12. Jednostrana čki i dvostranački trgovinski ugovori

*Jednostranački trgovinski ugovori nastaju kada je sa jedne strane trgovac (standard dobrog privrednika), a sa druge strane građanskopravno lice (standard dobrog domaćina). Ne postoji odnos subrogacije (stupanje u nečija prava), ravnopravnost učesnika obligacija. Zakon je izjednačio sve strane u obligacionom odnosu, bez obzira da li su fizička ili pravna lica. Odredba je principijelna u odnosu na sve vrste obligacija. U ugovornom pravu se čini izuzetak za privredne, pod uslovom da su odstupanja izričito propisana. Međutim, odstupanja se tiču sadržaja obligacije i ne diraju u ravnopravnost stranaka, ona dakle ne dovode ni do čije subordinacije (potčinjenost)u ugovornim odnosima. To važi i za ostale izvore obligacija. Tipski ugovori, ako postoji nejasnoća, tumače se u korist fizičkog lica.*Dvostranački trgovinski ugovori – obe strane su trgovci (privrdnici), standard dobrog privrednika. Cilj ovih ugovora je sticanje dobiti, a kod jednostranačkih zadovoljenje ličnih potreba. Pretpostavlja se oneroznost, pretpostavlja se kamata. Kod njih se primenjuju neka specifična pravila npr. kod kamatne stope.

15. Deklaratorne, osuđujuće i preobražajne tužbe kao oblici zaštite obligacionopravnih potraživanja

Sporovi među učesnicima građevinskopravnog spora se rešavaju pred sudom, u praničnom postupku. Parnični postupak se pokreće tužbom. Tužba je parnična radnja kojom se inicira parnični postupak. Tužba vrši u osnovi 3 važne funkcije:

1. Tužbom tužilac određuje sud koji će odlučivati o tužbenom zahtevu. Određenje suda se vrši njegovim navođenjem u tužbi.

2. Tužilac tužbom određuje i stranke u parnici, i to tuženog i sebe kao tužioca.3. Tužilac u tužbi određuje i predmet spora. Predmet spora predstavlja zahtev

tužioca koji je istaknut u tužbi.

Postojanje pravnog interesa za tužbu jeste procesna pretpostavka, na koju sud pazi po službenoj dužnosti. Pod pravnim interesom za tužbu podrazumevamopostojanje pravnozaštitne potrebe na strani tužioca. Pravnozaštitna potreba postoji kada se tužiočevo subjektivno pravo ili pravno ovlašćenje nalazi u stanju neizvesnostiili ugroženosti, i to tako da tu neizvesnost može da otkloni samo sud svojom intervencijom. Glavni deo tužbe je tužbeni zahtev. Prema vrsti tužbenog zahteva tužbe se dele na:

1. deklaratorne ili ustanovljavajuće (utvrđivanje očinstva)2. osuđujuće ili kondemnatorne (tužba za naknadu štete)3. preobražajne ili konstitutivne (tužba za razvod braka)

*Deklaratorna ili ustanovljavajuća tužba Tužilac ne tvrdi da već postoji povreda subjektivnog prava. Naprotiv, smisao ove tužbe jeste da se takva povreda spreči, te da se okonča jedna neizvesna pravna situacija. ZPP propisuje da se ova tužba može podneti samo radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja pravnog odnosa, i da tužilac mora imati

poseban pravni interes. Pod pravnim odnosom podrazumevamo konkretan odnos između dva subjekta prava. Kod ove tužbe pravni interes tužioca se sastoji u tome da okonča neizvesnost koja postoji u vezi postojanja nekog subjektivnog prava ili pravnog odnosa i to donošenjem deklaratorne presude. Npr. lice A podigne tužbu radi utvrđenja da postoji ugovorni odnos između njega i lica B. *Osuđujućom ili kondemnatornom tužbom se traži prinudno izvršenje neke obaveze. To je tužba kojom se traži osuda na činjenje. Ovom tužbom tužilac tvrdi da prema tuženom ima neko potraživanje materijalnog prava i traži da sud donese presudu kojom će tuženog obavezati na davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje. Potraživanje ne mora da bude dospelo u momentu podnošenja tužbe sudu. Dovoljno za uspeh ove tužbe je da ono dospe do momenta zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Kod kondemnatornog zahteva postojanje pravnog interesa za tužbu se pretpostavlja. On postoji već i zbog same činjenice da tužilac podnosi tužbu protiv tuženog da bi ga primorao da ispuni neku obavezu. Npr. lice A je povređeno u saobraćajnom udesu koji je skrivilo lice B. Lice A je pretrpelo štetu zato što nije moglo da koristi auto za posao u iznosu od 10.000 din. i traži da mu lice B to nadoknadi.*Preobražajna ili konstitutivna tužba je upravljena na stvaranju, promeni ili gašenju pravnih odnosa između parničnih stranaka. Za razliku od deklaratorne tužbe, preobražajna tužba koja se pokaže u postupku kao osnovana, stvara jedno novo pravno stanje, te se zbog toga i naziva konstitutivna. Za ove tužbe važi princip numerus clausus. Samo one koje zakon izričito predviđa su dopuštene. Kod preobražajne tužbe pravni interes za tužbu takođe nije sporan. Cilj koji želi da postigne tužilac u tužbi može da se postigne samo ako sud donese preobražajnu presudu sa istim sadržajem koji tužilac navodi u tužbi. Npr. tužba za razvod braka. Sud se kreće u granicama tužbenog zahteva. On dostavlja tužbu tuženom na odgovor. Tuženi tim povodom može isticati 2 vrste materijalnopravnih prigovora. Prvi ukazuju na neosnovanost tužbenog zahteva (peremptorni), a drugi na preuranjenost (dilatorni). Tuženi može uložiti i protivzahtev, odnosno protivtužbu, kojom ističe neko svoje pravo vezano za odnos povodom kojeg se vodi spor. Teret dokazivanja pada na onog koji nešto tvrdi. Dokazivanje se vrši pomoću dokaznih sredstava u koja spadaju: isprave, svedoci, veštaci i iskazi stranaka.Pošto utvrdi činjenično stanje, sudija će doneti odluku u obliku presude. Presuda se uvek kreće u granicama tužbenog zahteva. To znači da sud ne može da obaveže tuženog na nešto što tužilac nije tražio. Tužbom se određuje rok za dobrovoljno izvršenje obaveze (paricioni rok). Ukoliko rok bezuspešno protekne, presuda će biti izvršna. Prinudno izvršenje se sprovodi u izvršnom postupku.

27. Partikularno zakonodavstvo skripta +

Partikularni zakoni su sledeći:1. Privredno-pravni odnosi: Zakon o preduzećima, Zakon o javnim preduzećima i

obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Zakon o privatnim preduzetnicima, Zakon o javno-privatno partnerstvu i koncesijama, Zakon o stečaju.

2. Trgovina, antimonopolsko zakonodavstvo i zabrana nelojanle konkurencije, berze: Zakon o trgovini, Zakon o zaštiti konkurekcije.

3. Bankarstvo, novčani i monetarni sistem: Zakon o Narodnoj banci Srbije, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o visini stope zatezne kamate.

4. Saobraćaj: Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju.5. Osiguranje: Zakon o osiguranju imovine i lica6. Autorsko i pronalazačko pravo, modeli, uzorci, žigovi, industrijska svojina:

Zakon o autorskom i srodnim pravima, Zakon o patentima, Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna, Zakon o žigovima.

7. Svojina i tranzicija svojine: Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa.8. Fondacije i fondovi: Zakon o zadužbinama,, fondacijama i fondovima.9. Informisanje: Zakon o javnom informisanju.

34. Pojam i značaj javnog poretka, dobrih običaja i imperativnih normi obligacionog prava

Dobri običaji prestavljaju moralna shvatanja celokupne društvene zajednice, opšta pravila nastala dugotrajnim ponavljanjem nekog ponašanja u istovrsnim situacijama, koje su pripadnici neke zajednice prihvatili kao merodavno za ubuduće. Stiču pravnu obaveznost na osnovu zakona, mogu biti ugrađeni u zakon ili da zakon upućuje na njih. Zakon ne otkriva sadržinu običajnih pravila, ne kazuje koji su dobri običaji, koji nisu, to utvrđuju stranke obligacionih odnosa polazeći od interesa društvene zajednice i pravila morala. U protivnom nastupaju zakonom propisane sankcije.Javni poredak čini skup propisa kojima se obezbeđuje društveni mir tj. isključuje se upotreba sile, sem preko ovlašćenih organa, i osigurava poštovanje osnovnih ustanova pravnog poretka. ZOO na uopšten način propisuje da su ugovorne strane sposobne da svoje odnose urede po svojoj volji u granicama prinudnih propisa, dobrih običaja i javnog poretka.

39. Vrste pravnih lica u obligacionom pravu – podela s obzirom na meru odgovornosti za obligacionopravne posledice

Fizička lica odgovaraju celokupnom svojom imovinom. Kod pravnih lica, u zavisnosti od toga da li su društva sa neograničenom (potpunom) ili društva sa ograničenom odgovornošću, mogu raspolagati ili samo imovinom samog preduzeća tj. onom koja je uneta u preduzeće (društvo sa ograničenom odgovornošću) ili pored toga i (posebnom) imovinom članova, odnosno osnivača (društvo sa neograničenom odgovornošću). Postoje 4 vrste pravnih lica u obligacionom pravu:

1. Ortačko društvo2. Komanditno društvo3. Društvo sa ograničenom odgovornošću4. Akcionarsko društvo

*Društva sa neograničenom odgovornošću su ortačko društvo i komanditno društvo. Ortačko društvo – privredno društvo koje osnivaju dva ili vise fizičkih ili pravnih lica u svojstvu ortaka društva radi određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom.

Ortačko društvo ima svoju imovinu kojom odgovara za obaveze koje preuzima. Međutim za sve obavezeortačkog društva odgovaraju i ortaci društva i to solidarno celokupnom svojom imovinom.Komanditno društvo – privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih ili pravnih lica u svojstvu ortaka radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, od kojih najmanje jedno liceodgovara neograničeno za njegove obaveze (komplementor), a najmanje jedno lice odgovara ograničeno do visine ugovorenog uloga (komanditor). Komanditno društvo za svoje obaveze odgovara celokupnom imovinom.*Društva sa ograničenom odgovornošću su društvo sa ograničenom odgovornošću u užem smislu i akcionarsko društvo. Drustvo sa ograničenom odgovornošću – privredno društvo koje osniva jedno ili vise pravnih ili fizičkih lica u svojstvu članova društva radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. Za svoje obaveze odgovaraju celokupnom imovinom. Član DOO ne odgovara za obaveze društva, osim do iznosa neunetog uloga u imovinu društva.Akcionarsko društvo - privredno društvo koje osniva jedno ili više pravnih ili fizičkih lica u svojstvu akcionara, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije. Za svoje obaveze odgovara celokupnom imovinom. Akcionari AD ne odgovaraju za obaveze društva osim do iznosa ugovorenog a neuplaćenog uloga u imovinu društva.

53. Načelo ekvivalentnosti čl. 121, 122, 123, 124. ZOO

*Odgovornost za materijalne i pravne nedostatke ispunjenja - Kod ugovora sa naknadom svaki ugovarač odgovara za materijalne nedostatke svog ispunjenja. Ugovarač odgovara i za pravne nedostatke ispunjenja i dužan je da štiti drugu stranu od prava i zahteva trećih lica kojima bi njeno pravo bilo isključeno ili suženo.*Pravilo istovremenog ispunjenja - U dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno, ili ako što drugo proističe iz prirode posla. Ali, ako na sudu jedna strana istakne da nije dužna ispuniti svoju obavezu dok i druga strana ne ispuni svoju, sud će joj naložiti da ispuni svoju obavezu kad i druga strana ispuni svoju.*Kada ispunjenje obaveze jedne strane postane neizvesno - Ako je ugovoreno da prvo jedna strana ispuni svoju obavezu, pa se posle zaključenja ugovora materijalne prilike druge strane pogoršaju u toj meri da je neizvesno da li će ona moći ispuniti svoju obavezu, ili ako ta neizvesnost proizilazi iz drugih ozbiljnih razloga, strana koja se obavezala da prva ispuni svoju obavezu može odložiti njeno ispunjenje dok druga strana ne ispuni svoju obavezu ili dok ne pruži dovoljno obezbeđenje da će je ispuniti. To važi i kad su materijalne prilike druge strane bile u istoj meri teške još pre zaključenja ugovora ako njen saugovarač to nije znao niti je morao znati. U tim slučajevima strana koja se obavezala da prva ispuni svoju obavezu može zahtevati da joj se obezbeđenje pruži u primerenom roku, a posle proteka tog roka bez rezultata, može raskinuti ugovor.

*Raskid ugovora zbog neispunjenja - U dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

71. Nominalna i supstancionalna vrednost novca

*Nominalna vrednost – novac vredi onoliko koliko je na njemu naznačeno, nema vrednost po sebi kao predmet, vec vrednost koliku mu društvo u određenom vremenu u državi odredi.*Supstancionalna vrednost – je vrednost novca po sebi, vrednost novca na moneti izražavana je prema vrednosti njene supstance (plemenitog metala) zlatno važenje novca i metalno važenje.

86. Prezumpcija solidarnosti (trgovačko i deliktno pravo)

Kada ima više dužnika u nekoj deljivoj obavezi nastaloj ugovorom u privredi, oni odgovaraju poveriocu solidarno, osim ako su ugovorom izričito otklonili solidarnu odgovornost.

90. Promena subjekata obligacije (cesija, preuzimanje duga i ustupanje ugovora)

*Cesija (promena poverioca) – poverilac ugovorom ustupa svoje potraživanje prema nekom licu (dužniku) trećem subjektu – prijemniku. Poverilac je ustupilac. Predmet ustupanja ne može biti ono što je zakonom zabranjeno, vezano za ličnost poverioca, ili što se po svojoj prirodi protivi prenosu na drugog.Sa prenosom glavnog potraživanja na prijemnika prelaze i sporedna prava. Pristanak dužnika nije potreban (osim ako je ugovoreno), ustupilac ga samo obaveštava o izvršenom ustupanju, odnosno prenosu. Ista prava koja je prema dužniku imao poverilac, od ustupanja imaće prema dužniku prijemnik, njemu se duguje ispunjenje. *Preuzimanje duga (promena dužnika) – vrši se ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koji je pristanak dao poverilac. Dakle, preuzetu obavezu dužnika izvršava neko treće lice. Poverilac se o pristanku obično izjašnjava na poziv ugovornika da se izjasni u određenom roku. Ako se ne izjasni smatra se da nije dao pristanak, osim ako primi ispunjenje preuzimaoca. Preuzimalac stupa na mesto pređešnjeg dužnika, a ovaj se oslobađa obaveze (osim ako je preuzimalac prezadužen, a poverilac to ne zna). Do promene dužnika dolazi i pristupanjem dugu - vrši se ugovorom ozmeđu poverioca i trećeg lica kojim ovaj stupa u obavezu pored dužnika. Pored dužnika se obavezuje da će ispuniti poveriočevo potraživanje od dužnika. Ne gasi se obaveza dužnika. Tek kada onaj koji je dudu pristupio izmiri obavezu, prestaje obaveza dužnika.

Do promene dužnika dolazi i preuzimanjem ispunjenja – vrši se ugovorom između dužnika i nekog trećeg lica, kojim se on obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema poveriocu. Poverilac nema pravo da od trećeg lica zahteva ispunjenje, jer treće lice nije ni preuzelo dužnikov dug, niti pristupilo dugu, nego se samo dužniku obavezalo da će dužnikovu obavezu ispuniti i ta obaveza dužnika prema poveriocu postoji sve do ispunjenja. *Ustupanje ugovora - treba ga razlikovati od cesije. Cesija je ugovor zaključen od strane poverioca i trećeg lica kojim se teretno ili besteretno prenosi potraživanje poverioca na treće lice. Ne mogu se cedirati potraživanja koja su vezana za ličnost poverioca ili koja se protive prenošenju na drugog. Za prenos nije potreban pristanak dužnika (osim ako nije ugovoreno) ali je ustupilac obavezan da obavesti dužnika o prenosu. Ustupanje ugovora je preuzimanje pravnog položaja jednog od ugovornika od strane trećeg lica. Na taj način treće lice u dvostrano obaveznom ugovoru stiče prava i obaveze ugovornika. Od ustupanja ugovora treba razlikovati i preuzimanje duga što predstavlja takav ugovor na osnovu kojeg preuzetu obavezu dužnika izvršava neko treće lice. Preuzimanje duga vrši se ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koji je pristao poverilac. Prema zakonu, svaka strana u dvostranom ugovoru može, ako na to pristane druga strana, ustupiti ugovor nekom trećem licu, koje time postaje nosilac svih njegovih prava i obaveza iz tog ugovora. Ustupanjem ugovora ugovorni odnos između ustupioca i druge strane, prenosi na prijemnika i drugu stranu u času kada je druga strana pristala na ustupanje, a ako je druga strana dala svoj pristanak unapred, onda u času kada je obaveštena o ustupanju. Pristanak na ustupanje ugovora je punovažan samo ako je dat u zakonom propisanoj formi za ustupljeni ugovor. Zakon određuje da ustupilac odgovara prijemniku za punovažnost ustupljenog ugovora. Sa stanovišta ustupioca, odgovornost za ustupanje ima karakter obligacije sredstava, izuzev ako su se strane naročito obavezale na oligaciju rezultata, odnosno cilja. Druga strana može istaci prijemniku sve prigovore iz ustupljenog ugovora, kao i one koje ima iz drugih odnosa sa njim, ali ne i prigovore koje ima prema ustupiocu.Sa stanovišta ustupioca, odgovornost za ustupanje ima karakter obligacije sredstava.

91. Promena objekata obligacije

Možemo govoriti u slučaju propasti generičnih stvari. Generično određene stvar isu stvari koje se izražavaju po rodu, vrsti i broju, odnosno po nekoj jedinici mere (100 kg žita, 100 l benzina). One se mogu potraživati, čak i kada generična stvar propadne, obaveza i dalje postoji jer je pravilo da rod ne propada. Takođe u slučaju fakultativnih obligacija. Jedna stvar je u obligaciji, ali dužnik može obligaciju ispuniti i drugom stvari. Primarna obaveza se ne sastoji od više stvari i obaveza, već u jednoj, ali ispunjenje dužnik može da postigne i sa fakultativno odredjenom stvari, odnosno prestacijom. Pravo na izbor između obaveze iz obligacije i obaveze ispunjenja pripada dužniku, dok poverilac može tražiti ispunjenje samo one obligacije koja je bila predmet

obaveze. Kada predmet obaveze postane nemoguć usled događaja za koji dužnik ne odgovara, poverilac može tražiti samo naknadu štete, ali se dužnik može osloboditi obaveze dajući predmet koji je ovlašćen umesto dugovanog predmeta. Postoje i takva fakultativna potraživanja kod kojih na osnovu odredbe zakona ili ugovora pravo izbora da se umesto dugovanog predmeta islati, preda neki drugi predmet, pripada poveriocu, tako da je kod tih obligacija dužnik dužan da preda predmet koji je izabrao i zatražio poverilac.Novacija je takođe primer za promenu objekta obligacije. Predstavlja opšti način prestanka obligacije te se njena pravila primenjuju na ugovore. Novacija je sporazum između dužnika i poverioca o zameni postojeće obaveze novom, s tim da nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov. Novacija treba da je izričita i da sadrži izjavu o nameri za gašenje stare obaveze i zasnivanje nove. Sa prestankom ranije (glavne) obavez, prestaju i sporedne obaveze(jemstvo, zaloga), izuzev ako je sa jemcem ili zalogodavcem drugačije ugovoreno. Forma novacionog ugovora mora biti identična formi onog ugovora u koji se ranija obaveza pretvara.Prema drugom stanovištu, novacioni ugovor je neformalan ako je i ugovor koji se menja slobodan od obavezne forme.U novijoj literaturi, novacija se naziva - ugovor o izmeni ugovora, koji se objašnjava načelom o slobodi ugovoranja. Ali, izmena se može odnositi samo na buduća prava i obaveze. Promena predmeta je nepotpuna, a promena osnova je potpuna novacija.

95. Pojam obligacionih ugovora - odnos prema ugovorima drugih oblasti građanskog prava (ugovri porodičnog, naslednog, radnog prava, međunarodni trgovinski ugovori), odnosno prema ugovorima javnog prava (međunarodni ugovori, ugovori o koncesiji)

Ugovor je saglasna izjava volje dve strane usmerena na zasnivanje imovinskopravnih obaveza.Osim u obligacionom pravu, ugovori se javljaju i u drugim granama građanskog prava. U okviru porodičnog prava imamo sledeće bračno-imovinske ugovore:

1. Bračni ugovor – ovim ugovorom supružnici, odnosno budući supružnici, mogu urediti svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini.

2. Ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom – ovim ugovorom supružnici odrešuju da će jedan od njih upravljati i raspolagati celokupnom zajedničkom imovinom ili nekim njenim delovima.

3. Ugovor o poklonu

Bračno-imovinski ugovori su regulisani Porodičnim zakonom RS.Bračni ugovori i obligacioni ugovori su u odnosu opšteg i posebnog.

Zakonom o nasleđivanju uređeni su: ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života. Ugovorom o doživotnom izdržavanju

obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga kao naknadu za to izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Ovaj ugovor, osim obligacionog, ima i naslednopravno dejstvo jer imovaina obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju ne može biti predmet nasleđivanja niti ulazi u obračunsku zapostavštinu. Ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života ostavilac može ustupiti i raspodeliti imovinu svojim potomcima, pod uslovom da su se sa ustupanjem i raspodelom saglasili svi ustupiočevi potomci koji bi zakonom bili pozvani na nasleđe. U vrednost zaostavštine na osnovu koje se izračunava nužni deo ne ulaze dobra koja je zakonski naslednik stekao punovažnim ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života. Ugovor o nasleđivanju tj. ugovor kojim neko svoju imovinu ili neki njen deo ostavlja u nasleđe svom saugovaraču ili nekom trećem je ništav. Takođe, ništav je i ugovor o bbudućem nasledstvu tj. ugovor kojim neko utvrđuje nasledstvo kojem se nada. Ništav je i ugovor o sadržini zaveštaja kojim se zaveštalac obavezuje da unese ili ne unese kakvu odredbu u zaveštanje ili da kakvu odredbu iz svog zaveštanja opozove ili ne opozove.U okviru radnog prava imamo kolektivne ugovore i ugovore o radu. Kod kolektivnih ugovora jedna ili obe ugovorne strane zaključuju ugovor u ime i za račun više članova asocijacije. Ovaj ugovor se ne prostire samo na učesnike već i na određen krug subjekata koje reprezentuje jedna ugovorna strana ili na subjekte sa oređenim svojstvima i to nezavisno od toga da li su oni učestvovali ili bili reprezentovani u zaključenju ugovora. Prava i obaveze iz kolektivnih ugovora se prostiru i na zaposlene koji nisu članovi sindikata i na buduće zaposlene. Minimumi iz kolektivnih ugovora su obavezni za individualne ugovore o radu koje poslodavac zaključuje sa svakim radnikom i kojim se zasniva radni odnos.Međunarodni trgovinski ugovori najčešće se javljaju u poslovima uvoza, izvoza ili transfera robe i usluga odnosno u međunarodnim trgovinskim poslovima: međunarodna kupovina roba i usluga, međunarodna zastupništva i posedništva, međunarodni komisioni poslovi, međunarodni skladišni poslovi, međunarodni poslovi osiguranja i reosiguranja, međunarodni poslovi kooperacije, međunarodni prevoz putnika i prtljaga i roba, međunarodni špediterski poslovi, turistički poslovi sa inostranstvom. Međunarodne privredne ugovore mogu zaključivati: države, međunarodne organizacije opšteg i privrednog karaktera, privredni subjekti i druga pravna lica. *Ugovori javnog prava – Međunarodni ugovor je svaki sporazum sklopljen između dva ili više subjekata međunarodnog prava (države i mešunarodne organizacije) koji je uređen međunarodnim pravom, bilo da je sadržan u jedinstvenoj ispravi ili u više međusobno povezanih isprava, bez obzira na njegov poseban naziv. Međunarodni ugovori mogu biti bilateralni ili multilateralni. Kod međunarodnog ugovora razlikuje se trenutak potpisivanja od strane subjekta međunarodnog prava (najčešće država ugovornica) od trenutka stupanja na snagu tog ugovora. To zavisi od ratifikacije odnosno od razmene isprava i usvajanju od strane parlamenta država potpisnica. Tek njihovom potvrdom međunarodni ugovor je preuzet u unutrašnji

pravni sistem svake od države ugovornica, i kao takav stupa na snagu i počinje njegova primena. Međunarodni ugovori imaju primat nad unutrašnjim pravom. Ugovorom o koncesiji se vrši ustupanje javnih dobara na privredno iskorišćavanje privatnim subjektima. Ugovor o koncesiji određuje uzajamna prava i obaveze posebno na naknadu koju koncesionar – korisnik plaća davaocu koncesije. U našem pravu ovaj ugovor je uređen Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama.

108. Dozvola za zaključenje ugovora (ekološka dozvola kod novih industrijskih postrojenja, koncesiona dozvola radi posebne – privredne upotrebe javnih dobara)

Koncesija je pravo korišćenja prirodnih bogatstava, dobara u opštoj upotrebi ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa, koja nadležni državni organ (koncedent) ustupa domaćem ili stranom licu (koncesionaru), na određeno vreme, pod uslovima propisanim zakonom, uz plaćanje koncesione naknade. Koncesije su u našem pravu regulisane Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama . Koncesija je složen akt. Sastoji se od administrativnog dopuštenja – dozvole u korist koncesionara – korisnika i koncesionog ugovora. Dozvola, pored ustupanja korišćenja u privredne svrhe, sadrži i uslove, trajanje iskorišćavanja, dužnost koncesionara naspram opšte upotrebe, dužnostiodržavanja objekta i dr.Ekološka dozvola postoji u pravu EU. Ona je institut komunitarnog prava. Treba da je implementiraju u svoje pravo sve države pri ulasku u EU. Ekološka dozvola podrazumeva da pri izgradnji svakog novog industrijskog postrojenja, treba sprovesti ekološku procenu. Ako se proceni prema planiranoj tehnologiji da će ona uticati na životnu sredinu, administrativni organ će doneti plan kojim će se precizirati tehnologija kojom će se najmanje uticati na životnu sredinu.Na postoji još u našem pravu. Naš zakon o vodama govori o potrebi dobijanja vodoprivredne dozvole za privredno korišćenje voda. Ova dozvola je potrebna za privredno iskorišćavanje voda kao prethodni uslov za zaključenje koncesionog ugovora. Kada se izdaje vodoprivredna dozvola moraju se ispoštovati vodoprivredni uslovi koji se mogu ticati ekološke strane. Administrativni organ može odrediti dnevnu količinu iskorišćavanja vode. Zakon o vodama određuje da se privrednim iskorišćavanjem ne može narušiti raniji režim voda. Zakon predviđa mogućnost ukidanja vodoprivredne dozvole. Upravni organ kontroliše da li korisnik ispunjava uslove predviđene zakonom. Ako on te uslove ispunjava, dolazi do raskida koncesionog ugovora. Vodoprivredni proizvođači kode katastre zagađivača. To su evidencije o zagađivačima. To je podloga za izdavanje novih vodoprivrednih dozvola. Katastar zagađivača služi za procenu sadašnjeg stanja zagađenosti i na osnovu toga se zaključuje da li se mogu dati nove dozvole. U ekološkom pravu postoji načelo o održivom razvoju. Postoje u Zakonu o vodama i pravila o planiranju upravljanja vodama. To je dugoročni plan gazdovanja vodama.Dakle, kod nas nema ekološke dozvole, ali je ova vodoprivredna dozvola slična tom mehanizmu zaštite.

117. Simulovanje

Za razliku od fiktivnog pravnog posla gde do nastanka pravnog posla ni ne dolazi, već se stvara privid o njegovom postojanju, kod simulovanog pravnog posla se zaključuje simulovani, da bi se njime prikrio disimulovani pravni posao. Npr. ugovor o poklonu (disimulovani) prikriva se zaključenjem ugovora o kupoprodaji (simulovani).Simulovani pravni posao se obično zaključuje sa namerom da se obmanu treća lica ili da se ne udovolji nekoj zakonskoj obavezi. Može se dogoditi da strože zaključe svoj pravni posao i bez nepoštenih namera, nego samo sa ciljem da bi se sačuvao u tajnosti.Simulovani pravni posao je ništav i ne proizvodi nikakva pravna dejstva između strana, jer ga nisu htele. Disimulovani pravni posao će se smatrati pravno valjanim pod pretpostavkom da sadrži sve elemente potrebne za njegovu punovažnost.Treća savesna lica (nisu znala niti su mogla znati da je zaključen simulovani pravni posao) ne mogu snositi posledice koje nastaju zbog ništavosti simulovanog pravnog posla.

149. Dopuštenost naknade neformalne izmene sporednih elemenata formalnih ugovora

Usmene izjave nakon zaključenja formalnog ugovora koje imaju za cilj modifikaciju ili dopunu ugovora, nekada su punovažne, nekada ništave, u zavisnosti od toga da li se odnose na bitne elemente ugovora ili na neke sporedne tačke. Docnije usmene pogodbe, modifikacije ugovra u njegovim bitnim tačkama kod formalnih ugovora nisu punovažne.

151. Konstitutivno i dokazno dejstvo forme

Po svom pravnom dejstvu forme mogu biti:1. Bitne 2. Dokazne

*Bitna forma je forma koaj predstavlja bitan element ugovora. Ako se govori o formi predviđenoj u zakonu, u pravu RS misli se na bitnu formu. Zakon prediđa da se neće smatrati da je ugovor zaključen iako je postignuta saglasnost volja. Forma kao konstitutivan element ugovora može biti predivđena i voljom stranaka. Primeri bitne forme su: ugovor o jemstvu, ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o ustupanju imovine za života lica, ugovor o prometu nepokretnosti.U slučaju spora kada pitanje ugovora dođe do suda, poželjno je da se ponese pismena isprava, ali nije nužno. Ako je lice ne ponese, ono mora da dokazuje da je ugovor zaključen u pismenoj formi, na šta je glasio i koje obaveze treba da proizvede.

*Dokazna forma nije predviđena u ZOO. Ali prema novijim istraživanjima izgleda da je ugovor o arbitraži primer dokazne forme u našem pravu. Dokazna forma je forma koja je predviđena kao jedino sredstvo dokazivanja ugovora. Forma nije uslov ugovora, on može biti zaključen i neformalno i strane mogu da ga ispune, držeći se usmeno zaključenog dogovora. Njen značaj se vidi samo ako dođe do spora. U slučaju spora, postojanje ugovora se može dokazati samo podnošejem pismene isprave. Dokazna forma postoji samo u onim slučajevima u kojima nije priznata slobodna ocena dokaza, već dokaz pismene isprave isključuje iskaz svedoka. Dokazna forma je važna u 2 pravna sistema: francuskom i angloameričkom.Dokazna forma je bila predviđena i u našem pravu 1856. god.

175. Adhezioni i formularni ugovori

*Adhezioni ugovori po pristupu su takvi ugovori kod kojih jedna ugovorna strana određuje sadržaj ugovora preko jedna opšte istalne ponude, a druga samo pristupa tako učinjenoj ponudi. Zaključenju ovakvih ugovora ne prethodi nikakvo pregovaranje, već samo postupak jednostranog prihvatanja klauzula ugovora. Jedna ugovorna strana unapred utvrđuje sve elemente ugovora, a druga može samo odlučiti da li će zaključiti ugovor pod ponuđenim uslovima bez mogućnosti da o njima pregovara. Npr. kod ugovora o osiguranju uslove osiguranja koji predstavljaju sastavni deo ugovora određuje osiguravajuće društvo. Zbog toga osiguranici, bar prilikom zaključenja ugovora, po pravilu ne mogu slobodno uticati na visinu premije ili sume osiguranja. Za razliku od ugovora sa sporazumno oredđenom sadržinom, ponuda za zaključenje ugovora po pristupu je opšta i stalna. Opštost se ogleda u činjenici da je ona upućena neodređenom i neograničenom broju lica i da svako lice može da prihvati ponudu u celosti i u tom slučaju sadržina ponude postaje sadržina ugovora. Za nastanak ugovora je bitno da su opšti uslovi, u trenutku zaključenja ugovora, bili poznati ili morali biti poznati stranci koja im pristupa. Kod ugovora po pristupu jedna strana putem bitnih uslova diktira celokupnu sadržinu ugovora. Po pravilu je to ekonomski nadmoćna strana. Zbog toga pravni poredak pruža zaštitu drugoj strani koja pristupa ugovoru. Zaštita se sastoji u tome što opšti uslovi koji predstavljaju sadržinu opšte ponude ne moraju da predstavljaju i sadržinu samog ugovora. Pojedine klauzule u opštim uslovima (nepravilne, neuobičajene) mogu ostati bez pravnog dejstva. Odredbe opštih uslova koje su protivne cilju zaključenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima su ništave, čak i ako su opšti uslovi odobreni od strane nadležnog organa. Sud može odbiti primenu pojedinih odredbi opštih uslova koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore ili onih na osnovu kojih ona gubi prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su inače nepravične ili preterano stroge prema njoj. Ugovori po pristupu nisu istovremeno i formalni ugovori. Oni se mogu zaključiti i bez ispunjenja ikakve forme. Ugovor po pristupu postaje formalan tek kada se postojanje pismena ili ispunjenje neke druge forme zahteva zakonom ili voljom stranaka kao nužni uslov za nastanak ugovora.

*Formularni ugovori su takvi ugovori kod kojih e sadržaj unapred određen voljom trećeg lica. Npr. opšte uslove isporuke robe određuju članice EU, tako da oni predstavljaju sadržajno ograničenje obaveze stranaka. Dakle, kod ugovora po pristupu sadržaj ugovora određuje jedna ugovrna strana, nezavisno od volje druge ugovorne strane, a kod formularnih ugovora pak nezavisno od obe ugovorne strane, treće lice, često domaća ili međunarodna organizacija.

176. Ugovori sa uslovom i rokom

*Ugovor je zaključen pod uslovom ako njegov nastanak ili prestanak zavisi od neizvesne činjenice. Ako je zaključen pod odložnim uslovom, pa se uslov ispuni, ugovor deluje od trenutka njegovog zaključenja, osim ako iz zakona, prirode posla ili volje stranaka ne proističe nešto drugo. Ako je zaključen pod raskidnim uslovom, ugovor prestaje da važi kad se uslov ispuni. Smatra se da je uslov ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, spreči strana na čiji je teret određen, a smatra se da nije ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, prouzrokuje strana u čiju je korist određen. Uslov može biti nedopušten ili nemoguć. Ništav je ugovor u kome je postavljen odložni ili raskidni uslov protivan prinudnim propisima, pravnom poretku ili dobrim običajima. Ugovor zaključen pod nemogućim odložnim uslovom je ništav, a nemoguć raskidni uslov se smatra nepostojećim. Ako je zaključen pod odložnim uslovom, poverilac čije je pravo uslovljeno može zahtevati odgovarajuće obezbeđenje tog prava ako je njegovo ostvarenje ugroženo. *Rok – rok određen u danima počinje teći prvog dana posle događaja od koga se rok računa, a završava se istekom poslednjeg dana roka.Rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama, završava se onog dana koji se po imenu и broju poklapa sa danom nastanka događaja od koga rok počinje da teče, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj rok pada na poslednji dan tog meseca.Ako poslednji dan rok pada u dan kada je zakonom određeno da se ne radi, kao poslednji dan roka računa se sledeći radni dan.Početak meseca označava prvi dan u mesecu, sredina 15, a kraj poslednji dan u mesecu, ako nešto drugo ne proizilazi iz namere stranaka ili iz prirode ugovornog odnosa.Kada dejstvo ugovora počinje od određenog vremena, shodno se primenjuju pravila o odložnom uslovu, a kada ugovor prestaje da važi po isteku određenog roka, shodno se primenjuju pravila o raskidnom uslovu.

192. Ništavost – naknada štete kod ništavih ugovora

Naknada štete se prema ZOO može zahtevati pod određenim uslovima:

1. da je jedna strana u pravnom poslu kriva za zaključenje ništavog pravnog posla. Krivica postoji ukoliko između skrivljene radnje jedne strane i zaključenja ništavog pravnog posla, iz kojeg je proizašla šteta za drugu stranu, postoji uzročna veza.

2. da je druga strana u pravnom poslu (oštećena strana) bila savesna. Savesna je kada nije znala niti je prema postojećim okolnostima mogla znati za postojanje uzroka ništavosti u vreme zaključenja pravnog posla. Do nikakve naknade štete neće doći ako su obe strane bile savesne ili obe nesavesne.

3. da je savesna strana iz zaključenog, a neizvršenog ništavog pravnog posla pretrpela štetu.

U pravnoj teoriji postoje različita mišljenja u pogledu osnova odgovornosti za naknadu štete iz ništavog pravnog posla. Neki autori su mišljenja da je reč o ugovornoj odgovornosti, a drugi o deliktnoj odgovornosti.

235. Pojedina sredstva obezbeđenja – pravo retencije

Pravo retencije je pravo poverioca da za svoje dospelo potraživanje zatraži dužnikovu stvar koja mu se našla u rukama i da se pošto blagovremeno obavesti dužnika o svojoj nameri, naplati iz vrednosti zadržane stvari.Uslovi za zasnivanje prava retencije:

1. dospelost potraživanja – poverilac ima pravo da zadrži dužnikovu stvar ako je jegovo potraživanje prema dužniku dopselo, a potraživanje je dospelo u onom trenutku kada dužnik treba da isplati obavezu i kada poverilac može zahtevati ispunjenje.

2. stvar – predmet prava retencije mogu biti sve vrste pokretnih stvari, uključujući i novac. Potrebno je samo da stvar bude takva da se može izložiti prodaji. Pravo retencije se može sticati i na nepokretnim stvarima i kod retencije nepokretnosti poverilac se ne može namiriti iz vrednosti zadržane stvari. Pravo retencije se sastoji samo iz ovlašćenja da se stvar zadrži do isplate i ono je sredstvo pritiska, a ne sredstvo namirenja.

3. državina – poverilac može steci pravo retencije na dužnikovoj stvari ako mu se ona već nalazi u rukama. Državina se može steći pre ili posle dospelosti potraživanja. Poverilac ne može steći pravo retencije iako ima u rukama dužnikovu stvar, ako je stvar izašla iz dužnikove državine protiv njegove volje, ako je dužnik predao stvar poveriocu na čuvanje i ako je dužnik predao stvar poveriocu na posudu.

Prema ZOO, pravo retencije se sastoji iz 2 ovlašćenja:

1. poverilac ima pravo da dužnikovu stvar zadrži sve dok mu dužnik ne isplati obavezu. Ovo ovlašćenje predstavlja sredstvo pritiska. Trajanje prava retencije nije vremenski ograničeno, i poverilac može zadržati dužnikovu stvar sve dok ovaj ne ispuni obavezu. Retencija je akcesorno pravo, te postoji sve dok postoji glavno pravo, a to je potraživanje. Ako dužnik ispuni dug pravo retencije prestaje i poverilac je dužan da stvar vrati.

2. poverilac ima pravo da se namiri iz vrednosti zadržane stvari - poverilac ima ovlašćenje da se namiri iz vrednosti zadržane stvari, ali pre toga mora o svojoj nameri blagovremeno da obavesti dužnika.

Razlike između prava retencije i založnog prava:1. Založni poverilac ima pravo sledovanja, a retinent nema. 2. Poverilac može vršiti pravo retencije samo dok se stvar nalazi u njegovim

rukama, ako ona izađe iz njegovih ruku, pravo retencije prestaje. 3. Retinent ne može podneti petotornu tužbu protiv lica kod koga se nalazi stvar koje

je izašla iz njegove državine, a založni poverilac može. Ima pravo na državinske tužbe i samopomoć, kao i zalošni poverilac.

4. Poverilac mora imati neposrednu državinu na stvari da bi mogao imati pravo retencije, a kod založnog prava ne mora.

5. Pravo retencije nastaje na osnovu zakona, a založno pravo najčeešće na osnovu ugovora.

155. Uslovi sticanja prava na nepokretnostima

Za sticanje prava svojine na nepokretnostima na osnovu ugovora sa prethodnim vlasnikom, u našem pravu, neophodno je da budu ispunjeni određeni uslovi.Pre svega, prenosilac mora biti vlasnik nepokretnosti. Zatim mora postojati iustus titulus (pravni osnov), a to je punovažan ugovor usmeren na prenos prava svojine. Ugovor mora biti zaključen u pismenoj formi, a potpisi ugovornih strana moraju biti overeni u sudu. Za sticanje prava svojine na nepokretnostima u našem pravu nije dovoljan samo ugovor, jer u našem pravu ugovor nema tranlativno dejstvo. Ugovor je samo pravni osnov, a za prenos svojine potreban je i modus acquirendi (način sticanja) koji se sastoji u upisu u javni registar, tj. u zemljišne knjige ili katastar nepokretnosti (jedinstvena evidencija) ili u prenosu tapije (tamo gde postoji tapijski sistem). Poslednji uslov za sticanje prava na nepokretnosti je uvođenje u posed. Dakle, kod prenosa prava svojine na neporetnostima postoje 3 momenta:

1. ugovor 2. modus 3. uvođenje u posed

Ovde su moguće 3 hipoteze: postoji samo punovažan ugovor, a nije izvršen upis u javnu knjigu niti je

nepokretnost predata kupcu. U ovom slučaju vlasnik je prodavac.

postoji punovažan ugovor, izvršen je upis, ali nije izvršeno uvođenje u posed – vlasnik je kupac.

Postoji titulus, nepokretnost je predata, ali nije izvršen upis – vlasnik je prodavac.

( + sličnosti i forme 156. pitanje – overa potpisa – iz knjige 309. str.)

*Višestruka prodaja iste nepokretnosti – vlasnik zaključi ugovor sa više lica o prodaji iste nepokretnosti – pitanje: kriterijumi po kojima sud odlučuje ko je od njih jači u pravu (ko će od njih psotati vlasnik).Kriterijumi:

1. svi kupci su savesni – nijedan nije stupio u posed, nijedan se nije uknjižio (svi imaju samo punovažan pravni osnov – ugovor) jači pravni osnov ima raniji kupac.

2. svi kupci su savesni jači pravni osnov ima kupac koji se uknjižio kao vlasnik, bez obzira kada je ko zaključio ugovor i ko je stupio u posed nepokretnosti.

3. svi kupci su savesni – nijedan nije ishodio upis jači pravni osnov ima kupac koji je stupio u posed nepokretnosti (koji ima faktičku vlast nad stvari).

4. raniji savestan kupac ima jači pravni osnov u odnosu na kasnijeg nesavesnog kupca, čak i ako je on ishodio uknjiženje i/ili mu je nepokretnost predata u posed.

Kada se kupac može pozvati na svoju savesnost? Ako je proverio stanje u zemljišnjim knjigama, ali i vanknjižno stanje (i nije imao razloga da sumnja da već postoji prodaja te nepokretnosti).

233. Založno pravo na pokretnim stvarima

Ugovorom o zalozi obavezuje se dužnik ili neko treći (zalogodavac) prema poveriocu (zalogoprimcu) da mu preda neku pokretnu stvar na koju postoji pravo svojine, da bi se pre ostalih poverilaca mogao naplatiti iz njene vrednosti, ako mu potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti, a poverilac se obavezuje da primljenu stvar čuva i po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu. Zalogoprimac stiče založno pravo kad mu stvar koja je predmet ugovora bude predata. Za zaključenje punovažnog ugovora o zalozi potrebno je da zalogodavac ima sposobnost za raspolaganje stvarima koje daje u zalogu. Ugovor o zalozi može biti zaključen o stvari koja je već založena nekome. U tom slučaju založno pravo nastaje kada zalogodavac obavesti poverioca kod koga se stvar nalazi o zaključenju ugovora o zalozi sa drugim poveriocem i naloži mu da po naplati svog potraživanja preda stvar ovome. Zaloga se može dati za buduću kao i za uslovnu obavezu. Zaloga kojom je obezbeđeno ispunjenje neke obaveze proteže se i na ugovorne obaveze koje su nastale između zalogoprimca i zalogodavca posle zaključenja ugovora o zalozi, a koje bi dospele za isplatu pre namirenja obaveze za čije je obezbeđenje zaloga data. Ništava je odredba ugovora o zalozi da će založena stvar preći u svojinu poverioca ako njegovo potraživanje ne bude namireno po dospelosti, kao i odredba da će u tom slučaju poverilac moći po unapred određenoj ceni prodati

založenu stvar ili je zadržati za sebe. Ali ako je u zalogu data stvar čija je cena propisana ugovarači se mogu sporazumeti da će poverilac moći prodati založenu stvar po propisanoj ceni ili je po toj zadržati za sebe.

*Obaveze zalogodavca:1. zalogodavac je dužan predati zalogoprimcu ili trećem licu, koje su sporazumno

odredili, stvar koja je predmet ugovora ili ispravu koja daje imaocu isključivo pravo raspolaganja njome.

2. ugovarači se mogu sporazumeti da zajednički čuvaju stvar ili ispravu.

*Obaveze zalogoprimca:1. zalogoprimac je dužan čuvati stvar sa pažnjom dobrog privrednika odnosno

dobrog domaćina.2. on je dužan da je vrati čim mu dug bude namiren. Zalogoprimac nema pravo da

upotrebljava založenu stvar ili da je preda drugome na upotrebu ili u zalogu (podzaloga) osim ako mu to dozvoli zalogodavac. Zalogoprimac koji upotrebljava stvar bez dozvole zalogodavca ili je preda drugome na upotrebu ili u zalogu odgovara i za slučajnu porpast ili oštećenje stvari koje bi se dogodile tom prilikom.

Ako založena stvar daje plodove, a nije ugovoreno kome će one pripasti posle odvajanja od stvari, poverilac, ako hoće, može ih zadržati za sebe. U tom slučaju iznos čistog prihoda od plodova odbija se od troškova na čiju naknadu poverilac ima pravo, zatim od dužine kamate i najzad glavnice. Isto važi za koristi postignute upotrebom založene stvari. Na zahtev zalogodavca sud će naredti da se založena stvar oduzme od zalogoprimca i preda nekom trećem licu da je drži za njega, ako zalogoprimac ne čuva založenu stvar kako treba, ako je upotrebljava bez dozvole zalogodavca ili je daje drugome na upotrebu, ili ako je ne upotrebljava saglasno datoj mu dozvoli i uopšte ako sa njom postupa protivno ugovoru i zakonu.

*Prava zalogoprimca: Kad se pokaže da založena stvar ima neki materijalni ili pravni nedostatak, te ne prestavlja dovoljno obezbeđenje naplate potraživanja, založni poverilac ima pravo zahtevati od zalogodavca drugu odgovarajuću zalogu.Ako poveriočevo potraživanje ne bude namireno po dospelosti, poverilac može zahtevati od suda odluku da se stvar proda na javnoj prodaji ili po tekućoj ceni kad stvar ima berzansku ili tržišnu cenu.Ako bi troškovi javne prodaje bili nesrazmerno veliki prema vrednosti založene stvari sud može odlučiti da poverilac proda stvar po ceni utvrđenoj procenom stručnjaka ili da je ako hoće zadrži za sebe po toj ceni. Ako dužnik ne namiri po dospelosti potraživanje nastalo iz ugovora u provredi poverilac nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji po isteku od 8 dana od upozorenja učinjenog dužniku kao i zalogodavcu, kad to nije isto lice, da će tako postupiti. Poverilac je dužan obavestiti blagovremeno o datumu i mestu prodaje. Ako založene stvari imaju tržišsnu ili

berzansku cenu, poverilac ih može prodati po toj ceni po isteku od 8 dana od upozorenja učinjenog dužniku i zalogodavcu da će tako postupiti.Kad se založena stvar kvari ili kad inače gubi vrednost, te postoji opasnost da postane nedovoljna za obezbeđenje poveriočevog potraživanja, sud može na zahtev zalogoprimca ili zalogodavca, a po saslušanju druge strane, odlučiti da se stvar proda na javnoj prodaji ili po berzanskoj ili tržišnoj ceni ako je ima i da se cena ili dovoljan deo cene položi kod suda radi obezbeđenja zalogoprimčevog potraživanja. Sud će odbiti zahtev zalogoprimca, ako zalogodavac ponudi da zalogoprimcu preda umesto založene stvari neku drugu stvar iste vrednosti čije čuvanje ne zahteva veći trud i brigu od čuvanja prvobitno založene stvari. Sud će pod istim uslovima dozvoliti zamenu založene stvari na zahtev zalogodavca i u slučaju kad zalogoprimac ne traži njenu prodaju. Na zahtev zalogodavca sud može dozvoliti da se založena stvar proda određenom licu za određenu cenu ako nađe da je cena povoljna i ako su time očuvani opravdani interesi zalogoprimca. Dobijena cena ili dovoljan deo cene koji će sud odrediti dozvoljavajući prodaju stupa na mesto založene stvari i polaže se u sud za obezbeđenje naplate poveriočevog potraživanja. Zalogoprimac ima pravo da iz cene postognute prodajom založene stvari naplati pre ostalih poverilaca zalogodavca svoje potraživanje, dužnu kamatu, troškove učinjene za očuvanje založene stvari, kao i troškove oko ostvarenja naplate potraživanja. Kad je jedna stvar založena nekolicini poverilaca, red po kome se isplaćuju njihova potraživanja iz vrednosti založene stvari određuje se prema datumu nastanka njihovih založnih prava.

*Prestanak založnog prava – poveriočevo pravo da se prvenstveno naplati iz vrednosti založene stvari prestaje prestankom njegove državine. Ono ponovo nastaje kad poverilac povrati državinu stvari. Kad prestane potraživanje čije je ispunjenje bilo obezbeđeno zalogom, poverilac je dužan da vrati založenu stvar zalogodavcu. Potraživanja zalogodavca prema zalogoprimcu za naknadu štete zbog pogoršanja stvari kao i potraživanja zalogoprimca prema zalogodavcu za naknadu troškova učinjenih radi poboljšanja stvari zastareva u roku od jedne godine od dana kada je stvar vraćena.

283. Pojam delikta i kvazi delikta

Kao izvor obligacija kvazi delikti se javljaju u rimskom justinijanskom pravu. U rimskom pravu su se četiri slučaja tretirala kao kvazi delikt:

1. Tužba protiv sudije koji je svojim radom, nepravilnom ili pristrasnom primenom zakona i prava naneo štetu nekoj strani.

2. Tužba protiv vlasnika ili zastupnika kuće iz koje bi bilo nešto tako obešeno ili postavljeno da bi moglo pasti na prolazno mesto i nekoga povrediti.

3. Tužba protiv imaoca stana iz kojeg je nešto izbačeno ili izliveno na prolazno mesto pa je usled toga nastala šteta na telu ili imovini prolaznika.

4. Tužba protiv vlasnika brodova, gostionica i staja, zbog krađe ili oštećenja koje počine njihovi nameštenici ili lica kod kojih stalno stanuju, na stvarima primljenih putnika.

*Kvazi delikt - je ona štetna radnja kod koje štetnik nije ispoljio nameru da prouzrokuje štetu, ali mu se ipak može pripisati neki manji stepen krivice, neka nepažnja, nesmotrenost. Dakle, to je deo ili radnja koja se graniči sa prestupom i koja se u svojim protivpravnim dejstvima tretira kao prestup - nenameran prestup bez umišljaja.U našem pravu je napuštena kategroija kvazi delikata kao nepotrebne funkcije.*Delikt – pojam koji se odnosi na sva postupanja koja imaju karakter kažnjive radnje a posebno na sva prekršajna dela, prestupe i krivična dela. Po širem shvatanju, u delikte se uključuju i neprilagođena i asocijalna ponašanja.

303. Penali u ugovornom odštetnom pravu

Penali su ustanova koja služi za obezbeđivanje penalnog ispunjenja obaveza od strane dužnika, a to znači ugovorno ispunjenje na određen način, u određeno vreme i na određenom mestu.Razlika u odgovornosti za prouzrokovanje štete isplaćuje se bez obzira na postojanje ili nepostojanje štete.Penali i ugovorne kazne imaju velike sličnosti, ali postoje i razlike. Mogu se obezbediti do vremena kada prenosilac zatraži prinudno izvršenje obaveze na koju penal glasi. Cilj nije naknada prouzrokovane štete zbog docnjenja dužnika već uticanje na njega da izvrši svoju obavezu kako bi se izbeglo pokretanje i vođenje postupka prinudnog izvršenja. To su iznosi koje je obavezna da plati stranka u određenim zakonskim slučajevima, ugovorna strana koja ne ispuni ili neuredno ispuni svoju obavezu. Penali se predviđaju imperativnim normama, imaju pravno dejstvo nezavisno od volje ugovornih strana, stranka koja je ovlašćenja da zahteva naplatu penala ne može odustati itd.

325. Metod krivičnopravne i građanskopravne inkriminacije

Krivičnopravna inkriminacija je pojedinačna – svako delo je predviđeno posebno kao i posledice koje slede. U građanskom pravu postoji opšta inkriminacja – zabranjeno je drugom prouzrokovati štetu, ako to učini dužan je da je naknadi.

326. Dejstvo osuđujuće krivične presude na odluku parničnog suda na osnovu zahteva za naknadu štete.

Zahtev podnosi lice ovlašćeno da takav zahtev postavi u parničnom postupku najkasnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom.Da bi se o imovinskompravnom zahtevu raspravljalo u krivičnom postupku potrebno je:

1. Zahtev ovlašćenog lica.2. Da ne odugovlači krivični postupak.

Meritono će se o njemu odlučiti ako:

1. Izrekne presudu kojom se optuženi proglašava krivim ili rešenje o sudskoj opomeni.

2. Ako podaci krivičnog postupka pružaju pouzdan osnov za presuđenje imovinskopravnog zahteva.

Dosuđeni imovinskopravni zahtev se prinudno izvršava posle pravnosnažnosti krivične presude.Sud je u parničnom postupku vezan pravnosnažnom krivičnom presudom kojom je optuženi proglašen krivim po pitanju postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti ali ne i u pogledu naknade štete jer parnični sud može drugačije da odluči. Nije vezan oslobađajajućom presudom jer se krivična i građanska odgovornost ne poklapaju.

327.Adhezioni zahtev za naknadu štete u krivičnom postupku.

Zahtev podnosi lice ovlašćeno da takav zahtev postavi u parničnom postupku najkasnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom.

Da bi se o imovinskompravnom zahtevu raspravljalo u krivičnom postupku potrebno je:1. Zahtev ovlašćenog lica.2. Da ne odugovlači krivični postupak.

Meritono će se o njemu odlučiti ako:1. Izrekne presudu kojom se optuženi proglašava krivim ili rešenje o sudskoj

opomeni.2. Ako podaci krivičnog postupka pružaju pouzdan osnov za presuđenje

imovinskopravnog zahteva.

Dosuđeni imovinskopravni zahtev se prinudno izvršava posle pravnosnažnosti krivične presude.Sud je u parničnom postupku vezan pravnosnažnom krivičnom presudom kojom je optuženi proglašen krivim po pitanju postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti ali ne i u pogledu naknade štete jer parnični sud može drugačije da odluči. Nije vezan oslobađajajućom presudom jer se krivična i građanska odgovornost ne poklapaju.

83. Сложене облигације са више лица Према броју лица и према броју обавеза и права облигације могу бити просте и сложене. Просте облигације су оне код којих нема више од једног лица на страни дужника и на страни повериоца, нити више од једне обавезе и једног права.Код сложених облигације постоје две групе:

1. Сложене облигације са више лица и2. Сложене облигације са више предмета.

Сложене облигације регулисане су у ЗОО.

Облигације са више лица могу бити:1. дељиве,2. солидарне,3.недељиве.Дељиве облигације су облигације са више субјеката(дужника или поверилаца) и дељивим предметом, тако да сваки субјекат дугује само свој део обавезе, односно може захтевати само испуњење свог дела потраживања. Дељив је онај предмет који се може поделити и испунити у деловима са истим својствима као и целина и ако том поделом не губи ништа од своје вредности. Свако од више поверилаца може захтевати само део од укупног потраживања, односно сваки дужник је дужан да испуни само свој део обавезе. Тако, у ствари, имамо више облигације, које иако су настале из истог извора(нпр. уговора) постоје аутономно.Солидарне облигације су такве облигације са више субјеката(дужника или поверилаца) код којих је сваки дужник дужан да испуни обавезу у целини, а сваки поверилац има право да захтева од било ког дужника целокупно потраживање. Ипуњењем од стране једног дужника ослобађају се и остали. Исто тако намирење једног повериоца ослобађа дужника према свим повериоцима.Недељиве облигације су оне облигације у којима има више лица на страни дужника или на страни повериоца и чији се предмет не може поделити нити испунити по деловима. Ако је предмет тражње ствар коју није могуће делити, уситњавати на мање аликвотне делове, а да се при том не дира у њену суштину, обавеза је недељива. Таква је нпр. обавеза да се преда жива животиња, да са сашије одело итд.Дељиве и солидарне облигације могу бити како активне, тако и пасивне. 84. Сложене облигације са више предметаПрема броју лица и према броју обавеза и права облигације могу бити просте и сложене. Просте облигације су оне код којих нема више од једног лица на страни дужника и на страни повериоца, нити више од једне обавезе и једног права.Код сложених облигације постоје две групе:

1. Сложене облигације са више лица и2. Сложене облигације са више предмета.

Сложене облигације регулисане су у ЗОО.Сложене облигације са више предмета могу бити:1.кумулативне,2. алтернативне,3. факултативне.Кумулативне облигације су оне облигације где дужник дугује повериоцу два или више предмета, али тако да је дужан све да их изврши. Није довољно да изврши само једну. Ако није другачије уговорено, све чинидбе се извршавају у исти мах. Ако извршење једне постане немогуће услед узрока за које дужник не одговара, последице зависе од тога да ли је поверилац заинтересован за остале чинидбе. Ако јесте дужник их дугује и даље све док их не испуни, а уколико није обавеза се гаси.Алтернативне облигације су облигације које имају два или више предмета, али се може захтеватаи само један. Испуњењем једног, дужник се ослобађа обавезе.

Углавном право избора припада дужнику, али може припадати и повериоцу и евентуално трећем лицу.Факултативне облигације су оне облигације код којих се само један предмет дугује, али дужник има могућност да се ослободи и ако испуни повериоцу неки други одређени предмет. Код ових обавеза постоји један предмет који се дугује, а више предмета којима се дуг може исплатити. 87. Врсте пасивне солидарности-допуна на оно из скриптеСолидарност дужника имамо у случају када више њих дугује једну обавезу тако да поверилац може захтевати пуно испуњење од кога хоће, али када један дужник испуни обавезу она престаје за све. С обзиром на правни основ из кога је настала обавеза солидарних дужника у теорији се прави разлика између праве и неправе солидарности. Код праве солидарности обавезе свих солидарних дужника имају исти правни основ, док су код неправе њихови правни основи различити. Поверилац је овлашћен да захтева испуњење обавезе од било кога солидарног дужника. Дужник од кога поверилац затражи испуњење обавезе нема право да се позове на остале солидарне дужнике. Али, ако му један дужник плати дуг и остали дужници се ослобађају обавезе. Један дужник не може отежати положај осталих дужника. Доцња једног дужника, ни признање дуга једног дужника немају дејство према осталима. Али када поверилац дође у доцњу према једном, он је у доцњи према свим дужницима. Субјективни разлози једног дужника који доведу до гашења његове обавезе без намирења повериоца, могу користити и осталима ако то околности и природа обавезе то захтевају. Нпр. опроштај дуга извршен споразумно са једним солидарним дужником ослобађа обавезе и остале дужнике. Али ако је циљ опроштаја био да се ослободи обавезе само дужник сља којим је тај споразум закључен, солидарна обавеза смањујуе се за део који је падао на њега, а остали дужници одговарају солидарно за остатак обавезе. Или када се у једном лицу стекне својство повериоца и својство дужника исте солидарне обавезе, обавеза осталих солидарних дужника смањује се за износ дела који на њега пада. 251.Уговори о играма на срећу-појам, врсте, карактеристике-допуна на оно из скрипте Играма на срећу сматрају се игре у којима се учесницима уз непосредну наплату или наплату посредним путем(преко обрачуна додатних телефонских импулса нпр) пружа могућност да остваре добитак у новцу, стварима, услугама или правима, при чему крајњи исход игре не зависи само од знања или вештине учесника у игри, него и од случаја или неког неизвесног догађаја.Уговори о играма на срећу спадају у алеаторне уговоре. Алеаторни уговори су врста уговора код којих у моменту њиховог закључења није позната висина и узајамни однос престација, тј. не зна се тачно ко шта прима и ко шта дугује. За разлику од комутативних уговора, у тренутку закључења не зна се за коју страну ће настати право, а за коју обавеза, као ни колика ће бити висина обавезе, већ то зависи од неког неизвесног и временски неодређеног догађаја. Отуда и њихов назив алеаторни, од латинске речи alea што значи коцка. На алеаторне уговоре не примењују се правила о прекомерном оштећењу и ту важи правило „алеа

искључује лезију“. Приређивање игара на срећу дефинисано је као право Републике, које се у случају приређивања класичних игара на срећу(бинго, лото, томбола) може остваривати само преко Државне лутрије Србије, чиме јој се, имајући у виду да 30% средстава од бруто уплате играча представља буџетски приход даје фискални монопол. .Врсте игара на срећу су:1. класичне,2. посебне,3. наградне игре у роби и услугама,4. игре путем интернета, телефона или на други начин путем телекомуникационих веза,5. квиз.Игре на срећу су детељније уређене Законом о играма на срећу 2011.  254. Уговор о ортаклукуУговором о ортаклуку обавезују се узајамно два или више лица да удруже рад и/или имовину ради постизања неког дозвољеног заједничког циља. Правни односи између ортака уређују се уговором о ортаклуку. Имовину ортаклука чине улози ортака(главница), као и имовина стечена пословањем ортаклука. Имовина ортаклука је заједничка имовина ортака. Улог се може састојати у стварима, правима, раду, новцу и другим добрима. Ако није другачије уговорено ортаци су обавезани на једнаке улоге. Сви ортаци су дужни једнако суделовати у остваривању заједничког циља, независно од врсте и величине њиховог улога. Ствари и права која чине улог постају имовина ортаклука на темељу уговора о ортаклуку. Ортак одговара за материјалне и правне недостатке свог улога. Ортак не може располагати својим уделом, нити са стварима и правима из заједничке имовине, нити може захтевати њену деобу. Право на вођење послова ортаклука припада свим ортацима заједно. Кад је уговором о ортаклуку овлашћење за вођење послова пренесено на једног или више ортака, они се сматрају пуномоћницима. Ортак који води послове ортаклука нема право на посебну награду за лично уложени труд у вођењу тих послова. Остали ортаци имају право личног надзора, као и тражења извештаја, увида у пословне књигњ и сл. Ортак не може правним послом са трећим лицем правоваљано обавезати ортаклук без изричитог или прећутног пристанка осталих ортака. Потраживања ортаклука припадају свим ортацима заједно. Ортак одговара за штету коју нанесе ортаклуку, осим ако докаже да је штета настала без његове кривице. Уговор о ортаклуку закључен на неодређено време ортак може отказати у свако доба, осим у невреме или на штету осталих ортака.Уговор о ртаклуку закључен на одређено време може се отказати пре истека тог времена само из важних разлога. Ортаклук престаје:1. остварењем циља ортаклука или ако остварење циља постане немогуће,2. протеком времена на које је закључен уговор,3. пропашћу заједничке имовине,4. споразумом ортака,5. смрћу, иступањем или искључењем ортака, ако ортаклук чине два ортака,6. одлуком суда у случају престанка ортаклука из важних разлога.

 259. Облигационоправна и наследноправна дејства уговора о издржавању Уговор о доживотном издржавању је уговор којим се давалац издржавања обавезује да издржава примаоца издржавања до његове смрти, аовај се обавезује, у накнаду за то, да му пренесе својину на одређеној ствари или неко друго имовинско право, с тим што је стицање својине, односно неког другог имовинског права, одложено до тренутка смрти примаоца издржавања. То је именован уговор, двострано обавезан, теретан, каузалан, формалан, личан, уговор са трајним извршењем престација. То је алеаторан уговор-зависи од будућег неизвесног догађаја-дужине примаочевог живота. Уговор о доживотном издржавању настаје онда када се давалац и прималац сагласе о битним елементима:1. о добру које у тренутку нпримаочеве смрти прелази на даваоца;2. о издржавању на које се давалац обавезује према примаоцу издржавања.За закључење овог уговора прописана је форма судски потврђене исправе.Уговор о доживотном издржавању ствара узајамне обавезе за даваоца и примаоца издржавања. Давалац се обавезује да примаоца издржава до његове смрти, док се прималац обавезује да да даваоцу одређену ствар или право, с тим што се пренос тог права одлаже до момента примаочеве смрти. Прималац не сме да отуђи, уништи, или оптерети ствар која треба да пређе у својину даваоца издржавања. У супротном давалац издржавања има право на раскид уговора и повраћај онога што је дао на име издржавања(ЗОО). Уговор о доживотном издржавању је уговор intuitu personae, што значи да је примаочево право издржавања везано за његову личност и не може се цедирати трећем лицу. Када прималац умре, његово право не прелази на његове наследнике него се гаси(ЗОО). И обавеза даваоца је по правилу лична. До раскида уговора може доћи:1.споразумним раскидом,2. раскидом уговора због неизвршења,3. раскидом уговора због промењених прилика,4. раскидом уговора због поремећених односа.До раскида може доћи и када давалац издржавања умре пре примаоца.ЗОО:До апсолутне ништавости овог уговора долази када је он у супротности са принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима. Апсолутно ништав је када је фиктиван, закључен од стране пословно неспособног лица, када је његов предмет немогућ, недозвољен, неодређен, неодредив, када не постоји основ уговора или је основ недозвољен, када је недозвољен моптив битно утицао на вољу једног уговорника да закључи уговор, а друга страна је то знала или морала знати. Разлози релативне ништавости су мане воље(заблуда, превара, претња), као и закључење уговора од стране ограничено пословно способног лица без сагласности његовог законског заступника. 260. Уговор о доживотној рентиУговором о доживотној ренти, давалац ренте се обавезује да ће примаоцу ренте исплаћивати одређени износ новца у виду ренте и то у одређеним временским интервалима.

Прималац издржавања може плаћати даваоцу издржавања накнаду у новцу или му пренети својину одређене ствари.Давалац издржавања такође може исплаћивати ренту било у новцу или у стварима. Овај уговор је сродан са уговором о доживотном издржавању. Суд може право примаоца издржавања преиначити у доживотну ренту, уколико се уговорне стране са тим сагласе.