O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjinadeutsche-gemeinschaft.eu/wp-content/uploads/2017/02/SFVV_Versc… · O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina Jedno teško poglavlje

O „n

esta

nku“

nem

ački

h na

cion

alni

h m

anjin

aJe

dno

tešk

o po

glav

lje u

isto

riji

Jugo

slav

ije 1

941.

–195

5. g

odin

e

ISBN 978-3-946867-01-2

Beg, proterivanje i deportacija nemačkog stanovništva posle Drugog svetskog rata su vremenom postale teme o kojima se mnogo govori. Događaji posle 1944/45. godine, njihovi uzroci i posledice, danas se posmatraju sve više u evropskom kontekstu. Država Jugoslavija koja je nastala posle sloma Habzburške monarhije, a koja je unutar svojih granica imala preko pola miliona stanovnika nemačkog porekla i sudbina jugoslovenskih Nemaca između 1941. i 1955. godine su, međutim, do sada istraživani samo delimično. U komunističkoj Jugoslaviji je pitanje nemačke manjine bilo tabu. Službeno se govorilo da su Nemci „nestali“. Taj pojam s jedne strane sugeriše da su se „povukli“ sa Vermahtom, a s druge strane se koristio kao eufemizam. Najnovija istraživanja pružaju sve izdiferenciraniju sliku jednog važnog poglav-lja zajedničke istorije. U knjizi koja je pred čitaocima predstavljeni su rezultati međunarodnog naučnog skupa O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina. Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine

O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina

JedNO teškO pOglavlJe u IStOrIJI JugOSlavIJe 1941.–1955. gOdINe

O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjinaJedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine

O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina

Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine

Predgovor

6 Christian Glass, Andreas Kossert O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina. Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine

Nemci u Jugoslaviji posle 1918. godine Manjine i većine

10 Günter Schödl Južni Sloveni i Nemci. O dugoročno-istorijskoj dimenziji proterivanja iz Jugoslavije

22 Zoran Janjetović Jugoslovenska politika prema manjinama između dva svetska rata

33 Carl Bethke Da li je bilo „jugoslovenskih Nemaca“? Regionalne specifičnosti i procesi nacionalne integracije nemačke manjine na teritoriji jugoslovenske države 1918.–1948.

„Treći Rajh“, nacional-socijalistička okupaciona politika i holokaust

50 Thomas Casagrande Folksdojčerska SS-divizija „Princ Eugen“ i nacistička borba protiv ustanka u Jugoslaviji od 1941. do 1944. godine

63 Milan Koljanin Holocaust in Serbia: Ideology and Experience

„Nestanak“ nemačkih nacionalnih manjina Progon, deportovanje, internacija

72 Mitja Ferenc Sudbina nemačke manjine u Sloveniji posle 2. svetskog rata

84 Michael Portmann Podunavskošvapsko stanovništvo u Vojvodini: beg, internacija i politika iseljavanja (1944.–1954.)

93 Vladimir Geiger Logori za internaciju njemačkog stanovništva u Hrvatskoj, 1945.–1947.

103 Sanja Petrović Todosijević Zbrinjavanje dece nemačke nacionalnosti u domovima za decu bez roditeljskog staranja u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata 1946.–1952.

110 Georg Wildmann Nastanak dokumentacije „Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien“ („Golgota Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji“)

120 Mathias Beer ‚Beg i proterivanje‘ iz Jugoslavije u uporednoj perspektivi: deset teza

Posle Podunavske Švabe – tragovi

134 Stefan Karner Narodna grupa nemačkog jezika u Sloveniji i AVNOJ

141 Aleksandar Krel Etnička mimikrija nemačke nacionalne manjine u socijalističkoj Jugoslaviji

151 Leni Perenčević Podunavskošvapska pripovedanja o internaciji i razvlašćivanju. Primeri iz zbirki Instituta za etnologiju Nemaca Istočne Evrope (IENIE)

163 Wolfgang Kessler Istorijsko okruženje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u svetlu podunavskošvapskih mesnih zavičajnih knjiga

174 Jože Dežman Pozabljena dediščina nemške manjšine v Sloveniji

186 Thomas Dapper Putevi za Mramorak

196 Skraćenice198 Konkordanca naziva mesta203 Podaci o slikama204 Kratke biografije 207 Impresum

Sadržaj

7PREDGOVOR

Radgona. Od sklapanja mirovnog ugovora u Sen-Žermenu ovaj mali grad na Muri je podeljen. Istorijski centar grada leži u austrijskom delu Štajerske, a tvrđava sa predgra-đem – Gornja Radgona – u sada slovenačkom delu Štajerske. Na slovenačkoj strani mosta preko Mure na obali reke stoji granični kamen sa natpisom „Sen-Žermen 28. juna 1919.“ U južnoj Štajerskoj duž Mure otkriva se tragika evropskog kontinenta koja je ovde vidljiva na poseban način. Od stečajne mase Habzburškog carstva pripao je južni deo, preko 50% celokupnog okruga, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, iz koje je proizašla i današnja Slovenija. Ostatak je pripao novoosnovanoj Republici Austriji. Posle žestokih borbi i razmene udaraca, usledilo je povlačenje sporne granice koja je uslovila duboki višedecenijski jaz između dve strane. Okupacija Slovenije od strane nacista i njihova brutalna politika germanizacije rasplamsali su sukob u regionu do novog vrhunca koji je doveo do proterivanja Nemaca iz Slovenije posle završetka rata. Posledica je bilo višedecenijsko ćutanje. Tek postepeno na obe strane su postali svesni novog susedstva koje je ovde posebno opipljivo. Znak tog novog dijaloga je „Evropski most“ preko Mure koja Sloveniju i Austriju više ne deli nego simbolično naglašava istorijsko-kulturnu povezanost regiona.

Savezna nemačka fondacija Beg, izgon, pomirenje je zajedno sa Centralnim podu-navskošvapskim muzejom iz Ulma izabrala ovo simbolično mesto za međunarodnu konferenciju pod nazivom O „nestanku“ nemačke manjine. Jedno teško poglavlje istorije Jugoslavije 1941.-1955. godine, održane između 21. i 23. marta 2012. godine. Za sarad-nju su pridobijeni kao partneri Nemački istorijski muzej iz Berlina, Muzej Vojvodine iz Novog Sada, Hrvatski institut za povijest iz Zagreba, kao i Institut za izučavanje posledica rata Ludvig Bolcman i Institut za ekonomsku, socijalnu i preduzetničku isto-riju Univerziteta u Gracu. Više od sto učesnika iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Austrije, Bosne i Hercegovine, Mađarske i Nemačke je našlo put do istorijske kuće Cenera na glavnom radgonskom trgu.

Beg, proterivanje i deportacija Nemaca posle Drugog svetskog rata su u međuvre-menu postali tema koja privlači veliku pažnju. Događaji posle 1944/45. godine, njihovi uzroci i posledice se danas sve više posmatraju u evropskoj perspektivi. Država Jugo-slavija koja je nastala posle sloma Habzburškog carstva i u čijim granicama je živelo preko pola miliona ljudi nemačkog porekla i sudbina jugoslovenskih Nemaca između 1941. i 1955. godine nisu, međutim, do sada ispitivani u tom kontekstu. „Nestanak“, tako se u Srbiji dugo opisivala praznina koja je nastala proterivanjem više stotina hiljada Nemaca. U komunističkoj Jugoslaviji je nestanak komšija dugo bio potisnut iz javnog diskursa. Centralni podunavskošvapski muzej i Muzej Vojvodine su se po prvi put pozabavili ovom temom na zajednički organizovanoj izložbi Zavičaj na Dunavu: Suživot Srba i Nemaca u Vojvodini. Prikaz sudbine Podunavskih Švaba na izložbi koja je postavljena 2009. godine prvo u Novom Sadu a potom u Ulmu, izazvao je, posebno u Nemačkoj i Austriji, žive polemike. Zato je istoriji „nestanka“ i sudbini „nestalih“ posvećena glavna pažnja na konferenciji. Predstavljeni su rezultati novih istraživanja renomiranih naučnica i naučnika koji su se po prvi put u ovom vidu skoncentrisali na celokupni kontekst pred-istorije, uzroka i motiva proterivanja Nemaca iz Jugoslavije, pre svega Podunavskih Švaba.

U knjizi koja je pred čitaocima predstavljamo rezultate konferencije. Zahvaljujemo se svim ustanovama koje su se sa nama upustile u ovaj poduhvat i koje su sa nama savladale taj izazov. Isto tako zahvaljujemo svim saradnicima na njihovim angažova-nim prilozima koje ovim zbornikom na srpskom i nemačkom dokumentujemo kao evropski projekat. Poimence želimo da spomenemo Zorana Janjetovića (Beograd) koji je od samog početka bio angažovan na projektu konferencije, kao i na ovom zborniku. Isto tako zahvaljujemo se i Hansu Supricu, saveznom predsedniku Zavičajnog udruže-nja Podunavskih Švaba na njegovoj aktivnosti graditelja mostova između Podunavskih Švaba i Srba. Među mnogima kojima dugujemo veliku zahvalnost poimence spomi-njemo Leni Perenčević, Leoni Mehelhof, Volfganga Keslera i Mariane Grauman.

Nadamo se daljim važnim impulsima za bavljenje sudbinom Podunavskih Švaba u Jugoslaviji kojom je i naučni skup u Radgoni mogao samo fragmentarno da se poza-bavi. Sećamo se i Zorana Žiletića (Beograd) koji je nažalost preminuo u decembru 2013. godine. Njegovo ime simbolizuje srpsko-nemačko pomirenje a njegov građanski angažman je bitno doprineo otvaranju pitanja sudbine Podunavskih Švaba u Srbiji. Tokom podijumske diskusije „Nemačko-srpski dijalog, pogled unazad i perspektive“, i kroz doprinose Zorana Žiletića postalo je jasno da je posle „nestanka“ već davno usle-dilo izdiferencirano suočavanje sa istorijom Jugoslavije. Plodonosni dijalog u Radgoni pokazuje: zajedničko suočavanje sa istorijom nije samo moguće, nego se već uveliko praktikuje. Posebna atmosfera konferencije dala je važne impulse za sporazumevanje među nekad rivalskim nacionalnim misaonim kategorijama. Ostatak je učinilo rano martovsko sunce. Smeštena na granici nekad posvađanih svetova, Radgona se poka-zala kao vrlo prikladno mesto za prevazilaženje predrasuda, jednostranih nacionalnih misaonih kategorija, klišea i tabua u glavama. Ta poruka je otišla iz Radgone. Ona je savladala granice, ne samo preko Mure.

6 CHRISTIAN GLASS/ANDREAS KOSSERT

O „nestanku“ nemačkih manjina.

Jedno teško poglavlje istorije Jugoslavije 1941.–1955.

Christian GlassAndreas Kossert

8 9

Nemci u Jugoslaviji posle 1918. godine

Manjine i većine

11

Posebno se savremeni istorijski događaji u kontekstu Drugog svetskog rata, između ostalog baš i propast nemačkih manjina posle 1945., često tako posmatraju, kao da govore sami za sebe. Rekonstrukcija događaja i pripisivanje uzročnih udela čine se već zbog same događajno-istorijske dramatike jasnima, posebno kada se poklapaju sa aktuelnim istorijsko-političkim očekivanjima. Kao polsedica toga povremeno se čini da dodatno uzimanje u obzir vremenom nataloženih činjenica analitički nije nužno. U literaturi o nemačkim prisilnim migracijama posle 1944/45. godine ta raširena metodska praksa se pokazala kao otvor za instrumentalizaciju istorije radi istorijskog ilustrovanja i legitimizacije, zavisno od dnevnopolitičkih potreba.

Korektiv treba tražiti u diskusiji o dugoročno-strukturnim, uzročno zgusnutim predstadijumima i uslovima. U slučaju južnoslovensko-nemačke konfliktne konstela-cije pre i posle 1945., treba u tom smislu razjasniti. Prvo, programsko predstavljanje južnoslovenskog izgrađivanja države – ovde pre svega na hrvatskom primeru. S druge strane treba razmotriti dugoročno „naučenu“ sklonost južnoslovenskih nacija ka samoobožavanju i srazmernu nesigurnost u ophođenju sa „tuđincima“. Dodatno treba tematizovati ranu „nemačko-nacionalnu“ transformaciju rasutih nemačkih naselja u jednu jedinstvenu nacionalistički definisanu nemačku manjinu u južnoslovenskom okruženju još pre Prvog svetskog rata.4

Na osnovu ovih prethodnih razmišljanja, sledeća razmatranja skiciraju „struk-turno“ učvršćene činjenice programsko-kulturne i organizaciono-taktičke prirode koje su se već tokom XIX veka pripremile. One su – neka to bude postavljeno kao hipoteza – doprinele da se od 1939/41. godine u nemačko-jugoslovenskom odnosu sve više ubrza spiralni pokret radikalizacije i oslobađanja uzajamnog nasilja koji će se na kraju autodestruktivno osamostaliti. Drugim rečima: već dugo pre vruće faze radika-lizacije i sukoba u Drugom svetskom ratu stvorene su u južnoslovensko-nemačkom i južnoslovensko-austrijskom odnosu predstave i načini mišljenja, obrasci ponašanja i političke prakse koji su bili nepopravljivo konfliktni. Dakako, oni još nisu potpuno i neizbežno unapred programirali eksploziju nasilja na kraju rata. Zato će trebati na licu mesta istražiti konstitutivne momente u hrvatskom i srpskom stavu prema Nemcima u Habzburškoj monarhiji, Nemačkom rajhu, kao i prema nemačkim manjinama; sem toga i tendenciju apsolutizacije nacionalne in-group definisane razgraničavanjem, kao i centralni diskurzivni topos nemačkog „dranga“ na Istok.

I.Sa ovim interesovanjem za saznavanjem ne može se ovde razmotriti izgradnja dugo-ročno-istorijskog južnoslovensko-nemačkog odnosa – prvo njegove hrvatske, pa srp-ske varijante – za celokupno razdoblje od početka XIX veka do stvaranja jugoslovenske države krajem 1918. godine. Umesto toga treba posmatrati pojedine delimične konsti-tuivne fenomene. Pri tom pogled pada na dugoročno unapred programirane elemente južnoslovenskog viđenja nemačkih manjina koji su delovali tokom XX veka i u istoj meri na političku praksu. Pri tom se kod ranih i dugoročno delujućih pojavnih oblika nacionalnog samodefinisanja, razgraničavanja i izgradnje identiteta radi kako o alar-mističkoj vizuelizaciji Nemaca uopšte, tako i o premoći sa simboličnim toposom „dranga (na Istok)“, a pored toga i o nacionalnoj manjini koja ugrožava ili čak sprečava izgradnju nacije i države južnoslovenskih naroda.

Rano nacionalno političko mišljenje u znaku ilirizma,5 kao i rana politička praksa – izgradnja elita, programa i organizacija – Ilirskog pokreta od početka tridesetih godina XIX veka, odvijali su se od početka manje po sopstvenom nagonu, a više kao reakcija na sveobuhvatnu promenu u političkom okruženju. Kulturnopolitičko samo-razumevanje južnoslovenskog stanovništva je, doduše zavisno od staleža i oblasti, izu-zetno različito primalo prosvetiteljske, a napoleonovskom ekspanzijom i osnivanjem Ilirskih provincija najzad i političke impulse. Ti prvi nacionalni, a istovremeno i libe-ralni podsticaji su posle 1815. godine osetili svu težinu sopstvene nemoći i asimilacio-nog pritiska usled restauracije habzburške vlasti, a još jače usled mađarskog reform-

Jedan od ranih naučno-literarnih pionira promišljanja suživota naroda u Podunavsko-karpatskom basenu, bio je teolog i pedagog Jakob Glac (Jakob Glatz) (1776 – 1831) koji je poticao iz građanske porodice u gornjougarsko-slovačkom Spišu. Ne bez razloga anonimno i samo van Ugarske, posle studija u Nemačkoj pod uticajem francuske revo-lucije i napoleonovske ekspanzije, kolektivnog nasilja i ranog mađarskog nacionalnog pokreta, pozabavio se raspravama o mađarsko-nemačkom odnosu u svom delu Iskrene primedbe jednog Ugarina o njegovoj otadžbini2: „Pored nacionalnih Ugra, ima u Ugar-skoj mnoštvo stanovnika drugih nacija“, ali se „nacionalni ponos ili nacionalna mržnja“ „Mađara ili nacionalnih Ugara“ okreće pre svega protiv Nemaca.

Glacov diktum je u više smislova interesantan. On je dokaz da je pre više vekova kulturno formirana percepcija suživota Mađara i Nemaca u Ugarskoj oduvek pokazi-vala i predrasudno-konfliktne crte; sem toga, dokazuje da je ona oko 1800. godine počela da se menja pod uticajem nacionaliziranja; konačno, Glac dotiče za rani XIX vek karakterističnu kombinaciju državnog ugarskog patriotizma sa nemačkougar-skom nacionalnom svešću koja je još bila pre svega kulturna i etnička u prednacional-nom smislu. Ovo uzajamno nacionalizovanje mađarsko-nemačkog odnosa od „nacio-nalnog buđenja“ oko 1800. godine do agresivne eksplozije u kontekstu Drugog svetskog rata je od značaja i za razmatranje južnoslovensko-nemačkog odnosa. Razvoj i programsko-mentalni kov slovenačkog, hrvatskog i srpskog nacionalizma nastali su delom pod dugoročno-strukturalnim uslovima istorijske Ugarske, odnosno Habzbur-ške monarhije. Ovo posebno važi za našu temu o uzajamnom delovanju između juž-noslovenske nacionalne politike i nemačkih manjina.

Danas nije samorazumljivo istraživanje dužeg istorijskog perioda pre nemačko-jugoslovenske eksplozije nasilja do koje je došlo između napada nacističke Nemačke na Jugoslaviju u proleće 1941 i proterivanja podunavskošvapske manjine posle kraja rata. Posebno ne u javnom diskursu u Nemačkoj. Tako je ona jednako slabo bila izražena na izložbi Iznuđeni putevi3 kao i u većini izraženih slovenačkih, hrvatskih i srpskih mišljenja. Upravo se u medijsko-publicističkoj raspravi o proterivanju Nemaca iz Srednje-istočne i Jugoistočne Evrope odslikava neka vrsta istoriografskog do-ut-des. S jedne strane udruženja prognanika više-manje prihvataju dosadašnju tezu „onih drugih“ da proterivanje treba razumeti kao reakciju zemalja Srednje i Istočne Evrope na ekspanziju prema Istoku i teror nacističke Nemačke; s druge strane u nemačkim medijima koji su delimično kritični prema prognanicima, kao i u „proterivačkim zemljama“ dolazi do postepenog detabuiziranja istraživanja bez zadrške stvarnih događaja tokom progona. Tako otpadaju prigovori za politička korektnost i revanšizam. Doduše, nesumnjivo pozitivno treba vrednovati s tim povezane nove šanse za istorijsko-političku komunikaciju između Nemaca i njiho-vih istočnih suseda, kao i šanse za udovoljavanje rastućoj potrebi za dobrom voljom i integracijom novopriključenih istočnih članica EU. Međutim, takva dogmatizacija politike sećanja i politike evropeizacije postojećeg istoriografskog džentlmenskog sporazuma ne može se tek tako uskladiti sa već dosta okasnelom naučnom obradom tematike progona. Potrebnu detabuizaciju i savladavanje komunikacione barijere ne bi trebalo platiti zamenom svesti o problemu i naučne analize brzopletim kompro-misnim ritualima.

10 JUŽNI SLOVENI I NEMCI

Južni Sloveni i Nemci.

O dugoročno-istorijskoj dimenziji proterivanja iz Jugoslavije1

GÜNTER SCHÖDL

Günter Schödl

12 13JUŽNI SLOVENI I NEMCI GÜNTER SCHÖDL

borio protiv asimilatorske „kolaboracije“ Hrvatsko-ugarske stranke, kasnije Unionista. Na kraju je u prvi plan došao takođe ilirizmom inspirisani, ali izrazito antiaustrijski Starčević. Njegovo pozivanje na hrvatsku naciju, njen istorijsko-pravni i prirodno-pravni zahtev za samostalnom državnošću koji je bio zamišljen manje kao političko-praktičan, a više kao političko-pedagoški, stoji na početku duge i od tada u mnogo čemu izmenjene tradicije „ekskluzivnog“ hrvatskog nacionalizma. Ona doseže kako do ustaške države, tako i do HDZ-a9 koji je isprva vladao u Hrvatskoj posle 1991. godine. I dok je Štrosmajer predstavljao jugoslovenski pravac Narodne stranke koja je osnovana 1860. godine, konkurentska Stranka [istorijskog] prava iz 1878. godine potiče od Starčevića i njegovog pokreta istorijskog prava iz 1860-ih godina.

II.Nacionalnopolitički ciljevi ove dve konkurentske struje su se u drugoj polovini XIX veka u mnogome zbog taktičkih razloga zaoštrili. Štrosmajerov pravac je isprva pro-klamovao samo kulturno ujedinjenje Južnih Slovena i to unutar, a od kraja XIX veka i izvan federalizovane Habzburške monarhije. Nasuprot tome, Starčević je hteo da uz pomoć svoje velikohrvatske vizije države koja bi se prostirala od Alpa do Egejskog mora posle razbijanja Habzburške monarhije, očuva u prvom redu apsolutizovanu hrvatsku naciju od rezignacije, da je u pravom smislu mobiliše. Štrosmajerovo jugoslo-venstvo je u potpunosti uzimalo u obzir rezultate višedecenijske debate o jezičko-etničkim i istorijsko-teritorijalnim kriterijumima razgraničenja prilikom definisanja, odnosno unutarjugoslovenskog razgraničenja hrvatstva. Nasuprot tome radikalni nacionalizam Starčevićev se pokazao u istoj meri kao nestrpljiv i netrpeljiv. Negirao je kako mogućnost multinacionalne-austroslovenske Habzburške monarhije, tako i nacionalni identitet nehrvatskih Južnih Slovena, posebno Srba. Slagali su se, međutim u odbijanju realne unije s Ugarskom koja bi išla preko labave habzburške personalne unije, a pre svega u odbijanju svake varijante neoapsolutističkog ili nemačko-liberal-nog bečkog centralizma.

Istina, ovakvo stvaranje varijanata hrvatskog nacionalizma nije bilo ništa neobično u evropskoj nacionalnoj epohi. Obe varijante su mogle da u određenoj meri polažu pravo na funkcionalnu legitimaciju kao integracione ideologije velike grupe koja teži identitetu i samoodređenju. Pa ipak, njih su, kao i druge južnoslovenske nacionalne pokrete, karakterisala kombinacija kolektivnog straha za egzistenciju i straha od dena-cionalizacije podložnog radikalizaciji, sa nagomilanom frustracijom koja se ticala ukupnih egzistencijalnih društvenih razloga. Istorijsko iskustvo sa emancipatorskim nacionalizmima koji unose nesigurnost oduvek dokazuje povećanu agresivnu potrebu za projektovanjem. Posmatranje „Nemaca“ kao objekta te potrebe za projektovanjem, bila je zajednička masovnopedagoška praksa oba nacionlna fenomena, uprkos različi-tim stepenima radikalizacije. Ovo nipošto ne treba poistovetiti sa agresivnom masov-nom dinamikom populističke germanofobije kao komplementarne propratne pojave nacionalizma i demokratije. Kao dokaz iz oblasti političke arhitekture tipične za tu epohu, ukazaćemo na jednu simboličnu odluku biskupa Štrosmajera: uprkos svom gornjoaustrijskom poreklu i uticaju nemačkog kulturnog života Beča (1840 – 1842 i 1849) i Pešte (1833 – 1837), za simboličnu izgradnju katedrale u Đakovu svesno je izabrao – nasuprot ukusu vremena – ne gotičke uzore koji bi ukazivali na nemački Srednji vek i tradicije Rajha, već romaničke.

Ne simbolički-indirektna, već praktično-eksplicitna bila je Starčevićeva osuda nemačkog, odnonso gornjoaustrijskog elementa u vezi sa njegovim ekstenzivno hrvat-skim izjašnjavanjem 1883. godine, da „svi stanovnici Hrvatske, bez obzira na svako pojedinačno ime [tj. narodnosti – G. Š.] moraju biti jedinstveni. Ukoliko se držimo tog načela, volimo [...] Srbe, Nemce, Italijane, Jevreje, Cigane [...].“10 U „genetskoj“ osnov-noj masi ove nacionalističke varijante i fenomena koji su joj sledili u XX veku, usađeno je upravo strukturalno ignorisanje nacionalnih manjina kao takvih, a uz to i kroato-centrična negacija slovenačkog i srpskog nacionalnog identiteta. A sem toga i načelno protivljenje nemačkom ili austrijskom prisustvu na Jugoistoku. Svejedno da li se radi o

skog i nacionalnog pokreta krajem 1820-ih godina – sada ne kao germanizaciju, već kao mađarizaciju.

Južni Sloveni, pre svega u ugarskom delu Habzburške monarhije, upoznali su poli-tičku modernu kao nešto u istoj meri privlačno i opasno. Još u početnom stadijumu izgradnje južnoslovenske, a posebno hrvatske nacionalne svesti, primenjena je jedna protivrečna, konfliktna i labilno-alarmistička psihodinamika: ona je oscilirala između suprotstavljenih polova romantičnog osećanja i ambicioznog aktivizma, iluzorne pro-gramske dogmatike i latentno agresivnog mita o žrtvi. Taj prvi ilirski pokušaj samode-finicije i samoorganizacije Hrvata pod deformišućim uslovima Meternihove ere nije ostao sasvim bez rezultata. On je makar u gradskim intelektualnim krugovima izneo na videlo shvatanje da s obzirom na transformaciju ugarske plemićke nacije u modernu, liberalno artikulisanu naciju, više nije moguća antiasimilativna odbrana u ime tradici-onalne hrvatske plemićke nacije. Zato se izgradnja ilirskog programa koncentrisala na „stvaranje jezičke i kulturne nacije u okvirima hrvatske staleške političke tradicije.“6 Najkasnije posle neuspeha revolucije 1848/49. godine, javilo se uz to i samosvesno ilirsko odbacivanje zahteva za vođstvom u (pan)slovenskom političkom projektu.

Pod takvim uslovima hrvatska nacionalna politika prve polovine veka dobila je pretežno odbrambeni pečat projekta samodefinicije i samoodržanja. Nacionalizovanje ugarske plemićke nacije vodilo je do toga da su svi državljani Ugarske, bez obzira na etničku i jezičku pripadnost proglašavani za individualno ravnopravne, i eventualno za pripadnike homogene mađarske državotvorne nacije u koju su se asimilovali. Nasu-prot tome, nacionalizovanje hrvatske plemićke nacije vodilo je sa svoje strane kombi-naciji južnoslovenskog ideala homogenosti sa istaknutom potrebom za razgraniče-njem kako prema ekspanzivnoj mađarskoj državnoj naciji, tako i prema susednim Južnim Slovenima. Ovi se do 1860-ih godina još nisu konačno identifikovali kao Hrvati, Slovenci ili Srbi. Karakteristično je bilo i negativno raspoloženje prema manji-nama uopšte, a posebno prema Nemcima. Nemačka manjina je shvatana, a povre-meno čak demonizovana kao predstraža, iredenta „dranga“, tj. treće nemačke ekspan-zije na istok nakon srednjevekovnog naseljavanja Istoka i habzburškog okretanja ka Jugoistoku.

Nacionalnopolitičke tendencije ove vrste ojačale su sredinom XIX veka pod utica-jem neoapsolutizma, ustavnih eksperimenata i austro-ugarske nagodbe 1867. godine.7 Državnopolitičko unapređenje Ugarske u velikim delom autonomnu polovinu carstva, u „monarhiju unutar monarhije“ sa vladom i Franjom Josifom kao kraljem, „duali-stičko“ prestrukturiranje Carevine Austrije, ignorisalo je hrvatske nade u spajanje hrvatskih zemalja, tj. Hrvatske sa Dalmacijom i Slavonijom u Trojednu kraljevinu sa širokom autonomijom. Podela hrvatskih zemalja je čak produbljena jer je Hrvatska sa Slavonijom pripala ugarskoj polovini države. Očito nacionalnopolitička mobilizacija Slovena unutar ovakve austro-ugarske dvojne monarhije mogla se samo još odložiti. Nasuprot tome, denacionalizacija asimilacijom koja do 1848. godine još nije bila isključena, više nije bila zamisliva.

U središtu nacionalnopolitičke debate Hrvata bila je i dalje, pored pozicioniranja prema nadređenoj ugarskoj državi, unutarjužnoslovenska problematika identiteta, dakle samodefinicija i taktika Hrvata prema drugim Južnim Slovenima. Pri tom se između 1850-ih i 1870-ih godina ocrtavaju dva konkurentska nacionalnopolitička pravca mišljenja koji se nisu tako oštro razlikovali kako to povremeno literatura8 suge-riše. Njihova povremeno oštra suprotstavljenost relativizuje se ako se uzme u obzir ne samo savremeni svetonazorsko-programski habitus, već i njegova taktička i sociokul-turna povezanost. Ovo važi posebno za razlikovanje kulturnonacionalnog i političko-državnog smera ove dve struje hrvatske političke modernizacije. Obe škole mišljenja su zastupala dva vrlo različita „učitelja nacije“, katolički biskup Josip Juraj Štrosmajer (1815 – 1905) i Ante Starčević (1823 – 1896). Štrosmajer je sa Franjom Račkim (1828 – 1894) formulisao „jugoslovenski“ program, isprva samo kulturnog jedinstva Južnih Slovena na hrvatsku inicijativu unutar Habzburške monarhije. Ovo je bio nastavak one Ilirske stranke u kojoj se od 1841. godine između ostalih Ljudevit Gaj (1809 – 1872)


samopredstavljanju, glavna uloga nije pripadala južnoslovenskim HSK političarima iz ugarske polovine carstva koji su prvi došli u dodir sa nemačkim manjinskim stanov-ništvom. Najglasniji su bile dalmatinsko-hrvatske vođe HSK kao što su bili Josip Smodlaka, Frano Supilo i Ante Trumbić, koji nisu imali takva lična iskustva. Trumbić je dao jednu upravo paradigmatski potpunu formulaciju kada je 7. novembra 1903. godine u dalmatinskom Saboru predstavio program buduće HSK i pri tom svoje sluša-oce upozorio na opasnost od nemačkog „dranga“: „Od Alpa do Marice – u odbranu od Nemaca!“11

Sabor i javnost više nisu bili upućeni na razjašnjavanje ove sažete emblematske šifre. Ona je svima bila uočljiva u kontinuitetu sa starijim pojmovnim i slikovnim jezi-kom. Nastala u kontekstu hrvatskog nacionalnog pokreta XIX veka, sa dolaskom Hrvatske napredne omladine kao novog nosioca hrvatske i srpske politike unutar Habzburške monarhije od sredine 1890-ih godina, ona se ukorenila u kolektivnoj sve-sti. Kao Smodlakina teza da se „drang“, Habzburška monarhija i nemačko hegemoni-jalno prisustvo na Jugoistoku načelno ne mogu pomiriti sa postojanjem i razvojem Južnih Slovena, ona je postala opšte dobro.12 Kao primer njenog programsko-partij-skopolitičkog prisustva navešćemo program Hrvatske pučke napredne stranke, članice HSK od 4. juna 1906: „Svaka nacija ima pravo da se ujedini i da upravlja svojom sud-binom u svojoj državi [...]. Hrvati i Srbi su jedna nacija sa dva jednakopravna imena [...].“ Zato hrvatska politika znači: „Buđenje hrvatske nacionalne svesti [...], širenje svesti o jedinstvu hrvatske i srpske nacije, [...] kulturno i ekonomsko zbližavanje sa Slovencima i Bugarima; zaštita od kulturnih i ekonomskih osvajačkih tendencija bilo koje strane politike i slogu [...] sa podunavskim i balkanskim narodima u cilju odbrane od ovih osvajačkih težnji [...].“13

Koliko god da je bio izražen uzajamni odnos s jedne strane između faktički nesi-gurne i zakasnele nacionalne svesti Hrvata i s druge strane kulta nacionalne homoge-nosti u odnosu na alarmističku percepciju nemačkog prisustva i uticaja, na ionako usitnjenoj hrvatskoj partijskoj sceni bilo je i grupacija koje iz različitih razloga nisu u istoj meri sledile ovaj trend samoohrabrivanja kroz razgraničavanje. Tako je Radićeva stranka, koja će u međuratnom razdoblju kao malograđanska i seljačka stranka dostići rang predstavnika gotovo celog naroda, u predratnom periodu čuvala je distancu prema HSK. Pri tom je i ona nastala pod uticajem napredne omladine i Tomaša Masa-rika. Ona je svakako veći značaj pridavala potrebi društvene reforme; od koalicije sa mađarskim težnjama za samostalnošću u potpunosti je preferirala hrvatsku, eventu-alno trijalistički unapređenu autonomiju unutar federalizovane, ako je moguće austro-slovenske Habzburške monarhije. Nemačku „opasnost“ ona, međutim, ništa manje nije artikulisala i propagandno koristila od HSK.

Pored toga velikohrvatska Čista stranka prava Josipa Franka videla je priliku za nacionalnu stabilizaciju više u podršci Beča i aktivnoj politici Centralnih sila na Bal-kanu. Time je ona stajala u oštroj opoziciji HSK-u, jugoslovenstvu i osloncu na Budim-peštu. U osnovi, bila je to jedna paradoksalna konstelacija: baš nacionalno najradikal-nije krilo Starčevićanaca koaliralo je sa Bečom i to uprkos „nibelunškoj vernosti“ između dve srednjeevropske monarhije koje su činile nemački element u Srednjoj Evropi protiv jugoslovenstva. Bio je to savez koji je u određenoj meri već nagovestio kasniju saradnju radikalnog nemačkog i hrvatskog nacionalizma u Drugom svetskom ratu, a time i katastrofu nemačke, odnosno podunavskošvapske manjine.

III.Politička kultura Srba u Habzburškoj monarhiji razvijala se u XIX veku pod drugim uslovima. Za razliku od ranog ilirsko-hrvatskog nacionalnog pokreta, za nju nije bilo uporedivog političkog okvira iz staroevropske staleške tradicije koji bi mogao da pokaže put za stvaranje jezičke i kulturne nacije.14 „Austrijski“ Srbi su doduše bili pri-znati od ugarskog Sabora kao „ilirska“ nacija, ali su imali samo crkvenu autonomiju. Sem toga, njihova teritorija nije bila u užem smislu politički definisana, već samo crkvenopolitički kroz nadležnost pravoslavnog mitropolita karlovačkog.

bečkom centralizmu, austroslavizmu, „mađaronima“ ili nemačkom manjinskom sta-novništvu na terenu. Sve se to alarmistički deformisano opaža kao opasnost od germa-nizacije, kao nemački „drang“ [na Istok – G. Š.]. Baš kao funkcionalna mešavina poka-zuje se ova veza zakasnele nesigurne samodefinicije i negativnog opažanja inorodnih kao takvih, a posebno nemačkog elementa u sopstvenoj zemlji.

Politička kultura Južnih Slovena unutar Habzburške monarhije, onako kako se konačno pokazala u predvečerje Prvog svetskog rata, nudi dalje dokaze za dugoročni značajni kontinuitet predrasudno-negativnog opažanja nemačke, odnosno nemačko-austrijske prevlasti u Srednjoj Evropi, kao i nemačkih manjina na Jugoistoku – iako ne još i za široko rasprostranjenu, ciljanu mržnju prema Nemcima. Malo verovatna ponovna stabilizacija Habzburške monarhije posle sloma austrijske prevlasti u Italiji 1859. godine, prusko-nemačka pobeda nad Francuskom 1870/71. godine i robusna mađarska hegemonija u Hrvatskoj-Slavoniji vezana sa usitnjenošću političkog života u Hrvatskoj, stvorili su preduslove za opažanje Nemačke, odnosno Austrije kao nadmo-ćne sile. Tako su propale nade u revolucioniranje Srednje Evrope i Habzburške monar-hije koje je posle poraza Austrije od Nemačke gajio Starčević, a potajno i Štrosmajer. Posle višedecenijske političke depresije, turbulencije Habzburške monarhije u znaku nemačko-čeških svađa od 1897. godine, kao i pojačane težnje Ugarske za nezavisnošću od 1903. godine stvorili su nove uslove za političku mobilizaciju Južnih Slovena. Hrvatska politika u Ugarskoj se preorijentisala. Sada je – uprkos nemoći pred mađar-skim hegemonijalnim pritiskom – bila spremna za saradnju protiv Beča sa Budimpe-štom, čija nova vlada se trudila da olabavi veze sa Habzburškom monarhijom.

Istovremeno Hrvati i Srbi iz obe polovine carstva solidarisali su se preko „duali-stičke“ austro-ugarske granice. Međutim, pre svega jugoslovenski naslednici Štrosma-jera i pragmatično krilo Starčevićanaca naumili su da pod antiaustrijskom, odnosno antinemačkom zastavom, prevaziđu hrvatsko-srpske suprotnosti. Između 1903. i 1905. godine formirala se u duhu hrvatsko-srpske parole zajedništva „Jedan narod!“, programsko izmenjena nacionalna politika unutar Habzburške monarhije koja je dakako već od 1908/09. godine, za vreme bosanske Aneksione krize opet izgubila čar. Pod pretežno hrvatskim vođstvom uz delimično uključivanje dve rivalske srpske par-tije, od 1905. godine vladala je Hrvatsko-srpska koalicija (HSK). Njen bliski cilj bilo je unapređenje položaja Južnih Slovena unutar Habzburške monarhije, i to prvo zame-nom dualističke strukture carstva iz 1867. godine austro-ugarsko-slovenskim trijaliz-mom. Međutim, najkasnije 1908. će se pokazati da je taj Novi kurs imao i tamnu stranu. S njim povezano naglašavanje nacionalnog i uopšte nacionalna homogenost u jugoslo-venskom smislu, sužavali su mogućnost za kompromis i koalicije ne samo prema ugar-skim koalicionim partnerima, već i prema drugim hrvatskim strankama. Tako npr. prema radikalnoj varijanti Starčevićanaca, Čistoj stranci prava sa Josipom Frankom na čelu i Hrvatskoj pučkoj seljačkoj stranci braće Stjepana i Antuna Radića. Sem toga, vođstvo Hrvatsko-srpske koalicije oko Frana Supila moralo je i protiv volje da uvidi iluzornost svog programa jedinstva. Baš je to saznanje podstaklo potrebu za strategi-jama skretanja pažnje, primarno negativnim označavanjem nemačkog, odnosno austrijskog elementa, posebno s obzirom na rastuće neprijateljstvo između Habzbur-ške monarhije i Srbije zbog Aneksione krize 1908/09. godine.

Tradicionalni stereotip o Nemcima u vezi sa toposom ugroženosti od „dranga“ [na Istok – G. Š.] aktiviran je kao metoda savladavanja prepreka unutarjužnoslovenskoj solidarnosti i uopšte manjku politizovanosti većine južnoslovenskog stanovništva. Drugim rečima: što se više južnoslovenska homogenost, posebno hrvatsko-srpska saradnja pokazivala kao iluzija, utoliko je javno širena slika Nemaca dobijala negativ-nije, tendenciozne paranoidno-agresivne crte. To se videlo pre svega na agitaciji Hrvat-sko-srpske koalicije protiv istočne politike Nemačkog carstva, balkanske politike Austro-Ugarske koja je intenzivirana od 1906. godine, ponegde na rastućim napeto-stima duž nemačko-slovenačke jezičke granice, kao i u Sremu.

Pri jezičko-propagandističkom predstavljanju nemačkog elementa kao negativne suprotnosti južnoslovenskom samoopažanju i na kraju krajeva, južnoslovenskom


Izdvajanje samostalne srpske svesti iz ove prednacionalne zajednice, prvi počeci srpskih nacionalnih kulturnih institucija i srpskog građanstva desili su se doduše još pre nastanka hrvatskog nacionalnog pokreta. Pa ipak, ni povoljni uslovi u hrvatsko-slavonskoj vojnoj granici (do 1871/1881), ni susedstvo sa istonacionalnom Kneževi-nom (od 1882. Kraljevinom) Srbijom, ni postojanje samostalnog Vojvodstva Srbije i tamiškog Banata (1849 – 1860) nisu dugoročno garantovali izgradnju srpskog nacio-nalnog identiteta, ili makar posebnog austro-srpskog identiteta. Povoljniji uslovi u tom pogledu nastali su, paradoksalno, tek krajem XIX veka. Pojačavanje asimilacionog pritiska Mađara koji su 1867. godine postali znatno nacionalno svesniji, u Hrvatskoj-Slavoniji je dovelo do toga da srpska politika nije mogla da održi svoju povremenu saradnju sa Budimpeštom, pa je posle preloma vekova postala zrela za saradnju sa Hrvatima, tj. sa jugoslovenstvom HSK. Sem toga, pritisak mađarizacije je od kraja 1890-ih godina u Bačkoj i Banatu, glavnim oblastima naseljenim Podunavskim Šva-bama, podstakao i prve početke manjinske političke saradnje između Nemaca i Srba.

Tako je došlo do zajedničkog delovanja Edmunda Štajnakera (Steinacker), osni-vača mađarskonemačkog pokreta i srpskog političara Mihajla Polit-Desančića. Dok nije bilo nemačkih manjinskih poslanika u ugarskom Parlamentu, Polit-Desančić je u dogovoru sa Štajnakerom, povremeno zastupao i podunavskošvapske interese. Polit-Desančić je pripadao Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci koju je 1869. godine osno-vao Svetozar Miletić (1826 – 1901). Od 1885. godine predvodio je najvažniju stranku-naslednicu, za koju je bilo karakteristično da je u praksi svoje srpsko-nacionalne ciljeve podređivala odbrani od mađarizacije, koju je sprovodila u sadejstvu sa drugim nacionalnim manjinama, pa i sa Nemcima. Taj kurs je bio plod Miletićevog razočare-nja saradnjom sa mađarskim nacionalnim pokretom koju je protiv Beča praktikovao od 1860. godine. Po Miletićevom mišljenju, asimilacioni pritisak centralističkog, nemačkoaustrijskog neoapsolutizma, „germanizma“ uopšte, koji je vršen na Srbe, nije bio nadvladan unapređenjem Ugarske 1867. godine, već samo variran pojačanom mađarizacijom. Neprijateljska slika „germanizma“ nije se, međutim, toliko odnosila na viđenje Nemaca u ugarskoj Vojvodini, već na Austriju i na nemački element u Sred-njoj Evropi uopšte. To je, pak, bio rezultat iskustva sa Krunom i Bečom od mađarske revolucije 1848/49. godine. „Opasnost koja preti malim narodima dolazi sa Zapada, i to ne samo kroz kanal germanizma, već i kroz kanal apsolutizma.“15 Raspuštanje i ponovno pripajanje srpskog vojvodstva Ugarskoj uništilo je glavni nacionalnopolitički cilj – da se jedinstvo i samoopredeljenje srpskog stanovništva Carevine Austrije ostvari legalnim sredstvima.

Miletić je kao najuticajniji srpski političar u užoj Ugarskoj, tj. van Hrvatske-Slavo-nije, predstavljao varijantu srpske nacionalne politike koja je tek posle okupacije Bosne i Hercegovine od strane Habzburške monarhije 1878. godine dobila crte revolucionar-nog velikosrpstva i neprijateljstva prema Beču. Drugi, isprva anarhističko-socijali-stički pravac mišljenja u srpskoj nacionalnopolitičkoj debati naišao je kod Miletića, i uopšte kod sunarodnika u Južnoj Ugarskoj i u hrvatskim zemljama, na skeptičan, u krajnjoj liniji slab, odjek. Svetozar Marković (1846 – 1875), suosnivač Narodne radi-kalne stranke 1869. godine, smatrao je nacionalno samo instrumentom u srpskoj sadaš-njosti, a uz to i zaprekom željenoj društvenoj transformaciji. On je bio svestan pro-blema zapadnobalkanske uske mešane konstelacije, a i problema razgraničenja južnoslovenskih etnija između sebe. Zato je pokušao da relativizuje tradicionalni naci-onalnopolitički cilj homogene države, generalnu razliku nacionalnih većina i manjina. Nužni proces razvoja Srbije smatrao je nespojivim sa uticajima velikih sila i sa okame-njenom unutrašnjom konstelacijom interesa. Njihovo korišćenje radi transformacije i razvoja, koji su kasnili, nije bilo moguće zasnovati na mobilizaciji individua u velikim, nacionalno-državnim okvirima, već u malim, slobodno udruženim i samoupravnim zajednicama. Korišćenje nacionalnog za modernizacijsku i samoodređujuću aktiviza-ciju društva odozdo, bio je preduslov da se preživele državne zajednice kao što su bile Kneževina Srbija i Habzburška monarhija rasture, kao i za to da razlikovanje nacija i nacionalnih manjina postane suvišno.

Josip Juraj Strossmayer (1815–1905) Ante Starčević (1823–1896) Ljudevit Gaj (1809 –1872)

Frano Supilo (1870 –1917) Josip Frank (1844 –1911) Stjepan Radić (1871–1928)

Antun Radić (1868 –1919) Edmund Steinacker (1839–1929) Mihajlo Polit-Desančić (1833 –1920)

Svetozar Miletić (1826 –1901) Svetozar Marković (1846 –1875) Ante Trumbić (1864–1938, desno), Nikola Pašić (1845–1926, levo)

Jovan Cvijić (1865 –1927) Tin Ujević (1891–1955) Jovan Skerlić (1877–1914)


Karijera njegovog isprva ideološkog prijatelja, Nikole Pašića (1845 – 1926) koji je od kasnih 1890-ih godina više puta bio predsednik vlade Srbije će, pored ostalog, baš naprotiv, počivati na tome da se dovede do savršenstva manipulativno, antimoderni-stičko, vladalačko-tehničko otuđivanje od prave svrhe nacionalnog radi srpske ekspan-zije i unutarjužnoslovenske podele moći. Osnivanje Kraljevine Srba, Hrvata i Slove-naca 1. decembra 1918. godine koje je Pašić odlučujuće pripremio, bilo je potpuna suprotnost Markovićevom teoretskom nacrtu, a time i konceptu da ljudi ne budu pri-marno smatrani za nosioce nekog nacionalnog identiteta. Marković je hteo da nemačko manjinsko stanovništvo u srpskom okruženju bude posmatrano samo kao takvo, a ne unapred kao „rođeni“ predstavnik, predstraža habzburške ili vlasti nemačkog carstva na Jugoistoku.

IV.Kako su Markovićeve misli o korišćenju nacionalnog za kroćenje i civilizatorsko kori-šćenje nacionalnog pale kao žrtva nepovoljnih političkih događaja, tako se oko 1900. godine zatvorila i mala mogućnost za ostvarenje jedne nacionalistički neiskrivljene uzajamne percepcije Južnih Slovena i Nemaca koja se u to vreme u Južnoj Ugarskoj i Hrvatskoj-Slavoniji na kratko otvorila. Lokalni i državnopolitički uslovi su se prome-nili. Početne nemačke nacionalne, u začetku i nacionalističke organizacije Podunav-skih Švaba, pre svega u Bačkoj i Banatu s jedne strane,16 a s druge pak, u Hrvatskoj i Dalmaciji stvaranje Hrvatsko-srpske koalicije kritički nastrojene prema Austriji i Nemačkoj 1903/1905., podstakle su ono nesrećno nemačko-južnoslovensko neprija-teljstvo koje se razvijalo kao nuspojava vekovnog nacionalizovanja Istočne i Srednje Evrope od sredine XIX veka duž nemačko-slovenske jezičke granice. Tako nisu samo postepena antiruska i antislovenska spoljna politika Nemačkog rajha, kao ni balkan-skopolitičke inicijative obe Centralne sile od 1906/08, bile to što je izmenilo percepciju nemačkog prisustva u politici Srbije, kao i kod Srba u Habzburškoj monarhiji, već i konfliktna, prema Nemcima kritična politika ugarskih Srba nastala pod okriljem HSK. Impulsi te vrste za radikalizaciju bili su ti koji su uzajamno viđenje deformisali gotovo anonimno-elementarnom snagom. Iskrivljena percepcija i agresivna uslovljenost koji će eksplodirati tri decenije kasnije, pre svega u Bačkoj i Banatu tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata se utoliko ne mogu objasniti ratnom situacijom 1939/41, a sigurno ne primarno suživotom samih Srba i Nemaca u Vojvodini, već u velikoj meri dugoročnim i nadregionalno nastalim preduslovima. Da su percepcija i jezik, emocije i politička praksa u nemačko-srpskom odnosu dugo pre eksplozije nasilja sredinom XX veka počele da se otuđuju od sopstvene epohe i da najavljuju fatalnu budućnost, može se naslutiti već i iz kratkog pogleda na poslednje godine pre Prvog svetskog rata.

Kad se činilo da je HSK zamrla, kada je jugoslovenska mobilizacija unutar Habz-burške monarhije pokazivala znake umora, radikalizacioni impuls je postalo sve veće solidarisanje sa Kraljevinom Srbijom protiv posezanja Habzburške monarhije, prvo za Bosnom i Hercegovinom, a onda i za zapadnim Balkanom. Na mesto generacije osni-vača HSK i Napredne omladine u hrvatskim zemljama iz 1890-ih godina, 1910/12. nastupila je Nacionalistička omladina, koja je bila razgranata po oblastima Austrije i Ugarske, Bosne i Hercegovine, kao i Srbije. Ako su naprednjaci kao Dušan Mangjer 1897. godine svoj zadatak videli u tome da stvore svest o jednoj „hrvatskoj ili srpskoj“ naciji da bi podigli bedem protiv nemačkog „Drang nach Osten“,17 onda su Nemci kao takvi sada shvatani kao antiteza jugoslovenstva. Tokom Balkanskih ratova identifiko-valo se u smislu Jovana Cvijića sa Srbijom, sa naturalističkim kultom moći, sa „pobed-ničkim osvetnicima Kosova“ i mitovima o samožrtvovanju koji su se pleli oko „turskih ratova“ i Kosova, sa revolucionarnim nasiljem kao takvim.18

Od 1890-ih godina na raspravu je stavljen cilj hrvatsko-srpskog jedinstva, povre-meno i dugoročno-evolucione izgradnje države u romantično-istorijskim, literarno-intelektualističkim kategorijama klasičnog nacionalizma. Sada je apelativni, integralni nacionalizam jednog Milana Marjanovića bio taj koji je zaoštrio viziju hrvatsko-srp-skog jedinstva u jedinstveni jugoslovenski identitet. Ili možda i uzor jednog Morisa

Barea (Maurice Barrès) koji je uticao na radikalni francuski nacionalizam pre 1914. godine. Tin Ujević, Oskar Tartalja i drugi koristili su se njegovim apodiktično-iracio-nalnim deklarativnim jezikom. Sa Bareom su slavili – „je ne puis vivre que selon mes morts. Eux et ma terre me commandent une certaine activité“19 – nacionalnu dužnost pojedinca koja navodno govori iz rase, krvi i tla: „Osećamo je u našoj krvi“.20 U tom kontekstu Jovan Skerlić, nekada od Markovića inspirisani srpski kovač slogana mlade svesno jugoslovenske generacije isticao je u predvečerje 1914, klasični nacionalistički postulat jedinstva, zajedno sa besadržajno-radikalnim nacionalizmom bez objekta. Integralna, apsolutna zajednica koju je zazivao s pozivom na Starčevića, nije trpela krnjenje, bilo spolja, bilo iznutra, bilo od nemačko-srednjoevropske sile, bilo od nemačke manjine u samoj jugoslovenskoj državi.

Sva shvatanja ove vrste, bilo pojedinačni južnoslovenski nacionalizmi, bilo vizio-narsko integralno jugoslovenstvo ili hegemonijalni velikosrpski nacionalizam, stupili su sa početkom bosanskohercegovačke Aneksione krize u oktobru 1908. godine u fazu trajne mobilizacije. Ona već spada, posebno zbog uzajamne radikalizacije javnog mnenja u Srbiji i nemačkoj Srednjoj Evropi, u neposrednu predistoriju julske krize iz 1914. godine i Prvog svetskog rata. U kontekstu radikalizacije srpskog nacionalizma, a time i nacionalistički iskrivljene percepcije nemačkoaustrijskog i rajhsdojčerskog ele-menta, treba spomenuti dve organizacije. S jedne strane Narodnu odbranu osnovanu u oktobru 1908. godine kao protestni pokret protiv aneksije osmanske administrativne jedinice (vilajeta) Bosne i Hercegovine koja je svojatana kao srpska, a koja se još od 1878. godine nalazila pod kontrolom Habzburške monarhije. S druge strane, već negde od početka stoleća aktivnu ali formalno tek u maju 1911. godine osnovanu tajnu orga-nizaciju Ujedinjenje ili smrt, zvanu i Crna ruka koja je bila neka vrsta oficirske zavere.

Između ove dve organizacije postojala je određena veza, možda i dogovorena podela rada. Kao javno aktivnu posebnu organizaciju sličnu Svenemačkom savezu ili Francuskoj akciji, treba spomenuti Narodnu odbranu. Ona je delovala s ciljem da pre-toči istorijski bremenite i alarmistički predstavljene topose „pretnje“ (od strane nemačke Srednje Evrope) i „odbrane“ (od strane Srbije) u jezik slika, lance simbola i oblast osećanja javnog mnenja. Oveštale, u međuvremenu prilično stereotipne for-mule upozoravanja i mobilizacije u propagandi Narodne odbrane su jače situaciono i upotrebno preformulisane: „Sa Severa dolaze novi Turci, grozniji i opasniji od starih [...]. Već se mogu osetiti predznaci buduće borbe. Srpski narod stoji pred pitanjem: ‚Biti ili ne biti‘“.21 Ova karakteristična, paranoidno-agresivna argumentacija predstav-lja psihodinamično jezgro pijemontizma kao ekstremnog nacionalističkog mobilizaci-onog vokabulara. Ona u kolektivnu svest usađuje ne samo jednu određenu sliku nepri-jatelja, već pokušava da jugoslovenski, ili bar široki hrvatsko-srpski spektar identiteta redukuje u srpskom smislu. Tako se tendenciozno izjednačava srpstvo sa jugosloven-stvom. Bar u nekim oblastima kao što su Bosna i Hercegovina, Banat ili Bačka se hrvatski identitet i karakteristična usitnjena pluralna nacionalna struktura ignorišu.

V.Za dosadašnja izlaganja važi teza da se eksplozija nasilja u južnoslovensko-nemačkom, odnosno podunavskošvapskom odnosu neposredno posle kraja Drugog svetskog rata ne može objasniti samo kao reakcija na ratne događaje. Ono od akata nasilja što se posebno u Vojvodini i Slavoniji desilo protiv preostalog stanovništva nemačkog jezika, ne može se u potpunosti i sasvim obuhvatiti terminom „proterivanje“. Slikoviti, ali prekomerno višeznačan termin „proterivanje“ pokazuje se manje kao koncizna defini-cija a više kao metafora dokumentarističko-apelativnog tipa. Pre svega njena situaci-ona vezanost za događaj ne dozvoljava da se vidi da je u „proterivanju“ došlo do kul-minacije i destruktivno delovanje dugoročno učvršćenih pogrešnih predstava i još pre Drugog svetskog rata „naučeno“ kolektivno neprijateljstvo. Istraživanje i sadašnje javno zanimanje u zemljama naslednicama Jugoslavije nisu više primarno usmereni na sećanje i dokumentovanje. Sa povećanjem vremenske distance od subjektivnog horizonta doživljenog generacije stradalnika, oni se više tiču objektivizirajućeg, upo-


redno sistematskog istraživanja i aktuelizacije ovih činjenica. U tom smislu svrha ovog izlaganja bila je da razjasni neke od dugoročnih faktora nastanka i oblikovanja južno-slovensko-nemačke konfrontacije tokom i posle Drugog svetskog rata. Ono što u ovoj kratkoj skici „istorije nastanka“ nacionalnopolitički dimenzioniranog opažanja i nje-gove političke konkretizacije pri sadašnjem stanju istraživanja nije bilo moguće postići, a što se može samo detaljnim binacionalnim ili multinacionalnim istraživanjem je: rekosntrukcija načina kako su ovi sadržajno-mentalni uticaji na južnoslovensku sliku Nemaca oblikovali ponašanje i donošenje odluka. Kako su oni dostigli zrelost da budu primenjeni i kako su funkcionisali, kako treba vrednovati njihove uzroke? Logično bi bilo ove istraživačke korake preduzeti komparativno, ne samo za recimo, jugoistočne Nemce, već za sve „oblasti proterivanja“.

To istraživanje proterivanja Nemaca iz Istočne Evrope ne može se više preduzimati samo iz perspektive pogođenih, dakle, samo iz nemačke perspektive, nego samo bina-cionalno ili višenacionalno. To je preduslov za denacionalizaciju i objektivizaciju, uku-pno za naučni pristup odgovarajućeg istraživanja i medijsku prezentaciju. U tom smi-slu je ovo izlaganje zamišljeno samo kao podsticaj. Ova vrsta dugoročnog istorijskog traženja tragova, istraživanja po ranim nacionalnopolitičkim svedočanstvima predra-sudne definicje i konfliktnih eksplozija južnoslovenskog viđenja nemačkog elementa na Jugoistoku ne treba politički preopterećivati. Ne radi se o nemačkom istoriograf-skom „prebijanju“ pogrešnih južnoslovenskih postupaka sa nemačkom krivicom za rat i okupaciju. Umesto toga pravi smisao je u sistematsko-nadnacionalnoj tematizaciji dugoročnih kognitivnih i političkih preduslova određenog međunacionalnog sukoba.

Pri sadašnjem, potpuno nedovoljnom stanju istraženosti ova razmatranja mogu biti samo privremene, eseističke naravi. Za njihovo sistematsko kompletiranje bila bi nužna npr. sigurna i međunacionalno preneta kulturna znanja i znanja iz svakodnevne istorije nemačkog viđenja susednih nacija Srednje-istočne Evrope. Još više ona slika koju su o sebi stvarali Nemci u Istočnoj Evropi u svakodnevnom suživotu i slika koju je o Nemcima i Austrijancima stvarala njihova inorodna okolina. Sužavanje istraživa-nja proterivanja na nemačkom govornom području treba videti u tome da je – koliko god to paradoksalno zvučalo – ono isuviše sprovođeno kao istraživanje proterivanja. Ako se uslovi nastanka i predfaze, kognitivna neprijateljstva i kolektivno uvežbavanje agresivnog držanja od početka nacionalne epohe, dakle od početka XIX veka, a priori bez alternative razmatraju kao nužan razvoj koji vodi do rata i proterivanja, onda je to u velikoj meri istoznačno sa programiranjem rezultata unapred.

Dalja mana istraživanja leži u tome da i dalje u velikoj meri važe konstitutivni poj-movi i kategorije nacionalnodržavne provenijencije. Npr. strukturiranje stanovništva „država proterivača“ unapred prema nacionalnopolitičkim kriterijumima „državnih nacija“ i „nacionalnih manjina“ vodi do isključivanja raznih stepena između te dve kategorije, odnosno asimilacionih prelaza, što protivreči južnoslovenskoj stvarnosti. To sprečava diferencijaciju pomoću varijanata uzroka i ponašanja koja bi svakako bila važna za celokupno odvijanje nacionalnodruštvene inkluzije i isključivanja manjina. Drugim rečima: istraživanje koje a priori polazi od objekta istraživanja „(nemačka) manjina“ zanemaruje činjenicu da je ona bila prilično izniman fenomen, što znači kompaktno i jasno razgraničen od „državne nacije“. Ona je u mnogo većoj meri kon-stituisana nemačko-nacionalnom i nacističkom politikom „narodnih grupa“ i politi-kom sećanja posle proterivanja.Tako se, međutim, više-manje unapred daje traženi odgovor na pitanje geneze proterivanja Nemaca. I to nezavisno od toga da li se prote-rivanje shvata kao kratkoročni, situacioni događaj spontanog kolektivnog nasilja ili kao dugoročni i nužni ishod jednog upravo teleološkog razvoja nacionalnog principa.

1 Proširena i referencama dopunjena verzija predavanja. Zadržano je usmeno vođenje izlaganja. 2 Jakob Glatz, Freymüthige Bemerkungen eines Ungarn über sein Vaterland, Teutschland 1799,

citirano po: Wolfgang Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaft in Kroatien und Slawonien in der ersten Hälfte des 19. Jahrhunderts. Historiographie und Grundlagen, München 1981, str. 83.

3 Katharina Klotz, Doris Müller-Toovey, Wilfried Rogasch (ur.), Erzwungene Wege. Flucht und Vertreibung im Europa des 20. Jahrhunderts, Zentrum gegen Vertreibung, Berlin 2006.

4 V. o tome: Günter Schödl, Am Rande des Reiches, am Rande der Nation, u: Isti (ur.), Land an der Donau (Deutsche Geschichte im Osten Europas, tom 5), Berlin 1999 (2. izd.), str. 349–655, str. 666 – 671, str. 692–701.

5 V. o tome: Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaft in Kroatien, str. 91; Arnold Suppan, Die Kro-aten, u: Adam Wandruszka, Peter Urbanitsch (ur.), Die Habsburgermonarchie 1848–1918, tom III, 1; Die Völker des Reiches, Wien 1980, str. 626 –733; Wolf Dietrich Behschnitt, Nationalismus bei Serben und Kroaten 1838–18914. Analyse und Typologie der nationalen Ideologie, München 1980, str. 133 –161; Ludwig Steindorff, Kroatien. Vom Mittelalter bis zur Gegenwart, Regensburg/München 2001, str. 94 –151; Günter Schödl, Kroatische Nationalpolitik und „Jugoslovenstvo“. Studien zu nationaler integration regionaler Politik in Kroatien-Dalmatien am begin des 20. Jahr-hunderts, München 1990, str. 13– 47.

6 Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaft in Kroatien, str. 91. 7 V. o tome: Mirjana Gross, Počeci moderne Hrvatske. Neoapsolutizam u Civilnoj Hrvatskoj i Sla-

voniji 1850–1860, Zagreb 1985; o širem kontekstu, ista (ur.), Društveni razvoj u Hrvatskoj. Od 16. stoljeća do početka 20. stoljeća, Zagreb 1981; Heinrich Lutz, Österreich-Ungarn und die Grün-dung des Deutschen Reiches. Europäische Entscheidung 1867–1871, Frankfurt am Main itd, 1979; Helmut Rumpler, 1804 –1814: eine Chance für Mitteleuropa. Bürgerliche Emanzipation und Staatsverfall in der Habsburgermonarchie (Österreichische Geschichte, tom 1804, ur. Herwig Wolfram), Wien 1997; András Gergely, Magyarország története a 19. században, Budapest 2003, str. 279–326, 360–384.

8 Up. Behschnitt, Nationalismus, str. 175 ff. i Steindorff, Kroatien, str. 117–121. 9 Hrvatska demokratska zajednica.10 Ante Starčević, Slowenen und Serben, 1883, citirano po: Behschnitt, Nationalismus, str. 184;

o kontekstu vidi Mirjana Gross, Povijest pravaške ideologije, Zagreb 1973.11 Citirano po: Schödl, Kroatische Nationalpolitik, str. 247; o HSK vidi: Schödl, Am Rande des Rei-

ches, str. 234–298.12 Schödl, Kroatische Nationalpolitik, str. 270.13 Citirano prema: Behschnitt, Nationalismus, str. 366.14 Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaft in Kroatien, str. 91 i 96 ff. 15 Svetozar Miletić, Srbi i Mađari, 1868, citirano po: Behschnitt, Nationalismus, str. 91; v. o tome:

Dimitrije Đorđević, Die Serben, u: Wandrusczka, Urbanitsch (ur.), Die Habsburgermonarchie, str. 173 f.

16 O tome vidi: Günter Schödl, Alldeutscher Verband und deutsche Minderheitenpolitikin Ungarn 1890 –1914. Zur Geschichte des deutschen „Extremen Nationalismus“, Frankfurt am Main itd. 1978; Isti, Am Rande des Reiches, str. 392– 454.

17 Dušan Mangjer, Narodna misao, Zagreb 1897, str. 2, citirano prema Behschnitt, Nationalismus, str. 2002.

18 Behschnitt, Nationalismus, str. 201–230.19 Citirano prema: Günter Schödl, Alldeutsch-deutschnationale Politik in der Habsburgermonarc-

hieund im Deutschen Reich, u: Isti (ur.), Formen und Grenzen des Nationalen. Beiträge zu nati-onaler Integration und Nationalismus im östlichen Europa (Erlanger Osteuropa-Studien, tom 2), Erlangen 1990, str. 49– 89, ovde str. 49.

20 Oskar Tartalja, citirano prema: Behschnitt, Nationalismus, str. 225.21 Narodna odbrana, Beograd 1911, str. 21. Citirano prema : Behschnitt, Nationalismus, str. 304,

fusnota 324.

22 23JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZMEĐU DVA SVETSKA RATAZORAN JANJETOVIĆ

Jugoslovenska politika prema manjinama između dva svetska rata

Zoran Janjetović

U ovom referatu ćemo ukratko izložiti politiku koju je jugoslovenska država vodila prema nacionalnim manjinama i analizirati njene uzroke. Pored toga, osvrnućemo se kako se jugoslovenska manjinska politika odražavala na razne aspekte života nemačke manjine.

Kraljevina SHS (koja je 1929. preimenovana u Jugoslaviju, iako je kolokvijalno tako zvana od samog početka) je nastala u jesen 1918. godine na ruševinama Habzbur-ške monarhije i Osmanskog carstva (koje je već 1912. potisnuto sa Balkana). Ove care-vine su tokom više vekova dominirale Jugoistočnom Evropom, a obe su bile izrazito multietničke tvorevine koje su u svojim (promenjivim) granicama objedinjavali mnoš-tvo naroda i vera. Za razliku od drugih zemalja naslednica, Kraljevina SHS je nasledila teritorije od oba nestala carstva: neke su bile pripojene 1918., neke 1912. ili 1913., a neke su se (kao Srbija i Crna Gora) tokom jednog dužeg oslobodilačkog procesa odvo-jile od Osmanskog carstva. Viševekovna vlast dve velike imperije je donela ne samo brojne kulturne uticaje koji se do danas osećaju, već je u znatnoj meri uticala i na pro-menu etničke i demografske slike krajeva o kojima je reč.1

Sloveni su se na Balkanu naselili tokom VI i VII veka, a teritorija koju su nastanji-vali je bila znatno šira nego ona na kojoj danas žive južnoslovenski narodi, uključujući i Bugare. Do toga je došlo pre svega zbog odsustva slovenske političke vlasti na većem delu tih teritorija tokom najvećeg dela njihove istorije.2 U sastavu tuđih država dolazilo je do lagane i spontane asimilacije ređe naseljenog stanovništva. Na taj način su Slo-venci izgubili gotovo polovinu svoje etničke teritorije.3 Pored toga, usled ratnih dej-stava dolazilo je do masovnog pomeranja stanovništva – bilo u vidu izbeglištva, bilo kroz sistematsko naseljavanje opustelih krajeva novim stanovništvom radi podizanja borbene moći4, bilo radi povećanja ekonomske snage. Ratovi su stvarali i mogućnost za spontano doseljavanje novog stanovništva na prostore sa kojih je u potpunosti ili delimično otišlo starije stanovništvo. Vlastodršci su i u mirno doba naseljavali ljude, često svoje sunarodnike, iz ekonomskih i fiskalnih razloga, što je menjalo etničku sliku predela u koje su naseljavani.

Na ovaj način, postepenim mirnim naseljavanjem je tokom 1100-godišnje domi-nacije Nemaca nad Slovencima došlo do prožimanja slovenačke etničke teritorije

nemačkim življem, koje je proticanjem vremena, na velikom delu te teritorije postalo većinsko. Nemce su feudalni gospodari naseljavali i u krajeve sa gušćim rasporedom Slovenaca. To je bio slučaj u donještajer-skim gradovima ili u Kočevju koje je postalo pretežno nemačko ostrvo u slovenačkom moru. Nemci su dola-zili i u druge slovenačke gradove, a socijalnim uspo-nom doseljenih Slovenaca broj Nemaca u njima je rastao i asimilacijom. Za nju su kasniji slovenački autori tvrdili da je bila nasilna, zanemarujući svu slo-ženost fenomena o kome je reč.

Albanci su na „svetu srpsku zemlju“, Kosovo, počeli da se doseljavaju u većem broju od kraja XVII veka kada je veći broj Srba napustio to područje. Time je počeo tristogodišnji proces koji nije bio ni nagao5 ni isključivo nasilan, kako se to često može pročitati u srpskoj istoriografiji. Nasilje jeste igralo značajnu ulogu, ali su i mnogi drugi faktori (natalitet, asimila-cija, socijalne i verske razlike, oportunizam, podrška vlasti, postupak Srbije sa Albancima 1878.) doprinosili menjanju etničke slike Kosova, Metohije i zapadne Makedonije.

Turska najezda je pogurala velike mase srpskog stanovništva prema zapadu i severu – na teritoriju Kraljevine Ugarske (uključujući i Hrvatsku).6 Priličan broj Turaka se doselio u gradove u oblastima pod osmanskom vlašću, a izvestan broj i u sela Makedonije, Srbije i Kosova. Posle povlačenja osmanske vlasti, veliki deo tih Turaka je takođe napustio zavičaj.7

Posle oslobođenja od Turaka, južna Ugarska (današnja Vojvodina, ali i šire) je bila vrlo retko naseljena, uglavnom srpskim i rumunskim stočarima. Mađarsko stanovništvo je najvećim delom izbeglo pre osmanske vlasti ili nestalo tokom nje, dok su Turci naseljavali Srbe jer im je trebala radna snaga. Pred slom osmanske vlasti u Panoniji, srpski živalj je bio brojčano pojačan izbeglicama iz Srbije i sa Kosova. Budući da je to stanovništvo bilo nedovoljno brojno i ekonomski nedo-voljno produktivno, habzburške vlasti i privatni veleposednici (kojima je novo-oslobođena teritorija razdeljena) pribegli su kolonizaciji Nemaca, Mađara, Slo-vaka, Rusina, Čeha, Italijana, Španaca, Hrvata i pripadnika drugih naroda. Neki, koji se nisu mogli prilagoditi, su nestali ili se odselili, dok su se Nemci, Mađari, Slovaci i Rusini posle početnih teškoća ukorenili u novom zavičaju.8 Južnosloven-ski istoričari i još češće političari su ovo naseljavanje inorodnog stanovništva videli kao uzurpaciju, a kao argumenti su im služili primeri potiskivanja, nasilnog preseljavanja i kuluka koji su Srbi morali da obavljaju da bi pripremili imanja za koloniste, kao i porez koji su za povlašćene koloniste neko vreme morali da pla-ćaju. Iako je do svega ovoga dolazilo, često se zaboravlja da su određene privilegije uživali i srpski naseljenici, a međuratni političari i propagandisti su za sve nepravde tokom kolonizacije Nemaca, Mađara i drugih okrivljivali njhove daleke potomke, svoje savremenike.

U Hrvatskoj i Slavoniji se Nemci i Česi javljaju već krajem XVII veka, ali u većem broju pristižu od sredine XIX privučeni nižim cenama zemlje.9 Slično je bilo i u Bosni, gde, uz nekoliko državnih kolonija Nemaca i Poljaka, nastaje više naselja koja su bila plod privatne inicijative doseljenika. Dolazak inorodnih industrijskih radnika u bosanske gradove nije ostavio previše traga, budući da se većina odselila posle 1918.10

Uslovi naseljavanja i života inorodnog stanovništva su ostali trn u oku domaćem stanovništvu i političarima sve do u međuratno razdoblje. Strani kolonisti su često dobijali povlastice koje su im omogućavale da se brže ekonomski podignu. To što su oni često govorili isti jezik kao i vladajući krugovi, činilo je stvar još gorom: socijalne razlike su se poistovećivale sa nacionalnim, iako su npr. kočevski seljaci ostali izrazito

Petrovaradinska tvrđava u tursko doba, bakrorez Gaspara Boutatsa iz knjige Sacr. Caes. Ma. Leopoldo has Turcis ereptas, et Favente Deo eripiendas Hon-gariae Civitates, alias-que Turcias (Ovi gra-dovi koje je njegovo sveto veličanstvo car Leopold oteo Turcima i ugarski i drugi turski [gradovi] koje uz Božju pomoć tek treba oteti), Antwerpen, oko 1700.

Stanovnici različitih narodnosti u Kralje-vini Ugarskoj: Srbi, Hrvati, Nemci, obojeni bakrorez, druga polovina 19. veka.


siromašni, baš kao i dobar deo Mađara u Vojvodini, Nemaca u Bosni, te Albanaca i Turaka u južnim krajevima.

Bilo kako bilo, kod inteligencije i političara sva tri „državotvorna“ naroda u Kralje-vini SHS je postojao snažan osećaj istorijske nepravde za koju su bili „krivi“ narodi čiji su se pripadnici stvaranjem nove države našli u položaju nacionalnih manjina. Ovaj osećaj je bio deo nacionalnog sećanja i samopercepcije, tj. deo sopstvenog nacionalnog identiteta koji je kao i uvek, dobrim delom građen kako na razlici prema drugima tako i na animozitetu prema njima.11 Jugoslovenska država je nastala kao trijumf srpskog, hrvatskog i slovenačkog nacionalizma nad multinacionalnim imperijama. U prome-njenim okolnostima pripadnici nekad vodećih ili povlašćenih naroda koji su se našli u položaju nacionalnih manjina nisu mogli da računaju na ravnopravan tretman. Šta-

više, budući da su oni činili gro manjinskog stanov-ništva, ni sa pripadnicima drugih, uglavnom sloven-skih, manjina nije postupano kao sa ravnopravnima.

To se videlo već u času nastanka države južnih Slovena. Iako se pozivala na pravo naroda na samo-opredeljenje, ona nije nastala nikakvom formalnom demokratskom procedurom. Ogromna većina juž-noslovenskog stanovništva nije ni pitana za mišlje-nje. Ovo je u još većoj meri važilo za pripadnike manjina. Albanci i Turci su još 1912/13. protiv svoje volje i uz otpor uključeni u kraljevine Srbiju i Crnu Goru, odnosno 1918. Kraljevinu SHS, ponovo uz albanski otpor.12 U Sloveniji, nemačko stanovništvo je stavljeno pred svršen čin, a nove granice su obez-beđene upotrebom oružane sile i uz pomoć srpske vojske.13 Međumurje sa hrvatsko-mađarskim sta-novništvom je takođe pripojeno oružanom akci-jom.14 U autonomnoj Kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji ujedinjenje je izglasao uzak krug političara izabra-nih po vrlo restriktivnom izbornom sistemu.15 Pri-padnici manjina su jednostavno morali da poštuju volju „većine“ koju je pretendovala da izražava poli-tička elita. U Bačkoj, Baranji i Banatu, koje je mirno okupirala srpska vojska posle tzv. beogradskog pri-

mirja sa Mađarskom 13. novembra 1918, ujedinjenje je takođe izglasano mimo svake demokratske procedure. Njega je 25. novembra 1918. proglasila Velika narodna skup-ština, koja je bila sastavljena od delegata izvikanih na lokalnim skupovima na koje su došli slovenski stanovnici koji su o njima bili obavešteni i koji su želeli da dođu. Zbog toga skupština nije imala formalno demokratsku legitimaciju čak ni kada je u pitanju bilo slovensko stanovništvo. U Velikoj narodnoj skupštini je uz 578 Srba i 89 Hrvata bilo i 62 Slovaka i 21 Rusin, kao i 6 Nemaca i jedan Mađar.16 Ovo ukazuje na to da su Nemci bili nešto bolje tretirani od Mađara, ali treba imati na umu da se svakako radilo o poku-šaju da se oni uz oslonac na mali broj nacionalno svesnih nemačkih vođa odvoje od Mađara. Ta politika će se u Vojvodini nastaviti prema nemačkoj i slovenskim manjinama i tokom prvih posleratnih godina, ali je ona bila izraz potrebe Srba za saveznicima protiv nekad vladajućih Mađara, a ne izraz stvarnog ubeđenja u potrebu davanja nacionalnih prava manjinama. Velika narodna skupština se tek na intervenciju Jaše Tomića „setila“ da unese u svoju deklaraciju i obećanje prava nacionalnim manjinama.17 Sve ovo je bilo znakovito u pogledu buduće uloge manjina u političkom i javnom životu.

Minimum manjinskih prava u novoj državi je bio međunarodnopravno zagaranto-van Konvencijom o zaštiti manjina koju je Kraljevina SHS, posle dosta otpora, potpi-sala 5. decembra 1919.18 Pokazaće se uskoro da u mnogim segmentima ni taj mini-mum nije ispoštovan, iako je u nekim pitanjima vlast dala više nego što je po Konvenciji bila obavezna. Od toga je uz rumunsku i italijansku najviše profitirala baš

nemačka manjina. Same manjine su trajno ostale nezadovoljne načinom sprovođenja Konvencije o zaštiti manjina i držanjem Društva naroda koje je trebalo da brine o njenom sprovođenju.19 Pri tom su se Nemci svega jednom peticijom žalili na postupak jugoslovenskih vlasti, dok su većinu peticija poslali Mađari i (od države nepriznati Makedonci.)20 U domaćim pravnim aktima jugoslovenske vlasti su obraćale mini-malnu pažnju manjinama. S jedne strane, Kraljevina je težila da se svetu (lažno) pred-stavi kao više-manje homogena nacionalna država u kojoj pitanje manjina ne igra bitnu ulogu. Time se istovremeno manjinsko pitanje svesno potiskivalo iz javnog i političkog života, što je bilo deo strategije potiskivanje manjinaca u svim sferama. S druge strane, jugoslovenske vlasti nisu želele da sebi vezuju ruke.21 Ustupci su, kada su davani, davani uredbama (kao kad su bile u pitanju olakšice za nemačko školstvo početkom tridesetih godina) ili iznuđenim međunarodnim ugovorima, kao u slučaju nekoliko ugovora sa Italijom i školske konvencije sa Rumunijom.

Na političkom polju, nova država je isprva formalno nudila šire mogućnosti manjinskog uticaja na donošenje političkih odluka. Za razliku od Austro-Ugarske i Osmanskog carstva, ona je imala opšte pravo glasa – dakako samo za muškarce – što je bio najviši onovremeni standard. Međutim, glasanje je bilo javno, pa zbog toga pod-ložno pritiscima vlasti. Pored toga, za pripadnike manjina je postojao niz formalnih i faktičkih ograničenja za uspešno izražavanje političke volje. Pripadnici manjina u Voj-vodini zbog prava opcije, koje je isticalo tek sredinom 1922. godine, do tada nisu imali pravo glasa pod izgovorom da ne mogu „građani na otkaz“ da odlučuju o Ustavu zemlje.22 Istovremeno, od tih građana se zahtevalo da plaćaju porez i služe vojsku. Pri-padnici slovenskih manjina su imali pravo glasa od samog početka, ali zbog svog malog broja, velike rasutosti i nedostatka predusretljivosti velikih srpskih stranaka od toga nisu imali gotovo nikakve koristi. Rusini su se zbog toga i zbog uticaja unijatskog klera odmah povukli iz političkog života, češka elita nije uspela da okupi sunarodnike na centralističkoj osnovi jer su oni uglavnom glasali za hrvatske stranke, dok je Slo-vačka narodna stranka opstajala gotovo bez ikakvog konkretnog učinka.23

Na jugu je situacija bila drugačija. Tamo su manjinci već od 1913. imali građanska prava, pa i pravo glasa. Albanci, Turci i slovenski muslimani su se 1919. organizovali u stranku Džemijet koja je, međutim, uglavnom štitila materijalne interese aga i begova. Ipak, kao takva, ona je bila u poziciji da obezbedi potrebnu većinu za usvajanje Ustava 1921. godine. Zauzvrat, vladajuća Narodna radikalna stranka joj je obećala određene ustupke u agrarnom pitanju.24 Bio je ovo jedinstveni primer manjinskog uticaja na donošenje ključnih odluka u državi. Džemijet je i na izborima 1923. dobio 14 mandata, ali je do kraja 1924. praktično uništen unutrašnjim rascepom i pritiskom vlasti.25

U severnom delu zemlje, Mađari i Nemci su 1922. osnovali svoje stranke, a počet-kom 1923. to su učinili i Rumuni. Sve su se one zalagale za opšta građanska i posebna manjinska prava, a sve su odmah po osnivanju stavljene pod policijski nadzor. Kao iredentističke posebno su bile sumnjive mađarska i rumunska stranka. One su inače ostale dosta neuspešne zbog unutrašnjih razdora. Rumunsku stranku je pogađala i slabost (brojčana, ekonomska i kulturna) rumunske manjine, dok je mađarska ostala u velikoj meri elitistička – ograničena na mađarsku inteligenciju i građanstvo (i to ne celo), a tuđa siromašnim mađarskim masama.26

Nemačka stranka se (izuzev početnog uspeha Džemijeta) uslovno rečeno, pokazala kao najuspešnija. Njen uspeh je manje ležao u konkretnim dobrobitima koje je uspela da izdejstvuje za jugoslovenske Nemce,27 a više u samoj činjenici da je u nepovoljnim okolnostima uspela da stalno povećava broj glasača i da se ustali kao institucija koja je pomagala da se heterogene nemačke grupe počnu stapati u homogenu nacionalnu manjinu.28 Njena aktivnost je bila posebno velika u Vojvodini – gde su vlasti pokazi-vale određenu popustljivost prema Nemcima u želji da ih odvoje od Mađara i gde je, uz Sloveniju, živeo najveći deo nacionalno svesnih Nemaca. U Sloveniji je aktivnost stranke bila ograničena opadajućim brojem Nemaca i revanšističkom politikom vlasti koje su ograničavanjem Nemaca na svim poljima želele da isprave „istorijske nepravde“ prema Slovencima i da oslabe politički, kulturni i ekonomski uticaj folksdojčera.

„Car Josip II potpisuje patent o naseljavanju“, iz knjige Johana Jausa Szeghegy im ersten Jahrhundert seines Bestandes, Kula 1886.


Šestojanuarska diktatura 1929. godine je učinila kraj svim, pa i manjinskim stran-kama. Posle oživljanja politčkog života dve ipo godine kasnije, manjinske stranke nisu bile obnovljene. Od tada su samo pojedini njihovi predstavnici bili kooptirani u režimske stranke u kojima su, uprkos povremenom iznošenju manjinskih žalbi i želja, imali uglav-nom dekorativnu ulogu i služili za privlačenje manjinskih glasača. Tokom tridesetih godina pripadnici manjina su na političkom polju imali značaj samo kao glasačka masa koja se sve češće opredeljivala prema uputstvima iz zemlje matice. Ovo je posebno važilo za nemačku manjinu na poslednjim izborima pre Drugog svetskog rata, 1938. godine.29

U želji da „isprave istorijske nepravde“ s jedne strane, i s druge strane da olakšaju socijalni položaj pripadnika većinskih naroda, vlasti su na samom početku sprovele niz socijalno-ekonomskih mera. Svakako najvažnija je bila agrarna reforma koja je išla za slamanjem moći velikim delom inorodnih veleposednika. Njihova imanja, među-tim, nisu bila jedina meta agrarne reforme: stradali su i posedi mnogih opština, banaka, kao i verskih zajednica. Iako su u tom delu teret podnele i opštine, banke i verske zajednice većinskih naroda, relativni gubici su više pogodili pripadnike manjina. Pre svega, sem malog broja Slovaka, oni su bili isključeni iz podele zemlje koja je pri-kupljena agrarnom reformom. Ovo je pogodilo sve one Nemce, a još više brojnije siro-mašne Mađare, koji su radili na veleposedima ili od njih zakupljivali zemlju. Zemlja koju su oni obrađivali podeljena je lokalnim slovenskim agrarnim interesentima, kolo-nistima iz pasivnih krajeva, kao i uglavnom nacionalno zagrejanim dobrovoljcima. Opštine koje su izgubile zemlju su pri tom često morale da plaćaju iste poreze kao i ranije, a na mnogim mestima kolonisti su odbijali da plaćaju prireze čak i kad im je istekao rok poštede. Sve je ovo ekonomski slabilo manjine, stvaralo nezadovoljstvo, a da pri tom i veliki deo kolonista – posebno na jugu – nije uspevao da se ekonomski podigne.30 Gubitak crkvenih poseda je otežavao funkcionisanje karitativnih i školskih crkvenih ustanova. To što su gotovo sve škole ubrzo podržavljene, bio je slaba uteha.

Nemačku manjinu je oduzimanje veleposeda manje tangiralo nego mađarsku: naj-više nemačkih veleposednika je bilo u Sloveniji, a rasparčavanjem njihovih imanja nemačka manjina uglavnom nije bila pogođena. U Vojvodini i Slavoniji broj nemačkih veleposednika takođe nije bio prevelik, a oni ionako po pravilu nisu živeli na svojim imanjima. Nemački zakupci i najamni radnici su ostali bez zemlje, ali je po Švabe u tim krajevima bilo povoljno to što je među njima procenat bezemljaša bio mnogo manji nego kod Mađara.

Drugi način slabljenja ekonomske snage manjinaca je bilo ukidanje manjinskih novčanih zavoda, ili njihovo pretvaranje u jugoslovenske (tzv. „nacionalizacija“). U tom procesu nemačka manjina – bar u Vojvodini – u krajnjoj liniji nije stradala: broj njenih novčanih zavoda se jeste smanjio, ali ne i njihov ukupni kapital i procenat sa kojim je taj kapital učestvovao u kapitalu Vojvodine. Došlo je do ukrupnjavanja banaka i štedionica a nemačkim zavodima su novac poveravali i mnogi ne-nemci.31 I u Slove-niji su nemačke banke ostale vrlo jake.32

Pored toga sprovođena je i mera ubacivanja jugoslovenskih članova u upravne i nadzorne odbore manjinskih banaka i preduzeća. Ova druga mera se obično svodila na puku formalnost, pri čemu bi jugoslovenski političari dobijali sinekure dok bi pre-duzeća nastavila da rade kao i pre. Neka preduzeća su čak namerno pozivala u svoje odbore jugoslovenske političare da bi se obezbedila od zlovolje državne uprave, odno-sno da bi preko njih imala vezu sa vlašću.33 Tokom celog međuratnog razdoblja vlasti nisu uspele da bitnije promene strukturu vlasništva nad privrednim preduzećima: ona su u severnom delu zemlje i dalje većim delom pripadala Jevrejima, Nemcima, Mađa-rima i drugim ne-jugoslovenima, čak i kad su bila deoničarska društva.34 U južnim delovima zemlje, gde je privreda bila manje razvijena, situacija je od početka bila povoljnija u korist Jugoslovena.

Školstvo je od XIX veka postalo ne samo sredstvo prosvećivanja, već i oruđe izgrad-nje nacije. Kao takvo ono je korišćeno i u Habzburškoj monarhiji, iako je tamo postojala sloboda izbora više vrsta škola. Ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS (1920.), celo-kupno školstvo je podržavljeno. Na taj način vlasti su želele da prevaziđu kulturne razlike

koje su delile južnoslovensko stanovništvo, da oslabe uticaj Katoličke crkve, ali i nacio-nalnu svest nacionalnih manjina. Došlo je do velike redukcije manjinskog školstva: Kon-vencija o zaštiti manjina je tumačena tako da ne predviđa manjinske škole na teritori-jama koje su Srbija i Crna Gora stekle do 1913., pa su zato tamo ionako malobrojne turske, albanske i cincarske škole zatvorene.35 U Sloveniji, nemačko školstvo je drastično smanjeno, a taj proces je nastavljen tokom celog međuratnog razdoblja s obrazloženjem da se smanjivao i broj Nemaca.36 S jedne strane su u Hrvatskoj ukinute mađarske škole otvorene kako za pripadnike mađarske manjine, tako i za mađarizaciju ostalog stanov-ništva,37 dok je nemačkih škola ionako bilo svega nekoliko, i to dvojezičnih.38 Isuviše brojne mađarske škole su masovno zatvarane i u Vojvodini, a učitelji koji nisu hteli da polože zakletvu vernosti ili koji ne bi blagovremeno naučili novi „državni jezik“ su otpu-štani.39 Rumunska manjina je bila pogođena dobrovoljnim egzodusom inteligencije koja se velikim delom sastojala baš od učitelja. S druge strane, otvorene su škole za Južne Slovene, a ta mogućnost je data i Slovacima, kao i Nemcima koje su vlasti htele da oduče od promađarskih simpatija koje su mnogi gajili.40 Prvih godina otvoren je ceo niz nema-čkih škola, ali je ubrzo uvedena praksa analiza imena da bi se sprečio upis manjinaca sa slovenskim prezimenima u mađarske i nemačke škole. Iako nekoliko puta ukidana, ova praksa je primenjivana gotovo tokom celog međuratnog perioda, a premda su vlasti tvr-dile da je ona smišljena radi uklanjanja posledica mađarizacije,41 Nemci su njom takođe bili pogođeni – što je razumljivo u regionu intenzivnih međuetničkih mešanja, posebno unutar iste verske zajednice. Pored toga Konvencija o zaštiti manjina je garantovala samo osnovno školstvo na maternjem jeziku, a u Jugoslaviji su osnovne škole imale samo četiri razreda. U njima su otvarana paralelna manjinska odeljenja.

Za razliku od ostalih manjina, Nemci u Vojvodini su početkom tridesetih godina dobili određene olakšice na polju školstva koje su prevazilazile zakonske minimume i u nekim stavkama odredbe Konvencije o zaštiti manjina: u septembru 1930. im je uredbom ministra prosvete omogućeno da upisuju decu u škole na osnovu izjave rodi-telja i maternjeg jezika. Bile su predviđene paritetne roditeljsko-nastavničke komisije koje bi to kontrolisale. Nemačkim učiteljima je omogućeno da drže analfabetske kur-seve, dopušteno je da nemački bude nastavni jezik i u prva dva razreda više osnovne škole, učenje „državnog jezika“ je počinjalo tek od trećeg razreda, dopušteni su pri-vatni vrtići, pripremni razredi, koje je Zakon o narodnim školama predviđao za manjince, za Nemce više nisu bili obavezni, a dato je i odobrenje za osnivanje privatne nemačke učiteljske škole. Ona je proradila u oktobru naredne godine u Zrenjaninu, da

Treći i četvrti razred osnovne škole u Gakovu, oko 1930. Jedan đak pokazuje slike jugoslovenske kraljevske porodice Karađorđević.


bi dve godine kasnije bila preneta u Novi Vrbas. Tada je u istom mestu otvorena i pri-vatna nemačka građanska škola.42 Ove ustupke vlada nije dala iz unutrašnjeg ubeđe-nja, već zbog želje da popravi odnose sa Vajmarskom republikom od koje je očekivala pomoć za izlazak iz ekonomske krize. Uprkos tome, sa sprovođenjem ovih povlastica je bilo problema u Hrvatskoj,43 a posebno u Sloveniji,44 gde su lokalne vlasti nastavljale sa starom politikom. Zbližavanje sa Trećim rajhom i nestanak sa scene jugoslovenske zaštitnice Francuske, doveli su 1940. do otvaranja četiri privatne nemačke gimnazije i jedne poljoprivredne škole.45 Školske ustupke je Konvencijom za opšte sporazumevanje i njenim tumačenjima 1924. dobila i sićušna italijanska manjina u Dalmaciji,46 dok je sa savezničkom Rumunijom tek posle dugih pregovora 1933. potpisana Konvencija o manjinskim školama u Banatu, koju je Jugoslavija sporo i nevoljko sprovodila.47 Ova tri primera su bila jasan dokaz da su jugoslovenske vlasti bile spremne da odstupe od svoje, u osnovi asimilatorske, školske politike samo pod spoljnim pritiskom.

Štampa i udruženja su bile oblasti manjinskog života na koje su vlasti mogle nešto manje da utiču. Sloboda štampe je u međuratnoj Jugoslaviji uvek bila ograničena cen-zurom, a ona je manjinske listove nekada pogađala i jače od ostalih. Uprkos tome, dve najveće manjine u severnom delu zemlje, Nemci i Mađari, imali su dosta razvijenu štampu. Dok je mađarska štampa bila pre svega politički obojena, kod Nemaca je uz Deutsches Volksblatt, koji je pretendovao da bude glasilo cele manjine, postojao i niz drugih listova – zabavnih, privrednih, stručnih itd. Druge manjine u severnom delu zemlje nisu imale tako bogatu štampu – zbog svog malog broja i rasutosti, iako su i one imale po nekoliko listova.48 Na jugu je situacija bila sasvim drugačija: najveći deo albanskih i turskih masa je bio nepismen, tako da nije ni osećao potrebu za štampom. Pored toga, opšte siromaštvo je otežalo opstanak manjinske štampe u tim krajevima, a i vlasti su bile nesklone da dozvole listove na albanskom i turskom. Zbog toga je tamo postojalo samo nekoliko kratkovekih manjinskih partijskih listova.49

Sa udruženjima je situacija bila slična: na Jugu jedva da ih je bilo jer zaostala sredina i društvo koje je dobrim delom još funkcionisalo kroz rodove i plemena nije imalo potrebe za udruženjima.50 Na severu su ona imala dugu i bogatu tradiciju. Nove vlasti su od 1918. ukinule ili poslovenile mnoga manjinska, posebno kulturna društva.51 Mađar-ska društva su se posle nekoliko godina oporavila, ali nikad nisu uživala potpunu slo-bodu delovanja.52 Prema Nemcima u Vojvodini su vlasti bile predusretljivije tako da su oni već 1920. osnovali Kulturbund kao svoju krovnu kulturnu, socijalnu i privrednu organizaciju iz koje će se uskoro odvojiti više odeljaka sa posebnim zadacima. Iako daleko od toga da je rad Kulturbunda bio bez smetnji (ukidan je 1924. i 1929.) on je bio vertikala kulturnog i svakog drugog okupljanja Nemaca tokom celog međuratnog peri-oda i organizacija kojoj su se pripadnici svih drugih manjina, pa i većinskog naroda, divili.53 Ipak, njegove podružnice nisu bile ravnomerno raspoređene: najviše ih je bilo u Vojvodini dok su se po Bosni, Slavoniji i Sloveniji razvile tek posle 1927, i to u mnogo manjem broju. Pored toga, od početka tridesetih godina Kulturbund je bio razdiran sukobom starog rukovodstva sa mladim, pronacističkim „Obnoviteljima“. Ovo je dovelo i do osnivanja rivalske organizacije u Slavoniji, a do pomirenja je došlo tek na inicijativu Berlina 1938/39. Međutim, tada je na čelo došla pronacistička garnitura koja je u svemu bila sklona da sledi uputstva iz Rajha, što će se u krajnjoj liniji nemačkoj manjini osve-titi.54 Udruženja ostalih manjina su često bila razdirana neslogom, mučena nedostatkom sredstava a nekad i opterećena prevelikim ambicijama.55

U celini uzevši, položaj nacionalnih manjina u Kraljevini Jugoslaviji nije bio dobar. On je bio uslovljen istorijskim iskustvima južnoslovenskih naroda u Osmanskom i Habzburškom carstvu, naraslim pobedničkim, ali u sebe ipak nesigurnim nacionaliz-mom, kao i praksom manjinske politike u svim susednim zemljama i u gotovo svim evropskim državama. Položaj nemačke manjine je u nekim segmentima bio bolji od položaja nekih drugih – brojčano, ekonomski i kulturno slabijih – manjina, koje uz to nisu posedovale tako moćnu zemlju maticu. Folksdojčeri su u proseku ekonomski sta-jali nešto bolje od ostalog stanovništva (delimično i zahvaljujući njihovim dobro orga-nizovanim zadrugama), imali su razvijenu štampu i brojna udruženja, a početkom i

krajem tridesetih godina su dobili školske ustupke kakve nisu uživale druge manjine. Za razliku od većine drugih manjina, oni su morali da stope heterogene grupe u jedin-stvenu nacionalnu manjinu, a pri tom su u Hrvatskoj i Slavoniji, a pogotovo u Slove-niji, nailazili na odbojnu politiku vlasti. Posmatrano u celini, položaj nacionalnih manjina u Jugoslaviji između dva svetska rata nije bio sjajan, ali je uglavnom odgova-rao evropskom proseku postupanja sa manjinama u to vreme. Nemci su, zbog gore navedenih razloga, imali nešto povoljniji položaj od ostalih, iako to nije bilo dovoljno da razvije lojalnost prema novoj državi. Ljudi na vlasti su vodili restriktivnu politiku prema manjinama u želji da učvrste državu, a pri tome nisu bili svesni da su je na taj način samo slabili. To će se jasno pokazati tokom Drugog svetskog rata.

1 Još uvek najbolji pregled istorijski nastalih društvenih, kulturnih, verskih i drugih razlika na teri-toriji Jugoslavije vidi u: Milorad Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 1790 –1918, I–II, Beograd [1989.]

2 Istorija naroda Jugoslavije, I, Beograd 1953; Isto, II, Beograd 1960.3 Milko Kos, Kolonizacija i germanizacija slovenske zemlje, Historijski zbornik, IV, 1– 4, 1951.4 Najbolji primer je habzburška Vojna granica koja je naseljena izbeglim Srbima, Vlasima, Hrva-

tima, a kasnije i Nemcima, Rumunima itd. Sa svoje strane, turske vlasti su takođe u pogranična područja naseljavale prvo slovensko, a kasnije i raznorodno muslimansko stanovništvo. Na sličan način je postupala i Mletačka republika. (Johann Heinrich Schwicker, Die Geschichte der österrei-chischen Militärgrenze, Wien, Teschen 1883; Peter Krajasich, Die Militärgrenze in Kroatien, Wien 1976; Istorija naroda Jugoslavije, I–II, passim; Karl Kaser, Freier Bauer und Soldat, Graz 1986; Milan Turković, Die Geschichte der ehemaligen Croatisch-Slavonischen Militärgrenze, Sušak 1936; Franz Vaniček, Specialgeschichte der österreichischen Militärgrenze, I–IV, Wien 1875; Gunther E. Rothenberg, The Military Border in Croatia 1740–1880, Chicago, London, 1966; Olga Zirojević, Srbija pod turskom vlašću 1459 –1804, Beograd 2007, str. 121–125; Dušan J. Popović, Srbi u Vojvodini, I, [Novi Sad 1990], str. 212–262; Josef Wolf, Entwicklung der ethnis-chen Struktur des Banats 1890 –1992, Wien 2004, str. 22–23, 33–35; Zef Mirdita, Vlasi. Starobal-kanski narod, Zagreb 2009, str. 113 –159.)

5 Tokom Velike seobe Srba 1689. nisu ni približno svi Srbi otišli sa Kosova, kao što ni svi koji su se selili nisu bili sa Kosova, niti su svi bili Srbi. (Bilo je naime i nešto katoličkih Albanaca među izbeglicama.) Albanci su se doseljavali postepeno, a i Srbi su se postepeno iseljavali. Štaviše, migracije nisu bile jednosmerne: bilo je i Srba koji su se doseljavali, i Albanaca koji su se iseljavali sa Kosova dalje na sever i istok. (Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu, Beograd 1985, str. 98–118; Zirojević, n.d., 146 –187; Stefan Čakić, Velika seoba Srba 1689/90 i patrijarh Arsenije III Crnojević, Novi Sad 1982; Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji, Beograd 1989, str. 133–193; Ata-nasije Urošević, Ethnic Processes in Kosovo During the Turkish Rule, u: Kosovo. Past and Pre-sent, Belgrade s.a., str. 41–47; Popović, n.d., str. 308 –345; Wolf, n.d., 33 –35.)

6 Popović, n.d., 71–109; Zirojević, n.d., 121–125; Mirdita, n.d., 113–159.7 Jovan Trifunoski, O Turcima u SR Makedoniji, Geografski pregled, X, 1966; Isti, Tursko stanov-

ništvo u SR Makedoniji, Novopazarski zbornik, 10, 1986; Александар Стојановски (ур.), Историја на македонскиот народ, III, Скопје 1998, str. 83 – 88.

8 Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku, Novi Sad 1961; Konrad Schünemann, Österreichs Bevölkerungspolitik unter Maria Theresia, I, München [1935]; Oskar Feldtänzer, Donauschwäbische Geschichte, I. Das Jahrhundert der Ansiedlung 1686 –1805, Mün-chen [2006]; Márta Fata Einwanderung und Ansiedlung der Deutschen (1686 –1790), u: Günter Schödl (ur.), Deutsche Geschichte im Osten Europas. Land an der Donau, Berlin [1995], str. 91–172; Wolf, n.d., 40 –52.

9 Holm Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien vom Beginn des 18. Jahrhunderts bis zum Ende des Ersten Weltkrieges, u: Schödl (ur.), str. 292–314; Vladimir Geiger, Nijemci u Đakovu i Đakovštini, Zagreb 2001, str. 9–56; Milan Šenoa, Doseljavanje tuđinaca u Srijem, Rad JAZU, knj. 201, razred historičko-filologički i filozofsko-juridički, Zagreb 1914; Egon Lendl, Die Stellung der des Slawoniendeutschtums unter den südostdeutschen Volksinseln, Der Ausland deutsche, XX, 4, 1937; Wilhelm Sattler, Die deutsche Volksgruppe im Unabhängigien Staat Kroatien. Ein Buch von Deutschen in Slawonien, Syrmien und Bosnien, Graz 1943; Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien und Kroatien bis zum Ende des Ersten Weltkrieges, Stuttgart 1972, str. 16 –35; Vlatka Dugački, Češka i slovačka manjina u međuratnoj Jugoslaviji (1918.–1941.) (doktorska teza u rukopisu), Zagreb 2011, str. 23 –30, 39–40; Božena Vranješ-Šoljan, Naseljavanje Mađara u Slavoniji 1880–1910, u: Zbornik Mire Kolar-Dimitrijević, Zagreb 2003; Josip Gujaš, „Nacionalna odbrana“ Mađara u Slavoniji na pri-


jelomu XIX i XX stoljeća u okviru Slavonske akcije, Historijski zbornik, XXIII–XXIV, 1970–1971, str. 62– 63, 88 – 93.

10 Margareta Matijević, Franz Pfanner (1825–1909) – ili ukratko o doprinosu njemačkih trapista gospodarskom razvitku banjalučkog kraja, VDG Jahrbuch/Godišnjica Njemačke narodne zajed-nice, Osijek 2002; Hans Maier, Die deutschen Siedlungen in Bosnien, Stuttgart 1924; Tomislav Kraljačić, Kolonizacija stranih seljaka u Bosnu i Hercegovinu za vrijeme austrougarske uprave, Istorijski časopis, XXXVI, 1989; Artur Burda, Poljski naseljenici u Bosni, Zbornikm krajiških muzeja, III, 1969; Ferdo Hauptman, Regulisanje zemljišnog posjeda u Bosni i Hercegovini i počeci naseljavanja stranih seljaka u doba austrougarske vladavine, Godišnjak Društva istoričara BiH, XVI, 1965; Adnan Busuladžić, Pojava grkokatoločkog stanovništva u Bosni i Hercegovini (od 1878. do najnovijeg doba), Časopis za suvremenu povijest, XXXV, 1, 2003; Šćepan Grđić, Kolonizacija u Bosni i Hercegovini, Pregled, 6, 1912; Dušan Drljača, Kolonizacija i život Poljaka u jugoslovenskim zemljama od kraja XIX do polovine XX veka, Beograd 1985.

11 Jedan od vodećih teoretičara nacionalizma Antoni D. Smit definiše naciju kao „zajednicu mitova i sećanja“. (Antoni D. Smit, Nacionalni identitet, Beograd 1998, str. 68.) Veliki srpski književnik Borislav Pekić je to duhovito rekao da jedan narod povezuje mržnja prema susedima i zablude o zajedničkoj prošlosti.

12 Đorđe Mikić, The Albanians and Serbia During the Balkan Wars, u: Béla Király, Dimitrije Đorđević, East Central European Societies and the Balkan Wars, Boulder, CO 1987; Andrej Mitrović, Albanci i politika Austrougarske prema Srbiji 1914–1918, u: Srbi i Albanci u XX veku, Beograd 1991; Dra-goslav Janković, L’annexion de la Macédoine a la Serbie 1912–1914, u: La Macédoine et les Macédo-niens dans le passé, Skopje 1970; Branko Babić, Politika Crne Gore u novooslobođenim krajevima 1912–1914, Cetinje, Titograd [1984]; Novica Rakočević, Crnogorsko-albanski odnosi 1878–1914, u: Srbi i Albanci; Ljubodrag Dimić, Đorđe Borozan (ur.), Jugoslovenska državava i Albanci, I, Beo-grad 1998; Isto, II, Beograd 1999; Глигор Тодоровски, Македонија по Балканските војни. Општествено-економски и просветни прлики во Вардарска Македонија (1912–1915), Скопје 1981; Bogumil Hrabak, Reokupacija oblasti srpske i crnogorske države s arbanaškom većinom sta-novništva u jesen 1918. godine i držanje Arbanasa prema uspostavljenoj vlasti, Gjurmime albanolo-gjike, 1, 1969; Isti, Stanje u Vardarskoj Makedoniji u jesen i zimu 1918, Istorijski glasnik, 4, 1966.

13 Anton Vončina, Maribor v letih 1918–1919, Kronika, IV, 2, 1956; Lojze Ude, Boj za severno slo-vensko mejo 1918 –1919, Maribor 1977; Janko Orožen, Zgodovina Celja in okolice, II, Celje 1971, str. 314; Lojze Penič, Konec avstrijske oblasti v Mariboru 1918–1919, Časopis za zgodovino in narodopisje, L, 1–2, 1979; Fran Kovačič, Slovenska Štajerska in Prekmurje. Zgodovinski opis, Ljubljana 1926, str. 399–401.

14 Dragutin V. Perko, Oslobođenje Međumurja, u: Petar Jelavić (ur.), Hrvati u borbama za oslobo-đenje sjevernih krajeva Jugoslavije: Međumurja, Prekomurja, Koruške i Štajerske, Zagreb 1940.

15 Josip Horvat, Politička povijest Hrvatske, II, Zagreb 1989 (2. izd.), str. 85–98.16 Kosta Milutinović, Vojvodina i stvaranje Jugoslavije, Koreferat na drugom kongresu jugosloven-

skih istoričara u Zagrebu 24. novembra 1958; Petar Pekić, Povijest oslobođenja Vojvodine, Subo-tica 1939, str. 201–203, 310–313; Ljubinka Krkljuš, Pitanje organizacije vlasti u Vojvodini 1918 –1919, u: Srbija na kraju Prvog svetskog rata, 1990, str. 146.

17 Pekić, n.d., 313.18 Andrej Mitrović, Jugoslavija na konferenciji mira u Parizu 1919–1920, Beograd 1968, str. 52,

200–206; Ivo J. Lederer, Yugoslavia at the Paris Peace Conference. A Study in Frontiermaking , New Haven, London 1963, str. 225–226, 239–249, 154–257; Bogdan Krizman, Bogumil Hrabak (ur.), Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919 –1920, Beograd 1960, str. 141–144, 164, 168, 170, 176 –195; Zoran Janjetović, Pitanje zaštite nacionalnih manjina u Kraljevini SHS na konferenciji mira u Parizu, Istorija 20. veka, XVIII, 2, 2000.

19 Marco Dogo, Kosovo. Albanesi e Serbi: le radici del conflitto, Lungro di Cosenza 1992, str. 178 –179, 234 –235, 253 –273; Enikő A. Sajti, Hungarians in the Vojvodina 1918–1947, Boulder, CO 2003, str. 134–137; Vuk Vinaver, Jugoslavija i Mađarska 1918–1933, Beograd 1971, str. 422 – 423; Martin Scheuermann, Minderheitenschutz kontra Konfliktverhütung? Minderheiten-politik des Völkerbundes in den 20-er Jahren, Marburg 2000.

20 Ferenc Eiler, International Minority Defense System: The League of Nations, u: Nándor Bárdi, Csilla Fedinec, László Szarka (eds.), Minority Hungarian Communities in the Tewentieth Cen-tury, Boulder, Col. 2011, str. 95. Mađari su poslali 12 a Makedonci 11 peticija koje su ocenjene kao prihvatljive za raspravu u DN.

21 Zoran Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918–1941, Beograd 2005, str. 139 –143.

22 Branislav Gligorijević, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji (1919–1929), Beograd 1979, str. 71; Zlatko Matijveić, „Građani na odkaz“ – njemačka nacionalna manjina i 9. članak Zakona o izborima narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS (1920.), VDG Jahrbuch/ Godišnjak Njemačke narodnosne zajednice, X, 2003.

23 Branislav Gligorijević, Politička istupanja i organizacija Slovaka i Čeha u Kraljevini SHS, Zbornik Matice srpske za istoriju, 24, 1981, str. 141, 143, 144; Josip Hanzl, Josip Matušek, Adolf Orct,

Borbeni put Prve čehoslovačke brigade „Jan Žiška z Trcnova“, Daruva 1968, str. 49; L. Lenard, Narodne manjine u SHS, u: Jubilarni zbornik života i rada u SHS 1.XII 1918–1.XII 1928, Beograd 1928, str. 730, 732; Dugački, n.d., 72 – 95, 216 – 230, 239 –281.

24 Bogumil Hrabak, Džemijet. Organizacija muslimana Makedonije, Kosova, Metohije i Sandžaka 1919–1928, Beograd 2003, str. 140 –141; Gligorijević, Parlament, 103–104, 108 –110; Tomislav Milenković, Stav Radikalne stranke prema agrarnoj reformi (1919 –1929), Istorija 20. veka, X, 1970, str. 58 – 60; Milan Obradović, Agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu (1918 –1941), Priština 1981, str. 56; Nikola Gaćeša, Agrarni programi građanskih političkih partija u Jugoslaviji između dva svetska rata, u: Isti, Radovi iz agrarne istorije i demografije, Novi Sad 1995, str. 132–133.

25 Hrabak, Džemijet, 130 ff.26 Šandor Mesaroš, Položaj Mađara u Vojvodini 1918–1929, Novi Sad 1981, str. 151–156; Sajti,

n.d., 34–50; Aleksandar Kasaš, Mađari u Vojvodini 1941–1946, Novi Sad 1996, str. 14–15; Matthias Annabring, Volksgeschichte der Donauschwaben in Jugoslawien, Stuttgart 1955, str. 31; Oskar Plautz, Das Werden der deutschen Volksgemeinschaft in Südslawien, Novi Sad 1940, str. 48–50; Hans Rasimus, Als Fremde im Vaterland. Der Schwäbisch-deutsche Kulturbund und die ehemalige deutsche Volksgruppe in Jugoslawien im Spiegel der Presse, München 1989, str. 206 –218; Gligor Popi, Rumuni u jugoslovenskom Banatu između dva rata (1918 –1941), Novi Sad 1976, str. 54–55; Isti, Formiranje, razvoj i delovanje Rumunske stranke (1923 –1929), Istraživanja, 3, 1974, str. 323–326; Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kro-atien und in der Vojvodina 1918–1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009, str. 287–286.

27 Od konkretnih rezultata možemo spomenuti da je Stranci Nemaca dva puta uspelo da iz finansij-skih zakona odstrani odredbe koje bi pripadnicima manjina onemogućile kupovinu zemlje u pograničnom pojasu, kao i pisanje nemačkih imena u izvornom obliku (a ne fonetski) u doku-mentima. Iako ovo drugo na prvi pogled može delovati beznačajno, vlasti su različiti način pisa-nja koristile da ljude brišu iz biračkih spiskova.

28 Plautz, n.d., 55 – 65; Rasimus, n.d., 232–255; Bethke, n.d., 287–296.29 Janjetović, n.d., 200–213.30 Milivoje Erić, Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1918–1941. godine, Sarajevo 1958;

Obradović, n.d.; Juraj Demetrović, Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji, Beograd 1933; Nikola Gaćeša, Agrarna reforma i kolonizacija u Bačkoj 1918 –1941, Novi Sad 1968; Isti, Agrarna reforma i kolonizacija u Sremu 1919–1941, Novi Sad 1975; Isti, Agrarna politika i koloniozacija u Banatu 1919 –1941, Novi Sad 1972; Isti, Radovi; Snježana Ružić, Agrarna reforma i kolonizacija u Slavoniji, Srijemu i Baranji 1918 –1929 – odnos lokalnog stanovništva i naseljenih dobrovoljaca, Scrinia slavonica, 1, 2001; Đorđo Krstić, Kolonizacija u Južnoj Srbiji, Sarajevo 1928; Đoko Bogo-jević, Agrarna reforma, u: Jubilarni zbornik; Zdenka Šimončić-Bobetko, Agrarna reforma i kolo-nizacija u Hrvatskoj 1918–1941, Zagreb 1997; Vaso Šaletić, Kolonizacija Južne Srbije, Agrarna misao, 11–12, 1938; Arpad Lebl, Prilog istoriji agrarne reforme i kolonizacije u Vojvodini 1781–1941, Zadružni arhiv, 1, 1953; Vladan Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918 –1929. Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, Beograd 2002, str. 208 –226; Ferenc Mák, The Ideological Base of the Southern Slav Agrarian Reform 1919 –1941, u: Ferenc Gereben (ur.), Hungarian Minorities and Central Europe, Pilicsaba 2001.

31 Kršev, 40 –47; Mesaroš, n.d., 105; Nikola Gaćeša, Privreda Vovjodine između dva svetska rata, u: Isti, Radovi, str. 200.

32 Dušan Biber, Socijalna struktura nemačke nacionalne manjiine u Kraljevini Jugoslaviji, Jugoslo-venski istorijski časopis, 1–4, 1978, str. 406; Isti Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933 –1941, Lju-bljana 1966, str. 28.

33 Branko Bešlin, Nacionalizacija banaka sa isključivo stranim kapitalom u Vojvodini posle Prvog svetskog rata, (rukopis), 13–14; Popi, Formiranje, 317.

34 Ljubica Šijački, Privredni razvitak Banata između dva svetska rata, Novi Sad 1987, str. 197–230; Todor Avramović, Privreda Vojvodine od 1918. do 1929/30. godine s obzirom na stanje pre Prvog svetskog rata, Novi Sad 1965, str. 140–145, 154–157, 163–200; Gordana Krivokapić Jović, Oklop bez viteza. O socijalnim osnovama i organizacionoj strukturi Narodne radikkalne stranke u Kra-ljevini SHS (1918–1929), Beograd 2002, str. 312–314; Arpad Lebl, Industrija šećera u Banatu, Istorijski glasnik, 3 – 4, 1957; Tone Zorn, Nemški trgovski obrati v Sloveniji v letih 1938/1939 (Značaj in lastišnvo), Kronika, XVIII, 2, 1970; Antoša Leskovec, Upravni in gospodarski razvoj Maribora v 19. stoletju, Kronika, XXXI, 2–3, 1983.

35 Redžepagić, 309–315; Ljubodrag Dimić, Prosvetna politika KPJ na Kosovu i Metohiji 1918 –1941. i istoriografija, Istorija 20. veka, 1–2, 1990, str. 193; Isti, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, III, Beograd 1997, str. 127–128; Isti, Činjenice i interpretacije o prosveti i svakodnevnom teroru, u: Odgovor an knjigu Noela Malkolma Kosovo – kratka istorija, Beograd 2000, str. 158; Max Demneter Peyfuss, Die aromunische Frage von den Ursprüngen bis zum Frieden von Bucarest (1913) und fir Haltung Österreich-Ungarns, Wien, Köln, Graz 1974, str. 121; Katrin Boeckh, Von den Balkankriegen bis zum Ersten Weltkrieg. Kleinstaatenpolitik und ethnische Selbstbestim-mung auf dem Balkan, München 1996, str. 355.

32 33ZORAN JANJETOVIĆ

36 Ervin Dolenc, Kulturni boj. Slovenska kulturna politika v Kraljevini SHS, [Ljubljana 1996]; Andrej Vovko, Nemško manjšinsko šolstvo na Slovenskem v obdobju stare Jugoslavije, Zgodovin-ski časopis, XL, 3, 1986.

37 Gujaš, n.d., 64– 68, 72 – 87.38 Josef Volkmar Senz, Das Schulwesen der Donauschwaben in Jugoslawien, München 1969, str. 20;

Geiger, n.d., 77.39 Mesaroš, n.d., 188–189; Dimić, Kulturna politika, 11, 65, 69; Branislav Gligorijević, O nastavi na

jezicima narodnosti u Vojvodini 1919 –1929, Zbornik Matice srpske za istoriju, 5, 1972, str. 61. Ta praksa je nastavljena sve do u tridesete godine. (Pétition présenté a la Société des Nations au sujet de l’enseignement primaire de la minorité hongroise et de la loi du 5 décembre 1929 sur l’enseignement primaire en Yougoslavie, s.l. 1930; Pétition présenté a la Société des Nations au sujet de la destitution en masse des instituteurs de la nationalité hongroise en Yougoslavie et de loi yougoslave du 27 septembre 1929 sur les écoles normales d’instituteurs, Budapest 1930.)

40 Dimić, Kulturna politika, 11; Senz, n.d., 37.41 Biljana Šimunović-Bešlin, Prosvetna politika u Dunavskoj banovini (1929 –1941), Novi Sad 2007,

str. 197–198; Dimić, Kulturna politika, 66; Mesaroš, Položaj, 193, 195, 202; Sajti, 151; C.A. Macar-tney, Hungary and Her Successors. The Treaty of Trianon and its Consequences 1919–1937, Lon-don, New York, Toronto 1937, str. 419. Analiza prezimena je primenjivana i u drugim delovima zemlje. (Vovko, n.d., 313, 317; Arnold Suppan, Zur Lage der Deutschen in Slowenien zwischen 1918–1938, u: Arnold Suppan, Helmut Rumpler (ur.), Geschichte der Deutschen im Bereich des heutigen Slowenien 1848–1941, Wien, München 1988, str. 180.)

42 Hans-Paul Höpfner, Deutsche Südosteuropapolitik in der Weimarer Republik, Frankfurt/M, Bonn 1983, str. 320 –322; Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Augsburg 1995, str. 26E; Dimić, Kulturna politika, 26 –27; Senz, n.d., 95 –100, 218; Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Dru-gom svetskom ratu, Novi Sad 1974, str. 34.

43 Geiger, n.d., 77; Senz, n.d., 91; Dimić, Kulturna politika, 27–28; Macartney, n.d., 416.44 Suppan, n.d., 206 –207. U Sloveniji je u stvari nastavljena politika smanjivanja broja nemačkih

odeljenja. (Vovko, n.d., 316, 320; Suppan, n.d., 233.)45 Šimunović-Bešlin, n.d., 300 –301; Biber, Nacizem, 84 – 85, 203, 224 –225; Dimić, Kulturna poli-

tika, 49; Senz, n.d., 123–124. U to vreme ove ustanove su dobrim delom širile nacistički duh među nemačkom omladinom – što je bilo za očekivati s obzirom na uslove pod kojima su otvorene.

46 Italijanima su izuzetno dozvoljene privatne škole sa učiteljima iz Italije. (Ilija Pržić, Zaštita manjina, Beograd 1930, str. 143–149; László Rehak, Manjine u Jugoslaviji. Pravno politička stu-dija (doktorska teza u rukopisu), Novi Sad, Beograd 1965, str. 182–196; Pierre Jaquin, La question des minorité entre l’Italie et Yougoslavie, Paris 1929, str. 49 –52.)

47 Branislav Gligorijević, Jugoslovensko-rumunska konvencija o uređenju manjinskih škola Rumuna u Banatu 1933. godine, Zbornik Matice srpske za istoriju, 7, 1973; Popi, Rumuni, 102; Andrea Schmidt-Rösler, Rumänien nach dem Ersten Weltkrieg. Die Grenzziehung in der Dobrudscha und im Banat und die Friedensprobleme, Frankfurt, Berlin, Bern, New York, Paris, Wien [1994.], str. 427–435; Rehak, n.d., 204; Die jugoslawisch-rumänische Schulkonvention: eine vorbildliche Regelung, Nation und Staat, VII, 10/11, 1933, str. 657– 658.

48 Branko Bešlin, Vesnik tragedije. Nemačka štampa u Vojvodini (1933–1941), Novi Sad, Sremski Karlovci 2001; Šandor Mesaroš, Mađari u Vojvodini 1929–1941, Novi Sad 1989, str. 367–371, 378; Isti, Položaj, 157, 160, 220, 243; Sajti, n.d., 155.Tanja Žigon, Nemško časopisje na Slovenskem, Ljubljana 2001, str. 59 ff.; Popi, Rumuni, 40, 70–71, 146; Isti, Formiranje, 333; Nikola Gaćeša, Rusini između dva svetska rata, u: Isti, Radovi, 350 –353; Vladimir Biljnja, Rusini u Vojvodini. Prilog izučavanju istorije Rusina u Vojvodini (1918’1941), Novi Sad 1987, str. 60, 85– 86, 90; Vlado Kostelnik, Klasno i nacionalno u emancipaciji i konstitutisanju jugoslovenskih Rusina-Ukrajinaca, u: Klasno i nacionalno u suvremenom socijalizmu, II, Zagreb 1970, str. 576; Dugački, n.d., 49 –70; Janjetović, 269 –281.

49 Jovanović, n.d., 344–345; La Yougoslavie d’aujourd’hui, Belgrade 1935, str. 86; Hrabak, Džemijet, 82, 234, 238; Ismail Eren, Turska štampa u Jugoslaviji (1866 –1966), Prilozi za orijentalnu filolo-giju, XIV–XV, 1964 –1965, str. 375–380.

50 Janjetović, n.d., 288 –289.51 Dolenc, n.d., 15, 47, 55, 57, 60–61; Camillo Morocutti, Groß-Deutschland Groß-Südslawien,

Wien, Leipzig 1928, str. 39–41.52 Mesaroš, Položaj, 223 –234; The Hungarian Minorities in Succession States, Budapest 1927,

str. 108; Dimić, Kulturna politika, 80.53 Rasimus, n.d., 16 –180, 342 –354, 445– 477; Wilhelm von Dorotka-Ehrenwall, Der Schwäbisch-

deutsche Kulturbund. Sein Werden und Wirken (rukopis); Plautz, n.d., 18 –39; Mirnić, n.d., 25–36.

54 Biber, Nacizem, 44–79, 167–211; Mirnić, n.d., 36–50; Rasimus, n.d., 477–509; Bethke, n.d., 381– 448, 565–581.

55 Popi, Rumuni, 127–131, 141; Biljnja, n.d., 23, 29, 45, 55–57; Gaćeša, Rusini, 349 –351; Dugački, n.d., 200 –205, 317–326; Hanzl, Matušek, Orct, n.d., 36 –38.

DA LI JE BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?

Da li je bilo „jugoslovenskih Nemaca“?

Regionalne specifičnosti i procesi nacionalne integracije nemačke manjine na teritoriji jugoslovenske države 1918. -1948.

Carl Bethke

„Naša radost zbog 1. decembra je potpuno u skladu sa državnom mišlju, iako mi našoj ideji o prazniku pridajemo drugačije osnovno značenje nego naši slovenski susedi. I za nas Nemce 1. decembar je dan ujedinjenja, dan sabiranja svih onih naših sunarodnika koji su ranije pripadali različitim državnim područjima. Ono što je nemačko po pore-klu i duhu u Vojvodini, u Hrvatskoj, Bosni, Dalmaciji, Sloveniji, to je državnopravnim činom novog vladara skovano u jednu jedinu narodnu zajednicu, u istu sudbinu.“ (Nemci na Dan ujedinjenja troimenog naroda, u: Deutsches Volksblatt, preštampano u: Cillier Zeitung, 18.12.1921.)1

Osnivanje jugoslovenske države 1918. godine predstavljalo je posebno za žitelje nekadašnjih habzburških oblasti raskid sa uobičajenim političkim, društvenim i simboličkim uređenjem. Po državnoj vladajućoj ideologiji, pod srpskom kraljev-skom porodicom trebalo je da od tada Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i stanovnici Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije čine jedinstvenu naciju. S obzirom na pre-vlast konfesionalnih veza, odavno započetih i suprotnih procesa nacionalne integra-cije, kao i usled strukturalnih i razlika u načinu života, ovo se pokazalo kao utopijski projekat koji praktično nije uspeo. Posebno je hrvatsko stanovništvo, koje je masovno tek sada dobilo pravo glasa, na svakim izborima jasno pokazivalo odbojnost ili dis-tancu. I Slovenci, Srbi i Bošnjaci su takođe uglavnom glasali za nacionalno defini-sane stranke, baš kao i veliki delovi neslovenskih manjina: Mađari, Albanci i Nemci. Socijalne hijerarhije i druge odlike različitosti na političkom polju, npr. prilikom izbora, su se nasuprot tome činile začuđujuće drugorazrednim. Međutim, narodno-sti nipošto nisu bile „homogene“: tako se kod nekada habzburških Srba, posebno u Vojvodini, povremeno primećivao znatan regionalizam, razlika u načinu života bilo je sigurno i između npr. centralne Hrvatske, Dalmacije i Hercegovine. Jedinstvena po složenosti je svakako bila situacija osoba nemačkog jezika kojih je 1921. godine bilo 505.790. Oblasti njihovog naseljavanja su se prostirale po celoj severnoj polo-vini države (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Vojvodina) a međusobno su se znatno razli-kovale po istorijskom iskustvu i društvenoj strukturi.2 To je imalo posledice po razli-čit položaj nemačkih manjina tokom Drugog svetskog rata i u vremenu odmah posle njega. I unutar istorijskih zemalja razlike su mogle biti istaknute, npr. konfesionalne, ili, pak, socijalne i kulturne između velikovarošana Osijeka ili Zagreba s jedne strane i seljaka s druge.

Jasno pokazivanje takvih varijanata, specifičnosti i različitih puteva razvoja je pogodan način da se deluje protiv klišea i stereotipa: nisu sve grupe Nemaca bile bogate ili „nekadašnji gospodari“, neke su bile iredentističke, a neke su poklanjale pažnju dobrim odnosima s Beogradom. U nastavku ćemo uporediti razvoj Nemaca u različitim delovima zemlje da bismo mogli napraviti razliku koje uslove treba objasniti nemačkim uticajem, jugoslovenskim kontekstom ili možda pre regionalnim istorij-skim i socijalnim okruženjem. Ispitaće se u kojoj su meri Nemci u Jugoslaviji činili jedinstvenu narodnu grupu i koliko su razlike među pojedinim istorijskim zemljama nove države bile i ostale izražene i u njihovim redovima.

34 35DA LI JE BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“? CARL BETHKE

Raznolikost oblasti naseljavanja i načina životaKao što je poznato, topos pograničnih i inostranih Nemaca je u nemačkom društvu u godinama posle 1918. imao veliku konjunkturu. Pri tom su u prvom planu bile neka-dašnje pruske oblasti blizu granice koje je Vajmarska republika morala da ustupi Ver-sajskim ugovorom, a čijem povraćaju se težilo s pozivom na pravo samoopredeljenja tamošnjih Nemaca. Ipak, usled toga su se uskoro diplomatija, naučnici i instituti, kao i organizacije civilnog društva kao što je bio Savez za Nemce u inostranstvu (VDA) okre-nuli i svim drugim nemačkim manjinama po celom svetu.

Dakako, situacija Nemaca u jugoslovenskoj državi je znatno odstupala od pred-stava koje su bile pod uticajem „Koridora“ (Zapadna Pruska) ili Sudeta. Nemačkom Rajhu, odnosno Nemačkom savezu su tu odvajkada pripadali samo južni delovi Štajer-ske koji su do 1918. godine bili orijentisani prema Gracu, i koje je – za razliku od npr. oblasti naseljenih Podunavskim Švabama – nemački nacionalni pokret XIX veka zah-tevao za sebe. Samo je Apaška dolina sa malom grupom od 6.399 Nemaca po popisu iz 1910. godine, bila oblast koja je kao izdanak kompaktnog nemačkog jezičkog područja zbog „rečne geografije“ mirotvoraca 1919. godine bila od nje odvojena, ali tu je živeo samo mali deo celokupne nemačke manjine.3 Ali nemački u Južnoj Štajerskoj je do 1918. godine i južno od jezičke granice kod elita (npr. plemstva i industrijalaca) i

u gradovima imao prevlast. U Mariboru, Ptuju i Celju je u doba Habzburgovaca znanje nemačkog bio pokazatelj građanske kulture, uzor koji su činovnici, vojnici i stručnjaci koji su se doseljavali stalno ojačavali, a kome su se arivisti i došljaci iz okoline prilago-đavali.4 Drugačije je, pak, bilo u jugozapadnoj Sloveniji, „Kranjskoj“ oko glavnog grada Ljubljane. Tu su Nemci bili samo manjina, a u upravi i Crkvi su već pre 1918. domini-rali Slovenci. Postojala je, doduše, oblast u kojoj su većinom živeli Nemci, Kočevje, ali to je bilo „jezičko ostrvo“ na granici sa Hrvatskom koje su u Srednjem veku osnovali iseljenici i gde su se skromna sredstva za život sticala poljoprivredom i šumarstvom, kao i putujućim trgovanjem. Mnogo Kočevara je u XIX veku emigriralo u SAD.5

I druge oblasti naseljavanja su nastale iseljavanjem iz Nemačke. Najveću grupu su činile Podunavske Švabe u Hrvatskoj (Slavonija, Baranja, Srem) i u Vojvodini (Bačka, Banat). Oni su se tu naselili iz južne i zapadne Nemačke posle „turskih ratova“ u XVIII veku (up. Ameriku, Rusiju) – pozvani, potpomognuti i privilegovani od lokalnog plemstva i vladara prosvećenog apsolutizma, Marije Terezije i Josifa II. Te oblasti nikad nisu pripadale Nemačkoj, a državne ustanove, velikim delom i škole, crkve i gradske elite, bile su u XIX veku pod nacionalno-mađarskom, odnosno hrvatskom dominaci-jom. U gradovima se dosta arivista asimilovalo što je potencirano katolicizmom i mešovitim brakovima. S druge strane, u jugoistočnim seoskim i multikulturalnim

Osijek, oko 1907.

Sarvaš, 1907.

Maribor, oko 1927.

Ljubljana, 1907.


pograničnim krajevima Ugarske i Hrvatske dosta Švaba je živelo pored rano nacionalno sazrelih Srba. Zbog njihove pravoslavne vere tu je kulturno i poro-dično mešanje sa domorocima bilo slabije. Uz to je baš u plodnoj i geografski zgodno smeštenoj (Dunav!) Vojvodini posle izgradnje infrastrukture u XIX veku počeo ranokapitalistički društvenoeko-nomski proces diferencijacije koji je omogućio da kao dobitnik nastane jedan imućni švapski srednji sloj seljaka, zanatlija i malih industrijalaca (npr. konoplja).6 Od 1900. godine tamo su se širila nemačka nacionalna stremljenja, što je dovodilo u pitanje asimilaciju u mađarsku naciju. U Hrvatskoj je bilo teško za takve koncepcije zbog ukorenjenosti u katoličkom okruženju, posebno u gradovima kao što je Osijek. Na selu ne baš imućne Nemce koji su rasuto živeli, uglavnom nije vrbovala država već više domaće plemstvo. Ipak, u većini slučajeva radilo se o privatnoj kupovini zemlje od strane Nemaca, pre svega iz Ugarske u XIX veku.7 Skromno je bilo i eko-nomsko stanje seljačkih useljenika u Bosni koji su po okupaciji 1878. godine sledili K. und K. činov-nike, vojnike i preduzimače. Pored ostalog, izuzev nekoliko nezadovoljnih katolika iz severne Nemačke koji su se iselili u Bosnu (kolonija Vindhorst), mnogi „kolonisti“ su bili luterani, među kojima je bilo i

Podunavskih Švaba i Nemaca iz siromašne Galicije, i čak iz Rusije gde im se počelo ograničavati sticanje zemlje. U početku su naseljenici kupovali zemlju od musliman-skih zemljoposednika (begova), a kasnije, od 1893, država je javno šumsko i pusto zemljište delila u zakup.8

U Sloveniji je, kao u Češkoj, pre 1914. godine prevlast Nemaca u „nacionalnoj borbi“ dovedena u pitanje, nacionalna „zaštitna udruženja“ kao što su bili Südmark u Gracu, a studentska bratstva i pisci kao što je Peter Rozeger su se pri tom angažovali. Nasuprot tome Nemcima u Ugarskoj, Hrvatskoj i Bosni jedva da je poklanjana pažnja na kompaktnom nemačkom etničkom prostoru. Udruženje Gustav Adolf iz Lajpciga je pomagalo male luteranske crkve pod nemačkim uticajem u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Mađari su stvorili sopstveni nacionalni protestantizam. Pa ipak, većina tamoš-njih Švaba je bila – kao Hrvati i Mađari – katolička. Berlinska spoljna politika odnosno elita pod pruskim uticajem još nije videla razlog za mešanje u korist ovih uglavnom seoskih Nemaca u ionako „prijateljskom“ susednom Habzburškom carstvu. Tek je tokom Prvog svetskog rata nešto poraslo zanimanje za ovaj deo „Srednje Evrope“.9

Nova država kao zajednički okvir: „Promena uloga“ ili menjanje identiteta10

U Sloveniji, posebno u Donjoj Štajerskoj, kao i u Vojvodini, obrnule su se u jesen 1918. godine tradicionalne društvene i političke hijerarhije. Vojnom okupacijom su Srbija i Slovenija težili da još pre mirovnih ugovora u Sen-Žermenu i Trijanonu aneksije pre-tvore u činjenice, čak i represalijama, kao u slučaju „Krvavog dana u Mariboru“. Činovnici su otpuštani, a sa njima se iselio i velik deo gradskog stanovništva, a time i najveći deo Nemaca Slovenije, odmah ili usled „opcije“ predviđene ugovorima. Velik deo veleposeda je kroz agrarnu reformu oduzet, javni simboli, spomenici i oznake su zamenjeni. Preko potpuno podržavljenog školstva i rimske crkve trebalo je da što više Štajeraca (opet) postanu Slovenci. I dok su sada u Donjoj Štajerskoj umesto Nemaca dominirali Slovenci, u Vojvodini je došlo do „promene uloga“ između Mađara i Srba. Tu su vlasti čak podsticale „nemstvo“ Švaba – u nadi da će to podstaći odvraćanje od nekadašnje ugarske otadžbine. Pošto su mirovni ugovori predviđali osnovno školstvo na maternjem jeziku, ubrzo su nastale nemačke škole tamo gde ih do 1918. godine nije

bilo. Nasuprot tome, u Hrvatskoj koja je već ranije uživala „autonomiju“, i gde je Sabor nenasilno istupio iz Ugarske, za Nemce se mnogo manje toga promenilo. Većina je ionako išla u hrvatske škole a kao katolici su se utoliko više asimilovali. Iz Bosne, pak, austrijska elita se iselila (kao iz Slovenije), ali se uprkos njenom iseljavanju tamo evan-gelički i severnonemački kolonisti gotovo uopšte nisu asimilovali.

Švabe u Vojvodini su 1921. godine sa 316.579 (u Hrvatskoj 124.156) od 505.790 ljudi nemačkog maternjeg jezika u zemlji činili najveću nemačku grupu u državi.11 Na to ukazuje i naziv krovne organizacije koja je (s prekidima) postojala od 1920. do 1941. godine, „Švapsko-nemački kulturni savez“ (Kulturbund). Za razliku od Donje Štajer-ske, tu Švabe 1918. godine jedva da su se iseljavale u geografski i emocionalno daleku „zemlju maticu“, odnosno, za njih je kao i za Kočevare prekomorska emigracija bila važnija. U Vojvodini (ne i u Hrvatskoj) je čak isprva po 1918. godini broj Nemaca porastao razvlašćivanjem dotadašnje mađarske elite „zemalja krune sv. Stefana“. Okre-tanje Švaba Nemačkoj je tu istovremeno koreliralo sa trendovima socijalnih promena (sekularizacija, uspon srednjih slojeva) 1920-ih godina. Potpuno drugačije je bilo u Donjoj Štajerskoj gde je broj Nemaca dramatično opao sa 73.148 godine 1910, na 22.531 godine 1921, i na 12.410 godine 1931. Zahvaljujući obrazovanju i društvenom položaju većina poslovnih i gradskih Donještajeraca zadržala je kako među Nemcima cele zemlje, tako i unutar Slovenije, poseban značaj. Ono što je bilo zajedničko njima i vojvođanskim Švabama bila je jaka ekonomska osnova za „civilno-društveno“ samo-organizovanje. Jer iako su nove granice prekinule viševekovne raznovrsne uzajamne odnose, ipak je baš poslovnim ljudima i industrijalcima Donje Štajerske (npr. August Vesten) uspelo da se probiju: pokazalo se da na tržištima balkanske zemlje zaštićene carinama od konkurencije postoji potražnja za njihovim znanjem i stručnošću. I sred-nji seljaci u Vojvodini su profitirali od eliminacije veleposeda. Usled jugoslovenske agrarne reforme mogli su da ju srednjoročno iskoriste za arondiranje svojih poseda. Nasuprot tome, oduzeto je imanje grofa Auersperga u Kočevju, tako da su seoski Nemci tamo i u Bosni imali malo sredstava za samostalan kulturni život.

Novinski organ Kulturbunda je bio Deutsches Volksblatt koji je težio da ima publiku po celoj zemlji. Sa Kulturbundom bili su povezani Stranka Nemaca i različite zadruge. Nemci iz različitih delova zemlje su se međusobno upoznavali u gradovima, instituci-jama nove države, npr. pri odsluženju vojnog roka, na studijama, u Narodnoj skupštini ili preko nemačke ambasade. Moto Kulturbunda je bio „verni državi i narodu“. Njegovi časnici koji su većinom poticali iz Vojvodine, pokušavali su da poprave položaj manjine lojalnom saradnjom u državi, kao i podnescima i dogovorima sa beogradskom vladom pod srpskim uticajem. Pri tom su mogli da računaju da je i srpskoj eliti orijentacija Švaba ka Nemačkoj, umesto kao ranije ka Mađarskoj, izgledala politički bezopasnija, a kasnije i ekonomski probitačnija. Međutim, širenje Kulturbunda izvan Vojvodine je išlo vrlo sporo. U Hrvatskoj gde je vladala drugačija strateška situacija i gde su se Švabe često držale regionalističke Hrvatske seljačke stranke, isprva ga uopšte nije bilo. „Poli-tičko i ekonomsko udruženje Nemaca“ u Donjoj Štajerskoj i „Kočevska seljačka par-tija“, sarađivali su doduše sa Strankom Nemaca,12 ali su kao stil života u svim oblastima mnogo relevantnija bila udruženja i novine, kao npr. Cillier Zeitung. U Bosni, kao i svuda, bila je tako mala Evangelička crkva žarište nemačkog identiteta. Ona je od 1920. godine imala nacionalnu organizaciju koja je obuhvatala celu zemlju, a kojoj je od 1931. godine na čelu bio biskup Filip Pop. U „demokratske“ 1920-e godine spada i to da su pod uticajem nacionalističke štampe, ograničenih činovnika i vlasti, kao i kseno-fobskih grupa za pritisak kao što je ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionali-sta), više puta, delom i nasilno, činjeni pokušaji da se manjinska udruženja i političari onemoguće a njihov društveni status suzbije, verovatno najviše u Sloveniji.13

Godine 1929. u Jugoslaviji je uveden autoritaran režim, a Kulturbund je zabranjen. Pa ipak, pokazalo se da su Nemci, posebno u teritorijalnom pogledu „nesumnjive“ Švabe, uspeli da ispregovaraju „privilegije“, jer je to, između ostalog, za Beograd bilo korisno zbog ekonomskih veza sa Nemačkim rajhom. Vajmarska republika je, kao izraz širokog društvenog interesa, stalno pomagala organizacije nemačkih manjina; u

Na polju mlade konoplje, Kruščić, 1939.


doba Gustava Štrezemana i konzervativnih vlada od 1930. godine, iz toga se razvilo ciljno širenje uticaja preko Društva naroda i kod vlada (kao za „Nemački dom“ u Celju). Godine 1931. je u tom kontekstu Kulturbund opet dozvoljen i sad se proširio po celoj zemlji.14 Jedna uredba je regulisala nemačku nastavu i u Hrvatskoj. Nemački predstavnici iz Vojvodine i Donje Štajerske birani su na listi vladine stranke u Skup-štinu. Tada se videlo da je Nemačka kao zemlja matica ekonomski i politički može da bude mnogo uticajnija od Austrije, posebno jer su se u Beogradu još plašili posthabz-burškog legitimizma. Jugoslovenski pokušaji recipročnog postupanja kao sa Koruš-kom imali su za Švapsko-nemački kulturni savez prilično fatalne posledice, uključu-jući zabranu 1924. godine. Duh vremena je ionako bio velikonemački, baš u onim austrijskim udruženjima (Südmark) koja su se bavila nemačkim manjinama. Ipak, koncept da se heterogene grupe u pojedinim istorijski vrlo različitim delovima zemlje posmatraju kao „nemačka manjina u Jugoslaviji“ i da se ona preko Kulturbunda vodi iz Vojvodine, išao je zaista u prilog švapskim i jugoslovenskim interesima, dok bi potencijalni iredentizam Štajeraca i Apačana na taj način bio pre svega efikasno neu-tralisan, tj. politički bukvalno gurnut na marginu.15

Nacizam – ambivalentnost ere Stojadinovića i KorošcaPod nacistima ideološki značaj folksdojčera u okviru nemačke spoljne politike je dodatno porastao. Još pre dolaska nacista na vlast i jugoslovenskim vlastima je pala u oči fascinacija ovim idejama, pre svega među mladim Nemcima u zemlji. Važni za prenos ideologije bili su studenti od kojih je među Nemcima oko polovina studirala u zemlji, a druga polovina u Nemačkoj i Austriji; iz suprotnog smera dolazili su dokto-ranti koji su istraživali „pogranične i inostrane Nemce“,16 kao i pojedini saradnici npr. Narodnog saveza za Nemce u inostranstvu (naziv iz 1933. godine, pre toga Društvo za Nemce u inostranstvu, VDA). I radio, koji se folksdojčerima ciljano obraćao posebnim emisijama, takođe je vršio uticaj. Već 1933. godine je među Nemcima, posebno u Slo-veniji, došlo do otvorenog iskazivanja simpatija (npr. hitlerovski pozdrav, kukasti krstovi) na koje je sa nacionalne slovenačke strane odgovoreno protivdemonstraci-jama. To što je reakcija na dolazak nacista na vlast u štampi, npr. u Slovenecu bila još polarizovanija nego u Vojvodini, bilo je verovatno u vezi sa prisutnim strahom ili nadom u reviziju granica. Dakako, i demokratski političari Austrije su pokušali 1920. i opet u proleće 1933. godine da mirnim sredstvima postignu povraćaj Apaške doline.17

Naravno nacističkoj Nemačkoj takve korekcije granica u Jugoistočnoj Evropi nisu izgledale kao pravi cilj. Političko-strateški Hitler je savetovao Mađarima da se koncen-trišu na Čehoslovačku,18 a istovremeno se trudio da stekne uticaj u Jugoslaviji i Rumuniji, saveznicima Praga u „Maloj antanti“. Štaviše, „Jugoistočna Evropa“ je ekonomski konci-pirana kao „Dopunski prostor“, tj. ove zemlje je trebalo da postanu tržište za prodaju nemačkih industrijskih proizvoda, a da za to preko sistema kliringa Nemačkoj isporu-čuju sirovine. Budući da je zbog kolonija, pristup zapadnoevropskim tržištima balkan-skim zemljama bio otežan, a Nemačka bila spremna da plaća visoke cene, ovakva sarad-nja se tamošnjim autoritarnim režimima činila privlačnom. To je imalo političke posledice, povremeno je čak nacistička propaganda iz Jugoslavije upućivana u Austriju, a posle pokušaja državnog udara 1934. godine, Jugoslavija se pokazala velikodušnom pri smeštaju 2.500 izbeglih nacističkih aktivista. Praćen posetama Hermana Geringa 1934. i Hjalmara Šahta 1936. godine, ekonomski uticaj Nemačke u Jugoslaviji je jako porastao pod vladom premijera Milana Stojadinovića (1935 – 1939).19

Tih godina su po celoj zemlji, sve do u Bosnu, nastajale mesne grupe Kulturbunda i njegove mreže, čija kulturna (pored ostalog privatne srednje škole i preparandija), sportska i socijalna ponuda se sve više širila. Pored poseta, donatorskih pretplata na časopise i opremanja čitavih biblioteka iz Nemačke, s time je bila povezana i moguć-nost za putovanja, tečajeve i dodatno obrazovanje u Nemačkoj, čak i za putujuće trgovce iz Kočevja. Srazmerno tome, rastao je i uticaj nacizma na manjinu. Od 1934. godine konzervativno vođstvo Kulturbunda je trpelo izazove opozicione grupe, uglav-nom mlađih i jače ideologizovanih nacističkih „Obnovitelja“. Posle isključenja „Obno-

vitelja“ iz Kulturbunda 1935. godine, neki od njih su preneli težište svog rada u Hrvat-sku gde su pridobili dodatne pristalice osnivanjem Kulturnog i dobrotvornog udruženja. Ovaj „unutarnarodni sukob“ je takođe uticao na istoriju Podunavskih Švaba i kočev-skih Nemaca. Očito da se iza toga krilo i rivalstvo institucija iz Rajha, kao npr. između Ambasade, VDA i SS.20 U Donjoj Štajerskoj suprotnosti među Nemcima, koje je tu vodio protestantski senior Johan Baron, već iz strukturalnih razloga nisu bile tako izražene. Zato su Ministarstvo unutrašnjih poslova pod Antonom Korošcem, vođom političkog katolicizma u Sloveniji, i vlasti autoritarnog režima od 1935. godine, oštro nastupale protiv nacionalne manjine, gotovo „pokrivene“ zbližavanjem sa Nemačkom. Razne mesne grupe Kulturbunda su raspuštene i zabranjene.

Posle „Anšlusa“ u Gracu je osnovan Institut za jugoistočne Nemce koji se usredsre-dio na nemačke manjine, posebno u Donjoj Štajerskoj. U Apaškoj dolini je došlo do pro-nemačkih demonstracija.21 Hitleru su pali šaka prvo Bečki bankovni kapital, a 1939. i češka industrija, a kada je kasnije 1940. godine eliminisana rivalska Francuska, Nemačka je stekla hegemonijalni uticaj u regionu. U Berlinu je 1938. godine „Središ-njica za folksdojčere“ (VoMi)22 koju su vodili SS-ovci, umesto VDA preuzela pomaga-nje folksdojčera. Na njen podsticaj, odnosno po njenom nalogu u Jugoslaviji je 1938/39. godine dotadašnje vođstvo Kulturbunda zamenjeno „Obnoviteljima“ pod Sepom Jankom. Mesnim grupama Kulturbunda u Sloveniji koje su bile raspuštene prethodnih godina je sad opet dozvoljen rad,23 ali je istovremeno Kulturbund ideo-loški i pojavno pretvoren u nacističku organizaciju sa delimično paradržavnim odli-kama. Tek tada je, pod uticajem rata i „nemačkih pobeda“ Kulturbund „okupio“ većinu Nemaca. Istovremeno, antisemitizam je više nego ikad pre došao do izražaja, npr. u štampi (Deutsches Volksblatt, Slawonischer Volksbote).24

„Novi poredak“: različite teritorije i konteksti u Drugom svetskom ratuZavisno od početne pozicije, položaj nemačkih manjina u bivšoj Jugoslaviji posle Aprilskog rata 1941. i prilikom podele zemlje koja je usledila, bio je različit. Iako se deo Slovenaca nadao kraju Jugoslavije, njihova nacija je najpotpunije negirana. Jugoza-padni krajevi sa glavnim gradom Ljubljanom su pripali Italiji, severoistočni delovi Kranjske i Donja Štajerska, doduše, nisu formalno anektirani, ali su stavljeni pod nemačku civilnu upravu. Tokom narednih godina nacistički režim je pokušao da preko Štajerskog zavičajnog saveza asimiluje tamošnje stanovništvo. Hitler je čak lično dopu-tovao u Maribor (26.4.1941, „Učinite mi ovu zemlju opet nemačkom!“) Uz to je jugo-slovensko stanovništvo doseljeno posle 1914. godine, kao i nacionalna slovenačka inteligencija, među njima župnici, deportovano 1941. godine u Srbiju i Hrvatsku.

Studenti iz Lajpciga u poseti „Folksdojčerima“, Petlovac, oko 1943.


Nasuprot tome, nemačko stanovništvo Kočevja, koje je pripalo Italiji, moralo je da napusti zavičaj i bilo je naseljeno u pojasu oko Sava i Sutla zajedno sa južnim Tirolcima i Nemcima iz Bukovine i Besarabije, nekada rumunskih oblasti koje je 1940. godine okupirao SSSR. Mnogi Slovenci su deportovani na prinudni rad. Protiv ovog nacional-nog ugnjetavanja se u Sloveniji kao i u celoj Jugoslaviji digao partizanski pokret pred-vođen komunistima pod Josipom Brozom Titom koji je nemačka strana pokušala svom silom da uguši. Slovenački antikomunisti su nasuprot tome sve više tražili spas u kolaboraciji, tako da je uz to došlo i do građanskog rata.25

Bačka i Baranja, dakle, oblasti sa najvećim udelom Nemaca u ukupnom stanovniš-tvu su ponovo dopali Mađarskoj.26 Okupaciju su mlađi Nemci koji se nisu više socija-lizovali u Mađarskoj, primili s razočarenjem. Sa Srbima se, bar posle Racije u januaru 1942. godine, ovde nešto bolje postupalo nego u Hrvatskoj (npr. škole, zastupljenost u parlamentu), partizanski pokret je bio najslabiji, tako da su npr. 1942. godine zbog relativno bezbednog položaja čak deca iz velikih gradova severne Nemačke tu evakui-sana. Mađarska je već posle Druge bečke arbitraže 30. avgusta 1940. godine sklopila „Sporazum o narodnim grupama“ sa Nemačkom. On je nacističkom „Narodnom savezu“ pod Francom Bašom obezbeđivao dalekosežnu autonomiju. Pa ipak, u Mađar-skoj je sve do nemačke okupacije u martu 1944. godine bilo i novina na nemačkom jeziku (Pester Lloyd) i narodnih poslanika koji nisu predstavljali tabor Narodnog saveza. Kad je Mađarska u eri premijera Mikloša Kalaja 1942/43. godine oprezno zau-zela distancu prema Nemačkoj, to je otvorilo prostor katoličkoj opoziciji oko župnika Adama Berenca iz Apatina i novina Donau. Taj „Pokret vernosti“ je posebno bio upe-ren protiv stupanja u Vafen-SS. U mnogim selima jugozapadne Mađarske došlo je do sukoba između Narodnog saveza i „crnih“.27

Banat je ostao deo od Nemačke okupirane krnje Srbije. Kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, izdavane su naredbe iz organizacija „Narodne grupe“ koje su proizašle iz Kulturbunda, koja je ovde pod Sepom Jankom bila proglašena za pravno lice sa izgra-đenom širokom autonomijom. Taj model se naslanjao na propise dogovorene 1940. godine sa Rumunijom i Mađarskom, ali ga je i prevazilazio, uključujući npr. moguć-nost oporezivanja i kažnjavanja. Predstavnici Narodne grupe su bili jako zastupljeni u civilnoj upravi Banata, upravni starešina je morao da bude Nemac, tako da je ta oblast unutar Srbije dobila poseban status. Kao i u drugim oblastima, i u Banatu je posle nemačke okupacije došlo do zlostavljanja Jevreja. Formacije „Narodne grupe“ nisu izvršile ubijanje Jevreja, ali su novine i „propagandni uredi“ holokaust propratili govo-rom mržnje. Sem toga, kako pojedinci, tako i „privredni uredi“ su učestvovali u podeli jevrejske imovine.28 Budući da su Švabe još bile građani Srbije, Hrvatske i Mađarske, a da se s nemačke strane ipak želelo mobilisati njihov vojni potencijal, vrbovani su za Vafen-SS. Od njih i od različitih regionalnih jedinica pojedinih „narodnih grupa“ 1942. godine formirana je divizija „Princ Eugen“ koja je korišćena prvenstveno za borbu protiv partizana u Bosni i Hrvatskoj. Iako je proglašena za „dobrovoljačku divi-ziju“ regrutovanje je praktično bilo prinudno.29

Teritorija 1941. godine novostvorene Nezavisne države Hrvatske (NDH) je uklju-čivala oblasti većinski naseljene Srbima, npr. u delovima Bosne i Hercegovine, kao i u istočnom Sremu. U istočnom Sremu jedan Nemac, Jakob Eliker, je vodio civilnu upravu. Budući da je Hrvatska seljačka stranka koja je imala široku bazu i koja je s nemačke strane 1941. godine isprva favorizovana, posle ulaska trupa Vermahta odbila direktnu kolaboraciju, posegnulo se za ustašama, terorističkom frakcijom koja je bila u izbeglištvu u Italiji. Ona je pokušala da proterivanjima, ubistvima i prekrštavanjima smanji broj Srba, što je u kombinaciji s komunističkim ustankom posle nemačkog napada na Sovjetski savez rezultiralo krvavim i užasnim partizanskim ratom.30 Tokom njega vršeni su vojni napadi, odnosno prepadi na nemačka sela. Već u leto 1941. godine prva naselja u Bosni su morala da budu evakuisana, a 1942/43. je sledila zapadna i srednja Slavonija. Ovo je za Nemce Hrvatske i Bosne rano stvorilo potpuno drugačiju situaciju od one severno od Dunava ili drugde u „Tvrđavi Evropi“ u to vreme. Isprva, organizacija „Narodne skupine“ pod Branimirom Altgajerom31 je htela da

naseli izbeglice u nekadašnja srpska „koloni-stička sela“ u istočnom Sremu. Pa ipak, 1942. godine „preseljenje“ većine bosanskih Nemaca usledilo je u Generalni guvernman, da bi ih se u sklopu Generalnog plana Istok „dodelilo“ kod Zamošća posle proterivanja tamošnjeg stanov-ništva.Taj plan je propao pa su od 1943. godine izbeglice smeštane u veća nemačka sela istočne Slavonije (oko Osijeka) i istočnog Srema, dok posle nekoliko meseci nije počela evakuacija za Nemačku.32 Pojedinačno, bilo je i Nemaca na strani partizana (Bataljon Ernst Telman).33

Proterivanje i/ili logorisanjeKraj nemačkih manjina u Jugoslaviji je počeo kada je Rumunija u avgustu 1944. godine prome-nila stranu. Tad su sovjetske trupe za svega neko-liko sedmica stigle do srpske granice. U Berlinu isprva nisu hteli ni da čuju za evakuaciju u Nemačku, tako da je ona u različitoj meri uspela. U Banatu oko 10%, u Bačkoj oko 50% a u Hrvat-skoj oko 80%. Treba pretpostaviti da su najuticaj-niji časnici, koji su se morali bojati osvete pobed-nika, bili zastupljeni samo manjim svojim delom među onima koji su ostali. Za Crvenom armijom u oktobru 1944. godine u Banat i Bačku stigle su i jugoslovenske jedinice. Posle zazimanja mesta došlo je do akcija ubijanja pravih ili navodnih „zločinaca“, odnosno elite i inteligencije. Krajevi severno od Dunava su isprva bili pod vojnom upravom. Na mnogim mestima su partizani na divlje prisvojili napuštenu imovinu. Dana 21. novembra 1944. godine doneta je odluka o zapleni imovine neprijatelja koja je predviđala razvlašćivanje ratnih zločinaca i osoba nemačkog porekla, sem ako se nisu borile u redovima Narodnooslo-bodilačke vojske. Konfiskacija je obuhvatila kuće i zemljište, ali i nakit, autorska prava itd. Ubrzo za tim počela je deportacija celokupnog nemačkog stanovništva u delove nekadašnjih nemačkih sela kao što su Bački Jarak i Knićanin i njihovo pretvaranje u logore. Oko 11.000 Nemaca iz Vojvodine, pretežno žena, je za Božić 1944. godine deportovano na prinudni rad u Sovjetski savez. Otpušteni su u Nemačku tek 1949. godine. U svakom slučaju, stopa preživljavanja u logorima u Jugoslaviji je bila niža. Zatvoreni su pretežno žene i deca. Nasuprot tome, jugoslovenske vlasti su po sopstve-nim navodima našle samo pojedine ratne zločince. Posle završetka rata – više meseci kasnije – slični logori su nastali i u Hrvatskoj (između ostalih Krndija). Kako pokazuje Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 23. avgusta 1945. godine koji je regulisao raspodelu oduzetih imanja, internacija je bila direktno u funkciji proterivanja. Među-tim, sile pobednice na Potsdamskoj konferenciji Jugoslaviji za to nisu dale odobrenje, a transporte koji su otud stizali, 1945/46. slale su nazad u logore. Tamo su u međuvre-menu internirani i oni koji su se po završetku rata u dobroj veri vratili u Jugoslaviju. Budući da se s jedne strane maksimalno htela iskoristiti radna snaga interniraca, s druge strane na raspolaganje staviti što manje namirnica i lekova, oko jedne petine logoraša je tokom narednog perioda pomrlo od gladi i bolesti. Bolje je bilo onima koji su bili smešteni na rad kod seljaka blizu mađarske granice ili na sličnom prinudnom radu, jer je odatle uspevao masovni beg. Logori u Hrvatskoj su raspušteni 1946. godine, verovatno zbog većeg porodičnog mešanja sa hrvatskim stanovništvom koje je živelo unaokolo. Odatle bar niko nije deportovan u Sovjetski savez. Od 1948. godine počelo je raspištanje poslednjih logora u Vojvodini. Preživeli su se tokom 1950-ih godina ise-lili u Nemačku.34

Ručna vaga i šegrtski ugovor kao svedočanstvo dobrog susedstva: Jozef Birli je bio vlasnik velike radionice vezova. Kada je 1944. morao da beži, prepustio je svom šegrtu Ratomiru Prodaniću delove inventara. Prodanić mu ih je čuvao do kraja života.


Zoran Janjetović je ukazao na to da su u Sloveniji već ranije postojali samostalni planovi za proterivanje Nemaca, što je možda uticalo na odluku na opštejugosloven-skom nivou. Budući da su partizani te delove Jugoslavije zauzeli tek na kraju, u maju 1945. godine, tamo se proterivanje odvijalo u kontekstu mnogobrojnih ubistava i činova odmazde na kraju rata, ali i u vezi sa drugim obimnim izbegličkim pokretima u susednu Austriju, delom još pod vatrom niskoletećih aviona lovaca. Po slovenačkim izvorima izbeglo je navodno 15.000 do 16.000 Nemaca, a 9.474 je iseljeno. I tu su naredbe za evakuaciju stigle prekasno – za Kočevare tek poslednjeg dana rata. Neki od onih kojima nije uspeo beg, a i ovde pre svega politički protivnici, bili su pogubljeni i sahranjeni u karstnim jamama, šumama, napuštenim rudnicima, zatrpanim protiv-tenkovskim rovovima itd. Preostali, među njima i Kočevari, su u julu 1945. godine internirani u logore Strnišče, Teharje i dvorac Heberštajn. Vladala je oskudica u hrani, delimično su izbijale zaraze. Logori su zatvoreni do leta 1946. godine. Slovenački Nemci su proterani u više talasa između septembra 1945. i februara 1946. godine. U Apačkoj dolini Nemci su pohvatani 13. januara 1946. godine radi deportacije vozom za Beč. U ovom slučaju Sovjeti su bili ti koji su zahtevali povratak transporta u Jugo-slaviju što je izazvalo jednonedeljno lutanje tog transporta. Upadljive su velike razlike u broju smrtno stradalih. Po slovenačkom istoričaru Dušanu Nećaku, on je iznosio 1.000 do 1.500 osoba.35 „Tipološki“, dakle, u slovenačkom slučaju beg i događaji vezani za proterivanje neposredno na kraju rata imaju veći značaj nego kod Poduanvskih Švaba gde se rana evakuacija jednih kontrastira s dugim logorisanjem drugih.

Različite istorijske pretpostavke i događaji nastavili su da deluju i posle proteriva-nja. Tako su se Donjoštajerci naselili neposredno u Austriji, dok u Nemačkoj nemaju nikakvo zavičajno udruženje ili list. Kočevski Nemci su, po starijem obrascu migracija većim delom sledili svoje zemljake u SAD. U SR Nemačkoj su u skladu s veličinom, Poduanvske Švabe najuticajnije. Kao i pre, Bačvani i Banaćani su bili dominantni,36 dok su Nemci iz Hrvatske, velikih gradova i Bosne i dalje igrali podređenu ulogu. Luterani kao što su bili Franc Ham i Kristijan Briker su i sada imali istaknuta mesta. Indicija za odnos prema državi bio je naziv „Zavičajno udruženje Nemaca iz Jugosla-vije“ koje je korišćeno do u 1980-e godine, iako je u stvari bilo podunavskošvapska organizacija. Kasnije 1990ih je korišćen naziv „Zavičajno udruženje Podunavskih Švaba iz Jugoslavije“.37 I publikacije su nosile naslove kao što je Godišnjak Nemaca iz Jugoslavije, prilikom ugovora o pokroviteljstvu sa gradom Zindelfingenom 1964. godine čak su se obasvezali na negovanje „kulture jugoslovenskih Nemaca“.38 Među-tim, posle 1990. godine postalo je jasno da se javljaju razlike i u novostvorenim drža-vama. Na najširu rehabilitaciju je bila spremna Hrvatska gde su istorijski odnosi bili manje opterećeni nego u Sloveniji i Srbiji.39 Dakako, u Srbiji se debata posle 2000. godine dosta smirila – u poređenju sa Češkom i Poljskom – što svakako, kao i ranije, ima veze s odsustvom teritorijalnog sukoba.40

Rezime: „Jugoslovenski Nemci“ – analitičko poređenje i tezeOni političko-kulturni akteri koji su se posle 1918. godine zalagali za koncept „nemačke manjine“ kao što je pokazano u uvodu, nisu nikako posmatrali novoosnovanu jugoslo-vensku državu sa principijelnom odbojnošću. Naprotiv, videli su nacionalnojezičke težnje za ujedinjenjem – kao i mnogi protagonisti te ideje od XIX veka – u izvesnoj analogiji sa sopstvenim nemačkim nacionalnim stremljenjima. „Državi verno“ usme-renje Kulturbunda u koje se narednih godina stalno zaklinjalo, odgovaralo je težnjama njegovih funkcionera da se i različite grupe nemačkog jezika na teritoriji ove države ujedine u jedinstvenu manjinu. Da je ovaj zahtev posle Drugog svetskog rata – kao sopstvena oznaka – simbolično-politički ponovo oživeo upada u oči, u poređenju sa recimo Sudetskim Nemcima, kod kojih po mom saznanju takav zahtev u pogledu Čehoslovačke u sopstvenim predstavljanjima jako malo ili uopšte nije zahtevan, iako je u pogledu Drugog svetskog rata postojala uporediva „zločinačka“ konstelacija. Treba se još jednom podsetiti kako se specifično razvijala situacija nemačkih manjina u pojedinim državama posle 1918. godine, a za objašnjenje bi verovatno trebalo dodati

da su u Zavičajnom udruženju Nemaca „iz Jugoslavije“ u stvari dominirale Podunav-ske Švabe, uglavnom iz Vojvodine, čije iskustvo je bilo pod uticajem susedstva sa Srbima. Da se u Kulturbundu, kao i u sopstvenim predstavama prognaničkih i zavičaj-nih udruženja jugoslovenskoj misli nipošto nije osporavao legitimitet, ne bi uostalom trebalo ni da idejno-istorijski previše čudi, jer jugoslovenstvo istorijski nije bilo ništa manje, i ništa više, od jednog oblika jezičkonacionalističkih pan-pokreta u Srednjoj Evropi XIX veka; asocijacija na Tita i komunizam se naprotiv, za generaciju socijalizo-vanu u Kraljevini Jugoslaviji se mnogo manje automatski uspostavljala nego što to danas izgleda onima koji su kasnije rođeni. Poređenje sa Jugoslavijom može da uka-zuje na to da za relativan uspeh nacionalnog pokreta u Nemačkoj, odnosno u unutar-nemačkom prostoru u XIX veku nipošto nije odlučujući bio samo jezik. Štaviše, naci-onalni pokret se tamo takođe redovno istorijski legitimisao kroz set imperijalnih narativa, simbola i institucija (car i rajh, Nemački savez itd.). Za to u slučaju jugoslo-venskog projekta izgradnje nacije nije bilo stvarnog ekvivalenta – vera u zajedničku srednjevekovnu ili ranu novovekovnu istoriju ovde teško da je mogla da se učini uver-ljivom ili uspešnom.

Svakako, izgradnja zajedničkog grupnog identiteta „Nemaca u Jugoslaviji“ preko istorijskih granica zemalja, kome su težili časnici rasuto naseljene manjine, u praksi je nailazila na određena ograničenja i kod nemačke manjine, već zbog same geografske udaljenosti između kulturno i socijalno tako različitih grupa Nemaca u raznolikim krajevima zemlje. Danas organizacije Podunavskih Švaba, Kočevara i Donještajeraca povremeno deluju kao saveznici, ali inače kao samostalne i odvojene. To razdvajanje nije samo kulturno uslovljeno, već se u većoj meri zasniva na različitim iskustvima i interesima. Tipološki se model „pogranične manjine“ u Donjoj Štajerskoj, koji je zbog teritorijalnog rivalstva mnogo konfliktniji, može dosta jasno razlikovati od dijasporne situacije uslovljene iseljavanjem Podunavskih Švaba u Bosni ili Kočevju. Iz toga su uprkos zajedničkoj državi i vremenski uslovljenoj vrlo „opštenemačkoj“ svesti politič-kih aktera sledile raziličite, čak suprotne reakcije na novu situaciju nastalu 1918. godine i različita očekivanja od budućnosti. Kulturbund, kao zajednički krov, je mogao samo za neko vreme da prekrije ranije nastale identitete i interese, ali ne i da ih ukloni. Modeli „pogranične oblasti“ i „narodne grupe“ su sem toga izazivali i različite politike „zemlje matice“ u doba Drugog svetskog rata, a u izmenjenom obliku, ostali su vidljivi i posle 1945. godine. Za subjektivno konstituisanje kao „pogranične manjine“ sa revi-zionističkim zahtevima čini se s druge strane da objektivne razlike u većinskim odno-sima i geografskom položaju, recimo između Apaške doline (sa jasnom nemačkom većinom) s jedne strane, i gradova Donje Štajerske na drugoj, nisu bile stvarno odlu-čujuće. Moguće da je to zavisilo od delotvornosti jednog istorijskog narativa koji je celu Donju Štajersku, čak i tamo gde su živeli Slovenci, zahtevao kao nemačko „kul-turno tlo“. Dakako, taj konstrukt je mogao da izgleda verovatan, odnosno oportun jer je skrivao tradicionalne socio-kulturne odnose snaga, odnosno jer su oni u njemu diskurzivno i dalje delovali.

Mnogostrukost istorijskih i društvenih situacija ovde razmatranih grupa je dozvo-lila da se poređenjem bliže odrede oni faktori koji su sprečavali ili ubrzavali asimila-ciju: izgleda da je za očuvanje etničkog identiteta kod vojvođanskih Švaba, kao i kod Donjoštajeraca, povlašćen ekonomski položaj elita davao važan, iako ne i sam po sebi dovoljan, osnov. Ovo važi posebno u pogledu političko-kulturnog aktivizma, u pore-đenju sa siromašnijim grupama Nemaca u Hrvatskoj, Bosni i Kočevju. Drugo, to što su pri tom Podunavske Švabe preuzele vodeću ulogu, svakako je zavisilo i od njihovog broja; pri tom politički značaj Donjoštajeraca u poređenju sa znatno brojnijim, ali politički mnogo manje profiliranim Nemcima Hrvatske pokazuje koliko značaj nume-ričke veličine neke manjine može da bude relativan i uslovljen kontekstom. Nasuprot tome bosanski Nemci su bili malobrojni i sem toga često i ekonomski ne mnogo jaki. Treće, kod njih je pre svega samostalan verski život u okviru Evangeličke crkve, bio taj koji je baš u tamošnjem okruženju bio faktor stabilizacije grupnog identiteta – u pore-đenju sa recimo više asimilovanim, uglavnom katoličkim, Nemcima u Hrvatskoj.


Dakako, u krajnjoj liniji su obe vodeće nemačke grupe, kako Donjoštajerci, tako i voj-vođanske Švabe, bile većinom katoličke, tako da faktor konfesije i nacionalizma baš kod Nemaca ne sme da se preceni. Četvrto, za očuvanje etničke samobitnosti, npr. kod kočevskih Nemaca, važan faktor je, uprkos skromnim životnim uslovima i katoličkoj veri, bila kompaktna naseljenost. Situacija slična tamošnjoj bi u Donjoj Štajerskoj, kao i u Vojvodini, stvorila bitno drugačiju polaznu situaciju.

Konačno i peto, treba reći da u krajnjoj liniji nijedan od ovih fakotra odnosno „tipoloških“ i sociokulturnih razlika nije sprečio propast tako različitih nemačkih grupa na kraju Drugog svetskog rata. I gore navedeno razlikovanje između pogranič-nih krajeva i dijaspore na kraju nije imalo uticaja na to. Štaviše, relativna istovetnost sudbina ovih grupa zasnivala se na promeni odnosa prema inorodnim susedima od 1941. godine i prema totalitarnom režimom. Jer, kako god da se događaji iz perioda 1945 – 1948. objašnjavaju i ocenjuju, može se ustvrditi da verovatno nijedna manjina ne može da preživi bez uspešnog suživota sa okolinom i susedima, nezavisno od toga koliko inače socijalno raznolike i istorijski različite bile pretpostavke i uslovi.

1 http://www.dlib.si/?URN=URN:NBN:SI:DOC-BL1NBX1R; na serveru Slovenske nacionalne biblioteke http://wwww.dlib.si/browse/besedila se između ostalog mogu naći obe najvažnije novine Nemaca iz Slovenije, Mariborer/Marburger Zeitung, kao i Cillier odnosno Deutsche Zeitung.

2 Namera ovog rada je da bude sinteza, odnosno poređenje rezultata istraživanja o Nemcima u pojedinim oblastima. U istorijski i geografski šire kontekstualizovane prikaze spadaju pored dru-gih: Zoran Janjetović, Nemci u Vojvodini, Beograd 2009; Günter Schödl (ur.), Land an der Donau. Za posebno pregledano i dopunjeno izdanje sa najnovijim rezultatima, Berlin 2002 (Deutsche Geschichte im Osten Europas Bd. 5); o Hrvatskoj i Bosni: Goran Beus-Richembergh, Nijemci, Austrijanci i Hrvati. Prilozi za povijest njemačko-austrijske nacionalne manjine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Zagreb/Sarajevo 2010; Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppen in Südosteuropa, München 1989 (posebno od 1918.); za Sloveniju: Arnold Suppan (ur.), Zwischen Adria und Karawanken, Berlin 2002 (Deutsche Geschichte im Osten Europas Bd. 8); Harald Heppner (ur.), Slowenen und Deutsche im gemeinsamen Raum. Neue Forschungen zu einem komplexen Thema, München 2002; Helmut Rumpler, Arnold Suppan (ur.), Geschichte der Deutschen im Bereich des heutigen Slowenien 1848 –1941, Wien/München 1988; Ernst Hochberger, Anton Scherer, Friedrich Spiegel-Schmidt, Die Deutschen zwischen Karpaten und Krain, München 1994.

3 Eduard G. Staudinger, Von der Mehrheit zur Minderheit. Die deutschsprachige Bevölkerung des Abstaller Feldes im 19. und frühen 20. Jahrhundert, u: Heppner (ur.), Slowenen und Deutsche im gemeinsamen Raum, str. 96–111; Franz-Josef Schober, Vom Leben an der Grenze, Bad Radker-sburg 2009.

4 Tamara Griesser-Pečar, Maribor, Marburg an der Drau. Eine kleine Stadtgeschichte, Wien/Köln/Weimar 2011, str. 156–172; Janez Cvirn, Das Cillier Deutschtum und das Problem der nationalen Identität, u: Feliks J. Bister, Peter Vodopivec (ur.), Kulturelle Wechselseitigkeit in Mitteleuropa. Deutsche und slowenische Kultur im slowenischen Raum vom Anfang des 19. Jahrhunderts bis zum Zweiten Weltkrieg, Ljubljana 1995, str. 155 –164.

5 Joachim Hösler, Geschichte – Selbstverständnis – Außenwahrnehmung, u: Mitja Ferenc, Joachim Hösler (ur.), Spurensuche in der Gottschee. Deutschsprachige Siedler in Slowenien, Potsdam 2011, str. 13–39, ovde između ostalog str. 14, 20 ff., 24 f.

6 O strukturi Nemaca u tadašnjoj Ugarskoj v. sada: Gerhard Seewann, Geschichte der Deutschen in Ungarn, Bd. 2, 1860 –2006, München 2012, str. 71–113; up. Ingomar Senz, Wirtschaftliche Autar-kie und politische Entfremdung 1806 bis 1918, München 1997.

7 Oberkersch, n.d., str. 12–32; up. o situaciji u gradovima i: Wolfgang Kessler, Aus der Dominanz in die Marginalität. Zur deutschen Sprache in Kroatien im 19. Jahrhundert, u: Deutsche Ostkunde, 32, 1986, str. 67–79.

8 Po aktima Gustav-Adolfs-Werk u Evangeličkom centralnom arhivu u Berlinu: Carl Bethke, Deutsche „Kolonisten“ in Bosnien. Vorstellungwelten, Ideologie und soziale Praxis in Quellen der evangelischen Kirche, u: Bosna i Hercegovina u okviru Austro-Ugarske 1878–1918. Zbornik radova, Filozofski fakultet (izd.), Sarajevo 2011, str. 235–266; Amila Kasumović, Modaliteti eksterne kolonizacije u Bosni 1980 – 1914. case study za njemačke erarne kolonije, u: Prilozi, 38, 2009, str. 81–120; pregledno u: Oberkersch, n.d., str. 32–39, 130 f., 143, 164.

9 Martin Moll, Kein Burgfrieden. Der deutsch-slowenische Nationalitätenkonflikt in der Steier-mark 1900 – 1918, Innsbruck 2007; Suppan, n.d., 2002, str. 317–348; o počecima nemačke nacio-nalne mobilizacije u Ugarskoj: Seewann, n.d., str. 122–145, isto, str. 145 npr. izjava Bizmarka u kojoj se izjasnio protiv pomaganja interesa Nemaca u Ugarskoj.

10 O međuratnom razdoblju kod nemačkih manjina uopšte: Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und in der Vojvodina 1918 – 1941. Identitätsentwürfe und ethnopoli-tische Mobilisierung, Wiesbaden 2009; Johann Böhm, Die Deutsche Volksgruppe in Jugoslawien 1918 – 1941. Innen- und Außenpolitik als Symptome des Verhältnisses zwischen deutscher Min-derheit und jugoslawischer Regierung, Frankfurt am Main 2009; Zoran Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918 – 1941, Beograd 2005; Georg Wil-dmann, Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 – 1944 (Donauschwäbische Geschichte), München 2010, str. 471–605; za Sloveniju: Arnold Suppan, Jugoslawien und Österreich 1918 – 1938. Bilaterale Außenpolitik im europäischen Umfeld, Wien 1996; Dušan Nećak, Die „Deutschen“ in Slowenien (1918 – 1955). Kurzer Abriss, Ljubljana 1998 (http://wff1.ff.uni-lj.si/oddelki/zgodovin/wwwrepe/DIE%20DEUTSCHEN%20IN%20SLOWENIEN%201918%201955.pdf); Mitja Ferenc, Božo Repe, Die Deutsche Minderheit in Slowenien in der Zwischenkriegszeit, u: Slowenisch-Österreichische Beziehungen im 20. Jahr-hundert, Ljubljana 2004, S. 161–176 (http://www.sistory.si/publikacije/prenos/?target=pdf&urn=SISTORY:ID:26834#page=491); Mitja Ferenc, Für immer untergegangen? Die Gottscheer im 20. Jahrhundert, u: Ferenc, Hösler (ur.), n.d., 41–91; Oberkersch, n.d., 177–364.

11 Brojevi potiču iz jugoslovenskog popisa stanovništva iz 1921. godine. Termini Vojvodina i Hrvatska su zato korišćeni smislu istorijskih, a ne današnjih državnih granica, dakle Vojvodina kao nekadaš-nje ugarske oblasti Bačak, Baranja i Banat, a Hrvatska u smislu Kraljevine Hrvatske-Slavonije, dakle, sa istočnim Sremom. Kraljevina Jugoslavija, Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. januara 1921. godine, Sarajevo 1932, (http://www.sistory.si/publikacije/prenos/?urn=SISTORY:ID:4758).

12 O strankama: Bethke, 2009, str. 287–296; Böhm, 2009, str. 74–106; u Sloveniji: Nećak, n.d., str. 12; Suppan, 1996, str. 695ff; Vasilj Melik, Die Deutschen und die Wahlen im jugoslawischen Slowe-nien zwischen den beiden Weltkriegen, u: Rumpler, Suppan (ur.), n.d., str. 248–254.

13 Bethke, 2009, između ostalog, str. 187–191, 228–236, 272–287, 315 ff.; Oberkersch, n.d., str. 197 f., 282 f.; za Sloveniju: Arnold Suppan, Deutsche und österreichische Kultur zwischen den beiden Weltkriegen, u: Bister, Vodopivec (ur.), str. 21–34; Griesser-Pečar, n.d., str. 229–234.

14 Neki materijali iz perioda 1931–1935. iz mesnih grupa u Sloveniji nalaze se u fondu Kulturbunda u Državnom arhivu u Osijeku, npr. mesni odbor Maribor, izveštaj 1931.

15 Bethke, 2009, str. 345 –351; v. npr.: Aufzeichnung des Vortragenden Legationsrates Reinbeck: Bericht über die am Rande der Völkerbundstagung geführten Gespräche zwischen Kraft, Marin-ković und Stresemann über die Lage der deutschen Minderheit in Jugoslawien, 20.9.1929, u: Akten zur deutschen Auswärtigen Politik, Ser. B. Bd. XIII, Göttingen 1979, Nr 29. die Akten zur Deutschen Auswärtigen Politik („ADAP“) sada i online: http://digi20.digitale-sammlungen.de; između ostalog o sporu oko „Nemačkog doma“ u Celju: Suppan, n.d., 1996, str. 801–808.

16 Bethke, n.d. 2009, str. 387–392; Elizabeth Harvey, Mobilisierung oder Erfassung? Studentischer Aktivismus und deutsche „Volkstumsarbeit“ in Jugoslawien und Rumänien 1933 – 1941, u: Carola Sachse (ur.), „Mitteleuropa“ und „Südosteuropa“ als Planungsraum. Wirtschafts- und kul-turpolitische Expertise im Zeitalter der Weltkriege, Göttingen 2010, str. 363–390.

17 Suppan, n.d., 1996, str. 701 ff., 1009; Nećak, n.d. 1998, str. 14; Bethke, n.d., 2009, str. 381–387; o sledećem u Vojvodini između ostalog: Zoran Janjetović, Die Donauschwaben in der Vojvodina und der Nationalsozialismus, u: Mariana Hausleitner, Harald Roth (ur.), Der Einfluss von Faschi-smus und Nationasozialismus auf Minderheiten in Ostmittel- und Südosteuropa, München 2006, str. 219 –235; Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933 – 1941, Ljubljana 1966 (http://www.sistory.si/publikacije/prenos/?urn=SISTORY:ID:9165).

18 Ignác Romsics, Hungary in the Twentieth Century, Budapest 1999, str. 196 ff.; Seewann, n.d., str. 217 f.; up. Tagesbericht über die Unterredung zwischen dem deutschen Außenminister Neurath, dem ungarischen Ministerpräsidenten Darányi und Außenminister Kánya, Budapest, 13. Juni 1937 http://www.forost.ungarisches-insitut.de/pdf/19370613-1.pdf; Mađarski institut iz Minhena postavlja na internet Quellen und Materialien zur Beziehungs- und Integrationsgeschichte in Ostmittel- und Südosteuropa im 20. Jahrhundert unter besonderer Berücksichtigung Ungarns, der Minderheitenfrage und der europäischen Integration. Izvori potiču npr. kao u ovom slučaju iz edi-cije Allianz Hitler Horthy Mussolini, Budapest 1966 ili iz Meldungen aus dem Reich (izveštaji Službe bezbednosti), u kojima se često govori i o folksdojčerima.

19 John R. Lampe, Balkans into Southeastern Europe. A Century of War and Transition, Basingstoke 2006, str. 133 –140; o diskursima i konceptima: Sachse (ur.), n.d.; O nacističkim izbeglicama: Sup-pan, 1996, str. 421–437.

20 Bethke, 2009, str. 381–505; Böhm, 2009, str. 197–277; Janjetović 2009, str. 220 –230; Oberkersch, n.d., str. 228–251, 288; O Kočevju: M. Ferenc, 2001, str. 53–56. „Obnoviteleje“ je u Kočevje uveo Vilhelm Lampeter koji je 1939. godine imao samo 23 godine, a koji je posle rata u NDR (u Laj-pcigu) postao profesor agronomije. Dr Gerd Simon iz Tibingena je na svojoj veb-stranici dao link


za jedan Lampeterov spis iz otprilike 1942. godine iz Saveznog arhiva (Bundesarchiv – BA) NS 21/820+Slg Schumacher 343, naslov: Die Gottscheer Volksgruppe 1930 – 1942. Lampeter tu sa svog tadašnjeg SS-stanovišta opisuje sukobe sa konzervativnim vođama Kulturbund u Kočevju oko Hansa Arka i župnika Jozefa Epiha (http://homepages.uni-tuebingen.de/gerd.simon/gotts-chee.pdf).

21 O nacifikaciji u Sloveniji: Suppan, 2002, str. 380–390; Janjetović, 2005, str. 35; M. Ferenc, Repe, n.d., str. 175; Nećak, 1998, str. 15; Schober, n.d., str. 191; Stefan Karner, Deutsche Positionen in der slowenischen Wirtschaft am Vorabend der Okkupation (1939/40), u: Festschrift Othmar Pickl zum 60. Geburtstag, Graz 1987, str. 257–282; o Institutu za jugoistočne Nemce: Christian Promitzer, Täterwissenschaft. Das Südostdeutsche Institut in Graz, u: Südostforschung im Scha-tten des Dritten Reiches. Institutionen – Inhalte – Personen, München 2004, str. 93 –114.

22 Popisnici Saveznog arhiva o VoMi (BA R 57) kao i o drugim relevantnim ustanovama (Divizija Princ-Eugen itd.) su u međuvremenu od 2011. sve više dostupni na internetu (http://startext.net-build.de:8080/barch/MidosaSEARCH/R-59-44715/index.htm). Nažalost, izgleda da fondovi o VoMi do 1941. nisu baš bogati, odnosno da ne postoje.

23 Ortsgruppe Maribor des Schwäbisch-deutschen Kulturbundes. Der Verlauf der destrigen Grün-dungsversammlung, u: Mariborer Zeitung, 10.11. 1939 (http://www.dlib.si?/URN:NBN:SI:DOC-NCA3BPWQ).

24 Bethke, n.d. 2009, str. 558–624; dalji primeri glajhšaltovanja u: Böhm, n.d. 2009, između ostalog str. 302; za Hrvatsku iz vizure vlasti: Nikica Barić, Njemačka manjina u dokumentima banskih vlasti Banovine Hrvatske 1939. – 1941, u: Časopis za suvremenu povijest 2/2002, str. 435–470.

25 Suppan, n.d., 2002, str. 406–415; Oliver von Wrochem (ur.), Machen Sie mir dieses Land wieder deutsch. Nationalsozialistische Germanisierungspolitik und ihre Folgen. Das Beispiel Slowenien, Hamburg 2010; Tone Ferenc (ur.), Quellen zur nationalsozialistischen Entnationalisierungspoli-tik in Slowenien 1941 bis 1945, Maribor 1980 (http://www.karawankengrenze.at/ferenc/index.php?r=documentlist); o tematici građanskog rata i kolaboracije posebno: Tamara Griesser-Pečar, Das zerrissene Volk. Slowenien 1941 – 1946. Okkupation, Kollaboration, Bürgerkrieg, Revolu-tion, Wien 2003. Različiti objavljeni jugoslovenski izvori i memoari kao i dokumenti Vermahta o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji nalaze se na www.znaci.net.

26 Krisztián Ungváry, Vojvodina under Hungarian Rule, u: Sabrina P. Ramet, Ola Listhaug (ur.), Serbia and the Serbs in World War Two, Basingstoke 2011, str. 70–89; različiti detalji o političkoj situaciji i kod: Enikő A. Sajti, Hungarians in the Vojvodina, New York 2003, str. 191–402, između ostalog 201f; o okupaciji i upravi: Wildmann, n.d., 736 ff.

27 Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974, ovde str. 207 ff.; Seewann, n.d., str. 292 f.; Berencovi članci iz Donau-a su preštampani u: Weitblick eines Donauschwaben. Dokumentation eines Abwehrkampfes 1935–1944 gegen nationalsozialistische Einflüsse unter den Donauschwaben in Jugoslawien und Ungarn, im Wochenblatt für das katholische Deutsch-tum Jugoslawiens und Ungarns „Die Donau“, erschienen in Apatin (Batschka), Jugoslawien, ab 1941 Ungarn, Dieterskirch 1968.

28 Akkiko Shimizu, Die deutsche Okkupation des serbischen Banats 1941–1944 unter besonderer Berücksichtigung der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Münster 2003, str. 175–182, 245–295; Johan Böhm, Die deutschen Volksgruppen im Unabhängigen Staat Kroatien und im serbischen Banat. Ihr Verhältnis zum Dritten Reich 1941 – 1944, Frankfurt am Main 2012.

29 Thomas Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt am Main 2003, između ostalog str. 191, 267.

30 Holm Sundhaussen, Unabhängiger Staat Kroatien, u: Edgar Hösch, Karl Nehring, Holm Sundha-ussen (ur.), Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, Wien/Köln/Weimar 2004, str. 707 f.

31 Pregled o „Narodnoj skupini“: Mario Jareb, The History of the German Ethnic Group in the Inde-pendent State of Croatia, u: Review of Croatian History, 1 (2007), str. 201–217.

32 Carl Bethke, Von der „Unsiedlung“ zur „Aussiedlung“. Zur destruktiven Dynamik „ethnischer Flurbereinigung“ am Beispiel der Detuschen in Bosnien und Kroatien 1941 – 1948, u: Mariana Hausleitner (ur.), Vom Faschismus zum Stalinismus. Deutsche und andere Minderheiten in Ostmittel- und Südosteuropa 1941–1953, München 2008, str. 23–39; v. tu i o Hitlerovom govoru od 6.20. 1939. i o posledicama koje sam ja istražio, str. 26 f.; između ostalog Böhm, n.d. 2012, str. 229, po mom sudu, na osnovu berlinskih dokumenata kod „preseljavanja“ argumentiše suviše „intencionalistički“, dok poznavaoci ratnih zbivanja, kao Enver Redžić, Bosnia and Hercegovina in the Second World War, London 2001, str. 30 ff., u prvi plan stavljaju evakuaciju. Među doku-mentima vođstva narodne skupine u Državnom arhivu u Osijeku, kao i u fondu Poljoprivrednog ureda Narodne skupine koji sam 2012. godine pregledao u arhivu u Slavonskom Brodu (Centar za povijest Slavonije i Baranje, Fond Njemačka narodna skupina, kutija 174) se od 1941/42. godine govori o „evakuaciji“ i nemačkim „izbeglicama“ iz Bosne. Up. novinske članke kao npr. „Wir fühlen uns wie zu Hause“. Besuch bei unseren Flüchtlingen. Verständnis und Entgegenkom-men der Gastgeber, u: Volk an der Grenze (Ruma), ca. 22.8.1942. Tu, između ostalog stoji: „Niko se ne odvaja lako od zavičaja, ali niko neće da životari rizukujući stalno imovinu i život.“ Po ovom članku, pri organizaciji narodne skupine postojao je već tada „poverenik za brigu o izbeglicama“,

izvesni Mundvajl. O evakuaciji iz Slavonije v. takođe: Marica Karakaš Obradov, Migracije njemač-kog stanovništva na hrvatskom području tijekom Drugog svjetskog rata i poraća, u: Scrinia slavo-nica, 12,1 (2012), str. 271–294, ovde posebno str. 272–275 (http://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=130506); Oberkersch, n.d., str. 387–397.

33 Šezdesetih godina je istočnonemačka diplomatija u sklopu politike sećanja prisvojila telmanovske partizane. V. o tome i: Heinz Kühnrich, Franz-Karl Hitze, Deutsche bei Titos Partisanen 1941 – 1945. Kriegsschicksale auf dem Balkan in Augenzeugenberichten und Dokumenten, Schkeuditz 1997. Postoji i igrani film (NDR/Jugoslavija 1989.) sa ovom tematikom, „Pusti me da budem golub“, po romanu Volfganga Helda (http://progress-film.de/de/filmarchiv/film.php?id=1380&back=true).

34 Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 – 1952. Politik, Gese-llschaft, Wirtschaft, Kultur, Wien 2008. Vredno, posebno o spoljnopolitičkim uticajima: Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. The Diasppearance of the Vojvodina Gemrans, Belgrade 2000, ovde str. 295–310. Izdanje jugoslovenskih dokumenata, između ostalog, i o politici proteri-vanja iz Hrvatske: Mato Artuković, Zdravko Dizdar, Vladimir Geiger et al. (ur.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005; (tom II): Slavonija, Srijem i Baranja, isto, 2006; različiti članci i monografije Vladimira Gajgera, između ostalih i o pojedinim logorima, npr.: Logor Krndija 1945. – 1946, isto 2008; na engleskom i nemačkom izmeđju ostalog: Isti, Prisoners and Victims of the Communist Internment Camp “Krndija”, 1945 – 1946 (http://www.hrastovac.net/historical/Krndija-Logor.htm); Isti, Bosnia and Herzegovina’s Ethnic German Human Losses during WWII and Thereafter (October 2013) (http://www.hrastovac.net/historical/Geiger,Bosnia’s-DS-losses.htm); Isti, Volksdeutsche-Fatum der kollektiven Schuld, in: Review of Croatian History 1 (2005), str. 211–226 (http://hrcak.srce.hr/file/35408); starija nemačka literatura o ovome počiva pre svega na anketi u okviru tzv. Istočne dokumentacije koja je tokom 1950-ih godina sprovedena u Nemačkoj za većinu mesta u Vojvodini i Slavoniji. Taj materijal se nalazi u ispostavi Saveznog arhiva u Bajrojtu.

35 Janjetović, n.d. 1999, str. 111 f.; Suppan, n.d. 2002, str. 415–422; Schober, n.d., str. 199 f.; Nećak, n.d., 1998, str. 25–43; isti, Zwangsmigrationen im slowenischen Raum während des Zweiten Wel-tkrieges und in der unmittelbaren Nachkriegszeit, u: Sabian Rutar, Rolf Wörsdorfer (ur.), Sozial-geschichte und Sozialbewegungen in Slowenien, Essen 2009, str. 127–145 (Mitteilungsblatt des Instituts für soziale Bewegungen, 41, 2009); Stefan Karner, Die deutschsprachige Volksgruppe in Slowenien. Aspekte ihrer Entwicklung 1939 – 1997, Klagenfurt 1998, str. 132–149. Stalno otkri-vanje novih masovnih grobnica u karstu iz tog vremena spada danas u jedno od posebnosti pre-vladavanja lenjinističke prošlosti u Sloveniji. Mitja Ferenc, član Državne istražne komisije je između ostalog objavio: Secret World War Two. Mass Graves, u: Crimes Committed by Totalita-rian Regimes. Reports and Proceedings of the 8 April European Public Hearing on Crimes Com-mitted by Totalitarian Regimes, ur. Peter Jambrek, published by the Slovenian Presidency of the Council of the European Union, Ljubljana 2008, str. 155–160 (http://www.mp.gov.si/fileadmin/mp.gov.si/pageuploads/mp.gov.si/PDF/poprava_krivic/Crimes_committed_by_Totalitarian_Regimes.pdf).

36 U knjizi Michaela Schwartza, Michaela Buddrusa, Funktionäre mit Vergangenheit. Das Grün-dungspräsidium des Bundes der Vertriebenen und das „Dritte Reich“, München 2013, govori se, između ostalog i o Jozefu Trišleru iz Bačke: Trišler je od 1938. godine bio zastupnik mreže Kultru-bunda u jugoslovenskom, a za vreme rata i u mađarskom parlamentu. Tu karijeru je nastavio 1949. godine u Bundestagu, a još kasnije u okviru Zavičajnog udruženja Nemaca iz Jugoslavije. Iako je sâm bio katolik, od posredne pomoći mu je bila podrška Bačvanina Franca Hama, koji je, opet, bio uključen u mrežu Evangeličke crkve. Isto, između ostalog, str. 461f. Donjoštajerci i kočevski Nemci su nasuprot tome u Savezu prognanika bili gotovo beznačajni.

37 Npr. Landsmanschaft der Donauschwaben aus Jugoslawien, Geschichte, Gegenwart und Kultur der Donauschwaben, Sindelfingen 1991. Up. i još postojeći Odbor za pomoć za Nemačku evange-ličku zemaljsku crkvu iz nekadašnje Jugoslavije (http://www.ev-ostkirchen.de/12.html).

38 Richtlinien zur Übernahme einer Patenschaft für die Landsmanschaft der Donauschwaben aus Jugoslawien durch die Stadt Sindelfingen vom 23.5.1964 na: http://www.sindelfingen.de/site/Sindel-fingen-Internet/get/4154524/StadtrechtSifi-03-03-RichtlinienPatenschaftDonauschwaben.d-205.pdf. U to vreme Jugoslavija i SR Nemačka nisu imale diplomatske odnose!

39 Kroatische Regierung will Entschädigungen an Österreicher zahlen, 2.12.2005 (Deutsche Welle) (http://www.vifaost.de/texte-materialien/aktuelle-berichte/dw-ostfokus/?do=detail&id=pan@0080624609); Za trtenutno stanje rehabilitacija i restitucija u pojedinim zemljama vidi npr. veb-stranicu austrijskog Ministarstva inostranih polsova: http://www.bmeia.gv.at/reise-aufent-halt/buergerservice-schutz-hilfe/vermoegensfragen.

40 Vidi nemačko-srpski projekt izložbe Daheim an der Donau. Zusammenleben von Deutschen und Serben in der Vojvodina. Ausstellungskatalog, Christian Glass i Vladimir Mitrović (ur.), Ulm/Novi Sad 2009.

48 AUTOR 49BEITRAG

„Treći Rajh“, nacional-socijalistička okupaciona politika i holokaust

50 51FOLKSDOJČERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“ THOMAS CASAGRANDE

izvodnjom doprinese održanju nemačke ratne pri-vrede.17 U isto vreme kada se za folksdojčere u Banatu dugo „[...] gajene želje Narodne grupe [...] okupacijom zemlje gotovo u potpunosti ispu-njene,“18 nemačkim okupacionim trupama je uspelo da i u drugim delovima Jugoslavije potisnu parti-zane u defanzivu.19

Za Vafen-SS i Vermaht folksdojčerski dobro-voljci koji su poznavali okolinu i jezik od prvih dana „jugoslovenskog pohoda“ bili su dobrodošlo pojača-nje, posebno pri uhođenju partizanskih jedinica. Prilikom vrbovanja SS se oslonio na već postojeće veze sa Narodnom grupom. Svega nekoliko dana posle invazije, komandant divizije „Das Reich“, SS-grupenfirer Paul Hauser,20 poverio je jednom od folksdojčerskih aktivista, SS-untersturmfireru Gustavu Halvaksu, organizaciju primanja drugih folksdojčera. I dok su se folksdojčeri Jugoslavije od prvih dana dobro pokazali u borbi protiv partizana, krajem 1941. godine, umnožile su se žalbe SS-vođa na folksdojčerske rezerviste na Istočnom frontu. Tako se komandant 3. SS-divizije „Totenkopf “, SS-grupenfirer Teodor Ajke, žalio na nedovoljnu goto-vost folksdojčerskih rezervista, zahtevajući da se ovi pre slanja na front prvo temeljno „[...] obuče u bataljonima za strance u svom zavičaju [...]“.21 Kada je nemačko napredo-vanje prema Moskvi u preranu zimu 1941. godine zaustavljeno, partizanski ustanak u Jugoslaviji je u tolikoj meri bio pod kontrolom,22 da se mogla planirati promena u suz-bijanju ustanka. Na jednom savetovanju rajhsfirera-SS, Hajnriha Himlera sa folksgru-penfirerom Banata, Sepom Jankom i Hrvatske, Branimirom Altgajerom, u Berlinu u novembru 1941. godine, odlučeno je zato da se osnuje jedan banatski puk, koji bi, kao i „Einsatzstaffel“ (ES) u Hrvatskoj, u većoj meri preuzeo borbu protiv partizana.23 Vrh Vermahta je pri tom urgirao da se što pre organizuju folksdojčerske formacije, da bi se za front sposobne divizije kopnene vojske iz Jugoslavije po mogućnosti već u februaru 1942. godine mogle prebaciti na Istočni front.24 Jugoslovenskim folksdojčerima se pak, tako otvarala mogućnost da ostanu u zavičaju, odnosno u njegovoj neposrednoj bli-zini.25 Pošto je 1. marta 1942. godine Vodeći glavni ured SS (SS-FHA) naredio osniva-nje „dobrovoljačke brdske divizije“, ubrzo su se iskristalisale najvažnije karakteristike nove divizije. U pogledu popune mesta oficira, podoficira i vojnika, trebalo se koliko god je bilo moguće, orijentisati na „srpski prostor“, a time na zapadni Banat, zbog velikog udela folksdojčerskog stanovništva u njemu. SS je samo tu mogao da regrutuje sve vojno sposobne stanovnike, neometan spoljnopolitičkim obzirima. Sem toga, oče-kivalo se da će biti mogućno diviziju u tolikoj meri ojačati dodatnim „dobrovoljcima nemačkog porekla“26, da u potpunosti odgovori svojim zadacima. Nova divizija za suz-bijanje partizanskog pokreta zamišljena je tehnički kao divizija „svih rodova vojske“: dva puka brdskih lovaca sa po četri bataljona, dopunjenih artiljerijom, tenkovima i protivavionskim topovima, uz konjanički eskadron i komoru sa ekonomskim bataljo-nom, četom za popravke, sanitarnim i veterinarskim odelenjem.27 Uz to, bile su tu i tovarne životinje za transport po besputnim terenima28 i propagandni odsek za produ-bljivanje kontakta SS-divizije i nemačke Narodne grupe.29 Vezi divizije i grupa folks-dojčerskog stanovništva, iz kojih će na kraju krajeva i poticati najveći deo boraca, pri-davan je od samog početka veliki značaj. Imenovanje SS-grupenfirera Artura Flepsa, folksdojčera iz Transilvanije,30 za divizijskog komandanta, trebalo je da, baš kao i divizijske oznake, podvuče značaj divizije za folksdojčere. Kod folksdojčerskih čla-nova divizije klasične SS-rune na kragni zamenjene su odalskom31 runom, staroger-manskim znakom za posed, a motom „Čast, krv i tlo“ još jednom je naglašen značaj

Folksdojčerska SS-divizija „Princ Eugen“ i nacistička borba protiv ustanka u Jugoslaviji od 1941. do 1944. godine

Thomas Casagrande

Kada je 1918. godine posle Prvog svetskog rata osnovana Kraljevina Jugoslavija, ona je obuhvatala različite etničke grupe čija su međusobna osećanja išla od odbojnost do neprijateljstva. Srbi, Hrvati, Slovenci, Bošnjaci i Nemci su jedni druge gledali s nepo-verenjem i prepirali su se oko svog mesta u toj višenacionalnoj državi.1 Kada su počet-kom aprila 1941. godine jedinice Vermaht-a i Vafen-SS-a upale u Jugoslaviju, među-sobno nepoverenje se odrazilo na borbenu gotovost jugoslovenske vojske. Samo su srpske jedinice pružile ozbiljan otpor, dok su hrvatske polagale oružje2 i očekivale osnivanje sopstvene države, NDH, koju im je nemački Rajh obećao, a na čije čelo su dovedene ustaše. Međutim, pobedi nemačkih trupa nadalo se u prvom redu folksdoj-čersko stanovništvo. Kao i druge grupe stanovnika Jugoistočne Evrope koje su govorile nemački koje su posle Prvog svetskog rata i razbijanja Austro-Ugarske podeljene na razne novostvorene države, i Podunavske Švabe u Jugoslaviji su teško mogle da se pomire sa statusom nemoćne manjine pa su jugoslovensku vlast priznale samo preko volje.3 Ratna situacija je sad konačno naterala nemačko stanovništvo na odluku koja je krila mogućnosti, ali i opasnosti, ali u koju, za veliku većinu, nije moglo biti sumnje. Veza sa nemačkim Rajhom je bila suviše tesna, a njegov uticaj na razne nemačke manjine se sa usponom nacista dodatno pojačao.4 Zato se podrazumevalo da su nemačke jedinice, kako se to već desilo u rumunskom Banatu,5 i u Jugoslaviji odušev-ljeno dočekane. Ali, već neko vreme nije samo nemački Rajh u celini pružao pipke ka folksdojčerima, već je to činio i SS. Još od tridesetih godina bili su „Obnovitelji“, kako su se nazivali mladi folksdojčerski aktivisti u Jugoslaviji, u tesnom dodiru sa nacisti-čkim pokretom i nemačkim Rajhom. Godine 1939. jedan njihov predstavnik, Sep Janko, postao je uz podršku Središnjice za folksdojčere, „VoMi“, koju su vodili eses-ovci,6 predsednik „Švapsko-nemačkog kulturnog saveza“ (Kulturbunda) a 1940. i vođa Narodne grupe (Volksgruppenführer).7 Drugi „Obnovitelji“, kao Jakob Lihtenberger, Mihael Rajzer i Gustav Halvaks još su ranije obučavani u Vafen-SS-u.8 Oružana „Samoodbrana“ (Selbstschutz) organizacija Narodne grupe stavila se aktivno na nemačku stranu, učestvovala u borbama, zauzimala naselja i razoružavala srpske jedi-nice.9 Još pre nego što je deo folksdojčera okrenuo oružje protiv jugoslovenske vojske, folksdojčerski vojnici su bili generalno pozvani da dezertiraju.10 Samo nekoliko dana posle napada usledilo je logično uputstvo da se puste svi ratni zarobljenici – jugoslo-venski folksdojčeri.11 Folksdojčerski denuncijanti optuživali su svoje srpske i jevrejske komšije zbog navodnog ili stvarnog otpora i prijavljivali ih nemačkim okupacionim jedinicama.12 Takvo solidarisanje velike većine folksdojčerskog stanovništva sa nema-čkim Rajhom nije moglo biti jasnije već u aprilu 1941. godine,13 a ovo rano svrstavanje je ubrzo i nagrađeno. Posebno u Banatu koji je posle razbijanja jugoslovenske države stavljen pod nemačku vojnu vlast,14 nemački interesi mogli su da budu ostvareni na svim područjima. Folksdojčeri su preuzeli imanja izbeglih srpskih seljaka, ušli su u upravu Banata i obogatili su se arizacijom jevrejske imovine.15 U mesecima posle napada 1941. godine, uz pomoć naoružanih jedinica Narodne grupe, Deutsche Mann-schaft-a (DM) koja je nastala od preimenovanog i nadograđenog „Selbstschutz“-a, razbijen je partizanski pokret u Banatu, tako da se tu, za razliku od ostalih oblasti nekadašnje Jugoslavije, već rano moglo govoriti o pacifikaciji – onako kako su je razu-meli nemački okupatori16 – sa rezultatom, da je Banat mogao da poljoprivrednom pro-

Govor Sepa Janka na proslavi 1. maja 1941. u Vršcu.


naših domova. Niko ko je zdrav ne može izbeći ovu obavezu. Nemački sunarodnici, pokažite muškim angažovanjem i delanjem da ste dostojni svojih predaka!“40

I dok je prva faza prijavljivanja još tekla dosta uspešno, ubrzo je postalo jasno da će divizija dobiti potreban broj regruta samo ako se princip dobrovoljnosti razvodni.41 Već tada je zato došlo do razlike u mišljenjima u pogledu dobrovoljnosti odnosno vojne obaveze folksdojčera.42 Pri pozivanju „dobrovoljaca“ dodatkom „Neodazivanje pozivu za sobom povlači najstrožu kaznu“,43 dodatno je pojačan element prinudnosti koji je nagovešten još u banatskom proglasu. Poziv u Hrvatskoj bio je još strože formu-lisan nego u Banatu. Ipak, nemački poslanik u Hrvatskoj, Zigfrid Kaše, izbacio je iz samovoljno izdatog štapskog naređenja o vojnoj obavezi vođe Narodne grupe Brani-mira Altgajera deo „po naređenju Firera“, uz obrazloženje da izričite Firerove zapovesti nije bilo.44 Međutim, i članstvo u Narodnoj grupi je od početka išlo ruku pod ruku sa određenim pokoravanjem vođstvu Narodne grupe i merama koje je ono donosilo.45 I dok u vreme napada nemačkih trupa na Jugoslaviju nipošto nisu svi folksdojčeri bili organizovani u Narodnoj grupi, posle ulaska nemačkih trupa moralo je da bude izdato ograničenje primanja novih članova u Banatu, jer su, kako je primetio vođa Narodne grupe, sad svi, čak i ljudi sa „[...] suviše srpske krvi, nepouzdani i asocijalni [...]“46 hteli da uživaju povlastice Narodne grupe. Uz to u pogledu pripadnika divizije iz drugih oblasti naseljenih folksdojčerima, u obzir je dolazio samo izbor između služenja u Vafen-SS-u ili u jedinicama nacionalnih armija. To što je uopšte preferirana služba u Vafen-SS-u i posebno u SS-diviziji „Princ Eugen“, vidi se ne samo po masovnom dezertiranju folksdojčera iz rumunske vojske 1943. godine posle poraza kod Staljin-grada,47 nego i po željama folksdojčera iz Hrvatske za premeštajem iz drugih SS jedi-nica u diviziju „Princ Eugen“.48 Velika većina je više volela da služi u Diviziji nego u drugim nacionalnim vojskama pod zapovedništvom hrvatskih, rumunskih i mađar-skih oficira,49 ili na Istočnom frontu gde je bila veća opasnost da se pogine. Zato treba pretpostaviti da je pri prijavljivanju folksdojčera za 7. SS-diviziju uz prave dobrovoljce sigurno bilo i regruta koji su na službu obavezani ili čak primorani.50

Već 27. aprila 1942. godine, još tokom faze organizovanja i obuke i mesecima pre nego što su sprovedene prve akcije divizije u borbi protiv partizana u Srbiji, koman-dant divizije SS-grupenfirer Fleps, sastavio je Taktička načela za vođenje gerilskog rata. Spis koji je Fleps tako rano sastavio je kao plan suzbijanja ustanka tako tačan i nemilo-srdan nacrt kasnijih borbenih dejstava 7. SS-divizije „Princ Eugen“ da ga zato ovde treba opširnije citirati.

„SS-divizija >Princ Eugen< od 27. aprila 1942.Tajno!51

Taktička načela za vođenje gerilskog rataStanovništvo mora da zna da neće biti milosti ako se u njegovom prostoru neprijav-ljeno pojave bande i ako dođe do borbe. Neprijatelju koji se fanatično bori mora se suprotstaviti još fanatičniji i bolji borac. Zato treba da boračko i lovačko, ujedinjeni u smelom poduhvatu dovedu do uspeha. Posle završenog posla bande se opet utope u stanovništvu, uglavnom na prostorima sa kojih su potekle [...]. Žene i deca su uglav-nom osmatrači i prenosioci vesti naših protivnika. Veće banditske akcije su jedin-stveno vođene i pokazuju slike bojnog polja koje poznajemo iz borbi sa regularnim formacijama. Svaka protivbanda dobija zadatak da progoni određenu bandu danima, sedmicama, mesecima, do uništenja. […] Jačina protivbande će biti određena zavisno od bande koja se goni. [...] Za najmanju snagu treba smatrati grupu. U brdskim kraje-vima grupu treba izdvojiti iz alpskog voda i po potrebi sastaviti od posebno veštih planinara. [...] Vodu mogu biti dodeljena kao pojačanje teža oružja kao puškomitra-ljez, minobacač, protivtenkovski top i čak lovački top. [...] Da bi se stanovništvo uve-rilo u ozbiljnost situacije i da bi mu se oduzeo osnov za podršku bandi, biće često svrsishodno da patrolno odelenje pri boravku u nekom mestu zatvori na sigurno taoce koje treba pogubiti u slučaju napada bande ili nekog drugog neprijateljskog postupka od strane stanovništva. [...] Bataljon [je] borbena jedinica kojom se većina borbenih

seljačkog elementa u diviziji.32 Pri imenovanju divizije, posegnulo se za „princom Eugenom“ Savojskim, koji je od 18. veka slavljen kao „oslobodilac“ Balkana od osman-ske vlasti.

Usled ograničenog broja stanovnika33 brzo se moglo predvideti da će divizija moći da dostigne potrebno brojno stanje samo ako se gotovo potpuno iskoristi muško sta-novništvo sa teritorije pod komandom vojnog zapovednika u Srbiji. Zbog uglavnom nižeg rasta seljačkog folksdojčerskog stanovništva i preduslov sposobnosti za vojnu službu u diviziji „Princ Eugen“, snižen je na kv Heer (kriegsverwendungsfähig – upo-trebljiv u ratu) i na 160 cm.34 Manjak radne snage u poljoprivredi koji je tako nastao pokriven je prinudnim radom srpskih komšija, tako da je i tu bila vidljiva direktna veza između folksdojčerske službe u diviziji i folksdojčerske vlasti nad srpskim suse-dima.35 Zbog ograničenog potencijala vojnosposobnih na teritoriji vojnog zapoved-nika Srbije, Fleps je od početka išao za pojačavanjem divizije folksdojčerima iz svih oblasti Jugoistočne Evrope.36 Trebalo je, međutim, da prođe još vremena, do 1943. godine, dok divizija nije od banatske potpuno postala jedinica koja je obuhvatala sve narodne grupe. Po jednoj statistici iz 1944. godine, sastav divizije je bio sledeći: najveći broj boraca divizije „Princ Eugen“ je i dalje poticao iz jugoslovenskog Banata, 53,6 %. Drugi veliki deo pripadnika divizije „Princ Eugen“, ukupno 21,3 %, dolazilo je iz Rumunije, i to pre svega iz severoistočnog dela Banata. Iz Hrvatske je bilo 11,204 % pripadnika. Uz to, bilo je i 2,92 % iz Slovačke i 2,57 % iz Mađarske.37 Preostalih 8 % činili su Nemci iz Rajha, koji su nesrazmerno bili zastupljeni među oficirskim i podo-ficirskim kadrom.38 Ukupno je dakle dobrih 88 % SS-vojnika divizije „Princ Eugen“ poticalo iz podunavskošvapskih oblasti koje su bile u bliskom, delom i zavičajnom, dodiru sa operacionom prostorijom. Ta činjenica je bila od velikog značaja za borbeni put i istoriju divizije.

Još prilikom vrbovanja u proleće 1942. u Banatu i u jesen iste godine u Hrvatskoj, videlo se da je teško bilo odvojiti interese, kako vođstva Narodne grupe, tako i velike većine folksdojčera, od želje vojnih vlasti Rajha za što sveobuhvatnijim iskorišćava-njem vojničkog potencijala za borbu protiv partizana. To je bilo više nego jasno u proglasu za regrutovanje u Banatu, čije bitne tačke su kasnije preuzete u Hrvatskoj.39

„Nemački Vermaht je u proleće prošle godine uzeo u zaštitu naša sela i domove. [...] U našoj zemlji pokušao boljševički protivnik [...] da podigne glavu, da učini ulice nesi-gurnima i da zapali naša sela. [...]. Međutim, za nas je sada pitanje časti da, sledeći tradi-cije naših predaka, sami preuzmemo zaštitu naših kuća i imanja. Stoga vas pozivam da se svi muškarci između 17 i 50 godina starosti, [...] prijave kod svojih predsednika opština, a u Beogradu kod okružnog vođstva Narodne grupe za službu pod oružjem radi odbrane

Jedinica SS divizije „Princ Eugen“, Vršac 1942.


Jugoistočnoj Evropi video mogućnost da se personalno uveća, tako da je uskoro počeo sa osnivanjem novih jedinica, ovog puta od hrvatskih muslimana63 (tj. Bošnjaka – prim. prev.). I za folksdojčere u Banatu nastavila se neposredna veza između njihovih borbenih dejstava i njihove zavičajne oblasti:64 sedišta centara za obuku i jedinica za dopunu 7. SS-divizije „Princ Eugen“ ostala su u Banatu. Do 1944. godine puštani su vojnici divizije na odsustvo u zavičaj da bi pomagali pri žetvi,65 a šturmbani DM koji su korišćeni u Banatu, a koji su se sastojali od folksdojčera suviše mladih ili suviše starih za službu u diviziji „Princ Eugen“,66 dobijali su imena palih banatskih Švaba.67

Situacija u Hrvatskoj u celini pružala je složenu i zbrkanu sliku. Za razliku od teri-torije vojnog zapovednika Srbije, u Hrvatskoj je trebalo uskladiti nemačke interese sa ustaškom državom i italijanskim saveznicima. Istovremeno, rat u Hrvatskoj je bio rat svakog protiv svakog koji su sve zaraćene strane vodile neverovatno brutalno68 još pre prebacivanja divizije „Princ Eugen“. Ustaše su od početka terorisale srpsko civilno sta-novništvo, a nisu prezale ni od nasrtanja na muslimanske Bošnjake, koji su pak, pre svega trpeli pokolje koje su nad njima vršili srpski nacionalisti, četnici. Pored etničkih sukoba69 između pojedinih grupa stanovništva, višenacionalni Titovi partizani borili su se kako protiv ustaša, tako i protiv srpskih nacionalista i nemačkih i italijanskih formacija. Osim toga, između italijanskih i hrvatskih jedinica stalno je dolazilo do sukoba zbog sporova oko granice.

Za diviziju „Princ Eugen“ i u Hrvatskoj je klasična borba protiv ustanika obeleža-vala svakodnevicu. I ovde se išlo protiv teško uhvatljivog protivnika koji je znao da sebi obezbedi podršku velikog dela stanovništva. Svakodnevicu jedinice određivali su iscr-pljujući marševi po nepristupačnom terenu, leti po nepodnošljivoj vrućini a zimi po oštroj hladnoći.70 U fazama mirovanja, različiti delovi jedinice su razdeljivani po poje-dinim gradovima radi obezbeđivanja raznih oblasti ili regiona. U većim jedinicama od dve borbene grupe, ili čak u punoj snazi, divizija je korišćena samo kada se pokušavalo udariti na Titovu partizansku armiju u celini. Prva takva operacija, nazvana „Weiss“, izvedena je od januara do marta 1943. godine. Sedma SS-divizija je sa dve nemačke pešadijske divizije71 i hrvatskim i italijanskim jedinicama pokušala da razbije koncen-traciju Titove partizanske armije u Hrvatskoj. Ova je krajem 1942. godine postala tako jaka da je Tito mogao da organizuje prvo zasedanje AVNOJ-a u Bihaću uz granicu Hrvatske.72 Bilo je nameravano da se posle razbijanja Titovih formacija region očisti i od nacionalističkih četničkih jedinica. Međutim, ni u operaciji „Weiss“ ni u narednim velikim operacijama nije se uspelo u ostvarivanju ovih ciljeva. Dilema nemačke oku-pacione politike u Jugoslaviji bila je već 1943. godine vidljiva. Borbena snaga savezni-čkih armija nije se mogla meriti sa borbenom snagom nemačkih jedinica i u borbama protiv većih partizanskih formacija nije bila pouzdana. Kako hrvatske, tako ni italijan-

dejstava, čak i protiv jačih bandi, može privesti odlučujućem završetku. Kad god je moguće, bataljonu će se dodeliti po jedna baterija brdskih topova ili brdskih haubica, jer su sve dosadašnje borbe protiv bandi pokazale da neregularni borci ne odolevaju artiljerijskoj vatri [...] Fanatizovano stanovništvo, posebno srpske narodnosti, ne trpi nikakvo postupanje nadahnuto humanitarnom sentimentalnošću. Ono poštuje samo brutalnu silu. Ono mora da oseti i osetiće u svakom trenutku ko je gazda! [...] Stanov-ništvo treba da bude pod takvim utiskom akcija naših odelenja i nastupa pojedinaca, da već samo pojavljivanje jednog jedinog čoveka sa odalskim runama na reveru i oznakom vlasti na rukavu treba da uliva poštovanje i uguši svako neprijateljsko dela-nje. Gde, međutim, vladaju red i disciplina, mora se opet raširiti uverenje da stanov-ništvo koje se pokorava zakonima, živi u miru i dobro pod zaštitom nemačkog mača, može uvek da dobije pomoć nemačkog vojnika. [...] Ako stanovništvo učestvuje u borbi bandi, treba ga svo pobiti a naselje spaliti. [...] Stanovništvo mora da zna već po prvom nastupu naših odelenja da ne očekuje milost ako se ne bude ponašalo mirolju-bivo. [...] Verovatno će retko biti slučaj da [divizija] [...] raspolaže svojom celokupnom propisanom borbenom snagom, već će naprotiv često delovi biti odvojeni ili će pukov-ske (borbene) grupe biti upotrebljene na prostorima koji su daleko jedna od drugog. [...] Ova ovde razvijena načela [treba] preko komandanata pukova i odelenja uz objaš-njenja objaviti vođama i nižim vođama i u svakoj prilici ih objašnjavati. Treba ih držati u strogoj tajnosti da ne padnu u ruke neprijatelju.“52

Premeštajem u južnu Srbiju u oktobru 1942. godine, počeo je borbeni put divizije. Srbija je u času premeštaja, posle gušenja ustanka 1941. godine bila relativno čvrsto pod kontrolom okupacionih vlasti,53 tako da je moglo da se polako usavrši ono što je naučeno tokom perioda obuke,54 a da pojedine jedinice nisu odmah morale da se dokazuju u većim borbama. Kako je Fleps predvideo, divizija nije korišćena kao celina već je po bataljonima i četama podeljena na gradove i sela iz kojih je preduzimano gonjenje partizanskih jedinica. Detaljno sastavljene dnevne zapovesti za borbena dej-stva sadržale su pored nužnih vojnotehničkih pojedinosti o korišćenju teškog naoru-žanja, maršrutama, opremanju i ishrani, uvek i pozive na oprez od „[...] bandita preo-bučenih u seljake, čak i u žene [...].“55

Uputstvo o postupku sa civilnim stanovništvom u potpunosti je odgovaralo smerni-cama iz Taktičkih načela: „Svaki neregularni borac se može ubiti /divizijsko naređenje 370/42/ ako njegovo saslušanje ne pruža izglede za uspeh, odmah ga treba streljati, inače ga povesti kao zarobljenika.“56 A u jednoj drugoj zapovesti s kraja 1942. godine se kaže: „Ko [...] hoće da beži, biće ubijen.“57 Istovremeno iz zapovesti proizilazi da streljanje civila nije bilo ostavljena samovoljnom odlučivanju pojedinih esesovaca, već se imalo sprovesti u okviru zapovesti koje su služile održanju okupacione vlasti: „Za ubistvo, raz-bojništvo i pljačku sledi smrtna kazna. [...] Zabranjujem okrutnosti i svu oštrinu prema nenaoružanim stanovnicima ukoliko nisu izazvane borbom i koje se zato mogu izbeći.“ 58 U ratnom dnevniku OKW su u vezi sa „merama čišćenja“ spomenuta i mesta Kraljevo, Užice, Ivanjica, Čačak, Raška, Mitrovica i Novi Pazar koja je zauzela divizija „Princ Eugen“.59 Taktička načela za vođenje gerilskog rata bila su zaista direktna uputstva za postupanje, koja su preneta dalje pukovima. Jedna pukovska zapovest od 4. decembra 1942. godine, za vreme dejstava u Srbiji, glasi: „U pogledu vođenja borbi ukazujem na od strane divizije više puta izdavane zapovesti i uputstva (gerilski rat itd.).“60

Pri prvoj akciji suzbijanja partizana dobrovoljačka SS-divizija „Princ Eugen“61 pokazala se tako dobro, da ju je nemački poslanik u Beogradu Fajne nazvao „[...] glav-nim vojnim osloncem nemačke vlasti u Srbiji“.62 Pošto krajem 1942. godine nije bio više samo Banat, već i južna Srbija pod relativno čvrstom kontrolom, interesima oku-pacionih vlasti, SS-a, Vermahta i vođstva Narodne grupe odgovaralo je da se „oslonac vlasti“, divizija „Princ Eugen“, premesti u Hrvatsku. Tamo se intenzitet partizanskog ratovanja toliko pojačao da je bilo jako ugroženo kako snabdevanje nemačkog Rajha sirovinama, tako i opstanak rasutih nemačkih naselja. Sem toga, za Vermaht je bilo važno da u kontrolisanju Jugoslavije učestvuje sa što manjim sopstvenim snagama, jer mu je trebala svaka divizija za borbu na Istočnom frontu. S druge strane, SS je baš u

Akcija divizije „Princ Eugen“ protiv partizana, Jugoslavija (nepoznato mesto), oktobar 1942. (Snimak iz arhive Hajnriha Hofmana).


„a) bekstvo pripadnika Narodne grupe koji su regrutovani u „Narodnooslobodilačku vojsku“; b) težnja žena i mladih da izbegnu uključivanje u antifašističke ženske i omladin-ske organizacije; c) uviđanje da uprkos preduzetim merama, vesti o aktivnosti i pokretu bandi preko članova Narodne grupe stižu nemačkoj policiji i nadleštvima Vermahta.“88

„Sumarni izveštaj o stanju“ za februar 1944. godine završava se rečima: „Uprkos teškoćama koje bande prave Narodnoj grupi, ona nastoji da svoje ratne obaveze u pot-punosti izvrši. Samostalni život Narodne grupe se zadovoljavajuće razvija, a nužna granica prema inorodnoj okolini postaje sve jasnija.“89

Iako je očigledno najveći deo folksdojčerskog civilnog stanovništva i dalje podrža-vao nemačke okupacione vlasti, u to vreme je ipak dolazilo i do odbijanja pojedinih folksdojčera da se odazovu pozivima u Vafen-SS.90

ske jedinice koje su upotrebljavane pored nemačkih, nisu na vreme stizale u prostor koncentracije. Uprkos tome, zbog razloga brojnosti, bez njih se nije moglo.

U sledećoj velikoj operaciji, „Schwarz“, tokom maja i juna 1943. godine, trebalo je da divizija „Princ Eugen“ koja je podeljena u dve borbene grupe, ponovo pojačane hrvatskim i drugim nemačkim jedinicama, uništi ne samo Titove jedinice, već i rojali-stičke nacionalne snage pod Mihajlovićem u Srbiji i Crnoj Gori. Uz pomoć nemačkog vazduhoplovstva uspelo je razbijanje partizanske koncentracije.73 Iako je zabeleženo malo sopstvenih gubitaka, dok su izbrojani veliki gubici partizana, nije se moglo spre-čiti da se jezgro Titovih trupa izvuče74 i na drugim prostorima pregrupiše. Da će akcije divizije nužno, baš kao što je planirano i predviđeno u „Taktičkim načelima“, stalno biti uperene protiv pojedinih naselja i njihovog stanovništva, videlo se mnogo puta u divi-zijskim zapovestima.75 „Mere odmazde“ su delimično tako samovoljno izvođene, da su pogađale i delove prijateljskog i savezničkog stanovništva muslimanskih Bošnjaka, pa čak i dobrovoljce muslimanske SS-divizije koju je trebalo osnovati.76 Ovo je onda vodilo do žučnih rasprava između policijskih organa SS koji su istraživali slučajeve i podržavali proteste muslimanske strane, i 7. SS-divizije kojoj je sada na čelu bio SS-brigadefirer Karl fon Oberkamp.77 Jedan pokolj muškaraca, žena i dece koji je u selu Košutica 12. jula 1943. godine izvršila 1. četa 1. lovačkog puka divizije „Princ Eugen“ pod komandirom čete Karlom Jilsom, uključila je u raspravu, pored SS-brigadefirera i šefa policijskih for-macija u Hrvatskoj Konstantina Kamerhofera, i rajhsfirera-SS Hajnriha Himlera. On je najzad naložio Flepsu78 da ispita slučaj, pri čemu Fleps u svom zaključnom izveštaju nije mogao da utvrdi da su komandir čete Jils i njegovi ljudi načinili bilo kakav prestup, budući da su samo delali na osnovu njegovih sopstvenih smernica, a tokom borbe nisu mogli da primete da su postreljali i „muslimane“!79

Prva promena borbi za diviziju, koju je i dalje vodio SS-brigadefirer fon Oberkampa, usledila je u drugoj polovini 1943. godine posle istupanja Italije iz Osovine i saveza sa Nemačkom. Kako borbe prilikom razoružavanja italijanskih trupa, tako i borbe protiv partizanskih formacija koje su ojačane italijanskim oružjem i jedinicama, ličile su sada više, kako je Fleps predvideo, na borbe sa regularnim formacijma. Prilikom Osvajanjem Dubrovnika80, a posebno tokom borbi oko Splita81 u okviru operacije „Achse“82, 7. SS-divizija „Princ Eugen“ je mogla da dokaže da je dorasla zahtevima ratovanja protiv pro-tivnika naoružanog teškim naoružanjem.83 U nastavku, u oktobru 1943. godine, uspelo je tokom operacije „Herbstgewitter“ čišćenje ostrva Hvara i Brača i poluostrva Pelješca, a potom u poduhvatu „Landsturm“ i pacifikacija dalmatinske obale.84

U istom razdoblju pojačana je potraga okupacionih vlasti po selima i gradovima za pomagačima partizana. I tu je folksdojčersko stanovništvo, u ovom slučaju folksdoj-čerske žene, bilo pouzdan oslonac nemačkih okupatora. Tako se kaže da za racije koje je trebalo redovno sprovoditi, kao i za s njima povezane preglede uhapšenih sumnjivih osoba ženskog pola, pored nemačkog ženskog osoblja [...] pre svega treba upotrebiti folksdojčerske žene.“85 Kako racije, tako i različite istovremene „mere čišćenja“ divizije „Princ Eugen“ izvođene su pod operacionim nazivom „Falkenjagd“. Dok su folksdoj-čerske žene bile aktivne pri hvatanju simpatizera partizana, u blizini Stolca su popa-ljena čitava sela a tamošnje „komunističko stanovništvo“ pobijeno. Pri tom folksdoj-čerski muškarci divizije „Princ Eugen“ nisu bili aktivni samo kao redovi. Komandir 9. čete 1. bataljona 14. puka divizije „Princ Eugen“ koja je učestvovala u sprovođenju tih mera, bio je već spomenuti „Obnovitelj“ Jakob Lihtenberger.86

Od decembra 1943. do februara 1944. godine sastavio je „Referat za Hrvatsku Sre-dišnjice za folksdojčere“ različite obimne izveštaje o situaciji.87 Budući da su gubici bili relativno mali – za jedno tromesečje prijavljeno je oko 75 mrtvih članova „Samood-brane“ i civila – težište izlaganja bilo je na pokušajima partizana da pre svega mlade folksdojčere podstaknu da stupe u „antifašističke organizacije“. Sem toga, partizani su pokušavali da regrutuju folksdojčerske zarobljenike u nemačku partizansku četu „Ernst Telman“ koja je postojala u to vreme. Svakako, u izveštajima se tvrdi da su se ti pokušaji pokazali kao uzaludni i da se jaz između Titovih partizana i folksdojčera još više produbio. Razlozi za to bili su,

Prikaz operacije „Švarc“ u Enciklope-diji Jugoslavije.


aktivista, masovne deportacije i prinudni rad, „koncentracioni logori“ i isključenje iz javnog života. Nekoliko godina posle kraja Drugog svetskog rata i kraja divizije „Princ Eugen“, završila se i istorija folksdojčera u Jugoslaviji.

„Nemački narod u Rajhu […] nas je ponovo primio u svoju zajednicu, a naši protiv-nici su nas upoznali kao Nemce.“107 Ovo je 1943. godine iz usta vođe Narodne grupe, Sepa Janka, zvučalo kao obećanje. Po završetku rata, to je za folksdojčere, pre svega za banatske Švabe u Jugoslaviji, opostao udes. Pokazano je da je njihovo služenje u 7. SS-diviziji „Princ Eugen“ bilo isprepletano sa porastom značaja i uticaja nemačke narodne grupe, a u kontekstu rata i sa obezbeđivanjem vlasti nad njihovim slovenskim susedima.

Podrazumeva se da su kolektivna osuda, internacija i proterivanje svih folksdoj-čera, uključivši njihove porodice, nedužne, žene i decu, prouzrokovala neizrecivu pat-nju i da je i sami predstavljali nepravdu. Ali ko bi hteo da protivreči jednom članku iz beogradske Politike od 24. decembra 1944. godine u kome se kaže:

„[...] Ko bi mogao da nabroji bezbrojne sabotaže, izdaje i denuncijacije koje su Nemci Jugoslavije počinili tokom teških dana u Jugoslaviji? Ko bi mogao da navede sve pljačke, ubistva, batinanja i vešanja koja su oni od aprila 1941. počinili nad našim narodom? [...] Mogla bi se napisati debela knjiga puna zločina, jada i bede. A šta reći o diviziji ‚Princ Eugen‘? Ona je bila sastavljena od folksdojčera iz Banata i tokom tri godine paleći, uni-štavajući i ubijajući prošla je kroz Srbiju, Hercegovinu i Crnu Goru.“108

1 Up. Holm Sundhaussen, Experiment Jugoslawien. Von der Staatsgründung bis zum Staatszerfall, Zürich 1993, str. 36 –37.

2 Up. Detlef Vogel, Deutschland und Südosteuropa. Von politisch-wirtschaftlicher Einflußnahme zur offenen Gewaltanwendung und Unterdrückung, u: Wolfgang Michalka (ur.), Der zweite Wel-tkrieg. Analysen, Grundzüge, Forschungsbilanz, München 1989, str. 538 –539.

3 Višekratni pokušaji Podunavskih Švaba da spreče da budu podeljene na više država konačno su propali na pariskoj mirovnoj konferenciji 1920. godine. Up. Josef Volkmar Senz, Geschichte der Donauschwaben, München 1987, str. 187. Hans-Ulrich Wehler, Nationalitätenpolitik in Jugo-slawien. Die deutsche Minderheit 1918 – 1978, Göttingen 1982, str. 26.

4 O nastanku etničke grupe Podunavskih Švaba, njihovom položaju u Jugoslaviji i rastućem uticaju nacizma vidi Thomas Casagrande, Die Volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt 2003, str. 87–146.

5 Up. Otto Weidinger, Der Weg der 2. SS-Panzer-Division „Das Reich“, sv. 2, Coburg 1994 (4. izd.), str. 326 –327.

6 Up. Valdis O. Luman, Himmler’s Auxiliaries. The Volksdeutsche Mittelstelle and the German National Minorities of Europe 1933 – 1945, London 1993, str. 42.

7 Up. Matthias Annabring, Volksgeschichte der Donauschwaben in Jugoslawien, Stuttgart 1955, str. 70 –71.

8 Pismo Janka o slanju Lihtenbergera i Rajzera iz septembra 1941, Bundesarchiv Berlin (BAB), NS19/2358; up. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961, S. 65 – 66.

9 Up. Sepp Janko, Weg und Ende der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Stuttgart 1982, str. 162; Up. Louis de Jong, Die deutsche fünfte Kolonne im Zweiten Weltkrieg. Quellen und Dar-stellungen zur Zeitgeschichte, sv. 4, Stuttgart 1959, str. 218.

10 Dopis Vrhovne komande Vermahta (OKW) Ministarstvu inostranih poslova (AA) od 28. marta 1941, Politisches Archiv des Auswärtigen Amtes PAAA Inl. Iig 251/2419 Bl. H297814–H297816.

11 Dopis AA od 15. aprila 1941, Isto, Bl. H297823–H297829.12 Izveštaji Johana Višta, Jakoba Lihtenbergera i drugih folksdojčerskih aktivista od 17. aprila 1941.

koji su predati u jednoj fascikli referentu AA Helmutu Triški, up. PAAA Inl. IIg 251/2419.13 Izveštaj poverenika mađarske vlade dr Novaka. Kopija od 14. maja 1941. poslata OKW i AA,

PAAA Inl. IIg 253/2423.14 Up. Sundhaussen, Experiment, str. 68.15 Vidi žalbu na nedovoljno brzu podelu jevrejske imovine Sepa Cvirnera, zemaljskog vođe seljaka

(Landesbauernführer) Narodne grupe VoMi-ju od 31. oktobra 1941, PAAA Inl. IId R100614. Na spisku folksdojčera koji su učestvovali u arizaciji nalazi se ceo niz kasnijih pripadnika 7. SS-divi-zije: između ostalih, Georg Avender, Ludvig Halbvajs, Kristof Majer-Helmer, isto 19/2 R 100587. SS-grupenfirer, državni sekretar Harald Turner, šef Vojne uprave u Srbiji predao je u martu 1942.

Za diviziju „Princ Eugen“, koju je sada vodio SS-brigadefirer Kum, ponavljale su se u prvoj polovini 1944. godine već poznate slike partizanskog ratovanja iz prethodnih godina. Iako je bila nadmoćna u direktnim borbama sa partizanskim jedinicama, nije uspevala da spreči njihovo povlačenje i pregrupisavanje.

Da su prilikom borbi „Princa Eugena“ stalno različiti interesi i rivalstvo među narodnostima bili važni, postajalo je očito. Retko se to može tako jasno pokazati kao na primeru pokolja koji je izvršila Divizija „Princ Eugen“, a o kome se raspravljalo i na suđenju protiv glavnih ratnih zločinaca u Nirnbergu.91 Ubistvo stotina muškaraca, žena i dece92 u selu Otok kod Splita u martu 1944. godine od strane jedne jedinice divizije „Princ Eugen“ nije pri tom bio samo izraz opšteg varvarskog ratovanja,93 već i izraz borbe različitih etničkih grupa za vlast i bogatstvo u zajedničkoj domovini. Pri-padnici jedinice koju je predvodio folksdojčerski SS-obersturmbandfirer Diče poticali su iz Srema i Slavonije, oblasti naseljenih i folksdojčerima, odakle su zbog snažne par-tizanske delatnosti, folksdojčeri morali da budu evakuisani. Pripadnici SS-jedinice koji su ubijali u Otoku, znali su da je tamošnje stanovništvo bilo predviđeno za prese-ljenje u sela i na imanja koje su njihove sopstvene porodice morale da napuste. Bila je to veza koja ni tadašnjim nemačkim vlastima nije ostala nepoznata, kako se može zaključiti iz izlaganja nemačkog poslanika u Hrvatskoj, Kašea.94 U načelu, može se tvrditi da, za razliku od drugih zaraćenih oblasti, divizija „Princ Eugen“ nije bila bor-bena trupa u tuđini. U borbi protiv Titovih partizana borili su se folksdojčeri protiv svojih komšija pored kojih su delimično tokom vekova živeli. Radilo se o borbi za folksdojčersku vlast nad zajedničkim zavičajem.

Leto 1944. godine je onda postalo vrhunac i prekretnica u borbenom putu divizije „Princ Eugen“. Diviziji, koja je gotovo cela, sa izuzetkom 14. puka učestvovala95 u ope-raciji „Rösselsprung“ u junu 1944. godine, zamalo je uspelo da se domogne Tita u njegovom glavnom stanu u blizini Drvara.96 Kako je zahtevao Fleps, u nastavku je usledio „nesputani slobodan lov“ na partizanske jedinice u povlačenju, tako da je krat-koročno postignuto smanjenje partizanskih aktivnosti.97 Sa pobedom Crvene armije nad armijskom grupom Centar koja se nazirala i uspesima Saveznika posle iskrcavanja u Normandiji, pritisak partizana je opet ojačao,98 a među folksdojčerskim stanovniš-tvom se raširila prva uznemirenost.99 Fleps je zahtevao u julu 1944. godine raspuštanje hrvatske države i veću oštrinu: „Koncentracioni logori, radne kolone i smrtne kazne moraju se primeniti zajedno na zločince, jer Balkanac ne podnosi nežnu ruku. On mora da oseti bič“.100 Evakuacija celokupnog muškog stanovništva između 12 i 70 godina kao radne snage u nemački Rajh, kao i slobodno pucanje na sve muške civile posle toga,101 koje je tražio ideološki vođa u 5. brdskom SS-korpusu, štandartenfirer Bajera zbog događaja koji su usledili nisu više mogli da budu sprovedeni.

Nakon konačnog sloma armijske grupe Centar u julu 1944. godine, prvo je u avgu-stu Rumunija promenila stranu. Brzi prodor Crvene armije u Jugoslaviju koji je usle-dio, okončao je operaciju „Rübezahl“102, poslednji veliki pokušaj da se nekako razbiju Titove jedinice. Onda je u septembru i do tada saveznička Bugarska nemačkom Rajhu objavila rat. Time su borbena dejstva divizije „Princ Eugen“ konačno postala borba sa regularnim jedinicama, jer sada nisu više samo bugarske, rumunske i ruske jedinice zapodevale borbu sa 7. SS-divizijom, već i velike partizanske formacije.103 Do njenih prvih frontalnih dejstava, koja su donela velike gubitke, došlo je u okolini Niša, kada je divizija morala da štiti povlačenje armijske grupe E iz Grčke.104 Istovremeno, folksdoj-čersko stanovništvo je, koliko se moglo, evakuisano,105 pri čemu se u Banatu zbog pro-dora Crvene armije evakuacija završila gotovo potpunim neuspehom.106 Pod koman-dom SS-brigadefirera Augusta Šmidhubera divizija se do kraja 1944. godine povlačila kroz staru oblast svog delovanja, od susedstva svoje zavičajne oblasti, Banata, ka austrijskoj granici, gde su njeni ostaci, sem malih delova koji su uspeli da se spasu, pali u jugoslovensko zarobljeništvo.

Folksdojčerska SS-divizija „Princ Eugen“ bila je najradikalniji izraz identifikacije folksdojčera Jugoslavije sa nemačkim Rajhom i navodnog preklapanja interesa Nemaca iz Rajha i folksdojčera. Cena koju su folksdojčeri platili bila je visoka: pogubljenja


47 Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 3: Das Schicksal der Deutschen in Rumänien, Bonn 1957, str. 54E i Anlage 8, kao i različiti dopisi AA iz marta 1943, PAAA Inl. IIg 17e/1768 Bl. 130043–47, 17a/1755 Bl. 327923–24.

48 Vidi izveštaj o obuci SS-grenadirskog bataljona za obuku „Ost“ SS-FHA-u od 20. oktobra 1943, Militärarchiv Prag, 18. SS-Division „Hosrst Wessel“, Karton 4.

49 V. i jedan izveštaj jednog folksdojčera iz Baranje u: Bundesministerium für Vertriebene, Flüch-tlinge und Kriegsgeschädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost- Mittelleuropa, sv. 2. Das Schicksal der Deutschen in Ungarn, Bonn 1956, str. 3.

50 Up. Dokumentation, sv. 5, str. 65–66.51 Sva podvlačenja i naglašavanja u originalu (op. a.).52 Artut Fleps „Dobrovoljačkoj SS-diviziji „Princ Eugen“ 27. aprila 1942, (MA), RS3-7/15, Bl. 199 –228.53 U ratnom dnevniku OKW za navedeno razdoblje ne nalaze se, za razliku od Hrvatske, nikakvi

izveštaji o spomena vrednim borbama. Up. Andreas Hillgruber et al. (ur.), Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht (Wehrmachtsführungsstab) 1940 – 1945, geführt von Helmut Greiner und Percy Ernst Schramm, im Auftrag des Arbeitskreises für Wehrforschung hrsg. v. Percy Ernst Schramm in Zusammenarbeit mit Andreas Hillgruber, Walther Hubatsch und Hans-Adolf Jacobsen, sv. 4, München 1982, Tb. II, str. 948 ff., 986 ff., 1038 ff.

54 Up. Kumm, Vorwärts, str. 43.55 Prethodna Flepsova zapovest diviziji od 3. oktobra 1942, (MA), RS4/1419 Bl. 43–44.56 Zapovest isturenim četama od 1. oktobra 1942, Prag, inr.e1/kr. 1. /.SS-Gbe. Division „Prinz Eugen“.57 Isto, Posebna zapovest za poduhvat „Jasenovo-Kokin Brod“.58 Divizijska zapovest od 13. decembra 1942, (MA) RS4/1419 Bl. 60, Bl. 70. Podvučeno u originalu.

Pitanje odnosa opravdanih i neopravdanih „mera odmazde“ po shvatanju SS će narednih godina stalno biti od značaja i biće dotaknuto još jednom u daljem tekstu.

59 Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW, 1942, Tb. II, str. 997, 1013, 1155. Jedan pripadnik kasapske čete divizije „Princ Eugen“ je autoru potvrdio streljanja Srba po kratkom postupku tokom vre-mena dok je divizija tamo bila stacionirana.

60 Divizijska zapovest od 4. novembra 1942, (MA), RS4/1419, Bl. 61.61 Službeni naziv od 1943. godine. Up. Paul Hausser, Soldaten wie ander auch, Osnabrück 1996,

str. 377.62 Pismo Fajnea iz decembra 1942, PAAA Inl. IIg. 323/2606 Bl. H299538.63 Vidi između ostalog pismo Bergera AA-u od 7. januara 1943, PAAA Inl. IIe. 1769 Bl. 130165.64 Up. Janko, Weg und Ende, str. 233.65 Up. MA: RS4/1136, Bl. 3938.66 Naredba Himlera o upotrebi folksdojčera za mere bezbednosti i regrutovanju u DM svih između

17 i 60 godina starosti koji nisu bili u aktivnoj vojnoj službi. PAAA Inl. IIg 323/2606 H299550.67 Objava u službenom listu Narodne grupe od 15. novembra 1943. PAAA Inl. IIc R100383.68 Vidi različite izveštaje muslimanskih opština od 10. februara 1943. godine. Oni sadrže mnoštvo

potresnih pojedinosti. PAAA Inl. Iig. 310/2574 Bl. F12–F14.69 O uzrocima i strukturi etničkih sukoba vidi Casagrande „Prinz Eugen“, str. 27–77. 70 Vidi Oberkampov izveštaj iz jauara 1944, (MA), RS 3-7/17.71 714. i 717. pešadijska divizija osnovane su specijalno za okupacione zadatke i trebalo je da sprovode

„zadatke čišćenja“ i „mere odmazde“ nad civilnim stanovništvom koje su hiljade Srba koštale života. Up. Walter Manoschek, Hans Safrian, 717./117. ID. Eine Infanterie-Division auf dem Balkan, u: Hannes Heer, Klaus Naumann (ur.), Vernichtungskrieg. Verbrechen der Wehrmacht 1941 bis 1944, Hamburg 1995, str. 359–361. Obe ove divizije, međutim, po oceni OKW, nisu bile dorasle zahtevima ratovanja protiv dobro naoružane partizanske armije. Up. Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW, 1943 Tb. I, str. 65.

72 Zapisnik sa zasedanja, PAAA Inl. IIg. 86/1957 Bl. H300310–300313.73 Vidi divizijsku zapovest od 10. maja 1943. godine o operaciji „Schwarz“, (MA), RS 4/1420 i Izve-

štaje o stanju od 21. i 27. maja 1943. godine, up. OKW 1943 Tb. I str. 514 i 545. U zaključnom izveštaju govori se o samo 465 mrtvih i 281 nestalih na sopstvenoj strani, ali i o bar 10.000 do 12.000 mrtvih partizana, up. Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW 1943 Tb. I, str. 647. Nesrazmer treba objasniti običajem nemačkih jedinica da posthumno sve mrtve proglašavaju partizanima, up. Heer, Vernichtungskrieg, str. 57–59.

74 Up. Hillgruber, Krigstagebuch des OKW 1943, Tb. I, str. 642.75 Vidi između ostalog divizijske zapovesti operacije „Weiss“ MA: RS 4/1419, „Schwartz“ MA:

RS 4/1420 Do. 24.76 Izveštaj šefa policijskih formacija SS-brigadefierea Kamerhofera o „merama odmazde“ Vermahta

i Vafen-SS u prostoru oko Sarajeva od 15. jula 1943, BA: NS 19/1434 Bl. 2–6.77 Flepsu je povreno osnivanje 5. SS-korpusa, ali je trebalo da i dalje zadrži vrhovno zapovedništvo

i da bude u neposrednom kontaktu sa jezgrom divizije „Princ Eugen“. Himlerovo pismo Flepsu od 31. marta 1943, BA: NS 19/2601, Bl. 6.

78 Himlerovo pismo Flepsu od 6. avgusta 1943, BA: NS 19/1434 Bl. 8.

godine deo „jevrejskog novca“ Srbije Arturu Flepsu kao pomoć za formiranje divizije „Princ Eugen“. Ovaj je, međutim, morao da vrati novac jer je viši SS i policijski šef u Srbiji, SS-obergru-penfirer August Majsner insistirao na urednom obračunu. Pismo Majsnera Himleru od 4. sep-tembra 1942. (BAB), NS19/1672.

16 Izveštaj policijskog prefekta u Banatu, F. Rajta od 15. januara 1942. godine AA-u, PAAA Inl. IIg 283/2500.

17 Predavanje Leopolda Egera, upravnika Glavnog ureda za privredu, na Banatskoj visokoškolskoj nedelji od 3. do 10. aprila 1944. PAAA Inl. IId 5/3.

18 Up. Janko, Weg und Ende, str. 230.19 Up. Klaus Schmider, Der Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941 – 1944, Hamburg 2002, str. 69 –104.20 Up. Dokumentation, sv. 5, str. 65E i (BAB), NS 19/2725.21 Pismo Teodora Ajkesa Hansu Jitneru, SS-obergrupenfireru i šefu Glavnog upravnog ureda SS od 15.

novembra 1941, Militärarchiv Prag, Karton 1,4/kr 1.SS Kraftfahr, Ausbildungs- und Ersatzregiment.22 Up. Schmider, Der Partisanenkrieg in Jugoslawien, str. 69 –104.23 Up. Hamburger Institut für Sozialforschung (ur.), Der Dienstkalender Heinrich Himmlers

1941–1942, bearbeitet von Peter Witte, Hamburg 1999, str. 256. Up. Janko, Weg und Ende, str. 214.24 Pismo šefa OKW, Vilhelma Kajtla Hajnrihu Himleru od 30. decembra 1941, (BAB), NS19/3519,

Bl. 197–186.25 Ni jedna druga SS-divizija od osnivanja do 1944. godine, koja je dostigla borbenu snagu divizije,

nije korišćena na tako ograničenom prostoru kao „Princ Eugen“. Najveća udaljenost bojišta od oblasti regrutovanja nikada nije iznosila više od 400 km. Zaista, najveći deo borbi odvijao se ili u neposrednom susedstvu folksdojčerskog zavičaja ili samo 100 do 200 km dalje.

26 Naredba SS-FHA o osnivanju divizije od 1. marta 1942, (BAB), NS 19/3519, Bl. 138 –213.27 Isto (BAB), NS 19/3519, Bl. 57.28 Isto (BAB), NS 19/2878, Bl. 1–2.29 Isto (BAB), NS 19/3519, Bl. 55.30 SS je već ranije protežirao Flepsa jer se nadao da će preko njega povećati privlačnost prilikom

vrbovanja folksdojčera. Pismo Bergera Himleru od 10. aprila 1941, (BAB) NS19/2724.31 Odal – porodični germanski plemićki zemljoposed (prim. prev.)32 Više o mitologizaciji folksdojčerske istorije za SS-diviziju „Princ Eugen“ u Casagrande, Prinz

Eugen, str. 219–221.33 Prema poslednjem jugoslovenskom popisu stanovništva iz 1931. godine, u Jugoslaviji je živelo oko

500.000 folksdojčera. Posle razbijanja i podele Jugoslavije 1941. godine i ustupanja Bačke i Baranje Mađarskoj, ostalo je oko 150.000 folksdojčera u Slavoniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na teri-toriji vojnog zapovednika u Srbiji živelo je u zapadnom Banatu oko 120.000 a u „ostatku Srbije“ još oko 16.000 folksdojčera. Up. Dokumentation, sv. 5, str. 11E. Procena vođstva Narodne grupe je za sve oblasti bila nešto veća. Up. Janko, Weg und Ende, str. 89–90. U tom kontekstu, vredno pažnje je i jedan dopis VoMi Hajnrihu Himleru od 31. marta 1942 koje ukazuje na jedan popis sa kraja 1941. godine u kome se govori o oko 199.000 članova Narodne skupine u NDH. U obrazloženju se kaže da povećanje treba pripisati „vraćanju nemačkoj narodnosti kroatiziranih Nemaca usled političkih događaja.“ BAB, NS19/319 Bl. 17. Vidi i str. 9 i fusnotu 46 u ovom tekstu.

34 Za druge SS-divizije važili su sposobnost za SS i visina od 170 cm, za služenje u brigadama i poli-ciji kv Heer i 165–168 cm, a u koncentracionim logorima SS-podobnost, kv Heer i 165 cm, (BAB), NS 31/367, Bl. 23.

35 Odluka o „Obaveznom radu za celokupno srpsko stanovništvo“ PAAA Inl. IId 26/4 R100615.36 Pismo Flepsa Altgajeru iz septembra 1942, PAAA Inl. IIg 305/2563.37 Izveštaj o „Sastavu divizije po zemlji porekla“ od 20. februara 1944. Militärarchiv Freiburg (MA):

RS3-7/17, Bl. 463. Iz drugih folksdojčerskih grupa je poticalo 0,006 % koji nisu bliže određeni.38 Up. Otto Kumm, „Vorwärts, Prinz Eugen!“ Geschichte der 7. SS-Freiwilligen-Division „Prinz

Eugen“, Osnabrück 1978, str. 40.39 Proglas iz septembra 1942. u Hrvatskoj PAAA Inl. Iig 305/2562 Bl. K21.40 Proglas u Banatu PAAA Inl. IIg 17d/1767 Bl. 129690–129691. Početak je još malo izmenjen pre

konačne forme PAAA Inl. IIg 323/2606 Bl. H299599.41 Up. Janko, Weg und Ende, str. 216.42 Up. između ostalog prepisku VoMi, OKW i AA tokom godina 1942 – 1944. PAAA Inl. IIg

254/2426 Bl. N1–N16, Inl. IIc R 100384. I u krugovima istoričara nastavlja se rasprava o postoja-nju neke „Firerove zapovesti“, odnosno o odustajanju od načela dobrovoljnosti. (Up. Robert Her-zog, Die Volksdeutschen in der Waffen-SS, Tübingen 1955, str. 13; Georg Stein, Geschichte der Waffen-SS, Düsseldorf 1967, str. 153; Bernd Wegner, Hitlers politische Soldaten, Paderborn 1997, str. 273).

43 Up. Dokumentation, sv. 5, Anlage 8, str. 177E.44 Dopis Kašea AA-u u Berlinu od 19. septembra 1942, PAAA Inl. IIg 305/2562 Bl. K 21.45 Up. Janko, Weg und Ende, str. 22–32.46 Uputstvo Janka o poslednjoj glavnoj kontroli „probnih članova“ Narodne grupe, (BAB), NS

19/2601.

Leni Perencevic

bitte ersetzen durch #Artur#

62 63THOMAS CASAGRANDE

79 Zaključni izveštaj Flepsa Himleru od 7. septembra 1943. MA: N756/149. U vezi s ovim ne treba preskočiti ni jedno upućivanje vojnika u 7. SS-diviziju od 29. marta 1943. godine. SS-haupt-šturmfirer Hans Botman je sa 85 svojih vojnika kolektivno premešten u diviziju „Princ Eugen“ iz Specijalne komande za likvidaciju Jevreja u logoru smrti Kulmhof kod Lođa (tada Licmanštata) po uputstvu rajhsfirera-SS Himlera. U diviziji su ostali do februara 1944. godine kada su vraćeni za Kulmhof, da tamo konačno završe ubijanje Jevreja. Pismo namesnika Rajha Vartegaua Graj-zera Himleru i pismo Himlerovog ličnog štaba dr Brant SS-FHA-u. BA: NS19/2635. Pored Botmana, u diviziji „Princ Eugen“ služile su i druge istaknute ubice Jevreja, kao što su Viktor Brak i Fridrih Kriger. Up. Casagrande, Prinz Eugen, str. 216 i 270-271. Kriger je čak poredio akcije divizije „Princ Eugen“ sa svojim iskustvima u gušenju ustanaka u Poljskoj i tamošnjim likvidacijama jevrejskog stanovništva. BA: NS19/2653 Bl. 102.

80 Korišćena je „borbena grupa Šmidhuber“. SS-brigadefirer August Šmidhuber je 20. januara 1945. godine imenovan komandantom divizije „Princ Eugen“.

81 Korišćena je „borbena grupa Šmidhuber“. SS-štandartenfirer Hajnrih Petersen je za svoje anga-žovanje u Splitu nagrađen Viteškim krstom. Ernst-Günther Krätschmer, Die Ritterkreuzträger der Waffen-SS, Oldendorf 1982 (2. izd.), str. 589.

82 Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW, 1943, Tb. II, str. 850 i 1647. 83 Manachem Shelah, Die Ermordung italienischer Kriegsgefangener, September – November

1943, u: Hannes Heer, Klaus Naumann (ur.), Vernichtungskrieg. Verbrechen der Wehrmacht 1941 bis 1944, Hamburg 1995, str. 193–197 i Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW 1943 Tb. II, str. 1094 ff.

84 Istorija divizije koju je napisao njen komandant (30.1. 1944–20.1. 1945.) Oto Kum sastoji se iz niza vojnih detalja koji se mogu naći i u drugim knjigama nekadašnjih pripadnika Vafen-SS. Prikazani, čisto vojni, detalji pri tom odolevaju poređenju sa originalnim dokumentima, dok se poriču svi aspekti suzbijanja ustanka u kojima su pale civilne žrtve. Tako se ne spominju ni odgovarajuće divizijske zapovesti ni Taktička načela. Up. Kumm, „Vorwärts, Prinz Eugen!“, 1978, str. 120–121.

85 Naredba 2. oklopne komande od 21. decembra 1943. MA: RS 3-7/14 Bl. 60 i dalje. 86 Vidi divizijsku zapovest za operaciju „Falkenjagd“. MA RS 4/1131 Bl. 4021 i 4024. 87 Izveštaji o stanju 12/43 do 2/44 „Referat Kroatien bei der Volksdeutschen Mittelstelle“ PAAA:

Inl. IIg 404/2824 Bl. 393201–220. 88 Isto, Bl. 393211. 89 Isto, Bl. 393209. 90 Vidi telegrame između Ministarstva inostranih poslova i Vrhovne komande Vermahta između

marta i maja 1944. godine. PA AA Inl. IIc. R100384. 91 Der Prozess gegen die Hauptkriegsverbrecher vor dem Internationalen Militärgerichtshof in

Nürnberg, Nürnberg 1949, sv. XX, str. 409. 92 Nema jedinstva oko tačnih brojeva. U Nirnbergu se pošlo od 834 žrtve pokolja (Up. Nürnberg

1949, sv. XX, str. 409), dok je 1944. godine hrvatska strana govorila o 1.000 a nemačke vlasti o 486. Izveštaj Flepsa nemačkom poslaniku u Hrvatskoj Kašeu od 16. aprila 1944 PAAA: Inl. IIg. 404/2824.

93 Završni izveštaj Flepsa Kašeu od 16. aprila 1944. godine opet ne nalazi nikakvu krivicu SS-jedi-nica jer su navodno naknadna streljanja bila opravdana zbog „nalaska municije, propagandnih sredstava, odbijanja da se daju izjave, neprijateljskog držanja uskraćivanjem smeštaja i slame“. PAAA: Inl. IIg 404/2824 Bl. H298876.

94 Različiti dopisi nemačkog poslanika u Hrvatskoj, Kašea od aprila do novembra 1944. PAAA: Inl. IIg 404/2824 i 405/2828.

95 MA: RS 4/1135 Bl. 3937 i dalje. Kao i za sve SS-divizije, za „Princ Eugen“ je u oktobru 1943. godine uvedena nova numeracija. Pukovi 1 i 2 postali su pukovi 13 i 14. Georg Tessin, Waffen-SS und Ordnungspolizei im Kriegseinsatz 1939–1945, Osnabrück 2000, str. 17.

96 Divizija se tu po prvi put spominje u jednom izveštaju Vermahta. Up. Krätschmer, Die Ritter-kreuzträger, str. 975.

97 Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW ,1944–45 Tb. I, str. 664–665. 98 Isto, 670. 99 Izveštaj o stanju VoMi iz juna 1944, PAAA: Inl. IIg 255/2429 Bl. H299000.100 Flepsov izveštaj rajhsfireru SS od 10. jula 1944, BA: NS 19/2154 Bl. 5.101 Pismo Bajera rajhsfireru-SS od 16. marta 1944, BA: NS 19/279 Bl. 83.102 Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW, 1944–45, Tb. I, str. 684–685.103 Isto, str. 697.104 Kumm, „Vorwärts Prinz Eugen!“, str. 287.105 U Hrvatskoj su gotovo svi, u Bačkoj i Baranji oko polovine folksdojčera evakuisani. Up. Doku-

mentation, sv. 5, str. 88E.106 Telegram višeg SS i policijskog šefa za Srbiju, Crnu Goru i Sandžak u Beogradu Hermana Beren-

dsa Himleru od 8. oktobra 1944, BA: NS 19/3809.107 Jankov govor na radiju 8. aprila 1943, PAAA: Inl. IIc 32/153 R100380.108 Izvod iz jednog članka iz „Politike“. PAAA: Inl. IIg 254/2427.

HOLOCAUST IN SERBIA

Holocaust in Serbia:

Ideology and Experience

Milan Koljanin

After the establishment of a totalitarian system in January 1933, the National Socialist regime in Germany reduced all social conflicts to a struggle for the defense of the higher “Aryan” race, embodied in the German nation, where the Jews were presented as an absolute evil. Instead of class, they offered a racial struggle, which had to be fin-ished by the complete annihilation of the Jewish opponents. This struggle was elevated to a level of a moral commandment of the German people.1 The racist ideology in which anti-Semitism played a key role became a means of general mobilization of the Germans to achieve internal unity and imperial plans.

Extremely aggressive propaganda created the notion of a Germany fighting against the “Jewish evil”, not only for its people, but also for the salvation of other nations, which was the reason why they should take part in this struggle. In reality, the degree of involvement of other nations and states in the “final solution of the Jewish question” (Holocaust) was determined by a number of factors, primarily by the position they were assigned in the “new order” and anti-Semitic tradition,2 but also by their own political and social goals.

Immediately after Germany´s occupying forces entered Serbia, it introduced a variety of anti-Jewish measures, the same as in other areas under German occupation. By order of the Military Commander in Serbia on 31 May 1941 (Order concerning the Jews and Gypsies – Verordnung betreffend die Juden und Zigeuner) social isolation, looting, forced labor and a whole host of other degrading and discriminatory meas-ures received their “legal” basis. After the attack on the Soviet Union on 22 June 1941 and the commencement of sabotages and insurgent fighting in the coming months, mass arrests and executions of Jews, along with their Serbian compatriots, followed. Thus began the “Final Solution of the Jewish question” in Serbia.3

The beginning of German occupation of Serbia was marked by imposing forced labor obligations upon Jews. This was the „answer“ to the ideological stereotype of the Jew who avoids physical activity because they are preoccupied with money, trade and speculation. The forced manual labor of Jews, which they had to carry out in the most difficult conditions possible, was not only a punishment, but a „revolutionary“ change in their social position in front of the largest possible number of people.

Like other anti-Jewish measures, forced labor primarily had practical importance because it used the free labor of the Jews, and this made it possible to control them effectively. For the occupying soldiers and members of the German minority (Ethnic Germans or “Volksdeutsche”) various humiliations of Jews also had a significant indi-vidual and collective psychological function. By humiliating the Jews – the supposed inhuman antithesis of Germans and Aryans and primordial enemy of mankind – their own superiority was stressed and confirmed.4

From the anti-Semitic perspective it seemed quite „natural“ that the carriers of the fight against the „Jewish evil“, i.e. occupation administration and local Germans, ruth-lessly sacked and placed Jewish property under their control. „The rule was that the German soldiers and “Volksdeutsche” get into Jewish homes, in which some things had accidentally been left behind that had not previously been ransacked, and were to take everything they liked. If anyone protested, even by just saying something, he was savagely beaten. No one even dared to think about appealing to higher authorities, because it was considered to be a defamation of the German military, and in addition to a beating the man would be exposed to detention and torture in German prisons.”5

64 65MILAN KOLJANIN HOLOCAUST IN SERBIA

“Volksdeutsche” were usually placed as commissioners of Jewish businesses and often of those where they had been previously employed. Such measures had both symbolic and practical importance. After the internment of Jews and destruction up until 10 May 1942, the completion of the seizure of their property followed.6

Although formally a part of the German occupation area of Serbia and under the jurisdiction of the „autonomous“ Serbian quisling government, the Banat region was really under the control of the German minority. The anti-Jewish measures which were introduced by the occupying administration in Serbia took place fastest in the Banat. They culminated in the internment of the entire Jewish population in camps and deportation to Belgrade in August and September 1941. Through this, the Banat became the first area under the control of the “Third Reich” that was completely „cleansed of Jews“ (judenrein).7

In the implementation of these measures, the engagement of leadership and insti-tutions of the German minority was the determinant. For the “Volksdeutsche” in Southeast European countries, including Yugoslavia, the German leadership intended to play the role of „racial core“ and trusted guardians of the interests of “Third Reich” in this area.8 During the invasion of the Wehrmacht in April 1941, the German popu-lation was one of the pillars of the destruction of Yugoslavia and the establishment of the occupying power. The “peaceful neighbors” were transformed overnight into bru-tal members of the “dominant nation”. As early as in their very first crimes, they attacked not only Serbs, but also Jews, with public executions receiving an important symbolic function.

The public hanging of a prominent Jew, the director of the sugar factory in Petrov-grad/Groß-Betschkerek (today Zrenjanin) Viktor Elek on 24 April 1941, had an important symbolic function, and this seemed in particular to be a “revolutionary” one. Besides the local Germans, the hanging was attended en masse by members of the other ruling nation, Hungarians. “I saw crowds of people going towards ‘Bagljas‘: by carriage, car, bicycle and foot. They were Germans and Hungarians, male and female, young and old. The most of them were workers from the sugar mills, especially the Hungarians. [...]”9

The forced labor of Jews also had an important symbolic function in the Banat. “Immediately on the first morning when the German military marched in, I saw the Jews on the street rounded up and forced with the use of a whip to clean the streets. On that occasion, a German crowd passed by, young and old, male and female, who shouted at the Jews and ran up to them, slapped them or spat in expression of their abhorrence. I have seen highly intelligent Jewish people who were dragging oxen carts around the town and carrying timber for individual Germans. “10

„When Jews and Jewish women were taken to forced labor, I know that the Germans expressed their displeasure against the Jews. They said in loud voices that they noticed that it was the way it should be, and to let them work in the way they never did. [...] Ger-man women passing by shouted, ‚Good, just send them to work‘.“11 Nandor Komloš underwent the following whilst carrying out forced labor: “German peasants from Petrovgrad and the surrounding area, for whom we had to load trash into the car, con-stantly yelled at us, scolded us, mocked us: ‘Oh Jews, oh Jews, now you will serve us, we are your masters, does it feel good to you?’ and they forced us to work even faster.”12

“Revolutionary” confiscation of Jewish property in the Banat was performed first as a mass robbery13, and then as a full expropriation. Here the roles of the previous owners and their German employees were also swapped. Oskar Fischgrund from Pančevo also said: “Immediately after the Germans invaded, small and large groups of German soldiers entered my manufacturing store and carried out the same actions without asking me or my permission and took all they could. The next day, the com-missioner was appointed, Franz Wild, the former accountant in my shop, a German from Pančevo, a native of Žombolj. As the commissioner he robbed the most.”14

The anti-Jewish measures in the Banat culminated in the internment of the entire Jewish population in detention camps and deportation to Belgrade in August and Sep-tember 1941. The number of internees amounted to 3.300. Thus, as previously men-tioned, the Banat became the first area under the control of the „Third Reich“ that was completely “cleansed of Jews”.15

At the end of April 1941, when the work of Serbian police in Belgrade was reestab-lished, a section for Jews and Gypsies (Section VII) was set up within its Department of Special Police. The section was directly subordinate to the Jewish department within the Gestapo (IV D, later IV B4). The section’s task was to implement German orders about the Jews, which included: registration, organization of forced labor, registration of property, carrying out controls to ensure the Jewish population were wearing a yel-low strip (Jew’s star), respecting of the prohibition of practicing certain professions, the prohibition of visiting public premises, public events, swimming, and many others. The local authorities, districts and district offices of the city administration had the same task. The Special Police independently carried out arrests of the Jews who vio-lated the Order of May 31, led the investigations and handed them over to the Gestapo.16

The attack on the Soviet Union on the part of Germany and her allies marked the beginning of mass destruction of Jews in the occupied areas in the East. At the same time, there was a deterioration in the position of Jews in other occupied countries, including Serbia. This was followed by an even stronger anti-Jewish propaganda cam-paign that used the traditional and the new anti-Semitic stereotypes. The initiative for

Forced labor of Jews in the Banat region, undated.

Deportation of Jews from Zrenjanin camp, undated.


the killing of Jews shown by representatives of the occupying administration was based on ideological dogma about the role of the „World Jew“ in history. The beginning of the final settlement of the Jewish Communist (Bolshevik) representatives in the East heralded the beginning of dealing with its exponents in Serbia. There was no doubt that the perpetrators of the sabotages were the Communists and their sympathizers.

The mythical image of the „World Jew“ who with the two levers of plutocracy (Lib-eral-Mason) and communism (Bolshevik) caused global carnage and destruction in order to establish his rule, served along with a series of anti-Semitic stereotypes as a universal explanation of the recent past but also for interpreting contemporary events. Identification of the struggle against Bolshevism as the fight against the Jews was immediately felt in propaganda.17 Then began the reprisals against Jews and Commu-nists, who were collectively accused and convicted of sabotage and the German losses in advance. Alongside them, other patriots were killed too, most of all the hostages in massive “retaliatory measures”.18

The fight against insurgents and mass repressions were both interpreted in propa-ganda as part of the struggle against the „World Jew“, whose true nature had been learned over time by German people and Germany‘s leaders. The Jew was able to deceive the gullible part of Serbian people so that it now threatened their very survival. This interpretation was to fulfill a definite political purpose. Killing Jews was a just punishment for their destructive work. However, the mass executions of Serbs was, in fact, the fight against the „World Jew“, which was causing the Serbs to fail. In this pro-jection, the Germans appear as the saviors of the Serbs, not to be blamed for death and internment of tens of thousands of people, because the real culprits were, in fact, the Jews. On the other hand, this large, existential danger was to mobilize the Serbs in the fight against this evil, by which they would acquire their worthy place in the German „new order“.

The expression of a wide anti-occupant mood was a great expansion of the uprising in September and October 1941. Resistance was expressed in the form of the Serbian population helping persecuted Jews, whether of acquaintances or total strangers.19 From 20 July 1941 the internment of Jews began, first in Šabac, and from 22 August in Belgrade and Niš. Due to the spreading of the uprising, Hitler ordered, on 16 Septem-ber 1941, its quashing by the strongest means possible and entrusting of all powers in Serbia to General Franz Böhme. Next followed the orders of Field Marshal Keitel to shoot 100 “Communists” for the life of each German soldier taken, and 50 for each soldier wounded. Based on these orders, mass executions of Serbian civilians began, and then also of Jewish men after the arrival of General Böhme to Serbia on 18 Sep-tember 1941.20 In his orders on 25 September 1941, General Böhme strongly encour-aged a vindictive anti-Serb mood. General Böhme and most of the personnel of his unit were Austrians, among whom it was easy to encourage an anti-Serb bias. Böhme emphasized particularly the stereotype of Serbian treachery as a characteristic not only of Serbian men, but of women also. He asked his subordinates to create a formidable example for all of Serbia “which must hit the entire population in the hardest man-ner”21.

The motivational basis for the proceedings of the occupation forces against the Serbs was based on anti-Serb bias and resentment embedded in the racist notion of inferior Slavs. Its role was certainly played by circumstances of war, that is, losses in battles with insurgents. The mass killing of Serbian civilians certainly had an impact on the Wehrmacht soldiers in making the killing of civilians a routine, regardless of their ethnic or „racial“ origin.

If the Serbs’ racist motivation was blurred in this proceeding, in the case of the kill-ing of Jewish men it appeared in its „pure“ form. According to the anti-Semitic ideo-logical model, General Böhme interpreted Keitel’s order of killing a hundred „Com-munists“ for each murdered and 50 for each wounded German soldier, by shooting primarily Jews and Communists. We should bear in mind the widespread anti-Semitism among the Austrians, which became an integrative part of Nazi ideology. In

the order of October 10, General Böhme sought to detain all Communists, suspected men, all Jews and a number of nationalist and demo-cratic-minded elements as hostages. This was the basis for the arrest of all Jewish men and their execution in October and November 1941, and this is how Wehrmacht got a central place in the „Final solution“ in Serbia.22

Anti-Semitic propaganda was presented in a fully rounded form at the „Exhibition of Free-masons, Jews and Communists,“ better known as the „Anti-Masonic Exhibition“, which was formally opened on October 22 in Belgrade.23 The propaganda messages of this exhibition were based on the mythological image of Jews, who were presented as an absolute evil and as the largest Serbian evil. In the artistic representations of the exhibition and the accompanying advertising material, basic stereotypical models were used: modern and traditional. The first presented the Jew as a sleek capitalist who mastered the Serbian economy and sat on the backs of Serbian peasants, workers and citizens. The second was the character of the Jew who held the scale and determined who would prevail: Communists or money (capitalists).24 All propaganda instruments, in the exhibition and beyond, suggested that even such a great evil as Jewry could, in all its forms, be defeated with great effort and sacrifice.25

The opening of the “Anti-Masonic exhibition” coincided with the peak of mass reprisals in Serbia, and also was the announcement of new ones. One of the main tasks of the exhibition certainly was to provide ideological justification for the mass repres-sions, including those directed against Jews. By early November 1941, the Jewish male population in Serbia was almost completely destroyed. The anti-Semitic messages from the exhibition were the reason for some papers to send new calls to Serbs to destroy “communist gangs” led by the remaining Jews.26 The exhibition was also the announcement of mass arrests and internment in the Banjica concentration camp of members of the Serbian intellectual elite, among them a group of professors at the University of Belgrade, in early November 1941. They were branded as Freemasons and intellectual pioneers of the armed struggle that threatened to bring about the destruction of Serbian people.27

One of the main goals of the propaganda which followed this extensive military operation to destroy the rebels in autumn 1941, was to divide and then destroy the two rebel groups. Separately from that, in early November 1941, a conflict started between Communist partisans and the forces of Colonel Draža Mihailović. This certainly made it easier for Germans to quickly break major partisan groups in western Serbia at the end of November and destroy the center of Mihailović’s movement at Ravna Gora in early December 1941.28

One of the measures used to suppress the uprising was the mass internment of the population. In the headquarters of General Böhme on 6 October 1941, it was decided to build a camp in the village of Zasavica in Western Serbia. According to the report of the Operations Group of Police (Einsatzgruppe Sipo/SD) of 9 October, the camp was to be built on the model of the German concentration camps, and its capacity would be for 50.000 people, but to be increased to 500.000. Because of the long rains, General Böhme ordered on 28 October that the camp should be moved to a new location in the pavilions of the Belgrade Fairground. Meanwhile, at the meetings of representatives of the Foreign Ministry, Main Reich Security Office (RSHA) and occupational authorities in Serbia, it was concluded that the remaining Jewish and Roma men should be shot, and their families interned in Serbia itself.

By early December 1941 the uprising movement in Serbia had been mostly destroyed. According to a report of the operational department of General Böhme to

Poster of the Anti-Masonic Exhibition.


the Wehrmacht commander in the South East on 5 December, the plans for the mas-sive resettlement of women and children, rebels and other unreliable elements were delayed. Then it was stated that all Jews and Gypsies should be taken to a concentra-tion camp near Zemun. On December 8, 1941, the Jewish camp Zemun (Judenlager Semlin) was opened. The camp was on the left bank of the Sava river in the territory of the Independent State of Croatia. There all the remaining Jews in Serbia were interned, around 6.400 of them, and about 600 Roma.29

Sources indicate that the main activities of the Special Police Department in the persecution of Jews in relation to the violation of the Order concerning the Jews and Gypsies, were to discover their true identity and/or investigation of communist activi-ties. After an order for all Jews to come to the Jewish police on December 11, 1941, after which they were interned in the camp at the Belgrade Fairground, the main activ-ities of the Special Police in respect to the „Jewish question“ was the search for hidden Jews. Captured Jews were delivered to German authorities, or were sent directly to the Banjica concentration camp (Anhaltelager Dedinje) where they were quickly taken to be shot at the military shooting range near the village Jajinci.30

The internment of the remaining Jews in Serbia was linked with the destruction of insurgent movements and delaying of the mass displacement of the population from the insurgent areas. The decision to kill interned Jewish women and children was linked to the issue of the fight against insurgents. On December 20 1941, the Military commander in Serbia, General Paul Bader, evaluated that the occurrence of warmer days would bring the revival of unrest and rebel activity.31

Due to the increasing needs of the German war industry for labor32, the prospective for captured rebels was changed in March 1942. A greater influx of prisoners in Ger-man concentration camps in Serbia was expected, which got an additional purpose in April and May 1942 and became distribution centers for the referral of able-bodied prisoners in German concentration and labor camps. In mid-March 1942, the Wehr-macht commander of the South East, General Walter Kuntze, expected that the Jewish camp Zemun would be used for that purpose, along with the camps in Niš, Šabac and Belgrade (Banjica). The decision about the killing of Jewish prisoners had by then already been made.

Up until May 10, 1942, Jewish women and children from the camp at the Belgrade Fairground were killed in a gas van (mobile gas-chamber), which carried out the “Final solution of the Jewish question” in Serbia.33 The strong anti-Semitic propaganda con-tinued despite the fact that there was a missing, even fictitious, basis for linking the Jews of Serbia with the events in it. However, despite this, the mythical notion of the “World Jew” as an absolute evil, and, simultaneously, the largest Serbian evil, retained its universal propaganda and ideological usefulness in interpreting the past and, above all, contemporary events until the end of German occupation.

1 Yehuda Bauer, The Place of the Holocaust in Contemporary History, in: John K. Roth, Michael Berenbaum (eds.), Holocaust. Religious and Philosophical Implications, New York 1989, pp. 33 – 34.

2 Raul Hilberg, Zločinci, žrtve, posmatrači. Jevrejska katastrofa 1033 –1945, Belgrade 2001, pp. 93 –127, 225 – 245.

3 Christopher R. Browning, Fateful Months. Essays on the emergence of the Final Solution (revised edition), New York/London 1991, pp. 39 – 48; Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941–1944. Belgrade 1992, pp. 19 – 31; Walter Manoschek, ‘Serbien ist judenfrei’. Mil-itärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, Munich 1993, pp. 35 – 49; Ženi Lebl, Do ‘konačnog rešenja’. Jevreji u Beogradu 1521–1942, Belgrade 2001, pp. 287– 315.

4 Bauer, The Place of the Holocaust in Contemporary History, pp. 16 –17. 5 Archives of Yugoslavia, Belgrade (AY), 110-385-604, Yugoslav State Commission for War Crimes,

Statement of Olga Feldman Antić. 6 АY, 65-1265-224а, Oglas-Kundmachung, Adolf Mostbeck's appointment for the commissioner of

the Geza Kon A.D, Belgrade, 24.VI.1941. See also: Vesna Aleksić, Banka i moć. Socijalno-finans-ijska istorija Opšteg jugoslovenskog bankarskog društva A.D. 1928 –1945, Belgrade 2002, p. 146.

7 Božidar Ivković, Uništenje Jevreja i pljačka njihove imovine u Banatu 1941–1944. In: Tokovi rev-olucije, Zbornik istorijskih radova, No. 1, Belgrade 1967, pp. 373 – 403; Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini: Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini protiv Jevreja (istrebljenje, deportacija, mučenje, hapšenje i pljačka), Novi Sad 1945, pp. 192 – 290; Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugo-slaviji, Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Belgrade 1952, pp. 9 –13; The Crimes of the Fascist Occupants and their Collaborators against Jews in Yugoslavia, Belgrade 1957, pp. 2 – 3.

8 Milan Ristović, Nemački ‘novi poredak’ i jugoistočna Evropa 1940/41–1944/45. Planovi o budućnosti i praksa, Belgrade 1991, pp. 95 –114.

9 АY, 110, 669, 33 – 34, Draga Nikin’s statement. See also the announcement about Viktor Elek’s hang-ing in German, Hungarian and Serbian. Here it is stated that at the same time as Elek – a Jew – was shot, Sava Cukić, a Serbian from Aradac, was too; AY, 110, 669 – 67. Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, Fotodokumentacija, Photograph No. 4; Jovan Rajs, Kristina Hjerten von Gnedda, Opunomoćenik ućutkanih, Belgrade 2004, pp. 31– 32.

10 АY, 110, 691–143, Dr. Boža Ankić’s statement.11 See note 7.12 АY, 110, 690 – 209, Nandor Komloš’s statement.13 Ivan Singer, Blagoslov moga oca. Moje spasenje, Vršac 2006, p.69.14 АЈ, 110, 674 – 52, Ivković, op.cit. pp. 392 – 401.15 See note 7.16 Branislav Božović, Stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu 1941–1944, Belgrade 2012, pp. 241– 252.17 Uloga Jevreja u boljševizmu (The Jewish role in Bolshevism), in: Novo Vreme, No. 38, 24. June

1941. This commentary was broadcast on Belgrade Radio (Sender Belgrad) a day beforehand.18 Venceslav Glišić, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941–1944, Belgrade 1970, passim;

Manoschek, ‘Serbien ist judenfrei’, passim.19 Milan Fogel, Milan Ristović, Milan Koljanin, Righteous among the Nations – Serbia, Belgrade

2010, passim; Jaša Almuli, Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja. Belgrade 2010, passim.20 Christopher R. Browning, Fateful Months. Essays on the emergence of the Final Solution, New

York-London 1991, revised edition, pp. 45 – 48; W. Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’, pp. 55 – 56.21 Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’, p. 60.22 Ch. R. Browning, Fateful Months, pp. 39 – 56; W.Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’, passim.23 Juče je svečano otvorena antimasonska izložba, in: Novo Vreme, No. 147, 23 October 1941. See

also: Nadežda Jovanović, Odnos okupatora i kvislinga prema masoneriji u Srbiji 1941–1942, in: Godišnjak grada Beograda, Book XVIII, Belgrade 1971, pp. 77–107; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, Belgrade 1992, pp. 424 – 425.

24 Kosta Nikolić, Nemački ratni plakat u Srbiji 1941–1944, Belgrade 2000, pp. 148–150.25 Ove nedelje otvara se antimasonska izložba u Beogradu. In: Novo Vreme, No. 145, 21 October 1941.26 Jevreji su nam nekad pili krv na pamuk, a danas zavode Srbe ne bi li došlo samouništenje naše, in:

Narodne novine, No. 3, 16 November 1941.27 Dr. Lazar Prokić: Antimasonska izložba kao vaspitno nacionalno sredstvo. In: Ponedeljak, No. 15,

10 November 1941.28 Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, pp. 228 – 244, 262 – 275; Kosta Nikolić, Istorija Rav-

nogorskog pokreta 1941–1945, Book 1, Belgrade 1999, pp. 143 –164.29 M.Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu, pp. 45 – 47, 62.30 Logor Banjica. Logoraši. Knjige zatočenika Koncentracionog logora Beograd-Banjica (1941–1944),

Vol. I–II, Belgrade 2009.31 Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu, pp. 107–108.32 Ulrich Herbert, Geschichte der Ausländerbeschäftigung in Deutschland 1880 bis 1980. Saisonar-

beiter, Zwangsarbeiter, Gastarbeiter, Berlin/Bonn 1986, pp. 120 –124, 141–167.33 Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’, pp. 194 –195; Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu,

pp. 126 –127.

Internment of Jews in the Belgrade Fairground Camp, undated.

70 AUTOR 71BEITRAG

„Nestanak“ nemačkih nacionalnih manjina

Progon, deportovanje, internacija

72 73SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATAMITJA FERENC

Po avstrijskem štetju iz leta 1919 je na ozemljih, ki so bila pridružena slovenskemu delu Kraljevine SHS, živelo 106.377 ljudi z nemškim občevalnim jezikom. Nemško prebivalstvo je predstavljalo okoli 10 % celotnega prebivalstva, po štetju leta 1921 in 1931 pa vsega nekaj manj kot 4 % oziroma 2,5 % (28.998 oseb z nemškim maternim jezikom).2 Vzrokov statističnega upada nemštva se v tem referatu ne dotikam. Glede na pol milijonsko narodno skupnost v Jugoslaviji je v Sloveniji pred 2. svetovno vojno prebivalo 8 % vseh Nemcev v Jugoslaviji. Razen Nemcev v Bosni in Hercegovini so bili številčno najmanjša nemška narodna skupina, vendar gospodarsko, socialno daleč najmočnejša in najbolj organizirana, z bogato kulturno in politično tradicijo ter z močno poudarjeno narodno zavestjo.3

OkupacijaRazdelitev slovenskega ozemlja med Nemčijo, Italijo, Madžarsko in Neodvisno državo Hrvaško leta 1941 je najprej povzročila preselitev okoli 12.000 kočevskih Nemcev (95 %). Iz Kočevske, ki je postalo del Kraljevine Italije so jih nemške oblasti preselile na Spodnje Štajersko, na nemško okupacijsko območje ob reki Savi in Sotli na meji z Ita-lijo in Neodvisno državo Hrvaško. Zato so nacisti od tam izgnali skoraj vse Slovence okoli 37.000 oseb a ob tem po 600 letih tudi uničili in ukinili nemški narodnostni otok na Kočevskem.4

Glede odnosa do nemške manjšine po koncu vojne lahko ugotavljamo, da so ostra okupacijska politika nemškega okupatorja in sodelovanje dela pripadnikov nemške manjšine v njej, zlasti pa etnocidni ukrepi (množično izganjanje, germanizacija, nasilje itd.) nemških okupacijskih oblasti, imeli za posledico zahteve po kolektivni odgovor-nosti velike večine Nemcev na Slovenskem. Pri tem moram opozoriti, da so takšne zahteve – po izgonu in zaplembi premoženja – nastajale ne samo na partizanski, komunistični strani temveč tudi pri nasprotnem političnem taboru t.i. protirevolucio-narnem, protikomunističnem in to že od okupacije 1941. leta dalje. So pa slovenske/jugoslovanske povojne oblasti ravnanje nemške manjšine med drugo svetovno vojno po vojni izkoristile za dokončen obračun z Nemci v Sloveniji/Jugoslaviji.5

Obračun z NemciPravno osnovo za obračun z Nemci so predstavljali sklepi, ki jih je med vojno sprejelo predsedstvo AVNOJ (Antifašistični svet narodne osvoboditve Jugoslavije). Med pred-pisi, ki so opredeljevali pravni položaj Nemcev v Jugoslaviji po osvoboditvi je bil prvi in najpomembnejši odlok predsedstva AVNOJ, sprejet 21. novembra 1944.6 Po njem je bilo imetje Nemcev (nemške države, nemških državljanov in oseb nemške narodnosti)

Sudbina nemačke manjine u Sloveniji posle 2. svetskog rata

Mitja Ferenc

Število in navzočnost Nemcev na Slovenskem do leta 1945Nemci, ki so pred 2. svetovno vojno živeli na ozemlju današnje Slovenije kot njeni stalni prebivalci so na slovensko narodno ozemlje prišli na tri načine. Nemško politično gospo-stvo je na Slovensko pripeljalo nemške posvetne in cerkvene gospode. Pozneje so se jim pridružili še nemški meščani, v zadnjih stoletjih pa še predstavniki velepodjetništva ter intelektualnih poklicev. Ti Nemci so živeli predvsem v mestih in trgih (Maribor, Ptuj, Celje, Ljubljana, Slovenske Konjice, Slovenska Bistrica itd.), v katerih so bili zlasti hišni posestniki, industrialci, pripadniki svobodnih poklicev, obrtniki in veleposestniki, na nekaterih območjih pa tudi kmetje. Teh Nemcev je bilo pred 1. svetovno vojno več, a so se pripadniki intelektualnih poklicev (profesorji, učitelji, uradniki) po nastanku Države Slovencev, Hrvatov in Srbov oziroma Kraljevine Srbov, Hrvatov in Slovencev jeseni leta 1918 izselili v Avstrijo. Drugi skupini so pripadali tisti Nemci, ki so se v srednjem veku naselili na Slovenskem v tako imenovani rovtarski kolonizaciji. Predvsem so to kočevski Nemci, ki so se priselili po letu 1330 in kot nemški otok obdržali svojo nemško zavest, in soriški Nemci, ki so se priselili v dolino Selške Sore po 13. stoletju in so obkroženi s slo-venskim prebivalstvom večinoma že izgubili svojo nemško zavest. V tretjo skupino lahko uvrstimo tiste Nemce, ki jih je pogodba v Saint Germainu leta 1919 odrezala od več ali manj strnjenega nemškega ozemlja. To so apaški Nemci, ki jih je meja po reki Muri odre-zala od Zgornje Štajerske, in Nemci v štirih vaseh (Kramarovci, Ocinje, Fikšinci, Serdica) južno od potoka Kučnica v severozahodnem delu Prekmurja – državno mejo so namreč potegnili po tem potoku.1

Osebe z nemškim maternim jezikom v okrajih Dravske banovine v popisu iz l. 1931.

Selitev kočevskih Nemcev 1941 na železniški postaji Kočevje.


sredstev, potrebnih za gospodarsko obnovo še predno so se v mednarodnih ustanovah začele razprave o vojni odškodnini. Z agrarno reformo in razdelitvijo zaplenjene nemške lastnine (zlasti pomembna je bila zemljiška posest Nemcev v Vojvodini) pa je nova oblast pridobila kmete, ki so predstavljali večino prebivalstva. Zaplemba nemš-kega premoženja namreč ni bila povezana z nobenim tveganjem, medtem ko bi prez-godnja splošna nacionalizacija pomenila preveliko tveganje in bi povzročila notranje nezadovoljstvo in zunanje težave. Seveda ne smemo zanemariti odločitev oblasti, da nemški manjšini za vselej odvzamejo možnost, da bi še kdaj obvladovali gospodarsko življenje na ozemljih kjer so bili navzoči. Odlok predsedstva AVNOJ je odvzel lastnino državi, ki je bila glavni okupator, in osebam, ki so ji nacionalno pripadale. Predstavljal je kolektivno kazen.8

V obračunu z Nemci pa je oblast uporabljala tudi druge zakonske predpise kot npr. Zakon o vrstah kazni, ki so jih izrekala civilna in vojaška sodišča, Ukaz o splošni amnestiji in pomilostitvi, ki je iz amnestije med drugimi izzvzel tudi člane Kulturbunda (Schwäbisch-Deutscher Kulturbund), kar je pomenilo, da večina obsojencev nemške narodnosti in njihovih dejanskih ali domnevnih slovenskih simpatizerjev ni bila pomi-loščena. Najbolj široko osnovo za sojenje jugoslovanskim Nemcem je dajal Zakon o kaznivih dejanjih zoper narod in državo, ki je omogočal veljavnost zakona za nazaj. Med pomembnejšimi predpisi velja omeniti še Zakon o agrarni reformi in kolonizaciji, po katerem so zaplenjeno nemško premoženje razdeljevali kolonistom ali pa je ostalo v državni lasti, Zakon o volilnih imenikih iz avgusta 1945, ki je med drugim volilno pravico v celoti odvzemal pripadnikom Kulturbunda in njihovim družinskim članom. Druge državljanske predpise je praktično vsem jugoslovanskim Nemcem odvzemal Zakon o državljanstvu DFJ, ki se je nanašal tudi na folksdojčerje. Pomembna predpisa sta bila še zakona o zaplembi iz junija 1945 in julija 1946, ker sta določila zaplembni postopek.

Hkrati z izgonom in zaplembo premoženja so pripadniki nemške manjšine izgubili tudi jugoslovansko državljanstvo, kar se je de iure sicer zgodilo šele 4. decembra 1948, ko je stopil v veljavo Zakon o spremembah zakona o državljanstvu FLRJ.9

Takšno pravno stanje je trajalo do leta 1951, ko sta stopila v veljavo ukaz o prene-hanju vojnega stanja z Nemčijo (21.7.1951), in ukaz o prenehanju vojnega stanja z zve-zno republiko Avstrijo, ki sta določala, da se od njune uveljavitve za Nemčijo in Avstrijo ter za njune državljane ne bodo več uporabljali predpisi, ki so izšli iz vojnega stanja z Nemčijo.10

V podobnih zgodovinskih okoliščinah so podobne odločitve o Nemcih, kot jih je sprejelo predsedstvo AVNOJa, sprejemali tudi drugod. Pregon in zaplemba premože-nja je zadel velik del Nemcev iz večine vzhodnih in jugovzhodnih evropskih držav. Okoli 12 milijonov pripadnikov nemške etnične skupnosti je bilo pregnanih iz Poljske, Češkoslovaške, Madžarske, Jugoslavije, Romunije, Bolgarije, Sovjetske zveze in baltskih držav.11

PobegVeliko Nemcev je že pred koncem svetovnega spopada organizirano zapustilo slovenski prostor. Večina tistih „domačih“ Nemcev, ki so se počutili ogrožene zaradi svoje dotedanje dejavnosti se je pravočasno umaknila na avstrijsko ozemlje. Tam so jih zavezniške oblasti internirale v taborišča. S tistimi, ki so ostali v Sloveniji, je jugoslovanski in s tem tudi slovenski politični vrh sklenil obračunati „brez vsake sentimentalnosti“. Oce-njuje se, da je z umikajočo se nemško vojsko še pred koncem vojne pobegnilo nekje med 15.000 in 16.000 Nemcev.12 Organizacijo in potek umika si lahko ustva-rimo največ iz spominskih zapisov. Z vlaki so poskušali evakuirati predvsem ženske z otroki. Večina pa je odšla na pot z vprežnimi vozovi. Kolone so doživele različne

v Sloveniji in Jugoslaviji zaplenjeno. Ta in drugi zakonski predpisi, ki so mu sledili, so Nemce – tako državljane nemškega rajha kot tudi jugoslovanske državljane – proglasili za sovražnike države in ljudstva. Kot del sovražnega premoženja so obravnavali tudi njihovo premoženje, za katerega so sklenili, da postane last nove jugoslovanske države. Do konca leta 1945 so organi v Sloveniji izdali 20.293 zaplembenih odločb. Z njimi so zaplenili industrijska podjetja, kmetijska posestva, denarne zavode, trgovine gostinska in obrtna podjetja, stanovanjske hiše, graščine itd. Kolikšna je bila vrednost trga pre-moženja ni znano. Različne državne institucije so se izračunavanja lotile, vendar so kmalu ugotovili, da je zbrana dokumentacija pomanjkljiva.7

Utemeljitve s katerimi so nove jugoslovanske oblasti opravičevale podržavljenje nemškega imetja so bile različne: materialne, etično-moralne, narodno-obrambne, ideološke in gospodarsko-strateške. Kot razlog je gotovo prevladovala nadomestitev škode narejene med okupacijo, saj je zaplemba Jugoslaviji omogočila, da je prišla do

Odluka predsedstva AVNOJ 21.11.1944.

Kočevski Nemci v taborišču Feffernitz.


rišča razen enega (Filovci) v Sloveniji so bila ustanovljena maja in junija 1945. Usta-navljala in upravljala jih je slovenska OZNA, ki je ob koncu vojne imela pripravljene sezname oseb, ki so bile po vojni predvidene za aretacijo. Osrednje koncentracijsko taborišče za Nemce iz celotne Slovenije je OZNA ustanovila v Strnišču pri Ptuju.17 Prvi znan podatek o napotitvi Nemcev v to taborišče je iz 19.5.1945.18 Po mnenju pomoč-nika načelnika OZNE za Slovenijo Mitje Ribičiča, bi lahko na 7 km2 sprejelo 20 do 25 tisoč Nemcev.19 Po navodilu OZNE naj bi tja pošiljali vse Volksdeutscherje, Kočevarje, Nemce v civilnih službah (delavce v tovarnah, poštah, železnicah in drugih ustano-vah). Ostala koncentracijska taborišča pa so bila še v Hrastovcu pri Sv. Lenartu v Slo-venskih goricah, v Brestrnici pri Mariboru, na Studencih pri Mariboru, Kočevju in na Teharjah pri Celju. Poleg teh koncentracijskih taborišč je obstajalo še nekaj t.i. zbirnih baz, od koder so internirance vodili v taborišča. Takšne manjše „zbirne baze“ so usta-novili npr. na Teznem pri Mariboru, v Kamnici pri Mariboru, v Slovenskih Konjicah in v Hrastniku. V Sloveniji so bila vsa koncentracijska taborišča ukinjena že do konca leta 1945. Taborišči Hrastovec in Filovci sta bili ukinjeni v začetku septembra, Strnišče pa v začetku oktobra 1945. Drugje v Jugoslaviji se je to zgodilo precej kasneje, saj so zadnja koncentracijska taborišča za Nemce ukinili šele leta 1948. Po besedah pomoč-nika načelnika OZNE za Slovenijo Mitje Ribičiča naj bi v jugoslovanskem vrhu naro-čili, „da v Sloveniji ne sme biti taborišč iz razloga, ker baš te vrste oblasti reakcija naj-bolj temeljito izrablja proti naši državni ureditvi.“20 Nekatera koncentracijska taborišča (Bresternica, Studenci, Teharje) so potem, ko jih je OZNA prepustila v upravljanje Ministrstvu za notranje zadeve obstajala še naprej in dobila status delovnih taborišč in so se uradno imenovala kazenska taborišča.21

IzgonPrve neorganizirane izselitve so potekale iz krajev blizu avstrijske meje in sicer tako, da so ljudi preprosto pregnali preko meje. Že maja 1945 je OZNA to storila najprej s tistimi kočevskimi Nemci, ki jih je konec vojne zatekel ob umiku še na slovenskem ozemlju, nato pa konec maja in naslednje tedne še druge, in to prek meje pri Šentilju. Poročilo iz konca maja pravi da so jih okoli 4500 prek Pesnice pri Mariboru poslali do avstrijske meje. Pri tem je OZNA za delo sposobne moške še obdržala v svojih tabori-ščih ali v repatriacijskih bazah in jih uporabljala za razna dela.22

Organizirane izselitve Nemcev so potekale v treh valovih. V prvem valu, ki je trajal od maja do septembra 1945 so z izganjanjem najprej začeli tam, kjer se je mudilo, to je na območju kamor so nemške okupacijske oblasti med vojno na domove izgnanih Slovencev naselile kočevske Nemce in Nemce iz Romunije. Pričakovali so namreč vrnitev slovenskih izgnancev. Do srede poletja 1945 je bilo to območje ob Savi in Sotli

ovire in dosegle različne cilje. Zaradi prepoznega umika je veliko ljudi na poti, ki so bile polne umikajočih se vojaških (nemških, četniških, hrvaških) enot in civilistov, zajela Jugoslovanska armada, jih zaustavila, poslala nazaj ali pa ženske in otroke napotila do meje, moške pa odpeljala v zbirne baze in nato v taborišča ali pa tja odpeljala vse.13 Elaborat Franja Baša, napisan leta 1946, navaja, da je 1. oktobra 1945 na Spodnjem Štajerskem in v Prekmurju prebivalo 9.349 Nemcev, od katerih je 3.587 bilo v zaporih, oziroma taboriščih.14 To številko pa je treba razumeti kot prehodno, saj je organiziran izgon Nemcev bil izvršen šele v naslednjih mesecih. Deloma ohranjena dokumentacija omogoča le približna, okvirna številčna razmerja o ravnanju z različnimi kategorijami Nemcev in njihovi usodi po vojni; med pobeglimi, izseljenimi, zaprtimi in obsojenimi, pomorjenimi in umrlimi. Postopke z Nemci lahko deloma rekonstruiramo na podlagi ohranjenega fonda Kulturbund, ki večinoma zajema ljudi, ki so bili aretirani v prvih mesecih po vojni. Skozi zaslišanja in obravnavo je šlo 4.918 oseb, ki so večinoma pripa-dale Kulturbundu, vendar so bile med njimi z nemško in avstrijsko narodnostjo ozna-čene le 1.604 osebe. Od teh za 511 ni podatkov o usodi, 296 so izselili, 236 izvensodno pomorili, 261 so jih predali sodišču, 79 izpustili, 50 poslali v taborišče, 21 jih je umrlo, 12 pa pobegnilo.15 Na podlagi tega fonda sicer ne moremo ocenjevati ravnanje z Nemci, je pa eden od redkih ohranjenih primerov iz katerega lahko razberemo glavne katego-rije usod tistih Nemcev, ki niso pobegnili.

TaboriščaVsa ravnanja proti Nemcem, bodisi kot narodni manjšini bodisi kot posameznikom, je po vojni vodila jugoslovanska politična policija oziroma poseben del vojske OZNA (Oddelek za zaščito naroda). Drugi organi se v njeno delo niso smeli ali mogli vmeša-vati. OZNA o svojih postopkih niti ni obveščala političnih funkcionarjev, zadolženih za posamezna področja, kar je povzročalo tudi nezadovoljstva in pritožbe, zlasti glede zavarovanja in zaplembe njihovega imetja. Predvsem pa OZNA ni dopuščala nobe-nega vmešavanja drugih organov v vprašanja povezana z izgonom in preseljevanjem Nemcev, kakor tudi glede omejitve njihove osebne svobode.16 OZNA in Korpus narodne osvoboditve Jugoslavije (KNOJ) ter pripadniki Narodne milice so najprej are-tirali pripadnike Švabsko-nemške kulturne zveze (Schwäbisch-Deutscher Kulturbund) – Kulturbunda in funkcionarje Štajerske domovinske zveze (nem. Steierischer Heima-tbund) na Štajerskem in Koroške ljudske zveze (nem. Kärntner Volksbund) na Gorenj-skem. Junija in julija 1945 so prišli na vrsto tudi ostali nemški prebivalci ki so ostali na Slovenskem. Nekatere so odpeljali v zapore, večino pa v taborišča. Za izvedbo načrta o izgonu pripadnikov nemške manjšine so, tako kot v drugih jugoslovanskih federalnih enotah, tudi v Sloveniji zanje ustanovili koncentracijska taborišča. O njih se je do demokratičnih sprememb v Sloveniji vedelo zelo malo. Za slovensko komunistično oblast uradno sploh niso obstajala, ni se jih smelo omenjati. Vsa koncentracijska tabo-

Wagna, šola, 1946/47, slavonski, kočevski, sremski Nemci.

Taborišče Strnišče.


vanskih oblasti niso izročili. Precej Nemcev so obsodili v odsotnosti, tudi iz razloga, da bi jim lahko zaplenila imetje.

Tiste Nemce, ki so bili osumljeni vojnega hudodelstva med 2. svetovno vojno, zlasti funkcionarje okupacijskega nacističnega aparata, pa so ostali doma, je OZNA imela zaprte v zaporih in že omenjenih taboriščih. Nekatere med njimi – števila ni mogoče ugotoviti, je likvidirala brez sodne obravnave (kaže, da je bil poslednji množični pomor Nemcev iz Slovenije okoli 6. januarja 1946), nekatere pa je postavila pred vojaška sod-išča in jih nekaj deset obsodila. Kakšno vlogo je pri tem imela imovina usmrčenih in obsojenih, ki so jo jugoslovanske oblasti zaplenile, je posebno vprašanje. Omeniti velja, da je OZNA v začetku leta 1946 likvidirala celo tiste, ki so jih vojaška sodišča obsodila zaradi članstva v KB na razmeroma nizke časovne kazni (npr. na pol leta prisilnega dela) ali tiste, ki so bili zaradi članstva še vedno v sodni preiskavi.28

Smrtne žrtve, likvidacijeNa podlagi sicer nepopolne dokumentacije lahko posplošimo, da je število likvidira-nih ali umrlih po vojni zaradi slabih razmer približno desetina tistih, ki so ostali v Sloveniji, to je okoli 1.000 do morda 1.500. V Sloveniji se že nekaj let izvaja poimenski popis žrtev 2. svetovne vojne. Med 95.000 žrtvami, od tega 14.000 likvidiranimi po koncu vojne je do sedaj zabeleženo 522 smrtnih žrtev med nemškim prebivalstvom. Kot povzročitelj smrti je v 94 primerih navedena Jugoslovanska armada, v 428 prime-rih pa OZNA. Skoraj vse žrtve so bili civilisti. V bazi podatkov je trenutno še 709 oseb s tujezvenečimi pretežno nemškimi priimki, ki so bile umorjene bodisi so umrle v zbirnih taboriščih po vojni. Vendar njihovo narodnost še ne moremo zanesljivo doka-zati.29 V Strnišču so mnoge internirance že ob prihodu v taborišče brez vsakega sod-nega postopka umorili. Streljali in zagrebli so jih v bližnjih gramoznicah. O usodi nekaterih Nemcev lahko sledimo tudi iz ohranjenih podatkov umrlih, ki so bili iz taborišča poslani župnijskemu uradu z nalogo, da mrtve pokopljejo.30 Večje število internirancev iz tega taborišča so odpeljali na Hočko Pohorje, jih tam postrelili in zagrebli v že izkopane jame. Prizanesli niso niti bolnikom.31 Ocenjuje se, da je OZNA iz koncentracijskega taborišča Strnišče pri Ptuju na Pohorje odpeljala približno 400 internirancev, od tega več kot polovica štajerskih in kočevskih Nemcev ter t.i. sode-lavce okupatorja. V zadnjih letih smo v Sloveniji evidentirali 600 prikritih grobišč. Med njimi je nekaj takih, kjer naj bi bili pomorjeni pripadniki nemške manjšine. Nekaj smo jih že raziskali, potrdili in čakajo na ureditev. To so na primer grobišča Hočko Pohorje, Areh na Pohorju, Mirnikov gozd v Tepanjah, v gozdu nasproti vhoda v tabo-rišče Strnišče, Košnica pri Celju, Koželj pri Velenju, Gorice pri Šoštanju, Dobovec pri Rogaški Slatini, Čreta pri Hočah. Kuto usodo so doživeli tudi mladoletni otroci, pomorjenih staršev, ki so jih iz taborišč premestili v „državne socialne zavode“. Najbolj znan je primer otroškega taborišča Pri Petričku v Celju.32

Obračun z Nemci je bil po koncu vojne tako temeljit, da so v Sloveniji ostali le še raztreseni „ostanki ostankov“ nekdaj močne narodne manjšine. „Nemci“33 v Jugosla-viji so vse do razpada Jugoslavije ostali brez največjega dela svojega premoženja in brez

že brez nemških kolonistov.23 Transporti teh Nemcev so šli spomladi in poleti 1945 vsi prek Maribora in to prek repatriacijske baze Studenci. Z množičnim interniranjem Nemcev v koncentracijsko taborišče Strnišče in tudi v Hrastovec je OZNA začela šele okoli 27. junija 1945.

Drugi val, ki je bi bolj organiziran se je začel septembra 1945 in je trajal do novem-bra, ko sta OZNA in KNOJ zaradi volitev v ustavodajno skupščino DFJ (11.11.1945) izselitve začasno prekinila. Ta val je zajel tiste, ki so bili internirani v taboriščih. Večino so izgnali z vlaki v Avstrijo.

Tretji najmnožičnejši val je potekal od konca decembra 1945 do junija 1946. Zajel je skoraj vse Nemce iz Slovenije. Ta val je šel od zahoda, tj. Ljubljane, Gorenjske in Dolenjske, čez celjsko in mariborsko območje do Prekmurja. Januarja 1946 je zajel tudi dve območji, ki sta kot del strnjenega nemškega jezikovnega območja po prvi svetovni vojni prišli v Kraljevino Srbov, Hrvatov in Slovencev, tj. Apaško kotlino in severozahodni del Prekmurja z večinskim kmečkim prebivalstvom. Od decembra 1945, ko je OZNA začela s poslednjo fazo popolnega „čiščenja“ Nemcev v Sloveniji so prek osem mejnih prehodov (Podrožca, Koren, Jezersko, Jesenice, Dravograd, Šentilj, Hodoš in Kotoriba) poslali 49 skupin oziroma transportov. Izseljence, transportirane z vlaki so pošiljali iz posameznih zbirnih baz preko Podrožce in Šentilja v Avstrijo ter Hodoša in Kotoribe na Madžarsko. Največ transportov je šlo preko Podrožce.24

Izseljencem, ki so jih najprej poslali v taborišča, so za pripravo dovolili le kratek čas (tudi po le nekaj minut), s seboj pa so lahko vzeli le najnujnejše stvari. V taboriščih so se znašle cele družine, od otrok do starčkov, ki so bili izpostavljeni stradanju, nalezljivim boleznim ter fizičnem in psihičnem mučenju. Tiste, ki so jih izselili direktno pa so lahko vzeli s seboj več prtljage. Izgon Nemcev je večinoma potekal preko jugoslovansko-avstrij-ske meje, ko pa jih angleške okupacijske oblasti v Avstriji niso več hotele sprejemati, so jih jugoslovanske oblasti, v dogovoru s sovjetskimi okupacijskimi oblastmi na Madžar-skem, začele izganjati preko madžarske meje. Sovjetski organi pa so jih transportirali naprej v Avstrijo in delno v Nemčijo. Pri tem ni šlo brez težav z angleškimi in sovjetskimi okupacijskimi oblastmi, ki so transporte tudi vračali. Osebe, ki so bile zavrnjene, so eno-stavno nagnali preko meje na drugih sektorjih. Izgon v hudih zimskih mesecih z neu-streznimi prometnimi sredstvi (živinskimi vagoni) prek mejnih prehodov pa tudi tajni pregon ljudi mimo omenjenih uradnih prehodov ob nasprotovanju britanskih in sovjet-skih zasedbenih organov v Avstriji in Madžarski, je bil prava tragedija. Mnogo izgnancev je umrlo v transportih, ki so jih zavezniški organi zavračali in so morali izgnanci po vrnitvi ponovno za nekaj tednov ali mesecev v taborišče v Mariboru.25

Skupno je služba državne varnosti registrirala 9.474 izseljenih oseb.26 Od teh je za 7470 oseb naveden kraj oziroma okraj bivanja in 2004 osebe, kjer kraj bivanja oziroma izselitve ni naveden. Med okraji po številu izseljenih prednjačijo Maribor – mesto (1.662), Radgona (1.344), Krško (1.129), Maribor – okolica (791), Dravograd (531), Celje – mesto in Celje – okolica (509), Kranj (499), Murska sobota (481), Ljubljana – mesto (447), Jesenice (350). Manjše število je zabeleženo pri okrajih Poljčane (154), Ptuj (151), Mozirje (125), Kamnik (124), Trbovlje (83), Ljutomer (59), Kočevje (35), Novo mesto (10) Gorica (3) in Črnomelj (3). Nekaj sto Nemcev iz Slovenije so odpe-ljali tudi v taborišča v Vojvodini (Knićanin), nekatere preko taborišč na Hrvaškem (Tenska Mitnica blizu Osijeka).27 A nimamo podatkov, da bi Nemce iz Slovenije izga-njali tudi v Sovjetsko zvezo.

SodiščaKljub prepričanju o kolektivni krivdi Nemcev so oblasti v Sloveniji delu Nemcev po prvem „maščevalnem“ valu skušale ugotoviti individualno krivdo, predvsem tistih, ki so bili osumljeni vojnih zločinov. Komisija za ugotavljanje zločinov okupatorjev in njihovih pomagačev za Slovenijo je na osnovi zbranega gradiva v letih 1944 – 1947 razglasila za vojne zločince nekaj sto Nemcev iz Slovenije. A pred sodišča so prišli le tisti Nemci, ki so jih dobili na jugoslovanskem ozemlju. Tiste, ki so jih imeli za vojne zločince in so se zatekli pod zavezniško varstvo, zavezniki navkljub zahtevam jugoslo-

Grobišče Mari-borskih Nemcev na Pohorju, raziskava 10.8.2007.

Raziskava grobišč v okolici taborišča Strnišče, Kidricevo 2007.


iz Črmošnjiško-Poljanske doline. Društvo združuje večinoma Kočevarje iz bivšega novomeškega okraja, tako tiste, ki se niso preselili leta 1941, kot tudi njihove potomce in simpatizerje. Njihov namen in cilj je ohranjanje jezikovnih, kulturnih, etničnih in arhitekturnih značilnosti kočevarskega naroda in ohranjanje in razvijanje zavesti in identitete, kočevarske kulture in kočevarskega jezika med kočevarskimi staroselci in izseljenci. Slovensko kočevarsko društvo Peter Kosler iz Ljubljane je bilo ustanovljeno v letu 1994. Imenovali so ga po Petru Koslerju, kartografu iz Kočevske, avtorju prvega zemljevida slovenskih dežel. Aktivnosti društva so usmerjene k ohranjanju naše koče-varske kulturne dediščine, ki je hkrati tudi dediščina Slovenije.38 V Mariboru so na pobudo v Mariboru in okolici živečih nemško govorečih prebivalcev v Sloveniji 1.12.2000 ustanovili Kulturno društvo nemško govorečih žena Mostovi Maribor. Namen društva je ohranjanje jezikovnih, etničnih in kulturnih značilnosti nemško govorečih prebivalcev Slovenije. V tem smislu društvo poglablja in širi stike med nemško govorečimi in njihovimi potomci v domovini in po svetu ter si prizadeva ustvariti in negovati vezi tudi z drugimi narodnostmi na področju Republike Slovenije in tudi preko meja.39 V Apačah je leta 2007 začelo delovati Kulturno društvo Josef Matl. Poimenovali so ga po literarnemu in kulturnemu zgodovinarju Josefu Matlu. Najmlajše društvo v Sloveniji je Kulturno društvo Celje ob Savinji (Kulturverein Cilli an der Sann) s sedežem v Slatini v Rožni dolini. Ustanovili so ga 24. januarja 2011 na pobudo nemško govorečih prebivalcev Celja in okolice z namenom ohranjanja jezi-kovnih, etničnih in kulturnih značilnosti nemškogovorečih prebivalcev v Slovenije. Zavzema se za ustavno priznanje avtohtone nemško govoreče narodne skupnosti. V tem smislu društvo poglablja in širi stike med nemškogovorečimi in njihovimi potomci v domovini in po svetu.40 Kulturno društvo nemško govoreče mladine (Kulturverein deutschsprachiger Jugend) s sedežem v Kočevju in predsednikom Vitom Oflakom so ustanovili ustanovili mladi potomci Nemcev iz Štajerske in Kranjske. Dejavnosti druš-tva zavzemajo širok spekter; osrednja ideja je zbiranje mladih ljudi, ki pokažejo zani-manje za nemško kulturo, za nemški jezik, za svoje nemške korenine in njihovo vklju-čitev v skupno raziskovanje nemške umetnosti in literature, ter v učenje in izboljševanje nemškega jezika. Pomemben del njihove dejavnosti je usmerjen tudi v obveščanje ljudi z nemškimi koreninami o njihovih pravicah in v skupno delo z drugimi sorodnimi društvi za priznanjem nemške oziroma staroavstrijske manjšine v Sloveniji.41

Vprašanje priznanja nemške manjšine v Republiki SlovenijiRepublika Avstrija je junija 1992 kmalu po priznanju Republike Slovenije izpostavila vprašanje priznanja nemško govorečih prebivalcev v Sloveniji. Neuradno pa je vpraša-nje načela že takoj po večstrankarskih volitvah aprila 1990. V vsem povojnem obdobju si Avstrija tega vprašanja v odnosu do Jugoslavije namreč ni upala načeti. Državi sta končno problem rešili z sklenitvijo kulturnega sporazuma, ki je v veljavo stopil leta 2002.42 V njem je določeno, da so pravice pripadnikom nemško govoreče etnične sku-pine zagotovljene v 61. členu Ustave RS43 in ne iz 64. člena (ki opredeljuje položaj madžarske in italijanske manjšine). S tem naj bi bile dovolj jasno postavljeno razliko-vanje med individualnimi in kolektivnimi pravicami.44

Zahteve po vračilu zaplenjenega nemškega imetjaPo družbenih in političnih demokratičnih spremembah v Sloveniji spomladi 1990 in po osamosvojitvi je bilo eno izmed vprašanj tudi, kako bo država uredila vračilo zaple-njenih, nacionaliziranih nepremičnin. Republika Slovenija je leta 1991, sprejela Zakon o denacionalizaciji, katerega osnovni namen je bil poprava krivic tistim osebam, kate-rih premoženje je bilo podržavljeno s tako imenovanimi povojnimi revolucionarnimi ukrepi.45 Njegov temeljni namen je bil poprava krivic tistim osebam, katerim je bilo s povojnimi revolucionarnimi ukrepi premoženje podržavljeno. Zakon veže vrnitev podržavljenega premoženja na jugoslovansko državljanstvo osebe v obdobju, ko je bilo premoženje podržavljeno - ki pa ga preseljeni in izseljeni Nemci niso imeli – in odločba ustavnega sodišča. Slednja je delno razveljavila principe zapisane v odloku predsedstva

manjšinske zaščite. Njihov položaj se je sicer po letu 1948 izboljševal vendar je bilo njihovo vprašanje za jugoslovanske oblasti kot dokončno rešeno. Tragična usoda ki so jo doživeli je bila posledica zgodovinskih dogodkov, ostre nacistične okupacijske poli-tike, paranoje pred njeno povrnitvijo, evforije zaradi zmage nad njo in z njimi poveza-nimi maščevalnimi ukrepi. Njihova usoda je bila podobna kot so jo doživeli Nemci v drugih državah vzhodne in jugovzhodne Evrope.34

Število „Nemcev“ danesOb usodi, ki je doletela nemško manjšino med in po drugi svetovni vojni zato ni pre-senetljivo, da popisi prebivalstva po vojni ugotavljajo, da število Nemcev in Avstrijcev (po merilu narodnosti) oziroma oseb z nemškim maternim jezikom nikoli ni doseglo desetine števila oseb nemške manjšine pred 2. svetovno vojno. Kljub temu, da popisi ne dajejo absolutne resnice o stanju in položaju „Nemcev“, pa iz njih vseeno lahko razberemo poglavitne strukturne značilnosti in procese.

Še največ so jih našteli ob popisu leta 1948 (1.824 Nemcev in 582 Avstrijcev, skupaj 2406 oseb), potem pa je njihovo število upadalo. Padanje števila Nemcev in Avstrijcev na Slovenskem pri štetjih 1953 (1906, po materinem jeziku 2.590), 1961 (986), 1971 (700), 1981 (560, po materinem jeziku 1.189) in 1991 (745, po materinem jeziku 1.543), ne izkazujejo statistično neopravičljivega padanja, je pa tudi v skladu z zgodo-vinskim dogajanjem (npr.: dovoljenim odhodom/izseljevanjem v Jugoslaviji preostalih „Nemcev“ od začetka petdesetih let dalje). Tudi pri kasnejših statističnih podatkih, še posebej po letu 1961 moramo upoštevati tudi dejstvo, da so se v Slovenijo priselili tudi „nemški“ člani iz mešanih zakonov, slovenskih delavcev na začasnem delu v tujini Avstrije in Nemčije pa tudi nekaterih drugih priseljenih Nemcev in Avstrijcev.

Poleg maloštevilnosti je druga značilnost „Nemcev“ na slovenskem njihova razpr-šenost, raztresenost po celotnem slovenskem ozemlju.35 Po popisu 1991 so bili tako navzoči v 309 naseljih, osebe z nemškim maternim jezikom pa v 459. Avstrijci in Nemci in osebe z nemškim maternim jezikom niso nikjer prebivali strnjeno. Njihova koncentracija v nobenem okraju (popisa l. 1948 in 1953) ali občini (v popisih od 1971 dalje) ni dosegla odstotka celotnega prebivalstva. Število oseb obeh narodnosti ali samo oseb z nemškim maternim jezikom je bilo majhno tudi v posameznih naseljih. Tako je bilo po popisu leta 1991na primer več kot 10 oseb obeh narodnosti je navzočih le v štirih naseljih, več kot 10 oseb z nemškim maternim jezikom pa v dvanajstih.

Naslednja značilnost Nemcev je njihova neavtohtonost, po kateri večino oseb avstrijske in nemške narodnosti ne moremo uvrstiti med ostanke predvojne nemške narodne manjšine na Slovenskem. Namreč, kar polovica oseb, ki so se opredelile za avstrijsko in nemško narodnost, priselilo iz tujine, 7 % pa iz nekdanjih jugoslovanskih republik. In 54 odstotkov oseb, ki so se opredelile za avstrijsko in nemško narodnost, je bilo rojenih v tujini.

Značilnosti Nemcev na Slovenskem so tudi velike selitvene značilnosti (začasno bivanje v tujini) in posebna strukturiranost, ki v mnogočem izrazito odstopa od slo-venskega povprečja: nesorazmerje med spoloma (le tretjina moških), majhno število otrok, visoka starostna sestava, velik delež začasno bivajočih v tujini, narodnostna nehomogenost družin.36

Leta 2002 je popis naštel le 963 oseb z nemškim maternim jezikom in po narodni pripadnosti 181 Avstrijcev in 499 Nemcev. Popis leta 2011 pa ni bil več izveden kla-sično ampak na podlagi evidenc statističnega urada, med rezultati pa ni več podatkov o narodnosti ali veroizpovedi.37

Po demokratičnih spremembah leta 1990 so v Sloveniji ustanovili več nemških društev. Najstarejše je Društvo Most svobode (Freiheitsbrücke/Freedomsbridge), usta-novljeno decembra 1990 v Mariboru. V programu so si zadali skrb za ohranjanje kul-turne dediščine Nemcev v slovenskem prostoru in za priznanje nemške manjšine v Sloveniji na enaki ravni kot jo imata italijanska in madžarska manjšina. Sledili sta društvi, ki sta povezani z nemškim jezikovnim otokom na Kočevskem; Društvo Koče-varjev staroselcev (Gottscheer Altsiedler Verein), v Občicah so ustanovili 1992 Kočevarji


19 Milko Mikola (ur.), Dokumenti in pričevanja o povojnih izgonih prebivalstva v Sloveniji, Lju-bljana 2009, dok. št. 6, str. 43.

20 ARS, AS 1199, KUNI, Konferenčna seja predstavnikov ministrstev in drugih ustanov v Ljubljani, 4. oktobra 1945, ob razpravi o vprašanju izgona Nemcev iz Slovenije in zaplembi njihovega pre-moženja.

21 Mikola, Dokumenti in pričevanja o povojnih koncentracijskih taboriščih v Sloveniji, str. 24.22 T. Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 175.23 M. Ferenc, Kočevska – pusta in prazna, str. 271–275.24 ARS, AS 1931, šk. 1062, Poročilo o selitvah Volksdeutscherjev v letih 1945 – 1946, sestavil major

Zvone Debevc, 26. 11. 1951.25 Repe, »Nemci« po drugi svetovni vojni, str. 211–214; Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo

svetovno vojno, str. 185–188.26 Poročilo o selitvah Volksdeutscherjev.27 Mikola, Dokumenti in pričevanja o povojnih izgonih prebivalstva v Sloveniji, str. 14.28 Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 190.29 Dopis Inštituta za novejšo zgodovino avtorju, 7.3.2012.30 Mikola, Dokumenti in pričevanja, str. 87– 95.31 Zdenko Zavadlav, Iz dnevniških zapiskov mariborskega oznovca, Založba za alternativno teorijo,

Maribor 1990, str. 91–93.32 Dokumentarni film Otroci s Petrička, režija Milan Zupanič, 2007.33 Z oznako »Nemci« označujem pripadnike oseb nemške in avstrijske narodnosti in osebe z nemš-

kim maternim jezikom.34 Dušan Nećak, »Nemci« v Sloveniji 1938–1948, v: Slovensko-avstrijski odnosi v 20. stoletju / Slowe-

nisch-österreichische Beziehungen im 20. Jahrhundert, Historia 8, Ljubljana 2004, str. 349–402.35 Več kot polovica oseb obeh narodnosti je navzočih v naseljih z eno, dvema ali tremi osebami ene

ali druge narodnosti. V takšnih naseljih je tudi 40 % oseb z nemškim maternim jezikom.36 Več o tem glej Mitja Ferenc, »Nemci« na Slovenskem v popisih prebivalstva po drugi svetovni

vojni, v: Nećak (ur.), »Nemci« na Slovenskem 1941 – 1955, Ljubljana 2002, str. 317–368; Dušan Nećak, »Nemci« na Slovenskem 1945–1955 v luči nemških in avstrijskih dokumentov, v: Nemci na Slovenskem 1941–1955 (ur. Dušan Nećak), str. 219 –290.

37 Mitja Ferenc, Etno- in socialnodemografska struktura »Nemcev« na Slovenskem v obdobju jugo-slovanske države po 2. svetovni vojni, v: Soočanje z demografskimi izzivi, Zbornik 14. medna-rodne multikonference Informacijska družbe – IS 2011, zvezek B, str. 33 –37.

38 http://www.gottscheer.eu.39 http://www.drustvo-mostovi.si.40 http://www.altoesterreicher.net/kulturno-drustvo-celje-ob-savinji.41 http://www.altoesterreicher.net.42 Sporazum med Vlado Republike Slovenije in Vlado Republike Avstrije o sodelovanju v kulturi,

izobraževanju in znanosti je bil podpisan 30.4.2001 v Ljubljani. Avstrijska stran ga je uradno potrdila julija 2001, slovenska pa februarja 2002, tako da je v veljavo stopil 1.5.2002.

43 Člen 61: »Vsakdo ima pravico, da svobodno izraža pripadnost k svojemu narodu ali narodni skupnosti, da goji in izraža svojo kulturo in uporablja svoj jezik in pisavo«; Ustava RS, Ur. l. 33/9, 23.12.1991.

44 Več o tem M. Ferenc, Kočevska – pusta in prazna, str. 330–336.45 Zakon o denacionalizaciji, Ur. l. RS, št. 27/91, z dne 29.11.1991.46 M. Ferenc / Repe, Slovensko-avstrijski odnosi po mednarodnem priznanju, str. 642–645, 693–697.

AVNOJa iz novembra 1944 (princip kolektivne krivde). Nekdanjim pripadnikom nemške manjšine, ki jim je bilo zaplenjeno premoženje je dala možnost, da dokazujejo, da med okupacijo niso bili nelojalni. Če to dokažejo si lahko pridobijo slovensko državljanstvo in s tem pravico do vrnitve premoženja. Takšna odločitev ustavnega sodišča je postala predmet avstrijskih očitkov Sloveniji o „diskriminatorni denaciona-lizaciji“ v RS, češ da ni skladno z modernimi pravnimi načeli in ni evropsko, če mora nekdo dokazovati svojo nedolžnost, temveč obratno, da mu mora biti krivda doka-zana. Slovenija te očitke zavrača, pri čemer se opira tudi na mednarodne konvencije.46

1 Fran Zwitter, Nemci na Slovenskem, v: Sodobnost 6 (1938), str. 483– 497. 2 Mitja Ferenc / Božo Repe, Nemška manjšina v Sloveniji med obema vojnama = Die deutsche

Minderheit in Slowenien in der Zwischenkriegszeit, v: Slovensko-avstrijski odnosi v 20. stoletju = Slowenisch-Österreischische Beziechungen im 20. Jahrhundert, Historia 8, Ljubljana 2004, str. 148 –150, 162–165.

3 Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933 –1941, Ljubljana 1966, str. 11–15. 4 Hans Hermann Frensing, Die Umsiedlung der Gottscheer Deutschen. Das Ende einer südostdeuts-

chen Volksgruppe, Buchreihe der Südostendeutschen Historischen Kommission, Band 28, Mün-chen 1970; Tone Ferenc, Nacistična raznarodovalna politika v Sloveniji 1941–1945, str. 587– 592; Mitja Ferenc, Kočevska, pusta in prazna. Nekdanje nemško jezikovno območje na Kočevskem po odselitvi Nemcev, Ljubljana 2005.

5 Tone Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, v: Dušan Nećak (ur.) »Nemci« na Slovenskem 1941–1955, Razprave Filozofske Fakultete, Ljubljana 2002, str. 160 –165.

6 Odlok Predsedstva AVNOJ o prehodu sovražnikovega imetja v državno svojino, o državnem upravljanju imetja odsotnih oseb in o zasegi imetja, ki so ga okupatorske oblasti prisilno odtujile, Uradni list (v nadaljevanju Ur. l.). Demokratične federativne Jugoslavije (v nadaljevanju DFJ) št. 2–25, z dne 6. 2. 1945, objavljen v posebni prilogi Ur. l. Slovenskega narodnoosvobodilnega sveta in Narodne vlade za Slovenijo (v nadaljevanju SNOS in NVS) št. 6 z dne 6. 6. 1945 (v nadaljevanju odlok predsedstva AVNOJ).

7 Jože Prinčič, Podržavljenje nemške imovine na slovenskem ozemlju po drugi svetovni vojni 1945 –1955, v: Dušan Nećak (ur.) Nemci na Slovenskem 1941 – 1955, Razprave Filozofske Fakul-tete, Ljubljana 2002, str. 309–316.

8 Prinčič, Podržavljenje nemške imovine na slovenskem ozemlju po drugi svetovni vojni, str. 291, 292. 9 Božo Repe, »Nemci« na Slovenskem po drugi svetovni vojni, v: »Nemci« na Slovenskem 1941–1955

(ur. Dušan Nećak), Ljubljana 2002, str. 197– 200.10 Ukaz o prenehanju vojnega stanja z Nemčijo, Ur. l. FLRJ, št. 35–350 z dne 1.8.1951. Ukaz o prene-

hanju vojnega stanja z Zvezno republiko Avstrijo, Ur. l. FLRJ, št. 4–54 z dne 17.1.1951.11 Za »folksdojčerje« iz Poljske, Češkoslovaške in Madžarske so bila usodna določila člena XIII.

Potsdamskega sporazuma z dne 2. avgusta 1945, s katerim so se Stalin, Truman in Attlee dogovo-rili o usodi povojne Evrope in Nemčije, ter med drugim v citiranem členu tudi zapisali: »Izvesti se mora preselitev nemškega prebivalstva ali delov nemškega prebivalstva (Bevölkerungsele-mente), ki so ostali na Poljskem, na Češkoslovaškem in na Madžarskem, v Nemčijo.« So enotnega mnenja, da se mora preselitev izvesti na človeški način.

12 Repe, »Nemci« po drugi svetovni vojni, str. 204.13 Glej npr. Theodor Schieder (ur.), Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Dokumentation

der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, Bd. 5, Düsseldorf 1961; Wilhelm Lampeter/ Ludwig Kren, Gottscheer Flüchtlingsschicksale. Bericht über Umsiedlung und Vertreibung sowie die Zeit danach, Gottschee 4/5, Weilheim 1994; T. Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 166 –169.

14 Franjo Baš, Doneski k problematiki slovenještajerskega nemštva pred in med okupacijo 1941 – 1945, Inštitut za narodnostna vprašanja v Ljubljani, str. 5.

15 Mateja Malnar, Analiza fonda Kulturbunda v Arhivu MNZ, diplomska naloga, Univerza v Lju-bljani, Filozofska fakulteta, Oddelek za zgodovino, 1997.

16 Arhiv Republike Slovenije (v nadaljevanju ARS) – dislocirana enota 1, Brzojavka notranjega ministrstva DFJ 13. 1. 1946 in notranjega ministrstva Slovenije, 14. in 26.1.1946; ARS- dislocirana enota 2, PSNOS-KUNI, f. 498/II, Zapisnik konference predstavnikov ministrstev in drugih usta-nov, 4.10.1945; ARS, AS 223, šk. 28, dopis sekretarja okrožnega komiteja KPS Maribor Sergeja Kraigerja centralnemu komiteju KPS, 16.6.1945.

17 ARS-2, štab za repatriacijo, f. 132, navodila oddelka OZNA, 26.6.1945.18 Milko Mikola (ur.), Dokumenti in pričevanja o povojnih koncentracijskih taboriščih v Sloveniji,

Ljubljana 2007, str. 12–16.

84 85PODUNAVSKOŠVAPSKO STANOVNIŠTVO U VOJVODINIMICHAEL PORTMANN

evakuacije i bežaniju. Iz Srema i Slavonije moglo se još pre ulaska Crvene armije i jugoslovenskih partizana u jesen 1944. godine evakuisati praktično celo „folksdojčer-sko“ stanovništvo. Po sopstvenom računanju, možda oko 65.000 bačkih i 5.000 baranj-skih Nemaca doživelo je i pretrpelo dolazak Crvene armije i Titovih partizana. U Banatu je ostalo oko 85.000 Nemaca. Ako se pretpostavi da je možda do 10.000 slove-načkih Nemaca ostalo u zemlji, u celoj Jugoslaviji je od jeseni 1944. godine pod Titovu vlast došlo između 160.000 i 170.000 „folksdojčerskih“ civila. Velika većina njih – oko 155.000 osoba – nalazila se na teritoriji kasnije AP Vojvodine, dakle u Banatu, Bačkoj i Sremu.7 Doduše jedan popis stanovništva koji je kako u nemačkoj, tako i u jugoslo-venskoj istorijografiji gotovo zanemaren, a koji je Vojna uprava sprovela u novembru i decembru 1944. godine, navodi još samo 100.000 osoba koje su se izjasnile kao Nemci.8 Kako se može objasniti ova eklatantna razlika? Više desetina hiljada osoba koje su na jugoslovenskom popisu 1931. godine navele nemački kao maternji jezik, su sada iz opravdanog straha od represije i osvete „postali“ Mađari, Srbi i Hrvati. A oko 6.500 „folksdojčera“ su te krvave jeseni, još pre popisa, postreljali vojnici Narodnooslobodi-lačke vojske.9 Kao uvek u slučajevima kada se ljudi razvrstavaju prema etničkoj pripad-nosti koja se ne može objektivno utvrditi, za njihovu dalju sudbinu odlučujuća je bila odluka vlasti o njihovoj pripadnosti a ne njihovo subjektivno izjašnjavanje. I komuni-stički vlastodršci su, bez obzira na rezultate svog popisa, polazili od oko 150.000, a ne od samo 100.000 osoba u budućoj APV koji su za njih važili kao „Nemci“.

Dana 17. oktobra 1944. godine po Titovom naređenju u Banatu, Bačkoj i Baranji je nastala Vojna uprava po sovjetskom uzoru koja je do svog raspuštanja sredinom febru-ara 1945. godine veoma bitno odlučivala o sudbini „folksdojčera“.10 Uspostavljanje Vojne uprave je obrazloženo i time da u tim oblastima „[…] živi mnogo Nemaca i Mađara koji su se tokom okupacije prema slovenskim stanovnicima ponašali neprija-teljski i koji su učestvovali u svim zločinima […]. Posebno su se ovdašnje Švabe prema Srbima, ali i prema drugim narodima, ponašale varvarski. Zato je nužno da se teme-ljito [podvučeno u originalu – op. a.] obračunamo sa svim Švabama, kao i sa onim Mađarima koji su počinili zločine.“11 Sto tri dana Vojne uprave stajali su potpuno u znaku osvete, hapšenja, osuda i ubijanja većinom „folksdojčerskih“, ali i drugih (mađarskih, hrvatskih, srpskih) ratnih zločinaca, kolaboranata i „narodnih neprijate-

Podunavskošvapsko stanovništvo u Vojvodini: beg, internacija i politika iseljavanja (1944.–1954.)

Michael Portmann

U ovom radu treba na osnovu oskudnih dostupnih dokumenata iz srpskih i vojvođan-skih arhiva1 ocrtati sudbinu podunavskošvapskog stanovništva Autonomne pokrajine Vojvodine (APV) u periodu od 1944. do 1954. godine. Uz to će biti izložene osnovne crte politike jugoslovenskih komunista prema Nemcima i stavljene u širi međuna-rodni kontekst.

Stanje izvoraStanje arhiva u Republici Srbiji, odnosno u AP Vojvodini do danas ne omogućava potpun uvid u planove, ciljeve i mere jugoslovenskih komunističkih vlasti u oblasti populacione i nacionalne politike neposredno posle Drugog svetskog rata. Za to postoji nekoliko razloga. Pre svega treba navesti da su u Beogradu praktično svi doku-menti Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) nedostupni. Po veb-stranici nedavno reorganizovanog Vojnog arhiva Srbije, dokumenti Ministarstva odbrane su u među-vremenu sređeni u 26 fondova i stavljeni na uvid istraživačima.2 Pa ipak, dostupni izvorni materijal o jugoslovenskoj policiji, komunističkoj tajnoj policiji OZNA-i (Ode-ljenje za zaštitu naroda), specijalnoj vojnoj jedinici KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije), kao i o radu organa unutrašnjih poslova na svim nivoima vlasti nije izda-šan i u svakom pogledu je nezadovoljavajući. Pod takvim okolnostima neće biti začu-đujuće ako se istoriografska slika o jugoslovenskoj politici prema Nemcima posle 1944/1945. godine učini donekle bezbojnom.

U stvari, najveći deo onoga što je poznato o sudbini nemačkog stanovništva posle komunističkog osvajanja vlasti u jesen 1944. godine potiče iz podunavskošvapskih istra-živanja i sećanja3, a ne iz „jugoslovenskih“ (tj. slovenačkih, hrvatskih4 i srpskih) arhiva. Ovim radom će se makar pokušati da se donekle popuni ta istraživačka praznina.

Beg, streljanje i internacijaJugoslovenski izvori do danas ćute o tome da li je Tito u jesen 1944. godine izdao kon-kretna uputstva za postupanje sa domaćim Nemcima, ili su hapšenja, streljanja, radna obaveza i delimično interniranje Podunavskih Švaba od oktobra 1944. godine usledili bez jasnih uputstava partijskog vrha, a time po sopstvenom nahođenju viših vojnih i partijskih funkcionera. U Dokumentaciji o proterivanju5 i u podunavskošvapskoj lite-raturi se uglavnom polazi od planskog, centralno vođenog postupanja.6 Jugoslovenski izvori tu pretpostavku ne mogu niti da nedvosmisleno potvrde, niti da je jasno pobiju. Organizaciona struktura komunističke Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju koja je uspostavljena u oktobru 1944. godine, sa njenim Odsekom za mobilizaciju, logore i radnu službu, dakako ukazuju na to da je sa samog vrha došlo bar uopšteno, možda samo usmeno, naređenje o „specijalnom postupku“ s preostalim domaćim „Švabama“ (a u početku i Mađarima). Uz hijerarhijsku zapovednu strukturu Partije i Armije teško da bi takve akcije mogle da se izvode bez Titovog znanja i načelnog pristanka. Svakako, za razliku od npr. Čehoslovačke ili Poljske, za jugoslovenski komunistički vrh „nemački problem“ je isprva verovatno bio samo drugorazredan. Na vrhu liste prioriteta je bar do kraja rata stajalo uništenje domaćih protivnika u građanskom ratu. Kolektivno ise-ljavanje „Nemaca“ (i drugog stanovništva) do leta 1945. godine budući komunistički vlastodršci verovatno nisu planirali.

Već tokom rata došlo je u sklopu nacističke „narodnosne politike“ do preseljavanja „folksdojčera“. Takve akcije preseljavanja su onda u proleće 1944. godine prešle u mere

Vojna uprava za Banat, Bačku i Baranju (1944/45.).


jalnim režimom). Odlučujući za totalnu koncentraciju bili su verovatno opet vojni zahtevi na šta ukazuje zapovest 3. armije Komandi Vojne oblasti Vojvodine od 24. marta 1945. godine: „Tokom proteklih borbi utvrđeno je zločinačko držanje stanovniš-tva nemačke narodnosti. Smesta iseliti nemačko stanovništvo bez obzira na starost i pol, duž pojasa širine 10 km istočno od Dunava između Bačkog Brega na severu i Palanke na jugu, uključujući Sombor. Isto će se uraditi i u Baranji.“15 Izuzeti od kolek-tivnog hapšenja bili su pre svega Nemci koji su se borili u redovima Narodnooslobo-dilačke vojske, stručni radnici i osobe iz tzv. mešovitih brakova. Upućivanje u logore izvršili su OZNA i KNOJ u saradnji sa vojnim jedinicama mesnih i oblasnih komandi koje su još uvek postojale, pri čemu je stalno dolazilo do nepravilnosti i zlostavljanja. O tome se u izveštaju Vanredne kontrolne komisije za Banat od 15. maja 1945. godine kaže: „Interniranje Nemaca nije ni na jednom mestu sprovedeno pravilno. Ovo zato što se sa interniranjem počelo brzo i bez tačno utvrđenih kriterija. Zato je dolazilo do neizbežnih grešaka: interniranja onih koji to nisu zaslužili i zadržavanja na slobodi onih koji je trebalo da budu poslati u logor. U tom smislu dobila je Komisija mnogo žalbi koje ilustruju nepravilni rad. [...] Postupak sa interniranima nije uvek pravilan a ima i slučajeva batinanja i silovanja: u Begejskom Sv. Đurđu komandir logora je istu-kao dva osamdesetogodišnja logoraša od kojih je jedan već imao šlog, a drugi ne vidi. Njegova 45-ogodišnja ćerka je silovana.“16

Najkasnije do juna 1945. godine između 105.000 i 110.000 osoba17 bilo je interni-rano u prvobitnih osamdesetak logora ili naselja pod specijalnim režimom. Postepeno se prešlo naprostorno razdvajanje radno sposobnog od radno nesposobnog stanovniš-tva. Zatočenici su korišćeni za poljoprivredne radove, raščišćavanje i izgradnju, pri čemu su uglavnom katastrofalni životni uslovi bili krivi za vrlo visoku stopu smrtnosti među „folksdojčerima“. Čak se i u jednom izveštaju jugoslovenskog Ministarstva unu-trašnjih poslova iz 1947. godine o tome kaže: „Stanje u tim logorima je u svakom pogledu krajnje loše. Smeštaj, higijenski uslovi, ishrana i odeća su daleko ispod mini-malnih uslova za normalan život. Iako su ovo ministarstvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova Narodne republike Srbije preduzele mnoge mere da se stanje popravi, posti-gnuti su samo slabi rezultati.“18

Između oktobra 1944. i marta 1948. godine u Jugoslaviji je na osnovu pouzdanog statističkog proračuna stradalo oko 50.000 „folksdojčera“.19 Pretežni deo (oko 43.500 osoba) je umrlo tokom bega ili od posledica fizičkih i duševnih patnji u radnim i bole-sničkim logorima. Verovatno je pri prvom dodiru sa jugoslovenskim partizanima bez suđenja pogubljeno oko 6.500 Podunavskih Švaba koji su stvarno ili navodno skrivili ratne zločine usled obavljanja svojih funkcija ili delatnosti između 1941. i 1944. godine.20 Ukupno je oko jedne trećine Podunavskih Švaba koje su se našle u vlasti Narodnooslo-bodilačke vojske pomrlo tokom tri ipo godine. Kad se govori o ovako velikoj smrt-nosti treba imati na umu da su internacijom bili pogođena najvećim delom deca i stariji ljudi koji su morali da vrše radnu službu.

Jugoslovenska politika prema Nemcima u međunarodnom kontekstu (1944.–1948.)U poređenju sa drugim istočnoevropskim i jugoistočnoevropskim zemljama koje su pre rata imale nemačko stanovništvo, na početku izneto stanje izvora otvara dosta prostora za spekulaciju kako je komunistički vrh oko Josipa Broza Tita, Moše Pijade, Edvarda Kardelja, Aleksandra Rankovića i Milovana Đilasa nameravao da posle rata reši „problem“ domaćih Nemaca. O budućem postupanju s jugoslovenskim Nemcima je verovatno diskutovano u Politbirou Komunističke partije Jugoslavije od 1944. godine, čak iako do sada nisu na videlo izašla pisana svedočanstva o tome.21 Ni jugo-slovenska vlada u izbeglištvu bar do marta 1944. godine nije raspolagala nikakvim konkretnim planovima šta da se radi s Nemcima posle rata, iako su neki ministri ple-dirali za njihovo iseljavanje.22 Samo su srpski nacionalistički četnici u svom programu predviđali proterivanje svih nelojalnih manjina.23

Izgleda da jugoslovenski komunisti još ni u jesen 1944. godine nisu pravili takve planove. U najmanju ruku često citirana odluka Predsedništva AVNOJ-a o „prelazu u

lja“. Vodeću ulogu u tome imala je tajna policija OZNA, kao i specijalna vojna jedinica KNOJ. Pre svega članovi OZNA-e i KNOJ-a su bili ti koji su likvidirali stvarne ili navodne ratne zločince svih nacionalnosti. Po jednom izveštaju načelnika II odeljenja OZNA-e za Vojvodinu iz 1946. godine, tokom prvih meseci nakon ulaska partizana na teritoriju Vojvodine, vojnici OZNA-e streljali su 9.668 osoba, od toga 6.763 Nemca, 1.776 Mađara, 436 Hrvata i 693 osobe drugih nacionalnosti (Rusa, Čeha, Slovaka, Rusina, Bunjevaca).12

Prvo poznato naređenje komunističkog vođstva o interniranju podunavskošvap-skog stanovništva u Banatu izdato je već 18. oktobra 1944. godine.13 U njemu se između ostalog kaže da Nemci koji su napustili svoje kuće u njih više ne smeju da se vrate, već da ih treba uputiti u logore. Dana 29. novembra 1944. godine komandant Vojne uprave, Ivan Rukavina, naredio je da se svi nemački muškarci uzrasta od 16 do 60 godina (izuzev Nemaca koji su bili prihvaćeni kao antifašisti) skoncentrišu u za to predviđene logore. (Još) nelogorisano nemačko stanovništvo je od tada trebalo „strogo nadzirati“, a slobodu njegovog kretanja drastično ograničiti.14 Postupanje sa podunav-skošvapskim stanovništvom u doba Vojne uprave ukazuje na to da jasnog naređenja Vrhovne komande Armije i Politbiroa Komunističke partije po tom pitanju nije bilo. Postupanje sa domaćim Nemcima je očito više zavisilo od bezbednosnih potreba Armije i Partije (čak i ako su one bile preterane) nego od unapred definisanih poli-tičko-ideoloških smernica.

Druga faza prostorne koncentracije podunavskošvapskog stanovništva se može vremenski ograničiti krajem marta i junom 1945. godine. Tokom ta tri meseca prak-tično svo stanovništvo jugoslovenskih Nemaca koje je preostalo u Vojvodini bilo je otpravljeno u logore ili sakupljeno u sela pod posebnom upravom (naselja pod speci-

Federalna jedinicaAutonomna pokrajina i oblast

internirano neinternirano folks -dojčera

ukupno

muš

karc

i

žene

deca

ukup

no

muš

karc

i

žene

deca

ukup

no

Srbija - - - 281 - - - 188 125 341

Kosovo - - - - 1 3 - 4 - 4

Vojvodina 30.745 54.099 20.896 105.740 2.000 3.000 1.000 6.000 - 111.740

Hrvatska 3.000 4.500 3.100 10.600 700 1.000 300 2.000 - 12.600

Slovenija - - - - 1.700 2.200 803 4.703 - 4.703

Crnagora - - - - - - - - - -

Makedonija - - - - - - - - - -

Bosna i Hercegovina

469 222 426 1.117 1 1 2 4 - 1.121

ukopno 34.214 58.821 24.422 117.485 4.402 6.204 2.105 12.899 125 130.509

Izvor: AJ F-50, 35/844: Tabelarni pregled interniranih i neinterniranih Nemaca na teritoriji Jugoslavije, nedatirano, nepotpisano.

1 U ovoj rubrici nedostaje podela na muškarce, žene i decu. Zbog toga u horizontali ima 28 manje nego u vertikali.

Tabela: Broj „folksdojčera“ na teritoriji Jugoslavije 1945. godine


I dalje bez odgovora u istoriografiji je pitanje kako to da Jugoslavija u protokolu sa Potsdamske konferencije od 1. avgusta 1945. godine nije spomenuta kao jedna od zemalja (zajedno sa Poljskom, Čehoslovačkom i Mađarskom) iz kojih je trebalo „na uredan način” iseliti nemačko stanovništvo. Moguće objašnjenje bi moglo biti to što su do završetka rata za članove Politbiroa drugi problemi (posebno eliminacija jugoslo-venskih protivnika u građanskom ratu) imali veću važnost u odnosu na pitanje iselja-vanja, odnosno proterivanja domaćih Nemaca. Zaista, jugoslovenski komunisti su uvek delovali izolovanije i bili su slabije uključeni u međunarodnu politiku od izbe-gličkih političara iz Čehoslovačke ili Poljske koji su tokom rata uz konsultacije sa rat-nim saveznicima intenzivno mogli da razmišljaju o budućoj sudbini „svojih“ Nemaca. Uz to, možda je za predstavnike Saveznika nemačko stanovništvo u Jugoslaviji u pore-đenju sa onim u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, bilo suviše malobrojno da bi se o njemu raspravljalo na konferenciji. Nasuprot tome izvesno je da je Predsedništvo Ministarskog saveta Demokratske Federativne Jugoslavije najkasnije od juna 1945. godine želelo iseljavanje Nemaca koji su još preostali u zemlji, a taj korak je ovako obrazložilo: „Jugoslovenska vlada smatra da se Nemci koji se nalaze unutar granica Jugoslavije moraju iseliti i poslati u Nemačku. Imamo pravo na to iseljenje jer! su Nemce koji se danas nalaze u Jugoslaviji naselili nemački osvajači na zemlji koja

pripada Jugoslovenima.! Nemačka manjina od dana svog naseljavanja u našoj zemlji i do danas radi protiv

interesa naroda Jugoslavije, jer se stavlja u službu nemačkog imperijalizma. To se posebno pokazalo tokom ovog rata kada se ona svim sredstvima borila protiv naše Armije i uopšte protiv Narodnooslobodilačkog pokreta.

! Nemačka manjina je počinila toliko zločina nad narodima Jugoslavije tokom ovog rata da bi njen dalji ostanak u Jugoslaviji ometao izgradnju naše države“.32

Očito jugoslovenskoj vladi nije uspelo da na vreme obavesti predstavnike Potsdamske konferencije o svom stavu po pitanju Nemaca.

Između leta 1945. i početka 1947. godine jugoslovenska vlada je više puta bezus-pešno pokušavala da postigne međunarodno odobren transfer Podunavskih Švaba interniranih u Vojvodini.33 Međutim, kad je u julu 1946. godine čak i Moskva odbila takve zahteve,34 jugoslovenske vlasti su počele da aktivno pomažu bežanje interniranih Podunavskih Švaba iz radnih i koncentracionih logora. Treba pretpostaviti da je do kraja 1947. godine između 35.000 i 40.000 osoba pobeglo iz Jugoslavije.35 U tom tre-nutku, međutim, počela je da se nazire promena u postupanju sa preostalim Nemcima: bežanija je zaustavljena a mnogi mlađi ljudi zaposleni su u rudnicima i na državnim poljoprivrednim dobrima umesto otpuštenih nemačkih ratnih zarobljenika. Logori u Vojvodini su postupno raspušteni do marta 1948. godine, radno sposobni posebno popisani i upotrebljeni kao radnici na državnim dobrima i u seljačkim radnim zadru-gama. Od 1949. godine otpušteni jugoslovenski Nemci mogli su da podnesu zahtev za jugoslovenskim državljanstvom, pošto su do tad – iako formalnopravno nikad nisu bili lišeni jugoslovenskog državljanstva – važili za lica bez državljanstva.

„Odluke AVNOJ-a“: Greške i nesporazumiČesto citirana odluka Predsedništva AVNOJ-a (a ne celog AVNOJ-a) od 21. novembra 1944. godine o „prelazu neprijateljske imovine u državno vlasništvo, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih osoba i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile“ regulisala je između ostalog – uz nekoliko izuzetaka – kolek-tivno razvlašćivanje jugoslovenskih Nemaca.36 Prema jednom tumačenju savezne vlade od 2. januara 1946. godine mogla se konfiskovati i oporučno ostavljena imovina. Ovo čak i tada kada se Odluka nije odnosila na osobe koje su na taj način došle u posed nemačke imovine.37

Imovina stanovništva nemačkog jezika je po pravilu prelazila u državno vlasništvo bez sudskog postupka. Dovoljno je bilo da neki upravni organ ustanovi da su vlasnici dotičnih dobara u trenutku stupanja na snagu Odluke pripadali nemačkoj narodnoj grupi, odnosno da su imali državljanstvo Nemačkog rajha. Samo u Vojvodini bilo je

državno vlasništvo neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisut-nih osoba i sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile“ od 21. novembra 1944. godine, ukazuje na to da se s obzirom na vreme njenog nastanka više orijentisalo prema već stvorenom stanju – naime prema begu većine jugoslovenskih Nemaca – i da se delovalo u skladu s tim. U stvari ta odluka Predsedništva AVNOJ-a je bila prva normativna odredba koja se ticala domaćeg stanovništva nemačkog jezika.

Još pre nego što je jugoslovenski partijski i državni vrh tačno znao šta će s jugoslo-venskim Nemcima koji su ostali u zemlji, Sovjetski Savez je u decembru 1944. godine najavio svoje zahteve za „folksdojčerskom radnom snagom“. Sovjetska vlada se još od 1943. godine bavila razradom planom o regrutovanju nemačke radne snage.24 Iako će „upotrebu nemačkog rada“ kao oblik reparacija Saveznici propisati tek na konferenciji na Jalti (4. do 7. februara 1945.),25 već između kraja decembra 1944. i početka januara 1945. godine doći će do deportacija interniranih Podunavskih Švaba iz Vojvodine u Sovjetski Savez. Pošto je Staljin 16. decembra 1944. godine odobrio i proširio planove narodnog komesara za unutrašnje poslove, Lavrentija P. Berije, koji su se ticali jugoi-stočne Evrope, NKVD (Ministarstvo unutrašnjih poslova SSSR) je u Jugoslaviji oko katoličkog Božića 1944. godine počeo prve „akcije sakupljanja“. Uz Jugoslaviju, krajem 1944. i početkom 1945. godine i Rumunija i Mađarska su bile pogođene deportacijama domaćih „folksdojčera“ u Sovjetski Savez. Prema sovjetskim izvorima iz te tri zemlje je do januara 1945. godine u SSSR deportovano ukupno 68.000 „folksdojčera“ (od toga 10.935 osoba iz Jugoslavije, 33.073 lica iz Rumunije i 23.707 iz Mađarske).26

Dana 26. decembra 1944. godine datirana je poruka komandantu Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, Ivanu Rukavini, o predstojećoj poseti sovjetskog general-majora i saradnika NKVD-a, Mihajla A. Zapevalina.27 U njemu je Rukavini naloženo da sovjetskom tajnom agentu zaduženom za mobilizaciju i slanje nemačke radne snage u SSSR „u svemu izađe u susret“ i da odgovori svim njegovim zahtevima.28 Da li je u jugoslovenskom Politbirou ranije bilo govora o broju Nemaca koje treba deportovati ili su želje Moskve prihvaćene bez diskusije (što izgleda verovatnije), i dalje je nepoznato. I o konkretnom sprovođenju ove nasilne deportacije u dostupnim srpskim izvorima nema ničega. U sovjetskim dokumentima se pojavljuje – kako je gore navedeno – broj od skoro 11.000 osoba (od toga 7.243 žena i 3.692 muškarca) koje su poslate na rad na Istok.29 Po četri železnička transporta iz Bačke i iz Banata odvezlo je između 29. decem-bra 1944. i 6. januara 1945. godine te ljude u rudnike Donjetskog basena.30 Po podu-navskošvapskim navodima skoro 2.000 jugoslovenskih Podunavskih Švaba je pomrlo tokom transporta, odnosno pre svega tokom rada u Sovjetskom Savezu.31

Sednica Politbiroa CK KPJ pod Titovim predsedništvom na Visu sredinom 1944. S leva na desno: Vladimir Bakarić, Ivan Milutinović, Edvard Kardelj, Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Svetozar Vukmanović i Milovan Đilas.


1 Oslanjem se na dokumente iz Arhiva Jugoslavije (Beograd), Arhiva Vojno-istorijskog Instituta (Beograd), Arhiva Vojvodine (Novi Sad) te lokalnih arhiva u Subotici, Sombora i Zrenjanina.

2 Vidi http://www.isi.mod.gov.rs/vojni_arhiv02/arhivska_gradja2.php?lang=sr-lat, poslednji put pristupljeno 9. maja 2012.

3 Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, knj 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961; Donauschwäbische Kulturstiftung (izd.), Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, knj. 1: Ortsberichte über Verbrechen an den Deutschen im kom-munistischen Jugoslawien, München 1991; knj 2: Erlebnisberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948, München 1993; knj. 3: Erschießun-gen – Vernichtungslager – Kinderschicksale in der Zeit von 1944 bis 1948, München 1995; knj. 4: Menschenverluste – Namen und Zahlen zu den Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948, München 1994; isti (izd.), Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948, Die Stationen eines Völkermords, München 2000.

4 Zaslugom Hrvatskog instituta za povijest iz Zagreba neposredno posleratno razdoblje u ovoj republici je izvorno dobro dokumentovano. U međuvremenu se pojavilo više regionalno podelje-nih tomova dokumenata u kojima su dokumentovani komunistička represija i zločini. Hrvatski institut za povijest (izd ), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.–1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005 –2011. knj. 1: bez podnaslova (2005); knj. 2: Slavonija, Srijem i Baranja (2006); knj. 3: Zagreb i središnja Hrvatska (2008), knj. 4: Dalmacija (2011).

5 Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd ), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, knj. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961.

6 Dokumentation der Vertreibung, str. 91E. 7 Arhiv Vojvodine (dalje: AV), F-183, pred. 130; 156; 195; 203, bez daljih podataka. 8 AV, F-205, fol.: „Podaci o stanovništvu Bačke 1945“. 9 Hrvatski institut za povijest (izd.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.

– 1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005, str. 324–326, ovde str. 325–326.10 Arhiv Jugoslavije (dalje: AJ), F-513, XXXIV: Naredba vrhovnog komandanta NOV i POJ o uspo-

stavljanju Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, nedatirani dokument, potpisao Tito.11 AV, F-334, bez daljih navoda: Saopštenje PK Vojvodine svim članovima KPJ u Banatu, Bačkoj i

Baranji od 13. novembra 1944. godine, nepotpisano.12 Partizanska i komunistička represija, Dokumenti, Dokument br. 110, str. 324 –326, ovde str. 325 –326.13 Vojni arhiv (dalje: VA), Fond Narodnooslobodilački rat (dalje: NOR), kut. 1661, fasc. 1, dok. 11/1-4:

Naredba br. 2 komandanta Vojne oblasti NOV za Banat od 18. oktobra 1944, potpisao Srević.14 VA, kut. 1661, fasc. 1, dok. 19: Naređenje komandanta Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju od

29. novembra 1944, potpisao Ivan Rukavina.15 VA, kut. 1922, fasc. 3, dok. 6/37: Naredba 3. armije komandi Vojne oblasti Vojvodina od 24. marta

1945, nepotpisano.16 AJ, F-513, XXXIV MP, III-3/176: Završni izveštaj Vanredne kontrolne komisije za Banat Predsed-

ništvu Vanredne kontrolne komisije Saveta ministara za Vojvodinu 15. maja 1945, nepotpisano.17 AJ, F-513, XXXIV MP, III-3/160: Broj logoraša, nedatirani dokument (verovatno iz leta 1945.),

nepotpisano.18 AJ, F-50, 33/158: Strogo poverljivi izveštaj o radu Saveznog ministarstva Generanom sekretarijatu

Savezne vlade od 21. januara 1947, str. 12, nepotpisano.19 Verbrechen an den Deutschen, str. 314.20 Partizanska i komunistička represija, Dokumenti, Dokument br. 110, str. 324 –326, ovde str. 325 –326.21 Milovan Đilas piše u svojim memoarima da je CK KPJ više puta raspravljao o sudbini Nemaca i da

je odlučio da se oni odstrane iz zemlje, Milovan Đilas, Revolucionarni rat , Beograd 1990, str 410.22 Detlef Brandes, Großbritannien und seine osteuropäischen Alliierten 1939–1943. Die Regierun-

gen Polens, der Tschechoslowakei und Jugoslawiens im Londoner Exil vom Kriegsausbruch bis zur Konferenz von Teheran, München 1988, str. 410. Jugoslovenski spiker BBC-a T. Skrbić je svim Nemcima pretio strašnom osvetom: „Za svakog ubijenog Srbina ili Srpkinju Švabe će nam platiti stostruku cenu u švapskim životima i nema te sile na svetu koja bi mogla da zaustavi mač osvete kad za to dođe čas. To pamtite spremajte se jer nije daleko dan kada ćemo Švabama i svim njiho-vim slugeranjama vratiti žao za sramot, ali tako da će našu pravednu osvetu Švabe, gde god ih bude bilo spominjati sa strahom u kostima dok je sveta i veka.“ Zoran Janjetović, Die Konflikte zwischen Serben und Donauschwaben, u: Südostforschungen, knj. 58, München 1999, str. 119 –168, ovde str. 160.

23 Milan Vesović / Kosta Nikolić, Ujedinjene srpske zemlje. Ravnogorski nacionalni program, Beo-grad 1996 i; Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941 – 1945. The Chetniks, Stanford 1975, str. 169 –173.

24 Aleksei M. Filitov, Problems of Post-War Construction in Soviet Foreign Policy Conceptions during World War II, in: Francesca Gari / Silvio Pons (ur.), The Soviet Union and Europe in the Cold War, 1943 – 53, Basingstoke 1996, str. 3 –22, ovde str. 6–7.

68.035 „nemačkih“ poseda38 ukupne površine 389.256 ha koji su prešli u državni agrarni fond.39 Time su konfiskovani nemački posedi činili nešto više od polovine uku-pnog agrarnog fonda Vojvodine (668.412 ha). Do Odluke Predsedništva AVNOJ-a je došlo u trenutku kad se većina Podunavskih Švaba više nije nalazila u Jugoslaviji. Desetine hiljada kuća i poljoprivrednih imanja u Vojvodini je stajalo prazno i u među-vremenu bilo izloženo pljačkanju i uništavanju. Takvo početno stanje je verovatno na ovaj ili onaj način uticalo na donošenje Odluke, a možda ga čak i podstaklo. Tekst je objavljen tek u februaru 1945. godine a jugoslovenska Skupština ga je odobrila tek krajem 1945. godine. U literaturi na nemačkom40 se stalno nailazi na neku navodnu drugu odluku Predsedništva AVNOJ-a, koja se nekad datira 21. novembrom 1943. godine, iako češće 21. novembrom 1944. godine. Na osnovu te „tajne odluke“41 svim osobama nemačke narodnosti koje su živele u Jugoslaviji su navodno oduzeti jugoslo-vensko državljanstvo i sva građanska i državljanska prava.42 Taj dokument se po izjavi Štefana Karnera nalazi u njegovom posedu, a potpisao ga je član Politbiroa Moša Pijade.43 [Up. Prilog Stefana Karnera Narodna grupa nemačkog jezika u Sloveniji i AVNOJ u ovom zborniku, op. ur.] Doduše nacrt nikad nije dobio zakonsku snagu, ako ga je ikada uopšte bilo. Jugoslovenski Nemci su de jure do uzimanja nekog drugog (najčešće nemačkog ili austrijskog) državljanstva, bili jugoslovenski državljani, ali su nakon davanja „autentičnog tumačenja“ od 8. juna 1945. godine Odluke Predsedniš-tva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine izgubili sva državljanska prava.44 U vreme nastanka tog tumačenja nemačka manjina u Jugoslaviji više nije igrala nikakvu ulogu u politici i društvu. Po tadašnjem shvatanju političke elite podrazumevalo se da inter-nirani Nemci ne poseduju više nikakva prava i da ne važe za ravnopravne građane Demokratske federativne Jugoslavije. Uostalom, sadržaj tumačenja od 8. juna 1945. godine bio je uključen u „Zakon o potvrđivanju i izmenama Odluke o prelasku nepri-jateljske imovine u državno vlasništvo“ od 31. jula 1946. godine.45

Spomenimo ovde uzgred mišljenje Predsedništva Ministarskog saveta iz juna 1945. godine u kom se kao reakcija na donošenje austrijskog zakona o državljanstvu46 govori o primeni Odluke Predsedništva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine i njenog Tumačenja od 8. juna 1945. godine na austrijske državljane. To je bilo nužno jer se u Odluci od 21. novembra 1944. godine govori samo o „nemačkim državljanima“. U ovom mišljenju došlo se do zaključka da konfiskacija u načelu pogađa i austrijske državljane ako su se oni tokom rata deklarisali kao Nemci.47

ZaključakJugoslovensku politika prema Nemcima su bez sumnje uglavnom određivale tradicio-nalne snage. Internacionalistički pristup (klasa ispred rase) uglavnom je postojao samo na papiru. Jugoslovenskim vlastima je verovatno bilo jasno da većina podunav-skošvapskih zarobljenika nije počinila nikakav zločin: savezna Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i nijhovih pomagača registrovala je ukupno 2.150 „folks-dojčerskih“ ratnih zločinaca.48 Ipak, tadašnja vojno-politička elita je time što je pretpo-stavila da su praktično svi jugoslovenski Nemci istovremeno bili i nacisti, pridala objektivno neutvrdivoj kolektivnoj nacionalnoj pripadnosti veću važnost nego indivi-dualnom držanju tokom rata.

Najveća civilizacijska katastrofa prošlog stoleća počiva između ostalog i na nasil-noj, pseudonaučno usavršenoj i pervertiranoj podeli ljudi na osnovu navodno objek-tivnih nacionalnih kriterijuma. Zato u jedan od najvažnijih zadataka istoričara spada racionalno i promišljeno postupanje s nacionalno-etničkim kategorijama. U istorio-grafiji i nastavi istorije ne treba obrađivati narode, nacije i etnije, već mnogo više kon-kretne aktere i institucije. Po mom mišljenju, to je jedan od ključeva za uspešno naci-onalno pomirenje.

92 93MICHAEL PORTMANN

25 Ministerium für Auswärtige Angelegenheiten der UdSSR (izd.), Die Krim(Jalta)Konferenz der höchsten Repräsentanten der drei alliierten Mächte – UdSSR, USA und Großbritannien (4.–11. Februar 1945) (Die Sowjetunion auf internationalen Konferenzen während des Großen Vaterlän-dischen Kriegs 1941 bis 1945 4), Moskau/Berlin 1986, str. 227.

26 Izveštaj L. P. Berije J. V. Staljinu i V.M. Molotovu o deportaciji u SSSR na rad interniranih Nemaca sa teritorija Mađarske, Rumunije, Čehoslovačke i Jugoslavije od 26. januara 1945, potpisao narodni komesar za unutrašnje poslove SSSR-a, L. P. dokument objavljen u: T. V. Volokitina et. al. (ur.), Sovetskij faktor v vostočnoj Evrope 1944 – 1953, knj. 1 1944 – 1948. Dokumenty, Moskau 1999, str. 132, dokument br. 33.

27 AV, F-170.88: Poverljivo pismo Vrhovnog štaba NOV komandantu Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, generalu Ivanu Rukavini od 26. decembra 1944, potpis nečitak.

28 AV, F-170.88: Poverljivo pismo Vrhovnog štaba NOV komandantu Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, generalu Ivanu Rukavini od 26. decembra 1944, potpis nečitak.

29 Vidi fusnotu 27.30 Donauschwäbische Kulturstiftung (izd.), Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948.

Die Stationen eines Völkermords. München 2000, str. 87.31 Isto, str. 85 – 87.32 AJ, F-50, 35/703: Poverljivo pismo Predsedništva Ministarskog saveta Demokratske federativne

Jugoslavije Ministarstvu socijalne politike i Ministarstvu inostranih poslova DFJ od 11. juna 1945, nepotpisano.

33 Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 –1952. Politik, Gesell-schaft, Wirtschaft, Kultur, Wien 2008, str. 262 –267.

34 AJ, F-50, 35/980: Dopis Ministarstva inostranih poslova FNRJ Predsedništvu Ministarskog saveta o iseljavanju „folksdojčera“ od 20. septembra 1947, potpisao S. Prica. Pismo je datirano 20. sep-tembrom 1947. godine, ali se u uvodu razmatraju i učinjene diplomatske intervencije između jula i avgusta 1946. godine.

35 Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944–1952. Politik, Gesell-schaft, Wirtschaft, Kultur, Wien 2008, str. 266.

36 Službeni list Demokratske Federativne Jugoslavije 6. februar 1945, br. 2, tačka 25. Nemački pre-vod objavljen je u: Dokumentation der Vertreibung, str. 180E–183E.

37 Istorijski Arhiv Subotica (dalje: IASu), F-70/172: Dopis Predsedništva Narodne skupštine AP Vojvodine svim okružnim, sreskim i gradskim odborima i svim okružnim, sreskim i gradskim komisijama za konfiskaciju od 18. janauara 1946, potpisao šef Odseka za unutrašnje poslove, Danilo Grujić.

38 Od toga u Bačkoj: 29.706 zgrada, u Sremu 7.022 zgrade i u Banatu 24.973 zgrade. AV, F-185, pred. 96.39 Nikola L. Gačeša, Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1944–1948, Novi Sad 1984, str. 191.40 Pre svega: Stefan Karner, Slowenien und seine „Deutschen“. Die deutschsprachige Volksgruppe

als Subjekt und Objekt der Politik 1939 bis 1998, Bonn 2000; isti, Die deutschsprachige Volks-gruppe in Slowenien. Aspekte ihrer Entwicklung, Klagenfurt / Wien 1998; Arnold Suppan, Zwi-schen Rache, Vergeltung und „ethnischer Säuberung“. Flucht, Vertreibung und Zwangsaussied-lung der Deutschen aus der Tschechoslowakei und Jugoslawien 1944–1948, u: Zeitschrift für Geschichts wissenschaft, 51 (2003), tom 1, str. 74–84, ovde str. 80; Statistisches Bundesamt (izd.), Die Deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsge-biete 1931/50, Wiesbaden 1958, str. 444. Kritičke primedbe o tome i kod: Dušan Nećak, Die Deut-schen in Slowenien 1938–1948, u: Dušan Nečak et. al. (ur.), Slovensko-avstrijski odnosi v 20. stole-tju. Slowenisch-österreichische Beziehungen im 20. Jahrhundert, Ljubljana 2004, str. 387–388.

41 Karner, Slowenien und seine „Deutschen“, str. 22.42 Slovenačka odnosno srpska/hrvatska verzija ove navodne odluke do sada nije poznata. Nećak,

Die Deutschen in Slowenien, str. 387.43 Karner, Die deutschsprachige Volksgruppe, str. 126.44 Službeni list DFJ, 8. jun 1945, tačka 347. Nemački prevod je objavljen u: Dokumentation der

Vertreibung, str. 183E-184E.U tumačenju od 8. juna 1945. u članu 1 stoji: „Odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine (čl. 1, stav 2) se odnosi na one jugoslovenske građane nemačke narod-nosti [podvukao autor], koji su se tokom okupacije izjasnili kao Nemci.“

45 Službeni list Federativne Narodne Republike Jugoslavije , 7. avgust 1946, tačka 450. Nemački prevod objavljen u: Dokumentation der Vertreibung, str. 184E–188E.

46 Staatsgesetzblatt für die Republik Österreich, Jg. 1945/60, objavljeno 14. jula 1945, Wien 1945, str. 82–84.

47 Partizanska i komunistička represija i zločini, Dokumenti, str. 270–272.48 Portmann, Die kommunistische Revolution, str. 200.

LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČKOG STANOVNIŠTVA U HRVATSKOJ, 1945.1947.

Logori za internaciju njemačkog stanovništva u Hrvatskoj, 1945.–1947.

Vladimir Geiger

Do potkraj Drugoga svjetskog rata jugoslavenski, i hrvatski, Nijemci muškarci uglav-nom su bili, dragovoljno ili prisilno, mobilizirani u njemačke, hrvatske i mađarske vojne i poluvojne postrojbe i u kućama su ostali pretežito starci, žene i djeca. Nje-mačko stanovništvo, koje nije evakuirano i izbjeglo, bilo je tijekom i neposredno nakon ratnih djelovanja prepušteno samovolji pobjednika. Bezakonje, pljačka, maltre-tiranja, ubojstva, silovanja žena postali su potkraj rata i neposredno nakon njega sva-kidašnjica jugoslavenskih Nijemaca.1

Predsjedništvo Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) donijelo je 21. studenoga 1944. „Odluku o prijelazu u državno vlasništvo neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih osoba i o sekvestru nad imovi-nom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile”, kojom se određuje i položaj folksdoj-čera.2 Odluka Predsjedništva AVNOJ-a od 21. studenoga 1944. nije obvezivala dokaziva-nje potpomaganja okupatora, nego je pod udar došla svaka osoba njemačke narodnosti koja se nije izravno suprotstavila nacizmu. Žrtve kolektivne odmazde nisu bili samo oni jugoslavenski Nijemci koji su mogli dokazati svoje sudjelovanje u partizanskom pokretu ili njegovo pomaganje. Ostalima je slijedila konfiskacija imovine, upućivanje u logore i protjerivanje.3 Na temelju Odluke Predsjedništva AVNOJ-a od 21. studenoga 1944. donesen je niz odluka, uredbi, tumačenja i zakona, kojima je omogućen i na kraju ostva-ren zakonit progon folksdojčera.4 Pitanje folksdojčera u Jugoslaviji riješeno je jedno-strano i bez kompromisa. Takvo šovinističko i genocidno stajalište protiv njemačke manjine donio je AVNOJ koji je, pak, trebao biti jamac jednakopravnosti jugoslavenskih naroda i narodnosti, pravdajući takav odnos kolektivnom krivnjom folksdojčera.

Odnos Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije/Jugosla-venske armije i „narodnih” vlasti prema jugoslavenskim, i hrvatskim, Nijemcima, kojima je pripisana i ozakonjena kolektivna krivnja, ogledni je primjer etničkoga čišćenja u Jugoslaviji, i Hrvatskoj, potkraj Drugoga svjetskog rata i u neposrednom poraću.5 Ratni zločini koje je dio jugoslavenskih, i hrvatskih, folksdojčera počinio6, te njihovo nelojalno držanje tijekom okupacije, poslužili su i kao razlog i kao opravdanje za neljudsko postupanje sa njemačkom manjinom potkraj i nakon Drugoga svjetskog rata.7 Na svim područjima Jugoslavije poslije uspostave komunističke vlasti uslijedio je val uhićenja i likvidacija. Na udaru su bili stvarni i pretpostavljeni politički protivnici iz svih nacionalnih/etničkih skupina. Nakon preuzimanja vlasti u pojedinim nase-ljima, prema uputama Odjeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za Hrvatsku, postrojbe Korpusa narodne obrane (KNOJ) uhićivale su folksdojčere i predavale ih u logor Komande područja.8

Odjeljenje za zaštitu naroda II. za Hrvatsku izvijestilo je OZN-u II. za Slavoniju 22. siječnja 1945.: „Po oslobodjenju ovih krajeva nijedan Švaba ne smije ostati, već svaki ili u Njemačku, ili u logore, a zločince hapsiti i kazniti. [...]”9

Do potkraj Drugoga svjetskog rata većina hrvatskih folksdojčera, zbog ratnih događaja, izbjegla je ili je prognana iz svojih domova, pretežno u Austriju i Njemačku, ali i na područje Čehoslovačke, Poljske, Mađarske i Italije, gdje su i dočekali završetak rata.10 Unatoč svim nastojanjima jugoslavenskih vlasti da spriječe povratak folksdoj-čera u Jugoslaviju, neposredno nakon završetka rata, i mnogi hrvatski folksdojčeri uspjeli su se vratiti iz izbjeglištva/progonstva, pretežno u Austriji i Njemačkoj, u zavi-čaj svojim kućama. Ubrzo su, nakon povratka, uhićeni i internirani u logore, te su, s drugim folksdojčerima koji su ostali u zavičaju trebali biti prognani u Njemačku,

94 95LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČKOG STANOVNIŠTVA U HRVATSKOJ, 1945.1947.VLADIMIR GEIGER

odnosno Austriju. Jedan dio hrvatskih folksdojčera odmah je protjeran u Austriju. Plansko protjerivanje folksdojčera potvrđuju i tipska rješenja o protjerivanju. Protjeri-vanje folksdojčera je najjednostavnije otvaralo mogućnost radikalne promjene vla-sničkih odnosa i demografske/etničke slike Jugoslavije.11

Jugoslavenske vlasti su zauzele stajalište o zabrani povratka izbjeglih i prognanih folksdojčera iz Jugoslavije. Odluka da se onemogući povratak jugoslavenskih folksdoj-čera donesena je na sjednici Državne komisije za repatrijaciju, Beograd, 22. svibnja 1945., s čime su se, zatim, suglasili Vlada DF Jugoslavije i Generalštab Jugoslavenske armije. I mnogobrojnim hrvatskim folksdojčerima, izbjeglim ili protjeranim potkraj rata iz zavičaja, spriječen je nakon rata povratak u Jugoslaviju. Zaustavljani su na austrijsko-jugoslavenskoj i mađarsko-jugoslavenskoj granici i povratak im je bio one-mogućen.12 Štoviše, i preostale folksdojčere u Jugoslaviji namjeravale su protjerati iz zemlje. Predsjedništvo Ministarskog savjeta DF Jugoslavije, Beograd, izvijestilo je 11. lipnja 1945.: „Vlada Jugoslavije stoji na stanovištu da sve Njemce koji se nalaze u okviru granica Jugoslavije raseli i uputi u Njemačku, čim se zato stvore povoljni tehnički uslovi.”13 O tome je, iznoseći podrobne upute, Zemaljska komisija za repatrijaciju Nije-maca pri Ministarstvu unutarnjih poslova FD Hrvatske, Zagreb, izvijestila 7. srpnja 1945. oblasne i okružne Narodne odbore:

„[…] u obzir za iseljavanje dolaze svi Njemci i Njemice po slijedećem kriteriju: 1) Kome je materinski jezik njemački (potječe iz braka Njemca ili Njemice).- 2) Tko potiče iz braka u kome je otac Njemac.- Od ovoga se izuzimaju: 1) Tko je aktivno pomagao narodno-oslobodilačku borbu (ostaje zajedno sa svojom užom porodicom – djeca, otac i majka).- […] 2. Njemice udane za Jugoslavene sa djecom.- 3. Djeca do uključivo 16 godina iz braka Jugoslavenke sa Njemcem, ukoliko se takova Jugoslavenka odluči da ostane u zemlji i napusti muža Njemca. Ženi Jugoslavenki udatoj za Njemca ostaje slobodno da bira dali će poći sa mužem ili će ostati u zemlji sa djecom do 16 godina. U koliko se radi o ženskom bračnom partneru nejugoslavenske narodnosti takva je žena dužna da slijedi muža Njemca.- […].” Zemaljska komisija za repatrijaciju Nijemaca pri MUP-u FD Hrvatske, zahtijeva da za svakoga pojedinog Nijemca koji neće biti protjeran treba detaljno obrazložiti na temelju čega je izuzet od repatriranja. Osobe, pak, određene za repatriranje, mogu u sabirne logore ponijeti samo najnužnije osobne stvari. Prema uputama, u provođenju iseljavanja/protjerivanja folksdojčera “[…] ne služiti se metodama koje bi mogle narušiti ugled i autoritet naših Narodnih vlasti i organa, već u provođenju ovih mjera rukovoditi se principima čovječnosti i biti dovoljno elastičan, no unatoč toga biti neumoljiv i energičan i rukovoditi se principima iseljavanja. U dvojbenim slučajevima t.j. da li netko ostaje ili ide radje neka ide-nego li ostane.- […] Sve ove poslove savjesno i odmah izvršiti, jer će odmah iza toga uslijediti transportovanje iseljenika sa cijele teritorije Hrvatske u Njemačku.”14

Na Potsdamskoj konferenciji (srpanj/kolovoz 1945.) savezničkih velesila pobjed-nica u ratu, zaključeno je (čl. XIII „Uredno iseljavanje njemačkog stanovništva”15) da se preostalo njemačko stanovništvo iz Poljske, Čehoslovačke i Mađarske mora preseliti na područje Njemačke. Preseljenje (etničko čišćenje) legalizirano je kao najtrajnije i zadovoljavajuće rješenje, i trebalo se obaviti „organizirano i na human način”. Oni koji se nisu našli u zaključcima Potsdamske konferencije, riješili su problem folksdojčera na još drastičniji način, ponajprije Jugoslavija.

Pitanje raseljenih osoba (Displaced Persons), posebice folksdojčera kojih je krajem Drugoga svjetskog rata i u poraću bilo najviše, bilo je za Austriju veliki gospodarski, socijalni i politički problem. Od sredine 1945. problem raseljenih osoba u Austriji počeo se izrazito zaoštravati. Čehoslovačka, Mađarska i Jugoslavija otpočele su tada masovno protjerivati folksdojčere. Austrijska vlada je protestirala saveznicima i inzi-stirala da se neodgodivo zatvore austrijske granice.16 S austrijske granice odnosno puta prema Austriji vraćeno je oko 5.000 do 6.000 jugoslavenskih Nijemaca, pretežno sta-raca, žena i djece. Kako je protjerivanje folksdojčera iz Jugoslavije zbog zatvaranja gra-nice prema Austriji, Italiji i Mađarskoj savezničkih okupacijskih vlasti sredinom srpnja 1945. to onemogućio, za većinu folksdojčera slijede logori i prisilni rad.17 Stoga i tipska rješenja o protjerivanju folksdojčera u Austriju i Njemačku sadržavaju napomenu: „[…] dok ne budu postojale mogućnosti za njihov transport isti će se nalaziti u logoru na prisilnom radu.”18

Najmanje 10.000, a moguće je i većina od oko 20.000 u zavičaju preostalih hrvat-skih folksdojčera, nakon zatvaranja austrijske granice i prestanka primanja progna-nika iz Jugoslavije u ljeto 1945. internirano je u logore u kojima je nekoliko tisuća izgubilo život. Procjenjuje se da je od oko 500.000 Nijemaca, koliko ih je živjelo na području Jugoslavije do potkraj Drugoga svjetskog rata, oko 240.000 evakuirano pred naletom Crvene armije i NOV i PO Jugoslavije i nikada se nije vratilo u zavičaj. Naj-vjerojatnije oko 200.000 Nijemaca civila potpalo je pod komunističku vlast u Jugosla-viji. Od toga je jedna četvrtina život izgubila u jugoslavenskim logorima, od potkraj 1944. do početka 1948., dok je ostatak nestao u etničkom čišćenju ili je morao izbjeći.19 Među folksdojčerima koji su život izgubili u poslijeratnim jugoslavenskim logorima znatan je broj žena i djece. Prema najnižim brojkama, u jugoslavenskim logorima život je izgubilo oko 26.000 Njemica. U jugoslavenske logore internirano je oko 45.000 folks-dojčerske djece mlađe od 14 godina, a najmanje 5.600 do 6.000 u logorima je izgubilo život. Umiralo se uglavnom od bolesti, posebice tifusa pjegavca i izgladnjelosti.20 Naj-novija istraživanja ove brojke utemeljeno povećavaju.21

Stanovnici Vaške interveniraju za porodicu Hauptman koja je 14. srpnja 1945. uhapšena i internirana prvo u Velikoj Pisanici, pa onda u Krndiji. Dopis mjesnog Narodnooslobodilačkog odbora okružnom odboru Slatina, 31. kolovoz 1945.

96 97VLADIMIR GEIGER LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČKOG STANOVNIŠTVA U HRVATSKOJ, 1945.1947.

Prema izvješću MUP-a Narodne vlade Hrvatske, Zagreb, od 12. studenoga 1945. Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske, Zagreb, upućenom prethodno i Saveznom MUP-u DF Jugoslavije, Beograd, u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Srijemu, prema stanju 30. listopada 1945. po raznim logorima smješteno je oko 11.000 Nijemaca, „njemačkih državljana i onih njemačkih narodnosti” (Valpovo 3.806 logo-raša, Krndija kod Đakova 3.500 logoraša, Beli Manastir 1.681 logoraš, Šipovac kod Našica 658 logoraša, Zmajevac-Popovac u Baranji 550 logoraša, Ovčara kod Vukovara 400 logoraša), koji se koriste za različite radove („Koliko prilike dozvoljavaju isti se upotrebljavaju za razne radove i za ove vrijedi princip da se svojim vlastitim radom izdržavaju.”). Izvješće napominje da među logorašima ima oko 30% staraca i djece, koje se smješta većinom u logor Krndiju. Ministar unutarnjih poslova Narodne vlade Hrvatske u izvješću napominje: „Poseban problem je smještaj i ishrana […]. Za sada ih smještavamo na posebnim imanjima kako nam to prilike dozvoljavaju.”22

Prema podacima MUP-a FNR Jugoslavije, Beograd, od 18. siječnja 1946., na području Jugoslavije u logorima se nalazi 117.485 folksdojčera, od toga 34.214 muška-raca, 58.821 žena i 24.422 djece, a da se na slobodi nalazi 12.897 folksdojčera. Na području Hrvatske u logorima se nalazi 10.600 folksdojčera, od toga 3.000 muškaraca, 4.500 žena i 3.100 djece, a na slobodi se nalazi 2.000 folksdojčera, od toga 700 muška-raca, 1.000 žena i 300 djece.23

Prema svim pokazateljima najveći logori za pripadnike njemačke manjine na području Hrvatske bili su tijekom 1945./46. Josipovac kod Osijeka, Valpovo, Velika Pisanica kod Bjelovara, Krndija kod Đakova, Šipovac kod Našica, Pusta Podunavlje u Baranji i Tenja/Tenjska Mitnica kod Osijeka.24

U svibnju 1945., u Josipovcu kod Osijeka i Valpovu osnovani su prvi veliki sabirni centri/logori za hrvatske, posebice slavonske, srijemske, baranjske, ali i bosansko posavske Nijemce. Prve skupine folksdojčera, internirane su najprije u Josipovcu. Tije-kom svibnja 1945. u logor Josipovac internirano je više od 3.000 osoba, uglavnom starijih osoba, žena i djece. Transporti sa folksdojčerima iz logora Josipovac i logora Valpovo, a i drugih logora, upućivani su od početka srpnja 1945. u Austriju. U prepu-nim stočnim vagonima, bez dovoljno hrane i vode, većina iscrpljena pobolijeva, a neki višednevno putovanje nisu preživjeli. Iz logora Josipovac 8. srpnja 1945. upućen je željeznički transport sa oko 3.000 logoraša. Nakon iscrpljujućeg puta, logoraši su dva dana bili zatvoreni u stočnim vagonima u Leibnitzu u Austriji, a zatim ih je oružana pratnja istjerala i ostavila. Logor Josipovac je raspušten 10. srpnja 1945., a manji broj logoraša koji je preostao, prebačen je u logor Valpovo. Zatim je stočnim vagonima, 22.

srpnja 1945. iz logora Valpova prema Austriji upućeno još 1.800 osoba. Međutim, kako su britanske okupacijske vlasti u Austriji odbile prihvatiti ih, transport se morao vratiti s granice, a nakon nekoliko dana besciljnog kretanja, završio je u Velikoj Pisa-nici kod Bjelovara. Isto se tijekom srpnja 1945. dogodilo i sa još dva transporta. Nakon kraćeg zadržavanja folksdojčera u Velikoj Pisanici, od početka, a zaključno s 10. kolo-voza 1945., krenuli su transporti prema logorima za folksdojčere na istoku Hrvatske. To je značilo i nastavak stradanja slavonskih, srijemskih, baranjskih i bosansko-posav-skih Nijemaca koji su bili u tim transportima.25

U početku su logoraši korišteni kao radna snaga izvan logora, primjerice za popravak puteva te za pojedine sezonske radove u poljoprivredi. Uskoro se, međutim, pristupilo sustavnije njihovom zapošljavanju na poljoprivrednim dobrima i u različitim poduze-ćima. Po logoraše dolaze i seljaci iz okolnih sela i koriste ih kao radnu snagu za razne poljoprivredne poslove, odnosno iznajmljuju ih za rad i to plaćaju logorskoj upravi. Mnogi seljaci, Hrvati, Srbi i drugi, prema sjećanjima logoraša, iskazali su razumijevanje i pomogli u hrani i odjeći. Uvjeti boravka u logorima, posebice higijenski uvjeti i prehrana, bili su više nego oskudni i nedo-statni.26 Mnogi pobolijevaju i umiru. Posebice od jeseni/zime 1945. u logorima haraju epidemije tifusa i poprimaju zastrašu-juće razmjere. Tek nakon poduzetih potrebnih mjera vlasti i logorskih uprava tifus je u većini logora suzbijen.27 Kada su se prilike u logorima koliko toliko normalizirale, život je bio jedva podnošljiv. Umiralo se uglavnom od bolesti, premorenosti, zime i gladi. Likvidacije nisu bile masovne i učestale, ali je bilo i zlostavljanja i ubijanja. Položaj Njemica, posebice majki s dje-com, bio je u logorima izrazito težak.28

Iako su logori za folksdojčere u Jugoslaviji osnovani pot-kraj 1944., a na području Hrvatske u svibnju 1945., tek počet-kom svibnja 1946. Ministarstvo unutarnjih poslova FNR Jugoslavije donosi „Uputstvo o organizaciji života i rada u logorima Nemaca-civila”.29 Prije toga postupanje sa internira-nim folksdojčerima bilo je, očito, samovoljno i neujednačeno.

Nakon ukidanja najvećih logora za folksdojčere u Hrvat-skoj, logora Valpovo i logora Krndija tijekom svibnja 1946., logoraši koji nisu pušteni na slobodu, prebačeni su u druge logore (Pusta Podunavlje u Baranji, Tenja/Tenjska Mitnica kod Osijeka, Gakovo u Bač-koj i Knićanin u Banatu) ili je ostao na prinudnom radu na poljoprivrednim dobrima i u raznim radnim organizacijama u istočnoj Slavoniji i Baranji. Nakon ukidanja logora Pusta Podunavlje u Baranji u kolovozu 1946., stari i bolesni logoraši prebačeni su u logor Knićanin u Banatu, a radno sposobni logoraši prebačeni su u Radni logor Tenja/Tenjska Mitnica kod Osijeka, koji je bio posljednji veći logor za folksdojčere u Hrvat-skoj. Kad je logor Tenja/Tenjska Mitnica raspušten, u siječnju 1947., posljednji logo-raši, njih nekoliko stotina, prebačeni su u logor Knićanin.30

U poslijeratnoj Jugoslaviji komunističke vlasti nisu, što se tiče folksdojčera, pravile razlike između spolova i prema životnoj dobi. Njihov položaj i sudbina u pojedinač-nim slučajevima, ovisio je od starosti, snage, zdravlja, dobre ili zle volje onih koji su nad njima imali vlast i odlučivali o njihovoj sudbini.31 U jugoslavenskim je logorima smrtno stradala četvrtina u zavičaju preostalih Nijemaca. Pridodamo li tome pljačku, zlostavljanja i mnogobrojna ubojstva prije toga, kao i izrazito teški uvjeti u kojima su Nijemci živjeli nakon otpuštanja iz logora, jasno je da je najveći broj njih nastojao što prije napustiti Jugoslaviju, u kojoj su izgubili imovinu, nacionalna prava i izglede za napredovanje u budućnosti.32

Prema utemeljenim pokazateljima, od travnja 1941. do ožujka 1948. život je izgu-bilo oko 9.000 do 10.000 hrvatskih Nijemaca. Od travnja 1941. do ljeta 1945. oko 4.500 hrvatskih Nijemaca poginulo je kao pripadnici oružanih snaga Nezavisne Države Hrvatske, Trećeg Reicha i Mađarske, ali i kao civilno stanovništvo u partizanskim

Grob u Krndiji, posle 1945.

Marija Čuković iz Đakova na grobu svoje bake Marije Kurtz, ne datirano.

Logoraši u Valpovu 1945/46.


napadima na njemačka naselja tijekom rata te u pojedinačnim i masovnim odmaz-dama u neposrednom poraću. Uz to, od ljeta 1941. do svibnja 1945. poginulo je kao pripadnici NOV i PO Jugoslavije/JA ili, pak kao civilno stanovništvo suradnici parti-zanskg pokreta i kao žrtve nacističkog i ustaškog terora oko 500 do 1.000 hrvatskih Nijemaca. Od studenoga 1944./svibnja 1945. do siječnja 1947. na prisilnom radu i u logorima u Hrvatskoj, odnosno do ožujka 1948. na prisilnom radu i u logorima u Voj-vodini, život je izgubilo oko 4.000 do 4.500 hrvatskih Nijemaca, pretežito djece, žena i starijih osoba.33

U historiografiji, publicistici, memoarskoj literaturi, iskazima/svjedočanstvima logoraša, te članova logorske uprave, a i suvremenika i dokumentima, vrlo su različiti navodi, tvrdnje, procjene i poimenični pokazatelji/popisi o broju i strukturi logoraša i broju i strukturi žrtava u logorima za folksdojčere u Hrvatskoj, od svibnja 1945. do početka 1947. Točan broj hrvatskih folksdojčera koji su prošli kroz poslijeratne logore, kao i točan broj žrtava logora, sa sigurnošću je teško utvrditi. Uz sve dokumentacija, iskazi/svjedočanstva i literatura omogućuju i u pogledu logora za folksdojčere u Hrvat-skoj osnovne pokazatelje.

1 Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, hrsg. von der Donauschwäbischen Kulturstiftung, Bd. 2: Erlebnisberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944–1948, (Donauschwäbisches Archiv, 3; 50), München/Sindelfingen 1993, str. 6., 120., 176., 238., 259., 272., 290., 301., 324., 365., 418., 426.–427., 481.–482., 485., 532., 587., 597., 602., 662., 667., 676., 680., 713.

2 Službeni list Demokratske Federativne Jugoslavije, god. 1, br. 2, Beograd, 6. veljače 1945., str. 13.–14.; Slobodan Nešović (prir.), Zakonodavni rad Predsedništva Antifašističkog vijeća narodnog oslobođe-nja Jugoslavije i Predsedništva Privremene narodne skupštine (19. novembra 1944 – 27. oktobra 1945) po stenografskim beleškama i drugim izvorima, Beograd 1951., str. 11., 17.–20.

3 Vladimir Geiger, Folksdojčeri. Pod teretom kolektivne krivnje, Osijek 2002., str. 11., 25., 27.; Vla-dimir Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., u: Nada Kisić Kolanović/Mario Jareb/Katarina Spehnjak (ur.), 1945. – razdjelnica hrvatske povijesti. Zbornik, Zagreb 2006., str. 273.

4 Geiger, Folksdojčeri, str. 26.–31.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 273. i tamo navedeni izvori i literatura.

5 Zoran Janjetović, Logorisanje vojvođanskih Nemaca od novembra 1944. do juna 1945. godine, u: Tokovi istorije, br. 1–2 (1997), str. 150.–164.; isti, Between Hitler and Tito. The disappearance of the Vojvodina Germans, Beograd 2000.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 271.–287.; Zoran Janjetović, Proterivanje nemačkog i mađarskog življa iz Vojvodine na kraju Drugog svet-skog rata, u: Hereticus, 1, Beograd 2007., str. 106.–118.; Vladimir Geiger, Josip Broz Tito i sudbina jugoslavenskih Nijemaca, u: Časopis za suvremenu povijest, god. 40, br. 3, Zagreb 2008., str. 801.–818. I tamo navedeni izvori i literatura.

6 Usp. Miodrag Đ. Zečević/Jovan P. Popović (prir.), Dokumenti iz istorije Jugoslavije, IV tom, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz Drugog svetskog rata. Saopštenja, odluke i spiskovi pripadnika okupacionih snaga Nemačke i Mađarske koje je Državna komisija proglasila za ratne zločince i spiskovi lica koje je Komisija Ujedinjenih nacija proglasila za ratne zločince ili osumnjičila za zločine vršene u Jugoslaviji, Beograd 2000., str. 475.–772.

7 Zoran Janjetović, Da li su Srbi počinili genocid nad Podunavskim Švabama?, u: Jovan Mirković (ur.), Genocid u 20. veku na prostorima jugoslovenskih zemalja, Beograd 2005., str. 233.; Vladi-mir Geiger, Ljudski gubici Hrvatske u Drugome svjetskom ratu i u poraću koje su prouzročili Narodnooslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije/Jugoslavenska armija i komuni-stička vlast. Brojidbeni pokazatelji (procjene, izračuni, popisi). Case study: Bleiburg i folksdojčeri, Časopis za suvremenu povijest, god. 42, br. 3, Zagreb 2010., str. 707.

8 Usp. Hrvatski državni arhiv (HDA), Zagreb, 1491, kut. 1, 30/5. – Odsjek zaštite naroda za zagre-bačku oblast, Broj 96[?]/1945. dana 22. travnja 1945. god.; Državni arhiv u Zagrebu, 0034, Opći spisi, 266/45.; Državni arhiv u Varaždinu, 0019, Prosvjetni odjel, Spisi, 1/45.; Državni arhiv u Sla-vonskom Brodu (DASB), 0015, Opći spisi po ur. zapisniku – povjerljivi br. 1– 456, 1945., Inv. br. 40; Državni arhiv u Osijeku Sabirni centar Vinkovci, 0688, 1945., 9/45. Pov.; Zdravko Dizdar/Vladimir Geiger/Milan Pojić/Mate Rupić (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005., Zagreb 2009., str. 101.–102., 180.–181.; Vladimir Geiger (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti. Slavonija, Srijem i Baranja, Slavonski Brod 2006., str. 139.–144., 245.–248.; Vladimir Geiger, Partisan and Communist Repression and Crimes in Croatia 1944 – 1946. Documents. Slavonia, Syrmia and Baranya, Bismarck (North Dakota) 2011., str. 145.–150., 212.–217.; Vladimir Geiger/Mate Rupić/Mario Kevo/Egon Kraljević/Zvonimir Despot (prir.), Partizanska i komuni-stička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.–1946. Dokumenti. Zagreb i središnja Hrvatska, Slavon-ski Brod/Zagreb 2008., str. 252.–254., 255.–259., 499.–500.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 275.; Vladimir Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata 1945.–1947., u: Časopis za suvremenu povijest, god. 38, br. 3, Zagreb 2006., str. 1082.

9 HDA, Zagreb, 1491, kut. 7, Knjiga primljenih i poslanih depeša od i za OZNA Slavonije i Hrvat-sko Primorje, 20.10.1944. – 31.5.1945., Ozna II. za Hrvatsku Ozni II. za Slavoniju, 22.1.1945.

10 Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppe in Südosteuropa (Donauschwäbisches Archiv, 3; 40), Stuttgart 1989., str. 465.; Vladimir Geiger, Iseljavanje Njemačke narodne skupine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj s područja Slavonije potkraj Drugoga svjetskog rata, u: Marina Lukšič Hacin (ur.), Sezonstvo in izseljenstvo v panonskem prostoru: sosedstvo Avstrije, Hrvaške, Madžarske in Slovenije. Zbornik, Ljubljana 2003., str. 161.–174.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 275. I tamo navedeni izvori i literatura.

11 Geiger, Iseljavanje Njemačke narodne skupine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, str. 161.–174. i tamo navedeni izvori i literatura.

12 Arhiv Jugoslavije (AJ), Beograd, 50–35–73 i 33–3; Vladimir Geiger, Heimkehr. Povratak slavon-skih Nijemaca nakon Drugoga svjetskog rata iz izbjeglištva/prognaništva u zavičaj i njihova sud-bina, u: Scrinia slavonica, 3, Slavonski Brod 2003., str. 521.–522.

13 AJ, Beograd, 50–35–73. i 33.3.; Geiger, Folksdojčeri, str. 32.; isti, Folksdojčeri u Hrvatskoj., str. 275.; isti, Heimkehr, str. 525.

14 HDA, Zagreb, 0816, kut. 1, fasc. 5 “Protjerivanje Nijemaca iz FNRJ” - Zemaljska komisija za repa-trijaciju Njemaca pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Federativne države Hrvatske, Broj 1/45.,

Crkva u Krndiji, 1996.

Crkva u Krndiji danas. Na inicijativu Podunavskih Švaba ponovo je izgrađena.

Spomen-mjesto Krndija, 2013. godine.


Predmet: Njemaca naših državljana repatrijacija (iselenje Njemaca) -upute-, Zagreb, 7. VII. 1945.; Geiger, Folksdojčeri, str. 32., 61.– 67.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 276.; Dizdar et. al. (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 179.–182.; Geiger (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 245.–248.; Geiger, Partisan and Communist Repression and Crimes in Croatia, str. 212.–217.; Geiger et. al. (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 498.–501.

15 Ujedinjene nacije. Zbirka dokumenata 1941–1945, Beograd 1947., str. 124.–125.16 Dušan Nećak, O problemu „razseljenih oseb“ (D.Ps.) in jugoslovanskih „Volksdeutscherjev“ v

Austriji te o britanski ideji njihove zamenjave s koroškimi Slovenci (1945 – 1947), u: Zgodovinski časopis, letnik 50, št. 4 (105), Ljubljana 1996., str. 561.–571.; Zoran Janjetović, Odlazak vojvođan-skih Švaba – proterivanje ili iseljavanje, u: Tokovi istorije, br. 3-4, Beograd 1997., str. 113.; Geiger, Folksdojčeri., str. 33.; isti, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 278.

17 Theodor Schieder (Hg.), Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien (Dokumentation der Vertrei-bung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa 5), Bonn 1961, S. 100E–101E; Donauschwäbische Kultur-stiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 1: Ortsberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948 (Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa 5), München/Sindelfingen 1991., str. 662., 722., 726., 728., 732.–734., 744., 748.–749., 779., 787., 791.; Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 2, str. 796.–800., 812.–814., 819.–824.; Donau-schwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 3: Erschießungen – Vernichtungslager – Kinderschicksale in der Zeit von 1944 bis 1948 (Donau-schwäbisches Archiv, 3; 54), München/Sindelfingen 1995., str. 885., 887.; Geiger, Heimkehr, str. 529.

18 DASB, 0015, kut. Spisi Okružne uprave narodnih dobara, 1945.–1947., inv. br. 90, fasc. Okružna uprava narodnih dobara – Osobe protjerane u njemačku i podržavljenje imovine – Ratna dobit, 1945.; Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien, str. 465.; Vladimir Geiger (prir.), Radni logor Valpovo 1945. – 1946. Dokumenti, Osijek 1999., str. 31., 85., 100., 142.; Dizdar et. al. (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.–1946., str. 183.; Vladimir Geiger, Logor Krndija 1945. – 1946., Zagreb/Slavonski Brod 2008., str. 20.; Geiger, Heim-kehr, str. 529.; Geiger, Folksdojčeri, str. 33.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 279.; Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata 1945.–1947., str. 1084.–1085.

19 Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 4, Menschenverluste – Namen und Zahlen zu Verbrechen an den Deutschen durch das Tito- Regime in der Zeit von 1944–1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 55), München/Sindelfingen 1994. ili www.totenbuch-donauschwaben.at; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwä-bischen Kulturstiftung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Die Stationen eines Völkermords / verf. vom Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kultur-stiftung - Stiftung des privaten Rechts-, München, und im Bundesverband der Landsmannschaft der Donauschwaben, Sindelfingen (Donauschwäbisches Archiv, 3; 67), München 1998, S. 4, 290; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia 1944–1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 96), München 2003., str. 155.; Genocid nad nemačkom manji-nom u Jugoslaviji 1944–1948 (Publikacije Arhiva Podunavskih Švaba, Minhen, 3; 114), Beograd 2004., str. 196.; Leitfaden zur Dokumentationsreihe über die Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Gesamtübersicht mit thematischen Ergänzungen und Register = Guide to the documentation series Crimes against the ethnic Germans in Yugoslavia 1944 –1948 = Povodac za red dokumentacije O genocidu nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944 –1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 116), München 2005. i tamo navedeni izvori i literatura.

20 Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 3, str. 945.; Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 4, str. 1015., 1019., 1029.; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstiftung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948, str. 243., 313.; Documen-tation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 135.; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji, str. 171.; Zoran Janjetović, Nemice u logorima za folksdojčere u Vojvodini 1944–1948., u: Latinka Perović (ur.), Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka = Serbia in the 19th and 20th Century Modernizing Processes, T. 2: Položaj žena kao merilo moder-nizacije = Women’s Position as the Measure of Modernization, Beograd 1998., str. 496.–504.; Vladi-mir Geiger, Logorska sudbina Njemica u Hrvatskoj (i Jugoslaviji) nakon Drugoga svjetskog rata, u: Damir Agičić (prir.), Zbornik Mire Kolar-Dimitrijević. Zbornik radova povodom 70. Rođendana, Zagreb 2003., str. 444.–445.; Vladimir Geiger, Udio djece među stradalim Folksdojčerima u jugosla-venskim logorima (1944.–1948.), u: Dijalog povjesničara-istoričara, 4, Zagreb 2001., str. 530.–531.

21 Usp. Geiger (prir.), Radni logor Valpovo 1945.–1946.; Geiger, Logor Krndija 1945.–1946.; Stevan Mačković, Logor za Nemce u Sekiću (1944–1946), u: Ex Panonia 8, Subotica 2004., str. 16.–26.; Bra-nislav Danilović, Gakovo i Kruševlje logori za podunavske Švabe u Bačkoj 1945–1947, Sombor 2008.; Imenik stradalih osoba AP Vojvodine 1941. – 1948. Nemačke nacionalnosti, Tom VI, Novi Sad, 2008.; Milko Mikola (zbral in uredil), Dokumenti in pričevanja o povojnih koncentracijskih taboriščih v Sloveniji. Koncentracijska taborišča Strnišče, Hrastovec, Brestrnica in Filovci, Ljubljana 2007.; Vladi-

mir Geiger, Žrtvoslov vukovarskih Nijemaca (Drugi svjetski rat i poraće), u: Dražen Živić/Ivana Žebec (ur.), Vukovar – hrvatska baština i perspektive razvoja, Zagreb/Vukovar 2007., str. 183.–212.; Vladimir Geiger, Nijemci grada i kotara Našice, vojnici i civili, stradali i žrtve, tijekom Drugoga svjet-skog rata i poraća, u: Našički zbornik 8, Našice 2007., str. 387.–418.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nije-maca Požege i Požeške kotline. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 7, Slavonski Brod 2007., str. 429.–457.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca Slavonskog Broda i Brodskog Posavlja. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 8, Slavonski Brod 2008., str. 440.–461.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca Županje i županjskog kraja. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 10, Slavonski Brod 2010., str. 366.–390.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca hrvatske Baranje. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 11, Slavonski Brod 2011., str. 259.–354.; Vladimir Geiger, Folksdojčeri u Sabirnom logoru Velika Pisanica 1945., Bjelovar 2010., str. 722.–731.; Vladimir Geiger, Žrtvoslovi/poimenični popisi hrvatskih Nijemaca, vojnika i civila, stradalih i žrtava, tijekom Drugoga svjetskog rata i u poraću, u: Sulejman Bosto/Tihomir Cipek (ur.), Kultura sjećanja: 1945. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, Zagreb 2009., str. 195.–208. i tamo navedeni izvori i literatura.

22 HDA, Zagreb, 1220, Vojna komisija, kut. 134 - Narodna vlada Hrvatske Ministarstvo unutrašnjih poslova br. Pov. 563/45, dana 12. XI. 1945 Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske; Dizdar et. Al. (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 292.; Geiger (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj., str. 490.; Geiger, Partisan and Communist Repression and Crimes in Croatia, str. 317.

23 AJ, Beograd, 50 – 35/844 – Tabelarni pregled logorisanih i nelogorisanih Nemaca na teritoriji Jugoslavije; Dizdar et. al., Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 312.; Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944–1952. Politik, Gesell-schaft, Wirtschaft, Kultur (Zentraleuropa-Studien 13), Wien 2008., str. 255.; Michael Portmann, Politik der Vernichtung? Die deutschsprachige Bevölkerung in der Vojvodina 1944–1952. Ein Forschungsbericht auf Grundlage jugoslawischer Archivdokumente, u: Danubiana Carpathica, 1 (48), München 2007., str. 357.

24 Usp. Leopold Rohrbacher, Ein Volk ausgelöscht. Die Ausrottung des Donauschwabentums in Jugo-slawien in den Jahren von 1944 bis 1948 (Schwabenbuchreihe-Reihe 1), Salzburg 1949.; Öster-reichische Historiker-Arbeitsgemeinschaft für Kärnten und Steiermark, Völkermord der Tito-Par-tisanen 1944–1948. Der Vernichtung der altösterreichischen Deutschen Volksgruppe in Jugoslawien und die Massaker an Kroaten und Slowenen. Dokumentation, Graz 1991.; Theodor Schieder (prir.), Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien (Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa 5), Bonn 1961.; Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Band 1, 2, 3 i 4, ili www.totenbuch-donauschwaben.at; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstiftung, Verbrechen an den Deutschen in Jugo-slawien 1944–1948; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugo-slavia 1944–1948; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944.–1948.; Vernichtungslager im kommunistischen Jugoslawien 1944–1948. Ausstellung zum 50-Jahr-Gedenken ihrer Auflösung, Haus der Heimat, Donauschwäbische Arbeitsgemeinschaft, Wien, 20. September 1998 bis 11. Okto-ber 1998.; Logori smrti u komunističkoj Jugoslaviji 1944.–1948. Izložba, Njemačka narodnosna zajednica Zemaljska udruga Podunavskih Švaba u Hvatskoj Osijek/Volksdeutsche Gemeinschaft Landsmannschaft der Donauschwaben in Kroatien Essegg u suradnji s Radnom zajednicom Podu-navskih Švaba Austrije u Beču i Austrijskim kulturnim institutom u Zagrebu, Muzej Slavonije Osi-jek, od 11. do 25. lipnja 1999.; Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata 1945.-1947., str. 1081.-1100. I tamo navedeni izvori i literatura.

25 Usp. Rohrbacher, Ein Volk ausgelöscht, str. 198.; Österreichische Historiker-Arbeitsgemeinschaft für Kärnten und Steiermark, Völkermord der Tito-Partisanen 1944-1948, str. 191.; Donauschwä- bi sche Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 2, str. 768.-769., 775.-776., 799., 825.-826., 829.; Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 3, str. 885.-887.; Donauschwäbische Kulturstif-tung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 4 ili www.totenbuch-donauschwaben.at; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstiftung, Ver-brechen an den Deutschen in Jugoslawien, str. 219.-221.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 121.-122.; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji, str. 152.-154.; Geiger (prir.), Radni logor Valpovo 1945.–1946.; Geiger, Folksdojčeri, str. 91.-104.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 278.; Geiger, Logor Krndija 1945.–1946., Zagreb/Slavonski Brod 2008.; Vladimir Geiger, Sabirni i prolazni logor za folksdojčere u Velikoj Pisanici kod Bjelovara 1945., u: Tokovi istorije, br. 1, Beograd 2011., str. 76.-90. i tamo navedeni izvori i literatura.

26 Usp. Geiger (prir.), Radni logor Valpovo.; Geiger, Logor Krndija 1945.-1946.; Geiger, Logori za folks-dojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata, str. 1081.-1100. I tamo navedeni izvori i literatura.

27 Usp. Vladimir Geiger (prir), Epidemija tifusa u logorima za folksdojčere u Slavoniji 1945./1946. i posljedice, in: Časopis za suvremenu povijest, god. 39, br. 2, Zagreb 2007., str. 367.-383. I tamo navedeni izvori i literatura.

28 Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstiftung, Verbrechen an den

102 103VLADIMIR GEIGER ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMA

Deutschen in Jugoslawien; str. 219.-228.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 121.-127.; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji, str. 152.-160.

29 Mikola (zbral), Dokumenti in pričevanja o povojnih izgonih prebivalstva v Sloveniji, str. 36.-39.30 Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstiftung, Verbrechen an den

Deutschen in Jugoslawien 1944-1948, (2008.) str. 227.-228.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 126. I tamo navedeni izvori i literatura.

31 Janjetović, Nemice u logorima za folksdojčere u Vojvodini 1944-1948., str. 503.-504.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 282.; Geiger, Josip Broz Tito i sudbina jugoslavenskih Nije-maca, str. 816.

32 Janjetović, Odlazak vojvođanskih Švaba – proterivanje ili iseljavanje, str. 117.33 Usp. Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugog svjetskog rata, str. 1081.-1100.;

Geiger, Epidemija tifusa, str. 367.-383.; Geiger, Žrtvoslovi/poimenični popisi hrvatskih Nijemaca, str. 195.-208.; Janjetović, Prinudni rad folksdojčera u Vojvodini, str. 205.-215; Geiger, Ljudski gubici Hrvatske u Drugome svjetskom ratu i u poraću, str. 706.-707. i tamo navedeni izvori i literatura.

Zbrinjavanje dece nemačke nacionalnosti u domovima za decu bez roditeljskog staranja u

Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata 1946.–1952.

Sanja Petrović Todosijević

Posle kapitulacije Rumunije 23. avgusta 1944. godine došlo je do brzog prodora Crvene armije u Banat i Bačku. Vlast Crvene armije i NOVJ uspostavljena je na teri-toriji jugoslovenskog Banata između 28. septembra i 8. oktobra 1944. Bačka je zau-zeta do 13. oktobra 1944.1 Proces logorisanja vojvođanskih Nemaca okončan je do juna 1945.2 Po naknadno objavljenim podacima u Vojvodini je logorisano 96.769 Nemaca i to: 24.403 deteta, 19.953 osobe starije od 65 godina te 54.413 lica sposob-nih za rad.3

Maja meseca 1946. godine, Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ dobio je zadatak, na osnovu odluke Ministarstva unutrašnjih poslova FNRJ i resornog mini-stra Aleksandra Rankovića, „da hitno smesti 3.000 nemačke dece bez roditelja, koji se nalaze u logorima u Vojvodini, u dečije domove.“4 Od tog trenutka počinje siste-matski i vrlo dobro kordiniran rad, pre svega imenovanih, ali i drugih resora, na izvođenju a potom i udomljavanju dečaka i devojčica nemačke nacionalnosti bez roditeljskog staranja, koji su se u tom trenutku zatekli u logorima za Nemce. Pored obezbeđivanja novčanih sredstava, akciji izvođenja dece iz logora prethodila je zdravstvena provera i klasifikacija dece. Klasifikovanje je izvršeno na osnovu slede-ćih kriterijuma:1. na osnovu izjava dece, njihovih rođaka i meštana birana su deca, čiji su roditelji

umrli ili se nalaze van Jugoslavije;2. dete je moralo imati manje od 12 godina;3. dete nije smelo bolovati od neizlečive zarazne ili hronične bolesti.5

Pošto su svi kriterijumi uzeti u obzir, zaključeno je da se „u logorima nalazi 1.112 dece bez zaraznih akutnih oboljenja, koja prema tome mogu da budu smeštena u dečiji dom.“ Na osnovu raspoložive građe stiče se utisak da je prvobitna zamisao bila da se deca smeste po novoosnovanim, uslovno govoreći domovima, koji bi prevashodno bili namenjeni njihovom smeštaju. Ova vrsta smeštaja trebalo je da posluži kao neka vrsta karantina, ali i pripreme za širu integraciju u već postojećim domovima za decu bez roditeljskog staranja širom zemlje. Treba imati na umu da su po izvođenju iz logora mnoga od dece, koja su prošla tzv. zdravstvenu proveru, ipak bila u lošem zdravstve-nom stanju. Većina dece nije govorila drugi osim nemačkog jezika. Iako većina njih nije imala bar jednog roditelja, deca su se napuštajući logore morala rastati sa mnogim vrlo bliskim članovima svoje porodice.

U svrhu smeštaja dece predstavnici odgovornih institucija obišli su zgrade u Bajši, Senti, Staroj Kanjiži, Konaku, Starom Lecu, Vlajkovcu, Somboru, Apatinu i Odža-cima.6 Prva grupa dece izvedena je iz logora Knićanin 27. juna 1946. godine i smeštena u novoosnovani dom u Bajši. Do kraja oktobra 1946. godine u dečije domove u Vojvo-dini smešteno je 1.293 dece i to iz logora Knićanin, Gakovo, Molin i Sremska Mitro-vica.

Rad sa decom nemačke narodnosti izazivao je određene nedoumice. Posle posete domovima na prostoru južnog Banata Zlata Miler, službenica Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ, konstatovala je u vezi sa vaspitnim, društvenim i kulturno-pro-svetnim radom kako nema nikakvih direktiva „da li će se otvarati nemačke škole ili će deca ići u srpske škole [...] da li će ta deca odmah stupiti u pionirske organizacije, biti

104 105ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMASANJA PETROVIĆ TODOSIJEVIĆ

u vezi sa pionirskom organizacijom u mestu, davati priredbe kao što to rade deca osta-lih naših domova ili ne.“7 Samo dva dana po prispeću izveštaja Zlate Miler u Komitet, 13. jula, Kirilo Savić, njegov predsednik i ministar bez portfelja u Vladi FNRJ, istakao je kako se „kao jedno od najhitnijih pitanja, koja iskrsavaju pri smeštaju dece“ nameće pitanje „na kojem će se jeziku vaspitavati i školovati te u vezi s tim i pitanje kadrova vaspitača.“ Vlada je zauzela stav da se „deca moraju vaspitavati kao rodoljubi i antifa-šisti Jugoslavije za sada na nemačkom jeziku, dok ne nauče jezike naroda Jugoslavije, a onda na jeziku naroda, na čijoj se teritoriji nalaze.“8

Razmeštanje dece po domovima narodnih republika, koje se nametnulo kao težak a u pojedinim trenucima i nesavladiv posao, bilo je neophodno iz više razloga. Sa jedne strane vlasti su imale ozbiljnih problema u pronalaženju kvalifikovanih vaspi-tača i učitelja nenemačke narodnosti, koji bi radili sa decom koja uglavnom nisu govo-rila nijedan od jezika jugoslovenskih naroda. Sa druge strane isticalo se da se „danas već može i mora pomišljati na vaspitanje, školovanje i osposobljavanje za život te dece.“ Zbog toga je u saglasnosti sa Predsedništvom Vlade FNRJ odlučeno da se raz-meste po domovima narodnih republika, „jer će u zajednici sa našom decom moći da postanu odani i korisni članovi naše zajednice.“9

Aktom Predsedništva Vlade FNRJ odlučeno je da se prvih 1.400 dece nemačke narodnosti bez roditeljskog staranja rasporedi po republikama na sledeći način: Make-donija 200,10 Srbija 500,11 Slovenija 150,12 Hrvatska 300,13 Crna Gora 5014 te Bosna i Hercegovina 200.15 Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ skrenuo je pažnju upra-vama dečijih domova, preko republičkih ministarstava, da se „toj deci mora pokloniti mnogo pažnje, a opširnija uputstva o radu“ trebalo je proslediti naknadno.16 Uputstva o radu sa decom nemačke narodnosti odnosila su se i na njihov pravilan razmeštaj po domovima. U novim sredinama oni nisu smeli biti dominantna grupa u odnosu na ostatak dece. Razmeštaj je bio nužan i tamo gde je „na 100 naše dece“ dolazilo „50 dece nemačke narodnosti“.17 Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ zatražio je svojim dopisom od 28. septembra 1948. godine od republičkih ministarstava da prikupe izve-štaje „o djeci i mladeži njemačke narodnosti koji treba da su što opširniji i detaljniji“. Izveštaji su trebali da sadrže podatke o broju štićenika Nemaca u svakoj od ustanova koje se bave dečijom i omladinskom zaštitom, njihovom zdravstvenom stanju, načinu postupanja i ophođenja rukovodstva i „naše dece i mladeži“ prema njima, njihovom snalaženju, ophođenju, naklonostima, željama i uspehu u „našoj sredini“, broju štiće-nika koji su otišli i kome su otišli, ostala zapažanja i primedbe upravnika i nastojnika domova.18

Ženski dom za nezbrinutu decu „Hristijan Karpoš“ u Kumanovu, Makedonija, 1949. Tu je sa ostalima živela devojčica Ana Verc (rođena 1935., četvrti red, druga s leva). Majka joj je ubijena pri ulasku partizana 1944. Između 1945. i 1946/47. sa bakom je bila internirana u Knićaninu.

U intervalu od septembra do novembra 1948. godine na adresu svih republičkih ministarstava socijalnog staranja pristiglo je na desetine izveštaja iz domova za decu bez roditeljskog staranja identičnog naslova: Izveštaj o deci nemačke narodnosti. Zah-tev za ovakvom vrstom izveštaja izazvao je zbunjenost nekih upravnika, pa su sa izve-štajima o deci nemačke narodnosti na adrese ministarstva socijalnog staranja stizala pitanja u vezi sa tim da li takve izveštaje treba slati svakoga meseca i da li treba slati izveštaje „o radu sa svom decom ili samo o radu sa decom nemačke narodnosti.“19

Decu je pre svega trebalo vaspitati u duhu tzv. „današnjice“. Upravnik doma Elpida Karamandi iz Bitolja naglasio je u izveštaju od 18. septembra 1948. sledeće: „U početku dolaska kod sve nemačke dece je se osećalo nepoverenje i mržnja prema našim ruko-vodiocima, tako da je bilo istupa, kako govorenje dece dole Tito, crtanje kukastog krsta i dr. Upornim zalaganjem vaspitača, to je uklonjeno, tako da danas odnos nemačke dece je dosta dobar u pogledu njihovog shvatanja i ljubavi za naše rukovodioce.“20 Upravnik doma u Beloj Crkvi pisao je da se u cilju „pravilnog sprovođenja organizacije kolektivnog života“21 organizuju zajednički sastanci, na kojima se tumači „stav Nove Jugoslavije prema čoveku i međusobni odnosi u socijalističkom društvu“. Upravnik doma u Privinoj Glavi isticao je u svom izveštaju iz oktobra 1948. godine da se u radu sa decom nemačke nacionalnosti posebno naglašava „vrednost čoveka prema njego-vom radu, a ne prema nacionalnoj pripadnosti.“22 U vezi sa tim nacionalistički istupi podlegali su osudi čitavog kolektiva. Isti upravnik pisao je: „Dešava se po neki ispad od strane neke pitomice Jugoslovenke ali se o tome na sastanku odmah raspravlja. Ove ispade prave pitomice koje su došle iz građanstva. Da je odnos dece Srpske i Hrvatske narodnosti pravilan prema njima vidi se iz toga čim neko stavi takvu negativnu pri-medbu u vezi Nemaca one odmah to na prvom sastanku iznesu kao negativnu pojavu za izgradnju socijalističkog društva.“23 Iz izveštaja, koji su pristizali sa prostora čitave Jugoslavije, moglo se zaključiti da su upravnici domova bili vrlo optimistički raspolo-ženi u vezi sa budućim životom najmlađih pripadnika nemačke nacionalne zajednice u Jugoslaviji. Pre svega verovalo se da će deca nemačke nacionalnosti „postati dobri članovi“ jugoslovenske „zajednice [i] vredni i marljivi ljudi“24. Smatralo se da se, s ciljem „pravilnog sprovođenja organizacije kolektivnog života“ koja je „uslov za razvi-janje dobrih odnosa između dece i rukovodilaca i drugarskog odnosa dece prema deci“,25 treba baviti i „njihovim nacionalnim pitanjem ako je preporučljivo“.26 Posled-nja konstatacija, koja u sebi sadrži i upitanost da li je preporučljivo otvarati nacionalno pitanje, mučila je ne samo upravnika doma Bata i Rita Jovičić sa Rudnika, koji je ovo pitanje otvoreno postavio, već i mnoge druge.

Otvoriti nacionalno pitanje, bez obzira na tvrdnje o jednakom tretmanu sve dece, značilo je staviti decu nemačke nacionalne pripadnosti pod prismotru. Opsežni izve-štaji o zapažanjima svake vrste u radu sa njima očekivali su se kako od onih domova u kojima se nalazilo i do pedesetoro dece, tako i od onih u kojima se nalazilo samo jedno dete nemačke narodnosti. Zapažanja su iznošena o deci svih uzrasta, tj. starosti od 3 do 14 godina.

Ženski dom za nezbrinutu decu „Hristijan Karpoš“ u Kumanovu, Makedonija, 1950.


Jezik je smatran ključnom preprekom „srastanja sa našom decom“.27 Zaboravljanje maternjeg i ovladavanje jednim od jezika jugoslovenskih naroda je bio preduslov izra-stanja dece nemačke narodnosti u rodoljube i antifašiste.28 Zaboravljanje nemačkog jezika je bio jedan od načina gubljenja „svake razlike u svakom pogledu.“29 Upoznava-nje sa zvaničnom interpretacijom bliske prošlosti, podvizima jugoslovenskih naroda i slavnih pojedinaca bilo je nemoguće bez savlađivanja jezičke barijere. U jednom od izveštaja se navodi: „Primetili smo da decu ne možemo da zainteresujemo toliko kad im čitamo o narodnim herojima i o borbi naroda Jugoslavije za vreme narodnooslobo-dilačkog rata[,] jer ne razumeju sve što im se govori[,] jer nisu u potpunosti savladali

narodni jezik.“30

Organizovano delovanje se smatralo još jednom preprekom „srastanju sa našom decom“ i gubljenju „svake razlike u svakom pogledu“. Bojazan kada je u pitanju organizovana delatnost postojala je i za decu predškolskog uzrasta, tj. starosti od 3 do 7 godina. U izveštaju upravnika doma u Uzdinu se ističe: „Deca su vesela, zajednički rade u zabavištu sa svom ostalom decom, uče prigodne priče, deklamacije, pesme, razne igre, prepričavaju pojedine događaje iz Narodnooslobo-dilačke borbe, o drugu Titu, velikom Sovjetskom Savezu, našoj slavnoj Armiji, o Crvenoarmejcima [...] Pravilno se ophode, nikakve se razlike između njih i ostale dece ne čine niti se pak to kod njih primećuje, a još manje da se može posumnjati da oni nešto sami govore.“31

Kao jedna u nizu negativnih karakteristika ističe se „sklonost ka verskim osećanjima“. U izveštaju uprav-nika doma iz Vršca se navodi da „[...] nije redak slučaj da im se nađe u ormanu slika anđela, raznih svetaca i čestitke Božića i Uskrsa.“32 Uticaj religije se u najmanju ruku smatrao problematičnim. Svaka vrsta pomena religije i „ religijskih dužnosti“ stvarala je nedoumicu kod vaspitača. U vezi sa tim se kaže: „Nismo bili u mogućnosti da ispitamo i proverimo kako utiču na decu nemačke narodnosti pisma njihovih najbližih u kojima im oni govore o ispunjavanju religijskih dužno-

sti. Nismo mogli primetiti da bi želeli ići u crkvu ili da se ma i kriomice mole bogu. Da li to ne čine iz razloga što to ne čine ni ostala deca [...] ili je to pak [...] uticaj vaspitača i poverenja u njih nego li u one koji ih upućuju na to, nismo mogli ustanoviti.“33

„Čežnja za krajem i rodbinom“34 ocenjena je kao još jedna negativna karakteri-stika u ponašanju dece nemačke narodnosti. Nedostatak roditelja i porodičnog okruženja traumatično je delovao na decu. Upravnik doma iz Vršca u svom izveštaju je primetio da se „kod izvesne dece za ovo kratko vreme opazilo to da deca koja imaju fotografije svojih roditelja (koji se nalaze u Nemačkoj) često pokazuju deci svoje roditelje i žele da ih vide.“35 Smatralo se da dopisivanje sa rođacima ima nega-tivan uticaj na decu „i zato se vodi veća kontrola tj. dopisivanje se smanjuje.“36 Oce-njivano je da kontakti sa porodicom umanjuju njihovu šansu da se „spreme za budućnost i osećaju ravnopravnim.“37 Kao pozitivni primeri navodili su se slučajevi dece koja su uspela da se suoče sa potrebom održavanja kontakata i bliskog odnosa sa porodicom. Upravnik doma u Pančevu je opisao vrlo konkretnu situaciju u radu sa decom na ovom „problemu“: „Dopisivali su se sa rođacima i roditeljima koji su u Nemačkoj. Ti rođaci izražavali su žaljenje što su deca odvojena od njih i između ostalog u jednom pismu rekli su: valjda će doći jednom vreme kada ćeš se osloboditi tih eland [beda] i kada ćemo se naći opet zajedno. Posle ovoga upravnik je razgovarao sa detetom. On je to pravdao da oni u USA zoni ne znaju kako su deca u Jugoslaviji zbrinuta i uzeo je na sebe da im o tome piše“.38]

Posebno zapaženu ulogu u upoznavanju novog sistema vrednosti odigrali su Pio-nirska organizacija i SKOJ. Pristupanje jednoj od te dve organizacije smatralo se pozi-tivnim rezultatom u radu sa Nemcima. U upoznavanju dece sa „današnjicom“, tj. novim sistemom vrednosti, „naročitu ulogu je odigrala pionirska štampa koja je redovno prorađivana kao i pionirska organizacija. Pojedina deca nemačke narodnosti bila su birana za rukovodioce u pionirskoj organizaciji; bilo je nekoliko načelnika čete i više higijeničara i desetara.“39 Kao izrazito pozitivni, navodili su se primeri dece koja su se istakla u prihvatanju „današnjice“ i izgradnji novog društvenog sistema. Tako se u izveštaju upravnika doma iz Kotora naglašava da su se „među njima podnjivile dve skojevke i jedna udarnica sa Omladinske pruge, uče-nica Harih upisala je svu ušteđevinu od 500 dinara u Narodni zajam“.40

Posle raspuštanja logora za Nemce u Vojvodini u proleće 1948. godine41 na adrese republičkih ministar-stava socijalnog staranja i Komiteta za socijalno stara-nje Vlade FNRJ stizale su brojne molbe roditelja i rođaka, koji po izlasku iz logora nisu imali nikakve informacije o najmlađim članovima svojih porodica, koji su kao deca bez roditeljskog staranja od kraja juna 1946. godine izvođeni iz logora.

Na osnovu spiskova dece izvedene iz logora i raspo-ređene po različitim domovima, najpre u Vojvodini a potom po čitavoj Jugoslaviji, može se uočiti da se među njima nalazio relativno mali broj onih za koje se pouz-dano znalo da im oba roditelja nisu živa. Mnoga deca u logore su dospela samo sa majkama od kojih su neke umrle u logoru, dok su sudbine očeva prilično neizve-sne, jer se u slučaju da su bili pripadnici nemačke vojske za mnoge nije znalo da li su živi i, ako jesu, gde se nalaze; bilo je dece koja su u logore prispela sa nekim od rođaka, pošto su im roditelji ili jedan od roditelja deportovani u logore za Nemce u SSSR; roditelji (najče-šće otac) pojedinih dečaka i devojčica uspevali su da izbegnu logorisanje pronalaženjem utočišta u Nemač-koj ili Austriji.42

Po izlasku iz logora, lišeni imovine i građanskih prava, ali ne i jugoslovenskog državljanstva,43 pripadnici nemačke narodnosti pokušali su da reše svoja egzistenci-jalna pitanja pronalaženjem posla. Posao i redovna mesečna primanja bili su samo neki od uslova koji su morali biti ispunjeni da bi se molba o ustupanju deteta uopšte razmatrala. Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ uputio je 6. maja 1949. svim upravama za starateljstvo republičkih ministarstava socijalnog staranja dopis u kome se kaže da onaj ko podnosi zahtev za starateljstvo nad detetom nemačke narodnosti mora priložiti uz zahtev:

! ako je roditelj, dokument iz kog se vidi da je dete njegovo;44

! a ako je bliži rođak, tj. baba, deda, brat, sestra, ujak, tetka ili stric, dokument o srodničkim odnosima;

! dokument o državljanstvu,! „dokument“ o političkoj ispravnosti;45

! izjavu da nema nameru da napusti zemlju,! potvrdu o zaposlenju, mesečnoj prinadležnosti i podatke o tome koliko se lica od

naznačene sume izdržava;! lekarsko uverenje;! izjavu deteta, ukoliko je napunilo osam godina, da želi da pređe kod podnosioca

zahteva.

Pismo iz jednog jugoslovenskog doma za nezbrinutu decu, 20. februar 1949.

Ani crta ocu svoju levu ruku da bi znao kolike treba da budu rukavice koje treba da joj pošalje. Pismo iz jednog jugosloven-skog doma za nezbri-nutu decu, godina i mesto nepoznati.


Dopis je predviđao obavezu člana starateljskog saveta, koji je bio zadužen za davanje mišljenja o svakom pojedinačnom slučaju, da ustanovi:

! u kakvim stambenim uslovima će dete živeti;! ukoliko podnosilac zahteva radi i živi na poljoprivrednom dobru koliko dece koja

su „stavljena pod starateljstvo“ ima na istom;! šta namerava budući staratelj da preduzme u pogledu osposobljavanja deteta za

samostalan život, tj. u koju školu će dete ići ili koji će zanat učiti;! „da li lice koje želi da uzme pod starateljstvo dete nemačke narodnosti pruža

garanciju da će dete vaspitati za dobrog građanina FNRJ“.

Na osnovu svih raspoloživih podataka član sreskog Starateljskog saveta dostavljao je svoje mišljenje sreskom Starateljskom savetu, koji je ceo slučaj prosleđivao sreskoj Upravi za starateljstvo. Na osnovu uvida u kompletnu dokumentaciju ova uprava je donosila mišljenje o svakom pojedinačnom slučaju, koje je prosleđivano do Uprave za starateljstvo nadležnog ministarstva socijalnog staranja i konačno do Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ, koji je donosio definitivnu odluku.46 Drugačije rečeno, u pokušaju da izvedu iz domova najmlađe članove svojih porodica pripad-nici nemačke nacionalne zajednice u Jugoslaviji i bivši logoraši suočili su se sa zah-tevima koje je bilo nemoguće ispuniti. Smatram da je u „otopljavanju“ stava države prema pripadnicima nemačke nacionalne zajednice, pa i zahtevima koje su pojedini podnosili u cilju izvođenja dece iz domova, ključnu ulogu igralo uspostavljanje diplomatskih odnosa FNRJ i SR Nemačke. Pedesetih godina počelo je legalno iselja-vanje jugoslovenskih državljana nemačke nacionalnosti. Od 1952. godine jugoslo-venske vlasti su počele da tretiraju iseljenike kao građane Savezne Republike Nemačke.47 Samo godinu dana pošto su propisani vrlo rigorozni uslovi, već 5. maja 1950, Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ obavestio je republička ministarstva socijalnog staranja da ubuduće prilikom podnošenja molbe za starateljstvo nije potrebno podnositi izjavu da ne postoji namera o napuštanju zemlje i da se deca mogu poveravati na starateljstvo i „onda kada dotični imaju nameru da napuste našu zemlju“.48 Većina pripadnika nemačke nacionalne zajednice iskoristila je mogućnost i napustila zemlju. Sa njima su zemlju u većini napustila i najmlađi pripadnici nemačke zajednice u Jugoslaviji.

1 Zoran Janjetović, Nemice u logorima za folksdojčere u Vojvodini 1944. –1948., u: Latinka Perović (ur.), Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka (Serbia in the 19th and 20th Century Modernizing Processes, sv. 2: Položaj žena kao merilo modernizacije = Women‘s Position as the Measure of Modernization, Beograd 1998, str. 496 –504, ovde S. 496.

2 Zoran Janjetović, Logorisanje vojvođanskih Nemaca od novembra 1944. do juna 1945. godine, u: Tokovi istorije 1997, 1–2, str. 151–164, ovde str. 162.

3 Zoran Janjetović, Nemice u logorima, str. 500.4 Arhiv Jugoslavije, 33-17-34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu trgo-

vine i snabdevanja Vlade FNRJ od 17. maja 1946.5 AJ, 33–17–34; Izveštaj o brojnom i zdravstvenom stanju dece nemačke narodnosti u logorima

Gakovo, Sremska Mitrovica, Molin i Knićanin, kao i o stanju i kapacitetu zgrada predviđenih za smeštaj pomenute dece u Bajši, Senti, Staroj Kanjiži, Konaku, Starom Lecu, Vlajkovcu, Somboru, Apatinu, Odžacima od 25. maja 1946.

6 Isto.7 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Zlate Miler, službenice Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Komi-

tetu za socijalno staranje Vlade FNRJ od 11. jula 1946.8 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Komitetu za škole i nauku Vlade

FNRJ od 13. jula 1946.9 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja

NR Bosne i Hercegovine od 11. septembra 1946.

10 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Makedonije od 16. oktobra 1946.

11 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Srbije od 16. oktobra 1946.

12 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Slovenije od 16. oktobra 1946.

13 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Hrvatske od 16. oktobra 1946.

14 AJ, 33 –17–34; Dopis Ministarstva socijalnog staranja NR Crne Gore Komitetu za socijalno stara-nje Vlade FNRJ od 23. oktobra 1946.

15 AJ, 33 –17–34; Dopis Ministarstva socijalnog staranja NR Bosne i Hercegovine Komitetu za soci-jalno staranje Vlade FNRJ od 20. septembra 1946.

16 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Bosne i Hercegovine od 11. septembra 1946.

17 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Srbije od 15. aprila 1948.

18 AJ, 33 –17–34; Dopis Planskog odjela evidencija i statistika Ministarstva socijalnog staranja NR Hrvatske od 05. oktobra 1948.

19 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Jabuke od 20. novembra 1948.20 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Ministarstva socijalnog staranja NR Makedonije o zapažanjima u radu sa

decom nemačke narodnosti iz Dečijeg doma „Elpida Karamandi“ Bitolj Komitetu za socijalno staranje Vlade FNRJ od 18. decembra 1948.

21 21 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg oporavilišta iz Bele Crkve.22 22 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Privine Glave od 10. oktobra 1948.23 Isto.24 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma „Bata i Rita Jovičić“ Rudnik od 15. oktobra 1948.25 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg oporavilišta iz Bele Crkve.26 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma „Bata i Rita Jovičić“ Rudnik od 15. oktobra 1948.27 Isto.28 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Komitetu za škole i nauku Vlade

FNRJ od 13. jula 1946.29 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma „Bata i Rita Jovičić“ Rudnik od 15. oktobra 1948.30 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Jabuke od 20. novembra 1948.31 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Uzdina od 24. novembra 1948.32 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Vršca od 18. oktobra 1948.33 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma od 17. oktobra 1948; zbog nečitkosti dokumenta nije

moguće ustanoviti o kom se domu radi.34 Isto.35 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Bačke Palanke od 16. oktobra 1948.36 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Kovina od 18. oktobra 1948.37 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Kotora od 01. novembra 1948.38 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Pančeva od 18. oktobra 1948.39 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg oporavilišta iz Bele Crkve.40 AJ, 33 –17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Kotora od 1. novembra 1948.41 Z. Janjetović, Nemice u logorima, str. 503.42 Proizvoljnost ponuđene klasifikacije posledica je nemogućnosti uvida u građu koja bi bila od

pomoći pri razotkrivanju okolnosti pod kojima su deca izgubila roditelje kao i okolnosti pod koima su deca čiji su roditelji bili živi izvođena iz logora.

43 Zoran Janjetović, O državljanstvu jugoslovenskih Nemaca, u: Tokovi istorije 2002, 1 – 2, str. 25 –35, ovde str. 34.

44 Krštenica ili izvod iz matične knjige rođenih.45 Iz dokumenta nije jasno na šta se misli.46 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ upravama za starateljstvo svih

republičkih ministarstava socijalnog staranja od 06. maja 1949.47 Zoran Janjetović, O državljanstvu, str. 34.48 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ svim republičkim ministar-

stvima socijalnog staranja od 05. maja 1950.

110 111NASTANAK DOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIENGEORG WILDMANN

Pod Golgotom Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji misli se na vreme progona, obes-pravljenja, ubistava, izgona i logorisanja Nemaca Jugoslavije 1944–1948. godine koje je potvrđeno brojnim dokumentarnim izveštajima očevidaca. Dokumentarna serija je isprva obuhvatala četri toma a nastala je pod okriljem Podunavskošvapske kulturne zadužbine – Zadužbine po privatnom pravu – iz Minhena između 1991. i 1993. godine saradnjom petnaestak Podunavskih Švaba poreklom iz nekadašnje Jugoslavije koji su se okupili u Radnoj grupi Dokumentacija. Knjiga Zločini nad Nemcima u Jugoslaviji 1944–1948. Stanice genocida nastala je naknadno 1998. godine kao sažetak najvažni-jih iskaza iz četri toma. U skraćenoj i prerađenoj formi pojavila se 2003. godine na engleskom pod naslovom Genocide of the Ethnic-Germans in Yugoslavia 1944–1948, i bila poslata univerzitetskim institucijama. Godine 2004. izašla je na srpskom pod naslovom Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944–1948, i mogla se naći u knjižarama u Srbiji. Godine 2005. pojavila se uz to knjiga Leitfaden zur Dokumenta-tionsreihe Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944 –1948 (Vodič za dokumen-tacionu seriju Zločini nad Nemcima u Jugoslaviji 1944 –1948), koja je koncipirana kao registar.

1. Nastanak i delovanje Podunavskošvapske kulturne zadužbine u MinhenuDa bi se razumeo nastanak dokumentacione serije Golgota Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji1 treba prvo pobliže osvetliti genezu Podunavskošvapske kulturne zadužbine iz Minhena.

Ključna figura u samootkrivanju Podunavskih Švaba i daljem procesu je Jozef Folkmar Zenc (1912–2001.), rodom iz Apatina u Bačkoj, diplomac srpske Učiteljske škole u Somboru, aktivan kao učitelj osnovne škole 1930-ih godina. Od 1935. do 1941. godine radio je u Filipovu (sada: Bački Gračac u Bačkoj).2 Još kao omladinac Zenc je u tolikoj meri bio nadahnut političkim govorima vodećih ljudi Švapsko-nemačkog kul-turnog saveza (Kulturbunda)3, devizom Zavičaj, maternji jezik, vera otaca, da je ceo svoj život posvetio služenju Podunavskim Švabama. Idejno je od školovanja za učitelja išao tragom romantične nacionalne ideje Johana Gotfrida Herdera. Po Herderu smi-sao istorije je bio u tome da narodi otkriju svoje sopstveno biće i razviju svako svoju ljudskost, da bi tako, ne samo napredovali ka sledećem višem stupnju čovečnosti, već i da bi punoću Boga učinili vidljivom i prisutnom.

Iz večernjih predavanja i školskih časova istorije izrasla je knjiga Kratka istorija Podunavskih Švaba za omladinu i narod. Zenc ju je objavio 1940. godine. Ona je po prvi put sažeto predstavila istorijski razvitak Podunavskih Švaba od početaka do sadašnjosti. Nosila ju je ideja da su Podunavske Švabe, polazeći od istorije svog nase-ljavanja srasli u nemački plemenski entitet koji je, uprkos podeli na tri dela posle 1918. godine to i ostao, a koji je oznakom Podunavske Švabe koju su 1922. godine stvorili Robert Ziger (geograf) i Herman Ridiger (geolog, od 1941. direktor Nemačkog inostra-nog instituta), mogao da bude istorijski obeležen.

Posle bega sa svojom porodicom, Zenc je dobio učiteljsko mesto u Štraubingu u Bavarskoj. Krajem 1970-ih godina nije se moglo prevideti da su mnoga podunav-skošvapska mesna udruženja svojim članovima ponudila u „zavičajnim knjigama“ svoju istoriju i kulturu, onako kako su ih od naseljavanaja u 18. veku predstavljala. S

obzirom na takvo stanje, Zenc se zapitao ko će se postarati za zajedničko prikazivanje podunavskošvapske istorije. Trebalo bi da nju bude u stanju da čita prosečno obrazo-vani narod i generacija dece koja je stasavala, ali i da ona dovoljno odgovara naučnim zahtevima. Mogu li se među Podunavskim Švabama na nemačkom govornom području naći saradnici sa određenim stručnim kompetencijama i može li se takav poduhvat finansijski održati u životu?

Iako Zenc još nije imao na raspolaganju ni finansijska sredstva ni koliko-toliko nauci vične saradnike, 17. juna 1978. godine osnovao je Podunavskošvapsku kulturnu zadužbinu, zadužbinu po privatnom pravu sa sedištem u Minhenu.4 Kao privatna kul-turna zadužbina ona po zakonu nije primala nikakve javne subvencije. Zenc se obratio zemljacima, pre svega Podunavskim Švabama u Saveznoj Republici Nemačkoj, tražeći osnivače, zadužbinare, donatore i pomagače. Posle dobre tri godine sakupljanja pri-loga za zadužbinski fond sa kojim bi se moglo misliti i na finansiranje publikacija , 13. novembra 1981. godine došlo je do osnivačke skupštine u Minhenu. Od 1982. do 2009. godine bio je Hans Zonlajtner 5 rukovodilac Kulturne zadužbine i član uprave. Kao takav, nosio je glavni teret administrativne i pravne izgradnje. Od 1988. do kraja 2009. godine bio je na funkciji predsednika uprave.6

Posle osnivanja trebalo je naći krug saradnika koji bi bio spreman da radi na pisa-nju „velike“ podunavskošvapske istorije i da se oseća odgovoran za njeno izdavanje. Početkom 1980-ih godina, dolazilo je u obzir desetak osoba iz redova Podunavskih Švaba koji bi mogle da rade i koje su to i htele. Delile su se na „generaciju očeva“ tj. one koji su još u starom zavičaju obavljali neku funkciju u zavičajnim udruženjima ili su bili vojnici, i na „mlađu generaciju“ tj. one koji nisu više bili vojnici, ali među kojima je većina imala „logorsko iskustvo“.7

2. Merodavna opcija za saradnike u Kulturnoj zadužbiniSaradnici kruga saradnika iz bivše Jugoslavije koji su se bavili istorijom a koji su kao mlađa generacija tražili svoje mesto, našli su se 1980-ih i 1990-ih godina, koje su bile vreme njihovog glavnog angažovanja na polju sakupljanja i istraživanja za Kulturnu zadužbinu, suočeni sa već postojećim i jasno istaknutim pozicijama sa kojih je ocenji-vana podunavskošvapska istorija međuratnog i ratnog razdoblja. Morali su da zauzmu stav po pitanju kontroverze oko 5. toma Šiderove Dokumentacije Sudbina Nemaca u Jugoslaviji8 koji je izašao 1961. godine i reakcije od strane Nemaca iz Jugoslavije. Tom se zasnivao, kako se kaže u predgovoru, na dokumentacionom materijalu koji je za Savezni arhiv u Koblencu sakupila grupa sakupljača pod vođstvom Frica Valjaveca, Adalberta Karla Gausa iz Salcburga i Johana Višta iz Koblenca. Tom je sadržao uvodno izlaganje istorije Nemaca Jugoslavije tokom međuratnog i ratnog razdoblja i posle reus postavljanja Jugoslavije, koje je napisao tada tridesetogodišnji pomoćnik Teodora Šidera, Hans-Ulrih Veler.9 Kritička reakcija na Velerov spis došla je od Johana Višta (1907–1976.), istaknutog Podunavskog Švabe iz kruga saradnika Kulturbunda iz 1930-ih godina međuratnog razdoblja. Višt je bio uspešan socijalni političar. Bio je zadužen za socjalnu blagostanje Podunavskih Švaba i osnovao je i vodio „Zadrugu blagostanja“. Od 1957. godine bio je zaposlen u Saveznom arhivu u Koblencu gde je od tad izgradio „Jugoistočnu dokumentaciju“. Može se donekle opravdano pretpostaviti da je bio naj-bolji poznavalac brojnih izveštaja iz prve ruke pogođenih svedoka iz Jugoslavije o stra-danjima tokom bega, internacije u logorima i proterivanja.10

U pogledu obrade spornih tačaka, za savremenu podunavskošvapsku istoriju označili su Uvodno izlaganje Hansa-Ulriha Velera u jugoslovenskom tomu Šiderove Dokumentacije11 iz 1961. godine i Vištov kritički odgovor u njegovoj knjizi Prilog isto-riji Nemaca u Jugoslaviji za period 1934–1944, koja je izašla 1966. godine, „kvalitativni skok“. Višt je postao nosilac protestnih odgovora Podunavskih Švaba na optužujuće izlaganje Velera. On piše: „Zbog ovih teških nedostataka i grešaka, kako metodičke, tako i sadržinske prirode, zadatak kritike bonskog dela ne može se iscrpeti samo fak-tografskim ispravkama, već je nužna potpuno nova interpretacija celokupnih [kurziv Vištov] folksdojčerskih dešavanja.12 Pregledanjem Vištovih spisa stiče se utisak da je i

Nastanak dokumentacije Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien(Golgota Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji)

Georg Wildmann


on sam dao samo skicu „potpuno nove interpretacije“ folksdojčerske istorije. Od velike pomoći bio je, međutim, opis savremenih istorijskih činjenica zasnovan na sopstve-nom iskustvu, koji je bio pouzdana korekcija nekih Velerovih tvrdnji i titoistički mani-pulisane istoriografije. Glavne glase:

1. Nije postojala naoružna, poluvojna „Deutsche Mannschaft“ kao filijala Kultur-bunda.

2. U Aprilskom ratu 1941. godine bilo je spontano organizovanih građanskih straža u podunavskošvapskim selima, ali ne i „pete kolone“.

3. Držanje vođstva Narodne grupe za vreme ratnih događaja 1941. godine u Novom Sadu nije imalo veleizdajnički karakter.

4. Podunavske Švabe nisu učestvovale u velikoj Raciji mađarskih vlasti u Bačkoj u zimu 1942. godine.

5. Nemački predsednici opština nisu podržali akciju Viktora Tomića u Sremu.6. Pripadnost novim zavičajnim državama posle podele Jugoslavije 1941. godine

pobudilo je kod svih time pogođenih etničkih grupa privid da su sada dobili pravno valjano novo državljanstvo i da su obaveze lojalnosti prema Kraljevini Jugoslaviji prestale. Sledstveno, nije opravdano baš Podunavskim Švabama preba-civati nelojalnost i veleizdaju i izložiti ih kazni.

Vištov poduhvat u cilju objektivizacije faktografije učvrstio je predstavnike „mlađe generacije“ koji su delom bili amateri-početnici u istoriografiji, u uverenju da krivica za izgon nije prvenstveno na strani Podunavskih Švaba, već na strani politike većin-skih naroda Jugoslavije i u partizanskom pokretu koji je iz njih ponikao. Njegova detaljna objašnjenja učinile su ga glavnim izvorom informacija za mlađe „početnike“ u podunavskošvapskoj istoriografiji. Istorijski radovi mlađe generacije su se u njihovoj početnoj fazi razumljivo priklanjali Vištovom stavu. On je onda, naravno, služio i kao njihov interes koji je vodio saznavanju.

Međutim, Vištove poglede na ideološki razvoj vodećih elita Podunavskih Švaba u Jugoslaviji njegovi učenici iz mlađe genracije nisu u uznapredovalim proučavanjima mogli da nekritički preuzmu. Ovo se pre svega ticalo Vištovog shvatanja da suština spora između „stare“ grupe vođa Švapsko-nemačkog kulturnog saveza i „Obnovitelja“ između 1932. i 1938. godine nije bila zasnovana na suprotnostima ideološke prirode. Po njemu, Obnoviteljski pokret je bio pokret samostalan u odnosu na nacionalsocija-lizam Nemaca iz Rajha i bio je u genetskoj vezi sa narodnjačkim karakterom svog prethodnika, Kulturbunda. On je samo dalje razvio nacionalno-liberalno i nacio-nalno-konzervativno orijentisani Kulturbund.

Tu je tačna činjenica da su svi pokreti Podunavskih Švaba u zemljama nasledni-cama Ugarske, u suštini bili „narodnjački“ orijentisani i da su imali istu nacionalnu misao pod herderovim uticajem.13 Genetska veza je, međutim, doživela jasnu cezuru ako se usredsredimo na svetonazor vodeće grupe Obnovitelja. Taj mali vodeći segment je počeo da „narodnjaštvo“ de facto opterećuje nacisitičkom ideologijom i da mu pri-daje novo značenje, odbijajući jasno pozitivno pozicioniranje religioznosti, koja je kod nacionalnokonzervativnih narodnjaka igrala veliku ulogu. Odbacivao je i demokratiju kao državnu formu, vatreno zastupao firer-princip, shvatao je krvnu vezu sa nemačkim narodom kao obavezu lojalnosti nove vrste i naginjao je otvaranju prema antisemi-tizmu. Iz toga se, dakako, ne može nepobitno zaključiti da je ta grupa imala za cilj da od Narodne grupe napravi predstražu nacističkog Rajha.14

Na prostoru oko Štutgarta i Zindelfingena naselio se niz nekadašnjih narodnih, odnosno Kulturbundovih funkcionera koji su pripadali „generaciji očeva“, a u pogledu nastanka zemljačkog udruženja u Baden-Virtembergu posle kraja rata, i „osnivačkoj generaciji“.15 Akteri zindelfingenskog rukovodećeg kruga podržali su Vištove teze i nisu ih dovodili u sumnju ni u pojedinostima, budući da su one bacale svetlo koje je i njihovo držanje i ideološke stavove u prošlosti oslobađalo krivice ukoliko se ticalo poslednje decenije pre proterivanja. Tadašnji običaj javnosti u SR Nemačkoj im je u

tome išao na ruku. On je „nekadašnjim članovima nacističke stranke i njenih filijala davao oproštaj“ ukoliko su tada izrazili lojalnost demokratskoj pravnoj državi.16 Nemačka javnost se analogno tome držala i prema nekadašnjim „časnicima“ Švapsko-nemačkog kulturnog saveza.17

Početnici u istoriji Podunavskih Švaba iz mlađe generacije su se u svojoj saradnji sa merodavnim predstavnicima generacije otaca mogli pouzdati u to da imaju posla sa pravim, a ne samo verbalnim, pristalicama demokratske i liberalne pravne države. „Početnik“ nije morao da očekuje mnogo pristrasnosti i otpora prilikom obrade kriti-čnog razdoblja podunavskošvapske istorije.

Krug oko Štutgarta i Zindelfingena, uz samog „solistu“ Višta, redakcija novina Der Donauschwabe18 a i Jozef F. Zenc – grubo rečeno – zastupali su tezu da je krivica za proterivanje/uništenje Nemaca Jugoslavije pretežno na strani većinskog naroda i komunističkog partizanskog pokreta.

Glavni nosioci rada na podunavskošvapskoj istoriji iz kruga mlade generacije početkom 1980-ih godina i obrade dešavanja vezanih za stradanje i genocid koja je tokom 1990-ih godina došla u prvi plan, smatrali su da se verzija koju su od Višta pre-uzeli, potvrdila kao tačna. Kulturna zadužbina se nudila kao organizaciona platforma i duhovni zavičaj za njihov rad. Jozef F. Zenc nije bio dogmatski nastrojen i prihvatao je nepristrasnu istraživačku inicijativu.

3. Nastanak serije knjiga „Golgota Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji“Sredinom 1980-ih godina uputio je Hans Zonlajtner19 vodećoj zindelfingenskoj grupi iz „generacije otaca“ pismeni podsticaj da se oni angažuju na pisanju istorije Podunavskih Švaba i da pri tom imaju za cilj i tečniji opis stradanja Podunavskih Švaba. Jozef Ber,20 nekadašnji šef štaba vođe Narodne grupe Sepa Janka, prihvatio je s velikim interesova-njem ideju da proba da opiše podunavskošvapsko stradanje. Knjiga Hrvata Josipa Mir-nića koja se pojavila još 1974. godine,21 a koja je imala tendenciju da bačke Nemce za period mađarske vlasti 1941–1944, ocrni kao „zločinačku manjinu“ snažno je pojačala volju vodećih Podunavskih Švaba iz Jugoslavije da opravdaju sopstveno držanje.

U takvom raspoloženju Ber je napisao svoju knjigu Savremena podunavskošvapska istorija iz prve ruke. Ber se na osnovu sopstvenog iskustva i delovanja svesno poduhva-

Josef Beer (1912–2000) Josef Volkmar Senz (1912–2001) Georg Wildmann (*1929)

Herbert Prokle (*1933) Karl Weber (*1933) Hans Sonnleitner (*1931)


tio glavnih pitanja koje je Višt nabacio. Dubinske uzroke uništenja Podunavskih Švaba on je našao u panslavizmu i u više srpskoj težnji da se „nacionalizuje“ etnička teritorija u Vojvodini koja je smatrana slovenskom. Glavni uzrok je video u privrednoj ekspan-ziji Podunavskih Švaba, čiji ekonomski poredak zasnovan na privatnom vlasništvu je stajao na putu komunističkoj ideologiji partizanskog pokreta. Knjiga je izašla 1987. godine u izdanju Kulturne zadužbine.22 Sa novim izdanjem Istorije Podunavskih Švaba Jozefa F. Zenca, Ber se pobrinuo za široku distribuciju obe knjige poklanjajući ih ško-lama i univerzitetima u južnoj Nemačkoj. S obzirom na takvo ekspanzivno davanje znaka života, verovatno je i osnivač Kulturne zadužbine Jozef F. Zenc, bio više nego oduševljen.

Brigu oko prikaza celovite podunavskošvapske istorije koji bi odgovarao akadem-sko-naučnim zahtevima, poverio je Zenc svom nekadašnjem učeniku Georgu Vild-manu.23 Pokazalo se da je vrlo teško među samim Podunavskim Švabama i među onima koji su im bili skloni i to još uvek jesu, naći saradnike sa određenim stručnim znanjima koji bi bili spremni da daju naučne priloge bez i najmanjeg honorara, što je dovelo do višegodišnje vrteške pristanaka i otkazivanja. Prvi tom koji se ticao stoleća naseljavanja mogao je da izađe u izdanju Kulturne zadužbine tek 2006. godine. Drugi tom je 1997. godine objavio Universitas Verlag. Treći tom je ponovo objavila Kulturna zadužbina 2010. godine. Četvrti tom je još u radu.24

Hans Zonlajtner, operativni šef Zadužbine, koji je i sam gotovo tri godine preživeo u vremenu ubistava i logora smrti, išao je od početka 1980-ih godina za stvaranjem obimne dokumentacije o genocidnim stradanjima Podunavskih Švaba, Donjoštaje-raca i Kočevara u Titovoj Jugoslaviji 1944–1948. godine. Podstaknuti euforičnim ras-položenjem koje su izazvali „annus mirabilis 1989“ i raspad Titove Jugoslavije koji je usledio, preuzeli su Ber i Zonlajtner tematsko vođstvo Kulturne zadužbine za 1990-e godine od njenog osnivača J. F. Zenca. Težište rada prenelo se sa istorije Podunavskih Švaba na rad na podunavskošvapskim stradanjima. Sa svojih 78 godina, Ber se oko 1990. godine osećao na određeni način, obaveznim prema svojim zemljacima. „Šta mi još možemo da uradimo za naš narodić?“ i „Šta možemo da uradimo za mesna udru-ženja koja nemaju svoje „zavičajne knjige“?, rekao je autoru ovih redova.

Zonlajtner je u Beru našao partnera nadahnutog istim ciljem, tako da su obojica 1990. godine osnovali „Radnu grupu Dokumentacija“, koja je obuhvatala „ljude svesne odgovornosti,“25 i to: Jozefa Bera, Fridriha Bindera, Ernsta Lunga, Georga Černija, Ernsta Barviha i Valentina Oberkerša, koje treba ubrojati u „generaciju otaca“, kao i Hansa Zonlajtnera, Georga Vildmana, Karla Vebera, Jozefa Perčija, Mihaela Ajzelea,

Ingomara Zenca, Rolanda Fetera i Herberta Proklea koji se kasnije pridružio, a koje treba ubrojati u mladu generaciju. Uz finansijsku pomoć Zadužbine Feliks Mileker26 Ber je dao da se u Saveznom arhivu u Koblencu napravi 10.000 fotokopija izveštaja očevidaca. Sem toga, on je posedovao i ostavštinu Johana Višta u kojoj su se već nala-zili tematski predradovi.

Fotokopije dobijene iz Koblenca, bile su većim delom namenjene Šiderovoj doku-mentaciji. Dobar deo njih je upotrebljen već u petom tomu, Sudbina Nemaca u Jugo-slaviji, 1961. godine.27 Oni prvenstveno govore o stradanjima tokom bega, proterivanja i internacije u logorima. Tako je nastala ideja da se u Zindelfingenu okupe šefovi mesnih udruženja ili predstavnici naselja i da im se predaju izveštaji svedoka, te da se od njih zatraži da što pre dostave po jedan lokalni izveštaj koji je trebalo da obuhvati beg, proterivanje, akcije streljanja od strane partizana i internaciju u logorima.

Pokazalo se da su zemljaci koji su se skupili u Zindelfingenu uglavnom bili stari između 60 i 80 godina. Često je bilo teško naći lokalnog stručnjaka i obratiti mu se. Trebalo je naći odgovorne koji bi skupljali izveštaje mesta iz srezova u starom zavičaju. Potom je trebalo naći i saradnike koji će te izveštaje sažeti po oblastima iz starog zavi-čaja i uz njih napisati po jedan uvod. Jozefu Beru dodeljen je Banat, Valentinu Ober-keršu Srem, Slavonija i Hrvatska, a Georgu Vildman Bačka i Baranja. Od izveštaja svedoka trebalo je sastaviti mesne izveštaje. Na sreću, raspolagalo se podacima jugo-slovenskog popisa stanovništva iz 1931. godine. Na osnovu njega, polazeći od broja nemačkog stanovništva, mogao se proceniti broj regrutovanih vojnika i otprilike broj palih vojnika. Provera broja gubitaka proizvela je grubo pravilo procene, po kom se otprilike svaki četvrti vojnik nije vratio iz rata i zarobljeništva.28

Kao što je i planirano, došlo je do sažimanja mesnih izveštaja u jednu knjigu. Ingo-mar Zenc u prvom uvodnom delu opisuje kako je od kolonista nastalo „novo pleme“. U drugom uvodnom delu Jozef Ber se pozabavio osetljivom temom međuratnog i rat-nog doba, kojom se jugoslovenski Nemci do danas bave. Uz to napisao je i uvod o Banatu. Oberkerš je isto to uradio za Srem i Slavoniju a Vildman za Bačku. Kad se krenulo u konačno redigovanje, ispostavilo se da će mesni izveštaji dati jedan debeo tom i da oni po pravilu ističu stradanje pojedinih opština. Tako je nastao naslov Gol-gota Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji. Mesni izveštaji o zločinima Titovog režima nad Nemcima u vremenu od 1944. do 1948. godine. Na taj način posedovao je početkom 1990-ih godina najveći deo podunavskošvapskih mesnih udruženja kratak prikaz završne faze svoje panonske egzistencije.

Hans Zonlajtner je sa grafičarkom Magdalenom Kop-Krumes napravio vrlo dobre karte pojedinih oblasti naseljenih Podunavskim Švabama.29 Taj tom se pojavio 1991, a drugo izdanje 1992. godine, u ukupno 8.000 primeraka. Universitas Verlag iz Minhena je objavio identično izdanje pod naslovom Bela knjiga Nemaca iz Jugoslavije.

Poduhvat je sada stekao sopstvenu dinamiku. Bilo je na raspolaganju još mnogo izveštaja očevidaca. Zato je odlučeno da se objavi još jedan tom Golgote pod naslovom Izveštaju očevidaca o zločinima Titovog režima nad Nemcima u vremenu od 1944. do 1948. godine. I u njemu su izveštaji bili razvrstani po mestu porekla svedoka a trebalo je da po mogućnosti obuhvate sva mesta. Na kraju je i on imao 1.000 štampanih strana. Pojavio se 1993. godine u tiražu od 5.000 primeraka u izdanju Kulturne zadužbine, a preuzeo ga je i Universitas Verlag. Šesnaest osoba se vode kao koautori. Njihov zadatak je bio da transkribuju tekstove na književni nemački, jer bi inače mnogi izveštaji zbog gramatičkih grešaka, ostali teško razumljivi.

Godine 1994. Karl Veber30 je predao četvrti tom Golgote, koji je takođe imao 1.000 strana: Ljudski gubici – imena i brojevi uz zločine Titovog režima nad Nemcima u vre-menu od 1944. do 1948. godine.31 Po pozivu Ludviga Šumahera iz Štutgarta i Karla Vebera, 333 mesna zavičajna udruženja poslalo je spiskove svojih žrtava, ukupno 60.255 imena, čime se uspelo poimenično obuhvatiti 70 % tadašnjih ljudskih gubi-taka.32 I ova knjiga je podeljena po oblastima, unutar kojih se azbučnim redom navode mesta sa njihovim gubicima, po mogućnosti podeljenim na vojne i civilne žrtve; za civilne žrtve sa podacima u kom logoru su stradale. Spiskovi mrtvih već nekoliko

Iza bodljikave žice, crtež Sebastijana Lajhta, 1945. (vero-vatno postdatiran od autora)


godina stoje na internetu i često se otvaraju.33 Na osnovu ovih podataka i uz oprezan proračun maksimalnog broja, ljudski gubici Podunavskih Švaba iz nekadašnje Jugosla-vije iznose ukupno 86.000 civila i vojnika.

Treći tom Streljanja – logori za uništavanje – sudbine dece u vremeu od 1944. do 1948. godine koji je uredio Georg Vildman, pojavio se 1995. godine. On se u prvom delu od 130 strana pozabavio tematikom koju su već Višt i Šiderova dokumentacija načeli. U suštini, radi se o uticaju nacizma na Podunavske Švabe u Jugoslaviji, o njiho-vom držanju tokom Aprilskog rata 1941. godine, o pravnom statusu još jednom na tri dela podeljene narodne grupe, o motivima eliminacije Nemaca, o principijelnim pri-govorima protiv načina postupanja partizanskog pokreta i o pregledu genocidnih mera protiv Nemaca Jugoslavije. U drugom delu trebalo je na 336 strana još smestiti izveštaje očevidaca. Daljih 192 strane tiču se sudbina dece koje su sakupili Kete i Georg Černi iz Karlsruea.

U trećem delu knjige razmotrio je Vildman dva postupka eliminacije. Prvi se ticao akcija streljanja u „krvavu jesen“ 1944. godine koje su odnele 8.000 žrtava.34 U Banatu i Sremu usledili su pogromi – koliko se može zaključiti iz izveštaja – više iz nagona za osvetom, dok su u Bačkoj više bili usmereni na zastrašivanje stanovništva i desetkova-nje kako nemačkih, tako i srpskih „narodnih neprijatelja“. Drugi postupak ticao se interniranja u logore. Tu je Vildman, koliko se moglo, pokušao da po prvi put pokaže različit karakter logora, podelivši ih na radne, centralne, civilne i logore za uništavanje. To je učinio samo na osnovu njemu dostupnih izveštaja svedoka, budući da nije imao drugi arhivski materijal. Verovatno po prvi put, njemu je uspelo da na osnovu moza-ički složenih izveštaja svedoka da preglednu sliku osam koncentracionih logora koji se moraju označiti kao logori za uništavanje. Za taj tom Karl Veber je napisao četvrti deo koji je sadržao temeljit popis nemačkog stanovništva Jugoslavije i temeljni pregled brojeva žrtava.

Ukupna slika stradanja Nemaca Jugoslavije koja je na taj način nastala, do tada je nedostajala. Ne treba zaboraviti da je golgota generacije koja ju je doživela nju trauma-tizovala na sličan način kao holokaust Jevreje. Ceo poduhvat je u pogledu pisanja osta-tak Radne grupe Dokumentacija – bili su to akteri mlađe generacije: Hans Zonlajtner, Herbert Prokle, Karl Weber i Georg Vildman –1995. godine smatrao završenim.

Uskoro nakon distribucije Golgote koja je vrlo dobro tekla, u Radnoj grupi se javilo mišljenje da su četri toma, usled svojih oko 4.000 strana više neka vrsta leksikograf-skog dela i da će – u svakom slučaju od mase zemljaka – biti manje čitani. Trebalo je napraviti neku vrstu džepne knjige koju će zemljaci i zainteresovana javnost radije

čitati. Priprema te knjige je uglavnom dopala Vildmanu, a prvo izdanje je izašlo u maju 1998. godine. Sa svojih 374 strane bila je to neka vrsta sažetka Golgote a nosila je naslov Zločini nad Nemcima u Jugoslaviji 1944–1948. Postaje genocida. Do sada je izašla u pet izdanja sa tiražom od 27.000 primeraka. U skraćenom i prerađenom obliku pojavila se 2003. godine na engleskom pod naslovom Genocide of the Ethnic-Germans in Yugosla-via 1944–1948 u 4.000 primeraka i bila je poslata univerzitetskim ustanovama. Godine 2004. pojavila se na srpskom pod naslovom Genocid nad nemačkom manjinom u Jugo-slaviji 1944–1948. u 3.000 primeraka i našla se u knjižarama u Srbiji.

Herbert Prokle je 2008. godine naknadno izdao knjigu Put nemačke manjine Jugo-slavije posle raspuštanja logora 1948. godine, koja sadrži mnoštvo dokumenata u faksi-milu o upućivanju na ugovorni rad, otpusnica iz logora, dozvola za iseljavanje u Nemačku itd.

Oko godine 2000. – to je i vreme kada je osnovan Centralni podunavskošvapski muzej u Ulmu35 – od veće Radne zajednice Dokumentacija ostao je još samo petočlani Savet Kulturne zadužbine, kome je, međutim, zbog njegovog rada na Golgoti grozna sudbina Nemaca Jugoslavije utoliko jasnije bila pred očima. Bilo je zato logično što ih je sada mučilo pitanje da li se eliminacija Nemaca iz Jugoslavije može označiti kao genocid, ako se njihova sudbina ispita na osnovu normi Konvencije Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju genocida.36

Uspelo se pridobiti Ditera Blumenvica profesora na katedri za međunarodno pravo i državne nauke Univerziteta u Vircburgu da napiše Stručnu pravnu ocenu o zločinima nad Nemcima u Jugoslaviji 1944–1948, koja je izašla 2002. godine u izdanju Kulturne zadužbine. Ona je došla do zaključka da su masovna ubistva, kolektivno razvlašćivanje i obespravljivanje, internacija i proterivanje, kao i prinudno odnarođavanje dece, objektivna i subjektivna činjenična dela genocida. Savetu Zadužbine je ovo stručno mišljenje od tada služilo za orijentaciju.

Dokumentacija Golgota u užem smislu, se do 2008. godine tematski gledano proši-rila na 11 knjiga koje su rasturene u oko 80.000 primeraka.37 Ona se zasnivala na zajed-ničkom delovanju svih zavičajnih udruženja, u pogledu statističkog materijala, spi-skova mrtvih i izveštaja svedoka koje su dale mesna zavičajna udruženja. U tom smislu ona čini kolektivan pokušaj obezbeđivanja i samoizgrađivanja identiteta Podunavskih Švaba Jugoslavije i nužan sastavni deo njihove težnje za istorijskim samoočuvanjem. Poduhvat je bio i čin samopomoći jer iz javnih sredstava privatna Zadužbinia nije dobila nikakvu finansijsku pomoć. Od početka to nije bio akademski rad, koji se tako reći odvija u neopterećenom univerzitetskom duhovnom ambijentu. Aktivistima Radne zajednice su tek naknadno jače došli do svesti karakter i odlučujući motivi nji-hovog gotovo dvadesetogodišnjeg rada. Trebalo je genocidni postupak dovesti u vidno polje svetske javnosti i istoričara savremenosti; generaciji savremenika ponuditi obi-man i detaljan prikaz njihove katastrofe; potomcima generacije savremenika dati u ruke dokumente koji mogu da posluže kao bitan izvor za izradu nekrivotvorenog isto-riografskog prikaza; usaditi u kolektivno sećanje vest o tragediji katastrofalnih raz-mera koja je pogodila pola miliona ljudi; zadržati pred očima međunarodnopravne i humanitarnopravne, etičke, verske i istorijske dimenzije progona/uništenja i rehabili-tovati čast i ljudsku vrednost nedužnih žrtava – pogotovo zato što zločini koji su nad njima počinjeni nisu bili kažnjeni.

1 Dalje će zbog kratkoće biti korišćen samo naslov Golgota.2 Up. Georg Wildmann, Ein Leben für die Donauschwaben. Zur Geistigkeit und zum Werk von

Josef Volkmar Senz, u: Georg Wildmann (ur.), Entwicklung und Erbe des donauschwäbischen Volksstammes. Festschrift für Josef Volkmar Senz um 70. Geburtstag, Donauschwäbisches Arc-hiv, Reihe 1: Schriftenreihe des ADL, Bd. 10, München 1982, str. 13 –33. Rotraud i Ingomar Senz, Ein Leben für die Donauschwaben. Ein Porträt von Josef Volkmar Senz und seinem Werk, Donau-schwäbisches Archiv, Reihe 3: Beiträge zur donauschwäbische Volks- und Heimatforschung, Ver-

Masovna grobnica Nemaca u Jugoslaviji 1946. godine, crtež Sebastijana Lajhta 1946. (verovatno postdatiran od autora)


lag der Donauschwäbischen Kulturstiftung, München 1999.3 Bio je to veliki savez Nemaca Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (od 1929. Jugoslavije) za čuvanje

etničkih osobenosti u novonastaloj višenacionalnoj državi.4 Po statutu, ona je trebalo da služi pomaganju podunavskošvapske istraživačke, dokumentacione i

izdavačke delatnosti. Dana 13. novembra 1981. godine došlo je do osnivačke skupštine u Min-henu. Pravila su potvrđena 15. oktobra 1982. godine pod br. 842/5534 od strane Uredovnog suda u Minhenu i službeno zavedena pod Podunavskošvapska kulturna zadužbina – zadužbina po privatnom pravu – Minhen.

5 Hans Zonlajtenr je rođen 6. juna 1931. godine u Banatskoim Karlovcu, u Banatu. Pri ulasku par-tizana 1944. godine, njegov otac je streljan. Posle interniranja u logor, bekstva s majkom sredinom 1947. godine, naselio se u Minhenu. Školovao se za trgovca. Između 1958. i 1962. godine studirao je ekonomske nauke na Upravno-ekonomskoj akademiji u Minhenu. Po završetku, bio je poslo-vođa, šef odelenja u Simensu, od 1975. godine prokurista, a od 1984. direktor odseka. Publikacije: Aktion Intelligenzija in Karlsdorf, München 1987; Donauschwäbische Todesnot unter dem Tito-Stern, München 1990 i niz drugih dela – ukupno sedam knjiga.

6 U upravu su izabrani dr Georg Vildman i dr Ingomar Zenc. Ernst Jeger je 13. oktobra 2003. godine zamenio Ingomara Zenca kao član uprave. Zbog starosti članova, 1. januara 20010. godine dotadašnja uprava je smenjena. Sadašnu upravu čine: predsednik Verner Harazim (od 1. januara 2012. zamenila ga je Vilhelmine Šnihels), Mihael Hajman i Martin Šmit. Vidi na http://kulturstif-tung.donauschwaben.net.

7 Autor ovog članka je početkom 1980-ih došao u taj krug pošto ga je Zenc na 50-ogodišnjici nje-gove osnovnoškolske generacije 1979. godine pridobio. Saradnici „mlađe generacije“ nisu uopšte ili su vrlo malo znali srpsko-hrvatski, tako da su bili upućeni na to da budu pomoćnici „generacije otaca“, kao npr. Oskara Feldtencera.

8 U seriji Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa koju je izdalo tadašnje nemačko Savezno ministarstvo za prognane, izbeglice i ratom oštećene.

9 Rođen 1931. godine, penzionisan kao univerzitetski profesor 1996. godine.10 Višt je napisao dve knjige i nekoliko važnih manjih spisa koji su većinom izašli u sopstvenom

izdanju autora. Samo je njegova knjiga Jugoslavija i Treći rajh. Dokumentovana istorija nemačko-jugoslovenskih odnosa izašla kod izdavačke kuće Zevald iz Štutgarta 1969. godine. Ostali spisi su izašli kao samizdat. Knjiga Prilog istoriji Nemaca u Jugoslaviji za period 1934 –1944. (1966.) kri-tički se bavila bonskom Dokumentacijom. Manji spisi Mađarska okupacija Bačke 1941–1944. (1975.) i Događaji u Sremu 1941–1944. (1975.) činili su „dokumentaristički stav“ prema jugoslo-venskoj verziji iznetoj u knjizi Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini 1941–1944.

11 Bez statističkog pregleda, ono je imalo 118 sitno štampanih stranica.12 Wüscht, Beitrag, str. 36.13 Prvobitni „narodnjački“ program Podunavskih Švaba podeljenih na nasledne države Mađarsku,

Rumuniju i Jugoslaviju, imao je jedinstvene crte. Išao je za očuvanjem tradicionalne i nasleđene nacionalnosti a tokom međuratnog razdoblja snažno se opirao „etničkom usađivanju“ u nove „državotvorne nacije“. Obuhvatao je: priznanje načela narodne zajednice i narodne grupe kao pravnog lica; rešavanje školskog pitanja u smislu višejezične nastave; versku nastavu, crkveno pevanje i propovedi na nemačkom; osnivanje nemačke preparandije i svešteničkog semeništa; slobodno osnivanje organa štampe, udruženja i saveza; upotrebu maternjeg jezika u službenom opštenju i uključivanje pripadnika narodne grupe u javnu službu bez represije koja bi ugrožavala identitet. Up. Georg Wildmann (ur.), Donauschwäbische Geschichte, Bd. 3: Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 – 1944, München 2010, posebno str. 751–763.

14 Up. Wüscht, Beitrag, str. 25–27.15 Bili su to pre svega dr Adam Kremer, Kristijan Ludvig Briker, Fridrih Binder, Jozef Ber, Jakob Volf,

Ludvig Šumaher, Leopold Eger; sa izuzetkom dr Kremera, bili su to od reda predstavnici „Pokreta obnove“.

16 Johann Adam Stupp, Das Südostdeutsche Kulturwerk und die Südostdeutschen Vierteljahre-sblätter . Rückschau und Bilanz, u: Spiegelungen. Zeitschrift für deutsche Kultur und Geschichte Südosteuropas, 7 (61), 2012, str. 52.

17 Odnosno Narodnog saveza Nemaca u Mađarskoj.18 Godine 1951. osnovan je Donauschwäbische Rundschau koji je 1958. godine dobio naziv Der

Donauschwabe. Heimatblatt der donauschwäbischen Heimatvertriebenen aus Jugoslawien, Ungarn und Rumänien. Novine su izlazile u izdanju Donauschwäbische Heimatverlag iz Alena u Virtembergu. Jedini vlasnik ovog izdavačkog preduzeća bio je dr Konrad Tajs koji sam nije bio podunavskošvapskog porekla. Franc Šutak je najduže bio glavni urednik.

19 Hans Zonlajtner je sve vreme od 1982. do 2009. godine bio predsednik i rukovodilac Podunav-skošvapske kulutrne zadužbine i sa zadivljujućom istrajnošću obezbeđivao je finansijsko vođenje i štampanje spisa, kao i njihovu distribuciju, iako je do 1996. godine bio prokurista i direktor odelenja kod Simensa.

20 Jozef Ber (6. mart 1912 – 20. februar 2000.) je poticao iz Bele Crkve u Banatu. Studirao je za uči-

telja na nemačkim i na Beogradskom univerzitetu. Od 1939. do 1941. godine bio je generalni sekretar Švapsko-nemačkog kulturnog saveza a 1941–1945. šef štaba vođe Narodne grupe Sepa Janka u Banatu. Može se smatrati za umerneog Obnovitelja na rukovodećoj funkciji. Posle bega bio je od 1953. do 1977. godine referent za pitanja izjednačavanja ratnih tereta u Uredu za izjed-načavanja ratnih tereta Baden-Virtemberga.

21 Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974.22 Iste godine u Tibingenu je otvoren Institut za podunavskošvapsku istoriju i zemljopis.23 Georg Vildman je rođen 1929. godine u Filipovu, danas Bačkom Gračacu u Bačkoj. Završio je

nemačku gimnaziju u Novom Vrbasu. Od jeseni 1944. godine bio je prinudni radnik i interniran u logoru. Godine 1946. pobegao je preko Mađarske u Austriju. Završio je više škole i studije filo-zofije i teologije u Lincu i Rimu (diplomirao filozofiju 1953, doktorirao teologiju 1959.) Bio je nastavnik na višim školama i profesor na Filozofsko-teološkom fakultetu biskupije Linc. Od 1966. godine piše za „Filipowaer Heimatbriefe“, a saradnik Kulturne zadužbine je od 1980. godine.

24 Donauschwäbische Geschichte, Band 1: Das Jahrhundert der Ansiedlung 1689 – 1805, Oskar Feldtänzer u saradnji sa Georgom Wildmannom, München 2006, str. 548. Band 2: Wirtschaftli-che Autarkie und politische Entfremdung 1806 – 1918, Ingomar Senz, u saradnji sa Rudolfom Fathom i Friedrichom Gottasom, München 1997, str. 462. Band 3: Die Tragödie der Selbstbeha-uptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 – 1944. Georg Wildmann, u saradnji sa Oskarom Feldtänzerom (†), Kasparom Hügelom (†) i Friedrichom Spiegel-Schmid-tom, München 2010, str. 807. Band 4 (u radu): Flucht – Vertreibung – Verfolgung – Überleben – Eingliederung 1944 – 2010. Georg Wildmann u saradnji sa Oskarom Feldtänzerom, Vladimirom Geigerom, Ernstom Haulerom, Georgom Krixom, Ingomarom Senzom, Friedrichom Spiegel-Schmidtom, Jakobom Steigerwaldom, Walterom Tonţom i Marijom Werthan.

25 Po rečima Hansa Zonlajtnera.26 Jozef Ber, činovnik Zemaljskog ureda za izjednačavanje tereta rata iz Štutgarta, „obišao je podu-

navskošvapske centre prekomorskih zemalja, preuzimao zahteve za izjednačavanje tereta rata, obrađivao ih ili slao na obradu u Štutgart. Svaki podnosilac zahteva davao je doprinos za osniva-nje Zadužbine Feliks Mileker za opšte podunavskošvapske kulturne svrhe.

27 Oni u Šiderovoj dokumentaciji obuhvataju 634 stranice.28 Na početku se još nije moglo predvideti da će minuciozan rad Karla Vebera 1994. godine proizve-

sti četvrti tom u kom će biti navedeni precizni gubici po mestima i ukupni gubici koji se mogu smatrati za tačne.

29 One se do danas rado preštampavaju u odgovarajućim publikacijama.30 Karl Veber je rođen 1933. godine u Buljkesu (sada danas Maglić) u Bačkoj. Tokom 1945–1947. bio

je u raznim radnim logorima . Godine 1947. preko Mađarske i Austrije pobegao je za Nemačku. Postao je mašinski inženjer u koncernu BASF. Od 1991. godine bio je saradnik „Radne grupe Dokumentacija“ za psianje Golgote. Težišta rada su mu: ljudski gubici i popis stanovništva. Od 1992. godine član je Saveta Podunavskošvapske kulturne zadužbine.

31 U oko 1.000 mesta Vojvodine i Slavonije živelo je po više od 10, a u preko 400 mesta po više od 100 Podunavskih Švaba.

32 To je tehnički bilo izvodljivo samo zahvaljujući tome što je Karl Veber uspeo da nagovori svog sina Ditera da na kompijuteru odradi neverovatno velik posao koji je zahtevao preciznost.

33 www.totenbuch-donauschwaben.at.34 Ako se uračunaju i druge akcije ubijanja, uključujući i one u Sloveniji, dolazi se do 9.500 civilnih

žrtava.35 Centralni podunavskošvapski muzej u Ulmu otvoren je 8. jula 2000. godine.36 Up. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida od 9. decembra 1948. godine, nemački prevod

u: Menschenrechte. Ihr internationaler Schutz, 4. izd., Deutscher Taschenbuch Verlag , str. 102–104.37 Podunavskošvapska kulturna zadužbina je „Donauschwäbisches Archiv“ iz Minhena izgradila u

tri serije. Samo se u seriji 3, Prilozi za podunavskošvapska zavičajna i etnografska istraživanja, pojavilo 159 knjiga. Arhiv služi kao pregled publikacija iz oblsti Podunavskih Švaba i predstavlja izdavačku ustanovu. U sve knjige u izdanju Kulturne zadužbine uključuje se sadržaj arhiva kao dodatak.

120 121‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZAMATHIAS BEER

‚Beg i proterivanje‘ iz Jugoslavije u uporednoj perspektivi: deset teza

Mathias Beer

‚Beg i proterivanje‘Pojmovni par „beg i proterivanje“ je u nemačkom jeziku dobio specifično semantičko mesto koje je određeno regionalno, vremenski i etnički a čiji sadržaj daleko prevazilazi konkretno značenje ta dva pojma. Razvio se u šifru koja obuhvata više međusobno tesno povezanih polja značenja.1 „Beg i proterivanje“ označava nasilno premeštanje oko 12,5 miliona Nemaca koje je odnelo više stotina hiljada života. On označava postupak čija vremenska dimenzija daleko prevazilazi Drugi svetski rat. Istorijski kon-tekst ovog nasilnog premeštanja stanovništva obuhvata celu prvu polovinu evropske istorije XX veka. Njegovi koreni zahvataju još dublje, sve do u „dugi XIX vek“. Lozinke „beg i proterivanje“ označavaju sem toga i regionalno diferencirani proces globalnih razmera i posledica koji sažima širok spektar pojavnih oblika – evakuaciju, interna-ciju, deportaciju, preseljenje, beg, izgon, proterivanje. Šifrom „beg i proterivanje“ su uz to označene i posledice ove prisilne migracije za zemlje porekla prognanika u Srednjoj i Istočnoj Evropi i za zemlje naseljavanja, posebno SR Nemačku, DR Nemačku i Austriju. Ne treba zaboraviti biografije miliona ljudi koji su kroz pokolenja bili trajno obeleženi, a neretko i traumatizovani tim događajima. I njih označava pojmovni par „beg i proterivanje”. Konačno, „beg i proterivanje“ je šifra za intenzivne unutrašnjopo-litički i spoljnopolitički kontroverzne debate koje se tiču širokih slojeva društva a koje traju od 1940-ih godina do danas.

Od svih ovih polja značenja u centru pažnje ovog priloga je samo prisilna migracija u užem smislu, tj. internacija, preseljavanje, beg i proterivanje, i to pre svega događaji od početka Drugog svetskog rata do početka 1950-ih godina. U okviru ovog polja značenja i izabranog perioda, u središtu pažnje biće Jugoistočna Evropa, a u njoj Jugo-slavija.

Posebnosti „bega i proterivanja“ u pojedinim nacionalnim državama: nužno poređenjeU poletu istraživanja evropskih prislnih migracija do koga je došlo posle pada Gvoz-dene zavese Jugoistočna Evropa je učestvovala srazmerno malo.2 I u raspravi o mestu „bega i proterivanja“ u nemačkoj i evropskoj kulturi sećanja koja teče već više od dece-nije, igraju događaji u Jugoistočnoj Evropi, u celini uzevši, samo sporednu ulogu.3 Posledica toga je da je ceo region u ukupnom procesu koji je označen kao „beg i pro-terivanje“ zanemaren i marginalizovan. Time su iz celovitog procesa nemačke prislne migracije isključeni važni aspekti pod regionalnim uticajem i pod uticajem nacional-nih država. Jer, uprkos svim zajedničkim karakteristikama, preduslovi, geneza, način i okolnosti prisilne migracije nemačkih manjina iz Jugoistočne Evrope, kao i njihovi rezultati, jasno se razlikuju od onih u istočnim delovima Nemačkog rajha, Poljskoj, Sovjetskom Savezu ili Čehoslovačkoj. Sem toga, prisilne migracije iz zemalja koje se ovde porede – Jugoslavije, Rumunije i Mađarske – pokazuju razlike, kao što i unutar ovih zemalja postoje posebnosti, naizmenični i međusobno uslovljeni procesi, baš kao i širok spektar pojavnih oblika.

Marginalizovanje, fragmentacija i segmentacija – koje su bitne odlike istraživanja „bega i proterivanja“ iz Jugoistočne Evrope – mogu se bar malo preovladati upored-nim pristupom. Njime i kroz poređenje će postati jasan različit razvoj u tri zemlje ovog regiona, a time i zajedničke crte i specifičnosti koje prisilne migracije nemačkog sta-novništva iz Jugoslavije imaju u poređenju sa Rumunijom i Mađarskom.4 Seobe i

pokolji tokom i na kraju Drugog svetskog rata su doduše i u Jugoistočnoj Evropi išli ruku pod ruku, ali postupanje sa manjinama na kraju rata nije nužno bilo ograničeno na ove dve altermative. Poređenje, za koje su ove tri zemlje Jugoistočne Evrope sa veli-kim nemačkim manjinama i bez zajedničke granice sa Nemačkom upravo pogodne, sem toga omogućava da se jasnije uoče i dalje otvorena pitanja do kojih dolazi pri bavljenju internacijom, izgonom i begom nemačke manjine iz Jugoslavije.

Teze o „begu i proterivanju“ iz Jugoslavije Uporedno razmatranje prisilne migracije Nemaca iz Jugoistočne Evrope na kraju Dru-gog svetskog rata u ovom radu oslanja se na novije istraživačke rezultate. Pri tom nije u središtu detaljno opisivanje preseljavanja, deportacije, izgona i proterivanja nemačke manjine iz Jugoslavije, već će glavni tokovi u Jugoslaviji biti suprotstavljeni onima u Mađarskoj i Rumuniji, da bi se na toj osnovi pokazale specifičnosti „jugoslovenskog slučaja“. Poređenje će biti ostvareno kroz deset teza. Četri se odnose na pojave koje su karakteristične za sve tri zemlje Jugoistočne Evrope, i uopšte za sve zemlje porekla nemačkih izbeglica i prognanika. Narednih šest teza se u tom kontekstu bave posebno-

Izbeglička kolona iz Sarvaša u Austriji 1944.

Izbeglice iz rumunskog Čeneja pri privremenom zadržavanju u Krumau, Češka, 9. novembar 1944.

122 123MATHIAS BEER ‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA

stima „jugoslovenskog slučaja“. Završni zaključak je pokušaj da se ponude uverljiva objašnjenja za „poseban slučaj“ Jugoslavije koji uporedno posmatranje „bega i proteri-vanja“ iz Jugoistočne Evrope čini jasnim, i da se u vezi s tim, podstaknu komparativi-stička izučavanja.

1. Etnički čista nacionalna država kao cilj, bio je ideja vodilja politike i svih zemalja Jugoistočne Evrope.Svaki čovek je član neke nacije, a svaka nacija treba da čini jednu, nacionalnu državu. Ovo shvatanje koje je nastalo u XVIII veku bilo je izraz stvaralačke snage naciona-lizma. Od tada ono se razvilo u najjaču formativnu političku snagu u celoj Evropi postavši smernica društvenog i političkog delovanja. Od ranog XIX veka preživele su ili su nastale samo one države koje su od strane sopstvenog stanovništva, od susednih država i u međunarodnom sistemu država bile priznate kao nacionalne države.5 Samo-nalaženje i samodefinicija nacionalnih država kroz razgraničavanje nisu usmereni samo napolje. Janusovom licu nacije pripada i razgraničenje prema unutra, prema onima koji sa stanovišta državotvornog naroda određene nacionalne države, tu ne pri-padaju, koji važe za tuđince.

Jedinstvo državotvornog naroda kome se težilo je sa rastućom etnizacijom drža-votvornog naroda, imalo za posledicu širok spektar homogenizacionih mera, posebno kao rezultat Prvog svetskog rata. On je i u Jugoistočnoj Evropi išao od ciljane politike jezičkog i kulturnog ujednačavanja u cilju utapanja manjina u titu-larnu naciju unutar jedne države, do prilagođavanja granica etniji, odnosno etnije granicama. Rezultat je išao od razgraničavanja, isključivanja, asimilacije, preseljava-nja, proterivanja, pa sve do uništavanja verskih, jezičkih, etničkih i nacionalnih manjina koje su definisane kao strane. 6 Na etnički čistu nacionalnu državu kao kraj-nju vrednost pozivali su se predstavnici različitih političkih tabora u ove tri zemlje Jugoistočne Evrope kada su razmišljali i govorili o manjinskom pitanju ili kad su planirali njegova rešenja.

2. Rat uopšte, a posebno nacistička osvajačka, okupatorska i istrebljivačka politika Nemačke, bili su preduslov za sprovođenje planova proterivanja.Nema sumnje da planovi preseljavanja i proterivanja od XIX veka, pred i tokom Prvog svetskog rata, kao i u međuratnom razdoblju nisu bili samo tema naučnih radova, javnih diskusija i političkih maštarija, već su u Evropi, a posebno na Balkanu, tu i tamo i sprovođeni.7 Trebalo je, međutim, da dođe do Drugog svetskog rata da od takvih

Deportacija, crtež Sebastijana Lajhta, nedatiran.

razmatranja nastanu planovi, od planova uputstva za delovanje, i konačno da se uput-stva za delovanje u do tada neviđenoj meri pretvore u dela: preseljavanje, beg i prote-rivanje, sve do ciljanih ubistava.

U ratnom „vanrednom stanju“ inherentne težnje nacionalne države za razgraniča-vanjem prema unutra i prema spolja su utoliko jasnije došle do izražaja. Sada im više nije bilo potrebno neko posebno opravdanje. Svima vidljiva i osetna opasnost za sop-stvenu naciju u sve tri zemlje Jugoistočne Evrope, kojima se u krajnjoj liniji upravljalo na autoritaran način, pružila je opravdanje da se oslobode „neprijatelja“ nacije, bez obzira da li su na početku, kao Mađarska i Rumunija, bile saveznice Nemačkog rajha, ili kao što je to bio slučaj sa Jugoslavijom, žrtva agresivne nacističke politike. Tek je politika osvajanja, okupacije, preseljavanja i istrebljenja kojoj je težio i koju je sproveo nacistički Nemački rajh u Evropi i u Jugoistočnoj Evropi, stvorila preduslove za „etničko čišćenje“ kontinenta. Prva i druga Bečka arbitraža su imale za posledicu pre-meštanja stanovništva, baš kao što su i posle razbijanje i preuređenje Jugoslavije od strane Hitlera i Musolinija usledila preseljavanja i proterivanja. Ona su našla izraz u masovnim izgonima, proterivanjima i ubijanjima Srba, Hrvata, Slovenaca, Mađara, Bugara, Cigana i Jevreja.8 Kako je rat odmicao, i nemačke manjine koje su pod priti-skom nacističke Nemačke dobile povlastice 9 u tri države – Nemačka narodna grupa u Rumuniji,10 Savez Nemaca u Mađarskoj,11 Njemačka narodna skupina u NDH,12 Nemačka narodna grupa u Banatu i Srbiji13 – postale su objekat takvih planova. Od 1941. godine može se utvrditi postojanje doduše različitih, ali u sve tri države primet-nih razmišljanja o oslobađanju od dotičnih nemačkih manjina. Sa sve dužim trajanjem rata koji je posebno u Jugoslaviji vođen naročito brutalno,14 ona su postajala sve kon-kretnija.

3. „Beg i proterivanje“ u Jugoistočnoj Evropi počeli su još za vreme rata‚ i bili su u direktnoj vezi sa drugim prisilnim migracijama u regionu. Ne samo geneza planova o preseljavanjima i proterivanjima, nego i prva faza „bega i proterivanja“ nemačkog stanovništva u tri zemlje Jugoistočne Evrope odigrala se već tokom rata, a bila je tek srazmerno mali deo etničkog preuređivanja ovog dela Evrope.

Iseljavanja, preseljavanja i bežanije u Jugoistočnoj Evropi koje je podstakla naci-stička Nemačka, zaokruženi su preseljenjem nemačkih manjina u Nemački rajh koja su bila dogovorena sa Sovjetskim Savezom. U ove „neodržive deliće nemačkog naroda“, kako je to Hitler formulisao u svom govoru pred Rajhstagom 6. oktobra 1939. godine,15 koji je trebalo da posluže za naseljavanje osvojenog „životnog prostora na Istoku“ oči-šćenog od Poljaka i Jevreja, spadale su i nemačke manjine iz Bukovine, Besarabije i Dobrudže.16 Ne bez razloga, Hitlerova najava je kod drugih nemačkih manjina iza-zvala strahovanje da i one mogu biti uključene u planove preseljavanja. Konačno, pre-seljeni su Nemci iz Kočevja17, iz Bosne i iz Srbije, a onda i oni iz istočne Slavonije, da bi na kraju i pripadnici nemačke manjine iz NDH u jesen 1944. godine u potpunosti bili odvedeni „kući u Rajh“.

Druge etničke grupe su u mnogo većoj meri bile pogođene preseljavanjima i pro-terivanjima.18 Iz delova Slovenije koje je Nemačka anektirala iseljen je već 1941. godine deo stanovništva u ostatke Srbije i u Nezavisnu državu Hrvatsku. Drugi deo je progla-šen za „sposobne za ponemčivanje“ i predviđen za naseljavanje u osvojenim istočnim oblastima. Iz dela Slovenije koji je okupirala Italija, više hiljada Slovenaca je deporto-vano u Italiju. Mađari iz Bosne su dovedeni u Bačku koja je sad okupirala Mađarska. Nekoliko hiljada Mađara je moralo da napusti Beograd u pravcu otadžbine. Mađarska je sa svoje strane u velikom broju proterivala Srbe u krnju Srbiju. Proterivanje hiljada Srba iz hrvatske ustaške države bilo je praćeno orgijama nasilja. Nasuprot tome mnogo Hrvata iz Srbije otišlo je za NDH, kuda je i Bugarska proterala više hiljada Hrvata iz svoje okupacione zone. Jevrejsko stanovništvo koje je ostalo na nekadašnjoj jugoslo-venskoj teritoriji bilo je, kao ono iz okoline Beograda, pobijeno u gasnim kolima na licu mesta od nemačkih jedinica, ili tokom 1942. i 1943. godine u logorima smrti u Generalnom guvernmanu.19


4. Ekonomske mere protiv nemačkih manjina su rano uvedene u sve tri zemlje i bile su početak dalekosežnih mera.Prve mere protiv nemačkog stanovništva na centralnom nivou imale su u sve tri raz-matrane zemlje Jugoistočne Evrope isprva jasan ekonomski karakter. Odlukom Pred-sedništva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine proglašen je prelazak neprijateljske imovine u državno vlasništvo.20 To se ticalo celokupne imovine Nemačkog rajha i nje-govih državljana, ali i „celokupne imovine osoba nemačke narodnosti“, sa izuzetkom onih koji su se borili na strani Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda.

U Mađarskoj je uredba provizorne nacionalne vlade od 17. marta 1945. godine „o likvidaciji veleposeda i podeli zemlje poljoprivrednom stanovništvu“ označila početak mera protiv nemačke manjine. Tokom sprovođenja Uredbe, ovaj smer je, uprkos uve-ravanjima u suprotno od strane vlade i stranaka, bio očigledan.21 Zato se ova Uredba u nauci s pravom smatra za prvi korak u zakonodavnom procesu koji je kao krajnji cilj imao proterivanje Švaba iz Mađarske.

Prvi program koji je u septembru 1944. godine objavio Nacionalnodemokratski front u Rumuniji predviđao je obimno razvlašćivanje i podržavljenje. Osnovu za agrarnu reformu kojoj se težilo činio je zakonski ukaz br. 187 od 23. marta 1945. godine o sprovođenju agrarne reforme. Ona je označena kao „nacionalna, ekonomska i socijalna nužnost“ a imala je za metu poljoprivredne posede nemačkih državljana i rumunskih državljana nemačke narodnosti „koji su sarađivali sa Hitlerovom Nemač-kom“.22 Ukaz je dopunjen Uredbom o sprovođenju od 4. i 11. aprila 1945. godine. Njome je objašnjeno da se zakon odnosi na sve rumunske državljane nemačke narod-nosti koji su bili članovi Nemačke narodne grupe. Drugim rečima, to je značilo da su svi nemački seljaci, bez obzira na veličinu poseda, razvlašćeni.

Ekonomsko-socijalna revolucija (kako treba tumačiti te uporedive mere) pretho-dila je u trima državama revoluciji etničkog čišćenja. Ona nije bila uperena samo pro-tiv nemačkih manjina, ali je njih pogodila punom snagom, a u većini slučajeva činila je ne samo početak etničkog čišćenja, već je bila i faktor koji je bitno doprineo odluci da se ono sprovede.

Od ovde skiciranog zajedničkog konteksta tri zemlje Jugoistočne Evrope koji se tiče preduslova za „beg i proterivanje“, utoliko jasnije odudaraju posebnosti pojedinih nacionalnih država. Poređenje otkriva da Jugoslavija u jugoistočnoevropskom kontek-stu i u celom procesu „bega i proterivanja“ zauzima zasebno mesto.

5. Mere protiv nemačkih manjina u Jugoslaviji su prve zavedene i po oblastima su se znatno razlikovale.Rumunsko menjanje strane u ratu 23. avgusta 1944. godine i vojna situacija u Jugo-istočnoj Evropi koja je time počela da se brzo menja, u velikoj meri odrazili su se na mere preseljavanja i evakuacije koje su sprovodila nadleštva Rajha (ovde Središnjica za folksdojčere - VoMi) i nemačke narodne grupe u pojedinim zemljama. U pogledu NDH to je imalo za posledicu da je u oktobru 1944. godine pretežna većina Nemaca iz Srema i Slavonije preseljena u Nemački rajh. U Bačkoj i Banatu situacija je bila druga-čija. Tamo je evakuacija prerasla u bežaniju a veliki deo nemačkog stanovništva je ostao kod kuće.23

U času bezuslovne kapitulacije Nemačke u Jugoslaviji se nalazilo verovatno još oko 200.000 pripadnika nemačke manjine. U to vreme većina oblasti naseljenih Nemcima bila je već više od pola godine u rukama novih komunističkih vlasti. To znači da su, za razliku od Rumunije i Mađarske, mere protiv nemačkog stanovništva počele dosta pre kraja rata, nadovezavši se direktno na nacistička preseljavanja i evakuacije. Uz to, postupak sa nemačkim stanovništvom bio je različit u pojedinim oblastima Jugosla-vije. Proterivanja praćenih pokoljima je isprva bilo samo u Sloveniji gde je tokom „nacionalnog obračuna“ do sredine 1946. godine najveći deo preživelih slovenačkih Nemaca proteran ili pobijen,24 kao i u delovima Slavonije. Nasuprot tome u Bačkoj, Baranji, Banatu i Sremu je isprva sistem logora bio glavni oblik života. U nijma je nemačko stanovništvo internirano, terano na prinudni rad i desetkovano.25

Liste prognanika iz Čovanke, Mađarska, 1946. Gornja rubrika sadrži imena dvoje Nemaca izuzetih od proterivanja, a ispod su navedena 42 imena koje treba „iseliti“.


6. Za prisilnu migraciju Nemaca iz Jugoslavije ne postoji formalna odluka o proterivanju.Prema studijama nastalim poslednjih godina, o mogućem izgonu nemačkog stanov-ništva diskutovalo se u okviru četničkog pokreta već od 1941. godine.26 I za Sloveniju se može dokazati postojanje odgovarajućih planova. Zato se može pretpostaviti da na kraju rata nije bilo sumnje u potrebu uklanjanja nemačkog stanovništva iz zemlje. Dana 11. juna 1945. godine vlada Demokratske federativne Jugoslavije je objavila da stoji na stanovištu „da sve Nemce unutar granica Jugoslavije treba iseliti i poslati za Nemačku čim se za to stvore tehničke mogućnosti.“27 Pri tom se očito nije radilo o konkretnim, razrađenim planovima o proterivanju nemačkog stanovništva, kao u Poljskoj, Čehoslovačkoj ili Mađarskoj. Tome u prilog govori i činjenica da se, bar za sada, ne može dokazati da je jugoslovenska vlada u izbeglištvu imala bilo kakve pla-nove s tim u vezi. Uz to se i u celini posmatrane međusobno znatno protivrečne uredbe i kolebljivo i regionalno jasno različito postupanje sa nemačkim manjinama mogu tumačiti kao indicija o nepostojanju jedinstvenog plana odnosno naredbe Politbiroa ili Vrhovnog štaba Jugoslovenske armije.

Osnova ekonomskog, društvenog i pravnog razvlašćivanja nemačke manjine bila je odluka Predsedništva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine.28 Ona ne sadrži odredbe o postupanju sa zemljom preostalog nemačkog stanovništva. Formalna odluka o proterivanju, kao što je ona u Mađarskoj od 22. decembra 1945. godine, u Jugoslaviji očito nije postojala. Za sada se ne zna ni da je sa jugoslovenske strane, za razliku od Poljske, Čehoslovačke i Mađarske, pred Potsdamsku konferenciju bilo zah-teva sa ciljem da se i Jugoslavija uključi u član XIII koji je trebalo da utvrdi „uredni transfer delova nemačkog stanovništva.“ Ali i bez odgovarajuće pravne potvrde skup regionalno i lokalno različitih mera koje su preduzete protiv nemačkih manjina – pogubljenja, interniranje, prisilni rad, deportacije, izgon, proterivanje – označile su u krajnjoj liniji početak njihovog „nestajanja“29 iz Jugoslavije. Kao što se vidi iz jednog dopisa jugoslovenskog ministarstva inostranih poslova Predsedništvu vlade od 20. septembra 1947. godine, najkasnije kad se videlo da se pitanje iseljenja nemačkih manjina „u dogledno vreme neće moći legalno rešiti“,30 ono je konačno i trajno rešeno izvan pravnog okvira.

7. Jugoslavija je bila jedina država koja se naknadno pozivala na Potsdamski sporazum da bi dobila odobrenje za izgon nemačkih manjina.Za razliku od Mađarske koja se po svojoj inicijativi obratila Saveznicima sa željom da protera svoje nemačko stanovništvo, prema dosadašnjim saznanjima, za Jugoslaviju nisu poznati takvi zahtevi. Da ih je bilo, Jugoslavija bi vrlo verovatno bila uključena u član XIII. U prilog toj pretpostavki govori i činjenica da su saveznički, a posebno bri-tanski planovi u njihovom ekstremnom obliku, polazili od masovnih pokolja i potom, izgona svih preživelih folksdojčera iz Jugoslavije.31 Budući da se Jugoslavija sa odgova-rajućim zahtevom nije obratila Saveznicima pre Potsdamske konferencije, ona se, kao ni Rumunija, ne spominje u članu XIII Potsdamskog protokola.

U tom kontekstu čudi jugoslovenska reakcija na proteste savezničkog Kontrolnog saveta protiv proterivanja iz zemlje folksdojčera i drugih grupa. U odgovoru od 11. decembra 1945. godine jugoslovenska vlada je poricala takva proterivanja.32 Istovre-meno, međutim, molio se pristanak Saveznika da se u skladu sa potsdamskim odlu-kama iseli nemačko stanovništvo iz Jugoslavije. Ovaj zahtev se obrazlagao obimom i vrstom nemačkih zločina na teritoriji Jugoslavije tokom rata. Taj zahtev su Saveznici odbili kao i kasnije slične pokušaje, poslednji put u septembru 1947.33 Vredno je spo-mena da Sovjetski savez, koji je u isto vreme pristao na zahtev Mađarske da se u sovjet-sku okupacionu zonu iseli oko 50.000 Nemaca iz Mađarske,34 nasuprot tome nije iza-šao u susret želji Jugoslavije.

8. Mreža logora za nemačko stanovništvo koja je nastala u sklopu mera protiv nemačkog stanovništva, u Jugoistočnoj Evropi karakteristična je samo za Jugoslaviju.Posle dolaska na vlast komunista, teritorija Jugoslavije je pokrivena mrežom logora. Jedna klasifikacija govori o sabirnim, centralnim radnim, mesnim logorima, i o logo-rima za radno nesposobne,35 a jedna druga o koncentracionim, sabirnim, radnim, bolesničkim i dečjim logorima.36 Logori su postali oblik života velike većine pripad-nika nemačke manjine koji su ostali u zemlji. Na teritoriji Jugoslavije je dokazano postojanje 87 takvih logora, ili „naselja pod posebnom upravom“, pri čemu su posto-jale jasne regionalne razlike. Sedamdeset pet logora, tj. 65% nalazilo se u Vojvodini. Početkom 1946. godine u tim logorima je vegetiralo preko 117.000 pripadnika nemačke manjine. Pri tom je udeo žena od oko 50% bio najveći, a sledili su pre svega stariji muškarci sa 29% i deca sa 21%.37 Uslovi života u tim logorima bili su znatno gori nego u sovjetskim radnim logorima, u koje je, kao i iz Rumunije i Mađarske, deporto-vano preko 12.000 Podunavskih Švaba iz Vojvodine.38

Potresan uvid u taj svet logora39 uz ostale dokumente iz prve ruke, daje i jedno pismo od 9. novembra 1945. godine. Napisala ga je petnaestogodišnja Hajdi Špana-gel svojoj majci iz zloglasnog logora Bački Jarak u Vojovodini, u koji je bila zatvo-rena sa svojom bakom.40 Majka je u to vreme bila zatvorena u centralnom radnom logoru u Bačkoj Palanci. Tokom privremenog boravka u logoru u Zmajevo iz koga se Hajdi vratila u Bački Jarak bolesna, baka je umrla. Hajdi je njenu odeću trampila za hranu. Samo od oskudne i slabe logorske hrane, pod katastrofalnim higijenskim uslovima, nije mogla da preživi. „Već imamo 480 mrtvih“, piše Hajdi. Spominje smrt dvoje rođaka njenog uzrasta. Suprotno od onoga čemu se u pismu nadala, devetogo-dišnja Katica je uskoro podlegla tifusu. U pismu se javlja o sahrani trinaestogodiš-njeg Hansa Degena. S njim je izumro i poslednji član te porodice. Otac je kao nemački vojnik poginuo u Sovjetskom Savezu 1944. godine. Hans Degen je sa mla-đom sestrom i dedom zatvoren u logor u Bačkom Jarku. Deda je umro 20. juna 1945. godine, a sestra mesec dana kasnije. Dečja majka je za Božić 1944. godine deporto-vana na prinudni rad u Sovjetski Savez gde je umrla od trovanja antracitom u rud-niku uglja u septembru 1945. godine.

Porodica Španagel je doživela drugačiju sudbinu. Pošto je bila prebačena iz Palanke u logor Gakovo, gospođi Španagel je sa rođacima uspeo beg mužu u Mađarsku. On, pušten iz ratnog zarobljeništva, je tu kod brata našao utočište. Taj bračni par se 1960ih godina iselio u SR Nemačku. Do skorašnjeg susreta, kome se kćerka u pismu nadala, nije došlo. Hajdi Španagel nije preživela svet logora. Umrla je ne napunivši 16 godina 25. januara 1946. godine, tri meseca pre nego što je logor raspušten. Ona je jedna od bar 7.000 žrtava koje su u logoru Bački Jarak našle smrt.

9. Smrtnost u okviru „bega i proterivanja“ je u Jugoslaviji bila daleko najveća.Pitanje broja žrtava tokom „bega i proterivanja“ je i u pogledu Jugoslavije jedno od najspornijih.41 Ono se provlači kao crvena nit od petog toma Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa iz 1961. koji se bavi sudbinom Nemaca u Jugoslaviji, do Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugo-slawien42 iz 1995. godine. Dokumentation der Vertreibung na osnovu tada dostup-nih dokumenata i proračuna navodi broj od 68.600 civilnih žrtava i 29.000 boraca, tj. ukupno oko 98.000 mrtvih. Iz tih brojeva sledi da je oko 19% nemačkog stanov-ništva Jugoslavije izgubilo život usled rata i posleratnih događaja.43 Popis Zavičaj-nog udruženja Nemaca iz Jugoslavije je doneo empirijski zaokruženu bazu poda-taka koja u tom vidu ne postoji ni za jednu zemlju porekla izbeglica i prognanika. Sa 63.500, odnosno 28.700 brojevi Dokumentation der Vertreibung su nešto malo korigovani naniže.44 Oni, međutim, ne menjaju temeljnu tvrdnju da je Jugoslavija – ne samo u poređenju sa drugim zemljama Jugoistočne Evrope – imala daleko najvišu smrtnost civilnog stanovništva usled rata i posledica internacije, bega i proterivanja.


10. Posledice „bega i proterivanja“ po nemačke manjine u Jugoslaviji bile su najradikalnije.U Rumuniji su nemačke manjine desetkovane preseljavanjima tokom rata, begom i deportacijom oko 70.000 osoba na prinudni rad u Sovjetski Savez.45 Uprkos tome, naj-veći deo nemačkog stanovništva ostao je u zemlji. Tokom komunističkog preobražaja ono je isprva deklasirano kako pravno, tako i socijalno i ekonomski. Sem toga, banat-sko stanovništvo je sa granice prema Jugoslaviji deportovano u unutrašnjost Rumu-nije.46 Pa ipak, i baš zato što Rumunija nije proterala svoje nemačko stanovništvo i jer se 1950ih godina trudila da se oni koji su živeli van zemlje u nju vrate, u Rumuniji je postojala nemačka manjina sve do pada Gvozdene zavese 1989, uprkos lančanoj emi-graciji u SR Nemačku koja je počela 1960ih a koja se kasnijih godina povećavala.

Za razliku od Rumunije i Jugoslavije, Mađarska se kod Saveznika aktivno založila za to da joj se odobri da protera svoju nemačku manjinu. Zato je Mađarska uključena u član XIII Potsdamskog protokola. Uredba vlade od 22. decembra 1945. godine o „iseljavanju“ mađarskih Nemaca, predviđala je proterivanje svih Nemaca.47 „Uređeno iseljavanje“ u američku okupacionu zonu počelo je u januaru 1946. godine. Rastući unutrašnji i spoljnopolitički pritisak doveo je krajem 1946. godine do obustave tran-sporta. Do 150.000 mađarskih Nemaca je smešteno u Nemačku, pretežno u severnom Virtembergu, severnom Badenu, ali i u Hesenu i Bavarskoj. U razdoblju od avgusta 1947. do juna 1948. godine na insistiranje Mađarske izgnano je još gotovo 50.000 osoba, ovog puta u sovjetsku okupacionu zonu. Više od pola nemačke manjine ostalo je u Mađarskoj. Od izbeglih i proteranih mađarskih Nemaca do početka 1950ih godina više od 10.000 se vratilo u Mađarsku.48 Nemačka manjina koja je ostala u zemlji, pod-vrgnuta je dubinskom procesu asimilacije.

U predratnoj Jugoslaviji nemačke manjine su brojale oko pola miliona duša. Na popisu stanovništva od 31. marta 1953. godine, ostalo je još samo oko 62.000, tj. oko 12,5% od predratnog broja. Tako je skoro 88% nemačkih manjina Jugoslavije „nestalo“ usled rata, evakuacije, preseljavanja, bega, internacije i proterivanja: pomrli su i ubijani su, preseljavani su, bežali su i bili proterivani. Većina ih je isprva živela u Austriji, oda-kle se krajem 1940ih i 1950ih godina težište premestilo u SR Nemačku, posebno u južnu Nemačku, sa težištem u Baden-Virtembergu. Podunavske Švabe iz Jugoslavije imaju i velik udeo u posleratnoj emigraciji u SAD, Kanadu, Južnu Ameriku, pa sve do Australije. Uz posredovanje Crvenog krsta najveći deo Nemaca koji su ostali u Jugosla-viji, preselio se u SR Nemačku. Tako od 1960ih godina u Jugoslaviji praktično više nije postojala nemačka manjina.

Zaklučak – ili: jedno pitanje, tri odgovoraUsled nacističke politike osvajanja, okupacije i istrebljivanja, kao i instrumentalizacije i samoinstrumentalizacije, nemačke manjine u Jugoslaviji, Rumuniji i Mađarskoj postale su „problem“ za odgovarajuće državotvorne narode. Pokušaj rešenja koji je razmatran i primenjivan u sve tri zemlje Jugoistočne Evrope bio je ekonomske prirode: nemačko stanovništvo je bilo razvlašćeno, izgubivši tako ekonomske osnove. U Jugo-slaviji je razvlašćivanje bilo početak interniranja, postepeno izvedenog proterivanja bez pravnog osnova, i konačno, gotovo potpunog iseljavanja nemačkog stanovništva. U Mađarskoj je agrarna reforma stajala na početku proterivanja za koje su Mađari samoinicijativno uspešno zamolili Saveznike. Posledica toga je bila da je oko polovine mađarskih Nemaca proterano u četri okupacione zone Nemačke. Iako se i u Rumuniji raspravljalo o sličnim scenarijima, ekonomska i socijalna revolucija nije bila praćena etničkim čišćenjem. Ukratko, na manjinsko pitanje koje se ticalo Nemaca u Jugoistoč-noj Evropi data su tri različita odgovora. I u pogledu preseljavanja, beg i proterivanja nemačkog stanovništva tokom i na kraju Drugog svetskog rata Jugoistočna Evropa nije jedinstvena celina.

I pored svih neosporno prisutnih sličnosti, pri poređenju procesa proterivanja nemačkog stanovništva iz zemalja Jugoistočne Evrope na kraju Drugog svetskog rata, specifičnosti jugoslovenskog slučaja posebno upadaju u oči: nedostatak formalne

odluke o proterivanju, velike regionalne razlike u postupanju sa nemačkim stanovni-štvom, ubilački sistem logora, visoka smrtnost i konačno, kao posledica svih tih mera, kraj nemačkih manjina u Jugoslaviji.

Bitni razlozi posebnosti jugoslovenskog slučaja verovatno leže u specifičnostima nacističke okupacione politike na tlu Jugoslavije. Drugo, bez sumnje je važan gotovo nepregledan broj prislnih migracija, koje nisu poštedele praktično ni jednu etničku grupu. Treće, ratu i posebno brutalnom vidu vođenja rata u ovom regionu, treba pri-pisati poseban značaj.

1 O tome up. Mathias Beer, Flucht und Vertreibung der Deutschen. Voraussetzungen, Verlauf, Fol-gen, München 2011.

2 Između ostalog up. Andrew Bell-Fialkoff, Ethnic Cleansing, New York 1996; Norman M. Naimark, Fires of hatred. Ethnic Cleansing in the 20th Century, London 2001; Benjamin Lieber-mann, Terrible fate. Ethnic Cleansing in the Making of Modern Europe, Chicago 2006; Richard Bessel, Claudia B. Haake (ur.), Removing People. Forced Removal in the Modern World, London 2009.

3 Dieter Bingen, Włodzimierz Borodziej, Stefan Troebst (ur.), Vertreibungen europäisch erinnern? Historische Erfahrungen – Vergangenheitspolitik – Zukunftskonzeptionen, Wiesbaden 2003; Bernd Faulenbach, Andreas Helle (ur.), Zwangsmigration in Europa. Zur wissenschaftlichen und politischen Auseinandersetzung um die Vertreibung der Deutschen aus dem Osten, Essen 2005; Peter Haslinger et al. (ur.), Diskurse über Zwangsmigrationen in Zentraleuropa. Geschichtspoli-tik, Fachdebatten, literarisches und lokales Erinnern seit 1989, München 2008.

4 O tome up. Mathias Beer, Zwangsmigrationen in Südosteuropa während des Zweiten Weltkriegs und danach (1939 – 1950), u: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht 62 (2011), sv. 3/4, str. 144 –158.

5 O tome up. između ostalog Benedict Anderson, Imagined Communities. Reflections on the Origin and Spread of Nationalism, London 1983; Roger Brubaker, Nationalism reframed. Nationhood and the national question in the New Europe, Cambridge 1996; Dieter Langewiesche, Nation, Nationalismus. Nationalstaat in Deutschland und Europa, München 2000; Mathias Beer (ur.), Auf dem Weg zum ethnisch reinen Nationalstaat? Europa in Geschichte und Gegenwart, Tübin-gen 2007 (2.izd.).

6 Philipp Ther, Die dunkle Seite der Nationalstaaten. „Ethnische Säuberungen“ im modernen Europa, Göttingen 2012.

7 Michael Schwart, Ethnische „Säuberungen“ in der Moderne. Globale Wechselwirkungen natio-nalistischer und rassistischer Gewaltpolitik im 19. und 20. Jahrhundert, München 2013.

8 Milan Ristović, Zwangsmigrationen in den Territorien Jugoslawiens im Zweiten Weltkrieg: Pläne, Realisierung, Improvisation, Folgen, u: Ralph Melville, Jiří Pešek und Claus Scharf (ur.), Zwang-smigrationen im mittleren und östlichen Europa. Völkerrecht, Konzeptionen, Praxis (1938 –1950), Mainz 2007, str. 309 –330.

9 Up. Npr. B. Mariana Hausleitner und Harald Roth (ur.), Der Einfluss von Faschismus und National-sozialismus auf Minderheiten in Südosteuropa, München 2006.

10 Zakonski dekret br. 830/1940 o osnivanju Nemačke narodne grupe u Rumuniji, u: Monitorul Oficial, Teil 1, Nr. 275/1940, 21.11.1940, str. 6530.

11 Das Wiener Abkommen. Deutsch-ungarisches Protokoll vom 30.08.1940, u: Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ostmitteleuropa, izd. Bundesministerium für Vertriebene, Flücht-linge und Kriegsgeschädigte, obradili Theodor Schieder et al., sv. 2: Das Schicksal der Deutschen in Ungarn, Bonn 1957, str. 73E–75E. O tome i Norbert Spannenberger, Der Volksbund der Deutschen in Ungarn 1938 – 1944 unter Horty und Hitler, München 2002.

12 Gesetzesverordnung über die Rechtsstellung der deutschen Volksgruppe und des Volksgruppen-führers im „Unabhängigen Staat Kroatien“, u: Verordnungsblatt der Volksgruppenführung der deutschen Volksgruppe im Unabhängigen Staat Kroatien, Folge 3, 30.07.1941; Up. i Marie-Janine Calic, Die deutsche Volksgruppe in Kroatien 1941–1944, u: Südostdeutsches Archiv 30/31 (1987/1988), str. 148 –175; Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina 1918 –1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009, str. 558–624.

13 Verordnung über die Rechtsstellung der deutschen Volksgruppe im Banat und Serbien vom 6.08.1943, u: Verordnungsblatt der Volksgruppenführung der deutschen Volksgruppe im Banat und Serbien, Folge 22, 10.09.1943. Up. i Thomas Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen”. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt am Main 2003.

131MATHIAS BEER130 ‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA

14 Marie-Janine Calic, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, München 2010, posebno str. 137–170.

15 Archiv der Gegenwart, 6.10.1030, str. 4267 f.16 Dirk Jachamowski, Die Umsiedlung der Bessarabien-, Bukowina- und Dobrudschadeutschen.

Von der Volksgruppe in Rumänien zur „Siedlungsbrücke“ an der Reichsgrenze, München 1984.17 Hans Hermann Frensing, Die Umsiedlung der Gottscheer Deutschen. Das Ende einer südost-

deutschen Volksgruppe, München 1970.18 Up. Između ostalog Detlef Vogel, Vertreibung, Verfolgung und Ausrottung in Jugoslawien während

des Zweiten Weltkrieges und danach, in: Robert Streibel (ur.), Vertreibung und Flucht. Zwischen Aufrechnung und Verdrängung, Wien 1994, str. 77– 91; Arnold Suppan, Hitler – Beneš – Tito. Kon-flikt, Krieg und Völkermord in Ostmittel- und Südosteuropa, Wien 2014, 2. deo, str. 925 –1212

19 Walter Manoscheck, „Serbien ist judenfrei“. Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, München 1993; Mathias Beer, Gaswagen. Von der „Euthanasie“ zum Genozid, u: Günter Morsch und Bertrand Perz (ur.), Neue Studien zu nationalsozialistischen Massen-tötungen durch Giftgas. Historische Bedeutung, technische Entwicklung, revisionistische Leug-nung, Berlin 2011, str. 162 –164.

20 Damijen Guštin, Vladimir Prebilič, Die Rechtslage der deutschen Minderheiten in Jugoslawien 1944 bis 1946, u: Manfred Kittel et al. (ur.), Deutschsprachige Minderheiten 1945. Ein europäischer Vergleich, München 2007, str. 297–346, ovde dokument 1, str. 312–314.

21 Ágnes Tóth, Rechtliche Regelungen zur Lage des Ungarndeutschtums 1939 bis 1950, u: Manfred Kittel et al. (ur.), Deutschsprachige Minderheiten 1945, str. 253–295, dokument br. 2, str. 270 f.

22 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, izd. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte, obradili Theodor Schieder et al., sv. 3: Das Schicksal der Deutschen in Rumänien, Bonn 1957, str. 156E–158E.

23 O tome i o posledicama: Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, izd. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte, obradili Theodor Schieder et al., sv. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961,posebno str. 85E–114E.

24 Dušan Nećak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941–1955, Ljubljana 1998.25 O merama preduzetim protiv nemačkog stanovništva u pojedinim delovima zemlje v. Zoran

Janjetović, Between Hitler and Tito. The Disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrad 2005; Michael Portmann, Politik der Vernichtung? Die deutschsprachige Bevölkerung in der Vojvodina 1944 – 1952. Ein Forschungsbericht auf Grundlage jugoslawischer Archivdokumente, u: Danubiana Carpathica. Jahrbuch für Geschichte und Kultur in den deutschen Siedlungsgebieten Südosteuro-pas 1 (48) 2007, str. 321–360; Isti, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 –1952. Politik, Gesellschaft, Wirtschaft, Kultur, Wien 2008; Suppan, Hitler – Beneš – Tito, str. 1275 –1361.

26 Janjetović, Between Hitler and Tito, str. 108 f.27 Citirano po: Vladimir Geiger, J. B. Tito i sudbina jugoslavenskih Nijemaca, in, Časopis za suvre-

menu povijest 3 (2008), str. 803.28 Up. Fusnotu 20.29 Vladimir Geiger, Nestanak folksdojčera, Zagreb 1997.30 Portmann, Politik der Vernichtung, str. 333.31 Gerhard Seewann, Der Vertreibungsprozeß in und nach dem Zweiten Weltkrieg aufgrund britis-

cher Quellen,u: isti (ur.), Migrationen und ihre Auswirkungen. Das Beispiel Ungarn 1918 –1945, München 1997, str. 55 – 89, dokument str. 77–87.

32 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 99E; Janjetović, Between Hitler and Tito, str. 296 i 307.

33 Vladimir Geiger, Volksdeutsche – Fatum der kollektiven Schuld, in: Review of Croatian History 1 (2005), str. 211– 226, ovde str. 233.

34 Mathias Beer, „die helfte hir und tie helfte zuhause“. Die Vertreibung der Deutschen aus Ungarn und ihre Eingliederung im geteilten Deutschland, u: Frank Almai, Ulrich Fröschle (ur.), Deutsche in Ungarn. Ungarn und Deutsche. Interdisziplinäre Zugänge, Dresden 2004, str. 37– 69.

35 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 107–112.

36 Janjetović, Between Hitler and Tito, str. 264–266.37 O brojevima up. Portmann, Die kommunistische Revolution, str. 238 –248.38 Mathias Beer, Deutsche Deportierte aus Ostmittel- und Südosteuropa in die UdSSR seit dem

Ende des Zweiten Weltkriegs, u: Klaus Bade (ur.), Enzyklopädie Migration in Europa. Vom 17. Jahrhundert bis in die Gegenwart, Paderborn 2007, str. 465 – 470.

39 Ray M. Douglas, „Ordnungsgemäße Überführung“. Die Vertreibung der Deutschen am Ende des Zweiten Weltkriegs, München 2012,posebno str. 169 –199; Up. i Portmann, Die kommunistische Revolution, str. 249 –258. O logorima u Sloveniji up. Milko Mikola (up.), Dokumenti in pričeva-nja o povojnih koncentracijskih taboriščih v Sloveniji, Ljubljana 2007.

40 Archiv des Instituts für donauschwäbische Geschichte und Landeskunde, Tübingen, Einzelakten, Spannagel.

41 Up. O tome Beer, Flucht und Vertreibung, besonders str. 127–134.

42 Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, izd. Donauschwäbischen Kultur-stiftung, 4 sv. , München/Sindelfingen 1991–1995.

43 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 129E–132E.

44 Leidensweg, sv. 4: Menschenverluste – Namen und Zahlen zu den Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948, str. 943.

45 Georg Weber, Renate Weber-Schlenther und Armin Nassehi, Die Deportation von Siebenbürger Sachsen in die Sowjetunion 1945 –1949, 3 sv., Köln 1995.

46 Mathias Beer, Rumänien: Regionale Spezifika des Umgangs mit deutschen Minderheiten am Ende des Zweiten Weltkriegs in Südosteuropa, u: Isti, Dietrich Beyrau, Cornelia Rauh (ur.), Deutschsein als Grenzerfahrung. Minderheitenpolitik in Europa zwischen 1914 und 1950, Essen 2009, str. 279 –303.

47 Ágnes Tóth, Migration in Ungarn 1945 –1948. Vertreibung der Ungarndeutschen. Binnenwande-rungen und slowakisch-ungarischer Bevölkerungsaustausch, München 2001.

48 Ista, Rückkehr nach Ungarn 1946 –1950. Erlebnisberichte ungarndeutscher Vertriebener, Mün-chen 2012.

132 AUTOR 133BEITRAG

Posle

Podunavske Švabe – tragovi

134 135NARODNA GRUPA NEMAČKOG JEZIKA U SLOVENIJI I AVNOJSTEFAN KARNER

nost da se u formi o kojoj se tek trebalo dogovoriti, priznaju ljudi nemačkog jezika u Sloveniji, na kratko se učinilo da je moguć preokret. Nedugo pre toga su u Austriji i Sloveniji predstavljene dve studije koje su nastale nezavisno jedna od druge, a u kojima je konstatovano postojanje narodne grupe nemačkog jezika u Sloveniji. Po prvi put je na obe strane obrađena ta tema, čak i za godine posle 1945. – vreme geno-cida, proterivanja i komunističkog društvenog prevrata. Po prvi put je na naučnoj osnovi pitanje narodne grupe nemačkog jezika u Republici Sloveniji ne samo dotak-nuto na bilateralnom nivou ministara inostranih poslova, već je signalizirana i spre-mnost Slovenije za nekim rešenjem – npr. u okviru sporazuma o kulturi koji između dve zemlje tek trebalo sklopiti.

S obzirom na političku diskusiju koja u Austriji i Sloveniji traje već godinama, Frlec je učinio veliki korak napred. Ipak se zbog sigurnosti ogradio: manjina neće dobiti ustavni status italijanske ili mađarske manjine, iako će dobiti kulturnu podršku, kao npr. školu sa nemačkim nastavnim jezikom. Neprihvatljivi predlog ministra inostra-nih poslova je u Sloveniji izazvao veliko zgražanje i otvoreno odbijanje, tako da se čak računalo i sa smenom ministra u kratkom roku. Premijer Janze Drnovšek je najzad objasnio da ne može biti reči o „političkom“ priznanju manjine: „Nemamo razumeva-nja za to da se radi o političkom statusu manjine, kakav u Ustavu imaju italijanska i mađarska (manjina). Radi se o tome da grupa Slovenaca nemačkog jezika ima svoje kulturne potrebe, svoja udruženja sa ovakvim ili onakvim aktivnostima koje slove-načka država može da potpomaže.“ U „Komisiji protiv rasizma i netolerancije“ Saveta Evrope u Strazburu (ECRI) u izveštajima o Sloveniji je od 1997. godine negirano postojanje manjine nemačkog jezika. U slovenačkim medijima i političkim diskusi-jama je više puta izraženo raspoloženje protiv tendencija priznavanja manjine nemač-kog jezika. Često uz stereotipno izjednačavanje „Nemaca“ i „nacista“, a pre svega uz posledice u

! državnopravnoj (promena Ustava, politička zastupljenost manjine u slovenač-kom parlamentu)

! političko-istorijskoj (nacistička okupacija, iseljavanje desetina hiljada Slove-naca, progon i genocid)

! ekonomskoj (restitucija velikog dela posle 1945. godine protivpravno oduzetih slovenačkih privrednih kapaciteta) i

! društvenopolitičkoj (etabliranje jedne grupe koja je decenijama bila smatrana za narodnog i klasnog neprijatelja)

oblasti.

Narodna grupa nemačkog jezika1 u Sloveniji i AVNOJ

Stefan Karner

Austrija i Slovenija imaju zajedničku granicu u dužini od 324 km. Ona je povučena 1919. godine u Sen-Žermenu na Leji.2 U decenijama od tada odnosi su bili obeleženi uspo-nima i padovima, u kontekstu jakih političkih, ideoloških, etničkih i ekonomskih linija razdvajanja. Funkcija pograničnih krajeva kao mosta je pri tom ostala u mnogome neis-korišćena. Napetosti u ovom stoleću – ako se, što je nedopustivo, zanemari nacionalni razvoj u XX veku – rezultirale su pre svega odvajanjem južnoštajerskih oblasti 1918/19. godine, politikom slovenizacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u međuratnom raz-doblju, germanizatorskom politikom u severnim slovenačkim oblastima pod nacistič-kom okupacijom između 1941. i 1945. godine, proterivanjem i pokušanim uništenjem manjine nemačkog jezika na osnovu odluka AVNOJ-a posle 1945. godine, kao i ideološ-kim napetostima sa jugoslovenskim komunističkim putom komunističke vlasti pod Titom. Istorijska opterećenja, pre svega nacističkog vremena i odluka AVNOJ-a, pred-stavljaju i bitnu ravan objašnjenja pitanja sadašnjeg priznanja narodne grupe nemačkog jezika u zemlji i obeštećenja, odnosno restitucije razvlašćenih zemaljskih „Nemaca“. Nijedna vodeća slovenačka stranka se trenutno ne zalaže za ustavnopravno priznanje narodne grupe nemačkog jezika. Duh AVNOJ-evskih dekreta i jugoslovenskog zakono-davstva koje na njima počiva a koji su protivni međunarodnom pravu, primenjuje se još uvek u slovenačkom pravosuđu – kako se može dokazati na brojnim primerima.

Postojanje i jačina narodne grupe nemačkog jezika u Sloveniji je do pre nekoliko godina bilo sporno. Savezi prognanika u Austriji i Nemačkoj su opisali situaciju u Tito-voj Jugoslaviji rečima: pobijeni, razvlašćeni, proterani, neprimetni. Jugoslovenski opisi su govorili o iseljenima ili u zemlji asimilovanima. Kao rezultat tih nalaza, njih naiz-gled u zemlji više nije bilo – „Nemčura“ ili „folksdojčera“, kako su „Nemci“ u Sloveniji u medijima posle 1945. godine decenijama s prezirom nazivani. Međutim, u stvarnosti se na poslednjem jugoslovenskom popisu stanovništva – pre svega u Ljubljani, u bivšoj Donjoj Štajerskoj i u Kočevju – preko 1.800 osoba izjasnilo da su govornici nemačkog jezika. Od tada se radi na njihovom priznavanju za narodnu grupu, posebno jer je mlada Republika Slovenija od 1992. godine – i na odgovarajuće intervencije Austrije – pokazala određenu spremnost da se pozabavi tom temom.

U tesnoj vezi s tim stajala je i diskusija o odlukama AVNOJ-a iz 1943/44. godine, uperenih protiv ljudi nemačkog jezika koje su bile deo posleratnog jugoslovenskog zakonodavstva a koje kao osnovu slovenačkog pravnog sistema predsednik Milan Kučan nije čak ni 2000. godine dovodio u pitanje. Od njihovog daljeg važenja ili uki-danja zavisi pre svega mogućnost sprovođenja restitucionih zahteva posednika, pre svega onih nemačkog jezika, koji su razvlašćeni odlukama AVNOJ-a. Oprezne pro-cene za Sloveniju govore o ukupnoj restitucionoj sumi od oko 1,5 milijardi evra. Dis-kusija o oba kompleksa pitanja treba videti uz to u kontekstu zahteva Slovenije za pri-jem u Evropsku uniju, čijim čovekoljubivim vrednostima protivreči primena „duha“ AVNOJ-a. Zahtevima da se uspostavi veza između priznanja narodne grupe nemač-kog jezika u Sloveniji, kao i stavljanja van snage odredaba AVNOJ-a i austrijske podrške pristupanju Slovenije EU, se austrijska spoljna politika (Volfgang Šisel, Benita Ferero-Valdner) ipak više puta suprotstavila. Stvar je bila isprepletana, i delom (kao i tokom međuratnog razdoblja) razmatrana u kontekstu reciprociteta sa problemati-kom pitanja slovenačke manjine u Austriji.

Kada je početkom 1998. godine slovenački ministar inostranih poslova Boris Frlec austrijskom ministru inostranih poslova Volfgangu Šiselu signalizirao sprem-

Veduta Ljubljane (isečak).


skih prava, poniženja, ubistava, uništenje stoletne kočevske seljačke kulture i izgon desetina hiljada pripadnika narodne grupe nemačkog jezika kojima je kolektivno zamerena izdaja pradedovskog zavičaja, što je zamerka koja se do danas stalno iznosi, ali koja je netačna u svojom pojednostavljivanju odnosa zločinac – žrtva.

! nekoliko zaista značajnih ekonomskih impulsa (izgradnja velikih preduzeća za nemačko naoružavanje, izgradnja elektrosnabdevanja, pre svega u južnoj Nemačkoj)

Organizacije preteče nacističke stranke, Domovinski savez i Narodni savez bile su od 11. maja 1941. godine jedini dozvoljeni politički pokreti sa jasno definisanim zadat-kom „da vode ljude ove zemlje duševno, duhovno i politički i da ih vaspitaju da budu svesni građani Rajha i punovredni članovi nemačke narodne zajednice“. Širokoj masi Slovenaca je dato „državljanstvo na otkaz“. Slovenci koji su na osnovu rasne i političke ocene predviđeni za iseljavanje, nisu dobili nemačko državljanstvo i postali su „štiće-nici“ Nemačkog rajha. Njih nisu pozivali ni u Radnu službu Rajha ni u Vermaht, već su između 17 i 25 godina morali da odsluže „obavezu posebne službe“ u vidu jedne godine na selu kod gornjoštajerskih seljaka. Od 1943. godine „štićenici“ su sakupljani u donještajerskim logorima radi odsluženja radne godine. Za njih su od 25. marta 1942. godine važile odredbe nirnberških rasnih zakona: zabrana sklapanja braka s Nemcima, zabrana vanbračnog opštenja s „Nemcima“ Gornje Kranjske i Donje Štajer-ske, sprečavanje njihovog biološkog množenja. Potpuno „nemačko državljanstvo“ dobili su pripadnici narodne grupe nemačkog jezika sa retroaktivnim dejstvom od 14. aprila 1941. godine.

Dana 20. novembra 1943. godine na zasedanju „Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije“ (AVNOJ) u Jajcu donete su odluke o reorganizaciji Jugoslavije na federalnim osnovama, osporena je jugoslovenska vlada u izbeglištvu i zabranjen je povratak jugoslovenskog kralja Petra II. Istovremeno proglašeno je priključenje slove-načkih oblasti Jugoslaviji i u nacrtu rešeno uništenje stanovništva nemačkog jezika u Jugoslaviji. Njihov cilj je bio, kako je konačno 1944. godine u odlukama AVNOJ-a (neka vrsta ratnog parlamenta) formulisano, oduzimanje građanskih prava i nasilno razvlašćivanje narodne grupe nemačkog jezika, kao i degradiranje njenih članova na nepoželjne ne-više-državljane bez prava i imovine. [Up. prilog Mihaela Portmana Podunavskošvapsko stanovništvo u Vojvodini: beg, internacija i politika iseljavanja

Bilateralni pregovori o sklapanju sporazuma o kulturi između Austrije i Slovenije 2001. godine su stalno bili na ivici propasti. Čak se i o pojmovnim semantičkim pita-njima, pa i o prevodilačko-tehničkim problemima intenzivno raspravljalo. Iza toga su se ponekad krila pretpostavljana ustavna pitanja sa dalekosežnim posledicama. To se, recimo, može pokazati na prevodu nemačkog pojma „Volksgruppe“. Prvi austrijski predlog je bio „narodna skupnost“. Diskusije o pojmovima su jednim potezom otkrile celokupnu problematiku i postale načelne: Slovenija je u krajnjoj liniji odbijala termin „narodna skupnost“ (narodna grupa, zajednica) s obrazloženjem da slovenački Ustav taj termin koristi za italijansku i mađarsku manjinu koje su apostrofirane u Ustavu. Austrijski kompromisni predlog je konačno govorio o „narodnoj skupnosti“, što je odgovaralo nemačkoj reči Volksgruppe. Slovenija je i to odbila s obrazloženjem da se u pogledu manjine nemačkog jezika više ne može govoriti o „narodnoj grupi“, već u najboljem slučaju o ostatku ostataka nekadašnje manjine. U gore pomenutim studi-jama je u najvećoj meri vladala jednodušnost po pitanju broja govornika nemačkog u Sloveniji koji je mogao da se utvrdi: 1.813, plus izvestan broj ljudi koji nije bliže mogao da se odredi, a koji se na popisu 1991. godine nisu izjasnili kao pripadnici od 1944. godine progonjene manjine. Međutim, mišljenja su se razilazila u pogledu vrednova-nja broja koji bi išao u pravcu narodne grupe. Dok je austrijska studija govorila o postojanju narodne grupe sa svim odgovarajućim kriterijumima – pre svega u kultur-nom i grupi imanentnom smislu, slovenačka zbirna studija ih je proglasila za „ostatke ostataka“ nekadašnje manjine. Pri tom je glavni argument bio velika rasutost govor-nika nemačkog jezika po Sloveniji. Na kraju je slovenačka politika sledila ocenu svoje istraživačke grupe.

Držanje slovenačke i austrijske politike se može objasniti samo u kontekstu istorij-skog razvoja, a uz to, se gotovo svakodnevno hrani jedva ili nikako savladanom istorij om. Po poslednjem popisu stanovništva Habzburške monarhije (popis po govor-nom jeziku) 1910. godine na prostoru današnje Slovenije živelo je 106.255 pripadnika narodne grupe nemačkog jezika, oko 9,4 % ukupnog stanovništva ove oblasti. Najjača koncentracija stanovništva nemačkog jezika bila je u Mariboru, Kočevju, Slovenj Gra-decu i Ljubljani. U gradu Mariboru je 80,9 % stanovnika navelo nemački kao govorni jezik, neznatno manje nego u Celovcu u isto vreme. Godine 1918/19. su govornici nemačkog jezika u zemlji u samo nekoliko meseci od državnog naroda postali potla-čena manjina u SHS državi kojom su dominirali Srbi. Njihova brojčana snaga je na prvom jugoslovenskom popisu stanovništva (po maternjem jeziku) 1921. godine pala na 41.514 osobe, a time i na manje od polovine u odnosu na 1910. godinu, a deset godina kasnije, na samo 28.998. Od toga je 1931. godine više od pola živelo u Kranj-skoj, a nešto preko 12.000 u Donjoj Štajerskoj.

Pa ipak, uprkos državnim sekvestracijama i državnom nadzoru, bitna „nemačka“ imovina u zemlji i narodna grupa nemačkog jezika ostali su i dalje dominantni u pri-vredi. Vodeće slovenačke katoličke novine, ljubljanski Slovenec zabeležile su 1932. godine osećaj mnogih Slovenaca: „Kod nas je Nemac gospodar, on je vlasnik fabrike, trgovac ili bar mesar. Da, on je gospodar u čijim rukama je sudbina hiljada naših radnika. On je njihov poslodavac – tako on u sebi misli. On se oseća kao sin vladajuće nacije [...]“.

U aprilu 1941. godine prostor Slovenije je podeljen između fašističke Italije, Hitler-ove Nemačke i njenog satelita Mađarske. U oblastima koje su došle pod civilnu upravu „Trećeg rajha“ (Donja Štajerska i Gornja Kranjska) okupator je sprovodio politiku ger-manizacije koja je tlačila stotine hiljada ljudi, deportovala desetine hiljada i pobila više hiljada. Njen rezultat je bio:

! Desetine hiljada premeštenih osoba (Slovenaca, „folksdojčera“ sa celog Bal-kana, oblasti Crnog mora i Kočevja),

! posvudašnje jačanje partizanskog pokreta protiv nemačkog okupatora koji će uskoro preuzeti i voditi komunisti,

! mržnja koja je usled nacističke okupacione politike 1945. godine pogodila pri-padnike narodne grupe nemačkog jezika u celoj zemlji, delom podstaknuta merama i otvorenim terorom Titovih partizana. Hiljade slučajeva kršenja ljud-

28. jula 1939., trg u Mariboru.


peno normalizovali. Godine 1955. Jugoslavija je kao pridružena sila pristupila austrij-skom Državnom ugovoru u skladu sa članom 37. Član 27 austrijskog Državnog ugovora je, međutim, „Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji davao pravo da konfiskuje, zadrži ili likvidira austrijsku imovinu, prava i interese koji su se u trenutku stupanja na snagu ovog ugovora nalazili na jugoslovenskoj teritoriji. Austrijska vlada se obavezala da će obeštetiti austrijske državljane čija će imovina potpasti pod udar ovog člana.“ Do priznanja narodne grupe nemačkog jezika za „nacionalnu manjinu“ ni u Sloveniji ni u Jugoslaviji nije došlo tokom celog posleratnog razdoblja. Time su joj uskraćene mogućnosti nastave na nemačkom jeziku, sopstvenog medija, sopstvene organizacije na nacionalnopolitičkoj osnovi, kao i organizovanog zastupanja pred organima državne vlasti. Uprkos tome, mnogi su sačuvali svoj etnički identitet.

Godine 1991. 1.813 osoba se izjasnilo da pripada narodnoj grupi nemačkog jezika. Tome treba dodati i jedan broj osoba koji nije moguće odrediti, pre svega mladih, zaposlenih ljudi, koji svoje „nemstvo“ još nisu oglasili u ovoj ili onoj mogućoj formi. U tom kontekstu treba navesti i to da je još jugoslovenski popis iz 1991. godine zabeležio 2.582 osobe koje su koristile nemački kao jezik komunikacije u porodici, a koje su to i navele, što je – uprkos tome što su pretežno navele slovenački kao maternji jezik i slo-venačku etničku pripadnost – ipak ukazivalo na određenu bliskost sa narodnom gru-pom nemačkog jezika. Naredni popis stanovništva Republike Slovenije je doneo vrlo slične rezultate. Narodna grupa se od 1991. godine mogla artikulisati u više udruženja. Među njihovim mnogostranim kulturnim aktivnostima važne su pre svega kulturne večeri, nemačka bogosluženja, izložbe, restauracija kulturnih spomenika i crkava, zastupanje restitucionih zahteva i pravno savetovanje pripadnika narodne grupe nemačkog jezika. Ni sporazum o kulturnoj saradnji koji je između Austrije i Republike Slovenije potpisan 2001. godine nije doneo odlučujuće pravno poboljšanje stanja Nemaca u zemlji.

Nema sumnje da istorija proterivanja – uz zločin holokausta nad evropskim Jevrej-ima i slovenskim narodima – spada u najteža iskustva Nemaca u XX veku. Ona je u mnogome neraskidivo vezana za holokaust, što njeno prevladavanje čini dvostruko težim. Treba li/mogu li počinioci postati žrtve? A žrtve, pak, počinoci? Ralf Đordano je nedavno pozvao na održavanje principa: „Čovečnost je nedeljiva“. I: „Ko potiskuje predistoriju proterivanja, krši ovo načelo, baš kao i onaj ko ignoriše njegove istorijske posledice.“

(1944.-1954.) u ovom zborniku, op. ur.] Propagandistička ofanziva komunističkih par-tizana koja je tekla od novembra 1943. godine stavila je narodnu grupu de facto „van zakona“ raspirujući ogromnu mržnju prema njenim pripadnicima. Na zakonskoj osnovi je tokom 1944. i 1945. godine AVNOJ doneo set dalekosežnih (tajnih) ukaza i temeljnih odluka, koje su najkasnije 1. decembra 1945. godine paušalno dobile zakon-sku snagu u Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji. Među njima su bile odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1943. godine o oduzimanju građanskih prava, odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine o oduzimanju i potpunjoj konfiskaciji celoku-pne nemačke državne i privatne imovine, „neprijateljske imovine“, Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 23. avgusta 1945. koji je doveo do konfiskacije preko 630.000 ha zemljišta 100.000 seljaka, od čega hiljada seljaka narodne grupe nemačkog jezika, ili do osnivanja Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.

Time su stvoreni bitni zakonski preduslovi za etničko, privredno i fizičko uništenje narodne grupe nemačkog jezika i u Sloveniji. Godine 1948. jugoslovenski popis sta-novništva je zabeležio još samo 2.406 osoba pripadnika nemačke jezičke manjine (od toga se 1.824 deklarisalo kao „Nemci“ a 536. kao „Austrijanci“). Izgledalo je da je etničko čišćenje bilo gotovo potpuno. Sem toga, pada u oči da je politika proterivanja, odnosno interniranja partizana, odnosno kasnije jugoslovenske države, bila uperena isključivo protiv pripadnike narodne grupe nemačkog jezika (u onovremenom žar-gonu: protiv mesnih „Nemaca“), za razliku od npr. Čehoslovačke, gde su uz ljude nemačkog jezika, proterani i veliki delovi mađarskog stanovništva.

Kao predsednik prve slovenačke posleratne vlade Boris Kidrič je u jednom govoru na glavnom trgu u Mariboru u junu 1945. godine izričito zahtevao: „Iz severnih kraj-eva moraju nestati ostaci Nemaca. Nedopustivo je da ti ostaci još šetaju slovenačkom i jugoslovenskom zemljom. Ti ljudi koji su posisali znoj narodni, ti ljudi koji su pomogli da se naš narod porobi, ti ljudi više ne smeju ostati ovde. Ne sme biti da u našim zemljoradničkim zadrugama još ima ljudi koji su živeli od znoja naših vinogradara i koji su ih izrabljivali. [...] Ovo je naša zemlja, i tako će i ostati [...].“

Kao u drugim državama srednje-istočne Evrope etničko čišćenje zemlje od narodne grupe nemačkog jezika teklo je uglavnom kroz sledeće faze:

1. Pripisivanje kolektivne krivice (AVNOJ i naredni jugoslovenski zakoni),2. kolektivno razvlašćivanje,3. kolektivno iskorenjivanje i stvaranje raseljenih lica pomoću uklanjanja iz pra-

starih životnih okolnosti, sela, opština, krajeva,4. kolektivne deportacije, uglavnom preko međustanica u logorima (Kidričevo),

naporni marševi, železnički transporti,5. nasilno okruženje i spremnost na nasilje (mladi partizani, silovanja, glad, lična

ponižavanja),6. subjektivne povrede ličnosti koje velikim delom deluju do danas.

Na dan 1. oktobra 1953. godine u Austriji je živelo 119.602 pripadnika nekadašnje narodne grupe nemačkog jezika iz Jugoslavije, delom još u logorima. Od tog broja 29.821 je dobilo austrijsko državljanstvo. Većina rođaka pripadnika narodne grupe nemačkog jezika koji su ostali u Jugoslaviji do 1948. godine bili su internirani u logor-ima i lišeni slobode. Posle raspuštanja logora mnogi od njih su se vratili u svoja stara mesta, pre svega u Kočevje, Maribor, Apaško polje i Ljubljanu, koje narednih godina nisu smeli da napuštaju. Uz to, određena im je i radna obaveza. Pripadnici narodne grupe nemačkog jezika koji su ostali u Sloveniji morali su kasnije uvek da očekuju šikaniranje od državnih organa, u školi, u profesionalnom napredovanju i u kulturnim organizacijama. Mnogi su pokušali da to izbegnu tako što su se što je brže bilo moguće prilagodili i sakrili svoj nacionalni identitet u javnosti. Tako npr. nisu smeli da menjaju prezimena jer su osuđivani zbog različitih prestupa iz vremena okupacije koji su im ponekad, kao govornicima nemačkog jezika, pripisivani.

Godine 1951. je ratno stanje između Jugoslavije i Austrije, kao i Nemačke, progla-šeno za završeno. Od 1955. godine odnosi Titove Jugoslavije sa obe zemlje su se poste-

Pogled na Bledsko jezero, oko 1939.

140 141ETNIČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČKOJ JUGOSLAVIJISTEFAN KARNER

Lagani proces promene političkog mišljenja u Sloveniji daje da se nasluti uska sre-brna crta na horizontu. Izgleda da su za to bitni rešenje pitanja tabli sa nazivima mesta u Koruškoj, kao i političke promene u Sloveniji, a i inicijative koruških i austrijskih političara koji na skupovima sa svojim slovenačkim kolegama pokušavaju da preva-ziđu sporna pitanja.

1 Pojam „narodna grupa“ koji potiče iz austrijske pravne terminologije, biće svesno upotrebljavan kao nepristrasan kolektivni pojam za „nacionalnost“, „narodnost“, „nacionalnu manjinu“ „etničku grupu“, „etniju“ ili „narod“. Slovenački ustav od 25. juna 1991. godine kao pojam za nacionalne manjine poznaje termin „autohtone narodne grupe“ (avtohtona narodna skupnost). Termin „narodna grupa nemačkog jezika“ biće u nastavku korišćen kumulativno za osobe koje1. žive kao autohtone (izvorne) na području Slovenije, pre svega u gradovima kao potomci gra-

đanskog sloja poreklom iz XIX veka, i u pojedinim seoskim oblastima kao što su Apaško polje ili Kočevje,

2. koje su na popisu stanovništva 1991. godine navele „nemački“ kao maternji jezik,3. koje su se doselile iz neke zemlje nemačkog jezika (uglavnom Nemačke, Austrije ili Švajcar-

ske) a koje govore nemačkim jezikom,4. koje su na određeni način bliske „nemstvu“ (npr. zbog korišćenja nemačkog jezika u krugu

porodice). Terminologija slovenačkog popisa stanovništva iz 1991. godine za ljude nemačkog jezika

poznaje ove dve narodnosti: „Nemci“ i „Austrijanci“. Sem toga, beležen je i maternji jezik i govorni jezik u porodici. Navođenje nemačkog kao jezika opštenja u ličnom okruženju je smatrana samo za pomoćni kriterijum.

Termin „narodna grupa nemačkog jezika“ pokušava da prevaziđe termin „nemačka narodna grupa“ koji, iako istorijski, i etnički takođe moguć, u svetlu aktuelnih pojmova o nacionalno-sti stalno daje povoda nesporazumima. Zavisno od epohe i političkog konteksta mogu se za to koristiti i pojmovi „folksdojčeri“ ili „ ljudi nemačkog jezika“. – Među obimnom i sveobu-hvatnom literaturom o narodnim grupama i manjinama koja ovde ni u naznakama neće biti navođena, up. Između ostalog npr.: Alfred Verdross, Völkerrecht (2. izd.), Wien 1950; Tine Hribar, Slovenska državnost, Ljubljana 1989; Joseph Marko, Der Minderheitenschutz in den jugoslawischen Nachfolgestaaten. Slowenien, Kroatien und Mazedonien sowie die Bundesre-publik Jugoslawien mit Serbien und Montenegro (Minderheitenschutz im östlichen Europa 5), Bonn 1996, str. 126 ff.

2 Uz ceo članak uporedi pre svega: Stefan Karner, Die deutschsprachige Volksgruppe in Slowenien 1939–1997. Aspekte ihrer Entwicklung, Klagenfurt, Ljubljana 1998 i Dušan Nećak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941–1955, Ljubljana 1998 i tamo navedenu obimnu literaturu i izvore.

Etnička mimikrija nemačke nacionalne manjine u socijalističkoj Jugoslaviji

Aleksandar Krel

Uvodni deo1

Istražujući etnički identitet današnjih vojvođanskih Nemaca, jedne od brojnih etnič-kih i nacionalnih manjina2 prisutnih na području Vojvodine, severne pokrajine Repu-blike Srbije, izvršio sam terensko istraživanje među licima koja su se na popisu stanov-ništva sprovedenom 2002. godine izjasnila kao pripadnici ove zajednice. Istraživanje je u nekoliko navrata, od 2004. do 2008. godine, obavljeno među rukovodiocima, aktivi-stima i članovima četiri nevladina lokalna udruženja koja okupljaju pripadnike nemačke nacionalne manjine3.

U svom istraživanju pojam etnički identitet4 posmatram kao kategoriju koja se for-mira kroz odnos „sopstvene“ i „drugih“ grupa. Etničku grupu, odnosno posmatranu zajednicu vojvođanskih Nemaca, doživljavam kao grupu koja svoju etničnost ne tvori a priori, već je stvara „kroz odnos sa drugim zajednicama, kroz proces identifikacije njenih pripadnika i manifestovanje njihovog identiteta u društvenoj praksi“.5 S obzi-rom da je etnički identitet posmatrane zajednice veoma kompleksan fenomen, njegovo istraživanje može biti usmereno na posmatranje i ispitivanje objektivnih iden-titetskih parametara u posmatranoj etničkoj zajednici (poput jezika, religije i običaja), ali se ono može izgra-diti i na osnovu analize subjektivnih doživljaja koje njeni pripadnici sami pridaju svojim etničkim simbo-lima i društvenoj praksi (etničke stereotipe, etničku dis-tancu, etničku vezanost/bliskost i sl.); u isto vreme ono takođe može biti usmereno na ispitivanje institucional-nog nivoa etničkog identiteta (udruženja i zvaničnih organizacija, njihovih programa i projekata, medija i sl.).6 Zbog toga što se etnički identitet posmatrane zajednice ispo-ljava posredstvom različitih aspekata, svaki od njih samostalno može dospeti u samo središte istraživačkog interesovanja.

Tokom svog istraživanja uočio sam da se jedan od najznačajnijih momenata u životu današnjih vojvođanskih Nemaca zbio u Novom Sadu 1992. godine, kada je kon-stituisano Die Donau – prvo nevladino udruženje koje je nakon završetka Drugog svetskog rata okupilo pripadnike nemačke nacionalne manjine sa prostora Vojvodine.

Njegovo osnivanje označilo je okončanje perioda etničke mimikrije vojvođanskih Nemaca, koji je u socijalističkoj Jugoslaviji trajao praktično od rasformiranja sabirnih logora za pripadnike nemačke nacionalne manjine (1948. godine) do početka devede-setih godina 20. veka. Tokom tog perioda došlo je do skoro potpunog nestanka etnič-kog i kulturnog identiteta vojvođanskih Nemaca na vojvođanskom prostoru.

Osnivanje novosadskog udruženja Die Donau pokrenulo je proces formiranja slič-nih udruženja i u drugim urbanim vojvođanskim sredinama u kojima žive Nemci. Njihova rukovodstva, aktivisti i članovi, našli su se pred identičnim zadatkom – (re)konstruisanjem etničkog identiteta nemačke zajednice u svojim lokalnim sredinama, a zatim i javnim manifestovanjem njegovih najznačajnijih simbola. Ovaj nimalo jed-nostavan i složen poduhvat, od vitalne važnosti za opstanak nemačke zajednice u Voj-vodini, zahtevao je promenu dotadašnje identitetske strategije. Zbog toga su lideri lokalnih nemačkih udruženja, poučeni istorijskim iskustvom koje im je govorilo da su jugoslovenski/vojvođanski Nemci po okončanju svakog vojnog sukoba vođenog tokom prošlog veka, „milom ili silom“ menjali sopstvenu etničku strategiju, nepo-

Grb udruženja Die Donau iz Novog Sada.

142 143ETNIČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČKOJ JUGOSLAVIJIALEKSANDAR KREL

sredno nakon raspada SFRJ pristupili procesu supstituciji identitetske strategije. Ovaj proces je bio olakšan tendencijom usklađivanje ustavno-pravnih paradigmi koje se odnose na zaštitu nacionalnih manjina sa aktuelnim evropskim standardima.7

Nemci u Vojvodini od doseljavanja do Drugog svetskog rata: društveno istorijski kontekst problemаRatni sukobi koji su se pred kraj 17. i početkom 18. veka rasplamsali između dva car-stva, austrijskog i turskog, doveli su do poraza osmanlijske vojske i njenog povlačenja iz centralnog i južnog dela Ugarske, a nedugo potom i pripajanje tih teritorija Austriji. Budući da su te oblasti opustele usled dugogodišnje turske okupacije i da su dodatno razorene vojnim dejstvima, ubrzo se pojavila potreba za njihovom kolonizacijom8.

Privučen brojnim pogodnostima i poreskim olakšicama, obećanim od strane austrijskih vlasti, među kolonistima se našao veliki broj nemačkih zanatlija i zemljo-radnika, koji iz tadašnjih nemačkih kneževina kreću ka srednjem i južnom Podunavlju u nameri da se u njima nasele. Međutim, bilo je potrebno dosta vremena da se izra-žene, pre svega verske, a zatim jezičke i kulturne razlike među ovim kolonistima dose-ljenim iz različitih oblasti današnje Nemačke, Francuske, Austrije i Luksemburga (Badena, Virtemberga, Elzasa, Lotaringije, Saksonije, Tirola, Šlezije i Prusije) preva-ziđu. Tek generacijama njihovih potomaka pošlo je za rukom da se – opredelivši se za prevazilaženje međusobnih razlika i insistiranjem na zajedničkim kulturnim karakte-ristikama i modelima – povežu u jedinstvenu etničku celinu na prostoru južnog Podu-navlja, Podunavske Švabe9.

Književni oblik nemačkog jezika imao je značajnu ulogu u društvenom životu ove zajednice, jer je poslužio kao sredstvo za prevazilaženje idiomskih razlika10 među nemačkim doseljenicima i omogućio odvijanje njihove neometane komunikacije, a potom je, vremenom, kako su se razlike između nemačkih kolonista ujednačavale, poslužio kao važno sredstvo u procesu njihove etničke identifikacije i formiranja posebne etničke zajednice – Podunavskih Švaba.

Odlukama Pariske mirovne konferencije Podunavske Švabe, duž srednjeg i južnog toka Dunava, podeljene su granicama država formiranih nakon raspada Austro-Ugar-ske monarhije, u kojima su stekle status nacionalne manjine, što je slučaj i sa njihovim sunarodnicima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca11. U njoj su Nemci, sve do okon-

Ober-Mil na Dunavu, obojeni bakrorez, oko 1850. Nemački naseljenici su se niz Dunav prevozili tzv. „ulmskim kutijama“. Po prispeću u apatin-sku luku, put bi nastavljali kopnom.

čanja Drugog svetskog rata kontinuirano vodili bogat i dinamičan privredni, politički i kulturni život, javno manifestujući simbole sopstvenog nacionalnog identiteta posredstvom brojnih kulturnih institucija, a nemački jezik bio je jednan od najprepo-znatljivijih simbola njihovog etničkog identiteta.

Pripadnici nemačke nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji su, poput svojih sunarodnika u ostalim državama Podunavlja, platili isuviše visoku cenu zbog odluke njihovog tadašnjeg rukovodstva da podrže politiku nacističke Nemačke i njenih savez-nika. Zbog uloge koju je veliki broj njihovih sunarodnika – jugoslovenskih državljana – imao prilikom agresije Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. godine, kao i zbog njihovog masovnog učešća u paravojnim i policijskim jedinicama (koje su činile poluge moći okupacionog sistema) i angažovanja tokom izvođenja njihovih brojnih vojnih i policijskih akcija protiv ustanika i civilnog stanovništva na njenoj teritoriji, tokom kojih su počinjeni ratni zločini, nakon vojnog poraza nacističke Nemačke, jugoslovenske Nemce zadesila je velika nevolja. Pripadnici nemačke zajednice u tek oslobođenoj Jugoslaviji bili su označeni kao kolektivni krivci za sve ratne strahote i suočili su se sa surovom odmazdom: oduzimanjem njihovih građanskih prava, lišava-njem prava vlasništva nad pokretnom i nepokretnom imovinom (koja je u toku pro-cesa kolonizacije Vojvodine, koji je ubrzo nakon toga usledio, raspodeljena kolonizo-vanom stanovništvu iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Makedonije), i njihovog interniranja u sabirne i radne logore. U tom periodu, samo mali broj pri-padnika nemačke nacionalne manjine uspeo je da izbegne žestoke represivne mere jugoslovenskih vlasti uspostavljenih nakon okončanja Drugog svetskog rata i socijali-stičke revolucije.12

Period etničke mimikrije Nemaca u Vojvodini u socijalističkoj JugoslavijiJugoslovenske vlasti su shvatajući da bi jugoslovenski Nemci mogli da igraju značaj-niju ulogu u privrednom oporavku i daljem razvoju ratom opustošene zemlje odlučile da otpočnu sa njihovom reintegracijom u „socijalističku zajednicu naroda i narodno-sti“. Zbog toga je doneta odluka da se 1948. godine rasformiraju preostali sabirni i/ili radni logori, a u njima zatočena lica nemačke nacionalne manjine puste na slobodu. Na žalost, veliki broj njihovih sunarodnika, među njima najviše dece i starih lica, nije dočekao taj trenutak.13

Jugoslovenski Nemci koji su se napokon našli na slobodi bili su u obavezi da pot-pišu ugovore o radu (uglavnom se radilo o trogodišnjem periodu), a tek nakon njiho-vog isteka dobijali su dozvolu da započnu nov život, u mestima po njihovom slobod-nom izboru. Međutim, mnogi su i u tom periodu živeli u veoma lošim uslovima, jer su sa članovima svojih porodica bili raspoređeni u privremenom smeštaju.14

Uz saglanost vlasti, počela su da se osnivaju nemačka kulturno-umetnička i sport-ska društva, otvoreno je nekoliko odeljenja u kojima su đaci mogli da pohađaju nastavu na nemačkom jeziku, a pojavilo se i nekoliko listova na nemačkom jeziku. Jugosloven-skim Nemcima postepeno su vraćena građanska prava.15 Međutim, organizovani poku-šaji vlasti da preostale Nemce uključe u aktivan društveni, privredni i kulturni život jugoslovenske zajednice nisu dali očekivane rezultate. Većina jugoslovenskih Nemaca, tokom šezdesetih godina 20. veka odlučila se da iskoristi svoje legitimno pravo na ise-ljavanje (uglavnom kod već izbeglih rođaka u SR Nemačku i Austriju), pa je u Jugosla-viji preostao mali broj pripadnika ove nacionalne manjine, koncentrisanih u Vojvodini. Uporedo sa popuštanjem pritiska kome su bili izloženi u prethodnim decenijama, njih ov položaj se postepeno popravljao. Međutim, iako su njihova prava od sredine šezdesetih godina, u formalnom smislu, izjednačena sa pravima drugih nacionalnih manjina u Jugoslaviji, sećanje na decenije provedene pod teretom represija još uvek je bilo snažno i bitno je odredilo identitetsku strategiju članova ove etničke zajednice.

Poučen gorkim uspomenama na logorske dane i pritisnut podozrivim odnosom okoline, izazvanim još nedovoljno izbledelim antinemačkim raspoloženjem, najveći broj preostalih Nemaca u Jugoslaviji bez ikakvog oblika međusobne povezanosti i saradnje, lišen institucija koja bi na bilo koji način povezale i brinule o njihovom polo-


žaju u društvu, opredelio se za etničku mimikriju. Ovu identitetsku strategiju16 karak-teriše svesna privremena ili trajna obustava javnog ispoljavanja simbola i/ili markera etničkog identiteta sopstvene zajednice, kao i svesno prihvatanje i javno ispoljavanja simbola i/ili markera drugih etničkih grupa iz neposrednog okruženja, koja u tom trenutku imaju povoljniji društveni položaj.17 Zbog toga su se na popisima stanovniš-tva, sprovođenim u periodu od 1945. do 1991. godine, lica nemačkog porekla, još uvek pod dejstvom straha prouzrokovanog traumatičnim posleratnim iskustvima, deklari-sala kao Mađari, Hrvati, Česi, Srbi ili pripadnici neke druge etničke zajednice iz nepo-srednog okruženja. Oni su u tom periodu, u najvećem broju slučajeva, privremeno ili trajno odbacivali i/ili prikrivali sopstvena lična i porodična imena, često prihvatajući druga imena i prezimena koja su uobičajena među pripadnicima mađarske, hrvatske, srpske ili neke druge etničke grupe.18

O prikrivanju etničke pripadnosti u teškim vremenima govori primer ispitanika iz Subotice, rođenog u mešovitom braku, od oca Nemca i majke Mađarice. Ubrzo po hap-šenju, u jesen 1944. godine, i odvođenju u sabirni logor otac mu umire. Vođena strah om za sopstvenu sudbinu i sudbinu deteta, majka mog sagovornika najpre zvanično odba-cuje njihovo zajedničko prezime i uzima svoje ranije devojačko, koje postaje zvanično prezime mog sagovornika i njegove majke. Istovremeno, njegova majka menja i njegovo lično ime, dajući mu novo relativno rasprostranjeno ime među Mađarima u Vojvodini. Ovakav postupak predstavlja jedan od tipičnih i ne tako retkih pokušaja tog vremena da se izbriše vidljiva veza sa nemačkom nacionalnom manjinom, ili bar oni najizraže-niji elementi na kojima se temelji njihov etnički identitet. Upitan kako se izjašnjavao nakon promene imena i prezimena, odnosno događaja za koji je i sam potvrdio da je u velikoj meri obeležio njegovo detinjstvo i mladost, moj sagovornik kaže: „Mada mi je majka pričala da su Nemci jedan vrlo vredan narod i da ih se ne treba stideti, da treba učiti njihov jezik, al‘ nigde u prsa udarati ne.“ (m, 1943, Subotica)

Ovo je jedan od brojnih slučajeva među vojvođanskim Nemcima, koji su u to vreme vršili etnički transfer. Prilikom njegovog ostvarivanja moj sagovornik je, uprkos napuštanja nemstva i javnog manifestovanja simbola karakterističnih za identitet voj-vođanskih Mađara, zadržao svest da je taj čin bio izvršen u strahu da slobodno izrazi svoju etničku pripadnost u okruženju u kome živi.19

Među pripadnicima nemačke zajednice u Sremskim Karlovcima, koji su delili sud-binu svojih sunarodnika u Vojvodini, etnička mimikrija bila je takođe dominantna etnička strategija. U drugoj polovini 20. veka najveći broj njenih članova opredelio se za svesno i plansko prikrivanje i/ili odbacivanje nemstva i prihvatanje i javnu manife-staciju simbola/markera etničkog identiteta etničkih zajednica iz neposrednog okru-ženja. Svesnoj „popustljivosti“ i/ili „propustljivosti“ etničkih granica nemačke zajed-nice doprineo je priličan broj mešovitih brakova sklopljenih između supružnika nemačkog porekla sa bračnim partnerima iz drugih etničkih grupa.20

Lokalnu specifičnost Sremskih Karlovaca čini proces masovnog „etničkog trans-fera“ lokalnih Nemaca u Hrvate, koji je u dobroj meri bio stimulisan brojnim mešovi-tim brakovima sklopljenim među pripadnicima tih dveju zajednica, tako da je deo stanovnika ovog sremskog mesta, koristeći uspostavljene „porodične linkove“, privre-meno ili trajno napuštao nemačku i „prelazio“ u hrvatsku etničku zajednicu. Ovim „prelaskom“ lokalni Nemci koji su postajali Hrvati, ne samo da su štitili sebe i članove svojih porodica od primene represivnih mera u prvim decenijama posleratne Jugosla-vije, već su – svesno i/ili nesvesno – vršili zamenu društvenog statusa. Odbacujući svoje nemstvo, oni nisu samo odbacivali etnički identitet, nego i društveni status pri-padnika nacionalne manjine koja se u to vreme nalazila u veoma nezavidnom polo-žaju. Opredeljujući se za javno ispoljavanje hrvatskog etničkog identiteta, lokalni Nemci su istovremeno prihvatali status pripadnika jednog od konstitutivnih naroda Jugoslavije, kakav je bio hrvatski. „Etničkim transferom“ karlovački Nemci želeli su i da poprave svoj, u to vreme, loš društveni položaj.21

Pored toga, kod jednog broja Nemaca iz Sremskih Karlovaca – usled dugotrajnog boravka na ovom multietničkom prostoru, praćenog kontinuiranim slabljenjem kul-

turnih veza sa maticom vremenom je ojačala i u prvi plan izbila svest o pripadnosti lokalnoj zajednici. U nekim slučajevima je jačanje lokalnog identiteta, zbog slabljenja ili potpunog prestanka identifikacije sa nemačkom zajednicom, činio presudan faktor zbog kojeg je vršen etnički transfer Nemaca u Sremskim Karlovcima.

Kada je reč o religiji kao jednom od najznačajnijih simbola etničkog identiteta, inter-esantno je da ona ne samo da nije pretstavljala prepreku prilikom sprovođenja etničke mimikrije vojvođanskih Nemaca u tom periodu, već je u izvesnom smislu olakšala njeno ostvarivanje. S obzirom na činjenicu da su Nemci naseljeni u Vojvodini pripadali rimo-katoličkoj, evangelističkoj ili luteranskoj veroispovednoj zajednici, oni su se lako odluči-vali za „prelazak“ u neku od etničkih grupa iz okruženja, u čijim okvirima su nesmetano mogli da zadrže svoj pređašnji religijski identitet. Zbog toga su se najčešće odlučivali da se izjašnjavaju kao Mađari, Hrvati, Česi ili Slovenci.22

Nemci rimokatoličke ispovesti u Sremskim Karlovcima, po okončanju Drugog svet-skog rata su pronašli svoj modus vivendi, masovno se izjašnjavajući kao Hrvati. Njihov izbor da „svuku“ sopstveno i „obuku identitet-sko odelo“ hrvatske etničke zajednice ima slo-žen kontekst. Vekovni suživot Hrvata i Nemaca u ovom sremskom mestu stvorio je višestruko snažne društvene, porodične i eko-nomske kontakte posredstvom kojih je vršena obostrana razmena kulturnog nasleđa i među-sobno povezivanje članova dveju zajednica. Zbog toga je najveći deo nemačke populacije u Sremskim Karlovcima bio „već pripremljen“ za proces kroatizacije, pogotovo ako se tome doda činjenica da je, posebno među lokalnim rimokatolicima, školovanje sveštenstva vršeno uglavnom u Hrvatskoj.23

Za razliku od svojih sugrađana i sunarod-nika rimokatolika, malobrojniji Nemci evan-gelisti u Sremskim Karlovcima, u svom nepo-srednom okruženju, nisu pronašli etničku grupu sa kojom su mogli da ostvare preklapanje religijskog opredeljenja, tako da iz tog razloga oni nikada nisu prestali da javno ispoljavaju sopstveno nemstvo, odnosno da se deklarišu kao Nemci.24

Ovaj mali broj lica, koji je uz dosta napora morao da savlada sopstveni strah i odvaži se da optira za pripadnost nemačkoj nacionalnoj manjini, u svakodnevnom životu je apstinirao od javnog ispoljavanja simbola svog etničkog identiteta. Svest o njemu bila je prisutna unutar porodičnog kruga, eventualno ispoljavana među bliskim rođacima i prijateljima, tako da ona nikada nije bila ispoljavana u javnosti. Malobrojni Nemci u Sremskim Karlovcima, koji u posleratnom periodu nisu odbacili sopstvenu etničku pripadnost, nisu je oglašavali „na sva zvona“, boraveći u nekoj vrsti „etničke ilegale“, kao skrivena manjina25. Sledeći ovakvu identitetsku strategiju, vojvođanski Nemci sve do kraja 20. veka nisu organizovali javne proslave kojima bi obeležavali značajne religijske ili istorijske datume.

O periodu obeleženom etničkom mimikrijom Nemaca, odnosno njihovim optira-njem za hrvatsku etničku zajednicu, prilikom svog boravka u Sremskim Karlovcima zabeležio sam interesantno svedočenje gospodina Stjepana Sedera, predsednika Nemačkog udruženja za dobrosusedske odnose „Karlowitz“, koji kaže:

„Ja se nisam odmah izjašnjavao kao Nemac. Mene su do moje osamnaeste godine, za potrebe školske evidencije, kao i u drugim dokumentima, vodili kao Hrvata. To nije bilo sporno, jer su se Nemci u Sremskim Karlovcima u velikom procentu, da ne kažem gotovo svi, posle Drugog svetskog rata izjašnjavali kao Hrvati. To je, u stvari bio njihov modus vivendi. Kada sam napunio osamnaest godina počeo sam da se izjašnjavam kao Jugosloven.“26

Dvojezični list udruženja Karlowitz.


Pored navedenih slučajeva „prelaska“ karlovačkih Nemaca u Hrvate, u decenijama koje su usledile neposredno po oslobođenju postoje i primeri njihovog transformisa-nja u Srbe. Poznat je slučaj jedne veoma ugledne karlovačke porodice, koja je napustila nemački etnički identitet zamenivši ga srpskim. Konkretan povod za promenu etnič-kog opredeljenja njenih članova bilo je hapšenje njenog najmlađeg člana, u to vreme gimnazijalca. On je uhapšen sa grupom svojih drugova, među kojima je bilo Hrvata, Mađara i Nemaca, a zbog sumnje da je bio saradnik okupatora i/ili zbog javnog izno-šenja reakcionarnih stavova i jedno je vreme proveo u pritvoru. Nakon što su vlasti sprovele istragu i potvrdile njegovu nevinost on je oslobođen. Po njegovom povratku iz zatvora, uznemireni i uplašeni članovi porodice doneli su odluku da od Nemaca postanu Srbi, te da rimokatoličku veru zamene pravoslavnom. Ovakva odluka doneta je u želji da se ubuduće izbegnu eventualne neprijatnosti zbog etničkog, ali i religijskog identiteta, odnosno da se prihvatanjem etničkog i religijskog identiteta većinske etničke grupe u Sremskim Karlovcima potvrdi lojalnost porodice i osigura spokojan boravak njenih članova u mestu u kome su rođene i živele generacije njihovih predaka. Odluka o zameni etničkog i/ili religijskog identiteta bila je olakšana činjenicom da je majka uhapšenog mladića bila Srpkinja.27

U periodu etničke mimikrije Nemaca u Vojvodini vladalo je potpuno odsustvo upotrebe njihovog maternjeg idioma28 iz javne, a u dobroj meri i privatne komunika-cije u Vojvodini sve do devedesetih godina 20. veka. U tom periodu, u kome je nemački jezik potpuno potisnut iz javne komunikacije u Vojvodini, pripadnici nemačke zajed-nice pohađali su nastavu na nekom od službenih jezika, srpsko-hrvatskom ili mađar-skom. Strah je bio toliko prisutan među vojvođanskim Nemcima da su svoj maternji jezik izbegavali i prilikom razgovora sa bliskim srodnicima, pa čak i sa članovima porodice. Komunikacija na nemačkom jeziku za njih je postala tabu tema, a sav razgo-vor odvijao se na jeziku ili jezicima etničkih grupa iz okruženja, što je potvrdilo više mojih sagovornika:

„Kada smo izašli iz logora mama i ja smo pričali nemački, a ukoliko bi neko slu-čajno naišao odmah smo prelazili na srpski. Nemački na ulici niste mogli da čujete, ni reč.“ (m, 1939, Sombor)

„Moj otac nije sa nama razgovar‘o nikad ni reč nemački, znate, samo mađarski.“ (m, 1951, Subotica)

„U mojoj porodici posle Drugog svetskog rata nemački jezik je predstavljao apso-lutnu tabu temu. Niko nije smeo pričati na nemačkom jeziku. Moja majka nije dobro znala mađarski, ali je morala da ga za kratko vreme dobro savlada, da bi mogla da se što pre asimiluje među Mađare. Moji su tako počeli da se izjašnjavaju kao Mađari, a tek od skora su ponovo počeli da se izjašnjavaju kao Nemci.“ (m, 1966, Apatin)

Na radnom mestu, kako u komunikaciji sa pripadnicima etničkih zajednica iz okruženja, tako i međusobno, vojvođanski Nemci su se takođe služili srpsko-hrvat-skim i/ili mađarskim jezikom.

„To je potpuno normalno da smo međusobno govorili na srpskom i mađarskom jeziku, najviše iz tehničkih razloga, jer ne bismo mogli u preduzeću normalno da radimo. Bilo nas je po 20 – 30 Srba, Mađara, Bunjevaca, različitih [...] i onda, nor-malno da se moralo znati sa njima razgovarati, jer to je svugde tako bilo i čim mi se obratio Srbin, s njim sam srpski, a kad je došao Mađar, s njim sam već mađarski raz-govarao.“ (m, 1943, Subotica)

„Na poslu kada smo radili zajedno, nekim kolegama sam se obraćao na mađar-skom, drugima na srpskom. To je bilo uobičajeno.“ (m, 1951, Subotica)

Potpuno povlačenje nemačkog jezika iz javne komunikacije pred dominantnijim idiomima većinskih zajednica iz okruženja i njegovo delimično zadržavanje u sferi privatne komunikacije, preciznije isključivo u krugu porodice, dovela je do njegovog potpunog nestanka sa vojvođanskih ulica i šorova, sve do pred sam kraj 20. veka, kada je otpočeo proces osnivanja udruženja koja okupljaju pripadnike nemačke nacionalne manjine. Ovaj proces uslovljen je promenom u odnosima moći između manjinske nemačke i većinskih grupa iz okruženja i negativnim odnosom prema vrednostima

manjinske nemačke grupe i njenom jeziku, izraženih kako kod pripadnika većinskih grupa, tako i kod pripadnika manjinske zajednice. Njegov tok i krajnji ishod bio je olakšan velikim brojem egzogamnih brakova, koji su svojom bilingvalnom prirodom pogodovali lakšem prihvatanju većinskih idioma.

„Nemački jezik nije se mogao čuti u Somboru posle 1945. godine, nikako. Tako je bilo sve do devedesetih godina. Tada sam prvi put, posle tolikih godina, čuo nemački jezik na ulici u Somboru. Stoje dve babe ispred prodavnice i pričaju nemački. Iako sam ih lično poznavao nisam imao pojma da su obe Nemice. Prilično sam se iznenadio i bilo mi je drago.“ (m, Sombor, 68)

Proces industrijalizacije i urbanizacije, koji je zahvatio Jugoslaviju u drugoj polo-vini 20. veka, karakterističan po otvaranju većeg broja radnih mesta u fabrikama i pogonima industrijskih kompleksa smeštenim u gradskim sredinama ili na njihovom obodu, ubrzao je odlazak znatnog dela preostalih Nemaca, pogotovo mlađih, iz seo-skih sredina i njihovo naseljavanje u urbanim sredinama Vojvodine.29 Gradske sredine u Vojvodini su se zbog njihovog šarolikog etničkog sastava, višejezičnog karaktera i multikulturne prirode pokazale kao pogodnija mesta za sprovođenje ove identitetske strategije vojvođanskih Nemaca od sela, koje je predstavljalo relativno malu i izolo-vanu zajednicu.

Etničku mimikriju i deo opšte atmosfere u kojoj su u to vreme živeli pripadnici nemačke nacionalne manjine, na veoma slikovit način ilustruje jedna od mojih mno-gobrojnih sagovornica iz Apatina, koja je komentarišući opšte prilike koje su je u to vreme opredelile da se izjašnjava kao Mađarica, iako su svi u njenom neposrednom okruženju znali da je Nemica, kazala: „Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru!“30

Devedesetih godina prošlog veka, uporedo sa raspadom avnojevske Jugoslavije, došlo je do „buđenja“ vojvođanskih Nemaca iz stanja „etničke hibernacije“, čime je nagoveštena još jedna promena identitetske strategije ove zajednice. Zamena strategije etničke mimikrije strategijom javnog manifestovanja simbola etničkog identiteta, odvijala se postepeno i kontinuirano uporedo sa formiranjem novih država na pro-storu bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i redefinisanjem države u kojoj su vojvođanski Nemci živeli. Iako je supstitucija te dve identitetske strategije započeta 1992. godine osnivanjem prvog udruženja vojvođanskih Nemaca Die Donau u Novom Sadu, ona je svoju punu realizaciju doživela tek u toku tranzicionog procesa. Naime, tek tada je vlada tada postojeće državne zajednice Srbije i Crne Gore31, u sklopu preobražaja iz nekadašnjeg socijalističkog društva u društvo tržišnog kapitalizma i višestranačke demokratije, nakon 2002. godine, pristupila usklađivanju ustavno-prav-nih paradigmi koje se odnose na zaštitu nacionalnih manjina sa aktuelnim evropskim standardima.

ZaključakIstraživanje koje sam sproveo u četiri lokalna udruženja vojvođanskih Nemaca potvr-đuje pretpostavku da svaka zajednica sopstvenu etničnost formira isključivo u odnosu sa drugim etničkim grupama iz okruženja. Etnički identitet posmatrane zajednice ispoljio je sposobnost da se transformiše u zavisnosti od uticaja različitih društvenih uslova i istorijskih prilika. Izbor identitetskih strategija – modaliteta izražavanja naj-značajnijih simbola etniciteta – vojvođanskih Nemaca zavisio je od položaja koji je ova etnička i/ili nacionalna manjina imala u društvu i prirode odnosa koji su njeni pripad-nici imali sa većinskim stanovništvom (iz jedne ili više različitih etničkih zajednica).

Pripadnici nemačke nacionalne manjine bili su primorani da zbog turbolentnih političkih dešavanja tokom 20. veka u tri navrata menjaju sopstvenu identitetsku stra-tegiju. Svaka od njih bila je inicirana dejstvom aktuelnih međunarodnih i unutarnjih političkih dešavanja koje su se odrazile na promenu položaja nemačke nacionalne manjine u jugoslovenskom društvu. Zbog toga su Nemci u Jugoslaviji, koncentrisani u Vojvodini, za nešto manje od četiri decenije, prešli trnovit put od nekada najbrojnije i institucionalno najrazvijenije nacionalne manjine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slove-


naca, do nacionalne manjine koja se danas nalazi pred složenim izazovima revitalizacije sopstvenog etničkog identiteta.

Vojvođanski Nemci koristeći aktuelne društvene promene nastale nakon raspada SFRJ, odbacuju etničku mimikriju i započinju svoj „izlazak iz višedecenijske etničke ilegale“. Organizovani u lokalna nevladina udru-ženja koja okupljaju lica nemačke nacionalne manjine koriste zakonom propisana prava i povoljan društveni ambijent i opredeljuju se za slobodnu javnu manifesta-ciju simbola nemstva. Danas na teritoriji Vojvodine postoji više od deset ovakvih udruženja, ali u toku je i formiranje novih. Njihove aktivnosti imaju za cilj revita-lizaciju etničkog identiteta Nemaca u lokalnim sredi-nama, a uglavnom ih čine: organizovanje tečajeva nemačkog jezika, obeležavanja crkvenih praznika i odr-žavanje službi na nemačkom jeziku, polaganje venaca na spomen groblja i masovne grobnice vojvođanskih Nemaca, obezbeđivanje stipendija za srednjoškolce i uspostavljanje saradnje sa sličnim udruženjima iz zemlje i inostranstva. Dakle, sve je podređeno procesu njego-vog „oživljavanja“, a kako će se taj proces odvijati u budućnosti, pokazaće vreme. U svakom slučaju, period etničke mimikrije vojvođanskih Nemaca otišao je u isto-riju ali se njegove posledice i danas osećaju, jer je ubrzao proces etničke i kulturne asimilacije izvesnog dela nemačke populacije.

Dakle, to je veoma značajan činilac koji je takođe snažno uticao na promenu autorecepcije vojvođanskih Nemaca i odbacivanje njihove etničke mimikrije, jer je označio kraj ere u kojoj se otvorena manifestacija pripadnosti ovoj zajednici među njenim članovima, ali i u njihovom okruženju, smatrala sramotnom, a u nekim sluča-jevima i opasnom. Upravo ovaj primer naglašava koliki je uticaj društvenih prilika i istorijskog konteksta na autorecepciju pripadnika jedne etničke grupe, jer kada danas pripadnici nemačke zajednice u Vojvodini za sebe ponosno kažu da su Nemci/Nemice, to određenje pripadnosti prati pozitivna konotacija, za razliku od posleratnog perioda, kada je ono sa sobom nosilo izrazito negativan predznak.

1 Rad je nastao kao rezultat rada na projektu Multietnicitet, multikulturalnost, migracije – savremeni procesi (broj 177027), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

2 Pojmovi etnička manjina i nacionalna manjina međusobno stoje u veoma tesnoj vezi, a razlika u njihovom statusu proizilazi iz kriterijuma na osnovu kojih ove pojmove posmatramo. Oni mogu biti: politički i etnološki/antropološki. Na osnovu političkog kriterijuma, pod pojmom manjina podrazumevaju se manjinske zajednice u datom društvu, koje imaju svoju matičnu državu (maticu) – u kojoj je njihova zajednica većinska. Posmatrano iz etnološkog/antropološkog ugla, pojam manjina označava svaku zajednicu koja pokazuje određenu kulturnu posebnost, a manji-nama se smatraju sve zajednice koje nemaju svoju matičnu državu i koje mogu biti nastanjene u jednoj ili nekoliko država i u svima njima biti manjinske (Saša Nedeljković, Čast, krv i suze – ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma (Biblioteka svet u ogledolo uma), Beograd 2007, str. 31). U ovom radu prihvatam i koristim Eriksenovu definiciju etničke manjine kojom se označava brojčano inferiorna grupa u odnosu na ostalu populaciju u društvu/državi, koja politički nije domi-nantna i koja se reprodukuje kao etnička kategorija, što podrazumeva postojanje simboličke zajednice, čiji članovi poseduju svest o različitosti i želju da se ta svest održi i u sledećim gene-racijama (Thomas Hylland Eriksen, Etnicitet i nacionalizam, Beograd 2004, str. 210). Takođe prihvatam i koristim razliku u određenju pojmova etnička manjina i nacionalna manjina na

identičan način kako je formulisan kod Prelića za potrebe istraživanja srpske zajednice u Mađarskoj (Mladena Prelić, (N)i ovde (n)i tamo. Etnički identitet Serba u Mađarskoj na kraju XX veka (Posebna izdanja / Etnografski institut Srpske akademije nauka i umetnosti 64), Beo-grad 2008, str. 64 – 65). Dakle, vojvođanski Nemci jesu etnička manjina, ali oni u isto vreme uživaju u Srbiji status nacionalne manjine, odnosno jesu građani jedne države (Srbije) koji neku drugu državu (SR Nemačku) smatraju svojom maticom (Aleksandar Krel, Etnički identi-tet Nemaca, Beograd 2011, S. 29).

3 Istraživanje je obavljeno u sledećim udruženjima: Nemačkom narodnom savezu (Deutscher Volks-verband) iz Subotice, Adam Berenc iz Apatina, Humanitarnom udruženju Nemaca „Gerhard“ iz Sombora i Nemačkom udruženju za dobrosusedske odnose „Karlowitz“ iz Sremskih Karlovaca.

4 U ovom radu etnički identitet posmatram kao pojam koji se ne odnosi na objektivno stanje nego na subjektivni simbolički proces razgraničavanja dveju različitih etničkih grupa, nas i drugih, odnosno na način koji se obično karakteriše kao bartovski (prema norveškom antropologu Fredriku Bartu). Pristup podrazumeva da etnički identitet zavisi od istorijskih prilika i društve-nog konteksta, karakterističnih za trenutak u kome se posmatra. Etnički identitet posmatram kao simboličku organizaciju društvenih odnosa, ili simboličku vrstu veze među članovima etničke grupe, koja se u skladu sa potrebama te grupe može mobilisati i/ili demobilisati i koji je zbog toga podložan promenama i redefinisanju, što se odnosi i na značenje i upotrebu simbola/markera etničkog identiteta (Videti: Fredrik Bart, Etničke grupe i njihove granice, u: Filip Putinja / Žoslin Stref–Fenar, Teorije o etnicitetu (Biblioteka XX vek), Beograd 1997).

5 Nedeljković, Čast, krv i suze – ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma, str. 28. 6 Nedeljković, Čast, krv i suze – ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma, str. 29. 7 Aleksandar Krel, Položaj nemačke nacionalne manjine u Vojvodini na primeru Nemaca u Subo-

tici, u: Vojislav Stanovčić (prir.), Položaj nacionalnih manjina u Srbiji = Status of National Mino-rities in Serbia. Zbornik radova sa naučnog skupa održanog 24–26. novembra 2005 (Srpska aka-demija nauka i umetnosti: Naučni skupovi 120 = Odeljenje društvenih nauka 30), str. 440 – 441.

8 Ovaj grandiozni projekat austrijske carevine, koji se u tri glavne etape odvijao tokom 18. veka, imao je za cilj da ojača vojno prisustvo i politički uticaj Habzburške monarhije u njima i da stvori uslove za njihovu demografsku ekspanziju i ekonomski oporavak. Pored ostvarenja primarnih ciljeva, kolonizacija je dovela do stvaranja nesvakidašnjeg etničkog mozaika, koji je još uvek uoč-ljiv u etničkoj strukturi tih krajeva, posebno u Vojvodini specifičnoj po multietničkoj, multikul-turalnoj i multilingvalnoj prirodi, u kojoj egzistira više od 25 različitih etničkih zajednica (Bori-slav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku (Matica srpska: Posebna izdanja), Novi Sad 1961).

9 Ovaj termin je prvi upotrebio nemački geograf Herman Ridiger (Hermann Rüdiger) da bi njime naglasio razliku između Švaba u Švapskoj i onih koji su naseljeni u Ugarskoj (Transilvaniji i Satmaru). (navedeno prema: Zoran Janjetović, Nemci u Vojvodini, Beograd 2009, str. 15).

10 Terminom idiom u ovom slučaju označavaju se „svi jezički kodovi koje članovi zajednice [...] imaju na svom repertoaru.“ (Tanja Petrović, Srbi u Beloj Krajini. Jezička ideologija u procesu zamene jezika (Posebna izdanja / Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti 109), Beograd 2009, str. 29).

11 Neposredno po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Nemci su činili njenu najbrojniju nacionalnu manjinu. Prema statističkim podacima, prvog izvršenog popisa stanovništva nakon Prvog svetskog rata iz 1921. godine, u Kraljevini SHS je živelo 505.790 pripadnika nemačke nacio nalne manjine, što je otprilike činilo 4,22% od ukupnog broja stanovnika (Friedrich Binder, Promemoria, u: Nenad Stefanović (prir.), Jedan svet na Dunavu. Razgovori i komentari, Mün-chen/Beograd 2003, str. 124 –125).

12 Videti opširnije u: Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. The disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrade 2000; Zoran Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918 –1941, Beograd 2005; Zoran Janjetović, Proterivanje nemačkog i mađarskog življa iz Vojvodine na kraju drugog svetskog rata, u: Hereticus. Časopis za preispitivanje prošlosti 4 (2006), No. 3 – 4; Janjetović, Nemci u Vojvodini.

13 Janjetović, Proterivanje nemačkog i mađarskog življa iz Vojvodine na kraju drugog svetskog rata, str. 115.

14 Janjetović, Nemci u Vojvodini, str. 38.15 Goran Nikolić, Nemci u Vojvodini između dva svetska rata. Formiranje nacionalnog identita, u:

Nenad Stefanović (prir.), Jedan svet na Dunavu. Razgovori i komentari, München/Beograd 2003, str. 172–186.

16 Pod strategijom podrazumevam svaku svesnu i namernu aktivnost čiji je cilj održanje etničkog identiteta (Slobodan Naumović, The Cultural Affirmation Strategy, in: Etnološki pregled = Eth-nological Review 26 (1990), str. 49–63).

17 Aleksandar Krel, Promene strategije etničkog identiteta Nemaca u Subotici u drugoj polovini 20. veka, u: Glasnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti 54 (2006), str. 324.

18 Krel, Promene strategije etničkog identiteta Nemaca u Subotici u drugoj polovini 20. veka, str. 324.

Spomen krst u Gakovu 2009. godine.

150 151ALEKSANDAR KREL

19 Krel, Promene strategije etničkog identiteta Nemaca u Subotici u drugoj polovini 20. veka, str. 326.

20 Aleksandar Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru: (re)konstrukcija etničkog iden-titeta Nemaca u Vojvodini, u: Antropologija. Časopis Centra za etnološka i antropološka istraži-vanja Filozofskog fakulteta u Beograd 9 (2009), str. 77.

21 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, str. 78. 22 Opširnije videti u: Aleksandar Krel, The German National Minority in Subotica: Symbols of

Ethnic Identity, Vienna. www.inst.at/trans/16Nr/14_4/krel16.htm.23 Stjepan A. Seder, Prvoj smrt, drugoj patnja, trecoj hleb, Sremski Karlovci 2002, str. 137–140.24 Seder, Prvoj smrt, drugoj patnja, trecoj hleb, str. 139.25 Pojam skrivena manjina predstavlja terminus tehnicus, koji je 2009. godine ustanovila grupa

naučnika na Univerzitetu u Gracu, za potrebe istraživanja u sklopu projekta „Skrivene manjine između Srednje Evrope i Balkana/Hidden Minorities between Central Europe and the Balkans“. On je korišćen u cilju označavanja nekoliko službeno nepriznatih, malih etničkih grupa na pro-storu Austrije, Slovenije i Hrvatske. Tokom njegovog preispitivanja na međunarodnoj radionici u slovenačkim Radencima, Biljana Sikimić je ponudila mogućnost primene ovog pojma za slične fenomene u celoj Jugoistočnoj Evropi (Kristian Promicer, (Ne-)vidljivost skrivenih manjina na Balkanu. Neka teorijska zapažanja, in: Biljana Sikimić (Hg.), Skrivene manjine na Balkanu (Posebna izdanja / Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti 82), Beograd 2004, str. 13).

26 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, str. 78 –79.27 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, str. 78 –79.28 Terminom idiom u ovom slučaju označavaju se, pored književnog nemačkog jezika i svi njegovi

dijalekti prisutni na prostoru Vojvodine, odnosno „svi jezički kodovi koje članovi zajednice […] imaju na svom repertoaru.“ (Petrović, Srbi u Beloj Krajini, str. 29).

29 Ljubinko Pušić, Društveni okviri urbanog razvoja gradova u Vojvodini (1900 – 1955), in: Zbornik Matice srpske za društvene nauke 81 (1986), S. 135 –153.

30 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, S. 139.31 Nakon referenduma sprovedenog 2006. godine, na kome su se građani Crne Gore odlučili da

podrže samostalnost Crne Gore, državna zajednica Srbije i Crne Gore je prestala da postoji, a njene sastavne jedinice – Srbija i Crna Gora – postale su samostalne države.

PODUNAVSKOŠVAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLAŠĆIVANJU.

Podunavskošvapska pripovedanja o internaciji i razvlašćivanju.

Primeri iz zbirki Instituta za etnologiju Nemaca Istočne Evrope (IENIE)

Leni Perenčević

„Ne može se ni ispričati kako je sve to bilo. Suviše je toga i neverovatno je.“1 Ovom konstatacijom Katarina Fiterer završava svoje pripovedanje o doživljajima u logoru Kruševlje. U intervjuu koji je etnolog Johanes Kincig zabeležio 1952. godine u izbeg-ličkom logoru Cufenhauzen, samo nekoliko godina posle bega iz Jugoslavije primetno potresena gospođa Fiterer izveštava o napornom radu pod nadzorom naoružanih par-tizana, zlostavljanjima i šikaniranjima u logoru, o gladi i mnogim mrtvima. „U stvari, sve se to ni ne može ispričati“ – na ovu formulaciju se stalno nailazi u podunavskošvap-skim pričama o begu, izgonu i životu u logoru. Ona ukazuje na nemogućnost da se ispriča i nuždu da se ipak ispriča. „Suviše je toga, i suviše je neverovatno“ – ovakva i slične formulacije ukazuju na to kako može da bude težak teret neke biografije. U autobiografijama, zavičajnim knjigama, pismima i dnevnicima Podunavske Švabe do danas izveštavaju o onome što su doživle između 1944. i 1948. godine. Pored privatnih ili zavičajnih predanja, u Nemačkoj su posle završetka rata od strane Države organizo-vane ciljane zbirke koje su na osnovu izveštaja o doživljenom i o naseljima dokumen-tovale beg, izgon i internaciju Nemaca na kraju rata.2 U okviru etnologije učvrstio se zaseban istraživački pravac, tzv. etnologija proteranih iz zavičaja, među čije najvažnije predstavnike spadaju Johanes Kincig3 i Alfred Karazek.4 Oba etnologa prikupila su obimne zbirke koje se sada čuvaju i istražuju u Institutu za etnologiju Nemaca Istočne Evrope.5 Johanes Kincig i njegovi saradnici su između 1952. i 1995. godine zabeležili preko 1.200 intervjua sa izbeglicama i prognanicima iz Istočne i Jugoistočne Evrope. Alfred Karazek je pod naslovom „Novi iskazi6 od 1944/45.“ sastavio korpus tekstova koji čini 541 pripovest koje je između 1946. i 1952. godine čuo, a potom zapisao, pre-težno u izbegličkim logorima. Izvorna vrednost ovih zbirki se ne iscrpljuje samo rela-tivnom blizinom doživljenog i ispričanog ili potresnim detaljima koji čoveku nepo-sredno predočavaju kakva iskustva stoje iza istraživačkih pojmova kao što su prisilna migracija ili etničko čišćenje. Mnoštvo pripovedačkih formi, od individualnih život-nih priča do logorskih pesama, i tematska širina nude mogućnosti istraživanja moder-nim kulturološkim pristupima. Istovremeno, same zbirke, akteri etnologije proteranih iz zavičaja i njihove istraživačke metode su predmet istorije etnografske nauke. U pogledu razvrstavanja i kritike izvora treba kratko ukazati na tri aspekta. Prvo, etnolo-gija i posebno etnologija proteranih iz zavičaja nije bila naučni cilj sama po sebi jer su, ne samo Kincig i Karazek, nego i drugi etnolozi tada svoju disciplinu smatrali za pri-menjenu nauku.7 Posebno je za Kinciga isprva u prvom planu bila ideja spasavanja. On je za svoj najhitniji zadatak smatrao da na izbeglice i prognanike kao nosioce sećanja primeni klasični etnografski kanon i ispita praznike i običaje tokom godine, narečja, narodne pesme i bajke da bi sačuvao za buduća pokolenja tradicije kako su Podunav-ske Švabe, Sudetski, Povološki i dr. Nemci živeli pre proterivanja.8 Jozef Hanika, jedan od najuticajnijih predstavnika te discipline tokom posleratnog razdoblja, ovako je for-mulisao istraživačke zadatke: „Pred etnologijom stoji zadatak da pojačanom aktivno-šću prikupi narodska predanja prognanih iz zavičaja [...]. Sem toga, naš je zadatak da prikupljeni materijal tako obradimo da od njega praktični kulturni rad [...] ima nepo-sredne koristi.“9 I Karazek je svoj sakupljački rad smatrao za negovanje kulture koje je trebalo da izbeglicama i prognanicima bude „životna pomoć“. U svom Centru za istra-

152 153PODUNAVSKOŠVAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLAŠĆIVANJU.LENI PERENČEVIĆ

živanje i savetovanje za istočnonemačku etnologiju u Bišofsvizenu stavio je sakupljene zapise o sadržaju priča, hodočašćima, verskim obredima i praznicima na raspolaganje pojedinim zemljačkim grupama kao „artefakt koji jača identitet“.10 Uz obimnu državnu pomoć trebalo je da tako etnologija doprinese da se domoroci i izbeglice povežu „etos om zavičaja“11 i da se olakša integracija prognanika uz očuvanje njihove „kul-turne posebnosti“.12 Drugo, kod ranih etnoloških sakupljanja i prvih radova o njima treba imati na umu da mnogi naučnici koji su pre Drugog svetskog rata istraživali među „Nemcima u inostranstvu“ u sklopu istraživanja jezičkih ostrva,13 nisu mogli da se posle 1945. godine tek tako odvoje od njihove problematične ideologije. Odgovara-jući rečnik etnografskih istraživanja jezičkih ostrva je i dalje nekritički korišćen i pre-nošen na novu etnografsku situaciju u mladoj SR Nemačkoj. Npr. Kincig je pisao 1955. godine: „Budući da je […] u inorodnom okruženju tradicija koja je doneta prilikom naseljavanja gotovo potpuno očuvana daleko tačnije i duže nego u zemlji matici, sada se […] otvara mogućnost da se […] dopuni etnografska tradicija unutarnemačkih oblasti porekla.“ Treće, neki etnolozi koji su bili suosnivači etnologije prognanih iz zavičaja posle Drugog svetskog rata, bili su se stavili u službu nacizma u Trećem rajhu.

Npr. Alfred Karazek je imao vodeću ulogu u okviru Istraživačke zajednice jugoistočnih Nemaca u Beču koja je igrala važnu ulogu pri uspostavljanju nacističkog režima u Austriji i koja se od 1939. godine snažno razvila.14 Tokom pohoda na Sovjetski Savez učestvovao je u speci-jalnoj jedinici pod komandom SS-oberšturm-banfirera Eberharda fon Kinsberga u sistemat-skoj pljački kulturnih dobara na okupiranim područjima.15

S jedne strane Kincig i Karazek su dali važne podsticaje etnologiji: Johanes Kincig svojim ton-skim zapisima koji su tada bili nov i u nemačkoj naučnoj praksi gotovo neisproban dokumentaci-oni metod, koji su sigurno odlučujuće doprineli

da njegova privatna Istraživačka centrala u Frajburgu 1953. godine dobije rang insti-tuta.16 Alfred Karazek je gledao preko tadašnjeg etnografskog kanona i sa male vre-menske distance sakupljao je „nove“ iskaze o onome što se desilo, tako da smo mu zahvalni za jedinstvene izvore za istoriju nemačkih prisilnih migracija. S druge strane, Kincigu i Karazeku nije uvek uspevalo da uhvate priključak sa hitnim istraživačkim pitanjima i sa aktuelnim teorijama, što je bilo uslovljeno i činjenicom da je usled njih-ove sakupljačke delatnosti nastala ogromna količina materijala koja je zahtevala izu-zetno mnogo vremena da se sistematizuje i arhivira.17 Delimično prema prošlosti usmerena istraživačka interesovanja i ideološki balast istraživača treba imati na umu pri pregledanju izvora koje su stvorili.

Za pripovedanje o boravku u logoru i o razvlašćivanju ovde ću iz Kincigovih i Karezekovih zbirki izdvojiti pet tematskih oblasti koje smatram za reprezentativne i posebno značajne. Kao primeri biografskog izlaganja one pokazuju napetost između faktičkog i fiktivnog, individualnog i kolektivnog pripovedanja. U iskazima o preživ-ljenom stradanju i nepravdi, po Albrehtu Lemanu, mešaju se, „doživljeno, čuto, željeno, strahovi, agresije i ideologije“.18 U iskazima se, dakle, odražava ne samo ono što je doživljeno, već pre svega, kako se sa doživljenim posle postupalo, kako su trau-matski doživljaji pojedinačno i u okviru podunavskošvapske „zajednice stradanja“ artikulisani.

GladovanjePo obliku i sadržaju pripovedanja o internaciji su slična. Počinju preuzimanjem vla-sti od strane partizana u jesen 1944. godine. Podunavske Švabe su obično noću izba-civane iz kuća, zadržavane na određenom mestu i lišene ono malo imovine koju su

u žurbi uspele da spakuju. Onda je sledilo razdvajanje radno sposobnih, dece i sta-raca. Skoro svi su posle vremena provedenog u logoru od 1948. godine obavezani na prinudni rad. Nekima je još tokom internacije uspelo da pobegnu. Središnje teme u iskazima o logorskoj svakodnevici su katastrofalni higijenski uslovi, teskoba, samo-volja i brutalnost partizana, bolesti, smrt, masovni grobovi i pre svega, glad. Sećanje na glad je centralna tema kod svih koji su Kincigu pričali o „svakodnevici“ u logoru. Godinama ista i suviše oskudna hrana, često bez soli i masnoće urezala se u sećanje pripovedača. Neki su se još sećali tačnih podataka o veličini obroka koji su u odre-đenom trenutku izdavani. Preko dana, tokom rada, logoraši su pokušavali da dođu do namirnica. Deca i odrasli su se iskradali iz logora da bi prosili u okolnim selima. Kore i lišće su skupljani za loženje. Ko je bio određen na rad ili ko još nije bio logo-risan, pokušavao je da pomogne rođacima u logoru paketima hrane. Hildegard Tan-gel iz Vršca, koja je od januara 1946. godine bila internirana u Knićaninu, priča kako su posle zabrane primanja paketa koju je uvela uprava logora mnogi pomrli od gladi.19 Život se vrteo oko nabavke dodatnih životnih namirnica koja je bila nužna, ali istovremena i opasna po život. Gospođa Kaspar iz Kačareva priča kako su stražari pri povratku u logor Knićanin ubili tri žene koje su se iskrale iz logora da prose. Iako su obavljali težak fizički rad internirci u Knićaninu su dobijali dnevno četvrt litra kukuruznog brašna, samo ponekad kašičicu soli ili ulja. Tokom meseca gladi, janu-ara i februara 1946. godine, te porcije su dobili samo dva puta tokom meseca. Gos-pođa Kaspar priča o tom vremenu:

„Nije bilo ničeg da se jede“. […] Onda je bilo tamo tako mršavih konja koje su poklali, a ljude su uzeli od tog mesa i jeli. Deca su išla da prose. U nekim kućama je još bilo plodova, pa su ona provaljivala u kuće i odnosila plodove. Onda su ih uhvatili pa su dobila batine.“20

Ana Birk iz Velike Grede koja je takođe bila zatočena u Knićaninu priča kako se pokušalo da se zajedničkim radom u grupi dođe do hrane:

„Prvih dana smo još dobijali da jedemo, ali onda danima ništa. Gore u ambaru smo iz mišjih i pacovskih rupa i iz đubreta noktima vadili zrna kukuruza. […] Tada nas je spavalo dvadeset troje u jednoj sobi, sasvim zbijeno. Nismo mogli ni da se okre-nemo. A uveče je svako redom pravio brašno da se preko dana kuva supu. Kad više ne bi mogao, probudio bi sledećeg koji je onda dalje mleo. Naravno, bez masti i soli, slaba je to supa bila. Bili smo bez svetla, a i bez ičega za loženje.“21

Samoopažanje, samopotvrđivanjeU intervjuima se stalno nailazi na izjave o samopotvrđivanju na rubu egzistencije, kao i izjave o pobuni – bar u malom obimu – protiv ograničenja slobode i dostojan-stva. Pripovedači se lomovima svojih životnih priča suprotstavljaju pokazivanjem ponosnog, nepokolebljivog držanja. Kulturne aktivnosti kao što je pevanje ili impro-vizovna higijena pomagali su u vremenima kad je svakodnevica bila stalno vanredno stanje, a sopstvena egzistencija stajala u znaku straha, bespomoćnosti, opšte nemoći i zavisnosti. Kincig je intervjuisao dve žene koje su zajedno bile u logorima Bečkerek i Knićanin. Iz Kincigovog razgovora sa tim ženama se može razabrati da su one često međusobno razgovarale o svojim logorskim doživljajima. Zajedno su se sećale situ-acija koje može da razume samo onaj ko je bio tamo. Ana Birk je vrlo suzdržana pripovedačica koja je, doduše, vidno potresena, ali koja se ipak trudi da da činje-nični izveštaj i da potisne svoja osećanja. Nasuprot tome gospođa Rap nastupa vrlo samosvesno, tumači i vrednuje izjave date u intervjuu. Dok Ana Birk izveštava o napornom radu pod nadzorom partizana, gospođa Rap se bučno uključuje i dopu-njava njen izveštaj:

„Ma, nismo ništa pokazali! Nikad nijedan partizan nije video da nam je teško. Pokazivali smo tako čvrsta lica, hteli smo da im pokažemo da smo Nemci i da ćemo izdržati, to je trebalo da vide! Ne jednom su rekli: ‚Vidi Švabe, kako su tvrde!‘“22

Gotfrid Habeniht je na osnovu podunavskošvapskih logorskih pesama utvrdio različite duševne stavove koje su pogođenima pomagali da izdrže logorski život i da

Johanes Kincig u svom tonskom arhivu u razgovoru sa Anom Cimerman iz Krndije (rođ. 1888.), Frajburg, 1958.


nađu utehu. Pri tom je Habeniht kao centralni momenat utvrdio pojačano okretanje veri.23 Prinudni suživot u logoru i zajednička vera podstakli su nastanak zajednice pat-nje koja je sebi rugalicama o navodnoj bedastoći i primitivizmu partizana stvarala jasnu sliku neprijatelja i razgraničavala se od njega. U drugim pesmama je opevan ponosni, nepokolebljivi podunavskošvapski karakter i zazivan „spisak podunav-skošvapskih uspeha i vrlina“.24 Ti mehanizmi se odražavaju i u Kincigovim intervjuima i u Karazekovim zbirkama iskaza. U retrospektivnim pripovedanjima stalno se pojav-ljuje zluradost da novi kolonisti na nekadašnjim podunavskošvapskim imanjima navodno nisu mogli da postignu nikakav ekonomski uspeh jer su došli iz zaostalih, neplodnih krajeva i nisu poznavali savremene poljoprivredne metode. „Neki Srbi u starom zavičaju kažu sad, ‚Otišao je Švabo, otišao i Bog.‘ Bez Švaba loše im ide, nisu navikli na pravi paorski posao.“25 Gospodin Helminger iz Srema, koji je ovo izjavio u jednom intervjuu sa Kincigom 1952. godine, dalje navodi da Srbi sada navodno žele da se Švabe vrate da bi im pomogli u izgradnji poljoprivrede, kao što su „pre 300 godina za nuždu dovedeni da kultivišu tlo“.

Brojne pojave Bogorodice od 1944. godine o kojima su Podunavske Švabe izvešta-vale Karazeka, Simon Zam objašnjava kao reakciju na ateističku državnu ideologiju i

ograničenje verske slobode i prakse. Zato što javna hodočašća i inscenacije obožavanja Bogorodice nisu više bila moguća, vernici su sebi Bogorodicu na drugi način projek-tovali u javni prostor da bi se samospoznali kao katolička zajednica i da bi se predsta-vili u javnosti.26 Mihael Proser-Šel je u Karazekovom arhivu našao više potvrda da su u logorima za internaciju za najveće hrišćanske praznike izvođene duhovne pozorišne predstave.27 Delom su one tajno pripremane i izvedene, a delom ih je logorska uprava tolerisala. Potvrde je Proser-Šel našao za logore Knićanin, Molin i Hajdučica. U Haj-dučici su mlade žene iz raznih sela po sećanju sastavile jedan božićni komad, a „svako je hteo da i iz njegovog zavičajnog sela bude nešto ubačeno.“28 U Knićaninu su dve žene iz Velike Grede sa decom 1946. godine uvežbale jedan vitlejemski komad: „To baš nije bilo lako, jer u komadu ima i pesama koje su devojčice morale dobro da uvežbaju. Trebalo je nabaviti i odeću za glumce, što je bilo skoro još teže. Ipak je uspelo, pa su bili obučeni skoro kao u normalna vremena. Kad je komad izveden, išlo se tajno od kuće do kuće. […] A ljudi su skoro svuda plakali od sreće i sećanja na prošla vremena.“29

DrugiBivše komšije i ljudi koji su živeli u okolini logora pomagali su internirce namirni-cama. Ta činjenica je poznata i na nju je već dovoljno često ukazivano, i od strane, odnosno posebno od strane samih Podunavskih Švaba. U Kincigovim intervjuima spomenuti su kao pomagači Mađari, Srbi i Rumuni. Peter Rotenheber koji je u vreme interniranja spadao u starce, bio je interniran, između ostalog, i u logoru Bački Jarak. Na putu za Novi Sad mađarski seljaci iz Temerina su se često vozili pored logora. Kada su od Rotenhebera koji je izvan logora morao da čuva stoku saznali kako žive inter-nirci, dogovorili su se da sutradan brzim kasom prođu pored logora, tako da nastane oblak prašine da bi neopaženo mogli da sa kola bace namirnice.30 I u Kaću, koji je već bio čisto srpsko selo logoraši su iskusili pomoć domorodaca. Rotenheber je tamo pre-mešten da tovi svinje. Nedaleko od svinjca nalazilo se pravoslavno groblje: „Srbi imaju običaj, stalno nose mrtvima jelo. Tamo smo uvek išli, a oni su nam delili rakiju, vino i dobru hranu. Tako smo mogli da izdržimo.“31

Upadljivo je da skoro svi Kincigovi pripovedači naglašavaju kako su živeli u slozi sa Srbima, Mađarima, Hrvatima i Rumunima, i da su se odnosi pogoršali tek posle Prvog svetskog rata, za šta se odgovornost u krajnjoj liniji baca na vodeći sloj: „Naši nekadaš-nji sugrađani, Srbi, su s nama vrlo dobro živeli, je l’ da? Dobro, od [19]18., od prevrata u Prvom svetskom ratu, raspirivano je prilično mnogo mržnje između Nemaca i Srba. To su uglavnom sprovodili srpski pop i vodeći ljudi.“32 I ekonomski razlozi, pre svega kupovina zemlje od strane podunavskošvapskih seljaka i preokret u brojčanom odnosa u nekim nemačko-srpskim opštinama su više puta spomenuti u vezi s temama „Šta je

Prva strofa logorske pesme iz Knićanina, oko 1946.

Radna brigada novih stanovnika Gakova, oko 1955.


bilo sa starim zavičajem“ ili „O odnosu sa Srbima“. Doduše, u iskazima se ne uspostav-lja direktna veza između arondacije poseda Podunavskih Švaba i agrarne reforme posle Drugog svetskog rata, ali se iz toka intervjua može zaključiti da se mislilo i na tu vezu. Martin Zorg iz Bečmena se seća da su ranije (verovatno pre Prvog svetskog rata) većinu stanovnika činili Srbi, dok su samo jednu trećinu činili Nemci. Tokom dvadeset godina odnos stanovništva u mestu se preokrenuo. Odnos između Srba i Nemaca je navodno bio dobar, ljudi su bili upućeni jedni na druge. Većina Nemaca su bili zanat-lije, većina Srba stočari („da ne bi morali ništa da rade“). U jednom trenutku su navodno mlađi Srbi došli na ideju da su njihovi stari Nemcima suviše olako prodali zemlju. Napetosti su do Drugog svetskog rata primetno porasle.33

Pored stereotipa o Nemcima kao učiteljima i o lenjim Srbima na koje se u podu-navskošvapskim pripovedanjima stalno nailazi, nailazi se i na nagoveštaj jasnih gene-racijskih razlika u sećanju i pripovedanju. Dok je kod mlađih jača tendencija da se više sećaju takmičenja oko privrednih i političkih resursa, stari se više sećaju suživota i upućenosti jednih na druge. Kao primeri navode se delom i sećanja predaka. Tako jedan nepoznati pripovedač prenosi anegdotu o svom dedi, koji se uprkos nezadovolj-stvu svoje kćerke „na sokaku“ sretao s jednim srpskim prijateljem iz mladosti, da bi se napijali. Sem toga, on se seća: „Sad je tu bila mržnja, morali smo da odemo. Ali pre to nije bilo tako. Deda je uvek pričao da su se baš lepo slagali. Ako bi čovek zatražio nešto od nekog Srbina što je ovaj imao, ovaj bi mu to dao.“34

Skroz su negativna sećanja na partizane i Cigane. I dok kod partizana tu i tamo ima ograničavanja („bilo je i humanijih među njima“), Cigani se pojavljuju isključivo kao brutalni batinaši, grobari i profiteri.35

„Hitler nam je pokazao kako se to radi“ – nacizam i holokaustDrugi svetski rat, kao i internaciju i razvlašćivanje nemačke manjine na kraju rata Kincigovi i Karazekovi pripovedači vide kao veliko, iznenadno zlo koje se na njih sru-čilo. Izručenost istoriji čini središnji narativni element. Istorija se ne tumači kao ljud-ska tvorevina, već kao sudbina kojoj su prepušteni, kako pojedinci, tako i zajednice.36 Pričanje o sopstvenoj krivici je u Nemačkoj 1950ih godina bila podjednako neomi-ljena tema i kod domorodaca i kod izbeglica.37 Ni Kincig ni Karazek se pri svojim terenskim istraživanjima nisu zanimali za stav svojih ispitanika prema nacionalsocija-lizmu. Kincigovi i Karazekovi pripovedači su ipak delimično indirektno došli na pred-istoriju svog interniranja. U jednoj od mnogih logorskih pesama koje se nalaze u Kin-cigovom tonskom arhivu, kaže se u poslednjoj strofi: „To što nas je sudba pogodila / je delimično i naša krivica; / Ipak se nadamo i želimo / veliku Božju milost i blagodet.“38 Doduše u ovoj strofi se nagoveštava da su na nemačkoj, odnosno podunavskošvapskoj strani počinjene greške, ali se kauzalna veza ipak ne uspostavlja.39 Ista pripovedačica koja je i prenela ovu pesmu, pričala je iscrpno o vremenu koje je provela u logorima Bočar, Bačka Topola, Gakovo i Knićanin:

„U medijima se stalno prikazuje šta su Jevreji propatili. Partizani su govorili: ‚Hitler nam je pokazao kako se to radi‘. Jevreji [iz Mokrina – op. a.] su takođe odvedeni, tek smo 1954. u Nemačkoj saznali kuda, da su mnogi ubijeni gasom. Jugoslovenski Nemci i ratni zarobljenici su isto tako prošli, samo nisu pobijeni gasom.“40

Ovo izmenjeno pripovedanje treba objasniti prvo time što je intervju zabeležen tek 1995. godine, a drugo time da pripovedačica, rođena 1930. godine, pripada različitoj generaciji od većine ostalih ispitanika. I dok u intervjuima iz 1950ih godina holokaust ne igra nikakvu ulogu, ova ispitanica se referira na diskurse koje prenose mediji u SR Nemačkoj. Nespretno poređenje holokausta i internacije Podunavskih Švaba se može naći i u pojedinim podunavskošvapskim zavičajnim knjigama.41 Da li su na lični opa-žanje ispitanice uticale zavičajne knjige ili podunavskošvapska štampa, iz intervjua se ne vidi. Ovo jasno, iako nespretno, referiranje na holokaust ostaje izuzetak u ovde ispitanim svedočanstvima. Pojedinačno se u Kincigovom tonskom arhivu nalaze alu-zije na nacizam. Hildegard Tangel iz Vršca priča da joj je jedan sovjetski oficir, kad ga je zamolila da sme da ponese sa sobom u logor molitvenik i porodične fotografije,

odgovorio da ide kod svog Hitlera da ih joj on da.42 Jednom vršačkom apotekaru je navodno urezan kukasti krst na obraz, jednoj devojci iz Banatskog Karlovca na jezik pre nego što je ubijena, „jer je navodno širila toliku propagandu za Nemce.“43

Božanska kazna i nebeska pravdaSve izjave iz Karazekovog arhiva su vezane za hrišćanski milje. Mentaliteti koji se u njima odražavaju ukorenjeni su u starozavetnom shvatanju vere. Bog nastupa kao gnevni osvetnik koji kažnjava, oproštaja greha nema ni u zemaljskom ni u nebeskom carstvu. To ilustruju izjave u čijoj osnovi je ideja da se skrnavljenje Božjih hramova kažnjava – i to „oko za oko, zub za zub“, kroz okajanje i osvetu nadzemaljske sile ponovo uspostavljaju kosmičku ravnotežu.44 Prilikom dizanja u vazduh crkava parti-zani koji su u tome učestvovali stradali su pod ruševinama. Komunistički mesni načel-nik koji je psovao Boga, narednog dana onemi, trudna partizanka odvali glavu Bogo-rodičinom kipu pa rodi dete bez glave. Godine 1894. rođena Katarina Kajzer o tome priča: „Skroz bez glave, samo je na vratu imalo rupu, a ona je tako izgledala kao da odatle hoće da isplazi jezik.“45 Za mnoge izjave tipična je nit zluradosti, kao npr. o duhu u podunavskošvapskim kućama koji tamo smeštene koloniste tera u ludilo i dovodi do toga da se opet odsele. Intencija je očita. U svetu predstava pripovedača na kućama leži Božja kletva koja se sveti za proterivanje Nemaca. Takvih priča ima kod svih nemačkih prognanika. Kod Podunavskih Švaba jako su izražene priče o pojavi Bogorodice, posebno kod masovnih grobnica i na drugim mestima gde su se navodno desile grozne stvari. Bogorodica nastupa kao osvetnica ili zaštitnica. Ali njena pojava se uvek tumači kao solidarnost nebeskih sila sa Podunavskim Švabama i kao trijumf nad bezbožnošću komunizma i njegovih predstavnika.46

U Karazekovom arhivu izjava ima dosta zapisa o „partizanskoj bolesti“ koju su Podunavske Švabe zvale „padanje“ a Srbi „partizansko ludilo“. I dok priče o prokletim mestima, pojavama Bogorodice ili povratnicima iz mrtvih, prvo pričaju sve izgnaničke grupe, a drugo potiču od starijih priča, priča o partizanskoj bolesti je nastala tek u kontekstu Drugog svetskog rata, a pričaju je samo Podunavske Švabe,47 što se u dosa-dašnjim ispitivanjima objašnjavalo posebnim strateškim i ideološkim značajem parti-zanske borbe u Jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu.48 Elizabeta Kovicki iz Mramorka prenosi ovu verziju:

„To je bilo 1945., već u logoru u Mramorku. Tu su nas terali da peremo za vojsku i da obavljamo druge poslove. Jednom je došlo možda deset ljudi i donelo rublje i pitalo nas da li smo Nemci. Kad smo potvrdili, jedan je dobio grčeve, bacio se na zemlju a drugi su ga držali da se ne mrda. Taj je vikao: ‚Dajte mi Nemce, hoću da se napijem krvi, švapske krvi! Već sam 170 pobio i hoću još krvi!‘ [...] To je tako trajalo oko jedan sat, ti grčevi. Onda, kad je opet došao k sebi, još jednom je rekao da još traži nemačke krvi.“49

Kako je pokazala Hajnke M. Kalinke ova verzija sadrži centralne elemente: neku vrstu epileptičnog napada pri kome pogođeni pada na tlo – otud podunavskošvapski naziv „padanje“, koji izaziva pogled na Švabe pri kome partizan pada u jarost i priznaje svoja zverstva. Motiv partizana koji traži švapske krvi je prilikom pripovedanja i sluša-nja posebno efektan, bolest se smatra za božansku kaznu koja pogođenog žigoše kao ubicu.50 Partizanska bolest se tumači kao Kainov znak.51 Uz ovaj osnovni tekst pripo-vedanja o partizanskoj bolesti postoje i brojne varijante sa dodatnim motivima. Npr. izraženo uverenje da je bolest zarazna. Ako pogodi jednog, s njim padaju na zemlju i drugi partizani, što je često kombinovano s motivom da se partizani takmiče ko je pobio više Švaba. Do napada ne dolazi uvek pri pogledu na nekog Švabu. Često se oni opisuju kao iznenadni, neizazvani događaji ili u sklopu neke partizanske proslave na kojoj se hvalisanjem evociraju uspomene na borbene akcije i pri tom počinjena zver-stva. Česta je i varijanta da se napadi završavaju ludilom, samoubistvom, neizlečivom bolešću i groznom smrću, neretko dopunjena pod-motivom da pogođenog teret krivice bukvalno mrvi. Tako se u jednoj tvrdnji kaže za jednog partizana koji je navodno ubio troje ljudi: „Sad taj partizan ima napad. Kažu, to je savest. [...] On kaže, svo troje – žena i oba muškarca – mu sede na ramenima i pritiskaju ga.“52 Dodatna varijacija ovog motiva


je i molba za oproštaj na samrtničkoj postelji ili nedugo pred smrt, pri čemu ili ostaje nejasno da li se oprašta ili se sasvim jasno ne oprašta. Karolina Štajninger, rođena 1897. godine, izveštava iz Knićanina o jednom obolelom: „Taj je jednom došao u Kni-ćanin. Sreo je mnoge žene i hteo je da im pruži ruku, pa i meni, ali nijedna nije htela da mu pruži ruku jer je njegova ruka bila tako krvava. [...] Četrnaest dana posle toga je umro. [...] Umro na baš grozan način.“53

Mnogi pripovedači odmah daju i tumačenje. Hoće da slušalac priču pravilno razume i svrsta, jer se za njih radi o stvarnosti u koju se veruje. Učiteljica Magdalena Jerih iz Banatskog Despotovca iscrpno opisuje pokolj podunavskošvapskih muškaraca koje su u januaru 1945. godine partizani mučili do smrti. „Od takvih grozota, među-tim, nastaje partizanska bolest. Jedno prelazi u drugo, ide zajedno.“54 Zanimljiva je interpretacija Berte Zol koja prenosi više priča. Po njoj, sami partizani su svoju bolest tumačili time da su Nemci na njima navodno isprobavali neko „tajno sredstvo“. Zato je ona spopadala samo partizane a ne i druge vojnike. „To kažu jer samo oni imaju tu bolest a drugi ne. Naši nemački vojnici koji su takođe bili u borbi i tamo u šumi je nikad nisu dobili, a nijedan nemački ratni zarobljenik ili zarobljeni Švaba je nije imao. [...] I od Srba, dobili su je samo Titovi partizani. Ni nedićevci [...] nisu imali takve napade, čak ni pravi vojnici na ruskoj strani. To dakle, nije nikakva vojnička bolest, normalnih, pristojnih vojnika, nego nešto drugo.“55

Ono što je važno za priču je njena uverljivost koja se postiže tačnim navođenjem vremena, mesta i ličnosti, ali i time da pripovedači nastupaju kao očevici: „To sam lično doživeo!“ ili „Znali smo niz partizana koji su skoro redovno dobijali takve napade.“56 Apsolutno povećanje uverljivosti se postiže time da se u nekim izjavama sami partizani pojavljuju kao svedoci, utoliko što pred Podunavskim Švabama pri-znaju da boluju od te bolesti i da je se plaše.57

I u Karazekovoj zbirci izjava potvrđuju se generacijske razlike u pripovedanju, npr. u priči o „partizanskoj bolesti Crnog Milana“.58 Kao posebno zloglasan i za Podunav-ske Švabe zastrašujući partizan, Crni Milan, oboleo je od partizanske bolesti. „Sad mu se vraća šta je on nama jadnicima uradio i prema nama zgrešio!“, kaže jedna ispitanica i nastavlja: „Onda mu je njegov otac prebacio šta je on ljudima radio, jer je on mnoge ustrelio ili na smrt prebio, pa i ljude s [...] malom decom.“ Motiv priča da se vrednova-nje partizanskih roditelja zbog njihovog suštinskog hrišćanskog stava poklapa sa onim Podunavskih Švaba i da se bezbožni život partizana kažnjava sugeriše generacijski uslovljen pogled na svet. Ako bi hteli da stvari još malo zaoštrimo, mogli bi da kažemo da je priča o Crnom Milanu izraz sukoba generacija. Kao što je već spomenuto i na Kincingovim tonskim snimcima može se utvrditi generacijska razlika u pripovedanju. Drugi svetski rat se tako pojavljuje kao rat jedne zavedene generacije koja je dozvolila da ju umesto vere vode velike ideologije.

Pogled u budućnostZa istraživanje izvora koje su pre više od pola veka prikupili Johanes Kincig i Alfred Karazek postoji više mogućih pristupa. Na osnovu Karazekove zbirke izjava ukazali bismo na dva primera. Karazeku je bilo jasno da će konjunktura priča o pojavama Bogorodice, razaranju crkava, posprdnih priča o kolonistima itd. u SR Nemačkoj biti kratkotrajna pojava.59 Hajnke M. Kalinke to pre svega tumači „distanciranjem od negativnih emocija“ koje se prenose pomoću pripovedanja. Potreba da „kanališu i neutrališu psihički pritisak“ se za većinu Podunavskih Švaba vremenom smanjivala, informacije iz starog zavičaja su postajale pouzdanije, ljudi su se koncentrisali na ponovni početak u SR Nemačkoj.60 Nasuprot tome, izgleda da su u oblastima nekada naseljenim Podunavskim Švabama priče kakve nalazimo u Karazekovoj zbirci još uvek deo komunikativnog sećanja. Tomas Daper je prilikom istraživanja za svoj film Putevi za Mramorak naišao na fantastične priče o rušenju crkve u Mramorku. U Mramorku mu je više stanovnika pričalo svoje priče o rušenju crkve i nesrećama koje su navodno potom zadesile one koji su u tome učestvovali.61 Kao u Mramorku, biće sličnih priča i u drugim mestima. Sakupiti ih i uporediti ih sa Karazekovom zbirkom bi bio zahvalan

zadatak budućih istraživanja kao prilog istoriji mentaliteta i iskustava posleratnog raz-doblja u Jugoslaviji.

Drugi pristup bi moglo da bude ciljano istraživanje štampe i arhiva. Članci u Poli-tici i Slobodnoj Vojvodini zauzimaju stav i prema pojavama Bogorodice, a i prema sud-skim procesima vezanim za njih. Po Karazeku, trebalo je prigušiti „glas savesti koja se budi“ tako što će se priče o čudima i ukazanjima omalovažiti kao potajna propaganda i sujeverje.62 Ova ocena je svakako suviše pojednostavljena. Studije kao što je ona Sla-đane Josipović Batorek se mogu nastaviti. Ona je ispitala različite oblike narodske pobožnosti u Đakovačkoj biskupiji u kontekstu odnosa Crkve i Države a pozabavila se i hodočašćem u Bošnjake o kome i u Karazekovom arhivu izjava postoje dva iskaza. U Bošnjacima se navodno Bogorodica ukazala pred troje dece. Vest o navodnom ukaza-nju se brzo proširila i preko granica mesta, na šta su povremeno – posebno za vreme suđenja nadbiskupu Alojziju Stepincu – hiljade ljudi, pre svega Hrvati, ali i Nemci,63 išli na hodočašće. U svojim izveštajima, nadležne vlasti su polazile od toga da su deca kojoj se tamo ukazala Bogorodica, bila pod uticajem „roditelja i drugih fašista“.64 Kao i za Bošnjake Karazekov arhiv izjava i za druga mesta potvrđuje iskazivanje narodske pobožnosti koja je se spontano širila a na koju su komunističke vlasti pokušale da rea-guju zabranama i ograničenjima. Buduća istraživanja bi mogla da te tvrdnje uporede s državnim i crkvenim izvorima, kao i sa reakcijama štampe, da bi osvetlila odnos između narodske pobožnosti, Crkve i Države u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata.

1 Intervju Johanesa Kinciga sa bračnim parom Fiterer iz Miletića, Tonski arhiv Kincig, traka 10-I/10-II, br. 4 (dalje: TAK 10-I/10-II_4), zabeleženo u Cufenhauzenu u proleće 1952.

2 Najveću zbirku biografskih svedočanstava čini Istočna dokumentacija, „čija vrednost za istoriju SR Nemačke, kao i za evropsku istoriju XX veka ne može da se preceni.“ Mathias Beer, Die Ost-Dokumentation. Zur Genesis und Methodik der größten Sammlung biographischer Zeugnisse in der Bundesrepublik, u: Heinke M. Kalinke (ur.), Brief, Erzählung, Tagebuch. Autobiogra-phische Dokumente als Quellen zur Kultur und Geschichte der Deutschen in und aus dem östlichen Europa (Schriftenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 3), Freiburg 2000, str. 23–53, ovde str. 26.

3 Johanes Kincig (1897–1982): posle Prvog svetskog rata studirao germanistiku, istoriju i etnolo-giju u Vircburgu; od kraja 1920-ih godina bavio se istraživanjem etnologije jezičkih ostrva; godine 1930. preduzeo je prvo istraživačko putovanje u Banat i Transilvaniju da bi dokumentovao tamošnje pesme; usledila su brojna dalja istraživačka putovanja, pre svega u Saderlah u Banatu, ali i u Slovačku, i za vreme rata 1943. godine, u Ukrajinu; od 1937. godine bio je profesor etnologije na Višoj školi za nastavnike u Karlsrueu; godine 1942. postao je komesarski upravnik novoosno-vanog Instituta za etnologiju na Univerzitetu u Frajburgu; posle Drugog svetskog rata bio je refe-rent Karitasa, gde je radio sa izbeglicama i prognanicima; godine 1950. osnovao je privatni Istra-živački i savetodavni centar za prognane iz zavičaja koji je 1953. godine po prvi put dobio državna sredstva i bio preimenovan u Centralu za etnologiju prognanih iz zavičaja; godine 1965. pokrajin-ski budžet Baden-Virtemberga je preuzeo Centralu i preimenovao ju u Institut za istočnonemačku etnografiju. Up. Waltraut Werner-Künzig, Johannes Künzig zum 80. Geburtstag, u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde 20 (1977), str. 325–345; Werner Mezger, Forschung unter den Rahmen-bedingungen des § 96 BVFG: Das Freiburger Johannes-Künzig-Institut für ostdeutsche Volks-kunde, u: Christoph Schmitt (ur.), Volkskundliche Großprojekte. Ihre Geschichte und Zukunft, Münster/New York/München/Berlin 2005, str. 86–89.

4 Alfred Karazek (1902–1970); rođen u Brnu, Češka; od 1928. godine studirao je etnologiju u Beču kod Artura Haberlanta; tokom međuratnog razdoblja preduzeo je brojna sakupljačka putovanja u okviru „istraživanja jezičkih ostrva“, npr. u Voliniju, Galiciju, Bačku i Banat; od 1938. godine naučni referent Istraživačke zajednice jugoistočnih Nemaca gde je bio blizak saradnik upravnika, Huga Hasingera; tokom 1939/40. godine kao oblasni poverenik pratio je preseljenje Nemaca iz Volinije, a i kod preseljenja Nemaca iz Besarabije 1940/1941. godine učestvovao je kao savetnik; godine 1945. uspostavio je prvi kontakt sa izbeglim Podunavskim Švabama u Regenzburgu, od kada je sprovodio sakupljačku akciju u izbegličkim i prihvatnim logorima; od 1952. godine Komi-sija za etnologiju proteranih iz zavičaja finansijski je pomagala Karazekov sakupljački rad; godine 1963. u Bišofsvizenu je iznajmljena kuća u koju je smeštena njegova zbirka. Up. Alfons Perlick, Alfred Karasek, Eine Biographie und Bibliographie, u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde 9


(1965), str. 195–238; Walter Kuhn, Das Lebenswerk Alfred Karaseks (1902–1970), u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde (13) 1970, str. 326–345.

5 O Institutu za etnologiju Nemaca Istočne Evrope (IENIE, ranije Institut Johanes Kincig za istočno-nemačku etnologiju) v. između ostalog: Johannes Künzig, Zentralstelle für Volkskunde der Hei-matvertriebenen, u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde 1 (1955), str. 203–209; Werner Mezger, Mit der Wende nicht zu Ende. Das Freiburger Institut für ostdeutsche Volkskunde zwischen alten Aufgaben und neuen Zielen, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 42 (1999), str. 1–19; Isti, Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG, str. 85–98.

6 U originalu stoji reč Sage koja označava narodno pripovedanje koje se zasniva na usmenom pre-danju. Saga je kratka priča o nekom događaju ili istorijskoj ličnosti. Vezom sa stvarnim događa-jima, osobama, vremenom i mestima stvara se utisak činjeničnog izveštaja, dok se s druge strane govori o natprirodnim događajima koji nadilaze stvarnost. Braća Grim su sagu smatrali za „izve-štaj o prošlom događaju koji nije istorijski proveren“ i za „naivnu istorijsku pripovest i predanje“. Up. Rolf Brednich (ur.), Enzyklopädie des Märchens, Bd. 11: Prüfung – Schimärenmärchen, Ber-lin 2004, stubac 1017–1028. Dihotomija između stvarnog i izmišljenog je u pričama iz Karazeko-vog arhiva upadljiva. Zavisno od konteksta, Sage će se prevoditi kao iskaz, izjava, priča, pripove-danje ili svedočanstvo. (op. prev.).

7 Elisabeth Fendl, Günter Marschall, Text und audiosynchrone Bearbeitung eines Archivbestandes. Das Digitalisierungsprojekt „Tonarchiv Johannes-Künzig-Institut, Freiburg“, u: Ruth-Elisabeth Mohrmann, Audioarchive. Tondokumente digitalisieren, erschließen und auswerten, Münster etc. 2013, str. 105–112, ovde str. 106.

8 O etnografskoj „euforiji spasavanja“ posle rata vidi Elisabeth Fendl, Von der Heimatvertriebe-nenvolkskunde zur Migrationsforschung. Volkskundliche Sichtweisen auf die Integration von Heimatvertriebenen und Flüchtlingen, u: Reiner Bendel, Stephan Janker (ur.), Vertriebene Katholi-ken – Impulse für Umbrüche in Kirche und Gesellschaft?, Münster 2005, str. 49–61, ovde str. 106. Osnivanje raznih, delom od Države potpomognutih sakupljačkih centara, npr. istočnonemačkog odelenja Badenskog pokrajinskog centra za etnologiju, od koga je nastao IENIE, ili Karazekov istraživački centar u Bišofsvizenu jasno pokazuju prisustvo ideje o spasavanju i njen unutrašnje-politički značaj. Up. Heinke M. Kalinke, Zur Geschichte und Relevanz von Selbstzeugnissen für Alltags-, Erfahrungs- und Mentalitätsgeschichte der Deutschen in und aus dem östlichen Europa. Eine Einführung, u: Ista (ur.), Brief, Erzählung, Tagebuch, str. 7– 31, ovde str. 19.

9 Citirano kod Fendl, Von der Heimatvertriebenenvolkskunde zur Migrationsforschung, str. 54.10 Michael Prosser, Ritualforschung und Erzählforschung. Ein methodisches Beispiel mit Texten

aus dem Bestand „Ungarn“ der „Sagen-Sammlung-Karasek“, u: Isti, Csilla Schell (ur.), Fest, Brauch, Identität. Ungarisch-deutsche Kontaktfelder (Schriftenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 9), Freiburg 2008, str. 235 –284, ovde str. 249 –251.

11 Künzig, Zentralstelle für Volkskunde der Heimatvertriebenen, str. 205.12 Prosser, Ritualforschung und Erzählforschung, str. 252.13 Disciplina izučavanja jezičkih ostrva tokom međuratnog razdoblja posmatrala je manjine nemač-

kog jezika u Istočnoj Evropi kao „ostrva“ prastarog nemstva u „inorodnom moru“. Udaljenost od zemlje matice i izolovani ostrvski položaj doveli su do toga da su se npr. u pesmi i dijalektu navodno očuvale čiste nemačke osobine koje su unutar granica Rajha usled modernizacijskih procesa počele da nestaju. Zajedničke crte i procesi razmene između nemačkih jezičkih ostrva i okolnog većinskog stanovništva (srpskog, mađarskog, ruskog itd.) su zanemareni. Kroz pojačan uticaj na „folksdojčere“ ova istraživačka disciplina je dobila značajan podstrek od nacizma.

14 Heinke M. Kalinke, „Teamwork“ – Zur volkskundlichen Forschung in Ost- und Südosteuropa in den 1920er und 1930er Jahren: Alfred Karasek und der Bielitzer Kreis, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 42 (1999), str. 20 – 43, ovde 36 f.

15 Isto, str. 37.16 Mezger, Dokumentation und Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG, str. 88.17 O odnosu Karazekovih istraživanja i razvoja discipline up: Fendl, Von der Heimatvertriebenen-

volkskunde zur Migrationsforschung, str. 51; Simon Sahm, Donauschwäbische Sagenbildung in der Vojvodina (1944–1952). Psychologische Aspekte eines narrativen Marienkults, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 51 (2010), str. 75–109, ovde str. 76–83; o mestu Kincigovih istraživanja u istoriji discipline v. Mezger, Dokumentation und Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG, str. 88–90.

18 Albrecht Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus. Flüchtlinge und Vertriebene im Westdeutsch-land 1945–1990, München 1991, str. 190.

19 TAK 206-I_1, intervju sa Hildegard Tangel iz Vršca (rođ. 1893.), zabeleženo u Pidingu 21. sep-tembra 1956. godine.

20 TAK, 65-I/65-II_1-2, intervju s godpođom Kaspar iz Knićanina, zabeležen u Frajburgu u jesen 1952. godine.

21 TAK 20_1, intervju sa Anom Birk iz Velike Grede (datum rođenja nepoznat), zabeleženo u Kan-delu 1. maja 1952. godine.

22 Isto.

23 Gottfried Habenicht, Leid im Lied. Südost- und ostdeutsche Lagerlieder und Lieder von Flucht, Vertreibung und Verschleppung, Freiburg 1996, str. 18.

24 Isto, str. 39. 25 TAK 10-I/10-II_16, intervju sa gospodinom Helmingerom iz Inđije, zabeležen u logoru Cufen-

hauzen kod Štutgarta u proleće 1952. godine.26 Sahm, Donauschwäbischen Sagenbildung in der Vojvodina, str. 107.27 Michael Prosser-Schell (unter Mitarbeit von Tilman Kasten und Cornelia Wolf), Das geistige

Schauspiel als Bestandteil des christlichen Festes. Anmerkungen und Befunde zu einem klassi-schen Problem der volkskundlichen Kulturanalyse – unter Berücksichtigung von Beständen des Johannes-Künzig-Instituts aus dem donauschwäbischen Raum, u: Isti (ur.), Szenische Gestaltung christlicher Feste. Beiträge aus dem Karpatenbecken und aus Deutschland (Schriftenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 13), Freiburg 2011, str. 157–187, ovde str. 185–187; v. i isti, Kulturanthro-pologische Zugänge zum „Mysterienspiel“. Neue Aspekte zu einem klassischen Untersuchungs-feld der volkskundlichen Forschung, u: Acta Ethnologica Danubiana 13 (2011), str. 35–52, ovde str. 47–59.

28 Citirano po Prosser-Schell, Das geistliche Schauspiel als Bestandteil des christlichen Festes, str. 186.29 Isto.30 TAK 63_13, intervju sa Peterom Rotenheberom iz Banata, zabeleženo u izbegličkom logoru „Am

Hohen Kreuz“ u Regenzburgu 1953. godine.31 TAK 63_13, intervju sa Peterom Rotenheberom iz Banata, zabeleženo u izbegličkom logoru „Am

Hohen Kreuz“ u Regenzburgu 1953. godine. U regestama o magnetofonskoj traci se navodi mesto Gač, ali se verovatno misli na Kać.

32 TAK 10-I/10-II_16, intervju sa gospodinom Helmingerom iz Inđije, zabeležen u logoru Cufenhau-zen kod Štutgarta u proleće 1952. godine.

33 TAK 39_3, Intervju sa Martinom Zorgom iz Bečmena, zabeležen u Tutlingenu na skupu banat-skih Švaba 29. juna 1952. godine.

34 TAK 10-I/10-II_15, nepoznati pripovedač iz Banata, zabeleženo u logoru Cufenhauzen kod Štutgarta u proleće 1952. godine.

35 Regeste za traku 10-I/10-II:_28 Hildegard Tangel priča o pokolju Nemaca u Vršcu: „[...] Mrtvi su tovareni na kola i odvoženi uz cigansku muziku kroz ulice ka Šinteraju gde su sahranjivani. Pri tom su Cigani zavijali.“; Up. Regeste za traku 10-I/10-II:_29, intervju sa Marijom Pol (rođ. 1906.) iz Sarajeva koja je s drugim Nemcima internirana u Novoj Topoli i slana na rad: „Među straža-rima je bilo i humanijih momaka, tako da nisu mogli da se žale.“

36 Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus, str. 188.37 Isto, str. 241.38 TAK 1232_4, intervju sa Kete Mok (rođ. 1930.) iz Mokrina, zabeleženo u Frajburgu 8. i 9. januara

1995. 39 Habenicht, Leid im Lied, str. 42. 40 TAK 1220/1230/1231_1, intervju sa Kete Mok (rođ. 1930.) iz Mokrina, zabeleženo u Frajburgu

8. i 9. januara 1995. 41 O temi holokausta u zavičajnim knjigama prognanih iz zavičaja v. Jutta Faehndrich, Erinnerungs-

kultur und Umgang mit Vertreibung in Heimatbüchern deutschsprachiger Vertriebener, u: Zeits-chrift für Ostmitteleuropa-Forschung 52/2 (2003), str. 191.229, ovde str. 209–211.

42 TAK 206–I_28, intervju sa Hildegard Tangel (rođ. 1893.) iz Vršca, zabeleženo 1956. godine u Pidingu.

43 Isto.44 Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus, str. 238.45 Karazekov arhiv izjava, red 4, br. 3, dokaz 81 (dalje: SAK 4/3-81), Novonastale izjave/razaranje

crkava: svetogrđe protiv Bogorodice, prenela Katarina Kajzer (rođ. 1894.), zabeleženo u pogra-ničnom prihvatnom logoru Piding na Duhove 1952. godine.

46 Heinke M. Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder. Zur Konjunktur sagenhafter Erzählungen in der unmittelbaren Nachkriegszeit, u: Elisabeth Fendl (ur.), Zur Ikonographie des Heimwehs. Erinnerungskultur von Heimatvertriebenen (Schriftenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 6), Freiburg 2002, str. 159 –174, ovde str. 164.

47 Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus, str. 238 f.48 Isto, str. 239 f.; Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder, str. 167.49 SAK 4/2-144, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Elizabet Kovicki iz Mokrina, zabele-

ženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 18. maja 1952. godine.50 Heinke M. Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder, str. 166 f.51 SAK 4/2-115, Novonastale izjave/Partizanska bolest, „Obeleženi Kainovim znakom“, preneo Leo-

pold Rorbaher, u: Neuland, II/13 (9. april 1949.), str. 2.52 SAK 4/3-5, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Berta Zol iz Hajdučice, zabeleženo u

pograničnom prihvatnom logoru Piding 10. maja 1952. godine.53 SAK 4/3-7, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Karolina Štajniger (rođ. 1897.), zabele-

ženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 31. maja 1952. godine.

162 163ISTORIJSKO OKRUŽENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČAJNIH KNJIGALENI PERENČEVIĆ

54 SAK 4/2-125, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Magdalena Jerih iz Banatskog Des-potovca, zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 9. maja 1952. godine.

55 Isto.56 SAK 4/2-121, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Berta Zol iz Hajdučice, zabeleženo u

pograničnom prihvatnom logoru Piding 10. maja 1952. godine.57 SAK 4/2-118, Novonastale izjave/Partizanska bolest, preneo Mihael Kun iz Šajkaškog Sv. Ivana,

zabeleženo u Donauzidlungu kod Darmštata 1. aprila 1951; SAK 4/3-8, Novonastale izjave/Parti-zanska bolest, nepoznati pripovedač, zabeleženo u St. Martinu kod Graca za vreme jedne konfe-rencije podunavskošvapskih studenata 14. novembra 1951. godine.

58 SAK 4/3-7, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Karolina Štajniger (rođ. 1897.), zabele-ženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 31. maja 1952. godine.

59 Karasek, Die donauschwäbische Volkserzählung in der Gegenwart, str. 115. 60 Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder, str. 172 f.61 Zahvaljujem Tomasu Daperu na savetima tokom konferencije i na trudu da još jednom uspostavi

vezu s Mramorkom i da zapiše različite priče o rušenju mramoračke crkve.62 Alfred Karasek, Unser eigenes Schicksal wird Sage, u: Neuland, IV/3 (21.1.1951.), str. 4.63 SAK 4/2-30, Novonastale izjave/pojava Bogorodice, zapis izbegličkog dušebrižnika paroha

Bušbahera iz oktobra 1949. godine; SAK 4/2-31, Novonastale izjave/pojava Bogorodice, izveštaj jednog Hrvata posle Karazekovog predavanja u Salcburgu 19. maja 1951, preveo paroh Stepan.

64 Slađana Josipović Batorek, Vjerske procesije i hodočašća u Đakovačkoj ili Bosanskoj i Srijemskoj biskupiji u svjetlu crkveno-državnih odnosa od 1945. do 1960. godine, u: Povijesni zbornik 5 (2012), str. 5–17, ovde str. 10.

Istorijsko okruženje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u svetlu podunavskošvapskih mesnih

zavičajnih knjiga

Wolfgang Kessler

1. Podunavskošvapske mesne zavičajne knjige za istorijski prostor JugoslavijeZavičajne knjige predstavljaju specifičnu vrstu spisa ili tek-stova. Njihova bitna karakteristika je reprodukcija neposred-nog viđenja i iskustva užeg iskustvenog prostora koje se oseća kao „zavičaj“, onako kako se razvio od početka 20. veka.1 One se razlikuju od tradicionalnih istorija mesta i gradova koje eventualno predstavljaju jedan njihov bitan izvor2 kao i od istorijsko-kritičkog istraživanja: „Njihova bitna odlika“ bila je „celovitost prikazivanja. […] Kod prognanika je ovo, s obzi-rom na gubitak zavičaja, dobilo upravo egzistencijalni zna-čaj.“3 Htelo se „uz uključivanje svih nađenih tekstova i dostup-nog usmenog predanja“ „izgubljenog“ zavičajnog mesta, život nemačkog dela stanovništva, a sa vremenskim udaljavanjem od kraja rata 1945. godine često i život roditelja, predstaviti i preraditi u „celovitu istorijsku sliku“.4

Zavičajne knjige nemačkih prognanika predstavljaju spe-cifičan izraz njihove kulture sećanja. One beleže mikroistorijska predanja u pogledu savremne istorije vremena koje je neposredno doživljeno u „starom zavičaju“, uklju-čujući evakuaciju, beg ili progon, ili pripovedanje očevidaca o njemu. One su oblik zapisivanja komunikativnog pamćenja.5 Budući da u onome što se od sredine 1920-ih godina nazivalo „oblašću naseljenom Podunavskim Švabama“ „prve Jugoslavije“6 nisu postojala „čisto nemačka“ sela, zavičajne knjige predstavljaju sećanje nemačkog dela stanovništva. Zavičajne knjige su, čak i kada za njih formalno odgovara jedan autor, po pravilu kolektivna dela, jedna vrsta kolektivne biografije podunavskošvap-skih lokalnih zajednica, jedan vid sporazuma unutar grupe o zajedničkoj slici „sta-rog kraja“. „Zavičajna istorija“ se zaziva kao „snaga koja izgrađuje svest i utemeljuje identitet.“7 Neugodno i sporno sećanje se izostavlja, optužbe – kao ona da su folks-dojčeri bili „peta kolona“ nacističke Nemačke koja se u jugoslovenskom slučaju iznosi radi legitimisanja internacije, prinudnog rada, razvlašćivanja i proterivanja i koju se pokušalo i istoriografski argumentovati – odbacuju se, a nasuprot tome ističe se „postignuće“ grupe.8

Zavičajne knjige su bile i, s obzirom na promenu generacija, prvenstveno name-njene samorazumevanju i izgradnji tradicije sopstvene grupe, a ne bilo kakvoj javnosti. Kao „siva literatura“ sakupljane su – sem u biliotekama koje primaju obavezni prime-rak – u relativno većem broju samo u specijalističkim bibliotekama, u slučaju istorij-skog jugoslovenskog prostora, u Institutu za podunavskošvapsku istoriju i zemljopis u Tibingenu, u Domu Podunavskih Švaba u Zindelfingenu i u biblioteci Martin Opic u Herneu. Tačan broj relevantnih naslova nije poznat. Poslednji sistematski pregled se završava izveštajem za 1978. godinu.9 Podunavskošvapkse zavičajne knjige su nastajale od 1950-ih godina, više posle prve faze integracije u SR Nemačkoj 1960-ih godina, od ranih 1970-ih godina, njihov broj raste do u 1980-e, da bi tokom 1990-ih polako počeo da splašnjava.10 „Radna grupa podunavskošvapskih učitelja“ brinula je sistematski od 1950-ih godina o pisanju zavičajnih knjiga, pri čemu se 1950-ih i 1960-ih godina u

164 165WOLFGANG KESSLER ISTORIJSKO OKRUŽENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČAJNIH KNJIGA

knjigama koje su izašle u okviru Podunav-skošvapskih priloga primećuje strogo ideološko normiranje, a kasnijih godina nasuprot tome, zavisno od plana i ostvarenja, više određeni pluralizam.11 U celini uzevši, broj i obim mesnih zavičajnih knjiga čine veliko dostig nuće lokal-nih zavičajnih zajednica, koje su po pravilu same snosile troškove štampanja.12

Veza sa sistematskim ispitivanjem i sakuplja-njem izveštaja „Istočne dokumentacije“ zapad-nonemačkog Saveznog arhiva i njihovog izbora objavljenog u Dokumentaciji o proterivanju je očita.13 Spiskovi nemačkog stanovništva, „liste duša“ koje su pravljene i u okviru Istočne doku-mentacije, delom su objavljeni i u zavičajnim knjigama.14 Pri njihovoj upotrebi treba uvek imati na umu da se ne radi o autentičnim doku-mentima koji stoje u neposrednoj vezi sa istorij-skim događanjima, već o naknadno sastavljenim spiskovima i – često apologetskim – izveštajima funkcionera, koji, dakako, u mnogim slučaje-vima predstavljaju jedini dostupni izvor.

2. Međuratno razdoblje 1918–1941. u zavičajnim knjigamaGeorg Vildman je za Filipovo u Bačkoj 1999. godine utvrdio: „Žalosno je čuti da se preko poslednjeg nacionalno brizantnog i kulturno važnog razdoblja od oko dve dece-nije pre proterivanja u mesnim monografijama često prelazi u svega nekoliko redaka.“15 Prva zavičajna knjiga Filipova iz 1957. godine nije odgovorila na ova pitanja.16 Sada je generacija rođena oko 1930. godine koja nije učestvovala u političkim i vojnim deša-vanjima do 1945. godine postavila pitanja mesnoj i grupnoj istoriji i obradila ih u osam tomova velikog formata.17 I druge zavičajne knjige ove generacije su se u ovoj formi suočile sa sopstvenom savremenom istorijom.

Švapsko-nemački kulturni savez i Pokret obnove se samo izuzetno diferencirano opažaju. Početna pozicija je za involvirane autore teška: osećaju obavezu prema lojal-nosti koja je iz retrospektive teška, iako je Kulturbund kao organizacija nemačke manjine u nekim mestima tek 1930-ih godina stekao uporište.18 S jedne strane, nepri-jatan im je nalaz o nedovoljnom nacionalnom angažmanu, a s druge strane, imaju problema sa „glajhšaltovanjem“ nemačke manjine u „narodnu grupu“. Oni zauzimaju odbrambeni stav prema kolektivnoj osudi članova Kulturbunda koji su zbog te pripad-nosti posle rata razvlašćeni, internirani, osuđeni na prinudni rad i proterani od strane jugoslovenskih pobednika.19 Dugo jedini naučni prikaz savremene podunavskošvap-ske istorije u Jugoslaviji, Uvodni prikaz Hans-Ulriha Velera za tom o Jugoslaviji Doku-mentacije o proterivanju Nemaca iz Istočne i Srednje Evrope (1961.) bio je uglavnom ignorisan,20 a podrazumeva se, i temeljni radovi izašli u Jugoslaviji.21

Za 1930-e godine se uglavnom tvrdi da su Nemci, u skladu sa usmerenošću Švapsko-nemačkog kulturnog saveza, bili „verni državi i narodu“: „Ali ostali su dobri Nemci“.22 Odnos manjine pre svega prema nacističkom nemačkom Rajhu kao zemlji matici, koja je 1941–1944. godine postala „okupator“, zaštitnik antisrpske fašističke Nezavisne Države Hrvatske i neprijatelj u „Narodnooslobodilačkom ratu“ na kom je Federativna Narodna Republika Jugoslavija 1945. godine zasnivala svoj legitimitet, u pogledu na opštu ratnu situaciju predstavljan je uglavnom u znaku primata „vernosti sopstvenom narodu“ i ne tematizuje se kao sukob lojalnosti. Naglašavan je „utemeljiteljski mit o ‚dobrosusedstvu‘,“23 dobar suživot sa lokalnim Srbima, Hrvatima i Mađarima, koji „poli-tičke suprotnosti između Hrvata i Srba [...] uglavnom [...] gotovo da nisu ni doticale.“24

Fondacija biblioteka Martin Opic u Herneu.

Modernizacija lokalnog nemačkog društva je pozitivno beležena, posebno intenzi-viranje „narodnog života“. Retko i kasno nalazi se u zavičajnim knjigama kritika ras-cepa koji su izazvali „Obnovitelji“.25 Većina autora zavičajnih knjiga žale zbog tog sukoba, ali vidi – svesno ili kao nastavak primenjivane taktike prilagođavanja i preživ-ljavanja – u celini gladak prelaz između „starih“ i „Obnovitelja“. Ističe se prevazilaženje društvenih podela kroz „narodnu zajednicu“ – koja je usvojena kao cilj – posebno prevazilaženje konfesionalnih granica.26 „Narodna grupa“ se vidi više kao posledica „narodne zajednice“ nego kao prinudni savez pod nacističkim uticajem.

U detaljima se na lokalnom nivou diferencirano izveštava o sporu između Švap-sko-nemačkog kulturnog saveza i „Obnovitelja“ iz Udruženja za kulturu i blagostanje Nemaca u Slavoniji. Npr. u Jarmini u Slavoniji navodno „Obnovitelji“ nisu imali nika-kvog uspeha u „unutarnacionalnoj svađi u nemačkoj narodnoj grupi“ koja je počela posle 1933. godine, ali je ujedinjenje koje je postignuto 1939. godine, pozdravljeno.27 Nasuprot tome, u Gajdobri u Bačkoj je 1958. godine situacija ovako opisana iz per-spektive nekada direktno uključenih:

„Tesnom vezom sa matičnom državom i borbenim nacionalizmom u Nemačkoj nastao je Pokret obnove čiji nosioci su bili omladinci. I on se kao celina kretao na tlu lojalnosti prema zavičajnoj državi. Nepovoljno je na nas Podunavske Švabe delovao pojačan uticaj Nemačke. Došlo je do unutarnacionalne borbe koja se razvila u narodnim organizacijama i oko njih, a koja se nije zaustavljala ni u selima i koja je zahvatila i nas u Gajdobri. Konačno se završila time da su sopstveni savezi i zadruge dobili nove uprave, što je bilo utoliko više za žaljenje jer su stari nacionalni prvoborci morali da odstupe. Pod novim vođstvom mesne grupe radilo se uglavnom na celokupnom i jedinstvenom poli-tičkom usmeravanju naših seljana kao narodne celine u smislu nacionalnodržavnih ciljeva naše podunavskošvapske narodne grupe. U to doba 98 % stanovnika Gajdobre bili su članovi. Naše težnje, međutim, ni tada nikad nisu izlazile iz okvira zakona.“28

Starijoj generaciji autora rođenoj pre Prvog svetskog rata bilo je pre svega stalo do opravdanja i dokazivanja nevinosti u pogledu kolektivne odgovornosti posle Drugog svetskog rata, a kasnije rođenima prvenstveno do razumevanja i objašnjenja. Navodno su „u celini uzevši spokojan život i mirna slika“ bili konačno poremećeni tek pred Drugi svetski rat.29

Karta (Nacrt: Volfgang Kesler, crtež: Jozo Džambo).


Ako iz posmatranja cele manjine u Slavoniji i zapadnom Sremu i u istorijskim oblastima koje su posle 1945. godine ujedinjene u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini unutar Republike Srbije (istočni Srem, Bačka i Banat), proizilazi slika poodmakle naci-fikacije pri prelazu od Kulturbunda ka Narodnoj grupi sa težnjom ka „etnički“ defini-sanom paralelnom društvu,30 zavičajne knjige, ukoliko se bave ovim razdobljem, daju na lokalnom nivou izdiferenciranu sliku.

3. U Drugom svetskom ratuDrugi svetski rat, kako je s pravom konstatovala Juta Fendrih, u zavičajnim knjigama nemačkih manjina iz Jugoistočne Evrope, igra „veću ulogu nego kod Nemaca iz Rajha ili iz Sudetske oblasti“.31 U zavičajnim knjigama se prvo radi o tome da se postigne konsensuz o situaciji sopstvene grupe tokom rata, ali i o tome da se suprotstavi preba-civanju da su Nemci bili „peta kolona“.32

Podelom Jugoslavije 1941. godine posle nemačkog napada 6. aprila 1941, prome-nio se položaj nemačkih manjina: Srem je zajedno sa Slavonijom uključen u Nezavisnu Državu Hrvatsku,33 jugoslovenska Bačka u Mađarsku,34 a Srbija je sa Banatom stav-ljena pod nemačku okupacionu upravu.35 U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i u oblasti „Nemačkog zapovednika u Srbiji“, tj. u zapadnom Banatu i u ostatku Srbije, „nemačke narodne grupe“ organizovane su kao savezi osoba sa javnopravnim statutima autono-mije definisanim u duhu nacističke rasne politike, a u oblastima pripojenim Mađar-skoj, delovima Bačke i Baranje koji su od ugovora u Trijanonu bili jugoslovenski, tamošnji Nemci su uključeni u „Narodni savez Nemaca u Mađarskoj“ (VDU) koji je od Bečkog ugovora o narodnim grupama od 30. avgusta 1940. godine bio jedina pri-znata nacistička organizacija „mađarskih državljana nemačke narodnosti“.36

Ako zanemarimo Nemce iz ostatka Srbije i iz Bosne koji su većim delom preseljeni u Donju Štajersku koju je 1941/42. godine anektirano nemački Rajh i u okupiranu Poljsku37, posle dobre dve decenije zajedničke istorije u Jugoslaviji počela je 1941. godine poslednja faza za nemačke manjine u tri oblasti: u Slavoniji i Sremu kao za „Njemačku narodnu skupinu u Hrvatskoj“ unutar NDH, u Banatu kao „Nemačku narodnu grupu u Srbiji“ i u Mađarskoj kao deo „Narodnog saveza Nemaca u Mađar-skoj“. U Banatu i u hrvatskoj „satelitskoj državi“ dobili su tamo zavičajni Nemci „tokom rata potpuno povlašćen status, čineći neku vrstu ‚države u državi‘. Vodeći organi obe narodne grupe pokazali su se za uzvrat kao poslušni instrumenti hegemonijalne nacis-tičke politike.“38 Prikaz ratnog razdoblja razlikuje se u zavičajnim knjigama po ovim oblastima, baš kao i situacija na kraju rata u pogledu evakuacije, bega odnosno inter-nacije, prinudnog rada i proterivanja preostalog nemačkog stanovništva koje, optu-ženo da je bilo agentura okupatora i kolaboracionističko, nije postalo jedina žrtva posleratnog titoističkog režima.39

3.1 U Nezavisnoj Državi HrvatskojPojačavanje hrvatskog nacionalizma u Banovini Hrvatskoj od 1939. godine jedva da se primećuje u nemačkim zavičajnim knjigama, a često se uopšte ni ne spominje. Stvara-nje NDH se registruje, ali se – kao u zavičajnoj knjizi Jarmine – ne vrednuje, kao ni „isterivanje“ srpskih dobrovoljaca naseljenih tokom agrarne reforme posle Prvog svet-skog rata,40 baš kao ni istrebljivačka politika uperena protiv srpskog stanovništva. Vredni spomena, bili su nasuprot tome „činovi sabotaže [...] i napadi na nemačka naselja koji su ubrzo usledili“, koji su „terali da se [...] radi zaštite meštana organizuje zavičajna straža“. Drugi spomenut događaj vezan za Drugi svetski rat je „zastrašujući vazdušni napad na Vinkovce 17. oktobra 1944. godine“.41 Regrutovanje za Vafen-SS i uloga organizacije Narodne skupine nisu vredni spomena, a ako se zavičajne knjige uzmu kao putokaz, ostaje nepoznato primanje nemačkog državljanstva očito u vezi sa službom u Vafen-SS ili Vermahtu, i „iseljavanje“ dotičnih porodica koje je planirano za vreme posle rata.42 Prvi nagoveštaj „kraja“ npr. u Jarminu, doneo je tek smeštaj u seo-sku zajednicu 157 porodica iz četri od partizana ugrožena zapadnoslavonska sela kra-jem februara 1944. godine.43 Na dan 24/25. oktobra 1944. godine nemačko seosko sta-

novništvo pretežno švapsko-nemačkih sela44 je evakuisano. Jedna kolona od 60 kola u maju 1945. godine „po nalogu tadašnjih vlasti“ proterana je iz prihvatne oblasti u Šta-jerskoj, i vraćena u Slavoniju. Čim su tamo stigli, kao i svi preostali Nemci – sem nekoliko izuzetaka – internirani su pod katastrofalnim uslovima, obavezani na pri-nudni rad i konačno, ukoliko su preživeli Golgotu, proterani.45

Iz varoške perspektive Nemaca iz Vinkovaca, prelazak u NDH je izgledao drugačije:„Posle ulaska nemačkih trupa i stvaranja nezavisne hrvatske države u aprilu 1941.

godine, život u Vinkovcima se iz temelja promenio. Švapsko-nemački kulturni savez pretvoren je u Njemačku narodnu skupinu. [...] Na nju su sada preneti politički, para-vojni i delom administrativni zadaci. [...] Nemcima su ponovo data prava koja su im od ukidanja Vojne granice postepeno bila oduzeta.“46

Međutim, autori ne previđaju ni „nepravdu“:„Jevreji su sakupljeni, deportovani i razvlašćeni. Dugogodišnje povlašćivanje vla-

dajućih Srba podstaklo je hrvatske nacionaliste da se bezobzirno i bez razlike svete Srbima. Treba, međutim, reći da lokalni Nemci, sa izuzetkom nekoliko osoba, nisu učestvovali u progonu Jevreja i Srba; međutim, nisu ni preduzeli ništa protiv njega.“47

Izgradnja „Deutsche Mannschaft“, kako je u istraživanjima dokazano, bliskog SS-u, u ranu jesen 1941. godine, i njegova borba protiv partizana opisani su, zajedno sa poi-menično navedenim žrtvama na nemačkoj strani.48 Sudbina Jevreja, koji su često govorili nemački, spominje se u zavičajnim knjigama srazmerno često,49 a Nezavisna Država Hrvatska i „Narodna skupina“ koju je vodio Branimir Altgajer, često uopšte ne.50 U središtu sledećeg izveštaja stoji evakuacija započeta 22. oktobra 1944. godine, kao i sudbina onih koji su ostali:

„Veliki deo nemačkog stanovništva, valjda 20 %, je uprkos pokušajima nagovaranja i upozorenjima ostao kod kuće. Neki od njih bili su u srodstvu sa slovenskim porodi-cama i zato su verovali da mogu očekivati gladak tretman; drugi su se nadali da buduć-nost ne može biti gora od napuštanja rodne grude i sopstvenog imanja.“51

Izveštaj o sudbini „folksdojčera koji su ostali“ u Vinkovcima posle ulaska „Narod-nooslobodilačke vojske“ 13. aprila 1945. godine koji je citiran u zavičajnoj knjizi, autori su sa skraćenjima preuzeli iz Dokumentacije o proterivanju, ne navodeći izvornik.52

U istočnom Sremu se prelazak iz Dunavske banovine u Nezavisnu Državu Hrvat-sku u aprilu 1941. godine (u ekonomsku nadležnost tek 15. oktobra 1941.) spominje, a o ostalim događajima, uključujući i posetu „rajhsfirera-SS, Hajnriha Himlera“ u maju 1941. godine, pripoveda se bez ikakvog vrednovanja. Kaže se samo da „ustupanje eko-nomske oblasti istočnog Srema“ kod opštinske uprave „nije pobudilo oduševljenje“. „Lokalni Srbi“ navodno, „tokom dana prevrata i kasnije nisu morali da istrpe nikakve važnije nepravde“, iako se mali deo nemačkog stanovništva ipak „držao nadmeno“.53 Partizanski napadi protiv kojih je osnovana „Poljska straža“ i pretnje manjim nemač-kim naseljima pravili su teškoće. Izlaganje postaje konkretnije tek sa evakuacijom između 7. i 22. oktobra 1944. godine i sa „sudbinom onih koji su ostali kod kuće“, među kojima je po Valentinu Oberkeršu bilo i onih „koji su bili u srodstvu s nekom slovenskom porodicom“.54

Nasuprot tome, vreme NDH detaljnije je opisano u zavičajnoj knjizi Rume uglav-nom kroz izveštaje i izvode iz izvora, što je dopunjeno fotografijama koje nedvosmi-sleno dokazuju nacifikaciju javnog prikazivanja Narodne skupine.55 I dok je evakuacija ovde opisana relativno kratko, „proterivanje i uništavanje“ su na drugom mestu u istom tomu, velikim delom, na osnovu objavljenih izvora opširno obrađeni.56

Manjinski položaj i situacija narodne grupe se u zavičajnim knjigama ne promi-šljaju, već se sa rastućom vremenskom distancom navode kao fakat, pripovedanje i citat iz izvora. Regrutovanje u SS, ako se uopšte spominje – kao u slučaju Rume57 – igra prilično podređenu ulogu. Ako do 1980-ih godina u centru pažnje kad je reč o ratnim godinama stoji evakuacija, dok se oni koji su se opreli naredbi vođi Narodne skupine i ostali, snažno, delom i polemički kritikuju. Od objavljivanja Golgote Nemaca u komu-nističkoj Jugoslaviji u četri toma, interesovanje se očito više koncentriše na posleratnu sudbinu onih koji su ostali i na povratnike.58


3.2 U BačkojVeliki deo, posebno starije generacije Nemaca koji su živeli u južnoj Bačkoj, pozdra-vio je „povratak“ u mađarsku državu,59 iako ima i izveštaja – kao iz Krnjaje – da „je odnos [...] prema okupatorima od početka [bio] pomućen, pre svega oholim drža-njem pojedinih mađarskih oficira i netrpeljivošću mađarskih činovnika prema »Šva-bama«.60 Sećanje na nacionalne napetosti i mađarizaciju je aktuelizovano.61 „Pokušaj novih vlastodržaca da suze tekovine i nacionalna prava Nemaca, doveo je do novih napetosti.“62 Regrutacija za Vafen-SS koju je sproveo „Narodni savez Nemaca u Mađarskoj“ produbila je jaz među seljanima. Ima indicija da regrutovani nisu znali uslove i posledice članstva u SS-u.63 Ko se nije prijavio u „Sportmannschaft“ u očima radikalnih članova Narodnog saveza važio je za „crnog“, a godinu dana kasnije za „narodnog izdajnika“.64 Zauzimanje kaćkih Nemaca za srpske susede 1941. godine su svedoci u zavičajnoj knjizi objavljenoj 1988. godine prećutali jer se nije uklapalo u viđenje istorije koje je bilo pod uticajem događaja iz 1945. godine.65 Proganjanje Srba i Jevreja od strane mađarskih okupatora u Bačkoj66 nije tematizovano u zavičaj-nim knjigama.

Prve kolone izbeglica iz Banata stigle su u Bačku u septembru 1944. godine pošto je Rumunija promenila stranu. Početkom oktobra, po izveštaju iz Krnjaje, vladala je „opšta zbunjenost“.67 A iz Šova se izveštava:

„Kada se pošto je Rumunija promenila stranu u avgustu 1944. godine, ruska armija nezadrživo primicala našem zavičaju, a posebno kad su se na bačkim putevima poja-vile kolone iz Banata, i nemačkim stanovnicima Šova ovladao je razumljivi nemir.“

Situacija je ostala nejasna. I kada je u noći 7/8. oktobra 1944. godine izdata zapo-vest za beg, vladala je „konfuzija vlasti“: kolona je krenula 11. oktobra, ali se vratila posle jake kiše koja je puteve učinila neprohodnim: veći deo Šovljana ostao je „kod kuće“ postavši prodorom Crvene armije i partizana prvo žrtvama nasrtaja Srba i Slo-vaka.68 Krajem decembra nisu samo u Krnjaji jugoslovenski partizani „poterali“ muš-karce između 18 i 45 i žene između 17 i 35 godina u zgradu opštine, popisali i peške odveli za Sombor sa mnogim drugim vršnjacima iz Bačke, „gde su ih predali Rusima“ koji su ih deportovali na prinudni rad u Rusiju.69

3.3 U BanatuPosle nemačkog napada 6. aprila 1941. godine došlo je do uzimanja talaca, od čega su se deo banatskih Nemaca spasavao bežanjem u obližnju Rumuniju. Banatske zavičajne knjige govore o veselju prilikom ulaska nemačke vojske. Npr. 15. aprila 50 vojnika Vafen-SS divizije „Das Reich“ stiglo je u Šupljaju: „Koncert vojnog orkestra na trgu, ujedinio je vojnike i seljane u najboljem raspoloženju.“70 Nemačka uprava Narodne grupe i nemački kao službeni jezik su pozdravljeni,71 a u regrutaciju u Vafen-SS divi-ziju „Princ Eugen“ se u najmanju ruku nije sumnjalo: „Niko nije izbegao tom novače-nju, svi su osećali ozbiljnost situacije, da treba braniti rodnu grudu i održavati red.“72 Preteča SS-divizije „Princ Eugen“ bila je „Deutsche Mannschaft“ koju je za odbranu od partizana osnovala Narodna grupa pod vođstvom Sepa Janka.73 Pozivanje muškaraca u Vafen-SS dovelo je do nedostatka radne snage:

„Pošto su sopstveni muškarci do 80 % bili u borbi u redovima divizije ‚Princ Eugen‘, po opštinama su na raspolaganju stajali samo inorodni pomoćni radnici iz redova mađarske, srpske i rumunske narodne grupe. U to vreme na ulici su se čuli samo strani glasovi, što je izazivalo neprijatan osećaj koji je u leto 1944. povećala sve vidljivija nepokornost srpskih obveznika [...]. Nisu pomagala nikakva naređenja i nikakav poli-cijski pritisak.“74

Od 1943. godine rastao je broj partizanskih napada. Dana 18. septembra 1944. godine, došle su u Šupljaju prve izbeglice iz rumunskog Banata, iz Ulmbaha i Vojteka, „dosta kolektivno“ u jednoj koloni. Najkasnije posle rumunskog primirja 23. avgusta 1944. godine, vršene su pripreme za privremeno napuštanje Banata:

„To što na kraju n i j e došlo do planskog povlačenja iz Banata krivo je zakasnelo izdavanje naređenja od višeg SS i policijskog vođe dr Berendsa iz Beograda. [...] Ovaj

propust nemačkog nadleštva u Beogradu koje je prekim sudom htelo da goni svaku prevremenu evakuaciju, koštalo je života hiljade Nemaca.“75

Dok je iz Hrvatske oko 80 % „narodne skupine“ a iz Bačke otprilike polovina lokal-nog nemačkog stanovništva na vreme evakuisana, u slučaju banatskih Nemaca taj udeo je bio oko jedne desetine.76

4. Zavičajne knjige kao izvor za savremenu istorijuJozef Volf je prikladno okarakterisao način nastanka i metod podunavskošvapskih zavičajnih knjiga:

„Zavičajne knjige liče jedna na drugu u pogledu postupka koji se primenjuje pri stvaranju teksta. Tekstovi su konstruisani montažnim stilom, tj. različite tekstualne forme kao što su škrto komentarisani ili sažeti serijski istorijski izvori [...], ispričane povesti i literarni tekstovi se ubacuju na ‚odgovarajuća’ mesta. Izveštaji savremenika i pripovesti, kojima se od kraja 20. veka sve više pribegava, dobijaju ne samo funkciju podsećanja, već i overavanja.“77

Iz takvog postupka proizilaze dobre i loše strane „zavičajnih knjiga“ kao književne vrste. Zavičajna knjiga nije analitička forma izlaganja i zavisi od stanja izvora i grupe saradnika. Sakupljanje činjenica je u prvom planu, a cilj je pozitivno sećanje. Sporne teme koje se tiču uže grupe se rado izostavljaju, čak ignorišu, a kod tema koje se tiču celog društva kao što je ocena nacizma i Drugog svetskog rata, nedostaje kritički i naučni potencijal za suočavanje sa kontroverzom, pogotovo jer je dilema oko lojalnosti kod involviranih očita. Uzmiče se pred saznanjem da su folksdojčeri, uprkos svoj dobroj volji, samo bili instrumentalizovani, baš kao i pred uvidom u bezizlaznost položaja manjina u sukobima tokom Drugog svetskog rata. Kolektivno optuživanje od strane posleratne jugoslovenske politike otežava uviđanje sopstvenih grešaka i sopstvenog lošeg držanja. Kritična obrada „folksdojčerske“ istorije u zavičajnim oblastima od kraja 1980-ih godina, došla je za zavičajne knjige prekasno.78 Percepcija ostaje – kako je to uobičajeno u zavičajnim knjigama – jednoperspek-tivna. U regionu u kome do danas dominiraju etnocen-trične nacionalne istorije, bilo bi čudo kad bi zavičajne knjige kao istorije pogođenih, odnosno žrtava, razvile drugačiju optiku.

Međuratno razdoblje se samo izuzetno detaljno opisuje,79 a za Drugi svetski rat u centru pažnje su situacija ugroženosti, napadi i internacije na početku i na kraju rata 1944. godine. U ranijim zavičajnim knjigama preovladavalo je opisivanje evakuacije koje je sadržalo hroniku zajednice u izbegličkoj koloni, dok su stradanja onih koji su ostali kod kuće uglavnom izostavljani. To se izmenilo od 1980-ih godina i obrade „Golgote“, mučeništva, Podunavskih Švaba iz Jugoslavije, koja uključuje do tada poti-skivana traumatična iskustava i doživljaje. Zaoštravanje osnovnog tona je očito: logori za internaciju postaju koncentracioni logori,80 od istorije stradanja koju je sa masov-nim likvidacijama, interniranjima itd. po prvi put angažovano iz perspektive žrtve opi-sao Leopold Rorbaher 1949. godine,81 nastao je „genocid“.82 Zavičajne knjige diferen-cirano pružaju posebne informacije o ratnim događajima i njihovom uticaju na pripadnike nemačke manjine, o evakuaciji i posleratnoj sudbini.

U kojoj meri te informacije prevazilaze izveštaje sakupljene u Istočnoj dokumenta-ciji nemačkoga Saveznog arhiva, može se utvrditi samo za pojedine slučajeve. U sva-kom slučaju, one su u zavičajnim knjigama, koje nažalost po pravilu ne navode izvore, lakše dostupne. U istorijskim istraživanjima moraju se njihovi navodi upoređivati sa vojnoistorijskim i drugim arhivskim izvorima, kao i sa relevantnim istraživanjima, a

Leopold Rorbaher, Istrebljenje nemačke manjine u Jugoslaviji 1944–1948, naslovna strana. Rani prikaz sudbine Podunavskih Švaba u Jugoslaviji.


za vojne postupke partizana i sa – uglavnom apologetskom i jednostranom – literatu-rom o „Narodnooslobodilačkoj borbi.“83 Međutim, i ovde važi ono što je Vladimir Geiger napisao o Istoriji Podunavskih Švaba Jozefa Folkmara Zenca:

„Iako je pisana iz njemačkog (podunavskošvapskog) realiteta nalazimo niz vrijed-nih, važnih i zanimljivih podataka i navoda korisnih i nezaobilaznih i za razumijeva-nje ne samo podunavskošvapske povijesti.“84

1 Mathias Beer, Das Heimatbuch als Schriftenklasse. Forschungsstand, historischer Kontext, Merk-male und Funktionen, u: Isti (ur.), Das Heimatbuch: Geschichte, Methodik, Wirkung, Göttingen 2010, str. 9 – 40; Jutta Faehndrich, Eine endliche Geschichte. Die Heimatbücher der deutschen Vertriebenen (Visuelle Geschichtskultur 5), Köln 2011, str. 44 – 68.

2 Za podunavskošvapsko područje vidi: Josef Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher. Entwick-lungsphasen und Ausprägungen, u: Beer (ur.), Das Heimatbuch, str. 129 –164, ovde str. 131–139.

3 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 69. 4 Franz Schreiber, Georg Wildmann, Vorwort, u: Paul Mesli (ur.), Filipowa – Bild einer donau-

schwäbischen Gemeinde. Bd. 8: Filipowa 1914 –1944 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 73), Karlstetten 1999, str. 9.

5 U smislu Alajda Asmana, vidi o tome: Wolfgang Kessler, Zwischen Deutschland und Polen. Zur Geschichte und Geschichtsschreibung des preußischen Ostens und polnischen Westens, u: Matthias Weber (ur.), Deutschlands Osten – Polens Westen. Vergleichende Studien zur geschicht-lichen Landeskunde (Mitteleuropa – Osteuropa 2), Frankfurt am Main 2001, str. 60 – 64.

6 O istorijatu pojma v. Anton Scherer, Donauschwäbische Bibliographie 1935 –1955 (Veröffent-lichungen des Südostdeutschen Kulturwerks, serija B; tom 18), München 1966, str. VII–IX.

7 Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher, str. 153, 159. 8 Za opšte odlike ove vrste spisa up. Wolfgang Kessler, Von der Aneignung der Region als „Heimat“

zur Dokumentation des Verlorenen. Heimatbücher zum historischen Nordostdeutschland, u: Beer (ur.), Das Heimatbuch, str. 101–128, ovde str. 121–122.

9 Wolfgang Kessler, Ost- und südostdeutsche Heimatbücher und Ortsmonographien nach 1945. Eine Bibliographie zur historischen Landeskunde der Vertreibungsgebiete, München 1979.

10 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 74 –75.11 Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher, str. 154, 156; Christian Ludwig Brücker (ur.), 40 Jahre

Arbeitsgemeinschaft donauschwäbischer Lehrer 1947–1987, Sindelfingen 1987 (Donau-schwäbisches Archiv, Reihe 1; 12), str. 44–48; Mathias Weifert, Chronik der Arbeitsgemeinschaft donauschwäbischer Lehrer 1947–1997 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 1; 17), München 1997, str. 135–143; Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 154; Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina 1918–1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung (Balkanologische Veröffentlichungen 47), Wiesbaden 2009, str. 47.

12 Za istočne oblasti Pruske postoje npr. samo široko postavljene okružne zavičajne knjige, često manjeg obima nego podunavskošvapske mesne zavičajne knjige.

13 Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (Hg.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, Bd. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961. O Istočnoj dokumentaciji up. nažalost pre svega s pogledom na genea-logiju, Andreas Leipold, Das Lastenausgleichsarchiv Bayreuth als Träger familienhistorischer Quellen (Materialien zur pommerschen Familien- und Ortsgeschichte 11), Greifswald 2012.

14 Valentin Oberkersch, India. Deutsches Leben in Ostsyrmien (1825 –1944), Stuttgart 1978, str. 330–406; Johann Herzog/Stefan Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina – Jahr-mein, Wien 1976, str. 205 –250; Adam Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka 1765 –1965. Das Schicksal einer deutschen Gemeinde in Jugoslawien, Trostberg 1979, str. 196–240. Sa stanovišta ličnih istorija zanimljive su i mesne geneaološke knjige koje, suprotno od onoga što misli Anton Šerer, ne predstavljaju „mesne monografije“ u užem smislu. (Up. Anton Scherer, „Cvaj dojče pro-fesoren – faterland ferloren“. Tendenziöse Darstellungen, unzulässige Verallgemeinerungen, unwahre Behauptungen, Irrtümer bei deutschen und jugoslawischen Historikern; Ausgangs-punkt: Günter Schödl in: „Land an der Donau“, (Danubio-Suevia 12) – (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 81), Graz 1997, str. 13.)

15 Schreiber, Wildmann, Vorwort, str. 9.16 Anton Zollitsch, Filipowa. Entstehen, Wachsen und Vergehen einer donauschwäbischen Gemeinde

in der Batschka (Donauschwäbische Beiträge 19), Freilassing 1957.17 Paul Mesli (ur.), Filipowa – Bild einer donauschwäbischen Gemeinde, Bd. 1–8, Karlstetten

1978 –1999.

18 Valentin Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci und Umgebung, Biberach 1975, str. 63; Adam Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka 1765–1965, Trostberg 1979, str. 92 (Posle zabrane Švapsko-nemačkog kulturnog saveza „mesna grupa Kulturbunda je formirana tek 1939. godine.“).

19 Hans-Ulrich Wehler, Einleitende Darstellung, u: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 3E –132E, ovde str. 90E –132E. Up. sada verziju zemljačkog udruženja Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, izd. Donauschwäbische Kulturstiftung, Bd. 1–4, München 1991–1994; Leitfaden zur Dokumentationsreihe Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944 – 1948: Gesamtübersicht mit thematischen Ergänzungen und Register; Deutsch – Englisch – Serbisch (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 116.), München 2005.

20 Wehler, Einleitende Darstellung; neznatno prerađen pojavio se pod naslovom Hans-Ulrich Wehler, Nationalitätenpolitik in Jugoslawien. Die deutsche Minderheit 1918–1978, Göttingen 1980 (Sammlung Vandenhoeck), up. o tome recenziju u Südost-Forschungen 40 (1981), str. 421– 422; Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, str. 47. Sada je Betke osnovna literatura.

21 Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933–1941, Ljubljana 1966; Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu (Monografije / Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 6), Novi Sad 1974. – O novijoj literaturi koja je nastala u zemljama naslednicama Jugoslavije, v. Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, str. 48.

22 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 95. Up. načelno Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, str. 272–281.

23 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 154.24 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 194 i dalje, citat str. 195.

Slično Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, 163. Up. Wolf, Donauschwäbische Heimat-bücher, str. 154.

25 Franz Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation 1745 –1945. Mittelpunkt der deutschen Bewegung in Syrmien, Slavonien und Kroatien, Bd. 2 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 4; 29), Stuttgart 1997, str. 146 –147. Up. Nasuprot tome Carl Bischof, Die Geschichte der Marktgemeinde Ruma (Donauschwäbische Beiträge 25), Freilassing 1958. str. 171–175.

26 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 194.27 Isto, str. 196.28 Anton Schäffer, Geschichte der Gemeinde Gajdobra: von ihren Anfängen bis zur Gegenwart.

Dopunio Georg Ruttinger, Aalen 1958, str. 262–263. Zaključna formulacija odgovara: Josef Volkmar Senz, Geschichte der Donauschwaben. Von den Anfängen bis zur Gegenwart. Eine volkstümliche Darstellung (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 37), München 1989, str. 220 [2. prošireno izd. 1955.] – Odgovarajući tom novog opšteg prikaza iz podunavskošvapske perspektive pojavio se tek 2010. godine: Georg Wildmann (ur.), Donauschwäbische Geschichte. Bd. 3. Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 133), München 2010.

29 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 197.30 Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, strr. 381–505.31 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 161.32 Up. npr. Petar Kačavenda, Nemci u Jugoslaviji 1918–1945 (Studije i monografije / Institut za

savremenu istoriju), Beograd 1991.33 Ladislaus Hory, Martin Broszat, Der kroatische Ustascha-Staat 1941–1945 (Schriftenreihe der

Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte 8), Stuttgart 1964; Holm Sundhaussen, Wirtschaftsgeschichte Kroatiens im nationalsozialistischen Großraum 1941–1945. Das Scheitern einer Ausbeutungs-strategie (Studien zur Zeitgeschichte 23), Stuttgart 1983.

34 Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, str. 83 – 98.35 O nemačkoj okupaciji up. Walter Manoschek, „Serbien ist judenfrei“. Militärische Besatzungs-

politik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42 (Beiträge zur Militärgeschichte 38), München 1993; Karl-Heinz Schlarp, Wirtschaft und Besatzung in Serbien 1941–1944. Ein Beitrag zur natio-nalsozialistischen Wirtschaftspolitik in Südosteuropa (Quellen und Studien zur Geschichte des östlichen Europa 25), Wiesbaden 1986.

36 O podeli Jugoslavije 1941. godine, up. Marie-Janine Calic, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahr-hundert (Europäische Geschichte im 20. Jahrhundert), München 2010, str. 137–147; još uvek temeljno: Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije (Ratna prošlost naših naroda 118), Beograd 1970; Wehler, Einleitende Darstellung, str. 50E–59E; Thomas Casagrande, Die volks-deutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt am Main 2003, str. 155–182; Holm Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien und Jugoslawien, u: Günter Schödl (ur.), Land an der Donau (Deutsche Geschichte im Osten Europas), Berlin 1995, str. 291–348, ovde str. 335–342; Ekkehard Völkl, Der Westbanat 1941–1944. Die Deutsche, die ungarische und andere Volksgruppen (Studia Hungarica 38), München 1991; Gerhard Seewann, Geschichte der Deutschen in Ungarn, Bd. 2: 1860 bis 2006 (Studien zur Ostmitteleuropaforschung 24/II), Marburg 2012, str. 283, 294; Wild-mann (ur.), Donauschwäbische Geschichte, Bd. 3, str. 600 –750.


37 Wehler, Einleitende Darstellung, str. 59E, 81E – 85E; Fritz Hoffmann, Das Schicksal der Bosnien-deutschen in hundert Jahren von 1878 – 1978, Sersheim 1982; Leni Perenčević, „Fern vom Land der Ahnen“. Zur Identitätskonstruktion in bosnischen Heimatbüchern, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 51 (2010), S. 45 –74.

38 Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien, str. 335.39 Ekkehard Völkl, Abrechnungsfuror in Kroatien, u: Klaus Dietmar Henke/Hans Woller (ur.), Poli-

tische Säuberung in Europa. Die Abrechnung mit Faschismus und Kollaboration nach dem Zwei-ten Weltkrieg, München 1991, str. 358 –394; Borivoje M. Karapandžić, Jugoslovensko krvavo pro-leće 1945, Cleveland, Ohio 1976. – O Nemcima Wehler, Einleitende Darstellung, str. 90E –118E; Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien; Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien, str. 343.

40 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 194; takođe Oberkersch, India, str. 320. O tome Sundhaussen, Wirtschaftsgeschichte Kroatiens, str. 251.

41 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 196 –198. O vazdušnom napadu v. Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 68.

42 Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 164E; Holm Sundhaussen, Zur Geschichte der Waffen-SS in Kroatien 1941 – 1945, u: Südost-Forschungen 30 (1971), str. 176 –196.

43 Herzog /Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 199, up. str. 134.44 Herzog /Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 134.45 Herzog /Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 200 –201. – O izuzecima up.

Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 103E; Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“, str. 299.

46 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 67. – Naravno, nacionalnih prava za Nemce u austrijskoj Vojnoj granici nikad nije bilo.

47 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 67.48 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 67– 68.49 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 164; up. pregled Holm Sundhaussen, Jugoslawien,

u: Wolfgang Benz (ur.), Dimensionen des Völkermords. Die Zahl der jüdischen Opfer des Nationalsozialismus (Quellen und Darstellungen zur Zeitgeschichte 33), München 1991, str. 311– 330.

50 Opširniji prikaz iz perspektive zemljačkih udruženja nalazi se tek kod Oberkerša. (Valentin Ober-kersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppe in Südosteuropa (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 40), Stuttgart 1989, str. 360 – 461.

51 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 70. – Po Mesliju (ur.), Filipowa, Bd. 8, str. 91, videli su Nemci iz Bačke u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941. godine „uspostavlja-nje hrvatske nacionalne države“.

52 Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 525 – 534.53 Oberkersch, India, str. 320. – O Himlerovoj poseti v. i: Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation,

Bd. 2, str. 153. 54 Valentin Oberkersch, India, str. 326. – Izveštaj o evakuaciji, isto, str. 322–326.55 Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 153 –190.56 Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 188 –193, 359 –383.57 Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 169.58 Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien; tomovi 1 i 2 izašli su i kao Weiß-

buch der Deutschen aus Jugoslawien. Erlebnisberichte 1944–1948, München 1993; Weißbuch der Deutschen aus Jugoslawien. Ortsberichte 1944–1948, München 1992. – Korišćene su i knjige Leopld Rohrbacher, Ein Volk – ausgelöscht. Die Ausrottung des Donauschwabentums in Jugosla-wien in den Jahren von 1944 bis 1948. Salzburg [1949]. (Schwabenbuch-Reihe 1) i Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien (1961).

59 Schäffer, Geschichte der Gemeinde Gajdobra, str. 266.60 Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, str. 163.61 Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“, str. 160.62 Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, str. 163.63 Martin Schneider (ur.), Milititsch, Freilassing 1961 (Donauschwäbische Beiträge 43), str. 240. –

Up. Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, str. 164.64 Mesli (ur.), Filipowa, Bd. 8, str. 278 –279.65 Katsch, die Geschichte der deutschen Kolonisten in einem serbischen Dorf, Offenbach 1988.

Saopštenje Herberta Šena za vreme konferencije u Radgoni koji je taj podatak saznao tek kasnijim posetama. Neka srpska istorija Kaća se nije mogla naći.

66 Up. Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 –1952 (Zentral-europa-Studien 13), Wien 2008, str. 89 – 93; Vladislav Rotbart, Jugosloveni u mađarskim zatvo-rima i logorima 1941–1945. (Biblioteka Stradanja i otpori 1), Novi Sad 1988.

67 Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, str. 166.68 Christian Ludwig Brücker (ur.), Heimatbuch der Gemeinde Schowe, Winneden 1961, str. 286–287.

69 Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, str. 169 –170. – Kratak pregled u Stationen eines Völ-kermords. Die Deportation von Deutschen aus dem vormaligen Jugoslawien 1944/45 – 1949 in die Sowjetunion. 2. izd. (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 122), München 2006.

70 Awender, Stefansfeld, str. 188.71 Völkl, Der Westbanat, str. 70–81.72 Awender, Stefansfeld, str. 189; Völkl, Der Westbanat, str. 81.73 Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“, str. 158.74 Awender, Stefansfeld, str. 190.75 Awender, Stefansfeld, str. 191; Völkl, Der Westbanat, str. 81.76 Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. The Disappearance of the Vojvodina Germans, Bel-

grade 2000, str. 146–173; Isti, Die Vertreibung der volksdeutschen und ungarischen Bevölkerung der Vojvodina am Ende des Zweiten Weltkriegs, u: Ralph Melville, Claus Scharf (ur.), Zwangsmi-grationen im mittleren und östlichen Europa. Völkerrecht, Konzeptionen, Praxis (1938–1950) (Veröffentlichungen des Instituts für Europäische Geschichte Mainz; Beiheft, tom 69), Mainz 2007, str. 407–420; Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina, str. 226; Wehler, Einleitende Darstellung, str. 88E.

77 Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher, str. 161. – O literarnim tekstovima vidi Ivan Poljaković, Schatten der Vergangenheit. Flucht und Vertreibung in der donauschwäbischen Literatur der Nachkriegszeit = Sjene prošlosti, Zagreb 2009.

78 Npr. Vladimir Geiger, Što se dogodilo s folksdojčerima? Sudbina Njemaca u bivšoj Jugoslaviji, Zagreb 1993; Isti, Nestanak folksdojčera, Zagreb 1997; Nenad Stefanović, Ein Volk an der Donau. Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien unter dem kommunistischen Tito-Regime. Gespräche und Kommentare serbischer und deutscher Zeitzeugen (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 117), (3. nem. izd.) München 2005.

79 Izrazito opširno npr. u Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 131–152.80 Tako u Lisa Flassak (ur.), Ernsthausen. Das Schicksal eines deutschen Dorfes im Banat. Ein Hei-

matbuch, Rastatt 1983, Bd. 2, str. 232, Bd. 3, str. 47, up. Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 164.

81 Rohrbacher, Ein Volk ausgelöscht. Rorbaher se nije bavio evakuacijom.82 Genocide of the Ethnic-Germans in Yugoslavia 1944–1948. Ur. Danube Swabian Association of

the USA, Santa Ana (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 91), Cal. 2001. Nećemo ovde ulaziti u to u kojoj meri je srpsko prebacivanje za genocid „Hrvatima“ na ovo uticalo. (Up. Nenad Stefanov, Wissenschaft als nationaler Beruf. Die Serbische Akademie der Wissenschaften 1944–1992. Tra-dierung und Modifizierung nationaler Ideologie (Balkanologische Veröffentlichungen 52), Wies-baden 2011. str. 331).

83 Up. Borivoj Pajović, Milorad Radević, Bibliografija o ratu i revoluciji u Jugoslaviji. Posebna izda-nja 1945–1965 (Ratna prošlost naših naroda 98), Beograd 1969.

84 Geiger, Nestanak folksdojčera, 1997, str. 125.

174 175JOŽE DEŽMAN POZABLJENA DEDIŠČINA NEMŠKE MANJŠINE V SLOVENIJI

zastali.1 Republika Slovenija je kljub nasprotovanju titofilov sprejela številne ukrepe tranzicijske pravičnosti. V paket t. i. vojnih zakonov sodijo Zakon o denacionalizaciji (1991), Zakon o žrtvah vojnega nasilja (1995), Zakon o popravi krivic (1996), Zakon o vojnih grobiščih (2003). ZPKri je bil po dolgih razpravah sprejet leta 1996. Levičarska večina je sprejela okrnjen zakon. Niso priznali pravic žrtvam revolucionarnega terorja med drugo svetovno vojno (do 15. maja 1945), v zakonu se ni smel uporabiti termin komunistično nasilje, pravice žrtev so nižje kot pravice upravičencev na strani parti-zanskega gibanja. Tifotili so tudi ovirali delo Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic, njeno delovanje je zagotovilo vztrajno prizadevanje dolgoletnega pred-sednika Janeza Lukača. Arhivsko gradivo Komisije nastaja od leta 1997, ko je Komisija začela z delom. V dosedanjem delu je Komisija obravnavala več kot 24.000 vlog z več kot 31.000 vlagatelji. Po podatkih iz marca 2012 je skupno število upravičencev 31.202 osebi.2

Naj z nekaj primeri izmed desettisočev usod ilustriram razsežnosti zločinov in kršitev človekovih pravic v državljanski in razredni vojni titoizma proti prebivalstvu Slovenije ter njihovo tabuizacijo v titoizmu. Danijel Grafenauer je povzel spoznanja o Nemcih, torej „nemško govoreči etnični skupini prebivalcev Slovenije“, v katero zajema „osebe avstrijske in nemške narodnosti ter osebe z nemškim maternim jezikom glede na popise prebivalstva v obeh Jugoslavijah in Sloveniji od leta 1921 do leta 2002 […] Način izgona je bil podoben nemškemu ravnanju ob izselitvah slovenskih družin.“3 Spomini Zdenka Zavadlava potrjujejo tako trditev oz. jo še stopnjujejo:

„To noč nas čaka najtežji izselitveni predel ob zahodni meji z Avstrijo, kjer je nemška manjšina strnjeno naseljena v nekaj vaseh: Fikšincih, Kramarovcih, Ocinju in drugod. Nemcev iz Apaške doline pa tokrat še ne bomo izselili, ker še niso pripravljeni priseljenci, ki bodo morali skrbeti za živino. Zvečer se razdelimo po tistih vaseh. Sam grem v Fikšince. Terencev pa pooblaščenstvo skoraj ni moglo spraviti skupaj, kajti v teh vaseh so vsi, v celoti, na izselitvenih seznamih. Ugotovimo, da je na seznamu celo terenec, ki nas spremlja, ker pa je Slovenec, ga črtamo. V teh krajih je namreč bivala nemška manjšina, ki je bila ponekod, zlasti v Fikšincih, zelo strupena do Slovencev. Grem od hiše do hiše s knojevskim oficirjem, da jim poveva sklep o izselitvi. Imajo dve uri časa za pripravo prtljage in za nahranitev živine. Pri neki hiši nočejo odpreti vrat. Tolčemo po njih. Jaz se že utrudim, zato nadaljuje knojevec. Tedaj se vrata odpro na stežaj, ven pa stopi orjaški kmet s sekiro. Z njo preseka knojevskemu oficirju glavo prav čez polovico. Česa tako groznega še nisem videl. Glava se počasi odpira na vsako stran, potem pa mrtvecu obleži na ramenih. Oficir se sesede, Švaba pa tuli na vratih in plane s sekiro naprej. Umaknem se, hišo obdajajoči knojevci pa začno streljati proti hiši. Ubijejo kmeta in, kot smo pozneje videli, tudi vso družino z otroki vred. Ko so namreč zagledali svojega razmesarjenega oficirja, jih ni bilo mogoče več zaustaviti.“4

Pred koncem vojne naj bi pobegnilo 15.000–16.000 slovenskih Nemcev. Nekateri slovenski zgodovinarji so se pri raziskavi usode nemške manjšine v Sloveniji oprli na podatke politične policije, da je bilo iz Slovenije izgnanih 9.474 pripadnikov nemške manjšine.5 Roman Leljak pa je v Arhivu RS pregledal primarne vire in popisal ljudi, ki so jih izgnali kot nemško manjšino. Prišel je do števila več kot 16.000, torej skoraj dva-krat več kot navaja udbovska statistika.6

Dovolj neopredeljena je Grafenauerjeva tudi oznaka zločinov nad slovenskimi Nemci: „Števila tistih Nemcev iz Slovenije, ki so izgubili življenje med vojno ali nepo-sredno po njej (zunajsodni poboji, justifikacije, pomanjkanje in kruto ravnanje), ni mogoče natančno ugotoviti (verjetno okoli 1.500), vsekakor pa ne 6.000 in več, kot navajajo nekateri nemški in avstrijski viri.“ Po trditvi, da so „nekateri […] prišli pred vojaška sodišča in bili justificirani“,7 bi sklepali, da so bili slovenski Nemci postavljeni pred sodišča.

Tovrstna zamegljena govorica je na splošno značilna za negotov odnos Slovencev do svojih nemških sosedov. Vendar je prav taka govorica v službi ohranjanja tabujev titoizma, ki so skušali prikriti titoistične vojne zločine, zločine proti človečnosti in dolg seznam kršitev temeljnih človekovih pravic v titoizmu. Zato je temeljno izhodišče za

Slovenija po skoraj stotih letih od razpada Avstro-Ogrske pred mednarodnim sodi-ščem rešuje zadnjo mejo s Hrvaško, ki je včasih v večini poteka razmejevala avstrijski in ogrski del monarhije. Konfliktna stanja ob slovenskih mejah po prvi in drugi sve-tovni vojni so zaznamovali tudi siloviti pretresi v slovenski družbi in njenih manjšinah na eni strani, po drugi strani pa je spopad šestih narodov za isto zemljo usodno zazna-moval tudi slovenske manjšine zunaj meja Slovenije.

V Sloveniji ima razprava o položaju manjšin raznorodna obličja. Po drugi svetovni vojni so Madžare sicer začeli zbirati v koncentracijskih taboriščih, jih nekaj tudi pobili, se znašali nad njimi, vendar so ostali. Tudi Italijanov so nekaj pobili, nekaj jih je pobe-gnilo, večina pa je ob londonskem sporazumu optirala za Italijo. Vendar tako madžar-ska kot italijanska manjšina uživata zaščiten položaj in imata vsaka svojega poslanca v slovenskem parlamentu. Povsem drugačen je položaj Nemcev, Judov in Romov. Na eni strani manj upoštevanih manjšin je manjšina, ki je bila večinsko na strani nacionalso-cialistične agresije, na drugi strani pa so slovenski Judje, predvsem tisti v Prekmurju, in slovenski Romi, predvsem tisti na ozemlju medvojne Ljubljanske pokrajine, ki so bili žrtve genocidnega iztrebljanja: prvi nacionalsocialističnega leta 1944, drugi pa komunističnega leta 1942.

Ob teh zgodovinskih manjšinah pa vstopajo v slovensko javnost in politiko tudi nove manjšine; oblikujejo jih ekonomski priseljenci, ki so v zadnjih desetletjih druge Jugoslavije prišli v Slovenijo iz republik nekdanje Jugoslavije.

Nemci in SlovenciNaj v nadaljevanju opozorim na nekaj dejstev v zvezi s titoističnim nasiljem (tudi nad nemško manjšino), ki jih omogočata dva temeljna kompleksa novih virov in razisko-valnih ugotovitev. Od leta 2005 sem predsednik Komisije Vlade RS za reševanje vpra-šanj prikritih grobišč in član Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic. V obeh primerih soočanje s tabuji titoizma in vstopanje Slovenije v evropske procese obsodbe totalitarnih režimov povezujeta usodo vseh, ki so bili žrtve titoističnega terorja in rasistične diskriminacije.

Najhujši zločin titoizma, katerega dimenzije so bile skrbno skrite tako pred domačo kot mednarodno javnostjo, so bili pomori vojnih ujetnikov in civilistov med drugo svetovno vojno in po njej. Ti so se v velikem obsegu začeli takoj, ko Rdeča armada partizanom omogoči vdor v Srbijo. Krvavi vrhunec te morije pa je bil po koncu druge svetovne vojne pomladi 1945 v Sloveniji. Več sto množičnih grobišč, verjetno ne manj kot sto tisoč umorjenih. Titoistični tabu nad temi zločini je bil vzdrževan s skrajnimi ukrepi. Morišča in grobišča so zakrivali z miniranjem, navažanjem smeti, prekopava-njem. Do razpada titoizma je te lokacije nadzirala policija. Še v sedemdesetih letih so bili posamezniki obsojeni zaradi kršenja tega tabuja – npr. zaradi branja pričevanj o pomorih, ki so bila natisnjena v tujini. Gre za največji zločin po 2. svetovni vojni v Evropi. V Sloveniji je bilo v dveh mesecih pomorjenih več kot odstotek prebivalstva in verjetno več kot 80.000 vojnih ujetnikov in civilistov drugih narodnosti (predvsem Hrvati, Srbi, Nemci).

Tako vladne komisije kot parlamentarne preiskovalne komisije so od leta 1990 odkrivale razsežnosti zločina. Sistematična topografija se je začela leta 2000, do danes je odkritih več kot 600 prikritih morišč in grobišč. Od leta 2005 je bilo izvedenih nekaj prekopov grobišč in identifikacij žrtev, ki pa so z nastopom levičarske vlade leta 2008

Pozabljena dediščina nemške manjšine v Sloveniji

Jože Dežman

176 177JOŽE DEŽMAN DAS VERGESSENE VERMÄCHTNIS DER DEUTSCHEN MINDERHEIT IN SLOWENIEN

pobili lokalni oblastniki. Tretja skupina pa so ljudje, ki so bili pred sodišči obsojeni (praviloma na krajše zaporne kazni in zaplembo premoženja), potem pa so jih ubili. Med temi so predvsem vsi, ki jih je tajna politična policija preganjala kot „kulturbun-dovce“.

Vsaka zgodba ima seveda značilne posebnosti, vendar naj ilustriram dogajanje s primerom Emerika Mayerja, rojenega 22. januarja 1880 v Ljubljani. Mayer je bil las-tnik trgovske hiše v Ljubljani, tovarne in vile na Bledu. Na Bledu ga npr. omenjajo kot lastnika tovarne vezenin, ni pa omenjena njegova povojna usoda. Politična policija je Mayerja označila tako: „Je Nemec. Bil je Volksdeutsche.“ Mayer sam pa je zasliševalcu pojasnil, da je bil pri kulturbundu le „do časa, ko bi moral optirati [oditi v Nemčijo – op. p.] in nisem hotel tega storiti.“ Ko se je 12. maja 1945 znašel v zaporu, so njemu v prid pričali številni ljudje, omenimo npr. peticijo 45 žena blejskih vasi Zagorice in Želeče, ki so s svojimi podpisi potrdile, da jim je Mayerjeva hčerka Eda „za časa oku-pacije stala na strani s prostovoljnimi prispevki za naš odbor OF13. Darovala nam je zelo veliko za izseljence, bila nam je vedno naklonjena, kadar smo jo obiskale. Rešila je mnogo internirancev iz taborišča Begunje in drugih zaporov“. Nekatere zahvale hva-ležnih posameznikov in družin govorijo o resničnosti teh navedb. Eda Mayer je v pismih Udbi14 in predsedniku slovenske skupščine Josipu Vidmarju poudarjala, da je oče podpiral njeno delo za partizansko gibanje. Ljubljanske priče pa navajajo Mayer-jeve intervencije in pomoč. Slavko Višnar je npr. pričal, da se je Mayer, ko so mu leta 1943 sodili, „z vso energijo zavzel zame ter na podlagi uspešnih intervencij dosegel, da se je nameravana smrtna obsodba spremenila v 30 letno zaporno kazen.“ Potem je Mayer več kot dve leti Višnarjevega zapora „v polnem obsegu vzdrževal mojo rodbino, obstoječo iz žene, otroka in onemogle tašče“. Omenimo, da so dobrodelne ljubljanske ženske poudarjale, da je bil Mayer že pred drugo svetovno vojno „največji in splošni podpornik“ revnim otrokom.

Vse povedano je bilo zaman. Mayer je bil s sodbo vojaškega sodišča ljubljanskega vojnega območja, št. I Sod. 536/45, obsojen na šest mesecev zapora, izgubo državljan-skih pravic in zaplembo celotne imovine. Konec leta je bil poslan v mariborske zapore Ozne15. Usoda družine je opisana v vlogi na Komisijo Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic: „Leta 1945 sta bili hčerki stari 32 in 19 let, navajeni lepega življenja in izobilja, ki jima ga je nudil uspešen oče. Naenkrat sta bili po krivici ob vse, ob izje-mnega očeta, ki je bil krivično aretiran, mučen zaprt in končno na najbolj poniževalen način ubit, kljub prestani kazni. Izgubili sta popolnoma vse, tudi vse osebne predmete. Mati in Doris sta bili aretirani že 14. 05. 1945 in bili najprej tri mesece zaprti v Lju-bljani, kjer sta bili do skrajnosti trpinčeni in poniževani. Po odpustu je bila mati štiri-

primerjavo položajev različnih skupin žrtev titoizma, da so Nemci v istem položaju kot vse druge, predvsem pa slovenske žrtve titoistične državljanske in razredne vojne.

Hladna vojna z železno zaveso je preprečevala odkrito razpravo o bolečih razmer-jih med narodi – tako na mednarodni ravni kot notranjepolitično. Tako se na eni strani poudarja, da Italija ni obsodila fašističnih zločincev, da je bila denacifikacija v Avstriji bolj amnestija kot obračun z nacionalsocialističnimi zločinci, na drugi strani pa se v Italiji poudarja fojbe in eksodus italijanskega prebivalstva iz Slovenije ter parti-zanske ugrabitve ljudi na Koroškem in Štajerskem kot tudi zločine nad nemško manj-šino v Jugoslaviji. V Jugoslaviji je sistem ohranjanja in razvijanja revolucionarnih izro-čil postavil nepregledno mrežo tabujev, ki so sto tisočem usod omejevali dostop v javni spomin. Ta sistem je onemogočal normalen razvoj vsem, ki jih je označil kot „izda-jalce“, „kolaborante“ in „razredne sovražnike“. V mnogih primerih je lahko na eno osebo, družino, družbeno skupino letelo več očitkov. In posledično so bili deležni različnih represivnih in diskriminatornih ukrepov.

Tito prekosi StalinaResnica o najhujših zločinih in kršitvah človekovih pravic v titoizmu v prvih letih po drugi svetovni vojni le počasi dobiva statistične okvire. V sklepni fazi državljanske vojne je po koncu druge svetovne vojne spomladi 1945 zlasti v Sloveniji in na Hrvaš-kem pobitih več kot 200.000 vojnih ujetnikov in civilistov. V Sloveniji, na Hrvaškem in v Srbiji je več kot 1700 prikritih morišč in grobišč.8

Tito ima po drugi svetovni vojni obdobje, ko njegov režim v morilski ihti prehiti Stalinovega. Če npr. v Sovjetski zvezi pobijejo manj kot štiri desetine nemških vojnih ujetnikov, jih v Jugoslaviji po drugi svetovni vojni okoli polovico (okoli 75.000–90.000 ubitih in okoli toliko izpuščenih).9 Od jugoslovanskih Nemcev jih v Jugoslaviji pobi-jejo četrtino vseh, ki jih po drugi svetovni vojni dobijo v roke (od okoli 200.000, ki ostanejo v Jugoslaviji, jih je ubitih več kot 50.000).10 Vendar je večji delež žrtev kot med Nemci med jugoslovanskimi protikomunisti. Po drugi svetovni vojni npr. pobijejo več kot 13.500 slovenskih vojnih ujetnikov iz domobranskih enot, v roke pa jih verjetno niso dobili kaj dosti več kot 15.000, torej je pobitih kar okoli 90 odstotkov. Skrajno nasilje s stalinističnimi sodnimi procesi, sodnimi umori, pobijanjem na mejah in pri preganjanju različnih uporniških skupin, s koncentracijskimi taborišči, suženjskim delom se je nadaljevalo še v prvo polovico petdesetih let.

Srbski zgodovinar Srđan Cvetković navaja, da so v letih 1944–1953 odvzeli svo-bodo verjetno okoli pol milijona ljudem (okoli tri odstotke prebivalstva). Med njimi je bilo okoli 300.000 različnih predstavnikov meščanske družbe, okoli 100.000 kmetov, ki so se upirali kolektivizaciji in odkupu, več kot 55.000 so jih zaprli zaradi informbiroja. V zaporih pa je bilo veliko več ljudi, saj mnogi niso prišli pred sodišče. Cvetković oce-njuje, da je od leta 1944 do 1953 šlo skozi zapore okoli milijon ljudi (po uradnih stati-stikah v letih 1947–1953 okoli 350.000 ljudi).11

Vendar so bile prav tako kot ubijanje in druge oblike državnega terorizma za stoti-soče prebivalcev Slovenije usodne druge oblike kršenja človekovih pravic in rasistična diskriminacija. Titoizem jih v različnih oblikah ves čas svojega obstoja uporablja za zatiranje demokratov, vernikov (zlasti katoličanov), za uničevanje kulture in civiliza-cije v razredni vojni zlasti proti meščanstvu in kmetom. Slovensko ustavno sodišče je titoizem obsodilo kot totalitarni sistem, ki so „ga zaznamovale obsežne in grobe krši-tve človekovih pravic in temeljnih svoboščin, zlasti v desetletju neposredno po drugi svetovni vojni.“12

Zločini proti človečnostiV preiskavi proti Mitji Ribičiču, visokemu funkcionarju tajne politične policije, so zunajsodne poboje vojnih ujetnikov in civilistov opredelili kot zločin proti človeštvu. Vendar je bilo v tem pobijanju nekaj skupin žrtev, katerih uboji so bili posebej zavr-žena dejanja. Prva taka skupina so pobiti ranjenci, invalidi in bolniki, včasih tudi s spremnim osebjem. Med njimi so bile tako slovenske kot nemške žrtve. Druga skupina so ljudje, ki so jih že izpustili iz taborišč in zaporov, pa so jih potem na lastno pest

Blagovnica Mayer v Ljubljani, nedatirano.


Pričevanje sester Ogrizek, Emilije, por. Rudež, in Mihaele, por. Vodan, je zapisal Martin Kostrevc. Na Ogrizkovi kmetiji na Pohorju so pomagali partizanom. Sestri sta za veliko noč leta 1945 pripeljali domov ameriškega letalca Richarda Nefa, štiriin-dvajsetletnega Američana iz manjšega mesta blizu New Yorka. Po dogovoru s par-tizani se je skrival v bunkerju pri Ogrizko-vih. Pri njih je ostal še nekaj dni po koncu vojne. „Grofica“ je bila vzgojiteljica Fride-rike, ki se je leta 1937 poročila z grofom Schönbornom, ta pa je leta 1942 umrl. Fri-derike se je leta 1944 zbližala z angleškim vojnim ujetnikom, ki se je po vojni vrnil v Anglijo. Schönbornova, ki je pomagala partizanom, je hodila tudi k Ogrizkovim. Ogrizkov Hanzek je odpeljal Nefa k Angležu na slivniški grad, da bi mu uredil odhod domov. Hanzeku je Schönbornova

napisala potrdilo, da je pripeljal pilota. To potrdilo je Ozna našla pri Hanzeku, ko so ga aretirali. Konec junija ali na začetku julija 1945 sta oče in Mihaela šla na mariborsko sodišče vprašat za Hanzeka, pa so rekli, da ni več živ in da je nekje na Pohorju.17

Večino od okoli sto tisoč po drugi svetovni vojni pobitih na slovenskih tleh ne bo mogoče prekopati in identificirati. Potem ko se je v mandatu vlade Janeza Janše, čigar oče domobranec se je rešil iz morišča v Kočevskem rogu, zlasti po zaslugi pravosod-nega ministra Lovra Šturma, raziskovanje, urejanje morišč premaknilo ter so bili opravljeni tudi prvi prekopi in nekaj identifikacij žrtev, se je pod levičarsko vlado Boruta Pahorja oz. zaradi njenih titofilnih botrov delo skoraj ustavilo. Ne z avstrijske ne z nemške strani ni bilo posebnega zanimanja za iskanje in prekop grobišč z ubitimi pripadniki nemške manjšine.

najstkrat operirana zaradi nehumanega odnosa v zaporih in okvare zdravja, ki jo je utrpela. Dne 10. 12. 1945 sta bili Doris in Eda skupaj z materjo napoteni v Baragovo semenišče, kjer so ostale do 29. 12. 1945. Na Silvestrovo 1945/1946 je bila družina, brez očeta, izgnana v Avstrijo, od koder so šli v Italijo. Samo znancem in dobrim ljudem se imajo zahvaliti, da so ostali pri življenju. Vsi so bili do skrajnosti prizadeti, uničeni in ponižani. Izgubili so očeta, tedaj sploh še niso vedeli, da je bil ubit. Izgubili so stanova-nje, vse premoženje, ves denar, ves nakit, vsa oblačila razen tistih, ki so jih imeli na sebi, vse znance, vse prijatelje in domovino. Pričelo se je trpljenje in popolnoma spre-menjena življenjska pot. Za obstoj jih je vodila pot po svetu od Italije, Nemčije, Argen-tine, nazaj v Italijo in končno domov. V tem času jim je po hudem trpljenju umrla mati in brat.“

Mayerjev dosje nam pove: „Izseljen 22. 1. 1946.“ V resnici pa je bil Mayer ubit. Kako je bil ubit, je družina zvedela šele leta 1955, ko je Joseph Kuhn v Švici napisal pričevanje, kako je bil v Radvanju pri Mariboru 23. maja 1945 aretiran in septembra 1945 prestavljen v moški zapor na Pobrežje. Sredi januarja so začeli pobijati in nasled-nji večer je prišel na vrsto tudi Mayer. Odpeljali so ga na Areh na Pohorju z ljubljan-skim trgovcem s steklom Julijem Kleinom, ki je bil obsojen na istem procesu kot Mayer. Mayerjevim so v denacionalizaciji vrnili premoženje in jim tudi priznali pra-vice po Zakonu o popravi krivic. Po zahtevi za varstvo zakonitosti je 15. novembra 1990 vrhovno sodišče razveljavilo sodbo vojaškega sodišča in Mayerja ter soobtožence oprostilo.16

Nepokopani mrtviZakonca Leitinger, Mihael, roj. 1912, in Ivana, roj. 1915, sta z otroki Marjeto, roj. 1938, Mihaelom, roj. 1940, Aleksandrom, roj. 1943, in Ivano, roj. 1944, živela v Slivnici. Kot pripadnika nemške manjšine so ju aretirali in ubili verjetno 11. maja 1945 v gozdu pri Čreti. Dne 6. decembra 1946 so starejše otroke z materinim bratom Albinom Presker-jem, materjo in s sestro poslali z drugimi pripadniki nemške manjšine v taborišče Tensko Mitnico in nato v Kničanin v Vojvodino. Otroci so bili tam do novembra 1947. Ivano-Nano, staro 14 mesecev, so dali v rejo zakoncema Križnik v Hotinji vasi. K dru-gim se je vrnila stara enajst let. Nato so otroci postopoma odšli v tujino: Ivana na Švedsko, Mihael v Avstralijo, Aleksander, ki danes živi v Orehovi vasi, v Nemčijo, Mar-jeta je že umrla v Zagrebu.

Omenimo, da je Aleksander septembra 2002 vložil tudi „ovadbo zaradi kaznivega dejanja genocida“ zoper Mitjo Ribičiča-Cirila, in sicer zaradi interniranja in ubijanja pripadnikov nemške manjšine v letu 1945. Za grob staršev so jim povedali domačini. Nekaj domačinov je žrtve v plitvem grobu, iz katerega so živali začele raznašati posmrtne ostanke, pokopalo globlje. Mihael se je nekje leta 1958 (še pred odhodom v Avstralijo leta 1961) dokopal do posmrtnih ostankov, vendar je bila stara mati proti temu, da bi jih prekopali. Aleksander je grob uredil, nanj je postavil ploščo z imeni staršev leta 1978 ali 1980. Pred tem je postavil mali križ, ki pa so ga razbili. Čeprav družinski grob ne spada med vojna grobišča, je Aleksander maja letos vložil prošnjo za prekop na službo za vojna grobišča. Ker ta brez pogodbenega sodelavca ne more evi-dentirati grobišča, tudi soglasja ni bilo. Zato se je ob podpori civilne iniciative, ki jo vodi Martin Kostrevc, 28. septembra 2011 zbrala skupina, ki je želela prekopati Ivano Leitinger in Mihaela Leitingerja. Pokazalo pa se je, da je v grobu več oseb. Posmrtni ostanki so bili v izjemno razkrojenem stanju, ostale so skoraj samo načete dolge kosti in lobanje. Poleg tega pa se je grobišče nadaljevalo pod veliko bukvijo. Zato so bili obveščeni kriminalisti, najdeni posmrtni ostanki pa predani v hrambo v kostnico na pokopališču Dobrava. Dokončni prekop posmrtnih ostankov je bil izvršen 22. decem-bra 2012. Pogreb zakoncev Leitinger in štirih neznanih žrtev 16. februarja 2013.

Kdo bi bile lahko še druge žrtve? Po enem pričevanju je noseča slivniška „grofica“ izginila, ko se je peljala s Francozinjo „proti Račam – na posti so ju sneli z voza, ju zaprli – nato je prišel avto od Ozne in ju odpeljal“. Tiste dni je iz slivniškega gradu Ozna odpeljala še Mileno Zakrajšek, vrtnarja Kranjca, izginilo je še več okoličanov.

Pogreb zakoncev Lei-tinger in štirih nezna-nih zrtev.

Leitinger grob.

Delni prekop 28.9.2011.

Ivana in Mihael Leitinger.


razpršenost in v pretežni meri neavtohtonost.“23 Taka ocena je za nemško skupnost v drugačnih razmerjih veljala za vse skupine, ki jih je napadel titoizem: kmetstvo, meščanstvo, podjetnike, plemstvo in vernike.

Danijel Grafenauer je predstavil „društva nemško govorečih prebivalcev v Slove-niji: Društvo Kočevarjev staroselcev/Gottscheer Altsiedler Verein, Zveza kulturnih dru-štev nemško govoreče etnične skupnosti, Slovensko kočevarsko društvo ‚Peter Kosler‘, Kulturno društvo Apaško polje, Mednarodno društvo ‚Most svobode – Freiheitsbrücke – Freedomsbridge’, Društvo nemško govorečih žena ‚Mostovi/Brücken‘“. Svojo predstavi-tev sklene z napotkom: „Državne institucije morajo omogočiti, da se kulturna raznoli-kost in pestrost narodnostne sestave (npr. ostanki Kočevarjev in Nemcev) v Sloveniji ohrani in neguje.“24

Vendar ne gre samo za to, da bi ohranili tisto, kar je ostalo po totalitarni destrukciji. Tako za nemške kot slovenske žrtve je pomembno, da v javni spomin vstopi tako nji-hova tradicijska kultura kot tudi škoda, ki jo totalitarni titoizem povzroči tej kulturi in njenim nosilcem. Izhodišče za tak pristop je obsodba vseh totalitarnih in represivnih režimov. In raziskava vsebin, ki so bile zaradi kakršnega koli razloga tabuizirane. To pomeni dojeti filtre in pristranosti, ki jih vsakodnevno doživljamo. V angleški različici Wikipedie je npr. za mednarodno priznanega Thomasa Luckmanna navedeno:

„Thomas Luckmann (born October 14, 1927) is a German sociologist of Slovene origin. His main areas of research are the sociology of communication, Sociology of knowledge, sociology of religion, and the philosophy of science. He was born as Tomaž Luckmann in the Slovenian industrial border town of Jesenice, then part of the King-dom of Yugoslavia. His father was an Austrian industrialist, while his mother was from a Slovene family from Ljubljana. On his mother side, he was the cousin of the Slovene poet Božo Vodušek. He grew up in a bilingual environment. In the family, they spoke both Slovene and German, and he attended Slovene language schools in Jesenice until 1941, and then German ones. After World War II, the family emigrated to Austria.“

V slovenski različici pa piše le: „Thomas Luckmann, nemško-slovenski sociolog, * 14. oktober 1928, Jesenice.“ Ne ena ne druga zgodba ne pove, da so Tomaževega/Tho-masovega očeta Karla Luckmanna, jeseniškega župana, 17. aprila 1942 ubili partizani. Zaradi tega in še enega partizanskega napada so okupatorji ustrelili 49 slovenskih tal-cev. Če bi šli po družinski veji Voduškov, bi prišli tako do vodilnih slovenskih komu-nistov kot protikomunistov – in ugotovili bi, da v družinskem krogu Voduškov o tem niso veliko govorili.

Podoben je primer Ota Paara, hotelirja in med nemško okupacijo blejskega župana. Zaslužen je bil, da je nastalo portoroško podjetje Droga. Ni pa povedano, da je bil Paar 18. julija 1946 obsojen na sedem let zapora in bil v zaporu do 30. junija 1950. Umrl je v Ankaranu leta 1969. Prav tako ni povedano, da je bil njegov sin Otto Franciscus Paar „najverjetneje ubit v taborišču v Begunjah“.25

V razžarjenem času sovraštva so posebej pomembni primeri medčloveškega sočutja in pomoči. Tak primer, ki je vreden natančne raziskave, je Sorica s sosed-njimi vasmi. Tamkajšnje prebivalce so nemški okupatorji označili kot nemški jezi-kovni otok (Sprachinsel). Tamkajšnje moške so leta 1944 mobilizirali v postojanko finančne straže. Večjih spopadov s partizani ni imela. Moški so se javili in bili areti-rani sredi maja 1945. Osem so jih pobili, enega obsodili na smrt in ustrelili novem-bra 1945. Decembra 1945 so iz treh vasi izselili petnajst družin kot „nemške“. Pa je bila med njimi tudi štirinajstčlanska družina, ki je med vojno dala „za hrano parti-zanom 8 govedi in konj, vsa leta vojne pa še drugo hrano in oblačila“. Druga družina je dokazala, da je bila izseljena zaradi lažne prijave človeka, ki je potem zasedel njeno domačijo. Po mnogih prošnjah so se družine vrnile v Slovenijo med oktobrom 1946 in letom 1952.

Izjava ene od družin je ilustrativni vzorec za trpljenje, ki so ga v taki ali drugačni obliki doživele družine vseh tabuiziranih mrtvih (več tisoč civilistov in več kot petnajst tisoč vojnih ujetnikov iz protikomunističnih enot, ki jih pobije partizansko gibanje, več kot petnajst tisoč prisilnih mobilizirancev, padlih v okupatorskih armadah, pred-

Samozavest in istovetnostJožef Felix von Vest, rojen leta 1769 v Celovcu, se je leta 1806 priženil na Šempetrsko graščino v Stražišču pri Kranju. Njegova druga žena je bila Slovenka. Njun sin Viktor Lorenz je bil predsednik deželnega sodišča v Celovcu. Rod je nadaljeval Viktor Karl Anton, komandant mornariškega korpusa cesarsko-kraljeve mornarice v Pulju. Nasle-dil ga je sin Viktor, rojen leta 1917. Bil je slovensko zaveden, Sokol. Med drugo sve-tovno vojno je bil mobiliziran v nemško vojsko, izginil je junija 1944 pri Vitebsku v Belorusiji. V času, ko je oče padel na ruski fronti, je bil 11. junija 1944 v Stražišču rojen Aleks Leo. Ta se je šele po osamosvojitvi Slovenije zavedel svoje plemiške identitete. Leta 1998 je zapisal, kako ga je bilo dolga desetletja „sram, da izhajam iz plemstva, sram me je bilo dejstva, da je bil moj oče leta 1944 kot nemški vojak pogrešan na ruski fronti, sram, ker so nas leta 1948 stražiški udbovci dobesedno vrgli iz najemniškega stanovanja, sram, ker kot otrok nemškega vojaka nisem smel v zdravstveno kolonijo, sram, ker sem kljub izobrazbi moral služiti vojaški rok v kazenski enoti“. Ko je svojo plemiško identiteto utemeljeval na rodoslovnih študijah, ga je vodilo afirmativno izhodišče, da je mogoče „na podlagi zgo dovinskih dokazov vzpostaviti most do pozi-tivnih vrednot in samopodobe na roda, ki so bile zaradi ideoloških zlorab sprevržene v svoje nasprotje“. Magdalena, hčerka Viktorja Lorenza, se je poročila z Otom pl. Detelo, okrajnim glavarjem v Radovljici (njegov oče Oto st. je bil deželni glavar Kranjske). Kari Palm ima priimek po očetu, madžarskem oficirju, ki je služboval na Vrhniki. Z materjo sta se po dveh letih ločila, oče je optiral za Madžarsko. To družino so določili za izgon iz države kot domnevne Nemce. 22. decembra 1945 so bili Oton in Magdalena Detela ter Karl Palm z nosečo ženo in dveletno hčerko aretirani. Oton in Magdalena sta v taborišču v Mariboru februarja 1946 izčrpana umrla, Palmove pa so aprila 1946 izgnali v Avstrijo.

Aleks Leo pl. Vest in Karl Palm sta začela boj za denacionalizacijo. Že za to, da je bilo Palmu priznano jugoslovansko državljanstvo, je bilo treba do ustavnega sodišča. Po dolgoletnem pravdanju (kakršno pa je doletelo tudi premnoge slovenske denacio-nalizacijske upravičence) je Vest dobil nazaj družinsko graščino in jo ureja. Palmova hčerka Jute, por. Auersperg, pa se vrača v Slovenijo in upravlja z vrnjenim družinskim premoženjem.19 Stotine podobnih pričevanj dokazuje, kako težko je bilo ohraniti oz. na novo vzpostaviti zaradi titoistične agresije uničene osebne in skupinske identitete.

Otroci s PetričkaLeta 2007 je bil za slovenski film leta razglašen dokumentarec Mirana Zupaniča Otroci s Petrička.20 V njem nastopajo sirote, ki so jim v zunajsodnih pobojih ubili enega ali oba izmed staršev in so jih potem iz koncentracijskega taborišča na Teharjah preme-stili v otroško taborišče Pri Petričku. Med njimi so tako potomci nemških kot tudi slovenskih in mešanih zakonskih zvez. Govorili so slovensko, eden pa angleško.

Tudi v dokumentarcu Jožeta Možine Zločin, ki ne zastara, je govor predvsem o preganjanju in pobijanju nemške manjšine.21 Pričevalci govorijo slovensko, živijo v Sloveniji. Dokumentarec je bil nagrajen z Jurčičevo nagrado.

Ko se spominjamo t. i. ukradenih otrok, ki so jih nacionalsocialist pobrali sloven-skim staršem in jih poslali v ponemčenje, je toliko pomembneje, da se spomnimo tudi nemških otrok, ki so jim mnogim vzeli družine in materni jezik. Po oceni je bilo tako raznarodovanih 18.000–20.000 nemških otrok v Jugoslaviji.22 Vsi pa delijo usodo s tisoči sovrstnikov, ki so bili zaradi pobitih očetov, mater, drugih sorodnikov ali zaradi družbenega položaja svoje družine dolgoročno zapostavljeni, zasramovani, življenjsko vsestransko prikrajšani.

Zgodovina brez mejaZgodovinar Mitja Ferenc povzema: „Po izselitvi Nemcev v letih 1945 in 1946 so na Slovenskem ostali le še ‚ostanki ostankov‘ nemške narodnostne manjšine. Nemško skupnost v Sloveniji (osebe avstrijske in nemške narodnosti ter osebe z nemškim maternim jezikom) označujejo vse obdobje po drugi svetovni vojni maloštevilčnost,


gracijo, kot tudi usoda pobeglih in izgnanih nemških družin. Oboje je obravnavala tajna politična policija. Tudi slovenske Nemce, ki so imeli stike s Slovenijo oz. so ostali v Sloveniji, je nadzirala tajna politična policija.

Rajko Topolovec poroča, da so 30. oktobra 2011 na zidu graščine Turnišče slovesno odkrili spominski plošči. Pobudnik postavitve je bil domačin Marjan Ribič iz hvalež-nosti do plemiške družine Lippit. Lippiti so sloveli po konjereji, tekmovali so s kasači. Jozefa Lippita je „prišel aretirat človek, ki ga je nato v trugi (vozu, namenjenemu za prevoz gramoza) odpeljal v koncentracijsko taborišče Strnišče. Nad njim in drugimi taboriščniki s plemiškimi nazivi so se na najbolj podel način (z zapiranjem v pasjo uto, s prisilo pasjega laježa, jahanjem na hrbtu, uriniranjem v usta) izživljali pazniki, ‘mladi partizani’. Ko pa je nesrečnež izdihnil, je bil zagreben ali v bližnjem gozdu, gramoznic ali morda kje na Pohorju ali v miniranem bunkerju v Slovenski Bistrici. Ostali člani družine so bili nato deportirani kot nemško govoreči v Avstrijo, od koder so se razbe-žali po vsem svetu“.29

Komisija Vlade RS za reševanje vprašanj prikritih grobišč „je večkrat predlagala, naj se prikrito morišče in grobišče v protitankovskem jarku v Teznem uredi kot spo-minski park, ki naj bo kot evropska spravna iniciativa uvrščen v program Maribora kot evropske prestolnice kulture. Okolica jarka, ki leži v območju pokopališča Dobrava, se ta hip že ureja kot parkovno območje. Torej so dani vsi pogoji, da Slove-nija kot del programa Evropske prestolnice kulture 2012 z iniciativo za internaciona-lizacijo problema prikritih morišč in grobišč povabi k sodelovanju predvsem Hrvate, Srbe, Črnogorce, Italijane, Avstrijce, Nemce in sotrpine iz nekdanjih satelitskih držav Sovjetske zveze. Tako bi lahko oblikovali dovolj odmevno pobudo, ki bi jo lahko uveljavili tudi na evropski ravni“.30

Ni videti, da bo ta pobuda uslišana, je pa prestolnica kulture spodbudila sloven-sko-nemška premišljevanja o zgodovini Maribora. Tamara Griesser-Pečar je napi-sala pregledno zgodovino Maribora, v kateri so tako slovenski kot nemški akterji korektno in uravnoteženo predstavljeni. Dramatični prelom iz nemškega v sloven-sko mesto so spremljale velike napetosti in posledično velike luknje v zgodovinskem spominu.31 Tem odnosom je bila posvečena tudi razstava Nemci in Maribor (15. Marec – 15. junij 2012) ki je želela „gledalca spodbuditi k razmisleku o tem, ali je bilo mariborsko prebivalstvo od sredine 19. do sredine 20. stoletja res na vseh rav-neh življenja ločeno na dve nacionalni skupini“. Razstava „osvetljuje v podzavesti Mariborčanov prisotno, a nikoli natančneje predstavljeno vlogo Nemcev v Mari-

vsem nemški) in družine t. i. razrednih sovražnikov: „Vlagateljica je navedla, da so očeta leta 1945 odpeljali neznano kam, stare starše, nosečo mamo in tri predšolske otroke izgnali v Sorico k družini, ki jih je bila pripravljena sprejeti. S seboj niso smeli vzeti nič, le nekaj obleke. Ko so 1946 odpeljali še starega očeta in strica, ki so ju pozneje ubili, so odšli v Zabrdo. Ker mama ni imela sredstev za preživljanje, je dala starejšega brata […] in njo k stricu, ki je skrbel za njiju, a sta morala ko 6 in 8 letna otroka trdo delati. Po stričevi poroki pa je bil zaklenjen tudi kruh in sta morala največkrat lačna opravljati vsa kmečka dela, tudi bosa kidati gnoj. S pomočjo učitelja je mama pri 46 letih dobila službo v Železnikih. Mama je stanovanje dobila, vendar je dež padal skozi streho, mraz pa je pritiskal skozi špranje v lesenih stenah. Ko so se čez nekaj let prese-lili v drugo stanovanje, so morali otroci lastnici odslužiti z delom na njenem polju in ji čistiti stanovanje. Mnogi domačini, ki so vedeli, kdo so, so jih zaničevali, mamo žalili, otroke pa tudi tepli. Tudi nadaljnje šolanje jim ni bilo dovoljeno. Posledice preganjanja čutijo vse življenje, brat pa je zaradi njih tudi umrl.“26

Duhovnik Filip Terčelj ima velike zasluge za ohranjanje slovenstva pod fašizmom in je bil zato tudi obsojen. Svoje delo je nadaljeval tudi potem, ko je pred ponovno aretacijo leta 1934 pobegnil v Slovenijo. Vse to pa mu po drugi svetovni vojni ni poma-galo. Titoistična oblast ga je zaprla:

„Predragi moji! Nikdar si nisem mislil, da zmore človek toliko pretrpeti in doživeti tako razočaranje! Kakor veste sem bil tri mesece zaprt v ječah, od srede junija do srede septembra. Kaj vse sem prestal, vam ne morem opisati. Bil sem že blizu, da grem na drugi svet in resnično sem si želel smrti. […] Tri stvari so me duševno zlasti mučile: Prva – da sem po nedolžnem, vsled zlobnih ovadb, ki so večji del prišle z Goriške, moral trpeti kot zločinec in narodni izdajalec. Jaz, ki sem izmed vseh duhovnikov v Italiji največ prestal pod fašisti, sem moral znova nastopiti križev pot, ki je bil najhujši. […] Kar je najhujše je pa to, da so me sumničili in preganjali ljudje, katerim sem storil toliko dobrega. […] Kam smo prišli? Kdo bi si kaj takega mislil? Ljudje, ki so toliko prestali pod fašizmom, so danes preganjani. kako čuden in krivičen je svet. Bog se nas usmili!“

Terčelja je duhovnik Franc Krašna, župnik v Sorici, za božič 1945 povabil k sebi. Ravno takrat pa so aretirali omenjenih petnajst družin. Na svete tri kralje sta duhov-nika maševala v Sorici. „Krašna in Terčelj sta tolažila ljudi v Sorici, ki so prihajali s prošnjami v župnišče za pomoč in rešitev svojih najdražjih. Dajala sta jim up, da bosta posredovala pri znanih ljudeh v Ljubljani. Terčelj je bil namreč povezan s partizansko Tomšičevo družino. Povedati moram, da je mama narodnega heroja Toneta Tomšiča še dolga leta po vojni hodila na Terčeljev grob v Davčo.“ Še istega dne so Krašno in Terčelja aretirali in naslednji večer ubili v grapi pod Štulčevo hišo. Domačini so posmrtne ostanke obeh na skrivaj pokopali konec aprila ali na začetku maja 1947. Za Terčelja teče postopek za razglasitev za mučenca.27

Vse povedano dokazuje, da kritični odnos do vseh totalitarnih sistemov, obsodba njihovih zločinov in sočutje do njihovih žrtev na novo osvetlijo zgodovinsko dogaja-nje. Tak pogled sega čez nacionalistične in revolucijske prenapetosti, pristranosti, zamolčevanja in ponarejanja. Vsak dan se odpirajo nova vprašanja, vzpostavljajo nova razmerja. Omenimo npr. judovsko družino Born, ki je v Slovenijo prišla iz Nemčije. Karl Born, politik in veleposestnik, je umrl leta 1947 na Dunaju. Po dolgoletnem dena-cionalizacijskem postopku je bilo njegovim trem hčeram vrnjenih 3653 hektarjev gozda, travnikov in pašnikov. Družina Friedricha Borna, ki ga je gestapo aretiral zaradi vohunstva in je nato umrl v koncentracijskem taborišču Dachau, pa ni vložila denaci-onalizacijskega zahtevka. Vendar so v obeh primerih zaplenili premoženje nacionalso-cialisti, nato pa še enkrat komunisti. Friedrichovi dediči bodo skušali kljub zastaranju zadeve le doseči vrnitev premoženja.28

O nemški manjšini v različnih pripovedih govorijo knjige, spomeniki, spletne strani, potekajo raziskave, žrtve pričajo pred Komisijo Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic, razveljavljene so številne krivične obsodbe. Postaja jasno, da je bila podobna tako usoda ljudi, ki jih je titoizem obravnaval kot slovensko politično emi-

Spomenik otrokom v Ormožu.


19 Dokumentarni film Otroci s Petrička, režija Miran Zupanič, 2007.20 Dokumentarni film Zamolčani – moč preživetja, režija Jože Možina, 2004.21 Weissbuch der Deutschen aus Jugoslawien, Ortsberichte 1944 –1948, München 1992.22 Mitja Ferenc, Kočevska – pusta in prazna, Ljubljana 2005.23 Grafenauer, Organiziranost nemško govoreče.24 Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic.25 Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic.26 Zlata Krašovec, Drevo slovenstva in les križa – Filip Terčelj, Reporter, 10. januarja 2011.27 Nikolas Faulstroh, rokopis pri avtorju.28 Rajko Topolovec, Spomin na boljševiško Strnišče, Zaveza, št. 83/2011.29 Arhiv Komisije Vlade RS za reševanje vprašanj prikritih grobišč.30 Tamara Griesser-Pečar, Maribor/Marburg – Eine Kleine Stadtgeschichte, Wien / Köln / Weimar 2011.31 Glejte npr. http://www.maribor2012.eu/novica/article/zadnji-teden-rekordno-obiskane-razstave.32 Podatki dr. Gregorja Jenuša; Jerneja Ferlež, Nemci in Maribor, Maribor 2012.

boru. Razstava poudarja dejstvo, da so bili Nemci od časa oblikovanja nacio-nalnih zavesti do konca druge sve-tovne vojne eden od pomembnih akterjev razvoja mesta in da so bili zaradi gospodarske in politične moči mestotvorni element, ki ga ni mogoče in tudi ne potrebno spregledati“.32 Razstava s katalogom, ki je nastala v okviru mariborske Evropske prestol-nice kulture 2012, se je s svojo zani-mivo problematiko in pa rekordnim številom obiskovalcev (med 15. mar-cem in 15. junijm 2012 jo je obiskalo kar 14.474 obiskovalcev iz Slovenije in tujine) zapisala na seznam najuspeš-nejših razstav leta 2012.33

1 Jože Dežman (ur.), Poročilo Komisije Vlade Republike Slovenije za reševanje vprašanj prikritih grobišč: 2005–2008, Ljubljana 2008; Mitja Ferenc, Mehmedalija Alić in Pavel Jamnik, Huda jama: skrito za enajstimi pregradami: poročilo 2. Ljubljana 2010; Jože Dežman (ur.), Resnica in sočutje: prispevki k črni knjigi titoizma: poročilo 3: poročilo Komisije Vlade RS za reševanje vprašanj prikritih grobišč 2009–2011, Ljubljana 2011; Mitja Ferenc, Prekopi žrtev iz prikritih grobišč: (1991–2011), Ljubljana 2012.

2 Arhiv Komisije Vlade RS za reševanje vprašanj prikritih grobišč.3 Danijel Grafenauer, Organiziranost nemško govoreče etnične skupine prebivalcev v Sloveniji po

letu 1991, Koroški koledar, Celovec 2012.4 Zdenko Zavadlav, Pozna spoved – iz dnevnika slovenskega oznovca, Celovec 2010.5 Glej npr. Dušan Nečak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941–1955 – izsledki projekta, Ljubljana

1998.6 Roman Leljak, Verjagt! Ethnische Säuberung in Slowenien: die Vertreibung der Deutschen in den

Jahren 1945/46, Radenci 2013.7 Grafenauer, Organiziranost nemško govoreče.8 Jože Dežman, Tabuizacija in detabuizacija, v: Jože Dežman (ur.), Resnica in sočutje – prispevki k

črni knjigi titoizma, Poročilo 3, Poročilo Komisije Vlade RS za reševanje vprašanj prikritih grob-išč 2009–2011, Ljubljana 2011; Josip Jurčević, Prikrivena stratišta i grobišta jugoslovenskih komu-nističkih zločina, Zagreb 2012.

9 Glejte npr. Ronald Kaltenegger, Titos Kriegsgefangene, Folterlager, Hungermärsche und Schau-prozesse, Graz 2001; Kurt W. Böhme, Die deutschen Kriegsgefangenen in Jugoslawien, Band I/1 seria: Kurt W. Böhme, Erich Maschke (ur.), Zur Geschichte der deutschen Kriegsgefangenen des Zweiten Weltkrieges, Bielefeld 1976.

10 Srđan Cvetković ocenjuje, da bo na podlagi popisov, ki potekajo v Vojvodini, število žrtev med nemško manjšino okoli 45.000. Izjava Srđana Cvetkovića avtorju 30. septembra 2012.

11 Srđan Cvetković, Između srpa i čekića, Represija u Srbiji 1944–1953, Beograd 2006.12 Ustavno sodišče Republike Slovenije, opravilna št. U-I-109/10, akt: Odlok o določitvi in spre-

membi imen in potekov cest in ulic na območju Mestne občine Ljubljana (Uradni list RS, št. 44/2009), 2. čl.; Lovro Šturm, Ustavnopravna presoja o razmejitvi totalitarnega sistema in svo-bodne demokratične družbe, temelječe na človekovem dostojanstvu, Dignitas, št. 53–54/2012.

13 Osvobodilna fronta.14 UDV, udba – Uprava državne varnosti (politična policija).15 OZN, ozna – Organizacija za zaščito naroda (politična policija).16 Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic.17 Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic; Terenski zapisi Martina Kostrevca,

Jožeta Dežmana, pri avtorjih.18 Aleks Leo pl. Vest, Stražiški Vesti in kroparski Potočniki, v: Jože Dežman (ur.), Kroparske družine

od 15. do 20. stoletja, Gorenjski biografski leksikon – poskusni zvezek I, Kranj 1998; Arhiv Komi-sije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic.

Katalog Nemci in Maribor.

186 187THOMAS DAPPER PUTEVI ZA MRAMORAK

kasnije pripadao sam članovima osnivačima omladinskog saveza u Baden-Virtem-bergu. Time je dovoljno opisana moja prilično levo-alternativna socijalizacija. U tu socijalizaciju je 1980-ih spadala i odbojna distanca prema „prognaničkim temama“. Usto sam tokom školovanja u Bitighajm-Bisingenu morao da iskusim desničarsko nasilje na sopstvenoj koži i sopstvenoj duši, kao i kako iskustvo tog nasilja posle deluje. Zato sam pasivnost nastavničkog osoblja doživeo kao oblast nemoći pravne države SR Nemačke, a time i kao podsticaj za sopstveni politički angažman.

Bliskost najpoznatijih udruženja prognanika sa desničarskim i ekstremno desni-čarskim krugovima za mene tada nije bila tajna. Zato je moj pogled na problematiku prognanika ostao distanciran. Onda sam sa 31 godinom počeo da se stidim. Do tad sam mislio da je moj otac u logoru smrti Knićanin bio za vreme rata, a ne posle zavr-šetka rata. To je do danas bitna razlika u mom gledanju na ovu problematiku, jer u ratu velika količina nepravde spada u mučnu svakodnevicu, ali ne i u doba mira posle kraja rata. Stideo sam se zbog moje naivnosti prema diktatorima Josipu Brozu Titu i njego-vim drugovima koji su sa „internacionalistima“ pevali da će „da izbore ljudska prava.“ Izložiti ljude u logoru smrti od gladi je nasuprot tome uskraćivanje ljudskih prava i istovremeno ruganje žrtvama.

Godine 2002. sam po prvi put bio u Srbiji. Još pre nego što sam položio vozački ispit obećao sam ocu da ćemo se zajedno odvesti u njegovo rodno mesto. Ali isprečili su se balkanski ratovi 1990-ih. U to vreme otac mi je pričao o besanim noćima, jer je morao da misli na nekoliko dragih ljudi u Šapcu, Novom Sadu i Tuzli koji su sad živeli u ratu. Kada su 1999. godine počeli NATO napadi na Srbiju, poslao je moj otac jedno pismo u Šabac gde je pretpostavljao da živi jedan njegov stari prijatelj. Nje-govu adresu nije znao, ali sećanje na leto 1948. godine ga je teralo da sazna šta je bilo s njegovim prijateljem. Otac je na koverti jednostavno napisao ime i grad. U pismu je opisao svoja osećanja. Smatrao je da ljudi koji su u detinjstvu – baš kao i on – pre-živeli rat, treba da budu pošteđeni novog rata. Nije mogao da spava jer je saosećao sa strahom svojih starih prijatelja. Odgovor je stigao od njegove sestre. Desankino pismo me je dirnulo: starica je pisala mom ocu iz rata da će on uvek biti deo njihove porodice, iako njen brat više nije bio u životu. Nije morala da mu kaže kako joj je bilo teško da preživi u ovom ratu. Otac je pratio vesti i mogao je da zamisli kako je telesno hendikepiranoj ženi. Ali, nije ostalo na tome: iz Štutgarta su i 1999. išli auto-busi za Beograd. Od jednog vozača autobusa otac je saznao tačnu maršrutu i posle daljih pisama između Desanke i njega, znao je šta joj hitno treba, pa je od onog vozača iznudio obećanje da će da ponese jedan kofer i da će ga ostaviti na periferiji Šapca ujutru oko 4 sata. Starica će sledećeg jutra tu preuzeti kofer. Kofer koji je moj otac poslao svojoj prijateljici iz leta 1948. godine – prvoj posle internacije u logoru Knićanin – je zaista stigao na cilj u Srbiji.

Sa ovom pričom u glavi, bio sam radoznao da upoznam Desanku u Šapcu i video sam na licu mesta da joj je zaista jedna noga 12 cm kraća od druge. Ostali smo tamo nekoliko dana a ona je bila ponosna da smo otac i ja hvalili njeno kulinarsko umeće. Drugi deo našeg boravka proveli smo u Novom Sadu kod Vidoja. Vidoje je negde sre-dinom osamdesetih bio u Štutgartu da poseti brata koji je tamo živeo. Na ulici je pao u zagrljaj mom ocu. Prepoznali su jedan drugog. Živeli su zajedno u sirotištu u Starom Lecu. Vidoje se ponudio da nas prati u Mramorak. Tokom vožnje put nas je naneo na Knićanin. Hteo sam rado da posetim to za mog oca tako strašno mesto, da napravim slike i da bar osetim miris tog mesta, da osetim nešto što bi bar ukazivalo na moje sopstveno poreklo. Međutim, budući da moj otac nije mogao da izdrži ni da bude u blizini tog mesta, samo smo se provezli pored Knićanina. Mramorak je bio „važniji cilj putovanja“. Tamo sam morao da mu pokažem njegovu rodnu kuću, a da tu nikad pre nisam bio. On je nije prepoznao, ili nije hteo da ju prepozna. Njegova trauma je bila sasvim očita. U njemu je izazvala paniku koju je samo s mukom uspevao da prikrije. Ćutao je. Nije mi jasno zašto sam uspeo da prepoznam njegovu rodnu kuću, iako sam svestan da su njegovi koreni i moji. Njegovo držanje je i bilo pravi podsticaj da poželim da tačno saznam zašto je moj otac bio tako različit od drugih očeva.

Putevi za Mramorak

Thomas Dapper

1. Misli o filmu – MotivacijaKao detetu činilo mi se vredno težiti tome da živim u logoru – u logoru za uništavanje. Priče iz logora Mramorak i Knićanin mog oca u meni su budile asocijacije na neko veliko pustolovno igralište. U razgovoru s jednom dalekom rođakom, čiji je otac bio interniran u logoru Knićanin u istoj kući kao i moj otac, ispostavilo se da su se kod nje i njene braće i sestara razvila ista osećanja. To je bilo zbog slika koje su naši očevi pre-nosili svojim pričama. I zbog nikad prevladanih trauma, iako se moj otac pravio da je jači nego što je bio i nego što je u logoru Knićanin mogao biti. Pored niza tetki, ujaka, oba dede i obe babe, tamo je izgubio i brata, a nedugo pred raspuštanje logora, i majku. Moja baka je, iako se stanje snabdevenosti u logoru Knićanin navodno popravilo, umrla od posledica prinudnog gladovanja. Edemi od gladi i voda u nogama upokojili su ženu i majku iscrpljenu prinudnim radom u poljima i u masovnim grobnicama nedugo pred raspuštanje logora. Ne čudi me što je otac mojoj sestri i meni hteo da se prikaže kao mali junak. U suštini, bio je nemoćan i mogao je samo da posmatra kako mu je brat umro i kako mu je majka umrla i uopšte kako se tamo u logoru Knićanin na sve strane umiralo.

Za konfirmaciju sam 1984. godine od ujaka, luteranskog župnika, dobio jedan pedagoški poklon: Učešće na jednom „putovanju upoznavanja Istok-Zapad“ za Berlin. Prilikom posete samarićanske opštine u Istočnom Berlinu-Fridrihshajnu, saznao sam pri susretu sa Rajnerom Epelmanom i Ralfom Hiršom kakve kontakte sa Zapadom su oni imali. Jedna informacija me je malo iznenadila: Zeleni su se založili za svog prija-telja, borca za građanska prava, Ralfa Hirša. Prijateljstvo sa Petrom Keli ga je navodno 1984. spaslo hapšenja. Istovremeno sam bio svedok kako je uhapšen jedan građanin NDR samo zato što je na reveru nosio drveni bedž sa natpisom „Mačeve u plugove“. Njegovo hapšenje je dovelo i do kratkotrajnog hapšenja mog rođaka jer je iz naše grupe fotografisao hapšenje jednog građanina NDR.

Ovi lični susreti i iskustva su me učvrstili u ranije donetoj odluci da se po moguć-stvu još pre završetka škole pridružim tada novoj stranci Zelenih. Nekoliko godina

Stara železnička pruga za Mramorak.


2. Putevi za Mramorak – Opis filmaDokumentarni film Putevi za Mramorak bavi se etničkim sukobima koji su u godi-nama od 1941. do 1948. u jugoslovenskom Banatu doživeli nekoliko razornih zaoštra-vanja. Ulaskom nemačkih trupa u aprilu 1941. godine počinje prvo uništavanje uglav-nom nasumice izabranih Srba i planski deportovanih Jevreja iz Banata. Tzv. folksdojčeri su pozdravljali trupe Nemaca iz Rajha hitlerovskim pozdravom, cvećem i muzikom. Odmah nakon toga „vođstvo narodne skupine“ oko Sepa Janka sprovelo je svoje poli-tičke ideje. Vođstvo „Nemačke narodne grupe“ oko Sepa Janka moglo je da sprovede svoje političke ideje uz podršku iz nemačkog rajha, pogotovo kad su se one poklapale sa planovima nacista iz rajha. U mnogim mestima došlo je do streljanja od strane Nemaca – prvi Srbi su završili u masovnim grobnicama. Događaji u Pančevu (koje je za svoju izložbu o zločinima Vermahta obradio hamburški Institut za društvena istra-živanja) su samo najistaknutiji i najbolje dokumentovani zločini Vermahta u tadašnjoj Jugoslaviji.

U Mramorku, selu kraj Pančeva, po svedočanstvu u filmu jednog od počinilaca o svom učešću u zločinu, streljana su četri Srbina koji nisu poštovali naredbe novih oku-patora. Zašto su onda od 1944. godine banatske Švabe proterivane i uništavane, za mnoge Podunavske Švabe je još uvek zagonetka. Jasno da su sadašnji svedoci tada često bili još suviše mladi da bi pravilno shvatili sve događaje, dok stariji (preko 80 godina) po pravilu neće da znaju ništa o sopstvenoj upletenosti i umešanosti u zločine svojih sunarodnika. Njihova sopstvena patnja koju su kao kaznu za njima pripisane zločine morali da izdrže u koncentracionim logorima u godinama od 1944. do 1948. im se čini suviše velikom, suviše lošom, suviše groznom.

Tako je pri osvećenju jednog memorijalnog mesta za 110 streljanih nemačkih muš-karaca u Bavaništu – kao simbol za sva druga streljanja u Banatu, pitanje egzemplarno glasilo: „Zašto?“ Budući da ima mnogo puteva do razumevanja ove priče, koja je deo istorije Nemačke, bivše Jugoslavije i Evrope, film smo nazvali Putevi za Mramorak. Mramorak simbolizuje ono neshvatljivo, gotovo mistično kao deo istorijske i sadašnje stvarnosti. Mesto postoji i ono je bilo i jeste još uvek model istorije Banata, multiet-ničke oblasti koja takođe predstavlja model mulitkulturnog suživota, sa svim šansama, rizicima ali i sa svim gorkim zaoštravanjima zbog totalitarističkih zavodljivosti.

Različiti putevi simbolizuju i različite poglede najvažnijih uključenih etničkih grupa, od kojih u našem filmu do reči dolaze Srbi, Jevreji i Nemci. Tada odlučujući akteri bili su pre svega Nemci i Srbi. Jevreji su ti koji su u Banatu gotovo potpuno uni-

Godine 2007. mom ocu je usled niza pogrešnih terapija bila potrebna tuđa nega. Njegova penzija nije bila dovoljna za smeštaj u staračkom domu. Rešenje? Socijalna pomoć. U uredu socijalnog osiguranja sam, kao njegov staratelj, dobio savet da se obratim Uredu za staranje jer je moj otac sigurno imao pravo na staranje kao ratom oštećen. Prednost: Penzija se neće uračunavati u socijalnu pomoć. Zato sam u očevo ime podneo zahtev. Onda sam celih godinu dana morao da čekam odgovor. Zahtev mog oca je odbijen jer je lekarski stručnjak predložio odbijanje. Njegovo rukom napisano „stručno mišljenje“ je sadržalo i druge bitne greške. Pri tom je bilo važno da dotični lekar mog oca nije, kako to zakon predviđa, lično pregledao već je o nje-govom stanju i pravima odlučio za pisaćim stolom. Moju žalbu je u skladu s tim „na osnovu akata“ odbilo predsedništvo vlade. U telefonskom razgovoru sa dotičnim činovnikom čuo sam rečenicu koju ne smem da citiram uz ime činovnika: „To je tako: Vaš otac je bio u pogrešnom logoru. Da je gore pisalo Aušvic, odmah bismo odobrili zahtev i ne bi dalje ni čitali. Ali Knićanin? Za to niko nije čuo.“ U istom razgovoru mi je ljubazni činovnik savetovao da se, ako ništa ne postignem sa admi-nistracijom, žalim Socijalnom sudu, jer „čak i ako od toga ništa ne bude, ipak ću moći da imam dobar osećaj da sam se za oca borio i da sam sve pokušao.“ Pred Soci-jalnim sudom sam izneo sledeće činjenice: Ocenjivač je radio neprofesionalno i npr. pripisao je zahtev kćerkama mog oca, koje on – po mom saznanju – nikada nije imao, a lekar je preskočio i obavezan pregled. Sudija: „Kako se zove ocenjivač?“ „XY“. Opet sudija: „Njega dobro znam. Prihvatam njegovu ocenu, svejedno šta Vi ovde iznosite.“ Sadržaj takvih izjava predstavnika Države koja je pravni naslednik Trećeg rajha me čudi iz više razloga. Očito, postoje žrtve druge klase ili manje vredna patnja. To je neprihvatljivo. Mom ocu su, kao i mnogim drugima stražari u Knića-ninu uvek govorili, da on tu plaća za Hitlera. Ali moj otac, kad se rodio 1936. godine, nije bio nemački državljanin, već državljanin Jugoslavije. Treći rajh je poslao trupe na Jugoslaviju. Nije bila volja mog oca to što su Vermaht, SS, Služba bezbednosti, Gestapo i ostali u Jugoslaviji zaveli vladavinu terora. Uz poznate posledice po pri-padnike nemačke manjine u Jugoslaviji. Dakle, moj otac je – vidi gore – „platio za Hitlera“. Račun koji drugima u Nemačkoj nikad nije ispostavljen. Ne kao logorašima u Knićaninu, Molinu, Gakovu i drugim mestima.

Nisam spreman da prihvatim kad se kaže da je moj otac bio u pogrešnom logoru. On nije imao mogućnost da bira gde će završiti. Da je mogao, ostao bi kod kuće u Mramorku, sa porodicom. Išao bi u školu i tamo možda čak izrastao u komunistu. Ali mom ocu je takav razvoj uskraćen. A nemačke vlasti su stradanje mog oca isto tako negirale, kao i posledice tog stradanja. Izjave ovde ne po imenu spomenutog činovnika i sudije mi izgledaju kao cinično ruganje od strane ljudi kojima nedostaje kako sposobnost empatije tako i često navođena „odgovornost pred istorijom“. Ali toj „odgovornosti pred istorijom“ moraju da odgovore baš oni ljudi koji se suoče sa takvim životnim pričama. Treba barem ispoštovati važeće propise i zakone. A stra-danje druge klase nije ništa drugo nego diskriminacija. A ta diskriminacija pogađa ljude koji su već jednom u životu bili diskriminisani i žigosani kao zločinci, iako su bili deca.

Iz ovih razloga je za mene suočavanje s patnjom Podunavskih Švaba postajalo stalno sve važnije. Kao za javnost uočljiva tema, stradanje Podunavskih Švaba ostaje skriveno iza istorije Nemaca iz Šlezije i Sudeta. Pri tom tema logora smrti koje su komunisti vodili stoji baš na početku istorijske i filmske obrade. Ti logori nisu bili nikakvi komunistički domovi za oporavak i sigurno ne čisto deportacioni logori, kako to danas neki istoričari rado tvrde. Suviše razloga protivreče ovoj tezi.

Mom ocu, koji je umro na Božić 2011. godine, uspeo sam još da prikažem kratak sažetak mog filma. Po njegovoj reakcij mi je bilo jasno da je shvatio zašto sam napravio taj film. Njegov jedini komentar je bio: „Lepo.“ Radeći na ovoj temi približio sam se ocu, njegovom životu i njegovom stradanju, dok se on sve više udaljavao od života. A sada mogu da razumem ono što ranije nisam mogao, kada je govorio da neće više da čuje za Hitlera i nemačku odgovornost, zato što je „on već platio.“

Svetozar Milutinov je jedan od srpskih svedoka u filmu. Star je 87 godina i još govori „mramorački švapski“.


spreman da u intervjuu za film da informacije o svom učestvanju u zločinu. Dakle, mogli smo da planiramo: 2008. ćemo kao tim snimati u Mramorku, Knićaninu, Bava-ništu sa srpskim intervju-partnerima, kao što je kćerka Save Maksimovića, Mira Mak-simović-Knežević ili bivšim predsednikom Anketne komisije za utvrđivanje istine o događajima između 1941. i 1948. u Vojvodini. Pre toga smo intervjuisali mog rođaka u jednom staračkom domu u Minhenu. Tom prilikom sam od njega saznao da se moj pradeda prema svom nacističkom polunećaku odnosio s velikom ohološću i odbojno-šću. U jesen, baš dok smo ocenjivali materijal ARD je prikazala film iz dva dela o Sudetskim Nemcima. Ovu emisiju smo mogli da iskoristimo da sadržinski proverimo sopstveni rad. Doduše, još nismo stigli do kraja našeg istraživanja, još nismo vodili razgovore sa preživelima iz holokausta u Banatu. Ali smo tad već bili vrlo blizu name-ravanog rezultata: jednog neutralnog filma koji istražuje i objašnjava razloge „nestanka“ banatskih Švaba iz Jugoslavije. Cilj je bio da u filmu predstavimo različita shvatanja a istovremeno i da otkrijemo uzročno-posledični lanac događaja. Pri tom je u startu jasno: objašnjenja uvek mogu da odslikaju samo deo ukupne istorijske stvarnosti. Drugim rečima: čovek koji je odrastao u Jugoslaviji će drugačije vrednovati Tita od nekog Podunavskog Švabe čiji članovi porodice su bili žrtve Titove politike.

U proleće 2009. godine usledila je nakon jednonedeljnog studijskog boravka u Srbiji još jedna sedmica snimanja u aprilu kad smo pre svega snimali Jevreje koji su preživeli holokaust. Otprilike u isto vreme, saznao sam da Herta Has, Titova prva žena, još živi u Beogradu. Međutim, budući da je nedugo pre toga dala desetočasovni inter-vju hrvatskom filmadžiji Lordanu Zafranoviću koji živi u Pragu, nije opet htela pred kameru. Bilo joj je suviše naporno da još jednom odgovara na silna pitanja. Nažalost ona, jedan od najvažnijih svedoka epohe, je u međuvremenu umrla. Dakle, našao sam se pred pitanjem kako da „nadomestim“ Hertu Has. Saznao sam za Ivana Ivanjija, nekadašnjeg Titovog prevodioca. Taj književnik živi u Beču i Beogradu. Nije ga bilo teško naći. Bio je vrlo spreman da mi da intervju. Ali kada i gde? U proleće, kad smo mi tamo hteli da snimamo, on nije bio u Beogradu. Prvo sam uspostavio kontakt s drugima koji su preživeli logore za Jevreje i mogu da izvestim o upečatljivim razgovo-rima. Nekadašnji novinar, pisac i partizan, Aleksandar „Saša“ Lebl mi je na početku

šteni. Utoliko je ograničavanje na ove tri najvažnije etničke grupe posledica ograniča-vanja teme na najvažnije eksponente. Tako su Putevi i različiti pogledi na istoriju Banata koji je tokom 2000 godina upoznao mnoge vladare. Svedoci govore o sopstve-nim doživljajima kao žrtve, počinioci i kao pasivni posmatrači. Istoričari brinu o sor-tiranju događaja u istorijski kontekst – zavisno od sopstvenog iskustvenog horizonta. Tako događaji u Mramorku čine detaljnu priču kao odraz „velikih“ dešavanja i politič-kog stanja.

Film treba da pomogne da se izgrade mostovi i da se pobudi razumevanje za polo-žaj onih drugih, ljudi sa druge strane istorije, a time i da bude deo truda oko pravog i poštenog suočavanja sa stradanjem u Banatu između 1941. i 1948. godine. Istorija ne počinje, kako to stoji u mnogim knjigama, u jesen 1944, i ne prestaje 8. maja 1945. godine. Istorija doseže daleko u prošlost i proizvodi posledice koje prevazilaze sadaš-njicu. Ko radi s istorijskim dokumentima koji su nastali s ideološkom namerom, mora da zna da jasno razluči gde leži pravo jezgro tadašnje stvarnosti. Tako su svedoci ti koji omogućavaju pogled u ponore svoje sopstvene prošlosti dok su stajali na smeđoj ili crvenoj strani. Pesimizam nekada zavedenih ili nekada interniranih hrani se pre svega svežim iskustvima iz 1990-ih. Danas, ovde i sada, film se završava rečima nekadašnjeg prevodioca Josipa Broza Tita, Ivana Ivanjija, koji upozorava na slične događaje: „Čuvajte se!“

3. Istorija nastanka dokumentarnog filma Putevi za MramorakPosle prvog putovanja pomirenja 2003. godine u okviru kog su preživele Podunavske Švabe po prvi put smele da posete masovnu grobnicu u Bavaništu, sazrela je kod nekih učesnika i mesnih Srba želja da se od mesta izvan sela koje je do tada bilo poznato kao šinteraj i koje je dakle, služilo za sahranjivanje životinja, napravi pravo spomen-mesto. Prodorni smrad truleži, jačao je šokantni utisak smrti, nepravde i baš tu 20. oktobra 1944. godine počinjenog ubistva 110 nemačkih stanovnika Mramorka. Nekoliko poseta kasnije, kada je šinteraj definitivno premešten, u septembru 2007. godine, moglo je da bude obavljeno posvećenje spomen-mesta. Postavljeno je 110 krstova i dve table s imenima. Posvećenje sam hteo da zabeležim na filmu. Sâm sam imao plan da jednom kasnije, kad završim dublje istraživanje teme, da napravim jedan dokumen-tarac – grubo rečeno – o „Podunavskim Švabama“. Mom kamermanu sam zahvalan na mogućnosti da zabeležim posvećenje spomen-mesta za kasnije. Posle snimanja u Bavaništu, imali smo još nekoliko dana vremena. Za nas nije bilo sporno da ćemo snimiti bar nekoliko utisaka, slika atmosfere i mesnih pejzaža Mramorka. Tako smo, više slučajno, došli do srpske crkve. Tu je jedna spomen ploča ćirilicom. Jer sam u gimnaziji u Bitighajm-Bisingenu išao na rusku sekciju, mogao sam uz nešto truda da tablu dešifrujem. Moj kamerman je odrastao u hrvatskom Dubrovniku. Zato nije mogao da čita ćirilicu, ali je mogao da direktno prevede dešifrovane znake: „učitelj Sava Maksimović, streljan od fašista 16.4.1941.“ Ovu informaciju smo samo zajedno mogli da dešifrujemo. A pošto sam nekoliko godina ranije bio na proslavi rođendana jednog dalekog rođaka, naslutio sam saučestvovanje tog rođaka u zločinu, budući da je prilikom ulaska Vermahta on odmah bio imenovan za šefa policije u Mramorku. Ko bi, ako ne on, mogao da nas obavesti o pogubljenju Save Maksimovića? Kao policajac, mora da je saznao više. Na licu mesta smo mogli da pitamo još nekoliko starih Mra-morčana – Srba i Nemaca – o sudbini učitelja Maksimovića. Srbi i Nemci su složno ispričali istu verziju događaja: Sava Maksimović je za vreme radio-prenosa jednog govora Adolfa Hitlera pucao na svoj radio sve dok Hitler nije zaćutao. Zbog toga je – kako je ostalo u kolektivnom sećanju – pozvan na odgovornost i streljan kao neko ko je hteo da ubije Hitlera.

Po povratku i prvom pregledanju materijala, rešili smo da film završimo uz pro-pratno istraživanje. Nije trebalo da bude nikakve teze koju bi morali da postepeno uklonimo. Takva teza bi bila preuranjena i teško da bi mogli da je održimo. Usto, bilo je jasno: trebaće nam vremena. Trebalo je nabaviti knjige i proraditi ih, uspostaviti veze sa svedocima na svim stranama. Teškoća: moje znanje srpskog za to nije bilo dostatno. Onda se u telefonskom razgovoru s mojim rođakom ispostavilo da je on

Pogled na Belu Crkvu.


iskustava s Trećim rajhom i groznim nedelima ljudi protiv drugih ljudi koja su iz toga proizašla.

Utoliko polazim od toga da tzv. generacija unuka donosi sa sobom kako potrebnu distancu prema pretrpljenoj patnji deda i baba, tako i razumne društvene uticaje pro-tekle četri decenije da može da se otvoreno približi istoriji proterivanja i uništenja. Tek sada dokumenti postaju dostupni. Nažalost, tek sada su neki svedoci spremni da daju informacije. Mnogi od njih neće još dugo živeti ili su – kao u mom filmu – u međuvre-menu pomrli.

Cilj konferencije u Radgoni je bio da se multiperspektivno pozabavi događajima. To joj je uspelo, ali ipak nije bilo dovoljno. Čak i ako je mogao da počne dijalog između nekih učesnika konferencije, nedostaju dalja približavanja, a i saglasna vrednovanja. Nužna je komunikacija između Nemaca, Srba, Austrijanaca, Mađara i Hrvata, ali i sa savezima Jevreja i Cigana, da bi se obradila istorija između 1941. i 1948, i posle toga obradila u celini a ne samo parcijalno. Radgona bi za taj proces približavanja – ako se nastavi – bio vredan, neizostavan početak.

1 David Albahari, Götz und Meyer, Roman, Eichborn Verlag, Frankfurt am Main 2003.2 Lexikon des Holocaust, hrsg. von Wolfgang Benz, München 2002.

našeg razgovora ponudio da jednostavno sâm izaberem jezik na kom čemo opštiti. Uz srpski i nemački, govorio je i niz drugih jezika. Jezika koji su bili važni u Jugoistočnoj Evropi i u Banatu i jezika koji su u savremenoj komunikaciji u Evropi do danas važni. Ili s Magdom Berger koju sam sreo u čitaonici Jevrejskog istorijskog muzeja u Beo-gradu. Čula je kako sam sa zamenicom direktorke razgovarao na francuskom. Zato me je na francuskom zapitala šta me je dovelo baš u tu čitaonicu Jevrejskog muzeja. Na moje „je suis d’allemagne“ odgovorila je sa „onda možemo da govorimo nemački. Pri-čajte.“ Nju sam jednostavno morao da intervjuišem. Sedela je u jedinom vozu iz Subo-tice za Aušvic i samo zato što je voz negde u Austriji zadržan na nekom polju i zato što je pitano ko hoće da tu ostane da radi, preživela je rat i izbegla masovno ubijanje od strane nacista. Saznao sam za knjigu Davida Albaharija „Gec i Majer“1, roman o obo-jici vozača kola sa gasnom komorom u Beogradu koji su odgovorni za smrt 7.000 – 8.000 logoraša Jevrejskog logora Zemun a čije se boravište po završetku Drugog svet-skog rata navodno nikad nije moglo otkriti.

Zahvaljujući svim ovim ljudima i Leksikonu holokausta Volfganga Benca2 stekao sam uvid u gotovo potpuno uništenje banatskih Jevreja. Susreti i preliminarni razgo-vori su bili kao putovanje kroz vreme i preneli su mi utisak jedne Evrope kakva je mogla biti bez nacizma, fašizma i komunizma. Jedne otvorene Evrope, u kojoj se podrazumevalo da se čovek zanima za jezik, kulturu i religiju drugih, i da sasvim pri-rodno praznike komšija uključuje u sopstveni život. Banat je bio moderan region usred jedne prosperirajuće Evrope. Na karnevalu u Beloj Crkvi već se 1920-ih znalo za Stanlia i Olia i Miki Mausa. To je zabeležila filmska kamera.

Bogat i mnogostran suživot završen je u krvavoj borbi dve ideologije koje su obe htele da promene i u svom smislu „usavrše“, vaspitaju, očeliče čoveka i/ili ga učine čistokrvnim. Uzor multietničkog suživota uništio je nacizam koji je uništio jevrejsko stanovništvo, kao i veliki deo Cigana i samovoljno izabrane Srbe u okviru tzv. mera odmazde. Za jednog ubijenog nemačkog vojnika 100 Srba ili Jevreja je moralo da izgubi život. Taj princip su onda na mnogo mesta preuzeli komunisti pod Titom u jesen 1944. godine. U vezi s tim stalno se pojavljuje pojam „Akcija inteligencija“. U Mramorku je sakupljeno 110 nemačkih muškaraca i nedelju dana navodno mučeno kao osveta za smrt jednog srpskog petnaestogodišnjaka koji je streljan zbog kršenja policijskog časa. Onda su ti zato sakupljeni muškarci posle sedam dana mučenja stre-ljani u Bavaništu. Među njima je bilo i nekoliko maloletnika.

Suočavanje moje generacijeJa sam došao na svet u Štutgartu 1969. godine. Moja generacija tek poslednjih godina otkriva zajedničke crte koje proizilaze iz sličnih porodičnih istorija. Mi deca i unuci izgnanika, interniraca, uništenih žrtava koje god ideologije i koje god strane nemamo bilo kakav interes za bilo kakvim revanšističkim mislima, a pogotovo ne za planovima. Ali ipak u međusobnom razgovoru primećujemo slična osećanja koja nam svima sugerišu da su zavičaj i ukorenjenost potpuno ljudski, čak i kad taj zavičaj ne znači tlo, a pogotovo ne krv. Ja lično osećam zavičaj kad sam s prijateljima i kad učestvujem u inspirativnim razgovorima. A ipak, Banat u meni budi jedan nadražljiv vid poznatosti. Stalno me opet nešto vuče u Mramorak, Pančevo, Belu Crkvu. U međuvremenu nastala su prijateljstva koja se zahvaljujući meilovima, skajpu i feisbuku mogu negovati i u mojoj svakodnevici u Kelnu.

Tzv. generacija onih koji su doživeli rat ide u penziju. Mnogi su pomrli. Time se postavlja pitanje ko će hteti ili moći da preuzme odgovornost u udruženjima pro-gnanika. Pitanje o tom delu istorije sadrži materijal i teme za niz knjiga i filmova. Iznad svega toga, međutim, stoji – u skladu sa rečenicom dr Motea, osnivača Love-parade –: Svi smo mi članovi iste porodice i živimo na istoj, jednoj planeti. Ne tre-baju nam, dakle, nikakav rasizam i ideologije koje razdvajaju ljude ili grupe ljudi ili koje se stavljaju iznad drugih. Razmislimo svi zajedno o pitanju kako ćemo živeti jedni s drugima, sa svim razlikama koje su nam date. Te razlike stvaraju fascinantnu raznolikost koje bi danas trebalo da nas podstaknu na mir i toleranciju – baš zbog

194 195BEITRAGTHOMAS DAPPER

Skraćenice

Konkordanca naziva mesta

Podaci o slikama

Kratke biografije

Impresum

196 197SKRAĆENICE SKRAĆENICE

VDA Verein für das Deutschtum im Ausland, ab 1933 Volksbund für das Deutschtum im Ausland [Udruženje za nemstvo u inostranstvu, od 1933. godine Narodni savez za nemstvo u inostranstvu]

VA Vojni arhivVIA Arhiv Vojno-istorijskog Instituta, BeogradVoMi Volksdeutsche Mittelstelle [Središnjica za folksdojčere]

AA Auswärtiges Amt [Ministarstvo spoljnih poslova]AJ Arhiv JugoslavijeAPV Autonomna Pokrajina VojvodinaARS Arhiv Republike SlovenijeAVNOJ Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije /

Antifašistični svet narodne osvoboditve Jugoslavije

DFJ Demokratska Federativna Jugoslavija, avgust – novembar 1945.DM Deutsche Mannschaft [Nemačka momčad]

ES Einsatzstaffel [Operativni odred]

FD Hrvatska Federalna Država Hrvatska, 1945 –1946FLRJ/FNRJ Federativna Ljudska Republika Jugoslavija / Federativna Narodna

Republika Jugoslavija

Gestapo Geheime Staatspolizei [Tajna državna policija]

HSSPF Höherer SS- und Polizeiführer [Viši SS i policijski šef]

IASu Istorijski Arhiv Subotica

KNOJ Korpus narodne odbrane Jugoslavije / Korpus narodne obrambe Jugoslavije

KB Kulturbund [Prosvetni savez]KPJ Komunistička partija Jugoslavijekv kriegsverwendungsfähig [upotrebljiv u ratu]

MUP Ministarstvo unutrašnjih poslova / Ministarstvo unutarnjih poslova

NDH Nezavisna Država Hrvatska, 1941–1945NKVD Narodnyj komissariat vnutrennih del (Hapoдный комиссариат

внутренниx дел) [Ministarstvo unutrašnjih poslova SSSR]NOV Narodnooslobodilačka vojskaNSAP Vojvodina Narodna skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine

OF Osvobodilna frontaOKW Oberkommando der Wehrmacht [Vrhovna komanda Vermahta]ORJUNA Organizacija jugoslavenskih nacionalista OZNA Odeljenje za zaštitu naroda / Oddelek za zaščito naroda

POJ Partizanski odredi Jugoslavije

SFRJ Socijalistička federativna republika Jugoslavija, 1963–1992SKOJ Savez komunističke omladine JugoslavijeSS Schutzstaffel [Zaštitni odred]SS-FHA SS-Führungshauptamt [Vodeći glavni ured SS]

UDV/ UDBA Uprava državne varnosti / Uprava državne bezbednosti

Skraćenice

198 199KONKORDANCA NAZIVA MESTA KONKORDANCA NAZIVA MESTA

Velika Pisanica Groß-Pisanitz (Bjelovarsko-bilogorska županija) (Gespanschaft Bjelovar-Bilogora)Vinkovci (Srijem) Winkowzi, Winkowitz (Syrmien)Vukovar (Srijem) Wukowar (Syrmien)Zagreb Zagreb, Agram

MakedonijaBitola, Bitolj BitolaKumanovo Kumanowo

AustrijaBeč WienCelovec (Koroška, Koruška) Klagenfurt (Kärnten)Fefernic (Koruška, Koroška) Feffernitz (Kärnten)Gradec (Štajerska) Graz (Steiermark)Podrožca (Koroška, Koruška) Rosenbach (Kärtnen)Radgona (Štajerska) Bad Radkersburg (Steiermark)

RumunijaČenej Tschene, Cenei (rum.) (Banat)Saderlah Saderlach, Zădăreni (rum.) (Banat)Ulmbah Ulmbach, Peciu Nou (rum.) (Banat)Vojtek Wojtek, Voiteni (rum.) (Banat)

SrbijaAradac Aradatz (Banat)Bačka Palanka (Bačka) Palanka (Batschka)Bačka Topola (Bačka) Topola (Batschka)Bački Breg (Bačka) Batschki Breg (Batschka)Bački Gračac, Filipovo (Bačka) Filipowa (Batschka)Bački Jarak (Bačka) Jarek (Batschka)(Bački) Maglić (Bačka) Bulkes (Batschka)Bajša (Bačka) Bajza (Batschka)Banatski Despotovac Ernsthausen (Banat)Bavanište Bawanischte (Banat)Bečmen (Syrmien) Betschmen (Syrmien)Beograd BelgradBela Crkva Weißkirchen (Banat)Bočar Botschar (Banat)Čačak (Okrug Oravica) Tschatschak (Kreis Orawitza)Gajdobra (Bačka) Gajdobra (Batschka)Gakovo (Bačka) Gakowa (Batschka)Hajdučica Hajduschitza (Banat)Inđija (Srem) India (Syrmien)Ivanjica (Okrug Oravica) Ivanitza (Kreis Orawitza)Jabuka Apfeldorf (Banat)Kać (Bačka) Katsch (Batschka)Kačarevo Franzfeld (Banat)Kljajićevo (Bačka) Kernei (Batschka)Knićanin Rudolfsgnad (Banat)Konak Kanak (Banat)Kosovska Mitrovica (Kosovo i Metohija) Mitrowitza (Kosovo)Kraljevo (Okrug Raška) Kraljewo (Bezirk Raschka)Kruščić (Bačka) Weprowatz (Batschka)Kruševlje (Bačka) Kruschiwl (Batschka)

Konkordanca naziva mesta

Bosna i HercegovinaDrvar (Kanton br. 10) Drvar (Kanton 10)Nova Topola (Opšt. Bosanksa Gradiška, Windthorst (Gmd. Bosanska Gradischka, Republika Srpska) Serbische Republik)Stolac (Hercegovačko-neretvanski kanton) Stolatz (Kanton Herzegowina-Neretwa)Tuzla (Tuzlanski kanton) Tuzla (Kanton Tuzla)

NemačkaBon (Nordrajn-Vestfalen) Bonn (Nordrhein-Westfalen)Cufenhauzen (Baden-Virtemberg) Zuffenhausen (Baden-Württemberg)Frajburg (Baden-Virtemberg) Freiburg im Breisgau (Baden-Württemberg)Herne (Nordrajn-Vestfalen) Herne (Nordrhein-Westfalen)Kandel (Rajnlandfalc) Kandel (Rheinlandpfalz)Keln (Nordrajn-Vestfalen) Köln (Nordrhein-Westfalen)Minhen (Bavarska) München (Bayern)Piding (Bavarska) Piding (Bayern)Regenzburg (Bavarska) Regensburg (Bayern)Štutgart (Baden-Virtemberg) Stuttgart (Baden-Württemberg)Tibingen (Baden-Virtemberg) Tübingen (Baden-Württemberg)Tutlingen (Baden-Virtemberg) Tuttlingen (Baden-Württemberg)Zindelfingen (Baden-Virtemberg) Sindelfingen (Baden-Württemberg)

HrvatskaBeli Manastir Manoster (Baranja)Bjelovar Belowar (Bjelovarsko-bilogorska županija) (Gespanschaft Bjelovar-Bilogora)Bošnjaci (Srijem) Boschnjatzi (Syrmien)Brač (Dalmacija) Bratsch (Dalmatien)Đakovo (Slavonija) Diakowar (Slawonien)Hvar (Dalmacija) Hvar (Dalmatien)Jarmina (Srijem) Jarmin(a), Jarmein (Syrmien)Josipovac (Slavonija) Josipowatz, Ober-Josefsdorf (Slawonien)Krndija (Slavonija) Kerndia (Slawonien)Kotoriba (Međimurska županija) Kotoriba (Gespanschaft Medjimurje)Našice (Slavonija) Naschitz (Slawonien)Osijek (Slavonija) Essegg (Slawonien)Otok (Dalmacija) Otok (Dalmatien)Ovčara (Srijem) Owtschara (Syrmien)Pelješac (Dalmacija) Peljeschatz (Dalmatien)Petlovac Sanktivan, St. Stefan (Baranja)Podravska Slatina (Slavonija) Slatina (Slawonien)Pula (Istra) Pula (Istrien)Pusta Podunavlje Pusta Podunawlje (Baranja)Sarvaš (Slavonija) Sarwasch (Slawonien)Šabac (Mačva) Schabatz (Matschwa)Šipovac (Slavonija) Schipowatz (Slawonien)Tenje (Slavonija) Tenja (Slawonien)Valpovo (Slavonija) Walpowo, Walpach (Slawonien)Vaška (Slavonija) Waschka (Slawonien)

200 201KONKORDANCA NAZIVA MESTAKONKORDANCA NAZIVA MESTA

Hrastovec, Hrastovce Hrastowetz, Gutenhag (Spodnja Štajerska) (Untersteiermark)Jesenice (Gorenjska) Aßling, Assling (Oberkrain)Jezersko (Gorenjska) Seeland (Oberkrain)Kamnica (Maribor) Gams (bei Marburg)Kamnik (Gorenjska) Stein (Oberkrain)Kočevje (Gorenjska) Gottschee (Oberkrain)Kočevski Rog (Kočevje) Hornwald, Gottscheer Horn (Gottschee)Košelj pri Velenju (Spodnja Štajerska) Koschel bei Wöllan (Untersteiermark)Košnica (Celje) Kosnitza (Cilli)Kramarovci (Prekmurje) Sinnersdorf (Übermurgebiet)Kranj (Gorenjska) Krainburg, Krain (Oberkrain)Krško (Spodnja Štajerska) Gurkfeld (Untersteiermark)Lenart (Spodnja Štajerska) St. Leonhard (Untersteiermark)Ljubljana LaibachLjutomer (Spodnja Štajerska) Luttenberg (Untersteiermark)Maribor (Spodnja Štajerska) Marburg an der Drau (Untersteiermark)Mozirje (Spodnja Štajerska) Praßberg (Untersteiermark)Murska sobota (Prekmurje) Olsnitz (Übermurgebiet)Novo mesto (Dolenjska) Rudolfswerth (Unterkrain)Občice (Gorenjska) Krapflern (Oberkrain)Ocinje (Prekmurje) Ginzenhof, Guizenhof (Übermurgebiet)Orehova vas (Spodnja Štajerska) Nussdorf (Untersteiermark)Ormož (Spodnja Štajerska) Friedau (Untersteiermark)Pesnica (Spodnja Štajerska) Pesnitz, Pößnitzhofen (Untersteiermark)Pobrežje (Maribor) Pobersch (Marburg)Pohorje Bacher, Bachergebirge(Kočevske) Poljane (Gorenjska) Pöllandl (Oberkrain)Poljčane (Spodnja Štajerska) Politschany, Pöltschach (Untersteiermark)Portorož (Primorska) Portorosa (Slowenisches Küstenland)Ptuj (Spodnja Štajerska) Pettau (Untersteiermark)Rače (Spodnja Štajerska) Kranichsfeld (Untersteiermark)(Gornja) Radgona (Spodnja Štajerska) (Ober-)Radkersburg (Untersteiermark)Radovljica (Gorenjska) Radmannsdorf (Oberkrain)Radvanje (Maribor) Radwanje, Rothwein (Marburg)Rogaška Slatina (Spodnja Štajerska) Rohitsch Sauerbrunn (Untersteiermark)Selška Sora, Selščica (Gorenjska) Selzacher Zeier (Oberkrain)Šempeter (Gorenjska) Schrottenthurn (Oberkrain)Šentilj (Spodnja Štajerska) St. Egidi, St. Ilgen, Schentilja (Untersteiermark)Serdica (Prekmurje) Rottenberg (Übermurgebiet)Slivnica (Spodnja Štajerska) Schleinitz (Untersteiermark)Slovenska Bistrica (Spodnja Štajerska) Windisch Feistritz (Untersteiermark)Slovenske gorice (Spodnja Štajerska) Windische Bühel (Untersteiermark)Slovenske Konjice (Spodnja Štajerska) Gonobitz, Konowitz (Untersteiermark)Sorica (Gorenjska) Zarz (Oberkrain)Šoštanje (Spodnja Štajerska) Schönstein (Untersteiermark)Strnišče (Kidričevo) Sternt(h)al (Kidritschewo) (Spodnja Štajerska) (Untersteiermark)Stražišče (Koroška) Straschischtsche (Kärnten)Studenci (Maribor) Brunndorf (bei Marburg)Teharje (Spodnja Štajerska) Tüchern (Untersteiermark)(Novo) Tepanje (Spodnja Štajerska) Tepanje (Untersteiermark)Tezno (Spodnja Štajerska) Thesen (Untersteiermark)Trbovlje (Spodnja Štajerska) Trifail (Untersteiermark)

Mokrin Mokrin (Banat)Molin Molidorf (Banat)Mramorak Mramorak (Banat)Niš (Okrug Nišava) Nisch (Kreis Nischawa)Novi Pazar (Okrug Raška) Novi Pazar (Kreis Raschka)Novi Sad (Bačka) Neusatz (Batschka)Odžaci (Bačka) Hodschag (Batschka)Pančevo Pantschowa (Banat)Raška (Okrug Raška) Raschka (Kreis Raschka)Ravno Selo (Bačka) Schowe (Batschka)Ruma (Srem) Ruma (Syrmien)Šajkaški Sv. Ivan (Bačka) Schajkaschsentivan (Batschka)Senta Zenta (Banat)Sombor (Bačka) Sombor (Batschka)Sremska Mitrovica (Srem) (Syrmisch-)Mitrowitz (Syrmien)Sremski Karlovci (Srem) Karlowitz (Syrmien)Stara Kanjiža Alt-Kanischa (Banat)Stari Lec Alt-Letz (Banat)Krajišnik Stefansfeld, Stefanifeld (Banat)Subotica (Bačka) Subotitza, Maria-Theresiopel (Batschka)Temerin (Batschka) Temerin (Banat)Uzdin Uzdin (Banat)Užice (Okrug Zlatibor) Uschitze (Kreis Zlatibor)Velika Greda, Đurđevo (Banat) Georgshausen (Banat)Vlajkovac Wlajkowatz (Banat)Vrbas (Bačka) (Alt-/Neu-)Werbass (Batschka)Vršac Werschetz (Banat)Zemun (Beograd) Semlin (heute Stadtteil von Belgrad)Žitište, Begejski Sveti Đurađ St. Georgen an der Bega (Banat)Zmajevo, Pašićevo (Bačka) Altker (Batschka)Zrenjanin (Groß-)Betschkerek (Banat)

SlovenijaAnkaran (Primorska) Ankaran (Slowenisches Küstenland)Apače (Spodnja Štajerska) Abstall (Untersteiermark)Areh (Gorenjska) Arech, St. Heinrich (Oberkrain)Beginje (Gorenjska) Wigaun, Vigaun (Oberkrain)Bled (Gorenjska) Veldes, Feldes (Oberkrain)Bresternica (Spodnja Štajerska) Bresternitza (Untersteiermark)Celje (Spodnja Štajerska) Cilli (Untersteiermark)Čreta (Spodnja Štajerska) Tschreta, Tschretten (Untersteiermark)Črmošnjice (Gorenjska) Tschermoschnitz (Oberkrain)Črnomelj (Gorenjska) Tschernembl (Oberkrain)Davča (Gorenjska) Dautscha (Oberkrain)Dobovec (Gorenjska) Dobowetz (Oberkrain)Dobrava (Maribor) Dobrawa (Maribor)Dravograd (Koroška) (Unter-)Drauburg (Kärnten)Fikšinci (Prekmurje) Fixelsdorf, Füchselsdorf (Übermurgebiet)Filovci (Prekmurje) Fülowcze (Übermurgebiet)Gorica (Primorska) Görz (Slowensiches Küstenland)Hoče (Spodnja Štajerska) Kötsch (Untersteiermark)Hočko Pohorje (Spodnja Štajerska) Bacher (Untersteiermark)Hodoš (Prekmurje) Hodosch (Übermurgebiet)Hotinja vas (Spodnja Štajerska) Ottendorf (Untersteiermark)Hrastnik (Spodnja Štajerska) Eichthal, Hrastnigg (Untersteiermark)

202 203PODACI O SLIKAMAKONKORDANCA NAZIVA MESTA

Turnišče pri Ptuju (Spodnja Štajerska) Schloß Thurnisch bei Pettau (Untersteiermark)Velenje (Spodnja Štajerska) Wöllan (Untersteiermark)Vrhnika (Notranjska) Oberlaibach (Innerkrain)Zabrdo (Gorenjska) Sabrdam (Oberkrain)Zagorice (Bled) Auritz (Gemeinde Veldes)Želeče (Bled) Schalkendorf (Veldes)Železniki (Gorenjska) Eisnern (Oberkrain)

OstaloBrno (Češka) Brünn (Tschechien)Krumau (Češka) Krummau, Český Krumlov (čes.) (Tschechien)Čovanka (Mađarska) Tschowanka, Csobánka (mađ.) (Ungarn)Kotor (Crna Gora) Kotor (Montenegro)Kosovska Mitrovica (Kosovo) Mitrowitza (Kosovo)Aušvic (Poljska) Auschwitz, Oświęcim (pol.) (Polen)Sava (Pritok Dunava) Sawe (Nebenfluss der Donau)Sutla (Pritok Save) Sutla, Sotla (Nebenfluss der Sawe)Vitebsk (Belorusija) Witebsk, Vitepsk (Belarus)

Podaci o slikama

Foto agencija zadužbine Prusko kulturno nasleđe: str. 55, str. 88Savezni arhiv – Arhiv izjednačavanja ratnih tereta: str. 106, str. 107Centralni podunavskošvapski muzej (CPM) Digitalni fotoarhiv: str. 27, str. 34 (dole), str. 36, str. 39,

str. 76, str. 97, str. 98 (gore levo), str. 104, str. 105, str. 121, str. 137, str. 139, str. 142, str. 148, str. 155, str. 163

CPM Digitalni fotoarhiv | Fotograf: Damir Rajle: str. 98 (gore desno i dole)CPM Zbirka: str. 22, str. 23, str. 41, str. 94, str. 114, str. 116, str. 122, str. 125, str. 142, str. 154, str. 169Endre Kovács/László Katus: Magyarország története 1848–1890, Budapest 1979, slike 347 i 346:

str. 17 (3. red u sredini i desno)Enciklopedija Jugoslavije, 1965: str. 57Ivan Božić et al. (ur.): Istorija Jugoslavije, Beograd3 1973: str. 17 (4. red levo i u sredini, dole levo,

dole desno)Ivo Petrinović: Ante Trumbić. Politička shvaćanja i djelovanje, Zagreb 1986: str. 17 (4. red desno)Institut za etnologiju Nemaca Istočne Evrope: str. 152Johan Jaus: Szeghegy im ersten Jahrhundert seines Bestandes, Kula 1866: str. 24Kosta Nikolić: Nemački ratni plakat u Srbiji 1941–1944, Beograd 2000, str. 148: str. 67Milan Grlović/Stjepan Kovačević: Album zaslužnih Hrvata XIX stoljeća. Sto i pedeset životopisa,

slika i vlastoručnih podpisa. Zagreb 1898–1900: str. 17 (gore desno i levo)Muzej Vojvodine, Novi Sad : str. 51, str. 52, str. 64, str. 65, str. 68Nemačko udruženje za dobrosusedske odnose Karlowitz: str. 145Njemačka zajednica – Zemaljska udruga Podunavskih Švaba, Osijek: str. 96 (levo)Privatno vlasništvo Georga Vildmana: str. 113 (gore desno)Privatno vlasništvo Hansa Zonlajtnera: str. 113 (dole desno)Privatno vlasništvo Herberta Proklea: str. 113 (dole levo)Privatno vlasništvo Ivana Vinkova: str. 17 (3. red levo)Privatno vlasništvo Jože Dežmana: str. 177, str. 179, str. 183Privatno vlasništvo Jozefa Bera: str. 113 (gore levo)Privatno vlasništvo Karla Vebera: str. 113 (dole u sredini)Privatno vlasništvo Maria Jareba (Hrvatski institut za povijest): str. 17 (gore u sredini, 2. red u

sredini i desno, dole u sredini), str. 34 (gore), str. 35, str. 135Privatno vlasništvo Mitje Ferenca: str. 73-75, S. 77, S. 79Privatno vlasništvo Rotrauda Zenca: str. 113 (gore u sredini)Privatno vlasništvo Tomasa Dapera (fotograf i vlasnik slike): str. 186, str. 189, str. 191Privatno vlasništvo Vladimira Gajgera (Hrvatski institut za povijest): str. 17 (2. red levo), str. 96

(desno)Zadužbina Biblioteka Martin Opic, Herne: str. 164

Leni Perencevic

zwischen #d# und #:# überflüssiges Leerzeichen

Leni Perencevic

bitte ersetzen durch #Rotraud Senc#

Leni Perencevic

kommt nach #Privatno vlasnistvo Jozefa Bera…#

Leni Perencevic

kommt nach #Enciklopedija…#

204 205THE AUTHORSTHE AUTHORS

Doctoral topic: the German-speaking area in the Kočevje region after the emigra-tion of the Gottscheer Germans (1942–1956). Involved in publishing 18 monographs and 150 treatises/articles, predominantly on cultural heritage, partisan health care, Gottscheer Germans, the German minority in Slovenia, and concealed graves. Led the “Inventory of Concealed Graves in the Republic of Slovenia” project from 2002 to 2009. Performed work/research on concealed graves from 2006 to 2009. President and/or Vice-President of the Association of Historical Societies of Slovenia since 2004.

Geiger, Vladimir, born 1962 in Đakovo, Croatia (former Yugoslavia). Scientific advi-sor. Doctoral degree: 1996, Faculty of Philosophy in Zagreb. Wrote thesis on ethnic Germans in and around Ðakovo. Employed at the Croatian Institute for History (HIP), Zagreb, since 1993. Researches the history and fate of the German ethnic community in Croatia as well as repression and crimes of the Communist-led partisan movement in Croatia at the end of World War II and in the immediate post-war period. Currently head of the scholarly project, “Human losses in Croatia during World War II and in the post-war period” (HIP). Awarded the “Danube Swabian Cultural Award of the Federal State of Baden-Württemberg for 2009”.

Janjetović, Zoran, born 1967 in Zagreb, Croatia (former Yugoslavia). Studied history at the University of Belgrade from 1987 to 1993. Postgraduate studies: Belgrade 1993–1997 and Budapest 1994/95. Completed dissertation on the national minorities of Yugoslavia 1918–1945 in 2004. At the Institute for Recent History of Serbia since 1994. Has published six books and 98 articles and studies. Has received grants to research in Germany 1997–2007 at the Institutes for European History, Danube Swabian History and Regional Studies, and the Culture and History of the Germans of Southeast Europe. Research: history of minorities in Yugoslavia, Yugoslav foreign policy, popular culture in socialist Yugoslavia, Second World War in Serbia.

Karner, Stefan, born 1952 in St. Jakob bei Völkermarkt, Austria. Historian, founder and head of the Boltzmann Institute for Research into Consequences of War, Graz – Vienna – Klagenfurt. Deputy Chairperson: Institute for the History of Economy, Social and Business History, Graz University. Austrian ‚Scientist of the Year‘ 1995. Member of numerous academic commissions and institutions. Board member: German His-torical Museum, Berlin; Hannah Arendt Institute for Research on Totalitarianism, Dresden; Anthology of Historical Research on Communism, Berlin. Curator: Aus-trian National Library. Academic director of large-scale exhibitions (recent example: “Republic Exhibition” in the Austrian Parliament).

Kessler, Wolfgang, born 1946 in Hamm, Germany. After studying history and Slavic studies in Bochum and Düsseldorf, worked at the University of Cologne (Slavic stud-ies), Düsseldorf and Marburg (East European History). Director of the Martin Opitz Library Foundation in Herne, 1989–2011. Has published works principally on the his-tory and cultural history (especially relating to the topic of books) of Croatia and Sla-vonia in the 18th and 19th centuries, and the history of the German minority in Poland and the German expellees.

Koljanin, Milan, born 1953 in Belgrade, RS (former Yugoslavia). Research Fellow, Institute for Contemporary History. His research work centres on the study of specific social groups (e.g. students and refugees), the features of repressive systems in World War Two in Yugoslavia (especially the construction and functioning of the system of camps), the repressive legislature of the Independent State of Croatia, the Holocaust in Serbia and Yugoslavia, the use of film as a means of propaganda, and anti-Semitism in Yugoslavia between the two world wars. His papers have been published in scientific journals in Serbia and abroad. Has also published three monographs.

Kratke biografije

Beer, Mathias, born 1957 in Sibiu, Romania. Historian, Deputy Managing Director and Head of the Institute for Danube Swabian History and Regional Studies in Tübin-gen, where he heads the Contemporary History research area. Lecturer at the History Department of the University of Tübingen and co-publisher of several series of papers related to the history of migration. Main areas of research: history of mentalities, administration, politics, academia and – above all – migration in modern and contem-porary German and Southeast European history. His most recent independent publi-cation is “Escape and Expulsion of the Germans. Preconditions, Proceedings, Conse-quences” (published by C.H. Beck, 2011).

Bethke, Carl, born 1969 in Celle, Germany. Studied Southeast European History (Free University of Berlin and in Hamburg), lectureships at the University of Osijek, scholar-ships/fellowships at the University of Regensburg and Frankfurt (Oder). Beginning in 1999, research associate at the Institute for East European Studies at the Free University of Berlin. Doctoral thesis entitled “German and Hungarian minorities in Croatia and Vojvodina 1918–1941: Identity models and ethnopolitical mobilisation”. 2007–2011 On the Academic Council at the University of Leipzig from 2007 to 2011. Postdoctoral proj-ect entitled “Austro-Hungarian administration in Bosnia and Hercegovina”. Since 2012 junior professor for Eastern Europe in the 19th and 20th centuries, University of Tübingen.

Casagrande, Thomas, born 1956 in Frankfurt am Main, Germany. Completed teacher training for the subjects of English, sport and social studies before studying political science. Doctorate in political science from the Goethe University, Frankfurt. His dis-sertation, entitled “The ‘Volksdeutsche’ SS-Division Prinz Eugen. The Banat Swabians and National Socialist war crimes”, was published by Campus Verlag. Following many years at several schools in Frankfurt, he worked as a university teacher at the Goethe University in the Department of Sociology, focusing on culture and migration.

Dapper, Thomas, born 1969 in Stuttgart, Germany. First contact with opposition activists in East Germany in 1984. First publications in the local press in 1988. Founder of the Youth Association of the Green Party in Baden-Württemberg in 1991. Studied law at the Free University of Berlin in 1992. Attended the Kaskeline Film Academy in Berlin in 1994. In 1996 began working as a freelance author for magazine-style television programmes. Undertook his first trip to Serbia and the Banat in 2002. Began shooting the documentary film “Wege nach Mramorak” [Paths to Mramorak] in 2007. Lives in Cologne, travelling frequently within the Banat region for further documentary film projects.

Dežman, Jože, born 1956 in Lesce, Slovenia (former Yugoslavia). B.A. in History and Philosophy, director of the Archives of Slovenia. Fields of study: history, anthropology, museum studies, museum critique, journalism. Researches the consequences of the racist division of Slovenian society under Titoism and the process of transitional jus-tice. Has edited several anthologies of local history, arranged more than 10 exhibitions, and published several hundred articles in anthologies as well as scientific publications and daily papers. Director of the National Museum of Contemporary History (Ljubljana) 2005–2010. Has led the Commission of the Government of the Republic of Slovenia for Concealed Mass Graves since 1995.

Ferenc, Mitja, born 1960 in Ljubljana, Slovenia (former Yugoslavia). Assistant Pro-fessor (History of Southeast Europe in the 20th century, Ljubljana Faculty of Arts).

mgraumann

Hervorheben

Kratke biografije

mgraumann

Hervorheben

Kratke biografije

206 207IMPRESUMTHE AUTHORS

Krel, Aleksandar, born 1968 in Belgrade, Serbia (former Yugoslavia). Was educated and lives in Belgrade. Conducts research in the fields of social culture and communications, mostly relating to children’s games and socialisation of children, ethnic identity, and cul-tural features of national minorities in Serbia. 2003 until present: Institute of Ethnography SANU (Serbian Academy of Sciences). 2001–2003: Ethnologist Custodian, Museum of Ethnography, Belgrade. 1998–1999: Ethnologist Custodian, Museum of the City of Novi Sad. 2011: Doctorate, Faculty of Philosophy, Belgrade, Department of Ethnology and Anthropology (“Ethnic identity of Germans in Vojvodina”). 2003: M.A., 1993: B.A.

Perenčević, Leni, born 1983 in Bad Mergentheim, Germany. Studied history, European ethnology and south Slavic philology at the University of Freiburg and Zagreb University, 2003–2009. Worked 2006–2011 as a research assistant at the Johannes Künzig Institute for the Ethnology of Eastern European Germans. Currently working on her doctorate, enti-tled “Telling a new (his)story. The Yugoslavian Germans in Historiography, Literature and Public Memory in post-1989 Croatia and Serbia” (for which she received a grant from the “History and Narrative” doctoral programme, Freiburg University). Since January 2012: academic staff member of the Danube Swabian Central Museum in Ulm.

Petrović Todosijević, Sanja, born 1977 in Šabac, Serbia (former Yugoslavia). Research associate at the Institute for the Recent History of Serbia, Belgrade. Author of the monograph “For the nameless. The Activity of UNICEF in the Federal People’s Repub-lic of Yugoslavia from 1947 to 1954”, INIS, Belgrade, 2008, and co-author of the book, “News from the past. Knowledge, ignorance, use and abuse of history”, Belgrade Cen-tre for Human Rights, Belgrade, 2010. Project team member of the work group for the restoration of the permanent exhibition of the Republic of Serbia in the Auschwitz-Birkenau State Museum.

Portmann, Michael, born 1975 in Escholzmatt, Switzerland. Senior research associate, Historical Commission of the Austrian Academy of Sciences (since 2006), lecturer at the universities of Vienna and Bern. Fields of research: contemporary history of Yugo-slavia and the Balkans, state-building in Southeast Europe in the 19th century. Selected publications: “The Communist Revolution in Vojvodina 1944–1952. Politics, Society, Economy, Culture” (Vienna 2008); “Nation, Nationalities and Nationalism in Eastern Europe. Publication commemorating the 65th birthday of Arnold Suppan”, edited together with Wolfgang Mueller and Marija Wakounig (Vienna 2010).

Schödl, Günter, born 1944 in Erlangen, Germany. Studied classical philology and then German philology, history and social studies (University of Erlangen-Nuremberg) 1964–1969, passing his state examination in 1970. Doctorate in 1974 (published 1978: The Pan-German League and German Minority Politics in Hungary 1890–1914). Study visits to Austria, Yugoslavia and Hungary. 1983: Postdoctoral qualification, Modern and European History, University of Erlangen-Nuremberg (published 1990: Croatian National Politics and “Jugoslavenstvo”). 1983–1992: Universities of Erlangen, Munich, Augsburg and Kassel. Academic Chair of the History of East Central Europe, Humboldt University Berlin, since 1992.

Wildmann, Georg, born 1929 in Bački Gračac/Filipowa, Serbia (former Yugoslavia). Interned in a camp under the Tito regime from November 1944 to May 1946. Completed school in Linz, Austria, and studied to become Doctor of Theology. Philosophy and reli-gion teacher from 1959, Professor for Philosophy at the Theological University of Linz 1970–1974. Author of “Filipowa – A Picture of a Danube Swabian Community”, Vienna 1978–1999. Staff member of the Danube Swabian Cultural Foundation in Munich from 1980. Co-author of volumes 1–3 of “The Path of Suffering of the Germans in Communist Yugoslavia”, 1991–95. Main author of the book “Crimes against Germans in Yugoslavia 1944–1948”, 1998, as well as of volume two of “Danube Swabian History”, 2010.

ImpresumIzdavačFondacija Beg, proterivanje, pomirenje (Berlin)Centralni podunavskošvapski muzej (Ulm)1. izdanje 2016.

Redakcija: Kristian Glas, Mariane Grauman, Dr Zoran Janjetović, Dr Volfgang Kesler, Dr Andreas Kosert, Leoni Mehelhof, Anka Lik, Leni Perenčević

Prevod na nemački: Dr Volfgang KeslerPrevod na srpski: Dr Zoran JanjetovićDizajn: Peter Nils Dorén GrafikdesignŠtampa i povez: Ruksaldruck GmbH + Co. KG Repro plus Offset

Slika na omotu: Ostaci katoličke crkve u nekada podunavskošvapskom selu Krndiji (Hrvatska), 1996. Između 1945. i 1946. u logoru Krndija bili su internirani podunavskošvapski civili. Procenjuje se da je oko hiljadu ljudi tamo izgubilo živote. Krndija je do danas najvećim delom napuštena.Digitalni fotoarhiv Centralnog podunavskošvapskog muzeja | Fotograf: Štefan ŠvobISBN 978-3-946867-01-2

Po odluci Nemačkog Bundestaga Fondacija Beg, proterivanje, pomirenje i Fondacija Centralni podunavskošvapski muzej uživaju potporu

Primedba Redakcije:Radovi u knjizi odražavaju stanje naučnih saznanja iz ugla svakog pojedinog autora. Izdavač se zato suzdržao od formalnih intervencija koje bi izmenile ocene, sadržaje ili pojmove.

Narudžbe slati na adresu:Stiftung Flucht, Vertreibung, VersöhnungMauerstraße 83/84, 10117 BerlinTel.: +49 (0)30 206 29 98-0www.sfvv.de

mgraumann

Hervorheben

Kratke biografije