NOVINARSTVO I POLITIKA

1.Šta su/ko su politički izvoriPolitički izvori su svi političari i predstavnici državnih institucija, partijski portaparoli, konferencije za novinare, saopštenja. Često se političke teme kriju u drugim sferama – privreda, ekonomija, sport....pa i tu treba potražiti izvore.

2. Kako ih pronaći i koristiti? Svaka vest treba da ima pouzdan izvor, jer joj to daje neophodni kredibilitet. Vesti iz nedovoljno pouzdanih izvora proveravaju se iz najmanje još jednog nezavisnog izvora. Posebne provere su neophodne kada se emituju informacije sa politički osetljivih područja (atentati, hapšenja, nemiri, incidenti). Reputacija novinskih kuća direktno je zavisna od verodostojnosti vesti i informacija koje plasira. Svaka vest treba da ima izvor, jer joj to daje neophodni kredibilitetNovinari moraju da imaju pouzdane, verodostojne izvore koji neće manipulisati njima.Izvor je najčešće direktan, identifikovan. Kada se izvor štiti, on u textu neće biti identifikovan, u zavisnosti od dogovora sa izvorom. Ipak, urednik koji pušta vest uvek mora znati ko je izvor. Ukrštanje izvora usporava informaciju, ali neophodno je žrtvovati brzinu zarad verodostojnosti vesti. Proveravanje je obavezno kada je informacija nezvanična.Novinar je dužan da naznači izvor informacije koju prenosi. Objavljivanje informacija koje su označene kao poverljive, dopušteno je isključivo ukoliko se utvrdi da je pravo javnosti da bude informisana prioritetno u odnosu na razloge poverljivosti informacija. Novinar je dužan, kada je to neophodno, da konsultuje što više izvora i da im omogući da iznesu svoj stav. Novinar je dužan da konsultuje najmanje dva nezavisna izvora informacija koja će datu informaciju da potvrde ili ospore. Dva međusobno nezavisna izvora informacija posebno su poželjna u slučaju postojanja indicije da zvaničan izvor daje nepotpunu i/ili netačnu informaciju. Postojanje dva nezavisna izvora informacija jednako je preporučljivo i u slučaju da ključne informacije potiču od anonimnog, odnosno poverljivog izvora.

3. Mreža izvora? Kako ih pronaći, prepoznati i koristiti?Izgraditi vlastitu mrežu izvora, povremeno kontaktiraj ranije izvore .Razmisli o mogućim izvorima za pričuSledi trag novca...Tamo su važni izvori! Neka te jedan izvor vodi ka drugomeUvek pitaj izvor želi li nešto dodati Uvek zahtevaj od izvora dokumente za njegove tvrdnjeSvoje izvore pitaj "off the record" za mišljenje o drugim izvorima – ne verovati tom mišljenju, jer nikad ne možeš biti siguran u motive svog izvora.

1

4. Pisani izvori: Dokumenti kao izvori Koristi što je više moguće pisane dokumente. Imati rezervu prema dokumentima, koji su arhivski tekstovi, jer postoji opasnost da autori tih tekstova nisu dobro uradili svoj posao, tj. Imali pouzdane izvore, pristrasno napisali priču ili izneli pogrešne podatke. Otežan pristup službenim dokumentima – sledi medijska kampanja Koristi Internet, biblioteke, naučne radove, strane časopise, statistike. Često se u naoko dosadnim i suvoparnim dokumentima kriju pravi "biseri“ (The Smoking Gun)

5. Pisani izvori: Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja Objavljivanje informacija koje su označene kao poverljive, dopušteno je isključivo ukoliko se utvrdi da je pravo javnosti da bude informisana prioritetno u odnosu na razloge poverljivosti informacija.Informacija od javnog značaja, u smislu ovog zakona, jeste informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna.Da bi se neka informacija smatrala informacijom od javnog značaja nije bitno da li je izvor informacije organ javne vlasti ili koje drugo, lice, nije bitan nosač informacija (papir, traka, film, elektronski mediji i sl.) na kome se nalazi dokument koji sadrži informaciju, datum nastanka informacije, način saznavanja informacije, niti su bitna druga slična svojstva informacije. Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način. Organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako bi time: 1) ugrozio život, zdravlje, sigurnost ili koje drugo važno dobro nekog lica; 2) ugrozio, omeo ili otežao sprečavanje ili otkrivanje krivičnog dela, optuženje za krivično delo, vođenje pretkrivičnog postupka, vođenje sudskog postupka, izvršenje presude ili sprovođenje kazne, ili koji drugi pravno uređeni postupak, ili fer postupanje i pravično suđenje; 3) ozbiljno ugrozio odbranu zemlje, nacionalnu ili javnu bezbednost, ili međunarodne odnose; 4) bitno umanjio sposobnost države da upravlja ekonomskim procesima u zemlji, ili bitno otežao ostvarenje opravdanih ekonomskih interesa; 5) učinio dostupnim informaciju ili dokument za koji je propisima ili službenim aktom zasnovanim na zakonu određeno da se čuva kao državna, službena, poslovna ili druga tajna, odnosno koji je dostupan samo određenom krugu lica, a zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informaciji.

6. Usmeni izvori: intervju, izjava

2

Novinar sa usmenim izvorima mora biti pažljiv, ali i kritičan. Pre svega, potrebno je pripremiti se za razgovor (5 W + H) i znati koje odgovore na pitanja želiš da dobiješ. S obzirom na to da političari mogu da zloupotrebe novinare, te im ‘’podvale” priču, uvek se izvori moraju pitati za motiv zbog kog se obraćaju novinarima. Motive proveriti pre objavljivanja priče. Sve podatke koji se dobiju od izvora moraju biti uzeti sa rezervom. Ako podatak nije moguće proveriti, treba odustati od njega. Ukoliko se ipak odlučimo na objavljivanje, mora se naznačiti da podatak nije proveren.Informacijama izvora treba suprotstaviti različite informacije o istoj temi iz drugih izvora. Izvor koji odbija dati informaciju uveri da je u njegovom interesu prikazivanje njegove strane priče. Zaštiti svoje izvore i jasno raščisti šta možeš citirati, a šta koristiti bez citiranja ili čak bez navođenja izvore. Potrebno je biti odgovoran i znati da izvor zbog odavanja informacija može izgubiti posao (ponekad i život!). Ne pristaj da te ucenjuju davanjem “off the record” informacija u zamenu za odustajanje od informacije koju tražiš. Pokušaj dogovoriti što preciznije atribuiranje izvora (npr: izvori bliski vladi) . Takođe, budi lojalan prema izvorima i ispoštuj dogovor, ukoliko ti uslovi ne odgovaraju, nemoj objaviti informaciju. Pre objavljivanja priče proveri sa izvorima jesi li ih citirao korektno. Zapamti: trebaćeš te izvore neki drugi put. Nikada nekome od izvora ne pokazuj celi tekst pre objavljivanja, čak i kada izvor smatra da takav tvoj stav nije korektan.

7. Usmeni izvori: ukrstiti dva ili više izvoraNovinar je dužan, kada je to neophodno, da konsultuje što više izvora i da im omogući da iznesu svoj stav. Novinar je dužan da konsultuje najmanje dva nezavisna izvora informacija koja će datu informaciju da potvrde ili ospore. Dva međusobno nezavisna izvora informacija posebno su poželjna u slučaju postojanja indicije da zvaničan izvor daje nepotpunu i/ili netačnu informaciju. Postojanje dva nezavisna izvora informacija jednako je preporučljivo i u slučaju da ključne informacije potiču od anonimnog, odnosno poverljivog izvora.

8. Anonimnost izvora: ko otkriva izvore taj ih i gubi, kroz etički kodeks novinara Ukoliko izvor ne želi da bude otkriven, novinari i urednici postupaju sa dužnom profesionalnom pažnjom i svojim profesionalnim autoritetom staju iza informacije i odgovaraju za njenu tačnost. U slučaju da izvor informacije uslovljava da ostane neimenovan, redakcija je dužna da to poštuje. Od ovog pravila može da se odstupi, ukoliko se informacija odnosi na planiranje nekog zločina, ili kršenje ustavnog poretka i bezbednosti države, kada je obaveza redakcije da to prijavi nadležnim organima. Preporučljivo je da se u ovim slučajevima konstultuje pravni savetnik.

9. Anonimnost izvora: zloupotreba i tabloidizacija medija u Srbiji

3

Korišćenje anonimnih (poverljivih) izvora informacija generalno se ne preporučuje, osim ukoliko nema drugog načina da se dođe do informacije od izuzetnog značaja za javnost.Često, upotreba neimenovanih izvora informacija predstavlja samo način da izvor ili sam novinar/medij iznese netačne, nepotpune i nedovoljno proverene informacije. U slučaju da se pokaže da skrivanje izvora služi za pokriće njegovog nepostojanja, kredibilitet novinara/medija biće ozbiljno narušena. Anonimnost/poverljivost treba omogućiti izvorima koji mogu da pruže informaciju „iz prve ruke“, odnosno za dokumenta koja direktno potvrđuju, ili, sama po sebi, predstavljaju informaciju od izuzetnog značaja za javnost. Ukoliko izvor informacija zahteva od novinara da njegov identitet ne otkrije ni uredniku, ovakav zahtev treba odbiti.Takođa, trka za exkluzivom ne sme novinara naterati da objavi informaciju bez proverenog izvora. Moguće je staviti da je nešto nezvanična informacija, ali samo ukoliko se proveri na više strana. Objavljivanje neistinitih informacija i curenje netačnih vesti može narušiti ugled vašeg medija, izazvati moralnu paniku, itd.

10. Izvor manipuliše novinaromIZVORI KOJI NUDE INFORMACIJE: BORCI ZA ISTINU ILI MANIPULATORI Novinari imaju glad za ekskluzivnim informacijama, ali moraju biti oprezni i proveravati informacije koje dobiju od izvora, u čijue motive uvek moraju sumnjati.Nije redak slučaj da izvori informacija (direktori uticajnih kompanija ili političari) organizuju ,,radne ručkove” na kojim se dobijaju, tj. Spinuju ,,exkluzivne informacije” i čime se ,,kupuje” novinarsko poverenje u istinitost tog izvora. Na taj način, uticajni ljudi regrutuju svoje novinare, kojima će davati informacije u zamenu za objavljivanje tih ili drugih informacija u njihovu korist. Stvaranjem bliskih odnosa, koji sa poslovne sfere prelaze na privatnu, uticajna osoba od novinara očekuje da novinar potpuno veruje u podatke tog izvora i očekuje njegovu potpunu ,,lojalnost” tj. Ne objavljivanje sadržaja koji mogu štetiti toj osobi. Na ovaj način, medij učestvuje u konfliktu kao oružje sa jedne ili sa druge strane, i postoji opasnost da novinar postane propagandna mašina političara. Političkim novinarima su političari kao izvor neophodni, ali mora se zadržati distanca prema izvoru i prema informacijama koje dobijate od njih. Ukoliko se novinar sa sagovornikom sastaje u restoranu, trošak bi trebalo da snosi redakcija. U slučaju da je to neizvodljivo, novinar bi trebalo da insistira na susretu na nekom mestu koje ne iziskuje troškove. Novinar/urednik ne sme da proda dokumenta, audio/video zapise, knjige i druge materijale koje je dobio u svrhu medijskog izveštavanja. Ovakvi materijali ne bi trebalo da se ustupaju drugim medijima bez saglasnosti izvora informacija. Preporučuje se da materijali dobijeni od izvora informacija ostanu u posedu redakcije ili dokumentacionog centra medija za koji novinar/ urednik izveštava. Ukoliko se izveštava o temama koje su deo studijskog putovanja, profesionalnog usavršavanja ili stipendije, a koje organizuju i plaćaju državni organi,

4

međunarodne i domaće nevladine organizacije i fondacije, političke stranke, kompanije i slično, onda to mora da bude nedvosmisleno navedeno u tekstu/priloguPrimeri sa poplavama - izazivanje panike Primer sa kolegom koji je “namestio” aferu Opačić Primeri sa medijskom pripremom atentata na Zorana Đinđića Sportski novinari i putovanja - često odsustvo kritike

11. Novinari i političari : vidi odgovor 1012. Novinari i biznismeni : vidi odgovor 10

13. Sledi trag novca Ovo suštinski znači da ukoliko želiš da nađeš motive nekog događaja, moraš znati ko od toga profitira, tj. ko ima interese da to bude tako pušteno u javnost. Politički skandal 1972. U SAD proslavio je ovu frazu kada su dva reportera pratila tragove i otkrila Votergejt aferu.

14. Zvanično, nezvanično, pozadina i duboka pozadina? Postoji nekoliko modela u korišćenju izvora. Zvanično – navođenje imena i funkcije izvora. Ukoliko izvor insistira da ništa od rečenog nije za objavljivanje – off the record (nezvanično). Tada informacija služi samo za orijantaciju novinara u odnosu na dalje praćenje teme ili događaja. Ako izvor želi da ostane anoniman, ali dozvoljava da se informacija objavi uz opisno navođenje izvora (izvor blizakvladi) – on background, pozadina. Puna anonimnost izvora nalaže novinarima da objave informaciju, ali ne u obliku citata, već u pasivu ili bezlično i bez nagoveštaja o izvoru informacije – deep background, duboka pozadina.

15. Internet kao izvor informacija i oprezna upotrebaPoseban oprez kod korišćenja interneta, jer su često objavljene informacije bez izvora i informacije koje nisu tačne. Neretko je uzrok tome namera da se neka vest objavi prva. Internet se koristi bez odgovornosti za istinitost, što je velika opasnost za novinare. 16. The Smoking Gun Smoking gun (pištolj iz koga izlazi dim) je vrlo čest engleski kolokvijalizam u značenju nepobitan, ključan dokaz. Postoji sajt po nazivu ,,The Smoking gun” u USA iz 1997. Koristiće FOIA (Freedom of Information Act; Zakon o slobodi informacija - prim.aut.), izvore, sve što je legalno, samo da objave – “the smoking gun” – nepobitni dokaz. Dakle, dokument, fotografiju, video snimak. Sa samo najosnovnijim objašnjenjem konteksta za one najneupućenije. Fotografije pijanih zvezda pred policijskim foto aparatima, dokumenta iz brakorazvodnih parnica i te stvari. Zasuli najneverovatnija mesta zahtevima za pristup informacijama – policijske stanice, porodične sudove, Belu kuću, bilo koga, samo ako im se učinilo da bi

5

tu nešto moglo da “smrdi”. Prvi dokument koji su objavili prigodno se bavio Elvisom. FBI je poslao dokument, sav iscrtan debelim crnim flomasterom, u kojem se moglo pročitati da je Kralj, na dugom spisku adikcija koje je je nežno gajio sve do svoje smrti, imao i onu kokainsku, o kojoj se do tada nije mnogo pričalo – to je primer za internet istraživačko novinarstvo. 17. Šta kada državni službenik ne da neki podatak? Pozovi se na zakonsku obavezu (dugotrajno i neefikasno): Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ovim zakonom uređuju se prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti, radi ostvarenja i zaštite interesa javnosti da zna i ostvarenja slobodnog demokratskog poretka i otvorenog društva. Radi ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti, ovim zakonom ustanovljava se Poverenik za informacije od javnog značaja. Traži informaciju od njegovog direktnog šefa ili ministra. Odbijanje službenika da omogući pristup informaciji navedi u priči. Potraži pomoć novinarske organizacije ili Poverenika.

18. Moj izvor je moja tajna? Zaštita izvora je osnova istraživačkog novinarstva i slobodnog protoka informacija u otvorenim, demokratskim društvima. Izvor se može otkriti samo ako se ispune tri uslova istovremeno – da je reč o teškom krivičnom delu, da se informacija ne može dobiti ni na koji drugi način i da postoji izuzetan društveni interes da se izvor otkrije. U ostalim slučajevima, izvore ne treba otkrivati, jer ćeš ih izgubiti. Zakon o javnom informisanju Republike Srbije predviđa da “novinar nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom informacije, osim ako se podaci odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora od najmanje pet godina”. Za zaštitu izvora zalaže se i Kodeks novinara. Time je omogućena sloboda informisanja, ali su otvorena vrata i zloupotrebama i objavljivanju tekstova koji nemaju zasnovanost u izvorima.

19. Pažljivo sa izvorima - slučaj atentata na Đinđića? BEOGRAD, 12. marta 2003. (Beta) - Predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić ranjen je danas u pucnjavi u centru Beograda, saznaje agencija Beta Prema izvorima Bete bliskim policiji, na Đinđića je pucano ispred Vlade Srbije i odmah je prebačen u bolnicu. Premijer preminuo - Pošto takva vest, pored etičkih razloga, može da bude i okidač za destabilizaciju zemlje, morala je, u nedostatku zvanične informacije, biti proveravana na više mesta. Posle nekoliko grozničavih minuta telefoniranja (u kojima je tekla i trka sa konkurencijom), Beta je emitovala vest da je premijer preminuo, pozivajući se na “više nezvaničnih izvora“

20. Pažljivo sa izvorima - slučaj "hapšenja" Ratka Mladića?

6

Objavljena vest da je uhapšen, a ustvari nije. Mediji naseli i možda time omeli policiju i vlast u potrazi za njim.

21. Pažljivo sa izvorima – slučaj sa nasiljem na Kosovu 2004. godine?Talas nasilja na Kosovu i Metohiji trajao je od 17. do 19. marta 2004. godine. U ovom periodu proterano je više od 4000 Srba i uništen je veliki broj crkvenih objekata. Živote je izgubilo 19 osoba, od kojih 8 Srba, dok je 11 Albanaca živote izgubilo u obračunu s međunarodnim snagama bezbednosti. Za jedne od glavnih krivaca za martovsko nasilje na Kosovu smatraju se mediji koji su neprofesionalnim izveštavanjem doveli do nesretnog događaja. Povod ili izgovor za progon Srba bila je kampanja medija na albanskom u kojoj su lokalni Srbi optuženi da su psima naterali preko reke Ibar grupu dečaka Albanaca iz sela Čabar kod Zubin Potoka od kojih se jedan utopio u reci. Istraga UNMIK policije utvrdila je da su optužbe bile lažne, a portparol međunarodne policije Neridž Sing izjavio je tada da su ''preživeli dečaci posle tragedije bili pod jakim pritiskom albanskih novinara i političara da optuže Srbe iz susednog sela".U izeštaju OEBSA nakion nasilja na Kosovu navedeno je da su događaji mogli da dobiju drugi obrt ili se možda uopšte ne bi ni desili, da nije bilo bezobzirnog i senzacionalističkog izveštavanja 16. i 17. marta. U izveštaju se posebno kritikuje Radio-televizija Kosova, koja je prenela informaciju da su Srbi krivi za utapanje dece u Ibru. Mediji, naročito elektronski, pokazali su neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti i nemarnosti koji su doveli do brutalnih događaja.

22. Pažljivo sa izvorima – slučaj Temerin?Opština Temerin je opština sa izmešanim stanovništvom u kom je procenat Srba nešto preko 50 odsto, a Mađara oko 42 odsto. Iskustva iz prethodnih vremena pokazuju da su etnički incidenti, između Srba i Mađara, najdelikatniji i najučestaliji upravo u Temerinu. Zbog osetljive situacije mediji bi trebalo da imaju najodgovorniju ulogu kada je u pitanju izveštavanje o ovoj opštini, što u prošlosti često nije bila praksa. O međusobnim napadima i nasilju između pripadnika mađarske i srpske nacionalnosti (uglavnom mladih ljudi), često se izveštava na senzacionalistički način. Jedan od primera je tuča između mladića srpske i mađarske nacionalnosti iz septembra 2011. godine. Pojedini mediji se prilikom izveštavanja o ovim incidentima nisu držali činjenica, već su iz informacija izvlačili senzacionalističke naslove koji šire nacionalnu netrpeljivost. Neki od glavnih izvora informacija bili su neodgovorni političari, čije su neprimerene izjave mediji prenosili kao „protočna cev“. Sve to dovodilo je do rasta nacionalne netrpeljivosti, kao i do panike i straha među građanima Temerina. S obzirom da se ova opština pokazala kao pogodno tlo za razvoj ekstremizma i nacionalizma, mediji imaju izuzetno osetljivu ulogu i svojim profesionalnim izveštavanjem o ovakvim dođađajima trebalo bi da obezbede postojanje demokratije.

23. Brzina ili pouzdanost?

7

Brzina i pouzdanost jedne su od glavnih karakteristika novinarskog rada, međutim zbog velike društvene odgovornosti, pouzdanost ima prioritet u odnosu na brzinu. Treba biti skeptičan prema informaciji, posebno ukoliko je izuzetno kontroverzna. Pre objavljivanja, sve treba proveriti barem dva puta iz dva ili više različitih izvora. Posebnu pažnju trebalo bi posvetiti kredibilnosti izvora informacije: koliko im se može verovati i koji je njihov lični interes da informacija uđe u javnost? Kada novinar dođe do bombastiče vesti, a ta informacija nije pouzdana i proverena, ne bi je trebalo objavljivati. Novinarima je uvek potrebna dobra tema (događaj) koja će brzo ugledati svetlost dana, ali isto tako njihova društvena odgovornost je ogromna, zbog čega pouzdanost treba da bude važnija od brzine.

24. Kako prepoznati da vas izvor laže?Uvek treba preispitati izvore informacija i njihove tvrdnje. Ovo je posebno važno kada su u pitanju političke teme, gde su izvori informacija često jednostrani i upleteni u političke događaje. Ti izvori informacija uglavnom imaju lični interes da određena informacija (nekad i lažna) uđe u javnost. Npr. intervjuišete važan izvor, on navodi bitne, nove, ekskluzivne činjenice. Ali, ta osoba nema materijalne dokaze za svoje tvrdnje, ne želi ili ne može da vam pomogne da poduprete njegovu priču nezavisnim potvrdama i dokazima. Ovo može biti jedna od situacija gde je izvor slagao. Izvoru se nekad treba obratiti pitanjem koje će kod njega izazvati nelagodu. Tada izvor treba posmatrati. Prilikom intervjua i smenjivanja važnih i manje važnih tema, treba se vratiti na onu temu koja je bila „nezgodna“ i pratiti reakcije i gestove sagovornika koji mogu da ukažu na laž. Da bi novinar uočio laž, mora da bude dobro obavešten o temi o kojoj izveštava, jer zbog neznanja o određenoj oblasti ili nepoznavanja bekgraunda, laž lako može da mu promakne.

25. Izvori koji nude informacijeKada redakciji neka nepoznata osoba dojavi bombastičnu vest, bez višestruke provere (najpre identiteta osobe koja je informaciju dala) ne bi je trebalo objaviti uz rizik da konkurentski medij to učini pre. Kredibilitet se lako gubi ali mukotrpno i ugotrajno stiče. Ti izvori uglavnom imaju lični interes da određena informacija uđe u javnost, zbog čega informacija ne mora nužno da bude istinita. Treba biti skeptičan, posebno ukoliko je nešto kontoverzno. Prvo treba proveriti kredibilitet samog izvora tj. znaju li o čemu govore i koliko su upleteni u određeni događaj. Poželjno je ovakvu informaciju proveriti više puta kod više različitih izvora, pre samog objavljivanja.

26. Potkupljivanje novinaraSvakodnevno u svom radu novinari se susreću sa različitim pritiscima. Neki od njih su političkog tipa, dok ima i onih finansijske prirode. Na žalost, mnogi pod ovim drugim posustanu i postaju potkupljeni novinari. Uzimanje novca ili neke druge materijalne

8

naknade predstavlja direktno kršenje novinarskog kodeksa. U kodeksu novinara Srbije se navodi da:- Novinar ne sme da prima ili traži materijalnu ili neku drugu korist za prikupljanje, objavljivanje, odlaganje ili sprečavanje prikupljanja ili objavljivanja informacija.- Novinar je obavezan da odbije poklon ukoliko se može da razlogom pretpostaviti da je poklon povezan sa obavljanjem njegove profesije i da može uticati na objektivnost u radu. Novinar je obavezan da prijavi reakciji nuđenje ili dobijanje poklona u vezi sa obavljanjem novinarskog posla.Uzimanjem novca ili neke druge dragocenosti krši se kovinarski kodeks i na najgori način degradira se profesija.

27. Kupovina medijaJedno od osnovnih pitanja koje se odnosi na promene u medijskim sistemima je utvrđivanje vlasnika postojećih medijskih kuća i kupovina medija. Velik broj medija u Srbiji još je uvek u javnom vlasništvu. Prošle godine donesen je set medijskih zakona čiji je primarni cilj rešavanje države tog vlasništva. Zakonski novina je i zabrana državi da osniva nove medije. Privatni mediji s druge strane lako propadaju i izloženi su specifičnim oblicima pritisaka oglašivačkih agencija, dok su radnici u takvim medijima sve više izloženi ubrzanoj eroziji radnih prava.Svega par sedmica nakon usvajanja medijskih zakona, Agencija za privatizaciju republike Srbije je raspisala javni poziv za prodaju 502 preduzeća u kojima još uvek ima državnog vlasništva, među njima je i 79 medijskih kuća. Mediji za koje bude postojalo interesovanje će biti prodati kupcu koji iznese najveću ponudu dok će u medijima za koje ne bude bilo interesovanja radnicima biti podeljene akcije preduzeća bez bilo kakve naknade.Sudeći prema prema prethodnom talasu privatizacije medija za mnoge od njih ovo će značiti i prestanak postojanja. Od 52 medija koliko ih je privatizovano od 2002. godine danas uspešno radi samo jedan. Najveći broj ovih medija su kupili vlasnici koji su u tome videli jasan ekonomski interes, međutim taj interes nije imao veze sa obavljanjem medijske delatnosti. Kupovana su ona preduzeća koja su posedovala atraktivne nekretnine. Iako su mnogi radnici u ovim medijima organizovali proteste i štrajkove kako bi sačuvali svoja preduzeća niko od njih nije uspeo u tim namerama.Rok za privatizaciju medija u vlasništvu države, pokrajine i lokalne samouprave je 1. jul ove godine, a od tog dana biće zabranjeno finansiranje medija iz javnih prihoda. Umesto toga, biće uveden princip projektnog finansiranja medijskih sadržaja od javnog interesa.

28. Afera Votergejt?Afera Votergejt je termin koji označava seriju političkih skandala tokom predsedničkog mandata Ričarda Niksona. Ova dešavanja dovešće do ostavke ovog američkog predsednika 9. avgusta 1974. godine.

9

Skandal je počeo kada su uhapšena petorica provalnika koji su provalili u kancelariju Demokratskog nacionalnog komiteta u hotelu Votergejt u Vašingtonu juna 1972. godine. Provalnici su bili neobični po tome što je kod njih pronađena oprema za prisluškivanje, 2.300 dolara u novčanicama sa rednim serijskim brojevima, radio-uređaj s mogućnošću slušanja policijskih frekvencija i 40 traka neiskorišćenog filma. Jedan od provalnika, Džim MekKord, bio je bivši agent CIA-e i trenutni član osiguranja izborne kampanje predsednika Niksona. Provalu u prostorije konkurentske stranke naredila je administracija predsednika Niksona, a tajnu protivzakonitu operaciju odobrio je čak i Niksonov ministar pravosuđa Džon Mičel. Nakon ubistva petorice provalnika Niksonova administracija pokušala je da zataška skandal i prisili FBI da ne sprovede istragu. Međutim, FBI nije bio pod kontrolom Bele kuće, istraga je vodila do sve viših i viših zvaničnika, dok na kraju nije pronađeno da je i sam predsednik Nikson bio upleten u pokušaj sprečavanja istrage. Nikson je podneo ostavku (bio je jedini predsednik u američkoj istoriji koji je to učinio).Nikson nije završio u zatvoru jer mu je njegov naslednik na predsedničkoj funkciji, Džerald Ford, dao puno i bezuslovno predsedničko pomilovanje za sve zločine koje je učinio za vreme mandata.

29. Afera Vikiliks?Vikiliks je međunarodna organizacija sa sedištem u Švedskoj koja objavljuje anonimne dojave i "zabranjenje" vesti. Od svog osnivanja 2006. godine, Vikiliks je objavljivao osetljive nedostupne dokumente uz istovremeno čuvanje anonimnosti svojih izvora.U aprilu 2010. je objava video-snimka poznatog pod nazivom Collateral Murder od Vikiliksa učinila glavni portal za neovlašćeno objavljivanje priča, dokumenata i video-snimaka sa udaljenih bojišta. U julu iste godine Vikiliks je objavio Avganistanski ratni dnevnik, kompilaciju više od 90.000 dokumenata o ratu u Avghanistanu s kojima javnost prethodno nije bila upoznata. U oktobru Vikiliks je objavio skoro 400.000 dokumenata pod imenom Iraq War Diaries posvećenih ratu u Iraku. Krajem novembra 2010. Vikiliks je otpočeo objavljivanje oko 250.000 tajnih dokumenata američkog State Departmenta. Vikiliksova otkrića su izazvala veliko zanimanje, ali i kontroverze u svetskoj javnosti. Sama web-stranica je bila predmet hakerskih napada, za koju se sumnjiče neke od obaveštajnih i sigurnosnih službi država kojima objavljivanje podataka nije u interesu.Vikiliks je osnovao Australijanac Džulijan Asanž, koji kaže da voli da „pljune u supu moćnicima“. Cilj Vikiliksa je „borba za slobodu uz pomoć informacija“.

30. U čemu je razlika između naših i „normalnih“ tabloida?Tabloidi su dnevne (ponekad i nedeljne) novine koje sadrže kratke vesti s puno fotografija. Obično imaju vrlo malo analiza i komentara, uz vrlo uočljive i senzacionalističke naslove, a velik prostor posvećuju slavnim zvezdama. Za razliku od „normalnih“ svetskih tabloida koji jure „masne“ priče o poznatima, naši tabloidi su uglavnom politički opredeljeni i finansirani su iz sumnjivih izvora. Može se reći da kod nas ne postoje tabloidi u pravom slmislu te reči, već je zastupljena „žuta

10

štampa“ koja je jedan od glavnih instrumenata za političku borbu moćnika. Srpski tabloidi specifični su po tome što se na senzacionalistički način bave političkim i drugim ozbiljnim temama.

31. Čovek kao politička životinja? Aristotel određuje čoveka kao zoon politikon, tj. kao političku, društvenu životinju- čovek je izvorno političko biće. Nema čoveka bez i nezavisno od polisa (države). Potpuna zajednica od više naselja koja je, da tako kažemo, postigla najviši stepen samodovoljnosti jeste država; ona nastaje radi održavanja života, a postoji radi sretnog života... Iz ovoga je, dakle, jasno da država nastaje po prirodi i da je čovjek po prirodi državotvorno biće (gr. zoon politikon).

32. Antička Grčka kao kolevka demokratije (u robovlasništvu!) Antička Grčka je termin koji se u širokom kontekstu upotrebljava da bi opisao civilizaciju koja se razvila nad plemenima koji su govorili grčkim jezikom tokom starog veka. Specifičnije, termin Antička Grčka se odnosi na civilizaciju koja je počela da se uzdiže tokom 8. veka p. n. e. i periodom koji je usledio nakon propasti Mikenske civilizacije, i koja se razvila na području kontinentalne Grčke, Male Azije, Mediterana i obalama Crnog mora sve do 146. p. n. e. kada je Grčka osvojena od strane Rimske republike.Pojam demokratija nastao je u staroj Atini u 5. vijeku p. n. e. Demokratija – grčki demos – narod i kratia – vladati. Drevni Grci su koristili riječ demokratija za vlast mnogih u odnosu na vlast nekoliko osoba. Atenska se država općenito smatra prvim primjerom sistema koji odgovara nekim današnjim predodžbama o demokratskoj vlasti. Ipak, mnogi ne smatraju staru Atenu demokratijom, s obzirom da je samo mali dio građanstva smio glasati, dok žene, robovi i stranci nisu imali to pravo. Samo je oko 16% ukupnog stanovništva imao pravo glasa. Glasanjem su se u staroj Ateni donosile odluke izravno, umjesto da se biraju predstavnici kao u današnjoj demokratiji. Mnogi uobičavaju reći da je u staroj Grčkoj vladao oligarhijski sistem kojeg ćemo spomenuti kasnije. S vremenom se značenje 'demokratije' promijenilo, a savremena se definicija jako mijenjala od 18. vijeka, otkad su se uvodili razni "demokratski" sistemi u mnogim državama. Modernu demokratiju mogli bismo definisati kao sistem vlasti u kojem konačna politička moć, ili suverenitet, pripada narodu bilo direktno ili putem izabranih predstavnika.Prva savremena demokratija je bila ta Sjedinjenih Američkih Država uspostavljena 1789. godine na osnovi filozofije doba razuma.

33. Staljinov ustavni liberalizam? Ustavni liberalizam se ne bavi procedurama izbora vlade, već prije svega vladinim ciljevima. On se tiče tradicije, duboko ukorijenjene u zapadnoj historiji, koja cilja da zaštiti autonomiju pojedinca i njegovo dostojanstvo pred prisilom bilo koje vrste - državnom, crkvenom ili društvenom. Ovaj termin združuje dvije blisko vezane ideje. On

11

je liberalan zato što se naslanja na filozofsku tendenciju, počevši s Grcima, koja naglašava individualnu slobodu. I on je ustavan jer se oslanja na tradiciju, počevši od Rimljana, vladavine zakona. Ustavni liberalizam se razvio u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama kao odbrana prava pojedinca na život i imovinu, kao i na slobodu vjere i govora. Kako bi osigurao ova prava, on je naglašavao provjeru moći svakog ogranka vlasti, jednakost pred zakonom, nepristrasne sudove, i razdvajanje crkve od države. Njegove svete ličnosti su pjesnik John Milton, pravnik William Blackstone, državnici kao što su Thomas Jefferson i James Madison, i filozofi kao što su Thomas Hobbes, John Locke, Adam Smith, Baron de Montesquieu, John Stuart Mill i Isaiah Berlin. U skoro svim svojim varijacijama, ustavni liberalizam tvrdi da ljudska bića imaju određena prirodna (ili “neotuđiva”) prava i da vlade moraju prihvatiti osnovni zakon, ograničavajući time svoje moći, koji obezebjeđuje ta prava. Tako su 1215. u Runnymede-u engleski baroni primorali kralja da se pridržava ustaljenog i običajnog prava zemlje. U američkim su kolonijama ovi zakoni učinjeni eksplicitnim, i 1638. gradić Hartford je usvojio prvi pisani ustav u modernoj historiji.Staljin je bio političar koji je s titulom generalnog sekretara komunističke partije vladao Sovjetskim Savezom oko 25 godina. Tokom tog razdoblja ovaj beskrupulozni, ali efikasni organizator, vodeći se vlastitim konceptom stvaranja socijalizma u jednoj zemlji i provodeći industrijalizaciju i kolektivizaciju, pretvara poljoprivrednu državu u industrijsku supersilu. Ova državna transformacija se provodi zajedno s zatvaranjem milijuna ljudi u gulage, a na svom samom početku je proizvela i katastrofalnu glad poznatu pod imenom Holodomor (1932. – 1933.) od koje će preminuti oko 4,000.000 ljudi. Potom će u događaju poznatom pod imenom Velika čistka (1936. – 1939.) strijeljati veliki broj svojih bivših i potencijalnih budućih političkih protivnika i stotine hiljada drugih osoba čime de facto preuzima svu vlast u državi. Ubrzo potom 1939. godine sudjeluje u potpisivanju pakta Ribbentrop-Molotov s Trećim Rajhom čime odgađa ulazak SSSR-a u rat i istovremeno vraća državu na evropske granice iz doba Ruskog Carstva.

Nakon napada Trećeg Rajha na SSSR 1941. godine Staljin predvodi svoju državu do pobjede 1945. godine koju dočekuje na vrhuncu moći, ali istovremeno i kao iscrpljena osoba drastično pogoršanog zdravstvenog stanja. U poratnom razdoblju SSSR postaje jedna od dvije priznate supersile s komunističkim tampon državama između sebe i kapitalističkog svijeta. Tokom poratne obnove dolazi do početka Hladnog rata i izbijanja Korejskog rata kojem se on na početku nije niti protivio, a niti ga podržavao. Staljin umire 5. 3. 1953. kada izbija do tada prikrivena borba za njegovog nasljednika iz koje će kao pobjednik izlazi Nikita Hruščov koji 1956. godine osuđuje svog prethodnika. Više od 60 godina nakon smrti Staljin ostaje vrlo kontroverzna osoba. Dio Rusa uopće nema definiran stav o njemu, drugi dio ga smatra velikim menadžerom i modernizatorom što se od 2008. godine uči u ruskim školama ili ako ništa drugo pobjednikom u ratu, a treći i po broju najmanji dio stanovništva smatra ga masovnim ubojicom.

12

34. Liberalna demokratija? Kako se obično koristi, riječ demokratija često znači isto što i liberalna demokratija. Dok je sama demokratija sistem vladavine koji definiraju i legitimiraju izbori, liberalna demokratija može uključivati ustavni liberalizam, gdje se određena kulturno subjektivna prava pojedinaca štite od pukog glasa većine; s druge strane, u neliberalnim demokratijama takva ograničenja ne postoje. Ovo su neke osobine mnogih liberalnih demokratija:Ustav koji ograničava moć vlade i štiti mnoga građanska pravaOpće pravo glasa, koje svim građanima garantira pravo glasa bez obzira na rasu, spol ili imovinsko stanjeSloboda govoraSloboda medija i pristup nedržavnim izvorima informacijaSloboda okupljanjaJednakost pred zakonom i pravo na suđenje prema zakonuPravo na privatno vlasništvo i privatnostObrazovanje koje građane upućuje u njihova prava i građanske obavezeŠiroko i duboko utemeljeno građansko društvoNeovisno sudstvoSistem međusobnog nadzora među granama vlasti

Ova definicija obično ima neke ograde. Odluke koje se donose putem izbora ne donose svi građani nego samo oni koji žele učestvovati glasanjem. Osim toga, pravo glasa obično nemaju svi građani. Većina demokratskih zemalja daje pravo glasa onima koji su stariji od određene dobi, obično iznad 18. godine. Neke zemlje imaju i druge kategorije ljudi koji ne smiju glasati (npr. zatvorenici ili bivši zatvorenici). Ponekad je sistem vlasti liberalna demokratija, ali formalno se zove drugačije: naprimjer, Kanada je kraljevstvo, ali zapravo zemljom vlada demokratski izabran parlament. Neki ukratko definiraju demokratiju kao "vladavina većine uz prava manjine."

35. Slobodni izbori i pobeda diktatora? Natjecateljski izbori su osnovno sredstvo kojim su funkcioneri odgovorni i podvrgnuti volji naroda. Oni čine arenu za obezbjeđivanje političke jednakosti među građanima, kako u pristupu kandidaturi tako i vrijednosti svih glasova. Kriterij "slobodnih i fer" izbora obuhvata, u prvom redu, izborni sistem tj. zakone koji odeđuju za koje se funkcije glasa, ko se može kandidovati, kad se izbori mogu održati, ko može da glasa, kako će se definisati izborni okruzi, kako odrediti pobjednike itd. Drugi izborni proces tj. kako pojedinačne izbore sprovesti u praksi, od registracije birača, preko kampanje, brojanja listića, do obezbjeđivanja, je da se zakon striktno i nepristano primjenjuje i da nema zloupotreba koje bi ugrozile rezultat. Izbori sami po sebi nisu dovoljan uvjet za postojanje demokratije.

13

Izbore su često zloupotebljavali autoritativni režimi ili diktature da ostave lažan dojam demokratije. Zato postoji više metoda:ograničenje profila kandidata,ograničenje stvarne vlasti koju smiju imati izabrani predstavnici ili politike koju smiju voditi dok su na vlasti glasanje koje zapravo nije slobodno ni pošteno (npr. kroz zastrašivanje onih koji žele glasati za određene kandidate) ili, najizravnije, krivotvorenje rezultata izbora je društvo tlačilo manjinu (koja je imala pravo glasa). Jedan od zaključaka koji možemo vidjeti iz hisitrije je taj da pravo glasa ne mora značiti odbranu od ugnjetavanja ili tlačenja, ali da je ipak bolje imati pravo glasa nego ga nemati nikako.

36. Koja je uloga medija i novinarstva u demokratskom društvu? Politika u modernim državama i u masovnim društvima nije više moguća bez pomoći masovnih medija. Nije više slučaj kakav je bio u antičkoj Grčkoj, gdje su se građani mogli sakupiti na trgu (agora) da bi diskutovali o odluci koju treba donjeti. Politika se sada usvaja i prosljeđuje putem masovnih medija. Ono što mi, na primjer, znamo o politici naše zemlje uglavnom smo saznali putem televizije, radija ili novina. Zbog toga mediji u intermedijarnom sistemu imaju jako važnu ulogu. Savezi i partije bave se radom sa javnošću, što znači da oni ciljano pokušavaju iskoristiti medije. Na ovom primjeru se još jedanput jasno vidi koliko su jedan sa drugim povezani dijelovi intermedijarnog sistema.Demokratija egzistira na borbi različitih mišljenja. Genaralno, demokratiji je u svim oblastima društvenog života - kako u porodici i u školi, tako i u nekom udruženju ili poduzeću - potrebna socijalna klima koja podržava i pospješuje javno diskutovanje o različitim stavovima i mišljenjima. Zastupanje sopstvenog mišljenja mora se podržavati jednako kao i pitanja Zašto? i Zbog čega?. Uredbe o kojima se ne smije diskutovati i koje nemaju svog osnova ni u kom slučaju ne smiju određivati djelovanje u demokratskom sistemu, nego to moraju biti razumni argumenti i djelovanje koje mora stalno stajati pod kritičkim okom javnosti (...). . Funkcija kontrole, kritike i sugeriranja nije prenijeta samo na parlamentarnu opoziciju, nego je zadatak cjelokupne javnosti u kojoj se odigrava proces obrazovanja javnog mišljenja. Javno u ovom kontekstu, prije svega, znači da svako može učestvovati u procesu obrazovanja javnog mišljenja i da se taj proces ne provodi ne nekim tajnim sastancima. Svako mora imati mogućnost pristupa i prikupljanja informacija, te davanja svog doprinosa procesu obrazovanja javnog mišljenja. S druge strane pojam "javno mišljanje" u sebi sadrži i upozorenje da se javno mišljenje tiče javnih, a ne privatnih stvari. Dakle, javno mišljenje se u najširem smislu bavi sa »res publica«. Dakle, tom pojmu "javnosti" pripadaju svi građani i udruženja građana, koji razmišljaju i razgovaraju o zajednici u kojoj žive, te ta razmišljanja formuliraju u kritiku i odbijanje, prijedloge i prihvaćanje, koje javno izražavaju i zastupaju, te i na taj način pokušavaju utjecati na proces obrazovanja javnog mišljenja. Na taj način oni zapravo i obrazuju javno mišljenje.

14

Ali, obrirom da u pravilu u pluralističkom društvu uvijek postoje različita mišljenja o istoj stvari, ne možemo govoriti o jednom javnom mišljenju, već o javnim mišljenjima.Upravo u toj samostalnoj suprotnosti ka državnom aparatu ogleda se demokratska struktura javnosti koja je otvorena za svakog. U demokratiji svi imaju pravo na slobodno obrazovano mišljenje u oblasti politike. To se, da još jednom naglasimo, ne odnosi samo na privatno mišljenje, ono je više samo osnova za aktivno djelovanje u javnom mišljenjuOvdje se vidi da je pravo na slobodno mišljenje i slobodno izražavanje mišljenja u vrlo uskoj vezi sa slobodom okupljanja i slobodom ujedinjavanja, kao i sa slobodom štampe i elektronskih medija. Ove slobode svoju političku težinu i zančenje dobivaju činjenicom da se bez njih ne bi moglo realizirati pravo slobodnog obrazovanja javnog mišljenja. Jer, pojedinac ne može ni u kom slučaju djelovati samo kao pojedinac, on u prvom redu ne može svom mišljenu dati neku težinu niti ga može izraziti, tzv. propagandom "od usta do usta". Njegovo mišljenje postaje političko, samo ako on iskoristi letke, novine, radio i televiziju da bi to svoje mišljenje obznanio široj javnosti. U modernim državama bez ovog instrumenta masovne komunikacije ne može se uopće voditi politička rasprava. Tako da individualno pravo da se učestvuje u procesu obrazovanja javnog mišljenja slijedi i nastojanje da se sredstva masovne komunikacije drže što dalje od državnog utjecaja. Vlada ne smije imati pravo da se umješa u obrazovanje programa na radiju ili televiziji, te da određuje sadržaje novina. Naravno, niko ne može spriječiti vladu da koristeći sredstva masovne komunikacije pokuša da učetvuje u procesu obrazovanja javnog mišljenja te da biračima predstavi svoje programe, ali, ona to može činiti samo kao ravnopravan partner sa ostalim partijama koje učestvuju u cjelokupnom procesu i ne smije imati nekakva posebna prava. Kada se vlada izjasni po nekom pitanju i opozicija uvijek mora imati šansu da da svoje mišljenje.Abstinenciojom vlade od kontrole medija i zabranom cenzure sloboda medija nije u potpunosti zaganrantirana. Javne instance moraju osigurati da se u društvenoj oblasti ne razviju monopoli kontrole javnog mišljenja. Jer, ta opasnost je sasvim evidentna upotrebom modernih sredstava masovne komunikacije. Oni imaju mogućnost da dopru do velikog broja slušalaca, gledalaca i čitalaca, pri čemu nemaju svi jednak pristup ovim sredstvima masovne komunikacije. Jako je mali broj onih koji imaju potreban kapital da bi sami izdavali neke novine. (...) Tehnički razlozi su sve više upućivali na organiziranje izdavačkih kuća i time su jako ograničili različitost mišljenja koja je ranije bila zastupljenja u mnogobrojnoj štampi. Ovaj proces se teško može pokrenuti natrag. Dobre izdavačke kuće moraju imati određenu veličinu. Ali, zakonodavstvo mora spriječiti obrazovanje monopola, a tamo gdje monopol već postoji, mora se strogo kontrolirati. Država mora osigurati garantovanje različitosti i slobode mišljenja u novinskim redakcijama, te procesa odlučivanja putem statuta. Srećom, novim postupcima u procesu štampanja i kopiranja broj regionalnih i lokalnih objavljivača postao je nešto veći, čime su se povećale i mogućnosti širenja različitih političkih informacija i komentara. Stoga je i povećanje broja kopir-automata političko pitanje prvog reda.

15

Mnogo je teže spriječiti monopol u oblasti radija i televizije. Kapital i tehnički uslovi koji su potrebni za pokretanje ovih medija u svakom slučaju isključuju mogućnost da se svaka grupa putem etera ili televizijskog ekrana obrati slušateljstvu i gledateljstvu. Za to, na primjer, na tržištu štampanih medija postoji mnogo veća mogućnost. Zbog toga su za ovu oblast postavljeni posebni zakonsku uslovi koji propisuju da sva mišljenja koja zastupaju određene skupine prisutne u društvu moraju imati jednak pristup elektronskim medijima i mogućnost obraćanja javnosti. Upravo u oblasti elektronskih medija (radija i televizije) obrazovanje javnog mišljenja mora biti pluralističko, te se posebna pažnja mora obratiti na eventualno obrazovanje monopola nad ovim medijima od strane vladajuće grupe Onaj ko želi ostvariti svoje pravo slobode mišljenja, mora imati šansu da prikupi informacije, koje su mu za to potrebne. Tek kad neko poznaje određeni problem, situaciju i sl., tek onda on može obrazovati svoje sopstveno mišljenje o datom. Onaj ko priznaje punoljetnog građanina kao suverenog nosioca državne vlasti i učesnika u obrazovanju javnog mišljenja, mora ga izvještavati o svim predstojećim poltičkim odlukama. To je druga strana slobode mišljenja i slobode štampe. O svim stvarima koje se tiču javnih interesa i koje građanin mora znati da bi mogao donijeti političku odluku baziranu na činjenicama, mora se diskutirati u javnosti. Šta je pri tome stvar javnoj interesa, a šta ne, to se nikada neće moći tačno definirati niti odrediti unaprijed. Ovdje se više radi o ukusu i samodisciplini novinara, nego o zakonskim odredbama. U svakom slučaju radi se o zloupotrebi gore pomenutog, ukoliko se neke stvari iz privatnog života nekog političara otkrivaju do pojedinosti. Za to postoje kazneno-pravne odredbe koje se tiču zaštite časti pojedinca i spriječavaju da privatan život javnih ličnosti postane jedini interes radija, televizije i štampe. Onaj ko polaže vrijednost na obimnu i opširnu informaciju, toleriraće i zloupotrebu slobode štampe koja se s vremena na vrijeme provodi. Treba se dobro promisliti prije nego se na ovakve slučajeve reagira propisivanjem cenzure, jer se time sasvim lako mogu uzdrmati osnovni principi slobode štampe. Jer, - kako piše Karl Jaspers – "neizvjesno je da li se u slobodi ostvaruje i istina. Ono što je izvjesno je da će pod cenzurom ona sigurno biti iskrivljenja". Samo pod ovakvim uslovima može se obrazovati slobodno javno mišljenje, te mogu biti usvojene kritike, kontrole i sugestije. Samo unutar javnosti koja funkcionira, pojedinac može obrazovati svoje mišljenje na činjenicama i biti sposoban da odvaga i odluči o svom političkom izboru. Demokratija i slobodno javno diskutovanje o različitim mišljenjima su dvije strane iste medalje. Mišljenja se još sasvim rijetko obrazuju spontano, mišljenja se prave. Vlada, partije i savezi bave se "javnim radom". Pliralističko društvo, stoga, poznaje mnoštvo različitih javnih mišljenja, koja su u pravilu kontroverzna. Onaj ko nastupi na taj način da pokušava prosljediti jedno javno mišljenje, te sa takvim nastupom pokuša propisati politici određena pravila, izlaže se sumnji da pominjanjem jednog javnog mišljenja pokušava svojim sopstvenim interesima dati određenu težinu i provesti samo njih. Tek u dijalogu kontroverznih mišljenja može doći do obrazovanja jednog zajedničkog javnog mišljenja.

16

Zbog toga je demokratiji, partijama i savezima potrebna javnost koja je svima dostupna, i u kojoj se obrazuje javno mišljenje. Ovdje radio, televizija i štampa imaju svoju centralnu ulogu u demokratiji, koju mogu ispuniti samo ako u svojim programima jasno objave javne kontroverze i mnogostrukost različitih mišljenja. U ovakvoj javnosti građanin stvara opće dobro, a demokratija pronalazi svoje temelje u narodu. Javnost je instrument koji omogućava kontrolu sve političke moći. Opće dobro, koje živi od principijelnog dogovora između javnih instanci odlučivanja i javnog mišljenja, na ovaj način pronalazi demokratsku osnovu na kojoj se može graditi slobodna i kontinuirana politika.

37. Novinarstvo: od sluškinje režima do sedme sile U razgovoru s istaknutim novinarima - iz onog vremena dok je još opstajala kategorija "istaknuti novinar" - na temu "propasti" srpskog novinarstva paralelno se prožimaju nostalgija, razočarenje, opipavanje "slobode govora" (šta smete da objavite?) i po neko uverenje da, prvenstveno u kategoriji sloboda, poredeći današnje novinarstvo s onim u prošlim vremenima, dobilo obrise mitologizacije."Kad god me obuzme nostalgija za onim vremenom, nateram sebe da se setim da novinarstva tu u pravom smislu reči nije ni bilo", kaže nam Ljiljana Smajlović, glavna urednica Politike i predsednica UNS-a. "Bilo je forme, ali ne i sadržine: režim nas je spolja tretirao s poštovanjem, kao da smo dobitnici Pulicera, ali do kraja osamdesetih nije bilo šanse da objaviš šta misliš a da ne završiš kao interno raseljeno lice. Sarajevski sociolog Esad Ćimić izabrao je da bude Hrvat umesto Musliman s velikim slovom: rečenicu da se nacija ne menja kao košulja platio je izgnanstvom u Rijeku u kojoj će posle napisati 'Politiku kao sudbinu', kultnu knjigu onog vremena. Nedavno je u Beogradu umro nekadašnji sarajevski novinar Vojislav Lubarda, koji je posle politički osporavanog romana 'Gordo posrtanje' morao ovde da potraži utočište. Sarajevo se gnušalo naziva 'tamni vilajet' i potkraj osamdesetih se hvalilo kako ceni liberalni duh Beograda, koji su oličavali novinari poput Aleksandra Tijanića, Mire Bobić i Dragana Babića u tada kultnoj emisiji 'Umeće življenja', snimanoj u Sarajevu kao tobož sigurnoj kući za jugoslovensko novinarstvo. No, čim su ti novinari pomislili da osim Stipe Mesića u studio dovedu Vojislava Šešelja, sarajevska ih je čaršija silom proterala iz grada, pa se ispostavilo da na Baščaršiji ne raste slobodno novinarstvo već antimiloševićština koja je već tada strašno mirisala na antisrpstvo."S druge strane, na pitanje zašto više nema velikih novinarskih imena koja bi jednog dana postala uzor klincima, Dragan Bujošević, dugogodišnji novinar NIN-a i bivši glavi urednik Politike s povremenim privremenim radom na televiziji, odgovorio nam je kontrapitanjem: "A zašto nema Rajka Mitića, Saše Petrovića, Đinđića ili Crnjanskog?""Stalno imamo potrebu da tražimo naslednike i verne kopije nečega što je bilo i što više nikad ne može da bude. Nisam siguran da je ranije bilo kvalitetnijih novinara nego danas, samo vreme se promenilo. Da bi se u novinarstvu napravilo ime potrebno je vreme. A danas jedino vremena za tako nešto nema. Potrebno je veliko vreme da se stekne autoritet i poverenje u ono što neko piše i radi, a dovoljan je samo jedan sekund da autoritet

17

nestane i da ga vuku po blatu. Novinarstvo je u lošem stanju zato što postoji bezbroj listova, zato što nam je celo novinarstvo tabloidizovano i ima za cilj da zabavi. Nema ozbiljnog rada i ozbiljnih tekstova. Nekad su novinari želeli da budu ozbiljni, danas se skrivaju iza tri prežvakana vica i dve poštapalice. Najvažnije je da budeš duhovit. Nekad su novinari težili da nešto znaju, da čitaju knjige. Danas se najviše razgovara s Guglom. A i kako da se razvijaju novinari kad u zemlji ne mogu da se nađu tri dobra sagovornika za tekst... Došlo je do promene sistema vrednosti. Ono što je najgore što je ostalo posle Miloševića, jeste to što se razorio sistem vrednosti; kakav-takav, ali je postojao. Danas ga nema. Ne možemo da očekujemo, kad se sve urušava u zemlji, da novinarstvo održi svoj nivo. Televizija je uvek estrada, ona forsira poznatost, ako je neko poznat ne znači da je dobar novinar. Elementarni problem je što u ovom trenutku kod nas nema one količine novinara koji bi oživeli utopiju slobodnog novinarstva - većina se vodi po principu: imam jedan život, daj da uzmem šta mogu... Devedesetih smo imali jasnu podelu na opozicione i državne medije, gde su se razvijali novinari koji su u svom radu prepoznavali neku ideju. Danas nema nikakve ideje. Najveći problem je što početkom devedesetih mediji nisu, kao danas, hteli u 'Farmu', a sve nas da pretvore u svinje", kaže Bujošević.Milomir Marić, "onovremeni" urednik magazina Duga, koji je bio svojevrsni beogradski odgovor zagrebačkom Startu, gde su se okupljali oni koji, osim što znaju da pišu, znaju i da isprovociraju, kaže nam da je zabluda da je novinarstvo ikad bilo sedma sila kao korektiv političkog i društvenog života, ali i da nisu tako raspomamljeno ispunjavali naloge kao danas."Među novinarima je oduvek bilo dovoljno ulizica spremnih da služe. Ali oni treba da formiraju javno mnenje, a i da političari vide nešto što će ih osvestiti, a ne samo da se štampa šta su oni zamislili. A većina novina je danas takva. Dobar deo glavnih strana i ne pišu novinari, već se to radi u BIA-ma ili pišu PR-ovi u ministarstvima. Nema više potrebe za novinarima u našim medijima. Oni koji vide pre drugih, kao takvi su suvišni i služe uglavnom za sažaljenje", kaže Marić. "Uvek nam se čini da su stare novine bolje nego današnje. Ali, bez nostalgije i patetike, nekad su novinari bili gospoda, iznad političara, Udbe, pa čak i književnika. Pre nego što smo počeli da putujemo u inostranstvo, novinari su bili ti koji su nam otvarali vrata sveta. Ti čuveni dopisnici u Londonu, Berlinu, Vašingtonu, Parizu... Miroslav Radojčić, dopisnik Politike iz Londona, napisao je najlepše reportaže s Vimbldona. Tu je imao i počasno sedište s ispisanim imenom. Imao sam sreću da upoznam Predraga Milojevića, novinara Politike koji je u svojoj 93. godini pisao modernije od bilo kog tada mladog novinara. Radio je intervjue s Hitlerom, kao i poslednji intervju sa slavnim hajdukom Čarugom koji se Milojeviću ispovedio pred streljanje", govori Marić.On napominje da su novinari tada bili poštovani."Političari su bili svesni svog neznanja, pa su čitali novine. Tek kasnije su političari postali važniji od novinara, a novinarstvo preraslo u običnu sluškinju vlasti. Novinari su postali obične kućne pomoćnice raznih političkih garnitura. Kako novinar može da bude hrabar kad oni koji su do juče služili Miškovića, Đilasa, Tadića, sad ih na naslovnim

18

stranama nabijaju na kolac. Ali imaju ti urednici taj nerv da nepogrešivo nađu novog gazdu. A to odgovara političarima jer računaju - ako su dobro služili one prošle, služiće i mene. Oni koji pišu između redova, namiguju čitaocima, ne odgovaraju vlastima jer ona hoće da sve bude crno ili belo. A ako je sve crno-belo, onda nema novinarstva. Danas novinari slušaju samo šta političari pričaju i onda, ako treba da se davi ili strelja, onda oni dave i streljaju još brutalnije. To nije dobro ni za političare. Ako političari smatraju da su tabloidi njihova snaga i da je to batina kojom udaraju koga stignu, vrlo brzo će na kraju i oni izaći na tim istim naslovnim stranama.Za bilo kakvu pristojnu zemlju moraju postojati institucije. Ako su tabloidi zamene za pravnu državu, efikasno pravosuđe, privredu, sposobne menadžere... tada nastaje haos. I ko se igra haosom, i sam će u tom haosu i kaljuzi završiti. Mnogo ima povika na tabloide.Tabloidi su postali jedna kanta za otpatke. Mi smo ranije kao urednici uvek dobijali anonimna pisma u kojima se navodilo ko je i koliko pokrao u firmama. Ali nikad nismo čitali ta anonimna pisma jer nisu bila potpisana i niko nije bio spreman da odgovara za navedeno. Zato smo ih i bacali u kantu za đubre. Tabloidi su postali kao kanta za đžubre, ali su naručioci anonimnih pisama mnogo značajniji. To ne rade sami novinari, već pakuju političari, tajne službe jedni protiv drugih. Čak ni u Slobino vreme nisu doušnici dobijali nagrade. A danas, čitam, slavom ovenčana novinarka priča kako je upoznala Roćka Milovića, policajca. Ona o njemu piše kao da je upoznala Umberta Eka ili nekog mislioca. Kaže: 'Evo, ja kod druga Roćka'", priča Marić.

38. Mediji u Prvoj Jugoslaviji? 39. Mediji u Drugoj Jugoslaviji? (nisam nigde našla gde je granica)Uloga srpskih medija u jugoslovenskim ratovima je poslednjih godina predmet velikih rasprava u srpskoj i međunarodnoj javnosti. Sve su izraženije tvrdnje kako su mediji bili glavno propagandno oruđe Slobodana Miloševića i velikosrpskih nacionalista kojim su širili šovinizam, ksenofobiju i mržnju među širokim slojevima srpskog stanovništva bivše Jugoslavije.Za srpske ratne medije je karakteristično da su skoro u potpunosti bili orijentisani na mobilizaciju srpske javnosti za podršku ratu kroz izazivanje negativnih emocija kao što su strah i mržnja, kao i da se u tome nimalo nije brinulo o činjenicama, pa čak i tehničkim detaljima koji bi mogli kompromitovati takvu aktivnost. Smatra se da su mediji odigrali ključnu ulogu u pripremi za rat i da bez njihovog učešća ne bi mogli biti počinjeni masovni ratni zločini koji su usledili na prostoru bivše SFRJZahvaljujući tome što su i ne-Srbi (stanovnici drugih jugoslovenskih republika) bili izloženi takvoj srpskoj propagandi, ona je kod njih izazivala reakciju u vidu straha i mržnje prema Srbima, pa je upravo srpska ratna propaganda korištena kao jedno od sredstava hrvatske, bošnjačke a nešto kasnije i albanske ratne propagande.Ovaj period se smatra "najmračnijim i najsramotnijim poglavljem u istoriji novinarstva u Srbiji".Glavni predvodnici ratnohuškačke propagande su bili novinari i urednici Radio televizije Srbije, dnevnih listova Politika, Politika express i Večernje novosti.Mnogi

19

novinari koji su učestvovali u kreiranju ratne propagande su i dalje na nekim položajima u medijima.Državni mediji, a posebno Radio-televizija Srbije, su od 1980-ih namerno sejali dezinformacije o zlodelima nad Srbima na Kosovu, uključujući silovanja Srpkinja, i vodili su kampanju s ciljem da se raširi negativna predstava o Albancima.Pored televizije, srpska vlast je direktno kontrolisala novinsku agenciju TANJUG i dnevni list Večernje novosti, a preko vodećih ljudi i dnevne listove Politika i Politika express koji su postali vodeća propagandna glasila. RTS je pretrpela velike kadrovske promene na početku rata u Hrvatskoj. Novinari koji nisu pristali na propagandno izveštavanje, gurnuti su u ćošak, smanjene su im plate i šikanirani su.Postojalo je svega nekoliko glasila koja nisu pod kontrolom vlasti.Mobilisano svakodnevnom propagandom preko “Politike”, “Ekspresa”, “Večernjih novosti” i RTS-a, srpsko javno mnjenje je u trenutku kad su na prostoru SFRJ počeli prvi sukobi već bilo spremno da učestvuje u borbi protiv mnogobrojnih srpskih neprijatelja.Do 1991. histerija režimskih medija bila je svakodnevna. „Psihičko silovanje“, koje je srpska javnost preživljavala iz dana u dan gledajući leševe u krupnim kadrovima ili čitajući izveštaje sa monstruoznim detaljima, omogućilo je mobilizaciju „instikata“ u korist jednog režima, odnosno ideologije Izmišljalo se sve, od najstrašnijih zločina do tvrdnji kako Stipe Mesić nosi bradu da mu se ne vidi tetovirano slovo "U" na licu.Procenjuje se da su mediji pod kontrolom Miloševića svakodnevno stizali do više od 3,5 miliona ljudi.S obzirom na nedostatak pristupa alternativnim vestima, francuski profesor De la Brosse smatra da je iznenađujuće velika bila otpornost na ratnu propagandu među Srbima, što se pokazivalo masovnim antiratnim protestima, rasprostranjenim izbegavanjem regrutacije i dezertiranjem iz vojske. U srpskim medijima pod kontrolom režima, Albanci su prikazani kao divlja skupina, nesposobna za bilo šta sem za razmnožavanje; Hrvati su prikazani kao neoustaše, fašisti, željni da sve Srbe još jednom pokolju i isteraju s “vekovnih ognjišta”; Slovenci su prikazani kao hladni, cinični i sebični, zaboravni da se sete srpske pomoći u Drugom svetskom ratu; Muslimani su prikazani kao islamisti koji sanjaju o Džihadu, nezahvalni Srbima iz čijeg su “genetskog koda” proizašli.Hrvati su često kolektivno nazivani ustaše, a bosanski muslimani pogrdno balije. Srpska propaganda je prikazivala bosanske muslimane kao nasilne ekstremiste i fundamentaliste.Albanci su nekada označavani kao antijugoslovenski kontrarevolucinari, nekada kao muslimanski silovatelji monahinja, ali suština je uvek bila u tome da Kosovo mora ponovo biti Srbija. Ovi i drugi primeri sirove propagande su imali neočekivani efekt.Masakr u PakracuGlavni članak: Okršaj u Pakracu1.3. 1991. milicija SAO Krajine zauzela je policijsku postaju u Pakracu i razoružala hrvatske policajce. Nakon toga, specijalna policija Hrvatske upala je u postaju i vratila je

20

pod hrvatski ustroj, a pri tom je nekoliko pobunjenih Srba uhićeno. Iako se radilo o oružanom okršaju, nije bilo žrtava. Međutim, idući dan izvanredni broj Večernjih novosti pisao je o "pokolju Srba i genocidu", izmišljajući vest o "40 ubijenih srpskih civila"."40 zaklanih beba u Vukovaru"Glavni članci: Pokolj dece u Vukovaru i Masakr na OvčariPropagandna izmišljotina koja je ostavila najdublji trag bila je ona o "40 zaklanih beba iz Vukovara". Ova laž je puštena u javnost tokom bitke za Vukovar. Dan uoči pokolja 264 hrvatskih zarobljenika i civila na Ovčari, srpski mediji su objavili da je u jednom podrumu nađeno 40 ubijene i „iskasapljene“ srpske dece. Udarni naslov Večernjih novosti, 21. novembra 1991, „Pokolj pre predaje”, doneo je svedočenje o navodnom masakru 41 deteta u obdaništu u vukovarskom predgrađu Borovo naselje, prema kom su članovi hrvatske nacionalne garde „sekli grkljane deci između pet i sedam godina i bacali ih u podrum”.Dr Vesna Bosanac, direktorka vukovarske bolnice iz koje su hrvatski zarobljenici i civili odvedeni na pogubljenje, veruje da je vest o zaklanoj deci namerno puštena da bi izazvala gnev i podstakla Srbe na ubijanje Hrvata. Za leševe iza vukovarske bolnice je u prilogu na RTS-u rečeno da su oni bili „srpski ili uglavnom srpski“, dok je za preživele civile unutar bolnice rečeno da su „ustaše preobučene u civile“.Iako niko nije video ubijenu srpski decu, mediji su nekoliko dana na naslovnim stranama donosili priče o strahotama koje su ustaše počinile nad srpskom nejači, sa bizarnim detaljima, raznim svedočenjima o strašnim zločinima i komentarima redakcije o neljudskosti druge straneKada je vest o pokolju 40 srpskih beba u blizini Vukovara javno demantovana na RTB-u, nakon što su stručnjaci za sudsku medicinu iz Beograda utvrdili da je reč o izmišljotini, šteta je već bila nepopravljiva. U istom prilogu je nakon izvinjenja komentatora RTB, puštena priča dobrovoljaca koji odlaze na ratište „kad vide šta se radi srpskoj deci.“Dnevni list Politika koja je donosila velike naslove o zaklanoj deci preko čitave naslovne strane, demanti je objavila na trećoj strani, u dnu, na samo tri reda"30.000 ustaša u DubrovnikuGlavni članak: Opsada DubrovnikaUoči opsade Dubrovnika, oficiri JNA (Pavle Strugar i drugi) su svesno i namerno širili dezinformacije o vojnoj situaciji na terenu i preuveličavali "opasnost" od hrvatskog napada na Crnu Goru koji je navodno pretio od "30.000 naoružanih ustaša i 7000 terorista, uključujući i Kurdske plaćenike".Ovu propagandu su naširoko rasprostirali državni mediji Srbije i Crne Gore.Istina je da su hrvatske vojne snage u Dubrovniku u septembru bile praktično nepostojeće.Grad je branila samo jedna lokalno regrutovana jedinica koja je brojala manje od 1.500 muškaraca bez tenkova i teške artiljerije. Takođe, nije bilo nikakvih plaćenika na hrvatskoj strani."Hrvati pale gume u Dubrovniku"Glavni članak: Opsada Dubrovnika

21

Tokom opsade Dubrovnika 1991, dok je JNA granatirala grad, zvanične informacije su glasile da je Dubrovnik samo blokiran i da se ne vrši nikakvo bombardiranje niti razaranje grada. Kada su informacije o granatiranju Dubrovnika procurele u srpsko-crnogorsku javnost, predstavnici vojske su saopštili da "crni dim ne potiče od razaranja grada već od paljenja guma".Radio-televizija Srbije je prikazivala slike Dubrovnika sa stubovima dima objašnjavajući kako lokalno stanovništvo pali automobilske gume da bi simulirali ratna razaranja grada."Muslimani bacaju srpsku decu lavovima"Srpska štampa tvrdila je da su bošnjačke Sarajevske vlasti u komadima ili u cjelini, bacali Srbe lavovima u Zoološkom vrtu u Sarajevu...Prema riječima Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS):""TV Beograd, u svom dnevniku u 19:30 časova, koji gleda više miliona gledalaca, tako objavljuje informaciju koju je radio-vezom iz Sarajeva dojavila njegova reporterka koja se nalazi na licu mesta: „Muslimanski ekstremisti smislili su najstravičniji način na svetu da muče ljude. Prošle noći, bacali su srpsku decu lavovima u gradskom zoološkom vrtu. Tako javlja srpska patrola.“

"Muslimani ubijaju sami sebe"Glavni članci: Masakr u ulici Vase Miskina i Masakri na MarkalamaMasakr u ulici Vase Miskina je naziv za artiljerijski napad na Sarajevo na koji su za vrijeme opsade izvele bosanskosrpske snage 27. maja 1992. Sa položaja iz pravca Borija su ispaljene tri granate koje su eksplodirale među civilima koji su u redu čekali hljeb u Ulici Vase Miskina (današnja Ferhadija), glavnoj sarajevskoj ulici. Tada je poginulo 26, a ranjeno 108 građana Sarajeva. Prizori ubijenih, ranjenih i obogaljenih Sarajlija su zahvaljujući televizijskim kamerama obišli svijet i značajno pridonijeli tome da svjetska javnost stane na stranu mlade bosanskohercegovačke države, a protiv bosanskih Srba koji su stekli reputaciju monstruma i zločinaca. Srpska propaganda je tada tvrdila da muslimani ubijaju sami sebe, kako bi optužili Srbe pred svetom, što je tvrdnja koju je i Dobrica Ćosić izneo u svojoj knjizi Bosanski rat.Masakri na Markalama su dva slučaja granatiranja civila na pijaci Markale u Sarajevu od strane Vojske Republike Srpske tokom opsade Sarajeva. Ohrabreni inicijalnim izveštajem UNPROFOR-a srpski mediji su tvrdili da je bosanska vlada granatirala sopstvene civile kako bi privukla zapadne sile da intervenišu protiv Srba.Priče o tome kako bosanski Muslimani ubijaju sami svoje civile samo da bi mogli da optuže Srbe su postigle veliki efekat i ohrabrile su poricanja srpskih ratnih zločina. Međutim, u januaru 2003, Sud za ratne zločine je nedvosmisleno utvrdio da su masakr počinile srpske snage oko Sarajeva. Iako široko zastupljena u međunarodnim medijima, ova presuda je bila ignorisana u samoj Srbiji.Falsifikovanje slike Uroša Predića

22

Kao zloglasni primer ratne propagande se ističe jedan falsifikat tiražnog srbijanskog lista "Večernje novosti" za vreme rata u BiH. "Večernje novosti" su 1994. otišle toliko daleko da su objavile sliku čuvenog srpskog slikara Uroša Predića "Siroče na majčinom grobu" (ulje na platnu) iz XIX veka, kao aktuelnu fotografiju dečaka iz Srebrenice "na grobu oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani".Ispod slike Uroša Predića je dat sledeći tekst pod naslovom BOLNO PODSEĆANJE:"Najveće žrtve ratova su deca. Tako je i u ovom, najnovijem, u kojem srpski narod ponovo brani svoj goli opstanak. Slika koja je pre godinu i po dana obišla svet, sa groblja kod Skelana, na kojoj ovaj dečak - siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani, i dalje potresa sve koji znaju šta je dečja patnja. Dečaka sa slike u međuvremenu usvojila je jedna porodica iz Zvornika, i sada je on učenik prve godine srednje vojne škole."Ovaj falsifikat je bio urnebesno raskrinkan u srbijanskoj javnosti, ali, koliko je poznato, pravnih posledica po novinare "Večernjih novosti" nije bilo."Kastriranje Muške Dece"U Prijedoru, lokalni mediji su plasirali morbidne optužbe protiv bosnjackih i hrvatskih doktora. Lokalni mediji "Kozarski vjesnik" i Radio Prijedor obavijestili su svijet putem svojih propagandističkih gebelsa da je dr. Zeljko Sikora s kolegama dr. Osmanom Mahmuljinom i dr. Mirzom Mujadžićem "izazivao abortuse kod Srpkinja koje nose mušku djecu, kastrirao srpske muške bebe", a "prikačeno" im je i "ubistvo" dr. Mirjane Kovrlije 1989. godine, koja je otkrila navodne nečasne radnje ovih ljekara. Sva trojica su bili ubijeni u koncentracionom logoru Keraterm. Uticaj ratne propagandeNoel Malcolm, britanski novinar i istoričar, o uticaju tadašnje beogradske propagande na rat u Bosni kaže:„Pošto sam petnaestak godina često putovao po Bosni, i boravio u muslimanskim, hrvatskim i srpskim selima, ne mogu povjerovati u tvrdnju da su u toj zemlji neprestano tinjale nacionalne mržnje. Ali gledajući program Televizije Beograd 1991. i 1992. godine, shvatio sam zašto su obični bosanski Srbi povjerovali da su ugroženi od ustaških hordi, fundamentalističkog džihada ili čega god bilo. Baš kao što je nezavisni beogradski novinar Miloš Vasić rekao američkoj publici: bilo je to isto kao kad bi Ku Klux Klan preuzeo svu televizijsku mrežu u Americi.SuđenjaDržavni tužioci Republike Srbije u periodu od 1989-2000. nisu ni jednom pokrenuli sudski postupak ni protiv nekog javnog medija i njegovog odgovornog urednika ili novinara za krivična dela propagiranja verske, nacionalne ili rasne mržnjeTužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju je, pak, upravo aktivnosti srpskih državnih medija nastojala iskoristiti kao dokaz za udruženi zločinački poduhvat, odnosno jedan od ključnih delova optužnice protiv bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića.

23

Slobodan Milošević je kontrolisao, manipulisao ili se na drugi način služio državnim sredstvima javnog informisanja u Srbiji za širenje preuveličanih i neistinitih poruka o nacionalno motiviranim napadima bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata na srpski narod, kako bi se među Srbima koji žive u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini stvorila atmosfera straha i mržnje, koja je doprinijela prisilnom uklanjanju većine nesrba, prije svega bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata, iz velikih dijelova teritorije Bosne i Hercegovine.Optužnica protiv MiloševićaU današnjoj Srbiji se, pak, od strane pro-zapadno orijentisanog dela javnosti, često čuju pozivi da se novinarima i urednicima koji su u ratno doba širili šovinističku propagandu sudi kao ratnim zločincima.Isprika RTS-a23.5. 2011. Upravni odbor Radio Televizije Srbije (RTS) ispričao se za neobjektivan i agresivan sadržaj programa u 90-ima: "RTB i RTS više puta su svojim prilozima povredili osećanja, moralni integritet i dostojanstvo građana Srbije, humanističkih intelektualaca, pripadnika opozicije, kritički usmerenih novinara, pojedinih manjina, verskih zajednica i susednih naroda i država". Potvrđeno je da će ubuduće nastojati da se kroz televizijske i radijske programe javnog servisa dosledno sporovode načela iz Ustava Srbije o vladavini prava, socijalnoj pravdi, građanskoj demokratiji, ljudskim i manjinskim pravima i drugom.Psiholog Žarko Trebješanin je pohvalio takav korak: "Da li je to moglo i ranije? Verovatno je da je moglo, ali opet ja mislim nikada nije kasno i da je to ono što je neophodno da se učini neka, možda i mora malo vreme da prođe da stvari sazru, ali ja sam veoma zadovoljan da je to napravljeno

40. Mediji u Miloševićevoj eri? Čak i kada nisu prikrivali realno stanje, državni mediji devedesetih su stvarali atmosferu za progon neistomišljenika, opozicionara i „stranih plaćenika“. U takvoj atmosferi, neki su ostali bez poslova, a neki i bez života. Još 1991. godine je bilo jasno kome služe mediji, a to svakako nije bio narod. Žestina sukoba pomenute godine prikazala je realnu važnost medija u svakoj društvenoj situaciji. Kada su se građani sukobili sa policijom i vojskom, Milošević je odlučio da mu je bitnije da drži medije pod kontrolom nego da održi unutrašnji mir, te poslao tenkove na ulice i poslušnike u nezavisne redakcije da ih zatvore. Zabranjeno je emitovanje televizije Studio B i radija B92. Međutim, ovo nije bilo vatreno krštenje lokalnoj televizijskoj stanici. Još kada je odlučeno da ona počne sa emitovanjem, krajem sedamdesetih, Televizija Beograd se usprotivila, brinući za svoj informativni monopol. Kasnije, tačnije 1990. godine, Studio B je počeo sa radom. Posle 60 minuta emitovanja programa u stanicu je došao savezni inspektor za radio-veze Tomislav Pavlović i zapečatio predajnik novopokrenute TV. Međutim, u ovom slučaju razum je pobedio – donesen je zaključak da savezni organi ne bi trebalo na ovakav način da se mešaju u rad

24

lokalnih. Posle ovog incidenta, Studio B je odmah pokazao kakvu će uređivačku politiku voditi – prvi emitovan program je započet "Kratkim filmom o ukidanju" snimljenim dana kada je nasilno prekinut rad televizije. Građani su mu odmah ukazali poverenje, koje je opravdano 9. marta, kada je prenosio krvave ulične događaje. Međutim, vlast je imala pripremljen scenario u slučajevima ovakve neposlušnosti. U Studio B stigle su anonimne prijave o bombi, za koje će se tek kasnije utvrditi da su poslate iz republičkog SUP-a. No, tada to je to bio dovoljno dobar razlog da u Studio B uđu policajci, koji su, po pričama novinara ove stanice, nezainteresovano šetkali, ne tražeći eksploziv. Kasnije, republički javni tužilac je podneo prijavu i naredio da se prekinu i radio i televizijski program, na osnovu tačke 216 Krivičnog zakona, zbog “organizovanog i učestalog pozivanja na otpor”. Urkos angažovanom trudu vlasti da uguše Studio B, građani su mu pružili takvu podršku da je stanica ubrzo zatim opet počela sa radom. Međutim, što su više izveštavali o neredima, to su više osećali bes Miloševića. Čak im je jednom, kao u američkim akcionim filmovima, oteta vredna oprema zajedno sa fizičkom pratnjom. Kada je vlast pokušala da eliminiše radio-repetitor ,oprema je jedva spašena, uz dramatično javljanje urednika Dragana Kojadinovića direktno u program, koji je tom prilikom promovisao Kapetana Dragana u zaštitnika Studija B. Da je bilo do savesnih novinara, Studio B bi, takav kakav je bio, opstao. Međutim, 1993. godine, stavovi urednika i zaposlenih su se razmimoišli. Urednik Kojadinović je počeo da dozvoljava plaćene termine, a novinari su smatrali da to može da utiče na objektivnost njihovog izveštavanja, posebno zato što su termine na ovoj televiziji zakupljivali kriminalci i prevaranti (poput “Gazda Jezde” i Arkana). Zoran Ostojić, Lila Radonjić, Olja Bećković, Mina Vidaković, Vlada Milić i još neki su iz ovog razloga napustili Studio B. Uredniku su time odvezali ruke, a on je nastavio da uništava rejting koji je televizija mukotrpno stvarala. Ovako oslabljen, Studio B je 1995. gradski javni pravobranilac pokušao da pripoji gradu, i uspeo u tome naredne godine. Međutim, 1997. godine stanovništvo Beograda je imalo dovoljno razuma da izabere opoziciju na lokalnim izborima, te je promenjeno rukovodstvo Studija B, a jedino što je posle toga moglo da mu škodi su bili politički pritisci. Uprkos tome, profesionalci su se borili za svoj posao, i pre svega, za svoj obraz. Ali Studio B nije bio jedini trn u oku vlasti. Oni koji su vise bockali uklonjeni su. Prva žrtva pala je 1994. godine. Dada Vujasinović bila je novinarka „Duge“ koja je pisala o kriminalu, koji je u velikoj meri bio povezan sa vladajućim strukturama. Kada je pisala o Arkanu, čoveku za koga se znalo (bar nezvanično) da je obavljao prljave poslove za Slobodana Miloševića, svi su bili oduševljeni njenom hrabrošću. Kako bi se osigurala, ona se pojavila u jednoj emisiji na Studiju B i uprla prstom u one koji će biti odgovorni ako se njoj nešto desi. Međutim, lažirano je njeno samoubistvo, a iako su na mestu zločina nađeni tragovi krvi dve različite krvne grupe, ni dan danas niko nije odgovarao za ovo ubistvo. Veštaci koji su izveštačili da se Dada ubila iz puške (za to treba imati dugačke ruke i poseban talenat) rade i danas, a veštačili su i u dosta kompromitovanim slučajevima “samoubistava” vojnika. Izgleda da su specijalizovani za samoubistva.

25

Dakle, u to vreme svi nezavisni mediji su bili stigmatizovani, ali Zakon o informisanju za koji je zaslužan jedan i dalje istaknut političar, bio je medijska giljotina. Posle njega novine su štampane van Srbije, mnoge u Crnoj Gori, a četiri lista su bukvalno ukinuta. Drakonske kazne koje je Zakon predviđao uništavale su medije i urednike, a čiini se da su najgore prošli Dnevni Telegraf, Naša Borba, Danas, Blic… Međutim, što je arogancija vlasti bila veća, inat novinara je bio javniji – Vučićev zakon je proglašen “vučjim zakonom”, ne samo zbog visokih novčanih kazni već i zbog arbitrarnosti državnih organa o njegovoj primeni. A ko seče granu na kojoj sedi?Država je po svom nahođenju tada konfiskovala imovinu glasila i privatnu imovinu njihovih čelnika. No, otpor je rastao. Pošto ni logika udaranja po džepu nije urodila plodom, prešli su na ozbiljniju regulaciju medijske scene – ubili su Slavka Ćuruviju, vlasnika i glavnog urednika Dnevnog Telegrafa. On je zapravo trebalo da služi zatvorsku kaznu od pet meseci zbog zlodela objektivnog informisanja javnosti, ali izgleda da je bolji način za ućutkivanje bio oprobani recept iz Miloševićeve kuhinje, sa tajnim barutnim sastojkom. Šest meseci posle tragičnog događaja, na Ćuruvijinoj komemoraciji okupili su se svi viđeniji nezavisni novinari i hiljade osvešćenih građana. Kolona od nekoliko hiljada ljudi zastajala je na pola puta od RTS-a do zgrade »Politike« da mesto Slavkovog ubistva osvetli zapaljenim svećama. Tada su, po pisanju Republike, “bez straha, Branka Prpa, Slavkov brat Jovo i poslednji glavni urednik DT Dragan Novaković tražili smenu Miloševićevog režima, optužujući ga za Slavkovu smrt. Sutradan su sva nezavisna glasila, bez straha, objavila reči sa pomena legendi srpskog profesionalnog novinarstva. Državni mediji su ćutali. Bez straha?” Sudeći po tome kako su “lepi (a glupi) mediji lepo goreli” 5. oktobra, razloga za strah je ipak bilo, samo oni to na vreme nisu shvatili.Uprkos sve većoj opasnosti, mediji nisu hteli da ćute. U arhivi Republike iz marta 2000. godine stoji javna prozivka sudija koji su oštetili nezavisne medije sudeći po Vučićevom vučjem zakonu; to su bili Miladin Ugljesić (kaznio NIN), Jasna Ucajev (Danas), Svetlana Mirković-Disić (Večernje novosti) i Branislav Gudović (Studio B). Zapravo, njih je, po NUNS-ovoj analitici, bilo 47. Napore objektivnih novinara građani su prepoznali i nagradili, te su sve češće u malim mestima po Srbiji branili medije kada bi partijski dželati dolazili da ih likvidiraju. Videvši to, vlast je zatvorila jedinu domaću fabriku novinske hartije. Ni to ih nije zaustavilo, jedina posledica bila je ta da smo čitali novine na ružnom papiru. U poslednjim trzajima pred smrt, vlast je sve češće krivično gonila novinare i medijske kuće. Ponekad je to bilo tragikomično, kao u slučaju kada je sudija Radovan Bjelobaba kaznio Betu zbog agencijske vesti objavljene u Blicu da je pred radio stanicom ministra za informacije studentski pokret organizovao akciju pod nazivom »Matiću, ko je ubio Ćuruviju«. Tragično - tu vest sudija je okarakterisao kao netačnu, a komičan momenat je to što su za vreme suđenja ispred zgrade suda ti isti studenti držali transparent sa istim pitanjem: »Matiću, ko je ubio Ćuruviju«. Naravno, dok ih policija nije premlatila i oduzela im transparent. Kada je zatvoreno pet najpoznatijih nezavisnih glasila, novinari se nisu predali – vesti su čitane sa terase Skupštine grada. Predizborna

26

kampanja 2000. godine se zaoštravala. Strategic marketing je saopštavao da je od jula do avgusta u Politici objavljen 191 izveštaj sa skupova SPS-JUL, 49 izveštaja sa skupova SRS, a tri puta su kratko prenešene izjave DOS-a. Mnogi od članaka o opoziciji nisu bili na nivou nekadašnje Politike, što pokazuju naslovi poput “Zapušenog nosa prođite kraj DOS-a”. Važno je da se rimuje. Ipak, njihova vlada nije potrajala. Mnogi smatraju da je Slobodan Miloševič bojkotovao ultimatume NATO-a kako bi doveo državu u vanerdno stanje u kojem opoziciji ne bi bili omogućeni protesti, u kojem bi opušteno mogao da gasi medije koji su radili protiv “nacionalnih interesa”. I tako je za vreme bombardovanja 1999. agresor, odnosno “sile bezumlja i haosa” bio potencijali ključ unifikacije naroda protiv zle Evrope, protiv “stranih plaćenika” koji su hteli da nas uvedu u nju. Dokazano je da se narod u kriznim situacijama ujedinjuje protiv neprijatelja, u borbi za opstanak. Slušali smo u Dnevniku koliko smo moćni jer smo oborili Stelt avion, slušali smo kako oni zapadni zločinci bombarduju bolnice i civilne objekte, slušali smo kako je Slobodan Milošević jedina opozicija američkom impreijalizmu i hegemoniji EU. Izgleda da u to nismo mnogo poverovali. Ni godinu dana kasnije sedeo je u kućnom pritvoru, Skupština je gorela, kao i zgrada RTS-a.

41. Postmiloševićevsko vreme? Nakon 5. oktobra 2000. godine dolazi do liberalizacije medija, tako da tek od ovog perioda možemo govoriti o slobodi medija. Početak tranzicionog procesa u medijskom sektoru nakon pada režima u oktobru 2000. godine dao je nadu da će promene u ovoj oblasti biti brže i radikalne. Međutim, nedostatak šire političke podrške, kao i kontinuirana zloupotreba medija u političke svrhe ozbiljno su doveli u pitanje proces reforme.

Posle, kako mnogi kazu, petooktobarske revolucije novinarstvo u Srbiji se, rekao bih, u nekom opstijem smislu normalizovalo, kao i u drugim nekadasnjim socijalistickim a danas tranzicionim zemljama. Nakon 5. oktobra nestala je ta direktna partijska kontrola, mada indirektni kanali uticaja politike na medije jos funkcionisu, jer svaka vlast voli da "nadgleda" novinare. No, to je daleko drugaciji uticaj od onog ogoljenog, represivnog uticaja koji je vladajuca partija obezbedjivala tako sto je za glavne urednike i direktore javnih glasila postavljala ljude iz svojih foruma, cesto i na veoma visokim funkcijama, koji su neposredno kontrolisali i kreirali proizvodnju informacija i zabave.

Deset godina posle promena za koje smo verovali da će u potpunosti biti demokratske, mediji se suočavaju sa sledećim problemima: netransparentnost vlasništva; indirektni, ekonomski, pritisci na novinare i medijske kuće; autocenzura i nedovoljna zaštita novinara; neuspešna privatizacija i transformacija medija u državnom vlasništvu; nizak nivo profesionalnosti i pad poverenja u medije.

42. Političke poruke u medijima?

27

Politički centri moći kreiraju poruke za medije. Masovni mediji objavljuju poruke koje primaju od političkih centara moći. Mediji su posrednici kroz koje saznajemo političke stavove i državne politike: otvoreno (vesti) i prikriveno (zabavni programi, filmove i druge forme popularne kulture). Političari nastoje da iskoriste medije i da posredstvom njih prenesu poruke koje im odgovaraju u tom trenutku. Svi oblici komunikacije kojima se služe političari i drugi politički akteri služe za ostvarivanja sopstvenih ciljeva. Cilj političara je da putem medija pošalju neku poruku građanima i da tom porukom utiču na njihovo ponašanje. Mediji bi na ove poruke trebalo da gledaju kritički, da pokušaju da uvide ukoliko je reč o samopromociji političara i njihovih stavova i da ih u tom slučaju ne prenose. To se ipak najčešće ne dešava i mediji se ponašaju više kao službenici, a ne kao kritičari vlasti. Pozicija i opozicija bi, takođe, trebalo da imaju isti prostor u medijima, ali ni to često nije tako, nego se mnogo više pažnje posvećuje strankama i ljudima koje su trenutno na vlasti.

43. Karikatura kao jedan od najubojitih političkih komentara? U dnevnim novinama i političkim magazinima karikature predstavljaju nezaobilazne komentare aktuelnih događaja, a njihovi najpoznatiji autori cenjeni su širom sveta jer izražavaju svoje stavove mimo državne i uredničke cenzure. Kada spominjemo borbu protiv režima u kontekstu političke karikature u poslednjih dvadesetak godina u Srbiji na pamet nam prvo padnu dela Predraga Koraksića Koraksa. Svoju poziciju „otpornog“ na cenzuru stekao je radeći za nezavisnu štampu u vreme Slobodana Miloševića. Od 1988. radi za nekoliko nezavisnih listova: „Demokratija danas“, „Ekonomska politika“ i „Borba“. Ovi listovi, jedan za drugim prestaju da izlaze zbog represije režima. Osniva se "Naša Borba" gde radi od prvog broja svakodnevno. I ovaj list, takođe zbog represije, prestaje da izlazi. Od 1998. godine radi u listu "Danas" koji opstaje, iako pod strahovitim pritiskom vlasti. U listu "Danas" objavljuje svakodnevno aktuelnu karikaturu. Coraxove karikature su duhoviti prikazi modernih, uglavnom srpskih, političkih dešavanja. Retko koristi pisani tekst, već se oslanja da same karikature prenesu jasno značenje.Marko Somborac je srpski autor stripova, grafički dizajner i ilustrator. Somborčev politički dnevni strip u listu „Blic“ počinje da izlazi 2005 godine. Trenutno je najpopularniji domaći strip u Srbiji i predstavlja neku vrstu društvenog fenomena.

44. Cenzura i autocenzura? Prema Leksikonu novinarstva cenzura je kontrola sadržaja štampe i emisija radija, televizije, agencija, dokumentarnog filma i drugih oblika javnog informisanja. Cenzuru vrše državni organi, a u nekim zemljama i crkva, političke organizacije, vojni organi...Najčešće je preventivna radi ograničavanja ili sprečavanja da se objave informacije skoje su suprotne interesima određenog društvenog sistema ili određene vladajuće grupe. Postoji i tzv. suspenzivna cenzura koja se preduzima posle objavljivanja informacije –

28

naknadno se zabranjuje rasturanje štampanih stvari. Zakonom o javnom informisanju i medijima cenzura je zabranjena.

Autocenzura za razliku od cenzure označava ograničenja slobode izražavanja i slobode objavljivanja koju mediji, urednici ili novinari sami sebi nameću. Prisustvo autocenzure u medijima je veoma teško utvrditi.

Sa problemom autocenzure u srpskom novinarstvu vezuje se i činjenica da su novinari u proteklih deset godina i dalje izloženi različitim pritiscima koji uključuju i pretnje ubistvom. Pretnje se najviše javljaju u slučaju izvetavanja o ratnim zločinima kao i u slučajevima izveštavanja o korupciji i ekonomskom kriminalu u lokalnim sredinama.

45. Ekonomski pritisci na medije? Devedesetih godina mediji su bili izloženi grubom političkom pritisku. Sada je situacija drugačija i umesto političkim, mediji su izloženi sofisticiranim ekonomskim pritiscima, što se naravno odražava i na objektivnost. Mediji su slobodni onoliko koliko su ekonomski samostalni. Upravo zbog ovoga su sve češći ekonomski pritisci na medije. Ekonomska kriza posebno je pogodila lokalne i regionalne medije, jer najveći deo oglasnih prihoda odlazi nacionalnim emiterima, tako da je u ovim medijima i veća mogućnost ekonomskih uticaja na novinare. Uslovi rada novinara su loši, plate su male i često imaju neizvestan status. Upravo zbog ovoga neki novinari podležu ekonomskim pritiscima. Pored toga, medije u Srbiji opterećuju i netransparentna vlasnička struktura i gušenje sindikalnih i profesionalnih prava.

Državne institucije u Srbiji izdvajaju značajna budžetska sredstva na oglašavanje, čime se otvara mogućnost za ostvarivanje lične i partijske promocije u medijima. Izdvajanje državnih institucija za oglašavanje u medijima na godišnjem nivou, na uzorku za 50 najznačajnijih institucija od kojih je Savet za borbu protiv korupcije prikupio podatke, nije manje od 15 miliona evra. Kada se tome dodaju i sredstva koja se, inače, zvanično izdvajaju za rad medija, dolazimo do iznosa od najmanje 36 miliona, pa do čak 40 miliona evra za medije iz državnih izvora. Ako to uporedimo sa ukupnim tržištem oglašavanja, koje prema nekim procenama iznosi oko 160 miliona evra, to znači da medijima od državnih institucija dolazi gotovo četvrtina prihoda. Tako vlast dobija značajan prostor za ostvarivanje finansijskog uticaja na medije, čime se, ujedno, ostvaruje i uticaj na uređivačku politiku.

46. Zaštita slobode štampe: zakonska regulativa, novinarska udruženja? U Srbiji postoje brojne pravne garancije slobode izražavanja i slobode medija. One su pre svega garantovane Ustavom, a zatim precizirane Zakonom o javnom informisanju i medijima. Srbija je ratifikovala i najvažnije međunarodne akte koji jemče slobodu mišljenja i slobodu štampe, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i

29

Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Skupština Republike Srbije je 2. avgusta donela tri nova zakona o medijima – Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima.Ustav Član 46.Jamči se sloboda štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja. Zabranjena je cenzura štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja. Niko ne može sprečavati rasturanje štampe i širenje drugih obaveštenja, osim ako se odlukom nadležnog suda utvrdi da se njima poziva na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog uređenja, narušavanje teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti Republike Srbije, kršenje zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina ili se izaziva i podstiče nacionalna, rasna ili verska netrpeljivost i mržnja.

Udruženja novinara su profesionalna udruženja koja unapređuju novinarsku profesiju, brinu o poštovanju etičkih standarda, razvijaju solidarnost među kolegama putem različitih akcija i pružaju pravnu zaštitu novinarima u vidu besplatne pravne pomoći (uključujući zastupanje pred sudom) i saveta u vezi sa etičkim dilemama. Pojedina udruženja obavljaju i izdavačku delatnost, a često su povezana i s drugim udruženjima građana.UNSНајвећа и најзначајнија асоцијација професионалних новинара у Србији и пуноправни члан Међународне федерације новинара (ИФЈ).Једно је од најстаријих професионалних новинарских удружења у свету. Данас има више од 6000 чланова.У саставу УНС-а су Друштво новинара Војводине, са седиштем у Новом Саду и Друштво новинара Косова и Метохије, са седиштем у Приштини (привремено измештеним у Грачаницу).Циљеви удружења:- унапређење српског новинарства- одбрана слободе мисли и изражавања- заштита новинара и интереса професије- јачање новинарске солидарности и помоћ угроженим колегама

NUNSNezavisno udruženje novinara Srbije osnovali su novinari, nezadovoljn radom Udruženja novinara Srbije. NUNS je od 1994. član Međunarodne federacije novinara.NUNS danas ima preko 3300 članova.

Osnovni ciljevi Udruženja su:• slobodno novinarstvo i pluralistički mediji• unapređivanje profesionalnih i etičkih standarda

30

• zaštita prava i interesa novinara (medijskih profesionalaca), uključujući sindikalnu i pravnu zaštitu• međusobna saradnja novinara i novinarskih organizacija u zemlji i inostranstvu.

NDNVPrema statutu udruženja misija NDNVa je postizanje, negovanje i razvijanje slobodnog, objektivnog i profesionalnog novinarstva, zalaganje za zaštitu prava i interesa novinara, kao i zalaganje za vrednosti građanskog društva.

NDNV nudi široki spektar usluga namenjen svome članstvu, medijskoj zajednici, NVO-ima, kao i građanima uopšteno: edukativne usluge (treninzi, radionice, seminari), pravna pomoć, istraživanja/analize, izdavaštvo, kampanje za zaštitu novinara, iznajmljivanje prostora i opreme, posebne subvencije za članstvo.

47. U ratu prvo strada istina? Umesto da budu nepristrasni posmatrači rata koji će objektivno prenositi informacije i izveštavati o događajima novinari se često odlučuju za „zauzimanje strane” i subjektivno pisanje. Zbog ovoga često dolazi do plasiranje neistinitih ili poluistinitih vesti.

Novinar i istoričar Filip Najtli:1. Svaka vlada zeli da kontrolise medije u ratno vreme da bi osigurala javnu podrsku za svoje ratne ciljeve.2. Ukoliko je neophodno, vlada ce lagati medijima da bi postigla ovu kontrolu.3. Mnogi ratni dopisnici pristaju na ove lazi iz patriotizma, licnog ubedjenja, ili ambicije.4. Medijski sefovi takodje pristaju na ove lazi, jer - cak i u ratovima koji ne ukljucuju njihovu sopstvenu zemlju - oni obicno smatraju da je u njihovom komercijalnom interesu da podrze trenutnu vladu.5. Ako se cini da vlada nema kontrolu nad medijima, vlada ce apelovati na svoj narod mimo ratnih dopisnika - zaposljavajuci doktore za propagandu, profesionalne propagandiste i gurue za odnose sa javnoscu - da manipulisu javnim mnjenjem.Posto sam naveo ove zakljucke, shvatio sam da bi trebalo da je moguce od prvog dana nekog konflikta predvideti u opstem smislu kako ce se izvestavati o ratu. Evo predvidjanja:1. Iako je potpuna pravda retko samo na jednoj strani, mediji ce prezentovati rat u apsolutnim kategorijama dobra i zla.2. Zla strana ce biti demonizovana, njen lider opisan kao lud, krvozedan, necovecan, Hitler modernog doba.3. Dobra strana ce biti prezentovana kao spasilac civilizacije, humanitarna, brizna i saosecajna, prisiljena da deluje zbog varvarstva druge strane.4. U tom smislu - ignorisuci cinjenicu da zlocine vrse sve strane u svim ratovima - sa starih prica o zlocinima ce biti obrisana prasina i bice reciklirane. Neke ce biti istinite,

31

mnoge ce biti lazne, a bice tesko - ako ne i nemoguce - razaznati dok traje rat sta je istina a sta je propaganda. Nakon rata, iako ce neke price o zlocinima biti potvrdjene, mnoge od onih najgorih ce biti povucene.

Vecina dopisnika vecinu vremena je ili saucesnik u izvestavanju o ratu na nacin koji sam opisao, ili je prisiljena mnogim faktorima da se slozi sa vecinom. Ovo je narocito slucaj u ratovima u kojima ucestvuje njihova sopstvena zemlja. Obicno istina o onome sta se stvarno desavalo za vreme jednog rata izbija na povrsinu kad se on zavrsi.

Za vreme ratova 90-ih na ovim prostorima su postojali brojni primeri objavljivanja lažnih informacija. Možda najpoznatiji su priče o 40 zaklanih beba u Vukovaru i o Muslimanima koji bacaju srpsku decu lavovima.

48. Novinarstvo i propaganda? Propaganda kao aktivnost je sinonim za, u užem smislu, propagandnu kampanju, a šire za kontinum svih aktivnosti i postupaka koji se u društvu preduzimaju da bi se persuazivno delovalo na građane, uticalo na njihove stavove i socijalno ponašanje.Manipulisanje medijima je jedno od najefikasnijih oružja u političkoj borbi. Tendenciozno plasiranje neistina ili poluistina u odgovarajućem trenutku mogu biti krajnje delotvorni u postizanju nekih ciljeva.

U sklopu problema sa objektivnošću medija, javlja se problem propagande. Svaka država, svaki faktor u društvenom životu nastoji da utiče na medije. Veoma često, zarad "viših" nacionalnih, državnih ili političkih ciljeva, propaganda jednostavno guši novinarstvo, koje postaje puki prenosilac informacija i mišljenja jedne političke grupacije ili države. Propaganda postoji svuda, a katkad je najizraženija i najvidljivija u najdemokratskijim državama.

49. Novinarstvo i ratna propaganda? Ratna propaganda, najefikasnije sredstvo psihološkog rata, najlakšedeluje na osobe sa izraženom osobinom konformizma, autoritarnosti, emocionalnelabilnosti, agresivnosti, rigidnosti i na osobe smanjene emocionalne, socijalnei intelektualne zrelosti. Poruka noseći kao deo ratne propagande morabiti dostupna, privlačna, razumljiva, zanimljiva i uverljiva, da bi se osiguralo da osoba, kojoj je poruka namenjena, na nju obrati pažnju, shvati je, prepusti joj se,zadrži je (ne zaboravi je) i na nju reaguje tj. ponaša se na željeni način.

Za srpske ratne medije je karakteristično da su skoro u potpunosti bili orijentisani na mobilizaciju srpske javnosti za podršku ratu kroz izazivanje negativnih emocija kao što su strah i mržnja, kao i da se u tome nimalo nije brinulo o činjenicama. Smatra se da su

32

mediji odigrali ključnu ulogu u pripremi za rat i da bez njihovog učešća ne bi mogli biti počinjeni masovni ratni zločini koji su usledili na prostoru bivše SFRJ. Vladajući režim je dozvolio i podsticao da u medijima ovlada atmosfera u kojoj je govor mržnje predstavljao uobičajeni način izražavanja i jezičke prakse uopšte.Propagandna izmišljotina koja je ostavila najdublji trag bila je ona o "40 zaklanih beba iz Vukovara".Ova laž je puštena u javnost tokom bitke za Vukovar, srpski mediji su objavili da je u jednom podrumu nađeno 40 ubijene i „iskasapljene“ srpske dece. Iako niko nije video ubijenu srpski decu, mediji su nekoliko dana na naslovnim stranama donosili priče o strahotama koje su ustaše počinile nad srpskom nejači, sa bizarnim detaljima, raznim svedočenjima o strašnim zločinima i komentarima redakcije o neljudskosti druge strane.Kao zloglasni primer ratne propagande se ističe jedan falsifikat lista "Večernje novosti" za vreme rata u BiH. "Večernje novosti" su 1994. otišle toliko daleko da su objavile sliku čuvenog srpskog slikara Uroša Predića "Siroče na majčinom grobu", kao aktuelnu fotografiju dečaka iz Srebrenice na grobu oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani. Ovaj falsifikat otkriven, ali koliko je poznato, pravnih posledica po novinare "Večernjih novosti" nije bilo.

50. Ratni reporteri?Risto Đogo - bio je propovednik srpske superiornosti i muslimanske degenerisanosti - pri čemu su njegovi stalni napadi imali za cilj najgrublje vređanje Muslimana kao nacionalne zajednice kao i, sa druge strane, da sve delove srpske javnosti navedu da posumnja u pripadnost Muslimana ljudskom rodu. Kao voditelj Dnevnika, naročito je zapamćen po završnicama u kojima je na šaljiv, sarkastičan ili ironičan način prikazivao događaje iz rata, ismevao poteze muslimanskih političara, ali i režima Slobodana Miloševića. Ti skečevi su mu donijeli veliku popularnost u srpskom narodu, ali i omrazu kod Hrvata i Muslimana. O njegovom radu u tom periodu slikovito govori tada popularna izreka: „Kada bi Muslimani uhvatili Radovana Karadžića, mijenjali ga za Ristu Đogu“.Smrt Riste Đoge još uvek je nerasvetljena. 12. septembra 1994. njegovo telo nađeno je u Drini, u Zvorničkom jezeru. Zvanični izveštaji su govorili o nesrećnom slučaju, ali su postojale ozbiljne indicije da je Đogo ubijen.

Milijana Baletić - ratna reporterka TV Novi Sad koja se „proslavila“ izveštavanjem sa prvih linija fronta u Dubrovniku i Vukovaru. Trenutno je zaposlena na RTV-u.

Radislava Dada Vujasinović je bila srpska novinarka, koja je od 1990. radila za beogradski časopis Duga.Kao novinarka Duge, Dada Vujasinović je uradila intervjue sa Radovanom Karadžićem, Milanom Babićem i Vojislavom Šešeljem. U prvim danima sukoba u bivšoj Jugoslaviji izveštavala je direktno sa lica mesta, a pisala je i o sprezi između kriminala i vlasti u Srbiji. Česta tema njenih reportaža i tekstova bio je Željko Ražnatović Arkan.

33

Dada je pronađena mrtva u stanu 8. aprila 1994. godine. Do danas njena smrt nije razjašnjena. Zvanična verzija Miloševićevog režima je da je izvršila samoubistvo, pucnjem u grudi iz lovačke puške sačmarice. Mnogi su od početka sumnjali u istinitost ove tvrdnje, a novijim veštačenjima je nesumnjivo dokazano da je ubijena.

Milorad Vučelić je bivši srpski političar, nekadašnji funkcioner Socijalističke partije Srbije, blizak saradnik Slobodana Miloševića, a početkom devedesetih godina 20. veka bio je generalni direktor Radio-televizije Srbije. Sa tog mesta je smenjen 1995. godine. Trenutno je direktor i glavni urednik političkog nedeljnika "Pečat"

51. Javni servisi (BBC i RTS) RTS je od 1992. godine ,od kad postoji pod tim imenom, pa sve do kraja 2005. godine bio državna televizija koja se finansirala iz budžeta. 2006. godine RTS je transformisan u javni medijski servis, koji je trebalo da se finansira iz pretplate, ali je se to rešenje pokazalo kao loše, zbog slabe naplate. Dok RTS ima tradiciju javnog servisa svega 9 godina, BBC ima tradiciju dugu 88 godina(1927.) i od tada ga finansiraju građani.

52. Zloupotreba državnih medija u političke svrhe? 53. Zloupotreba privatnih medija u političke svrhe?

54. Priprema rata - primer SFRJ (Osvojiti televizijske predajnike, Obraditi informacije, Proizvesti neprijatelja, “Obeščovečiti” neprijatelja, Likvidirati neprijatelja, Opravdati zločin, Negirati i zataškati zločin) 55. Propagandne tehnike - s ciljem da se poruka učini uverljivom: Stvaranje stereotipa i etiketiranje, Generalizacija, Potvrđivanje, Vox populi, vox Dei, Selektivne i neistinite informacije, Ponavljanje

56. Slučaj Dade Vujasinović-Ona je u svojim ranijim radovima bila pristrasna u izveštavanju sa ratišta, ali je kasnije pisala reportaže o masovnim pljačkama na ratom zahvaćenim područjima, prvenstveno se osvrćući na nedela i pljačke Željka Ražnatovića Arkana. Dada je pronađena mrtva u stanu 8. aprila 1994. godine. Do danas njena smrt nije razjašnjena. Zvanična verzija Miloševićevog režima je da je izvršila samoubistvo, pucnjem u grudi iz lovačke puške sačmarice. Mnogi su od početka sumnjali u istinitost ove tvrdnje, a novijim veštačenjima je nesumnjivo dokazano da je ubijena.

57. Slučaj Slavka Ćuruvije Je bio novinar i osnivač listova „Dnevni telegraf” , „ Nedeljni telegraf”,i„Evropljanin”, ubijen je 11. aprila 1999. godine, a navodni izvršioci ubistva su Ratko Romić i Miroslav Kurak. Glavni motiv za ubistvo je bila politika.

34

58. Slučaj NUNS-ove tužbe protiv ratnih huškača 2009. godine Nezavisno udruženje novinara Srbije podnelo je krivičnu prijavuTužilaštvu za ratne zločine „protiv odgovornih osoba i novinara u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima ’Politika’, ’Večernje novosti’ i drugim koji su svojim uticajem i značenjem u medijskom prostoru i kao državna medijska preduzeća sprovodili ratnohuškačku propagandu” krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, uoči i tokom raspada SFRJ. U krivičnoj prijavi se ne navode imena, ali u materijalu koji je dostavljen Tužilaštvu navode se imena novinara i urednika. U članku je Bruno Vekarić izjavio da je: „Dobro je da se sami novinari angažuju oko našeg nastojanja da se utvrdi krivična odgovornost onih koji su eventualno činili krivična dela” Iako je prijava NUNS-a protiv N.N. lica u materijalu se spominju: 1.TV Beograd – Milorad Vučelić, Dušan Mitević, Slavko Budihna, Drago Todorović i Branko Brudar.2.Ratna reporterka Televizije Novi Sad Milijana Baletić,3. dopisnik Rojtersa Vjekoslav Radović,4. Iz„Večernjih novosti” – T. Bakić, D. Stojić, M. Petrović, N. Nenković, M. Janošević, M. Bošnjak, Anđelko Dragojević i novinar sa inicijalima B. B. M., 5.iz „Politike ekspres” – Jelenko Slatinac, iz „Politike” – Živorad Minović, Radovan Kovačević i Aleksandar Apostolovski, 6.Noovinarka Rada Đokić iz Republike Srpske i7. Milovan Drecun, ratni izveštač RTS-a sa Kosmeta.

59. Kič kao neophodan sastojak rata Tadašnji RTB je bio medij koji je prenosi Miloševićeve mitinge i „posela” na Tašmajdanu koji su organizivani da se ljudima skrene pažnja sa rata. RTB je bio glavni proizvođač i distributer turbo-folk sadržaja, kao i serijala. 1993. Godine kada je osnovan Pink, veći deo kič sadržaja je prebačen na tu televiziju, a RTB je počeo da prenosi dešavanje sa ratišta u svom Drugom dnevniku koji je znao da traje i po dva sata.

60. Nacistička nemačka - Julius Streicher (Julijus Štrajher)Je bio nacistički političar i antisemitski propagandista, nakon Prvog svetskog rata 1923. Godine osnovao je antisemitski list Der Stürmer (Napadač). On je bio uhapšen i osuđen na smrt u u ninberškom procesu 1946. godine ,a poslednje reči su mu bile Hajl Hitler.

61. Ruanda - Slučaj Radija Hiljadu slobodnih brežuljaka? Pomenuta radio-stanica je Radio des Mille Collines - RTLM (ili Radio Hiljadu brežuljaka), koja se smatra jednim od glavnih podstrekača krvavih pokolja koji su u proleće '94. prekrili ovu centralnoafričku zemlju leševima. Za stotinak dana, koliko je trajao građanski rat između vladinih snaga koje su činili većinski Hutui i Ruandskog patriotskog fronta, sastavljenog uglavnom od progonjenih Tutsa, procenjuje se da je

35

ubijeno oko milion ljudi, uglavnom civila iz plemena Tutsi, ali i umerenih Hutua. Razmere ovog zločina verovatno ne bi ni izdaleka bile tako zapanjujuće da nije bilo medija koji su podsticali Hutue da ubijaju u ime "samoodbrane". Sa talasa ozloglašenog Radija Hiljadu brežuljaka (Ruanda je većim delom planinska zemlja) uz najnovije hitove rege-muzike mogli su se čuti i ovakvi pozivi: "Grobnice su samo do pola napunjene, ko će nam pomoći da ih ispunimo?" Oni su nastojali da dehumanizuju protivničko pleme nazivajući ih bubašvabama koje treba iseći.

62. Mediji i lustracija? Lustracija (lat. lustratio - чишћење жртвом помирења) predstavlja postupak utvrđivanja odgovornosti za kršenje ljudskih prava građana od strane lica na javniim funkcijama i mere sprečavanja učestvovanja tih lica u bavljenju državim i javnim poslovima.

63. Medijsko suočavanje s prošlosti?

64. Slučaj Srđana Aleksića? Dana 21. januara 1993. godine, grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je legitimisala osobe na trebinjskoj pijaci. Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Alen Glavović, Bošnjak, počeli su ga maltretirati i tući. Tada je Srđan priskočio u pomoć Glavoviću, a četvorica vojnika su, umesto Glavovića, kundacima pušaka pretukli Srđana. Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo je 27. januara 1993. godine. Srđanov otac je u čitulji napisao:„Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost.”Jedan od napadača na Srđana je poginuo tokom rata, dok su ostali osuđeni na po 28 meseci zatvora.Srđanu Aleksiću je posthumno dodeljena Povelja Helsinškog komiteta za ljudska prava u Bosni i Hercegovini.

65. Mediji i izbori izvor: http://www.mediamonitor.rs/index.php/rec-javnosti/35-mediji-u-izborimaVeliki broj međunarodnih dokumenata precizno određuje ulogu medija i informisanja u izbornoj kampanji, a postoji i mnoštvo priručnika koji temeljno i sistematski pokazuju šta jeste to, tako željeno, profesionalno, objektivno i nepristrasno „predizborno novinarstvo“ i kako ga je moguće osvojiti. Čini se da mediji i novinari u Srbiji ili ne poznaju ili ignorišu dokumente, kao što Kodeksu novinara Srbije. dokumenta Ujedinjenih nacija i njihovim priručnicima o ljudskim pravima i izborima, Evropskoj konvenciji za ljudska prava, preporukama organizacija poput Article 19 i iskustvima medija kao što je BBC (čije se interne smernice za praćenje izbora veoma često citiraju).Politička borba u Srbiji se skoro u potpunosti vodi u medijima, i to traje neprestano. Šminka je bitnija od sadržine, a spin doktori se nalaze u vrhovima stranaka.

66. Novinar kao društveno-politički radnik?

36

Zvanični kodeks novinara Jugoslavije definisao je novinara kao “društvenog- političkog radnika koji je svesno privržen idejama marksizma-lenjinizma... učestvuje u podizanju i razvijanju socijalističkog samoupravnog društva“ današnji položaj novinara govori da se i dalje tako odnose prema poslu, kao puki prenosioci izjava političkih funkcionera. U publikaciji NDNV “ Medijske slobode u Vojvodini” navodi se da se novinari medija kao državni službenici.

67. Navedite novinare koji su istovremeno političari?Vladimir Đukanović, voditelj jutarnjeg programa (televizija Kopernikus), poslanik SNS-aIvan Bauer,bio voditelj kviza Slagalica i Sam protiv svih ,portparlo SDP-a

68. Etički odnos novinara i političara?Odnos , odnosno kontakt novinara i političara je neizbežan i može biti koristan za obe strane. Novinar može da dobije nove informacije, a političar da dobije publicitet. Takve informacije treba prihvatiti sa rezervom i ne bi trebalo novinar da dozvoli da postane regrut određene političke partije. Političar treba da bude svestan da sedi sa novinarom, a novinar sa političarem.

69. Politički TV spot? Se koristi u predizbornoj kampanji radi promocije političke partije ili sve češće kao sredstvo unižavanja protivničke partije. Po zakonu svaka partija bi trebala da dobije isto vreme i da predizborni spotovi budu razvojeni od ostatka programa džinglovima.

Dubravkine prezentacije

70. Savremene medijske politike i pristupi.1.Liberalno-pluralistička: Usmerena je na političke demokratske ciljeve, podupire medijsku strukturu koja omogućuje izražavanje celog spektra mišljenja. Cilj je postizanje socijalne stabilnosti i demokratskog konsenzusa.Pristupi: -Odnosu prema javnom intersu: Dobrobit javnosti je osnovni cilj delovanja medija. Podupiru participativnu demokratiju.- Demokratičnosti procesa utvrđivanja medijskih politika:Odlučivanje o medijima mora biti transparentno, nezavisno i neristrasno.- Medijskom vlasništvu:država ne može biti vlasnik medija, vlasništvo mora biti transparento, ograničenje medijskih monopola i koncentracije.-Regulaciji sadržaja: fer i pošten pristup, tačnost i nepristrasnost, vreme emitovanja u skladu je sa dnevnim ritmom dece i mladih, ograničava se sponzorisanje emisija vesti, ograničava se oglašavanje određenih proizvoda (cigarete, alkohol), zabranjuje se kšenje privatnosti, kvote domaćih i evropskih programa

37

2. Neoliberalizam: Usmerena je na eliminisanje regulatorih prepreka za osobađanje tržišne dinamike u svimpodručjima medijskog delovanja. Ostvarivanje maksimalnog profita. Favorizovanje poslovne i političke elite. Nejednak pristup resursima i time uticaja na javnost.- Odnosu prema javnom intersuMedijska publika se posmatra kao potrošač. Masovni mediji su kao i sve ostale korporacije na tržištu i tržište treba da reguliše ponudu i potražnju. Veoma ograničena uloga države u regulisanju medijskog tržišta. Ideja vodilja je ukus auditorijuma. - Demokratičnosti procesa utvrđivanja medijskih politika.Odlike medijskog sistema su: deregularnost, privatnost, komercijalizacija čak i programa vesti, medijska koncentracija-Medijskom vlasništvu – isključivo privatno-Regulaciji sadržaja – Deregulacija je osnovni princip jer primat je profit. Ignoriše se kulturni, obrazovni i politički aspekt delovanja masmedija.

71.MedijatizacijaHarvard (Harvard, 2008) navodi da istorija pojma medijatizacije potiče iz devedesetih godina prošlog veka, kada je švedski istraživač medija Kent Asp 1986. prvi govorio o medijatizaciji političkog života kao procesu u kome masovni mediji utiču na politički sistem i njegovu transformaciju, nazivajući taj proces medijalizacijom.Osnova teorije medijatizacije politike je koncept medijske logike. Uspostavljen je krajem osamdesetih godina XX vekaInterakcija u odnosima između institucija i društva odvija se preko medija, a „mediji su forma komunikacije koja ima sopstvenu logiku“ (Altheide and Snow, 1979:9).Pod uticajem medijske logike događa se transformacija političkog komuniciranja.

38