CENA 2 DINARA

POSLEDNJI RONIN

BÎF.RÏ'K í ' lN i 'Í Í A N

POSLEDNJI RONIN

Derek Finegan POSLEDNJI RONIN

Izdavač:NIP »Dečje novine«,

Gornji Mlanovac

Za izdavača:Miroslav Petrović, generalni direktor

Glavni i odgovorni urednik; Borivoje M. Lošić

Urednik:Mirjana Sterijevski

Lektor;Mirjana Jakovljević

Korektor;Nada Maksimović

© 1994, DEN PRESS

Izdaje NIP »D^je novine«, Tihomira Matijeviđa 4, 32300 Gor- nji Miianovac. Telefoni: (032) 712-246, lokal 28, uredništvo (032) 714-250 prodaja i (032) 710-529 pretplata. Telex: 13731. ®roj tekućeg računa kod SBK u Gornjem Milancif’CTi: 41320-603-7-1263. Štampa »Litopapir« — Cačak.

DEREK FINEGAN

POSLEDNJI RONINRestoran »Blck hok« u Ulici

Patrik Džons spolja je izgledao kao obična krčma, sa nahere­nom firmom i krezubom rek­lamom iznad ulaza. Međutim, unutrašnjost jc prc ličila na snobovsko gnezdo, nego na obi­čno svralište. Postojao jc i do­bar razlog za to. »Blck hok« jc bio restoran u kome su se oku­pljali najuspcšniji i, naravno, najbogatiji advokati, pravni za­stupnici, savetnici i svi drugi stručnjaci iz oblasti prava ko­ji su svoje honorare merili sa barem četiri nule iza glavne cifre. Iako zvanično to nije bio »Blck hok« je radio kao zatvo* rcni klub samo za advokate. U to mesto se nije moglo uči tek tako ...

Kada se Sumiko, vitka, go­tovo krhka Japanka savršenog lica i tela, obučena u pripije­nu crnu haljinu do peta, uk­rašena samo smernim istočnja­čkim osmehom, našla na vra­

tima tog pravničnog hrama zbu­njeno je zastala zaustavljena licem čoveka koji joj se oči­gledno sa namerom isprečio.

— Koga tražiš, lepojko? — upitao je čovek. Imao je oko pedeset godina, nešto iznad dvesta funti težine, ogromne pesnice, ćelavu glavu i umr­ljanu kccelju preko karirane košulje i farmerki.

— Bojim se da mi je ovde zakazan sastanak — odgovori­la je dcvojka kosih očiju. — Poznajete li nekoga po imenu Dženi Asano?

Grmalj se namršti kao da se priseča, a zatim ublaži lice i klimnu glavom. Bez reči je otpratio Sumiko do jednog uda­ljenog stola, u dnu velike sale. Za stolom je sedela mlada že­na obučena u strogi, sivkasti kostim. Njeno lice je imalo iz- vesne sličnosti sa licem gošće— na njemu su se videli trago­vi gena koji su bez sumnje pri­

NINĐA m . 128

padali istom narodu od. kojeg je potekla i Sumiko. Dženi Asano je bila veoma uspcšan advokat. Radila je u velikoj, poznatoj advokatskoj kancela­riji braće Blejn. Njena uža specijalnost bile su ostavinske rasprave, testamenti i tome slično. Svojoj firmi je donosi­la ogroman novac, a i sama je zarađivala toliko da je već oda­vno sebi mogla da priušti udo­ban i lagodan život u velikoj vili na obroncima Montega.

Od ogromnog tela čoveka u kecelji, koji je bio sasvim slu­čajno lično vlasnik »Blek bo­ka«, Dženi Asano nije videla svoju gošću. Upravo kada je krupni vlasnik restorana stao ispred njenog stola, Dženi je pogledala na ručni časovnik i pomislila: »Sumiko kasn i...«Misao joj je prekinuo glas vla­snika restorana:

— Izgleda da tebe traže, Dženi.

Dženi Asano podiže glavu i preko lica joj se razli osmeh radosti i olakšanja. Ustala je i pružila ruke prema Sumiko više ne obraćajući pažnju na domaćina lokala, koji se tiho udalji.

— Mislila sam da ćeš zakas­niti reče Dženi. — Znaš, nemam baš previše vremena. Možda jedva dvadesetak minuta, a tvoja pomoć mi je neophodna.

— I/glcdaš slojno reče Sumiko scdajući.

— I/glcdam onuko kako milo nalaže prol'csijiv - odvrati Dženi i u/.dahnu. — Vcruj mi da bih najradije nuviikla far­merke i majicu i tucala bi­ciklom naokolo. Međutim, ovaj oklop je deo posla kojim se bavim.

— Taj tvoj posao jc, čini se, toliko dinamičan da se tako retko viđamo — reče Sumiko.— Mislim da se nismo videle tri godine. A pre toga još sa­mo na proslavi petogodišnjice mature.

— Nemoj misliti da i meni nije žao zbog toga — reče Dže­ni. — A, sa d ... Da ti kažem zašto sam te pozvala.

— Ne smem reći da sam ne­strpljiva, ali preko telefona si zvučala lako da moram priz­nali da me izjeda znatiželja.

— V idiš.. . — reče Dženi i istovremeno izvuče iz svoje skupoccnc torbe od krokodil­ske kože jednu ružičastu fasci­klu na kojoj je pisalo krupnim slovima: NINIGI. — Vodijn jedan slučaj koji se toliko za­petljao da mi je potrebna po­moć.

Misliš li da ti ja mogu po- upita Sumiko.

— Ne znam — uzdahnu Dže­ni. — U stvari, hvatam sc za slamku. Radi se o nasicdstvu.

moći?

NINĐA BR. 128

Velikom nasicdstvu, u stvari. Izvcsni Sengen Ninigi je ozna­čen n jednom testamentu kao naslednik svega toga, ali pod jednim uslovom: da dokažeda potiče iz samurajske poro­dice. Sad, Sengen živi ovde, LI l'risku. Mlad je čovek, uspe- san hiztiismcn. Bavi .sc konst- l u i s a n j c m muzičkih insti’mnc- ua!a, onih clcklronskih. Nije siiomašan, ali živi .skromno. Nije Ili imao pojma da bi mu ucko mogao ostaviti bilo ,šla u nasledstvo, najmanje toliko toga. Međutim, mojoj Firmi sc obratio advokat nekog Hakuina Ninigija. On nam jc donco te­stament i ja sam dobila u za­datak da to obiadim. Ako sc dokaže da Sengen Ninigi poti­če od nekog si'cdnjovckovnog samuraja, dobiče, sve u svemu, ncsto preko osamdeset milio­na dolara. Ncvcjlja jc u tome što postoji još jedan potencija­lni naslednik. Okimi Ninigi. . .

— Oh! — ote sc iz grla Dže­ni nc go.ščc. — Okuni! Zar to nije ona osoba za koju tvrde da se nalazi na čelu jedne ma- fijaškc grupe ili tako nečega?

— Zloglasni Okuni Mesar ■— Dženi je klimnula glavom.Tako su ga nazvali ne samo zato što je započeo svoju gang­stersku karijeru švercujuči me­so na veliko, ako možeš da mi veruješ. Znam samo da ga FBI

prati već godinama i nikako ne mogu da mu dokažu mnoge stvari. Sada mi sc on mcša u čitav slučaj. Njegovi advokati nisu mačji kašalj. Uostalom, možda su ovde. Plaća ih groz­nim novccm i, bogami, ako ne uspcm da dokažcm da Jc Sen­gen nekakav samuraj, oni sil­ni milion i se lako mogu prese­liti LI Okrmijcv džep.

— Nc vidim kako bih ii ja mogla pomoći — reče Sumiko.

— Nadala san:i sc da možeš— reče Dženi. — Ja od smrti mog oca, od prc dvanaest go­dina, nisam ni nogom kročila LI .lapan, a ti tamo, koliko znam, odlaziš češće. Ja sam i (jno malo japanskcjg jezika što sam ga znala kao dcvojčica odavno zaboiavila, a ti ga još uvek govoriš, koliko znam.

— Još uvek nc razLnnem — Sumiko jc, u stvari, već poče­la da stvara sliku, ali jc htcla da čuje šta Dženi ima da ka­že.

— Resila sara da čitav slu­čaj odugovlačim do krajnjih granica. U međuvremenu se nadam da, ćeš ti ići u Tokio?

— Verovatno — reče Sumi­ko.

— U tom slučaju bi ti moja firma platila put i troškove boravka sa zadatkom da u ar­hivi Buši-muzeja u Kjotu pot­ražiš rodoslov porodice Ninigi.

NINĐA BR 128

On može biti ključ svega. Znam da bi se mnogo lakše tamo sna­šla od mene. . . Jesi li još uvek sa onim tajanstvenim i lepim tipom? Kako se ono zove?

— Lesli — odgovori Sumi­ko. — Da, još uvek sam sa njim. Ili zauvek, ako ti je ta­ko lakše da računaš.

Obe se osmehnuše. Za Dženi Lo je bio pomalo setan osmeh, uz pi'iličnu dozu zavisti, jer je iskreno i čistog srca zavidela svojoj prijateljici na toj dugoj i nožnoj vezi.

— I on se bavi orijentali­stikom, zar nc? Mogao bi ti bi­ti od koristi. Spremna sam da jircdložim mojoj firmi da vas oboje angažuje — reče Dženi Asano. — Možeš li da mi po- mogncš ?

Jesi li pokušala da od Bu­ši-muzeja dobiješ pismeno in- fomacije koje su ti potrebne?— upita Sumiko.

— Jesam — odvrati Dženi.— Čak sam nekoliko puta razgo­varala telefonom sa njihovim direktorom. Međutim, njihova pravila ne dozvoljavaju bilo kakvu vrstu iznošenja dokume­nata van muzeja, što podrazu- meva i zabranu slanja kopija telefaksom. Jedini način je ne­posredni uvid. Moji šefovi su mi predlagali da tamo odem ja, ali postoji niz ograničenja koja me sputavaju. Prvo, slu­

čaj nasledstva Nlnlgl nije je­dini koji radim. Uvek radim na desetak ra/nih slučnjcva i ne bih sebi mogla dn clo/vtjlim da ostali slučajevi lii)c zbog mog angažovanja ok«> samo je­dnog. Jednostavno nemam vre­mena. Drugo, moje ncjiozna- vanje jezika moglo bi dali iz- vesnu prednost Okuniju. . . Ra­zumeš ?

— Mislim da shvatam u če­mu je stvar — reče Sumiko.— Okuni je sigurno sposoban da prati tvoj rad i već zna da si dobila zadatak da dođeš u kontakt sa Buši-muzejom. . .

— Upravo to — potvrdi Dže­ni Asano. Najjednostavnija stvar koju bi trebalo da učini da bi me onemogućio bila bi da mi podmetne svog čoveka za prevodi oca. Kada bi li poš- ki, ili Lesli i Li, uradili • bismo l(j Lako da uklonimo sve Ira- govc koji spajaju moju firmu, (xlnosno mene sa vama. . .

— Tajni zadaLak? — Sumi­ko načini mangupsku grimasu.— Čini sc da si sprem na da nam daš posao dostojan Dže- msa Bonda.

— Tako nešto — reče Dže­ni. — Sa dokumentima iz Kjo- ta mogla bih na sudu glatko da zbrišem Kuonijeve advoka­te. I, na kraju krajeva, Sengen Ninigi bi dobio svoje nasledst­vo, a ja i m oja firma veliki ho­

NINĐA BR. 128

norar. Da ne pominjem da bi­ste i Lesli i ti imali prilične koristi od toga.

— Pa, D/cni. . . moram da pri/nam da je predlog zanim- ljiv. I više od toga. Izazovan je — osmehnu se Sumiko. — Međutim, prosto nisam u sta­nju da ti ovog trenutka odgo­vorim da li ga prihvalam ili nc. Razumeš li me?

— Shvatam! Morala hi da govoriš sa Lcslijem, zar nc?

Sumiko lagano klimnu gla- vom. Dženi je gledala u Sumi­ko sa mešavinom nade i nedo­umice, a onda, kao da se pre- nula, uzdahnu nekako brzo i pogleda na časovnik. . .

— UiriTfff! Izgleda đa mi vrcmc ističe — piasnula jc službenim glasom, — Za deset minuta imam sastanak sa jav- nim tužiocem. Moraš mi opro­stiti sto sada moiam da odem. Ti razmisli! Razgovaraj sa Lcslijem. Kada doneseš odlu­ku jednostavno mi telefoniraj i dogovoričemo sc gde ćemo sc sresti da mi saopštiš šta si odlučila. Nemoj telefonom govorili nikakve detalje. . . Sh- vataš li?

— Bubice, a?! — upita Su­miko.

— Možda — reče Dženi većustajući od stola: —■ Možeš

račun ovde. .. Očekujem da se čujemo uskoro! Ćao!

Odjurila jc prc nego što je Sumiko i mogla da izgovori svoj pozdrav. . .

Nije popila ponuđeno piće. Napustila jc »Blck hok« i ose­tila olakšanje kada se našla na ulici. Mogla jc da diše punim plućima, ako jc u San Fiancis- ku lako nešto uopšte bilo mo­guće. II svakom slučaju mogla jc bistrije glave da razmisli o svemu onome što joj jc Dženi Asano rekla.

Kada je ušla u svoj automo­bil, neko vrcmc jc samo scdc- la nc uključujući molor, a on­da jc podigla slušalicu bežič­nog iclcfijna. Okrenula jc broj. Sa điugc sirane veze javio ,sc dob ro poznali, muževni, spo­kojni i sigurni glas Leslija RI- điitlža:

— Ui^ravo sam mislio na te­be — rekao jc Lesli nc provc- ravajući ko zove. — Pi ipre- mam »susi okoganava« i mis­lim đa mi jc ispao prilično podnošljivo. Uz malo jabuko­vače sve bi to moglo bili pri­stojan ručak. Dolaziš?

— Naravno da dolazim, mili— odgovorila je Sumiko. — Idonosim izvesne novosti koje će ti se, verujem, svideti.

— Možeš li bar da mi nago-popiti još jedno piće na moj vestiš o čemu se radi?

NINĐA BR. 128

— Naravno da mogu — re- Icla je Sumiko i napravila ma­lu pauzu da bi pojačala Lesli­jevo iščekivanje. — Izgleda da imaš šansu da se imiešaš u lov na čoveka koga najviše m r­ziš u cclom Frišku!

— Hoćeš da kažeš... — Le­sli je malo oklevao. — Radi seo Okuniju Mesaru, zar ne?

— Objasniću ti sve detalje uz »susi okoganava«, OKEJ!

— Požuri, molim te. Takvo jelo nije kompletno bez pričeo Okuniju — rekao je Lesli sa izvesnom žestinom.

Na ulaznim vratima velike garaže, koja je Sengenu Ninigi služila kao radionica, bio je nacrtan veliki znak mira. Uz to je stajao i natpis: »Muzika je večna!« Ispred tog ulaza sc zaustavio »Linkoln« sa šesto­ro vrata i vozač u krutoj uni­formi je hitro izašao tla bi ot­vorio ostala vrata. Tz automo­bila su izašla prvo dva ogrom­na crnca zlokobnog izgleda i očigledno neuporedive snage, a zatim i jedan visoki mladić uskog lica sa tamnim naočari- ma iza kojih su hitre oči pre- meravale prostor kao da traže potencijalnog neprijatelja. Tek cada su ta trojica dobro osmo­

trila okolinu vozač Jc otvorio i poslednja vrata. Iz njih je izašao čovek bledog lica i ko­sih očiju. Njegovo široko telo i kratak vrat su ociavali oso­bu koja ne drži mnogo do ele­gancije, ali po količini zlatnog nakita moglo se lako zaključi­ti da je čovek bogat i da u tom bogatstvu uživa mnogo vi­še od bilo kog prosečnog sta­novnika San Franciska.

— Ovo je to mesto, gospo­dine Okuni — rekao je visoki mladić. — Koliko sam mogao da utvrdim, ne postoji nikakvo obezbeđenje. U ovo može da uđe ko hoće. Stražara nema čak ni noću.

— Budala koja ovde radi ili suviše veru je ljudima ili sma­tra da te njegove stvarčice unu­tra ništa nc vrcdi — proko- mcntiu'isao jc gospođin Oku­ni, dodajući: — U redu, hajde da sc upoznamo sa mojim na­vodnim rođakom.

U času kada sli s c vrata ra­dionice otvorila, Sengen Nini­gi jc bio zaoknpljen nekim si­tnim brojevima na ekranu ko­m pjutera, a iza njega je, sa istom pažnjom, sve to pratila plavokosa devojka lepog lica i zgodnog tela sakrivenog izble- delim radničkim kombinezo­nom koji joj je bio nekoliko brojeva preveliki. Oboje su bi­li toliko koncentrisani na ono

NINĐA BR. 128

šio se događalo na ekranu kom pjulera da nisu ni čuli šk­ripu vi'ala. Tek kada su osetili prisuslvo dva velika crna Icla pored sebe, slcrcnuli su pogled na priđoslicc. 13cvojka jc rca- govaki prva uspravivši sc i upi- (avši hladnokrvnim glasom:

— Mo/erno h. znati zašto nas uzncmiravalc?

Crnci su ćulali. Umcslo njih jc pi’ogovorio gospođin Okuni:

— Žao nam jc što vas preki­damo u poslu, ali m orate mi vcrovati đa je ova poseta veo­ma važna. Pretpostavljam da si ti Sengen?

Okuni jc prišao vitkom čo­veku pitomog lica. Nisu bili mnogo slični, osim što su obo­jica bili čistokrvni Japanci, obojica državljani Sjedinjenih Di žava i obojica, za razliku od svojih ]ircdaka, nisu znali da sklope čak ni najjednostavni­ju i'cčcnicu na jeziku naroda od kojeg su potekli. Okuni je prezrivo frknuo ođrncrivši Sen­gena:

— Očekivao sam nekoga ko ima telo. Ovo ovde ne može biti u srodstvu sa Ninigima.

— Oprostite, da li vi to go­vorite o meni? — upitao je mirno ali tiho Sengen.

Umesto odgovora dobio je Još jedan prezriv pogled. Sen­gen nije bio čovek koji je sma­trao da živom čoveku uopšte

i treba telo, i sa te tačke gle­dišta taj ki'upni Japanac koji je ušao u njegovu radionicu u pratnji tclohranitelja, jer niš­ta drugo nisu mogli biti, bio Je apsolutna u pravu. Sengen Ninigi Jc bio čovek uma. U srednjoj školi su m u »merili« inlcligcnciju i sa zaprepašće- iijcm otkrili da poseduje 195 IQ, što se uistinu moglo gra­ničili sa genijalnošću. Na uni­verzitetu su mu predviđali bli­stavu karijeru m atem atičara ili atomskog fizičara, ali on je od toga više voleo muziku. Na žalost, otkriće da nema dovolj­no sluha da bi zaista bio mu­zičar donekle ga jc razočaralo. Zato je spojio svoje ogromno znanje iz oblasti elektronike sa muzikom i počeo je da pra­vi elektronske komponente za sinlisaJzcrc i druge elektron­ske muzičke instrumente, što mu jc veoma brzo stvorilo re­putaciju velemajstora u tom po­slu. Privatno, bio je povučena, senzibilna osoba, sentimenta- lac i nostalgičar za vremeni­ma bipi-pokreta, ljubitelj pri­rode, poezije, melodrame boli- vudskog tip a .. . U njemu nije bilo ni trunke samurajskog duha.

— Možete li mi objasniti ko ste vi i šta tražite? — upitao Je Sengen Još jednom, takođe sasvim spokojno. Nikada mu

10 NINĐA BR. 128

se u životu nije dogodilo da stupi u sukob ma sa kim, pa ni sada nije osećao da mu čak ni ovako mračna grupa ljudi može biti neprijateljska.

-— Naivčina, a! — procedio je kroz zube visoki mladić ko­ji uopšte nije skidao tamne naočari.

— Neka. . . — rekao je Oku­ni i rukom dao rezak znak mladiću da se ne meša u raz­govor. Zatim je prišao Senge­nu toliko blizu da su se gotovo dodirivali telima i rekao: — Moje ime je Okuni Ninigi. Zar to nije smešna koincidencija?

— Po prezimenu bi trebalo da mi vaša prisutnost ovde nešto znači? — izgovorio je Sengen pomalo iznenađeno.

— Neki tvrde da smo rođa­ci, mada bih se ja kladio u svoju desnu ruku da nismo — rekao je Okuni. — Uostalom, vi znate da nismo.

— Bojim se da nemam pri- medbu na vašu tvrdnju — re­kao je mirno Sengen. — Nai­me, koliko ja znam, moji naj­bliži rođaci žive negde u Japa­nu i toliko su mi bliski da im ne znam ni imena. Sva bliža rodbina mi se odavno nalazi među pokojnicima. Ipak, ako me uverite da smo ipak u ne­kakvim odnosim a.. .

— Recimo da smo od ovog časa u poslovnom odnosu —

prekinuo ga je Okuni. Poput ljudi koji radije govore silom nego rečima uljudan rcčnik Sengena Ninige ga Je iritirao i Okuni jc satno žclco da što pre završi ono /bog čega je do­šao, pa da napusti to mesto.

— Mogu li /nali na kakav posao mislite? — upitao je Sengen.

— Meni se ovo ne sviđa — reklaje plavokosa dcvojka i is­tog časa bila sasečena kao ži­let oštrim pogledima oba crn­ca, visokog mladića, pa čak i samog Okunija. Bila je ne sa­mo asistentkinja Sengena Nin­ige već i njegova ljubavnica, već nekoliko godina. Njihova veza Je bila vrlo čvrsta i uza­jam no odana, bez obzira što Je Alisa Vajzer imala uredno venčanog muža.

— Mladoj dami bi pametnije bilo da se ne meša u sve ovo!— britko jc rekao Okuni. — Ovo sc tiče samo tebe i mene, Sengen.

— N c lazumcm još uvek št;a očckujelc od mene?!? — rekao je Sengen i pogledom zamolio Alisu da ostane po strani.

— Razumevanje svega i sva­čega ponekad nije zdravo, čo- veče — iskezio se visoki mla­dić i opet dobio znak rukom da ćuti.

NINĐA BR. 128 11

— Moj mladi saradnik malo prctem jc — rekao jc Okuni.— Međutim, rekao bih da je u priivu. Kako ono kažu: ra­doznalost je ubila mačku!

Nasmejao se grohotom, gr- cavo, tresući se cei im telom. Da jc Sengen Ninigi imao bilo kakvih iskustava sa ljudima tog kova, mogao bi salakocont da primeti da Okuni ispod odela nosi neprolx)jni pisluk i verovatno bi se upitao čemu to slu/i. Međutim, Sengen Nini­gi je po prirodi bio krajnje be/azlen čovek i samo je zbu­njeno gledao to što se dešava i iski'cno nije razumeo baš ni­šta. Kada je uspeo da stiša smeh Okuni Ninigi jc rekao sasvim ozbiljno, gotovo nnač- nim glasom:

— Momče, ja sam došao da ti nešto ponudim i da nešto tražim od tebe. Stvar je pros­ta, kao trgovina na pijaci. Da­jem sto hiljada dolara za tvoj potpis na jednom dokumentu koji tebi ne znači ništa, a me­ni može da znači mnogo. Sa­vetujem ti da ne budeš mno­go radoznao. Takođe li savelu- jem da prihvataš ponudu, jer bi se moglo dogoditi da je vi­še nikada ne ponovim u ovom oblikvi.

Tek tada je Sengen Ninigi osetio da mu posetilac ne mi­sli ništa dobi'o. Naprotiv, imao

je osećaj da se ovde radi o stvarima koje su mu bile strane. Osetio je agresivnost. Mnogo veću nego šio je mogao i slutiti da može da posloji iz­među dva odrasla čoveka. Nije se uplašio. Sengen jc bio oso­ba koja kroz svoj život nije stigla da upozna strah i lo ose­ćanje mu nije bilo blisko. Ipak, najednom jc, na sopslvcno ču­đenje, osetio da u njemu ras­te neka nova vrsta opreznosti, Rekao je:

— Nisam baš navikao na ovu vrstu trgovine i možda bi bilo u obostranom interesu da ipak doznam o čemu se radi.

Ne zaleži, čoveče! — odb­rusio je Okuni jetko. — Ne­mam vremena da se pogađam. Rekao sam ti da ćc sledeća ponuda biti mnogo neprijatni­ja. Znam sigurno da bi ta dru­ga ponuda za tebe bila mučna. Najblaže rečeno. . .

Ponovo se nasmejao. Sada još jače. I smejao se dugo, skoro se grčeći. Crnci i dugaj­lija se, međutim, nisu smejali, i ta činjenica je nagnala Sen­gena na još veću opreznost. Pogledao je u Alisino lice i ni­je se mnogo iznenadio kada je na njenom licu ugledao st­rah. Veliki strah. I želja da ti ljudi odu što pre. Počeo je da misli da se ovakve stvari mo­gu dešavati samo u ružnom

12 NINĐA BR. 128

snu ili u lošem kriminalistič­kom filmu. Međutim, to se de­šavalo baš tada, baš tu i baš njemu. . .

— Mogu li bar da znam ka­kav je dokument koji treba da potpišem? — upitao je sa mnogo opreznosti Sengen Ni­nigi.

— Čim sam te video znao sam da si jedan od onih sit­ničavih, dosadnih tipova — namrštio se Okuni. — Uosta­lom. .. Zašto da ti ne kažem!? Treba da potpišeš izjavu da si usvojeno dete, odnosno da te nisu pravili tvoji navodni ma­ma i tata. To je sve! Tebi sto hiljada dolara, u gotovom, na ruke, bez taksi i poreza, a me­ni izjava koja će potvrditi da nismo u srodstvu.

Sengen nije razumevao. Ni­je ni mogao. Po želji čoveka koji je napisao jedan testa­ment o kome je Okuni Ninigi znao sve, Sengen naprosto ni­je smeo znati da je potencija­lni naslednik, sve dok se ne dokaže ili opovrgne njegovo neposredno poreklo. Sengen je bio veoma zbunjen.

— Čemu bi vama to moglo služiti? — upitala je Alisa pre nego što se Sengen sabrao.

— Zar nisam rekao da se ona ne meša?! — zarežao je Okuni Ninigi uopšte ne gleda­jući prema ženi plave kose.—

Zar nisam rekao da preterana radoznalost može da pokvari ovaj posao i to u tolikoj nieri da načisto propadne? Hoćeš li ti da trguješ ili nećeš, Sengen?

Izravno pitanje je protreslo Sengena poput udara struje. Nije voleo stvari koje nije ra­zumeo. Ovu stvar uopšte nije razumeo. Imao je samo osećaj da je taj čovek koji se pred­stavio kao Ninigi spreman na mnoge i^užne i grube stvari da dobije to što tra ž i.. . A šta bi se moglo dogoditi ako ne do­bije — takva misao nije Sen­genu padala na pamet. Gore od ovog razgovora po njego­vom osećanju nije moglo da se dogodi. Verovao je da je ovaj razgovor najneprijatni] i događaj u i’;egovom životu.Njegova bczazlenost kao danije imala granica i njegovo verovanje da .su svi ljudi u su­štini dobri i pošteni kao da mu nije dozvoljavalo da pretposta­vi da se nalazi u pravoj, živoL- noj opasnosti.

— Zaista ne znam šta da vam kažem — rekao je ljuba­zno Sengen. — Priznajem da nisam navikao na ovakvu vrs­tu razgovora i plašim se da se ne snalazim najbolje.

— Oh! Blagi Bože! ■— uzvik­nuo je mladić sa tamnim nao­čarima. — Imamo posla sa idiotom!

NINĐA BR. 128 13

— Zaveži, Trigere! —■ odsc- kao je Okuni. Počutao je ma­lo prc nego što je izgovorio veoma .sporo, naglašavajući svaku reč; — Ako baš moraš da /naš, reći ču ti! Danas li nudim slo hiljada dolara. Imaš tri dana za razmišljanje. Odbi- ješ li noviic, moja sledeća po­nuda ćc biti tvoj kukavni ži­vot u zamenu za potpis na tom usranom dokumentu! Ra/umeš li to?

— Scn. . . — zaustila jcAli.sa Vajzer, ali je pregrizla uzvik jer se na nju ustremio jedan od crnaca, ćutke ali sa toliko zamaha da je mlada žena po­mislila da će je jednostavno pi’egaziti.

Sengen sc načas ukočio. Ose­ćao je kako bledi i kako mu se sva krv iz organizma sliva u noge. Potnislio je: »Ako je ovo strah, onda je baš neprijatno osećanje!« Nije znao šta da kaže. Nije znao ni šta da pomi­sli. To što je čuo zvučalo je kao sečivo giljotine koje juri prema njegovom vratu. Zurio je u hladne, tamne, ukočene oči Okunija Ninige. U njima je video ledenu odlučnost čo­veka koji je spreman bukva­lno na sve da dobije ono što želi. U ovom slučaju je želeo nekakav glupi potpis, ali Sen­gen uopšte nije znao zašto.

— Isto se odnosi i na ovu ri­bu ovde — dodao je Okuni hladno. — Razmisli, Sengenu! Dva života za jedan bezvezni potpis!

— Ne znam. .. Ne znam šta da kiižem — priznao je u ispre- secanom dahu Sengen Ninigi.

— (¡ubimo vrcmc, gospodine Okuni — izgovorio je Tr iger namcštajnći svoje lamne nao­čari dublje .na licc. — Ovaj Icrclcn nema pojma o životu i očigledno jc da mu isti i ne Ir'cba.

Okuni nije reagovao na reći svog tclohranitelja. Znao je da bez njegove reči Triger neće izvući »beretu« sa prigušiva­čem, kao što je to činio bez­broj puta cio sada. Takođe je znao da od mrtvog čoveka ne­će moći dobiti potpis na do­kument do koga mu je bilo slalo. Znao je, konačno, i to da u testamentu o kome se radilo stoji klauzula da nijedan oti polencijalnih nasleđnika ne smc da umre nasilnom smrću, je r će sve one divne i basnos­lovno vredne stvari koje testa­ment pominje otići na račun dobrotvornih organizacija ši­rom, sveta. Advokati gospodi­na Okunija Ninige obavili su svoj posao vrlo temeljno — Okuni je znao sve. Sengen Ni­nigi nije znao ništa. . .

14 NINĐA BR. 128

Osim da prvi put u životu oseća strah!

Strah nije prošao . dugo na­kon što su Okuni i njegove go­rile napustile Segnenovu radi­onicu. Pomagala je jedino uz- drhtala ruka Alise Vajzer ko­ja jc dodirivala Sengenovo če­lo orošeno krupnim kapima čudnog, hladnog znoja. ..

Od nekoliko hiljada Ameri­kanaca japanskog porekla koji su sc u San Francisku i okoli­ni tradicionalno bavili poslovi­ma sa mesom, jedino je Oku­ni Ninigi postao čuven. Po zlu. Sa sedamnaest godina je za­počeo karijeru prosto kradući meso iz skladišta u kome je bio zaposlen. Sa dvadeset dve jc već trgovao pokvarenim me­som, a dve godine kasnije, baš nekako u vreme kada su »De- ca cvcća« počela da hrle pre­ma San Francisku, zamenio je meso marihuanom, heroinom, kokainom, LSD-om. U dvade­set osmoj njegov imetak se sa­mo mogao naslućivati, ali nje­gova moć sc znala — pod. svo­jom čvrstom rukom, uz pomoć okrutnih ljudi koji ne prezaju ni od čega, imao je tužioce, su­di je, visoke policijske funkcio- nere, bankare, carinike, dire­

ktore velikih avio-prevoznika... Što nije mogao podmićivanjem postizao je ucenama, pretnja- ma, ranjavanjima, ubistvim a...

Nikada niko nije uspeo da dozna kakvim se sve poslovi­ma Okuni bavi, niti koliko zlo- čina ima na duši. Nekoliko puta hapšen uvek je puštan uz veliku kauciju, a potom je is­traga obustavljana, što zbog nedostatka dokaza i svedoka, što iz naoko nepoznatih razlo­ga, što je moglo samo da zna­či da je neko »odozgo« povu­kao konce i smirio Okuninu aferu. Odavno je napustio Ni- honmači, japanski kvart San Franciska, i uselio se u nešto slično dvorcu, van grada, pre­tvorivši to zdanje u neosvoji­vu tvrđavu. Ipak, u duši je os­tao sitan kriminalac, jer jc gotovo sve poslove vodio sam, zaobilazeći brojne udvorice i pomoćnike koji su to mogli oba­viti umesto njega. Smatrali su ga neokrunjenim kraljem pod­zemlja velikog građa. I, dok su drugi krupni kriminalci »padali«, on je opstajao i ja­čao, smejući se velikom Ćor- donu Petru i Luki Điđiniju i Maksu Hodlumu, koji su tru- nvili u zatvorima, dok je on preuzimao njihove prljave po­slove, uvećavajući i svoje bo­gatstvo i svoju moć.

NINĐA BR. 128 15

Lesli Eldridž je sve to znao. I mnogo više od prostih, su- vih činjenica. Veliki dosije sa gresima Okmiija Ninige bio jc pohranjen u memoriju LcsMjc- vog kompjutera, stalno otvo- rcn kako bi sc mogle dodati nove gnusobe tog okrutnog čo­veka.

Dok su preko ekrana [ircle- tala slova i brojke, Lesli l-.l- dridž, visok i vitak, kiatkc, o.štre kose i čcličnomodf ili oči­ju, nai/gled hladnokrvno jc sve to ponavljao u sebi, znajući da mu kom pjuter nije ni pot­reban. Sve što je trebalo da zna o Okuniju imao je u glavi.

— Tvoja prijateljica se na- merila na čoveka koji joj mo­že ziigorčati život — Lesli sc obratio Sumiko, koja je sedcia uz njega takođe pažljivo pro­učavajući Okunijev dosije.

— Nc verujem da je ona sa­svim svesna koliko je čitava stvar opasna — rekla je Su­miko.

Oboje su znali da će prihva­titi mali zadatak koji im je nudila Dženi Asano. Takođe su prećutno znali i da će, možda i bez Dženinog znanja, taj za­datak proširiti nekim novim sadržajima koji se sigurno ne bi svideli Okuniju Ninigi.

— Ako Okuni proceni da mu opasnost dolazi od Dženi Asa­no — govorio je Lesli — neće

prezati da je napadne, učeni, a možda i organizuje nekakav nesrećni slučaj u kome bi ona mogla stradati. Moraš je upoz­orili na lo. Učini to bez sve­doka, negde gde ne postoji mo­gućnost da vas prisluškuju.

— Jednostavno — osmehnu­la se Sumiko. — Pozvaću je da dođe ovamo.

Lesli Je klimnuo glavom. Bi­lo jc lo dobro rešenje. Upitao

— Koliko se tvojoj prijatelji­ci može verovati?

Stoproeentno! jasno |c izjavila Sumiko.

— Onda ćemo joj prilikom njene pósete pokazati i ovaj dosije. Tada će joj možda bi­li jasnije u šta se, ne svojom voljom, uplela. Da li li je rek­la nešto bliže o tom mogućem nasledniku, Sengenu?

— Nc. Kao da nije imala vremena. Ili možda nije smat­rala da bi mi to pomoglo da se odlučim — odgovorila je Sumiko. — Verovatno je ima­la na umu da mi podatke o njemu da tek kada prihvatimo zadatak.

— Biće da je tako — rekao je Lesli i isključio kompjuter.

Ostao je da sedi u stolici, ne pomerajući nijedan mišić na lepo izvajanom telu. Lice mu je bilo bez grča, ali savršeno

16 NINĐA BR. 128

ukočeno, a pogled kao zabo­den nekuda u nigdinu. Kao da je gledao kroz zidove, pa mož­da i dalje — kroz prostor i vrcmc. Sumiko je znala da jelo njegov način razmišljanja.

Lcsii je progovorio posle ne­punih četiri minuta:

— Za početak češ pozvati D/.cni da dođe kod nas, na ve­čeru. Recimo u muškom druš­tvu, kako bi ličilo na običnu večeru među prijateljim a. Ne smemo rizikovati ništa, a uko­liko Okuni zna za njen angaž- num u čitavom slučaju tog nasledstva onda nije neverova- tno da plača nekoga da je pra­ti. Ti češ obaviti razgovor sa njom i reči ćeš joj da ne pri­stajemo na zadatak ...

— Ne pristajemo?! — zapa­njila se Sumiko. — Ali, stekla sam utisak da želiš da to uči­nimo!

— Saslušaj me do k raja — osmchnuo se um irujuće Lesli.— Njoj ćeš reći da jednostav-, no nc možemo. Izmisli razlog... Recimo, reci da sara zauzet pravljenjem reportaže o krizi u Iraku. Ona kao i ostali ve- rujc da sam novinar, zar ne?!

— Uvek se držim te priče, Les ■— klimnula je glavom Su­miko.

Ali, ostavi utisak kao dabi se moglo dogoditi da ipak t! i ja obavimo taj m ali pos­

lić za nju čim se ja, kao, vra­tim sa puta. Ne želimo da an­gažuje nekoga ko nc bi bio do­voljno pouzdan, zar ne?! — na­stavio je Lesli. — U međuvre­menu ćemo zadužiti Pita da na ulicama proveri kretanje Oku­nija Ninige. On će to znati. On poznaje pola San Franciska, i to onu donju polovinu...

Sumiko se kratko, ali od srca nasmejala. Njihov zajed­nički prijatelj, Tabasko Pit, dobroćudna ljudina velike sna­ge, duge kose i izražene ljuba­vi prem a ženskom polu, bio jc od onih nemirnih duhova koji su u stanju da pronađu prija­telje i u najzabitijim uglovi­ma velikog grada. Sumiko je bila sigurna da će Pit biti odu­ševljen zadatkom.

— U međuvremenu ja ću od- leteti u Tokio — konačno jc izgovorio ključnu stvar Lesli.

— Kada? Ne razumem! — začudila se Sumiko.

— Večeras, ako ima slobod­nih mesta u bilo kom avionu prem a Japanu — rekao je Le­sli. — U svakom slučaju pre nego što Dženi dođe na tu ve­čeru kod nas. Poznajem kusto­sa u Buši-nuizeju i neće mi biti teško da pronađem rodo­slov i sve ostalo što se tiče porodice Ninigi. Dženi uopšte ne m ora da zna da mi posedu- jemo dokument koji nju toli­

NINĐA BR. 128 17

ko interesujc. Kod nas će u svakom slučaju biti sigurniji nego kod nje. Jesam li u pra­vu?

Umesto odgovora Sumiko mu pritle. Tačno je znala da Lesli zell iie samo da pomogne Dženi Asano već i da jc zašti­ti, ujedno tražeći put da snaž­no ugrize zver zvanu Okuni Ni­nigi, terajući je da reaguje po­grešno, da se otvori, cki načini pogrešan korak. . . Ona nežno zagrli Leslija, dodirujući ga na poseban način vršcima pr­stiju iza uha. Njen poljubac je ličio na dodir južnog vetra posle suše. On se osm ehnu...

— Laskavlce — šapnuo je.— Uvek kada te pitam da li sam u pravu ti me poljubiš. Mislim da naprosto ne želiš da izgovo­riš kako sam zaista u pravu.

Ona ponovi poljubac. On uzvrati, nežno poput leptira koji preleće površinu mirne vode. Njegovi dlanovi ovlaš prctloše preko njenih oblih, du­gih bedara, gotovo ih ne dodi­ru ¡ući. U tom času Sumiko ša­pnu:

— Mogu li da pogađam ka­ko se zove kustos Buši-muzeja?

Lesli trepnu. Čarolija trenu­tka morala je biti odložena za neki drugi put. Sumiko nasta-

;— Onidi, zar ne?! — upita

Sumiko sa šeretskim osme­

hom. — Onidi Isigavi. Ćelav je, grbav, krivih nogu i ima se­damdeset godina, zar ne?!

Lesli se nasmeja prostoduš- no. . .

— Varalice moja mala — rekao je. — I sama znaš da Onidi ima dvadeset osam i da Je Jedna od najlepših devojaka LI .Japanu. Pre neg(j što je za­vršila i magistrirala ¡storiju starog Japana hila jc maneken na glasu. A li...

— Znam, Les šapnula je Sumiko.

Više nisu govorili. Oboje su znali sve što je možda trebalo izgovoriti. Sumiko nikada nije bila ljubomorna. Ona je odli­čno znala za staru japansku poslovicu: »Muškai'čevo telopripada svim ženama i zemlji, ali njegovo srce može da pri­padne samo jednoj ženi.. . i ze­mlji!« Sinniko je bila sigurna da će Leslijevo srce pi'ipadati njoj dok god u n jemu ima da­ha, i nije marila šta se dešava sa njegovim telom.

Usledio je još jedan, dug po­ljubac kojim su jedno drugom govorili da se žele, da žele da osete jedno drugo u sebi. Taj poljubac je sadržao u sebi ko­liko ljubavi toliko i strasti, ko­liko poverenja toliko i prijate­ljstva, koliko požude toliko i nežnosti...

Kroz poljubac Lesh šapnu:

18 NINĐA BR. 128

— Još nešto, pre nego š to ... dok ja budem u Japanu, pot­rudi se da upoznaš Sengena N inigu...

— Koga? — odvratila je mangupskim šapatom Sumiko.

Potom su oboje zaboravili da za njih uopšte postoji stva­rni svet, prepun opasnosti i problema, dilema i nedoumi­ca. .. Prepustili su se oblacima Ikibavi...

— Ovaj grad so I/.menio, mnogo sc i/.mcnio. Prepun jc nekog novog šljama — to jc izgovorio čičica uvijen u neku vrstu izanđalog ponča sa neve- rovatno velikim zakrpama na nemogućim mestima. Ipak, njegovo istrošeno lice je više od njegove odeće govorilo da mu jc na društvenoj lestvici mesto u poslednjem redu. — Okej, i ja sam bio šljam kad sam bio mlad, a Bog mi je sve- dok da sam predugo bio mlad i predugo bio šljam, ali tada je i šljam imao neki svoj po nos, pravila, etiku ili kako se već takve stvari zovu...

— Boni, ne živi se u prošlo­sti — reče njegov sagovornik i drug u piću, čovek krupnog, visokog tela i duge plave kose koja mu je padala na ramena.

Njegovo lice je odražavalo iz- vesnu vedrinu pokvarenu sa malo gorke sete.

— Pite, dečko! Meni je se­damdeset tri godine, ja nemam ništa drugo osim prošlosti — reče starac po imenu Boni.

— Hajde, ne zezaj se, m ato­ri! I sam znaš da si neuništiv— reče Tabasko Pit. — Znam sigurno da ćeš već negde pro­naći način da ukradeš hrizaii- temu i doneseš je na moj grob.

Sedeli su u krčmi koja nije zasluživala čak ni to ime. Ob jekat se nalazio u najzabitijoj slepoj ulici u lučkom kraju San Franciska, a posećivali su ga samo klošari, oni koji nisu imali više od pet ili deset cen­ti za konzervu piva kome jc istekao rok upotrebe ili čašicu viskija ili džina ili bilo čega što sc pravilo u tajnim peca­rama po garažama i napušte­nim skladištima. Boni je bio domaćin. Domaćin koji jc veli­kodušno dopuštao gostu da plaća p ivo ...

— Pite, momče, poznajem tc od rođenja — reče Boni. — I nije fer da me zezaš tako. Su­više sam star da bih progutao limunadu o tome kako ću ži- veti sto pedeset godina. O to­me ti p ričam ... Samo, zaista se grad izmenio. Ulice su pu­ne klinaca spremnih da zaho­du nož u leđa, da žicom od

NINĐA BR. 128 19

gitare obese neposlušnu kurvu na đubrištu, da puste krv iz arterije momku koji ih popre­ko pogleda u bihjar-sah. . . Ta­kve stvari sc nisu radile u mo­je vreme. Među nama se znalo šta ko radi i zašto. Ko je dže- pario nije smeo ni da pomisli da se bakće sa kurvama. Ko je predvodio krdo uhčarki nije imao pojma o drogi. Ko se ba­vio učenom nikada nije nosio nikakvo oružje sa sobom, to su radili specijalci, uvežbani za taj posao. . . Vidi, u moje vreme kada bi neko morao da se olađi nestao bi preko noći i nikada ga više nisu mogli pronaći, osim ako nisu ribe iz zahva. Lepo bi čoveka upako- vah u betonsko odelo i pohrani­li na dno moia. Takav je bio red. Čist posao. . . Danas, ovi novi klinci ukokaju dasu i jed­nostavno ga ostave na ulici, iz­bušenog, u hcktolitrama krvi, pred očima decc i žena! Fuj! Odvratno! Da se čoveku pov­raća kad vidi tako nešto.

— Sadašnjost nc mora da bude leper, Boni. Ne verujem da u tvoje vreme m atori mo­mci nisu govorili isto to za te­be i tvoje ortake — reče Pit.— Bojim se đa ću i ja imati sličnu priču za dečake koji mi, kroz jedno trideset ili četrde­set godina, dođu na čašicu razgovora.

— Ako na ovoj planeti u to doba bude živih stvorova, Pi­te! — starac proročanski isp­ruži kosčati, iskrivljeni i prlja­vi p rst prem a gore kao da želi da upozori čitav svet na opas­nosti koje je sam stvorio. — Prvo atomska bomba, pa dro­ga, pa rak, pa SIDA! Uskoro će ovaj svet naprosto pojesti sara sebe od tih silnih bolešti­na i ostalih gluposti. Osećaš li da i ovo pivo ima otrova u se­bi?

U tom trenutku je u prčvar­nicu ušao čovek prem a kome su se svi okrenuli zijajući u njega kao u čudo. Bio je obu­čen u besprekorno tamno ode­lo, sa bleštećom kravatom oko vr-ata, a izbrijano lice i sveža fr izura govorili su da ni u lu­dilu nc pripada tom mestu. Žagor sc preseče kao u kau- bojskirn filmovima kada glav­ni junak zvecne mamuzama ulazeći u salun. Boni neprime- tno dodirnu Tabasko Pita no­gom ispod stola. Izmenjali su značajne poglede. Pridošlica stade u vrata zaklanjajući i ono malo svetla i poče vrlo pažljivo da pogledom prebira po licima prisutnih. Bilo je sa­svim očigledno da traži neko­ga.

Neki od prisutnih se osmeli- še da nastave razgovor, ili su

20 NINĐA BR. 128

to činili da bi prikrili svoj strah.

— Znaš li ko je ovo? — pro- cedi kroz zube tiho Boni.

— Nemam pojm a — reče iskreno i ne naročito tiho Ta­basko Pit. — J e T bi trebalo da se prepadnem?

— Ne verujem da si ti spo­soban da se prepadneš — os­meh starog kriminalca ličio je na sm rskanu usnu harmoniku.— Ali, ovo je jedan od Okuni­jevih ljudi. On kontroliše ovaj kraj. Ko zna šta sada traži ovde?!

— Ne znam šta on traži ■— reče Tabasko Pit — ali ti i ja bismo mogli da potražimo još po jednu konzervu piva, pa m akar i otrovanog, a?. — Hej! Trasti! Donesi Boni-

ju i meni još jioneku konzervu piva! — viknuo je Tabasko Pit.

—- Dečko, šta to pokušavaš?— upita tiho Boni. — Želiš da .se upoznaš sa Okunijevim čo- vekom ?

— Nečeš mi vei'ovati, Boni, stari druže, ali baš mi je to namera — veselo reče Tabasko Pit.

Nije gledao u napirlitanog ti­pa, ali je znao da ovaj gleda u njega i da, u stvari, već kreće prem a njegovom i Bonijevom stolu. To je mogao da pročita i u očima starog Bonija, kada

je pogledao u njih. Boni se ni­je bojao, jer jednostavno više nije imao čega da se boji, osim možda, da će zaista živeti du­go ti bcdi, gladi i žeđi, ali jc odavno već bio sit i presit gu­žve, nevolje, tuče, bilo čega što nije podrazumevalo izležava­nje na suncu ili sedenje u sa­vršenom m iru uz poneku kon­zervu piva. To je Pit pročitao u njegovim očima — ta čudna, pitom a ravnoteža ostarelog ćo veka sada je očito bila pore m ecena...

— Šta si se ti razvikao? ~ upitao je uštogljeni kada jc stigao do Bonijevog i Pitovog stola. Pitanje je trebalo da iz­gleda upozoravajuće. — Zar no znaš da je ovo ilegalan lokal i da jc ovde zabranjeno točiti piće?!

Pit se zagrcnuo od smeha. Reči koje je čuo značile su da tip pokušava da na posredan način dozna da li je on, Pit, slučajno policajac. Takođe jc trebalo da Pit pomisli kako jc taj čovek u besprekornom oclc- lu policajac, i to je Tabasko Pit sm atrao vrhunskom komi­kom.

— Opa! — uzviknu Pit raz­dragano. — Zar nisi mogao ni­šta bolje da smisliš?!

Budući da se našao veoma zbunjen već i samim time što se Pit zasmejao, Okunijev čo-

NINĐA BR. 128 21

vek zaslade skupljajući usne, spreman na psovku. Nije sti­gao da jc izgovori, je r Tabasko Pit ustade od nazovi stola i ukaza se čoveku u svoj svojoj visini.

— Ne lazumem zašto uzne- miravaš pristojne građane dok piju — reče Pit još uvek ved­ro. — Ili tražiš nevolju, ili si toliko blesav da takvim glupo­stima sebi popunjavaš prazno vreme!

Te roči su bile sasvim dovo­ljne Boniju da namigne osta­lim gostima u toj bednoj ru­pi i svi su znali šta taj mig znači. Jedan po jedan su tiho krenuli ka izlazu. Samo je onaj koji jc izigravao gazdu lokala ostao gde je, uhvativši se za glavu, jer je pretpostavljao šta će se dogodili.. .

— Koje si (i kopile? — upi­ta cedeći reči kroz zube uštog­ljeni i gledajući Pita šio je oš­trije mogao.

— Ja sam kopile koje nc tro ­ši reči na idiotizme — odgovo­rio je hladnokrvno Tabasko Pit i savršenim aperkatom po­godio čoveka u sam vrh brade.

Okunijev saradnik, međutim, na Pitovo zaprepašćenje, izdr- ža udarac na nogama. Samo je otresao glavom i hitro, na na­čin na koji to rade profesio­nalci, posegnuo rukom ka unu­trašnjosti svog skupog sakoa.

Pit nije bio naivan. — još ka­da je čovek ušao procenio je da će imati posla sa dobro nao- T’užanim tipom. No, nije mu dozvolio da izvuče o ružje ...

Sledeći udarac jc bio mno­go manje dženllmenski. Pito- va čizma se zari među noge n jegovog protivnika, i to svom silinom!

Začu se nešto nalik na me- šavlnu uzdaha i stenjanja, ali nekoliko oktava niže nego što bi to ispustilo ljudsko biće, a povređeni se zgrči, hvatajući mužjačku aparaturu među no­gama sa obe ruke. Spustio se na kolena pokušavajući da uda­hne dovoljno vazduha, kao da će vazduh moći da mu ublaži bol. Pit je stajao iznad njega nekoliko trenutaka pomislivši u trenu: »Čova je uvežban bok­ser, čim jc izdržao aperkat, ali mi sc čini da ne vežba re­dovno primanje udaraca u mo- šnicc!«

— Nije zdravo oslovljavati nepoznate muškarce na ulici, dečko — reče Pit mirno. — Od toga stradaju jaja!

Pristupio je čoveku na na­čin na koji dreser pristupa pripitomljenoj kravi. Izvukao mu je iz futrole ispod pazu­ha »beretu« kalibra 9 mm i us­put ga pretresao od glave do pete, ne Čudeći se što momak nosi i »koltovu« »korbu« u

22 NINĐA BR. 128

maloj futroli vezanoj za članak na nozi. Pit oružje strpa u svoj džep, a onda reče:

— Zar ti ovo gvožđe ne ote­žava kretanje, mamlaze? Sada češ lakše hodati, ako uskoro uspeš da ustaneš!

U tom trenutku je stari Bo­ni stajao na vratima i gledao u Pita ne bez divljenja, kao da ga dobri, stari Tabasko podse- ča na njegovu sopstvenu mla­dost. Starac mahnu rukom Pi­tu želeći da mu stavi do zna­nja da je bolje da krene, jer mu se činilo da je obavljeno sve što treba obaviti...

Pit se prevario — krenuo je ka izlazu osmehujući se starcu. Načinio jc jedva dva koraka kada je razoružani tip skočio na njega, pogađajući ga uvež- banim udarcem noge sa desne strane, ispod rebara, u jcLru. Bol natera Tabasko Pila tla us­tukne i poklekne. Sledeći uda-. rac, takođe nogom, razbuca mu arkadu iznad desnog oka!

Bilo je sasvim jasno da to više nije šala. Pitov protivnik je znao trikove i izvodio ih je veoma dobro. Upravo se spre­mao da tresne Pita u slepoočni­cu kada se plavokosom divu razbistri mozak . . .

Eskivirao je munjevito, ose- tivši fijuk protivnikove pesnice pored lica. Istovremeno je iz­veo sasvim pristojan mae-ge-

ri, cemu ga je naučio njegov prijatelj Lesli, i od tog udar­ca, budući da ga je zatekao u raskoraku, čovek u lepom ode­lu odlete čak na suprotan kraj nazovi krčme, udarivši svom snagom u zid koji se u/, strašan prasak i oblak praši­ne sruči ravno na njega!

Obrisavši krv sa lica Pit os m otri situaciju — izgubivši je­dan od zidova krčma se opasnij ljuljala, spremna da se svaki čas složi kao kula od karata. Pitov protivnik je pokušavao da se iskobelja ispod gomile polomljenih dasaka i kartona, svi ostali su se već bili udalji­li na pristojnu razdaljinu ... Bio je pravi čas da se pretl- stava završi i to jejbilo ono što je Pit upravo i nameravao.

Priskočio je uštogljenku i sa­čekao da ovaj pomoli glavu i/, rušcvne gomile, a onda ga je počastio jednim prostim, go­tovo primitivnim udarcem no­ge — ravno među oči!

Zenice zaprepašćenih očiju pogođenog krenuše nesvesno jedna prema drugoj kao da žele da se spoje negde iza ko- rena nosa. Sa takvim, beskra­jno smešnim licem čovek pa­de u prašinu, ostajući tako, nekako čudno iskrivljen, u du­bokoj nes vesti!

NINĐA BR. 128 23

— Bio je tvrd, pasji sin — bilo jc sve što je Pit rekao Zatim jc izašao iz krčm e.‘ ,1 / /

Nekoliko trenutaka pošto se Tabasko Pil pridružio Boniju stara, bcdna građevina sc uis­tinu složiki kao kula od ka­rata. Pila nije zanimalo da to vidi. Nije ni Bonija. Ostavili su ostalak društva da sc nas­lađuje lim ptizoi'om, a oni se udaljišc. . .

— Nc znaš koga si sredio, Pite, momče, mada moram da priznam da čvrsto verujem da od tebe nema boljeg — reče starac u hodu, a oči su mu se zadivljeno sijale. — Okuni Ni­nigi je opasan čovek i ne voli kada njegovi ljudi stradaju.

— Ti kao da znaš mnogo o tom Okuniju, a?! — reče Pit trudeći sc da mu pitanje zvuči nehajno.

— Više nego što jc to zdra­vo — priznadc starac.

— U lom slučaju te vodim u jedan od onih restorana ko­ji se teško ruše — predloži Ta­basko. — Pićemo pravo, ras­hlađeno pivo i ti ćeš mi pri­čati o tora tipu. Znaš i sam da volim uzbudljive priče. Važi?

Stari Boni nije bio od onih koji ne vole rashlađeno pivo, naročito ako se uzme u obzir činjenica da je rashlađeno pi­vo pio tek nekoliko puta u ne­koliko godina. ..

— Ti baš znaš da čoveku razvežeš jezik — nasmeja se starac.

Stan Sengena Ninige nalazio se u potkrovlju jedne nevelike zgrade u Ulici San Fernando, u kr£\ju koji jc važio za prilično ugledan. U tom kvarlu su sta­novali muzičari, pisci, novina­ri, uglavnom inteligencija. Ipak, Sumiko sc dobro pomučila dok nije saznala adresu. U radioni­ci, za koju je saznala prilično lako, nije bilo nikoga, pa je morala da potraži kućnu adre­su — ona nije bila u telefon­skom imeniku, pa je Sumiko gotovo celo jedno prepodne m orala da okreće telefon ., . Konačno, nalazila se ispred zg- rtide.

Pritisnula jc dugme interfo- na i sačekala. Posle gotovo pu­nog m inuta ponovila jc priti­sak. I već joj se učinilo da go­re, u potkrovlju, nema nikoga kada se iz interfona začuo po spani glas:

— Ko jc dole?Sumiko je izgovorila izmiš­

ljeno ime, predstavljajući se kao novinar. Taj trik je ugla­vnom uvek palio.

— Kako ste p ronašli...? — zaustio je da kaže muški glas, a onda je promenio mišljenje i rekao: — Sačekajte!

Nekoliko m inuta kasnije na vratim a se pojavio Sengen Ni-

24 NINĐA BR. 128

nigi u izbledelira farmericama i sa suviše širokom majicom na kojoj se nalazio znak »Lej- kersa«. Mladi čovek je sa ču­đenjem gledao u Sumiko.

— Gospodine Ninigi — re­kla jc Sumiko trudeći se da zvuči proiesionalno novinar­ski — zaista mi je žao što vas ovako uznemiravam, ali mi je veoma stalo do razgovora sa vama. Nisam mogla da prona­đem bi’oj vašeg telefona... Shvatatc li?

U suštini, Sumiko je bila iz­nenađena. Ne toliko krhkošću Sengenovog tela, već nekim po­sebnim izrazom lica i m utnim sjajem u očima. Ni sama nije znala zašto je očekivala da sretne čoveka koji u sebi ima onu čvrstinu i snagu kakvu tradicionalno im aju buši samu­raji. Pred sobom je videla mla­dog čcjveka koji u sebi nije imao ni traga od ratničkih ge­na svojih, predaka.

— P a ... Ja, u stvari, i ne /nam Sta bih mogao da kažem— zbunjeno je izgovorio Sen­gen. — Ip a k ... kad ste se već toliko tru d ili... Mogli biste da popijete malo kafe, zar ne?!

Bio je to plahovit poziv za koji Sumiko nije mogla biti si­gurna da li je samo nagoveštaj odbijanja svakog razgovora ili, možda, pokušaj da se sagovor­nik izazove da odbije poziv.

Ona se osmehnu praveći tako pauzu za koju je očekivala da će naterati Sengena da kaže još nešto.

— Uđite — reče on konačno, pomerajući se da propusti go­šću. — Nije mi jasno zašto bih ja interesovao novine. . . Ipak... O vuda... Žalim, ali lift ne po­stoji u ovakvim zgradam a...

Dok su se uspinjali uz uske i strm e stepenice, Sumiko je slušala nekakvo šaputanje ko­jim je Sengen Ninigi pred sa­mim sobom hteo da prikrije nesigurnost, zbunjenost, nela­godnost. Sumiko je procenji- vala način na koji se on kreće i ponovo došla do zaključka da se takav čov6k jednostavno ne može svrstati u tip »mačo« mu­škarca, m ada nije bio ni femi­niziran. Naprosto, Sengen Ni­nigi je bio jedno osetijivo, sen­timentalno možda, ljudsko bi­će, koje se kroz život kretalo osećanjima. »Pesnik«, pomisli­la je Šumiko. »Pesnik koji se izražava stvarajući elektronske muzičke instrumente!« Takva misao joj je bila čudna, ali ne neshvatljiva i svakako ne ne­razumljiva. Na nekakav pose­ban način Sengen Ninigi joj se svideo.

— Vi svakako ne dolazite iz Japana? — upitao je Sengen dok je otvarao vrata svog sta­

NINĐA BR. 128 25

na. — Mislim. . . Vaš engles­ki. . .

— Rođena sam u Frišku — reče Sumiko. — Moja porodi­ca je ovde vcč čclvrtu genera­ciju.

— Oli! — u/dahnu smiišcno Sengen. — Uvek mi takva pita­nja padaju na pamet kada sre­tnem nekoga kao. . . mislim. . . poput nas. . .

— Razumem vas — reče Su­miko. — Izgleda da čak ni na­ma, koji ne znamo japanski, krv ne dozvoljava da se zauvek otkačimo od obala tih dalekih ostrva.

Iako je zaista želela da nave­de razgovor na Japan i porek­lo Ninigijeve porodice, Sumiko je samu sebe prekorcvala što je dopustila da baš time zapo­čne kontakt između nje i Sen­gena. Poželela jc da se dogodi nešto što će promeniti temu.

Dogodilo se lo da im jc u susret, čim su kročili u stan, krenula plavokosa, lepa mlada žena sa osmehom na licu koji kao da je iščekivao nešto. Upi­tnici u njenim očima su rekli sve, i Sengenu i Sumiko.

— Nije mi jasno zašto bih ja bio interesantan za novine — reče Sengen mladoj ženi kao da se izvinjava. Zatim je po­novio ime koje mu je rekla Sumiko.

— Drago mi je — reče pla­vokosa. — Ja sam Alisa.

Rukovale su se bez mnogo srdačnosti, ali i bez odbojnosti.

—- Za koji list radite? — upi­tala je Alisa. Delovala je neu- poredivo samouvcrcnije nego Sengen.

Sumiko izgovori ime časopi­sa i napomenu da izlazi u At- lanti. Dodala je kako je glas o instrumentim a koje pravi Sen­gen stigao do istočne obale ...

— Kada su me angažovali za ovaj razgovor — nastavila je Sumiko nadajući se da dobro igra ulogu koju su ona i Les­li smislili, — prvo što ih je in- teresovalo bilo je da li je taj gospodin Sengen zaista Japa­nac iz Japana, kada pravi ta čarobnjaštva sa elektronikom. Znate, mnogi ljudi odavno poi- stovećuju mala elektronska ču­da sa Tokijom. Bojim se da su tome krivi'SONI, PANASONIK i ostale krupne firme sa one strane Pacifika. Na žalost, ma­lo njih zna da osnovne kompo­nente za ta čuda, mikročipovi, dolaze upravo iz Kalif orni je. Zar nije tako, gospodine Nini­gi?

— Moglo bi se tako reći — odgovorio je usplahireno Sen­gen. Načas je Sumiko osetila izvesnu odbojnost u njemu.

—- Ne očekujete valjda da vam Sengen detaljno ispriča

26 NINĐA BR. 128

kako stvara?! — osmehnula se Alisa. — Znate, postoje deta­lji koji spadaju u poslovnu ta­jnu.

Nije morala više da kaže. Sumiko je shvatila o čemu se radi. I Sengen i Alisa su se bo­jali da se iza novinarke kosih očiju krije, što nije moralo^ biti neverovatno, agent neke od vehkih firmi koje bi i te kako rado htele da im aju Sen­genove recepte za masovnu proizvodnju muzičkih instru­menata. ..

— Mohm vas, nemojte sma­trati moju profesionalnu drs­kost pictcranom radoznalošču— potrudila sc da ih razuveri Sumiko. — Po mojoj zamisli okosnica razgovora bi sc odno­sila na udeo rada gospodina Ninige u stvaranju muzičke umetnosti. Ne samo što sc nc razumem u tehničke detalje več oni nc interesuju ni mene ni čitaoce mog lista.

— Koliko če to vremena odu­zeti? — upitala je Alisa. Sumi­ko oseti da Sengen svojevolj­no prepušta toj lepoj ženi da vodi njegove poslove.

— Ne želim da vam oduzi­mam mnogo vremena — reče Sumiko. — IViožda dvadesetak minuta. I, ako nemate ništa protiv, snimaču kasetofonom.

Alisa pogleda u Sengena, ko­ji samo sleže ramenima. Potom plavokosa žena reče:

— Doneču kafu. Vi možete snimati.

Bio je to znak za Sumiko da iz svoje torbice izvuče mali, reporterski kasetofon. Bila jc to spravica koja se u svakoj prodavnici u San Francisku mogla kupiti za dvadesetak do­lara. Međutim, ispod banalnog izgleda krilo se nešto što Sen­gen Ninigi nije mogao znati, kao što nije mogao ni znati da je Sumiko vrhunski strtič- njak za e lek troniku .. . Možda ne toliko kao on, ali svakako stručnjak koji može da u obi­čan, reporterski kasetofon ug­radi m inijaturni prijem nik ra­dio talasa određene frekvenci­je — uprošteno, u kutiji kase- tofona se nalazila spravica ko­ja jc mogla nepogrešivo da odredi da li u stanu Sengena Ninige ima skrivenih prisluš- nih »bubica«.

Priiveči se đa namešta traku prilično nespretno, Sum iko jc brzo i vcšto uključila skriveni aparat. Zatim je uključila i ka­setofon. Traka je počela da se okreće, ali nije snimala ono što su Sengen i Sumiko govo­rili, već radio-talase, one nevid­ljive i neopipljive stvari kojih je prepun vazduh naš nasušni, vrebajući one sa posebnom

NINĐA BR. 128 27

frekvencijom. Smniko se na­dala da njen mali tragač neće pronaći ništa, ali sc i bojala da hoće. No, nije mogla ništa sa sigurnošću da kaže dok nc do­đe kući i pomoću specijabiog reproduktora presluša traku.

Razgovor je u p(.)čctku tekao napeto i Sumiko jc sa mukom uspevala da dobije odgovore na svoja, unapred spremljena pitanja. Tek kada sc zagrejao i kada jc priča krenula o upo­trebi elektronike u muzici, Sengen Ninigi se rastopio kao sladoled u avgustu i počeo da govori kao navijen.

Kada je iscrpela pitanja, Su­m iko izgovori;

— Kako to da ovih dana ne radite? Nekoliko puta sam vas tražila tamo, u radionici, ali sve je bilo zaključano. . .

U tom času kao da sc Sen­gen Ninigi na tren ukočio. Ner­vozno i prebrzo jc pogledao prem a vratima kroz koja jc u prostoriju trebalo da uđe Ali­sa. Ne samo da nije znao šta da odgovori, već nije ni želeo da odgovori, a istovremeno je, b a r kako je Sumiko zaključila, panično tražio izgovor koji bi na sagovornika ostavio utisak da je sasvim norm alna pojava š to danima ne radi svoj po­sao bez vidljivog razloga.

Sum iko predoseti da je, sa­svim slučajno, pogodila cilj,

m ada nije mogla ni da pretpos­tavi šta je toliko uznemirilo Sengena. Ulazak Alise malo ot- kravi Sengena, koji izreče:

— Ovih dana imam jednu važnu posctu. Moji rođaci iz Japana.

Po načinu na koji je Alisa izašla iz sobe istog trena kada jc čula šta jc Sengen rekao, Sumiko je sasvim lako zaklju­čila da to što je on rekao ne samo da ne odgovara istini već i prikriva nešto prilično krup­no. Sengen se crveneo od uha do uha.

— Uostalom, kreativni rad ne podrazumeva ono klasično od devet do pet, zar ne?! —• reče Sumiko, želeći da malo smiri sagovornika.

— Pa. .. da — zaklima neu- verljivo glavom Sengen.

Ispivši kafu do kraja Sumi­ko, stade da sc zahvaljuje, mo­žda pretciano upadljivo, ali dovoljno atraktivno da Sengen i ne primeti da je uklonila ka­setofon sa stola. U stvari, Su­miko je strepela da Sengen ne poželi da presluša traku. Na sreću, on je bio suviše zbunjen i iznerviran sopstvenim postu­pcima da bi mu to moglo pas­ti na pamet. Stalno se osvr­tao oko sebe po stanu tražeći pogledom Alisu. Ona je, zaklju­čila je Sumiko, bila suvi.ie uv- ređena ili iznervirana nečim i

28 NINĐA BR. 128

naprosto jiijc želela da se po­kaže.

— Sada bih morala da po­đem ■— reče Sumiko. — Ne­mam leči kojima bih vam se zahvalila. Želim vam svaku sreću ...

Izgovorila je još mnogo kon- veneionalnosti, gotovo na na­čin na koji to čine originalni japanski Japanci. Činila je to namerno ne bi li Sengen pono­vo do.šao na ideju da pomene Japan i te svoje, i najverovat- nije nepostojeće rođake. Među­tim, on je samo, sa priličnom nesprelnošću, ncmo pokušavao da stavi Sumiko do znanja da je najbolje da je isprati do i/.laza iz zgrade. Konačno, kao da je odalinuo kada .su izašli iz stana, a po brzini sa kojom je iza Sumiko zatvorio ulazna vrata u zgradu Sumiko je zna­la da nije reč o malom nespo­razumu, več o nečemu prilič­no krupnom. Nečemu što su Sengen, a naročito Alisa, poku­šali da sakriju čak i od »be­zazlene« novinarke.

»Sva sreća što je on toliko smušen«, pomislila je Sumiko odlazeći niz Ulicu Šan Ferna­ndo »Mogla sam nesmetano da postavim čak tri bubice u nje­gov stan i jednu u interfon. Ako se u stanu Sengena Nini­ge događa nešto neubičajeno,

uskoro ćemo moći i Lesli i ja da čujemo o čemu se zapravo r a d i ...«

Park oko Buši-muzeja u Kjo­tu bio je oličenje japanske tradicionalne pedantnosti i ose­ćaja za lepotu prirode. Čiste, jednostavne forme zgrade uk­lapale su se u travnate i po.š- Ijunčane površine kao da ih Jc stvorila zaista piiioda, a ne ljudska ruka, a čitav prostor bio je oplemenjen veoma paž- ljivo negovanim stablima nipa- -palme, tikovine, tre šan ja ...

Parking koji Je pripadao muzeju nalazio se gotovo pola milje dalje, na raskršću dve ulice koje su se činile puste, jer se Buši-muzej nalazio u predgrađu Kjota u kome, za razliku od ostalog dela grada, nije bilo onog gustog, nemogu­ćeg saobraćaja tako karakteri­stičnog za velike gradove na japanskim ostrvima. Službeni­ci muzeja su, sa radošću ili ne, bili primorani da do parkinga dođu peške, šetnjom na kojoj bi im sigurno pozavideli stano­vnici Njujorka, Pariza ili Lon­dona. I, upravo je bilo vreme kada je muzej zatvarao vrata za posetioce, a otvarao ona druga kroz koja je pokuljala

NINĐA BR. 128 29

gomila službenika, na čelu sa direktorom muzeja. Među n ji­ma sc nalazila i Onidi Isigavi, mlada žena oblog, privlačnog tela, veoma tamnih kosih oči­ju i kose uvezane u neku vrs tu punđe. I^ravila se da ne pri- mečujc brze, skrovite poglede svojih nniških kolega. Istini za volju, medu ono malo žena ko­je su iiutile u Muzeju posve­ćenom samurajskoj tradiciji Japana, ona je bila ncuporedi- vo najprivlačnija.

Njoj šetnja do parkinga ni­je predstavljala teškoću. Na­protiv, činilo joj se da je lo pešačenje osvcžava posle na­pornog dana sa mnogo scdc nja za radnim stolom za ko­jim je već mcsccima sređivala rukopise iz šesnaestog i seda­mnaestog veka. Po prirodi je bila živahna osoba, bivša od­bojkašica i seden je u zatvore­noj prostori ji joj jc bilo mno go teže nego .šeln ja od pola mi lje do aulomobiia. Zato nije žurila poput ostalih. Išla jc la­gano, urednim, ravnomcrnim koracima, uživajući u svakom od njih, osećajući kako joj se mišići na skladnim nogama za­težu i kako joj telom struji no­va i sveža energija, energija kretanja.

Kada je stigla do parkinga, većina vozila već se nalazila na ulicama. Njen »nišan« je bio

obično parkiran na mestu od­ređenom za mlađe saradnike muzeja, daleko od ulaza. Pri­bližavajući sc kolima, vadila je ključeve iz torbice. Kada se našla na desetak koraka od automobila pritisnula je dug­me elektronske brave — kola zapištaše, isključivši alarm i otvarajući vrata. Onidi skliznu na udobno sedište uzdahnuvši— predstojala joj je vožnja od tridesetak milja, je r je stano­vala na sasvim drugom kraju Kjota. U stvari, to je bilo ono što joj se nije sviđalo u vezi ]iosla u muzeju.

Startovala je m otor i ubacila ;,ailomatski menjač u određeni pt)l(ižaj, pogledavši u retrovi­zor, po vozačkoj navici. . .

Na tren se ukočila! U retro­vizoru je ugledala licc m uškar­ca! Evropljanina! Lepo lice na kome su sc isticale čelične oči i brižljivo podšišana, kratka i oštra kosa .. . Osmeh tog muš­ka ica ju je umirio pre nego saznanje da ga poznaje — po dobru!

— Nemaš pojm a kako si me uplašio! — jeknula je Onidi na japanskom. — Zašto se tako uvlačiš u moj automobil?

— Nisam hteo da te uznemi­ravam dok radiš — odvratio je mirno Lesli Eldridž osmeh­nu vši se malo šire. — A i imam razloga da pokušam da ovaj

30 NINĐA BR. 128

naš susret protekne bez radoz­nalih očiju.

Onidi brže-bolje isključi mo­tor, međutim Lesli se veštinom mačke prcbaci na prednje se­dište i ponovo uključi m otor i ubaci menjač u određeni polo­žaj.

— Samo vozi — reče. Nje­gov japanski je bio gotovo bez naglaska i tome se Onidi uvek divila. — Sve treba da izgleda kao i svakog dana, kao da me­ne nema sa tobom. Sreća je što imaš ova /atam njena stak­la na automobilu, pa spolja ne mogu da primctc da sam i ja unutra.

— Zvučiš kao lik iz loših američkih špijunskih filmova, Les — nasmeja sc Onidi. — Če­mu tolika tajanstvenost?

— Ne zbog tebe -— on se na- žc prema njoj i poljubi jc u koren kose iznad čela, istovre­meno spustivši na čas svoj dlan na njenu divno izvajanu butinu. — Jednostavno ne smem da rizikujem, jer ima ljudi koji m oraju do srži da ve- ru ju da sam još uvek tamo, u Državama, u Frišku. Kada bi znali da sam u Kjotu, moglo bi se dogoditi da neko strada, ali to je već priča u kojoj ne bi uživala.

— Kako si uopšte mogao da uđeš neprimećen u m oja kola?— upita mlada žena vozeći ni

suviše brzo ni suviše sporo. — Tamo su dva čuvara, a kola imaju alarm. ..

— Otkud /.naš da nisam duh?! — nasmejao se Lesli.

— Duhovi nc znaju tako le­po da mi m iluju noge dok vo­zim — uzvratila jc pomalo ras- kalašnim smehom Onidi.

Poznavali su sc iz vremena kada je Lesliju bila potrebna krupna usluga vezana za jedan važan podatak iz arhive toki- jske policije, gde je Onidi ra­dila privremeno, još dok jc studirala. Kasnije su se sreta­li još nekoliko puta, na obost­rano zadovoljstvo, jer je Lesli znao da dobre veze treba odr­žavati. Iskustvo ga je učilo da ohlađeni odnosi nikada ne mo gu biti pouzdani kao oni koji se, s vremena na vreme pod grevaju.

Dok je vozila i osećala na svojim nogama Leslijeve prste, Onidi je mislila samo na one divne, nezaboravne trenutke strasti koju joj je Lesli pru­žao u prošlosti. Sama sebi je m orala priznati da je nijedan m uškarac nije umeo tako uz- neti u nebesa zadovoljstva kao Lesli i već je čeznula, nestrp­ljivo do bola, da se ti žestoki trenuci ljubavi ponove i sada, kada je on već t u . . .

— U stvari, ne bih želeo da te zavaravam — reče jednosta­

NINĐA BR. 128 31

vno Lesli. — Došao sam kod tebe jer mi treba jedna uslu­ga. Ne mnogo velika za tebe, ali to što tražim je nekome ta­mo u Državama veoma bitno. Bitno gotovo kao sam život, ako možeš da me razumeš.

— Znaš da tebi ne mogu niš­ta da odbijem, Les — reče Oni­di skoro mazao. — U pitanju je samo da Ii mogu da učinim to što tražiš od mene. Reci mi u čemu jc stvar!

— Istražujem rodoslov jed­nog Japanca rođenog u Drža­vama — reče Lesli sasvim spo­kojno. — Zove se Sengen Ni­nigi. Postoji vcrovatnoča đa jc on potomak slarc sam uiajske porodice. . .

— Čekaj! — ]irckide ga Oni- ni. — Prc izvesnog vremena je­dna žena, takođe japanskog porekla, advokat, tražila je pi­smeno od mene da joj poša- Ijem nešto o tome, ali ja to nisam smela da učinim bez odobrenja direktora muzeja. Na žalost, pravila muzeja nisu dozvolila da se dokumenta na bilo koji način iznose. Da li govoriš o istoj stvari?

— Dobro je što već donekle znaš o čemu se radi —■ reče Lesli. ~ Međutim, u međuvre­menu se taj slučaj prilično is- komplikovao i sada je dospeo već dotle da je pomenuti Ni­nigi u izvesnoj opasnosti. Za­

to sam ovako tajanstven. Ne bi morala da zapamtiš šta ću ti reći, ali znaj da jc njegov ži­vot u opasnosti ako neko do­zna da se njegov rodoslov tra­ži po Buši-muzcju.

— Nisam znala da se još uvek baviš opasnim stvarima.

Onidi je, kao i mnogi drugi, znala da je Lesli novinar i da ponekad istražuje stvari sa one strane zakona, što može bi­ti opasno. Stoga se nije zapa­njila zbog njegove konspiraci­je unapred je već bila odlučila da mu pomogne, jer je znala da može.

— Mislim đa neće biti nikak­vih problema da iz arhive mu- zuja pokupim sve što se odno­si na porodicu Ninigi. Da bih to lakše iznela iz muzeja pres- nimiću na mikro-film. Imaćeš to već sutra, ako ti je hitno.

— Nc toliko hitno da ne bih mogao sa tobom da provedem današnje i sutrašnje veče — re­če Lcsii. — Rezervisao sam apartm an i naručio večeru. Imaš li smelosti da je podeliš sa mnom?

—- Smelosti?! — nasmeja se Onidi. —- Jedva čekam!

— Onda vozi ravno kući —reče Lesli. — Mene ćeš iskrca­ti nekoliko ulica ranije, a on­da ćeš se presvući i uzeti tak­si. Kada stigneš u hotel »Mija- moto — internaconal«, potraži

32 NINĐA BR. 128

gospodina Klejtona. Ja ću već biti tam o da te dočekam. Su­tra ćeš učiniti isto i doneti mi taj mikro-film. Ali, sakrij ga dobro. Recimo, u dršku lepe­ze koju ćeš mi pokloniti. Znaš, ja volim da dobijam sitne po­klone od tebe.

— U redu, gospodine Klejto­ne! — Onidi se zvonko nasm e­jala. Već je sebe zam išljala u Leslijevom zagrljaju, tam o u tom apartm anu. Na večeru ni­je ni mislila. . .

Lcsii ,ic izašao iz Onidinog autom obila nekoliko ulica pre ulice u kojoj jc ona stanova­la. Pažljivo jc osm otrio okoli­nu i lako uslanovio da m u ne jircti nikakva opasnost. Zatim jc uzeo taksi i odvezao se u hotel »Mijamoto«, Taksista je bio zbunjcii što njegov klijent želi da ga dovczc do ulaza za kuhinju, a!i nije postavljao glu­pa pitanja. Japanski taksisti su bili mnogo bolje vaspitani nego američki — to je i sam L.csli dobro znao.

Izašavši iz taksija, Lesli ni­je odmah ušao u hotel. Skre­nuo je prem a niskoj građevi­ni, sa icve strane službenog ulaza, u kojoj jc bilo smešteno skladište butan-boca za potre­be kuhinje. Dobro je poznavao tu građevinu i znao je da se odm ah pored odlično zaključa­nog ulaza u skladište gasa na­

lazi mala p rostorija namenjc- na garderobi. Ta garderoba ni­je bila korivšćena, ali je Lesli­ju dobro poskižila da tu zas­tane, izvuče usku torbicu iz unutrašnjeg džepa sakoa i ot­vori jc. U njoj sc nalazio kom­plet pozorišne šm inke...

Čitava operacija nije tj'ajala duže od sedam ili osam m inu­ta, i kada jc napustio taj pro sto r Lesli više nije ličio na sc be. Kosa mu jc bila duža i va­lovita, brkovi prosedi i ncuic- dni, a nos lako nakrivljen na jednu stranu. Čak se promcui- ia i boja njegovih očiju, pom o­ću kontaktnih sočiva u boji. Sada su njegove oči bile smc đe, što im nije um anjilo moć da vide sve i svuda. H itro i vrlo precizno je osm atrao oko sc be dok je ulazio na glavna vra­ta hotela. Prišao je recepciji, zatražio ključ apartm ana rezc- rvisanog na ime Klej ton i po sle nekoliko trenutaka već bi<j u l if tu ...

Apartman koji je iznajmio bio je, po njegovoj želji, opre­m ljen faksom, telefonskom se­kretaricom, malim poslovnim kom pjuterom i još nekim sit­nicama koje su trebale da os­tave utisak kao da je on, gos podin Klejton, biznismen koji radi dvadeset četiri časa dnev­no. No, «postojanje tih sprava imalo je i svoju praktičnu st­

NINĐA BR. 128 33

ranu. U lo sc Les!I uvcrio čira Je ušao u prostor sa faksom— tamo ga jc čekala poruka, pristigla, kako jc stajalo u za­glavlju faksimila, negde oko dva posle podne, po vremenu američke zapatlnc obale. Tekst je bio naslovl jen na ime Klej­ton i govorio je, na prvi pog­led, o dconicaina nekih naftnih kompanija i/, jugoistočne A/.ije. No, Lesli se lako osmehnuo na sve to.

Bila je to, u .stvari, ¿jfro\'ana poruka koju mu je poslala Su­miko. Lesliju nije trebalo mno­go vremena da dešifruje tekst. Kada je to obavio shvatio je da mu se najetlnoin vrcmc /a akciju skraćuje, .lei', portika je sadržavala činjenice koje su govorile da Okuni Ninigi sas­vim dob]’o zna o čemu se radi u slučaju Sengena, da je več bio Sengenu u ]K)scli i da je spreman na sve. . . Ono što je pomalo iznenadilo Leslija bilo je to što mu Je Sumiko javlja­la da sam Sengen, činilo se, nc zna ništa o nasledslvu, koje je bilo tako dobar razlog da Oku­ni krene na njega sa zločinač­kim namerama.

Leslijevo lice nije izrazilo za­brinutost, ali je njegov um znao da za tako nešto postoje razlozi. Razmišljao je brzo i efikasno, kao i uvek, i zaklju­čio da če mnoge stvari biti

ncuporedivo jasnije kada mu Onidi donese mikro-film sa do­kumentima porodice Ninigi. Tek tada če moči da nastavi ono što je započeo, ili što je započela Dženi Asano. Dotle, bilo je bespredm etno brinuti. Umesto toga valjalo sc pripre­m iti za divno, rom antično veče sa Onidi Isigavi...

Samo što je to pomislio, za­zvonio je telefon — sa recepci­ji' su obaveštavali gospodina i le i I ona da ima posetu mladedarne. . . f

X /

Za stolom u Lcslijevoj kuči, prck(j puta Sumiko, sedeo jc čovek u plitkim četrdesetim godinama, lica pomalo zgrče­nog, sa vidljivim borama izme­đu očiju i u uglovima usana, kao da mu inteligencija ili is­kustvo nisu dozvoljavali da se ikada u životu opusti. Zvao se Vernon Blejn i bio je jedan od braće Blejn, vlasnika advokat­ske agencije za koju je radila Dženi Asano. Sumiko nije na- meravala da upita Dženi zašto je baš njega izabrala da joj bu­de pratilac na večeri na koju je Dženi bila pozvana. U sva­kom slučaju, Sumiko nije sma­trala Vernona Blejna dovoljno zanimljivom osobom, sposob­

34 NINĐA BR. 128

nom da bude u prisnijim odno­sima sa D/eni. Ponašanje Dže- ninog pratioca kao da je to po­kazivalo, je r se činilo da uop- stc ne obraća pažnju na Dženi, a f kada bi kroz razgovor bio prim oian da joj se obrati ili je pogleda to je uvek ličilo na odnos između nadređenih i po­dređenih službenika iste firme, šio je u stvari i bilo.

Oženi Je bila, kao i uvek, u nekakvoj žurbi. Jela je brzo, ne obraćajući pažnju na vrstu i kvaliici jela, m ada se Sumi- ko prilično trudila da zgotovi specijaliietc, uglavnom japan­ske, za koje je znala da će se svideli gostima. Dženi je čak ]irečeslo gledala i na časovnik, mada je bila subota uveče i mada je bilo gotovo nemoguće da te noći ili sledećeg ju tra ima važnije obaveze. T.esti, koji se lokom večere držao veoma uz- ciržano, sto je Sumiko iznena­dilo, nije odoleo a da ne upita:

— Dženi, sličem utisak da nekuda žuri.š. Za.što? Zar ti ov- de kod nas nije prijatno?

— ()h! — uzdahnula je Dže­ni. — Daleko od toga da mi nije prijatno. Naprotiv. Ali. . . šta znam! Već sam toliko na­vikla da uvek patim od nedo­statka vremena da se tog ose- ćaja ne mogu ni sada oslobo­diti.

— Bojim se da ćeš m orali da promeniš ritam života — rekla je Sumiko. — Ta tvoja žurba prelazi lagano u opsesi­ju i pre nego što se snađeš ¡ma­ces velikih problema.

— To mi je rekao i moj psi­hoanalitičar — osmehnula .se Dženi kao da želi da se našali, m ada je i sama osećala da je stvar daleko od šale.

Od početka večere nisu ni pomenuli slučaj Ninigi, ćaska­jući uglavnom o nevažnim siva lim a, vremenu, novim fibnovi- ma, pozorištu, izborima koji su se primicali. Tek kada su bili kod deserta, pijuckajući blago belo vino, Dženi Asanc) najednom , odloživši čašu, reče:

— Dakle, Sumiko, da ii si odlučila?

— Šta? — upita Sumiko praveći se da nema pojma o čemu govori Dženi.

— Znaš već . . . Ponudila sam ti jedan mali posao u Japanu— osmehnula se Dženi. — Mo­žeš li da odvojiš malo vrem e­na za to. Vernon se složio.

Nije trebalo više ništa, objaš­njavati. I Sumiko i Lesli su shvatili da je Vernon Blejn u- poznat sa slučajem Ninigi. Sam Vernon je samo ovlaš preleteo pogledom preko Dženi dok je ona govorila:

— Firm a mi je dala još sa­mo šest nedelja da okončam

NINĐA BR. 128 35

lćxj slučaj i ja bih volela da (.o i)bavim u roku. Ti bi to mog­la .. . Oprostile! Vi biste to mogli lako da uradite, zar ne, Lesli. Novinari /¡laju kako da se to uradi brzo i bezbolno.

— Ni.šLa manje od advokata— reče Jieoclretieno Lesli. Celo veče je krišoni posiuatrao Ver- iiona. Nešto mu sr nije dopa­dalo na tom čovcku. Nešto sa­svim neodredciio. Ali nešto šio mu nije dozvoljavale^ da natc- ra sebe da pred Dženi govori otvoreno o Sengenu Ninigi, mada je to želeo. Leslijevo šes­to čulo je titralo upozoravaju­ći ga da pred Vcrnonom Blej- nom ne sine l)iti iski’cn i bio je gotovo siguran da jc samo pitanje vremena kada će doz­nati pravi razlog za svoju sire- pnju.

— Lioslalom, ako sve ispad­ne dobro sa lim slučajem, tobi mogla biti dobra osnova za jednu reportažu — reče Dženi ciljajući na Leslijevu navodnu profesiju. — To bi za vas bila dvostruka korist.

— Kako uopšte stoji stvar za tog, kako si rekla da se zo­ve .. . — reče naoko nemarno Sumiko.

— Pa, očekujemo da će Dže­ni uspeti da dobavi tu doku­m entaciju iz Japana, a onda možemo izaći pred sud — od­govori naglo Vernon Blejn,

kao da želi da dokaže da za njega nema tajni u slučaju Ni­nigi.

— Možda to sve i nije Lako nezanimljivo — umeša se Les­li, procenivši da je vreme za prava pitanja. — Volco bih samo da saznam nešto više o čoveku koji je napravio taj testament. Sumiko mi je rek­la nešto, ali mi se čini da nc mogu da stvorim pravu sliku samo na osnovu toga.

— Hakuin N in ig i. . . — Dže­ni se osmehnu profesionalnim osmehom. — Pa, koliko sam ja uspela da saznam, taj čiči- ca je celog života trgovao eg­zotičnim akvarijum skim ribica­ma. Ne nešto nasitno. Mislim, nije imao radnjicu u nekakvoj uličici niti bilo šta slično. On je bio čovek koji je pasionira­nim ljubiteljim a akvaristike nabavljao najređe i najskuplje prim erke ribica iz svih kraje­va sveta. Ne razumem se baš u to, ali mi je jedan poznava­lac rekao da postoje primerci za koje pravi kolekcionari pla­ćaju i po nekoliko desetina hi­ljada dolara. Doduše, pokoj­nik je uvek živeo skromno i niko nije ni slutio da posedu- je toliko bogatstvo. No, čini se da je za blizu devedeset go­dina života skupio pravo bla­go. Naravno, nije sve zaradio na ribicama. Novac je ulagao

36 NINĐA BR. 128

LI dconicc i Lo sa velikom ume- .šnošću. Njegov advokat je is­kreno bio zapanjen kada je doki.imcnlovano utvrdio da ima nje Hakuina Ninige iznosi baš toliko.

— Da li je taj Hakuin uisti- ui: u srodstvu sa Sengenom Ninigom? — upita Lesli.

— Moja istraživanja .su po­kazala čudnu stvar — uzdaliiiu Dženi ne primečujuči da je Vernon Blejn gleda oštro isko­sa. — Čini se da u Kalifom i ji posloji tri šii'e porodice sa pre- zinu'nom Ninigi, a nijedna sa druge dve nije u očiglednom srodstvu, bar koliko na.ša, ame­rička dokumenta pokazuju. Ha kuin Ninigi je bio poslednji potomak porodice naseljene ovde još krajem sedamnaestog veka. Sa Sengenom je još čud nije. Ono što sam uspela da dtjznani gotovo da je sum nji­vo. Jer, dokumenta nisu sa- •svim jasna. Hoču da kažem da se na osnovu tih dokumenata ne može čak ni dokazati da je on rođeni sin svojih roditelja, koji, međutim, jesu potomci jedne diaige porodice Ninigi.

— Kako to? — upita iznena­đeno Sumiko.

— Verujem da vam je po­znata ona ružna epizoda sa Japancima za vreme II svet- skog rata — Dženi se malo na- m ršti govoreći to, je r su se ne­

ke ružne stvari o kojim a je go- i vorila dogodile i njenim rodi-^' teljima. — Znate da su Ameri­kance japanskog porekla za vreme tog glupog, velikog rala bili gotovo zatvorili u neke vrste logora. Bilo je tu i lokal­nih nevolja sa bolesnim patri­otima, pa čak i kriminala. IJ- glavnom, roditelji Sengena Ni­nige su izvukli deblji kraj u toj epizodi. Kuca im je opljač­kana, otac toliko pretučen dn je od posledica svega toga um­ro nekoliko godina posle rala Kasnije mu je um rla i majka. Nevolja je u tome što se neki luđak u adm inistraciji ovog lepog grada tih godina potru­dio da uništi neka dokumeiUa vezana za građane japanskog porekla koji su, silom prilika, tražili da im se nadoknadi iz gubljena imovina. Kažem, bilo je tih godina svega i svačega, 'i’ako su uništena dokumenta j koja bi, administrativno, mog­la dokazati da je Sengen Nini­gi rođen u braku između Ben- keia i Ođine Ninigi. Od svega je ostala samo potvrda o le- dovnoj vakcinaciji, na kojoj jc kao m ajka navedena Ođin Ni­nigi i to je jedini dokument na koji možemo stoproeentno da se oslonimo.

— SuŽ je spreman da potvr­di taj dokument, ako se ne pronađu drugi, koji ga opovr­

NINĐA BR. 128 37

gavaju, i ako dostavimo doka­ze da sam Benkci Ninigi, Sen- genov otac ili navodni otac, potiče 17. nekakve srednjove- kovne sam urajske porodice— dodao je Vernon Blejn. — Takođe se lim (.lokumentima iz Japana in(M-a doka/ati i ve­za starih, dobrih sam uraja sa Hakuinom Ninigom. 'l’ada bi bilo sve u redu.

U tom Irenulku jc I.cs1i bio okrenut leđima prema Verno- nu, ali je snažno osetio vibra­cije nečega zloslutnog. Nešto u dubini Vernonovog glasa mu je govorilo da laj čovek nešto krije i da to šio krije nije be­zazleno. Ostajući okrcnul leđi­ma, Lesli upila;

— Kakve veze sa svim tim stvarima ifna Okuni Ninigi?

Lesli jc snažno predosećao da mu neće odgovoriti Vernon, već Dženi Asano . . .

— On je van priče, bar za ovaj slučaj — reče Dženi m ir­no. — Dokumenta o njemu i njegovoj ' porodici su jasna. Njegovi preci su se doselili u Ameriku početkom veka i ta ­da su nosili porodično ime De- kubisi. Prozvali su se Ninigi po jednom od uglednih člano­va porodice, koji je nosio to lično ime. Znate r sami kako stoji stvar sa imenima u Ja­panu . ..

— Znači, Okuni Ninigi ne­ma nikakvog osnova da se u- meša u lov na to nasledstvo?— upita Sumiko.

— Ne — reče Dženi Asano, mada je Lesli primciio da je Vernon Blejn bio spreman da odgovori na to pilan je.— Međutim, uvek postoji ne- izvesnost u svemu tome. Ra­zmotrila sam sve mogućnosti i stekla utisak da bi se čak i Okuni Ninigi mogao pojaviti kao zakonski naslednik, ali sa­mo u slučaju da dokumenta iz Japana dokažu da je njegova porodica u rodbinskim vezama Sti sam urajskom porodicom Ninigi. Komplikovano, zar ne?

Ni sam nc znajući zašto, Le­sli jc stekao ulisak da je takav odgovor vrlo zadovoljio Vcrno- na Blejna. Lesli se osmehnu otvarajući sledcću bocu vina, ali istovremeno misleći: »Gos­podine Blejn, bojim se da će­mo se m orati sresti na mestu koje vama neće mnogo odgo­varati!«

— Ostavimo stare sam uraje da počivaju u m iru — veseloreče Lesli. Predlažem daumesto toga podelimo još jed nu bocu vina!

— Ne teraj me na to, Lesli, molim te — osmehnu se Dže­ni. — Za razliku od mojih ko­lega, nisam baš mnogo navik­la na piće.

38 NINĐA BR. 128

Sumiko pomirljivo pruži svoju čašu, a onda reče:

— Ja ču još samo ovo.— Onda čamo Vernon 1 ja

m orati da se žrtvujemo, /.ar ne?! — Lesli se sa drugarskom vedrinom okrete advokatu.

— Priznajem da je vino od­lično — reče Vernon Blejn, jedva dočekavši da promeni temu razgovora. — Voleo bih da znam gde ga nabavljate.

— To nije tajna — reče Les­li. — Postoji jedna mala vina­rija, tu, odmah iza ugla . . .

Ostatak večeri su ćaskali o vinu, zatim o novim modelima automobila, pa o jedrenju , . . Kada se približila ponoć, Dže­ni je već bila sva van sebe od prečestog gledanja na časov­nik. Sumiko je napravila ne­koliko šala na njen račun. Ko- ntičiKj, Dženi više nije mogla da izdrži, pa je odlučila da predloži Venionu da krenu. . .

— Još samo da ti pt)kažem moju novu kolekciju — reče naglo i sa izvesnim »ženskixn« oduševljenjem Sumiko odvla- čeći Dženi u svoju sobu, pre nego što je ova mogla da upi­ta o čemu je reč.

Lesli je znao da Sumiko že­li neometano da izvesti Dženio svemu što se tiče slučaja Ni­nigi. On je u međuvremenu vesto zagovarao Vernona Blej­na, improvizujući na temu ra­

zlike između advokatske i no­vinarske profesije. Konačno, završio je razgovor vraćajući se naglo, bez uvoda, na temu naslcdstva Ninigi, što je kod Vernona Blejna izazvalo krat­ko ali primetno bledilo na li­cu.

— LI stvari, kad bolje raznii- shm, ta stvar sa Ninigi samu­rajim a možda ne bi bila loša tema za jedan dobar tekst za novine — rekao je Lesli. — Znaš li šta, Vernone? Sumiko i ja ćemo se prihvatiti zadat­ka da vam dobavimo te potreb­no dokumente, ali samo ako nam čvi'sto obećate da ćemo dobiti ekskluzivno pravo da o tome pišemo, ako se naslednik, pa ma ko to bio, sa tim složi. Naravno, o honoraru ćemo scli ogovoriti . . .

— Drago mi je da pristajete— reče uzdržano Vernon. — i3ženi će biti drago i sigurno će joj laknuti. Kada mislite da možete da krenete u Tokio?

— Pa . . . Plašim se da ćemo time morati malo da zabrine- mo našu malu Dženi, ier sam ja prilično zauzet sleđećih de­setak dana, ali posle toga sva­kako — reče Lesli. — To će biti još uvek u vremenu pred­viđenom za okončanje slučaja, zar ne?!

— Svakako — potvrdi Ver­non Blejn. — Ja ću se hčno

NINĐA BR. 128 39

potruditi da vćim obezbcdini sve uslovc. Javite mi samo ta- čan datum, pa ćemo sačiniti ugovor, obc/.bcditi avionske karte, i'czcrvisati hotel u To- kiju . . . Prepustite sve meni. Uostalom, u Tirmi ja takve st­vari držim pod kontrolom.

— Ne sumnjam u to — os- niehnu se prijateljski Lesli, misleći:

»Bojim se da jc zaista tako, gospodine Blejn, ali lakođe ve­rujem da ćem<j o tome sazna­ti još mnogo toga.«

Dženi Asano i Vernon Blejn su napustili Leslijevu kuću ne­koliko minuta kasnije. Sumi­ko im je mahala sa ulaznih vrata, vrativši sc potom u ku­ću.

Nekoliko minuta su ćulali i gledali se. ]?.azunieli su jedno drugo i uopšte nije trebalo trošiti reći . . .

Uostalom, njih dvoje su već znali, sve šLo se moglo znati. Čim se Lesli vratio iz Japana bez mnogo teškoća su prouči­li dokumenta o porodici Nini­gi i još lakše ustanovili da su i Hakuin Ninigi i Sengen Ni­nigi potomci iste loze, i da je ta loza jedna od najstarijih buši-porodica u Japanu, nepo- srednOj i pokojnik i naslednik su vodili poreklo od Mikira Ninige, sam uraja koji je, 1735. godine, zajedno sa svojih če­

trdeset kolega-samuraja, ostao bez gospodara. Samuraj bez gospodara u starom Japanu dob i jao je naziv »ronln« i, si­lom prilika, davao bi svoju ve- štinu i svoj život u njemu. Ta­ko je ispadalo da je Sengen Ninigi poslednji izdanak po­nosne samurajske porodice — tako reći poslednji ronin, ma koliko to bilo teško spojivo sa njim samim i načinom nje­govog života.

Sve su lo Sumiko i Lesli odlično znali. Kao što su i zna­li šta želi i na šta je sve spre­man Okuni Ninigi . . .

-I-:1; 55:

Na malom okruglom stolu, u kaieu na terasi iznad pro­stranog trga cenlia Frenklin, stajao je otvoren primerak »Sportskog žurnala« i velika krigla piva. Za svakog ko bi prošao tuda očigledno bi bilo da čovek koji sedi za stolom pomno proučava rezultate po- slednjeg kola NBA-lige, usput sa uživanjem ispijajući pivo. Međutim, Tabasko Pit nije pro­učavao rezultate. Video ih je još u noćnim vestima. Pio je pivo i kroz tamne naočari pom­no nadzirao veliki stakleni iz­log ugledne trgovine muzičkim instrumentim a »Sejdi Gerd«,

40 NINĐA BR. 128

ispod njega, na trgu. Ispred iz­loga su stajala dva naoko ne­ugledna čoveka za koje se jedi­no moglo reći da se uopšte nc interesuju za muzičke instru­mente. ipak, bili su tamo i, s vremena na vreme se okreta­li, nikada obojica istovremeno, mreći kroz izlog..

Nije bio dugo tu, ali je bio spreman da provede koliko god bude potrebno vremena za tim stolom, jer je pivo bilo dobro a mlada konobarica ko­ja ga je uslužiki izgledala jc nešto kao Rakcl Velč iz mla­đih dana.

Taman kada je Pit dokraj-' čio svoju kriglu, nameravaju- ći da ponovo pozove konoba­ricu, ugledao je visokog gos­podina u odelu odavno iscvire- lom iz bilo koje mode. Čovek je odavao utisak kao da ima pedesetak godina, a štap u nje­govoj ruci, sa srebrnom jabu­kom trebalo jc da znači da se radi o ekscentriku kakvih jc San Francisko bio prepun. Čo­vek je ispod gustih obrva imao miran pogled nekoga ko je­dnostavno nema šta da radi, pa šeta naokolo mašući tim smešnim štapom. Pit se poma­lo iznenadio kada je čovek za­stao baš pored njega i upitao, izgovarajući reči sa snažnim akcentom:

— Da Ii je, molim vas, slo­bodno zauzeti mesto pored va­šeg?

Pit sc osvrnuo oko sebe. Bi­lo je još mnogo .sasvim slobod­nih stolova, ipak, zaključio je da nc bi trebalo da ima ništa protiv da podeli sto sa još ne­kim. Rekao jc:

-— Pa, scdi, ako iiaš mo-ras .. .

Moram izgovorio ječudni čovek tiše, i najednom bez naglaska, dok se spuštao na stolicu.

Glas jc bio Tabasko Pilu toliko poznat da sc naježio. Na tren sc gotovo zapiljio u čoveka tražeći bilo kakav de­talj na njegovom licu koji bi ga podsetio na osobu kojoj jc pripadao glas koji je prepo­znao.

— Koristi pogled za ono /.bog čega si ovde — rekao je tiho čudak, izvukavši iz džepa dugačku muštiklu u koju je pažljivo uguravao cigaretu, is­tovremeno isj)od gustih obrva osmatrajući prostor oko sebe.

— Blagi Bože! — šapnuo je Pit ne gledajući u pridoslicu.— Nikada te ne bih prepo­znao . . .

Čudak se samo lako osmeh- nuo i nastavio sa poslom oko muštikle i cigarete. Bio je to Lesli, Pitov najbolji prijatelj, čovek za koga je Pit uvek mi­

NINĐA BR. 128 41

slio da može volšebno da sc pretvori u bilo koga. Naravno, Pit je znao da Lesli za tu veš- tiuu ima da zahvali svojoj pro­šlosti i svim onim zanimanji­ma koje jc stekao na dalekom istoku. Znao je i da se ta ve- šiina zove HENSO ĐUCU, i da pomoću nje čovek koji je unućen u nju može da se sma­nji, produži, proširi, izmeni kompletno svoj lični opis bo­lje nego čitav bataljon holi- vudskih šminkera i majsi;ora specijalnih ci'ckata.

—■ Nemam vremena da sc zadržavam. Svratio sam da proverim šta sc događa.

— Pijem pivo — iscerio se Pit, smatrajući to prvoklasnom šalom, a zatim je rekao ozbilj­no: — Čini se da taj gospodin Ninigi ima pristojnu pratnju, a da za nju uopšte ne zna.

— Okunijevi ljudi? upita

^ I više od toga — reče Pit gledajući na sasvim drugu stranu. — Dva tipa ispred iz­loga »Sejdi Gerda« su Okuni- jevi idioti. Prate Sengena još od kuće i sve mi se čini da ga neće uskoro ostaviti na mi­ru. Stičem utisak da je mla­dić pod prismotrom dvadeset četiri časa.

—• To se '■slaže ■— reče tiho Lesli — mada sam mislio da ih ima više.

— Bilo ih je — reče Pit. — Pred kućom su bila trojica, ali je jedan otišao za onom Se- ngenovom plavušom. Naravno, Tabasko Pit jc samo jedaii pa se nije mogao podeliti.. .

— Kada je to bilo? — upita Lesli.

— Oko pola dvanaest — re­če Pit. sjajno.

Ko je ona? Izgleda

— Alisa Vajzer — reče Les­li. — Sengenova saradnica i, očigledno ljubavnica, jer je ure­dno udata i, koliko sc moglo zaključiti iz onoga što smo Su­miko i ja čuli prilikom prislu škivanja jednog njenog tcle- l'onskog razgovora, sa mužem je u vrlo prijateljskim odnosi­ma. Znači, Okuni i nju ima u kom binaciji...

— Bilo bi mi drago da i ja imam takvu sa radnicu — os­mehnu se Tabasko PiL — No, mladi Ninigi ima još jednu pratnju, koja jc, kako ispada, pratnja i Okunijcvim Ijuduna.

— Policija? — upita kratko Lesli.

— Čini mi se da jeste — re­če Pit. — Tip sa bananom, na klupi pored one mlade majke.

— Ne verujem da je sam — reče Lesli i krišom ponovo premeri svaki pedalj okoline.— Pa d a .. . tu je i drugi.

— Gde? Ko? — Tabasko Pit je bio iznenađen. Nije hteo se­

42 NINĐA BR. 128

bi da prizna da je napravio propust.

■— Onaj debeljuškasti, koji razgleda cipele ispred butika, Icvo od »Sejdi Gorda« — reče Lesli nc pomcrajući glavu u lom pravcu.

Pit bez žurbe podiže novine pa preko ruba lista pogleda u tom pravcu. Morao je da priz­na da su Leslijeve oči neupore- divo oštrije od njegovih. Namr- štio se, nezadovoljan samim sobom.

—- Nc brini — reče Lesli umirujučc. — Mogu da se kla­dim u šta god liočcš da nema ju pojma o tebi. U protivnom bi sc potrudili da tc imaju na oku. Kao .ŠLo vidiš, oni su kon- centrrsani u drugom pravcu.

Uop.šlc mi nije lakšereče Pit razočarano.

od ovih u kojima se on i, ne znajući, nalazi. Moramo mu osloboditi prostor i vreme za tu njegovu bezazlenu igru.

— Ako sam te dobro razu- mco, moj zadatak je da nađem načina da (rLcram i Okunijeve ljude i policajce da bi mladi Ninigi mogao da ode kod svog privatnog njuškala?! — PiL po­diže obrve. Bio je svestan da je to prilično težak zadatak.

— Tako nešto — reče Lesli mirno.

Kakosam".samo mogao da napravim takav propust?

— Sitnica, druže — nehajno reče Lesli. —■ Nisi mnogo pro­pustio. Uostalom, još uvek imaš mnogo vremena da ispra­viš tu greščicu.

— Kako — upita Pit.— Teško, bojim sc — osme­

hnu se krišom Lesli. — Sve što treba da uradiš je da Senge­na Ninigu ostaviš bez ikakve pratnje, jer je momak name- rio da ode jednom privatnom detektivu, a to bi, ako se do­zna, stvorilo još veće nevolje

- Učinio bih Lo sam, ali se bojim da moram da Lrk- nem upravo kod tog »privat- njaka« prc nego šio Sengen stigne Lamo i da pripremim neke siLnicc pomoću kojih bi doznao kakvu će pričicu Seii- gcn odvojiti detektivu . . . Ra- zuraeš li?

— Savršeno — klimnu nc- primetno glavom Pit, a žalim uzdahnu.

Kao da se taj uzdah odno­sio na nju, najednom se poi cd stola pojavi konobarica koja istiu'i grudi i upita:

— Može još jedno pivo?Pit joj se osmehnu udvarač-

ki i složi se sa njom, ali što jc brže mogao. Trebalo mu jc malo vremena da smisli način kako da ispuni ono što mu je palo u zadatak. Konobarica se okrete prema Lesliju, ali ovaj požuri da kaže:

NINĐA BR. 128 43

— Plašim se da neću ništa poručili. Samo sam seo da se malo odmorim, gospođice!

Ona se osmehnu uvercna da ima posla sa nekim uljudnim strancem i ode po pivo. Pit šapnu hilro;

— Pomo/i, ortak! Reci mi kako da ili se resim. Zaboleće me glava od razmišljanja, pa neću imati vremena da učinim bilo šta.

—• Probiij .sa svojim novča­nikom — reče tiho Lesli, pa ustade i ode be/ pozdrava (os­tavljajući Pita malo zabc/.cknu- tog.

Tabasko Pil jc bio čovek od. akcije, a ne od razmišljanja. Međutim, sada je bio prijno- lan da razmišlja. To što jc Le­sli pomcnuo novčanik moralo je nešto da znači. Svakako nije značilo da pokuša da podmiti policajce ili Okunijeve m ajm u­ne, je r u pomcnulom predmetu Pil nikada pri sebi nije imao više nego što mu je bilo dovo­ljno za određenu dozu piva. Sta drugo?

Najednom — selio se. . . Go­tovo se samozadovoljno nas- mcšio samom sebi. Istovreme­no je priznao da jc Lesli zais­ta m udrac ...

Nekoliko minuta kasnije, ne- gde oko polovine druge krigle, Pit primeti kroz veliki izlog »Sejdi Gerda« kako se Sengen

sj^rema da napusti trgovinu. Ostavio jc novac za pivo na stolu i požurio da siđe dole, na trg, pie nego što Sengen Ninigi izađe. Iako nije žurio, njegovi dugi koraci ga doveđo- še pred izlog upravo na vreme kada jc Sengen već stupio na pločnik trga. Mladić, naravno, uopšte nije obratio pažnju na krupnog čoveka duge plave ko­se sa kojim se gotovo sudario. Krenuo je nc gledajući oko se­be. . .

Napraviv.ši se kao da je za­čuđen jedva izbegnutim suda­rom sa mladim Japancem, Ta­basko Pil se izvi u stranu i napravi jedan neobičan i nepo- ireban korak koji ga dovede lačno na putanju kojom je tre­balo da Izrodu dva Okunijeva čoveka. . .

Ovog puta sudar se nije' m o­gao izbeći, ili — boljo rečeno— Pil se potrudio da bude ne- izbcžan. Obojicu jc zakačio, ne suviše snažno, ramenima. Bu­dući da su oba čoveka bila ni­ža i slabija od Pita, oni se za- ncsošc. Pit požuri da kaže onom koji je bio bliži:

— Molim vas da mi opros­tite. ..

Pri tom mu je priskočio i pridržao ga.

— Nema veze — zbrzao je čovek i pokušao na taj način da se otarasi Pita. Požurio je

44 NINĐA BR. 128

da se pridruži svom drugu, ko­ji je već odmicao, prateći Sen­gena.

Pustivši ih da odmaknu ne­koliko koraka Pit se maši za džep, a onda urliknu punim grlom i potrea za tom dvoji com:

— Džeparoši! Moj novčanik! Lopovi! Pasji sinovi su me odžeparili!

Sengenovi pratioci u prvi mah nisu reagovali, smatrajući da ih se dreka tog krupnog čoveka uopšte ne tiče. Među­tim, kada su preko ramena vi- deli da juri pi'avo na njih, za- panjiše se.

— Policija! Ima li policijc ovde! Moj novčanik! Džeparo- -ši!

Navodni džeparoši zastadoše tamim toliko da ih Pit sustig- ne i jednog pogodi posred no­sa, a drugog laktom u slcpoč- nicu, što jc bilo sasvim dovolj' no da sc oba čoveka sruše.

— M^milazi su našli mene da džepare! — derao se Tabasko Pit. — Gde je policija? Kako mogu ovo da gledaju?! Usred dana! Ja ću im p resud iti.. .

U tom priskočiše oba poli­cajca, od kojih onaj mlađi još uvek nije stigao da oguli bana­nu. Pit se u sebi cerio od za­dovoljstva.

— Kakva je ovo gužva ovde?— upita onaj debeljuškasti va dcći značku.

— Ova dvojica su mi poku­pila novčanik — Tabasko Pit uperi p rst na dvojicu koji su klečali držeći se rukam a za gla­vu, nc sasvim bistrog mozga.

Policajac sa bananom se ko­načno odluči. Bacio jc bananu i izvukao i značku i revolvci'. Drugi, debeljuškasti, upita sm i­reno:

— Možete li da dokažeLc to što tvrdite, građanine?

— Bogamu! dreknu Pit. — Imao sam novčanik dok ova tlvojica nisu naletela na mene,

pred one trgovine. Prc-tamo is liesite i.V.

Mlađi policajac učini to veo­ma vcšto i bri’o. Na njegovom dlanu se nađoše dva pištolja, jedna palica od olova i, narav­no, novčanik, koji je Pit uba­cio u džep jednog od Okunijc- vih ljudi prilikom sudara.

— Eto! To je moj novčanik, l judi — reče Pit. — Pasji sino­vi bi trebalo da trunu u zat­voru, a ne da džepare mirne prolaznike! Da nije takvih ovaj grad bi bio raj na zemlji!

Tabasko Pit je bio vrlo, za­dovoljan samim sobom. Malo je nedostajalo da se ne okrene i pokloni se ljudim a koji su se, već kako to biva, okuj^ili

NINĐA BR. 128 45

oko njih da budu svedoci još jednoj velegradskoj gužvi. ..

Već tri godirre, od vremena kada je Alisa stala pred muža i sa.svim mu otvoreno rekla o svojoj vezi sa Sengenom, izme­đu supružnika je vladalo pre- ĆLitno pravilo da se o tome nc ra/govaia. Do tog trenutka ži- veli su uobičajenim, dosadnim načinom bračnog para suviše naviklog na međusobno razu- mevanjc i prijateljstvo da bi taj brak imao onaj minimum uzbuđenja neophodan za pos­tojanje sti'asti. I, tako, i po­red bliskosti, Alisa i Nelzon gotovo da više nisu privlačili jedno drugo. Pojava Sengena u njenom životu za Neizona je značila samo to da više neće dcliti zajedničku postelju i to je bilo sve. Razvod nije ni po­ra enut. Od tog vremena su se viđali samo povremeno, pone­kad poscćujući zajedničke pri­jatelje ili rodbinu, pri tom sc uopšte nc pretvarajući da umi­ru od želje jedno za drugim. Takav, čak i za San Franci- sko čudan odnos, u početku je bio m eta prepričavanja i ogo- \ aranja, a onda su se priče, vremenom, zagubile i utihnule

zauvek. Alisa i Nelzon su na­prosto ostavljeni na miru.

Tog prcpodneva Alisa je iza­šla iz Sengenovog stana sa na- m crom da poscti Nclzona u njegovoj kancclai'iji. Nel/on je bio menadžer jccinc muzičke produkcije, sa kojom, siećom, Sengen nije bio u poslovnim odnosima. Razlog posctc bila je Alisina naniera da saopšti Nelzonu da ima nameru da sa Sengenom otputuje u Južnu Ameriku, na više meseci. Bila je lo njena ideja. Posle one glupe i ružne posctc Oku ni ja Ninige, ob(.)je su tražili izlaz iz tajanstvene i neprijatne situa­cije i, mada nisu mogli biti sve- sni u kakvoj se opasnosti na­laze, Alisa jc, možtla uz pomoć ženske intuicije, predložila da bi najbolje bilo da sc n eko vrcmc naprosto izgube iz gia- da. Novac nije bio problem, posao takođe ... Scngcji jc mo­gao za neko vreme da napusti svoje projekte, Alisa nije ima­la drugih obaveza i rešenje sc nametnulo samo po sebi.

Dogovor je bio da Sengen iznajmi privatnog detektiva ko­ji će pokušati da otkrije šta to Okuni Ninigi traži od Sengena, kao i da im pomogne da neo- paženo napuste San Francisko. Oboje su bili svesni da će im za tako nešto biti potrebna po­moć nekoga ko se u te stvari

46 NINĐA BR. 128

i azumc i pomislili su da bi u liku nekog privatnog detek­tiva mogli pronaći pravog po­moćnika. U međuvremenu će Alisa obavestiti Neizona o nji­hovoj nameri i zamoliti ga da svima kaže kako je Alisa sa Sengenom otputovala u E vro-. pu, na nekakvo studijsko pu­tovanje. Činilo im se da će us­peti da tako smire buru u ko­joj su se nenadano i ne svo­jom voljom našli.

Nelzonova produkcijska ku­ća sc nalazila u Aveniji Mark, kraju koji je bio poznat po gu- ,stom saobraćaju i imala je mu­ke dok nije pronašla mesto za parkiranje. U tom traženju slobodnog mesta iznenada je primetila, iza svog automobila, jedan neugledni, sivi kombi za koji bi se mogla zakleti da ga jc videla parkh'anog ispred Sengenovog stana. Nc.šlo ju jc žacnulo ispod rcbaia i pomis­lila jc: »Prale mc!« Zato jc -skrenula vi.šc puta, sasvim ne potrebno, u sporedne ulice, praveći krugove i stalno gleda­jući u retrovizor. Odahnula je vidcvši da sivi kombi vi.šc nije iza nje.

Fronašavši konačno mesto za parkiranje, zaključala je svoj automobil i krenula ka zgradi muzičke produkcije. Ni­je osećala nelagodnost zbog susreta sa Nelzonom. Ona je

čak i Sengenu rekla da Nelzo- na sm atra i da će ga uvek sma­trali svojim najpouzdanijim prijateljem.

Kada je ušla u zgradu, por­tir ju jc pj’cpoznao i ljubazno pozdravio dobacujući;

— Go.spođo Vajzer. Radi nam .samo onaj lift u dnu hodnika.

Alisi je uvek bilo smcšno šio ta zgrada, od samo tri sprala, ima čak četiri lifta, od kojih obično bar dva nisu radila. Os­vrnula se preko ramena i zah­valila portiru zakoračivši du­gim hodnikom ka liftu.

Stala je ispred lifta i p riti­snula dugme da ga pozove. Na zidu pored lifta bilo je ogleda­lo i ona je načas bacila pogled da bi provcrila kako izgleda. Ivlije htcla da izgleda zabrinulo, jer nije imala namciTi da Nel­zonu otkriva pravi razlog pu- (a na koji su se ona i Sengen spremali. Bila je zadovoljna ■‘.vojim izgledom.

Promuklo zvono lifta je za- zujaio kada se mašina zausta­vila u prizemlju i Alisa je već zakoračila prem a vratima i pre nego što su se sasvim otvorila. Ti liftovi nikada nisu bili pre­puni. U stvari gotovo uvek su bili sasvim p razn i...

Sada nisu bili! Kada su se vrata otvorila u liftu su bila tri muškarca! "

NINĐA BR. 128 47

Alisa je razrogačila oči! Ta tri čoveka jednostavno nisu mogki pripadali Nelzonovoj firmi, vcč samo zbog toga što je jedan od njih bio onaj vi­soki, mršavi tip sa tamnim naočai'ima koji je bio tako ne­prijatan prilikom one zlokob­ne posole Okunija Ninige Sen- genovom stanu!

— Uđite, gospođo! — rekao je Triger cereći se. Bilo je oči­gledno da su druga dvojica njegovi pomoćnici.

Alisa sc I l i j e usudiki ni da se pomeri. J(}r, Triger je u ru­ci držao pištolj sa ncverovalno velikim prigušivačem i Alisa je u magnovcnju pomislila; »Pucanj iz ovoga niko ovde ne­će čuli! Ubiće me!«

Ukočena od straha, jednosta­vno nije bila u stanju da za­korači. Trigoi’, međutim, nije imao vremena. Namignuo je jednom od svojih pomagača i ovaj jc preneraženu ženu pros­to uvukao u lift, na prilično grub način, vukući je za ramei vrat.

— Ribo! — zarežao je Triger kada su se vrata lifta zatvori­la — savetujem ti da budeš mirna kao bubica, inače ću li prosvirati metak kroz jedan organ posle čega uopšte nećeš biti žensko!

Jedan od Trigerovih asiste­nata pritisnuo je dugme na ko­

me je pisalo; PODRUM. Lift krete nadóle. Alisa je disala plitko, osećajući strah poput nekakve čudne, vrele težine u dnu pluća. Što od straha što od tog čudnog osećaja u grudi­ma jednostavno nije mogla da progovori.

— Nemoj samo da napuniš gaće od straha — zakrkl ja kroz nekakav bolestan smeh Triger.— Budeš li poslušna, ništa li se neće dogoditi.

Lifl je sišao u podrum. Vra­ta su sc olvoriia i Trigcrovi pomoćnici izvcdošc Alisu u po- luosvclljcn hodnik. Triger je išao iza njih. Kiclali su sc kao da su sasvim sigurni da lu neće /.aleći baš nikog ko bi mogao da ih uznemiri u otmi­ci, a Alisa jc već bila sasvim sigurna da jc otela, mada uijc mogla ni da nasluti zašlo laj Okunijev pomoćnik lo čini, niti šta će se dalje događati sa njom. Provukli su sc, polom, nekakvim sporednim hodnikom koji jc izašao u prostor sa kon­tejnerim a za smeće. Tu su zas­tali. Bez ijedne reći dogovora jedan od Trigerovih ljudi je prišao velikim vratima, odškri- nuo ih i pogledao napolje, a zatim se okrenuo i samo klim­nuo glavom.

— Sada ćemo izaći, a ti se pravi kao da smo pošli na pik­nik, inače nećeš više nijedan

48 NINĐA BR. 128

piknik doživeti — reče Triger ravno u Alisino uho, istovre­meno je bestidno dodirujući tim monstruoznim prigušiva čem po stomaku. Potom je uk­lonio pišloij negde u svoju odeču.

Izašh su u ne naročito pros­trano, pi'ljavo dvorište u kome je bio parkiran upravo onaj sivi kombi koji je AHsa videla prvo ispred Sengenovog stana, a onda iza svojih kola, na pu­tu do Nelzonove firme. Tada je tek počela da shvata da se zaista nalazi u gužvi koja da­leko prevazilazi njena sti’aho- vanja.

Ona dvojica spremno prisko­čiše zadnjim vratima kombijai otvoriše vrata. Triger gurnu Alisu prema kombiju, a onda je bez reči podiže, neshvatlji­vo lako, i ubaci je unutra po­put vrcče sa krompirima.

Jedan od njegovih pomoćni­ka jc otišao u kabinu kombija, ¿1 drugi pomože Trigcru da se uspne u kombi, a onda i sam ude i zatvori vrata, istovreme­no upalivši neko škiljavo, žuto svetio koje obasja prljavu i praznu unutrašnjost vozila. Motor se upali, ali kombi kao da nije nameravao da se po­meri s mesta.

— Nadam se da voliš zašeće­renu vodicu — cerio se Triger vadeći iz džepa pljosnatu, me­

talnu kvitiju kakvu je Alisa vi­dela svega nekoliko puta u ži­votu, prilikom pósete lekari- ma. Shvatila jc da se unutra nalazi nešto nalik na injekci­ju. Triger zlurado dodadc: — Čak i da ne voliš, sada ćeš nau­čiti da jc voliš!

Ona unezvereno odmahnu glavom. Razumela je da se taj užasni čovek sprema da joj ubrizga nekakvu drogu, ali jednostavno nije imala snage da se odupre. Sva njena ener­gija bila je gotovo već potro­šena — na strah!

Osotila jc nečije ruke koje jc hvataju sa leđa. Taj stisak je bio tako snažan da su jc za- bolclc kosti u ramenima. Zat­vorila* jc oči i užasnuta čekala šta će se dogoditi. Osetila jc bolan i grub ubod u venu. Ču­la jc smeh nalik na režanje. Nešto nepoznato ju je zapcklo u krvotoku. Potom je osetila kako jc podilaze čudni ledeni žmarci i kako joj celo licc ob- liva hladan znoj'...

— Kučka se onesvestila! — Triger je pljunuo u stranu, iz­vlačeći iglu iz Alisine vene i brišući je o njenu odeću. — A, baš sam hteo da vidim kako će joj se svideti LSD.

Udario je nogom u zid kom­bija. To je bio znak da vozač krene. Kola pojuriše ulicama San F ranciska...

NINĐA BR. 128 49

Trigerov čovek u zadnjem delu kombija se isceri i zapali cigaretu. Triger mu nije uzvra­tio osmch. Bio je zabavljen ne­čim di Ligim — zavirivao jc is­pod Alisine odeče, gurajući p r­ste sve dublje. Prekinuo je na­glo povlačeći ruke prema sebi. Rekao jc:

— Baš bih voleo da istran- žiram ovo meso. Valjda će mi Mesar to dopustiti, kada oba­vi ono što misli sa njom!

Zatim je nezadovoljno l'rk- nuo i takođe zapalio cigaretu...

— Nemojte ]ni zameriti, go­spodine Ninigi — govorio jc Vilbur Đejton — ali sa takvim zahlevom mi do sada niko nije došao. Ja, u stvari, nisam sas­vim načisto šta tražite od me­ne.

Vilbur Dejton je bio priva­tni detektiv sa dugogodišnjim iskustvom. Bivši oficir vojne policijc kome je uniforma ra­zorila dva braka — u trećem je bio zadovoljan, je r je imao napretek vremena za porodicu— otvorio je malu detektivslai agenciju unapred odlučivši dal adi samo bezazlene, male pos­love koji ne donose veliki no­vac, ali zato ostavljaju čistu savest i omogućuju miran ži­

vot. Saslušao je Sengena Nini­gu kao što bi saslušao bilo kog klijenta, ali ono što je čuo ni­je mu se dopalo. Znao je do­bro ko jc Okuni Ninigi i nije imao ni najm anju želju da se petlja u bilo šta vezano za to ime. Drugi zahtev klijenta bio m u je još čudniji, gotovo sme- š a n . . .

— Želim da mi organizujete napuštanje grada tako da sa­mo vi, ja i m oja pratilja zna­mo kuda sam otišao, a da za sve druge ostane utisak da sam otputovao u Evropu — po­novio jc još jednom Sengen Ninigi, scdcći nemirno u fote­lji preko puta privat3iog dete­ktiva. — Što je pre moguće. Spreman sam da platim koli­ko tražite!

— Nije sve u novcu, gospo­dine Ninigi ■— rekao jc mirno Dejton. Žclco je da odbije Ni­nigu na najblaži mogući način, jer jc sasvim jasno video da je potencijalni klijent bio veo­ma uzbuđen, čak i uplašen, a već i samo pom injanje imena Okuni bilo je dovoljno za ta­ko nešto. — Znate, u mojoj profesiji postoje specijalnosti, a ja svakako sebe ne mogu sm atrati specijalistom za pra­ćenje tako krupnih zverki kao što je Okuni N inigi...

— Vas su mi preporučili.,.— zaustio je Sengen.

50 NINĐA BR. 128

— Veoma sam vam zahvalan što ste prvo došli kod mene. To mi laska — reče detektiv.— Međutim, ja se bavim pot­ragom za izgubljenim autom o­bilima i sličnim stvarima. Mo­ja specijalnost su nestala ume- tnička dela i tako nešto. .. Ve- ru jte da glatko odbijam i kli­jente koji traže doka/.e never- stva, mada bi vam .svi privatni detektivi u gradu mogli reči da jc to najlakši I najunosniji posao. Jedino što vam ja mogu učiniti jc da vam preporučim nekog mog kolegu koji radi krupnije stvari.

— Ne /nam smem li imati povcrcnja u svakoga — reče Sengen tako iskreno razoča­ran da Vilbir Dejton uzdahnu.

— Dirljivo je to što imate poverenja u mene — reče dete­ktiv. — Ali, zašto se jednosta­vno ne obratite policiji? Oni ,su ovde da pomognu u sličnim stvarima.

Sengen Ninigi odmahnu gla­vom:

— Posavetovao sam sc sa svojim advokatom. Čini se da on misli da ne postoje m ate­rijalni dokazi zbog kojih bi po­licija mogla otvoriti istragu. Ja ne poznajem zakon i mogu sa­mo da mu verujem na reč. Osim toga, i sami znate da po­licija neće tek tako da se plete u zločine koji se još nisu ni

dogodili, a ovaj se nije dogo­dio. . . Pitanje je i da li će sc uopšte dogoditi. Zbog toga že­lim da odem ... Ali, prvo bih volco da saznani šta Okuni Ni­nigi ima protiv mene!

— Gospodine Ninigi — reče Vilbur Dejton blago — vaša odluka da na neko vreme ode­te iz grada je odlično rešenje i, evo, ja ću vam u tome po­moći, ma koliko to čudan za­htev bio. Ali, moj vam je savel da ne dirate u osin je gnezdo. Ne znam koliko znate o Oku- niju N in ig i. ..

— Malo. Gotovo ništa. Čuo sam da je vrlo opasan čovek. Meni se činilo da imam posla sa luđakom — reče krajnje is­kreno Sengen.

— Ne samo što je opasan— reče,detektiv. — On je pri­lično moćan. Glasine su da ima veoma jake veze sa sudovima, tužilaštvom, policijom. Njemu se ne treba zamerati ni na ko­ji način . . . Ne govorim to i/, straha, već iz iskustva, ako me razumete.

— Ali, ja se bojim . . . — pri- znade sasvim otvoreno Sengen.

— To je sasvim ljudsko ose- ćanje, gospodine Ninigi. Ne treba zbog toga da se osećate manje vrednimr Onaj ko nika­da ne oseča strah teško da je normalan. Zato sm atram da je vaša odluka da napustite grad

NINĐA BR. 128 51

sasvim na mestu. Rekao sam već . . . Jeste čudno, ali prista­jem da vam pomognem.

Neko vreme Sengen je ću- tao, dišući prvo uzburkano, a onda sve mirnije. Počinjao je cki shvata šta mu govori Vil­bur Đejton. Osećao je da mu je potreban jedan takav savet. Mislio je: »Ovaj čovek je sa­svim u pravu. Ne treba dirati >.\er. Sta ću imati od toga što cu nekoga . . . što ću njega iz­ložiti opasnosti samo da bih doznao zašto jc Okuni Ninigi rcšio da mi učini nešto straš­no?! Sigurno je da je mnogo pametnije da Alisa i ja jedno­stavno nestanemo! Ovaj detek­tiv pristaje da nam pomog­ne . ..«

— Kako mislite da to izve­demo? — upita konačno, ali sasvim miiTio Sengen. — Nas dvoje, moja pratilja i ja, mis­lili smo da se za prvo vreme sklonimo u Bogo tu. Kasnije ćemo putovati malo i po dru­gim zemljama i odsedati u dru­gim gradovima .. .

— A, kažete da treba osta­vili utisak kao da ste otputo­vali u Evropu?

— Tako smo zamislili — re­če Sengen.

Onda ne postoji jedno­stavniji način nego da zaista otputujete u Evropu — osmeh­nu se na siguran način detek­

tiv. — Hoću da kažem . . . Kad već želite da svi znaju da ste u Evropi, naprosto sedite u avion, recimo, za London iii Pariz, onda picsednite u neki drugi avion, koji leti ka Juž­noj Americi i stvar je rešena!

— Mislite da će to moći ta­ko jednostavno da se izvede? A, ako nas prate?

— Postoje dva načina da sc Utj problem reši — reče Dej- lon. — Ili da i ja pođem sa vama deo puta, pa da se po- bi'inem za lu moguću pratnju, šio neće biti lako, ali nije ne­izvodljivo. Ili, šio je lakše, ma­da nc i jeftinije, da promeni tc nekoliko letova u Evropi, sve dok nc budete sigurni da ste zavarali trag. O lim detaljima se možemo dogovorili.

— Nam em nam je da kre­nemo u toku ovog vikenda— reče Sengen.

— Pa . . . Rok jc kratak, ali ću se potruditi da isplaniram nešto što može da vam obez- bedi sigurnost, gospodine Nini­gi — reče detektiv, — Na žalost, moram da vam napo­menem da bih u ovom slučaju morao da tražim poseban ho­norar , , .

— Rekao sam da novac nije problem — ponovio je Sen­gen. — Platiču koliko budete tražili.

52 NINĐA BR. 128

— Imam četiri dana da sku- jem dobar plan — osmehnu sc Dejton. — Kako želite da se srećemo? Hoćete li vi dolaziti kod mene i l i . . .

— Nc znam! Nisam siguran da li jc to dovoljno bezbedno— reče Sengen. — Možete Ii mi poslati detalje faksom?

— Ali, gospodine Ninigi — zapanji se detektiv. — Faks jc najnesigurnija mašina na svetu što se takvih stvari ti­če. Ako vam neko slučajno prisluškuje telefon, lako može da preuzima i vaše faks poru­ke. Najbolje će biti da sc sret­nemo, recimo, u petak . . . Da U vam odgovara na košarkaš­koj utakmici?

— Kako to mislite? — upi­ta začuđeno Sengen.

— Pa, imam karte za tu u ta­kmicu — reče detektiv. — Sa­da ću vam odmah dati jednu. Sedećemo jedan do drugog i moći ćemo u onoj opštoj ga­lami da razgovaramo, a niko neće moći da nain priđe od svih tih razjarenih navijača. Hoćete li da vam ja obezbe- dim avionske karte?

— Molio bih vas da učinite to — reče Sengen. — Naravno, i uzmite jednu za vas, ba r za prvu deonicu puta. Osećaćemo se sigurnije.

— U tom slučaju ću biti slo­bodan da dve karte na vaše

ime rezervišcm preko jedne agencije gde imam poznanike. Biće vam dostavljene kući. Sve druge karte ću vam lično da­ti pri susretu na utakmici. Shvatatc li zašto insistiram na tome? Ako neko bude provc- ravao kuda putujete doći ćc do agencije i potvrditi sve što vi želite da bude potvrđeno. Evropa, a ne Južna Amerika, zar ne?

— Bio sam siguran da ćete biti od neprocenjive pomoći— osmehnu se Sengen Ninigi, prvi put posle onog dana ka­da ga je posetio Okuni.

Privatni detektiv mu uzvra­ti osmeh. U sebi je računao koliko će uspeti da zaradi na ovom poslu — možda dovolj­no da kupi novi automobil — i kako će da objasni ženi i dc- ci zašto putuje u Evropu. U stvari, morao je sebi da pri­zna da je pristao na ovo samo zato što mu se ukazala prilika da, prvi put u životu, bar na kratko, odleti u staru, dobi’u Evropu. To je oduvek žclco. .. Još dž\ može da povede i poro­dicu .. .

Sengen je bio zadovoljan. Reči Vilbura Dejtona su ga primirile. Sada je najednom sasvim poverovao da je mogu­će da izbegne veću gužvu sa Okunijem. Kada mu je Alisa predložila da jednostavno ne­

NINĐA BR. 128 53

stanu iz gi'ada na neko vreme dvoumio se i nije mogao da poveruje da je sve to tako je­dnostavno. Sada mu se činilo da ćc to biti samo jedan uz­budljiv put, pa m akar se ma­lo i pomučili m enjajući avio­ne . . .

Kada je, nekoliko m inuta ka­snije, Sengen Ninigi izašao iz kancelarije privatnog detekti­va, Vilbur Dejton je bio toli­ko zadovoljan da je zaboravio da pita svoju sekretaricu da li se vratio onaj čovek koji jc dolazio pre gospodina Ninige, onaj sa štapom, koji se naglo setio da mora da obavi jedan mali poslić, a onda će ponovo doći. Vilbur Dejton je bio za­dovoljan.

Bio je zadovoljan i Sengen Ninigi. Toliko zadovoljan da nije Ili primcLio visokog m la­dića duge kose i sa slušalica­ma vokmena na ušima, koji jc sedeo na pločniku ispred ula­za u zgradu gde se nalazila de­tektivska agcncija. Taj dugo­kosi mladić je kroz nekakve napukle tamne naočari pogle­dao u Sengena dok je prolazio, a onda jc isključio vokmen i ustao, prišavši rubu ulice i mahnuo prvom taksisti koji je naišao . . .

Niti je dugokosi mladić bio samo mladić, niti je vokmen bio samo vokmen. Sigurno bi

se i Vilbur Dejton i Sengen Ni­nigi iznenadili kada bi utvrdi­li da se i iza čičice sa štapom i iza momka sa vokmenom kri­je lik Leslija Eldridža . ..

U liku ekscentrika sa štapom Lesli je ušao u detektivsku agenciju i uz mnogo praznih reči da bi skrenuo pažnju za­kačio je bubicu prisluškivača ispod ploče i'adnog stola Vil­bura Dejtona. Potom sc, što jc bilo veoma drsko, u podru­mu iste zgrade, pretvorio u dugokosog momka sa vokme­nom, koji je, u stvari, bio pri­jemnik sa kasctofonom na ko­me je sada bio snimljen ceo razgovor između detektiva i Sengena. Lesli je po ko zna ko­ji put zahvaljivao bogovinui što su nru podarili Sumiko, ne sa­mo zbog njene ljubavi, razu- mevanja i svih ostalih privat­nih i ličnih osećanja, već i zb­og toga što tako superiorno vlada tehnikom prepravljanja elektronskih spravica, pretva­rajući ih u prisluškivače i slič­ne aparate koji mogu biti od velike pomoći.

Leslija Sengen, bar za taj dan, nije više interesovao dovoljno da bi ga pratio. Obavio je ono što je hteo, a, osim toga, uz Pitovu pomoć, »otkačio« je Sengenove pratioce. Sada je trebalo delovati dalje, za šta mu je bila potrebna Sumiko.

54 NINĐA BR. 128

Morali su iskoristiti vreme dok u Sengenovom stanu nije bilo nikoga, da eliminišu i ne- Litralizuju sve one silne prislu­škivače koje jc organizacijii Okunija Ninige postavila. Jer, nije sc smelo dogoditi da raz­govor između Alise i Sengena, posle njegovog povratka od detektiva čuje bilo ko. Naroči­to ne Okuni. Preostalo je sa­mo da sc Alisa i Sengen na­vedu da promcne plan i, ume­sto u Južnu Ameriku, odu, re­cimo, u Australiju ili Indiju ili bilo gde drugde i — biče na sigurnom. Lesli jc mislio; »Ka­da sc vrate, Dženi Asano će već obaviti posao sa nasledstvom i Sengen će dobiti svoje mili- one . . .«

Taksi ga je vozio prem a Sen­genovom stanu. Ne obazirući se mnogo na taksistu, Lesli sc presvukao na zadnjem sedištu. Primctio je da ga vozač s vre­mena na vreme gleda, ali je u njegovim očima video i da ga taj prizor uopšte ne iznena­đuje — San Fi ancisko je bio prepun čudaka.

Ući u zgradu u kojoj se na­lazio stan Sengena Ninige za Leslija nije bilo mnogo teže nego otvoriti koverat sa tele­fonskim računom. Bio je toli­ko vešt da mu za brave odre­đenog tipa nisu ni bila potreb­na tehnička pomagala. Ot­

varao ih je prstima. Kada se našao u zgradi pogledao je na časovnik — bilo je oko tri, a dogovor je bio da Sumiko do­đe u pola četiri. Imao je do­voljno vremena da siđe u pod­rum, pronađe razvodnu kutiju za telefonske kablove i provc- ri da li tu ima prisluškivača. Međutim, pre nego što ode do­le odlučio je da proveri da li je Sengenov stan prazan.

Hitrim, mekotnim koracima uspeo se do stana .. .

I zastao kao gromom pogo­đen još na stepeništu, čim jc ugledao vrata!

Osvrnu se brzo oko sebe. Nije bilo nikoga, a nije ni ose­ćao ničije prisustvo. To je mo­glo da znači samo jedno — poruku koju je neko nožem pribio na vrata stana Sengena Ninige ostavio je neko ko već odavno nije u blizini!

Lesli priđe vratima. Poruka jc bila ispisana na nemarno istrgnutom papiru, verovatno iz neke obične, školske sveske. Rukopis je bio veoma tup, mnogo tuplji od noža koji je sve to držao pribijeno uz vra­ta . . .

Pisalo je: »Rođače! Alisa je kod mene u gostima! Očekuje te da joj se pridružiš ako imaš h ra b ro s ti. . . O. N.«

»Prokleti pasji sin!,« pomis­lio je Lesli. »Drzak je do k raj­

NINĐA BR. 128 55

nosti .. . Ali mi se čini da je načinio odsudnu grešku! Ko­načno!«

I Lesli je napustio zgradu nc dodirujući poruku, rešen da sačeka Sumiko na ulici. Po­ruka kojom je, eto, obavešten da jc Alisa Vajzer oteta me- njala jc planove . . .

jj:

Dženi Asano jc stigla pred zgradu suda tačno dva minuta pre nego što jc trebalo da po­čne pretres po jednom od slu­čajeva koji jc vodila. Bila jc van sebe imajući osećaj da ka­sni. Istrčala jc iz taksija kao bez duše i potrčala stepenica­ma prebirajući na brzinu u gla­vi sve ono sto je trebala da ka­že na prcticsu. Bio je u pita­nju prilično jednostavan slu­čaj ometanja poseda, i ne bi biio velike štete čak i kada se Dženi nc bi pojavila, ali onalo sebi naprosto nije smela da dozvoli. Njena savest je radi­la ubrzano terajući je da ubr­za i ostale delove osećanja, pa i samo telo.

Međutim, nije stigla do ula­za u sud. Na poslednjem ste- peniku joj se isprečila Sumiko!

— Oh! To si ti — dahnula je Dženi. — Otkud ti ovde?

Oprosti, ali kasnim. Možeš ii sačekati dvadesetak minuta dok odradiin .. .

— Ne! Ne mogu! — preki­nula ju je Sumiko čvrstim gla­som, proprativši to i pokret­om ruke kojim kao da jc htc­la da zaustavi Dženi.

— Nemoj se šaliti sa mnom, zaista kasnim — rekla je Dže­ni i zastala, panično bacivši pogled na ručni časovnik.

— Ovog puta ćeš morati da dopustiš .sebi da zakasniš — reče Sumiko gledajući prijate­ljicu ravno u oči. — Suviše jc važno! U pitanju su životi!

— Ne razumem . . . — rclila je Dženi i zakoračila prema vratima.

Sumiko jc uhvati za ruku. Dženi jc pogleda zapanjeno, sva zajapurena nc toliko od trčanja u/, stcpcnicc koliko od tog prokletog osećanja da ni za šta više nema dovoljno vre­mena.

— Moramo odmah da i'azgo- varamo — reče Sumiko. — Ne­gde gde nas niko neće. uznemi ravati.

— Ali, Sumiko. . . Pokušaj da shvatiš . . .

Pokušaj ti da shvatišreče Sumiko prigušeno, je r su u tom trenutku pored njih dve prolazili neki ljudi. — Alisa Vajzer, prijateljica Sengena Ninige, je kidnapovana!

56 NINĐA BR. 128

Šta! Dženi Asano jebukvalno zinula od iznenađe­nja.

Zaključivši da Dženi više ne­će pokušavati da se otme i po- begne u zgradu suda, Sumiko je povuče blago ali odlučno niz stepenice. Dženi se u jed­nom trenutku os vinu prema zgradi i uzdahnu nemoćno, a onda šapatom upita:

— Šta sc događa?— Okuni Ninigi je oteo Ali-

•su Vajzer — odgovori Sumi­ko. — Da li ti to nešto govori? Meni govori da je to samo uvertira za učenu pomoću ko­je Okuni želi da eliminiše Se­ngena iz tog tvog slučaja na- sledstva.

Dženi se više nije branila i dopustila je da je Sumiko do­vede do srebrnastog »ppršea« u koji uđoše obe istovremeno. Čim je Sumiko pokrenula vo­zilo, prateći pomno u retrovi­zoru prostor iza vozila, Dženi reče:

— Imam osećaj da ti i Les­li znate više o svemu ovome čak i od mene.

— Stvar stoji ovako . . . — re­če mirno Sumiko vozeći pro- sečnom brzinom bez naročitog cilja. — Okuni Ninigi je već bio kod Sengena i tražio od njega da potpiše nekakav do­kum ent kojim se odriče svojih roditelja. U međuvremenu su

Sengen i Alisa odlučili da ski­nu Okunija sa vrata tako što će se jednostavno pokupiti i izgubiti iz grada. Okuni je bio brži. Alisa je oteta i ne treba biti mnogo pametan da bi sh­vatio da će sada Sengen jedno­stavno učiniti ono što Okuni od njega očekuje.

— A li. . . A li. . . — zamuca- la je Dženi. — Kako taj Oku­ni zna za nasledstvo?! Čak ni Sengen za to ne zna!

— Okuni je profesionalni kriminalac, a takvi im aju mno­go ušiju i očiju, Dženi — reče Sumiko. — Nisam sigurna da si svesna koliko je taj čovek m^oćan i koliko spreman u.a sve da dođe do onoga do čega mu je stalo. U ovom slučaju mu je stalo do tog nasledstva iako uopšte nema prava na njega.

— Da li to tvrdiš ili naga­đaš? — upita Dženi. — Doku­menta iz Buši-muzeja još ni­su . . .

— Jesu! — preseče jc Sumi­ko. — Lesli i ja imamo ta do­kum enta i ona nedvosmisleno pokazuju da je Sengen pravi čovek. Okuni nije ni blizu kom­binaciji, ako me razumeš.

— Zašto mi niste to rekli preksinoć, za večerom? — upi­ta Dženi. — I tada ste već ima­li to, zar ne?!

NINĐA BR. 128 57

— Imali smo — odvrati m ir­no Sumiko — ali je Lesli hteo da proveri nešto.

— Šta?— Ovo — reče Sumiko i iz

kasete automobila izvuče re- portciski kasetofon. Uključila ga je i smestila direktno u Dženi no krilo.

Kaseta prvo zašušta nekoli­ko sekundi, a onda se iz ma­log zvučnika začu sasvim jas­no;

— »Molim ?Bio je to gias Vernona Blej­

na i Dženi ga jc odmah pi’cpo znala. Zatim .se začulo nešto kao kuckanje, struganje, a oiv da zvuk koji je mnogo podse- čao na otvaranje vrata na ko­lima.

— Gde je on? — upitao je Vernon Blejn,

— Pođite sa mnom — reče nepoznati muški glas.

Neko vreme su se čuli samo tihi koraci, zatim otvaranje vrata koje je po škripi mora­lo dolaziti od nekog ulaza u nekakvu građevinu. Potom . . .

— Biraš mesta za susrete koji mi se gade — rekao je Blejn.

— Gadi li ti se i lova kojom te plaćam? — upitao je grubi muški glas koji je nedvosmis­leno pripadao Okuniju Ninigi.

— To je glupo pitanje — od­vratio je oštro Blejn.

-— Nisam te zvao da raspr­avljamo o tome — rekao je Okuni. — Šta se dešava sa tim nasledstvom?

— Još uvek sc l adi — glasio je odgovor. — Postoji ro k ..,

— Te tvoje advokatske pra­zne priče ostavi za nekog glu­pog sudiju, Vernone! Ja hoću da znam koliko je daleko Sen­gen od te love i koliko sam ja blizu?

— Još uvek nc postoji dokaz u njegovu korist, ako tc to za­nima — govorio je Vernon Blejn. — Takođe još uvek nije trenutak da pred sud iznesemo ono što ide (cbi u ]irilog. Po­kušaj da shvatiš! Što kasnije iznesemo dokaze da si ti nas­lednik, to je m anja verovatno- ća da će sc naći neko da pro- verava autentičnost tih doku­menata.

— Šta im nedostaje? — Oku­ni se promuklo nasmcjao. — Rad je savršen! To su radila dva najbolja i'alsirikatora u zemlji.

— Ali se ipak radi samo o falsifikatima, zar ne?! Prvo će­mo sprečiti da dokumenta iz tog samurajskog muzeja izađu pred sud ■— objašnjavao je Blejn. — Bez njih neće biti do­kaza u korist Sengena. Sudija mi je lično objasnio te stvari. Bez dobrog dokaza Sengen ot­pada. Čim on otpadne, pojavi-

58 NINĐA BR. 128

će se dokumenti koji odgova­raju tebi. Da li ti je lo jasno?!

— A papir koji bi Sengen potpisao i kojim bi potvrdio da je, recimo, usvojen, odnos­no da nije sin svojili roditelja? Da li bi to bilo dovoljno dobro /.a sud? — upitao je Okuni.

Blagi Bože! Zar misliš oz­biljno?! Ja sam to rekao samo kao primer, kao pretpostav­ku. . .

— Sve što se može samo pretpostaviti moguće je, kao i bilo šta drugo — cerio se Oku­ni. — Imam načina da priti­snem Sengena da potpiše taj papir.

— Dogovorili smo se da ne­ćeš upotrebljavati silu —- reče Blejn, m ada mu se po glasu moglo zaključiti da ni sam u lo ne može da poveruje.

— Ko jc govorio o sili? — nasmejao se Okuni. — Reci m i... Ako takav dokument donesem tebi, da li ćeš moči sa njim nešto cla uradiš?

— Pa, budući da testament nalaže da potencijalni nasled- niei ne smeju da znaju ništa sve dok sud ne utvrdi istinu... Sengen se sigurno neće poja­viti pred sudom, zar ne?

— Osim ako je lud ili ima samoubilačke namere! — zaši- šta od smeha Okuni.

U tom slučaju bi sud pri­hvatio taj dokument i isklju­

čio mogućnost da Sengen dobi­je nasledstvo. Onda bih mogao da podnesem tvoja dokumen­ta. . .

— Nisi ti loš advokat — re­če prilično cinično Okuni. — Samo, imaš manu. .. Podmit­ljiv si!

Dženi Asano naglo pritisnu dugme i isključi kasetofon. Bledilo na njenom licu je go­vorilo više od reči. Bila jc za- prepašćena gotovo toliko da je osećala mučninu u utrobi.

— Lcp odlomak, zar ne?! — rekla je Sumiko. — Možda ni­si ni primetila da sam ja li­čno »ozvučila« tvog prijatelja Vernona dok ste bili kod nas Bilo jc teško odoleti iskušenju, a uz lo mi je i Lesli rekao da sluti nešto prljavo u vezi sa tvojim šefom. Znaš, Lesli nika­da nije pogrešio u svojim pre­ci oscćanj ima.

Neko vreme je Dženi Asano samo ću tala pokušavajući da se pribere, da u sebi proanali- zira sve što je tek saznala, da smesti svaiki detalj na svoje mesto. Ona jc bila odličan ad­vokat, veoma inteligentna oso­ba i nije joj bilo teško da zai­sta sklopi mozaik. Uzdahnula je duboko pre nego što je iz­govorila:

—- Znači, stvari stoje ova­ko. .. Okuniju se žuri, pa je oteo Alisu Vajzer i pomoću nje

NINĐA BR. 128 59

želi da prisili Scngenei da pot­pise taj suludi dokument, kao i da ga pratnjam a naprosto udalji od pomisli da zatraži bi­lo kakvu zaštitu ili pravdu. Okuni odlično zna za onu klau­zulu iz testamenta po kojoj nasledstvo ide u dobrotvorne svrhe ako i jedan od mogučih naslcdnika umre nasilnom sm­rću. Blejn mu je to morao re­ći, inače bi Sengen odavno l>io mrtav, zar nc?

— Ja sam sc, .sasvim iskreno, čudila što je još u živolu — T'cče Sumiko.

— Blejn ima pod kontrolom i mene i Sengena, a sada i te­be i Leslija — nastavila je Dže­ni. — S tim što on misli da vi tek treba da prihvatite taj posao u Kjotu, u Buši-muzeju. Na sreću, on nema pojma da vi već imate taj dokument. To nam daje prednost!

— Zvučiš kao da si naglo dobila inspiraciju za osvetu — reče blago Sumiko. — Ne ža­leći se!

— Ne! Znam o čemu govo­rim — reče Dženi. — Imamo još mnogo vremena pre nego što sudija zakaže poslednje ro­čište. Do tada moram pronaći gde Vernon čuva te lažne papi­re koji mogu Okuniju Ninigi obezbediti nasledstvo. Treba obavestiti policiju da je Alisa o te ta ...

— To neće moći — prekide jc mirno Sumiko. — Rekla sam ti da nemaš pojma .sa kim imaš posla. Okuni bi je ubio nc tre- pnuvši. Našli bismo njen leš sutradan u zalivu i lo je sve.

— U pravu si — složila sesasvim mirno i staloženo Dže­ni. — Imaš li neki bolji pre- dlog?

— Što se tebe liče, pokušaj da ,se ponašaš uobičajeno. Da­kle, nastavi da lomiš noge od žurbe i da kukaš kako nemaš vremena ni za šta, ali drži Ver­nona Blejna na oku sve vrcmc. Pijkušaj da sc domogncš tih lažnih dokinncnata. Pravi sc kao da smo Lesli i ja prihvati­li zadatak li vezi Buši-mu/.cja i polako nam, kao, pripremaj sve za pLit, a Lesli i ja ćemo otezati koliko god bude potre­bno. U međuvremenu ćc sc st­var sa Alisom već rešiti. Nju i Sengena ćemo skloniti na si­gurno pre nego što sc Okuni i snađe.

— Ko to? —• upita Dženi ne razumevajući do kraja.

— Lesli i ja imamo prijate­lje koji će nam pomoći. Ne brini — reče samouvereno Su­miko. — I, ne žaleći se! Pre­ko Vernona Blejna Okuni Me­sar može lako doći do tebe, tako da si izložena opasnosti. Ne smeš nikako staviti do zna-

60 NINĐA BR. 128

nj a da znaš sve ovo što govo­rimo!

— Razumem! — klimnula je glavom Dženi. — U stvari. .. Bojim se! Strašno se bojim, a li . . . izdržaću!

— Verujem da hoćeš — os­mehnu se ohrabrujuće Sumiko.— Nisi glupa. Znaš da misliš svojom glavom.

— Nadam se da je tako.— Sigurno je tako — potvr­

di Sumiko.U tom trenutku »porše« je

ponovo bio pred /gradom su­da. Sumiko zaustavi vozilo.

— Nemoj mi telefonirati. Ja ću već pronaći način da sc .sre­tnemo kad bude bilo potrebno. Shvataš Ii? — reče Sumiko.

— Blagi Bože! Nikada nisam ni sanjala da ću se naći usred nečega ovakvog — uzdahnu Dženi.

— Znaš li kako se kaže.. . Za sve postoji prvi put — osme­hnu se Sumiko.

Već sledećeg trenutka Dženi izađe iz kola i sva zajapurena jurnu uz stepenice suda. Kas­nila je. ..

Zureći prestravljeno u oštri­cu noža u ruci, Sengen Ninigi je besomučno pokušavao da sakupi ostatke naglo razbijene

svesti i razuma, trudeći se da smisli bilo šta logično ili bar razumljivo, ali mu to nije pola­zilo za rukom. Šok je bio pre­veliki. Poruku koju je taj nož držao pribijen za vrata proči­tao je samo jednom, mutnim pogledom od nenadano navrlih suza, shvativši da su to suze straha. Nije bio sasvim sigu­ran ni da li je dobro protuma­čio to što mu je poručivao Oku­ni Ninigi. Čak je, u trenutku kada je stupio u stan potpuno, zaboravio na to što jc pročitao i nekakvim sipljivim glasom je pozvao:

— A lisa...Naravno, niko mu sc nije

odazvao i tek tada je shvatio sav užas nečega što se dogodi­lo, a on nije bio tu čak ni da pokuša da spreči. Sada je sa­mo zurio u taj nož i nije znao ni šta da misli ni šta da oseća. Jedino mu se negde iz dubine svesti javljala nejaka i leluja- va misao o tome kako mu jc život razbijen, rasturen kao pokvarena deČja igračka, izgu­bljen, činilo mu se, jednom zauvek.

Sručio se na fotelju i dalje zureći u nož, a onda ga je od­bacio sa gađenjem i počeo da se osvrće po stanu tražeći tra ­gove otmice. No, stan je izgle­dao uredan kao i pre, onako kako ga je ostavila. Trebalo

NINĐA BR. 128 61

mu je mnogo snage da ustane, priđe malom baru u uglu i se­bi natoči čašu džina. Izgledalo iTiu je normalno da mu izvesna količina alkohola vrati samo­pouzdanje i moć logičnog raz­mišljanja. Međutim, već posle prvog gutljaja je shvatio da će mu od pića biti samo muka, pa je čašu odložio i otišao u kupatilo.

»Zašto on želi da se odrek­nem svoje jjorodice?«, pitao se Sengen. Nije mu bilo jasno za- slo bilo ko na ovom svetu ho­će da mu ogadi život, razru- ■ši sve ono sto je svojim radom i sposobnošću uspeo da stek- nc.

Ponešto razbistrenog uma ponovo je dohvatio poruku i pročitao jc nekoliko puta sva­ku rečenicu, svaku reč, pažlji vu mereći i tumačeći svako is­pisano slovo. Shvatio je da je Alisa oteta i da Okuni želi da on, Sengen, učini nešto da bi oslobodio Alisu. Pretpostavljao je da želi da se Sengen pisme­no odrekne porodice. Pomislio je; »Pa, dobro. Učiniću to ako time mogu da oslobodim Alisu! Još nije kasno da to učinim danas. Onda ćemo jednostavno otići u Južnu Ameriku i sve zaboraviti. Uostalom, moji ro­ditelji su odavno m rtvi i nji­m a neću načiniti štetu potpisu­jući taj glupi dokument. A Ali-

sa će biti slobodna i na sigu­rnom!«

Valjalo je samo pronaći Oku­nija N inigu.. .

U tom trenutku je zazvonio telefon. Sengen je načas ostao ukočen, a onda je preskočio preko pola sobe da bi grčevi­to dohvatio slušalicu...

— Sengen, rođače! •— začuo je glas Okunija Ninige sa dru­ge strane žice. — Kako se ose- ćaš u poslednje vreme?

— Alisa... — jeknuo je Sen­gen. —■ Da li je sve u redu sa njom?

— Ne brini mnogo za nju — glasio je odgovor. — Trenutno jc malo umorna, pa spava. Ina­če, ništa joj sc jicće dogodi­ti, osim ako Li ne odlučiš da izigravaš nacionalnog heroja, rođače!

— Sta hoćeš od mene?! Ka­ko mogu da vratim Alisu?

— Lako, rođače — reče ci­nično Okuni. — Poslaću svoje ljude da te doprate do mene. Oni odlično znaju put. Potpi- saćeš onu izjavu koju sam te molio da mi potpišeš i ja ču ti vratiti tvoju ribu neLaknutu. To je sve! Ali, ako budeš poz­vao pubove, maloj slatkoj Ali­si će se dogoditi čudne stva­ri. . . Znaš, ja ovde imam jed­no tridesetak službenika i sve su to pomalo zagoreli momci, odvojeni od svojih žena mese-

62 NINĐA BR. 128

cima. Jedva bi dočekali da se malčice iživljavaju na nečem zgodnom kao što je tvoja pti­čica. Posle mogu, što se mene tiče, i da je samci ju u fašira- ne šnicle. . .

— Gade! — zacvili bespomo­ćno Sengen. — Učiniču šta god tražiš od mene!

— Znao .sam da si razuman —■ cerio se Okuni. — Očekuj da moji momci svakog časa stignu po tebe. I, unapred im oprosti ako budu malo grubi. Znaš, oni nisu navikli na fem- kanjc. Sve što rade rade mu- •ški.

— Kako ču znati da ćeš po­štovati dogovor? — upita Sen­gen, a glas mu jc drhtao i od straha i od besa.

— Zaboga, rođače! — Oku-m se nasmejao. Ako mi uporodici ne možemo da veruje- mo jedan drugom, ko onda može!?!

Sengen jc zaustio da i/govo­ri bujicu ružnih reči — najru­žnijih koje jc znao ali sc veza prekinula prc nego što je izgo­vorio i jedno slovo.

Časovnik je pokazivao pola šest. Sengen stade da gnevno korača kroz stan pokušavaju­ći da se koncentriše, da utiša bes, da zamisli da li će uopšte biti u stanju da obuzda svoja uzavrela osećanja kada za ta­ko nešto bude vreme. Misao o

policiji mu se, doduše, javila, tili je odbio i da razmišlja o tome. Okuni Ninigi jc zvučao sasvim uverljivo kada je govo-lio o tome šta sc sve može do­goditi Alisi ako se policija umeša u sve to. Zatim mu je palo na pamet da pozove onog privatnog detektiva, Vilbura Dejtona, ali, kada jc bolje ra­zmislio, setio se sa koliko ne­pokolebljivog odbijanja je go­vorio detektiv objašnjavajući da naprosto ne želi da ima ni­kakvog posla sa Okunijem.

Koga jc još mogcio pozvati u pomoć? Sengen nije poznavao nikoga na svetu ko je bio u stanju da izađe nakraj i sa če­stim uličnim džeparoši ina ili otmičarima ženskih torbica, a kamoli sa ovejanim zlikovcem poput tog Okunija. Njegovo društvo su bili bezazleni iutc- Icktućilci, muzičari, ljudi ple­meniti, miroljubivi i daleko od svakog agresivnog ponašanja, a njemu jc sada potreban nckt) sa srcem, snagom, voljom, vc- štinom i drskošću — neko ko neće prezati ni od čega da bi se suprotstavio Okuniju. On sam za tako nešto nije bio u stanju, tako se osećao. To nije bilo svojstveno njegovoj priro­di, ni njegovom iskustvu ...

Potom je naglo osetio umor u udovima. Više nije bio u sta­nju da korača. Najednom je

NINĐA BR, 128 63

pomislio da bi bilo najbolje da lepo legne i zaspi i probudi se kada ovo što se događa i što m u liči na najružniji mogući san prođe. Tada će se možda ustanoviti da je ipak u pitanju samo san. Međutim, pogled na poruku na stolu i odbačeni nož u nglu sobe govorio je da nije reč o snu nego o stravičnoj ja v i . . . Seo je u fotelju. Zatim jc ustao, okrenuo fotelju tako da sedeći može da gleda pic- ma ulaznim vratima stana, a onda je ponovo seo i zurio ulii vrata iščekujući, mada mu nije bilo sasvim jasno šta ili koga čeka, . .

U stan se uvlačilo predveče­rje sa svojim sivilom koje je prekrivalo senke, a onda dođe tam a kroz koju su se samo nazirale daleke svetleće rekla­me grada. Sengen nije palio svetio u stanu, ne znajući više čemu bi to moglo poslužiti. Svcllcćc brojke na stonom ča- sovniku su govorile da je već devet i jedanaest minuta. ..

U jednom trenutku mu se učini da čuje nekakvo grcba- nje na vratima. Žacnu sc i uko- čiše mu se mišići. Pomislio je: »Stižu po mene!« Međutim, ka­da je bolje oslušnuo i ustano­vio da se ne čuje ništa, pomi­slio je da mu se odista samo učinilo. No, naterao je sebe đa

ustane i priđe vratim a da pro­veri da li su zaključana.

Nisu bila! Sengen pretrnu. Bio je siguran da jc dva puta okrenuo ključ u bravi kaca jc ušao, sa onom porukom i tim kretenskim nožem u rukama. Sada je ponovo okrenuo ključ i namakao lanac, zbunjen, sa novom ■ dozom straha koji mu se uvlačio pod kožu.

Vraćajući sc ka fotelji učini mu SC tla u konlrasvctlu, pre­ma prozoru vidi neku ljudsku figuru, tamnu kao noć i toliko brzu da jc promakla pic nego što je mogao da razluči đa )i se radi samo o njihanju zave- se ili nečem stvarnom.

Prisilio je sebe da priđe dr­htavim korakom prozoru. Nije pronašao ništa. Ipak, zebnja sc uselila u njegovo telo. Osvrtao se oko sebe gotovo panično. Onda je odlučio da upali svet­io. Ruka mu se tresla i sav se znojio dok jc prilazio prekida­ču,

Svetlost obasja stan i Sengen jc morao da stegne zube da nc bi jauknuo očekujući nešto st­rašno da se dogodi. Međutim, stan je bio prazan, izuzimaju­ći njega, i sve je bilo na svom mestu. Dahnuo je nekoliko pu ta, izbrisao znoj sa lica i kre­nuo prem a fotelji, jer su mu noge klecale.

64 NINĐA BR. 128

Tada sc začu zvono na vra­tima! •

Ponovni nalet straha na tren je paralisao Sengena. Nekak­vim do tada nepoznatim čulom predosctio je cla su to Okuni­jevi ljudi i da su došli po nje­ga. Zastenjao je od mučnine ko­ja mu je oblivala utrobu, a onda je pomislio: »Neka sc sve što pre završi!« Ustao je i ki'c- nuo prema vratima. Ruke su mu strašno drhtale i imao je osećaj da već samo skidanje sigurnosnog lanca traje minu- tima. Sa ključem je imao i ve­ćih problema. Konačno, otvo­rio jc v ra ta .. .

Ispred vrata je stajao onaj visoki, mršavi mladić, još uvek sa tamnim naočarima na nosu, koga je Okuni Ninigi zvao Tri­ger. Momak se isceri ulazeći u stan odgurnuvši pri tom ma­lo Sengena.

— Priznaj da si me čekao, frajeru — i'cčc Triger. — Nc znam samo zašto si tek sada upalio svetio. Da si to učinio ranije i ja bih ranije došao. Ne volim da ovakve stvari ra­dim u mraku, znaš. ..

Sengen izbrisa vlažne dlano­ve o pantalone, a onda upita nekakvim ječećim glasom:

— Hoćemo li poći?— Zuriš, a! ? — isceri se Tri­

ger. — Ama, ne brini! Mala je dobro.

— Voleo bih da se sve to završi — reče nesigurno Sen­gen. — Učiniću šta Okuni Ni­nigi očekuje od mene. Zašto čekamo?

— Čekamo moje ljude da dođu sa opremom — odvrati hladnokrvno Triger. — Nc mi­sliš valjda da ću tc tek tako odvesti gazdi u kuću. Mora da postoji procedura. Okuni Nini­gi nije bilo ko.

— Ljudi?! Oprema?! Kiikvi ljudi i kakva oprema?

Triger je samo pogledao Sen­gena prezrivo, a onda je prišao prozoru i razmaknuo zavese. Otvorio je oba okna, nagnuo se i nekome, tamo napolju, ma­hnuo rukom. Zatim sc okrenuo i rekao:

— Odavde ćemo tc izneti na nosilima. Tmaćcš i jedan mali povez preko očiju. Ne želimo baš da vidiš kuda ideš i gde ćeš stići. Ti si suviše glup da, bi sve to svario, ali forma je forma, zar ne?!

Sengen nije odgovorio. Sa mržnjom je gledao u Trigera, koji se ponašao kao da za ta ­ko nešto uopšte ne haje.

Trigerovi pomoćnici, ona dva crnca koje je Sengen već poznavao, uđoše bez kucanja, noseći nosila. Obojica su bili obučeni u bolnička odela. Čak su imali i pločice sa imenima na grudima, kao đa pripadaju

NINĐA BR. 128 65

nekoj bolnici. Sengen je shva­tio da oni žele da ostave uti­sak na sve koji budu prisust­vovali iznošenju da je on, Sen­gen, naprosto bolestan i da ga nose u bolnicu. Klimnuo je glavom nervozno i rekao:

— D obro... Hoćemo li sada da krenemo?

— Ne pre nego što zavrneš rukav — odvratio je iskeženo Triger vadeći kutiju sa špricom 17 džepa.

— Šta je to? — zaplašeno jc upitao Sengen.

Mere predostrožnostireče Triger. ~ U slučaju da se odnekle pojavi neki pravi doktor, usput, ćemo dokazati da si bolestan. Recim o... Od LSD-a!

Sengen ustuknu, ali crnci priskočiše da ga uhvate ...

U tom trenutku, neznano odakle i nekom neviđenom br­zinom, kao da se opredmetio iz samog vazduha natopljenog i prezasićenog opasnošću, poja­vi se čudna prikaza čoveka obu­čenog u odelo od crne svile, koje je prekrivalo celo njegovo visoko, mišićavo telo. Uski pro­rezi za oči bili su jedini otvor, a dugački mač u njegovim ru­kama jedino oružje!

Triger je bio isuviše iskusan u borbi da ga čak i tako izne­nadna pojava maskiranog izne­

nadi i izvukao je pištolj fanta­stičnom brzinom.

Dugačka oštrica katane sevnu munjevito i vrh oružja uz sik­tav zvuk preseče zglob na ruci koja je držala pištolj! Triger povuče ruku, ne još uvek sas­vim svestan bola.

Crnci su ustuknuli videvši čudnu pojavu sa mačem. Osta­doše tako zabezeknuti, i u tre­nutku kada se mač pljoštimice spusti neslućenom hitrinom prvo na slepoočnicu jednog od njih, a onda drugog. Bili su u dubokoj ncsvesti i pre nego Sto su njihova ogromna, teška tela dotakla pod.

— Šta je ovo? — otelo se prestravljenom Sengenu.

Tek tada je Ti'iger osetio bol u ruci i postao svestan da mu iz zgloba šiklja krv. Vene su bile presečene i mladić možda prvi put u životu oseti pravi bol i pravi, nepatvoreni užas. Razrogačenim očima je zurio u maskiranog borca, a usne su mu drhtale nekontrolisano i nije bio u stanju ni da jekne.

— Budite mirni, gospodine Ninigi — reče čovek pod mas­kom.

— Kako ste se vi stvorili ov­de? — upita Sengen zapanje­no.

— Kada sam rekao da bude­te m irni onda sam mislio i da držite jezik za zubima. Sada

66 NINĐA BR. 128

ja postavljam pitanja — reče čvrsto ratnik u crnom.

— D u h . . . — uspeo je da šapne Triger.

Taj duh mu se približio to­liko da je vrhom mača dodi­rivao mesto između Trigerov­ih očiju. Triger je taj vrh ose- čao i mogao je biti siguran da uopšte nije duh u pitanju.

— Gde je Alisa Vajzer? — upita maskirani čovek gledaju­ći čeličnim očima ravno u Tri- gerove od straha raširene že­nice. — Vemj mi da neću okle- vati da ti probušim to malo mozga što imaš ukoliko mi odmah ne odgovoriš!

Triger nije bio heroj. U stva­ri, bio je ortodoksna kukavica koja se čitav život krila iza pištolja. Ali, misao da bi mu se moglo dogoditi da ga ubije Okuni, ako progovori, natera- la ga je da učini nešto totalno nerazumno . . .

Zdravom rukom se mašio za džep, u kome je držao dru­go oružje, jedan »smit« skra­ćene cevi. Učinio je to, po so- pstvenom mišljenju, toliko br­zo da nije bilo šanse da ta m askirana kreatura uzmahne sabljetinom . . .

Pokret se jednostavno nije video. Bar ga Sengen nije vi­deo. U svakom slučaju bio je to ubod, toliko silovit da je vrh m ača prošao kroz čeone

režnjeve Trigerovog mozga da bi izašao na potiljak, usput razarajući ćelije, tkivo, krvne sudove . . .

Na tren je Triger ostao tako, ukočen, kao u zaustavljenom filmskom kadru, ncsvcstan da mu jc oštrica prosvii'ala glavu. Nije osećao bol. I umro je bez­bolno . . . Gotovo da nije bilo krvi!

— Uzmite na j neophodni je, gospodine Ninigi — reče bo­rac u crnom kostimu. — Mo- raćcmo promeniti vaše mesto boravka. Za vaše dobro, ako možete da mi verujete!

— Kuda ćemo? — upita šo­kirani Sengen.

— Na sigurno — odvrati čo­vek u crnom. — Tamo gde vaš Okuni neće moći pronaći.

— Alisa?! — zavapi Sengen.— Verujte mi! — reče pri­

kaza u tamnom. Sengen je vi­deo njegov pogled kroz prore­ze za oči. U tim očima je vi­deo čvrstinu i snagu i najed­nom je znao da u tog čoveka može da iina neograničeno po- verenje.

— U redu — rekao je. — Sa­mo da uzmem nekoliko sitni­ca . . .

Ninđa, međutim, to kao da nije čuo. Bio je zabavljen iz­nošenjem crnaca i mrtvog Tri­gera iz stana. Znao je da će ga Sengen poslu ša ti. ..

NINĐA BR. 128 67

A Trigera i njegove pomoć­nike je jednostavno ubacio u najbliži kontejner za smeće. Tačno tamo gde su odavno pri­padali!

U podzemlju San Franciska nikada nije bilo lako pronaći bilo koga. Starog Bonija je bi­lo najteže pronaći, jer se ni­kada nije dugo zadržavao na jednom mestu. Tabasko i’ it jc potrošio celo jedno pi e podne da ga pronađe. Konačno, na­šao ga je kako pretura po kan­tama smeća iza jedne radioni­ce koja je proizvodila mušku konfekciju.

— Covek nikada ne zna ho­će li na ovakvim mestima mo­ći da pronađe pristojne gaće— bilo je sve što je Boni re­kao kada jc primetio da mu Pit prilazi. — fesu li tebi pot­rebne jedne?

— Gaće su sasvim nepotre­ban deo odeće za pravog muš­karca — nasmejao se Pit.

— To ti možeš, dečko re­kao je starac. — Ja sam odav­no dobio ispisnicu iz tog klu­ba. Koji te vetar ponovo nano­si na m oju stranu?

— Isti kao i prošli put — od- rovorio je Pit. — Pivo i neke

važne stvari koje ti znaš, a ja ne znam, a voleo bih da znam.

— Nemoj samo da moram opet cki ti pričam o Mesaru Okuniju — namrSti se Boni.— Rekao sam ti sve što samznao, a to je otprilike sve što se i može saznati.

— Mislim da mi možeš po­moći da doznam i ponešto no­vo — reče Pit. — Nešto što se dogodilo u međuvremenu.

Starac konačno izvuče iz je­dne kante komad tkanine ko­ja nije, doduše, ličila ni na šta, ali sc po i/.razu njegovog lica činilo da jc pronašao upravo ono što mu jc bilo potrebno. Odmorivši pažljivo svoj pro­nalazak, zgužvao ga je i gur­nuo u džep iskrpljcnog i po- cepanog mantila, a onda sc okrenuo Pitu:

— Momče, nešto mi jc grlo suvo d a n as . . .

— Pa, pokvasićemo ga, ako je baš neophodno. Znam slu­čajno jednu krčmu u blizini u kojoj mi daju na veresiju, a imaju odlično, australijsko pivo.

— Fuj! — reče Boni otplju- nuvši u stranu. — Kengursko! No, kada nema ničega dru­gog . .. Hajdemo!

Nisu govorili dok se nisu smestili u separe jednog kafea u kome su se svi okrenuli gadljivo dok je Boni prolazio

68 NINĐA BR. 128

svojim veličanstvenim, pomalo prezrivim korakom bivšeg kra­lja ulica. Potom je Tabasko Pit naručio odm ah nekoliko krigli, a onda je rekao tiho, dovoljno tiho da ga je samo starac mogao čuti:

— Matori, Okuni je kidna- povao jednu ženu. Da li ti je to poznato?

— Pite, dečko, svašta se pri­ča na ulicama — reče starac oprezno, a stare, lukave oči preleteše preko prisutnih u ka- ilču. Budući da je to bilo mes­to gde se okupljaju šm inkeri koji nikada u životu nisu ni prošli pored pravog gradskog uličara i pacova, Boniju je bi­lo jasno da ne postoji opas­nost da ga bilo ko čuje ili ra ­zume o čemu se govori. Zato je nastavio sigurnije: -— Pomi- nje se neka žena sa kojom, kažu, Okuni ne zna šta će, ali je drži zbog nekih starih du­gova. Bojim se da takve obič­no završe u zalivu, spavajući sa ribam a .. .

— Ne bih da ti objašnjavam , m atoii — reče Pit — ah nije tako. Okuni ima mnogo razlo­ga. Toliko da se ispisuju sa sedam nula .. .

— Opa! — žacnu se Boni. ~ Ti znaš nešto više o tome, a došao si mene da pitaš.

— Ta žena je predm et učene— reče Pit. — Ne m oraš više

da znaš. Uostalom, i sam znaš p rav ila . . .

— Znam! — reče starac. — Što m anje znaš m anje možeš da istrtljaš! I, šta očekuješ od mene?

— Očekujem da mi pokažeš gde se nalaze tajna skrovišta Okunijevih frajera! — bio je direktan Tabasko Pit. — Ne­m am mnogo vremena. Ono sa ribam a i spavanjem u zalivu nije nemoguće, ukoliko se ta žena ne izvuče na vreme. Oku­ni sigurno nije dovoljno veli­ka budala da je drži u svojoj kući.

— Tražiš previše od mene, m ladiću —■ reče starac srčući pivo. — Ako me ukebaju da te vodim u obilazak njihovih rupa, o’ladiće me pre jutra!

— O’ladili bi i mene, kad bi me ukebali, zar ne?!

— Znaš šta, momče . . . Ne­kako sam razmišljao o tebi i došao do zaključka da si ti već od one tuče, onom prilikom, na crnoj listi Okunijevih man- gaša — reče starac zaškiljivši.— I ja sam sigurno ili lud ili suviše sta r što sad sedim ov­de i pijem tvoje kengursko pi­vo! Ali, dečko moj, ti si mi drag, a i imaš srce kao u bi­zona, a ja to znam da cenim, pa rizikujem. Ne zbog piva, m ada nije tako loše kao što se može očekivati.

NINĐA BR. 128 69

— Ne udvaraj mi se — nas­mejao se Tabasko Pit. — Ti si suviše star da se ženiš, a ja sam suviše muško da bih bio mladćv. Možeš h da mi poka­žeš ta mesta?

-— Naravno da mogu — is­ceri sc starac preko krigle. — Ali, sinko, ma koliko te voleo tako nešto je suviše opasno da sc radi samo za pivo.

— Nisam ni mislio da mi to učiniš zabadava ■— reče Pit mirno. — Reci cenu!

— Nismo na pijaci, mladi­ću! Osim toga, ja ne volim da se pogađam — starac frk- nu, obrisa nos nadlanicom, pa se osmehnu vedro. — Zamis­lio sara đa sebi kupim novo zubalo, dečko. Ovi ostaci zuba u glavi više nisu u stanju ni hamburger da sažvaću. A, vi­diš, ti prokleti zubari su sku­pi . . .

— Ne zamajavaj me, Boni! Reci koliko ti treba!

— Nemoj da padneš na du­pe, momče! — starac se us­pravi, kao da jc osećao da mu je to možda poslednja prilika u životu da u ruci ima neku veću svotu novca. — Treba mi tri hiljadarke!

— Neka bude pet — isceri se Tabasko Pit. — Ako kupiš zube za tri hiljadarke ispašće ti za dve nedelje. Za pet već

možeš računati da ćeš umreti sa njim a u ustima.

— Je r ti to mene zezaš, Pi­te?

— Sasvim sam ozbiljan, ma­tori — reče Pit. — Još veče­ras ćeš imati pet hiljada dola­ra, ako budemo imali sreće da nabasamo na Okunijevo skrovište u kojem skriva tu ženu. Da li je pošteno?

— Šta onda dangubimo?— starac je halapljivo ispijao pivo. — Ima toliko toga da se obiđe, a vremena do veče­ras je malo. Da krenemo . ,, A kako misliš da obilazimo sva ta mesta, kad se nalaze u svim dolovima ovog prokletog grada?

— Kako? Brzo! — iskezi se Pit.

Pola časa kasnije bili su u helikoptem , koji je za tu pri­liku iznajmio Pit. Pilot je bio njegov stari prijatelj i nije po­stavljao mnogo pitanja. Boni je bio zapanjen i u prvi mah je zazirao od bučne mašine, ali kada su se vinuli u nebo iznad San Franciska i kada je video veličanstveni pejzaž pod njima, starac se oslobodi i po­če glasno da uživa u tome. To­liko glasno da je Pit morao ti­ho da ga opomene zbog čega se uopšte nalaze tu gde su.

Sledećih nekoliko časova su leteli mahnito brzo, čas u jed­

70 NINĐA BR. 128

nom čas u drugom pravcu, prelazeći milje i milje. Prvo su nadletali Dejli Siti i Boni je pokazao četiri kuće koje su služile Okuniju kao sigurna skrovišta. U južnom delu Friš­ka bilo je čak šest skrovišta. Dugo su kružili iznad Barlin- gejma, jer Boni nije bio sigu­ran da li dobro prepoznaje zgrade u kojima su se nalazi­la m esta koja je Pit tražio . . .

Kada bi Boni pokazao mes­to, Tabasko Pit je pokazivao svom prijatelju, pilotu, pa bi se helikopter spuštao sasvim nisko i pravio nekoliko krugo­va iznad pokazane tačke. Za to víreme bi Pit doglcdom os­matrao. Bilo je sasvim nor­malno da ispred skrovišta bu­de neka vrsta straže, naročito ako u skrovištu ima nečega što treba dobro čuvati. Među­tim, nisu imali sreće. Ona me­sta koja su obišli bila su »čis­ta«.

Potom su ođicteli na sasvim drugi kraj, prem a severu. Iz­nad Saulita su kružili kratko, jer se tu nalazila samo jedna kuća za koju je Boni bio si­guran da pripada Okunijevim ljudima. Ni u skrovištima u Stinson Biču nije bilo razloga za zado't^oljstvo — ni ispred jednog nije bilo baš nikakvih stražara. Pet skrovitih mesta Okunija Ninige u San Rafaelu

dala su iste lezultate, izuzima­jući jedan staklenik za koji je Pit Iako utvrdio da se nc čuva pod stražom zbog kidnapova- nc osobe, već zbog marihuane koja sc masovno gajila u stak­leniku.

— Jesmo Ii obišli sve? — u- pitao jc pilot, koji doduše ni­je znao šta Tabasko Pit traži, ali je zato odlično poznavao svoju leteću mašinu. — Ima­mo goriva još samo za, otpri­like, pola časa!

— Čuo si šta kaže čovek, Bo­ni — reče Pit. — Vreme nam curi.

— Meni pričaš o vremenu koje curi, dečko . . . — iscerio sc starac. — Ostala su nam samo još dva mesta u Muri Vudsu.

— Možemo Ii još da obiđc- mo Muri Vuds? — upitao je Pit pilota.

— Još samo toliko, a onda trkom kući, inače ćemo sc par­kirati nekome na glavu — re­kao je pilot.

Nadlcteli su Muri Vuds. Me­đutim, tada su počele nevolje sa Bonijem, koji je posle ne­koliko m inuta m rštenja kona­čno priznao:

— Sranje! Nisam bio u ov­om kraju petnaest godina. To­liko se toga promenilo da ne mogu da se orijentišem!

NINĐA BR. 128 71

— Sad ml to kažeš, mato- ri! — dreknvio je Pit. — Po­trudi sc. Nemamo vremena!

— Uf! — uzdahnuo je Boni.— Đa sam mlađi barem pet godina .. .

— Misli Li na pet hiljada ra­zloga da mi pronađeš to što tražim, matori! — upozorio ga je Pit.

No, starčeve muke su po­trajalo još neko vreme. Čak je i Pit počeo da gubi nadu . . .

A onda Boni veselo reče:— Pazi, bogati! Stari ¿mto-

-bioskop još nisu srušili! Dir­ljivo!

— Kakve veze ima stari bio- skop?! — zareža Tabasko Pit.

— Ima — reče m irnije Boni.— To je mesto!

Pružao jc svoj čvornovati prst u to mesto sa oduševlje­nim osmehom na licu.

Pit reče pilotu da napravi nekoliko krugova iznad starog auto-bioskopa, što ovaj 1 uči­ni. . .

Več prvi pogled na prostor starog, ruševnog auto-biosko­pa mogao je Pitu reči da je sasvim moguće da je prona­šao pravo mesto. Na nekadaš­njem ulazu stajao je parkiran automobil, a ispored njega je šetkao nekakav čovek, sa te vi­sine sitan kao mrav, ali mrav koji je verovatno pušio cigaru, jer su se dimovi vijali oko nje­

ga kao oko omanje lokomoti­ve. Druga kola su bila nešto skrovitija — uglavljena izme­đu polurazrušenih zgrada toa­leta, u dnu prostora bivšeg me­sta za zabavu na koju odavno više niko u Frišku nije ni mis­lio. Pit se mogao zakleti da je primetio dva tipa kako mirno sede u kolima. Konačno, isp­red same zgrade, ne naročito velike, ali upadljive u uglav­nom praznom prostoru, nala­zio se čovek koji jc ne jiaroči- to prikriveno nosio nekakvu pušku preko ramena.

Pit pljcsnu Bonija po leđima od čega se starac zagrcriu:

— Zaradio si svoje nove zu­be, matori!

— Možemo li kući? — upita pilot.

— Vozi u nekakvu krčmu gde toče najbolje pivo u gra­du — veselo uzviknu Tabasko Pit. — Hoću da vas častim!

Možemo 11 to peške? — upita šeretski pilot. — Heli­kopter više nema goriva za ta­ko nešto.

— Nema veze. Može i peš­ke! — uzviknu obradovano sta­rac.

Tek na heliodromu, dok su čekali da pilot obavi formal­nosti pa da zaista krenu na ne­koliko tu ra piva, Boni se os- melio da upita:

72 NINĐA BR. 128

— Jesi li siguran da si pro­našao šta si tražio?

— Čini mi se da jesam — reče Pit. — Naravno, moraču da proverim, ali ču to učiniti sam i peške. Što se tiče tebe, budi večeras oko devet u »Ko- iibriju«! Znaš li gde je to?

— Tamo odakle su me izba­cili pre nekoliko nedelja — na- m ršti se Boni. — Naravno da znam.

— Sa ovim te neće izbaciti— reče Pit pa tu tnu starcu u ruke novčanicu od pedeset do­lara. — Tamo ću ti doneti lo­vu za kljove.

— Ama, dečko ... Je 1’ me zezaš ili si zaista ozbiljno mis­lio?

— B on i... — reče veoma oz­biljno Tabasko Pit. — Nema zezanja. Ova stvar je toliko oz­biljna da zbog nje mogu da Ic' te glave kao maslačkovo seme. Večeras ćeš imati svojih pet hiljadarki. Zaslužio si ih!

U advokatskoj agenciji b ra­će Blejn je oduvek važilo pra­vilo da između službenika ne­ma nikakvih tajni. Čak je i predsednik kompanije, Džuli- jus Blejn, držao svoju kancela­riju uvek otvorenu, a svoja dokumenta dostupna svim svo­

jim advokatima. U zgradi u kojoj se firma nalazila nije postojalo ništa slično šefu ko­ji bi krio nekakve tajne dosi- jee. Ono što bi, po službenoj dužnosti moglo biti tajno za­posleni u agenciji držali su u svojim kućama, ili u posebnom pretincu jedne ugledne banke. Dženi Asano je to znala i bila je gotovo sigurna da dokume­nta koja je Vernon Blejn pri­premao da bi, navodno, doka­zao verodostojnost polaganja prava na nasledstvo Okunija Ninige, ne mogu biti u firmi.

Budući da je, kao i ostali advokati, imala pristupa ban­kovnom pretincu, proverila je to mesto i, prem a očekivanju, nije našla ništa. Zaključak je bio jednostavan — falsifikova- ni dokumenti su se nalazili u kući Vernona Blejna, sa one strane Bej Bridža, u istočnom San Francisku. Ona je pozna­vala tu kuću, je r je već neko­liko puta bila u njoj.

Odnosi između Dženi i Ver­nona bili su, blago rečeno, ču­dni još od dana kada je Dženi stupila na posao u firm i bra­će Blejn. Jedini od braće neo­ženjen, Blejn, je važio za čo­veka koji voli bukvalno da »opipa« novu robu. Dženi se sećala reči jedne od žena-advo- kata, koja joj je, prvih dana rada u firmi, rekla:

NINĐA BR. 128 73

— Izgledaš dovoljno dobro za jednu večeru sa Vernonom. Pažljivo biraj je la . ..

Bila je to pakosna primed- ba, ali je Dženi olako prešla preko nje. Međutim, zaista, već treće nedelje rada u firmi, Ver­non ju je pozvao na večeru. Dženi je glatko odbila, ne ob­jašnjavajući zašto ne želi ve- Čei'u sa jednim od vlasnika age­ncije. U prvi m ah se uplašila da ćc je to koštati pogoršanih odnosa sa Vernonom ili smet­nji u poslu, međutim Vernon je, uz džentlmenski osmch, pro­sto zaboravio da je odbijen i bio je prem a Dženi veoma lju­bazan, uvek vrlo korektan u poslu i nije joj više predlagao ništa. No, to je bilo samo za­tišje pred b u ru ...

iskoristivši rad na jednom komplikovanom slučaju, Ver­non je ponovio svoj predlog, ubedujući Dženi da bi to mog­la biti samo prijateljska veče­ra. Bio je uporan i Dženi je ko­načno pristala. Večera je pro­tekla krajnje bezazleno. Ver­non je nije ni pipnuo. Tako je počeio nešto nalik na prijatelj­stvo, koje je vremenom posta­jalo sve prisnije i prisnije i ka­da je Dženi shvatila da je to bila samo mužjačka taktika Vernona Blejna, već se nalazi­la u njegovoj postelji. Jednom i samo jednom, i to bez uživa­

nja, ali zato sa velikom dozom kajanja. U razgovoru, posle te noći, objasnila je Vernonu da bi bilo najbolje da se vra­te dva koraka unazad i nasta­ve samo prijateljstvo. Nije zna­la da li zbog toga što se poka­zala kao loša ljubavnica, ili možda zbog toga što je bila ubedijiva u objašnjavanju svo­jih razloga, Vernon više nije insistirao. Od tada su njihovi odnosi bili nešto hladniji, ali dovoljno bliski da njega izabe­re za pratioca kada ju je Su­miko pozvala na večeru.

Sada jc u Dženi Asano klju­čao bcs. Prvo nije mogla da poveruje da je Vernon Blejn toliko dvohčan i pokvaren da kuje zavere sa Okunijem Nini­gom. Nije želela da poveruje u to. Međutim, pažljivo analizi­rajući sve dokaze, kao i neke sitne promene u Verno novom ponašanju posleđnjih meseci, tačnije otkako su dobili na ra­zm atranje taj testam ent Nini­gi, lako je došla do zaključka da je, eto, Vernon Blejn samo jedna sitna, prodana duša i ni­šta drugo. Sve ostalo Što je po- sedovao bila je samo jeftina pozorišna šminka na koju su »padale« samo osobe koje ni­su dovoljno znale o njemu. Ona je, sticajem okolnosti, zna­la isuviše!

74 NINĐA BR. 128

Znala je da te večeri Vernon neče biti u svojoj kući — biće na nekoj aukciji slika i sigur­no se neće vratiti pre deset. No, potrudila se da ostavi u ti­sak kao da o tome nema poj­ma, pa je uzela dosije Ninigi, sela u svoj automobil i odvez- la se u istočni San Francisko trudeći se da uverljivo odglu- mi naivku kada joj je Verno- nov batler, ukočeni Majki San- tini, rekao:

— Gospodin Vernon nije kod kuće. Vratiće se kasno, bojim se.

— Oh! — uzdahnula je Dže­ni. — Sada baš ne znam šta da radim? Đa li da ga čekamili da sc vratim kasnije. U pi­tanju jc nešto vrlo važno. On bi morao večeras da vidi ovo. ..

Mahnula je fasciklom sa do- sijeom batleru ispred nosa. Njen odlučan izraz lica, među­tim, nije pokolebao batlera:

— Mogu samo đa vam kažem da mi je gospodin izričito na­redio da ga ne uznemiravam večeras. On je na aukciji i ne smem da ga zovem čak ni pu­tem pejdžera.

Dženi se snebivala nekoliko trenutaka, a onda stisla zube i hitro kliznula pored batlera u kuću, izgovorivši:

— U tom slučaju ću ga sa­čekati u njegovom kabinetu, ma koliko dugo trajalo. Usput

ću obraditi neka dokumenta tako da će ih Vernon imati, praktično, »sažvakane« kada sc vrati. Molim vas, donesite mi čašu svežeg soka od narandže, slabiju kalu i potntđite se da me ne uznemiravate dok ra­dim!

Majki Santini je poznavao Dženi Asano. Osim što je jed­nom provela noć sa njegovim gospodarom, nekoliko puta c dolazila, čak i kasno uvcčc, da radi sa Vernonom na tim nji­hovim advokatskim poslovima. Batler je na neki način pošto­vao Dženi. Zato je hladnokrv­no zatvorio ulazna vj-ata iza nje, požurio da joj otvori vra­ta kabineta gospodina Verno­na, a onda se uputio u kuhinju da joj spremi kafu i sok. Kole­ge gospodina Vernona su često dolazile ovamo da rade i u ])o- našanju Dženi Asano, za batie­ra, nije bilo ničega sumnjivog.

Tek kada se našla u radnom kabinetu Vernona Blejna, Dže­ni je osetila kako joj srce lupa od uzbuđenja. Do tada je sve prošlo kako treba, ali već sa­ma pomisao na ono što je na- meravala da učini izazivala jc u njoj nekakvu čudnu drhtavi­cu. Rekla je sebi: »Dženi, smi­ri se i ponašaj se normalno! Ko zna, možda od tvoje uloge ne zavisi samo nasledstvo ne­

NINĐA BR. 128 75

kog tamo Sengena Ninige, već i tvoja rođena koža!«

Smestila sc za Verno nov ra­dni sto i izvadila čitavu gomi­lu dokumenata iz dosijea. Ka­da jc batler doneo kafu i sok već je mogao da primeti kako se Dženi zadubila u posao, i to toliko da ga gotovo nije ni primetila. Tek kada je on bio na vratima, ona je podigla gla­vu sa papira i rekla:

— I, molim vas, nemojte me uzncmiravati. Jedino mi javite kada stigne gospodin Vcj non.

Ranija iskustva u radu u Vc- rnonovoj kući govorila su Dže­ni da će batler doslovce poslu­šati uputstva. To joj, naravno, nije smanjilo osećanje strep- nje. Užasno se bojala, ali je po prirodi bila osoba kakvoj bilo kakav i koliki strah mobi- liše sva druga osećanja i spo­sobnosti. Sačekala je nekoliko minuta, a onda je počela da radi ono zbog čega je došla .. .

Izvršila je kompletan pret­res Vernonovog pisaćeg stola, kao prvo. Svaki papirić je pro- verila nekoliko puta. Tražila je tajne fioke, ispitivala moguć­nost koja bi dozvolila da se ne­kakav papir zavuče ispod das­ke na stolu. Otvarala je svaku kutiju, sve fascikle, tražeći bi­lo šta što bi se uklopilo u sli­ku onoga što je tražila. Potom je prešla na ostale delove na-

meštaja. Zavirivala je čak i na poleđine slika na zidovima. Po­dizala je vaze i svetiljke, otvo­rila jednu skupocenu šahovsku garnituru od slonovače, pro- veriia da It jedna stai'a afrič­ka ratnička maska, na zidu, možda ne krije nešto. Nije pro­našla ništa.

Imala je vremena dovoljno da ceo postupak još jednom ponovi proširivši pretragu na podne obloge, tapiserije, zave­se, b a r . .. Tek kada se pošteno umorila od toga zastala je i zaključila da postoje još sve­ga dva mesta gde bi Vernon mogao da krije te falsifikate, ukoliko se uopšte nalaze u ka­binetu.

Znala jc za postojanje sefa koji se nalazio na prilično neu­običajenom mestu u iz-nad prozora, prekriven jednim malim platnom nekog novoze­landskog slikara, bez rama. Bi­lo je to teško dostupno mesto. Bez lestava sc nije moglo do te slike i do sefa, ali je Dženi bila odlučna da pokuša. Proce- njivala je visinu stola, stolice, zatim uglavnom prazne komo­de koja je sadržavala samo ne­koliko prim eraka časopisa... No, sve joj je to izgledalo ne­sigurno. Osim toga, ona svaka­ko nije bila vična obijačkom zanatu, a kombinaciju za otva­ranje sefa nije znala i u jed­

76 NINĐA BR. 128

nom trenutku se upitala: »Za­što i da se pentram gore kada ne mogu da otvorim tu prok­letu stvar!«

A onda joj se po glavi poče­la vrzmati jedna ideja, nastala na osnovu jednog kratkog i bledog sećanja iz vremena ka­da je prvi put boravila u Ver- nonovoj kući. Bili su tu još ne­ki ljudi i reč je bila o vredno- stima koje čovek m ora da dr­ži pod sigurnim ključem. Tada je Vernon rekao:

— Ono najvrednije što imam, a toga nema mnogo, držim u sefu, i to je toliko sigurno da čak ni ja ne znam kombinaci­ju napamet. Uvek kada želim da otvoi'im sef moram da pi­tam za dozvolu svoj kom pju­ter.

Kompjuter! Dženi se isceri od zadovoljstva. To je bilo dru­go mesto na kome je mogla pronaći šta traži, a ujedno, uz malo sreće, i kombinaciju za sef. Poput svih zaposlenih u agenciji braće Blejn prošla je višcmesečni kurs upotrebe svih mogučih programa i, morala je sebi to priznati, bila veoma napredan đak. Nije uopšte su­m njala da je u stanju da isce- di iz Vernonovog kom pjutera sve što može.

Uključila je moćnu spravu i počela da ubacuje disketu za disketom veoma brzo prelaze­

ći sa »jelovnika« na »jelovnik«. Zaustavljala se tek kod stvari koje bi joj se učinile sum nji­vim, a onda ih hitro provera- vala pa nastavljala dalje. Bila se toliko zadubila u taj posao da nije ni pomišljala da pogle­da na časovnik, a vreme je neu­mitno p ro ticalo ...

Uma o nije uzviknula od sre­će kada je pronašla na jed­noj disketi inicijalc O. N.l Ni­su bili zaštićeni šifrom niti skremblovani, pa je lako ostva­rila dostupnicu tim memorija­ma i pronašla čitav dosije o Okuniju Ninigi na jednom me­stu. Stvar je bila prilično obim­na i između ostalog jc sadrža­la neke dokaze protiv Oku­nija koje bi sve policijc na svetu sigurno mogle da pozo­le. No, nigdc nije uspela da pronađe ništa što bi taj dosi­je vezao za slučaj naslcdstva, a preko toga i za falsifikovana dokumenta. Nekoliko trenuta­ka se dvoumila, a onda je ip­ak tu disketu strpala sebi u džep, nadajući se da Vernon to neće primetiti, barem slede­ćih nekoliko dana, a samo to­liko joj je bilo potrebno . . .

Ni sledećih nekoliko diske­ta joj nisu donele ništa. A, on­da — bingo! Jedna disketa je bila zaštićena šifrom! Dženi je bila više nego sigurna da ona sadrži tajne od kojih bi bar

NINĐA BR. 128 77

jedna mogla da bude ona koju je ona došla da otkrije.

To da je bila odličan đak na kursevima iz upotrebe kompju- tei'a sada je trebalo da doka­že. Valjalo je pronaći »ulaz« u šifru — provaliti zatvoreni sistem memorija. Ona je zna­la kako se to radi — ali samo teoretski. Nikada nije pokuša­la da praktično sprovede u dé­lo ono što je, samoinicijativ­nim izučavanjem, uspela da savlada. Sada je trebalo tu te­oriju pretvoriti u praksu i Dže­ni je udahnula nekoliko puta duboko pre nego što je krenu­la sa »provaljivanjem« . ..

Čitava operacija nije trajala duže od pet ili šest m inuta i Dženi je bila zapanjena što je— uspela!

Poskočila je na stolici kada se »biava« u memoriji otvori­la i po ekranu su pokuljali po­daci. No, veće iznenađenje je bilo ono što je na tom ekranu č ita la . . . Osim svih mogućih brojeva vezanih za ličnost Ve­rnona Blejna, do broja vozač­ke dozvole do broja kartona kod njegovog zubara, tu su bi­li i nekakvi kratki dosijei sa imenima, adresam a i brojevi­ma telefona mnogih žena, iz­među njih i njeni podaci. Po datum u koji je stajao uz njen mali dosije koji je odgovarao onoj glupoj noći koju je pro­

vela u Vernonovoj postelji zna­la je da slični datum i uz ime­na drugih žena znače isto. Ver­non Blejn je vodio kom pjuter­sku dokumentaciju svog sek­sualnog života!

— Kopile mužjačko! — pro- cedila je kroz zube Dženi Asa­no.

— No, to je nije intcresova-lo, m ada je želela da jedno­stavno sve to uništi. Tražila jc dalje. Na samom kraju zapisa pionašla je ono što je tražila— jasno i čitko tu je bila is­pisana kombinacija /.a otvara­nje sefa!

— Sad si moj, Vernone! — šapnula je i ostavivši kom pju­ter uključen ustala je i počela da gura sto prema prozoru iz­nad koga sc nalazio sef.

Potom je dónela stolicu i učvrstila jc kako je najbolje znala. Svukla je cipele i bosa se uspela na tu skalameriju, veoma oprezno i vodeći raču­na da zadrži ravnotežu koja joj je bila neophodna da bi se pozabavila bravom na se­fu . . .

U času kada je spustila prs­te na bravu vrata kabineta su se otvorila i u njima su se uka­zali batler i Vernon!

Dženi je preko ram ena ugle­dala n jih dvojicu i istovreme­no izgubila ravnotežu. Tresnu- la je na pod svom snagom, od­

78 NINĐA BR. 128

skočivši munjevito i oslonivši sc na noge, zapanjena i upla­šena. Nije imala vremena da misli koliko se udarila i da li se povredila.

Vci'non je bio bled kao is- prana pelena i nije progovorio ni reči. Samo je dao znak gla­vom batleru da se ukloni i ov­aj izađe zatvorivši vrata za so­bom. Vernon je bez žurbe pri­šao svom stolu ne gledajući u ukočenu Dženi. Bacio je pog­led na papire . . .

— Ne moraš mi ništa objaš­njavati — procedio je.

Dženi i nije namcravala ni­šta da objašnjava. Jedino jc imala na umu da želi da ne­stane, da se izgubi, da postane nevidljiva, da zauvek napusti iu kuću, da zaboravi na Ver­nona Blejna, na Sengena Nini­gu, na Mesiira Okunija, nii sve . . . Užas koji ju je obuzeo bio jc jači od bilo čega!

— Osobe koje se bave stva­rima kojima se ti trenutno ba­viš obično nose rukavice — go­vorio je naoko mirno Vernon Blejn raskopčavajući svoj sa­ko. — Tvoja je greška što to nisi učinila.

Okrenuo se prema malom stolu sa kompjuterom, Zenice mu se suziše kada je shvatio da je njegova tajna disketa »provaljena« i da je Dženi ima­

la i vremena i priliku da saz­na sve što je na njoj.

— Nadam sc da si svesna da su tvoji otisci Jia bravi mog sefa — rekao je i tada po pr­vi put pogledao u Dženino li­ce koje je bilo bez kapi krvi. Zavukao je ruku pod pazuho i odatle izvukao revolver. — Preostaje mi jedino đa odbra- nim svoju imovinu . . .

— Ne! ■— zavapi 1 a jc Dženi a glas joj je došao ne iz grla, činilo joj se, već iz dijalragme.

— Ne ostavljaš mi nikakav izbor — rekao je Vernon Blejn hkidno. —- Nemoj sc praviti naivna. Znam dobro šta tražiš, mada ne znam kako si dozna­la za moj mali dogovor sa po­sebnim klijentom. U selu se nalazi jedino jedan meni drag dokument i ništa drugo. Ako nisi tražila to, šta si drugo Iražila?!?

Dženi je gledala u otvor ce­vi revolvera nesposobna da mi­sli. U glavi joj je tutnjalo, a pogled joj se mutio. Jedino se u jednom trenutku uplašila da će se onesvestiti . . .

— Ipak, uštedeću sebi nez­godna objašnjavanja pred po­licijom i neću te ubiti ovde— reče Vernon Blejn. — Po­stoji mnogo načina da neko nestane bez traga. I, ako mo­žeš da mi veruješ, Majki San- tini, moj vemi batler, odlično

NINĐA BR. 128 79

zna kako se takve stvari izvo­de. Pre nego što sam ga uzeo u službu bavio se upravo tim stvarima . ..

Držeći revolver uperen u Dženi, Vernon priđe vratima, otvori ih i kratko pozva batle­ra. Miijkl Santini se pojavi.

— Da li neko zna da je gos- jiodica Asano ovde večeras? — upita Vernon batlera.

— Koliko ja znam niko, os­im mene i vas — odgovori mirno batler.

Onda, sm atrajm o da ni­kada i nije bila ovde — isceri se Vernon Blejn. — Otpratićeš gospođicu Asano i predati jc našem prijatelju Okuniju. On će znati da ceni takav poklon. Reci m u da bi bilo pametno da iza nje ne ostanu nikakvi tragovi.

Tek tada je Dženi osetila da joj niz obraze liju ljute krup­ne suze koje nije ni znala ni htcla da zaustavi. Ipak, gnev jc u njoj bio toliki da je smog­la snage da izgovori:

— Pokvareno kopile! Ubico! Ti si, u stvari, jedno najobič­nije pasje go . . .

Nije uspela da dovrši reče­nicu. Presekao ju je prasak stakla koje se rasprskavalo. ..

Kroz zatvoren prozor u kući je upao čovek m askiran čud­nom crnom odećom. Izgledao je kao duh. Iznad levog rame­

na mu je virila drška čuvenog samiu’ajskog mača!

— Proklet bio! — zarežao je Vernon Blejn i okrenuo re­volver prema pridošlici.

Ninđa je mahnuo rukom i šum šurikena ispuni prostori­ju — čelična zvezda se zabo- dc u zglob Vernonove ruke, a revolver mu pade na pod, da­leko od njegovog doma.šaja.

— Bojim sc da ova žena ne­će sa vama nikuda večeras — rekao je maskirani prilazeći.— Ona ćc sa mnom.

Majki Santini načini pokret kao da će da se maši za piš­tolj koji je držao za pojasom na leđima. Pokret ninđinc ru­ke ga jc u tom sprcčio.

— Bilo bi pametnije da dr­žite ruke dalje od oružja, obo­jica! U protivnom ću vas na- terati da svojim očima gleda^ te kako vam iz kukavnih tela ističe i poslednja kap krvi! Nemate pojma koliko to dugo traje!

Vernon, koji se držao za ra­njeni zglob, i batler sc nisu micali. Sada je na njih bio red da budu prestravljeni. No, ni Dženi nije bila mirna. Po­java stravične prilike koja je u stanju da učini fantastične stvari i da izgovori takve pret- nje uterala joj je još veći strah u kosti. Nije imala pojm a ni

80 NINĐA BR. 128

ko je taj čovek, ni zašto želi da ona pođe sa njim . . .

— Hajdemo, gospođice Asa- no — reče maskirani gurnuvši batlera da bi Dženi mogla da prođe kroz vrata. — Nemamo previše vremena. Policija je več na putu ka spokojnom do­mu uglednog gospodina Verno­na Blejna. Zamislite, neko im je anonimno poslao dokaze da kuje nekakvu podlu i podmuk­lu zavcru sa izvesnim Okuni­jem Ninigom.

— Tek na tc reči Dženi je povcrovala da sc maskii aiii na­lazi na njenoj strani i da mo­že, koliko god joj jc to strah dozvoljavao, da ima poverenja u njega.

Izašli su iz kučc i sa prvim điihom svežeg vazduha koji joj je ispunio pluča Dženi oseti kako joj se mozak bistri. Ose­tila jc još nešto — kako je uopšte nije briga šta će sc do­goditi sa Vernonom Blcjnom.

Pored nje je brzo koračao čudni, maskiiani čovek, za ko­ja jc znala da predstavlja ne- cakvu mitsku figuru iz tradi­cije zemlje njenih predaka . ..

I *

Sengen Ninigi je sedeo u ne­poznatoj sobi, u ■ nepoznatoj čuči gledajući u čudu kako

se tom kućom sa lepršavom lakoćom kreće ona novinarka koja je dolazila u njegov stan da obavi nekakav razgovor. Otkako jc bukvalno bio done­sen u lu kuću, nesvestan sa­svim šta se sa njim događalo na putu do kuće i ne sasviin siguran ko je i kakav je bio č(jvck koji ga je tu doveo, nije pi'ogovarao ni reč. Istovreme­no, na svoje sopstveno iznena­đenje, nije osećao strah. Kao da sc dogodilo nešto, vezano /a lu kuću i tu mladu Japan­ku sto ga je oslobodilo stra­ha.

Sumiko takođe nije razgova­rala sa Sengenom. Znala jc da je Lesli na njemu primenio veštinu bi’isanja pamćenja i bi­la jc sigurna da Sengen više ne pamti ninđu, niti zna kako je đospco tu. Pripremala je čaj i čislila ananas. To je bez reči iznela pred Sengena, koji stidljivo poče da jede i pije. Sumiko je za to vrcmc otišla u dl ugi kraj kuće i obavila te­lefonski razgovor sa Tabasko Pitom, koji jc, po dogovora, čekao poziv. Ono što jc čula obradovalo je Sumiko i sada je samo čekala da se pojavi Lesli.

Časovnik je pokazivao nešto iza jedanaest kada se Lesli po­javio. Sumiko ga otprati do sobe u kojoj je bio Sengen.

NINĐA BR. 128 81

— Nadam se da vam je ov­de udobno — reče Lesli m ir­nim, prijateljskim glasom, a Sengen ga pogleda iznenađeno, ali još uvek bez trunke straha, iako je njegov razum govorio da bi trebalo bar da se oseća nelagodno.

— Ne razumem šta ja tražim ovde? — reče Sengen nesigur­no.

— Ne brinite — reče Sumi­ko. — Nalazite se među prija- Icl jima. Ovde ste sasvim sigur­ni.

— Moglo bi se reći da ste ovde da biste pronašli svoju sudbinu — dodao je Lesli os- mehnuvši se.

Znao je da Sengen još uvek nije mogao da razume o čemu to govori. Ipak, Sengena su te reči ohrabrile, m ada su zvuča­le krajnje čudno.

— Mogao bih i ja nešto da pojedem — reče Lesli na ja­panskom, prateći Sengenovu reakciju kako bi proverio dali ga i on razume. Međutim, reakcija je bila samo čuđenje i potpuno nerazumevanje ne­poznatog jezika. Lesli zato na­stavi okrećući se Sumiko: — Ovde je Dženi. I nju sam us­put obradio tako da se neće sećati ničega, osim da si je ti pozvala da svrati do tebe. U kolima je. Pođi po nju i dove-

di je. Vreme je da ovom mla­dom čoveku objasnimo Šta se s njim dešava.

— Javljao se Pit — reče Su­miko sa osmehom. — Uspeo je. Doći će kasnije. Spreman je za akciju.

— Da li vi to između sebe govorite japanski, — upita Sen­gen još uvek začuđen.

— Naravno — reče Lesli. — Moja prijateljica iina japanske krvi, ako niste primetili.

Sumiko je prvo dónela ne­koliko lakih jela i stavila ih pred Leslija, a onda otišla da uvede u kuću Dženi. Za to vre­me je Lesli jeo ne govoreći ni­šta. Sengen je činio isto, a u njemu je rasla radoznalost. Najednom je imao osećaj da je taj čovek, njegov domaćin te noći, zaista u pravu — či­nilo mu se da ovde, u nepo­znatoj kući, ima sastanak sa sudbinom.

Kada su u«*sobu ušle Dženi i Sumiko, Lesli ustade da do­čeka Dženi, koja se još oseća­la prilično smušeno. Žmirkala je zbunjeno i osećala neku vrs­tu vrtoglavice. Zadnje čega se sećala bilo je da pokušava da se popne i otvori sef u kući Vernona Blejna. Najednom, sve posle toga je bilo jedno­stavno prazno, osim neke ne­

82 NINĐA BR. 128

mušte poruke koja joj je kuc­kala u mozgu da treba da se sastane sa Sumiko.

— Da budem iskrena, nc sc- ćam se kada si mc po/vala — reče Dženi. — Ali, nešto me je natcralo da dođem.

Tek tada jc prepoznala Sen­gena Ninigu. Dženi sc osmeh­nu mladiću kao starom prija­telju, dok ju je on posmatrao sa iskrenim nerazumevanjem.

— Ne verujem da ste imali prilike da se upoznate — re će Lesli. — Ovo je gospođica Dženi Asano, advokat koji vo­di slučaj nasledstva koje je vama ostavio vaš rođak Haku­in Ninigi. A, ovo jc Dženi, Sen­gen Ninigi, potomak samuraja. U stvari, da budem do kraja precizan, poslednji živi ronin.

— Ronin?! Nasledstvo?! — zapanji se Sengen. — O čemu vi to, ljudi, pričate?

— Bojim se da nisi previše taktičan, Lesli ~ reče Dženi.— Okej, gospodine N inigi. . . Iako ne bih, možda, smela da kršim klauzule testamenta, okolnosti me primoravaju đa vam sve otvoreno kažem.

— Ja zaista ne razumem — Sengen je očima prelazio sa Dženi na Leslija, a sa njega na Sumiko.

— Bojim se da ste se, ni krivi ni dužni, našli usred jed­

ne veoma opasne afere — reče umirujuće Sumiko. — Lesli i Dženi ćc vam objasniti sve što vas može interesovati.

— Ko ste vi, ljudi? — upita Sengen namrštivši se. Ono što ga jc najviše zbunjivalo bilo je osećanje da tim ljudima naprosto mora vcrovati.

— l^rijatelji — odgovori Le­sli. — Prijatelji koji će vam pomoći u nevolji u kojoj sc nalazite do grla, a da toga ui­stinu niste svesni.

— Zaboga! Imate ii vi neka­kve veze sa onim užasnim čo- vekom koji se predstavl ja kao moj rođak? — upita Sengen.

— Greška, gospođine Ninigi— reče Lesli. — Okuni Ninigi nopšte nije vaš rođak. On je samo jedan vrlo opasan kri­minalac, ali, ako možete da mi verujete, neće to još dugo biti.

— Uzgred budi rečeno — is­ceri sc samozadovoljno Dženi Asano vadeći disketu iz džepa— kod mog prijatelja Vernona Blejna sam našla ovu disketu. Znam da će se svideti policiji. Sadrži milion dokaza o zloči­nima Okunija Ninige.

— Bravo! — nije odoleo da prećuti svoje oduševljenje Les­li.

NINĐA BR. 128 83

— Blagi Bože! — zavapi Sen­gen. — Hoćete li mi konačno i'cći o čemu se radi!

— Smirite se — reče Dženi i preuze ulogu voditelja pro­grama. —• Možda i niste znali /.a vašeg rođaka Hakuina. Sta­rac je umro i ostavio je testa­ment. Po tom testam entu je trebalo da se pronađe najbliži oci njegovih srodnika, kome bi pripalo . . . Smem li da ka­žem? Pa . . . trideset miliona dolara!

Sengen se nemoćno zavali na sedište. Iskolačto jc oči od čuda, a u utrobi mu jc drhta­lo nešto neobjašnjivo. Valjda da bi sebi obezbedio bilo ka­kvo osveženjc brže-bolje je strpao u usta komad ananasa.

— Valjalo je samo dokazati da je potencijalni naslednik u sroclničkoj vezi sa pokojnikom i još nešto: da potiče izravno oci porodice Ninigi koja je, tradicionalno, sam urajska. Go­spodin Eldridž se potrudio da taj dokaz dobavi. Ukratko, vi ste naslednik Hakuina Ninige. Ja sam advokat koji će stati pred sud, možda već u sledeću sredu . . . Moram da ugovorim sa sudijom . . . I, tada će .sve biti završeno i sasvim legalno dokazano da ste vi pravi čo­vek.

— Nemoguće! gen.

šapnu Sen-

Više nego moguće. U stva­ri, jedino moguće — reče Les­li. — Vi ste potom ak porodice koja je unazad gotovo šest sto­tina godina davala japanske vitezove, samuraje, ili buši, ka­ko se to pravilnije kaže. Još tačnije . . . Vi ste ronin, to jest samuraj bez gospodara. Ple­mić, čiji su sam uraji bili vaši preci, umro je bez nasleđnika, i lako je, po zakonima bušida, vaša porodica od tada imala status ronina. Budete li imali muških potomaka, Sengenu, i vaši sinovi će biti ronini, vite­zovi . . .

— Ne mogu da verujem! — zajeca nemoćno Sengen. — Ka­kve veze sa tim ima Okuni Ninigi?

— Zlikovac je želeo da po- pomoću ucenc, pritiska, pret- nji i uz saradnju sa jednim podmitljivim pokvarenjakom, po imenu Vernon Blejn, pred sud iznese falsifikovane doku­mente kojim bi dokazao da je on pravi naslednik — objasni Dženi. — Zato je i tražio od vas da potpišete nekakav glupi dokument, zar ne?!

— Aaaah! Prokleti preva­rant! On j e . . . Vi to znate, zar ne? — Sengen pogleda ispiti­vački u sve njih.

84 NINĐA BR. 128

Poznato nam je rece Dođi, Pite — pozva ga Su-Lesli. — Alisa je oteta, ali vas milco. — Otvoriću ti neku kon-uveravam da joj ne preti ni­kakva opasnost. Prc ju tra će biti ovde, sa vama!

— Jeste li obavestili polici­ju?! — upita prebrzo Sengen gledajući u Dženi.

— Mislim da policija neće moći to da obavi bezbedno po Alisu — odgovori Sumiko spu­štajući istovremeno ruku na Dženino rame.

— Verujte nam — reče Le­sli.

— Blagi Bože! Posle svega ne znam više smem li sebi da verujem.?! — izgovori Sengen.

— Da li postoje stvari za ko­je čak ni ja ne znam? — upita tiho Dženi Asano i pogleda u Sumiko.

U tom trenutku, bučno kao i obično, u kuću upade Tabas­ko Pit. Pomalo se iznenadio kada je video toliko dmštvo, ah ga to nije dalo zbuniti. Re­če:

— Zdravo svima! Ima li pi­va u frižideru?

— Ovo je moj prijatelj, Ta­basko Pit — Lesli preuze na sebe zadatak da sve njih upo­zna sa Pitom. Pit se isceri Dže­ni i Sengenu. Sumiko mu je već rekla ko su oni i on je do­bro znao kakve uloge igraju.

zervu piva.To kao da je bio znak za Le­

slija da konačno pređe na st­var. On sede i sasvim ozbiljno saopšti:

— Noćas ćemo poći da oslo­bodimo Alisu, Sengenu, Moj prijatelj i ja ćemo to učinili za vas, ali i zbog toga da na­vedemo policiju da konačno preuzme slučaj Okuni. Dženi se, eto, potrudila da dobavi do­kaze. Policiji još samo treba povod, a mi ćemo ga pružiti. Doduše, sa Okunijem ćc odle- teti i mnoge glave baš iz poli­cije, iz sudova i tužilaštva, ali odnekle treba početi. Molim vas samo da imale poverenja. OstaćcLc u ovoj kući sa Dženi. Niko nc zna da ste ovde i ne­ćete biti uzncmiravani.

— Znači. .. vi znate gde se nalazi Alisa? — upita Sengen.

U tom trenutku u sobu ve­selo uđe Pit sa konzervom piva u rukama. U međuvremenu mu je Sumiko rekla da može slo­bodno da govori pred Dženi i Sengenom, je r će Lesli, kada se sve završi, hipnozom izbri­sati njihove memorije, pa se neće sećati svega čega ne bi trebali da se sećaju. Pit podi­že konzervu kao da nazdrav­lja, pa reče:

NINĐA BR. 128 85

— Matori Okuni je sakrio vašu Alisu u napušteni auto- -bioskop u Muir Vudsu. Nema­štovito mesto, ako mene pita­te, m ada teško za osvajanje. Međutim, Les i ja ćemo ih pre­gaziti kao bicikl kišnu glistu, zar ne. Les!

— Neće biti baš tako lako. Pito — osmehnu se Lesli.

Dženi i Sengen su samo tre­ptali. Dženi je mislila: »Mora- ću da pitam Sumiko kakve sve volšebne sposobnosti ima ovaj njen Lesli!« Sengen Ninigi je, međutim, mislio nešto drugo; »Ja samuraj!?! Ja bih trebalo da budem vitez koji oslobađa Alisu. . .«

— Sada nam m orate oprosti­ti — osmehnu se prijateljski Lesli. — Pit i ja se moramo spremiti za malu čarku sa na­šim poznanicima. . .

U tom času Sengen skoči. Najednom u njem u kao da se ubrza krvotok. Izgovorio je boi'beno;

— Želim i ja da pođem! Ko­načno, moram sebi da doka- žem da sam uistinu potomak tih japanskih vitezova!

Umesto odgovora Lesli ga pogleda prodorno od čega se Sengen ukoči. Kao da je naglo počeo da tone u te čelične oči.

Volja mu se izgubi načas, a mi­šići m alaksaše,.. U času je za­boravio na svoju uzavrelu krv i reči koje je sa tolikim žarom izgovorio. Mirno je seo i mašio se ananasa.

Tako je bolje reče Le­sli na japanskom, a Sumiko se osmehnu. — Bude li pravio još ovakvih ispada, znaš već šta treba da učiniš!

Ne brini — odgovori Su­miko takođe na japanskom. Biće on m iran kao bubica dok ne dođete. I . .. čuvajte se!

Tabasko Pit na sve to samo nezadovoljno Irknu i preko pi-va rcce;

— Uvek govoi'e japanski ka­da nc žele da ja čujem kako tepaju jedno drugom .. .

Uredno, svaka dva časa Ali­sa Vajzer je, ležeći na poljskoj postelji u hladnoj betonskoj prostoriji bez prozora i sa sa­mo jednom škiljavom sijalicom na stropu, dobij ala sasvim od­ređenu dozu droge. Omamlje­na, nesposobna da se pokrene, gledala je ne shvatajući šta se s njom dešava, kako joj prila­zi čovek grubog izgleda, sa

86 NINĐA BR. 128

naočarima na licu, koji joj p r­vo opipava puls, zatim zagleda u njene ženice, a onda vadi pribor i bode je u venu. Ona više nije osećala čak ni taj ubod. Čim bi LSD zastrujao njenim venama, ona bi tonula u košmai'ni, nekonliolisani san ispunjen bolesnim čudima i fantasmagoričnim prizorima. Čovek bi tada izlazio iz pros­torije goLovo nc gledajući čo­veka koji jc, sa automatom u rukama, sedeo ispred vrata, a onda bi vadio iz džepa beži­čni telefon i okictao b ro j . ..

Gazda, sve jc u redu. Pos­tepeno smanjujem dozu. Rea- gujc kao i svi početnici. . . Ži- veće dok god vi to budete hte-li — govorio bi čovek u sluša­licu.

Sa druge strane žice iii se začuo brundavi glas Okunija Ninige;

Pazi da ne umre prc vre­mena. Njen dragi mora da jc vidi živu. U stvari, on m ora i da je izvede odatle živu. Ti ćeš već znati da je na vreme na­puniš prevelikom dozom, pa neka lepo umre u njihovom ljubavnom gnezdašcu.

Jasno, gazda! — rekao ječovek i prekinuo vezu.

Sada je dolazio po deveti put. Okunijev stručnjak za

drogu jc znao da Okuni treba da mu javi kada će doći taj tip koji treba da izvede tu že­nu. No, poziva nije bilo. Čovek nije imao pojma šta se u me­đuvremenu događalo, kao što nije ni slutio kolika količina besa upravo ispunjava Okimi- ja Ninigu. .h>š manje jc znao da je Okuni već na putu ka starom auto-bit)skopu, nestrp­ljiv da dokrajči ono što je nau­mio.

Okuni je bio van sebe od be­sa. Njegovi ljudi, poslati da dovedu Sengena, pronađeni su u kontejneru — dvojica bez svesti, a Triger probušcnc lo- banje. Čim je Lo doznao, Oku­ni je razglasio po cclom gradu da se Sengen pionađc po sva­ku cenu. Potcgao je svoje ve­ze u policiji ■— oni nisu ništa znali o Sengenu, ali su mu re­kli da se ncšlo dogodilo u ku­ći Vernona Blejna i da jc Ve­rnon uhapšen, mada mu nisu mogli reći zbog čega.

Iskusni kriminakic jc znao da je još uvek u stanju da sre­di sve probleme, samo ako sle­dećeg ju tra obavi nekoliko te­lefonskih razgovora sa svojim ljudima u tužilaštvu i u sudu. Međutim, iako nije bio bez bri­ge vezane za Vernona, glavna nevolja, kako je smatrao, bi­

NINĐA BR. 128 87

la je ta što ne može da prona­đe Sengena. Naviknut na brza razmišljanja nije oklevao da donese odluku da naprosto ubije Alisu — ako se Sengen do zoie ne pojavi ili bar javi. Za njega život jedne gotovo anonimne žene nije predstav­ljao baš ništa — reći će svom »doktoru« da joj ubrizga veli­ku dozu droge, a onda će je sti pati u metalni sanduk, zaliti brzovezujućim cementom i ba­citi u more, kao što je to či­njeno mnogo desetina puta do lađa. Ali, Sengen je trebalo da potpiše dokument koji jc Oku I l i j u bio težak trideset miliona dolara. Bez tog potpisa, ili bez (mih lažnih dokumenata kod Vernona, koji jc trenutno bio u škripcu, nema ni tih dola­ra. . .

Okunijev automobil jc zas­tao na ulazu u napušteni auto- -bioskop tek da proveri stra­žu. Upitao je osorno da li se. bilo ko pojavljivao. Rekli su mu da nisu viđeli ništa sum­njivo, da niko nije dolazio...

— Prokleti mali, ljigavi Ja­panac! — psovao je Okuni. — Ne znam kakvu igru igra, ali ću mu je nabiti u grlo čim bu­dem saznao. Zapamtiću mu ovo i čim obavim taj posao ...

Oh, kako ću mu slatko i svoje­ručno polomiti vrat!

Imao je na um u da Sengen m ora da živi da bi on, Okuni, mogao preuzeti nasledstvo. No, mislio je, čim sud potvrdi nje­ga, Okunija, kao nasleđnika, Sengena više neće štititi nikak­va klauzula u nikakvom prok­letom testamentu. Naredio je vozaču da nastave do male zg­rade u kojoj je nekada davno bila smeštena aparatura za projektovanje filmova. Tamo je, u maloj sobi u kojoj su se nekada čuvale rolne sa filmo­vima, ležala Alisa.

Ispred zgrade je Okuni na- proslo iskočio iz kola. Zarežao je na stražare;

— Da li jc sve u redu?— Naravno, gazda — glasio

jc odgovor stražara začuđenih Okunijevim bc.som. No, viđali su ga 1 u gorem izdanju, pa o svemu tome nisu ni razmišlja­li.

Okuni je ustrčao uz nekoliko stepenika, ušao u zgradu, buk­valno odgurnuo onog stražara koji je sa automatom sedeo ispred vrata male sobe i ušao unutra.

Alisa je bila u dubokom nar- komanskom snu i nije se ni pomerila kada su se vrata o t­vorila. Okuni je stajao nekoli­

88 NINĐA BR. 128

ko trenutaka poied vrata, a glavom su mu tutnjali planovi i sumnje. Planovi koje je ko­vao uzimali su u obzir da već poseduje to prokleto nasledst­vo nekog tamo starca koji sc slučajno preživao Ninigi. Sum­nje su mu skraćivale dah i na­gonile na još veći b c s ...

»Šta ako to sa Vernonom ima veze sa mnom? Doduše, ne postoje dokazi, .. Osim tih dokumenata! Ali, Vernon vodi taj slučaj nasledstva i može uvek da kaže da je to deo nje­govog redovnog posla. Tu mi ne mogu n iš ta ,.. A, šta ako Vernon, spasavajući svoju ko­žu, počne da »pcva«! Ipak, on suviše dobro zna šia bi mu sc moglo dogoditi ako ispriča ne­što štQ nije za p rič u .. .«

Zapalio je cigaretu, prišao vratima i rekao stražaru:

— Ako se pojavi tip zaintc- i'csovan za ovaj ženski leš ov­de, odmah mi javite. Biću ov­de neko vreme!

Potom je zatvorio vrata i seo na ivicu postelje. Iako ni­je bio navikao na smireno raz­m išljanje podsvesno je osećao da m u trenutno treba nekoli­ko m inuta strpljivosti, stalože­nosti i m ira da bi mogao sas­vim razložno da razmisli o svim tim događajima koji su,

na njem u nepoznat način, iz­micali kontroli, a Okuni jc uvek voleo da ima sve pod kon­trolom. Sada je bilo suviše to­ga što on jednostavno nije mo­gao da kontroliše i pravi raz­log njegovom šlepom besu le­žao jc baš u lome.

Za to vrcmc .sc prostorom staiog auto-l^ioskopa kretala nečujna scnka i’antika noći — ninđc! »Glasnik smrti«, kako ponekad u Japanu zovu ninđu, kretao sc kao da lebdi iznad tla, ne ostavljajući tragove iza sebe. Klizio jc iz senke u scn- ku stapajući sc sa okolinom kao đa je deo noći, sve dok ni­je prišao biindcri na koju jc bila prikačena naherena i polu- razvaljena razvf)dna kutija ko­ja jc nekada kontrolišala mo­ćna svetla i brojne neonske re­klame hram a automobilskog kincmatograla. Prc nego šLo je sa lakoćom i potpuno bešum- no otvorio tu kutiju, ninđa se osvrnuo prema mestu gde je nekada stajalo velclcpno, ogro­mno platno, od č'ega je ostala samo krezuba m etalna konst­rukcija načeta rđom. Samo oči vrhunskog borca mogle su kroz tamu i sa te daljine da prime- te figuru čoveka sklupčanu iza jednog metalnog stuba, gore.

NINĐA BR. 128 89

na podijumu za platno, na sa­svim drugom kraju prostora. Zadovoljan onim što je video ninđa pređe na posao ...

Radio je hitro, ali opre/.no. Dotriijala instalacija je, kako je brzo zaključio, mogla svaki čas da se doslovce raspadne, a mnoge gole žice su u trenu mo­gle da se prespoje i pokvare mu plan. Međutim, buduči da je o elektroinstalacijama znao sve što može znati jedan vrhu­nski stručnjak, nije mu bilo teško da veoma brzo postigne ono što je želeo...

Spojivši dve žice, najednom, nestade svetla na čitavom pro­storu — osim u unutrašnjosti projekcione zgrade. Ninđa se primiri na tren osluškujući, vi­še telom i mišlju nego ušima, onako kako samo ninđc znaju. Sačekao je rcakciju.

Okunijevi ljudi su reagovali upravo onako kako je ninđa že­leo. Pomislili su da je stara instalacija popustila. Istovre­meno su shvatili da će Okuni Ninigi pobesneti ako taj prob­lem odmah ne rese i za tren oka se, uz pomoć male baterij- ske lampe, jedan od stražara našao pored stuba sa razvod­nom ku tijom ., .

— Prokleto mesto! Gazda će poludeli ako ne uspem da vra­

tim svetio! — režao je sebi u bradu čovek.

No, već sledećeg trenutka je prestao da brine — o svemu. Nešto brzo poput svetlosti i te­ško poput planine sručilo mu se na glavu i on je potonuo u duboku i dugu nesvesticu.

Istovremeno se javio i Taba­sko Pit, koji je do tog trenut­ka čučao gore, na podijum u za platno, sa specijalnom puškom opremljenom prigušivačem i infracrvenim snajperom. Paž­ljivo, ne žureći, temeljno, kao da je na streljani ispaljivao je metak za m etkom ...

Njegov cilj nisu bili ljudi, koje jc kroz moćni snajper gle­dao kako tum araju zbunjeno kroz tamu. Gađao je svetla na kolima, gume, sijalice na stu- bovima. I, pogađao je jednu po jednu bez promašaja.

U prvi mah stražari nisu ni bili svesni šta se događa. Nisu čuli pucnjeve, a staklo je pras­kalo na sve strane i šištale su probušene gume. Uzmuvali su se u tami, dovikujući se među­sobno i vadeći oružje. Ali, ni­su imali u koga da ga upere, je r nisu videli ni jedan drugog, a kamoli nekoga ko sa pristo­jne daljine čini sve to, što im je posle izvesnog vremena pos­talo jasno šta može da bude.

90 NINĐA BR. 128

Ninđa je bio zadovoljan. Za razliku od Okunijevih pacova, on je i u tami savršeno dobro video šta se događa i kuda se kreću stražari. Znao jc da ih jc, sa ljudima koji su pristig­li sa Okunijem, jedanaest, i pretpostavljao je da se bar još dvojica nalaze u zgradi u ko­joj jc bila zatvorena Alisa. Ono što je sada morao đa učini bi­lo jc da spreči stražare da uđu u tu zgradu. Zato je u nekoli­ko lakih, dugih skokova prišao

Prikrio se iza automobila kojim jc Okuni stigao. Okuni­jev vozač je tamo stajao na­pinjući se da vidi bilo šta u ne­prozirnoj tami, sa revolverom u ru c i.. .

Nečujni grom je pogodio čo­veka kada ga je ninđa tresnuo u potiljak.

— Sa onim pored banderc i ovim, ostaje devet — šapnuo jc ninđa samom sebi.

Jedan od Okunijevih telohra- nitelja se kretao u svim prav­cima ispred zgrade vičući ne­što onima koji su stražarili kod samog ulaza. Nije mogao videti tam nu senku koja mu je prišla iza leđa bez i najmanjeg šuma.

Ninđa je izveo nešto nalik na stezanje kragne. Bio je to

prastari trik, kojim je prese­kao dotok krvi u glavu žrtve. Za manje od pet sekundi čo­vek je bio onesvešćen.

— Osam — šapnu ninđa.Jada primeti da se jedan od

dvojice stražara koji su sc na­lazili ispred male zgrade spre­ma da uđe. To nije smeo doz­voliti, a ni je imao vremena da mu priskiiči i onesposobi ga. Stoga iz skroviU)g džepa na kostimu izvuče dva šurikena...

Oktmijev čovek koji je dota­kao kvaku ua vratima zgrade nije mogao ni da pomisli ka­ko jc sm rt brza. Šuriken mu sc zabio ravno između dva prš- Ijena na zatiljku, prcsecajući kičmenu moždinu. Stražar se naprosto izvalio na leđa — m r­tav!

— Sedam — šapnu ninđa suvo.

Drugi stražar kod zgrade u tami nije video šta sc dogodi­lo njegovom ortaku, ali je čuo zujanje i povikao jc:

— Fredi, kog đavola izvodiš? Ulazi i pitaj gaziiu. . .

Nije stigao da dokrajči reče­nicu, kao što nije stigao ni da udahne dovoljno duboko da bi svoj sramni život produžio za još nekoliko sekundi. Tehni­kom »kopo«, kojom se na lak

NINĐA BR. 128 91

i precizan način lome vratovi, ninđa ukloni i tu prepreku.

— Sest — usne mu se pome- riše ispod maske.

Tabasko Pit je kroz infracr- vcni .snajper video da je nin­đa stigao do ulaza i znao je da sada preuzima sasvim druga­čiji zadatak. Onog časa kada jc ninđa kliznuo kroz vrata ušavši u zgradu, Pit je okre­nuo nišan prema tim vratima, rešen da pogodi i onesposobi bilo koga ko bi pokušao da u đ e . . .

U unutrašnjosti zgrade je bilo svetla i ninđa je znao da sada mora da se kreće deset puta brže i da razmišlja sto puta brže nego u tami koja ga jc skrivala. Na sreću, u hod­niku odmah iza ulaza nije bi­lo nikoga.

Levo su bila vrata kroz ko­ja se videla ruševina, zarđala aparatura starog bioskopa i tu nije bilo nikoga. Zaključak je bio jednostavan — ono po šta je došao ninđa nalazilo se iza desnih vrata!

Pre nego što je poput oluje prošao kroz ta vrata, ninđa isuka dugi mač. Katana u nje­govim rukama je ličio ne na prosto scčivo hladnog oružja, već na deo tela, produžetak ruke.

Covek koji je stražario is­pred sobe koja je krila Alisu skoči sa stolice videvši priliku u crnom sa zlokobnim sečivom kojim je ta prikaza vitlala iz­nad glave. Od iznenađenja i naglog straha čovek nije sti­gao na vreme da podigne svoj automat. Kada jc to učinio, bilo je već kasno . . .

Podignula ruka sa automa­tom polete kroz vazduh, pre- sečcna rnunjevitim udarcem mača. '['ek kada je pala u ugao prostorije već m rtvi prsti tog odscčcnog uda u grču pritisnu- še obai'ač i mlaz vrelog olova preli se pi'cko /.ida.

Sledeći udarac samo /asečc arteriju na stražarevorn vi'atu i posla ga u carstvo snova, gde će dugo sanjati san o smr­ti. Dugo — sve dok ne isteče sva krv iz njegovog tela!

Ninđa je znao đa više nije bešuman. Rafal iz automata je otkrio da je tu .. .

Kada se taj nesrećni rafal prosuo, i to odmah tu, sa one strane vj ata, Okuni Ninigi po­skoči sa postelje na kojoj je ležala Alisa. Trebalo mu je ne­koliko sekundi da sc snađe od iznenađenja.

Razmišljao je suviše dugo. I, m ada ništa nije smislio, po navici se mašio za pištolj . ..

92 NINĐA BR. 128

U tom trenutku pred njega banu ninđa sa katanom u ru­ci!

— Kako želiš da umreš? — upita ratnik tame pažljivo od- meravajući svaki dam ar Oku- nijevog tela.

Okuni Ninigi nije osećao strah. Njegov zločinački um je bio lišen takvog, ljudskog osećaja. Osećao jc samo zapa- njenost i nevericu. U ruci je držao pištolj i znao je suviše dobro da oružje nije rcpeti- rano i da su mu potrebna još dva pokreta da ga repetirá i pokuša da naprosto ubije tog m askiranog čoveka koji tako hladnokrvno, ne pom crajući se, stoji ispred njega i pomi- nje smrt.

— Svejedno mi je — progo­vori Okuni cereći se cinično. Njegovo iskustvo je govorilo da uvek treba blefirati, pa je to pokušavao i sada. Uperio je cev svog pištolja prem a omam­ljenoj Alisi. — Ali, ako već mo­ra da se umire, onda hajdemo svi!

Ninđi nije trebalo više od dehća sekunde da shvati da pištolj u ruci Okunija Ninige ne može da ispali smrtonosni projektil. Ninđa je suviše dob­ro poznavao sve vrste i tipove oružja da bi ga Okunijev blef

naterao da razmišlja. Reče mračnim glasom:

— Uperiti oružje na bespo­moćnu ženu? To je kukavički! Zato i nisi zaslužio da umre.š kao čovek!

Okuni Ninigi preblede, mada čak I l i to nije bio strah, već samo nemoćni bcs. Shvatio jc da ga je taj m askirani ratnik sa tim zloslutnim mačem pro­zreo . . .Pokret koji je Okuni Ninigi učinio možda bi se svakom običnom čoveku učinio straho­vito brz. Pokušao jc da repe­tirá svoje oru /jc . . .

Sam Okuni nije video uzmah rukom, niti je osetio ubod mo­ćnog mača. Uspeo jc čak i da repetirá pištolj . . . A, onda mu iz grla pokulja debeo mlaz krvi!

Veliki gazda organizovanog krim inala iz San Franciska is­pusti pištolj. Možda m u jc i bilo jasno da mu nikakvo oru­žje više nikada neće trebati. Niti bilo šta drugo .. . Čak ni vazduh.

Zurio je izbuljenim očima u ninđu. U stvari, u vrh kata­ne .. .

Na vrhu dugog mača je vi­deo svoju sopstvenu jabučicu, izvađenu iz grla sa preciznoš­ću hirurga i brzinom olujnog vetra!

NINĐA BR. 128 93

— Zbogom, Okuni Ninigi!— reče hladno ninđa. — Umi- reš tačno onako kako si zaslu­žio . . . Kao svinja!

Okuni pade na kolena zari- vajuči prste u svoje otvoreno grlo, želeći da spreči tu nava­lu k rv i .. .

Ninđa se više nije ni osvr­nuo na umirućeg kralja pod­zemlja. Otarasio se Okunijeve jabučice brišući katanu o leđa umirućeg, a onda je prišao po­stelji. Mač je hitro vratio u korice na leđima, a potom jc nežno i lako podigao drogira­nu ženu i, krećući sc brzo, na­pustio prostoriju, ostavljajući mrtve cla bi inu o svojoj smrti.

Napolju je jo.š uvek bila ta­ma, a tama je saveznik ninđi. Kroz tu tamu ninđa iznese Ali­su Vajzer sa prostora bivšeg auto-bioskopa toliko brzo da ih je Tabasko Pit jedva pratio kroz snajper . . .

»Eh, kada bi postojala re­priza u stvarnosti kao na tele­viziji, pa da mogu sve ovo da vidim ponovo i to usporeno«, pomisli Pit, pa zakoči pušku i udalji se što je brže mogao.

Ono zbog čega su dolazili bi­lo jc obavljeno .. .

Sa terase internacionalnog aerodroma San Francisko po­gled je pucao sa jedne strane na aerodromske piste, a sa dru­ge strane na plavetni Zaliv na- mreškan lakim povetarcem. Za stolom restorana na terasi se- dele su Sumiko i Dženi Asano. Pred njima se iskrio šampa­njac.

— Mislim da smo zaslužile ovakvo piće danas — rekla je Sumiko osmehujući se pomalo tajanstveno. Ona je znala sve, i znala jc da je Lesli uz pomoć iiipnozc izbrisao mnogo toga iz sećanja Dženi Asano.

— Pa, moglo bi se reći — izgovori Dženi i krišom pogle­da na ručni časovnik. — Sen­gen Ninigi jc dobio svoje na­sledstvo, pre svega zahvaljuju­ći tebi i Lesliju. Vernon ćc po svoj prilici trunuti u zatvoru kojih desetak godina. A, eto, i taj obračun bandi je, kako pišu novine, zauvek odneo i tog zlotvora Okunija Mesara. Svi možemo da odahnemo i dozvolimo sebi malo odmorai malo šampanjca.

— Odmora? — začudi se Su­miko. — Zar mi se nije učini­lo da si malopre pogledala na časovnik? Kao da imaš neod-

94 NINĐA BR. 128

ložan posao na koji, po navici, kasniš.

— Draga moja, neke navike se nc mogu promeniti preko noći — osmehnu sc Dženi. — Ja sam na odmoru, ali mi po­gled stalno leti na časovnik. Mada,kako stvari stoje, neću m orati da radim još bar neko­liko nedelja. Shvatila sam da mi je zaista potreban odmor.

— Konačno — reče vedro Smniko.

— I više od toga — nasta­vila jc Dženi. — Shvatila sam da, sa honoi'arom koji sam do­bila za slučaj Ninigi, imam dovoljno kapitala da osnujcm sopstvenu advokatsku agenciju. Ne radim više za braću Blejn. Posle alerc sa Vernonom to ne bi ni imalo smisla. Njima više niko u gradu neće davati ni najm anje poslove.

— Uvek si imala smisla za biznis — reče Sumiko.

— I za prijatelje — osmeh­nu se Dženi na poseban način. Sada jc na nju bio red da bu­de malo tajanstvena. — E v o ...

Iz torbice jc izvukla veliki koverat i pružila ga Sumiko, koja ga prihvati sa izvesnom dozom zbunjenosti.

— Šta je ovo? — upita Su­miko.

— Sengen mi je dozvolio da budem posrednik u ovome —

objasni Dženi Asano, — To jc njegov poklon tebi i Lesliju. Zamolio me jc da vam još ka­žem da mu ne zamerite što sc nije ponašao baš samurajski, mada jc, eto, ronin ili kako sc već to kaže.

Sumiko jc otvorila koverat i b r/o pogledala šta je unutra. Na sreću, nije se razočarala— uijc bio novac. Bio jc Itj dokument kojim su Sumiko i Lesli postali vlasnici zbirke starog, samurajskog oružja. Sumiko obradovano laširi oči.

— Stari Hakuin Ninigi je dcccnijama sakupljao takvo stvari. Sengen mi jc u povcrc- nju rekao da mu to noće tie- bati — roče Dženi Asano. Njemu sigurno i noće.

Sumiko jc pogleda skupivši obrve. Učinilo joj sc da sc iza Džcninih reči krije nešto što jc stara prijateljica želela da joj saopšti nc izgovarajući baš čitavu istinu do kraja. Među­tim, Dženi je samo mirno pi­juckala svoj šampanjac, pa Sumiko zaključi da je najbo­lje da prećuti sva pitanja koja bi joj se mogla vrzmati po gla­vi. Prihvatila jfc i ona svoju čašu. Rekla je:

— Pa, da nazdravimo pos­lednjem roninu!

NINĐA BR. 128 95

— Slažem sc - reče Dženi bili Sengen i Alisa. Avion jeAsano. uzletao u pravcu Tokija — ta-

Obe se okrciose jednom avi- mo gde je Sengen odlazio daonu koji je upravo rulao pis- potraži svoje sam urajske ko­lom aerodroma. U n jemu su rene.

- K R A .1 —

ČOVEK ODREĐEN I PREDODREĐEN ZA SPAS ČOVEČANSTVA f UNIŠTENJA ZLIH SILA

RATNIK ZALASKA SUNCARONINnezavisni mačonoša majstor borilačkih veštins

Ronin živi u svetu podzemlja gde vlada zakon t)orbe. Jednog dana saznaje da je on sanr>o jedan bedan deo sveta koji je nekad postojao. Ako uspe da izađe na površinu naći će neki sasvim amgačiji svet.

„RATNIK ZALASKA SUNCA“ je prva knjiga2 letraioaije Erika Van LUSTBADERA.

Ovu kao I ostale knjige ovog najtiražmjeg pisca, možete nabaviti u prostorijama KLUBA KNJIGE - Kolarćeva $, 11000 8E0G R 4D , naručiti poštom ii: telefonom3226~822

U prodaji od istofl autora-• PLICACI NOC^• DAI SAN• POD BLEDIM MESECOlnastavak tetraloglje i već poznate:« NINĐA• MIKO• CRNO SflCE• ĐIAN• NULA

E R IK IN L U S T B A Đ E R

ncA 1 ,