BROJ 125 CENA 2 DINARA

NiNm

DUH UKLETOG SAMURAJA

1

DEREK FINEGAN

DUH UKLETOG SAMURAJA

Derek Finegan DUH UKLETOG SAMURAJA

Izdavač:NIP »Dečje novine«,

Gornji Mlanovac

Za izdavača:Miroslav Petrović, generalni direktor

Glavni i odgovorni urednik: Borivoje M. Lošić

Urednik:Mirjana Šterijevski

Lektor:Mirjana Jakovljević

Korektor:Dobrila Mićović

© 1994. DEN PRESS

Izdaje NIP »Dečje novine«, Tihomira Matijevića 4, 32300 Gor­nji Milanovac. Telefoni: (032) 712-246, lokal 28, uredništvo (032) 714-250 prodaja i (032) 710'529 pretplata. Telex: 13731. Broj tekućeg računa kcxl SDK u Gornjem Milanovcu: 41320-603-7-1263. Štampa »Litqpapir« — Cačak.

DEREK FINEGAN

DUH UKLETOG SAMURAJANoć. Teški, crni oblaci nago­

milavali su se ogromnom brzi­nom čineći mrak još strasni­jim. Mesec je sve duže nesta­jao iza oblaka dok njegovo svetio nije zamenilo kratkotra­jno svetio sve većih mimja. Potmula tutnjava postajala je sve bliža, sve glasnija.

Nagomilana energija zla pos­tala je gotovo opipljiva.

Vrhovi stoletnih stabala po­češe da popuštaju pod naleti- nia vetra i nepoznatih sila. Je ­dan stari hrast prepolovi se usled udara groma i, iiz goto­vo ljudski krik, tresnu na ka­menito tle.

Još jedan udar groma nate­ra ninđu da se sasvim stopi sa stenom uz koju je njegovo snažno telo bilo pripijeno pos­lednjih desetak minuta. Mana­stir ka kome je krenuo nala­zio se tek nekoliko m etara da­lje, ali je sad, u mraku i kovit­

lacu elemenata, bio nedohvat­ljiv.

Grom, koji je đoleteo verti­kalno s nebeskog svoda, za tre­nutak osvetli nešto što je ljilo mračnije od noći, crnje od sa­me boje mraka. To »nešto« kao da je počelo da niče iz ze­mlje.

Ninđa je bio siguran da je sam. Ali, da li je još uvek ta­ko?

Ono »nešto« poče da dobija obličje; široka ramena, glava pod kacigom koja se polako diže prema nebu, snažne ruke koje se polako šire i, konač­no, čitava, snažna, visoka spo­doba ispravi se u svojoj veli­čini.

Ogromna, zmijolika munja krvavocrvene boje zapara ne­bo najavljujući udar groma, ali nešto mnogo glasnije, mno­go strasnije zapara vazduh olujne noći.

NINĐA 125

Bio je to krik koji je dopro iz spodobe.

Bio je to nadljudski krik.Krik nekog ogromnog zla ko­

je pokušava da se otrgne sa­mo sebi. Bio je to krik koji parališe.

Prvi put u životu ninđa oseti kako ledeni kristali kreću nje­govim venama, kako mu neob­jašnjiva, vanzemaljska hladno­ća klizi niz vrat, kičm u...

No i pored svega, haragei je mirovao!

To ga je i zbunjivalo. On je video opasnost — a haragei, taj najsigurniji vesnik opasno­sti je mirovao.

Ono Nešto i dalje je urlalo, povijalo se pod naletima vet­ra, pokušavajući da krene s mesta.

Zver, d iv ... m agija...?Ponovo beskrajno duga mu­

nja zakrivuda tamnim svodom osvetlivši na trenutak spodobu.

— N e.., to nije moguće...— prošaputa ninđa.

Pred njim se, tek za treptaj oka, ukaza prilika ratnika u oklopu samuraja. Ratnik još jednom kriknu. Ovog puta nin­đa u tom kriku, pored besa i nemoći, nasluti i eho nekakve nedokučive tuge.

Ratnik uzmahnu rukom u pravcu ninđe.

Nagli priliv adrenalina u kr­vi oslobodi ninđu trenutne pa­ralize. Njegova desnica sunu ka dršci mača zakačenog u ko­ricama na leđima. Ali, istog trena, ninđa shvati da ga ruka ne sluša!

Koja ga je to sila ščepala? Šta je to što tako jezivo vriš­ti na nekoliko metara od njega pokušavajući da ga dosegne?

Ninđa uloži gotovo natčove- čansku snagu ne bi li pokre­nuo ruku i dohvatio dršku mača.

Uzalud!Teška kao planina, ruka je

nemoćno ostala da visi kraj tela.

KIIIIIAAIII!!!Ratnički poklič koji je znao

da skameni protivnika, da ga natera u ludilo, u bekstvo — polete iz ninđinog grla.

Bar tako se njemu učinilo.Istog časa, kao da dolazi s

druge strane vremena i života, do njega dopre tihi, jedva čuj­ni ženski glas.

— Lesli, m ili.. . probudi se! Sanjaš nešto ružno... Lesli!!!

Slika ratnika u oklopu samu­raja poče iznenada da se po­vija, bledi, nestaje. Tutnjava se, međutim, i dalje čula.

— Lesli, probudi se — javi se ženski glas ponovo, ovog pu­ta bliže i jasnije.

NINĐA 125

Lesli otvori oči. Celo mu je bilo orošeno znojem. Pokuša da šakom obriše znoj i tad shvati da mu je ruka zaroblje­na telom devojke koja je leža­la tik pored njega, drmajući ga za rame.

On pokuša pnovo da povuče utrnulu ruku.

— Oh, Les, izvini... Nisam primetila da spavam na tvojoj ruci. Evo, izvuci je — brzo re­če Sumiko podigavši se sa nje­gove utrnule desnice.

Prepoznavši najdraži lik, Le­sli Eldridž se osmehnu.

— Je li sad bolje, ha? Neš­to si strašno sanjao. Ne sećam se da si se ikada tako ponašao u snu. Šta je to bilo? — nava­ljivala je Sumiko.

— Ah, n iš ta ... ništa važno. U svakom slučaju bio je to sa­mo ružan san — uzvrati Les­li. Spavaj, devojčice, daleko je do jutra.

— A ti?— Sad ću i ja. Idem malo

na terasu da se nadišem vaz- duha.

Istog časa iskoči iz kreveta i, onako nag, izađe na terasu. Sa ovog mesta mogao je da baci pogled na donji deo gra­da, sve do luke, pa i dalje, pre­ma pučini, sve do ivice hori­zonta.

Nebo nad San Franciskom komešalo se najavljujući jed­nu od onih, iznenadnih, letnjih oluja sa grmljavinom.

Crni, teški oblaci gomilali su se menjajući iz trena u tren oblik, veličinu i boju.

Samuraj u oklopu?Da li je onaj udaljeni oblak

podsetio Leslija na tek sneva- ni san, ili je to bilo nešto drugo?

Šta sve to znači? Da li uopš­te treba nešto da znači? Hajde, čoveče, pa to je bio samo san— uveravao je Lesli samog sebe.

Ipak, istovremeno, negde du­boko u duši, kao jeka ponav­ljala se jedna ista misao;

»Da, ninđo, možda je to zai­sta samo san. A — možda i ni­je. Razmisli, n inđo ... seti s e . .. seti s e ...«

Taj glas koji je odzvanjao negde iz dubine ninđinog duha nije ličio ni na jedan glas koji je ninđa poznavao. I l i . . . ipak... m ožda... samo k ad a ... gde i KO???

Svestan da odgovor neće na­ći ni na terasi, ni te noći, on udahnu nekoliko puta ispušta­jući lagano vazduh kroz zube i konačno se vrati u sobu.

I, dok je on spuštao svoje snažno telo kraj usnule devoj- ke — teški vodonosni oblaci

NINĐA 125

izručiše svoj tovar gotovo u jednom dahu da bi, potom, os­lobođeni, gonjeni vetrom, od­jurili dalje, put istoka, preko uzburkanih voda nepreglednog okeana. Kao da su hitali na sa­stanak sa drugim obalama, drugim vremenima. Jurili su u susret suncu, tom svedoku st­varanja planeta i svetova, sve­doku prohujalih vekova i doga­đaja.

Istom onom suncu koje je 5re dva veka bilo svedok priče coja još uvek nije bila okon čana...

U zamku velikaša Ašikage čitavog dana vladala je gotovo nestvarna tišina. Raz og tome bila je odluka vođe četrdeseto- rice samuraja da najmlađi me­đu njima, zbog greške u pona­šanju, mora da izvrši sepuku. Iako su svi smatrali da je kaz­na preoštra, bez obzira što je mladić prekršio norme propi­sanog ponašanja udvarajući se sestri svoga gospodara, niko nije ni pomišljao da se sup­rotstavi odluci vođe, najstari­jem po činu, učitelju mačeva­nja gospodara Ašikage — goro­stasnom Seiđuru Kanabeu.

Ovaj samuraj bio je u služ­bi porodice Ašikage čitavog svog života. Stariji od svog go­spodara gotovo dvadeset godi­na, bio je i njegov sluga i uči telj, verna senka, spreman da u svakom trenu bez razmišlja­nja položi svoj život za čast ili korist mladog Ašikage. Za­to se mladi vlastelin nije mno­go ni mešao u odluke svog uči­telja mačevanja.

Samuraji su sedeli u svojim odajama, pili sake i spremali se da pred sam zalazak sunca pođu na plato ispred glavne kuće gde će mladi samuraj iz­vršiti ceremonijalno samoubi- stvo. Za svog sekundanta mla­dić je — što mnogi nisu ume- ]i da protumače, izabrao baš Seiđura.

Sunce se već nalazilo iznad zapadnog bedema zamka kada se na tremu pojavio mladi go­spodar Ašikage Moto u pratnji svoje sestre, i nekoliko člano­va porodice. Levo i desno od njega, za stepenik niže, stalo je po pet najboljih samuraja dok su Ostali bili u dvorištu. Sepuki su prisustvovali svi osim stražara na glavnoj kapi­ji i osmatrača na najvišoj kuli.

Bled kao i kimono koji je imao na sebi, pred vlastelina stupi momak ne stariji od dva­deset godina. Nije pogledao čo-

NINĐA 125

i'

veka kome je tek pre nepunih godinu dana počeo da služi. Samo za delić sekunde bacio je pogled na uplakanu devoj- vu koja je sedela pognute gla­ve pored Ašikage, a onda se duboko poklonio.

Prostrvši na kamenito tle asuru od pirinčane slame, mla­dić izvadi katana i vakizaši, po­stavi ih ispred sebe, a onda la­gano izvuče tanto oštrice brit- kije od brijača. Oštrica sevnu krvavo — narandžastim sja­jem pod zracima sunca. Mla­dić uhvati dršku sa obe ruke i prisloni vrh noža između re­vera kimona. Tek tada je upe­rio pogled svojih kao noć cr­nih očiju u gospodara. Ovaj je sedeo miran kao kip.

Mladić udahnu vazduh, sti­snu usne i odlučno sjuri nož u sopstvenu utrobu. Tog trenu­tka devojka kraj vlastelina je ­knu i prevrte se na stranu. Ni­ko se, međutim, nije ni pome­rio da joj pomogne. Čak ni njen brat, mladi vlastelin, ni­je je udostojio pogleda.

Mladi samuraj okrete seči­vo, ne vadeći ga iz rane, i povu­če ga prvo levo, pa desno. Sa­mo zahvaljujući kimonu prisu­tni nisu mogli da vide utrobu koja je pokuljala napolje.

Trebalo je da samoubica na­čini i onaj, poslednji, potez na-

dole, pa da tek onda očekuje pomoć svog sekundanta koji je trebalo da mu skrati muke.

Gotovo dva metra visoki ‘Sei­đuro Kanabe stajao je iza mla­dićevih leđa sa leve strane. Se­čivo njegovog dai-katane bilo je okrenuto ka zemlji. Prsti stisnuše dršku baš u trenu ka­da jc mladi samuraj povukao poslednji potez.

Iako su svi budno motrili na svaki potez najboljeg mače- \aoca u tri pokrajine, gotovo niko nije sa sigurnošću mogao da kaže kasnije u kom trenu je Seiđuro podigao mač i jed­nim udarcem odsekao glavu osuđenom samuraju.

Glava se lagano prevali na stranu, a zatim preko grudi tela koje je još uvek bilo u se- dećem položaju pade u krilo da bi se najzad zaustavila na maloj asuri udarivši u drške vakizašija i katane. Mrtve oči ostale su zagledane u Seiđura koji je već brisao oštricu ma­ča ranije pripremljenim koma­dom svile.

I, dok je vlastelin napuštao trem u pratnji svoje svite, ne­koliko slugu pohita da odnese obezglavljeno telo i odsečenu glavu. Ono malo krvi koja je dospela do kamenom poploča­nog dvorišta vešte ruke brzo ukloniše i više ništa nije pod-

NINĐA 125

sécalo na čin koji se tu odi­grao.

Nekih pola sata kasnije bi prekinuta i tišina. SlaAmj, sk­riven negde među krošnjama drveća, zapeva tiho, setno...

Njegovu pesmu najjasnije čuo je sam Seiđuro koji je se­deo na svom omiljenom mestu u bašti pored malog izvora ok­ruženog odabranim kamenjem i šljunkom.

U mislima je prevrtao razgo­vor od prethodnog dana, u so­bi njegovog gospodara u koju je jedino on smeo da zalazi.

— Seiđuro, mislim da si su­više strog prema momku. Pa zar je to toliko strašno što je uputio mojoj sestri ono pismo sa pesmom. Mlad j e . ..

Seiđuro Kanabe načini gest koji prekide govor mladog vla­stelina.

— Gospodaru, to što je uči­nio nema veze sa njegovim gO’ dinama. Samuraj zna šta mu je dozvoljeno, a Šta ne. Buši- do je jasan. Samuraj ne sme da pogreši NIKADA!!!

Mladi vlastelin pomirljivo raširi ruke.

— Ali, moja sestra je priz­nala da je ona, u stvari, kri­va. Ona se prva obratila mladi­ću kad je pratio u Kjoto. Ona je njega izazivala na njoj svoj­

stven, gotovo dečji način. Pa j ona ima tek šesnaest godina...

Još jednom Ašikaga prekide govor, jer je njegov sagovornik zaklimao glavom. Samo, ovog puta nije ništa rekao.

— Želiš nešto da kažeš, Sei­đuro? Reci.. . Ti znaš da meni možeš sve da kažeš. Ti nisi sa­mo zapovednik mojih samura­ja i moj učitelj mačevanja. Ti s i . .. i moj prijatelj. Zar nije tako?

Tek tada Seiđuro podiže po­gled i poče da govori.

— Gospodaru, devojku mo­žeš samo ti da kazniš. O njoj odlučuješ ti. Ona je tvoja od­govornost. Ja sam mog čove­ka kaznio.

Ašikage se trže. Njemu nije ni na kraj pameti bilo da kaž­njava svoju sestru. Bez obzira na svu surovost vaspitanja kroz koje je prošao, na svu krutost kodeksa ponašanja na feudalnim imanjima, on je ose­ćao da tu nešto nije u redu; da ne mora baš uvek svako jravilo da se ispoštuje do craja,

— Ali, Seiđuro, pa ona je još uvek de te ... Šta ona zna?

— Ona nije gospodar. Čast ove kuće leži na tvojoj glavi, gospodaru, Šta će biti sutra kad neko od posluge ispriča šta se danas događalo i zašto?

NINĐA 125

Kako će reagovati klan Tođo čiju sestru nameravaš da uz­meš za ženu. Razmisli!

Seiđurov glas bio je neumo­ljiv i pogađao je baš u ono što je Ašikage želeo da potisne.

Tišina u sobi potraj a nekoli­ko minuta. Najzad, uz dubok uzdah, Ašikage progovori drh­tavim i od uzbuđenja hrapa­vim glasom.

— Šta predlažeš?— Manastir!Ta jedna jedina reč zviznu

kroz sobu kao da je neko uz- mahnuo mačem. Ašikage se strese. Njegova šesnaestogodi­šnja sestra nije, tako reći, ni počela da živi, a onaj čovek pred njim nagovara ga da je osudi na samoću manastira. Na težak život pun patnji i od­rican a.

Ašikage odjednom oseti že­lju da bude sam i jednim po­kretom ruke odpusti svog uči­telja mačevanja. Seiđuro se nakloni iz sedećeg položaja, gotovo dodirnuvši tatami če­lom, a onda za njegovu visinu i težinu, neverovatnom lako­ćom skoči na noge i nečujnim korakom napusti odaje svog gospodara.

I isada, dok je sedeći ispod krošnje razgranatog drveta slu­šao žubor izvora i poj slavuja, Seiđuro se pitao kakvu Ii će

odluku doneti njegov mladi gospodar. Voleo je on mladog vlastelina, ali mu je zamerao i mekoću srca i neodlučnost u donošeiiju važnih odluka. Sin nije bio ni nalik ocu — sećao se Seiđuro svog pokojnog gos­podara. Stari Ašikage bio je surov plemić. On je svoje ime i status na dvoru zaradio bore­ći se u mnogim bitkam a bra­neći slavu šoguna i cara. Bio je izvanredan mačevalac i neu­strašivi borac. Voleo je i žene i piće, i znao je noćima posle boja da banči. Iako mu je Sei­đuro bio samo telohranitelj, on ga je veoma poštovao i ce- nio kao borca. Seiđuro je bio jedini živi stvor koji je sa njim mogao, pa i «meo, da ukrsti mačeve u dođon.

Mladi Ašikage Moto nije bio ni senka svoga oca. O, da, jnač mu je prirodno ležao u ruci i znao je sasvim pristojno da barata njime, ali u njegovim pokretima nije bilo elana, u očima nije imao onaj žar toli­ko svojstven njegovom ocu ...

Seiđuro odmahnu rukom. Bilo kak® bilo, on je tu da nadoknadi sve slabosti svog gospodara, da pazi — kako je to obećao na samrti starom AŠikagi — da čast kuće nikada ne bude okrnjena i da ime po­

10 NINĐA 125

rodice Ašikage nikada ne bude osramoćeno.

— Ići će ona u m anastir... d a . .. da — promrmlja Seiđu­ro.

Nedelju dana kasnije, u sam cik zore, skrivena u nosiljci bez prozora jedina sestra Aši­kage Motoa, napustila je zau­vek brata i roditeljsku kuću. Samo dva para očiju ispratila su je kroz kapiju zamka. Ne skrivajući stize u očima. Moto Ašikage mahnu iako je bio si­guran da ga sestra ne vidi.

Iz svoje sobe, koja je bila na drugom kraju zamka, Sei­đuro je mutnim i od pića zakr­vavljenim očima posmatrao is­tu scenu.

Priđe ormanu — jedinom komadu nameštaja u njegovoj sobi i iz fioke izvadi dve dašči­ce privezane svilenom trakom. Odveza povez i rastavi pločice. Na jednoj od njih ukaza se slika sedokosog muškarca ošt­rog, orlovskog pogleda koji je vešta ruka m ajstora kičice ne­pogrešivo uhvatila za sva vre- menia.

— Gospodaru, tvoje ime i ovog puta ostalo je časno. Ura­dio sam ono što bi i ti sam uradio. Nadam se da si zado­voljan — reče Seiđuro šapa­tom.

U polutami sobe smeo je da se zakune da su mu oči sa sli­ke žmirnule u znak odobrava­nja. Dugo je zatim stajao kraj Drozora držeći u ruci sliku po- cojnog gospodara zagledan ne- tud daleko kroz zatvorenu ka­piju zamka.

Negde oko podneva, Ašika­ge ga pozva sebi.

Kada je progovorio, glas mu je bio grub. Gotovo da nije ni pogledao u svog najvernijeg samuraja. Pružajući mu smo­tuljak papira na kome se jas­no isticao pečat porodice Aši­kage reče;

— Pođi u pokrajinu Soumi, do klana Tođo. Kući je potre­bna gospodarica — a meni društvo. Ovde sve piše. Skupi ljude i kreni već danas. Moja sestra je još pre nekoliko da­na sve pripremila.

To je bilo sve.Seiđuro se nakloni i napusti

odaje.— Promenio s e .. . zakleo

bih se da me gotovo mrzi — mrmljao je sebi u bradu. — Ako je to cena zakletve koju sam položio starom gospoda­ru, neka tako bude.

Istog popodneva povorka od deset konjanika, na čijem če­lu je jahao Seiđuro kanabe, napustio dvorište zamka i za­puti se prema severnoj provin­

NINĐA 125 11

ciji Soumi. Za dva dana i no­ći stići će na cilj. Za povratak će im biti potreban dan više, jer nosiljka sa budućom gos­podaricom zamka Ašikage ne­će moći da prati tempo samu­raja.

Dva dana i dve noći kasnije grupa jahača, prekrivena bla­tom i prašinom, zaustavila se u selu podnu zamka klana To­đo. Krčmar gostionice u koju su zašli polomio se da doče­ka, očigledno, važne goste. Nje­govom iskusnom oku nije pro­maklo o kakvim se gostima radi i zato naredi da se odmah isprazne sve sobe u krčmi, bez obzira ko se u njim a nalazi, da se odmah pripremi bogata večera i da se nova količina sakea stavi na kraj peći i zag- reje. Za to vreme njegova že­na je, uz pomoć nekoliko upos­lenih devojaka, požurila da pripremi kupatilo za umorne putnike.

Posle dugog boravka u sed lu topla voda i vešti i istovre meno nežni prsti devojaka bi li su pravi dar s neba za umor ne samuraje. Bogata večera topli sake povratiše im i sna gu i raspoloženje. Međutim nikome nije ni na kraj pometi bilo da se napi je ili potraži društvo slobodnih devojaka i žena. Znali su da tako nešto

Seiđuro neće dopustiti, pogo­tovu ne pred sutrašnji pohod u zamak klana Tođo.

Pošto su rano izutra najavi­li svoj dolazak i sačekali po­ziv, Seiđuro i njegovi samura­ji, obučeni u svečana odela, sa blistavim oružjem za pojasom i na otimarenim i dobro nahra- njenim konjima, prođoše kroz kapiju zamka. Kako je Seiđu­ro bio najbolji mačevalac u tri pokrajine i kako je ime Ašika­ge bilo staro i cenjeno, ispred glavne zgrade dočeka ih glava klana Tođo, sedokosi Akura sa svih pet sinova i brojnim va­zalima. Pošto je ceremonijal obavljen Seiđuro predade po­ruku svoga gospodara, a zatim krenu za domaćinom.

Čitav dan proveli su kao po­štovani gosti, strogo se pridr­žavajući propisanih ceremoni­ja. Seiđuro u pogodnom mo­m entu predade darove koje je njegov vlastelin poslao, primi uzdarje i tek tada upita doma­ćina kada može da krene na­zad.

Odgovor je glasio za dva da­na, dok se njegova najmlađa kći priprem i da napusti rodi­teljski dom.

Seiđuro nije morao da bri­ne da će mu biti dosadno. Po­što je sada sve znao, on dozvo­li svojim pratiocima da se za­

12 NINĐA 125

bave kako ko želi, a sam se odazva pozivu Tođovih sinova da sa njima vežba u velikoj dvorani za borilačke veštine. Svih pet sinova klana Tođo bi­li su m ajstori u borilačkim ve- štinama. Najvažnije oružje, po tradiciji njihove porodice, bilo je koplje na čijem vrhu je ume­sto uobičajenog šiljka blistalo sečivo tanto noža! Tim oruž­jem su mogli da barataju sa­mo zaista vrhimski majstori. Nosili su oni i vešto koristili i mačeve, ali su s dužnim po­štovanjem zagledali Seiđurov dai-katana sečiva dugog više od m etar i bogato ukrašene dr­ške koja bi za običnog čoveka predstavljala samo smetnju.

Zamolili su majstora Seiđu­ra da im pokaže nekoliko uda­raca, izbegavajući da traže da im pokaže »Seiđura krug« — udarac koji su mnogi pokuša­vali da oponašaju, ^ i nikada nisu shvatili u čemu je vešti­na i umeće pri tom, naoko, to­liko jednostavnom potezu.

Desilo se pri kraju vežbanja da je kod jednog od sinova starog Tođoa sujeta i lični po­nos nadvladao pravila lepog ponašanja i mladić neoprezno primeti da je protiv koplja njegovog klana teško ići i sa najboljim mačem.

Prisutni se trgoše na te nje­gove reči i brzo pogledaše u Seiđura. On je naoko bio mi­ran. U stvari, od samog ulaska u đođo on je nešto tako očeki­vao — a možda i priželjkivao.

Pošto se naklonio mladiću, on reče glasom koji nije oda­vao nikakvo raspoloženje.

— Sve zavisi ko drži mač, a ko koplje!

Mladić porumene, ali skoči na noge i dohvati koplje naslo­njeno na zid.

— Da li bi veliki učitelj ma­čevanja udostojio mene, tek početnika, da mi pokaže šta misli? — reče vidno uzbuđen.

Seiđuro ustade bez reči i vrati katana u korice. Pokaza momku da stane naspram nje­ga i, kad momak posluša, on reče.

— Napadni!Pošto skrsti ruke na grudi­

ma, nogu tek malo raširenih, oslonjen na prste leve noge, a ukopan u tatam i desnom pe­tom, on prosto zari pogled u oči suparnika.

Momak poče da pokazuje znake nesigurnosti i Seiđuro ublaži pogled. Cak se blago os­mehnu.

Koplje se podiže, a onda mu­njevito krete ravno prema gru­dima m ajstora mačevanja. Ta­da su prisutni videli »seiđuro

NINĐA 125 13

krug« u punom svetlu. Ogrom­no telo sam uraja Seiđura Ka­nabea naglo se pognu. Desna ruka dohvati dršku mača i je­dnim potezom glatko ga izvu­če iz korica. Još dok je telo pravilo polukrug i leva ruka, koja je doletela negde odozgo, prihvati dršku i mač kao da je oživeo. Onog trena kada je oš­tro sečivo tanto noža sa vrha koplja trebalo da se po svim pravilima zari je u samurajeve grudi, dugo sečivo katana je­dnostavno odseče taj deo oru­žja, izbaci napadača iz ravno­teže da bi gotovo u istom pok­retu nastavilo da seče tvrdo drvo koplja sve dok nije sti­glo do čvrsto stisnutih šaka. Seiđuro okrete mač i drvo pu­če kao da je grančica. Slede­ćeg trena dođoom odjeknu uz­dah neverice.

Sečivo dai-katane sada je poletelo prema temenu zapa­njenog napadača, ali se zausta­vi tik iznad crne, u rep sve­zane kose. Tu se zadrža tek delić sekunde, a onda suknu nazad u korice.

Dok se napadač, kao i pri­sutni, osvestio — Seiđuro je već sedeo na mestu sa kojeg je ustao pre nekoliko trenuta­ka zagledan u pod. Nije se os­vrnuo ni kada dođoom odjek- nuše uzvici divljenja i odobra­

vanja. Podigao je pogled tek kada je mladi pripadnik klana Tođo prišao i duboko mu se poklonio.

Sve do onog trenutka dok nije ugledao lice devojke koja će uskoro postati gospodarica zamka Ašikage, Seiđuro nije ni razmišljao o njoj. Ali, onog časa kada se njegov uvek nat­mureni pogled susreo sa, po­malo, prestrašenim pogledom Asumi Tođo — Seiđuro uzdrh- ta kao stabljika trske pod na­letom vetra. Nešto u njemu, u onome što se zove duša, krik­nu i steže mu grlo.

Tog časa^ mada to ni sam ni­je shvatio, počeo je njegov pa­kao. Pakao koji će tra ja ti du­že od života.

Duže od smrti.Pakao koji će izmeniti mno­

ge živote, srušiti mnoge sne i isprepletati mnoge sudbine.

Jedna za drugom četiri ek­splozije poremetiše noćni m ir u jugozapadnom delu grada. Vi­soki plamen začas zahvati pro­strane magacine »Korporacije za promet drvenom građom i građevinskim materijalom«.

Tako je bar pisalo na veli­koj žičanoj kapiji. Malo ko je.

14 NINĐA 125

međutim, znao da je pravi pro­met ove Korporacije oružje. Na nesreću njenih vlasnika to je znao ON!

Ninđa!!!Čovek mraka, sin noći, ne­

kada najbolji najmljeniji špi­jun i ubica — danas, nekoliko vekova kasnije, smrtni nepri­jatelj sila zla i mraka, vojske podzemlja. Usamljeni borac za pravdu, čovek koji je sprovo- dio svoje zakone i donosio pre­sude. Zakon je bio borba pro­tiv svih onih kojima je tuđa smrt i propast donosila milio- ne dolara, a presuda je uvek bila ista: SMRT.

Kada je odjeknula prva ek­splozija, tamna senka, dotle nevidljiva, odlepi se od zida zgrade dva bloka dalje. Kod druge eksplozije, onako u ho­du, senka poče da dobija odre­đeni oblik. Kada je odjeknula treća detonacija, senka se pre­obratila u čoveka visokog i vit­kog stasa. Čovek, Lesli Eldridž, nosio je pamučnu majcu tam- nosive boje i izbledele plave farmerke. Preko levog ramena visila mu je duguljasta torba koja je skrivala oružje basno­slovne vrednosti i mnoštvo sit­nica koje drugome nisu vrede- le ništa, ali su u rukama nin­đe postajale smrtonosno oruž­je.

Kako kod ninđe nikada nije bilo mesta nedoumici, on od­luči da u najskorije vreme pro- veri pošiljaoca.

Rumenilo zore negde iznad visokih zgrada San Franciska najavljivalo je novi dan.

Ninđa se brzo istušira i go­tovo nečujno uvuče u krevet zagrejan mladim, nagim telom lepe Sumiko. On je pogleda s puno ljubavi i nežno poljubi u gustu, mirisnu, crnu kosu. Ta­man je hteo da se okrene kad devojka prebaci preko njega svoju toplu, vitku butinu. Grle- ći ga, pomalo sanjivo, tiho pro­šapta:

— čoveče noći, valjda i ja imam neko pravo. To što je noć na izmaku ne znači da smeš da zaspiš.

Posljednje reči izgubiše se u dugom, strasnom poljupcu.

Ninđa se osmehnu i obema rukama povuče devojku na svoje snažne grudi. Njeni po­ljupci začas mu prekriše usne, oči, lice, g rud i... Nije propu­stila da ga ugrize svojim sit­nim, belim zubima za bradavi­ce, a kad on uzviknu ona brzo kliznu niz njegov stomak. Po­gleda ga vragolasto crnim, kru­pnim očima, sada još tamnijim zbog navale strasti, a onda se okomi na njegovu muškost. Radila mu je to bezbroj puta.

NINĐA 125 15

ali uvek na neki novi način. Uvek je umela da unese nešto novo, nešto što bi ga nateralo da se napregne iz sve snage kako ne bi u trenu doživeo vrhunac.

Pokušao je nekoliko puta da je prekine, da je dozove, pov­lačeći je uvis, ali je ona nešto mrmljala negodujući i navalji­vala još strastvenije. Konačno, nije više mogao da izdrži. Iz dubine utrobe oseti kako kre­će erupcija koja će sekund kas­nije kroz vrh njegove muško- sti izbiti kao vulkan. Kada se to desilo, devojka tek malo pomeri glavu puštajući da joj uz obraz sukne njegovo seme. Ječala je od zadovoljstva istis­kujući svojpm šakom posled­nje kapi iz njegovih testisa ...

— Taaako, sada možeš i da spavaš. Ja sam uradila ono što sam htela — reče i otrča u ku­patilo.

Lesli htede da je zaustavi, da joj nešto kaže, ali za to više nije imao snage. Uzdahnu du­boko i prući se potrbuške na poluvlažni čarŠav uzalud tra ­žeći jastuk koji je završio neg­de na podu. Zaspao je gotovo istog trena.

Kada se probudio, prvo je začuo veselo pevanje iz kuhi­nje. Ustade i krete ka kupati­lu. Sumiko ga nije čxola. On se

prikrade vratima. Obučena sa­mo u majicu koja je više ot­krivala nego što je skrivala, kose duže od same majice, de­vojka se njihala u ritmu neke davno upamćene melodije. Ne­što joj ispade iz ruke i ona se savi ne prekidajući da se njiše.

Iako je nebrojeno puta vi­deo nagu u svim mogućim po­ložajima, Lesli oseti kako mu krv navire u sve delove tela. Duge noge, obla, zategnuta zad­njica i crni žbun koji se ukaza na mestu gde se butine razdva­jaju gotovo ga izbezumiše.

U dva koraka našao se iza devojke i bez ikakve najave ili pripreme podigao je i prodro u nju. Uz dug uzdah koji je više ličio na krik, devojka za­baci ruke i zari mu prste u gustu kosu.

— O h .. . t i . .. t i . .. voli m e ... jače ... ta k o ... do k ra ja ... aahhhhhh.

Kao da je želeo da joj se re- vanšira za uživanje koje mu je priredila istog jutra, Lesli se usredsredi na to da je izludi pre nego što u njoj eksplodira orgazam. Eksplodirao je usko­ro, i to ne samo jedan.

Nijedno od njih nije se oba- ziralo na dim koji je počeo da se diže sa šporeta, ni na mi­ris mesa koje je sve više li­

16 NINĐA 125

čilo na ugalj. Oni su se pekli na drugoj vatri, sagorevali na jednom drukčijem plamenu, ne manje žestokom.

Tek posle izvesnog vremena, kada su krenuli pod tuš, Sumi­ko prinese šake ustima.

— T i... prokleti, sada smo ostali bez doručka. A baš sam se trudila da ti spremim nešto posebno. T i...

— Da li se vi to na nešto žalite, mlada damo?

Sumiko ga prvo pogleda m r­ko, a onda prasnu u smeli.

— Ionako isam planirao da te povedem na jedan dobar do­ručak negde na obali. Malo ri­be, salate od morskih plodova i neku školjku za mene, da povratim snagu...

Devojka mu ponovo skoči u zagrljaj, ali istom brzinom, po­što mu utisnu kratak poljubac na usne, pobeže.

— Aaaa, nećeš da me preva­riš. Idem da se obučem.

Osveženi i vedri posle pola sata napustiše kuću.

Tabasko Pit je uzalud čekao da mu neko odgovori na tele­fonski poziv. Kad najzad shva­ti da njegovih najdražih prija­telja nema u kući, on samo os­

tavi poruku da ima informaci­ju za Leslija, dodajući:

— Golupčići, zaboravljate da ovaj usamljeni momak jedva čeka da vas zagrli. Zar ne zna­te da se nismo videli već dva dana!

Gorostasni momak se zaista vezao za Leslija i Sumiko kao ni za koga u životu. Oca i m aj­ku izguWo je davno, još kao dečak, dole na kraju sveta, na Novom Zelandu. Bio je jedi- nac tako da nije imao nikog svog na svetu. Susret sa Lesli­jem, a kasnije i Sumiko, za njega je bio božji dar. Trudio se da ih ne ometa u njihovoj vezi, ali, s druge strane, kada ga ne bi bilo dan ili dva, Lesli i Sumiko bi ga zvali i nijhovo druženje se nastavljalo.

Protekle noći, dok je u dru­štvu raskošne riđokose lepoti- ce, čije su grudi pretile da is­koče iz tesne, poluprovidne majice, sedeo u separeu jednog od stotinak restorana duž oba­le okeana, čuo je odlomak raz­govora dvojice nevidljivih sa­govornika. Iako su bili u pita­nju Japanci, uspeo je da razu­me o čemu su nakratko razgo­varali. To što je čuo njemu li­čno nije mnogo značilo, ali za Leslija, ninđu — bila je to pra­va vest.

NINĐA 125 17

Nije želeo da takvu vest^ao- pštava telefonom i zato je sa­da morao da čeka da se Lesli javi njemu.

A baš o toj vesti, nekoliko hiljada kilometara dalje, u To­kiju, vodila se žučna rasprava.

Jakuiia, nekada ime za pose­bnu vrstu ljudi van zakona, ljudi čiji je glavni zanat bila kocka i prostitucija, danas na pragu dvadeset prvog veka bio je zajednički izraz za moćno podzemlje koje je, zahvaljujući jednom čoveku, Jakumi Šindo, postalo međunarodno i koje je počelo da obavlja velike, legal­ne poslove širom sveta. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja Jakuza je sada pretila da se sasvim učvrsti i u SAD. To joj je pošlo za rukom u Los Anđe- iesu i Njujorku.

Na žalost svojih sledbenika, Šindo je iznenada um ro i to prirodnom smrću.

Njegova dva sina ostala su na čelu moćnog Šindo-gumija, ili kako bi to italijanski gang­steri nazvali »Šindo — porodi­ce».

Stariji, Seiko, bio je pravi predstavnik stare tradicionalne škole Jakuza. On se nije slagao

sa ocem o ideji da se prošire po ćelom svetu, da se ubace u najmoćnije privrede na svetu, pre svega američke, i da je po­tom unište preuzimajući uz ekonomsku i svaku drugu vlast. Ne, SeikO' nije želeo da lupa glavu tako dalekosežnim planovima. On je želeo da bu­de vrhovni ojabun svih jakuza- -gumija, tu u Japanu, i da, eventualno, štrpne malo terito­rije u Hongkongu. Sve ostalo nije ga interesovalo.

Grešio je.Njegov mlađi brat, koji je

inače sve što je znao naučio za očevim stolom, prateći ga ši­rom sveta, prisustvujttci svim sastancima koje je stari gang­ster organizovao— želeo je po- što-poto da nastavi plan svog oca.

Ali, toj želji isprečila se tra­dicija.

Ojabuna nasleđuje najstariji sin.

— Ako ti se na putu pojavi prepreka koja ugrožava tvoj plan, moraš po svaku cenu da je ukloniš. Nema milosti, ne­ma nepremostive prepreke — govorio je stari Jakumi Šindo.

Dakle prepreka, Seiko Šin­do, m ora da nestane. Bez raz­m išljanja Hiroši Šindo doneo je odluku da ubije rođenog brata.

18 NINĐA 125

Izvršilac je došao iz sever- nih provincija, angažovan pre­ko trećeg čoveka, tako da ni­kome nije mogao da kaže ko mu je nalogodavac.

Seiko Šindo odmarao se u jednom od paviljona porodič­ne kuće na periferiji Tokija. Ležao je na golom tatamiju uživajući u njegovoj prijatnoj hladnoći. Veče je odavno palo, ali svetla još nisu bila upalje­na. Ni u kući, ni u prostranom vrtu. Tako je želeo on, ojabun Seiko Šindo.

Ležao je i čekao da se po­javi jedna od njegovih stalnih ljubavnica. On je voleo starije, zrele ž^ e . Razlog je po njemu bio veoma prost i bitan: one po pravilu nisu mnogo izvolje- vale, a u ljubavnoj igri pruža­le su mnogo više od mladih - devojaka, ne ustručavajući se od najčudnijih želja svog part­nera.

Ona koju je očekivao, Micu, iako u poznim tridesetim, bila je još uvek prava lepotica. Ima­la je, za Japanku, velike i čvr­ste, zaobljene grudi, široke ku­kove i duge noge, opet za raz­liku od većine Japanki potpu­no prave.

Iščekujući da se žena pojavi, Seiko oseti kako mu se muš­kost kruti do bola. Jedva je

čekao da žena stigne i ugasi sve veću navalu strasti.

Iznenada, začu kako se vra­ta gotovo bešumno pomeraju i osmeh mu kreplavi lice,

— Požuri, vidi šta te čeka — reče glasom promuklim od iš­čekivanja.

Senka koja mu je dolazila iznad glave postajala je sve veća. U poslednjem trenu Sei­ko shvati da nešto nije u re­du. Brzo posegnu rukom prc: ma bačenom kimonu ispod ko­ga je ležao njegov »dezert igl«, ali sve je ostalo samo u poku­šaju. Krik užasa i straha ispu­ni polumračnu sobu u kojoj je ipak bilo dovoljno svetla da osvetli oštricu mača. Za tili čas sečivo nađe put između re­bara i neumoljivo se zari u us­paničeno srce ojabuna Šindo- -gumija. Iako je smrt nastupila trenutno, ubica istrže sečivo i sjuri ga dva puta brzo u trbuh već mrtvog tela.

Svesna da već nekoliko mi- nvita kasni na sastanak sa svo­jim ljubavnikom, Micu je pro­sto utrčala u polumračnu so­bu. Ugleda senku čoveka i po­kuša da se osmehne. Međutim ubrzo shvati da za to nema ni­kakvog razloga. Umrla je u

NINĐA 125 19

trenutku kada je ugledala lice nepoznatog muškarca.

Jedan po jedan član Šindo- -gumija prilazio je Hiroši Šin- clu izražavajući mu saučešće zbog gubitka brata. Momak natprosečne visine, uskog lica izraženih jagodica i malo uvu­čenih očiju primao ih je bez bilo kakvog izraza na licu. Ono što niko od prisutnih nije mo­gao da nasluti bilo je nestrp­ljenje poslednjeg od Šindo kla­na da se ova ceremonija ko­načno završi i da im kaže ko

.je sada pravi gospodar, ko je ojabun Šinđo-guipiija!

Za to je imao prilike već is­te večeri.

— Sada, kada više nema sta­rog ojabuna — izbegao je da kaže mog oca, ili da pomene njegovo ime — na nama je da odlučimo šta i kako dalje — počeo je svoj govor okuplje­nim pomoćnicima, takozvanim poručnicima i ratnicima sa uli­ce — kobunima. Možemo da sedimo skrštenih ruku i čeka­mo da nas ostali klanovi napa­daju, čerupaju našu teritoriju, dok na kraju ne ostanemo praznih šaka.

Niko u velikoj sali nije rea­govao. Svi su čekali da čuju šta će novi ojabun da kaže do kraja.

— Ko će da vam garantu je sigurnost i da zadrži sve nepri­jatelje po strani? Nije reč sa­mo o klanovima ovde u Japa­nu. Tu su i stranci. Oni su već stekli pozicije u Hongkongu, a odatle do nas nije daleko. Moj otac — sada je prvi put pome- nuo oca — moj otac je bio taj bedem, on je pružao sigur­nost, Moramo da nastavimo tu tradiciju.

Tihi žamor prvi put prohuja među prisutnima. Hiroši se os­mehnu svestan da je na pra­vom putu.

— Mi moramo još da jača­mo, da nam stisak bude neu­moljiv, moramo da nastavimo prodor u Ameriku. Tamo smo se već ubacili kroz trgovinu oružjem, ali to je tek početak. Mi smo jakuze i kao pravi po­nosni potomci Jakuze moramo da nađemo svoje pravo mesto u svetu, a ono može da bude samo u vrhu. A ja, vaš ojabun, Hiroši Šindo, mogu tam o da vas dovedem — reče podižući glas.

Uzvici odobravanja ispuniše salu.

— Ja, Hiroši Šindo, postaću šogun jakuza! Znam, reći će

20 NINĐA 125

neko da mi nismo samuraji, naš put nije zapisan u Bušidu. Pa šta? Utoliko bolje po nas. Biću šogun jakuze zato što ću da ujedinim sve gumi je. Biće posla i prostora za sve. Ujedi­njeni bićemo jaki kao što je jak bio Japan pod najvećim šogunom u istoriji Japana; Ije- jasu Tokugava...

Gromki poklič i aplauzi pre- kinuše govornika. Pominjanje najčuvenijeg šoguna koji je pre toliko vekova ujedinio za­vađene i zaraćene velikaše i ta­ko stvorio snažnu državu otvo­ri mesta za maštanje među ja­kuzama.

— Tako je. Postaću šogun jakuza. Zauzećemo najveće korporacije u Japanu. Motor­nu industriju i elektronsku op­remu. Diktiraćemo cene i us- love trgovine. Amerikanci su načeti, privreda im je sve sla­bija. Naš udar biće nezadrživ. Kad ih stisnemo našim proiz­vodima. . . dalje će sve biti lako ...

Još dugo, opijen aplauzima i sopstvenim planovima koji su uglavnom bili na granici, ili s one strane mašte, Hiroši je još dugo ubeđivao i svoje ljude i sebe da im je buduć­nost osigurana i da je svet na­dohvat njihovih ruku.

San o slavi starog Japana poče da se uvlači u svest svih prisutnih.

Dvadesetak kilometara dalje od poslednje periferije Tokija počinjale su divlje i strme pla­nine pod nazivom Japanski Alpi. Na jednom od bezbrojnih obronaka, daleko od svih pu- teva, nalazio se polusrušeni manastir. Malo ko je znao nje­govu istoriju, a samo jedan čovek znao je ono što o mana­stiru nije pamtio niko više. Taj čovek, devedesetosmogo- dišnji Karasumaru Micohito, bio je poslednji iz reda sveŠ- tenika — ratnika koji su u ma­nastiru živeli gotovo trista pe­deset godina. Taj red svešteni- ka-ratnika morao je da pređe u ilegalu kada je šogun Tokuga­va zabranio da sveštenici nose oružje i učestvuju u međusob­nim okršajima feudalaca.

Starac se te letnje večeri sporo kretao ka stenama iznad zamka. Tu je dolazio svakodne­vno, bez obzira na vremenske uslove, da se pomoli, a i da, kad mu se ukaže prilika, uži­va u zalasku sunca.

Te večeri molio se duže ne­go obično, pa je na kraju i

NINĐA 125 21

zadremao. Tek kada je krenuo nazad u m anastir, osetio je da se nešto u okolini menja. Og­roman naboj elektriciteta ili neke energije bio je gotovo opipljiv. Starac diže pogled ka nebu, ali ono je bilo vedro i osuto zvezdama. Dakle, o ne­pogodi nije moglo da bude ni reči.

Starac se zaustavi i, naslo­njen na jednu stenu još toplu od sunca, poče da osluškuje. Nije čuo ništa, iako m u je sluh i pored pozamašnih godina bio izvanredan. Ipak, nešto se kre­talo oko njega, pritiskalo ga, gotovo guralo. Nekoliko puta učini mu se da se zmijolika svetlost pom alja ispod stena, da klizi uzbrdo i završava da­leko gore na vrhu planine, gde su se nalazile nepregledne pe­ćine.

Onda, iznenada, sve presta- de. Starac zbunjen odahnu i poče da se spušta ka m anasti­ru. Došavši do svoje ćelije, po­traži neki stari svitak perga­m enta i poče da ga čita. Što je više odmicao u Čitanju, sve je češće bacao pogled kroz ma­li prozor ka vrhu planine od­mahujući glavom kao u neve- rici. Najzad smota pergament i vrati ga na dno sanduka na kome je i spavao.

Odluči da koliko sutra, ako smogne snage, krene ka vrhu planine i proveri navode u per­gamentu. Ugasi lelujavi pla­men lojanice i leže na tvrdi drveni sanduk na kome je je­dina prostirka bila tanka asu- ra od pirinčane slame.

Petorica probisveta sa peri­ferije Tokija, koji su po svaku cenu želeli da postanu kobuni nekog od jakuza klanova, pri- krali su se te večeri polusruše- nom m anastiru.

— Ako si nas slagao u vezi starca i blaga, sam ću da ti slomim vrat —: javi se momak rošavog lica i neuredne kose koja je, povezana preko čela i potiljka, štrčala uvis.

Suvonjavi mladić duge, kose koja je u bičevima padala pre­ko ram ena i sa šiškama ko e su mu gotovo sasvim skrivale oči, obrisa nos dlanom i reče.

— Misuno, siguran sam šta sam Čuo pre dve nedelje u onom drugom m anastiru iz ko­jeg sam ukrao stare slike. Ka­luđer je lepo pomenuo ovaj manastir, starca koga si i sam video — i blago. Ostaje nam da uhvatimo starca i blage? je naše — brzo je govorio mo­mak.

Ostala trojica ne rekoše ni reči. N ajstariji među njim a proveri da Ii m u je stari »kolt«

22 NINĐA 125

pun i vrati ga za pojas na le* dima,

— Dabome, niko se nije se­tio da ponese bar neki send­vič. Ovako ćemo gladovati do sutra — ponovo se javi mo­mak sa povezom oko čela.

— Evo, Misuno, ja imam čo­koladu. Nije bog zna šta, ali poslužiće do sutra — ponudi najmlađi član grupe.

Misuno samo frknu, ali ipak dograbi čokoladu, ,odmota sta- niol sa nje i prožderaje u ne­koliko zalogaja.

Šćućureni jedan uz drugog, uskoro su zaspali. Ko zna, da ih hladnoća nije probudila, ve­rovatno bi im starčev izlazak iz manastira promakao. Ovako, drhteći od hladnoće koju je dónela noć, poskakali su poku­šavajući da se zagreju. Misuno, koji je prvi ugledao starog ka­luđera, naredi im da ćute, po­kaza im u pravcu kapije mana­stira i ubrzo svi krenuše za starcem.

— Ide u planinu — dobaci momak duge kose. Eno, nosi torbu. Sigurno ide da bere le- kovito bilje.

— Mnogo ti znaš šta će on da radi. Idemo za njim. Hoću čistinu kad ga budemo zasko­čili — brecnuo se Misuno.

Ne sluteći, ili bar ničim ne pokazujući, da ga neko prati,

starac je laganim korakom gra­bio put vrha planine još uvek skriven maglom.

Sat kasnije, psujući i opipa­vajući noge, petorica probisve­ta dobro zaduvanih, postajali su sve nestrpljiviji.

— Što ga već jednom ne na- padnemo? Šta čekaš, Misuno, da stigne na vrh planine? — javi se jedan od momaka.

— Idioti, ništa ne vidite, ni­šta ne razumete! Šta radi sta­ri, ha? Bere lekovito bilje — dodade posprdno. Ide u goste? Zar ne vidite, slepci jedni, da matori ide pravo ka jednom cilju. Siguran sam da je ono blago o kome si čuo negde go­re i stari ide da ga obiđe — og­lasi se samozvani vođa.

Momci se umiriše i nastavi- še. Na jednoj krivini umalo ne natrčaše na starca koji je se­deo naslonjen na gromom pre­polovljeno deblo nekog drveta. Žvakao je. neki korep mrke bo­je i povremeno otpi jao kratke gutljaje vode iz kožom presvu­čene čuture.

To podseti momke na glad i oni počeše da stiskaju stoma­ke koji su se sve više grčili.

— Da ga napadnemo i ot- memo mu hranu i vodu. Ja vi­še ne mogu da izdržim — javi se momak u belim farmerka­ma.

NINĐA 125 23

— Ućuti, proklet bio. Zar da ispadne da sam se dovde dža­be pentrao. Umukni i siđi do­le niz padinu. Vidi možeš li da nađeš neko voće da utolimo glad. I požuri. Krećemo čim krene stari — naredi mu Mi­suno.

Tek kasno popodne, u sam sumrak, stigli su do cilja. U to su bili uvereni, jer starac je u međuvremeno prošao pored nekoliko pećina da bi se zaus­tavio pred ulazom u najveću od njih. Sablasna okolina i ti­šina nateraše petorici nabeđe- nih siledžija strah u kosti. Up­lašio se i Misuno, ali on ne bi bio vođa bande kad ne bi 3okazao kako je bar za klasu Dolji od ostalih.

— Sad je vreme. Dok je sta­rac okrenut leđima, ja ću da ga napadnem. Prići ćete kad vam budem dao znak.

Starac im je bio okrenut le­đima i nešto je tiho mrmljao. Neznalice kakve su bili dotič­ni besposličari, nisu pojma imali da se starac moli, i to starim bogovima Šinto religije.

Nije prekinuo ni kada ga je Misuno grubo oslovio. Iznervi­ran, siledžija ga grubo drmnu za rame. Starac ga nije udos­tojio ni pogleda. Misuno mu ponovo položi ruku na rame nameravajući da ga grubo, je­

dnim pote^zom digne sa zemlje i prodrma. Ne gledajući ga, sta­ri kaluđer, ga dohvati košča- tim prstim a kao kandžama i jednostavno ga zavitla preko svog ramena. Misuno teško tresnu o kamenje i zajauka.

Starac izgovori još nekoliko rečenica molitve, a zatim se na kolenima okrete prema prido- šlicama.

— Šta tražite ovde? — reče tiho, ali dovoljno glasno da ga jasno čuju.

Opet se prvi javi Misuno ko­ji je jedva ustao trljajući po- vređeno rame i leđa.

— Znaš ti šta tražim o... ma­tori. Kaži nam odmah gde je blago? Ovde. .. u ovoj pećini? Ne vredi da lažeš. Zašto bi, ina­če, došao ovde i bajao?

Starac nije ni trepnuo. Za trenutak njegove oči lukavo zasijaše i on odluči da iskori­sti ove bezvredne momke da se uveri u ono u šta je sum­njao. Ipak, moraće nešto prvo sam da vidi.

Njegovo ćutanje protumače­no je kod petorice momaka na različite načine. Ipak, niko ni reč. Starac ustade, prebaci tor­bu preko ramena i zakorači prema pećini.

— Stani, nisam ti rekao da se pomeraš! — pokuša Misu-

24 NINĐA 125

no, ali odustade kacT shvati da ga starac ignoriše.

Kad starac nestade na ulazu u mračnu pećinu, on brzo do­baci svojim sledbeniciraa.

— Neka ga, neka uđe prvi. Možda će da ukloni i neku za­mku ako je ima. U svakom slučaju sačekaćemo pet minu­ta, a onda krećemo za njim.

Nije prošlo ni pet minuta, a starac se vrati. Lice mu je bilo bledo, a oči zagledane preko vrha planine negde daleko u neko drugo vreme.

Naime, napravio je samo ne­koliko koraka kad je bukval­no naleteo na nevidljivu bari­jeru. Bila je to ista ona ener­gija koju je osetio prošle ve­čeri, samo je sada bila udese- tostručena i isprečila ae pred njim kao zid. Osetio je vrelinu energije na sopstvenom licu, a kada je ispružio ruke da opi­pa nepoznatu silu pred sobom, osetio je strahoviti bol, kao da je strpao ruke u rastopljeni metal. Brzo se vratio pred ulaz praćen nekim potmulim mum- lanjem.

— Predomislio si se, znači? U redu momci, idemo. Ciro, spremi pucaljku, za svaki slu­čaj. Ostali za mnom — naredi Misuno.

Ne razmišljajući, ostali po­juriše za njim. Niko nije želeo

da ostane bez svog dela blago, a, opet, svak je hteo da u de­talje kasnije ispriča kako su i šta radili od samog početka.

Starac se udalji kojih dvade­setak metara i sede iza stene visine čoveka.

Nije prošlo više od dva mi­nuta kad iz pećine počeše da izleću raskomadana tela ulje­za. Umrli su u tišini ne shva­tajući ni šta im se desilo, ni ko ih je napao.

Starac samo ugleda sablasno zelenkasto-plavo svetio, kao da su unutar pećine sevale munje, ali se uskoro i to izgubi.

— Znači, istina je. On je tu. Još luta. Sasaki... Sasaki Ko­buke. .. javi s e ... posao te još čeka. Sasake!!!

Gotovo krikom stari kaluđer je izgovorio ove reči upućene vedrom nebu kao da u nesluće­nim visinama i dubinama ko­smosa traži pomoć.

— Halo, Pit, upravo sam na­šao tvoju poruku. Sumiko i ja smo išli do obale na doručak, a posle smo se malo kupali. Mislio sam da pozovemo i te­be, ali kada sam te pre neki dan video sa onom riđoko- som ... pa, poznavajući te, mis­lio sam da ti uz nju nas dvoje nismo bili potrebni.

Lesli morade da odmakne slušalicu zbog bujice psovki i

NINĐA 125 25

prekora koje je Tabasko Pit izručio.

— De, de, u re d u ... znam da smo ti nas dvoje najpreči, ali ni ona riđa nije bila za zane­marivanje. Gde hočeš da se nađemo? Ovde, kod teb e ... ne-

tde u gradu? U redu, hajde. Ce- amo te nas dvoje i tuce lede­

nog piva, TVOG piva. Požuri!Nije morao da insistira na

onome »požuri«. Reskirajući da ga zaustave i kazne zbog prebr­ze vožnje. Pit je gotovo prohu­jao onih pet kilometara koliko je bilo rastojanje od njegovog momačkog stana do kuće u ko­joj su, povučeni od gradske vre­ve, živeli Sumiko i Lesli.

Tek pošto je zbacio sa leđa mokru m ajicu i ispio drugu konzervu piva, Pit reče o če­mu se radi.

— Možda to ni tebi neće ni­šta da znači, ali kada sam ju ­tros na televiziji video ona skladišta koja su eksplodira­la. .. hm, ko zna, možda će ti ova informacija ipak nešto zna­čiti.

Lesli je ćutao. Ako se japan­sko podzemlje umešalo na tle SAD, ako jakuza — <sa kojom se već jednom sukobio u San Francisku — odluči da proši­ri svoje interese i s ove strane okeana...

Nije ni završio misao. Sve je bilo jasno. Biće krvi na sve strane, špijtmaža će da se um- nogostruči, ubistva iz koristo­ljublja i mito dostićiće svoj maksimum.

Sumiko gotovo prekorno po­gleda Pita, ali znala je da bi Lesli na ovaj ili onaj način i sam došao do ovakvih podata­ka.

Konačno, Tabasko Pit pro­govori otvarajući treću kon­zervu piva.

— Sta misliš da uradiš. Les?Lesli se zagleda u prijatelje­

ve bistre i poštene oči. Koliko će ovakvih, poštenih i nevinih ljudi da strada kada Jakuza krene da osvaja Ameriku? Ko­liko će ljudi ostati na ulici, bez posla kada jakuza, uz po­moć moćne japanske industri­je, bude počela da zasipa ame­ričko tržište jeftinom robom?

— Ne znam. P ite .,. Zaista ne znam. To je mnogo komp- leksnije nego što znaju i tvoji nepoznati »prijatelji« Japanci iz restorana. Najverovatnije ću moći samo da vest prenesem prijatelju u Vašington, CIA ima svoje ljude u Japanu, pa neka ispitaju stvari. U svakom slučaju obračun treba preneti na njihovu teritoriju, i to što pre — uzvrati Lesli vidno za­mišljen.

26 NINĐA 125

Mahnuo je Sumiko i Pitu i otišao u svoju radnu sobu. Uk­ljučio je kompjuter, ukucao potrebne podatke i sačekao nekoliko trenutaka. Zelenkas- to-plavičasti ekran neko vreme je bio prazan, ali onda se po­javi niz brojki i slovq, naoko nabacanih bez reda. Lesli ot­kuca još jednu reč. Ekran os­tade prazan da bi ponovo, tek za tren, na njemu bila ispisa­na rečenica.

»Kaži, prijatelju. Nemaš pojma koliko sam srečah da te bar ovako čujem«.

Tu rečenicu ispisao je puko­vnik Pol Skofild, stari Leslijev prijatelj koji je i te kako imao razloga da mu bude večito za­hvalan. On je u Vašingtonu imap specijalan zadatak da ko­ordinira rad vojne obaveštajne službe, i to onog dela koji je pratio industriju, sa direkci­jom CIA-e.

Lesli u najkraćim crtama ot­kuca informaciju koju je do­bio od Pita.

Neko vreme ekran je bio prazan. Najzad se pukovnik Skofild javi.

»Ne treb^ ni da te pitam odakle ti informacija i da li je pouzdana. Jednostavno sam zbunjen. Znam da nas sa ostr- va sve više pritiskaju svojom robom i niskim cenama.

Znam, .ovo je samo za tvoje oči, da naši pregovaraju sa ve­likom firmom Jamamoto oko ,i projekta novog mlaznog avio­na i da tu može da bude svaš- ■ ta. Ah, ako jakuza umeša svo­je p rste ...«

Posle kraće pauze pukovnik Skofild nastavi.

»Bio bih ti beskrajno zahva­lan ako bi mogao da pođeš i sam osmotriš situaciju. Ima­mo mi tamo ljude, i to veoma sposobne. Samo, prijatelju moj, čini mi se da OVAJ posao jedino ti možeš da uradiš na pravi način. Pristaješ?«

Lesli je neko vreme ćutao, mada je znao odgovor.

»Moja mala je ionako već nekoliko puta molila da pođe­mo na Istok i obiđemo njene rođake. Biće joj drago ako joj ispunim želju«, bio je kratak odgovor.

Kada je jednom doneo od­luku, Lesli odahnu. Vratio se do prijatelja i počeo veselo da čavrlja. Uspeo je, da ih obma­ne, ili se bar Sumiko pravila da veruje u tu njegovu bezbri- žnost.

— Nemaš pojma koliko sam srećan kad vidim da si raspo­ložen i da se smeješ. U to ime vodim vas na večeru! — grm- nu Pit.

NINĐA 125 27

Krajem večeri, pošto su se zasladili hladnim voćnim, kre­mom sa seckanim breskvama, Lesli oslovi Sumiko.

— Devojčice, šta kažeš za jedan let do Japana? Pite, po­ziv važi i za tebe.

Devoj čine oči sinuše punim sjajem i ona, bez obzira na prepun restoran, ciknu i obis- nu Lesliju oko vrata.

Lesli pogleda Pita i ovaj po­če da se vrpolji.

— Lesli, znaš da bih sa va­ma i na kraj sveta, ali ovog pu­ta moraćete bez mene. Japan mi baš mnogo ne leži, a moram i ovde da okončam neke poslo­ve. Moje novčane rezerve su pri kraju, pa moram malo da ioradim na tome — reče ko- os gotovo tužnim glasom.

Lesli ga potapša po ramenu.— Lesli, k a d ... planiraš da

krenemo? — upita Sumiko još uvek ne veruj ući u ono što je čula.

— Pa, ne znam ... Ima tu dosta p osla ... Šta kažeš da uz­memo karte za sutra u podne?

Devojka ga još jednom zvu­čno poljubi, a onda iskapi ča­šu konjaka koju je kelner up­ravo, stavio pred nju. Ona, ko­ja gotovo uopšte nije pila, pr­vi put popi piće na ovakav na­čin i zagrcnu se, na šta i Le­sli i Pit prasniiše u smeh.

Narednog dana sa, nešto m a­lo neophodnih stvari spakova- nih u dve torbe, njih dvoje ob- reše se na aerodromu. Kad je avion konačno uhvatio visinu, Sumiko stavi slušalice na uši, pronađe tihu muziku, nasloni se na Leslija i predade se uži­vanju u letu.

Daleko dole ispod njih, de­setak hiljada m etara niže, pre­sijavala se površina Pacifika.

Kako je let odmicao, Lesli je razmišljao o prošlosti,o danima kada je učio bu­duću i ninđicu, kada je od starog senseija upijao svu m u­drost i poznavanje života, na­čina razm išljanja Japanaca, is­toriju. ..

A onda, iznenada, seti se sna od pre nekoliko noći. Ne­ka neobjašnjiva jeza uvuče mu se duboko u dušu. Bilo je to nešto nepoznato, nešto što do­tle nije doživeo. Čak ni onda kada se susreo sa ljudima sa ostrva izgubljenih i poslednjim potomkom čuvenog šoguna Ijejasu Tokugava.

Mogao je do detalja da se seti čitavog sna.

Nad svim je dominirao lik u oklopu samuraja. Njegova snažna figura, energija koja je izbijala iz njega i, iznad svega, onaj krik nemoći i bola.

28 NINĐA 125

Kakvo je značenje tog sna? Otkud da se seča svih detalja? Ko je bio čovek u oklopu — i da li je uopšte reč o Čoveku?

Zanet tim mislima Lesli uto­nu u dremež.

Seiđuro Kanabe jahao je na čelu povorke. Izbegavao je čak i da pogleda u pravcu nosiljke u kojoj je putovala prelepa Asumi. Ipak, naredio je da je­dan od samuraja jaše tik uz nosiljku kako bi u svakom mo­mentu mogao da bude na uslu­zi budućoj gospodarici.

Bura koju je osetio u duši pri susretu sa dubokim tam­nim očima lepe devojke polako je jenjavala.

On je bio samuraj!Mora da poštuje Bušido, da

sledi Put.On je imao gospodara, a že­

na koju je pratio uskoro će postati gospodareva supruga.

Mora da je istisne iz svojih misli.

Da je zaboravi. Izbriše. Po- smatraće je kao stvar. Da, baš tako. Nije on bilo koji čovek. On je Seiđuro Kanabe, veliki ratnik, majstor mačevanja, najbolji borac u tri pokrajine.

čovek o čijem se poimanju ča­sti priča sa ushićenjem.

No, i pored svega, jedna is­kra ostala je da tdnja duboko u srcu čoveka koji nikada ni­je doživeo ljubav — jer je ni­je ni tražio. On je žene uzimao kad bi osetio potrebu i odba­civao ih čim bi ugasio telesnu strast. Njegova ljubav bila je poklonjena maču, a duša Putu. On je mogao da bude veran samo gospodaru kome je slu­žio.

Putovanje je bilo usporeno zbog nosača koji su jedva pra­tili konjanike. Seiđuro je sva­ka dva sata zaustavljao grupu dopuštajući nosačima da se iz- duvaju. Asano je izašla samo jednom, i to nakratko, da is­pravi leđa i udahne vazduh. Sei­đuro se nije ni osvrnuo da je pogleda.

Prvu noć proveli su u nekoj krčmi. Seiđuro je poslao jed­nog od samuraja kao prethod­nicu, naredivši mu da obezbedi sve što je neophodno kako bi se gospodarica udobno smes- tila.

Bilo je malo čudno to što je putovala bez ženske pratnje, ali takva je bila odluka nje­nog oca. Zato, kada su stigli u krčmu, gostioničar naredi svojoj ženi i kćeri da se stave na raspolaganje mladoj plem-

NINĐA 125 29

kinji i da joj u svemu udovo­lje.

Siđuro te večeri nije imao kud. Morao je da se obrati devojci i da je pita ima li kak­vih želja i kada mogu da na­stave put.

— Seiđuro-san, nemam nika­kvih želja. Ješću što i ostali, a put možemo da nastavimo kad vi to budete želeli.

Samuraj samo klimnu gla­vom, pokloni se i napusti oda­je svoje buduće gospodarice.

Tih nekoliko minuta koliko je proveo u njenoj blizini, njen miris i opojna lepota koja je, onako izbliza bila još izražaj- nija, ponovo m u poremetiše ravnotežu. To ga dovede do besa. Nije znao kako da se smiri. Sake? Neka devojka u krčmi? Da nekoga izgrdi ili prebije?

Da, to bi uradio neki pros­tak. On ne. On je samuraj.

Povukao se bez jela u svoju sobu, skinuo oružje, raskomo- tio se i seo u lotos položaj. Počeo je sa vežbama diszuija. Nisu to bile obične vežbe disa­nja kojih je bilo bezbroj.

On je odabrao vežbu „šuđi šuriken« — presecanje devet izraza. To se, u stvari, odnosi­lo na izgovaranje devet magi­čnih reči, a prvi su počeli da ih upražnjavaju sveštenici —

ratnici, oni koji su se bavili mačevanjem i ninđucuom. Bi­le su to reči samozaštite, reči koje nije bilo dovoljno samo izgovoriti, već ih osetiti dubo­ko u sebi, kao sastavni deo duha.

Seiđuro je ponavljao devet reči bezbroj puta, sve dok ni­je postao svestan da mu reči same od sebe odzvanjaju u mislima.

Potpuno se smirio. Čitavo telo bilo mu je mokro od zno­ja. Potom je ustao, ogrnuo ki­mono i izašao iz sobe koja je gledala na poljanu iz zadnjeg dela krčme. Začu žubor vode i krete na tu stranu. Dubok zde­nac ispreči mu se na putu. Bez razmišljanja Seiđuro zba­ci odeću sa sebe i zagazi u du­boku, gotovo ledenu vodu. Ko­račao je sve dok mu nivo vo­de nije dosegao bradu.

Svežina hladne vode bila je pravi melem za njegovo telo i dušu očišćenu dugotrajnom molitvom. Stajao je u vodi ne- jomično sve dok nije osetio cako mu trnu prsti. Onda je izašao i počeo da vežba samo njemu znane telesne vežbe. Či­tavim telom krv poče da juri nabijajući snagu u njegove mi­šice. Kada je završio vežbe on se okupa u zdencu i vrati u sobu.

30 NINĐA 125

Zaspao je istog trena, čim je dodirnuo namirisani tatami. Poslednji svestan pokret bio je polaganje šake na dršku dai- -katane.

Krenuli su ispraćeni pojem ptica i mirisom japanskih ked­rova kojih je bila čitava šuma na obroncima oko krčme.

Kada su nekoliko sati kasni­je zastali da se odmore na je­dnom proplanku sve većeg us­pona, Seiđuro odjednom oseti neku uznemirenost. Samuraji, koji su pratili svaki mig svog vođe, odmah poskakaše hvata­jući se za mačeve.

Tridesetak ronina i drums­kih razbojnika uz urnebesnu dreku sjuri se niz strmu padi­nu. Seiđuro se u tri skoka na­đe pored nosiljke. Izdade ne­koliko kratkih naređenja i nje­govi ljudi zauzeše odbrambeni stav.

Dvojica su zašla s druge st­rane nosiljke, kao poslednja odbrana, a ostali napraviše krug oko njih.

Iako brojniji, napadači nisu bili dorasli mačevaocima koje je obučio najbolji među njima— Seiđuro Kanabe. Napadači kao da su naleteli na bedem od granita. Na njihovu nesre­ću, taj »bedem« imao je oštre mačeve koji su nepogrešivo sekli. U prvom naletu deseto­

rica napadača nađe se na ze­mlji, neki obezglavljeni, neki probodeni, neki s prosutim ut­robama. Povukli su se tek ko­liko da se pregrupišu.

Trojica ronina koji su, za razliku od razbojnika, znali sasvim pristojno da se služe mačevima, iskoristiše povoljnu priliku da se probiju kroz prvi krug odbrane i sada su se na­šli licem u lice sa Seiđurom.

Njegovi momci s druge stra­ne nosiljke htedoše da pohita­ju učitelju u pomoć, ali ih on jednom rečju natera da ostanu tamo gde su se nalazili.

Ronini se rasporediše u po­lukrug. Bilo je očigledno da su uvežbani trio. Kidisali su isto­vremeno napadajući tri glavne mete na telu gorostasnog sa­muraja.

Noge, grudi i glavu!Takav napad teško se odbi­

jao i najveći broj mačevalaca bi verovatno iz tog napada iza­šao raiijen bar na dva mesta.

Seiđuro u prvi mah kao da je bio zaleđen — i ta varka uspori napadače za onaj fatal­ni delić vremena koji razdvaja život i smrt. Samuraj polete u vazduh da bi onako, još u letu, polomio mač ronina koji je ciljao u glavu. Drugim po­tezom on prepolovi lobanju zapanjenog napadača. Ponovo’

NINĐA 125 31

je skočio, ovog pu ta u stranu, izbegavši tako i napad onoga koji je želeo da ga probode i onog prvog ronina koji je sa­da pokušao da mu iseče noge iznad kolena.

»Seiduro-krug« i ovog puta izveden besprekorno posla u carstvo senki obojicu napada­ča. Dok su oni pomislili da se njihova žrtva okliznula, a za­tim shvatili da gledaju potez za koji nisu ni čuli, ni znali da postoji, dai-katana jednom od­seče glavu, a drugome iseče ra­me i prekroji mu grudni koš do polovine.

Treptaj oka kasnije Seiđuro je ponovo stajao kraj nosiljke.

Uspaničeni i desetkovani na­padači počeše da se povlače.

Seiđuro naredi napad i nje­govi momci uz bojni poklik stuštiše se na preplašene napa­dače. Još petorica razbojnika pade obezg avljeno dok ostali zamakoše u gustiš urlajući od straha i grabeći duboko u šu­mu.

Vođa samuraja oštro zviznu; dva puta kratko i jednom du­go i njegovi samuraji uskoro se vratiše brišući oružje. Niko od njih nije bio čak ni ogre- ban. Seiđuro ih pogleda s po­nosom, ali ne izreče ni reč po­hvale. Nije se obratio devojci, je r za to nije bilo potrebe. Opa­

snost je prošla, a ako se i bila uplašila do sada se svakako umirila. Zato naredi pokret.

Noć i sledeći dan proveli su bez ikakvih uzbuđenja.

Kada su se približili zamku Ašikage, Seiđuro upita Asumi da li želi da svrate u obližnju krčmu kako bi se odmorila i doterala, i sveža izašla pred bu­dućeg supruga. Ona to primi sa zahvalnošću.

Najzad, u sam smiraj dana, prošli su kapiju zamka i Sei­đuro odmah ode do gospoda­ra da mu saopšti da je misija okončana.

Ženski deo posluge požuri da prihvati novu gospodaricu, a sluge prihvatiše njene stvari. Seiđuro raspusti pratioce, a sam sede na trem ispred oda­ja mladog Moto Ašikage.

— Da li je lepa kao što sam čuo? — začu iznenada glas mladog Ašikage iza svojih leđa.

Brzo se okrete na kolenima i kratko klimnu glavom.

— Da.— Da li je bilo problema?— Ne.Iako je navikao na to da Sei­

đuro uglavnom malo govori, ovi kratki, gotovo odsečni, od­govori nateraše Ašikage Mo­toa da se zagleda u svog učite­lja mačevanja i prijatelja.

32 NINĐA 125

— Reci mi — poče blagim glasom — šta nije u redu?

— Sve je u redu, gospodaru— uzvrati Seiđuro nekako su­više brzo.

Ašikage sede pored svog sa­muraja. Imao je običaj da ta­ko sedne pored njega i popri­ča o svemu: mačevanju, samu­rajima, posedu, čarkama ili pravim ratovima između suse- dnih feudalaca...

— Seiđuro, ti nisi samo moj glavni samuraj i moj učitelj mačevanja. Ti si i moj prija­telj. To si uvek bio. Oprosti što sam bio grub prema teb i...

— Gospodaru, ne izvinjavaj se. Ja sam tvoj do smrti. Sve što ti uradiš ili kažeš mene ne može da povredi. Ja pripa­dam tebi — reče Seiđuro pro­muklim glasom.

— Znam, Seiđuro. Ja se i ne izvinjavam Seiđuru mačevao- cu. Izvinjavam se Seiđuru pri­jatelju. Bio si u pravu i sa presudom i u odnosu na moju sestru. Tradicija mora da se poštuje bez obzira na cenu, a čast porodice je iznad svega. Svaki častan čovek mora da drži do tradicije, inače ne za­služuje ni da izvrši sepuku.

Seiđurove oči sinuše. Ipak, uzdrža se da kaže bilo šta. Sa­mo se duboko nakloni stavlja­

jući ruke ispred sebe, dodiru­jući čelom drveni pod trema.

— Cim ceremonija venčanja bude obavljena, povešću budu­ću gospodaricu u obilazak ima­nja. Imaćemo šta da joj poka­žemo.

Ceremoniji venčanja prisus­tvovali su svi članovi klana Ašigake i svi samuraji. Mladi velikaš podelio je svojim se- Ijanima znatne količine pirin- ča i dovoljne količine ribe i sakea, tako da je slavlje zaista ostalo u prijatnom sećanju.

Seiđuro je neprekidno bio u blizini svog gospodara, ali se trudio da što manje gleda u prelepu Asumi. Bio je miran. Tek kada se mladi par povu­kao u svoje odaje, specijalno pripremljene i ukrašene za tu priliku, on oseti nešto što do tada nije znao ni da postoji: ljubomoru.

Naredio je da mu osedlaju konja, ostavio zamenika i odju­rio u noć. Jahao je gotovo tri sata pre nego što se zaustavio pored neugledne kolibe na kra­ju nekakvog polja pirinča. Pred njega izađe žena tridese­tih godina, začuđujuće lepa i

NINĐA 125 33

sveža za uslove u kojima je živela.

Bila je sama.Prvi pogled na odeću i oruž­

je koje je nosio visoki i snaž­ni muškarac, kao i konj i op-

I rem a na njemu, brzo joj stavi-I še do znanja sa kim ima pos-I la. Uzdrh,ta pri pogledu na sna-I žno telo sam uraja dok je ska­

kao iz sedla. Njen muž, goto- I vo dvostruko stariji od. nje,' otišao je u grad i znala je da

se neće vratiti bar dva dana. Ako snažni muškarac prijat-

I nih, iako grubih, crta lica bu­de želeo...Duboko se naklonila, smerno

obarajući pogled.Seiđuro bez reči gurnu vra­

ta kolibe i uđe u nisku prosto­riju. Glavom je gotovo doticao tavanicu od nabijene trske.

Tek što je seo na tatam i že­na stavi pred njega flašu od porcelana sa toplim sakeom i krete da donese posude za pri­prem anje čaja, ali je Seiđuro zaustavi.

— Sama si?Bila je to više konstatacija

nego pitanje.Žena klimnu glavom. Seiđu­

ro brzo ispi ponuđeni sake i zatraži jos> Ovaj put ponudi i ženi da mu se pridruži i ova uz osmeh pristade. Seiđuro je pozva da sedne kraj njega i

uskoro, nešto zbog sakea neš­to zbog blizine lepe žene, čiji su pogledi ohrabrivali a telo po­drhtavalo od podatnosti, nje­gova ruka sve češće poče da se zaustavlja na ženinoj buti­ni. Kao nekom čarolijom, njen kimono se odveza i Seiđuro, pomalo m utnim pogledom od pića, ugleda i podkimono jar- korumene boje. Smejući se, on poče nešto nerazgovetno da m rm lja, a žena se nagnu da m u sipa novo piće. Tog časa iz kimona joj na svetlost, koja je dopirala iz nekoliko zapalje­nih svetiljki, izroni dojka, obla i čvrsta. Nije se ni pomerila kad je samuraj dohvati svojim snažnim rukama. Gotovo čita­va dojka nestade u njegovim ustim a i žena jeknu. Seiđuro požuri da joj drhtavim prsti­ma razgrne podkimono i ski­ne donji veš, ali se samo strese kad napipa gusti vreli žbun koji se već orosio od želje.

Žena je ispod kimona bila naga.

Sada je ona bila ta koja je kidisala na dar koji su joj bo-« govi poslali te noći. Dohvativ­ši bezobrazno obema rukam a najosetljiviji deo samurajevog tela, ona kriknu od ushićenja. Takav komad nije nikada ni videla, a kamoli uživala u nje­mu.

34 NINĐA 125

Duga crna i gusta kosa oslo­bođena drvenih češljeva i igala od koske prosu joj se niz naga leđa. Ona se baci na tatami iz­dižući zadnjicu i poče da vrti u bokovima isprva lagano, a zatim sve brže. Rastavljene butine otvarale su put ka cen­tru zadovoljstva.

Seiđuro zbaci i poslednji ko­mad odeće sa sebe i prosto se sruši na ženu koja ga je sada već glasno pozivala. Prekrio je čitavu svojim ogromnim te­lom, preteći da je zgnječi, da joj provali utrobu. Žena samo jednom kriknu a onda visoko podiže noge obavijajući ih oko struka svog ljubavnika.

Samuraj nije dugo izdržao pre nego što je bujica izbila iz njegovog strašću zapaljenog tela. Klonuo je kraj žene. On^, međutim, još nije želela da prekida. Dozvolila je svom lju­bavniku tek toliko vremena da uspostavi normalan dah, a on­da počela da ga obrađuje. Nje­ni prsti, usta i nadasve šiljati, dugi, jezik počeše da prave ču-

• da. Seiđuro ubrzo konstatova kako mu se sa sve tvrđim udom javlja i sve jača želja ,da ponovo uroni u to divno i is­kusno telo. Žena odluči da ovog puta igru malo produži. Brzo mu je sela na grudi primičući se polako dok je njena vrela

zadnjica budila svaki damar na njegovom telu. Zaustavila se tek kada mu je tik pred li­cem punim sjajem zasijala njena intima. Crne dlačice či­nile su se još crnjim u poređe- nju sa belinom zategnute kože na unutrašnjoj strani butina.

Seiđuro, ne znajući ni sam šta radi, zaroni lice u te gus­te, crne dlačice i poče da ih ljubi.

Žena zadrhta od uživanja i, nagnuvši se u luku, izbaci ve­nerin brežuljak sasvim visoko. Tog časa sva je bila u tom de­lu te la ...

Kada je Seiđuro kasnije, mnogo, mnogo kasnije napuš­tao kuću, žena je ostala usnula s osmehom na usnama. U stis­nutoj šaci ostao joj je komad srebrnog novca koji joj je Sei­đuro poklonio.

Burna noć dónela mu je iz­vesno olakšanje, ali, kako se približavao zamku, tako je i ono osećanje neke praznine u grudima i pritiska u grlu pos­tajalo sve jače.

Narednog dana Ašikage od­luči da u pratnji Seiđura i ne­kolicine samuraja krene u obi­lazak imanja. Činio je to naj­manje tri puta godišnje, ali, iako je od prošlog obilaska prošlo tek nešto više od mesec

NINĐA 125 35

dana, zbog svoje žene krenuo je u ponovni obilazak.

Asumi je bila zadovoljna mužem koji joj je porodica odabrala. Ne samo što je bio prijatne spoljašnosti i veoma obrazovan, nego je bio i nežan i veoma uviđavan. Mislila je da će već prve bračne noči is­koristiti svoje pravo muža i navaliti na nju kao bik — pa je zato njeno iznenađenje bilo utoliko veće što je Ašikage bio diskretan i pažljiv.

Imanje je bilo prostrano i različite konfiguracije. Gotovo nepregledna pirinčana polja naglo bi se završavala pod ob­roncima strmih planina. Ogo- leli pašnjaci na kojima su pas- la goveda odjednom bi prelazi­la u kamenito tle obraslo gus­tim rastinjem, japanskim ked- rovima ili stoletnim hrastovi­ma. U tim planinama mladi Ašikage voleo je da lovi.

Posle odmora i zakuske na jednom prostranom proplanku, on odluči da povede suprugu do vrha obližnjeg brda i poka­že joj prelepu prirodu koja se pružala svud unaokolo. Tu, samom ivicom strmine, tekla je reka bujnog toka. Divlja, nepredvidiva, puna opasnih vi­rova i brzaka. Huk njene zape- nušave vode, koja se valjala

kojih petnaestak metara ispod puta, prosto je hipnotisao.

Ko zna čime preplašen konj kojeg je jahala Asumi odjed­nom zanjišta, prope se i poku­ša da odjuri. Međutim, zemlja pod njegovim kopitama poče da se osipa i životinja se za tren oka nađe na samoj ivici strme obale.

Moto Ašikage kriknu, samu­raji poskakaše iz sedla, ali svi su zakasnili. Konj isa jahačem nestade iz vidnog polja. Čulo se samo njištanje i prestraše­ni vrisak devojke.

Seiđuro Kanabe skide pojas sa mačevima, odbaci kimono i, ne razmišljajući da li će da se razbije o neku stenu na obaliili pod vodom, zalete se i sko­či u reku. Uspeo je da vidi ka­ko se iz zapenušanih talasa po­malja konjska glava a zatim i sapi da bi sve to vodena stru­ja ponovo povukla u dubinu. Tek za tren ugleda dugu crnu kosu kako pliva zapenušanom površinom reke i nežnu ruku koja kao da je zvala u pomoć.

Ogromno telo snažnog samu­raja potonu do samog dna. Seiđuro to iskoristi i snažno se obema nogama odbaci uvis. Oči su mu bile otvorene i pod vodom. Zahvaljujući čistoj vo- di mogao je da vidi nekoliko metara oko sebe. Izbeže pod­

36 NINĐA 125

vodni greben prema kome ga je ponela matica i izbi na po­vršinu. Pet metara dalje ugle­da bledo lice devojke. Oči su joj bile zatvorene. Bila je u ne- svesti. Seiđuro pomisli da je verovatno povređena i zamah- nu svom snagom. Njegove og­romne šake zahvatale su vodu kao veliko veslo neke džunke. Uspeo je da dohvati pramen guste crne kose pre no što je pomahnitala reka uspela da povuče devojku na dno. Jedan talas, koji je dojurio Seiđuru s leđa, gurnu ga napred i za­čas prekri. Međutim samuraj nije ispuštao kosu. Povukao je sebi, a onda dohvatio drugom rukom kimono koji je više na­pipao nego što ga je video.

Sada je držao devojku čvr­sto ispod ruke i pogledom pre­traživao uzburkanu površinu zeleno-plave vode. Kad mu se učini da iza obližnje okuke nailazi miran tok, on odahnu. I zaista, reka se na tom delu naglo širila gubeći snagu.

Doplivao je do plićaka, po­digao onesvešćenu Asumi i iza­šao na obalu. Iako je borba sa bujicom trajala tek koji minut, Seiđuro shvati da ih je reka odnela gotovo sto metara niz­vodno. Sa obale na kojoj se nalazio nije video ni put, ni svoje ljude.

Odneo je devojku nekoliko koraka dalje i spustio je na gustu travu. Kako joj je buji­ca otkinula pojas na kimonu i iskidala dobar deo odeće, pred njegovim očima ukazaše se duge, bele butine izgrebane na nekoliko mesta. On pokuša da joj popravi odeću i sakrije go­lotinju, ali samo mu pođe za rukom da razvezani kimono još više razlabavi. Pojaviše se male, zaokrugljene grudi. Bile su naježene od ledene vode kao i sočne, tamne bradavice.

Seiđuro zadrhta kao nikad u životu. Želeo je da okrene glavu, ali vrat kao da mu se ukočio. Oseti kako mu snažna drhtavica zahvata čitavo telo. Devojka zaječa i pomeri glavu. Tanak mlaz vode izbi joj izme­đu poluotvorenih usana.

Samuraj joj konačno priđe, okrete je potrbuške i nekoliko puta obema šakama pritisnu joj leđa. Devojka jeknu, ali se oslobodi velike količine vo­de. Još nekoliko jecaja i njena pluća konačno udahnuše pu­nom snagom. Otvorila je oči i kroz kosu, koja joj je prekri­vala gotovo čitavo lice, ona ugleda Seiđurovo zabrinuto li­ce, raščupanu kosu i gole izu­bijane i izgrebane grudi.

— Sei'đuro-san... znači... živa sam. V i... vi ste m e ...

NINĐA 125 37

Nije završila jer je spopade kašalj.

Seiđuro se brzo odmače dva koraka. Nije se usudio da i da­lje posniatra polugolu gospo­daricu, sada, kada je bila sve- sna. Okrenuo je glavu na dru­gu stranu pružajući joj priliku da se pokrije. Kada ga je po­novo oslovila, kimono je bio čvrsto obavijen oko tela i sa­mo joj je jedna noga proviri­vala do pola butine.

— Hvala Seiđuro-san... vaš sam dužnik — reče tihim, još uvek drhtavim glasom.

Seiđuro nije ništa rekao. Cupkao je u mestu vraćajući snagu u mišiće. .Kada se opo­ravio reče:

— Moramo na drugu stranu reke. Mogu da vas prenesem na leđima dok plivam, a može­mo pešice nekoliko stotina me­tara niže na gaz. Samo taj deo puta mnogo je dalji od puta kojim su se kretali. Gospodar će da brine.

— Odlučite vi. Spasili ste me jednom. Verujem u vas — uzvrati Asumi podarivši mu najlepši osmeh koji je ikada video.

Iako je u srcu osetio lupa­nje hiljadu bubnjeva i vrtogla­vicu, on se namršti. Nije smeo taj osmeh da primi čak ni kao zahvalnost. Zato se okrete i

pođe do vode. Zagazio je do članaka a onda sačekao da mu devojka priđe. Cim je obavila svoje nežne male ruke oko nje­govog vrata, on odlučno zagazj u hladnu vodu i uskoro zapli- va sekući relativno mirnu po­vršinu kao pramac nekog ve­likog čamca.

Svaki dodir malih šaka koji je osetio, bockanje čvrstih doj­ki na leđima, golicanje kose po obrazima — sve je to za njega predstavljalo paklene muke. Stezao je zube, ječao u sebi i nastavljao još snažnim zamasima. Konačno su stigli na obalu i Asumi se odvoji od njega.

— Tamo možete da iscedite kimono. Ja ću da se popnem do puta. Možda je gospodar već stigao — reče ne gledajući je.

I dok je Asumi skidala na­topljeni kimono i podkimono, Seiđuro je grabio klizajući se uz strmi obronak.

Nekoliko minuta kasnije za­ču topot konja u trku i ubrzo ugleda dvojicu svojih ljudi. Povikaše oduševljeno kad su videli da im je vođa živ. Za nji­ma se uskoro pojaviše i ostali samuraji koji su pratili Ašika- ge Motoa.

— O na... je I i. .. živa? —

38 NINĐA 125

Seiđuro klimnu glavom i isprekidanog daha, gotovo sa strahom povika mladi plemić, kratko reče: »Da«.

Tek tada Ašikage primati da je njegov učitelj mačevanja sav izubijan i izgreban. Zahval­nost vernom prijatelju zasja u mladićevim očima.

— Gde je Asumi, Seiđuro. Gde je tvoja gospodarica?

Seiđuro pokaza rukom u pravcu iz kojeg je došao i Aši­kage bez reči, odbijajući tuđu pomoć, jednostavno kliznuo niz strminu. Ugledao je svoju mladu suprugu u trenutku ka­da je sa sebe skidala i posled- nji deo odeće. Zastali su i jed­no i drugo. Asumi brzo diže ruke pokrivajući jednom doj­ke, a drugom pokušavajući da sakrije čuperke nežne crne dla­ke između butina. Ašikage je ipak uspeo da je vidi sasvim golu i samo obliznu usne. Od­mah zatim skide svoj gornji kimovo i priđe pružajući ga Asumi. Ona ga zahvalno pogle­da i brzo ogrnu preveliki ki­mono. Sada se osećala i udob­no i bezbedno.

Kada su, prekinuvši dalju ekspediciju, nešto kasnije kre­nuli put zamka, jahala je na istom konju sa svojim mužem naslonjena na njegove grudi.

Prvu noć po povratku u za- mak Seiđuro je proveo u bu­nilu. Uzalud je pokušavao da zaboravi slike sa obale, razgo- lićene butine, nežne, male doj­ke. .. Uzalud je rukom trljao' mesta na kojima je osetio do- i dir nežnih ruku, bockanje tvr­dih bradavica...

Zario je glavu u kimono ba­čen na tatami i kriknuo koliko je mogao.

Ljubav koja se tog dana ro­dila u njemu otvorila je isto­vremeno vrata pakla, vrata beznađa, ponor bez dna.

Te noći Seiđuro se zauvek promenio.

Kada su ga narednog jutra videli, njegovi samuraji ustuk- nuše pred njegovim podbulim, namrštenim pogledom. Ispod očiju su mu bili vidljivi tamni podočnjaci. Glas mu je bio prozukao, a naređenja oštra, gotovo neprijateljska. Samura­ji se nisu usudili čak ni pog­lede da izmenjaju.

Tog dana vežbe su bile žeš­će nego ikada do tada; a u bor­bi sa bokenima, dvojca samu­raja padoše polomljenih ruku. Seiđuro ih nije udostojio nije­dnom reči, nijednim pog c- dom. Bacio je boken i naredio im da dalje vežbaju. On sam, vratio se u svoju sobu i počeo da pije. On, koji je pio samo

NINĐA 125 39

kada je bila svetkovina, ili, ponekad, kasno noću, u druš­tvu neke od žena. Sada je us­red dana iskapio nekoliko ma­lih porcelanskih flaša ...

Kao roj pčela na Leslija na­vališe uspomene na davne da­ne provedene u Japanu, neda­leko od Tokija, zatim u Kjotu, u manastirima po planinama na ostimi Kju-Šu. Taksi je le- njo krčio put kroz sve veću gradsku vrevu, Tokio je pos­tao jedna od svetskih presto- nica. Padalo je u oči da je na ulici bilo malo mladog sveta, pre svega ženskog, koji je no­sio tradicionalni kimono. Na sve strane Lesli je mogao da gleda u mlade, vitke noge is­pod bezobrazno kratkih suknji­ca. Muškarci su mahom nosili »džins« i pamučne majice, osim onih koji su zbog priro­de posla na sebi imali odela od svile ili drugih lakih tka­nina.

On uzdahnu setno sećajući se Tokija koji je on upoznao kao mladić.

— Šta je, Les — zadirkivala ga je Sumiko — uzdišeš zbog onih mini suknjica, ha?

Lesli se samo osmehnu i za­grli voljenu devojku.

Svratili su u jednu malu pro- davnicu starina i Sumiko br­zo odabra ukusne i vredne po­klone za svoje rođake. Tačno je znala šta kome od njih tre­ba da kupi kako bi poklon bio pristojan pored toga što je bio i znak pažnje. To je bila jedna od tradicija koju čak ni amerikanizacija Japana nije mogla da uništi.

Susi'et Sumiko sa rođacima, stricem i sestrama od strica bio je veoma srdačan, gotovo dirljiv. Kako se nisu videli ne­koliko godina devojke su ima­le puno toga da pričaju, a se- dokosi gospodin Šigeru Jošida Dozva Leslija da uz hladan ze- eni čaj proćaskaju o svemu i

svačemu.Šigeru Jošida bio je veoma

cenjeni inženjer elektronike i zauzimao je jedno od tri pot- predsedničkih mesta u »Kor­poraciji Nakađima«. Ova Kor­poracija odavno je savladala tehnologiju proizvodnje naj- savremenijih čipova, kao i op­reme za satelite i svemirske letilice.

Iako se tm dio da bude ve­dar, Jošida je pokazivao znake uznemirenosti koji nisu proma- kli iskusnom oku ninđe. Ipak,

- osnovni zakoni lepog vaspita-

40 NINĐA 125

nj a nisu mu dozvoljavali da upita domaćina kakve ga bri­ge more. No, sat i po kasnije čuo je ponešto o tome od Su­miko.

Došla je sva razdragana pos­le razgovora sa sestrama koje su je jedva pustile da se ras- premi i odmori od dugog pu­ta. Bile su mlađe i želele su da saznaju sve o njoj i njenoj vezi sa Leslijem, koga su gleda­le kao božanstvo.

Pošto se presvukla i istušira- la, Sumiko leže pored Leslija.

— Divni su, zar ne? Samo, prema rečima mojih sestara, čika Jošida ima nekih proble­ma. Devojke tvrde da su 'pre nas ovde bili pdipadnici jaJku- ze, ali ih je čika Jošida grubo oterao. Stari je nekada bio po­znati aikido majstor i ne boji se nikoga.

Pri pomenu jakuze Lesli ose­ti kako mu nešto gamiže uz kičmu. Nije mogao da poveioi- je da je već na prvom koraku naišao na trag. »Korporacija Nakađima«, jakuza... prodor u svet biznisa... elektronika.

— Siguran sam da Jošida-san zna šta radi i, što je još hitni­je, s kim ima posla — uzvrati Lesli.

I brže nego što je i sanjao, imao je prilike da upozna pri­padnike Šindo-gumija, jedne od

najmoćnijih klanova jakuze, iste one koji su tog prepod- neva posetili njegovog domaći­na.

Došli su tiho, gotovo nečuj­no. Niko ih nije primetio.

Niko?Niko od ukućana. Ali jedan

čovek, skriven u senci žbunja u prekrasnom vrtu koji je ok­ruživao vilu Šigeru Jošide, ose­tio ih je još dok su preskakali visoki zid iz sporedne ulice.

Šestorica mračnih tipova, naoružanih motkama i pišto­ljima, brzo se razmileše po vr­tu. Po tome kako su zauzima­li busije, kako su napredovali prema kući motreći na, even­tualne, stražare ili alarme — ninđa zaključi da je reč o isku­snim ljudima.

Ko zna kako bi se proveli članovi porodice Jošida da te noći u njihovom domu nije bo­ravio ninđa.

Prva dva uljeza sredio je br­zo i nečujno. Nije ih ubio. Stis­nuvši ih čeličnim prstima izme­đu vrata i ramena, jednostav­no ih je paralisao za sledećih sat vremena.

Sledeći napadač ga je ugle­dao. U stvari, video je senku koja je krenula ka njemu, ali kada se bolje zagledao — po- verovao je da je senka bila pri­vid. Okrenuo se i tiho jeknuo.

NINĐA 125 41

Uhvativši ga jednom rukom za bradu, a drugom za vrh teme- na, ninđa napravi kratak sna­žan trzaj i vratni pršljen napa­dača puče kao suva grana. Is­tog trena zviždanje nekog pred­meta kroz vazduh opomenu ni- nđu. On se baci unazad i svom snagom zabi ramena u napa­dača visoko podignutih ruku u kojima se nalazio boken od kuvanog hrasta. To oružje, ko­jim je nekada baratao i pobe- đivao najvećeg od svih mačeva- laca, Mijamoto Musaši, moglo je bez po muke da prepolovi lobanju, otkine ruku iz rame­na ili polomi žrtvi rebra.

Samo, ovog puta žrtva nije bila tamo gde je napadač vi­deo. Čovek samo huknu ispu­štajući vazduh. Kad je poku­šao da udahne, strahoviti bol pogodi ga u mozak. Polomlje­na rebra, zarivena u pluća iza- zvaše navalu krvi i čovek se sruši ugušen sopstvenom krv­lju.

Petog napadača eliminisao je smrskavši mu grkljan.

Kao da je osetio da nešto ni­je u redu, preostali uljez, koji je već stajao opkoračivši tek otvoreni prozor, vrati se u vrt.

Nije se oglašavao. Nisko pri­ljubljen uz travnjak krenu pu­tem kojim je došao. Njegove nozdrve osetiše miris tek pro­

livene krvi i odmah izvuče »be- retu 92 F«. Ukopao se u mestu pokušavajući da pogledom pro­dre kroz polutamu u vrtu.

Nigde nikog. Samo drvena skulptura na pet metara od njega. Neobična, od crnog drveta, podsećala je na čoveka uhvaćenog u trenu kada se zau­stavio raširenih nogu i ruku. Uljez se osvrte na drugu stra­nu. Opet ništa. Pogleda pono­vo u pravcu one skulpture i— skameni se.

Skulptura se više nije nala­zila na istom mestu.

Uspaničen, napadač stisnu dršku moćnog pištolja.

Tihi, jedva čujni zvižduk do­pre mu do uha. Okrenuo se brzo kao kobra spremna da ugrize — ali to je bilo sve što je uspeo da uradi. Oštrim udarcem korenom šake ninđa ga pogodi u sam koren nosa lomeći kosti i sabijajući ih u mozak. Zgrčeni prsti nisu vi­še imali snage da povuku oba­rač, a širom otvorene oči uza­lud su pokušavale da dopru do onoga što je trebalo da bude lice smrti.

Ninđa brzo uhvati tek ubije­nog napadača za noge i poče da ga vuče prema zidu. Uradio je to i sa ostalima. Dvojicu onesvešćenih je pokupio posle- dnje. Mrtva tela zatim prebaci

42 NINĐA 125

preko zida u mračnu i praznu uličicu, preskoči zid i odvuče tela kojih pedesetak metara dalje među kontejnere za đu­bre.

Vratio se do onesvešćenih i veštom tehnikom, poznatom samo njemu, os vesti jednog od njih. Čovek je zurio u dva oka koja su ga paralisala.

— Zašto ste napali? — gla­silo je kratko pitanje.

Momak drsko pijunu u stra­nu.

Lesli mu jednim potezom is- cepa duks i majicu. Na ble- doj mesečini spazi irezumi — tatuažu Jakuze.

— Kojem klanu pripadaš? Ko je tvoj ojabun?

Momak mu uzvrati pogled. Dug izdisaj najavi ninđi šta se sprema, ali nije se potrudio da interveniše. Jakuza istog trena sam sebi slomi vrat i klonu na stranu.

Drugi ratnik ulice koia-bun — video je šta se odigralo, ali kad ga Lesli pogleda on br­zo sklopi oči,

— Biraj: odgovor ili ćuta-nje. Život ili smrt — reče mu ninđa uhvativši ga kao klešti- ma za ono mesto gde se miši­ca odvaja od grudnog koša.

Momak htede da vrisne, ali mu ninđa drugom* rukom za­puši usta.

— Dakle?Čupanje mesa nastavi se još

jače. Graške znoja obliše ,lice kojabuna. Poče naglo da klima glavom. Ninđa olabavi stisak na ustima.

— Šindo... gum i... — pro­muca.

Ninđa ustade. Dok je jno- mak posmatrao bolno mesto, Lesli je nestao u tami. Izbezu­mljen od straha i bola pripad­nik Sindo-gumija nije više bio siguran ni šta je, ni koga vi­deo. Šta da kaže svom poruč­niku kada ga bude video? Ko ih je sprečio da obave posao? Šta je sa ostalim članovima tima? Njegov drug je mrtav, a gde su ostala četvorica, gde?! Zaključi da je najbolje da se za izvesno vreme izgubi, a kas­nije će da odluči da li da napu­sti Tokio ili smisli neku dobru priču i vrati se u kjan.

Niko, čak ni Sumiko, nije znao da je Lesli deo noći pro­veo van sobe, da je sprečio še­storicu uljeza da nanesu Štetu porodici Šigeru Jošide. Lesli je već skinuo svoj crni kostim, vratio ga u duguljastu torbu, a potom se kao perce spusti pored Sumiko.

Ponovi nekoliko puta ime Šindo, kao da želi da ga ureže u najdublje sećanje, pa se pre­pusti okrepljujućem snu.

NINĐA 125 43

Znao je da će sledeći dani, a naročito noći, doneti mnogo posla i nesanice i zato odluči da maksimalna iskoristi osta­tak noći za san.

Sutradan su Sumiko i on krenuli do hrama Međi Đinđi, podignut 1921. godine u čast cara. Tamo je Sumiko htela da zapali štapiće za dušu svo­jih roditelja koji su u blizini hrama, s druge strane Jojogi parka nekada, dok je ona još bila devojčica, imali svoj dom.

Hram Međi Đinđi bio je u neku ruku simbol Japana. Po­dignut 1921. godine bio je za vreme drugog svetskog rata gotovo do temelja razrušen, da bi tri decenije kasnije bio ob­novljen. Ličio je nsL Japan ko­ji se brzo oporavljao posle ato­mske kataklizme i uništenja pri kraju rata.

Novi simbol Zemlje izlaze- ćeg sunca, brz preporod i zau­zimanje visokog mesta u svet- skoj privredi doneli su Japa­nu i nova zla. Pored jakxize, koja je poštovala giri-kodeks časti i obaveze — tu su bile i nebrojene bande maloletnika i onih drugih, kojima nije ništa predstavljalo da nekoga ubiju za šaku jena ili vredne stvari.

Tokijska policija je imala pune ruke posla, a nije bio re­dak slučaj da je i vojska mo­

rala da interveniše u očuvanju reda u mnogomilionskom gra­du.

Udubljeni u molitvu, Lesli i Sumiko nisu obraćali pažnju na trojicu momaka koji pose- daše nedaleko od njih. Izgleda­li su pristojno, a lica im nisu odavala šta su i ko su. Ipak, ninđa oseti lagano treperenje harageia. Okrznu pogledom trojicu mladića i, pošto u tre­nu oceni s kim može da ima posla, on im okrete leđa.

Trojka je, međutim, bila sa­mo izvidnica.

Pošto Lesli odbi jednog od njih ne želeći da mu da koji dolar, momak opsova i snažno zviznu u prste. Istog trena iza obližnjeg zida pojavi se pet drugih momaka noseći u ruka­ma lance i bezbol palice.

Sumiko samo uzdahnu i po­meri se malo u stranu.

— Stranče, bolje da si mi dao nekoliko dolara. Sada ćeš morati da mi daš sve što imaš: i novčanik i sat — a možda i žensku. Vidiš, mislio si da smo niko i ništa — nadobudno je govorio dvadesetogodišnji vođa jedne od uličnih bandi.

Činilo se da je dvorište hra­ma pusto i da dvoje turista mogu da očekuju samo najgo­re.

44 NINĐA 125 i

Međutim, ni jedna ni druga konstatacija nije bila tačna.

U dvorištu hrama, samo ko­jih dvadesetak metara dalje, nalazio se mladi inspektor to- kijske policije, iz odreda za borbu protv uličnih bandi, Ta- kuan Soho. Mladi policajac upravo je završio smenu i svra­tio je do hrama da zapali šta­piće svojoj nesrećno nastrada­lo j ženi.

Drugo, »turisti« koje su sile- džije napali bili su sve drugo samo ne bespomoćni, a od ove šake huligana nije im pretila baš nikakva opasnost.

Lesli pokuša mirnim putem da reši sukob, ali njegove re­či su pogrešno protumačene.

— Džabe cviliš stranče. Imao si šansu. Sada daj sve što imaš. Brzo... nemam ceo dan! Sve nervoznije govorio je vođa bande bacajući svaki čas pog­led i proveravajući da li su mu ortaci dovoljno blizu.

Lesli tobože pomirljivo iz­vadi novčanik i pruži ga mom­ku. Ovaj se pobednički isceri, dobaci osmeh pajtašima i pru­ži ruku. Sledećeg trenutka kao da je izleteo iz katapulta i od­lete visoko preko glava svojih pomagača.

Povici besa ispuniše dvoriš­te. To privuče i pažnju inspek­tora Takuana. Brzo se podi­

gao i krenuo na onu stranu sa | koje je doprla vika. Kada se‘;i približio, imao je šta da vidi.'il

Iako se, za neiskusno oko, f uopšte nije kretao, Lesli je s lakoćom otimao oružje napada-/ čima, udarao ih po telu nano- I šeći im bolne ali ne i mnogo f opasne povrede.

Kada je inspektor stigao do njih, potegavši revolver — sh­vatio je da je obračun, u stva- i ri, već okončan. Bolno ječeći f napadači su gmizali po kame- j nim pločama dvorišta pokuša­vajući da se što više udalje od ovog đavolskog turiste.

— Da li ste u redu, gospodi­ne? — upita inspektor shvati­vši istog trena da pitanje uop­šte nije potrebno.

Lesli se nasmeši.— Ma to su samo nestašni

momci — dobaci bezbrižno.— Varate se, gospodine. To

je jedna od opasnijih bandi u ovom delu grada. Imaju na du ši bezbroj pljački, teških tuča, pa čak i nekoliko ubistava — nastavi inspektor Takuan ve­zujući vođu bande za ruku jed­nog istetoviranog momka. — Ova dvojica su najgori. Molim vas, pripazite na njdh. Evo, uz­mite moj revolver, dok iz kola pozovem »maricu«.

Lesli odbi oružje i pristade da se nađe pri ruci mladom

NINĐA 125 45

policajcu. Desetak minuta kas­nije, pošto je Sumiko obavila molitve prema ceremonijalu, a policija pokupila napadače, in­spektor upita Leslja da li že­li da podnese prijavu, na šta ovaj odmahnu glavom.

— Znam da i kod kuće s tim ima mnogo posla, mnogo papi­ra, siguran -sam da vi već ima­te dosta prijava koje će ih smestiti iza rešetaka. Nema po­trebe da vam i ja pravim pos­la — reče veselim glasom.

Inspektor ih pozdravi i ode svojim poslom.

Međutim, još istog popod- neva, ponovo su se sreli. Ovog juta u vili Šigeru Jošide. Raz- og su bila tela pobijenih ja- cuza nedaleko od usamljene porodične kuće Jošida.

Takuan Soho ovog puta mno­go pažljivije pogleda stranca koga je video na delu u dvori­štu hrama Među Đinđi. Da li je snažno građeni stranac imao veze sa mrtvim telima bačenim između kontejnera?

To pitanje zakuca se poput klina u mozak mladog inspek­tora. Međutim, kako je došao samo kao pomoćnik starijeg inspektora, prepustio je nje­mu da ispituje ukućane i nji­hove goste.

Ne, niko ništa nije čuo u to­ku noći.

Ne, niko nije prepoznao li­kove sa fotografija koje su im pokazivali.

Stari Jušida — to je prime­tio samo Lesli — malo duže zadrža pogled na jednoj od fo­tografija, ali ne reče ni reči. Istu sliku dobro je zagledao i Lesli. Bila je to fotografija mo­mka koji je samom sebi polo­mio vrat.

— To su pripadnici jakuze. Sigurni smo da je reč o Šindo klanu — reče im stariji inspek­tor Kunoći. Ovaj ovde — njega smo našli slomljenog vrata — bio je poručnik u jakuzi. Je­dan od telohranitelja novog ojabuna Hiroši Šinda. Opasan ubica. Najzad je i sam platio ono što zakon nije mogao da mu naplati.

Pošto su otišli neobavljenog posla, inspektori se duboko nakloniše, zamoliše za izvinje- nje starog Jošidu i napustiše vilu. Mladi inspektor Takuan u prolazu još jednom odmeri Leslija, a onda mu pruži ruku. Zeleo je da vidi kakve šake ima stranac. Osetio je snažni stisak i ugledao karakteristič­ne uvećane zglobove kakve imaju svi oni koji upražnjava- ju karate, kung-fu i ostale veš- tine.

Lesli shvati šta interesuje policajca i reče osmehnuvši se.

46 NINĐA 125

— Uspomene na studentske dane. Nekada sam mnogo tre­nirao, ali to je bilo davno — reče kako bi ga samo inspektor čuo.

Međutim, bio je siguran da mu mala prevara nije uspela.

Takuan, vajspitan u tradiciji starog Japana, i sam prilično dobar stručnjak za buđucu, nije naseo. Znao je dobro da ovaj stranac i dan danas vežba, i to mnogo, i da je svakako opasan borac.

Iste večeri, pošto više nije mogao da izdrži zabrinut pog­led i potpunu odsutnost svog domaćina, Lesli iskoristi prili­ku kada su šetali prostranim vrtom da ga, uz sva dužna iz- vinjenja, upita šta je to što ga muči.

— Jošida-san, vi ste najbliži rođak moje Sumiko što znači da za vas nisam stranac, bez obzira na moje poreklo. Mi smo u neku ruku porodica. Za­to vas molim da mi se poveri- te. Možda mogu da pomognem!

Stari gospodin sa zahvalno­šću pogleda momka koji je još pre nekoliko godina stekao njegove simpatije, ali nije se lako odlučivao da mu se po- veri. Nastavili su još gotovo pola sata da šetaju po vrtu. Tek kada su seli na malu klu­pu napravljenu od polovine de­

bla nekog drveta, stari Jošida otvori srce.

— I tako, neki novi gospo­dari jakuze žele da preuzmu našu, zatim još neke» od veli-

, kih korporacija kako bi kont- i'olisali i proizvodnju i proda­ju. Mislim da slutim šta im je cilj, ali to je bezumno kao i onaj rat pre gotovo pet dece­nija. ..

Zaćutao je. On lično učest­vovao je u ratu. Tu je izgubio prvu ženu, rodite(lje, decu... Svi su izgoreli u Hirošimi pod naletom sablasne atomske ek­splozije. Mnogo mu je trebalo da donese odluku da i dalje živi. Promenio je grad, pozna­nike, sve. Ostao mu je samo najmlađi brat, otac Sumiko, a i on je došao u Tokio tek dva­deset godina kasnije,

— Jakuza je veoma jaka u Tokiju. Bojim se da su već ku­pili pojedine činovnike iz vla­de kao i nekolicinu ministara. U igri su velike pare. Stvarno velike. Ne radi se o par deseti­na miliona dolara. Reč je o mnogo, mnogo većim parama...

Lasliju je slika bila jasna. Uz preuzimanje legalnih poslo­va jakuza bi postala odlučuju­ća snaga Japana. Desilo hi se kao i sa Mafijom u Americi.

— Šta ćete preduzeti? — upi­ta nešto kasnije.

NINĐA 125 47

— Ja ću se boriti. Verovatno i oistali.

Tog časa mlađa ćerka pozva oca na hitan telefonski poziv. Dva minuta kasnije, bledog li­ca, Jošida pozva Leslija u svo­ju radnu sobu.

— Napali su mog prijatelja— drugog predsednika Naka- đime — Šiega Nakađimu. U pucnjavi mu je stradala žena i petnaestogodišnja unuka. Njega su o te li... s?id mi se ja­vio njegov najstariji sin. Mo­ram odmah u Icancelariju. Ja- viće se.

Lesli samo mahnu Sumiko i ne pitajući za dozvolu uđe ti kola sa Jošidom koji ga samo zahvalno pogleda.

Te noći Takuan Soho po treći put srete Leslija. Nije ništa rekao. Sedeli su i čekali da se otmičari jave.

— Da li se zna ko stoji iza otmice? Koji klan?

Ovo pitanje postavio je naj­stariji sin Šiega Nakađime. Ia­ko je znao odgovor, stari Joši­da je ćutao. Momak je bio uz­buđen i njegove reakcije mog­le bi više da štete nego da ko­riste. Jošida zato pozva inspek­tora Kunoći ja i reče mu sve o poiseti članova jakuze njegovoj kući. Jedino nije znao iz kojeg su klana. Ali, to su znali i Le­sli i mladi Takuan Soho.

Inspektor Takuan obavesti svog starijeg kolegu o svom saznanju,

— Njihovi ljudi posećuju kupatilo Furokan, Ovih dana ću malo da se promuvam ta­mo — reče tiho, ali ga je čuo i Lesli.

Ninđa ničim nije pokazivao da izvanredno govori japanski, pa je tako mogao da sazna sve što ga je interesovalo. Iste ve­čeri već je bio u Furokanu.

Jakuze su se ovde očigledno osećalc kao kod kuće, jer je Lesli ugledao najmanje dese­tak njih tela išaranih irezumi- jem. Devojke su im prilazile kao starim poznanicima, što je bio još jedan dokaz ko je ko u kupatilu.

Stranca su pogledali samo za tren, a jedna od devojaka povede ga malo dalje u kadu koja se nalazila u separeu. Na dosta dobrom engleskom jezi­ku devojka reče Lesli ju šta da radi i on se povinovao, iako je u detalje znao sve o po­našanju u japanskim javnim kupatilima.

Te večeri u Furokan je do­šao i inspektor Takuan. Njegov dolazak za trenutak poremeti uobičajenu živost. Policijski in­spektor se pravio kao da nepri- mećuje ubitačne poglede jaku­za. Ogrnut peškirom oko be­

48 NINĐA 125

dara, on se smesti na prazno mesto i sačeka da ga devojka usluži. Cak ni ona nije prime- tila da inspektor ispod peški- ra, sasvim nisko na trbuhu, drži pištolj.

— Tu je onaj policijski skot. Mislim da nam je sam došao na nišan. Ja bih ga sredio čim izađe iz kade — dopre do Les­lija glas tik iza njegovog pa­ravana.

Devojka koja ga je upravo sapunjala trže se vidno i pre- blede. Lesli se, međutim, pra­vio da nema pojma o čemu je reč.

— Što se mene tiče, ja bih ga izrešetao još dok je vodi. Samo, ne smem zbog Hirošija. On voli ovo mesto i ne dozvo­ljava da se ovde dogodi bilo šta što bi narušilo mir — začu se i drugi glas. — Zato ćemo sačekati da krene. Napašćemo ga, onesposobiti, a posle ćemo ga već lako ubiti i baciti u vo­du.

Lesli bez dvoumljenja zak­ljuči da se razgovor odnosio na inspektora Takuana. Želeo je da se ceremonija kupanja što pre završi kako bi mogao da motri na inspektora. Na nje­govo zadovoljstvo i preplašena devojka je želela da se što pre izvuče iz ovog dela kupatila,

jer se zadnji izlaz nalazio baš u njenoj neposrednoj blizini.

Nešto kasnije Lesli napusti kupatilo naizgled bezbrižno šetkajući, ali uskoro šmugnu za prvi ugao. Još dok je napu­štao kupatilo, ugledao je Taku­ana na stolu za masažu. Sada je, skriven u senci, motrio na zadnji izlaz.

Kada su napadači krenuli, krete i on za njima. Plan za napad bio je dobro smišljen. Dok je Takuan zastao da ne­koj prolaznici nešto objasni — devojka koja ga je zaustavila bila je deo plana — dvojica jakuza ga napadoše s leđa i udarcem po glavi oboriše ga na tlo. Gotovo istog trena gu­me plavo obojene »tojote« uz škripu se ukopaše na metar od poprišta napada. Napadači s trpaše onesvešćenog inspekto­ra na zadnje sedište, poskaka- še u kola i ova istog časa, uz stravičnu škripu, jurnuše ti noć.

Niko nije primetio da je jed­na senka brzinom misli izlete- la iz pomrčine i kao pauk se priljubila uz zadnji deo kola držeći se za branik i ukrasne lajisne.

Možda bi neko od prolazni­ka uspeo da vidi neobičnog putnika, ali jaikuze su izbegava- le glavne ulice grabeći ka pred­

NINĐA 125 49

građu Tokija, a zatim dalje u susret planinama. Dvadesetak kilometara dalje, na strmim obroncima planine, nalazilo se skrovište koje je klanu Šindo služilo za tajne sastanke, ču­vanje kidnapovanih ili ispitiva­nje i egzekuciju zarobljenih protivnika. U skrovištu se već nalazio jedan »gost« — prvi čovek Nakađimi korporacije.

Neko čudno uzbuđenje, ako je to prava reč, obuze Leslija kada se neprimetno odlepio od kola i nestao u noći. Ni sam nije mogao da opiše šta je ose­tio. Njegov duh odjednom kao da je krenuo van tela. Za tre­nutak ninđa oseti prazninu du­boko u sebi. Pogled mu odlu- ta put vrha planine.

Zašto?Šta je krila ta planina?Haragei se javljao čas nevi­

đenom snagom, čas je nestajao ostavljajući u mozgu samo od­jeke treperenja.

Bilo je to stanje koje ninđa nikada do sada nije osetio. Znao je da treba da krene za jakuzama, znao je da je inspe­ktor Takuan u smrtnoj opas­nosti — ali još uvek nije mo­gao da se pokrene. Nešto opa­sno lebdelo je gore, visoko, pod samim vrhom mračne pla­nine.

Nešto opasno — i poznato!— Ali kako — gotovo polu­

glasno upita ninđa noć — ka­ko kada nikada ranije, u ži­votu, nis£im bio ovde. Šta je to što me zove, što mi se čini poznatim???

Iznenada ovakvo stanje se prekide i ninđa se gotovo za- nese oslobođen teškog mental­nog pritiska. Obrisa znojem orošeno čelo i l ožuri za otmi­čarima.

Iako nije poneo svoju opre­mu, ninđa je krenuo bez dvo­umljenja. Znao je da su jaku­ze ovde u skrovištu manje op­rezni. Prvo, nisu nikog očeki­vali, a, drugo, smatrali su da niko ne zna za ovo mesto. Ni­ko ko nije iz klana. Zato je i stražar pred malom kapijom ugrađenom u debelom zidu više tu stajao iz navike, nego iz neke preke potrebe. Jedini prolaz­nici u ovom kraju bili su, i to veoma retko, kaluđeri iz obli­žnjeg manastira. Ali, oni su bili slepi i gluvi za sve što je pripadalo sadašnjosti. Dakle, bili su bezopasni.

Jednim jedinim udarcem pr­stiju desne ruke ninđa probi grudne mišiće stražara i smr­tno mu povredi srce. Prihvati ga i namesti uz dovratak kapi­je, obesi mu pušku o rame —i nestade put kuće.

50 NINĐA 125

Građevina je bila kombinaci­ja utvrđenja i klasične japan^ ske kuće, odnosno delom je bi­la sagrađena od kamena, a de­lom od drveta i pirinčanog pa­pira, Teli kada je kliznuo kroz jedan od malih prozora pri samom tlu, ninđa shvati da je donji deo kuće, u stvari, osta­tak ko zna kada podignutog objekta. I tu, u mraku prilič­no dubokog podiTima, ninđa ponovo oseti one nepoznate, gotovo bolne vibracije. Samo za tren. Kada je ponovo uspo­stavio psihičku ravnotežu on, naviknut da vidi i u najguš­ćem mraku, lagano nastavi da istražuje. Ubrzo je ugledao trag svetlosti.

Vrata! Svetio je dopiralo is­pod donjeg dela vrata. Začu i glasove.

— Šigeo-san, bolje je za vas da potpišete ovaj papir pre ne­go što se ojabun Hiroši pojavi. Sa mnom još i možete da sc dogovarate. Sa njim nema do­govora. Verujte mi. Ja to naj­bolje znam.

Čovek koji se obraćao Šigeu Nakađimi pokaza levu šaku na kojoj je nedostajao mali prst.

Šigeo Nakađima, koji je još bio pod utiskom smrti žene i unuke koju je prosto oboža­vao, nije udostojio govornika čak ni pogleda.

azila su se sa oi iza drvenih

— Kako želite. Vreme pro­lazi. Čim budem okrenuo je­dan telefonski broj, Hiroši Šindo će doći... Posle toga..,

Nije završio započetu reče­nicu,

Ninđa se sav pretvorio u uho. Uskoro je po kretanju, razgovoru, pa čak i disanju us­peo da prebroji protivnike.

Trojica njih na Nakađimom u so vrata. Ninđa opipa tle pod no­gama. Bilo je vlažno. On brzo šakama nakupi dovoljno praši­ne i premaza lice i kosu. Znao je da u pnim kratkim trenuci­ma niko neće uspeti da zapam­ti njegov lik. Tek tada poče da opipava vrata. Nisu imala ni kv­ake, ni brave. On vešto dohvati ivicu tvrdog drveta i laganim pokretom pokuša da ih otvo­ri. Vrata su bila debela gotovo dvadeset santimetara i bila su veoma teška. Ninđa ipak uspe da ih pomeri taman toliko ko­liko mu je bilo potrebno da baci pogled u prostoriju.

Na stolici, vezan lisicama, ruku savijenih iza leđa, sedeo je sedokosi čovek dostojanst­venih crta lica i pored vidnih modrica- i posekotine ispod le- vog oka.

Trojica jakuza stajali su nas­pram njega udaljeni 'nepuna dva metra.

NINĐA 125 51

Ninđa zadovoljno klimnu glavom. Imao je dosta prosto­ra za napad. Istog trena kada su videli kako se teška vrata širom otvaraju, trojica jakuza shvati še da ogromno đule leti pravo na njih. Udarac je bio strahovit. Pogođeni petama po- sr-ed lica, dvojica ljudi teško tresnuše o suprotni zid dok treći zakrklja kad ga koren ninđine desne šake dohvati is­pod same brade. Koža na pred- ’ njem delu vrata puče, vratni mišići zategoše se do krajnjih granica, ali ne izdržaše silinu udarca. Tupi zvuk najavi lom­ljenje vratnog pršljena i čo­vek se sroza sa stolice na ko­joj je do tada sedeo. ”

Šigeo Nakađima nije još mo­gao da reprodukuje u sopstve- nim mislima ono što je upra­vo video kad nepoznati napa- dač-senka nestade na suprot­nim vratima.

Inspektor, Takuan Soho do­šao je svesti još dok su kola bila u pokretu. Pokušao je da pogledam potraži neki orijen­tir napolju, ali ga nečija noga grubo potisnu nazad na pod automobila. Mogao je jasno da vidi gde se nalazi tek kada su ga uveli u jednu slabo osvetlje- nu prostoriju. Prisutni zagra- jaše kad su videli ko je njihov zarobljenik.

— Večeras će da plati zbog gonjenja naših regruta — re­če gorostasni jakuza koji je na golom telu imao samo donji deo kimona. Grudi, ruke i le­đa bila su mu prekrivena sli­kama zmajeva koji bljuju vat­ru u međusobnoj borbi. — Ja ću da ga ubijem. Golim ruka­ma. Jasno?

Niko se nije usudio da mu protivreči, a bilo im je i sve­jedno ko će da ubije omraže­nog policajca.

— Prvo da zalijemo uspešan lov, a posle ćeš nam pokazati svoju veštinu — javi se momak iz kupatila koji je uhvatio Ta­kuana.

Njegov predlog naišao je na odobravanje i nekoliko flaša viskija i votke začas se stvori- še u rukama jakuza.

Zahvaljujući neobuzdanoj ga­lami, ninđa is lakoćom otkri gde se gangsteri nalaze. Treba­lo je sada naći i neko oružje. Na svoju sreću, ninđa u prvoj od soba u koju je kročio ugle­da na zidu katana i vakizaši. Za tren oka oba mača napus­tiše korice i ninđa sa zadovolj­stvom konstatova da oružje dobro leži i da su mu oštrice u punom sjaju.

Smrt je bila spremna đa po­kupi svoj danak među otpad­nicima društva.

52 NINĐA 125

Gorostasni Kendo ustade i priđe Takuanu.

— Hajde, popij malo, tako ćeš lakše da otputuješ na onaj svet — reče grubo ga potegnu- vši za kosu i gurajući mu grlić flaše između usana.

Inspektor ga samo besno po­gleda i uspe da ga pljune.

— Ho, h o ... ho, hooooo — 5a on se buni. Odlično. Ne vo- im da ih ubijam kad se une­

rede od straha ili kukaju. Ovaj je ono pravo!

Poslednju reč Kendo prop- rati žestokim šamarom svoje goleme šake. Inspektor Takuan odlete zajedno sa stolicom za koju je bio vezan, udari o zid i utonu u nesvest.

— Hej, K endo... polako. Pokvarićeš zabavu — opome- nuše ga već podnapiti prija­telji.

— U pravu ste, do đavola. Stalno zaboravljam da ovaj moj malj nema kočnicu — uz­vrati grdosija i isprazni treći­nu flaše, a zatim ispražnjenu bocu zavitla kroz prozor.

Sa treskom razbijene flaše tresnuše i vrata na sobi. Vitla­jući sa oba mača istovremeno, ninđa napravi pravi pokolj me­đu jakuzama. Posle prvog na­leta na nogama je stajao još samo ogromni Kendo. Sitnim,

svinjskim očima, krvavim od pića, zagleda se u napadača.

— K o... s i . .. t i . .. do jada? Kako si uspeo da ih . . • — vr­teći glavom s nevericom poka­za na posečene drugare..

Ninđa je ćutao. Odbaci va­kizaši, a vrh katane obori pre­ma prljavom podu. Čekao je. Znao je da Kendo neće dugo izdržati. I zaista, uz životinj­ski urlik, dok se pod tresao pod njegovim nojgama, on se stusti prema ninđi. Nije ni ose­tio kada ga je oštrica starog oružja prekrojila preko struka. Saplićući se o sopstvena creva grunuo je u suprotni zid i sa najvećim delom drvene građe uleteo u susednu prostoriju. Ninđa zabi oštricu katane u pod, a zatim požuri da oslobo­di onesvešćenog inspektora.

Desetak minuta kasnije, pla­va »tojota« grabila je ka To­kiju. Iza nje, u plamenu, osta­lo je skrovište Šindo-gumija. Na zadnjem sedištu »tojote« u polusvesnom stanju, gotovo su ležala tela Nakađime i inspek­tora Takuana.

Kada je automobil stigao do predgrađa Tokija, ninđa napu­sti vozilo i požuri prema nekoj od većih saobraćajnica. Usput je skinuo najveći deo prljav- štine s lica kako ne bi prestra­šio taksistu.

NINĐA 125 53

Zavalio se udobno i dao ad­resu vile svog domaćina Šige­ru Jošide.

— To je na sasvim drugom kraju grada, stranče i koštace m n ...

Vozač ućuta kad mu Lesli tu- tnu pod nos pozamašan smotu- Ijak jena.

Dani u zamku Ašikage više nisu bili kao nekad. Samuraji su izbegavali da se sretnu sa svojim vođom, a on je, pak, na svaki način izbegavao da se nađe u blizini mladog bračnog para. No, s vremena na vreme, morao je da im se pridruži jer ga je mladi gospodar pozivao. Iako je promena njegovog od­nosa prema gospodaru i goto­vo vidljiva netrpeljivost prema gospodarevoj ženi bila gotovo opipljiva, to kao da niko nije primećivao.

Ipak, jedna osoba je to do­bro uočila.

Bio je to upravnik imanja, Ašikagin dalji rođak, čovek ko­ji nije imao nigde nikoga. To mu, međutim nije smetalo da bude gramziv, gomila blago i krade gde god je mogao.

I još nešto.

Isto taj rođak, Oći Šunođi, počeo je odskora, nešto pre Ašikagine ženidbe, da šuruje sa susednim velikašem oko to­ga kako da se domogne imanja mladog plemića.

Oći je danima i noćima tra­žio slabu tačku u organizaciji svog rođaka, ispitivao njegove ljude, izokola jasno, ali sve je bilo uzaludno...

Sve do onog dana kada se u zamku pojavila prelepa Asu­mi i kada je lukavi i nadasve lucidni Oći shvatio šta se zbi­va u duši najodanijeg i isto­vremeno najopasnijeg među samurajima.

Istog trena pakleni plan za­čeo se u. njegovom mozgu.

On, koji čak nije ni zalazio u deo zamka u kome su se kre­tali samuraji, a još manje u deo paviljona u kome su vež- bali, počeo je sve češće da za­lazi na tu stranu. Počeo je i da razgovara sa samurajima sve više se približavajući Seiđuru.

Učitelj mačevanja Moto Aši­kage postajao je sve tmurni- ji i sve češće pijan već od ra­nog jutra. Takvo jedno jutro, prateći ga u stopu, iskoristio je Oći da se približi Seiđuru.

Zatekao ga je kako sedi is- 3od hrasta, uz sam zdenac, i 'cako uzalud nateže omanju fla­šu. Shvativši da je prazna, sa­

54 NINĐA 125

muraj je tresnu o zid udaljen kojih dvadesetak metara.

Oći bez reči sede i izvadi pu­nu flašu negde iz nedara svog kao noć crnog kimona. Seiđu­ro zgrabi ponuđeno piće, pa tek onda podiže pogled da od- meri darodavca. Nije rekao ni reč. Tek posle drugog ih tre­ćeg otpijanja iz flaše on kratko klimnu glavom u znak nekakve zahvalnosti.

— Zadovoljstvo je uslužiti takvog junaka, Seiđuro — san snishodljivim glasom požuri Oći da mu se dodvori.

Seiđuro podrignu i nateže flašu.

— Junak, ha!— Da, junak. Najveći. Naj­

bolji u tri provincije — požu­ri Oći kako ne bi izgubio tek uspostavljeni kontakt. Bio bih srećan kada bi me takav ju­nak kao što je Seiđuro-san smatrao svojim poštovaocem, a jednog d an a ... i prijateljem.

Seiđuro pogleda upravitelja imanja očima mtitnim od pića.

— Kome treba ovakav prija­telj? Ni svom gospodaru više nisam potreban. On sad ima NJU. Mene zove samo iz navi­ke, da pita za sam uraje ... ONA je sada za njega sve. O na... ehhhh!!!

Oći je znao da je stigao do najopasnije tačke razgovora.

Pošto je brzo razmislio on od­luči da ćuti.

I to mu je bio najbolji po­tez.

U Seiđurovoj glavi za tren zasvetle svest i on se gotovo pokaja što se poverava tom ljigavom činovniku. No, kako se Oći pravio kao da ništa nije čuo, Seiđuro pristade na taj privid, a utehu potraži u flaši.

Oći ga pozdravi i ode svojim putem, iako je bio siguran da zapovednik samuraja nije ni registrovao njegov odlazak.

Nekoliko dana kasnije, sre­li su se na istom mestu, samo sada je bilo kasna popodne i sunce je svojim zracima milo­valo još samo visoke kule za­mka i najviše kedrove gore iz- | nad zamka. , ■>

— Gospodar je u opasnosti J— reče bez ikakvog uvoda. Za­pustio je mnoge svoje obavezei po susedstvu se pronose gla­sovi kako smo slabi i kako bi­lo ko može da nas savlada.

Seiđuro se trže, gotovo pos­koči sa svog mesta.

— Neka samo p ro b a ju .. . ja ću da ih . ..

Zatetura i pade na mesto.— Znam, hrabri moj prija­

telju, da ćeš se ti boriti, pa i poginuti braneći zamak i ime našeg pokojnog gospodara... ali, da li novi gospodar, koji

NINĐA 125 55

gleda samo svoju ženu i.ne iz­lazi iz njenih odaja, da li takav gospodar zaslužuje da se za njega gine? — dodade Oći lu­kavo posmatrajući Seiđura.

Gotovo se zagrcnu kad ga samuraj dohvati snažnim šaka­ma za kimono na grudima i podiže uvis.

— Sta si rekao ... Štaaaa???Oći zakoluta očima. Bio je

siguran da je sasvim dobro procenio duševno stanje ovog gorostasnog ratnika i zato se više iznenadio no što se upla­šio. Jedan pogled duboko kroz zamućene oči Saidura Kana- bea uveriše ga da je, ipak, bio u pravu.

— Znam da su moje reči po- vredile tvoje pošteno, hrabro srce, moj samuraju, a li... po­gledaj istinu u oči. Ti imaš hrabrosti za TO!

Stisak polako popusti a iz Seidurovih grudi ote se dug uzdah. Oći požuri da mu po­nudi piće. Posle dugog gut ja­ja, koji bi svakog drugog ba­cio na zemlju, ili bar dobro za­grcnuo, Seiđuro pogleda u Oćija. '

— Ona je pravi đavo... po- ludeo sam zbog nje. T i... ne znaš... njene butine... grudi... te oči, ahhh, taj pogled... on prži mozak. Ja ne mogu više— gotovo jeknu.

Oći uskliknu od radosti. Po­stigao je cilj. Seiđuro se otvo­rio. Sasvim, do dna duše. Sad je njegov.

— Siroti moj prijatelju. Znam kako je to kad voliš, a * ljubav nije uzvraćena. Kad že­liš nešto što ti, u stvari, pri­pada, a to nešto jc kod drugog.Ko kaže da nemamo prava dato i uzmemo? Ko sme da se ispreči pred tom željom, tim pravom?!

Njegove reči padoše kao me­lem. na iskomadano srce siro­vog ratnika.

— Možda si u pravu... ja sam nemoćan — promuca.

— Ha! Nemoćno je dete, ili starac, ili neka baba. Ali, Sei­đuro Kanabe, najbolji mačeva- lac i ratnik koji nikada nije pokleknuo, nije nemoćan. On je samo veran. Veran do gro­ba, a onaj kome je ta vernost poklonjena i ne primećuje ga— nastavi Oći da sipa otrov.

Seiđuro ga odjednom pogle­da bistrim pogledom.

— Šta predlažeš?— Šta može prijatelj prijate­

lju da predloži? Ne znam. Nu­dim ti svoje usluge. U stvari... možda nešto i može tu da se uradi. Daj mi nekoliko dana vremena. Javiću ti ako nešto ismislim — lukavo reče Oći os-

56 NINĐA 125

tavljajući Seiđura da se peče na tek potpaljenoj vatri.

Znao je on odmah šta je va­ljalo činiti, ali nije želeo da brza. Sada je prvo morao da vidi šta mu nudi druga strana.

Iste noći, dok su u zamku svi, osim stražara, spavali, on izađe na terasu ispred svoje sobe iznad severnog bedema. U ruci je držao upaljenu loja­nicu. Samo zakratko, a onda je ugasi. Nekoliko minuta kas­nije senka sva u crnom, sa ka­puljačom iz koje su proviriva­le samo oči, kao da izniknu na terasi.

Ninđa!— Nosi ovo gospodaru Ku-

rosavi — reče pruživši ninđi smotuljak papira.

Istog časa senka se prebaci areko ivice terase i nestade cao lagani nalet povetarca.

Sledećeg ju tra u zamku sre- dovečnog velikaša Kurosave Nagi ja, oko gospodara se­deli su okupljeni njegovi naj- poverljiviji ljudi. Među njima se istcao i jedan čovek obučen sav u crno, sa kapuljačom na glavi. Prisutni su jedva uspe- vali da vide njegove kao noć crne oči.

— Oći javlja da je teren spreman. Predlažem da Zen krene prvi sa svojim ninđama. Ako ne uspe, mi smo na redu. Ako uspe, nas niko meće krivi­ti, a mi ćemo čaik »odbraniti« zamak, kasnije, od nepoznatih ninđi — reče smejući se svom lukavom planu.

Svi zagrajaše odobravajući i on im dade znak da mogu da se povuku. Samo rukom zadr­ža ninđu.

— Koliko ljudi možeš da sa­kupiš za dva dana?

— Dovoljno — glasio je krat­ki odgovor.

— Onda je u redu. Idi. Po- bijte sve samuraje i gospoda­ra Ašikagu. Ženu prepuštam vama. Ovo je tvoja nagrada — dodade i baci pred ninđu po­zamašnu kesu u kojoj potmulo zvecnu gomila zlatnika.

Dve noći kasnije, trideset crnih senki naoružanih krat­kim ninđa-to mačevima, ko­nopcima sa kukama, mnošt­vom šurikena, šakena i eksplo­zivnih bombica, tiho se pela uz strme zidove spoljnog bedema zamka Ašikage. I te noći, niš­ta ne sluteći, stanovnici zamka spavali su mirnim snom. Stra- žari ispred kapije i na bedemu lenjo su šetali uljuljkani noć­nim mirom. Oni na bedemu su umrli ne shvatajući ni šta im

NINĐA 125 57

se dogodilo. Njihova mesta od­mah zauzeše ninđe kako stra- žari na kapiji ne bi nešto po: sumnjali.

Kada je i poslednji ninđa bio u dvorištu, njihov zapoved­nik Zen poče rukom da im po­kazuje određene tačke napada. U tom času u dvorište izađe Seiđuro. Klatio se na nogama i nešto govorio u noć. Zen se nasmeja ispod maske i pokaza u pravcu čuvenog mačevaoca. Dvojica ninđi, gotovo srasli sa zemljom, počeše brzo da puze na tu stranu.

Iako je bio prilično pijan, Seiđuro je ipak bio veliki rat­nik. Njegovi instinkti nisu bili uspavani. Primetio je ninđe na zemlji i jednog ritnu nogom po glavi. Njegov bojni poklič razbudi samuraje u paviljonu. Za tren oka hrabri ratnici iz ju­riše s isukanim katanama u šakama.

Razvila se žestoka borba. Onaj drugi ninđa uspeo je da zaseče Seiđura po slabini, ali ovaj je ipak uspeo da izbegne silinu napada i uleti u sobu. Ninđa je bukvalno natrčao na dai-katanu kada se Seiđuro ok­renuo.

Prve eksplozije počeše da od­jekuju dvorištem.

Moto Ašikage, ' koji je tek pre dva sata napustio Asumi

prepuštajući je noćnom miru, skoči iz kreveta.

— Seiđuro!!!Njegov glas ličio je na poziv

u pomoć, na molbu. Dopro je čak do dvorišta, do Seiđura koji je jurišao neustrašivo u najveću gužvu.

Njegov veliki dai-katana se- kao je bespoštedno na sve st­rane. Ninđe ustuknuše i to Sei­đuru dade priliku da vidi ka­ko se nekoliko napadača upu­tilo u glavnu zgradu. On poju­ri na tu stranu ne obazrući se na nekoliko šurikena koji su mu se zabili u leđa. Jurio je kao letnja oluja, ko uragan ko­ji diže talase do neba i uniš­tava sve pred sobom.

Bio je slep za sve.Pred očima je imao samo

sliku: preplašenu Asumi koja bespomoćna, samo u tankoj, noćnoj košulji zuri u napada­če koji se spremaju da je si­luju, isp rlja ju ... unište.

Seiđuro kriknu i prosto pre­gazi čoveka koji je pokušao da ga saseče ninđa-toom.

Uleteo je u paviljon mlade Asumi istovremeno kad je, s druge strane, stigao i Zen sa trojicom svojih ljudi. Brojčano nadmoćniji, a videvši da je sa­muraj na nekoliko mesta ra­njen, ninđe su bile uverene u laku pobedu.

58 NINĐA 125

Seiđuro naredi Asumi da sta­ne iza njega, a potom iskora­či ispruživši vrh okrvavljenog mača prema napadačima. Zen posla dvojicu ljudi u napad. Jedan od ninđi hitnu šuriken dok je drugi zavitlao kratkim mačem. Seiđuro odbi šuriken i u istom pokretu svom sna­gom spusti mač na rame dru­gog napadača. Ninđa kriknu kad mu odsečena ruka zajedno sa mačem pade na tatami. Po­juri iz sobe i njegovi jauci iz- gubiše se u žagoru.

Tog trena u sobu ulete i Aši­kage držeći u ruci maČ. Napao je bez razmišljanja. Iako je bio dobar mačevalac, zbog bri­ge za bezbednost Asumi nije mogao da dostigne potrebnu koncentraciju.

To je i te kako uticalo na kvalitet njegove borbe. Ninđa koji ga je napao lako poče da ga potiskuje prema hodniku. Uskoro nestadoše s vidika pre­ostalih u prostoriji.

Seiđuro se nije obazirao na vrisku devojke iza sebe. On je motrio na napadače. Još uvek su bila trojica protiv njega. Najopasniji, procenio je, bio je visoki momak koji se uop­šte nije hvatao za oružje. Dvo­jica ninđi ovog puta navališe istovremeno. Bili su brzi i opa­sni. Sama činjenica da su nji­

hovi ninđa-to mačevi b ili.' znatno kraći od dai-katane da­vala je Seiđuru onu neophod­nu premoć. Inače, ko zna ka- , ko bi najbolji mačevalac, ko­me je krv tekla iz nekoliko rana, izašao nakraj sa upornim protivnicima. U trenu kada je, opisavši svoj čuveni »Seiđuro krug« i sasekao obojicu napa­dača gotovo jednim zamahom, dogodilo se nekoliko stvari od­jednom.

Ašikage je upao u sobu dr­žeći levom rukom desno rame koje je obilato krvarilo. Mač je još držao čvrsto u desnoj šaci. Asumi kriknu i htede da poleti prema mužu.

Zen poteže mač iz korica na leđima i sjuri ga AŠikagi u grudi. Okrete sečivo, a potom ga sjuri još jednom posred stomaka. Asumi kriknu i pade na sredini prostorije. Seiđuro urliknu i skoči prema Zenu, ali ovaj nestade u oblaku ko­ji podiže snažna eksplozija. Seiđuro se zanese, ali to što je odmah zatvorio oči spasilo' mu je vid. Čim se dim razišao, on pruži ruku po podu i uhva­ti Asumi za nogu. Odahnu kad shvati da je ninđa jednostav­no pobegao. Asumi se povra­tila i sada je na kolenima na­stavila da puzi prema Moto AŠikagi koji je izdisao. Pogled

NINĐA 125 59

koji je Asumi uputila volje­nom čoveku zari se u Seiđuro­vo srce kao otrovni trn. Jek­nuo je i okrenuo glavu. Tek kada devojka kriknu i brižnu u plač, on se okrete.

Njegov gospodar bio je mr­tav. Asumu izvuče ispod njego­vih ramena okrvavljene šake. Na usnama joj je bio vidljiv trag krvi sa usana tek ubije­nog muža.

Odjeci borbe u dvorištu bi­li su sve tiši.

Preživeli samuraji, tek njih nekoliko, bili su prepušteni na milost i nemilost brojnijim ninđama. Možda bi ishod bor­be bio drukčiji da ninđe nisu koristile sva ona oružja na ko­ja samuraji nisu navikli, pre svega eksplozivne kuglice ko­je su i ubijale i, što je još. go­re, zaslepljivale samuraje.

Zen, koji je napustio pavi­ljon, naredi svojima da pobiju preostale samuraje. Njegov po­sao bio je okončan.

Dok je pomagao Asumi da ustane i napusti poprište žes­tokog obračuna, Seiđuro ugle­da Oćija.

— U redu -je, sam uraju... iako se nisi baš pridržavao onoga što smo se sporazume- li. Devojka je tvoja — reče Oći dovoljno glasno da ga i Asumi čuje.

Ona se zagleda u gorostas­nog samuraja, kriknu odgur- nuvši ga s prezirom, a onda pojuri prema terasi. Seiđuro još nije uspeo da se pokrene kad njeno nežno telo nestade preko ograde. Mogao je samo da zamisli šta će od tog krh­kog tela ostati kada bude uda­rilo o oštre stene nekoliko de­setina metara niže.

Krik koji je označavao pot­puno ludilo sledi krv u žila­ma Očiju i svima do kojih je dopro. Upravitelj imanja veli­kaša Ašikage podiže ruke po­kušavajući besmisleno da se odbrani kad dugački mač po­lete uvis, da bi se potom nad­ljudskom snagom sručio na njegovo teme. Oštrica se zaus­tavila tek blizu Oćijevog stru­ka. No, poludeo od bola, Sei­đuro ga više nije gledao. Izle­teo je u dvorište i pojurio pre­ma ninđama. Prvi na udaru bio mu je Zen, koji se upravo sp­remao da napusti zamak.

Okršaj, ili bolje reći, uragan zvani Seiđuro Kanabe, načini pravu pokoru među ninđama. Tek dvojica-trojica uspeli su da podignu oružje, ali i to je bilo uzalud. Samo dvojica pre- živelih pobegoše kroz kapiju zamka ostavljajući poludelog Seiđura samog među mrtvim

60 NINĐA 125

telesiona da urla i vitla do bal­čaka krvavim mačem.

Kurosava Nagi « nevericom je slušao izveštaj dvojice pre- živelih ninđi. Pognutih glava čekali su njegov odgovor. Go­spodar Kurosava nije brinuo zbog gubitka Zena i njegovih ninđi. Njih je mogao da unaj­mi koliko god je želeo. Oni su bili najamnici, ljudi za koje je smrt bila način života. Nije jednostavno mogao da poveru- je u ono što je Seiđuro sam uradiO'.

Međutim, nije želeo da gubi vreme. Vest o napadu na Aši­kage zamak i pogibiju njego­vog vlasnika i žene isvakako će brzo da se proširi provincijom. On će da bude prvi koji će da uđe u zamak, »očisti« ga od osvajača i zatim uipiše među svoje posede. Naredi svojim zapovednicitna samuraja da ise spreme i kolona od četrdeset konjanika uskoro krete na put.

Kada su u smiraj dana sti­gli na brdo u blizini nekadaš­njeg zamka Ašikage, mogli su samo da posmatraju ogromni stub dima kroz koji su prdbi- jali plameni ježiti hrleći put oblaka.. Jednog trena ugledaše

na bedemu gorostaisnu figuru samuraja u crnom oklopu, ali već sledećeg trena oblak dima ga zakloni.

— Proklet bio, zapalio je za- malk — prosikta Kurosava.— Platićeš mi to proklet bio zauvek! — poče da kune podi­žući pesnicu u pravcu mesta na kome je ugledao crnog ok- lopnika.

Nije ni znao da je njegova kletva zakaisnila.

Seiđuro Kanabe, ponosni sa­muraj, ratnik l^ez mane, sam sebe je zbog nesrećne ljubavi prokleo za sva vrem ena...

I, dok se Kurosava vraćao sa najvećim brojem svojih ra­tnika putem kojim je došao, Seiđuro Kanabe se spuštao pu­tem s druge strane zamka ni sam neznajući na koju stranu da krene. Išao je jednostavno tamo 'kuda su ga noge noisile.

Mesec dana kasnije bio je oko stotinak kilometara dale­ko prema severu, daleko od zamca u kome je proživeo naj- lepše i najcrnje dane. Nije ni slutio da je velikaš Kurosava raspisao nagradu za njegovu glavu, kao što jiije znao da glas o tome ide pred njim kao kobna prethodnica. No, i da je znao, Seiđuro, koji je nadvla­dao napad ludila, ne bi o tome vodio račima. Za sebe i u sebi

NINĐA 125 61

on je bio duh koji hoda. Čak je i priželjkivao smrt, ali ma­čevalac i borac u njemu nije želeo da se preda. Njega su morali da POBEDE!

Prvi put naleteo je na pla­ćenike u nekoj neuglednoj kr­čmi, Napala su ga tri ronina, samuraji bez gospodara. Na to ih je naterala glad i poza­mašna nagrada za glavu koju je trebalo da odnesu gospoda­ru Kurosavi.

Seiđuro je gledao napadače ležeći na futonu. U njegovim očima se ništa nije očitavalo. Bile su to prazne oči.

Ronini, znajući ko je pred njima, pokazaše, i pored svog jadnog izgleda i pohabane ode­će, potrebno poštovanje. U du­ši, oni su bili samuraji.

Seiđuro nije uzvratio na pa­žnju. Ustao je i gotovo bez­voljno izvukao iz korica dai- katanu. Prošao je ipored tro­jice izazivača i krenuo prema obali reke kraj koje je bila po­dignuta krčma. Napolju je bilo više mesta, a on je želeo da umre pod nebeskom kapom, a ne pod nekakvim krovom od trske ili nagorelih greda.

Noć je bila tiha. Čuli su se samo cvrčci i šum reke koja je hitala ka moru. Seiđuro doz­voli roninima da ga okruže. Čak je dozvolio prvom da ki-

diše ne podižući dugo sečivo dainkatane. Samo se pomerio u stranu osetivši kako oštrica mača gotovo dodiruje oklop na njegovom ramenu. Glave malo iskošene, iz očnih uglova, po­smatrao je drugu dvojicu na­padača. Tražio je onog najopas­nijeg među njima. I, našao ga je. Ronin srednjeg rasta držao je svoj katana nekako čudno okrenut u stranu. Bio je to znak da mačevalac vlada ne­kim sopstvenim udarcem u ko­ji će uložiti sve znanje, veštinu i snagu.

Tako je i bilo. Istog časa kada je i drugi napadač samo naznačio napad, onaj najopais- niji mačevalac izvede svoj uda­rac. Šaka mu se vešto iskrete u zglobu i oštrica mača jedno­stavno sunu naviše, a da se borac nije ni pokrenuo. No i to je bila varka. Raskoračivši se polusavijenih kolena, on sad dohvati dršku katane s obe ruke i snažno načini polukru­žni zamah mačem. Sudar dve oštrice odjeknu kroz tihu noć. Napadač malo pokleknu, ali br­zo povrati ravnotežu ne skida­jući pogled :sa vrha dai-katane.

Činilo se da Seiđuro ne ob­raća pažnju na protivnike iza leđa, ali to je bio privid. Ono šesto Čulo bilo je budnije čak i od njegovih očiju. Kada, vi­

62 NINĐA 125

soko podignutih rulku s mačem iznad glave, jedan od ronina krenu u napad, Seiđuro naglo okrete dugi mač unazad i se­čivo koje mu prođe sa strane, u visini bedra, zari se svom si­linom u grudi zahuktalog na­padača. Korak u stranu, oštar potez i katana je ponovo sta­jao ispred njega. Lagano, go­tovo kao da «e predomišlja dali da padne ili ostane bar još koji tren uspravno, telo ubije­nog ronina pade pored njega.

Drugog napadača napao je Seiđuro ne dajući mu vremena čak ni da se pripremi. Jednim »Seiđuro krugom« razbi mu stav i odseče glavu.

Najopasniji mačevalac od­skoči nekoliko koraka. Najra­dije bi pobegao i to bi svakako i učinio da je bio običan drum­ski razbojnik. No, on je pošto­vao Put, poštovao je svoju kar­mu. Njegova karma, u to je bio ubeđen, bila je da te noći ili pobedi ili ostane na obali reke.

Doživeo je ovo drugo.Seiđuro baci pogled na obo­

rene protivnike, obrisa katanao njihovu odeču, vrati sjajni mač u korice, pa krete niz drum.

Još nekoliko meseci i bez­broj puta sukobljavao se sa raznim plaćenicima, ninđama.

ljudima željnim i slave i para. Niko od njih nije stekao ni jedno ni drugo. Kao uteha, možda, ostalo im je saiznanje u po'slednjim trenucima živo­ta da ih je ubio mnogo bolji protivnik.

Konačno, gospodar Kurosava saznade za ime Sasaki Kobu- kea, samuraja koji je .stekao sopstveno imanje i birao za koga će da potegne mač. Mo­mak je živeo u južnim provin­cijama — i njegov mač bio je veoma skup. Samo jedna činje­nica mogla je da utiče da ne bude tako. Ako bi se namerio na dobrog mačevaoca — borio bi se besplatno.

Sasaki Kobulke pročitao je sve što je ostalo iza najboljeg mačevaoca svih vremena Mija­moto Musašija. Danima, nede- Ijama, mesecima i godinama, od najranije mladosti vežbao je mačevanje isve dok mu mač ne bi postajao težak kao sto letni japanski kedar. Tako je u dvadeset petoj godini katana jostao njegova produžena ru­ča, njegov duh, njegova misao.

Doveo je svoju veštinu do sa­vršenstva.

Kada je čuo koga treba da nađe i sukobi se sa njim, nije se dvoumio ni časa. Odmah je krenuo na put. Traganje je bi­lo dugo i naporno. Meseci su

NINĐA 125 63

sroiazili, a Seiđuro je još uvek Mo negde ispred njega. Stigao

je čak do Eda (daiiašnjeg To­kija). No i tu se trag gubio. Grad je bio prepun samuraja lutalica, mračnih ljudi koji su živeli od mača iU noža, sum­njivih ratnika mračne prošlo­sti.

Tek posle nekoliko dana* ka­da je već počeo da sumnja u to da je izgubio trag, saznao je od nekog kaluđera da je ču­dni samuraj u crnom, pomalo izlizanom oklopu, s dugim ma­čem za pojasom, pre nekoliko dana prošao kraj njihovog ma­nastira i zaputio se ka planin­skom vrhu.

Bila je duboka jesen i sneg je već počeo da promiče kroz vazduh u sve dužim noćima. Gore u planini vrhovi su se već bele i. No to nije sprečilo Sasekija da krene put mana­stira. Tu ga i starešina obave­sti o neobičnom samuraju koji je, ili ranjen ili bolestan, pro­šao kraj kapije manastira od­bijajući pomoć i nastavio pre­ma vrhu.

— Gde vodi put sa vrha? — pitao je Saiseki.

— Nikud. S druge strane su strme litice. Čovek je mogao jedino da se zavuče u neku od pećina — glasio je odgovor.

Saseki je jedva dočekao da svane pa da po polumraku, s mukom se probijajući kroz sve jaču mećavu, nastavi opasni uspon. Nekoliko sati kasnije mećava je postala još jača, ali Saseki nije odustajao. Najzad se našao pred nizom pećina koje su se ocrtavale na razli­čitim visinama. Stao je da po­vrati dah pomno pokušavajući da kroz uskovitlani sneg ugle­da dim, pokret, bilo šta što bi posvedočilo prisustvo čoveka. U trenutku kad je mećava iz­gubila snagu, on više oseti mi­ris dima no što je mogao da primeti njegovu lwju. Miris je dopirao iz najveće pećine, uda­ljene od mesta na kome je sta­jao kojih dvadesetak-tridesetak metara.

Zakoračio je tamo spreman da se suoči sa onim koga je ta­ko dugo pratio. Zastao je na sa­mom ulazu u pećinu sačekavši da mu se oči naviknu na ta­mu.

»Ne uzdaj se u oči i uši kad tragaš za neprijateljem. Pre­pusti se Tendu, Duhu nebeskog ratnika! On će te odvesti do cilja. Taj duh je u tebi i bolje vidi nego tvoje oči, bolje čuje nego tvoje uši«, seti se Saseki reči svoga učitelja.

Smiren, jedva dišući, prepu­sti se sopstvenom duhu. Iz pe-

64 NINĐA 125

čine je tek za tren nešto za- treperilo, nešto se s mukom izvlačilo iz sopstvenog oklopa. Nešto kao jecaj dopre do Sa- sekijevog duha.

Otvorio či i slobodno zako­rači u pećinu.

Teik nekoliko koraka od se­be ugleda ratnika u crnom ok­lopu sa šlemom na glavi. Se­deo je na povećem kamenu, le­đa naslonjenih na zid pećine.

Dai-katana, oboren vrhom nadóle i zariven u kamenito tle, stajao je uspravo tik uz nogu ratnika. Desna šaka čvr­sto je stiskala moćnu dršku katane.

Izgledao je opasno i zastra­šujuće, ali Saseki je odmah shvatio da je to samo privid.

Moćni ratnik Seiđuro Kana­be bio je mrtav.

Ono treperenje koje je Sa­seki oisetio stojeći'pred ulazom u pećinu, ono izvlačenje iz »ok­lopa«, onaj jecaj — bili su šu­movi koje je proizvela ukleta duša nekada moćnog samuraja bežeći iz namučenog tela koje je živelo samo zato što nije imao ko da ga savlada.

Iako mrtav, Seiđuro Kanabe nije našao svoj mir.

Ostao je zarobljen između dva vremena, dva prostora u kosmosu, osuđen da luta dok se bogovi ne smiluju da mu

pošalju čoveka koji će imati smeloisti i snage da mu se su­protstavi i pobedi ga.

Sve do tog dana njegov duh će, uklet još za života, lutati prostorom!

Saseki je dugo gledao u crni oklop pred sobom, u sjajnu oštricu dai-ikatane koji je sijao mutnim sjajem pitajući se ko je bio ratnik pred njim, čime je zaslužio ovakav kraj.

Pitao se još nešto.Kakav bi bio sukob među

njima?Ko bi izašao kao pobednik?No ta pitanja^ ostala su bez

odgovora.Ostala je nedoumica.Nekoliko sati kasnije, kada

je ponovo došao do manastira, nije ništa rekao kaluđerima.

Čitavu noć je probdeo očiju uprtih u pravcu vrha planine, ka mestu na kom je ostalo te­lo ukletog samuraja.

Kada je narednog jutra na­stavio put, njegov katana os­tao je na uskom ležaju.

Prvi put u životu Saseki nije obavio svoj zadatak.

Prvi put njegov katana nije se ukrstio sa onim za kojim je tragao. Saseki je smatrao da je to bila karma. I njegova i njegovog mača. Ostavio je mač da počiva u manastirskoj ti­šini, a on se zauvek izgubio iz

NINĐA 125 65

Edoa, napustio je ostrvo i po­vukao se u osamu nekog bez­imenog ribarskog naselja na jednom malom ostrvu.

— Kažem vam, to je pravo čudo. Šigeo Nakađima nije čo­vek sklon preterivanju. Video je NEŠTO, Čak ne zna ni šta ili koga, kako kao pomahnitala bujica uleče među jakuze, imi- štava ih i nestaje iz sobe. Si­guran je da je isti nepoznati spasio i njega i inspektora Ta­kuana i dovezaO' ih do predgra- •đa. Policija sada ispituje svaki detalj. Na žalost, vatra je sa­svim uništila skrovište jakuze, ali rana koju im je nepoznati naneo prilično je duboka — brzo je govorio sedokosi Joši­da svojim kćerima, bratanici i Lesliju.

Sumiko je nekoliko puta ba­cala pogled prema Lesliju, ali ovaj se pravio da to ne prime­ćuje.

— Ne znam šta bih dao da stisnem ruku tom neznancu— nastavi Jošida. — Nekoliko takvih momaka platio bih su- vim zlatom, i ne samo ja. Oni bi uništili jakuzu pre i efikas­nije nego policija.

»Eh, čika Jošida, šta bi re­kao kada bih ti pokazala tog nezinanca, kada bi shvatio da (si mu već toliko puta stegao ruku«, pomisli Sumiko smeš- kajući se u sebi dok je zamiš­ljala iznenađenje koje bi obu- zelo njenog strica. Znala je, međutim, da će Leslijeva tajna njorati da ostane ono što i je­ste — tajna.- Istovremeno, inspektor Ta-

kuan Soho uzalud je pokuša­vao da objasni svom pretpos­tavljenom šta se sve dogodilo od trenutka kada je uhvaćen i odvučen u skrovište Jakuze.

— Kako je taj, tvoj osvet­nik, znao za skrovište, ha? Ka­ko je dospeo tamo? Najpre će biti da su se oni međusobom poubijali...

Odmahujući glavom, Takuan je pokušavao da se priseti bar nekog detalja. Uzalud.

— Ali, ko je onda gospodina Nakađimu i mene dovezao do predgrađa, ko? Jakuze sigurno nisu — uzvrati malo oštrijim tonom.

— Šta ja znam ko je to ura­dio. To je, uostalom, tvoj slu­čaj. Idi i saznaj sve. Za dva dana čekam tvoj izveštaj. Ah, da. Javljeno je da su tamo, na obroncama planine, kod mana­stira. .. već sam zaboravio ka­ko se zove, daće ti kartu, da­

66 NINĐA 125

kle nađena su tela nekih dri- paca. Moraću tebe da pošaljerai da i to ispitaš — odbrusi mu šef i otpusti ga pokretom ruke.

Mladi pohcajac samo uzda­hnu dok je išao ka izlazu iz zgrade gradske policije. Mish su mu bile obuzete nepoznatim spasiocem. Ko je on? Odakle se pojavio? Da li ga poznaje...?

Pitanja je, kao i obično, bilo više nego zadovoljavajućih od­govora.

Druga grupa pitanja odnosi­la se na jakuzu. Sada, kada su znali da je reč o Šindo-gumiju, treibalo je da naprave plan ka­ko da ščepaju ojabuna ovog klana Hiroši Šinda, a da se u čitavu stvar ne umešaju njego­vi zaštitnici, podmićeni vladini činovnici ili ministri. Taj po­sao trebalo je da obavii sam šef, ali je Takuan iz iskustva znao da će se čitav posao sru­čiti na njegova pleća.

Ni sam ne znajući kako, okrenuo je automobil prema onom delu grada gde se, poda­lje od gradske vreve i prena­seljenih ulica, nalazila vila Ši­geru Jošide.

Tek kada je zaustavio vozilo liispred drvene kapije shvati da je, u stvari, došao zbog Joši- dinih gostiju. Kako je namera- vao da pođe do manastira u planini, koji se nalazio kojih

pet”šest kilometara dalje od mesta njegovog zatočeništva, odlučio je da pozove Amerikan­ca i mladu zemljakinju da kre­nu s njim i upoznaju stari ma­nastir, čija je istorija bila bo­gata i koja će, verovao je, za- interesovati dvoje mladih.

Nije se iznenadio kada Le­sli i Sumiko odmah pristadoše.

Put do manastira proveli su u prijatnom ćaskanju kao da se dugo poznaju. Svratili su < do jednog restorana iz kog Ta- kuaji donese koipu punu oda­branih jela 1 flašu dobrog fran­cuskog vina. Kad Lesli zviznu iznenađen, Takuan objasni.

— Restoran je vlasništvo brata moje pokojne žene. Još održavam veze sa njenim a...

Naglo je prekinuo postiđen što su ga osećanja odjednom obuzela. Sumiko i Lesli su ću- tali poštujući Takuanov mir. No mladi policajac se brzo po­vratio.

— Navikavam se da moje Miko više nema. Poginula je od bombe koja je bila name- njena meni. Njen brat i ja ne­kada smo zajedno studirali i radili. Posle njene smrti on je napustio policiju i otvorio taj restoran. Ja sam nastavio da da ise borim ...

Neko vreme su ćutali uživa­jući u pejzažu kojim su prola­

NINĐA 125 67

zili. Iako je put bio prilično loš, »micubiši« je brzo grabio napred izbegavajući rupe ili kamenje koje se odronilo sa sve strmijih padina.

Najzad, kroz šumu stoletnih japanskih kedrova, ugledaše ta­mne obrise kamenih zidova vremenom oštećenog manasti­ra.

— Evo nas, stigli smo. Za vašu informaciju, o tome vam niko u manastiru neće priča­ti, ovde su pre gotovo dva ve- ka živeli čuveni sveštenici—ra­tnici. Sogun Tokugava ih je rasterao, ali su oni još dugo, u potaji, vežbali borilačke veš- tine. Hajdemo unutra, Videćete, ima šta da se vidi.

Ono nepoznato treperenje u sredini utrobe, neka čudna ma- glina koja mu se navlačila i ipre neko veče u podrumu skro- vištu jakuze — uznemiri Le­slija. On prinese šaku čelu.

— Nešto, nije u redu, Le??— upita Sumiko, ali shvati da je Lesli nije ni čuo. Nastavio je prema ulazu u manastir.

Nešto kasnije dočeka ih sta­rešina manastira.

Starac, povijenih leđa i du­ge, sede kose i brade koja mu je dopirala do pojasa, gustih, potpuno belih obrva, ali oštrog i bistrog pogleda, pođseti Le­slija na neku davno viđenu sli­

ku. Jednu od onih minijatura za koje su Japinci bili nenad- mašnj. majstori. Čim ga ugle­da, starac krenu pravo prema njemu. Prosto je upio / pogled u strančeve oči, Pruži ruku smežurane, kao stari perga­ment suve kože, i dohvati Le- slijevu desnicu.

Trgao se kao da ga je pro- tresla istruja od 220 volti. Oči mu dobiše neki čudan sjaj. Ot­vori usta da nešto kaže, ali se predomisli i okrete, inspektoru.■ Mladić se tičtivo nakloni i

poče da se raspituje o telima koje je neko našao u blizini manastira.

— Verovatno ih je napala neka zver. Današnja mladež je neoprezna i prosto si’lja u opa­snost. A, zveri isu svuda oko nas. ., ovde u planini naročito— reče starac zvonkim gla­som.

Sve vreme je posmatrao Le­slija.

— Kakve zveri pominjete? Zar ovde ima vukova ili mod- veda? — začudi se Takuan. Pa Tokio je tek tridesetak kilome­tara udaljen odavde.

— Zveri ne poznaju granice— uzvrati starac i povede ih u oveću prostoriju. Ovde leži naše blago — reče dok su tro­je mladih zauzimali mesta.

68 NINĐA 125

Uskoro se pred njihovim oči­ma pojaviše stari spisi brižlji­vo uvijeni u specijalno namaš- čenu tkaninu. Bilo je tu i gra­vara od pre stotinak godina, a Lesli uskliknu kad ugleda i ne­koliko crteža ždralova koje je nacrtao niko drugi do Mijamo­to Musaši.

— Vidim da vam se ovo do­palo. Znate li ko je autor? — činilo se da starac testira gos­ta sa Zapada,

— Kako ne bih znao, to je delo velikog majstora mača Musašija. Ovo je jednostavno predivno — dodade obraćajući se Sumiiko.

Devojka nije mogla da se seti kada je poslednji put vi- dela da se Lesli nečim tako is­krena oduševljava.

—Znači.. , znate ko je Mi­jamoto Musaši. Šta još znate0 nama? — upita starac luka­vo zagledavši LesHja.

Nešto slično harageiu natera Leslija da se uzdrži.

— Pa, znam ponešto. Inte- resovala me je istorija Japana1 dosta sam čitao — reče opre­zno.

— Samo čitao?Ne čekajući odgovor, starac

ga uhvati za ruku i samo nje­ga povede u jednu sporednu prostoriju.

Ono osećanje već viđenog i preživljenog gotovo zapljusnu Leslija. Automatski priđe ma­lom prozo.m i zagleda se put planinskog vrha.' — Nešto ti je poznato...

Starčev glas dopre do ne- govog bića direktno kroz g a- vu. Samo se stresao. Neki ma­gnet vukao ga je ka prozoru. Napolju je bio lep sunčan dan. Pogled se pružao daleko. Čak gore do samog vrha...

Do pećine.Gotovo nesvestan svojih re­

či, Lesli tiho reče jedno ime:— Seiđuro Kanabe!!!Starac se strese. Osetio je

da ga nešto hvata za gušu, pre- ti da ga uguši. Pa ipak, to mu je prijalo.

— Pogledaj ovamo... Saseki Kobuke... pogledaj pozva starac tihim glasom.

I dalje nesvestan svojih po­kreta, Lesli se okrete.

Na korak od njega stajao je isedokosi starešina manastii'a držeći u rukama stari- katana mač. Lagano ga pddiže pruža­jući ga Lesliju.

— Setio si se Seiđura... Se- ćaš li se ovoga?

Neka čudna svetlost ispunja­vala je malu prostoriju. Goto­vo da je moglo da se čuje ko- mešanje energije sadašnjosti i davne, davne prošlosti. Sve je

NINĐA 125 69

bilo obasjano nekakvim plavi- často-ljubičasto-zelenkastim to­novima koji su stvarali blagu izmaglicu.

Lesli dodirnu mač ali se tr­že kao da ga je opalio grom. Jeknu i povuče se do uskog le­žaja.

— U redu j e . .. u redu je. Sve je ovo tako naglo, čak i za mene koji sam živeo za ovaj trenutak. Odmori se ... stran­če. Biće još vremena za tvoj zadatak — govorio je starac tiho dok je Lesli, teš-ko dišući, kretao prema izlazu iz male sobe.

Međutim, čim je ' napustio sobu sve se promenilo. psećao se sasvim normalno i ne seća­jući se onog što je maločas do­živeo. Starac ga pogleda i os- mehnu mu se zaverenički, sre- ćam što je stranac povratio ravnotežu.

Nije se osvrtao <ni na upitni pogled koji mu uputi Sumiko, ni na čuđenje koje je ispolja- vao Takuan.

Nešto kaisnije seđeli su u se- novitom dvorištu i gledali ka­ko starac veštim pokretima sp­rema tamnozeleni čaj. Starac više nijednom reči nije pomi- njao prošlost, čak nije pričao ni 0 blagu koje im je pre pola sata pokazao. Odgovorio je kra­tko na nekoliko Takuanovih

pitanja, a potom su govorilio sadašnjosti, o Japanu, o zbi­vanjima u svetu.'..

Vreme je brzo proletelo i oni odlučiše da se vrate.

I, dok je njihov automobil zamicao iza jedne od brojnih okuka, gore, u pećini u kojoj je umro Seiđuro Kanabe, začu se potmula tutnjava, a neka nepoznata energija poče da isi­java plavičasto-narandžastim sjajem.

— Strpi ise, Seiđuro... još m alo... Samo još malo. On je ponovo došao. On će te os­loboditi prokletstva — mrm­ljao je stari starešina manasti­ra posmatrajući sjajnim očima treperenje nepoznate energije.

Hiroši Šindo, zavaljen dubo­ko na zadnje sedište svoje nove, američke limuzine marke »linkoln«, nije se obazirao na zadivljene poglede prolaznika dok je vozilo klizilo s mukom se probijajući kroz sam cen­tar Tokija. Njegove misli bile su usredsređene na predstoje­ći tajni sastanak u hotelu »Hil- ton«.

Dvojica proćelavih ljudi, obu­čenih u stroga, crna odela š obaveznim sivim kravatama i

70 NINĐA 125 a

krutim, belitn kragnama na ko­šuljama, nestipljivo ,su bacali poglede prema vratima apart­mana.

Bili su to visoki činovnici ministarstva trgovine. Čekali su da ,se pojavi njihov novi po­slovni partner — ojabun naj­moćnijeg jakuza klana, pa da najzad čuju njegov plan.

Hiroši je znao da ga očeku­ju, ali nije brinuo. Naprotiv. Ti uštogljeni birokrati mora­ju odmah da shvate s kim ima­ju posla i ko će ubuduće da diktira šta će i kako će da se radi.

Kada je ušao u apartman, njegovi pratioci, očigledno^ nao­ružani, ostadoše s one strane vrata,

Hiroši je bio daleko mlađi od dvojice činovnika, ali se ni­je potrudio da im ukaže dužno poštovanje. Doduše, naklonio ise, ali je i to bila tek puka forma,

— Šindo-san, molim vas da budete kratki i određeni, jer nas čeka još mnogo posla, pa„,

Hiroši podiže ruku i ućutka govornika.

- — Svi poslovi sada više ni­su važni'. Ovo o čemu treba da ,se dogovorimo je najvažnije. Vi želite nove teritorije, nova tržišta. Ja ću vam ih dati. To na samom početku razgovora

pokazuje ko je ko u našem sa-.i vezu. Vi meni garantujete si­gurnost pred policijom i voj­skom — ja vama nove prostore Koliko isutra stiže naš glavni »argument«. A naš treći part­ner, gospodin As'aši, vice-pred- sednik »Nakađima korporaci­je« treba upravo da stigne — obavesti ih bacajući pogled na zlatni »rolex«.

I zaista, kao da je videO’ kroz zatvorena vrata, Hiroši u se- kund pogodi dolazak suvonja- vog čoveka koji je nosio nao- čari velike dioptrije optočene debelim ramom od kornjači­nog oklopa.

Asaši, koji je prosto utrčao u sobu, pozdravi prisutne du­boko im se klanjajući i, pošto predade Hiroši ju podeblji sme­đi koverat, ode do bara.

Hiroši je neko vreme preli­stavao papire i, očigledno za­dovoljan onim što je video, nastavi:

— Dakle, gosipodo, i pored određenih nepredviđenih doga­đaja koje držimo pod kontro­lom, sve se odvija na najbolji mogući način.

— Mi smo saznali da nije baš sve tako — oštro mu uz­vrati jedan od činovnika. — Ve­liki tovar oružja, prvi koji smo poslali u SAD — uništen je. Niko ne zna ko je to uradio.

NINĐA 125 71

Vaši ljudi su pobijeni, a Na­kađima je na slobodi. To ne može da se ...

Hiroši besno .skoči s mesta.— Vi zaboravljate s kim ra­

zgovarate! Ja sam ojabun naj­moćnijeg klana jakuze! Bez mene ne možete ništa. Znam sve to o čemu pričate, ali isto tako znam da ću ščepati te ko­ji su nam se i'sprečili na putu!

Drhtao je od besa. Ne toli­ko zbog prebacivanja koje se osećalo u glasu visokog vladi­nog činovnika- koliko zbog sa­znanja da mu se nekO ipak is- prečio na putu, a, što je još crnje, taj neko bio je nepo­znat. Bio je nevidljiv. Ta či­njenica pekla ga je više nego gubitak tuceta ljudi.

Kada sc malo povratio, on pozva Asaši ja da kaže prisut­nima ono što je imao,

— Povratak gospodina Na­kađime malo nam je poreme­tio akciju, ali ljudi koji .rade sa mnom i pod mojom dire-' ktnom kontrolom i dalje su lo­jalni, Završili smo svu opremu za letelicu i ona može u roku od nekoliko časova da se ug­radi u bilo koji avion. Gospo­din Hiroši je preuzeo na sebe da obezbedi avion, a moje je da ga osposobim za let i pre- nos »tovara« — dodade ne ob­

jašnjavajući o kakvom je to­varu reč.

Dvojica vladinih ljudi pogle­daše u Hirošija. •

— Avion je već spreman. Da­jem svoj »iir-džet«. On je ne­upadljiv, a može daleko da doleti i ponese, hm, »tovar« — reče ojabun.

— Mislite na — bombu — usudi se da izgovori tu fatalnu reč mlađi od dvojice činovni­ka.

— Da, gospodo. Mislim na bombu. I to ne bilo kakvu. Na­ša ATOMSKA bomba stiže su­tra u toku noći u pristanište Takašiba i biče smeštena u naš podzemni magacin. Sve je već sređeno.

Nastade pravi tajac među prisutnima. Iako su znali o čemu će biti reći, šta je njihov pakleni plan predviđao, sada, kada je to konačno i glasno iz­rečeno i kada je bilo nadomak— zvučalo je drukčije nego ra­nije, u pričama.

Plan je bio jednostavan.Najbliža Japanu bila je Ki­

na. Prostrana, u odnosu na Ja- ?an beskrajna. Jakuza je že- ela taj prostor, ili bar njegov

dobar deo. Jedna bomba bače­na na Peking — bila bi sasvim dovoljna za dalje pregovore i sa Rusima i sa Amerikancima koji bi, mislio je Hiroši, lako

72 NINĐA 125

pristali da Japanu podare deo tuđe zemlje u ime mira i sop- stvene bezbednosti. Jer, ako Jakuza ima jednu atomsku bombu i ako uspe da je pre­baci do željenog cilja avionom koji ne može da se »uhvati« radaroim — ko sme da reskira pomisao da je to bila samo je­dna bomba i samo jedan udar?

Na toj činjenici Hiroši je u svom, megalomanijom i ludi­lom za vlašću, poremećenom umu zasnovao čitav plan. Plan0 kome ni njegovi najbliži sa- radnici u klanu nisu imali poj­ma.

Vladini činovnici, ova dvo­jica, bili su samo izaslanici je­dne veće, tajne grupe, milita­risti po vaspitanju i ubeđenju. Već su videli Japan kao, ako ne dominantnu, ono bar ravno­pravnu silu sa Amerikancima1 Rusima.

— Hiroši-san — progovori posle duže pauze stariji činov­nik duboko se klanjajući oja- bunu — imate našu reč i naše živote kao garanciju naše zaš­tite i saradnje.

Ojabun klana Šindo ispravi ise do poslednjeg milimetra svoje visine. Međutim, sam se­bi izgledao je daleko veći.

Sedokosi Šigeru Jošida za­gleda se u Leslijeve bistre oči. Osećao Je da pred ovim mom­kom, iako je reč o strancu, mo­že da otvori dušu, da kaže sve što mu padne na um i da će to da ostane na sigurnom. Na­dao se, uz to, da će možda Le­sli moći i da pomogne, makar nekom idejom.

— Bojim se da Nakađima nije do kraja svestaii. šta se doga­đa u Korporaciji. Projekat ko­ji smo, navodno, radili za vla­du, bio je, u stvari, moj eks­periment. Međutim, iznenada sam dobio druge poslove, a Asaši, vice-predsednik Korpo­racije, preuzeo je čitav istra­živački tim zajedno sa svim mojim nalazima. Bojim se da se nešto kuva, nešto mnogo veće i od Korporacije, i od sa­mog eiksperimenta. Reč je — nastavi sedokosi gotspodin ne čekajući da ga Lesli zapitkuje— o energetskom štitu koji može za izvesno vreme da »iz­briše« avion srednje veličine čak i sa najjačeg radara. Pret­postavljam da znate kako to može da se zloupotrebi...

Lesli odmah shvati da stra- ■ hovanja njegovog domaćina ni­su bezrazložna.

NINĐA 125 73

— Vi sumnjate, Šigerunsan, da je Asaši u vezi sa jakuzom?— upita bez okolišanja.

Stari Jošida se trže. Odmah zatim potvrdno klimnu gla­vom.

— Da, bojim se da je tako. Nakađima im se suprotstavio ubeđen da su hteli samo da preuzmu kontrolu nad Korpo­racijom. On nema pojma šta Asaši radi sa jakuzom.

— Možda je i on umešan? Možda je njegova otmica bila samo igra da zavara ostale?

— Ne. Ne. Za Nakađimu ga- rantujem sopstvenim životom. Nas dvojica znamo se još iz detinjstva. On je častan čovek. On se nikada ne bi udružio sa jakuzom — požuri da objasni Jošida kao da je njegova lična čast u pitanju.

— Zašto ne obavestite poli­ciju 0 svemu? Onaj mladi in­spektor Takuan Soho izgleda mi sasvim pošteno i, što je is­to tako važno, sposoban je da istera stvar na čistinu — reče Lesli posle izvesne pam e u ko­joj su obojica bili zaokupljeni svako svojim mislima i plano­vima.

— Možda ste u pravu. I me­ni se čini da je Takuan-san spo­soban mladić. Bojim se jedino da li će njegova sposobnost biti dovoljna za ono u šta

ću ga uvaliti. Ko zna... mož­da su i neke visoke ličnosti umešane u sve. Ne verujem da je jakuza sve sama smislila — uzvrati Jošida.

Bilo kako bilo, Jošida je od­lučio da sutradan prvo pozove inspektora Takuana i sve mu potanko objasni, a potom, me­đu svojim prijateljim a u vladi i vojsci, ispita čitavu stvar.

Njegov gost ostavio ga je da o tome razmišlja, a sam se povukao na počinak,

Sumiko, koja je već godina­ma disala Leslijevim dahom, čije je srce hvatalo' svaku pro- menu u radu srca njenog volje­nog čoveka, upita čim se Lesli spustio kraj nje.

— Ideš u akciju?Lesli samo k iranu glavom.

Nije imao šta da krije od žene koju je nadasve voleo.

— Mislim da smo uhvatili tigra za rep — reče. Tvoj stric mi je dao važne podatke. Oba- vestiće o tome i policiju — uju- tru. Taman dovoljno da ja no­ćas vidim izbliza o čemu se radi.

Kada je noć odmakla'; Lesli se neopaženo izvukao iz sobe, a malo potom i iz vrta. Lako je uhvatio taksi nekoliko ulica dalje i dao adresu blizu zgra­de, u poslovnom centru, u ko­joj se nalazilo i sedište »Kor­

74 NINĐA 125

poracije Nakađima«. Dok se automobil udaljavao, a retki prolaznici, mahom noćni lovci i noćne ptice, promicali trotoa­rom, Lesli zađe u senku viso­ke zgrade. Znao je da se pro­storije Korporacije nalaze na desetom spratu. U trenvitku kada se portir saže da nešto dohvati ispod visokog pulta, Lesli šmugnu kroz vrata i ba­civši se na uglačani mermerni pod otkliza kojih desetak me­tara dalje. Kada se, kamera montirana u jednom od uglo­va prostranog predvorja okre­nula ka njemu, on se prosto stopi sa senkom koju je baca­la obližnja skulptura.

Kako je bio obučen u tamne džins pantalone i crnu pamu­čnu majicu sa rol kragnom, Le-. sli samo odmota kragnu i iz nje se u nastavku pojavi kapu­ljača. On je navuče na glavu. Bio je sada čak i za oko ka­mere samo tamna senka koja se premcšta duž hodnika.

Kada se lift, u koji je ušao dva sprata više, zaustavio na jedanaestom spratu, ninđa pro­viri. Kad se uverio da je ho­dnik prazan, brzo krenu na desnu stranu. Malim stepeniš­tem spusti se sprat niže. Po­novo ode do samog kraja hod­nika, otvori prozor i odmah ugleda ono što je tražio: po­

žarne stepenice. Zatvori pro- zor i vrati se u glavni hodnik. Znak »Korporacije Nakađima« i bio je vidljiv na svim vratima. Ninđa se zaustavi kraj onih na kojima pročita ime inženje- ra Asašija. Trag svetlosti pro­bijao se ispod 'samih vrata. Nin­đa prisloni uvo na vrata. Ja­sno je čuo štampač računara kako brzo ispisuje nizove b r­ojki i reči'. Onda začu i tihi razgovor .nekolicine ljudi. La­gano, bez ijcdnog šuma, on sti­snu kvaku. Istog časa začu se zavijanje alarma. Ninđa brzi­nom misli napusti mesto na kome je stajao i odjuri u spo­redni hodnik. Na njegovu sre­ću, ovde nije bilo kamera. Za­čas je nestao kroz prozor i p r i- ' ljubio se ispod požarnih stepe­nica.

Asaši se preplašeno trže. Njegovi pomagači povadiše skriveno oružje i izleteše u ho­dnik. Ni levo ni desno u du­gačkom hodniku nije bilo ni­koga. Ipak, dvojica ljudi krete na onu stranu na koju je, tek tren-dva pre njih, odjurio nin­đa. Međutim, i taj sporedni hodnik bio je pust. Prozor na njegovom kraju bio je zatvo­ren.

— Mora da je promaja ot­vorila vrata. Hodnici su praz­ni. Jedino ako se pojavio ne­

NINĐA 125 75

ki duh — nasmeja ise jedan od Asašijevih pomagača.

Nije ni znao da je bio u pravu.

U njihovoj blizini nalazio se čovek sličan duhu: nevidljiv i neuhvatljiv.

Kada je Asaši nekoliko mi­nuta kasnije objasnio kako će montirati potrebnu opremu u »lirndžet«, niko nije ni sanjao da ninđa sve pomno posmatra viseći iznad prozora udaljenog od njihovih glava ne pun me­tar.

— U redu. Ponesite papire. Idemo. Sutra nas čeka važan posao — naredi Asaši isklju­čujući kompjuter.

Međutim, načinio je grešku. Zaboravio je da izvadi i diske­tu, što nije promaklo ninđi.

Dok se uvlačio u propust is­pod prozora, ne širi od dva­deset pet santimetara, ninđa je još u mislima prebirao nekoli­ko poslednjih rečenica ko e je Asaši uputio svojim saradnici- ma.

One su glasile;— Avion daje ojabun klana

Sindo, gospodin Hiroši, a su­tra, tokom noći, bomba stiže u pristanište Takašiba i biće smeštena u podzemlju njego­vog glavnog magacina. Kad se javimo sa napuštenog vojnog aerodroma, njegovi ljudi pre-

vešće bombu do aviona i naše je da je samo prikačimo za držače. O nda...

Ostatak rečenice nije bio va­žan r ninđa je već izbrisao iz memorije. Brzo je pritisnuo štampač i slova velikom brzi­nom počeše da ispunjavaju pa­pir. Bilo je tu mnoštvo brojki, formula, jednačina, ali i sas­vim jasnih rečenica koje su nedvosmisleno govorile o če­mu se radi, Ninđa ponovo is­ključi kompjuter, otcepi podu­gačak odštampani papir, spa- kova ga u nedra, a potom iz­vadi i disketu, pa i nju zavuče u zadnji džep pantalona.

Asaši se seti diskete tek ka­da je njegov »ševrolet« bio či­tavih nekoliko kilometara da­lje od poslovne zgrade. »No, nije ni važno«, pomisli. Papir je kod njega, ako bude potre­ban neki podatak tokom mon­taže, i takO' samo on ima ključ od prostorije u kojoj se nalazi kompjuter sa disketom. Uzeće je sutra ujutru.

Takuan Soho se vidno izne­nadio kada je čuo glais uvaže­nog Šigeru Jošide, Svakako, doći će odmah do njega. Gde? Da, u redu, neka to bude čaj-

76 NINĐA 125

džinica u južnom delu grada, blizu pristaništa.

Vidno uzbuđen, brzo je po­krenuo motor »micubišija« bez policijiskih oznaka i pojurio prema mestu sastanka. Stigao je pre ugovorenog vremena. Zauzeo je mali sto u dnu čaj- džinice i naručio šolju ledenog čaja bez šećera.

Nekoliko puta je nervozno pogledao na časovnik na su­protnom zidu male čajdžinice. Njegov sagovornik se još nije pojavljivao. Prošlo je čak dva­deset minuta od dogovorenog vremena i Takuan se potpuno unervozi. Već je pomišljao da ode do telefona i pozove rezi­denciju Šigeru Jošide — kad mu priđe devojka u tradicio­nalnom kimonu i zamoli ga da pođe za njom. Provede ga kroz mala vrata u dnu čajdžinice, a zatim levo strmim, zavojitim stepenicama. Posle samo pet-' naestak stepenica stade i, po kazujući mu vrata na vrhu ste­penica, pomeri se u stranu pro­puštajući ga.

Sedokosi Šigeru Jošida se­deo je na tatam.iju kraj malog čajnog stočića od ružinog dr­veta. On mu bez reči pokaza da sedne preko puta, a zatim mu ponudi šolju čaja koji se još pušio. Pošto se izvinio zbog zakašnjenja, on objasni da je

to bila neophodna predostrož-’ nost, a onda mu . detaljno is-:’ priča sve svoje sumnje i miš-' ljenja.Takuan ga je posmatrao raz- rogačenih očiju. Nije mogao odjednom da shvati sve ono što je čuo. Konačno duboko uzda­hnu i upita.

— Da li imate i neki dokaz pored svih sumnji? Nemojte se uvrediti, uz sva dužna pošto­vanja, i moje poverenje u vas— sve su to za zakon, ipak, samo sumnje.

— Ne, zasad nemam nikak­vih dokaza, a li...

Ućutao je. Shvatio je da, u stvari, nema ni jedan jedini čvrst dokaz. Sve se svelo na njegovu intuiciju. Osetio je da se nalazi u ćorsokaku. Dokazi su kod Asašija i jakuze. Učini mu se da bi isto tako bilo da ,se nalaze i na Mesecu.

— Izgleda da sam vas uza­lud maltretirao — reče izvinja- vajući se.

— Ne, ne. Zahvalan sam vam zbog informacija koje ste mi pružili s toliko poverenja. Uči- niću sve da nađem dokaze za vaše tvrdnje — poče da ga uve- rava Takuan ni sam ne znaju­ći otkud mu tolika samouve- renoist.

Niko od ove dvojice pošte­nih ljudi nije znao da su im

NINĐA 125 77

dokazi, ili bar najveći deo, već pripremljeni i da ninđa nepo­grešivo ide tragom jakuze i njene paklene zamisli.

Šigeru Jošida je kasno tog popodneva na svom pisaćem stolu našao tamnosmeđi kove­rat sa papirom odštampanim na kompjuteru u »Nakađimi«. Najveći deo onog što je pro­čitao znao je i sam. Ono što nije znao bilo je sada jasno ispisano pred njim. Bio je tu čak i nacrt ugradnje njegovog izuma u »lir-džet«. Zadrhta kad je shvatio da Asaši i jakuza prelaze na izvršenje plana. Od­mah je pozvao mladog inspek­tora. Kad je spustio slušalicu shvati da neće znati da obja­sni odkud mu ovi dokazi.

Ko je mogao da uđe u kuću i Ostavi koverat, a da ga niko ne primeti? Odmah pozva po­slugu. Ne, riiko sa strane nije dolazio. Ni poštar nije dolazio tokom popodneva...

Uzalud je Jošida Iviipao gla­vu. Jedina uteha bila je to da, ma ko da je ostavio koverat, nije bio neprijatelj. Naprotiv.

Još jedna noć spustila se nađ Tokijom.

U luci Takašiba vladala je uobičajena živost. Za razliku od evropskih luka, ovde se is­krcavanje iz velikih prekooke- anskih brodova, pa i onih ma­njih, lokalnih, obavljalo noću. Hiljadu dokera muvalo se na sve strane vozeći viljuškare svih veličina. Kranovi velikih dizalica s lakoćom su premeš- tali kontejnere sa brodova do određenih skladišta.

Po strani od najveće gužve nalazili su se magacini koje je klan Šindo koristio već dvade­setak godina. U te magacine carinici su retko zalazili. Njih su interesovali dobro nabijeni koverti koji su uredno stizali svakog meseca. A, kako je ro­ba iz pomenutih magacina ug­lavnom bila namenjena Hong- kongu ili nekoj još udaljenijoj destinaciji — savest im je bi­la mirna.

Hiroši Šindo se već nalazio na visokoj platformi u kance­lariji svog čoveka od povere- nja.

Uskoro ugledaše desetak lju­di obučenih u, za ovakvo me­sto, neobična odela. Visoke či­zme debelih donova dosezale su do kolena. Široke kabanice padale su gotovo do zemlje, a ljudi su na glavama imali ču­dne kapuljače na kojima se ,s

78 NINĐA 125

prednje strane uočavao prozor- čič od pleksiglasa.

Bilo je očigledno da su obu­čeni tako zbog rukovanja opa­snim materijalom. Jedan od njih podiže ruku s glomaznom rukavicom i mahnu ljudima na platformi.

Priđoše sasvim uz ivicu oma­njeg doka čekajući da se ove­ći čamac zaustavi. Dizalica na sredini čamca lako podiže san­duk od olova težak više od dvesta kilograma i spusti ga na pripremljena kolica. Kolica su stajala na šinama i čim san­duk bupnu na kolica, specijal­no odeveni radnici ih pogura­še dublje u unutrašnjost maga­cina.

Oči nekolicine jakuza naoru­žanih automatskim puškama velike vatrene moći pomno su pratile sve ono što se kretalo u okolini od dvadesetak meta­ra. Svi osim jednog.

On je slomljene kičme ležao u žlebu ispod isamog krova ma­gacina, a na mestu na kome je trebalo da se nalazi i budno motri nazirala se senka sva u crnom.

Ninđa je Iako pratio čudnu povorku pomerajući se uskim ispustom pod samim krovom magacina. Kada je čitava po­vorka nestala na ulazu u veli­ki teretni lift, ninđa brzo po­

traži put kojim će stići do lif­ta. Imao je sreće, jer čim je povorka nestala — nestadoše i stražari koji su dotle budno pratili svaki pokret u velikoj hali magacina.

Ninđa kliznu niz visoki gvo­zdeni stub i brzo se nađe u prizemlju. Neda.leko od lifta ugleda strme stepenice. Nije bilo dvoumljenja gde vode. Ste­penice su bile spiralne i ne­pregledne. Tako se i dogodilo da ninđa nije mogaO' da izbeg­ne jednog jakuzu. Reagovao je brzinom misli. Jakuza nije do» bro ni snimio oisobu koja mu se isprečila na putu, kad ga strahovit udarac bridom stopa­la pogodi posred lica mrveći mu kosti. Umro je pre nego što je njegovo telo krenulo u sunovrat. Ninđa mu priskoči i dohvati ga za košulju, Pomeri telo u stranu, rizikujući svesno da, ga neko otkrije, ali niti je imao vremena, niti je bilo me­sta na kome bi mogao da ga sakrije.

Žagor razgovora negde ispod istepenica bio je najbolji znak da mu povorka nije mnogo iz­makla. Iznenada se nađe u po­dnožju stepenica na prostra­nom platou pretrpanom sandu­cima. Ugura ;se između njih i poče sve više da se primiče

NINĐA 125 79

mestu na kom je stajao Hiroši sa svojim ljudima.

Poklopac na olovnom sandu­ku bio je uklonjen i snažne ruke radnika počeše na svet- lo'st neonskih cevi da izvlače srebrnasto _ telo bombe. ,

— Ko bi rekao da je toliko jaka. Uopšte nije velika — ne izdrža Hiroši da prokomenta- riše.

— Varate se. Veoma je ja ­ka — upozori ga čovek u za­štitnom odelu. Dovoljna je da sravni dve trećine Pekinga, da u trenu donese smrt hiljadama ljudi, da još nekoliko dana ka­snije ubija po predgrađima i da još dugo posle toga seje bolest i stradanja.

H iroši zadovoljno protrlja ruke.

— Koliko vam' treba da ovu lepoticu i vaš instrument mon­tirate na moj mlažnjak? — obrati se Hiroši Asašiju.

— Pet sati, maksimum.. —■ U redu. Sutra uveče sve će biti spremno na napušte­nom vojnom aerodromu.

Poslednja faza operacije Hi­roši Šinda mogla je da počne.

Šigeru Jošida i gospodin Na­kađima već ,su se nalazili u ra­dnoj sobi Jošidine vile kada se na v ra t im a pojavio mladi in­spektor Takuan, On se pozdra­vi sa obojicom seddkosih Iju-

di i zauze ponuđeno mesto za niskim stolom.

— Sećate se da smo juče ra­zgovarali o dokazima. Evo, ne­što već imamo u n.ikama — reče Šigeru pružajući mladiću ui’edno spakovane listove.

Takuan brzo prelete one de- love na kojima su bile ispisa­ne rečenice i vidno uznemiren pogleda dvojicu inžinjera.

— Ovo znači...Nije završio jer Jošida us­

tade.— To znači da jakuza mo­

že sa ovim da uradi svašta. Da nanese neviđeno zlo i Japanu i drugima. To moramo da spre- čimo. Samo da se dogovorimo kako — reče Jošida.

— Klan Šindo je veoma jak. Sada su moje sumnje u n, iho- vu vezu sa vladinim ljudima dokazane. Pitanje je koliko graidska policija može da ide daleko — kao da je ispitivao samog sebe mladi inspektor.

Mi možemo da potegnemo neke stare prijatelje iz vojske i državne bezbednosti. Jošida- -san je već razgovarao sa za- povednikom antiterorističke brigade, pukovnikom Mifune- om. On je spreman đa pomo- gn^ jer u nas ima neograni^ čeno poverenje. Samo kad bi naš prvi udar pogodio u sam centar. Bojim se da ne napad-

80 NINĐA 125

nema na periferiji i tako opo- menemo neprijatelja — brzo je govorio Nakađima.

Za tren prostorijom zavlada tišina. Utoliko je glaisnije bilo zvonjenje telefona na radnom stolu Sigeru Jošide. On prosto posikoči i dograbi slušalicu. Taj broj znalo je malo ljudi i ko- rišćen je zaista isamo kada je reč o nečem izuzetno važnom.

— Da, ja sam.Sledećih nekoliko trenutaka

Takuan i Nakađima su mogli samo da poismatraju Jošidu koji je bio sve bleđi u licu dok su mu oči prestrašeno šarale. Nije nijednom reči prekidao nepoznatog sagovornika. Kao da se plašio da ovaj ne uouti usred tako važnih reči koje su se u mozak sedokosog Šigera zabadale kao najoštriji bodeži.

Držao je sluša icu i nekoliko trenutaka pošto je veza bila prekinuta. Tek kada mu Naka­đima priđe i dodirnu ga po ra­menu, on ise trže i vrati u st­varnost.

— To je užasno... ako za­kasnimo. .. užas . . .

— Šigeru-san, polako, sabe- ri se. Sedi i pdkušaj da nam objasniš o čemu se radi — po­zva Nakađima prijatelja. "

Sigeru Jošida konačno zauze mesto za niskim stolom, a za­

tim, pogledavši prijatelja i mla­dog inspektora, reče:

~ Nebo nam je naklonjeno, prijatedji. Neko mi je -upravo javio vest koja će vas baciti na leđa.

Zaistao je za tren kao da sktiiplja snagu za ono što treba da im saopšti.

— Isti onaj čovek koji mi je poslao ove papire sada jav­lja o monstruoznom planu na­šeg prijatelja Asašija i njego­vih ortaka: ojabuna klana Šin­do — Hiroši Šinda i nekolicine ljudi iz vlade.

Jo-š jedna pauza, a potom bujica reči.poteče iz usta cenje- noig inženjera »Korporacije Na­kađima« .

— Imaju atomsku bombu i spremaju se da je bace na Pe­king! !!

Takuan i Nakađima skočiše sa svojih mesta.

—Atomsku bom bu... ?— Na Pćking... ?!— Da, prijatelji moji. Ko

zna kako, Hiroši Šindo naba­vio je atomsku bombu dovolj­no snažnu da uništi dobar deo kineske prestonice kako bi na- terao Amerikance i Ruse da udovolje japanskim teritorijal­nim zahtevima. Sledeći na re­du bili bi Rusija, a svakako i SAD! Polako, sve ćete čuti. Is­koristili su moj eksperiment

NINĐA 125 81

sa »skrivačem«, Asaši ga je do­vršio sa ekipom Nakađiminih inženjera i ponudio ga jakuzi, kao što ste videli iz ovih pa­pira. Noćas treba da montira­ju opremu, i atomsku bombu, na avion Hiroši Šinda i da pod okriljem noći — i našeg »skri­vača« polete prema obali.

Tajac koji je zavladao pro­sto je urlao u mozgovima tro­jice ljudi.

Konačno inspektor Takuan ustade.

— Da li je nepoznati reikao gde će se sve to odigrati?

— Jeste. Napušteni aero­drom zapadno od Tokija, pre­ma naselju Susumi. Piste su još uvek dovoljno očuvane da sa njih mogu da poleću manjii srednji avioni. Znam to jer smo planirali' da ga kupimo od vojske i napravimo na njem\i trkalište za »formulu 2« — ob­jasni Sigeru Jošida.

Nekoliko minuta kasnije, po­što je okrenuo dva telefonska broja, Šigeru saopišti svojim prijateljima da će pripadnici antiterorističke brigade "pod okriljem mraka zauzeti polo­žaje oko, i na samom aerodro­mu.

— Onda nema potrebe da alarmiram policiju. Reći ću šefu da za svaki slučaj poša­

lje ljude u sedište Šindo-gumi- ja.

Nešto kasnije, pošto su je­dan drugom stiisli ruke, oni se rastadoše čekajući da padne mrak i da okončaju plan koji su skovali. Pružila im se pri­lika da unište najjači klan ja­kuze i' da spreče izbijanje rata neslućenih razmera.

Kada je Lesli nekih sat vre­mena kasnije sreo svog doma­ćina, Sigeru Jošida odavao je čoveka krajnje napetog, ali n^ neki način i odlučnog. Znao je dobro šta je razlog takvom stanju i zato nije ništa zapit­kivao. Sada, kada je video da su Jošida i njegova dva prija­telja preduzeli sve ono što je on želeo da urade, mogao je da se i sam pripremi za akciju.

Hiroši Šindo stigao je u pra­tnji petorice svojih telohrani­telja u sam sumrak na napuš­teni aerodrom. Srebrnasta fi­gura njegovog mlažnjaka pre­sijavala se na rumenilu koje je sunce ostavilo ža sobom.

Nedaleko od aviona, petna­estak minuta kasnije, kada je mrak počeo da se spušta, za­ustavio se sivi »toj ota kombi«i iz njega izađoše četvorica mu­

82 NINĐA 125

škaraca u belim mantilima. Počeli su da iznose različite in­strumente i opremu, i unoise je u avion. Deo opreme, nešto što je ličilo na tanjiraste TV an­tene, ostaviše ispod trupa avi­ona.

Asaši je stigao sam, zaseb­nim automobilom. Pozdravio je Hirošija i pridružio ,se svo­jim ljudima.

Radili su brzo i u tišini. Hi­roši je sedeo u svom automo- l^ilu i povremeno bacao pogled na sat.

Tačno tri sata i četrdeset pet minuta kasnije, priđe mu Asaši'. Lice mu je sijalo od za­dovoljstva.

— Još samo da pr^vrstim o odašiljače i možete da pozove­te vaše ljude da donesu »to­var« .

Hiroši samo klimmu glavom. Dohvati telefon iz naislona pre­dnjeg sedišta automobila i ot­kuca određeni broj. Telefon je tri puta zazvonio pre nego što je neko podigao slušalicu.

— Krenite za petnaest minu­ta — reče i prekide vezu.

Na aerodromu i oko njega vladala je gotovo savršeoaa ti­šina. Na aerodromskoj piisti samo su još bila upaljena sve- tla ispod trupa letelice na ko­ji su dvojica inženjera upravo stezali poslednje šrafove. Ko­

načno, kada su se odmakli, avi­on je bio spreman da poleti prkoseći svim radarima od ae­rodroma do Pekinga.

U šumarku koji je rastao ne­daleko od aerodroraskih pista, jedan onizak čovek, obučen u crnu uniformu koja je mnogo podsećala na legendarnu ode­ću srednjovekovnih ninđi, iz­davao je tihim glasom naređe­nja isto tako obučenim sledbe- nicima. Mikrofon, koji mu se nalazio tik isipred usana omo­gućavao je da nečujno koman- duje.

Pedeset momaka, naoružanih pre svega oštrim taaito-noževi- ma i lakim, automatskim puš­kama, ležalo je kraj piste, skri­veno nepokošenom travom, spremnih da na mig ¡svog zapo- vednika jurnu preko brisanog prostora i za minut opkole avi­on i ljude oko njega.

Hiroši je postajao sve ne- strpljiviji. Odjednom, a da ni sam nije znao zašto, podiže te­lefon i okrete još''jedan tele­fonski broj. Čim je začuo glas sa druge strane, on jcratko na­redi. “

Da li se u njemu probudio tigar, ili ga je baš preterana ti­šina opomenula da je predo- strožnost jedan od najvažnijih Uislova da neka akcija uspe — tćk u zadnji čas odlučio je da

NINĐA 125 83

pozove udarni tim jakuze is­treniran da upadne u borbu u svako doba dana ili noći.

Sada je bio miran.Da je samo mogao da pogle­

dom prodre kroz noć i nedale­ko od svog automobila uoči u crno obučenu senku, svakako da bi taj m ir nestao kao dim na veti'u.

Ninđa, koji je stigao na ae­rodrom minut-dva pošto je na njega sleteo Hirosijev mlaž­njak, od samog početka pra­tio je čitavu operaciju. Njemu nije promakao ni dolazak an- titerorističke brigade, iako su momci bili gotovo nečujni. Ali, Domeranje trave u trenucima ;ada nigde nije bilo vetra, uz- etanje jata ptica na pojedinim

delovima poljane — sve su to za ninđa bili isto toliko jasni znaci kao da je ugledao i mo- torizovanu kolonu vojnika.

Nije se mnogo uzbudio ni kada je čuo kako Hiroši pozi­va pojačanj'e. Znao je da će dobro istrenirani vojnici uspe­ti da savladaju svakog ko im se bude suprotstavio.

Sada je svima ostalo da sa­čekaju da se pojavi i vozilo sa atomskom bombom, pa da za­počne poslednji čin drame ko­ji je režirao ojabim klana Sin­do uz pomoć neza!jaždjivog Asa­šija i njegovih pomoćnika, kao '

i militaristički nastrojenih čla­nova vlade.

Tačno kada je časovnik na Hirošijevoj ruci pokazao da je prošlo petnaest minuta od kada je okrenuo prvi broj — na ulazu u aerodrom pojavi se kamionet bez prozora. Brzo je okrenuo prema mestu na kome ,se nalazio avion.

Hiroši izađe iz automobila. Dade znak vozaču i kamionet se zaustavi kojih desetak me­tara od aviona.

Tog trenutka ninđa kliznu poput ogromne zmije i, skri­ven senkama, nađe se ispod aviona zaklonjen stepenicama koje su vodile u letelicu.

Snažni reflektori skriveni is­pod prednje linije pripadnika antigang brigade sinuse svom jačinom. Još dok su ljudi koji su poslovali oko valjkastog te­la atomske bombe pokušavali da zaštite oči od jake svetlo­sti, vojnici pojuriše prema avionu.

Sa druge strane piste javiše se automatske puške jakuza sikćući kroz glomazne priguši­vače. Nekoliko vojnika pade ranjeno, ali ostali odmah uz- vratiše vatm bacajući se na betonsku pistu.

Pilot aviona pojavi se na vratima da vidi šta se dešava— i nalete na čelične pnste

84 NINĐA 125

ninđine leve šake. Izgubi dah, pokuša da se uhvati za dovra­tak, ah za to više nije imao snage. Ninđa ga snažno povu­če i jednim tidarcem posla ga u carstvo snova.

Hiroši shvati da je njegov plan pukao i da san o vehkoj vlasti, o Japanu koji će se pru­žati čak na susednom kontinen­tu, nestaje kao sneg na sve ja­čem prolećnom suncu. Besno opsova, dohvati katana mač koji je uvek ležao iza zadnjeg sedišta limuzine i pojuri prema avionu. Ako ništa drugo, pole- teće sa svojim pilotom i ipak baciti bombu, makar kao po­slednji čin svog života.

Gotovo se sapleo o beživotno telo pilota na samim stepeni­cama. Odmah je istrgao kata­na iz korica i, odbacivši korice kao suvišne, krenu u avion. Ninđa je video taj potez i u magnovenju se setio borbe Mi­jamoto Musašija sa najopasni­jim protivnikom. Kada je ovaj, iisto kao sada Hiroši, odbacio korice svog mača, Musaši mu je rekao:

»Izgubio si bitku pre nego što je počela, jer smatraš da ti korice više neće koristiti...«

Njegov protivnik još nije ni shvatio o čemu veliki majstor mačevanja govori, a našao se

na obah reke raspolućene gla­ve.

Ninđa je znao da se i Hiro­ši nalazi u bezizlaznom položa­ju i da su sve njegove misli okrenute samo trenu u kom se kreće. Pustio ga je da uđe u avion svestan da će mu pro­stor za baratanje mačem bi­ti više nego skučen.

To je shvatio i Hiroši, ali bi­lo je kasno.

Pred njim je stajala prepre­ka. Ogi'omna. Neprelazna.

Pred njim je stajao ninđa. Goloruk.

— N inđa... — ■ ote se Hiro- šiju iz usta više kao neverica nego kao konstatacija.

Ninđa je ćutao. Njegov po­gled bio je zakopan u ženice ojabuna Sindo-gumija.

— N inđo... mrtav si — vri- isnu Hiroši i vrh njegovog ka­tana jurnu brzinom munje pre­ma grudima ninđe.

Umesto da za trenutak oseti otpor koji mišići i koža pru­žaju oštrici mača, Hiroši shva­ti kako njegov mač neza­mislivo lako nastavlja put pro­bijajući ustajali vazduh u avi­onu.

Ninđa je već bio korak bli­že. Njegova levica zgrabi zglob šake koja je stiskala dršku mača, a prsti desne šaike sna­žno pogodiše ojabuna Hirošija

NINĐA 125 85

ispad leve sise. Bol — straho­vit, razarajući — pomuti svest Hiroši Sinda, pokazujući mu put u nepovrat.

Jedna senka pojavi se na ula­zu u avion. Ninđa začu uzvik iznenađenja, a odmah potom čitav roj usijanih kuršuma po­lete put njegovih grudi. Jed­nim potezom on istrže katana iz mrtve šake Hiroši Sinda i istim pokretom hitnu ga pre­ma čoveku s automatom.

Stežući sečivo koje mu je skroz probilo grudni koš, na­padač ispade iz aviona, tresnuo stepenice i otkotrlja se na pistu.‘ Borba na aerodromu bližila

se kraju.Vojnici su brzo otkrili Jaku­

ze, osvetlili ih reflektorima i sada su ih gađali kao na stre­lištu. Kada je i poslednjem me­đu jakuzama postalo jasno da je svaki dalji otpor uzaludan, oni pobacaše oružje i sa ruka­ma sklopljenim iznad temena počeše da se dižu sa svojih mesta.

Asaši je nekako uspeo da iskoristi gužvu i da sedne za volan svog automobila, čudio se što i pored upaljenih faro­va ne vidi kroz šoferšajbnu. Uključi brisače, ali automat samo tužno zacvile jer su me­

tlice brisača o nešto zapele. Asaši besno izađe iz kola i zi- nu od straha. Ogromna, crna senka stajala je ispred njega.

— T i... j a . .. pusti m e ... ja m oram .. .

Nije izrekao šta to mora, jer ga ninđa tresnu i on jedno­stavno ulete nazad u kola. Nin đa zatvori vrata i, čučnuvši iza zadnjeg točka, baci pogled na poprište.

Neko od jakuza, ko još nije nameravao da ,se preda, greš­kom ili namerno, ispali dug ra­fal iz teške automatske puške prema avionu.

Predoisećajući blisku kata­strofu, ninđa polete ka kabini kamiona u kome se još uvek nalazila atom'ska bomba. Tr­čao je brže nego ikada u živo­tu. Ubacio je ručicu menjača u »rikverc« skoro istog trena u kome je avion eksplodirao. Gume na kamionetu su se za­dimile cvileći, dok su točkovi odnosili van domašaja smrto­nosni tovar. Čim je kamionet sleteo s piste i zaustavio se u plitkom jarku zaraslom u tra­vu, ninđa iskoči iz vozačke ka­bine, napravi nekoliko koluto- va i nestade u visokoj travi.

Njegov posao bio je okon­čan.

86 NINĐA 125

Pet minuta kasnije, Lesli Eldridž grabio je dugim kora­cima prema obližnjem auto- -putu nadajući se da će ' bar neiko imati srca da primi okas- nelog auto-stopera...

Sneg je padao sve jače. Me­ćava je proisto gušila. On, Le­sli Eldridž, uporno je grabio put planinskog vrha. Bio je čudno obučen, ali to mu se či­nilo nekako normalno. Najzad je stigao do cilja.

Bio je pod samim vrhom pla­nine.

Pred njim su zjapili otvori nekoliko pećina. U jednoj od njih nalazio se čovek koga je jurio nekoliko meseci.

Sada je konačno kucnuo čas da se sukobe.

Lesli se povijao pod sve ja­čim naletima veti'a. Gušio se. Pokušavao je da kimonom za­štiti usta i tako bar zakratko udahne. Naslutio je nekakvo kretanje u najvećoj od pećinai počeo da ječi u želji da kri- kne besan na vetar koji ga guši...

— Lesli... Les... okreni s e , ,. uigušićeš se — zvala ga je Sumiko nežno ga vukući za mi­šicu.

Skočio je okupan znojem. Nekoliko trenutaka gledao je devojku kraj sebe kao da se pita šta će ona tu? Onda mu se pogled razbistri. Osmehnu joj se i pomilova njenu dugu, sjajnu i meku kosu.

— Sve je u redu, devojčice. Izgleda da sam ružno sanjao. Za sve je kriva večera. Pojeo sam više nego što je trebalo ,..

— Šta pričaš?! Sinoć si je­dva progutao nekoliko zaloga­ja. Reci mi, šta te to muči? Tako si se ponašao... pre na­šeg dolaska u Japan. Sećaš se one noći kad si imao košmar?

Sećao se, i te kako. Ovaj san bio je nastavak onog istog sna. Znao je to. Bio je siguran u to. Samo, ovog puta moraće da sazna i značenje sna.

Ovog puta znao je i gde da nađe odgovor.

I, dok su ser ukućani rado­vali slušajući vesti na TV-pri- jemniku, dok je Šigeru Jošida primao čestitke od svog prija­telja Nakađime i mladog poli­ci j:skog inspektora Takuana — Lesli je sedeo po strani goto­vo nezainteresovan.

Iskoristio je trenutak kada ga niko nije gledao, a Sumiko bila sa sestrama, i nestao iz sobe. Minut-dva kasnije već je

NINĐA 125 87

bio na ulici, a desetak minuta posle toga sedeo je u taksiju. Sofer zadovoljno protrlja ruike kad je čuo da će vožnja da po­traje. Pričao je nešto pokazu­jući predeo kojim su prolazili, ali ga Lesli nije slušao.

Sat kasnije, taksista zausta­vi vozilo pravdajući se sve go­rim drumom i pokaza Lesliju zidine manastira koje su se nazirale između krošnji stogo­dišnjih japanskih kedrova. Le­sli ga bogato nagradi i otpusti.

Nastavio je pešice kao u transu.' Starešina manastira ugledao

ga je još izdaleka. Posle neko­liko reči on posla kaliuđere da­lje od glavne zgrade, a zatiim se uputi u hram.

— Seiđuro... tvoja duša naj­zad će se smiriti. ON 'je do­šao. Prepoznao je Put. Strpi se još malo. Još samo malo — ti-o je govorio sveštenik baca­

jući pogled prema vrhu pla­nine.

Lesh uđe u. hram. Na samom ulazu on dohvati rukom isple­teni kanap tamnocrvene boje i povuče ga jednom, pa još je­dnom. ..

Nekud iz dubine hrama za­ču sć prijatan zvuk malih zvo­na. Ta zvona imala su dve svr­he: da najave posetioca i da

i

probude duhove koji su bora­vili unutra manastira.

Još dok je zvuk zvona odje­kivao između zidina, Lesli na­stavi put do središta hrama. Dohvati šaku đos štapića i za­pali ih. Seo je u položaj loto­sa, smestio šake u kiilo i za­tvorio oči.

U pećini na vrhu planine po­lako poče da se diže ona ču­dna Ijubičasto-zelenkasta izma­glica. Na sve strane počeše da vrcaju varnice prelazeći tu i tamo u kratke munje. Iz utro­be planine, kao da dolazi iz dubine svemira, čulo se pot­mulo udaranje starinskih rat­nih bubnjeva.

Starac u ćeliji klečao je is­pred gomile đos štapića i glas­no izgovarao reči neke molit­ve. Bila je to molitva upućena Sinto bogovima. Molitva koja je tražila milost za ukletog...

Prošlo je sat, dva.. . Neko­liko sati.

Lesli se nije pomerao.Mrak je već sasvim prekrio

okolinu. Zvezde su zasule ne­beski svod i sve je nagovešta- valo mirnu noć.

Nešto natera Leslija da ot­vori oči.

Na dva metra od njega kle­čao je stari kaluđer. Seda, du­

88 NINĐA 125

ga kosa bila je zamršena. Bra­da je raščupana ležala na gru­dima. Oči su mu gorele u išče­kivanju.

Tek kada je ovaj podigao obe ruke, Lesli shvati da sta­rac u šakama drži ko zna kad sašiveni kimono, a na njemu u bogato ukrašenim koricama dugi katana.

— Uzmi ove stvari... Neka­da su bile tvo je ... Nekada, ka­da si bio u ovoj zem lji... ka­da si se zvao SASAKI KOBU­KE!!!

Pogled na katana i tek izgo­voreno ime ošinuše Leslijev duh. Mozak poče grozničavo da mu radi, ali su se sve mi­sli okretale u mestu, kao toč­kovi vozila zaglavljeni u ras­tresitom pesku.

Znoj poče da ga obliva. Hla­dan. Leden kao zimska meća­va.

K atana... Sasaki Kobuke... katana... vrh planine . . . sta­rac.

■— Shvatam tvoje uzbuđenje. Teško je shvatiti kosmos, igre bogova, ljudsku dušu. Sve je to teško, bar običnom smrtni­ku. Ipak, veruj mi, JA ZNAM ko si. Ja sam te čekao. Moj život je bio posvećen tvom do­lasku i onome što će se noćas dogoditi.

Ove starčeve reči urairiše Le­slijev duh.

Ninđa u njemu zauze svoje mesto.

Ninđa ili samuraj?Svejedno. Obojica su bili deo

njega. Znao je to ovog trenu­tka sasvim pouzdano.

Znao je to još više kada je ,Jdesetaik minuta kasnije obu­kao ponuđeni kimono i za po­jas zadenuo veličanstveni ka­tana mač.

— Pođi... Sasaki... pođi i dovrši ono što si započeo on­da, davno — isprati ga starac tihim rečima kada su stigli do početka staze koja se naglo us­pinjala ka vrhu planine.

Crni kao najcrnja noć, obla­ci odjednom počeše da juriša­ju sa svih strana ka planin­skom vrhu. Gomilali su se kao da ih nečija džinovska ruka sakuplja u nameri da zatrpa čitavu planinu.

Lesli je koračao mimo. Nije osećao tvrdu podlogu pod no­gama, nije čak ni gledao u put ispred sebe.

On je taj put već poznavao.Jednom davno prešao ga je

po snažnoj mećavi.

NINĐA 125 89

Nije se obazirao na sve jači nalet vetra, ni na prve munje koje počeše da paraju nebeski svod.

Išao je prema cilju koji mu je nekada davno, u jednom prošlom životu izmakao.

Ovog'puta, znao je to, sve će biti drukčije.

*■k *

Uzalud se Sumiko raspitiva­la kod ukućana gde je Le«li. Niko nije znao da joj od ri. Svi su do maločas g.

govo-edali

u njega — a sada je nestao.Možda je u vrtu — poku­

ša da je uveri stric-ali devoj­ka odmahnu glavom.

— Upravo' dolazim iz vrta. Cak i da je ptica i da se sa­krio u nekoj od krošnji, videla bih ga.

— Možda je izašao da pro- šeta — pokuša i Takuan ni sam neverujući u ono što go­vori. Lesli je bio kulturan čo­vek i svakako bi se javio svom domaćinu pre nego što bi na­pustio kuću.

Sumiko odjednom jeknu. Ona nije imala razvijen hara-

gei kao Lesli, ali to osećanje je i ona delimično posedovala.

Osetila ga je svom silinom, skoro fizički.

— Sumiko, šta je bilo?! — Dovika Šigeru Jošida prestrav- ’ jen devojćinim stanjem.— Sta se desilo? Nešto te boli?

Devojka ga pogleda širom otvorenih očiju.

— O n... je u . .. opasnosti... velikoj. Znam to. OSECAM!!!

Poslednja reč bila je vrisak.Još jednom haragei se javi

gotovo je udarivši ispod dija­fragme.

— Moram da ga nađem ... da mu pomognem — jecala je Sumiko.

Muškarci se zgledaše. Naj­zad, Takuan skoči i priđe joj.

— Idem sa vama, samo re­cite gde?

Šigeru Jošida i njegov pri­jatelj Nakađima takođe se po- nudiše, ali ih Takuan zaustavi.

— Aho bude neophodno, po- zvaću policiju — reče i, uhva­tivši devojku pod mišku, na­pusti vilu.

Na ulicama je već vladao mrak i neonske reklame su po­čele da boje zgrade. Takuan je vešto pronalazio izlaz iz saob­

90 NINĐA 125

raćajne gužve osvrćući se sva­ki ćas ne bi li od devojke do­bio znak na koju stranai da krene.

Kada su se posle kojih pola sata našli nadomak periferije, Sumiko se zagleda iznad nis- skih krovova zgrada. Daleko, čak na horizontu, učini joj se da je ugledala gomilanje crnih oblaka.

Haragei poče da je krši. Od­jednom je znala na koju stra­nu.

— Tam o... brzo! — pokazi­vala je Takuanu put planine.

— Ali . . . tamo su planine... tamo je manastir. Mislite da je tam o... ?

— Molim vas, brzo! ZNAM da je tamo! — povika devojka.

Takuan u mestu okrete au­tomobil ne obazirući se na tre­štanje sirena i cviljenje koč­nica onih koji isu jedva uspeli da ,se uklone ili zaustave svoja vozila. Morao je da se vrati skoro do samog centra kako bi se našao na drumu koji je vodio na sever.

Nekoliko puta je nervozno stiiskao gas, iako su stajali u mestu, dok je čekao promenu svetla na semaforu. Najzad su

se našli na prohodnom drumui om dade gas.

Sada je i sam mogao da gle­da kako se nebo naoblačilo samo na jednom mestu — na vrhu planine ispod koje se na­lazi stari manastir. Jasno je video i sve češće sevanje. Nije mogao da se ne divi prelepim bojama kojima su munje ,se- vale.

Velikom brzinom nastavio je da vozi i, kada su se našli na uzanom kamenitom putu koji je vodio prema manastiru, ose­tio je kako vetar kidiše na »mi­cubiši« i on svom snagom sti­snu volan.

Najzad je morao da uspori, jer jc pretila opasnost da ih vetar oduva s puta.

Negde, daleko gore, iznad crnih oblaka odjeknu grom.

Sumiko poče da plače.— Les... nisi sam ... dola­

zim — poče đa muca.Još jedan grom, ovaj put

nekoliko metara ispred vozila tresnu i odvali poveći komad stene. Takuan zaustavi vozilo u mestu i iskoči napolje.

Pred njim je zjapila velika rupa.

Automobil dalje nisu mogli da koriste. '

NINĐA 125 91

Sumiko takođe izađe, ali se nije mnogo dvoumila. Prođe ivicom kratera i nastavi da se kreće povijajući se pod nale­tom vetra.

Kada su dvadesetak minuta kasnije, teško dišući, ugledali zidine manastira, Takuan je sledio pokušavajući da joj po­mogne i istovremeno se boreći sa vetrom koji je pretio da ga oduva.

— Gde je o n ...? — jedvž je Vispela da progovori devojka kada se srušila kraj starca.

Izgledalo je, n;ieđutim, da je on uopšte ne čuje.

Pevušio je neku njoj nepo­znatu molitvu držeći u rukama dva nezapaljena đos štapića.

— Gde je Lesli? Molim vas!— pokuša Sumiko još jednom.

Takuan je dotače po ramenu.— Ne vredi. Ne čuje vas. On

je u transu — reče joj na sa­mo uho kako bi nadjačao urla­nje vetra.

Sumiko pogleda prema vrhu planine koji je sada bio sasvim zaklonjen crnim, gustim obla­cima.

— Idem ... gore. On je ta­m o... znam — reče jedva čuj­no i pojuri napred.

Takuan uzalud pokuša da je zaustavi, ali kad shvati da je devojika već odmakla, on potr- ča za njom.

Posle čitave večnosti, boreći se za svaki pređeni santime- tar, Simiiko nalete na neku ne­vidljivu prepreku. Oseti nešto kao udar struje i pade na leđa.

Takuan je sustiže i podiže.— Šta je bilo? Na šta ste

naleteli? — Drvo, stena?— Ne znam .. . boli... stra­

šno — uzvrati devojka.Takuan krete oprezno, ispru­

ženih ruku. Nekoliko metara kasnije oseti prvo hladnu po­vršinu nečega, a odmah zatim vrelinu koja mu gotovo oprlji šake. Kriknu i uzmače.

Prirodni elementi — ili ne­što van prirode koju poznaje­mo — isprečilo se pred dvoje mladih. Iza te barijere čulo se mahnitanje nepoznatih sila.

Lesli kao da nije osećao na­lete vetra. Njegovo snažno te­lo, povijeno unapred, savlađi­valo je metar za metrom. Mu­nje su pogađale drveće kraj

92 NINĐA 125

kojeg je prolazio, mrvilo ste- nje pokraj puta — ali on nije zastajkivao.

Stigao je do poslednjih dži­novskih kedrova kad mu urlik koji dopre iz pećine zaustavi dah i u trenu isledi krv u ve­nama. To što je čuo nije pri­padalo ovoj planeti.

To nije bio krik čoveka.Nije bio ni urlik zveri koja

se sprema da napadne.Bilo je to nešto bezimeno.

Nešto Što nije moglo da se po­novi. Lesli se strese, udahnu duboko i htede da krene dalje.

Kao da je izronila iz samog kamenitog tla, kao da se. for­mirala od uskovitlanih crnih oblaka i sjajnih plavo-naran- džastih munja — pred njim poče da se izdiže silueta.

Tamna, visoka, preteča. U prvii mah bezoblična, polako poče da dobij a određenije kon­ture.

Vetar pojača svoje nalete, a gromovi učestaše.

Silueta najzad dobi formu.Lesli ugleda kojih desetak

metara ispred sebe gorostasmi .siluetu ratnika u tamnom, la­kiranom oklopu. Šlem na gla­vi imao je s prednje strane je­

zivu masku koja je oduzimala dah protivniku.

Novi urlik ote se negde iz dubine te spodobe.- Bila je to mešaviina besa, nemoći, pret- nje i — molbe.

Lesli nesvesno izvuče katana iz korica i postavi ga ispred lica tek malo izbacivši vrh ma­ča tmapred.

Istog trena i spodoba pred njim podiže ruke put neba. Muinja koja sevnu pogodi vrh dugog dai-katane osvetlivši mu ošti-o sečivo čitavom dužinom, kliznu niz oštricu i nestade nfi- gde ispod crnog oklopa.

Lesli je bio miran. Samuraj iz davnih vremena probudi se u njemu. Ninđa iz današnjih dana pokrete ga na akciju.

Samurajski ratnički »KII- -AIIII« zapara olujnu noć.

Spodoba s visoko podignu­tim mačem kao da je oklevala za tren, a odmah zatim duga­čki mač sunu u napad.

Sudar dve oštrice odjeknu kao grom koji je istog časa ralspolutio japanski kedar de­sno od Leslija. Zmijolika mu­nja rascepi se i nestade pod nogama dvojice boraca.

Ledeni dah koji kao da je dolazio iz najdubljeg kosmosa

NINĐA 125 93

izlete ispod maske i pogodi Le­slija u lice. Nije se ni pomerio.

Spodoba u crnom oklopu ponovo diže mač visoko iznad glave i Lesli iskoristi trenutak da zada udarac vazduh-more. Bio je to udarac koji je pre mnogo vekova smislio i pros­lavio Mijamoto Musaši. Oštri­ca prođe čitavom širinom pre­ko struka spodobe koja samo urliknu, ali uzvrati napad. Les­li u poslednji tren uspe da po­stavi sečivo svog katane ispred glave i tako, iako je poklek­nuo, sačuva glavu na rameni­ma. Nije, međutim, imao vre­mena ni da se uspravi, a novi udarac koji pade na sjajno se­čivo natera mu trnce u riike. Osećao je kako mu snaga na­pušta rame, a potom kao da curi niz ruku.

Znao je da se bliži onaj trenutak kada ratnik i Duh ratnika više nemaju šta da učine. U tom kratkom trenu sve znanje i veština, čitav Put, postaju besmisleni.

U tom kratkom trenu kad ratnik shvati da više nema šta da izgubi, jer u sledećem tre­nu gubi sam život, probudi u

Lesliju — ili Sasakiju, svejed­no, onu potrebnu energiju ko­ja donosi spas.

Treći i najžešći napad crnog oklopnika, Seiđura Kanabea, odlete u prazno. Stena koju oštrica dai-katane pogodi pret­vori se u pesak.

Skočivši u stranu, Lesli na­pade s boka. Ovaj put oštrica njegovog mača pogodi mesto između šlema i oklopa.

Glava zajedno sa šlemom i strašnom maskom odlete u stranu i otkotrlja se niz strmu padinu.

Obezglavljena spodoba zavi­tla još jednom mačem.

Iz otvora na vratu, umesto krvi, put mračnog neba sunu plavičasto-ljubičasta svetlost.

Čitav vodoskok.Urlik koji je i dalje dolazio

iz dubine oklopa preseče oluj­nu noć nadjačavajući i gromo­ve i grmljavinu.

Lesli pade na kolena. Ose­tio je kako ga snaga napušta, kako deo njega od lazi nekud prateći onaj vodoskok nepoz­nate energije.

Da li je umirao?Ko je pobedio? I šta je to

sa čime se borio?

94 NINĐA 125

Kako se uopšte našao ovde?Dok mu se mrak navlačio

na oči, pitanja su i dalje od­zvanjala u njegovom sve od- sutnijem duhu.

Takuan je prvi primetio da se nešto menja.

Oluja je odjednom utihnula. Nije se više čulo ni urlanje sa vrha planine, niti su odjekiva­li gromovi.

Crni oblaci velikom brzinom .počeše da se gube negde ka neslućenim visinama nebeskog svoda.

Nežno pozva devojku. Tek posle dužeg vremena uspeo je da je vrati u stvarnost. Sumiko je zbunjeno gledala čas nasme- šeno lice mladog inspektora, čas nebo koje je, sada prepla­vljeno zvezdama, bilo tako le- po, tako prijateljsko.

— Š ta .. . 'š ta . .. je bilo? — upita jedva čujnim glasom dok je uz pomoć Takuana usta­jala sa zemlje.

— Ne znam. Ne smem ni da verujem da je sve ono što smo videli i doživeli stvarno i bilo— uzvrati iskreno.

— Ipak, bila je o lu ja... i gromovi... i ona prepreka... tamo — nastavi Sumiko poka­zujući ispred njih.

— Da, bilo je. Osetili smo to oboje. Sad je prestalo. Nesta­lo. ..

Sumiko oprezno krenu nap­red. Obasjana mesečinom, sta­za je sada izgledala čak ro­mantično.

Stotinak metara dalje prva je ugledala ljudsko telo naslo­njeno na deblo koje se još pu- šilo.

Bio je to Lesli. Njen Lesli. I Ona kriknu i polete ka njemu, i Pala je na kolena i jecajući | prešla poslednjih nekoliko me- | tara.

— Lesli, reci nešto... Ti si živ. .. Ti MORAŠ da budeš živ — govorila je ljubeći ga po licu, kosi, rukam a...

Posle nekog vremena težak uzdah ote se iz Lesli jevih gru­di. Lagano otvori oči i, s ču­đenjem, kao da je ne prepoz­naje, pogleda u Sumiko. Od­mah zatim zagleda se u vrh planine kao da traži nekog ili nešto.

NINĐA 125 95

— Lesli, to sam J«, Sumi­ko. . .

Kao kroz debeli /.Id vremena do mozga počcSe dn mu dopi­ru reči devojke koja Jc kleča­la kraj njcgH.

Lesli.. . Susnki,.. Scidmo... Lesli... Sasnki... Lesli!

— D a... u redu je, Sumiko... Ja sam, Lesli!!!

Devojka ga pogleda začuđe­no, ali snažna ljubav koju je osečala prema ovom čoveku izbrisa sve neverice iz njene glave.

Uz pomoć Takuana i Sumi­ko — Lesli ustade. Ubrzo je povratio snagu. Takuan mu pruži katana. On ga prihvati bez reči i vrati u korice koje su mu još stajale za pojasom.

Tak tada i Sumiko i Takuan spaziše kimono u koji je Les­li bio obučen. Međutim, ni jed­no od njih nije ništa pitalo.

Krenuli su natrag, ka mana- >i(iru.

Sedokosi kaluđer još je sta­jao na istom mestu. Činilo se da poslednji atomi snage isti­ču iz njegovog tela. Ipak, kad ugleda troje ljudi koji su mu se približavali, on ustade.

Lesli mu pruži mač, ali ga starac s osmehom odbi.

— On pripada teb i.. . samu­raju. Nosi ga s ponosom — re­če tiho tako da su ga Sumikoi Takuan jedva razumeli.

Još jedan tren gledao je Le­slija duboko u oči, a onda la­ganim korakom krenu put pla­ninskog vrha. I, dok su Lesli, Sumiko i Takuan žurili prema automobilu, starac nastavi sve brže da korača ka velkoj pe­ćini. Stigao je tamo u trenut­ku kada Je Lesli zakoračio da uđe u automobil.

Ninđa baci još jedan, posle­dnji pogled ka vrhu planine. Učini mu se da na ulasku u veliku pećinu vidi crnog oklop­nika kako stoji rame uz rame sa sedokosim kaluđerom. Sa­mo za tren. Onda glas koji ga pozva izbrisa i tu viziju. Ušao je u kola i više se nijednom nije osvrnuo.

Stari kluđer ušao je u pe­ćinu.

Tamo gde je više od dva ve- ka stajalo mumificirano telo nekada časnog samuraja, Sei-

96 NINĐA 125

đura Kanabea, sada se nalazila samo gomila pepela i nekoliko većih kostiju. Starac sede po­kraj te gomile i poče da pevu-

ši neku molitvu. Bila je to mo­litva zahvalnosti.

Zahvalnosti za duh ukletog samuraja.

K R A J

POČETKOM SEPTEMBRA POJAVIĆE SE NOVI BROJ VAŠEG OMILJENOG JUNAKA

N I N Đ A broj 126

DEREK FINEGAN

Samo je katana sudija

NE ZABORAVITE ĐA NA VREME NABAVITE NOVI BROJ N I N Đ E .

ČOVEK ODREĐEN I PREDODREĐEN ZA SPAS ČOVEČANSTVA f UNIŠTENJA ZLIH SILA

RATNIK ZALASKA SUNCARONINnezavisni mačonoša majstor borilačkih veštins

Ronin živi u svetu podzemlja gde vlada zakon borbe. Jednog dana saznaje da je on sanr>o jedan bedan dec sveta koji je nekad postojao. Ako uspe da izađe na površinu naći će neki sasvim drugačiji svet.

„RATNIK ZALASKA SUNCA“ je prva knjiga2 letraioaije Erika Van LUSTBADERA.

Ovu kao I ostale knjige ovog najtiražmjeg pisca, možete nabaviti u prostorijama KLUBA KNJIGE - Kolarćeva $, 11000 8E0G R 4D , naručiti poštom ii: telefonom3226~822

U prodaji od istofl autora-• PLICACI NOC^• DAI SAN• POD BLEDIM MESECOlnastavak tetraloglje i već poznate:« NINĐA• MIKO• CRNO SflCE• ĐIAN• NULA

ERIKlN LUSTBAĐEli

ncA 1 ,