Niče. Geneaologija Morala

5/22/2018 Ni e. Geneaologija Morala

1/67

Fridrih Nie

GENEALOGIJA MORALA

POLEMIKI SPIS

PREDGOVOR

1.

Mi se ne poznajemo,mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog

razloga. Nikad mi sebe nismo traili pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebenaemo? S pravom je re#eno: "Gde je vae blago, onde %e biti i srce vae."*Naeblago jetamo gde su konice naeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao ro'enim krilatimivotinjama i skuplja#ima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da neto"donesemo ku%i". Ina#e, to se ti#e ivota, takozvanih "doivljaja" ko se od nas sadovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvimstvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni nae srce nije tamo pa ni naeuho! Naprotiv, kao to se neki bogom zanesen i u sebe utonuo #ovek, u #ijim uima tek to jeodjeknulo zvono ozna#uju%i podne sa svojih dvanaest tekih udaraca, najednom budi i pita se"ta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadnotrljamo ui i u #udu se, pometeni,

pitamo "ta smo to zapravo doiveli? Jo vie: kosmomi zapravo?" i naknadno, kako

rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca naeg doivljaja, naeg ivota, naegbi!a i pri tom, avaj, greimo u brojanju... Upravo nuno ostajemo sebi strani, ne razumemosebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za ve#ita vremena vai stav "Svako je sebinajudaljeniji"** za sebemi nismo nikakvi "saznavaoci"...

* Jevan'eljepo Mateji 6, 21.** Moda izokrenut citat iz Terencija: "Najbliisam samom sebi" (Proximus sum egomet mihi).

2.

Moje misli oporeklunaih moralnih predrasuda jer o njima je re#u ovompolemi#kom spisu nali su svoj prvi, pomalo oskudan i prethodan izraz u onoj zbirciaforizama koja nosi naslovLjudsko, odvie ljudsko. Knjiga za slobodne duhove,i #ije sam

pisanje po#eo u Sorentu u toku jedne zime koja mi je dozvolila da zastanem, kao to zastaneneki putnik, i da paljivije pogledam prostranu i opasnu zemlju kroz koju je moj duh dotle

pugovao. Desilo se to u zimu 187677; same misli su starije. To su ve%bile uglavnom istemisli koje u ovoj raspravi ponovo izlaem: nadajmo se da im je ovaj podui intervaldobrodoao, da su za to vreme postale zrelije, jasnije, ja#e, potpunije! Atose njih danas jo#vrsto drim, to su se one same za to vreme sve #vr%e me'u sobom povezivale, #ak

proimale i srastale, to poja#ava moju radosnu uverenost da one u meni od samog po#etkanisu nastajale pojedina#no, proizvoljno niti sporadi#no, ve%iz jednog zajedni#kog korena, iz

jedne osnovne volje saznanja koja je u dubini zapovedala, sve odre'enije govorila ipostavljala sve odre'enije zahteve. Jedino tako, naime, i dolikuje jednom filozofu. Mi


2/67

nemamo nikakvo pravo da u bilo #emu budemo zapojedina$no:ne smemo pojedina#no ni uzabludu padati, niti pojedina#no do istine dolaziti. Naprotiv, sa nuno%u s kojom drvo donosisvoje plodove izrastaju iz nas nae misli, nae vrednosti, naa dai ne,naa akoi da li sve jeto srodno i me'usobno povezano i sve su to svedo#anstva jedne volje, jednog zdravlja, jednog

podneblja, jednog sunca. Da li vamaprijaju ti nai plodovi? Ali ta se to drve%a ti#e?

ta se to ti#e nas, nas filozofa!...

3.

Pri jednoj meni svojstvenoj nedoumici koju nerado priznajem ona se, naime, odnosina moral,na sve to se dosad na zemlji slavilo kao moral nedoumici koja se u mom ivotu

pojavila tako rano, tako neizazvano, tako nezadrivo, tako u protivre#nosti sa sredinom,mojim godinama, uzorima i poreklom, da bih gotovo imao pravo da je nazovem svojim "a

priori", morale su se moja radoznalost kao i moja sumnja prili#no rano zadrati na pitanjukakvog jeporekla nae dobro i zlo. U stvari, problem porekla zla po#eo je da me prati ve%kaotrinaestogodinjeg de#aka: njemu sam posvetio, u godinama kad je "srce ispunjeno upola

de#jim igrama, upola bogom", svoju prvu literarnu de#ju igru, svoj prvi probni filozofskisastav a to se ti#e mog tadanjeg reenjaproblema, ja sam, kako je i pravo, iskazao #ast

bogu i u#inio ga ocemzla. Da li je upravo takotrailo od mene moje "a priori", ono novo,nemoralno, ili bar imoralisti#ko "a priori" i, ah, tako antikantovski, tako zagonetan"kategori#ki imperativ" koji je govorio iz njega i za koji sam s vremenom imao sve vie sluha,i ne samo sluha?... Sre%om, na vreme sam nau#io da razlikujem teoloku predrasudu odmoralne, pa poreklo zla nisam vie traio iza sveta. Neto istorijskog i filolokog obrazovanja,ra#unaju%i tu i uro'en probira#ki smisao za psiholoka pitanja uopte, pretvorilo je ubrzo moj

problem u drugi: pod kojim uslovima je #ovek doao do toga da su oni vrednosni sudovi dobrii zli i kakvu vrednost imaju oni sami?Da li su oni dosad ko#ili ili potpomagali ljudskonapredovanje? Jesu li oni znak o#ajnog stanja, osiromaenja, izopa#avanja ivota? Ili obrnuto,ogleda li se u njima puno%a, snaga, volja ivota, njegova sr#anost, njegovo pouzdanje,njegova budu%nost? Na to sam nalazio u sebi mnoge odgovore i odvaio se na njih,uo#avao sam razlike me'u vremenima, narodima, poloajima pojedinaca, specijalizovao samsvoj problem, iz odgovora su nikla nova pitanja, traenja, naslu%ivanja, verovatno%e: dokkona#no nisam doao do sopstvene zemlje, do sopstvenog tla pod nogama, do nekog #itavogskrivenog, rastu%eg, rascvetalog sveta, kao vekih tajnih vrtova o kojima niko nije smeo nitaslutiti... O, kako smosre!nimi, mi saznavaoci, samo ako umemo dovoljno dugo da %utimo!...

4.

Prvi podsticaj da objavim neku od svojih hipoteza o poreklu morala dalami je jedna#ista, uredna i pametna, pomalo i starmala knjiica, gde sam prvi put jasno zapazio jednunaopaku i neprirodnu vrstu genealokih hipoteza, zapravo njihovu engleskuvrstu. Ta knjiicame je privukla onom snagom koju poseduje svaka suprotnost, svaki antipod. Naslovknjiice je bioPoreklo moralnih ose!anja,njen autor dr Paul Re, godina njenog objavljivanja1877. Moda nikad nisam #itao neto #emu bih tako dosledno, od re#enice do re#enice, odzaklju#ka do zaklju#ka, u sebi odgovarao sa ne, kao to je bio slu#aj s ovom knjiicom: paipak bez ikakve zlovolje i nestrpljenja. U ranije pomenutom delu na kome sam tada radioosvrtao sam se, i kad je bila i kad nije bila prilika za to, na stavove ove knjige, ne uputaju%ise u njeno opovrgavanje tame se uopte ti#e opovrgavanje! nego, kako i prili#i jednom

pozitivnom duhu, stavljaju%i umesto onog to je neverovatno ono to je verovatnije, u nekim

slu#ajevima umesto jedne zablude neku drugu. Tada sam, kako rekoh, prvi put na videlo danaizneo one hipoteze o poreklu kojima su posve%ene ove rasprave, izneo samih neveto


3/67

najmanje bih to pred samim sobom hteo da prikrijem, jo neslobodno, jo bez sopstvenogjezika za ove sopstvene stvari i sa mnogo ponavljanja i kolebanja. Neka se, posebno, uporediono to sam uLjudskom, odvie ljudskom, na str. 51, rekao o dvostrukoj predistoriji dobra izla (naime iz kruga otmenih i kruga robova); isto tako, na str. 119, o vrednosti i porekluasketskog morala; tako'e na str. 78, 82, II, 35 o "moralnosti morala", onoj mnogo starijoj i

iskonskijoj vrsti morala koja je toto coelo* izvan altruisti#kog na#ina vrednovanja (u kojem drRe, poput svih engleskih pisaca o poreklu morala, vidi moralni na#in vrednovanjapo sebi);tako'e na str. 74,Putnikstr. 29,Jutarnja rumen str. 99 o poreklu pravednosti kaoizravnanju me'u priblino jednako mo%nim (ravnotea kao pretpostavka svih ugovora,sledstveno i svakog prava); isto tako o poreklu kazne uPutniku,str. 25, 34, za kojuteroristi#ka namera nije ni bitna ni izvorna (kao to misli dr Re: ona joj je tek umetnuta,

pod odre'enim okolnostima, i uvek kao neto sporedno, kao neto naknadno dodato).

* Sasvim.

5.

U stvari, upravo tada mi je na srcu lealo neto mnogo vanije od mojih ili tu'ihhipoteza o poreklu morala (ili, ta#nije: ovo poslednje samo radi jedaog cilja za koji je ono

jedno od mnogih sredstava). Za mene je u pitanju bila vrednostmorala i o tome treba da seraspravim gotovo jedino s mojim velikim u#iteljem openhauerom, kome se kao savremenikuobra%a ona knjiga, strast i skrivena protivre#nost one knjige (jer i ona knjiga je bila"polemi#ki spis"). Re#je, posebno, o vrednosti "neegoisti#kih" instinkata, instinkatasaaljenja, samoodricanja, samortvovanja koje je upravo openhauer tako dugo pozla%ivao,obogotvoravao i prenosio u onostranost dok mu kona#no nisu ostale samo kao "vredaosti posebi" na osnovu kojih je oni!otu,pa i sebi samom, rekao ne.Me'utim, upravo protiv ovihinstinkata govorila je iz mene sve na#elnija podozrivost, sve dublja i dublja skepsa! Upravo tusam video velikuopasnost za #ove#anstvo, njegovo najsublimnije mamljenje i zavo'enje akuda to? u nita? upravo tu sam ugledao po#etak kraja, zastoj, zamor koji se osvr%eunazad, volju koja se okre%eprotivivota, poslednju bolest koja se neno i setno najavljuje:shvatio sam moral saaljenja koji se nezadrivo irio, zahvataju%i #ak i filozofe i povla#e%i ihu bolest, kao najneugodniji simptom nae sve neugodnije evropske kulture, kao njenzaobilazni put ka jednom novom budizmu? Ka jednom budizmu Evropljana? ka nihilizmu?...Naime, novo je to to moderni filozofi daju prednost saaljenju i precenjujunjegovu vrednost: filozofi su se dosad slagali upravo u tome da je saaljenje bezvredno.

Navodim samo Platona, Spinozu, Larofukoa i Kanta, #etiri duha ne moe biti razli#itija, alisaglasna u jednom: u nipodatavanju saaljenja.

6.

Na prvi pogled bi se reklo da je ovaj problem vrednosti saaljenja i morala saaljenja(ja sam protivnik sramnog modernog razneavanja ose%anja) neto sasvim zasebno, nekiupitnik za sebe; ali ko jednom tu zastane, ko nau$itu da postavlja pitanja, tome %e se desitiono to se desilo meni: otvara mu se irok novi vidik, jedna mogu%nostga spopada kaoneka vrtoglavica, izbija svaka vrsta nepoverenja, podozrenja i straha, vera u moral, u svakimoral se koleba i na kraju se oglaava nov zahtev. Pa iskaimo ga, taj novi zahtev:nama je

potrebna kritikamoralnih vrednosti,samu vrednost ovih vrednosti treba jednom staviti podznak pitanja a za to je potrebno poznavanje uslova i okolnostiiz kojih su one izrasle, u

kojima su se razvile i pomerile (moral kao posledica, kao simptom, kao maska, kaolicemersgvo, kao bolest, kao nesporazum; ali isto tako moral kao uzrok, kao lek, kao


4/67

stimulans, kao ko#nica, kao otrov), a takvog poznavanja niti je dosad bilo, niti ga je iko eleo.Vrednost ovih "vrednosti" uzimana je kao data, kao stvarna, kao s one strane svakogdovo'enja u pitanje; dosad nije bilo ni najmanje sumnje niti kolebanja kad je "dobro"ocenjivano kao vrednije od "zla", vrednije u smislu potpomaganja, korisnosti, uspevanja u

pogledu na #oveka uopte (uklju#uju%i i budu%nost #oveka). Kako? A kad bi ba obrnuto bilo

istina? Kako? Kad bi u "dobrom" bio i simptom nazadovanja, isto tako opasnost, zavo'enje,otrov, narkotik pomo%u koga bi sadanjost moda ivela na ra$un budu!nosti?Modaugodnije, bezopasnije, ali i u skromnijem stilu, nie?... Tako da bi upravo na moral padalakrivica ako se jedna po sebi mogu%na najvia mo!i raskovrste #ovek ne bi nikad postigla?Tako da bi upravo moral bio opasnost nad opasnostima?...

7.

Dovoljno je to sam sam, kad mi se ovaj vidik otvorio, imao razloga da se osvrnem zau#enim, smelim i marljivim drugovima (to #inim jo i danas). Sad valja ogromnu, daleku itako skrivenu zemlju morala morala koja je stvarno postojao, stvarno iveo proputovati

sa samim novim pitanjima i tako re%i novim o#ima: a zar to ne zna#i gotovo isto toliko kaoovu zemlju tek otkriti?... Ako sam pri tom, pored drugih, mislio i na pomenutog dra Rea, to sedesilo stoga to uopte nisam sumnjao da bi ga priroda samih njegovih pitanja nagnala naispravniju metodiku da do'e do odgovora. Da li sam se u tome varao? Moja elja je u svakomslu#aju bila da jednom tako otrom i nepristrasnom oku dam bolji pravac, pravac premastvarnoj istoriji morala,i da ga na vreme upozorim da su engleske hipoteze obi#na arena laa

bez ikakvog oslonca na stvarnost. Jasno je kao dan koja boja za jednog istori#ara morala morabiti sto puta vanija od te arene: naimesiva,ho%u re%i dokumentarna, ona koja se moestvarno utvrditi, koja je stvarno postojala; ukratko, to je ono celo dugo hijeroglifsko pismo

prolosti ljudskog morala koje je tako teko deifrovati! Onoje dru Reu bilo nepoznato; ali onje #itao Darvina: i tako se u njegovim hipotezama uljudno jedno drugom pribliavaju, nana#in koji je u najmanju ruku zabavan, Darvinova zver i najmoderniji, skromni moralnimekuac koji "vie ne ujeda", ovaj poslednji s izrazom izvesne dobro%udne i tananenemarnosti na licu, za#injene #ak zrnom pesimizma i zamora, kao da se zapravo uopte i neisplati uzimati tako ozbiljno sve te stvari probleme morala. A meni, obrnuto, izgleda dauopte nema stvari koja bi viezasluivalada bude ozbiljno shva%ena; kao nagrada za to,moda %e se jednog dana dobiti dozvola da se one shvate sa vedre strane. Jer vedrina ili,re#eno mojim jezikom, vesela nauka to je nagrada: nagrada za dugu, smelu, marljivu i

podzemnu ozbiljnost, za koju, dakako, nije svako sposoban. Ali onoga dana kad od sveg srcakaemo: "napred! i na stari moral spada u komediju!", mi smo za dionizijsku dramu o"sudbini due" otkrili nov zaplet i novu mogu%nost: a on %e ve%umeti da je iskoristi, na to se

moemo kladiti, on, veliki, stari, ve#iti komediograf naeg ivota!...

8.

Akoje ovaj spis bilo kome nerazumljiv i ako ne prija njegovim uima, krivica, kakomise #ini, nije nuno moja. On je dovoljno jasan pod pretpostavkom a ja to pretpostavljam da je #italac prethodno #itao moje ranije spise i da pri tom nije alio truda: u stvari, oni nisudostupni. Na primer, to se ti#e mogZaratustrene doputam da vai kao njegov poznavalacniko koga svaka od njegovih re#i nije bar jednom teko ranila i bar jednom duboko uzbudila:

jer on tek tada sme uivati privilegiju da je sa strahopotovanjem u#estvovao u halkionskomelementu iz kojeg je ovo delo ro'eno, u njegovoj sun#anoj jasno%i, daljini, irini i izvesnosti.

U drugim slu#ajevima, aforisti#ki oblik predstavlja teko%u: ona je u tome to se taj oblikdanas ne smatra dovoljno tekim.Jedan aforizam, valjano sa#injen i izliven, time to je


5/67

pro#itan jo nije "odgonetnut"; tavie, tek kad se on pro#ita treba po#eti njegovo tuma$enje,aza to je potrebno ume%e tuma#enja. U tre%oj raspravi ove knjige dao sam model onoga to utakvom slu#aju nazivam "tuma#enjem": toj raspravi prethodi jedan aforizam, a ona sama jenjegov komentar. Da bi se tako #itanje uzdiglo do ume!apotrebna je, pre svega drugog, jednastvar koja je danas gotovo potpuno zaboravljena i stoga ima jo vremena da moji spisi

postanu "#itljivi" a za nju se mora biti gotovo krava, a nikako ne"moderan #ovek":preivanje...

Sils-Marija, Gornji Engadin, jul 1887.

PRVA RASPRAVA

"DOBRO I ZLO", "DOBRO I R(AVO"

1.

Ovi engleski psiholozi kojima imamo da zahvalimo i za dosad jedine pokuaje da sedo'e do istorije nastanka morala zadaju nam sami sobom ne malu zagonetku; kao takvi,kao ive zagonetke, oni imaju, to treba priznati, jedno bitno preimu%stvo u pore'enju sasvojim knjigama oni sami su interesantni!A ta zapravo ho%e ti engleski psiholozi?

Nalazimo ih uvek na istom poslu, po njihovoj sopstvenoj volji ili ne; nastoje, naime, da u prviplan isturepartie honteuse*naeg unutranjeg sveta i da ono to je istinski delotvorno,vode%e, za razvoj odlu#uju%e trae upravo tamo gde bi intelektualni ponos #oveka najmanje

eleoda ga na'e (na primer u visintertiae**navike, ili u zaboravnosti, ili u slepoj i slu#ajnojisprepletenosti i mehanici ideja, ili u bilo #emu #isto pasivnom, automatskom, refleksnom,molekularnom i iz osnova glupom) ta zapravo goni te psihologe da uvek idu ba u tom

pravcu? Je li to neki potajan, podmukao, prost, sam sebe moda nesvestan instinktumanjivanja #oveka? Ili moda pesimisti#ka sumnji#avost, nepoverenje razo#aranih,smra#enih, otrovnih i ozloje'enih idealista? Ili neko sitno podzemno neprijateljstvo i mrnja

prema hri%anstvu (i Platonu) koji moda nisu preli ni prag svesti? Ili #ak neki pohlepan ukusza neobi#no, bolno-paradoksalno, problemati#no i besmisleno u ivotu? Ili najzad od svega

poneto, malo prostote, malo sumornosti, malo antihri%anstva, malo golicanja izadirkivanja?... A meni kau da su to prosto stare, hladne, dosadne abe koje puu i skaku%uoko #oveka, uvla#e se u njega, kao da se tu ose%aju u svom pravom elementu, naime umo$vari.Sluam to s odbojno%u, jo vie ne verujem u to. A ako se sme eleti tamo gdese ne moe znati, ja od sveg srca elim da to oko njih bude obrnuto da ovi istraiva#i i

mikroskopi#ari due budu u osnovi hrabre, plemenite i gorde ivotinje koje umeju daobuzdaju svoje srce i svoj bol i koje su se toliko uzdigle da mogu sve svoje elje rtvovatiistini,svakojistini, #ak i obi#noj, oporoj, runoj, neprijatnoj, nehri%anskoj, nemoralnojistini... Jer ima takvih istina.

* Sramnu stranu.** Sili inercije.

2.

Svaka #ast, dakle, dobrim duhovima koji mogu da vladaju u ovim istori#arima morala!Ali, na alost, izvesno je da im nedostaje sam istorijski duh,da su ih napustili upravo svi


6/67

dobri duhovi same istorije! Svi oni odreda misle, kako je ve%stari obi#aj filozofa, bitnoneistorijski; u to nema nikakve sumnje. Traljavost njihove genealogije morala izlazi na videloodmah na po#etku, tamo gde je re#o tome da se otkrije poreklo pojma i suda "dobar"."Prvobitno su" tako zaklju#uju oni "neegoisti#ne postupke hvalili i nazivali dobrim onikojima su oni bili namenjeni, dakle oni kojima su oni bili korisni;kasnije je ovo poreklo

pohvalezaboravljeno,i neegoisti#ni postupci, zato to supo naviciuvek bili hvaljeni kaodobri, prosto i doivljavani kao dobri kao da su sami po sebi neto dobro." Odmah se vidi:ovo prvo izvo'enje ve%sadri sve tipi#ne crte idiosinkrazije engleskih psihologa imamo"korisnost", "zaborav", "naviku" i na kraju "zabludu", sve kao podlogu jednog vrednovanja nakoje je vii #ovek dosad bio ponosan kao na neku vrstu preimu%stva #oveka uopte. Ovaj

ponos trebada se slomi, ovo vrednovanje da se obezvredi: da li je to postignuto?... Za meneje, pre svega, jasno kao na dlanu da ova teorija na pogrenom mestu trai i na pogreno mestopostavlja izvorite pojma "dobar": sud "dobar" nepoti#e od onih kojima se dobrota ukazuje!Naprotiv, bili su to ba oni "dobri", to jest otmeni, mo%ni, oni koji su po poloaju i miljenjubili vii, koji su sami sebe i svoje delanje osetili i postavili kao "dobre", odnosno kao prvogranga, nasuprot svemu niskom, neplemenitom, prostom i plebejskom. Iz ovogapatosa

distance,oni su najpre stekli pravo da stvaraju vrednosti i da iskivaju nazive vrednosti: ta senjih ticala korisnost! Stanovite korisnosti je upravo u odnosu na takvo uzavrelo izviranjenajviih vrednosnih sudova koji odre'uju i isti#u rang strano i neprikladno u najvioj meri:tu je ba ose%anje doseglo ta#ku suprotnu onoj temperaturi koju pretpostavlja svaka ra#unskamudrost, svaki ra#un korisnosti i ne za jedanput, neza jedan izuzetni #as, nego zanavek.Patos otmenosti i distance, kako je re#eno, trajno i dominantno opte i osnovno ose%anje jednevie vladaju%e vrste u odnosu prema nioj vrsti, prema jednom "dole" tuje poreklosuprotnosti "dobar" i "r'av". (Pravo gospodara da daju imena see sve dotle da bi se moglodozvoliti da se #ak i poreklo jezika shvati kao ispoljavanje mo%i vladaju%ih: oni kau "tojetoi to", oni zvukom daju pe#at svakoj stvari i doga'anju, i time ih, tako re%i, uzimaju u posed.)Ovim poreklom se objanjava to to se re#"dobar" od samog po#etka nevezuje nunoza"neegoisti#ne" postupke: kako bi to trebalo da bude po praznoverici onih genealoga morala.

Naprotiv,tek pripropadanjuaristokratskih vrednosnih sudova se deava dase sva ovasuprotnost "egoisti#no" i "neegoisti#no" sve vie name%e ljudskoj savesti s njom najzaddolazi do izraza(i do re#i), da se posluim svojim jezikom, instinkt stada. Pa i tada treba jo

podosta vremena dok taj instinktne zagospodari u tolikoj meri da moralno vrednovanjezastane i ostane upravo pri onoj suprotnosti, kao to je to slu#aj, na primer, u dananjojEvropi: danas vlada predrasuda koja ve%snagom "fiksne ideje" i glavobolje izjedna#ava

pojmove "moralno", "neegoisti#no", "nezainteresovano".

3.

S druge strane, me'utim, sasvim nezavisno od istorijske neodrivosti one hipoteze oporeklu vrednosnog suda "dobro", ona boluje od psiholoke protivre#nosti u sebi samoj.Korisnost neegoisti#nog postupka treba da je izvor njegove hvale, i taj izvor treba da bude

zaboravljen: a kako je to zaboravljanje uopte mogu!no?Da nije moda korisnost takvihpostupaka prestala u nekom trenutku? Ta#no je upravo suprotno: ta korisnost je, tavie, uvekbila opte iskustvo, to jest neto to se uvek iznova isticalo; zna#i neto to se, umesto dai#ezne iz svesti, umesto da bude zaboravljeno, moralo utiskivati svesti sa sve ve%om

jasno%om. Koliko je razumnija ona suprotna teorija (ona nije stoga istinitija) koju zastupa, naprimer, Herbert Spenser: on pojam "dobro" postavlja kao sutinski jednak pojmu "korisno","svrsishodno", tako da je #ove#anstvo u sudovima "dobro" i "r'avo" sakupilo i potvrdilo

upravo svoja nezaboravljenai nezaboravnaiskustva o korisnom-svrsishodnom i tetnom-nesvrsishodnom. Prema ovoj teoriji, dobro je ono to se od pamtiveka pokazivalo kao korisno:


7/67

time ono moe da potvrdi svoje vaenje kao "vredno u najviem stepenu", kao "vredno posebi". I ovaj na#in objanjavanja je, kako je re#eno, pogrean, ali je barem samo objanjenje

po sebi razumno i psiholoki odrivo.

4.

Napraviput mi je ukazalo pitanje ta zapravo oznake za "dobro" stvorene u raznimjezicima treba da zna#e u etimolokom pogledu: naao sam da one od prve do poslednjeupu%uju na isti preobraaj pojma,da je svugde "otmeno", "plemenito" u stalekom smislu,osnovni pojam iz koga se nuno razvija "dobro" u smislu "duevno-otmeno", "plemenito","duevno-uzvieno", "duevno-privilegovano": razvoj koji uvek te#e uporedo s onim drugimkoji od "prostog" "plebejskog", "niskog" na kraju vodi pojmu "r'avo". Najre#itiji primer zaovo poslednje je sama nema#ka re#"schlecht" (r'avo) koja je identi#na s re#ju "schlicht"(jednostavno, prosto) uporediti sa "schlechtweg" (prosto-naprosto) "schlechterdings"(prosto-naprosto) i koja je prvobitno ozna#avala obi#nog, prostog #oveka bez sumnji#avog

pogleda preko ramena, jednostavno kao suprotnost otmenom. Negde u vreme

Tridesetogodinjeg rata, zna#i prili#no kasno, zna#enje se pomera ka ovome koje je danas uupotrebi. ini mi se da je ovo u pogledu genealogije morala bitanuvid; to se do njega dolotako pozno, razlog je u tome to demokratska predrasuda u modernom svetu sputava i ometasva pitanja koja se ti#u porekla. I to se deava svuda sve do prividno najobjektivnije oblasti

prirodnih nauka i fiziologije, to %e ovde biti samo nazna#eno. A kakvu nesre%u moe izazvatiova predrasuda kad se rasplamsa do mrnje, naro#ito u moralu i istoriji, pokazuje poznatiBeklov slu#aj;plebejstvomodernog duha, koje je engleskog porekla, izbilo je tu jo jednomna svom zavi#ajnom tlu, burno kao blatni vulkan i s onom presoljenom, preglasnom,

prosta#kom re#ito%u s kojom su dosad govorili svi vulkani.

5.

S obzirom na na problem, koji se s dobrim razlogom moe nazvati tihimproblemom ikoji se probirljivo obra%a samo nekim uima, nije nevano da se utvrdi da u onim re#ima ikorenima koji ozna#avaju "dobro", jo mnogostruko svetluca glavna nijansa po kojoj su seotmeni ose%ali upravo kao ljudi vieg ranga. Istina, oni se moda u najve%em broju slu#ajevanazivaju prema svojoj prevlasti u mo%i (kao "mo%nici", "gospodari", "zapovednici"), ili premanajvidljavijem znaku ove prevlasti, na primer kao "bogatai", "posednici" (to je smisao re#iaryai odgovaraju%ih re#i u iranskom i slovenskom jeziku). Ali i prema jednoj tipi$nojkarakternoj crti:i to je upravo slu#aj koji nas ovde zanima. Oni se nazivaju, na primer,"istinskima": pre svih to #ini gr#ko plemstvo #iji je zastupnik megarski pesnik Teognid. Re#

)*+,-/[esthlos] koja je iskovana za to, prema svom korenu zna#i #oveka kojijeste,koji imarealnost, koji je stvaran, istinit; zatim, jednim subjektivnim obrtom, istinit je dobio zna#enjeistinski: u toj fazi preobraavanja pojma, ta re#postaje obeleje i lozinka plemstva i potpunodobija smisao "plemenit", radi razgrani#avanja od lanogprostog #oveka kako ga shvata i

prikazuje Teognid dok kona#no, posle propasti plemstva, re#ostaje za ozna#avanjeplemenitosti due i postaje, tako re%i, zrela i slatka. U re#i 010-/[kakos: r'av, ruan,kukavan.] kao i 2)3,-/[deilos: Straljiv, slab, nemo%an.] (plebejac nasuprot onome koji je141+-/[agatos:dobar, valjan, plemenit.] ) podvu#ena je straljivost, kukavi#luk: to je modanagovetaj u kom pravcu treba traiti etimoloko poreklo re#i 141+-/(agatos) koja se moetuma#iti na vie na#ina. U latinskom malus[lo] (uz koje stavljam gr#ko 5),1/[melas: crn,mrk, mra#an.] ) moglobi da ozna#ava prostog #oveka kao tamnoputog, pre svega sa crnom

kosom ("hic niger est ": Ovaj je crn..." (Horacije, Satire, I, 4, 85)),kao prearijskogstanovnika na italijanskom tlu koji se od svetlije, plave osvaja#ke arijske rase koja je postala


8/67

vladaju%a, najjasnije razlikovao po boji koe; bar mi je galski pruio potpuno odgovaraju%islu#aj fin(na primer u imenu Fin-Gal), re#koja ozna#ava plemstvo, i na kraju dobar,

plemenit, #ist, prvobitno plavokos nasuprot tamnoputim crnokosim starosedeocima. Kelti su,uzgred re#eno, bili apsolutno beloputa rasa; pogreno je kad se one zone uglavnomtamnokosog stanovnitva koje su uo#ljive na briljivije ra'enim etnografskim kartama

Nema#ke dovode u vezu s nekim keltskim poreklom ili meanjem krvi, kako to jo Virhov#ini: naprotiv, to su tragoviprearijskogstanovnitva Nema#ke. (Isto to vai za gotovo celuEvropu: u sutini, pobe'ena rasa je tu najzad ponovo preovladala u boji koe, kratko%ilobanje, moda #ak i u intelektualnim i socijalnim instinktima: ko nam garantuje da modernademokratija, jo moderniji anarhizam i naro#ito ona sklonost "komuni", najprimitivnijemdrutvenom obliku, koja je sada zajedni#ka svim evropskim socijalistima, ne zna#e u stvari

jedno snano izroavanje i da je osvaja#ka rasa gospodara,arijska rasa, po#ela i fiziolokida podlee?...) Mislim da latinsko bonus[dobar] smem tuma#iti kao "ratnik" pod

pretpostavkom da bonus s pravom svodim na stariji duonus(uporedi bellum = duellum =duen-lum,u kome mi se #ini da je sa#uvano ono duonus. Bonusdakle kao #ovek raspre,razdvajanja (duo),kao ratnik: vidi se ta je u starom Rimu #inilo "dobrotu" jednog #oveka.

Zar ne bi i samo nema#ko "Gut"(dobro) moglo da zna#i "der Gttliche" (boanski), #ovek"boanskog roda"? I da bude identi#no s imenom naroda (prvobitno pl.), "die Gothen" (Goti)?Ovde nije mesto da se govori o razlozima za ovu pretpostavku.

6.

Od ovog pravila da pojam politi#kog preimu%stva uvek prelazi u pojam duevnogpreimu%stva ne #ini jo nikakav izuzetak (mada za izuzetke ima nekog osnova) kad je najviakasta u isto vremesveteni$kakasta, pa onda za svoju optu oznaku radije upotrebljava

predikat koji podse%a na njenu sveteni#ku funkciju. Tu se na primer "#ist" i "ne#ist" prvi putsu#eljavaju kao staleka obeleja; i tu razvoj dovodi kasnije do "dobrog" i "r'avog" u smislukoji vie nije staleki. Uostalom, valja upozoriti na to da se ovi pojmovi "#ist" i "ne#ist" neuzimaju od samog po#etka suvie strogo, preiroko, ili #ak i simboli#no: naprotiv, svi pojmovidrevnog #ove#anstva shvatani su u po#etku, u meri koju jedva moemo zamisliti, grubo,nezgrapno, spoljanje, usko, neposredno i naro#ito nesimboli$no."ist" je u po#etku samoonaj #ovek koji se pere, koji se odri#e nekih jela koja izazivaju kone bolesti, koji ne spava s

prljavim enama iz niih slojeva, koji se grozi krvi ne vie, ne mnogo vie! S druge strane,iz celog na#ina ivota uglavnom sveteni#ke aristokratije, zaista se jasno pokazuje zato su seovde tako rano mogle suprotnosti vrednovanja na opasan na#in usrdno prihvatiti i zaotriti; i

zaista su naposletku preko njih nastale izme'u #oveka i #oveka provalije koje nijedan Ahilslobodoumlja ne moe bez groze presko#iti. Od samog po#etka ima ne#eg nezdravogutakvim sveteni#kim aristokratijama i u njihovim navikama kojima je delanje strano, koje sudelom potuljene, delom ose%ajno-eksplozivne i usled kojih su, izgleda, svetenicima svihvremena gotovo neminovno svojstvene stoma#ne bolesti i neurastenija; a to se ti#e onoga tosu oni sami kao lek pronali protiv tih svojih bolesti zar se ne bi moralo re%i da se tonaposletku, u svom naknadnom dejstvu, pokazalo kao stotinu puta opasnije od bolesti kojujetrebalo da le#i? Samo #ove#anstvo jo boluje od naknadnog dejstva ovih sveteni#kihnaivnosti u na#inu le#enja! Setimo se, na primer, izvesnih oblika dijete (izbegavanje mesa),

posta, polnog uzdravanja, beanja "u pustinju" (izolacija po Vir Mi#elu, dodue beznaknadnog gojenja i prejedanja, koja je najdelotvornije sredstvo protiv svake histerije

asketskog ideala), dodaju%i tome svu sveteni#ku metafiziku neprijateljsku prema #ulima, toje navodi na lenost i mudrijaenje, njeno samohipnotizovanje na na#in fakira i bramana


9/67

Brama kori%en kao stakleno dugme i fiksna ideja i kona#nu, sasvim razumljivu optuzasi%enost zajedno s njenim radikalnim lekom, onim nita(ili bogom: tenja ka uniomystica*sa bogom je tenja budista ka nitavilu, nirvani i nita vie!). Kod svetenikasve

postaje opasnije, ne samo sredstva i vetine le#enja nego i oholost, osveta, otroumnost,neumerenost, ljubav, vlastoljublje, vrlina, bolest; s izvesnom osnovano%u, svakako bi se

moglo tako'e dodati da je tek na tlu ovog bitno opasnogoblika #ovekovog postojanja,sveteni#kog, #ovek uopte postaozanimljiva ivotinja,da je tek ovde ljudska dua u jednomviem smislu dobila dubinui postalazla a to su dva osnovna vida dosadanje nadmo%i#oveka nad ostalim ivotinjama!...

* Misti#no jedinstvo.

7.

Verovatno je ve%postalo jasno kako se sveteni#ki na#in vrednovanja moe odvojiti odviteko-aristokratskog i dalje razviti u njegovu suprotnost; za to ima povoda naro#ito onda

kad sveteni#ka kasta i ratni#ka kasta nastupaju surevnjivo jedna prema drugoj i kad ne moguda se sloe oko toga kome pripada prvenstvo. Viteko-aristokratski vrednosni sudovi imaju za

pretpostavku izrazitu telesnost, cvatu%e, bogato, #ak prebujno zdravlje, ra#unaju%i tu i ono touslovljava njegovo odravanje: rat, pustolovinu, lov, ples, borbene igre i uopte sve touklju#uje snano, slobodno, vedro delanje. Sveteni#ko-otmeni na#in vrednovanja ima tosmo videli druge pretpostavke: dovoljno loe za njega ako je re#o ratu! Svetenici su, kaoto je poznato, najlju!i neprijatelji a zato? Zato to su nemo%ni. Iz nemo%i, mrnja kodnjih raste do #udovinosti i jezivosti, prerasta u najduhovnije i najotrovnije. Ljudi obuzeti

pravom velikom mrnjom u svetskoj istoriji uvek su bili svetenici; oni su bili obuzeti inajotrovnijom mrnjom: s duhom sveteni#ke osvete, jedva da se uopte moe uporeditineki drugi duh. Ljudska istorija bi bez duha koji je u nju doao od nemo%nih bila isuvie glupastvar: uzmimo odmah najve%i primer. Sve to je na zemlji u#injeno protiv "plemenitih","mo%nih", "gospodara", "vlastodraca" nije pomena vredno u pore'enju s onim to su protivnjih u#iniliJevreji:Jevreji, onaj sveteni#ki narod koji je, sebi zadovoljenje od svojihneprijatelja i porobljiva#a umeo da pribavi jedino radikalnim preokretanjem njihovihvrednosti, dakle #inom najduhovnije osvete.Jedino to je odgovaralo jednom sveteni#komnarodu, narodu sa najsuzdranijom sveteni#kom osvetoljubivo%u. Niko drugi nego Jevrejisu bili oni koji su se drznuli da sa zastrauju%om dosledno%u preokrenu aristokratskovrednosno izjedna#avanje (dobar = otmen = mo%an = lep = sre%an = bogu mio) i da se zubimanajponornije mrnje (mrnje nemo%i) toga dre, naime "samo bedni su dobri; samo siromani,nemo%ni, samo ljudi iz niih slojeva su dobri; isto tako, poboni su jedino pa%enici, siromani,

bolesni, runi, jedino su oni bogougodni, samo za njih postoji blaenstvo a vi, naprotiv, viotmeni i mo%ni, vi ste za sva vremena zli, svirepi, pohlepni, nezasitljivi, bezboni; vi %etetako'eza sva vremena ostati nesre%ni, prokleti i odba#eni!"... Zna se koje nasledio ovo

jevrejsko preokretanje vrednosti... to se ti#e ogromne i preko svake mere kobne inicijativekoju su Jevreji pokrenuli ovom najprincipijelnijom od svih objava rata podse%am na stav dokoga sam doao drugom prilikom (S one strane dobra i zla,str. 118) naime da s Jevrejima

po#inje robovski ustanak u moralu:onaj ustanak kojiza sobom ima istoriju dugu dve hiljadegodina i koji smo danas izgubili iz vida samo stoga to je on bio pobedonosan...

8.

A vi to ne razumete? Vi nemate o#i za neto #emu je trebalo dve hiljade godina da bipobedilo?... Tome se ni najmanje ne treba #uditi: sve to je dugo,teko je videti, sagledati. A


10/67

dogodilo se ovo:iz stabla onog drveta osvete i mrnje, jevrejske mrnje najdublje inajsublimnije, naime mrnje koja stvara ideale i preina#uje vrednosti, kojoj na zemlji nikadnije bilo ravne izraslo je neto isto tako neuporedivo, jedna nova ljubav.najdublja inajsublimnija od svih vrsta ljubavi: a iz koga drugog stabla bi i mogla izrasti?... Ali nekase ne misli da je ona moda izrasla kao direktna negacija one e'i za osvetom, kao suprotnost

jevrejske mrnje! Ne, istina je obrnuto! Ta ljubav je izrasla iz njega, kao njegova kronja, kaotrijumfalna kruna koja se nairoko i sve ire razvijala u naj#istijem sjaju i obilju sunca, koja jetako re%i u carstvu svetlosti i u visinama, prema ciljevima one mrnje, prema pobedi, plenu,zavo'enju rasla s istom nagonskom snagom s kojom su koreni ove mrnje sve dublje i

poudnije prodirali u sve to je bilo duboko i zlo. Ovaj Isus iz Nazareta kao ovaplo%enojevan'elje ljubavi, ovaj "spasitelj" koji siromanima, bolesnima, grenima donosi blaenstvo ipobedu zar nije on bio upravo zavo'enje u svom najstraijem i najneodoljivijem obliku,zavo'enje i zaobilazni put upravo ka onimjevrejskim vrednostima i novinama u idealu? Zarnije Izrael ba zaobilaznim putem ovog "spasitelja", ovog prividnog protivnika i podriva#aIzraela, postigao poslednji cilj svoje sublimne osvetoljubivosti? Zar ne spada u tajanstvenucrnu magiju istinski velike politike osvete, politike dalekovide, podzemne, sporonapreduju%e i

prora#unate osvete da je Izrael sam morao pred licem celog sveta pore%i i na krst razapetiistinsko oru'e svoje osvete kao neto krajnje neprijateljsko, da bi "ceo svet", to jest svi

protivnici Izraela mogli bez podozrenja da zagrizu upravo taj mamac? I zar bi #ovek uoptemogao, uz pomo%sve prefinjenosti duha, izmisliti neki opasnijimamac? Neto to bi pozavodljivoj, omamljivoj, opojnoj, pogubnoj snazi bilo ravno onom simbolu "svetog krsta",onom jezivom paradoksu "boga na krstu", onoj misteriji nezamislive, krajnje svireposti isamoraspe%a boga radi spasa $oveka?...Izvesno je bar to da jesub hoc signo*Izrael sasvojom osvetom i preokretanjem svih vrednosti, dosad uvek iznova trijumfovao nad svim

plemenitijimidealima...

* Pod tim znakom.

9.

"Ali ta tu jo pri#ate oplemenitijimidealima! Pomirimo se s #injenicom: pobedio jenarod ili 'robovi', ili 'puk', ili 'stado', ili kako god ho%ete to da zovete ako se to desilo

posredstvom Jevreja, pa dobro! Tako nikad jedan narod nije imao ve%u svetskoistorijskumisiju. 'Gospodari' su uklonjeni; pobedio je moral prostog #oveka. Moe se ta pobeda shvatitii kao trovanje krvi (ona je izmeala rase) ne osporavam; ali nesumnjivo je da je taintoksikacija uspela. 'Iskupljenje' ljudskog roda (naime od 'gospodara') na najboljem je putu;sve se vidno judaizuje, ili hristijanizuje, ili plebejizuje (koliko nam re#i kazuju!). ini se da je

tok ovog trovanja kroz celo telo #ove#anstva nezadriv, njegov tempo i korak mogao bi odsadbiti #ak sve sporiji, tananiji, ne#ujniji, promiljeniji vremena ima... Ima li crkva u tompogledu i danas jo neki nuanzadatak, ima li uopte jo uvek pravo na opstanak? Ili bi semoglo i bez nje? Quaeritur.*Izgleda da ona onaj tok pre ko#i i zadrava nego da ga ubrzava?Pa moda upravo to i jeste neka korisnost... Ona je svakako malo-pomalo postala neto gruboi selja#ko, neto to smeta osetljivoj inteligenciji i istinski modernom ukusu. Ne bi li bartrebalo da bude malo lukavija? Danas ona vie odbija nego to privla#i... Kome bi od nasuopte bilo do slobodoumlja kad ne bi bilo crkve? Odbija nas crkva, a nenjen otrov ...

Nezavisno od crkve, mi volimo otrov..." To je epilog jednog "slobodnog duha" momgovoru, jedne potene ivotinje, kako je to dovoljno pokazao, a povrh toga i jednogdemokrata; do tog trenutka me je sluao, ali nije izdrao da me slua kako %utim. Jer ja na

ovom mestu imam o mnogo #emu da %utim.

* Postavljase pitanje.


11/67

10.

Robovski ustanak u moralu po#inje time to sam ressentiment*postaje stvarala#ki ira'a vrednosti: ressentiment takvih bi%a kojima je uskra%eno pravo reagovanje, reagovanje#inom, koja se obete%uju samo imaginarnom osvetom. Dok svaki otmeni moral izrasta iz

trijumfuju%eg samopotvr'ivanja, robovski moral unapred kae ne onom to je "izvan", to je"drugo", to "nije on sam": i ovone je njegov stvarala#ki #in. Ovo okretanje pogleda kojipostavlja vrednosti ovaj nunipravac ka drugom, prema spolja, umesto nazadka samomsebi spada upravo u ressentiment: robovskom moralu, da bi nastao, uvek je potreban najpre

jedan suprotni, spoljni svet, fizioloki re#eno potrebni su spoljni nadraaji da bi uoptedelovao njegova akcija je iz osnova reakcija. Obrnut je slu#aj kod otmenog na#inavrednovanja: on deluje i raste spontano, on svoju suprotnost trai samo radi toga da bi samsebi jo zahvalnije, jo radosnije rekao da njegov negativni pojam "nisko", "prosto","r'avo" je samo naknadna bleda kontrastna slika u odnosu na njegov pozitivni skroz-naskrozivotom i stra%u proet osnovni pojam "mi otmeni,mi dobri,mi lepi, mi sre%ni!" Ako seotmen na#in vrednovanja prevari i ogrei o realnost, to se deava u odnosu na onu sferu koja

mu nijedovoljno poznata, od #ijeg se stvarnog poznavanja #ak kruto brani: pod odre'enimokolnostima, on u krivom svetlu vidi sferu koju prezire, sferu prostog #oveka, niih slojevanaroda; s druge strane valja imati na umu da %e afekt prezira, pogleda s visine, nadmenog

pogleda, ako krivotvori sliku onoga koga prezire, daleko zaostajati za krivotvorenjem kojimse uzdrana mrnja, osveta, nemo%nog ogreuje o svog protivnika in effigie,** naravno. Ustvari, u preziranju ima suvie nemarnosti, suvie nepromiljenosti, olakog uzimanja, suvie

previ'anja i nestrpljenja, suvie #ak i samozadovoljstva da bi ono bilo u stanju da svojpredmet pretvori u pravu karikaturu i grdobu. Ipak ne treba pre#uti ni one gotovoblagonaklone nijanse koje na primer gr#ko plemstvo unosi u svaku re#kojom prosti narod odsebe odbija, kako se stalno radi ublaavanja upli%e neka vrsta saaljivosti, obzirnosti,uvi'avnosti, sve dok na kraju gotovo sve re#i koje se odnose na prostog #oveka ne preostanukao izrazi za "nesre%an", "saaljenja vredan" (uporedi 2)3,-/[deilos: slab, kukavan.],2)3,13-/[deilaios: jadan,bedan.], 6-789-/[poneros: nikogovi%, beskoristan, prizeman,kukavi#ki.], 5-:+89-/[mochtheros: nevoljnik, nitkov, trpi oskudicu.] pri #emu ove dve

poslednje ozna#avaju zapravo prostog #oveka kao ropskog radnika i tovarnu ivotinju) ikako, na drugoj strani, re#i "r'av", "nizak", "nesre%an" nikad vie nisu prestale da u gr#komuhu odzvanjaju tonom u kome prevagu ima "nesre%an". To je ostatak starog, plemenitijegaristokratskog na#ina vrednovanja koji se sebe ne odri#e ni u preziranju (filologe bismo

podsetili na smisao u kojem se upotrebljavaju -3;,85?7(tlemon: bedan, siromaan.), 2


12/67

samoumanjivanje, samouniavanje. Rasa takvih osvetoljubivih ljudi %e na kraju nuno bitirazlonijaod svake otmene rase, ona %e razlonost i potovati na sasvim drugi na#in: naime,kao egzistencijalni uslov prvog reda, dok razlonost kod otmenih ljudiima obi#no u sebi ineki blag ukus luksuza i prefinjenosti: ona ovde ni izdaleka nije tako bitna kao savrenasigurnost delovanja regulativnih nesvesnihinstinkata, ili #ak kao izvesna nepromiljenost,

recimo bezumno srljanje, bilo u opasnosti ili na neprijatelja, ili kao buran iznenadan izlivgneva, ljubavi, strahopotovanja, zahvalnosti i osvetoljubivosti, po kojima su u sva vremenaprepoznavane otmene due. I sam ressentimentotmenog #oveka, ukoliko se pojavi kod njega,nastupa i iscrpljuje se, naime, u neposrednoj reakciji, pa stoga ne truje:s druge strane, on se ine javlja u mnogim slu#ajevima u kojima je kod slabih i nemo%nih neizbean. Ne mo%izadugo uzeti ozbiljno svoje neprijatelje, svoje nesre%e, #ak ni svoja nedela to je obeleje

jakih bujnih priroda u kojima je obilje plasti#ne, tvora#ke, zaceljuju%e i za zaboravljanjesposobne snage (dobar primer za to iz modernog sveta je Mirabo, koji nije imao pam%enja zananesene mu uvrede i niskosti i koji nije mogao daih prata samo stoga to ih je zaboravio). Takav #ovek jednim trzajem strese sa sebe mnogo gamadi koja se kod drugihupije u kou; samo tu je isto tako mogu%na, ako je uopte u ovom svetu mogu%na prava

"ljubav premasvojim neprijateljima". Koliko samo strahopotovanja ima otmen #ovek premasvojim neprijateljima! a takvo strahopotovanje je ve%most ka ljubavi... On trai svogneprijatelja za sebe, kao svoje odli#je, on #ak ne podnosi druk#ijeg neprijatelja osim onog kodkoga nema nita za preziranje, a ima vrlo mnogoza potovanje! Nasuprot tome treba zamisliti"neprijatelja" kako ga zamilja #ovek osvete i upravo tu je njegov #in, njegovo stvaranje:on je smislio "opakog neprijatelja", "nevaljalca", i to kao osnovni pojam na osnovu koga kao

pasliku i kopiju zamilja i jednog "dobrog" samog sebe!...

* elja za osvetom.** U slici.

11.

Dakle, to je upravo suprotno onome to #ini otmen #ovek koji osnovni pojam "dobro"unapred i spontano, naime iz sebe, zamisli i tek na osnovu toga stvara sebi predstavu o"r'avom"! Ovo "r'avo" otmenog porekla i ono "zlo"iz kotla nezasi%ene mrnje prvonaknadna, uzgredna tvorevina, komplementarna boja, drugo, nasuprot tome, original, po#etak,

pravi $inu koncipiranju robovskog morala kako su razli#ite te dve re#i, "r'avo" i "zlo",obe prividno suprotstavljene istom pojmu "dobro"! Me'utim, nijeto isti pojam "dobro":tavie, upitajmo se ipak koje zapravo "zao" u smislu morala osvetoljubivosti. Sa svomstrogo%u, odgovor glasi: upravo"dobar" drugog morala, upravo otmen #ovek, mo%an,gospodar, samo suprotno obojen, suprotno protuma#en, suprotno vi'en otrovnim okom eljeza osvetom. Jednu stvar bismo tu najmanje osporavali: ko je one "dobre" upoznao samo kaoneprijatelje nije upoznao nita drugo dozle neprijatelje,a isti ljudi koje moral, potovanje,obi#aj, zahvalnost, jo vie uzajamno nadziranje i ljubomora inter pares*dre u granicamadozvoljenog, koji se, s druge strane, u me'usobnim odnosima pokazuju tako dovitljivi uuvi'avnosti, samosavla'ivanju, delikatnosti, odanosti, ponosu i prijateljstvu ti isti ljudi kadizi'u iz svoga kruga, tamo gde po#ilje strano, tuina,nisu mnogo bolji od razjarenih zveri. Tusu oni oslobo'eni svake socijalne prinude, u divljini nalaze naknadu za napetost koju stvaradugotrajno zatvaranje i ogra'ivanje u miru zajednice, oni se vra!ajuu nevinost zverinje svestikao likuju%a #udovita koja moda iz uasnog niza ubistava, spaljivanja; skrnavljenja,zlostavljanja izlaze s takvom drsko%u i duevnom ravnoteom kao da je izvren samo neki

mladala#ki nestaluk, uvereni u to da pesnici ponovo za dugo vreme imaju ta da opevaju ihvale. U sri svih ovih otmenih rasa ne moe se prevideti zver, veli#anstvenaplava zverkojapoudno traga za plenom i pobedom; toj skrivenoj sri je s vremena na vreme potrebno


13/67

rastere%enje, zver mora ponovo napolje, mora opet nazad u divljinu: rimsko, arapsko,germansko, japansko plemstvo, homerovski junaci, skandinavski Vikinzi u pogledu te

potrebe, svi su oni jednaki. Pojam "varvarin" ostavljale su otmene rase na svim stazamakojima su prole; #ak i u njihovoj vioj kulturi izbija svest o tome i #ak di#enje time (na

primer kad Perikle u onoj svojoj #uvenoj nadgrobnoj besedi kae svojim Atinjanima: "Po

svim zemljama i morima naa smelost je kr#ila sebi put, podiu%i svuda neprolaznespomenike kako onom to je dobro tako i onom to je ravo u nama"). Ova "smelost" otmenihrasa, bezumna, apsurdna, iznenadna, kako se ispoljava, neprora#unljivost, #ak neverovatnostnjihovih pothvata Perikle s velikom hvalom isti#e 91+


14/67

Na ovom mestu ne priguujem uzdah i ne odri#emse poslednje nade. ta je to to jeupravo meni sasvim nepodnoljivo? To s #ime sam ne mogu da iza'em nakraj, to me gui izbog #ega se jedem? R'av vazduh! R'av vazduh! to mi se pribliava neto neuspelo, tomoram da trpim zadah utrobe neke neuspele due!... Kakvu je sve nevolju, kakvo liavanje,nevreme, bolest, muku, usamljenost, #ovek ina#e u stanju da podnese? U osnovi, sa svim

ostalim #ovek izlazi nakraj, ro'en kao to jeste za ivot u podzemlju i borbi; uvek se ponovoizlazi jednom na svetlo, uvek se ponovo doivljava svoj zlatni #as pobede i onda #ovekstoji, kako je ro'en, nesalomljiv, zapet, spreman za novo, za jo tee, dalje, kao luk koji svakanevolja jo dalje sve vie zatee. Ali s vremena na vreme otvara mi se kao da postoje nekenebeske pokroviteljice, s one strane dobra i zla pogled samo na neto savreno, dokrajauspelo, sre%no, mo%no, pobedonosno, u #emu ima i ne#ega #ega se treba bojati! Na #ovekakoji opravdava $oveka,na komplementarni i spasavaju%i sre%an slu#aj #oveka zbog koga se

jo moe odrati vera u $oveka!...Jer ovako je to: umanjivanje i izjedna#avanje evropskog#oveka kriju naunajve%u opasnost, jer taj prizor zamara... Mi danas ve vidimo nita to ho%eda bude ve%e, mi slutimo da sve postaje jo nie i nie, tanje, dobro%udnije, pametnije,ugodnije, prose#nije, ravnodunije, vie kinesko, vie hri%ansko #ovek, van svake sumnje,

postaje sve "bolji"... Upravo tu lei kob Evrope zajedno sa strahom od #oveka izgubili smoi ljubav prema njemu, strahopotovanje pred njim, nadanje u njega, #ak i volju za njega.Izgled #oveka sad malo zamara ta je nihilizam danas ako nije to?...Mi smo siti $oveka...

13.

Ali vratimo se nazad: problem drugogporekla "dobrog", problem dobra kako ga jeizmislio osvetoljubiv #ovek trai svoje reenje. Nije nikakvo #udo to se jagnjad ljuti navelike ptice grabljivice: samo to nije razlog da se velikim pticama grabljivicama zameri tohvataju malu jagnjad. Pa ako jaganjci me'u sobom kau "ove ptice grabljivice su zle, a onajko je ponajmanje ptica grabljivica, ili je #ak suprotno tome, jagnje zar taj nije dobar?",onda se ovakvom postavljanju ideala nema ta prigovoriti, sem to %e grabljivice na to malo

podrugljivo gledati i moda re%i: "Mina njih, na tu dobru jagnjad, nismo ni najmanje kivni,mi ih #ak volimo; nema ni#eg ukusnijeg od nenog jagnjeta". Zahtevati od snage da se neispoljava kao snaga, da nebude volja za nadvladavanjem, volja za pot#injavanjem, volja zagospodarenjem, e'za neprijateljima, otporima i pobedama, isto je tako besmisleno kaozahtevati od slabosti da se ispolji kao snaga. Odre'ena koli#ina snage je isto tolika koli#inanagona, volje, dejstvovanja tavie, ona i nije nita drugo do sam ovaj nagon, htenje,dejstvovanje i samo usled zavo'enja jezika (i u njemu okamenjenih osnovnih zabluda uma),koji svako dejstvovanje shvata, i to pogreno, kao uslovljeno ne#im to dejstvuje,"subjektom", ona moe da izgleda druk#ije. Naime, isto onako kao to narod odvaja munju od

njenog sevanja i ovo poslednje shvata kao $injenje, kao dejstvo nekog subjekta koji se zovemunja, isto tako narodni moral odvaja snagu od ispoljavanja snage, kao da se iza jakog nalazineki ravnoduan supstrat komestoji na voljuda snagu ispolji ili ne ispolji. Me'utim, takvogsup strata nema; nema nikakvog "bi%a" iza #injenja, dejstvovanja, postajanja; "u#inilac" je#injenju prosto u mislima pridodat #injenje je sve. Narod, u stvari, udvostru#ava #injenjekada munji pripisuje sevanje; to je #injenje #injenja: isti doga'aj on jednom postavlja kaouzrok, a zatim jo jednom kao njegovu posledicu. Ne #ine bolje ni prirodnjaci kad kau "sila

pokre%e, sila prouzrokuje" i sli#no cela naa nauka, uprkos svojoj uzdranosti, svojojslobodi od afekata, nalazi se pod uticajem jezika i nije se oslobodila podmetnutih kopiladi,"subjekata" (atom je, na primer, jedno takvo podme#e, kao i Kantova "stvar po sebi"):nikakvo #udo ako iz pozadine skriveni tinjaju%i afekti osvete i mrnje iskoriste ovo verovanje

za sebe i zapravo nijedno drugo verovanje ne podravaju revnosnije od onog dajakome stojina voljuda bude slab, a ptici grabljivici da bude jagnje: sti#u%i tako pravo da grabljivici


15/67

pripiu odgovornostto je grabljivica... Kad potla#eni, gaeni, zlostavljani, iz osvetoljubivoglukavstva nemo%i govore sebe: "budimo druk#iji, a ne zli, budimo dobri! A dobar je svako kone vri nasilje, ko nikog ne vre'a, ko ne napada, ne pribegava odmazdi, nego osvetu preputa

bogu, ko se kao mi dri povu#eno, ko se svakom zlu uklanja s puta i od ivota uopte malozahteva, sli#no nama strpljivima, skruenima, pravednima" to zapravo, shva%eno hladno i

bez predube'enja, ne zna#i nita drugo nego: "mi slabi smo, eto tako, slabi; dobro je ako ne#inimo onoza ta nismo dovoljno jaki" ali ovo oporo #injeni#ko stanje, ova razlonostnajniega reda koju poseduju #ak i insekti (koji se pred velikom opasno%u umrtve da ne bi#inili "premnogo"), zahvaljuju%i ovoj dvoli#nosti i samoobmani nemo%i, dobila je velelepanizgled tihe vrline odricanja i i#ekivanja, kao da je sama slabost slabog a to zna#i njegova

sutina,njegovo dejstvovanje, njegova cela, jedina, neminovna, nezamenljiva stvarnost dobrovoljan u#inak, neto to se htelo, to je izabrano, da je to$in, zasluga. Takvoj vrsti ljudi

potrebnaje vera u ravnoduan, slobodan "subjekt", po instinktu samoodranja,samopotvr'ivanja, u kome se obi#no svaka la posve%uje. Moda je subjekt (ili, da kaemorazumljivije, dua)bio dosad naj#vr%a dogma na svetu stoga to je ve%ini smrtnih, slabih,

potla#enih svake vrste omogu%avao onu sublimnu samoobmanu da se sama slabost tuma#i

kao sloboda i njen kakav-takav opstanak kaozasluga.

14.

Ho%e li neko da zaviri u dubinu tajne kako se na zemljiproizvode ideali? Ko imahrabrosti za to?... E, pa evo! Ovde je otvoren pogled u tu mra#nu radionicu. Pri#ekajte josamo trenutak, radoznali moj gospodine i vratolomni#e: vae oko se najpre mora naviknuti natu lanu treperavu svetlost... Tako! Dovoljno! Sad govorite! ta se deava tamo dole? Reciteta vidite, #ove#e najopasnije radoznalosti sad samjaonaj koji slua.

"Nita ne vidim, ali utoliko vie #ujem. To je nekakvo oprezno, podmuklo, tiho%u%orenje i doaptavanje sa svih strana i iz svih uglova. ini mi se da svi lau; svaki zvuk je

proet nekom sladunjavom blago%u. Slabost treba da se lano prikae kaozasluga;van svakesumnje to je upravo onako kako ste vi rekli."

Dalje! "A nemo%koja se ne sveti, kao 'dobrota'; straljiva poniznost kao 'skruenost';

pot#injavanje onima koje mrzimo kao 'poslunost' (naime, jednome za koga oni kaudanare'uje to pot#injavanje oni ga zovu bogom). Neborbenost slabog, #ak kukavi#luk kogakod njega ima u izobilju, njegova neodlu#nost, njegova neizbena osu'enost na #ekanjedolazi ovde do dobrog imena kao 'strpljenje', a naziva se #ak i vrlinom;'ne-mo%i-se-osvetiti'

postaje 'ne-hteti-se-osvetiti', moda #ak i pratanje ('jer onine znaju ta #ine jedino miznamo ta oni#ine'). Govore tako'e o 'ljubavi prema neprijateljima' i znoje se pri tom."

Dalje! "Bedni su oni, sumnje nema, svi ti to sepo budacima domun'avaju i bave sitnimprevarama, mada su se toplo %u%urili jedan uz drugog ali oni mi kau da je njihova bedapovlastica i znak da su izabrani od boga, da se biju psi koji se najvie vole; moda je ova bedasamo priprema, provera, kola, moda jo vie neto to %e jednom biti izravnato iispla%eno s ogromnim kamatama u zlatu, ne! u sre%i. To oni nazivaju 'blaenstvom'."

Dalje! "Sadami stavljaju do znanja da su oni ne samo bolji od silnika, gospodara zemlje

kojima moraju da ljube skute (ne iz straha, apsolutno ne iz straha! nego zato to bog zapovedada se svaka vlast potuje) da su ne samo oni bolji nego da je i 'njima bolje', u svakomslu#aju da %eim jednom biti bolje. Ali, dosta! dosta! Ne mogu vie da izdrim. Lo vazduh!

Teak vazduh! Ova radionica u kojoj seproizvode ideali #ini mi se da zaudara na samelai."


16/67

Ne! Jo samo trenutak! Niste jo nita rekli o velikoj vetini tih opsenara koji sve toje crno pretvaraju u belo, u mleko i nevinost: zar niste zapazili ono to je njihov vrhunac uprefinjenosti, njihov najsmeliji, najsuptilniji, najduhovitiji, najlaniji artisti#ki podvig? Pazite!Ove podrumske ivotinje pune elje za osvetom i pune mrnje ta one zapravo #ine odosvete i mrnje? Jeste li ikada #uli ove re#i? Da li biste pomislili, ako biste samo verovali

njihovim re#ima, da ste me'u samim osvetoljubivim ljudima?... "Razumem, jo jednom %u ui dobro otvoriti (ah! ah! ah! i nosza$epiti).Sada tek#ujem ono to su oni ve%#esto govorili: 'Mi dobri mi smo pravedni' ono to trae, oni nenazivaju odmazdom ve%'trijumfompravednosti';ono to oni mrze, to nije njihov neprijatelj,ne! oni mrze nepravdu,'bezbonost'; ono u ta veruju i #emu se nadaju, to nije nada na osvetu,opijenost slatkom osvetom ('sla'om od meda' zvao ju je ve%Homer), ve%pobeda boga,

pravednogboga nad bezbonicima; to im je na zemlji preostalo da vole, to nisu njihovabra%a u mrnji, nego njihova 'bra%a u ljubavi', kako oni hau, svi dobri i pravedni na zemlji."

I kako vi nazivate to to njima slui kao uteha za sve patnje u ivotu njihovafantazmagorija zamiljenog budu%eg blaenstva?

"Kako? ujem li dobro? Oni to zovu 'stranim sudom', dolaskom njihovogcarstva,

'carstva bojeg' alizasadaoni ive 'u veri', 'u ljubavi', 'u nadi'." Dosta! Dosta!

15.

U veri u ta? U ljubavi prema #emu? U nadi u ta? Ovi slabi jednom %e, naime, ionibiti jaki, nema mesta sumnji, jednom %e i njihovo"carstvo" do%i "carstvo boje" zovese ono prosto kod njih, kao to smo rekli: ta oni su u svemu tako skrueni! Samo da bi se todoivelo trebalo bi dugo iveti, iveti i posle smrti potreban je #ak ve#ni nvot da bi setako'e ve#no u "carstvu bojem" mogla na%i naknada za onaj zemaljski ivot "u veri, uljubavi, u nadi". Naknada za ta? Naknada #ime?... Kako se meni #ini, Dante se grubo

prevario kad je, s pronicljivo%u koja zastrauje, stavio iznad vrata svoga pakla natpis "i menestvori ve#na ljubav": iznad vrata hri%anskog raja i njegovog "ve#nog blaenstva", svakako

bi s vie prava mogao da stoji natpis "i mene stvori ve#na mrnja ako pretpostavimo da biiznad vrata koja vode u la smela stajati istina! Jertaje blaenstvo onog raja?.... Mi bismo tomoda ve%doku#ili, ali bolje %e biti da nam to izri#ito posvedo#i jedan autoritet koji se utakvim stvarima ne moe potcenjivati, Toma Akvinski, veliki u#itelj i svetac. "Beati in regnocoelesti", kae on krotko kao jagnje, "videbunt poenas damnatorum, ut beatitudo illis magiscomplaceat."* Ili, ako bismo to hteli da #ujemo re#eno u malo tvr'em tonu, recimo iz usta

jednog slavom oven#anog crkvenog oca koji svoje hri%ane odvra%a od grubih naslada javnihigara a zato? "Ta zar nam vera ne nudi mnogo vie" kae on, de spectac. c. 29 ss.

"neto mnogo ja$e;zahvaljuju%i iskupljenju, na raspolaganju nam stoje sasvim druk#ijeradosti; umesto atleta, mi imamo svoje mu#enike; ho%emo li krv, imamo, eto, krv Hristovu...Ali ta nas tek o#ekuje na dan njegovog ponovnog dolaska, njegove pobede!" I onda nastavljadalje taj ushi%eni vizionar: "At enim supersunt alia spectacacula, ille ultimus et perpetuus

judicii dies, ille nationibus insperatus, ille derisus, cum tanta saeculi vetustas et tot ejusnativitates uno igne haurientur. Quae tunc spectaculi latitudo! Quid admirer! Quid rideam!Ubi gaudeam! Ubi exultem,spectans totet tantos reges, quiin coelum recepti nuntiabantur,cum ipso Jove et ipsis suis testibus in imis tenebris congemescentes! Item praesides"(namesnici po provincijama) "presecutores dominici nominis saevioribus quam ipsi flammissaevierunt insultantibus contra Christianos liquescentes! Quos praeterea sapientes illos

philosophos coram discipulis suis una conflagrantibus erubescentes, quibus nihil ad deum

pertinere suadebant, quibus animas aut nullas aut non in pristina copora redituras affirmabant!Etiam poAtDs non ad Rhadamanti nec ad Minois, sed ad inopinati Christi tribunal palpitantes!


17/67

Tunc magis tragoedi audiendi, magis scilicet vocales" (bolji pri glasu, jo lju%i drekavci) "insua propria calamitate; tunc histriones cognoscendi, solutiores multo per ignem; duncspectandus auriga in flammea rota totus rubens, tunc xystici contemplandi non in gymnasiis,sed in igne jaculati, nisi quod ne tunc quidem illos velim vivos, ut qui malimad eos potiusconspectum insatiabilemconferre, qui in dominum desaevierunt. 'Hic est ille, dicam, fabri aut

quaestuariae filius'" (sve ovo to dalje sledi, a naro#ito ovaj naziv za majku Isusovu, ukazujena to da Tertulijan u daljem tekstu ima u vidu Jevreje), "sabbati destructor, Samarites etdaemonium habens. Hic est, quem a Juda redemistis, hic est ille arundine et colaphisdiverberatus, sputamentis dedecoratus, felle et aceto potatus. Hic est, quem clam discentessubriputerunt, ut resurrexiesse dicatur vel hortulanus detraxit, ne lactucae suae frequentiacommeantium laederentur'. Ut talia spectes, ut talibus exultes,quis tibi praetor aut consul autquaestor aut sacerdos de sua liberalitate praestabit? Et tamen haec jam habemus quodammodo

per fidemspiritu imaginante repraesentata. Ceterum qualia illa sunt, quae nec oculus vidit necauris audivit nec in cor hominis ascenderunt?" (I. Cor. 2, 9) "Credo circo et utraque cavea"(prvi i #etvrti red ili, po drugima, komi#na i tragi#na pozornica) "et omni stadio gratiora."**

Per fidem:tako je napisano.

* Blaeni u carstvu nebeskom vide%e kazne osu'enih da bi im blaenstvo bilo milije.** "Ima, me'utim, i drugih prizora: onaj poslednji i kona#ni sudnji dan, onaj dan koji pagani ne o#ekuju, komese podsmevaju, dan kad %e ostareli svet i sve njegove tvorevine ognjem izgoreti. Kakav %e tek to biti prizor!)emu da se divim? )emu da se smejem? U $emu da uivam? Kako !u da likujem kad budem gledao tolike i takomo%ne kraljeve,za koje je objavljeno da su primljeni na nebo, kako zajedno sa samim Jupiterom i svimtobonjim o#evicima njihovog vaznesenja uzdiu u najdubljem podzemnom mraku! Kao i namesnike,progonioce imena gospodnjeg, kako nestaju u ognju e%em od onoga ojim su onibesneli nad nemo%nimhri%anima! Kad, isto tako, one pametne filozofe, koji su uveravali svoje u#enike da nita do boga ne dopire itvrdili im da su due ili nitavne ili da se ne vra%aju u svoja negdanja tela, budem gledao kako se stide pred timsvojim u#enicima i kako zajedno s njima gore u plamenu! Pa i pesnike kako drhte%i stupaju ne pred sudRadamanta i Minoja, nego pred sud Hrista koga nisu o#ekivali! Treba zatim bolje oslunuti tragede koji su,naravno, mnogo glasniji u svojoj nesre%i; pa obratiti panju na to kako vatra razvezuje i umekava glumce; papogledati voza#a sveg usijanog na plamenom to#ku; pa rva#e posute ne kao u borilitu [peskom], negoplamenom. Ali ne%emi ni biti do toga da njih gledam ive, radije %u svoj nezasitnipogled okrenuti onima koji subesneli protiv Gospoda. 'To je' re%n %u 'onaj sin drvodelje ili ta#nije bludnide, onaj skvrnilac sabata koji jeovladao Samari%anima i ne#astivim. To je onaj koga ste od Jude kupili, onaj koga ste trskovcem i amarimazlostavljali, pljuvanjem poniavaln, sir%etom i hu#i pojili. To je onaj koga su u#enici potajno odneli da bi potomrekli da je vaskrsao, ili da ga je vrtlar uklonio da mu gomile posetilaca ne bi salatu gazile'. Takve prizore dagleda, njima da se naslauje to ti svojom milo%u ne%e podariti nijedan pretor, ni konzul ni kvestor, nitirec paganski. A mi te stvari,posredstvom vere,ve%sada imamo na neki na#in pred svojim duhovnim o#ima.Kakvi %e biti tek oni prizori koje oko ne vide i uho ne #u, niti do uha #oveku dopree! (Kor. posl. prva 2,9).Verujem da su privla#niji i od cirkusa i od obe vrste pozorita, i od svakog trkalita."

16.

Da zaklju#imo. Obesuprotstavljenevrednosti "dobar i r'av", "dobar i zao" bile sustranu, hiljade godina dugu bitku na zemlji; i ma koliko druga vrednost ve%odavno bila u

prevazi, ipak jo ni sada nisu retka mesta gde se bitka i dalje vodi bez odluke. ak bi se moglore%i da je ona s vremenom postajala sve e%a i samim tim sve dublja, sve duhovnija: tako dadanas moda nema odsudnijeg obeleja "vie prirode",duhovnije prirode, koje bi biloizrazitije nego biti rascepljen u onom smislu i stvarno jo biti poprite onih suprotnosti.Simbol ove borbe ispisan slovima koja su kroz celu istoriju #ove#anstva sve do danas ostala#itljiva jeste "Rim protiv Judeje, Judeja protiv Rima": dosad nije bilo ve%eg doga'aja od te

borbe, od te dileme, od tenepomirljive suprotnosti. Rim je u Jevrejinu ose%ao neto kao samuprotivprirodu, tako re%i kao svoj antipodni monstrum; u Rimu se smatralo da je dokazana#injenica da Jevrejin "mrzi #itav ljudski rod": s pravom, ukoliko se imalo prava da se spas i

budu%nost ljudskog roda vezuju za bezuslovnu vladavinu aristokratskih vrednosti, rimskih


18/67

vrednosti. A ta su, nasuprot tome, ose%ali Jevreji prema Rimu? To se moe zaklju#iti pomnogim znacima; me'utim, dovoljno je samo prizvati u svest Jovanovu Apokalipsu, onajnajneobuzdaniji od svih napisanih izliva koji osveta ima na savesti. (Uostalom, ne treba

potcenjivati duboku doslednost hri%anskog instinkta kad je upravo ovu knjigu mrnje vezaoza ime apostola ljubavi, onog istog kome je pripisao ono zaljubljeni#ko-sanjarsko Jevan'elje:

ima u tome deo istine, ma koliko knjievnog krivotvorenja da je bilo potrebno za tu svrhu.)Rimljani su bili jaki i otmeni toliko da dosad na zemlji nikad nije bilo ja#ih i otmenijih, da seo ja#im i otmenijim nije #ak ni sanjalo; sve to nam je od njih ostalo, svaki natpis izazivadivljenje, pod pretpostavkom da se razumetatamo pie. Jevreji su, naprotiv, bili onajsveteni#ki narod osvetoljubivostiper excellence kome je bila svojstvena izuzetna narodsko-moralna genijalnost: treba samo srodno obdarene narode, recimo Kineze ili Nemce, uporeditis Jevrejima da bi se osetilo ta je prvog a ta petog ranga. Ko je od njih zasadpobedio,Rim iliJudeja? Ali nema tu nikakve sumnje: treba samo pogledati kome se danas kao ukupnosti svihvrednosti klanjaju u samom Rimu i ne samo u Rimu nego na polovini zemljine lopte,svuda gde je #ovek postao pitom ili ho%e da postane pitom trojici Jevreja, kao to se zna, i

jednoj Jevrejci(Isusu iz Nazareta, ribaru Petru, %ilimaru Pavlu i majci gore pomenutog Isusa,

zvanoj Marija). To je vrlo zna#ajno: Rim je nesumnjivo podlegao. Istina, u renesansi je dolodo blistavo-stranog ponovnog bu'enja klasi#nog ideala, otmenog vrednovanja svih stvari:sam Rim se ponaao kao probu'en iz obamrlosti pod pritiskom novog, nad njim izgra'enog

judaizovanog Rima koji je imao izgled ekumenske sinagoge i zvao se "crkva": ali ubrzo jeponovo trijumfovala Judeja zahvaljuju%i onom plebejskom (nema#kom i engleskom)osvetoljubivom pokretu koji se zove reformacija, s dodatkom onoga to je iz nje moralo

proiste%i, obnove crkve obnove i starog grobnog mira klasi#nog Rima. U jo izrazitijem idubljem smislu nego tada, Judeja je sa Francuskom revolucijom jo jednom dola do pobedenad klasi#nim idealom: poslednja politi#ka otmenost koja je postojala u Evropi, ona usedamnaestom i osamnaestomfrancuskomveku, izgubila je dah i propala je pod plebejskiminstinktima elje za osvetom nikad na zemlji nije bilo ve%eg likovanja i bu#nijegoduevljenja! Dodue, usred toga desilo se neto naj#udovinije, najneo#ekivanije:otelotvoreni u nevi'enom sjaju pojaviose pred o#ima i save%u #ove#anstva sam anti#ki ideal

i jo jednom je, ali ja#e, jednostavnije, ubedljivije nego ikad, nasuprot staroj lanojosvetoljubivoj paroli oprvenstvu ve!ine,nasuprot volji za sniavanjem, uniavanjem,izjedna#avanjem, potiskivanjem i srozavanjem #oveka, odjeknula strana i zanosna suprotna

parola oprvenstvu manjine!Kao poslednji putokaz za drugipravac pojavio se Napoleon, onajnajusamljeniji i najpoznije ro'en #ovek koji je ikad postojao, i u njemu otelotvoreni problemotmenog ideala po sebi neka se dobro razmisli kakavje to problem: Napoleon,ta sintezane$ovekai nat$oveka...

17.

Je li s tim svemu bio kraj? Da li je ona najve%a od svih suprotnosti ideala bila time zasva vremena stavljena ad acta?Ili je obra#un samo odgo'en, odgo'en na dugi rok?... Zar ne

bi moralo jednom u budu%nosti do%i do jo mnogo stranijeg, due pripremanograsplamsavanja starog poara? Jo vie: zar ne bi upravo totrebalo svom snagom eleti, #akhteti, #ak potpomo%i?... Ko na ovom mestu po#ne, sli#no mojim #itaocima, da razmilja, daljeda misli, taj %e teko s tim skoro izi%i nakraj dovoljan razlog za mene da to u#inim sam,

pod pretpostavkom da je ve%davno postalo dovoljno jasno ta ja ho!u,ta ho%u upravo sonom opasnom lozinkom koja je ispisana kao naslov moje poslednje knjige: "S one stranedobra i zla"...To nikako nezna#i "S one strane dobrog i r'avog".


19/67

Napomena.Koristim priliku kojumi prua ova rasprava da javno i formalno izrazim elju koju samdosad pominjao samo u slu#ajnim razgovorima s u#enim ljudima: naime, da neki filozofski fakultet raspie niznagradnih akademskih konkursa za unapre'enje moralno-istorijskihprou#avanja moda %e ova knjiga datisnaan podsticaj upravo u tom pravcu. S obzirom na takvu mogu%nost predloio bih slede%e pitanje: onozasluuje panju kako filologa i istori#ara tako i pravih profesionalnih filozofa.

"NA TA NAS UPU+UJE NAUKA O JEZIKU, NARO)ITO ETIMOLOKO ISTRAIVANjE, U POGLEDUISTORIJE RAZVOJA MORALNIH P0JMOVA?"

Na drugoj strani, svakako je isto toliko nuio da se za ove probleme (probleme vrednostidosadanjih ocecavrednosti) pridobiju fiziolozi i lekari: pri #emu se filozofima od struke moe prepustiti da i u ovompojedina#nom slu#aju budu zagovornici i posrednici poto je njima u celini uspelo da nekad tako krut, takonepoverljiv odnos izme'u filozofije, fiziologije i medicine pretvore u najprijateljskiju i najplodonosnijurazmenu. U stvari, svaku tablicu vrednosti, svako "ti treba..." za koje istorija ili etnoloko istraivanje zna, trebaosvetliti i protuma#iti najprefizioloki, usvakom slu#aju pre nego psiholoki; svemu je isto tako potrebna kritikaod strane medicinske nauke. Pitanje: koliko ova ili ona tablica vrednosti i ovaj ili onaj "moral" vredibi%epostavljeno iz raznih perspektiva; naro#ito se pitanje ,"vrednoza ta" ne moe dovoljno suptilno razloiti. Naprimer, neto to bi o#evidno imalo vrednost s obzirom na najve%u dugove#nost jedne rase (ili na uve%anje njene

mo%i prilago'avanja na odre'enu klimu, ili na odravanje najve%eg broja), nipoto ne bi imalo jednaku vrednostkad bi, recimo, bila re#o tome da se ostvari jedan ja#i tip. Dobrobit ve%ine i dobrobit manjine su opre#nastanovita o vrednosti: smatrati prvo ve%po sebivrednijim, to %emo prepustiti naivnosti engleskih biologa... Svenauke treba sada da pripremaju teren za budu%i zadatak filozofa: taj zadatak shva%en u smislu da filozof morareavatiproblem vrednosti,da on mora odrediti hijerarhiju vrednosti.

DRUGA RASPRAVA

"KRIVICA", "NEISTA SAVEST" I SLINO

1.

Odgajiti ivotinju kojasme obe!ati zar to nije upravo onaj paradoksalni zadatak kojije priroda postavila sebi u odnosu na #oveka? Zar to nije pravi problem #oveka?... Da je tajproblem u velikoj meri reen, mora utoliko #udnije izgledati onome ko u potpunosti ume daceni snagu koja deluje suprotno, snaguzaboravnosti.Zaboravnost nikako nije samo obi#na visinertiae,kako to veruju povrni ljudi; ona je, naprotiv, aktivna, u najstroem smislu pozitivnamo%ko#enja kojoj treba da zahvalimo da nam ono to smo samo mi doiveli, iskusili, usvojili,u fazi varenja (mogla bi se ona nazvati "oduevljavanje") stie do svesti isto tako malo kaoceo hiljadostruki proces u kome se zbiva nae telesno ishranjivanje, takozvano"utelovljavanje". Vrata i prozore svesti povremeno zatvarati; ostati neuznemiravan bukom i

borbom uslunih organa naeg donjeg sveta koji rade jedni za druge i jedni protiv drugih;malo mira, malo one tabula rasasvesti da bi se ponovo napravilo mesta za novo, pre svega zaotmenije funkcije i funkcionere, za vladanje, predvi'anje, predodre'ivanje (jer na organizam

je oligarhijski ure'en) to je korist od, kako rekoh, aktivne zaboravnosti, vratarke tako re%i,#uvarke duevnog reda, mira, lepog ponaanja: iz #ega se odmah moe videti kako bezzaboravnostine bi moglo biti nikakve sre%e,ni vedrine, ni nade, ni ponosa, pa nisadanjosti.ovek kod koga je ovaj aparat ote%en i prestane da radi moe se uporeditisa dispepti#arom (ine samo uporediti), on ni sa#im ne izlazi "nakraj"... I ba ova nuno zaboravna ivotinja kodkoje zaboravljanje predstavlja snagu, oblik krepkogzdravlja, obrazovao je u sebi i jednusuprotnu mo%, pam%enje, pomo%u koga se zaboravnost isklju#uje u izvesnim slu#ajevima

naime u slu#ajevima kad treba dati obe%anje: dakle, nije tosamo pasivno ne-mo%i-se-osloboditi jednom urezanog utiska, ne samo nesvarljivost jednom zadate re#i s kojom nemoe dase iza'e nakraj, nego aktivno ne-hteti-se-osloboditi, jedno istrajno, uporno htenje


20/67

onoga to se jednom htelo, jedno pravopam!enje volje:tako da se izme'u prvobitnog "jaho%u", "u#ini%u", i pravog rastere%enja volje, njenog $ina,moe bez dvoumljenja umetnutisvet novih, stranih stvari, okolnosti, #ak i voljnih akata, a da se ne prekine taj dugi lanac volje.A ta to sve pretpostavlja! Koliko je #ovek, da bi tako mogao unapred da raspolae

budu%no%u, morao najpre nau#iti da razlikuje nuno i slu#ajno doga'anje, da kauzalno misli,

da udaljeno vidi i pretpostavi kao prisutno, da sa sigurno%u odre'uje ta je cilj a ta sredstvoza postizanje toga cilja, i da uopte bude kadar da ra#una i prora#unava koliko je sam#ovek morao za to najpre postatiprora$unljiv, pravilan, nuan,pa i sebi samom za svojusopstvenu predstavu, da bi napokon mogao, kako to #ini onaj koji obe%ava, jam#itiza sebekaobudu%nost!

2.

Upravo to je duga povest o poreklu odgovornosti.Onaj zadatak odgajanja ivotinje kojasme obe%ati uklju#uje u sebe, kako smo to ve%shvatili, kao uslov i pripremu, blii zadatak dase najpre #ovek u$inido izvesnog stepena nunim, jednoli#nim, jednakim me'u jednakim,

pravilnimi,sledstveno, prora#unljivim. Ogroman rad na onome to sam nazvao "moralnostmorala" (uporediJutarnja rumen,str. 7, 13, 16) istinski rad #oveka na samom sebi u tokunajdueg razdoblja ljudskog roda, sav njegovpraistorijskirad ima u tome svoj smisao, svojeveliko opravdanje, ma koliko mu bili svojstveni okrutnost, tiranija, tupost i idiotizam: #ovek

je u#injen stvarno prora#unljivim pomo%u moralnosti morala i socijalne luda#ke koulje. Asad se postavimo na kraj tog dugotrajnog procesa, tamo gde drvo najzad donosi plod, gdedrutvo i njegova moralnost morala kona#no iznose na videlo ono $emusu bili samo sredstvo:kao najzreliji plod na njihovom drvetu na%i %emosuverenu jedinkukoja je samo sebi sli#na,koja se moralnosti morala ponovo oslobodila, autonomnu, nadmoralnu jedinku (jer"autonomna" i "moralna" se uzajamno isklju#uju), ukratko: #oveka sopstvene, nezavisne iistrajne volje kojasme obe!ati i u njemu gordu, u svim mii%ima iskri#avu svest o tometa

je tu na kraju ste#eno i u njemu otelovljeno, prava svest o mo%i i slobodi, ose%anje dovrenosti#oveka uopte. Taj oslobo'eni koji zaistasmeobe%ati, taj gospodarslobodnevolje, tajsuveren kako da ne zna kakvu on nadmo%u tome ima nad svakim ko ne sme obe%ati i zasebe samog ne sme jam#iti, koliko poverenja, koliko straha, koliko strahopotovanja on

pobu'uje on ih "zasluuje"sva tri i ukoliko je njemu s ovom vla%u nad sobom nunodata u ruke vlast nad okolnostima, prirodom i svim stvorenjima slabije i nepouzdanije volje?"Slobodan" #ovek, vlasnik istrajne i nesalomljive volje ima u svom posedu i svoje merilovrednosti:polaze%i od sebe i gledaju%i druge, on ih potuje ili prezire; i isto onako nuno kako

potuje sebi ravne, jake i pouzdane (one kojismejuobe%ati) dakle svakog ko kao suverenobe%ava teko, retko, sporo, ko tvrdi#i sa svojim poverenjem, ko odlikuje kad ukazuje

poverenje, ko svoju re#daje kao neto u ta se moe pouzdati jer je svestan da je dovoljno jakda je odri #ak i u nesre%i, #ak i "protiv sudbine" isto tako nuno %e imati spreman udaracnogom za vetropiraste slabi%e koji obe%avaju a ne smeju to, i spreman bi#za laova koji gazisvoju re#, i to ve%u trenutku kad je zaustio da je izgovori. Ponosito znanje o izuzetnoj

privilegiji odgovornosti,svest o ovoj retkoj slobodi, o ovoj mo%i nad sobom i sudbinomproela ga je do dna njegovog bi%a i postala mu instinkt, vladaju%i instinkt: kako %e ga onzvati, taj vladaju%i instinkt, ako smatra da mu je re#za to potrebna? Ali tu nema sumnje: ovajsuvereni #ovek zva%e ga svojomsave!u...

3.

Svojom save%u?... Unapred se moe pogoditi da pojam "savest", koji ovde sre%emo unjegovom najviem, gotovo za#u'uju%em vidu, ima za sobom ve%dugu istoriju i dug razvoj


21/67

svojih oblika. Smeti jam#iti za sebe, i to s ponosom, pa dakle smeti sebe i potvrditi to je,kako rekosmo, zreo plod, ali ipozanplod: koliko je taj plod morao opor i kiseo visiti nadrvetu! A jo mnogo due vreme nije bilo ni traga od takvog ploda niko ga ne bi smeoobe%ati ma koliko bilo izvesno da je na drvetu sve bilo pripremljeno i da je razvoj tekaoupravo prema njemu! "Kako nastaje pam%enje kod #oveka-ivotinje? Kako se tome delom

tupom, delom vetrenjastom razumu trenutka, toj otelovljenoj zaboravnosti, neto utiskuje takoda ostaje prisutno?" ... Ovaj prastari problem, kao to se moe misliti, nije reen ba nenimre#ima i sredstvima; moda #ak u celoj praistoriji #oveka nije nita stranije i jezovitije odnjegove mnemotehnike."Neto se utiskuje da bi ostalo u pam%enju: samo ono to ne prestajedapri$injava bolostaje u pam%enju!" to je jedan od osnovnih stavova iz najstarije (naalost i najdue) psihologije na zemlji. ak bi se moglo re%i da svuda gde na zemlji u ivotu#oveka i naroda jo ima sve#anosti, ozbiljnosti, tajne i tamnih boja, i dalje deluje neto oduasa s kojim se nekad svuda na zemlji obe%avalo, jam#ilo, zavetovalo: prolost, najdavnija,najdublja i najoporija prolost, zadahnjuje nas i navire u nama kad god bivamo "ozbiljni".

Nikad nije ilo bez krvi, mu#enja i rtava kad je #ovek smatrao za potrebno da obezbedi sebipam%enje; najjezivije rtve i zaloge (u koje spada i rtvovanje prvoro'en#adi), najodvratnija

saka%enja (na primer kastracija), najgrozniji obredni oblici svih verskih kultova (i sve religijesu u najdubljoj osnovi sistemi grozota) sve to ima svoje poreklo u onom instinktu koji je u

bolu naslutio najmo%nije sredstvo mnemonike. U izvesnom smislu, tu spada i celokupnaaskeza: nekoliko ideja treba da se u#ini neizbrisivim, sveprisutnim, nezaboravnim, "fiksnim"da bi se ceo nervni i intelektualni sistem hipnotisao pomo%u tih "fiksnih ideja" a asketski

postupci i oblici ivota su sredstva da se te ideje izvuku iz nadmetanja sa svim ostalimidejama, da se u#ine "nezaboravnim". Ukoliko je #ove#anstvo loije stajalo sa "pam%enjem",utoliko je uvek straniji izgded njegovih obi#aja; naro#ito otrina kaznenih zakona pokazujekoliko je muke bilo potrebno da bi se pobedila zaboravnost i da bi se nekoliko osnovnihzahteva drutvenog ivota zadralopred o$imaovih robova trenutnog afekta i poude. Mi

Nemci svakako ne smatramo sebe za naro#ito svirep i okrutan narod, jo manje za naro#itolakomislen narod koji ivi od danas do sutra; me'utim, treba samo pogledati nae starekaznene odredbe, pa da se vidi koliko je muke na ovoj zemlji potrebno da se odgaji jedan"narod mislilaca" (ho%u re%i: onajevropski narod u kome se i danas jo moe na%i maksimum

poverenja, ozbiljnosti, neukusa i objektivnosti, i koji s tim svojstvima ima pravo na to daodgaja svaku vrstu evropskih mandarina). Ti Nemci su stranim sredstvima stvorili svoje

pam%enje da bi ovladali svojim plebejskim osnovnim instinktima i njihovom sirovomnezgrapno%u: treba se samo setiti starih nema#kih kazni, na primer kamenovanja (ve%ustaroj sagi, na glavu krivca pada vodeni#ki kamen), mu#enja na to#ku (svojevrsnog

pronalaska i specijalnosti nema#kog genija u carstvu kazne!), nabijanja na kolac, gaenja ili#ere#enja konjima ("rastrzanja na#etvoro"), kuvanja zlo#inca u ulju ili vinu (jo u #etrnaestom

i petnaestom veku), omiljenog dranja koe ("rezanje kaieva"), isecanja mesa sa grudi; istotako da su prestupnici premazivani medom i na arkom suncu preputani muvama. Pomo%utakvih slika i postupaka, napokon se u pam%enje urezuje pet-est "ne%u" za koje se daloobe!anjeda bi se ivelo u preimu%stvima drutva: i zaista, pomo%u takvog pam%enja se#ovek kona#no "urazumio"! Ah, razum, ozbiljnost, vladanje afektima, sva ta mra#na stvarkoja zna#i razmiljanje, sva ta preimu%stva i ukrasi #oveka: kako je sve to skupo pla%eno!koliko je krvi i grozote u temeljima svih "dobrih stvari"!...

4.

A kako je ona druga "mra#na stvar", svest o krivici, cela "ne#ista savest" dola na svet?

Time se vra%amo naim genealozima morala. Jo jednom re#eno ili to jo uopte nisamrekao? oni ne vrede nita. Pet pedalja dugo sopstveno, samo "moderno" iskustvo; nikakvo


22/67

poznavanje, nikakva volja za poznavanjem prolosti; jo manje istorijskog instinkta, ovdeupravo neophodne "vidovitosti" pa ipak se baviti istorijom morala: razumljivo je da se tomora zavriti rezultatima koji nisu u najboljim odnosima s istinom. Da li su ovi dosadanjigenealozi morala makar i izdaleka naslutili neto o tome da na primer onaj osnovni moralni

pojam "krivica"(Schuld) vodi poreklo od vrlo materijalnog pojma "dug"(Schulden)? Ili da se

kazna kao odmazda razvila potpuno nezavisno od svake pretpostavke o slobodi ili neslobodivolje? i to do te mere da je, tavie, uvek neophodan najpre visokstupanj ulju'ivanja da biivotinja "#ovek" po#ela praviti one mnogo primitivnije razlike izme'u "namerno", "iznehata", "slu#ajno", "ura#unljivo" i njihovih suprotnosti i uzimati u obzir prilikomodmeravanja kazne. Ona sada tako obi#na i na izgled tako prirodna, tako nezaobilazna misaokoja je morala da poslui za objanjenje kako je uopte na zemlji nastalo ose%anje za pravdu,naime misao da "zlo#inac zasluuje kaznuzatoto je mogao i druk#ije postupiti", u stvari je

jedan veoma pozno postignut, #ak prefinjen oblik ljudskog rasu'ivanja i zaklju#ivanja; ko gapremeta na po#etak, grubo se ogreuje o psihologiju ljudi iz davnih vremena. U tokunajve%ih dela ljudske istorije nijese uopte kanjavalozatoto bi se prestupnik #inioodgovornim za svoje delo; dakle, nijese kanjavalo pod pretpostavkom da treba kazniti samo

krivca: naprotiv, kanjavalo se kao to jo i danas roditelji kanjavaju decu: iz gneva zbogpretrpljene tete koji se sru#uje na po#inioca ali taj gnev se obuzdava i preina#ava idejomda svaka teta ima u ne#emu svoj ekvivalent i da stvarno moe biti nakna'ena, makar i bolomteto#initelja. Otkud mo%ovoj prastaroj, duboko ukorenjenoj ideji koja se moda vie i nemoe iskoreniti, ideji o ekvivalentnosti tete i bola? Ja sam to ve%nagovestio: iz ugovornogodnosa izme'upoveriocai dunika,koji je star isto toliko koliko i pojam "pravnih subjekata"i sa svoje strane opet upu%uje na osnovne vidove kupovine, prodaje, razmene i trgovine.

5.

Predo#avanje ovih ugovornih odnosa svakako pobu'uje, kako se ve%unapred moeo#ekivati posle ovog to je napred re#eno, nemalo podozrenja i odbojnosti prema ljudima togdavnog vremena koji suih stvorili ili dopustili. Upravo tuse obe!ava;upravo tu je re#o tomeda se onome koji obe%avastvoripam%enje; osnovana je sumnja da %e upravo tu biti jedan odizvora strogosti, svireposti i mu#nosti. Da bi pobudio poverenje u svoje obe%anje da %e dugvratiti, da bi dao jemstvo za ozbiljnost i svetinju svoga obe%anja, da bi vra%anje duganametnuo sebi kao dunost, svojoj savesti kao obavezu, dunik posredstvom ugovora daje

poveriocu kao zalog, za slu#aj da ne plati, neto to on ina#e jo "poseduje", to je i ina#e jou njegovoj vlasti, na primer svoje telo, ili svoju enu, ili svoju slobodu, ili i sam svoj ivot (ili,

pod odre'enim religijskim pretpostavkama, #ak svoje blaenstvo, svoj duevni spas, najzad#ak i mir u grobu: tako u Egiptu, gde le dunika ni u grobu nije imao mira od poverioca a

ba kod Egip%ana je taj mir mnogo zna#io). Me'utim, poverilac je naro#ito telu dunikamogao nametnuti razne vrste ponienja i mu#enja, na primer odse%i od njega komad koji jeodgovarao veli#ini duga: i veoma rano i svuda ima u tom pogledu odre'enih procena,

ponekad do uasnih podrobnostizakonskihprocena o vrednosti pojedinih udova i delova tela.Po meni, to je ve%bio napredak, dokaz slobodnijeg, sra#unatijeg, vie rimskogpravnogshvatanja kad je u rimski zakonik dvanaest plo#a odredio da je svejedno da li su poverioci utakvom slu#aju odsekli mnogo ili malo, "si plus minusve secuerunt, ne fraude esto".*Pokuajmo da objasnimo logiku svega ovog poravnavanja: ona je prili#no #udna.Ekvivalentnost je postignuta time to se poveriocu umesto prednosti koja je u direktnomodnosu sa tetom (dakle, umesto poravnanja u novcu, zemlji, posedu bilo koje vrste) priznajekao naknada i poravnanje jedna vrstazadovoljstva zadovoljstva da svoju mo%moe bez

opasnosti iskaliti na nemo%niku, zadovoljstva "de faire le mal pour le plaisir de le faire" **uivanja u vrenju nasilja: uivanja koje se ceni utoliko vie ukoliko se poverilac na


23/67

drutvenoj lestvici nalazi dublje i nie, pa mu moe izgledati kao najsla'i zalogaj, #ak kaonagovetaj nekog vieg ranga. Posredstvom "kazne", poverilac u#estvuje upravu gospodaranad dunikom: najzad i on jednom dolazi do uzvienog ose%anja da sme prezirati i zlostavljatineko bi%e "ispod sebe" ili bar, ako je pravo kanjavanja i izvravanja kazne ve%prelo na"vlast", da vidikako se to bi%e prezire i zlostavlja. Poravnanje se, dakle, sastoji u upu%ivanju i

u pravu na svirepost.

* Ako su odsekli vie ili manje,neka to ne bude zlo#in.** Da #ini zlo iz zadovoljstva toga #ini.

6.

U tojsferi, u obligacionom pravu dakle, ima svoje poreklo moralni svet pojmova:"krivica", "savest", "dunost", "svetost obaveze" njegov po#etak je, kao i po#etak svegavelikog na zemlji, bio temeljito i dugo zalivan krvlju. I zar se ne bi smelo dodati da taj svetnikad vie nije sasvim izgubio izvestan miris krvi i mu#enja? (#ak ni kod starog Kanta:

kategori#ki imperativ odie svirepo%u...). Tu je prvi put ispleten i onaj jezivi idejni splet"krivica i patnja" koji je moda postao nerazmrsiv. Da se jo jednom upitamo: u kojoj merimoe patnja biti izravnanje za "dugovanje"? U onoj meri u kojoj nanoenjepatnje drugomzna#i izvor najve%e prijatnosti, u onoj meri u kojoj je ote%eni zamenio gubitak, ura#unavaju%ii nezadovoljstvo zbog gubitka, jednim izvanrednim protivuivanjem: nanoenjepatnje

pravasve$anost,neto to je, kako rekosmo, utoliko vie bilo na ceni ukoliko je vieodudaralo od ranga i drutvenog poloaja poverioca. To je samo naslu%ivanje, jer takvim

podzemnim stvarima je teko sagledati temelje, da i ne govorimo o tome da je to mu#no; a kotu nezgrapno upli%e i pojam "osvete", taj je sebi pogled vie zaklonio i zamra#io nego olakao(jer sama osveta nas vra%a na isti problem; "kako nanoenje patnje moe biti zadovoljenje?").ini mi se da se delikatnost, jo vie licemerstvo pitomih doma%ih ivotinja (ho%u re%i

modernih ljudi, to jest nas) opire jasnom sagledavanju do koje mere starijem #ove#anstvusvirepostpredstavlja veliku prazni#ku radost, ona je #ak sastavni deo gotovo svake njegoveradosti; na drugoj strani, kako se naivno, kako bezazleno ispoljava njegova potreba zasvirepo%u, kako je na#elno ba "nezainteresovana zlo%a" (ili Spinozinim re#imasympathiamalevolens) postavljana kao normalnosvojstvo #oveka, dakle kao neto #emu savest od svegsrca kae da!Malo otrije oko bi moda jo i sada moglo zapaziti dosta od ove najstarije inajdublje prazni#ke radosti #oveka; u svom spisu Sone strane dobra i zla,str. 117 i dalje (joranije uJutarnjoj rumeni,str. 17, 68, 102) ukazao sam opreznim prstom na sve ve%e

produhovljavanje i "obogotvoravanje" svireposti koja se provla#i kroz celu istoriju viekulture (i, u jednom zna#ajnom smislu, #ak #ini tu kulturu). U svakom slu#aju, to nije takodavno bilo kad se kneevske svadbe i narodna slavlja najve%eg stila nisu mogli zamisliti bez

pogubljenja, mu#enja ili moda i nekog su'enja jereticima, kao ni otmeno doma%instvo beznekog stvorenja na kome su se bez opasnosti mogli iivljavati sopstvena zlo%a i grubozadirkivanje (setimo se, recimo, Don-Kihota na dvoru vojvotkinje: celogDon-Kihotamidanas #itamo sa gorkim ukusom u ustima, gotovo s mukom, a time bismo njegovom tvorcu isavremenicima ovoga izgledali vrlo #udni, vrlo zagonetni oni su ga #itali s najmirnijomsave%u kao najvedriju me'u knjigama, gotovo umiru%i od smeha). Gledati kako drugi pati

prija, u#initi da drugi pati prija jo vie to je okrutna tvrdnja, ali staro mo%no, ljudsko,odvie ljudsko na#elo, koje bi, uostalom, moda ve%i majmuni potpisali: jer pri#a se da oniizmiljanjem bizarnih svireposti, ve%prili#no jasno nave%uju #oveka i da su, tako re%i,njegova "predigra". Bez svireposti nema sve#anosti: tome nas u#i najstarije, najdue razdoblje

u istoriji #oveka a i u kazni je tako mnogosve$anog!

7.


24/67

Ovim mislima, uzgred re#eno, nemam nameru da naim pesimistima navodim novuvodu na njihovu razdeenu i kripavu vodenicu dodijalosti ivota; naprotiv, izri#ito treba da se

potvrdi da je u ono vreme kad se #ovek jo nije stideo svoje surovosti, ivot na zemlji biovedriji nego sada kad ima pesimista. Zamra#ivanje neba je uvek raslo u srazmeri sa porastomstida #ovekapred $ovekom.Umoran, pesimisti#ki pogled, nepoverenje prema zagoneci ivota,

ledeno nega'enju na ivot nisu to znaci najgorihrazdoblja u istoriji ljudskog roda;nalrotiv, oni izlaze na videlo kao barske biljke, jer to i jesu, i tek onda kad se stvori bara kojojpripadaju mislim na bolesno razneavanje i umotavanje u moral posredstvom kojihivotinja "#ovek" napokon u#i da se stidi svih svojih instinkata. Na putu ka "an'elu" (da neupotrebimo ovde neku teu re#), #ovek je stekao onaj pokvaren eludac i onaj obloen jezikzbog kojih su mu ne samo radost i nevinost ivotinje postali odvratni nego mu je i sam ivot

postav bljutav: tako da ponekad sam pred sobom stoji zapuenog nosa i sa papomIno%entijem III s gnuanjem pravi katalog svojih neda%a ("ne#isto ro'enje, odvratan na#inhranjenja u maj#inoj utrobi, r'av materijal iz koga se #ovek razvija, grozan smrad, izlu#ivanje

pljuva#ke, mokra%e i izmeta"). Sada kad se me'u argumentimaprotiv ivota uvek kao prvanavodi patnja, kao njegov najgori upitnik, nije naodmet setiti se vremena kad se druk#ije

mislilo, jer se bez nanoenjapatnje drugome nije prosto dalo iveti i ono se smatralo za draprvoga reda, za najzavodljiviji mamac za ivot. Moda se u ono vreme nenima za utehure#eno bol jo nije tako teko podnosio kao danas; u najmanju ruku, to bi mogao da mislilekar koji je le#io crnce (ako njih uzmemo kao predstavnike praistorijskog #oveka) od tekihunutranjih zapaljenja koja i telesno najbolje gra'enog Evropljanina dovode gotovo doo#ajanja; kod crnaca, ona to ne#ine. (Izgleda da kriva ljudske osetljivosti za bol, u stvariznatno i naglo pada #im ostavimo za sobom gornjih deset hiljada ili deset miliona visokekulture; a to se mene ti#e, ne sumnjam da su ukupni bolovi svih ivotinja koje su dosad usvrhu nau#nih saznanja ispitivane noem, upore'eni s jednom mu#nom no%i jedne jedinehisteri#ne obrazovane ene, prosto zanemarljivi.) Moda bi se #ak moglo pretpostaviti da niono uivanje u surovosti zapravo nije moralo izumreti: bilo mu jesamo potrebno da usrazmeri u kojoj je bol danas otriji postane malo sublimnije i suptilnije, moralo je naime

pre%i u neto uobraeno i duevno i pojaviti se pod samim bezazlenim nazivima da se nepobudi sumnja ni najnenije hipokritske savesti ("tragi#ko saaljenje" jejedan od tih naziva;drugi je "les nostalgies de la croix"* ).Negodovanje protiv patnje ne pobu'uje zapravo patnjasama po sebi, ve%besmislenost patnje: me'utim, ni za hri%anina koji je uneo u patnju celu

jednu tajnovitu maineriju spasa, ni za naivnog #oveka drevnih vremena koji je svu p

Documents

Niče. Geneaologija Morala