NEBESKE TAJNE tom VII

Emanuel Svedenborg

Prevod

Risto Rundo

NEBESKE TAJNE

Koje su sadržane u

I Svetom Pismu ili Reči Gospodovoj

Ovde otkrivene, iz Knjige Postanja

Zajedno sa divotnim stvarima u Svetu Duhova

I u Nebu Anđela

Napisao Emanuel Swedenborg u dvanaest tomova, TOM VII. (br. 4954 do 5727)

KNJIGA POSTANKA

POGLAVLJE TRIDESET I DEVETO

4954. U uvodnim primedbama u prethodnom poglavlju, objašnjene su

Gospodove reči kod Mateje XXV. stihovi 31 do 33, o Sudu nad dobrima i zlima (vidi

br. 4807 do 4810). Sada reba objasniti sledeće reči, naime: Tada će reći car onim

što mu stoje s desne strane: hodite blagosloveni oca mojega; primite carstvo koje

vam je pripravljeno od postanka svijeta. Jer ogladnjeh i daste mi da jedem;

ožednjeh i napojiste me; gost bijah i primiste me. Go bijah, i odenuste me;

bolestan bijah i obiđoste me; u tamnici bijah, i dođoste k meni.

4955. Šta je sadržano u ovim rečima, biće otkriveno u onome što sledi. Neka se na

prvome mestu zna, da su dela ovde nabrojana, dela ljubavi prema bližnjemu,

njihovim redom. Ovo može da zna samo onaj ko je upoznat s unutrašnjim smislom

Reči, to jest, onaj ko zna šta je označeno sa dati gladnome da jede, žednome da

pije, primiti tuđinca, obući nagoga, posetiti bolesnoga, i doći k onome ko je u

tamnici. Onaj ko o ovome misli samo prema smislu slova, taj misli da se ovde radi

o dobrim delima u spoljašnjoj formi, i da nema ništa tajanstveno preko ovoga; no

postoji nešto tajanstveno u svakom od ovih (dela), a što je Božansko jer je od

Gospoda. Samo što se ta tajna danas ne razume, jer u naše dane ne zna se za

nauke (doktrine) o ljubavi ka bližnjemu; jer otkako su ljudi odvojili ljubav ka

bližnjemu od vere, ovi su nauci (doktrine) nestali, a umesto njih izmišljeni su i

prihvaćeni nauci (doktrine) koji ne uče šta je ljubav ka bližnjemu i šta je bližnji.

Nauci koji su postojali kod drevnih, učili su vrstama i podvrstama ljubavi ka

bližnjemu, kao i o tome ko je bližnji kome treba činiti dela ljubavi, i kako se jedan

bližnji razlikuje od drugoga, pa stoga i kako se vrši delo ljubavi u zavisnosti od

razlike između osoba. Oni su grupisali bližnje u klase (vrste), neka nazivajući

siromasima, neke potrebitim, neke bolesnim; neke opet, slepima, hromima,

došljacima, nagima, siročadima, i udovicama; neke opet, gladnima, žednima,

strancima, bolesnima, utamničenima, i tako dalje; tako su znali svoje dužnosti

prema svakme od njih. Ali, kao što je rečeno, njihovi nauci su se izgubili, a s njima i

razumevanje Reči, tako da danas niko ne zna na šta se misli pod siromahom,

udovicom, i siročetom u Reči, osim oni koji su tako nazvani; isto se odnosi i na

gladne, žedne i došljake, nage, bolesne, i one koji su u tamnici; dok je u stvari

njima opisana ljubav ka bližnjemu u njenoj suštini, kao i to kako se izvršavaju dela

ljubavi ka bližnjemu u životu.

4956. Suština ljubavi ka bližnjemu je osećanje dobra i istine, i priznanje da je

(čovekovo) ja (proprium) zlo i laž; bližnji, to je samo dobro i istina, a biti u ljubavi

ka bližnjemu, to je osećati dobro i istinu. Suprotno ljubavi ka bližnjemu je zlo i laž

(obmana), od kojih beže oni koji u sebi imaju ljubavi ka bližnjemu. Stoga na onoga

ko je u ljubavi ka bližnjemu, na njega utiču dobro i istina, jer su ove od Gospoda,

pa stoga oni na koje utiče dobro i istina, ti beže od zla i laži (obmane) pošto ovi

potiču od sebe (od ja, ili od propriuma); kada ovako postupa, on (čovek) je u

poniznosti (on je ponizan) zbog samo-priznanja, a kada je u poniznosti, on prima

dobro i istinu od Gospoda. Ovo su osobitosti ljubavi ka bližnjemu o kojiima se

govori u unutrašnjem smislu ovih Gospodovih reči: Bijah gladan, i nahraniste Me; i

žedan, te Me napojiste; i došljak, pa Me primiste, nag, pa Me obukoste; bolesten,

pa Me obiđoste; u tamnici, pa dođoste k Meni. Ovakvo je značenje o kojemu

govori unutrašnji smisao ovih reči, a o tome se može znati samo iz unutrašnjeg

smisla. Drevni, koji su posedovali nauke (doktrine) o ljubavi ka bližnjemu, ovo su

znali; ali u naše vreme ovo izgleda vrlo daleko, tako da će svako biti iznenađen kad

čuje šta je ovde sadržano. Međutim, anđeli koji su kod čoveka, oni razumeju ovo,

jer pod gladnima oni misle na one koji osećaju potrebu za dobrom; pod žedinima,

oni razumeju one kojiu imaju želju za istinom, pod došljacima, one koji žele da

budu poučeni; pod nagima one koji priznaju da u njima nema dobra i istine, pod

bolesnima, one koji priznaju da, po sebi, u njima nema ni dobra ni istine; pod

onima u tamnici, one koji priznaju da u njima postoje samo obmane; ako se sve

ovo sakupi u jedan smisao, označeno je ono što je gore navedeno.

4957. Iz svega ovoga očito je da postoje Božanske stvari u svemu što je Gospod

rekao, iako onima koji su okrenuti ka svetu i telu, Njegove reči izgledaju kao reči

koje može izgovoriti svaki drugi čovek. Štaviše, oni koji su okrenuti ka telu

(telesni), reći će da za ove i ostale Gospodove reči, da u njima nema gipkosti i

lepote kao u rečima onih koji u naše vreme besede učeno i govornički doterano;

dok su besede ovih slične korama i tricama (mekinjama) u upoređenju sa

semenom.

4958. Biti gladan je želeti dobro iz osećanja, jer je hleb u unutrašnjem smislu

dobro ljubavi i ljubav ka bližnjemu, a hrana je dobro u opšte (br. 2165, 2177,

3478, 4211, 4217, 4735). Biti žedan je želeti istinu iz osećanja (prema istini), jer

vino kao i voda označavaju istinu vere (za vino, vidi br. 1071, 1798; a za vodu, br.

2702). da je došljak onaj koji želi da bude poučen, isto se tako može videti gore

(br. 1463, 4444). Da nag označava onoga koji priznaje da da u njemu samom

nema ništa osim zla, a bolestan, one koji priznaju da su u zlu, dok su utamničeni

oni koji priznaju da su u obmani, što je jasno iz mnogih odlomaka u Reči gde se oni

pominju.

4959. Razlog što Gospod kaže ovo za Sebe je u tome, što je On u onima koji su

ovakvi po karakteru, pa stoga On kaže: Zaista vam kažem, kad učiniste jednome

od ove Moje najmanje braće, učiniste Meni (stihovi 40, 45).

496O. U unutrašnjem smislu govori se o Gospodu, kako je Svog unutrašnjeg

čoveka učinio Božanskim. Jakov je spoljašnji čovek, o kome se govorilo u

prethodnim poglavljima; Josip je unutrašnji čovek, o kome se govori u ovom i u

sledećim poglavljima.

4961. Pošto je ovo učinjeno po Božanskom redu, ovde se opisuje taj red; a

/opisuje se/ i iskušenje, koje je sredstvo povezivanja

POGLAVLJE XXXIX.

1. A Josipa odvedoše u Egipat; i Potifar, dvorjanin Faraonov, zapovjednik

stražarski, čovjek Egipćanin, kupi ga od Izmailaca, koji ga odvedoše onamo.

2. I Jehova bješe s Josipom, te bi srećan, i življaše u kući gospodara svojega

Egipćanina.

3. I gospodar njegov vidje da je Jehova s njim, i da sve što radi Jehova vodi u

napredak u ruci njegovoj.

4. I Josip steče mioist u njega, i dvoraše ga; a najposlije postavi ga nad cijelim

domom svojim, i što god imače dade njemu u ruke.

5. A kad ga postavi nad domom svojim, i nad svim što imade, tada Jehova

blagoslovi dom toga Egipćanina radi Josipa; i blagoslov Jehovin bješe na svemu što

imaše u kući i u polju.

6. I ostavi u Josipovim rukama sve što imaše, i ne razbiraše ni za što osim jela koja

jeđaše. A Josip bješe lijepa stasa i lijepa lica.

7. I dogodi se poslije da se žena gospodara njegova zagleda u Josipa, i reče: lezi sa

mnom.

8. A on ne htje, nego reče ženi gospodara svojega: eto gospodar moj ne razbira ni

za što što je u kući, nego što god ima dade meni u ruke.

9. Ni sam nije veći od mene u ovoj kući, i ništa ne krije od mene osim tebe, jer si

mu žena; pa kako bih ja učinio tako grdno zlo i Bogu zgriješio?

10. I ona tako govoraše riječi svaki dan, ali je ne posluša da legne s njom ni da se

bavi kod nje.

11. Jedan dan kada dođe Josip u kuću da radi svoj posao, a ne bješe nikoga od

domašnjih u kući,

12. Ona ga uhvati za haljinu govoreći: lezi sa mnom. Ali on ostavi joj u rukama

haljinu pobježe i otide.

13 A kad ona vidje gdje joj ostavi u rukama haljinu svoju i pobježe,

14. Viknu čeljad svoju, i reče im govoreći: doveo nam je čovjeka Jevrejina da nas

sramoti; dođe k meni da legne sa mnom, a ja povikah iza glasa;

15. A on kad ču gdje vičem, ostavi haljinu svoju kod mene i pobježe i otide.

16. I ona ostavi haljinu njegovu kod sebe dok mu gospodar dođe kući.

17. A tada mu reče ovako govoreći: sluga Jevrejin, kojega si nam doveo, dođe k

meni da me osramoti;

18. A ja povikah iza glasa, te on ostavi haljinu svoju pobježe.

19. A kad gospodar njegov ču riječi žene svoje gdje mu reče: to mi je učinio sluga

tvoj, razgnjevi se vrlo.

20. I gospodar njegov uhvati ga, i baci ga u tamnicu, gdje ležahu sužnji carski; i bi

ondje u tamnici.

21. Ali Jehova bješe s Josipom i raširi milost svoju nad njim, i učini te omilje

tamničaru.

22. I povjeri tamnočar Josipu sve sužnje u tamnici, i što god je trebalo ondje činiti,

on uređivaše.

23. I tamničar ne nadgledaše ništa što bješe u Josipovoj ruci, jer Jehova bješe s

njim; i što god činjaše, Jehova vođaše u napredak.

SADRŽAJ.

UNUTRAŠNJI SMISAO.

4962. Stih 1. A Josipa odvedoše u Egipat; i Putifar dvorjanin Faraonov, zapovjednik

stražarski, čovjek Egipćanin, kupi ga od Izmailaca, koji ga odvedoše onamo. A

Josipa, označava Nebesko od Duhovnog od Racionalnog; odvedoše u Egipat,

označava da su (otišli) ka rečima-znanjima (scientifica) crkve; a Putifar,

zapovjednik stražarski, kupi ga, označava da je to bilo među unutarnjim stvarima

znanja-reči; zapovjednik stražarski, označava one (stvari) koje su suštinske kod

tumačenja; čovjek Egipćanin, označava prirodnu istinu; kupi ga od (iz ruku)

Izmailaca, označava da je to dolazilo od prostog dobra; koji ga odvedoše onamo,

označava spuštanje s toga dobra ka spoljašnjim znanjima.

4963. A Josipa. Ovo označava Nebesko od Duhovnog od Racionalnog, što je očito

iz reprezentacije Josipa, naime, nebeskog duhovnog čoveka koji pripada

Racionalnom (br. 4286); ovde zato što je subjekt Gospod, pa Josip predstavlja

Gospodovog unutrašnjeg čoveka. Svako ko je rođen kao čovek, ima i spoljašnje i

unutrašnje; njegovo je Spoljašnje vidljivo, a to je ono preko kojega se udružuje s

ljudima, i koje vrši ono što je pripada prirodnome svetu; dok Unutrašnje nije

vidljivo, te preko kojega saobraća s duhovima i s anđelima, i vrši ono što se odnosi

na duhovni svet. (prim. prev. Ono što autor naziva znanjima-rečima (scientifica),

on to definiše u ovome tomu (br. 5212) kao najniže istine, koje se nazivaju

scientifica jer su one u čovekovoj prirodnoj ili spoljašnjoj memoriji. U celolm

prevodu, mi to prevodimo kao reči-znanja). Razlog da svaki čovek ima jedno

Unutrašnje i jedno Spoljašnje, ili unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, je to da bi

preko toga bio povezan i sa nebom i sa svetom; jer nebo utiče preko unutrašnjeg

čoveka u spoljašnjeg, i preko njega on (unutrašnji čovek) opaža ono što je u svetu;

a prirodni čovek koji je u svetu, preko toga opaža ono što je u nebu. A čovek je

radi toga i stvoren. 2. U pogledu Njegovog Ljudskog, i Gospod je imao i Spoljašnje i

Unutrašnje, jer je blagoizvoleo da se rodi kao i drugi ljudi. Spoljašnje (to jest,

Njegov spoljašnji čovek) bio je predstavljen Jakovom, a kasnije Izrailjem; dok je

Njegov unutrašnji čovek bio predstavljen Josipom. Ovaj unutrašnji čovek je ono

što se naziva Nebeskim Duhovnim od Racionalnog; ili što je isto, naziva se

Gospodovim unutrašnjim, koje je bilo ljudsko, a bilo je Nebesko Duhovno od

Racionalnog. O ovome kao i o proslavljenju (glorifikaciji) ovoga, govori se u

unutrašnjem smislu ovoga i sledećih poglavlja gde god se pominje Josip. A šta je

Nebesko od Duhovnog od Racionalnog, bilo je gore objašnjeno (br. 4287, 4585,

4592, 4594), naime, da je to iznad Nebeskog od Duhovnolg od Prirodnog, koje je

predstavljeno Izrailjem. (prim. prev. Ovo je objašnjenje teško razumeti bez

poznavanje prirode i razlika između tri bitna carstva u kojima živi i čovek, kao i duh

i anđeo, gde je nebesko carstvo carstvo ljubavi prema Gospodu, a Duhovno je

carstvo ljubavi prema bližnjemu, dok je Prirodno carstvo ljubavi prema svetu koji

osećamo zemaljskim čulima. Racionalno je granica između ovih carstava, koje

može da bude i prirodno, i duhovno, i nebesko. Kod Gospoda je sve postalo

Božansko, ako to već i nije blo kod rođenja, što se vidi po tome da je i Njegovo

zemaljsko telo postalo Božansko, i kao takvo osigurava za uvek mogućnost čoveku

da postane duhovan i nebeski čovek, to jest, na unutrašnji način, dobar duh i

anđeo još dok je u zemaljskom životu). 3. Gospod je doista bio rođen kao drugi

ljudi, ali je poznato da čovek povlači ono što ima i od oca i od majke, i da povlači

ono što je najdublje od oca, a ono što je spoljašnje (to jest, ono u što se oblači

njegovo najdublje) od majke; i ono što povlači od oca kao i ono od majke, uprljano

je naslednim zlom. Ali s Gospodom nije bilo tako: ono što je primio od majke, bilo

je je nasledno kao i kod drugih ljudi, ali ono što je dobio od Oca, bilo je Jehova, i to

je bilo Božansko. Iz toga razloga, Gospodov unutrašnji čovek nije bio kao kod

svakog drugog čoveka; jer je Njegovo najdublje bilo Jehova. To je stoga ono što se

naziva posrednim a što je Nebesko od Duhovnog od Racionalnog. Ali o ovome će

biti reči, po Gospodovoj Božanskoj milosti, na sledećim stranicama.

4964. (Josipa) odvedoše u Egipat. Ovo označava reči-znanja (spoljašnja znanja)

koja pripadaju crkvi, što se vidi iz značenja Egipta, što su spoljašnja znanja, to jest,

spoljašnja znanja u opšte (br. 1164, 1165, 1186, 1462); ali priroda toga znanja ,

koje se posebno naziva Egiptom, još nije bila objašnjena. U Drevnoj Crkvi postojali

su nauci (doktrine) i reči-znanja. Nauci su govorili o ljubavi ka Gospodu i o ljubavi

ka bližnjemu; ali reči-znanja (spoljašnje znanja) su govorila o korespondenciji

(saobraznosti) između prirodnog sveta sa duhovnim svetom, kao i o

reprezentacijama duhovnih i nebeskih stvari u prirodnim i zemaljskim stvarima.

Takvo je bilo znanje onih u Drevnoj Crkvi. 2. Egipat je bio jedna od onih zemalja i

carstava u kojima je postojala Drevna Crkva (br. 1238, 2385); a u Egiptu su

postajala reči-znanja (spoljašnja znanja) koja su prenošena na potomstvo, gde se

takvo znanje u opštem smislu nazivalo Egiptom; i to je razloga da se Egipat tako

često pominje u proročkoj Reči, gde se njim posebno označava znanje. Egipatska

magija je potekla otuda; jer su oni bili upoznati sa korespondencijama prirodnog s

duhovnim svetom, a kasnije, kada je crkva među njima došla svome kraju, ove su

korespondencije bile zloupotrebljene i preokrenute u magiju. A to je sve bilo tako

jer su imali takva znanja (preko kojih su se učiile korespondincije i reprezentacije i

značenja), i pošto je to znanje bilo od koristi za crkvene nauke (doktrine), a

posebno su bile korisne kako bi se preko njih razumele stvari koje se pominju u

Reči (da je Drevna Crkva imala Reč kako proročku tako i istorijsku, sličnu sadašnjoj

Reči, ali isto tako i različitu, može se videti u br. 2686); stoga se sa bio je odveden

u Egipat označava da je bio uveden u znanja-reči (spoljašnja znanja) koja su

pripadala crkvi. 3. Pošto je Gospod bio predstavljen Josipom, tvrdnja da je on bio

odveden u Egipat, označava da je Gospod proslavio Svog unutrašnjeg čoveka, to

jest, da Ga je učinio Božanskim, te da je stoga trebao prvo da usvoji spoljašnja

znanja crkve, i da počev od toga napreduje u onome što je sve više unutrašnje, te

da na kraju stigne do onoga što je Božasko. Jer On je blagoizvoleo da proslavi

Sebe, to jest, da se učini Božanskim, istim redom kojim On preporađa čoveka, to

jest, onako kako ga čini duhovnim (br. 3138, 3212, 3296, 3490, 4402), naime, da

ga vodi od spoljašnjih znanja (znanja-reči), koja su stvari spoljašnjih znanja i istina

vere, postepeno ka unutrašnjim stvarima, koje se odnose na ljubav ka bližnjemu i

na ljubav ka Njemu. Iz ovoga svega može se videti šta je označeno rečima kod

Osije: Kad Izrailj bješe dijete, ljubih ga, i pozvah ga, i iz Egipta dozvah sina svojega

(XI.1). Da ove reči govore o Gospodu, može se videti kod Mateje II.15.

4965. A Putifar, zapovjednik stražarski, kupi ga. Ovo označava da je ovo bilo među

unutarnjim stvarima znanja-reči, što je očito iz značenja Faraonovog dvorjanina,

naime, da su to unutarnje stvari spoljašnjih znanja (reči-znanja) (br.4789); njegovo

kupovanje označava da je on ove stvari sebi pripisivao (br. 4397, 4487). Unutarnje

stvari spoljašnjih znanja su one stvari koje se približavaju duhovnim stvarima, i

koje su primene spoljašnjih znanja na nebeske stvari; jer je to ono što vidi

unutrašnji čovek, dok spoljašnji vidi samo spoljašnja znanja u njihovoj vanjskoj

formi.

4966. Zapovjednik stražarski. Ovo označava ono što je suštinsko kod tumačenja, a

što se vidi iz značenja zapovjednika stražarskog, naime, da su to stvari suštinske

pri tumačenju (br. 4790); stvari suštinske za tumačenje su pre svega one koje

služe za tumačenje Reči, a to znači za razumevanje doktrinarnih stvari ljubavi ka

Bogu i ljubavi ka bližnjemu, koje pripadaju Reči. Neka se zna da su spoljašnja

znanja kod Drevnih bila sasvim različita od onih u naše vreme. Kao što je pre

rečeno, spoljašnja znanja kod Drevnih razmatrala su korespondenciju stvari u

prirodnom svetu sa stvarima u duhovnom svetu. Znanja koja se danas nazivaju

filosofskim, kao ona koja dolaze od Aristotela i drugih kao što je on, njima su bila

nepoznata. To se vidi iz knjiga drevnih ljudi, od kojih je većina napisana jezikom

koji se označavao, predstavljao i bio saobrazan unutarnjim stvarima, kao što se

vidi u sledećim primerima, da ne pominjemo ostale. 2. Za Helikon su govorili da je

na vrhu planine, i da se njime označava nebo; Parnasu su dodelili mesto ispod

jednog brega, čime su označili spoljašnja znanja, gde su govorili da postoji krilati

konj, nazvan Pegazus, a koji je otvorio studenac svojom potkovom (kopitom);

znanja (nauke) su nazvana devicama, i tako dalje. Jer su znali iz korespondencija i

reprezentativa da planina označava nebo; za breg, koji je bio niže, da je to ono što

je kod čoveka; za konja, da je to razumevanje; za krila, uz pomoć kojih su leteli, da

su to duhovne stvari; za potkove (kopita), da je to prirodni um; za studenac, da je

to inteligencija; za tri device, koje su nazivali Gracijama, da su to osećanja za

dobro; a za tri device koje su zvali Muzama, da su to osećanaj za istinu. Tako isto,

suncu su pripisivali konje, čiju su hranu nazivali ambrozijom, a čije su piće nazivali

nektarom; jer su znali da sunce označava nebesku ljubav, konji intelektualne stvari

iz te ljubavi; i da hrana označava nebeske stvari, a piće duhovne stvari. 3. Od

drevnih je preživeo običaj za careve da prilikom krunisanja sede na srebrnm

tronu, da se zaogrću skrletnim ogrtačem, da se pomazuju uljem, da nose krunu na

glavi, da drže žezlo, mač i ključeve u rukama, da jašu u carskoj svečanosti na

belom konju čije su potkove od srebra, da ga poslužuju kod stola kneževi carstva, i

tako dalje; jer su znali da car predstavlja Božansku istinu od Božanskog dobra, a

otuda su znali i za značenje srebrnog trona (prestola), grimiznog ogrtača,

pomazivanja uljem, krune, žezla, mača, i ključeva, beloga konja čija su kopita

iskovana od srebra, i da cara poslužuju knezovi. Ko danas zna ova značenja, i gde

su znanja koja to uče? Ljudi ove stvari nazivaju emblemima (znakovima), ne

znajući ništa o njihovim korespondencijama i reprezentaciji. Sve ovo pokazuje

prirodu znanja drevnih (ljudi), i kako su preko njih bili upoznati sa duhovnim i

nebeskim stvarima za koje se danas jedva zna i da postoje. 4. Znanja koja su

sledila ovim znanjima drevnih, a koja su zapravo nazvana filosofskim, odvraćaju

um od znanja o ovakvim stvarima, jer se ona mogu koristiti i da se potvrde

obmane; pored toga, kada se istine potvrđuju ovakvim znanjima, one bacaju um u

tamu, jer se one sastoje uglavnom od samih fraza iz kojih se izvače zaključci, koje

malo njih razumeju, a o kojima se ni ovaj mali broj ne slaže. Iz ovoga se vidi koliko

se čovečanstvo udaljilo od učenja drevnih, čije je znanje vodilo mudrosti.

Neznabošci su primili ova znanja od Drevne Crkve, čije se bogoštovanje sastojalo u

reprezentativima i značenjima, i kod kojih je unutrašnje bilo predstavljeno i

označeno. Ovo su znanja koja su se u istinskom smislu nazivala Egiptom.

4967. Čovjek Egipćanin. Ovo označava prirodnu istinu, što se vidi iz značenja

Egipta, naime, znači spoljašnje znanje u opšte (br. 4964, 4966); a pošto je Egipat

spoljašnje znanje (znanje-reči), to je on i Prirodno; jer svako spoljašnje znanje je

isto tako i Prirodno; jer je svako spoljašnje znanje u čoveku prirodno, jer je ono u

prirodnom čoveku, čak i znanje o nebeskim i duhovnim stvarima. Razlog za ovo je

to, što čovek vidi ovo znanje u Prirodnom, i od njega; a ono što ne vidi tako, on to

ni ne razume. Ali preporođeni čovek, koji se naziva duhovnim, i nepreporođeni

čovek, koji se naziva prirodnim, vide ovo znanje na različite načine; kod prvih, ovo

je znanje obasjano svetlošću neba, a kod drugih, ono nije, nego je je obasjano

svetlošću koja utiče (prolazi ) kroz duhove koji su u obmani i u zlu; ova je svetlost

doista iz neba, ali kod njih je ona skoro neprovidna, to jest, kao da je svetlost

večeri ili noći; jer ovakvi duhovi, a otuda i takvi ljudi, vide kao sove – jasno noću a

a zatamnjeno danju, to jest, oni vide obmanu jasno a istinu nejasno; otuda vide

jasno stvari sveta, a nejasno, a ponekad i nikako, stvari neba. Otuda je jasno da je

pravo spoljašnje znanje prirodna istina; jer svo ovakvo znanje, označeno Egiptom

u dobrom smislu, je prirodna istina.

4968. Od (ruku) Izmaelićana. Ovo označava da je to dolazilo od prostoga dobra,

što se vidi iz reprezentacje Izmaelićana, to jest, onih koji su u prostom dobru (br.

3264, 4747), ovde stoga onih koji su u prirodnoj istini koja dolazi od prostoga

dobra. U poglavlju XXXVII, stih 36, kaže se da su Medijanci prodali Josipa u Egiptu

Putifaru, Faraonovom dvorjaninu, zapovjedniku stražarskom; dok se ovde kaže da

je bio kupljen iz ruku Izmaelićana, koji su ga tamo doveli. Ovaj se izraz ovde koristi

radi unutrašnjeg smisla; jer se u prvom slučaju radi o otuđivanju Božanske istine, a

što se dešava kroz one koji su u prostom dobru, a oni koji su u prostom dobru,

predstavljeni su Medijancima (br. 4788); dok je ovde predmet o kome se govori

sticanje spoljašnjih znanja, i prirodne istine od prirodnog dobra; otuda se pominju

Izmaelićani, jer i ovi predstavljaju one koji su u prostom dobru. Otuda je jasno da

se ove reči koriste radi unutrašnjeg smisla. A nema ni protivurečja u istorijskoj

priči; jer se za Medijance kaže da su oni izvukli Josipa iz jame, i da su ga posle

predali Izmaelićanima, koji su ga odveli u Egipat; na taj nači, Medijanićani su ga

predali Izmaelićanima koji su išli u Egipat, a koji su ga prodali u Egiptu.

4969. Koji ga dovedoše tamo. Ovo označava spuštanje s prostoga dobra u

spoljašnja znanja, kao što se vidi iz reprezentacije Izmaelićana, koji su ga ovde

doveli, naime, iz reprezentacije onih koji koji su u prostome dobru (br. 4968); i iz

značenja Egipta, koji je ovde označen sa tamo, naime, spoljašnjeg znanja u opšte

(br. 4964, 4966). Izraz dovedoše tamo se koristi zato što se radi o spoljašnjem

znanju, a ono je nešto spoljno; jer se u Reči napuštanje unutarnjih stvari i

prilaženje spoljnim naziva silaziti (spuštati se), a kretati se od spoljašnjeg ka

unutarnjem, naziva je uspinjanjem (izlaženjem) (br. 3084, 4539).

4970. Stihovi 2 do 6. I Jehova bješe s Josipom, te bi srećan, i življaše u kući

gospodara svojega Egipćanina. I gospodar njegov vidje da je Jehova s njim i da sve

što radi, da to Jehova vodi u napredak u ruci njegovoj. I Josip steče milost u njega;

a najposlije postavi ga nad cijelim domom svojim, i što god imaše njemu dade u

ruke. A kad ga postavi nad domom svojim, i nad svime što imaše, od tada Jehova

blagoslovi dom toga Egipćanina radi Josipa; i blagoslov Jehovin bješe na svemu što

imaše u kući i u polju. I ostavi u rukama Josipovim sve što imače, i ne razbiraše ni

za što osim za jelo koje jeđaše. A Josip bijaše lijepa stasa i lijepa lica. I Jehova bješe

s Josipom, označava da je Božansko bilo u Nebeskom Duhovnog; te bi srećan

(napredan, uspešan), označava da je sve bilo poviđeno; i življaše u kući gospodara

svojega Egipćanina, označava da bi se to moglo uvesti u prirodno dobro; I

gospodar njegov vidje da Jehova bješe s njim, označava da se opažalo u prirodnom

dobru da je Božansko bilo u tome; i da sve što radi, to Jehova vldi u napredak u

ruci njegovoj, označava da je sve bilo od Božanskog proviđanja; i Josip steče milost

u njega, označava je je to bilo primljeno; i služaše mu, označava da je spoljašnje

znanje bilo prilagođeno tome dobru; a najposlije postavi ga nad cijelim domom

svojim, označava da se dobro s tim udružilo; i nad svim što imaše, označava da je

sve što mu je pripadalo, da je dato bilo pod njegovom moći; od tada blagoslovi

Jehova dom Egipćaninov radi Josipa; označava da je tada od Božanskog imao i

Nebesko Prirodno; Jehova blagoslovi, označava prirast; nad svim što imaše u kući i

u polju, označava da je to bilo i u životu i u nauku (doktrini); i ostavi u rukama

Josipovim sve što imaše, označava da je izgledalo da je sve bilo u njegovoj moći; i

ne razbiraše ni za što osim za jelo koje jeđaše, označava da je dobro postalo

njegovo; a Josip bješe lijepa stasa, označava dobro života otuda; i lijepa lica,

označava istinu vere koja je otuda poticala.

4971. I Jehova bješe s Josipom. Ovo označava da je Božansko bilo u Nebeskom od

Duhovnog, što se vidi iz reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog od

Racionalnog (br. 4963); a pošto se govori o Gospodu – ovde u pogledu

unutrašnjeg čoveka u Njegovom Ljudskom – to je sa Jehova bješe s njim, označava

da je Božansko bilo u tome; jer je Božansko bilo u Njegovom Ljudskom, jer je bio

začet od Jehove. U slučaju anđela, jehova nije s njima, ali je prisutan kod njih, jer

su oni samo prijemne forme od Gospodovog Božanskog.

4972. Te bi srećan (napredan). Ovo označava da je sve bilo proviđeno, što se vidi

iz značenja biti srećan (napredan), kad se kaže za Gospoda, naime, da je bilo

proviđeno da će biti obogaćen svakim dobrom.

4973. I življaše u kući gospodara svojega Egipćanina. Ovo označava da treba da se

uvede u prirodno dobro, što se vidi iz značenja gospodara, naime, dobra o kojemu

uskoro; i iz značenja Egipćanina, naime, spoljašnjeg znanja u opšte, a otuda i

Prirodnog (br. 4967). Biti u kući, znači biti uveden (upućen), jer kuća je um u

kojemu postoji dobro (br. 3538), ovde prirodni um; a osim toga, kućom se opisuje

dobar um; prirodni um je u spoljašnjem čoveku, racionalni um je u unutarnjem

čoveku. Spoljašnja znanja su istine u prirodnome umu, za koji se kaže da je

njegova kuća, kad je povezan tamo sa dobrom; jer dobro i istina povezani,

sačinjavaju jednu kuću, kao muž i žena. A ovde se govori o unutarnjim dobrima i

istinama; jer to korespondira Nebeskom od Duhovnog od Racionalnog (koje

pripada Racionalnom), koje je predstavljeno Josipom. Odgovarajuće unutarnje

istine u prirodnom umu se primenjuju u službama, a unutarnja dobra su službe

(koristi). 2. Ime Gospod se često pominje u Reči; onaj koji ne poznaje unutrašnji

smisao, misli da ta reč ima samo svoje obično značenje, ali se Gospod kao reč

nikada ne koristi u Reči osim onda kada se govori o dobru, a isto se odnosi i na

Jehova; dok kada se govori o istini, tada se koristi reč Bog i Car. Iz toga razloga

gospodar označava dobro, što se vidi iz sledećih odlomaka. Kao kod Mojsija:

Jehova vaš Bog, je Bog nad bogovima, i Gospodar nad gospodarima (Zak.

Ponovljeni X.17). Kod Davida: Slavite Boga nad bogovima, jer je do vijeka milost

Njegova. Slavite Gospodara nad gospodarima, jer je do vijeka milost Njegova

(Psalam CXXXVI.1 do 3).

Ovde se Jehova ili Gospod naziva Bog nad bogovima zbog Božanske istine koja

proizlazi od Njega, a Gospodar nad gospodarima, zbog Božanskog dobra koje je u

Njemu. 3. Tako u Otkrovenju: Jagnje će ih savladati; jer je On Gospodar nad

gospodarima i Car nad carevima (XVII.14). Opet: Ima na haljini i na stegnu svome

ime napisano: Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima (XIX.16).; Gospod se

ovde naziva Carem nad carevima zbog Božanske istine, a Gospodarem nad

gospodarima zbog Božanskog dobra, što je jasno iz konteksta; ime napisano je

Njegov kvalitet (br. 144, 145, 1754, 1896, 2009, 2724, 3006). Haljina na kojoj je

napisano je istina vere (br. 1073, 2576, 4545, 4763); a stegno (bedro) na kome je

napisan kvalitet, je dobro ljubavi (br. 3021, 4277, 4280, 4575). Iz ovoga je jasno da

se Gospod u pogledu Božanske istine naziva Carem nad carevima, a u pogledu

Božanskog dobra, Gospodarom nad gospodarima. Da se Gospod naziva Carem

zbog Božanske istine, može se videti gore, br. 015, 2069, 3009, 3670, 4581). 4. Iz

ovoga se jasno vidi šta je označeno Gospodovim Hristom, kod Luke: I njemu bješe

Sveti Duh kazao da neće vidjeti smrti dok ne vidi Hrista Gospodovoga (II.26).

Hristos Gospodov je Božanska istina od Božanskog dobra; jer Hristos je isto što i

Mesija, a Mesija je Pomazanik, ili Car (br. 3009, 3009). Gospod ovde je Jehova. U

Reči Novoga Zaveta ime Jehova se nigde ne koristi; nego umesto toga koristi se

Gospod i Bog (br. 2921); kao i kod Luke: Isus reče: kako kažete da je Hristos sin

Davidov? kad sam David kaže u knjizi Psalama: Gospod reče Gospodu mojemu:

Sjedi na moju desnu stranu (XX.41,42). Tako isto isti odlomak kod Davida: Jehova

reče Gospodu mojemu: sjedi ma Moju desnu ruku (Psalam XX.1). Jasno je da se

Jehova kod Davida naziva Gospodom kod Jevanđelista. Ovde Gospod označava

Božansko dobro od Božanskog Ljudskog; svemoć se označava sa sjedi na desnu

ruku (br. 3387, 4592, 4933). 5. Kada je Gospod bio u svetu, On je bio Božanska

istina; ali kada se proslavio, to jest, kada je učinio Svoje Ljudsko Božanskim, On je

postao Božansko dobro, iz kojega posle proizlazi Božanska istina. Zboga toga Ga

posle uskrsnuća Njegovi učenici nisu zvali Učitelju, kao pre, nego Gospode, kao

što se vidi iz Jovana (XXI.7,12,15-17,2o), a tako isto kod ostalih Jevanđelista.

Božanska istina, koja je Gospod bio dok je bio u svetu, koja je posle proizlazila od

Njega, to jest, od Božanskog dobra, nazivala se anđelom zaveta, kao kod Malahije:

Sin časti oca, a sluga svoga gospodara; ako sam ja otac, gdje Mi je čast? i ako sam

gospodar, gdje je strah od Mene? (I.6). A kod Davida: Josip bi prodat kao sluga. Ali

Jehovi bješe na njegovoj strani; Car posla i oslobodi ga; onaj koji vlada narodima,

otvori mu, on posla po njega gospodara kuće, postavi ga gospodarom nad svim

imanjem njegovim (Psalam CV.17,19 do 21); Josipom se ovde označava Gospod,

što se vidi iz konteksta; gospodar je ovde Božansko dobro od Božanskog Ljudskog.

4974. I gospodar njegov vidje da Jehova bješe s njim. Ovo označava da je opažanje

bilo u prirodnom dobru u kome je bilo Božansko , što se vidi iz značenja vidjeti, to

jest, razumeti i opaziti (br. 2150, 3764, 4339, 4567, 4723); i iz značenja gospodara,

to jest, dobra (br.4973), ovde prirodnog dobra, jer ovde je gospodar jedan

Egipćanin. Da je u tome bilo Božansko, označeno je sa Jehova bješe s njim (br.

4971).

4975. I da sve što radi, to Jehova vodi u napredak. Ovo označava da je sve bilo u

Božanskom proviđanju, što se vidi iz značenja vodi u napredak, naime, da je

proviđeno (br. 4972). Otuda Jehova sve vodi u napredak što je u njegovoj ruci,

označava Božansko proviđanje. I Josip steče milost u njega.(u njegovim očima).

Ovo označava da je to bilo primljeno, naime, od prirodnog dobra, koje je

označeno gospodarom, što se vidi iz značenja naći milost u njega, naime, biti

primljen (prihvaćen); izraz u njega (u njegovim očima) se koristi, stoga što se

milost odnosi na razumevanje, a ovo se označava očima (br. 2701, 3820, 4526).

4976. I dvoraše ga. Ovo označava da je je spoljašnje znanje bilo prisjedinjeno

dobru, što se vidi iz značenja dvoriti, to jest, biti od koristi, brinući se za nečije

potrebe; ovde je to biti primljen jer je predmet prirodno dobro kojemu se

pridružuje spoljašnje znanje (znanje-reči). Pored toga, dvorenje (služenje) se

odnosi na spoljašnja znanja, jer u Reči, dvorjanin i sluga označavaju spoljašnje

znanje ili prirodnu istinu, jer se ona potčinjava dobru kao svom gospodaru.

Spoljašnje znanje stoji u istom odnosu prema uživanju prirodnoga čoveka, ili što

je isto, prirodna istina stoji u istom odnosu prema svom dobru, kao što voda stoji

prema hlebu, ili piće prema hrani. Voda ili piće rastvaraju hleb i hranu, kako bi se

pretvorili u krv, a otuda u sve delove tela, da bi ih hranili; jer bez vode i pića, hleb i

hrana ne rastvaraju se u malene deliće, i ne mogu se iskoristiti. 2. Spoljašnje

znanje stoji u istom odnosu prema uživanju (u saznavanju), ili kao istina prema

dobru; pa stoga dobro ima potrebu i želju za istinom, jer mu ona služi kako bi

ostvarivalo svoju službu. Osim toga, oni korespondiraju (saobrazni su) na sličan

način, jer se u drugom životu čovek ne hrani prirodnom hranom ili pićem.

Duhovna hrana je dobro, a duhovno piće je istina; pa stoga kada se u Reči pomene

hleb ili hrana, anđeli misle na duhovni hleb ili hranu, to jest, na dobro ljubavi i na

ljubav ka bližnjemu; a kada se pomene voda ili piće, oni misle na duhovnu vodu ili

piće, to jest, na istinu vere. Iz ovoga se može videti šta je istina vere bez dobra

ljubavi ka bližnjemu, i da li prvo bez drugoga može da nahrani unutrašnjeg

čoveka, jer voda i piće samo bez hleba i hrane, dovode do slabljenja i do smrti.

4977. A najposlije postavi ga nad cijelim domom svojim. Ovo označava da se

dobro udružuje s ovim, što je očito iz značenja gospodara, koji ga je postavio nad

svojim domom, name, nad dobrom (br. 4973); i iz značenja postavi ga nad cijelim

domom, to jest, udruži se sa njim, to jest, sa spolljašnjim znanjem ili s prirodnom

istinom. Da je ovo time označeno, vidi se jasno iz reči koje slede, gde se kaže, da

ga postavi nad cijelim domom svojim, čime je označeno da je sve dao u njegove

ruke, a čime je označeno da je sve što je imao bilo u njegovoj (Josipovoj) moći. jer

dobro je gospodar, a istina mu služi; i kada se kaže za gospodara da je postavio

slugu nad nečim, ili nad dobrom ga postavi, u unutrašnjem smislu, ovo znači ne da

mu je predao svoju imovinu, nego da se s njim udružio. Jer u unutrašnjem smislu,

neka stvar se opaža onakva kakva je u sebi; dok se u smislu slova pokazuje po

izgledu; jer dobro uvek vlada, ali se udružuje kako bi se povezalo s istinom. 2.

Kada je čovek u istini, on ne zna skoro ništa o dobru; jer istina na njega utiče

spoljašnjim ili čulnim putem; ali nije svestan onoga što u njega utiče unutrašnjim

putem, sve dok se ne preporodi; tako da kad vladavina ne bi bila data istini pre na

neki način, to jest kada se dobro ne bi na neki način pridružilo istini, ona se ne bi

nikada povezala s dobrom. Ovo je više puta do sada pokazano – da sve dok se

čovek preporađa, istina je na prvom mestu ali samo na izgled, to je ona izgleda da

gospodari; ali da dobro zauzme vodeće mesto kad se čovek preporodi (br. 3539,

3570, 3576, 3701, 4925, 4926, 4928, 4930).

4978. I što god imaše, njemu dade u ruke.(njemu kao da dade u ruke) Ovo

označava da je sve to što je njemu pripadalo, bilo po izgledu samo u njegovoj

moći, što se vidi iz značenja ruke, to jest, moći (br. 878, 3091, 3593, 4931-4937).

Dati (staviti) u ruke, to je staviti pod moć (vlast); ali pošto je to samo dato

prividno, stoga se kaže kao da mu dade u ruke. (Da je to samo bilo prividno, može

se videti gore, br. 4977).

4979. A kad ga postavi na cijelim domom svojim i nad svijem što imaše. Ovo

označava drugačije stanje, pošto se dobro pridružilo, i pošto je sve kao dato pod

nejgovu moć (vlast), što se vidi iz značenja izraza a kada ga postavi, ili kad se to

dogodi, što se često kaže u Reči, kada se uvodi nešto novo, a to je neko drugačije

stanje (kao u stihovima 7, 10, 11, 13, 15, 18, 19); i iz značenja od vremena kada ga

postavi nad cijelim domom svojim, a što se desilo onda kada se dobro već bilo

pridružilo (spoljašnjem znanju?), i kada je palo pod njegovu moć (moć unutrašnjeg

čoveka?) (br. 4978).

4980. I Jehova blagoslovi dom toga Egipćanina radi Josipa. Ovo označav da je tada

od Božanskog stekao Nebesko Prirodno, što je očito iz značenja biti blagosloven,

to jest, biti obogaćen nebeskim i duhovnim dobrom; a da je to dolazilo od

Božanskog, označeno je izrazom Jehova blagoslovi; i iz značenja doma toga

Egipćanina, naime, dobra prirodnoga uma (br. 4973). Otuda sledi da se sa Jehova

blagoslovi dom toga Egipćanina, označava da je stekao Nebesko Prirodno od

Božanskog. Nebesko Prirodno je dobro u Prirodnom koje korespondira dobru

Racionalnog, to jest, koje korespondira Nebeskom od Duhovnog od Racionalnog,

koje je Josip (br. 4963). 2. Nebesko se kao i Duhovno odnosi i na Racionalno i na

Prirodno, to jest, i na unutrašnjeg odnosno racionalnog čoveka, i na spoljašnjeg ili

prirodnog čoveka; jer u svojoj suštini, Duhovno je Božanska istina koja proizlazi od

Gospoda, a Nebesko je Božansko dobro koje je u Božanskoj istini; kada spoljašnji

ili prirodni čovek ovo primi, to se naziva Duhovno u Prirodnom. Na sličan način,

kada racionalni ili unutarnji čovek primi Božansko Dobro koje je u Božanskoj istini,

tada se to naziva Nebesko u Racionalnom; a kada ga primi prirodni ili spoljašnji

čovek, tada se naziva Nebesko u Prirodnom. I jedno i drugo utiču u čoveka od

Gospoda neposredno, kao i posredno preko anđela i duhova; ali kod Gospoda,

kada je bio u svetu, ono je uticalo od Njega Samoga, jer je u Njemu bilo Božansko.

4981. I blagoslov Jehovin. Ovo označava prirast (napredak), što se vidi iz značenja

blagoslova Jehovinog. Blagoslov Jehovin u istinskom smislu označava ljubav ka

Gospodu i ljubav ka bližnjemu; jer oni koji su obdareni ovim (ljubavima), nazivaju

se blagosloveni od Jehove, jer im je podareno nebo i večno spasenje. Otuda

blagoslov Jehovin u spoljašnjem ili Gospodov, u istinskom smislu podrazumeva

sve ovo, pored toga što blagoslov obuhvata još mnogo toga. A u užem smislu ili u

smislu koji se odnosi na čovekovo stanje u svetu, to je biti zadovoljan u Bogu, i biti

zadovoljan svojim položajem i svojim imanjem, bilo da je neko među onima koji

uživaju počasti i bogatstvo, ili među onima koji uživaju manje počasti i koji su

siromašni; jer onaj ko je zadovoljan u Bogu, gleda na počasti i na imanje kao na

sredstva pomoću kojih je koristan; a kada misli o tome a u isto vreme i o večnom

životu, on gleda na počasti i na imanje kao na nešto od manje važnosti, a večni

život kao ono što je suštinsko. (br. 981, 1731). Ali blagoslov obuhvata i to da čovek

obiluje osećanjem za istinu (br. 2846); da je sve u njemu uređeno po nebeskm

redu (br. 3017); da prima dar dobra ljubavi, i da je povezan s Gospodom (br. 3406,

3504, 3514, 3530, 3584); i da prima radost (br. 4216). Šta blagoslov posebno

označava , može se videti pojedinačno i u onome što prethodi i u onome što sledi.

Da ovde Jehovin blagoslov označava prirast (napredak) u dobru i istini, ili u životu i

u doktrini, jasno je iz reči koje slede, jer se kaže da je Jehovin blagoslov bio nad

cijelim domom i na polju, gde se domom označava dobro koje pripada životu, a

poljem, istina koja pripada doktrini. Iz svega ovoga je jasno da se ovde Jehovinim

blagoslovom označava napredak (prirast) u ovim stvarima.

4982. (Blagoslov) bješe na svemu što imaše u kući i u polju. Ovo označa blagoslov

i u životu i u doktrini (nauku), što se vidi iz značenja kuće, naime, dobra (br. 2048,

2233, 2359, 3128, 3652, 3720), a pošto označava dobro, označava i život, jer sve

dobro pripada životu; i iz značenja polja, naime, istine crkve (br. 368, 3508, 3766,

4440, 4443), a pošto označava istinu crkve, to označava i doktrinu. Kuća i polje se

mestimično pominju u drugim delovima Reči, kada je predmet o kome se govori,

nebeski čovek, gde se kućom označava nebesko dobro, a poljem duhovno dobro.

Nebesko dobro je dobro ljubavi ka Gospodu, a duhovno dobro je dobro ljubavi ka

bližnjemu; a polje označava Duhovno koje je u čoveku, a koje je istina vere. I jedno

i drugo je označeno kod Mateje: Neka onaj koji je na krovu kuće ne silazi da uzme

nešto iz kuće, a onaj koji je u polju, neka se ne vraća da uzme haljinu svoju

(XXIV.17,18; vidi br. 3652).

4983. I ostavi u Josipovijem rukama sve što imaše. Ovo označava da je izgledalo da

je sve bilo u njegovoj moći (vlasti), što se vidi iz gornjih izraza (br. 4978), gde se

javljaju skoro iste reči, kao i iz onoga što je rečeno u br. 4977.

4984. I ne razbiraše(nije se brinuo, nije se raspitivao) ni za šta osim jela koja

jeđaše. Ovo označava da je otuda dobro postalo vlastito, što se vidi iz značenja

jela (hrane), naime, dobra (br. 267, 3478, 3735, 4211, 4217, 4735); i iz značenja

jesti, naime, učiniti svojim (br. 3168, 3513, 3596, 3832, 4735). To što se on nije

raspitivao ni za šta osim za jelo, označava da se primalo samo dobro. Može se

pomisliti da kada dobro usvoji istinu, da ono usvaja istinu kao istinu vere; ali on

usvaja dobro istine. Istine koje nisu od koristi, one se približe, ali ne ulaze. Sve

koristi (svrhe ) istine su dobra istine. Istine koje se ne mogu koristiti, odvajaju se;

neke se zadržavaju a neke odbacuju. One koje se zadržavaju, to su one koje se

uvode u dobro, manje ili više udaljeno. One koje se odbacuju, to su one koje se ne

uvode, i ne primenjuju. Ali u početku sve su istine korisne za doktrinu, a u

njihovom razvoju one postaju dobra; one postaju dobra, onda kada čovek postupa

u skladu s istinama. Tada samo delo daje osobinu (kvalitet) istini, jer svako delo

izlazi iz volje, a sama volje obraća u dobro ono što je pre bilo istina. Iz ovoga je

jasno da istina u volji nije više stina vere, nego dobro vere, jer ovo utiče na samu

srž čovekovog života, naime, na njegovu volju, i daje joj unutranje zadovoiljstvo ili

ushićenje, a u drugom životu sreću koja se naziva nebeskom radošću.

4985. A Josip bješe lijepa stasa, označava dobro života koje potiče otuda, što se

vidi iz značenja lijepa stasa (forme), jer stas (forma) je suština nečega, dok je lijep

(izgled) izražaj (manifestacija) toga (te suštine); a pošto je dobro sama suština, a

istina je samo manifestacija, to lijepa stasa (forme) označava dobro života, dok

lijepa lica, označava istinu vere. Jer je dobro života je samo biće čovekovo, jer je

to u njegovoj volji; dok je istina vere manifestacija koja sledi, jer ona pripada

njegovome razumu; a sve što je u razumu, to je manifestacija volje. Biće

čovekovog života je u njegovom htenju (u onome što on hoće), dok je

manifestacija njegovog života u njegovom razumu. Čovekovo razumevanje

(razum), samo je manifestacija volje, a to je volja pretvorena u formu kako bi se

njen karakter pokazao u njenom izgledu. 2. Ovo pokazuje poreklo lepote

(unutarnjeg čoveka), da ona potiče od dobra volje preko istine vere. Sama istina

vere sačinjava lepotu spoljašnjeg oblika, ali to dobro volje daje i omogućava. To je

razlog da su anđeli neizrecivo lepi, jer kao da su ljubavi i milosrđa svojim oblikom;

stoga kada se pojave u njihovoj lepoti, oni utiču na najdublji um (čovekov). Dobro

Gospodove ljubavi prosijava kroz istinu vere, i utiče na one kroz koje prolazi. Ovo

jasno pokazuje što je označeno u unutranjem smislu, lijepa stasa i lijepa lica (vidi i

br. 3821).

4986. Stihovi 7 do 9. I dogodi se poslije, te se žena gospodara njegova zagleda u

Josipa, i reče: lezi sa mnom. A on ne htje, nego reče ženi gospodara svojega: eto

gospodar moj ne razbira ni za što što je u kući, nego što god ima, dade meni u

ruke. Ni sam nije veći od mene u ovoj kući, i ništa ne krije od mene, osim tebe, jer

si mu žena; pa kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgriješio? I dogodi se poslije

(ovih riječi), označava treće stanje; te se žena gospodara njegova zagleda u Josipa

(te žena gospodara njegova podignu oči svoje prema Josipu), označava istinu

prirodnu a ne duhovnu pridruženu prirodnom dobru, i njeno opažanje; i ona reče:

lezi sa mnom, označava je je to tražilo povezanost; ali on ne htje (on odbi),

označava odbojnost; nego reče ženi gospodara svojega, označava opažanje ove

istine; eto gospodar moj ne razbire ni za što što je u kući, označava da prirodno

dobro nije tražilo da nešto prisvoji; nego što god ima, dade meni u ruke, označava

da je sve bilo u njegovoj moći (vlasti); ni sam nije veći od mene u ovoj kući,

označava da je dobro prvo u vremenu, ali ne i u statusu (stanju); i ništa ne krije od

mene, osim tebe, jer si mu žena, označava je bilo zabranjeno povezivanje s istinom

od toga dobra; te kako bih učinio tako grdno zlo i Bogu zgriješio? označava da bi to

bilo razdvajanje, a ne povezivanje.

4987. I dogodi se poslije (ovih riječi). Ovo označava treće stanje, što se vidi iz

značenja dogodi se, ili bi, što uvodi nešto novo (br. 4979), ovde stoga treće stanje;

i iz značenja poslije ovih riječi, što je ono što se dogodilo pošto su se one druge

stvari već završile. U izvornom jeziku, jedan se niz ne razlikuje od drugoga nekim

zaustavljanjem između njih, kao u drugim jezicima; nego što ovo izgleda kao da se

nastavlja od početka do kraja. Tako isto je i sadržaj unutrašnjeg smisla neprekidan,

i kao da se preliva iz jednog u drugo stanje; ali kada se jedno stanje završi, da bi

počelo drugo, tada se kaže, i dogodi se ili bi; a kada postoji manje značajna

promena stanja, koristi se samo i. To je razlog da se ovi izrazi pojavljuju tako

često. Ovo stanje, koje je treće, a o kome se sada govori, je više unutarnje nego

ono prethodno.

4988. I dogodi se te se žena gospodara njegobog zagleda u Josipa (podiže svoje oči

prema njemu). Ovo označava istinu prirodnu ne duhovnu, koja je pridružena

prirodnom dobru, i njeno opažanje, što se vidi iz značenja žene, to jest, istine

pridružene dobru (br. 1468, 2517, 3236, 4510, 4823), ovde istine prirodne ne

duhovne pridružene prirodnom dobru, jer se ovde govori o prirodnoj istini i

dobru, o dobru s kojim je ovde povezana istina koja je ovde gospodar (br. 4973); i

iz značenja podignuti oči, naime, oblikovati misao, nameru, i opažanje (br. 2789,

2829, 3198, 3202, 4339). Ovde se ženom označava prirodna istina, ali ne duhovna

prirodna istina; jer se mužem, koji je ovde gospodar, označava prirodno dobro, ali

ne duhovno prirodno dobro. Stoga treda da se objasni na šta se misli pod

prirodnim dobrom i istinom ne duhovnom, i duhovnim prirodnim dobrom i

istinom. Dobro u čoveku ima dva izvora – dobro je iz izvora koji je nasleđe i koje

zavisi od slučaja do slučaja, i iz izvora koji je učenje vere o ljubavi ka bližnjemu, ili

kod Neznabožaca iz njihove religije. Dobro iz prvoga izvora je prirodno dobro ne

duhovno, dok je dobro iz drugoga izvora duhovno prirodno dobro. Istina potiče iz

sličnoga izvora, jer svako dobro ima svoju istinu koja mu je pridružena. Prirodno

dobro iz prethodnog izvora, to jest, iz onoga što je nasledno, i stoga zavisi od

slučaja, ima srodnosti s prirodnim dobrom iz drugoga izvora, to jest, iz dobra

nauka vere i ljubavi ka bližnjemu, ili iz neke religije, ali samo po spoljašnjem

obliku, jer je sasvim različito u unutrašnjem obliku. Prirodno dobro prethodnog

izvora se može uporediti s dobrom koje postoji kod pitomih životinja; dok je dobro

drugoga porekla svojstveno čoveku koji deluje iz razuma, i zbog toga zna kako da

rasporedi dobro na razne načine koji odgovaraju svrhama. Ovo raspoređivanje se

uči iz nauka o tome šta je pravo i pošteno, a u višem stepenu, iz nauka vere i

ljubavi ka bližnjemu, a koje se dobro potvrđuje, kod onih koji su racionalni, na

razne načine.

Oni koji čine dobro iz prvoga izvora, ti čine dobro kao oni koji ne vide i kao po

nagonu (instinktu), kada čine dela ljubavi ka bližnjemu; dok drugi čine dobro iz

unutrašnje obaveze (dužnosti), i kao s otvorenim očima. Jednom rečju, oni koji

čine dobro iz prvoga izvora, ali to ne čine iz savesti o tome šta je pravedno i

pošteno, a još manje iz savesti zasnovanoj na duhovnoj istini i dobru; dok oni

drugi koji čine dobro iz drugoga izvora, jer oni to čine iz savesti. (Vidi što je rečeno

ranije o ovome predmetu, br. 3040, 3470, 4371, 3518, i ono što sledi, br. 4992).

Ali se ova stvar ne može više rasvetliti; jer svako, ko nije preporođen, vidi dobro

samo u spoljašnjem obliku, jer ne zna šta je ljubav ka bližnjemu; a razlog da to ne

zna je u tome što ne poznaje stvari koje se odnose na doktrine o ljubavi ka

bližnjemu. U svetlosti neba, ove se stvari pokazuju vrlo jasno, a tako ih vide i oni

koji su preporođeni i koji su duhovni, jer ovi su u svetlosti neba.

4989. I reče: lezi sa mnom. Ovo označava da se to tražilo povezivanje, što se vidi iz

značenja lezi sa mnom, naime, povezivanje, ali nezakonito povezivanje (to jest,

povezivanje duhovnog prirodnog dobra, koje je Josip, s prirodnim ne duhobnim

dobrom, koje je žena gospodareva). Povezivanje dobra s istinom, i istine sa

dobrom, u Reč se opisuje brakovima (br. 2727 do 759, 3132, 3665, 4434, 3665,

4434, 4738); a otuda to da se nezakonito povezivanje opisuje kurvarstvima

(preljubama). Pa tako i ovde povezivanje prirodne istine ne duhovne sa

duhovnom prirodnoim istinom, opisuje se željom gospodareve žene da legne sa

Josipom. Između ovih nije moguće ostvariti povezanlost preko unutrašnjeg

(čoveka), nego samo špreko spoljašnjeg, gde postoji samo povezivanje po izgledu,

ali ne i po sličnosti (afinitetu). To je bio razlog da ga je uhvatila za ogrtač, i što je

ogrtač ostao u njenim rukama; jer se ogratačem u unutrašnjem smislu označava

ono što je spoljašnje, gde postoji samo prividno povezivanje, ili gde nema

privlačnosti, kao što će se videti iz stihova 12, 13. Da se ovo ne može razumeti

lako je stoga što je um pravljen na priču; jer se samo misli o Josipu, Putifarovoj

ženi, Josipovom bežanju, i ostavljanju haljine. Ali kad bi se misao upravila na ono

što je označeno Josipom, Putifarovom ženom, i haljinom, tada bi se moglo opaziti

da se ovde opisuje neka nezakonita povezanost; tako um može da se bavi onim

što je ovde označeno, po uslovom da se veruje da je istoirijski deo Reči Božanski,

ne zbog same istorije, nego stoga što u njoj postoje stvari koje su duhovne i

Božanske; i kada bi se tako verovalo, onda bi se znalo da se ono što je duhovno i

Božansko (u ovoj istoriji) , da se to odnosi na dobro i istinu Gospodove crkve i

carstva, a u najvišem smislu, da se odnosi na samoga Gospoda. Kada čovek uđe u

drugi život, a što se događa odmah posle smrti, ako je od onih koji idu u nebo,

znače da neće pamtiti ništa što se odnosi na ovu istoiji u Reči, i da neće znati ništa

o Josipu, ili o Abrahamu, Isakiu i Jakovu; on tada zna samo o duhovnim i

Božanskim stvarima, koje je naučio iz Reči i koje je primenio u životu. Takve su

stoga stvari koje su sadržane unutar Reči, a koje se nazivaju unutrašnjim smislom.

4990. Ali on ne htje. Ovo označava odbojnost, što je očito iz značenja ne htjeti

(odbiti), naime, biti odbojan premo ovome povezivanju; jer onaj koji odbija, čak i

beži, taj neće (taj je odbojan).

4991. Nego reče ženi gospodara svojega. Ovo označava opažanje o ovoj istini, što

se vidi iz značenja reći, u priči u Reči, naime, opaziti (vidi gore, passim); i iz

značenja žene gospodara, naime, istine prirodne ne duhovne pridodate

prirodnome dobru (br. 4988).

4992. Eto gospodar moj ne razbira ni za što što je u kući . Ovo označava da

prirodno dobro nije želelo čak ni usvajanje, što se vidi iz značenja njegovoga

gospodara, naime, prirodnoga dobra (br. 4973); i iz značenja ne razabirati ni za

što što je u kući, naime, ne želeći usvajanje. Da je ovo značenje, može se videti

samo iz nizova stvari u unutrašnjem smislu; jer se sada govori o trećem stanju, u

kojemu je Nebesko Duhovnog sada u Prirodnom: u ovome stanju, prirodno dobro

i istina koja je duhovna, je odvojena od prirodnog dobra i istine koja nije duhovna;

pa stoga, ne razabirati šta je u kući, to znači da nema želje za usvajanjem. Ali

pošto su ove stvari tajanstvene, mogu se razjasniti samo primerima. Neka sledeći

primer posluži za ilustraciju. Biti povezan sa svojom ženom samo iz požude, je

prirodno ne duhovno; dok je biti povezan sa svojom ženom zbog bračne ljubavi, je

duhovno prirodno; a ako se kasnije muž poveže samo iz požude, on veruje da je

zgrešio, kao onaj koji je učinio nešto pohotljivo, pa on stoga ne želi da to prizna

kao nešto svoje (ne želi da to usvoji). Neka i sledeće bude ilustracija. Učiniti neku

uslugu prijatelju, bez obzira kakvoga je karaktera, je prirodno ne duhovno; ali

učiniti uslugu prijatelju radi dobra koje je u njemu, a još više ako se samo dobro

smatra prijateljem, to je duhovno prirodno; i kad je bilo ko u ovome stanju, on zna

da greši kada čini uslugu prijatelju koji je zao, jer preko njega on škodi drugima.

Kad je u ovome stanju, on je odbojan prema dobru koje je prirodno ne duhovno, u

kojem je dobru on ranije bio. A tako je sa svim ostalim.

4993. Nego što god ima, dade meni u ruke. Ovo označava da je to bilo u njegovoj

moći, vidi se iz onoga što je gore rečeno (br. 4978), gde se javljaju iste reči. Ali ima

ova razlika, a to je da se ovde radi o drugome stanju u kojemu je bilo Nebesko

Duhovnog u Prirodnom, jer tada se prirodno dobro primenjivalo, i usvajalo istinu

(br. 4976, 4977); u tome stanju dobro je imalo moć (vlast) stvarno, a ne samo po

izgledu; stoga su ove reči tada označavale da je tada to kao da je bilo u njegovoj

moći. Međutim, ovde se govori o trećem stanju kad je Nebesko od Duhovnog

postalo duhovno u Prirodnom; a pošto u ovome stanju nema usvajanja, stoga ove

reči označavaju da je sve bilo u njegovoj moći.

4994. Ni sam nije veći u ovoj kući od mene. Ovo označava da je dobro na prvome

mestu po u vremenu, ali ne i po stanju (savršenosti), što se vidi iz nije veći u ovoj

kući od mene, naime, da je vlast (moć) bila podjednaka ; sledstveno, da su oboje

bili na prvome mestu (u vođstvu). Iz nizova u unutrašnjem smislu, jasno je da je

prirodno dobro ne duhovno prvo (važnije) u vremenu, ali ne i po stanju (po

savršenosti )(kao što je jasno iz onoga što je rečeno gore, br. 4992). Biti prvi po

stanju (statusu) je biti savršeniji po kvalitetu.

4995. I ništa ne krije od mene, osim tebe. Ovo označava da je bilo zabranjeno

povezivati se s istinom od toga dobra, što se vidi iz značenja ne krije (ne brani) od

mene, što je biti zabranjeno; kao i iz značenja žene, koja se ovde krije (ne

dopušta), što je ovde označeno sa osim tebe, naime, osim prirodne istine ne

duhovne (br. 4988).

4996. Jer si mu žena. Ovo označava da je to bilo stoga što je to bilo već povezano s

drugim dobrom, što se vidi iz značenja žene, naime, istine pridružene svome

dobru (br. 1468, 2517, 3236, 4510, 4823), ovde prirodne istine ne duhovne

povezane s prirodnim dobrom ne duhovnim (br. 4988).

4997. Pa kako bih učinio tako grdno zlo, i Bogu zgriješio? Ovo označava da bi na

ovaj način došlo do razdvajanja a ne do povezivanja, što se vidi iz značenja zla, kao

i grijeha, naime, razdvajanja a ne povezivanja, to jest, kada je duhovno prirodno

dobro povezano s prirodnom istinom ne duhovnom; jer nisu slični i ne odgovaraju

jedno drugome, i odbijaju se jedno od drugoga. Reči koje se koriste, su učiniti

grdno zlo, i zgriješiti Bogu, jer gledano u sebi, zlo je ništa drugo nego razdvajanje

od dobra. Osim toga, samo zlo se sastoji u razdvajanju. Ovo je jasno iz dobra, jer

dobro je povezanost, jer svako dobro pripada ljubavi ka Gospodu i ljubavi ka

bližnjemu. Dobro ljubavi ka Gospodu povezuje čoveka s Gospodom, a stoga i sa

svim dobrom koje proizlazi od Njega: a dobro ljubavi ka bližnjemu povezuje ga s

nebom, i sa tamošnjim zajednicama; a osim toga, i preko ove ljubavi, čovek se

povezuje s Gospodom; jer nebo, nazvano pravim imenoim, je Gospod, jer On je

sve u nebu. 2. Ali sa zlom, slučaj je obrnut. Zlo pripada ljubavi prema sebi i ljubavi

prema svetu. Zlo ljubavi prema sebi razdvaja čoveka ne samo od Gospoda, nego i

od neba; jer on voli samo sebe, a druge samo ako ih vidi kao deo sebe, ili onoliko

koliko čine jedno s njim. Otuda to da on svraća pažnju sviju na samoga sebe, a

odvraća svoju pažnju od svakoga. a najviše od Gospoda; a kada mnogi u jednoj

zajednici to rade, onda sledi da su svi razdvojeni, i da je svako neprijatelj svakome

u srcu, i ako mu neko učini nešto nažao, on ga mrzi, i želi da ga uništi. A slično je i s

ljubavlju prema svetu, jer ovo zlo čini da čovek priželjkuje dobra i bogatstvo

drugih, i želi da zaposedne sve što im pripada; otkuda se javljaju neprijateljstva i

mržnje, samo u manjem stepenu. Znati što je zlo, i stoga što je greh, neka svako

prouči ljujbav ka sebi i svetu; a da bi neko znao što je dobro, neka posmatra ljubav

ka Gospodu i ljubav ka bližnjemu. Tada će znati šta je zlo, a sledstveno i šta je

obmana; a iz ovoga će znati što je dobro, a sledstveno i šta je istina.

4998. Stihovi 10 do 15. I dogodi se da ona govoraše takve riječi Josipu svakoga

dana, ali je ne posluša da legne sa njom ni da se bavi oko nje. A jedan dan kad

dođe Josip u kuću da radi svoj posao, a ne bješe nikoga od domašnjih u kući, ona

ga uhvati za haljinu govoreći: lezi sa mnom. Ali on ostavi joj u rukama haljinu,

pobježe i otide. A kad ona vidje gdje joj ostavi u rukama haljinu svoju i pobježe,

viknu čeljad svoju, i reče im govoreći: gledajte, doveo nam je čovjeka Jevrejina da

nas sramoti: dođe k meni, da legne sa mnom a ja povkah iza glasa; a on kad ču

gdje vičem, ostavi haljinu svoju kod mene i pobježe i otide. A dogodi se, označava

četvrto stanje; da ona govoraše take riječi Josipu svakoga dana, označava misao o

ovome predmetu; ali je on ne posluša da legne sa njom, označava da mu je bilo

odbojno da se poveže s njom; da legne s njom, označava da se ne bi na taj način

sjedinio; ali jednog dana, označava peto stanje; kada dođe Josip u kuću da radi,

označava kada je radio na tome da se poveže s duhovnim dobrom u Prirodnom; a

ne bješe nikoga od domašnjih u kući, označava da se to dogodilo bez ičije pomoći;

ona ga uhvati za haljinu, označava da istina prirodna ne duhovna pokušava da se

primeni (spoji) sa poslednjem u duhovnoj istini; govoreći: Lezi sa mnom! označava

da je to bilo sa ciljem da se povežu; a on ostavi haljinu svoju u njenoj ruci,

označava da je odneo sa sobom ovu poslenju istinu; i pobježe i otide, označava da

više nije imao istine da se njom odbrani; a kad ona vidje, označava opažanje o

ovom predmetu; da on ostavi haljinu u njenoj ruci, i da pobježe, označava da je to

bilo o odvajanju poslednje istine; viknu čeljad svoju, označava obmane; i reče im

govoreći, označava potstrekivanje; gledajte, dovede nam u kuću ovoga Jevrejina,

označava slugu; da nas sramoti, označava da se on uzdigao; dođe k meni da legne

sa mnom, označava da je to želelo da se poveže; a ja povikah iza glasa, označava

odbojnost; a kad ču gdje vičem, označava kada se to opazilo; on ostavi haljinu

svoju kod mene, označava dokaz da je se bio približio; on pobježe i otide, označava

da se ipak razdvojilo.

4999. I dogodi se. Ovo označava četvrto stanje, kao što se videlo iz onoga što je

gore bilo rečeno (br. 4979, 4987).

5000. Da ona govoraše Josipu takve riječi svakoga dana. Ovo označava misao o

ovome predmetu, što je očito iz značenja govoriti, to jest, misliti (br. 2271, 2287,

2619) to jest, misliti o Josipu, a stoga i o premetu koji je označen Josipom.

Svakoga dana, ili iz dana u dan, znači neprestano, Govoriti, u unutrašnjem smislu,

je misliti, jer misao je unutarnji govor; te kada čovek misli, on tada govori sebi.

Unutarnje stvari se izražavaju u smislu slova odgovarajućim spoljašnjim stvarima.

5001. Ali on ne posluša, da legne s njom. Ovo označava da je ovde postojala

odbojnost prema povezivanju, kao što se vidi iz značenja ne poslušati, to jest, ne

pokoriti se i pristati (br. 2542, 3869), ovde biti odbojan tome, jer je bio toliko

daleko da posluša, da je ostavio svoju haljinu i pobegao; i iz značenja leći s njom,

što je biti povezan nezakonito (br. 4989).

5002. Da legne s njom. Ovo označava kako se ne bi ujedinio, što se vidi iz značenja

leći sa nekim, naime, biti bliže povezan, ili biti ujedinjen: leći sa, znači sjediniti se,

jer je bit neke stvari dobro, a dobro pripada ljubavi, koja je duhovna povezanost ili

sjedinjenje. Otuda se u najvišem smislu Gospod naziva Biće (Bit, Esse) ili Jehova,

jer od Njega je svo dobro ljubavi ili sva duhovna povezanost. Pošto je nebo jedno

preko ljubavi od Njega i uzajamne ljubavi prema Njemu preko primanja, kao i

preko uzajamne ljubavi, stoga je nebo nazvano brakom, preko kojega i postoji.

Slično bi bilo i sa crkvom, kada bi ljubav i samilost bili njeno biće. Stoga gde nema

povezanosti ili jedinstva, nema ni bića; jer ako nema nečega što sjedinjava, dolazi

do rasipanja i raspada.

Tako u zajednici građana, gde je svako za sebe i niko nije ni sa nikim osim radi

sebe, ako ne postoje zakoni da sjedinjavaju (građane), i da nema straha da će

izgubiti zaradu, počast, slavu, ili život, zajednica bi se raspala; tako da je biće

ovakve zajednice isto tako povezanost ili ujedinjenje, ali samo izvana, dok u

pogledu unutarnjeg, nema bića. To je razlog da se takve osobe u drugom životu

drže u paklu, i da se na sličan način drže u spoljašnjim stegama, osobito strahom;

ali kada god ove stege popuste, jedni jurnu da unište druge, i ništa više ne žele,

nego da uklone drugoga (iz života). Drugačije je u nebu, gde postoji unutrašnja

povezanost kroz ljubav ka Gospodu i uzajamna ljubav koja potiče od one prve.

Kada tu popuste spoljašnje stege, anđeli se samo još više povezuju; a pošto su na

taj način bliži Božanskom Biću (Esse) koje je u Gospodu, to su oni jače u

unutrašnjem osećanju i u slobodi koja iz toga sledi, pa stoga i u blaženosti, sreći, i

radosti.

5003. A jedan dan kad dođe. Ovo označava peto stanje, kao što se vidi iz značenja

a kada dođe jedan dan, što naznačava nešto novo (kao što je gore pokazano, br.

4979, 4978, 4999), stoga novo stanje, ovde peto.

5004. Kada dođe u kuću da radi svoj posao. Ovo označava da se ovo dogodilo

onda kada je radio na tome da se poveže sa duhovnim dobrom u Prirodnom, što

se vidi iz činjenice da se ovo povezivanje razmatra u ovome poglavlju pod

reprezentacijom Josipa; pa stoga, dođe u kuću da radi svoj posao, označava rad na

tome povezivanju.

5005. A ne bješe nikoga od domašnjih u kući. Ovo označava da se ovo dogodilo

bez ičije pomoći, jer je to značenje da je on bio sam; a pošto u unutrašnjem

smislu, Josip označava Gospoda, i kako je On proslavio Svoje unutašnje Ljudsko, ili

kako Ga je učinio Božanskim, to gornje reči označavaju da je On to učinio bez ičije

pomoći. Da je Gospod učinio Svoje Ljudsko Božanskim vlastitom snagom, a to

znači bez ičije pomoći, može se zaključiti i iz toga, što je bio začet od Jehove, što je

Božansko bilo u Njemu, i što je Božansko bilo Njegovo; pa stoga kada je bio u

svetu, i kada je učinio Svoje Ljudsko u Sebi Božanskim, On je to učinio od Svog

sopstvenog Božanskog, ili od Sebe. Ovo je opisana na ovaj način kod Isaije: Ko je

ono što ide iz Edoma, iz Bozre, u crvenijem haljinama? krasno odjeven, koračajući

u veličini sile svoje? Gazih sam u kaci, i niko između naroda ne bješe sa Mnom; ali

ih izgazih u gnjevu svom i potlačih u ljutini svojoj, i krv njihova poprska Mi haljine.

Pogledah, i nikoga ne bješe da pomogne, i začudih se što nikoga ne bješe da

podupre, ali me desnica moja izbavi i jarost moja poduprije me (LXIII.1,3,5). I opet

kod istioga proroka: I vidje gdje nema čovjeka, i začudi se što nema posrednika; za

to učini mu spasenje mišica njegova, i pravda Njegova poduprije ga. Jer se obuče u

pravdu kao u oklop, i šljem spasenja metnu na glavu; i odjede se osvetom kao

odijelom, i ogrte se revnošću kao plašom (LIX.16,17). (Da je Gospod Svojom

vlastitom snagom učinio Svoje Ljudsko Božanskim, može se videti gore, br. 1616,

1749, 1755, 1812, 1813, 1921, 1928, 2025, 2026, 2083, 2500, 2523, 2776, 3043,

3141, 3381, 3382, 3637, 4286).

5006. A ona ga uhvati za haljinu. Ovo označava da istina ne duhovna pokušava da

se pripoji onome što je poslednje u duhovnoj istini, što se vidi iz reprezentacije

Putifarove žene, o kojoj se ovo kaže, naime, da je to istina prirodna ne duhovna

(br. 4988); iz značenja haljine, naime, istine (br.1073, 2576, 4545, 4763), ovde

značenja onoga što je poslednje u duhovnoj istini, što je u ovome stanju Josip, jer

Josip je ovde duhovno prirodno dobro (br. 4988, 4992). Da je ovo duhovno

prirodno dobro sa kojim je istina prirodna ne duhovna želela da se poveže, jasno

je iz niza stvari u unutrašnjem smislu. 2. Ali šta to obuhvata i znači kada se kaže da

istina prirodna ne duhovna želi da se poveže sa duhovnom prirodnom istinom, to

je danas misterija, uglavnom stoga što malo ko želi da zna šta je duhovna istina i

istina ne duhovna; oni su tako daleko da to žele tako da nisu ni voljni da o tome

čuju reč duhovno, jer ih kod same reči hvala neraspoloženje pomešano s tugom,

tako da im je i sama reč mrska pa je odbacuju. Da je tako, bilo mi je pokazano.

Dok sam razmišljao o tome, pokazali su se neki duhovi iz Hrišćanskog sveta, koji su

bili dovedeni u stanje u kome su bili kada su bili u svetu; ne samo da su osećali

tugu kod samog pomena reči o duhovnom dobru i istini, nego su osećali i gađenje,

pa su rekli da osećaju kao da će povraćati. Ali mi je bilo dato da im kažem da je

razlog tome bio u tome što im je um bio usmeren samo na zemaljske, telesne, i

svetske stvari; jer da kada je čovek uvučen u ovakve stvari, tada mu se gade one

stvari koje se odnose na nebo; i da su posećivali mesta bogoštovanja gde se

besedila Reč, bez ikakve želje da saznaju nešto o nebu, nego iz neke druge želje

koju su stekli u detinjstvu. To jasno pokazuje karakter Hrišćanstva u naše dane. 3.

Uopteno govoreći, uzrok je u tome je to, što Hrišćanska Crkva besedi danas o

samoj veri a ne o ljubavi ka bližnjemu, a to znači samo o doktrini a ne i o životu; a

kada se ne besedi o životu, čovek ne stiče ljubav prema dobru, pa stoga ni

osećanje za istinu. Stoga je to suprotno onome što ljudi vole u životu, pa tako ne

čuju ništa o nebu nego ono što su čuli u detinjstvu. 4. Međutim, činjenica je da je

razlog da čovek postoji na ovome svetu to, da se preko svoga rada ovde pripremi

za ono što je u nebu, jer život u ovome svetu traje samo trenutak u upoređenju s

njegovim životom posle smrti, jer je taj život večit. Ali malo je takvih koji veruju da

postoji život posle smrti; pa je to i razlog da njima nebeske stvari nisu zanimljive.

Ali ja svečano izjavljujem da je čovek odmah nakon smrti u drugom životu, i da se

njegov život tamo nastavlja, i da je istoga karaktera kakav je bio u ovome svetu.

To mogu da ustvrdim, jer to znam. Jer razgovaram s onima posle smrti s kojima

sam se poznavao u životu tela, pa to znam iz živog iskustva, kada sam saznao

kakva ih sudbina očekuje,a to je sudbina koju su zaslužili u životu tela; ali takvi

ljudi ne veruju ni ovo. Ali na šta se misli pod istinom prirodnom ne duhovnom koja

želi da se poveže sa duhovnom prirodnom istinom, a što je označeno hvatanjem

Josipove haljine, biće pokazano uskoro u onome što sledi.

5007. Govoreći, Lezi sa mnom. Ovo označava da je cilj bio povezivanje, što je jasno

iz značenja lezi sa mnom, a to je povezivanje br. 4989,5001); ovde je cilj

povezivanje, li namera da se povežu.

5008. Ali on ostavi joj haljinu u ruci. Ovo označava da je odneo ono poslednje u

istini (ultimum veri), vidi se iz značenja ostaviti u ruci, naime, u njenoj moći, jer je

ruka sposobnost ili moć (br. 878, 3091, 3387, 3563, 4931 do 4937); a njeno

hvatanje haljine znači oduzimanje; i iz značenja haljine, to jest, poslednjeg u istini

(br. 5006). Da istina prirodna ne duhovna želi da se poveže sa duhovnom

prirodnom istinom, ali da ova oseća odbojnost prema takvom povezivanju, i da je

zbog toga ostavila to poslednje u istini, ili pretrpela da joj se to uzme, to se može

razumeti samo ako se to objasnim nekim primerom. Ali neka se prvo vidi šta je

istina prirodna ne duhovna, a šta je duhovna prirodna istina (br. 4988, 4992), i da

postoji privlačnost u onim stvarima koje su poslednje u istini, ali da nema

povezivanja. 2. Ali kao što je pre rečeno, objasnimo to primerima, pa neka ovo

bude prvi. Istina je prirodna ne duhovna da treba činiti dobro siromasima,

udovicama, i siročadima, i da je njima činiti dobro ljubav prema bližnjemu koja je

naređena u Reči. Ali istina ne duhovna, to jest, oni koji su u istini ne duhovnoj,

pod siromasima, udovicama, i siročadima podrazumevaju one koji se tako

nazivaju u običnom govoru; dok je duhovna prirodna istina, to jest, oni koji su u

ovoj istini, oni to zaista priznaju, ali ovo značenje siromaha, udovica i i siročadi,

postavljaju na poslednje mesto; jer oni kažu u svome srcu da među siromašnima

ima i takvih koji žive najgorim životom, koji se ne plaše ni Boga ni ljudi, i koji bi

srljali u svaku zloću da se ne plaše (kazne); pored toga, da u Reči siromasi

označavaju one koji su duhovno siromašni, a to su oni koji priznaju u srcu da po

samima sebi nemaju ni istine ni dobra, nego da im je to sve dato slobodno; isto je

tako i sa udovicama sirotama, s razlikom u njihovim stanjima. Ovaj primer jasno

pokazuje da činiti dobro siromasima, udovicama i siročadima, pod tim imenima,

da je to poslednje u istini onima koji su u duhovnoj prirodnoj istini; i da je ova

istina kao haljina, koja pokriva unjutarnje stvari. Tako isto, jasno je da ovo

poslednje u istini (ultimum veri), i da ovo imaju oni koji su u prirodnoj ne

duhovnoj istini, ali da i pored toga nema povezivanja, samo privlačnosti. 3.

Uzmimo kao primer da treba činiti dobro bližnjemu. Oni koji su u duhovnoj

prirodnoj istini smatraju svakoga bližnjim, ali svakoga u drugom pogledu i

stepenu; oni u srcu kažu da su najviše bližnji oni koji su u dobru (koji su dobri) i

kojima treba činiti dobro; ali onima koji su u zlu (koji su zli), da su i oni bližnji, ali

da se njima čini dobro onda kada ih se kažnjava u skladu sa zakonima, jer se na taj

način oni mogu popraviti; a na taj način, sprečava se da čine zlo dobrima svojim

delima ili svojim primerom. Međutim, oni u crkvi koji su u istini prirodnoj ne

duhovnoj, i oni kažu da je svako bližnji, ali oni ne priznaju stepene i razlike; stoga

ako su u prirodnom dobru, oni čine dobro svakome ko izaziva njihovo sažalenje,

tako da čine dobro češće zlima nego dobrima, jer svojom prepredenošću zli znaju

kako da izazovu njihovo sažalenje. I ovaj primer jasno pokazuje da se oni koji su u

duhovnoj prirodnoj istini i oni koji su u istini prirodnoj ne duhovnoj, da se oni

slažu u onome što je poslednje u istini (ultimum veri) (prim. prev. poslednje u istini

su sama spoljašnja dobra dela koja su slična); ali nema povezivanja među njima,

nego postoji samo privlačnost (afinitet), jer svaki od njih podržava bližnjega i

ljubav ka bližnjemu iako to čine u skladu s raznim idejama i u različitom smislu. 4.

Uzmimo i sledeći primer. Oni koji su u duhovnoj prirodnoj istini kažu, u opšte, da

će siromašni i nevoljni naslediti nebesko carstvo. Samo, to je za njih poslednja

istina (prim.prev. ono što je poslednje u istini, koja u sebi ima više stupnjeva

savršenstva), jer gledano iznutra, oni smatraju da su siromašni oni koji su takvi na

duhovan način, i da su to oni na koje se misli u Reči da će naslediti carstvo

nebesko. Ali oni u crkvi koji su samo u prirodnoj ne duhovnoj istini, oni smatraju

da nebesko carstvo mogu da naslede samo oni koji su na svetu siromašni i koji

žive u bedi, i koji više pate nego ostali; oni smatraju da bogatstvo, položaji u

društvu, kao i svetske radosti, da to udaljava čoveka od neba. I ovaj primer

pokazuje da se oni slažu u onome što je poslednje u istini i šta je priroda njena; ali

ni ovde nema povezivanja, nego samo privlačnosti. 5. Uzmimo još jedan primer.

Oni koji su u duhovnoj prirodnoj istini, ti smatraju da su svete poslednje stvari u

istini, kao kovčeg i sedište milosti, svećnjak, tamjan, hleb, oltar, i tako dalje, kao i

hram, i Aronova odeća, nazvana svetom odećom, posebno oplećak s tablicom

proročanstva koja sadrži urim i tumim. Ali u pogledu ove poslenje istini

(poslednjem u istini) oni imaju ideju, da ove stvari same po sebi nisu svete, niti da

je u njih udahnuta neka svetost, nego da su one svete na reprezentativan način

(da one predstavljaju duhovne i nebeske stvari Gospodovog carstva, a u najvišem

smislu, i Samoga Gospoda. Međutim, oni koji su u istini prirodnoj ne duhovnoj, i

oni na sličan način ove stvari nazivaju svetima, ali veruju da je ta svetost u njih

udahnuta. Iz ovoga je jasno da se ova dva slažu, ali ne povezuju; jer duhovan i

čisto prirodan čovek veruju u ovu istinu ali u različitoj formi, jer je njihova ideja o

tome različita. 6. Uzmimo i ovaj primer. To je poslednja istina (poslednje u istini)

duhovnom čoveku da se sve Božanske istine mogu potvrditi pomoću doslovnog

smisla Reči, a oni koji su prosvetljeni, veruju i da se mogu potvrdili i racionalnim i

intelektualnim argumentima. Ovu poslednju i opštu istinu potvrđuje i prirodni

čovek; ali on veruje da je sve istinito što se može potvrditi pomoću Reči, a osobito

on što je on sam utvrdio na taj način. U ovome se oni slažu – da se sve Božanske

istine mogu potvrditi; ali ova se opšta (zajednička) istina posmatra na dva različita

načina. Čisto prirodan čovek veruje da je Božanska istina sve ono što je on sam

potvrdio ili čuo da su drugi potvrdili, ne znajući da se obmana može potvrdili isto

kao i istina, i da obmana, ako je potvrđena, izgleda kao istina, čak i više istinita, jer

se tu uvlače i čulne iluzije, koje istinu predstavljaju u svetlosti sveta odvojeno od

svetlosti neba. 7. Ovo jasno pokazuje prirodu poslednje duhovne istine (onoga što

je poslednje u duhovnoj istini) kako je vidi prirodni čovek – da je ona kao haljina; a

kada se ta haljina odvoji, prirodan i duhovan čovek se nikako ne slažu, jer tada

duhovan čovek nema ništa čime bi se branio od prirodnog čoveka. To je ono što je

označeno Josipovim bežanjem i odlaskom pošto je bio ostavio haljinu. jer čisto

prirodni čovek ne priznaje unutarnje stvari; pa stoga, kada se spoljašnje stvari

oduzmu ili uklone, ova se dva razdvajaju. I štaviše, prirodan čovek naziva lažnim

sve ono pomoću čega duhovan čovek potvrđuje poslednju istinu; jer on sam za

sebe ne može da vidi da li je ono što je potvrdio zaista istinito, jer se iz prirodne

svetlosti ne mogu videti stvari koje su u duhovnoj svetlosti. Ovo je suprotno redu;

ali u skladu je sa redom da se ono što je u prirodnoj svetlosti može videti iz

duhovne svetlosti.

5009. A on pobježe, i otide. Ovo označava da na ovaj način (unutrašnji čovek) nije

imao čime da se brani, što se vidi iz značenja pobeći i otići, kad je ostavio haljinu,

to jest, kada je došlo do razdvajanja, to jest, kada više nije bilo ništa zajedničkog;

stoga, haljina je poslednje u istini, i da u nije imao više istine kojom se može

odbraniti (vidi upravo gore, br. 5008).

5010. A kada ona vidje. Ovo označava opažanje o ovom predmetu, što se vidi iz

značenja videti, naime, opaziti (br. 2150,3764,4567,4723): Predmet o kome se

govori je razdvajanje do kojega je došlo kada poslednja istina više nije bila

priznata, a što je označeno ostavljanjem haljine u njenoj ruci, kao što je već bilo

objašnjeno, br. 5008,5009).

5011. Viknu čeljad svoju. Ovo označava obmane, što se vidi iz značenja povikati,

naime, obmanu (br. 2240); otuda se povikati odnosi na obmanu. Čeljad (ljudi u

kući) u stvarnom smislu su istine od dobra, ali u obrnutom smislu su obmane od

zla. Ono što Putifarova žena sada kaže ljudima u kući a kasnije i svome mužu, su

obmane, što je očito iz samih reči. Da prirodna istina, koja je ovde žena Putifarova,

kada je poslednja duhovna istina (koja je u svom poslednjem izgledala kao da je

bila povezana s njom) bila otrgnuta, može samo da govori obmane, to jest, ono

što je suprotno istini, može se videti gore (br. 5008).

5012. I reče im govoreći. Ovo označava potstrekivanje, što je očito iz značenja reći,

ovde, potstrekavati; jer reći je u unutrašnjem smislu opažanje (br. 2862, 3395,

3509), a isto tako i komunikacija (br. 3060, 4131); ovde dakle, pošto se kaže

poviče, a kasnije, reče, govoreći, znači ljutitu komunikaciju, to jest, potstrekivanje.

5013. Gledajte, doveo nam je čovjeka Jevrejina. Ovo označava slugu, što se vidi iz

značenja čovjeka Jevrejina, čime se obiležava sluga (br. 1703), a isto tako i iz

onoga što je kasnije rečeno, gde je Josip nazvan Jevrejin sluga, ili prosto sluga:

sluga Jevrejim koga si doveo dođe k meni (stih 17); to mi je učinio sluga tvoj (stih

19). Čovjek Jevrejin ovde znači slugu. Čovjek Jevrejin ovde znači slugu, uglavnom

stoga što su oni koji su u istini i dobru prirodnom ne duhovnom, ovde

predstavljeni Putifaromi njegovom ženom; a oni gledaju na duhovnu istinu i

dobro, ovde predstavljenu Josipom, kao na slugu; jer su oni i u životu i u doktrine

u obrnutom redu, jer kod njih Prirodno vlada a Duhovno služi; dok je u skladu sa

redom da Duhovno treba da vlada a Prirodno da služi¸ jer je Duhovno priorno,

unutarnje, i bliže Božanskom; dok je Prirodno posteriorno, spoljašnje, i niže, i više

udaljeno od Božanskog. Iz ovoga se razloga Duhovno u čoveku i u crkvi upoređuje

sa nebom, i naziva se nebom; a prirodno se upoređuje sa zemljom, i naziva se

zemljom. Otuda to da oni koji su duhovni, to jest, u kojima je Duhovno

prevagnulo, izgledaju u drugom životu u svetlosti neba s glavom nagore prema

Gospodu, a s nogama nadole prema paklu; dok oni koji su prirodni, to jest, oni u

kojima je Prirodno prevagnulo, u svetlosti neba izgledaju s nogama nagore, a s

glavama nadole, iako tako ne izgledaju u svojoj vlastitoj svetlosti, a koja je varljiva

jer potiče od zlih osećanja i fantazija u kojima oni žive (br. 1528, 3340, 4214, 4418,

4531, 4532). Da prirodni ljudi gledaju na duhovne kao na sebi potčinjene, bilo je

predstavljeno i time što su Egipćani gledali na Jevreje (Hebreje) kao na sluge; jer

Egipćani predstavljaju one koji su u prirodnom znanju i koji su stoga prirodni, a

Hebreji (Jevreji) one koji pripadaju crkvi i koji su relativno duhovni. Pored ostalog,

Egipćani su smatrali da su Jevreji tako niski, da im je bilo gadost da sa njima jedu

(Postanje XLIII.32); a i žrtve koje su Jevreji prinosili, bile su njima gadost (Izlazak

VIII.26).

5014. Da nas sramoti (da se s nama ruga). Ovo označava da se uzdigao, što se vidi

iz samoga niza u unutrašnjem smislu, a i iz značenja sramotiti (rugati se), kada se

kaže s ljutinom, to jest, da se uzdigao.

5015. Dođe k meni, da legne sa mnom. Ovo označava da je (duhovna prirodna

istina) želela da se poveže, što se vidi iz začenja doći, naime, želeti, jer onaj ko

dolazi sa ciljem, taj želi; i iz značenja leći sa, naime , povezati se (br.

4989,5001,5007).

5016. A ja povikah iza glasa. Ovo znači da je postojala odvratnost, što se vidi iz

značenja povikati iza glasa, naime, govoriti obmanu (br. 5011), u tvrdnji da je ona

povikala iza glasa ljudima u kući tražeći pomoć, znači obmanjivati, da je to njoj

navodno odvratno.

5017. A kad on (Josip) ču . Ovo označava da kada je to bilo opaženo, što se vidi iz

značenja čuti, naime, poslušati, a i opažati. Da to znači poslušati, može se videti

gore (br. 2542,3869); a da isto tako to znači opažati, jasno je iz same funkcije uha,

kao i iz prirode slušanja. Funkcija uha je da prima nečiji govor i da ga predaje

zajedničkom osetilu, kako bi se opažalo šta druga osoba misli, tako da čuti znači i

opažati. Na taj način priroda sluha je da prenosi ono što neko govori iz svoje

vlastite misli u misao nekoga dugoga, i iz misli u njegovu volju, a iz volje u delo;

otuda čuti je poslušati. U jeziku, funkcija čuti nekoga, što je opažanje, razlikuje se

od slušati nekoga, što je poslušati. Ove se dve funkcije izvode preko slušanja, jer

čovek ne može da saopštava svoju misao, ili svoju volju, ni na koji drugi način; niti

pak može da druge ubedi i navede da ovaj posluša razlozima da bi ovaj nešto

uradio i poslušao da uradi što ovaj hoće. Sve ovo pokazuje krug komunikacije – od

volje u misao, a onda u govor; a iz govora preko uha u tuđu misao i volju. To je

razlog da duhovi i anđeli koji su saobrazni s uhom i sa čulom sluha u Velikom

Čoveku, da su oni ne samo opažanja nego i poslušnosti (prim. prev. oni se odlikuju

poslušnošću). Da su oni poslušnosti, može se videti gore (br. 4652 do 4660); a

stoga što su polsušnosti, oni su i opažanja, jer jedno povlači drugo.

5018. (Kad on ču) gdje ja vičem. Ovo označava das je to postojala velika

odvratnost, što se vidi iz značenja povikati iza glasa, naime, izraziti odvratnost (br.

5016); stoga ovde podigniti glas i vikati označava veliku odvratnost.

5019. I on ostavi haljinu svoju kod mene. Ovo označava dokaz da je pokušao da

priđe, što se vidi iz značenja ostavi svoju haljinu, to jest, odnošenjem poslednje

istine (br. 5008); ali ovde se radi o dokazu, jer je haljina u njenoj ruci to pokazivala

(to jest, pokazivala poslednju istinu koja je dokazivala da je postojala želja za

povezivanjem), a što je bio dokaz da je pokušao da se približi. Ovo značenje kao da

se ne vidi dovoljno jasno, ali se ipak vidi da se to misli pod tim rečima (br. 5028).

5020. On pobježe, i otide. Ovo označava da se ipak odvojio, što se vidi iz značenja

pobježe i otide, naime, vidi se odvajanje (5009). Ovo su obmane koje je Putifarova

žena izgovorila ljudima u kući o Josipu - u unutrašnjem smislu znači da istina

prirodna ne duhovna tako govori o duhovnoj prirodnoj istini (br. 4988,4992,5008).

5021. Stihovi 16 do 18. I ona ostavi haljinu njegovu kod sebe dok mu gospodar

dođe kući. A tada mu reče ovako govoreći: sluga Jevrejin, kojega si nam doveo,

dođe k meni da me osramoti. A ja povikah iza glasa, te on ostaviv haljinu svoju

kod mene pobježe. A ona ostavi haljinu njegovu kod sebe, označava da je

poslednja istina (poslednje u istini) bilo zadržano; dok mu gospodar dođe kući,

označava da bi moglo da se kominicira s poslednjom istinom; a tada mu reče

ovako govoreći, označava govor koji obmanjuje; sluga Jevrejin kojega si nam

doveo, dođe k meni, označava nisku stvar; da me osramoti (da mi se ruga),

označava da se uzdigao (uzoholio?); a ja povikah iza glasa, označava da kada se

opazila velika odvratnost; ostaviv haljinu svoju, pobježe, označava svedočanstvo; i

pobježe, označava da je tada došlo do razdvajanja.

5022. A ona ostavi njegovu haljinu kod sebe. Ovo označava da je zadržala

poslednje od istine (poslednju istinu), što se vidi iz značenja ostavi njegovu haljinu,

naime, zadržati je; i iz značenja haljine, to jest, poslednje istine (br. 5006,5008),

koja istina kada se oduzme, duhovni čovek više nema čime da se brani od onih koji

su samo prirodni (br. 5008,5009), a u ovom je slučaju njemu nanešena uvreda: jer

što god da tada kaže duhovni čovek, čisto prirodni ljudi odgovore da ne razumeju,

ili da to nije tako. A ako se nešto duhovno pomene, oni to ismevaju ili nazivaju

mističnim; sledstveno, svaka veza je tada među njima prekinuta; a kada je ta veza

prekinuta, duhovni čovek jako pati među onima koji su čisto prirodni; ovo je

predstavljeno time što je Josip bačen u tamnicu, pošto je žena posvedočila

haljinom u prisustvu svoga muža.

5023. Dok mu gospodar dođe kući. Ovo označana da bi na taj način moglo da se

komunicira sa prirodnim dobrom, što se vidi iz značenja gospodara, to jest, dobra

prirodnog ne duhovnog (br. 4973,4988). Kuća je u unutrašnjem smislu prirodni

um, jer prirodni um, kao i racionalni um, je kao kuća; u njoj muž je dobro, žena

istina, kćeri i sinovi su osećanja dobra i istine, a tako iso i dobra i istine od

prethodnih kao roditelja; sluge i sluškinje su prijatnosti i spoljašnja znanja koja

poslužuju i koja potvrđuju. Stoga ovde reči dok dođe njegov gospodar kući

označavaju dok prirodno dobro dođe u svoje obitavalište, gde se istina s njim

povezuje; ali ovde obmana koja ubeđuje dobro da je ona istina, jer dobro

prirodno ne duhovno se lako ubedi da je obmana istina, a istina obmana. Izraz

njegov gospodar se koristi zato što Prirodno ne duhovno gleda na Duhovno kao na

slugu (br. 5013). 2. Da se prirodni um i racionalni um nazivaju kućom, vidi se iz

sledećih odlomaka: Kad nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvidna mjesta

tražeći pokoja, i ne našavši reče: da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao. I

došav nađe pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sedam drugih duhova gorijeh

od sebe, i ušavši žive ondje; i bude potonje čovjeku onome gore od prvoga. (XI.26

do 28). Kuća ovde označava prirodni um, koji se ovde naziva pometen i ukrašen

kad u njemu nema dobra i istine, a to su muž i žena; a nema ni osećanja dobra i

istine, koja su kćeri i sinovi; niti onoga što potvrđuje, a to su sluge i sluškinje.

Čovek sam je dom (kuća), jer prirodni i racionalni um čine čoveka; a bez ovih

stvari, to jest, bez dobara i istina i njihovih osećanja i njihovih službi, nema čoveka,

nego postoji samo zver. 3. Čovekov um se označava kao kuća kod istoga

Jevanđeliste: Svako carstvo koje se razdijeli samo po sebi, opustjeće; i dom koji se

razdijeli sam poo sebi, propašće (XI.17). i kod Marka: I ako se carstvo samo po sebi

razdijeli, ne može ostati carstvo ono; i ako se dom sam po sebi razdijeli, ne može

ostati dom onaj. Niko ne može pokućstvo jakoga, ušavši u kuću njegovu, oteti ako

naprije jakoga ne sveže: i onda će kuću njegovu oplijeniti. (III.24, 25, 27). Carstvom

se označava istina (br. 1672, 2547, 4691), a kućom dobro (br. 2233, 2234, 3720,

4982); kuća označava dobro u uzvišenom smislu. 4. Kod Luke: Kad bi domaćin

kuće one znao u koji će čas doći lopov, on bi stražario, i ne bi dao da se potkopa

kuća njegova (XII.39). Opet: Odsele će biti pet u jednoj kući, tri protivu dva, i dva

protivu tri: Otac će biti protivu sina, i sin protivu oca; majka protivu kćeri, i kći

protivu majke (XII.52,53). Ovde se govori o duhovnim borbama u koje će ući oni u

crkvi, kada se otvore unutrašnje ili duhovne stvari u Reči. Kuća označava čoveka ili

njegov um; otac, majka, sin, kći, su dobra i istine i njihova osećanja, a u

suprotnom smislu, zla i obmane s njihovim osećanjima, od kojih i sa kojima su

borbe. 5. Gospodova zapovest Svojim učenicima: U koju god kuću uđete, najprije

govorite: mir kući ovoj. I ako bude ondje sin mira, ostaće na njemu mir vaš; ako li

ne bude, vratiće se k vama. A u ovoj kući budite, jedite i pijte što u njih ima; jer je

poslenik dostojan svoje plate; i ne prelazite iz kuće u kuću (Luka X.5-7). Ovo

predstavlja da oni treba da budu u dobru samom, to jest, u dobru ljubavi ka

Gospodu i u ljubavi ka bližnjemu, i da ne prelazi ni u šta drugo. (Da je čovek ili

njegov um kuća, može se videti i gore, br. 3538,4973).

5024. A tada mu reče ovako govoreći. Ovo označava govor koji obmanjuje (lažljiv

govor), što je očito iz onoga što sledi; jer su stvari koje je rekla mužu, laži

(obmane).

5025. Govoreći, sluga Jevreji kojega si nam doveo, dođe k meni. Ovo označava onu

nisku stvar, što se može videti iz onoga što je gore rečeno (br. 5013); ali ovde

nešto nisko znači duhovnu istinu i dobro, što je ovde Josip, a što prirodnom ne

duhovnom izgleda niska stvar. Na primer, duhovna istina i dobro traže da čovek

nalazi zadovoljstvo u prijatnostima i u počastima ili u odlikovanjima, ali u službi

koju vrši za svoju zemlju, i za zajednicu u opšte i posebno, i da nalazi zadovoljstvo

u svrsi kojoj služi. Čisto prirodan čovek ništa ne zna o ovom zadovoljstvu, i odriče

da ono postoji; iako on može da licemerno kaže iste stvari, on posmatra

zadovoljstva zbog počasti ovakve vrste samo ako su radi sebe, dok službu prema

zajednici i opštem dobru smatra slugama; jer on vidi sebe u svemu što čini, a

zajednicu posle sebe, briniući se za interes zajednice samo ako to njemu služi u

korist. 2. Uzmimo drugi primer. Ako se kaže da korist i svrha čine jednu stvar

duhovnom ili ne duhovnom – korist i svrha za opšte dobro, za crkvu, za carstvo

Božije, da to čini korist i svrhu duhovnom, a da ako korist i cilj radi sebe i svoje

porodice imaju prevagu nad interesom zajednice, crkve itd, da to čini korist i svrhu

ne duhovnim –ovo će prirodan čovek da potvrdi, ali samo usnama ali ne i u srcu;

usnama, stoga što je tako razumeo one koji su ga poučavali, ali ne i srcem zbog

toga što je njegovo razumevanje ove istine uništeno zlim osećanjima. Zbog ovoga

on smatra korist i svrhu sebe radi, gospodarem, a korist i svrhu kojom se služi

zajednici, crkvi i Bogu, slugom; govoeći u srcu: Zar svako nije takav (kao ja)? 3.

Jednom rečju, prirodni čovek prezire i odbacuje sve ono što smatra da je odvojeno

od njega, a ceni i prihvata sve ono što je s njim povezano – ne znajući i ne želeći

da zna, da je duhovno ceniti svakoga ko je u dobru, kao da je povezan s njim, bez

obzira da li je taj njemu poznat ili nije; i da je duhovno smatrati odvojenim od

sebe , ko je u zlu ( ko je zao), bilo da je poznat njemu ili nepoznat; jer je na taj

način povezan s onima koji su u nebu, a odvojen od onih koji su u paklu. Ali stoga

što prirodan čovek ne oseća zadovoljstvo iz ovoga (jer ne prima duhovni influks),

on to zadovoljstvo smatra sasvim bezvrednim i niskim, i takvim da se ne može

uporediti sa zadovoljstvom koje se uliva preko čula tela i preko zlih osećanja koja

potiču iz ljubavi prema sebi i svetu; a ovo zadovoljstvo je mrtvo jer potiče iz pakla,

dok je zadovljstvo od duhovnog inluksa nešto živo, jer dolazi preko neba od

Gospoda.

5026. Da me sramoti (da se ruga sa mnom). Ovo označava da se uzdigao (poneo,

uzvisio), što se vidi iz značenja sramotili, rugati se (kao gore, br. 5014).

5027. Te se dogodi da ja povikah iza glasa. Ovo označava da kad se opazila velika

odvratnost, što se vidi iz značenja povikati iza glasa, što je velika odvratnost.

5028. Ostavi haljinu svoju kod mene. Ovo označava svedočanstvo, što se vidi iz

reči ostavi haljinu svoju kod mene, to jest, da je pokušao da joj priđe (br 5019).

Haljina u unutrašnjem smislu označava istinu, a ostaviti haljinu znači oduzeti

poslednju istinu (br. 5008). Ovde to označava svedočanstvo da je bilo došlo do

približavanja, jer poslednja istina, kada se oduzme, postaje svedok prirodnom

čoveku protivu duhovnoga. Da je prirodni čovek naizgled povezan s duhovnim

čovekom, može se videti gore (br. 5009)¸ jer kada duhovni čovek objasni (sebi)

ovu istinu, različitost postaje vidljiva. 2. Primeri koji su gore (br.5008) dati neka

služe za ilustraciju. I duhovni čovek kao i prirodni kažu da treba pomoći

siromašne, udovice, i siročad; ali duhovni čovek misli da ne treba davati pomoć

siromašnim, udovicama, i siročadima koji su zli, a koji sami sebe nazivaju

potrebitim, ali su u stvari bogati, jer oni bi hteli da obmanu pomoću samih imena;

pa tako (duhovan čovek) zaključuje da se pod siromahom, udovicom i siročetom u

Reči misli na one koji su takvi duhovno. A prirodni čovek misli da treba pomagati

one koji se tako nazivaju, i da se samo na takve misli u Reči. On se ne pita da li su

oni zli ili dobri, ne znajući i ne želeći da zna ko su duhovno takvi. Iz ovoga je jasno

da treba davati pomoć siromašnim, udovicama, i siročadi, i da je to slično kod

jednih i kod drugih (kod duhovnih i kod prirodnih ljudi); ali kada se objasni, tada se

vidi razlika; a kada dođe do razdvajanja, onda to služi prirodnom čoveku kao

dokaz ili svedočanstvo da se duhovan čovek bio približio (prirodnom čoveku?).

Otuda on govori lažno protivu duhovnog čoveka, koji sada više nema čime da se

brani. Tako postaje jasno otkuda i u kom pogledu haljina označava dokaz ili

svedočanstvo. 3. Uzmimo i sledeći primer. Duhovan kao i prirodan čovek kaže da

treba pomoći bližnjega, i kaže da je svak bližnji; ali misli i to da je svaki čovek

bližnji na drugačiji način i u različitom stepenu, i da je davati pomoć zlome u isto

vreme čkoditi bližnjemu. Prirodan čovek se povezuje s duhovnim u poslednoj istini

da treba pomoći bližnjega,kao i u tome da je svaki čovek bližnji; ali prirodan čovek

misli da je onaj koji njemu čini uslugu, da je to bližnji, ne razbirući da li je ovaj

dobar ili hzao. Iz ovoga je jasno da su oni povezani u poslednjoj istini ali samo

naizgled. ali da su u stvari razdvojeni. Pa čim se ta stvar objasni, oni se razilaze. A

tada ova poslednja istina (vanjska istina?) služi kao dokaz i svedočnstvo koje služi

prirodnom čovedku koji njemu iglda da se s njim poodruguje, a tako je i u drugim

slučajevima.

5029. I on pobeže. Ovo označava da se tada odvojio, što se vidi iz značenja pobeći ,

to jest, odvojiti se (br. 5020), pa stoga nemati više istine da se njome brani (br.

5009).

5030. Stihovi 19,20. A kad(se dogodi da) gospodar njegov ču riječi žene svoje gdje

mu reče: to mi je učinio sluga tvoj, razgnjevi se vrlo. I gospodar Josipov uhvati ga i

baci ga u tamnicu, gdje ležahu sužnji carski, i bi ondje u tamnici. A kad se dogodi,

označava novo stanje; kad gospodar njegov ču riječi žene svoje gdje mu reče,

označava komunikaciju obmane koja izgleda kao istina; reče mu: to mi je učinio

sluga tvoj, označava potvrđivanje; razgnjevi se vrlo, označava odvratnost od

duhovne istine; gospodar Josipov uhvati ga i baci ga u tamnicu, označava u

pogledu lažnoga govora protivu dobra; gdje ležahu sužnji carski, stanje onih koji

su u obmanama; i bi ondje u tamnici, označava trajanje iskušenja.

5031. I dogodi se. Ovo označava novo stanje, što se vidi iz značenja i dogodi se, ili

bi, što sadrži nešto novo, ili novo stanje (br. 4979,4987,4999), ovde stanje

duhovnog prirodnog dobra, koje je stanje predstavljeno Josipom, pošto mu je bila

oduzeta poslednja istina, i pošto više nije bilo nikakve povezanosti s istinom i

dobrom dobra prirodnog ne duhovnog.

5032. Kad gospodar njegov ču riječi žene svoje, razgnjevi se vrlo. Ovo označava

komunikaciju obmane koja izgleda kao istina, što se vidi iz značenja čuti riječi,

naime, komunicirati (jer slušanje je opažanje, br. 5017), ili biti saopšten; i iz

značenja žene, naime, istine prirodne ne duhovne (vidi gore), ali u ovom slučaju

obmane. Lažni govor sam označen je rečima koje ona govori njemu (br. 5024).

Komunikacija obmane je s dobrom prirodnim ne duhovnim, koje je ovde

označeno njegovim gospodarem (br. 5023). Da mu je obmana (laž) izgledala kao

istina, jasno je iz onoga što sledi. 2. Predmet o kome se govori ovde je da se dobro

prirodno ne duhovno lako ubedi, i to tako da obmana izgleda sasvim kao istina.

Priroda i karakter dobra prirodnog ne duhovnog i onih koji su u ovome dobru je

opisana gore, br. 4988,4992,5008,5013,5023), naime, da su oni pitomi i blagi po

naravi zbog takvoga nasleđa koje im daje tu prednost, to jest, da su kao oni ti koji

čine dobro po svojoj prirodi, a ne po svojoj religiji. Jedna je stvar činiti dobro po

prirodi, a druga činiti dobro po religije. Čovek u svetu ne može da razlikuje ove

dve stvari, jer on nije upoznat s unutarnji stepenima, ali se to razlikuje vrlo jasno u

drugom životu, jer su tamo unutarnji stepeni otvoreni, jer se otvara misao,

namera, i ciljevi koji se pokazuju pogledu kao usred dana. 3. Na taj sam način

naučio o prirodi oni koji su u dobru ne duhovnom, i onih koji su u duhovnom

dobru. Oni koji su u dobru prirodnom ne duhovnom, dopuštaju da ih svako ubedi,

pa ih i zli mogu lako ubediti. Jer su zli duhovi i geniji u njihovom životu,ili u

zadovoljstvo svoga života, kada mogu da uđu u zla osećanje bilo koga; a kada uđu,

oni ga potstiču na svaku vrstu zla, jer ga tada ubede da je obmana istina. To oni

rade lako s onima koji su u dobru prirodnom ne duhovnom, ali to ne mogu s

onima koji su u duhovnom dobru, jer ovi iznutra znaju šta je zlo i obmana. Razlog

je to što su duhovno dobri, dok su živeli u svetu, primili pouku iz doktrine i njom

su ispunili svog unutrašnjeg čoveka, tako da u njemu može nebo da deluje; dok

oni koji su u dobru prirodnom ne duhovnom, dok su živeli u svetu, nisu primili

pouku iz doktrine kojom bi ispunili svog unutrašnjeg čoveka, pa stoga kod njih ne

postoji plan na kome može da deluje nebo; pa stoga, što god utiče u njih iz neba,

prolazi kroz njih, i kada dođe do prirodnog čoveka (u njima), on taj uticaj ne prima

jer zli duhovi i zle čete odmah to odnesu, ili to uguše, ili izokrenu ili obrate na

drugu stranu. 4. Stoga oni koji su u prirodnom ne duhovnom dobru pate jako u

drugom životu, pa se i žale da su među paklenim, iako su, kao što veruju, činili

dobro kao i drugi. Ali se njima kaže da su činili dobro kao što to rade pitome

životinje lišene razuma, i da se nisu starali da nauče o dobru i istini u crkvi; i da

pošto nemaju u čemu da prime dobro i istinu u unutrašnjem čoveku, njih anđeli

ne mogu da odbrane; i da su činili mnoga zla koja su im igledala kao dobro.

5033. Govoreći: to mi je učinio sluga tvoj. Ovo označava potvrđivanje, što se vidi iz

njegovog verovanja da je njegova žena govorila istinu, i što je to bilo tako

potvrđeno. Jer žena koja ga je ubedila, bila je istina prirodna ne duhovna, a ovde

je bila obmana. Da dobro prirodno ne duhovno dopušta da se lako ubedi, može se

videti gore (br. 5032). Dobro je poznato da se obmane mogu potvrdili tako da

izgledaju istine. To je jasno po krivoverjima (jeresima), i svih njihovih pojedinosti,

koje iako sasvim lažne, izgledaju kao istine onima koji su se utvrdili u jeresima. To

se vidi i po onima koji nemaju nikakvu religiju, koji su potpuno ubeđeni protivu

svega u crkvi, tako da veruju da crkva postoji samo radi običnih ljudi, kako bi ih

držala u nekoj stegi; koji veruju da je priroda sve u svemu, i da je Božansko tako

nešto daleko da kao i da ne postoji, i da čovek umire kao što i životinje umiru. U

pogledi ovih i sličnih mišljenja, oni koji su u prirodnom ne duhovnom dobru,

dopuštaju da budu ubeđeni i da se utvrde lakše od ostalih, jer su kao oni koji

nemaju unutar sebe ogledalo, nego samo izvan sebe, u kojima obmane izgledaju

kao stvarnost.

5034. I razgnjevi se vrlo. Ovo označava odvratnost od duhovne istine, što se vidi iz

značenja gnjeva, to jest, otsupaja od ljubavi ka bližnjemu (br. 357), stoga

odvratnost, ovde odvratnost od duhovne istine, jer se sada govori o njoj. Gnjev

označava odvratnost, zato što sve dok je čovek gnevan prema nekome, on okreće

svoj um od njega; jer se gnev podiže kad god se nešto usprotivi nečijoj ljubavi ka

sebi , preko koje je od privržen nekome ili nečemu. Kad se povredi ova

privrženost, čovek postaje ljutit ili gnevan, kao da je nešto izgubljeno iz uživanja

njegovoga života, pa stoga i iz njegovoga života. Ova se tuga okreće u žaljenje, a

onda i u ljutnju i gnev.

5035. I gospodar Josipov uhvati ga. Ovo ozačava iskušenje koje dolazi od

Prirodnog, što se vidi iz onoga što sledi, gde se kaže za Josipa da je bačen u

tamnicu, čime se opisuje u unutrašnjem smislu iskušenje duhovnog dobra u

Prirodnom; i pošto reči Josipov gospodar uhvati ga, sadrže ovo, one to i

označavaju. Iskušenja ima dve vrste – u pogledu istina i u pogledu dobara.

Iskušenja u pogledu istina izazivaju duhovi, ali iskušenja u pogledu dobara

izazivaju geniji. Duhovi i geniji se razlikuju u drugom životu po tome što duhovi

deluju na intelektualni deo uma, stoga i na ono što se odnosi na veru; dok geniji

deluju na ono što se odnosi na ljubav. Duhovi su vidljivi, i oni se pokazuju

govorom; geniji su nevidljivi, i pokazuju se samo influksom u želje i požude. U

drugom životu oni se drže odvojeno, zli ili pakleni duhovi pokazujući se ispred s

obe strane ispod zemlje u nižim oblastima, dok se zli geniji pokazuju ispod zadnjeg

dela (zadnjice) otraga duboko ispod zemlje. Kao što je rečeno, iskušenja nad

istinama izvode zli duhovi, a iskušenja nad dobrima izvode zli geniji. Na sledećim

stranicama biće govora o onim iskušenjima koja izazivaju zli duhovi, i ona se

sastoje u tome da se govore laži protivu dobra. Ova su iskušenja blaža nego ona

koja izazivaju zli geniji, i ona se dešavaju prva (po redu).

5036. I baci ga u tamnicu. Ovo označava lažni govor protivu dobra, što se vidi iz

značenja baciti u tamnicu, i biti ondje, to jest, biti uveden u iskušenja u vezi sa

lažnim govorom protivu dobra (vidi niže); ali nešto treba reći o iskušenjima. Malo

ko danas u Hrišćanskom svetu zna otkuda dolaze iskušenja. Onaj koji prolazi kroz

iskušenja, veruje da su to muke koje dolaze od zala unutar čoveka, koja prvo

dosađuju, onda izazivaju uznemirenje, i na kraju muče čoveka; ali ne zna da sve to

rade zli duhovi koji su s njim (kod njega). Razlog da to ne zna je to, što on ne

veruje da je u društvu duhova dok živi u svetu, te teško da veruje da je ijedan duh

pored njega; dok je u stvari čovek, u pogledu svog unutrašnjeg, neprekidno u

društvu duhova i anđela. 2. Do iskušenja dolazi dok je čovek u procesu

preporađanja; jer niko ne može da se iznova rodi ako ne prođe kroz iskušenja, a

njih izazivaju zli duhovi koji su oko njega. Jer se tada čovek uvodi u stanje zla u

kojemu je (sam po sebi), to jest, i stanje zla od kojega se sastoji njegov život; i kad

je doveden u to stanje, tada ga pakleni duhovi okruže. Ali kad oni opaze da anđeli

iznutra štite čoveka, oni potstiču obmane o kojima čovek misli, kao i zla koja je

počinio, dok ga anđeli iznutra štite. Ovu borbu čovek oseća kao iskušenje, ali to

opaža tako nejasno da misli da se radi samo o nekom bezrazložnom strahu; jer je

čovek – osobito ako ništa ne zna o influksu – u vrlo zatamnjenom stanju, te ne

primećuje ni hiljaditi deo onoga oko čega se zli duhovi i anđeli bore. A tada se vodi

bitka oko čovekovog spasenja i večnoga života, i ta se bitka vodi u samome

čoveku; jer se oni bore polazeći od onoga što je već u samome čoveku. Da je

ovako, saznao sam s punom izvesnošću. Čuo sam borbu, i opažao sam influks,

video sam i zle duhove i anđele, a ponekad sam o tome s njima i razgovarao. 3.

Kao što je rečeno, kroz iskušenja se prolazi uglavnom onda kada čovek postaje

duhovan; jer onda on shvata na duhovan način istine doktrine (nauka vere). Često

je čovek nesvestan ovoga, ali anđeli koji su s njim, oni vide duhovno ono šro je u

njegovim prirodnim stvarima; jer je tada unutarnje njegovog um otvoreno prema

nebu. To je razlog da je čovek koji je bio iznova rođe, među anđelima posle svog

života u svetu, i tamo i vidi i opaža duhovne stvari koje su mu ranije izgledale

prirodne. Stoga kad je čovek u takvom stanju ,to jest, kada je u iskušenju, i kada

ga napadaju zli duhovi, tada anđeli mogu da ga brane, jer postoji plan (polje,

platforma?) na kojoj mogu a deluju; jer oni utiču na ono što je u njemu duhovno,

a preko ovoga i na ono što je prirodno. 4. Ali kada se poslednje istine povuku, i

kada čovek nema čime da se brani protivu onih koji su prirodni (br. 5006, 5008,

5009, 5022, 5028), on tada prolazi kroz iskušenja i tada ga zli duhovi optužuju – a

koji su čisto prirodni – da je lažno govorio protivu dobra; kao na primer,da je

mislio da treba pomagati bližnjega (bez obzira kakav je), i da ga je zaista i

pomagao delom, a da sada tek zna da su bližnji samo oni koji su u istini i u dobru,

a ne oni koji su u zlu i u obmani i oni koji se ne mogu popraviti; stoga pošto više ne

želi da pomaže zle, a želeo bi da ih kazni kako bi se popravili i kako bi tako zaštitio

one dobre, sada ga (zli duhovi) optužuju da govori laž, jer da ne misli ono što

govori. 5. Uzmimo još jedan primer. Zato što je čovek postao duhovan, on više ne

veruje da je sveto i pobožno davati manastirima ili crkvama koje imaju veliko

bogatstvo; a pre nego je postao duhovan, on je mislio da je to sveto i pobožno;

stoga ga oni (zli duhovi) optužuju da je bio u obmani, ali i potstiču i ohrabruju ono

što je ranije mislio da je sveto i pobožno, ali optužujući ga u isto vreme za dela

koja je tada činio. Tako postupaju u bezbroj drugih slučajeva, za koje ovi služe kao

ilustracija. Ovi duhovi najviše ulaze u osećanja koja je čovek ranije imao, i oni ih

podbadaju, kao što to rade i sa lažnim i zlim stvarima koje je nekad mislio i činio;

na taj način, oni ga uvode u nepotreban strah, sumnju, a nekad i u očajanje. 6. To

je izvor duhovnih nemira, i takozvanih mučenja savesti. Zbog influksa i

komunikacije (s duhovnim svetom), ove stvari čoveku izgledaju kao da su u njemu.

Onaj ko zna i veruje ono što je gore rečeno, može da se uporedi sa čovekom koji

sebe vidi u ogledalu, i koji zna da to nije on koji se tamo pojavljuje, ili koji je na

drugoj strani od njega, nego da je to samo njegova slika; dok onaj ko ne zna ovo, i

ne veruje ovo, može se uporediti sa čovekom koji sebe vidi u ogledaju i misli da je

ta slika on sam, a ne samo njegova slika.

5037. Biti bačen u tamnicu i biti držan u njoj , označava biti uveden u iskušenja

zbog lažnoga govora protivu dobra, jer se cela ta oblast ispod stopala i okolo

naziva tamnicom za one koji su bili u lažnim načelima, a koji su imali dobre

namere. Oni se ne mogu primiti u nebo sve dok ne odbace lažna načela kao i

uživanja koja su ih pratila. U ovom oblastima, oni se uvode u iskušenja. Zato što se

lažna načela i zadovoljstva koja ih prate, ne mogu odbaciti osim preko iskušenja.

Mesto gde su oni, ili radije stanje u kome su, naziva se tamnica, a sama mesta

pojedinačn, nazivaju se jame. O pustošenjima u drugom životu, vidi šta je gore

rečeno (br. 698, 699, 1106-1113, 2699, 2701, 2704). Oni koji trpe u iskušenjima

nazivaju se sužnji (u lancima, vezani) – ne da su vezani u lance, nego da nemaju

slobode u pogledu njihovih ranijih misli i osećanja. 2. Takvi su oni na koje se misli

u Reči pod vezani ili sužnji, kao i ni u tamnici, kao što je jasno iz drugih odlomaka u

Reči, kao kod Isaije: Ja Jehova dozvah te u pravdi, i držaću te za ruku, i čuvaću te, i

učiniću te da budeš zavjet narodu, i vidjelo narodima. Da otvoriš oči slijepcima, da

izvedeš sužnja iz zatvora i iz tamnice koji sjede u tami. (XLII.6,7). Ovo se kaže o

Gospodu i o Njegovom dolasku. Ovde otvoriti oči slijepcima, i izvesti sužnja iz

tamnice i koji sjede u tami u zatvoru, odnosi se na one koji ne znaju šta je dobro i

istina, ali žele da znaju i da ga usvoje; ali u izvornom jeziku, za zatvor se koristi

druga reč. 3. Opet: Sav je narod (mladi ljuidi)) oplijenjen i potlačen, svi su koliki

povezani u pećinama i sakriveni u tamnicama; nema nikoga da ih izbavi (XLII.22).

Mladići su u unutrašnjem smislu istine vere, za koje se kaže da su povezani u

pećinama i sakriveni u tamnicama, i da su postali plijen (oplijenjeni), kada se one

više ne priznaju, Opet: I u to će vrijeme pohoditi Jehova na visini vojsku visoku i na

zemlji sve careve. I sakupiće ih kao što se sakupljaju sužnji u jamu i biće zatvoreni

u tamnice, i poslje mnogo vremena biće pohođeni. (XXIV.21,22). Sakupljei sužnji u

jamu su oni koji su u pustošenjima ili oni koji su u iskušenjima. 4. Opet: Šta ćete

činiti u dan pohođenja i pogibli koja će doći iz daleka? Kome ćete pribeći za

pomoć? Da se ne bi unizila među robljem i među pobijene pala? Kod svega neće

se odvratiti gnjev njegov. (X.3,4). Unižena među robljem označava pakao koji je

ispod mesta pustošenja; a pobijeni označavaju oni koji su u sebi iskorenili istine

vere lažnim načelima, a u manjoj meri su to probodeni, o kojima gore (br. 4503).

5. Kod Zaharije: Jer ću istrijebiti iz Efraima kola i iz Jerusalima konje; i istrijebiću

luk ubojiti; i on će kazivat i mir narodima, i vlast će mu biti od mora do mora, i od

rijeke do krajeva zemaljskih. A ti, da za zavjeta tvojega pustiš sužnje iz jame gdje

nema vode. Vratite se ka gradu, sužnji, još ti i danas javljam da ću ti platiti

dvojinom (IX.10 do 12). Pustiti sužnje iz jame odnosi se na one koji su u

pustošenjima i na one koji su u iskušenjima. Da se mesta pustošenja nazivaju

jamama, može se videt goree (br. 4728,4722). Kod Davida: Jehova čuje nevoljne, i

ne prezire sužnja (Psalam LXIX.33). Opet: Neka uzdah sužnja dođe preda te

(Psalam LXXIX.11). Opet: Što si prinikao sa svete visine svoje, Jehova pogledao s

neba na zemlju. Da čuje uzdisanje sužnjevo, i da odriješi sinove smrtne (sinove

smrti) (Psalam CII.19,20). Ovde one koje treba odriješiti su oni koji su u

pustošenjima. Kod Isaije: Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Jehova pomaza da

javljam dobre vijesti krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim

zarobljenima slobodu i sužnjima da se otvori tamnica, Da oglasim godinu milosti

Jehovine, i dan osvete Boga našega, da utješim sve žalosne. (LXI.1,2). 6. Kod

Davida: Čini pravdu onima, kojima se čini krivo; daje hranu gladnima. Gospod

driješi vezane. Gospod otvara oči slijepcima, podiže oborene, Gospod ljubi

pravednika, Gospod čuva došljake, pomaže siroti i udovici, a put bezbožnički

prevraća (Psalam CXLVI.7-9). Sužnji označavaju koji su u pustošenjima i u

iskušenjima zbog obmana. Iz ovih odlomaka jasno je šta je označeno kod Mateje

pod sužnji i oni u tamnicim kao i pod gladni i žedni, i došljaci: Tada će reći car

onima s desne strane: hodite blagosloveni oca mojega: primite carstvo koje vam

je pripravljeno od postanja svijeta. Jer ogladnjeh, i daste mi da jedem; ožednjeh, i

napojiste me; gost bijah, i primiste me; go bijah i odjenuste me; blolestan bijah, i

obiđoste me; u tamnici bijah, i dođoste k meni. (XXV.34-36). o kojima vidi

predgovor ovome poglavlju (br. 4954-4958).

5038. Mjesto gdje ležahu sužnji carski. Ovo označava stanje u kojemu su oni koji

su u obmanama, kao što se vidi iz značenja mjesta, naime, stanje (br. 2625, 356,

3378, 4321, 4882); i iz značenja carski sužnji, naime, oni koji su u obmanama, a

pošto su u obmanama, to su i u pustošenjima dok se preporađaju u svetu preko

iskušenja; jer iskušenje je pustošenje onoga što je obmnana, a u isto vreme

potvrđivanje onoga što je istinito. Oni se nazivaju carski sužnji, jer car je u

unutrašnjem smislu istina (br. 1672,1728,2015,2069,3009.3670,4575,4789,4966),

a njegovi sužnji su stoga oni koji su u obmanma. Pored toga, mesta gde su držani

carski sužnji nazivala su se jame; stoga Josip kaže: Jer su me ukrali iz zemlje

Hebrejske, a ovdje nisam ništa učinio da me bace u ovu jamu (Postanje XL.15).Da

jama označava mesto pustošenja, može se videti gore (br. 4728,4744).

5039. I bi ondje u tamnici. Ovo označava trajanje iskušenja, što se vidi iz značenja

tamnice, to jest, pustošenja, kao i iskušenja (br. 5036,5037); i iz značenja biti

ondje u, to jest, trajanje.

5040. Stihovi 21-23. Ali Jehova bješe s Josipom, i raširi milost svoju nad njim, i

učinje te omilje tamničaru. I povjeri tamničar Josipu sve sužnje u tamnici. I

tamničar ne nadgledaše ništa što bješe u Josipovoj ruci, jer Jehova bješe s njim; i

što god činjaše, Jehova vođaše u napredak. Ali Jehova bješe s Josipom, označava

da je Božansko bilo unutar njega; i raširi milost svoju nad njim, označava Božansku

ljubav u svim stvarima; u učinje te omilje tamničaru, označava olakšanje kao

posledicu; i tamničar povjeri Josipu sve sužnje u tamnici, označava da je On iznad

svih obmana; i tamničar ne nadgledaše ništa što je bilo u Josipovoj ruci, označava

da On Sam upravlja istinom; jer Jehova bješe s njim, označava da je Božansko bilo

iznutra; i što god činjaše, Jehova vođaše u napredak, označava je Božansko

proviđenje bilo od Njega.

5041. I Jehova bješe s Josipom. Ovo jasno označava da je Jehova bio iznutra, to

jest, u Gospodu, koji je u najvišem smisu predstavljen Josipom, ovde je to

Božansko prisutno u iskušenjima, a o čemu se ovde govori; jer Božansko Samo je

Jehova; i da je On bio u Njemu, ili iznutra, označeno je sa Jehova bješe s Josipom.

U smislu slova, gde je govori o Josipu, kaže se s njim; ali u unutrašnjem smislu, gde

se govori o Gospodu, kaže se u Njemu. Da je Božansko bilo u Njemu, može da vidi

svako u crkvi iz toga što je bio začet od Jehove zbog čega Ga On često naziva

Ocem. Samo biće čovekovo, otuda i njegov najdublji život, je od oca; odeća ili

spoljašnje je od majke; stoga Gospodovo biće , to jest Njegovo najdublje, bilo je

Božansko, jer je ono bilo Jehova Sam; a odeća ili spoljašnje je bilo od majke po

rođenju. To ljudsko je bilo takvo da se moglo iskušavati, jer je bilo umrljano

naslednim zlom od majke; ali zato što je ono najdublje bilo Božansko, On je bio u

stanju Svojom vlastitom moći da odbaci nasledno zlo koje je bio primio preko

majke; ovo je učinjeno uzastopnim iskušenjima, a na kraju poslednjim iskušenjem

na krstu, gde je potpuno proslavio Svioje Ljudsko, to jedst, učinio Ga Božanskim. Iz

ovoga se može videti na šta se misli pod tvrdnjom da je Božansko bilo u Njemu.

(prim. prev.U kasnije objavljenim delima, autor jasno pravi razliku između ljudskog

koje je Gospod nasledio preko majke, a koje je nosilo mrlje naslednga zla, i

Ljudskog od večnosti (ab aeterno). On je proslvio ono Večno Ljudsko koje je u isto

vreme Božanska Mudrost, ali uz pomoć zemaljskog ili materinskog ljudskog preko

kojega je mogao da bude iskušavan)

5042. I raširi milost svoju nad njim. Ovo označava Božansku ljubav u svim

stvarima, što se vidi iz značenja milosti, što je u najvišem smislu Božanska ljubav

(br. 1735,306,3973,3120,3875). U najvišem smislu, Božansko biće Samo je ljubav

potpuno neshvatljiva čoveku, a od ove ljubavi peko istine sve postaje i opstaje,

sve što je živo i što nije. Ova Božanska ljubav utiče (uliva se) od Samog svog bića

preko onoga što je najdublje života u Gospodu u sve što je radio preko ljudskog

koje je primio od majke, a što je bilo usmereno ciljevima, a kao poslednji cilj bilo je

spasenje ljudskga roda. A pošto je Gospod, od Božanskog Samog u Sebi, video

prirodu Svoga ljudskog, da je po nasleđu bilo zlo, stoga se kaže, Jehova raširi

milost nad njim; ovime se u najvišem smislu misli na to, da je Božanska ljubav u

svim stvarima. Jer Božanska milost je samo Božanaska Ljubav prema svima koji su

utonuli u nevolje (br. 1049,3063,3875), to jest, prema onima koji su u iskušenjima;

je ovi su u nevoljama na koje se uglavnom misli u Reči.

5043. I učini te omilje glavnom tamničaru. Ovo označava olakšanje kao posledicu,

što se vidi iz značenja omiliti, name, primiti utehu s nadom; i iz značenja glavnog

tamničara, naime, prve istine (vidi sledeći paragraf); i iz značenja tamnice, naime,

pustošenja obmane, i iskušenja koje sledi (vidi gore, br. 5038,5039).

5044. I predade (Josipu) glavni tamničar. Ovo označava istinu koja upravlja

stanjem iskušenja, vidi se iz značenja glavni, što je prva istina, pa stoga vladajuća

istina (o kojoj uskoro); i iz značenja tamnice, što je pustošenje obmane, i iskušenje

koje sledi (br. 5038,5039,5043). Na šta se misli pod vladajućom istinom, treba da

se kaže. Kod svih koji prolaze kroz iskušenja, u njih utiču istine od Gospoda, koje

vladaju i upravljaju njihovim mislima i koje ih podržavaju kad god ovi padaju u

sumnje, pa i u očajanje. Ova upravljajuća (vladajuća) istina je onakva kakvu su

naučili iz Reči ili iz doktrine, a koju su u sebi potvrdili. I ostalih se istina tada čovek

priseća, ali ove ne upravljaju onim što je najdublje u njihovom umu. Povekad se

vladajuća istina ne pokazuje jasno razumu, ali leži skrivena u tami, ali i pored toga

ona upravlja; jer se Božansko od Gospoda u nju uliva, i drži um u njoj, pa stoga

kada se pokaže u svetlosti, osoba u iskušenju prima utehu i oseća olakšanje. 2. Ali

to nije sama ta istina, nego je to njeno osećanje, preko kojega Gospod upravlja

nad onim ko je u iskušenjima; jer Božansko se uliva samo u osećanja. Istina koja je

usađena i ukorenjena u čoveku, ona je usađena i ukorenjena preko osećanja, a

nikako bez osećanja; a istina koja se usadi preko osećanja, tu ostaje, i na nju se

potseća čovek uz pomoć osećanja; i kada se na nju potseti, ona daje stabilnost

osećanju koje se s njom povezuje, a to je čovekovo uzvratno osećanje. Pošto je

ovakav slučaj s iskušenjem, stoga se ne dopušta da neko uđe u iskušenje pre

zreloga doba, kada je već usvojio neke istine koje će njime upravljati; inače bi pao,

pa bi njegovo potonje stanje bilo gore od prvašnjeg. Iz ovoga se može videti na šta

se misli pod vladajućom istinom pri iskušenjima, i što je označeno glavnim

tamničarem. 3. Glavni (tamničar) označava prvu (primarnu) istinu, jer car u

unutrašnjem smislu oznčava samu istinu (br. 1672, 1728, 2015, 2069, 309, 3670,

4575, 4581, 4789, 4966), otuda glavni ili knezovi ili prinčevi, pošto su sinovi carevi,

označavaju prve (glavne) stvari te istine. Da prvi (prvaci) imaju ovo značenje,

može se videti u br. 1482,i 2089, ali pošto to tamo nije dokazano drugim

odlomcima u Reči, ovde će neki biti navedeni. Kod Isaije: Dijete nam se rodi, Sin

nam se dade, kojemu je vlast naramenu i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni,

otac vječni, knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir naprijetolju Davidovu, i u

carstvu Njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom od sada do vijeka. To će

učiniti revnost Jehove nad vojskama (IX.6,7). Ovo se kaže o Gospodu. Vlast na

ramenu je sva Božanska istina u nebima od Njega; jer se neba dele po

starešinstvu (poglavarstvima) u skladu s istinama od dobra, otkuda se i anđeli

nazivaju starešinstvima (poglavarstvima). Mir je stanje blaženstva u nebima, koje

deluje na dobro i istinu u najdubljem stepenu (br. 370); otuda se Gosood naziva

knezom mira (knez mirni), pa se kaže da će bez kraja rasti vlast i mir do vijeka. 4.

Kod istoga proroka: Doista, knezovi su Soanski bezumni, i savjet mudrijeh

savjetnika Faraonovih lud je. Kako možete govoriti Faraonu: ja sam sin mudrijeh,

sin starijeh careva? Poludješe knezovi Soanski, prevariše se knezovi Nofski;

prelestiše Egipat glave (kamenovi od ugla) plemena njegovijeh. (IXX.10,13).

Ovo se govori o Egiptu, što oznčava spoljašnje znanje crkve (br. 4749), to jest,

prirodne istine, koja je poslednja u redu (istina); stoga se Egipat ovde naziva glave

(kamenovi od ugla) plemena, jer plemena su sve stvari istine u jednom skupu (br.

3858,3862,3939,4060). Ali u ovome odlomku Egipt je spoljašnje znanje koje

izokreće istine crkve, stoga istine koje su poslednje u redu a koje su izokrenute, a

to su knezovi Soanski i knezovi Nofski. On sebe naziva sinom careva starijeh,jer

spoljašnja znanja Egipta potiču od Drevne Crkve. Same istine su označene

carevima, kao što je gore pokazano, dok su istine Drevne Ctrkve označene sa

carevi od davnina. 5. Opet: Ali Asur (Asirija) neće tako misliti, i srce njegovo neće

tako suditi, nego mu je u srcu da zatre i istrijebi mnoge narode. Jer će reći: knezovi

moji, nije su li svi carevi? (X.7,8). Asur označava mudrovanjwe (rezonovanje) o

istinama Božanskim, od čega postaju obmane, a to su izokrenuta mudrovanja (br.

1186). Tako izokrenute istine, izledaju kao prave istine kroz umovanje, a te su

označene njegovim rečeima, Knezovi moji, nijesu li svi carevi? Da je Asur

mudrovanje, i da su knezovi koji su carevi glavne obmane za koje se veruje da su

prave istine, ne može da se vidi i veruje sve dok se um drži istorijskog značenja

slova, i ako poriče da ima nešto sveto i univerzalno u Božanskoj Reči pored onoga

što se pokazuje u slovu; dok u unutrašnjem smislu, Asur označava, u Reči, samo

razum i murovanje, a carevi i knezovi glavne stvari u istini. U nebu se ništa ne zna

o Asuru, a anđeli odbacuju ideju cara i kneza; a kada oni to opaze u čoveku, oni to

prenose Gospodu, i opažaju ono što dolazi od Gospoda i što je u Gospodovom

nebu, a to su Božanske istine od Božanskog dobra. 6. Opet: I Asirac će pasti od

mača ne čovječjega i mač ne čovječji poješće ga, i bježaće ispred mača.......i

mladići njegovi će plaćati danak I knezovi će se njegovi prepasti od

zastave...(XXXI.8,9). Ovo se kaže za Egipat, koji je spoljašnje znanje crkve

izokrenuto. Umovanja o spoljašnjim znanjima i Božanskim istinama, od kojih

dolazi do izokretanja i falsifikovanja, je Asirac, a ove izokrenute istine su knezovi

koji će bježati ispred mača ispred obmana koje se bore i istina koje pustoše )br.

799,4499). Opet: Jer će vam sila Faraonova bii na sramotu i zaklon pod sjenom

Egipatskom na porugu. Jer knezovi njegovi biše u Soanu i poslanici njegovi dođoše

u Hanes. (XXX.3,4). knezhovi Soanski označavaju istine falsifikovane, to jest

obmane,kao gore. 7. Opet: Nego će je naslijediti gem, sova i gavran naseliće se u

njoj. Plemiće njezine zvaće da caruju, ali neće biti ni jednoga, i svi će knezovi

njezini otići u ništa. (XXXIV.11,12). gem (pelikan) sova i gavran označavaju razne

vrste obmana koje se pojavljuju kada se ne drži do Božanskih istina u Reči. Opet:

Za to ću izbaciti knezove iz svetinje, i daću Jakova u prokletstvo i Izrailja u sramotu

(XLIII.28). Izbacici knezove iz svetinje označava profane svete istine; iskorenjivanje

istine iz spoljašnje i unutrašnje crkve označeno je sa davanjem Jakova u

prokletstvo i Izrailja u sramotu ; da je Jakov spoljašnja crkva, a Izrailj unutrašnja,

može se videt gore (br. 4286). 8. Kod Jeremije: Tada će ulaziti na vrata grada

carevi i knezovi, koji sjede na prijetolu Davidovu, na kolima i na konjima, oni i

knezovi njihovi (XVII.25).

Onaj ko razume Reč u istorijskom smislu, ne može da vidi da je tu nešto sadržano

više nego da će carevi i knewovi ući na gradska vrata, i da se ovde govori o

trajanju carstva. Ali onaj ko zna šta je označeno gradom, carem, knezovima,

Davidovim perijestolom, i kolima i konjima, u unutrašnjem smislu, taj vidi duboke i

svete stvari u ovome. Jer grad ili Jerusalim označava duhovno carstvo Gospodovo

(br. 2117,3654); carevi označavaju Božanske istine (gore pokazano); knezovi,

vodeće stvari u istini; Davidov prijestol, Gospodovo nebo (br. 1888), kola i konji ,

duhovno razumevanje crkve (br. 2760,2761,3217). 9. Opet: Mač na Haldejce,

govori Jehova, i na stanovnike Vavilonske i knezove njegove i na mudrace njegove.

Mač na laže njegove , i poludjeće; mač na junake njegove, i prepašće se. Mač na

konje njegove, i na kola njegova i na svu mješavinu koja je usred njega, i postaće

kao žene. Mač na blago njegovo i razgrabiće se. (L.35-37). Mač označava istinu

koja se bori protivu obmane, i obmanu koja se bori protiv istine i koja je pustoši

(br. 2799,4499); Haldejci označavaju one koji profanišu istine; stanovnici

Vavilonski, one koji priofanišu dobro; (br. 1182, 1283, 1295, 1304, 1307, 1308,

1321, 1322, 1326, 1327); knezovi označavaju obmane koje su ovakvim ljudima

vodeće istine; konji, intelektualno crkve, a kola, doktrine crkve; dok su pustošenja

označena mačem protivu konja i kola. 10. Opet: Kako obastrije Jehova oblakom u

gnjevu svome kćer Sionsku! svrže s neba slavu Izrailjevu, i ne opomenu se

podnožja nogu svojih i dana gnjeva svojega! Jehova potr nemilice sve stanove

Jakovljeve, razvali u gnjevu svome sve gradove kćeri Judine, i na zemlju obori,

oskrvni carstvo i knezove njegove. Utonuše u zemlju vrata njezina, polomi i potr

prijevornice njezine; car njezin i knezovi njezini među narodima su; zakona nema,

i proroci njezini ne dobijaju utvare od Jehove (Plač II.1,2,9). Kćer Sionska i Judina

označava nebesku crkvu, ovdecrkvu razorenu; carstvo, istinu nauka (br.

2547,4691); car. istinu samu; knezovi, njene glavne (stvari). 11. Opet: Koža nam

pocrnje kao peć od ljute gladi. Sramote žene na Sionu i djevojke po gradovima

Judinijem. Knezove vješaju svojim rukama; ne poštuju lica staračkoga. (Plač

V.10.12). Knezove vješaju svojim rukama označava da su istine profanisane, jer

vešanje predstavlja prokletstvo profanacije; i zbog ove reprezentacije, bilo je

zapoveđeno da oni koji budu preljubočinili za Baal-peorom i klanjali se njegovim

bogovima, da knezovi budu obešeni pre izlaska sunca (Brojevi XXV.1.4); jer ići za

Baal-peorom, i klanjati se njegovim bogovima, to je bilo profano bogoštovanje.

Kod Jezikilja: Car će tužiti, a knezovi će se obući u žalost, i ruka narodu zemaljskom

drhtaće; i učiniću im po sudovima njihovijem; i poznaće da sam ja Jehova. (VII.27).

Car ovde na sličan način označava istinu u opšte, a knezovi, njene glavne stvari.

12. Opet: I knez koji je među njima noseći na ramenu po mraku će izaći; oni će

prokopati zid da iznesu; oni će pokriti lice svoje da ne vidi zemlje očima (XII.12).

Knez ovde ne znači kneza, nego istinu crkve, kao što se vidi; kada se za nju kaže

da će biti nošena na ramenu po mraku, to znači da ona treba da se svrsta u

obmane, jer mrak znači obmanu; pokriti lice znači da istina ne treba da se vidi (da

je zemlja crkva, može se videti gore, br. 662, 1066, 1068, 1262, 1413, 1607, 1733,

1850, 2117, 2117, 2118, 2928, 3355, 4447, 4536), Kod Osije: Sinovi Izrailjevi

sjedaće mnogo dana, nema cara, ni kneza, ni žrtava, ni stuba, ni efoda, ni terafima

(III.4). 15. Kod Davida: Sva je ukrašena kći careva iznutra; haljina joj je zlatom

iskićena. U vezenoj haljini vode je k caru; za njom vode k tebi djevojke, druge

njezine. Vode ih veselo i radosno, ulaze u dvor carev; mjesto otaca tvojih biće

sinovi tvoji, postavićeš ih knezovima po svoj zemlji (Psalam XLV.13-16). Kći careva

je Gospodovo duhovno carstvo, koje se naziva Njegovim duhovnim carstvom zbog

Gospodove Božanske istine, koja je ovde opisana haljinom vezenom i ukrašenom

zlatom i vezom; sinovi su istine toga carstva, koje potiče od Gospodovog

Božanskog, koje treba da budu knezovi, to jest, glavne istine. Knez zajedno sa

obiljem Novoga Jerusalima i nove crkve opisuje se kod Jezikilja (XLIV.7,8,17;

XLVI.8,10,12,16,18, XLVIII.21), označava u opšte istinu koja je od Gospodovog

Božanskog; jer Novi jerusalim i nova crkva su u nebu i na zemlji, a koji su opisani

predstavama kao što su one koje se nalaze u drugim delovima Reči.

5045. I povjeri (dade) Josipu u ruke sve sužnje koji bijahu u tamnici. Ovo označava

da je Njemu data vlast nad svim obmanama, to jest, da je to glavna istina koja

upravlja iskušenjima, kao šo se vidi iz značenja povjeri dade Josipu u ruke , to jest

stavljajući to pod njegovu moć, jer ruka znači moć (br.5008), što znači da je to

dolazilo od Njega . Josip označava u unutrašnjem smislu Gospoda, kao što je često

pokazano; i iz značenja sve sužnje u tamnici, a što su istine od Njega koje

upravljaju obmanama u iskušenjima; a to znači da su istine preko kojih se upravlja

obmanama u iskušenjima, da su od Njega. Ovde, i u onme što sledi do kraja

poglavlja, predmet o kome se govori je, u unutrašnjem smislu, Gospod, kako je

upravljao Svojm vlastitom moći u iskušenjima, to jest, kako je savladao paklove, i

tako proslavio Svoje Ljudsko, to jest, učinio ga Božanskim u Sebi, što se može

videti gore (br. 1616,1749,4286,5005). To je vidljivo iz mnogih odlomaska u Reči,

kao iz ovoga kod Jovana: Za to me Otac ljubi što ja dušu svoju polažem da je opet

uzmem. Niko je ne otima od mene, nego je ja sam od sebe polažem. Vlast imam

položiti je, i vlast imam uzeti je ponovo. Ovu sam zapovijest primio od Oca

(X.17,18). Da je patnja na krstu bila poslednje iskušenje i da je kroz nju Gospod

potpuno proslavio Ljudsko u Sebi, to jest, da ga je učinio Božanskim, jasno je iz

mnogih odlomaka u Reči (vidi, na primer, Jovan XIII.31,32; XVII.1,5; Luka XXIV.26).

5046. I što god je ondje trebalo učiniti, on uređivaše. Ovo označava apsolutnu

moć, što se može videti i bez objašnjavanja, jer same reči pokazuju da su sve stvari

od Njega, to jest, da On ima apsolutnu moć da to učini ili ne učini.

5047. A tamničar ne nadgledaše ništa što bješe u Josipovoj ruci. Ovo znači da je

On Sam uprabvljao istinom, što se vidi iz značenja tamničara (glavnog

tamničara),naime, istine koja upravlja u iskušenjima (br. 5044); i iz značenja ne

nadgledaše ništa što bješe u ruci Josipovoj, što znači da je delovao iz Svoje Moći

(vidi tako isto gore, br. 505,5046).

5048. i da je isto to istinito kada se radi o čovekovoj sudbini, Jer Jehova bješe s

njim. Ovo označava da je to bilo od Božanskog u Njemu, kao što se vidi iz onoga

što je rečeno gore (br. 5041).

5049. I što god činjaše, Jehova vođaše u napredak. Ovo označava da je Božansko

proviđenje od Njega, što se vidi iz značenja voditi u napredak, naime, proviđenje

(br. 4972,4975); a da je to Božansko, označeno je Jehovom, a da je bilo od Nejga,

sa vođaše u napredak. Voditi u napredak, u najvišem smislu, je proviđenje, jer sav

napredak u poslednjem od prirode ima izvor u Božanskom proviđenju

Gospodovom. Da je ovako, i da je isto to istinito kada se radi o čovekovoj sudbini,

biće pokazano, po Gospodovoj Božanskoj milosti, na drugome mestu iz mnogo

iskustva u duhovnome svetu.

NASTAVAK O KORESPONDENCIJI S VELIKIM ČOVEKOM SA BEDRIMA

(STEGNIMA) I S ORGANIMA ZA RAĐANJE.

5050. Na kraju prethodnog poglavlja (br. 4931-4953), pokazano je iz iskustva ko u

Velikom Čoveku ili nebu pripada oblasti šaka, ruku, i nogu; sada će biti pokazano

koje zajednice u Velikom Čoveku pripadaju oblasti bedara (stegna ili slabina), a

isto tako i organa za rađanje. U opšte, neka se zna da bedra (slabine) kao i organi

koji im pripadaju, da su oni saobrazni (korespondiraju) pravoj bračnoj ljubavi, pa

stoga pripadaju zajednicama onih koji su u toj ljubavi. Oni koji su u ovim

zajednicama, ti su više nebeski od ostalih, i više uživaju blaženstvo mira.

5051. U jednom tihom snu video sam nekoliko stabala posađenih u jednom

zasadu, od kojih je jedno bilo visoko, drugo niže, a dva su bila mala. Niže stablo mi

se vrlo dopalo, dok je divan osećaj mira, koji ne mogu da izrazim, djelovao na moj

um. Kada sam se probudio, razgovarao sm s onima koji su u mene uneli taj san. To

su bili anđeoski duhovi (br. 1977,1979), i oni mi rekoše šta je bilo označeno onim

što sam sanjao – da je to bila bračna ljubav, visoko stablo je predstavljalo muža,

niže ženu, a dva niska stabla dvoje male dece. Dalje mi rekoše da je onaj prijatni

osećaj mira (odmora) koji je tako delovao na moj um, da je to pokazivalo prijatan

mir onih koji su u pravoj bračnoj ljubavi. Dodali su, da su takvi oni koji pripadaju

oblasti bedara odmah iznad kolena, a da oni koji su u još prijatnijem stanju, da

pripadaju oblasti bedara (stegna). Pored toga, bilo je pokazano da je ova oblast

povezana (da komunicira) preko nogu sa stopalima i sa petama. Da je tako, vidi se

po onome velikom živcu u stegnu (bedru) koji šalje svoje ogranke ne samo preko

stegna organima za rađanje (koji su organi bračne ljubavi), nego isto tako preko

nogu u stopala i u pete. Tada je bilo pokazano šta je označeno s udubljenjem i

živcem u Jakovljevom bedru, kada se hrvao s anđelom (Postanje XXXII.25,31,32;

vidi br. 4280,4281,4314-4317). Posle toga ugledah jednog velikog psa, koji je

izgledao kao Kerberus o kome pišu drevni pisci, sa zastrašujućim otvorenim

ustima; bi mi rečeno da ovaj pas označava stražu koja sprečava da čovek pređe iz

nebeske bračne ljubavi u preljubočinsku ljubav, koja je paklenska; jer nebeska

bračna ljubav postoji kada čovek sa ženom, koju nežno voli, i sa decom, živi

zadovoljan u Gospodu. Ovo mu daje u ovome svetu unutrašnje zadovoljstvo, a u

drugom životu nebesku radost; ali kada pređe iz ove u suprotnu ljubav, i u ovoj

nađe zadovoljstvo koje mu se čini da je nebesko, iako je ono paklensko, tada se

ovakav pas postavlja kao straža da ne bi došlo do bilo kakvog dodira između ovih

suprotnih zadovoljstava.

5052. Gospod udahnjuje bračnu ljubav preko najdubljeg neba, u kome su anđeli u

miru iznad svega. Mir u nebima se može uporediti sa prolećem u svetu, koje čini

da je sve radosno, jer po svome poreklu, mir je nešto nebesko. Anđeli najdubljega

neba su i najmudriji, a njihova nevinost im daje detinji izgled, jer oni vole malu

decu više nego njihove očeve i majke. Oni su pored male dece dok su ova u

utrobi, i preko njih se Gospod brine za razvoj i ishranu male dece dok su u njoj

(utrobi); tako se oni brinu za one (žene?) koje su s detetom (za trudnice).

5053. Ima nebeskih zajednica koje su saobrazne sa svakim i sa svim udovima i

organima za rađanje u oba pola. Ove su zajendice (po savršenstvu) iznad ostali, pa

stoga i u zadovoljstvu; one se međusobno razlikuju, kao što je ova oblast u čoveku

različita i odvojena od svih ostalih. Razlog da su ove zajednice nebeskoga

karaktera, je u tome što je bračna ljubav temeljna ljubav svih drugih ljubavi

(br.688,2733,2737,2738). Ona je po svojoj svrsi iznad ostalih, pa stoga i po

zadovoljstvu (koje pruža) (br.688,2737,2738). Ona je iznad ostalih i po svojoj

nameni, jer brakovi su rasadnici cele ljudske rase, pa stoga i odgajališta za

Gospodovo nebesko carstvo; jer nebo potiče od ljudskoga roda.

5054. Oni koji vole nežno malu decu, kao što su majke koje vole decu, ti su u

oblasti materice i okolnih organa, naime, i oblasti ulaza u matericu i jajnika; njihov

je život najslađi i najprijatniji, i oni su u nebeskoj radosti iznad ostalih.

5055. Ali nisam saznao o prirodi i kvalitetu onih nebeskih zajednica koje pripadaju

organima za rađanje; jer su te zajednice previše duboke (unutarnje) da bi ih

razumeo onaj koji je u nižoj sferi. Ove se zajednice odnose na skrivene svrhe ovih

organa, koje su po proviđenju tajnovite, tako da ne bi to, to je u sebi najnebeskije,

trpelo povredu od nečistih misli o požudama i preljubi, koje se misli javljaju kod

nekih osoba kada se samo pomenu ovi organi. It toga razloga izneću neke teško

shvatljive stvari koje sam ja video.

5056. Neki duh s druge zemlje koji je bio pored mene (o kojim duhovima ću

govoriti, po Gospoovoj Božanskoj milsti, na drugome mestu), koji me je uzbuđeno

molio da se za njega zauzmem kako bi došao u nebo. Reče da nije svestan da je

učinio bilo kakvo zlo, osim što je opominjao stanovnike svoje zemlje (jer ima

duhova koji opominju i kažnjavaju one koji ne žive ispravno, a njih ću opisati kad

budem govorio o stanovnicima drugih zemalja). Reče da ih je posle opominjanja i

poučavao. Onda je govorio kao promuklim glasom, čime je mogao da izazove

sažalenje. Ali samo sam odgovorio da mu ja ne mogu pomoći, i da o primanju u

nebo odlučuje samo Gospod, i da ako je dostojan, neka se nada. Tada je bio poslat

među vrle duhove s njegove vlastite zemlje; ali oni tamo rekoše da on ne može da

ostane s njima, jer da on nije kao što su oni. Međutim, pošto je toliko čeznuo da

bude pripušten u nebo, bio je poslat vrlim duhovima s ove zemlje; ali i ovi rekoše

da on ne može da ostane među njima. U svetlosti neba, on je bio crne boje; ali on

sam je govorio da on nije crn, nego da je smeđe boje.

Bilo mi je rečeno da su takvi oni koji sačinjavaju oblast semenskih mehurića, jer se

u ovim mehurićima skuplja seme kombinovano sa pravim serumom i koji tako

postaje sposoban, kada se izbaci, da se rastvori u grlu materice, i da tako posluži

začeću; i da u ovoj supstanciji postoji sposobnost (napor, energija), nešto kao

čežnja, da izvši tu zadaću, tako da ispusti taj serum kojim je okružen. Nešto se

slično pokazalo kod ovoga duha. Prišao mi je ponovo, ali u prostom odelu, i rekao

da izgara da stigne u nebo, i da sada opaža da je za to spreman. Odgovorio sam

mu da je to možda indikacija da će i biti primljen. Tada su mu anđeli rekli da skine

svoje odelo. U svojoj čežnji, on ga je odbacio velikom brzinom. Ovo predstavlja

žestinu želje onih koji su u oblasti semenskih mehurića koji su njima saobrazni.

5057. Video sam jedan širok tucaonik (posudu u kojoj se nešto drobi ili tuca) , i

pored njega čoveka s gvozdenim instrumentom, koji je bio u iluziji da tuče ljude u

toj posudi, mučeći ih na trašan način. Radio je to s velikim uživanjem, koje mi je

bilo preneseno (kominicirano), kako bih saznao prirodu i silinu ljudi ove vrste. To

je bilo paklensko zadovoljsvo. Rečeno mi je od strane anđela da je to bilo

vladajuće zadovoljstvo Jakovljevog potomstva; da su najviše zadovoljstva nalazili u

tome da postupaju okrutno s drugim narodima, da ih kao mrtve ostavljaju

pricama lešinarima i zverima, da ih komadaju pilama i sekirama, i da ih bacaju u

peći za opeke (2 Samuilova XII.31), i da ubijaju decu i onda ih bacaju. Ovo nikada

nije bilo zapoveđeno, niti dopušteno osim onima kod kojih je živac u bedru bio

pomeren (br.5051). Ovakvi su duhovi su smešteni ispod desne pete, gde su i

peljubočinci koji su isto tako okrutni. 2. Stoga iznenađuje da neko može da

poveruje da je ovo izabrana nacija; verujući ovo, mnogi se utvrđuju u ideji da život

nema značaja, nego samo izbor, i da se u nebo prima po samoj milosti, ma kakav

da je život bio; a svaki čovek zdravoga razuma može da vidi da je to suprotno

Božanskom, jer Božansko je sama milost; stoga ako bi primanje u nebo bilo po

milosti, onda bi svak bio pripušten u nebo bez obzira kakav mu je život. Baciti

nekoga u pakao da se tamo muči, ako ga se može primiti u nebo, bilo mi

nemilosrdnost a ne milost; a izabrati nekoga a nekoga ne, bilo bi nepravda a ne

pravda. 3. Stoga se takvima koji veruju i koji su se utvrdili u toj ideji da su neki

izabrani a neki nisu i da je primanje u nebo stvar milosti, bez obzira na život,

takvima se kaže (kao što sam čuo i video nekoliko puta) da Gospod nikome ne

brani da uđe u nebo, i da se mogu u to uveriti svojim iskustvom. S tim ciljem su bili

podigniti ka jednoj nebeskoj zajednici među one koji su voleli dobro, i bili u ljubavi

ka bližnjemu; ali pošto su bili zli, čim su tamo stigli, njih je uvatila muka i

unutrašnja bol, jer je njihov život bio suprotan; a kada se pojavilo nebesko svetlo,

oni su izgledali kao đavoli, skoro lišeni ljudskog oblika, neki kao s licem koje je

potonulo, neki kao redovi zuba, a neki kao čudovišta raznih vrsta. Oni su bili

užasnuti svojim izgledom, pa su se odmah bacili glavačke natrag u pakao, a što

dublje to im je bilo bolje.

5058. Bila je i jedna osoba koja je u svetu imala veliki položaj i koja je meni bila

poznata, iako ne po svom unutrašnjem karakteru; ali u drugom životu, posle

određenih promena u stanju njegovog života, bilo je očito da je ta obmanjivala

(svojim izgledom u svetu?). Pošto je proveo među takvima jedno vreme i pošto je

tamo patio, zaželeo je da se od njih odvoji. Tada sam ga čuo kako kaže da želi da

uđe u nebo; a i on je verovao da je primanje u nebo stvar milosti. Ali mu je bilo

rečeno da ako tamo ode, da tamo neće moći i ostati, i da bi tamo osećao muke

kao oni koji su u smrtnoj borbi (agoniji). Ali pošto je bio uporan, bio je primljen u

zajednicu onih koji su bili u prostom dobru a koji su napred iznad glave; ali čim je

tamo stigao, počeo je dase ponaša lukavo i neiskreno, već u skladu sa svojim

životom. Rezultat je bio to da se posle jednog sata čulo zapomaganje , da im je

oduzeo opažanje dobra i istine, pa stoga i njihovo zadovoljstvo, i da na taj način

kvari njihovo stanje. Tada je bilo pripušteo neko svetlo iz dubljeg neba, u kojemu

je ovaj izgledao kao đavo, s gornjim delom nosa kao izbrazdanim s ružnom ranom;

a sam je osetio iznutra muku. A kad je to osetio, sam se bacio natrag u pakao. Iz

ovoga je jasno da se ne prima u nebo po izboru niti o milosti, nego prema životu,

jer život čini nebo. Sve stvari života dobra i istine daju se onima koji su primali

milost u svetu; i ovi se primaju u nebo zbog milosti; i to su oni koji se nazivaju

izabrani (br. 3755,3900).

5059. Kad bi mi se približili oni koji su živeli suprotno bračnoj ljubavi, to jest u

preljubi, oni bi uzrokovali bol u mojim slabinama, jači ili slabiji već prema vrsti

preljube u kojoj su živeli; ovaj mi je influks pokazao da slabine (krtsa)

korespondiraju bračnoj ljubavi. Pakao ovih je zadnjem delu slabina, ispod

stražnjice, gde su u prljavštini i u izmetu; a ove su stvari njima uživanje, jer u

duhovnm svetu te stvari su saobrazne takvom uživanju. Ali biće više rečeno o

ovakvim duhovima, kada budem, po Gospodovoj Božanskoj milosti , govorio o

paklovima u opšte i posebno.

5060. Ko su oni koji su saobrazni mošnicama (testisima), bilo mi je na sličan način

pokazano po onome što je suprotno bračnoj ljubavi, a što uzrokuje bol u

mišnicama; jer kada zajednice deluju, one deluju na one delove i udove tela koji

njima korespondiraju ; nebeske zajednice blagim ugodnim i prijatnim influksom, a

paklene, koje su u suprotnom, oštrim i bolnim influksom. Ali njihov influks osećaju

samo oni čiji je unutarnji stepen otvoren i koji su su čulnoj komunikaciji s

duhovnim svetom. Oni koji su u onom što j suprotno bračnoj ljubavi i koji izazivaju

bol u mošnicama, to su oni koji namamljuju pomoću ljubavi, prijateljstva, i sličnih

usluga. Kada su mi ovakvi duhovi prilazili, želeli su da razgovaramo na samo,

bojeći se jako da neko ne bude prisutan, jer je njihov karakter bio takav dok su bili

u životu tela; a pošto su bili takvi, oni su takvi i u drugom životu, jer svačiji život

ostaje s njim. 2. Iznad oblasti oko Gehene (Pakla) podiglo se nešto vazdušasto i

neodređeno. Bio je to skup takvih duhova, pa iako ih je bilo mnogo, bio je to samo

jedan duh koji se saplitao u povezima, čime je bilo označeno da su ti duhovi želeli

da uklone neke prepreke; jer tako se reprezentativno pokazuju misli i napori u

svetu duhova, a kada se pojave, njihovo je značenje se odmah primećuje. Posle mi

se učinilo da je iz njegovoga tela izašao jedan mali beo kao sneg duh, koji mi se

približio, čime je predstavljena njihova misao i namera – da žele da izgledaju

nevini , kako niko ne bi posumnjao u njihov stvarni karakter. Kada mi je prišao,

stajao je oko mojih krsta (slabina) uvijajući se kao da je želeo da izgleda kao oni

koji su u čednoj bračnoj ljubavi. Posle toga se uvijao kao u spirali, čime je želeo da

da do znanja da je želeo da se umili stvarima koje su prijatne po svojoj prirodi. A

na kraju je taj mali duh postao skoro nevidljiv, čime je bilo predstavljeno da je

želeo da ostane sasvim prikriven. 3. Anđeli su mi kazali da su ovakva ponašanja

karakteristična za one koji traže da navedu na bračnu ljubav, to jest, za one koji u

svetu , s namerom da vrše preljubu sa ženama, da se dopadnu tako što govore

čedno o bračnoj ljubavi, što miluju decu, i što hvale muževe na svaki mogući

način, tako da bi se mislilo da su pažljivi, prijateljski raspoloženi, čedni, i nevini,

iako su prikriveni preljubočinitelji. I njihov karakter mi je bio pokazan, jer posle

svega ovoga, taj je mali duh postade vidljiv, pa je izgledao dlakav i vrlo crn, kao i

deformisan; i on je bio izbačen iz svog pakla, koji je bio duboko ispod srednjeg

dela slabina. Tamo ljudi obitavaju u najprljavijem izmetu; a oni su i među

razbojnicima koji se odnose na opšte nevoljno čulo (br. 4327). Kasnije sam

razgovarao s takvim duhovima, i oni su bili iznenađeni da neko misli da je preljuba

nešto što ima veze sa savešću, to jest, da savest ne treba da mu dopusti da legne

sa nečijom ženom; a kad sam s njima razgovarao o savesti, oni su odricali da bilo

ko ima savest. Rečeno mi je da su ovakvi duhovi većinom iz Hrišćanskog, a retko iz

drugih delova sveta.

5061. Uzgred, da navedem ovaj neobičan događaj. Bilo je nekoliko duhova koji su

dugo bili sakriveni, zatvoreni u neobičan pakao, iz kojega nisu mogli da se izvuku.

Ponekad sam se pitao ko su to. Jedne večeri su pušteni da izađu, pa sam od njih

čuo neobično mrmljnje, koje je potrajalo dosta dugo. A kada se pružila prilika, čuo

sam ih kako govore protivu mene, pa sam primeto da su se trudili da mi se približe

i na me unište. Pitao sam anđele za razlog ovome; a oni su mi rekli da su ovi u

životu duhovi mene mrzeli iako im ja nisam ničim naškodio. Bio sam poučen da

kada ovakvi samo osete sferu omrznute osobe, oni dišu željom da je unište; ali bili

su poslani natrag u pakao. Ovo pokazuje da oni koji su mrzeli jedan drugoga, da se

nalaze u drugom životu, i pokušavaju da naškode jedni drugima, kao što sam

naučo i iz drugih primera. Jer mržnja je suprotna ljubavi i ljubavi ka bližnjemu, jer

tu postoji odbojnost, i duhovno neslaganje. Stoga kada ovakvi duhovi opaze sferu

osobe koju su mrheli, oni kao da pobesne. Iz toga je jasno o čemu govori Gospod

kod Mateje V.22-26.

5062. Nastavak o korespondenciji sa Velikim Čovekom nalazi se na kraju sledećeg

poglavlja.

POGLAVLJE ČETRDESETO.

5063. U predgovoru prethodnog poglavlja dato je objašnjenje onoga što je

Gospod kazao o Sudu nad dobrima i rđavima kod Mateje XXV. stihovi 34 do 36.

Onda slede ove reči: Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode! kada te

vidjesmo gladna, i nahranismo? ili žedna, i napojismo? kad li te vidjesmo gosta, i

primismo? ili gola, i odjenusmo? kad li te vidjesmo bolesna ili u tamnici, i

dođosmo k tebi? I odgovarajući car će im reći: zaista vam kažem: kad učiniste

jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste. Tada će reći i onima što mu

stoje s lijeve strane: idite od mene prokleti u oganj vječni pripravljen đavolu i

anđelima njegovijem . Jer ogladnjeg, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne

napojiste me; gost bijah, i ne primiste me; go bijah, i ne odjenuste me; bolestan i

u tamnici bijah, i ne dođoste k meni. Tada će mu odgovoriti i oni govoreći:

Gospode! kada te vidjesmo gladna i žedna, ili gosta ili gola, ili bolesna i u tamnici, i

ne poslužismo te? Tada će im odgovriti govoreći: zaista vam kažem: kad ne

učiniste jednome od ove moje male braće, ni meni ne učiniste. I ovi će otići u

muku vječnu, a pravednici u život vječni. (Mateja XXV. 37-46).

5064. U uvodnim primedbama prethodnoga poglavlja (br. 4954-4959), objašnjeno

se šta se označava u unutrašnjem smislu hranjenjem gladnih i napajanjem

žednihm i primanje došljaka, oblačenjem gologa, i posećivanjem bolesnoga i

onoga u tamnici – da je to suština ljubavi ka bližnjemu koja je ovde sadržana i koja

se opisuje. Gladan, žedan, došljak, označavaju osećanje dobra i istine, a go,

bolestan, utamničen, označavaju samo-priznavanje (br. 4956,4958).

5065. Pošto se iste stvari tri puta ponavljaju u onome što je navedeno i

objašnjeno, to je nepotrebno pokazivti u pojedinostima, ili reč po reč, šta ovi izrazi

znače u unutrašnjem smislu. Ovde ću samo kazati šta je označeno odgovorom

onih na desnoj strani, i onih na levoj – da Ga oni nisu videli gladnog, žednog,

golog, došljakom blesnog i u tamnici; a kasnije i ono što je označeno Carem,kao i

pravednicima i večnim životom,kao i onima koji su prokleti za večni oganj.

5066. Odgovor onih na desnoj strani: Gospode, kada Te vidjesmo gladna i

nahranismo? ili žedna i ne napojismo? Kada Te vidjesmo gostom i ne primismo? i

li golim i ne u odjenusmo? Kada te vidjesmo bolesnog ili u tamnici, i ne dođosmo

k Tebi? označava da su oni vidjeli Gospoda samoga, oni bi Mu bili poslužili; , ali ne

iz ljubavi ka Njemu,nego stoga što bio je sudija celoga sveta; na taj načlin, ne radi

Njega, nego radi sebe samih; tako, ne iznutra ili od srca, nego izvana i samo po

delu. To je kao kad neko vidi kralja, od kojega očekuje neku uslugu, to jest da

nešto tekne kako bi postao velik ili bogat, pa se tako ponaša snishodljivo prema

njemu. Slučaj je sličan s onima koji su u spoljašnjem bogoštovanju, pri čemu kao

da vide Gospoda, i potčinjavaju Mu se, verujući da će na taj način dobiti večni

život; dok u stvari nemaju ljubavi ka bližnjemu, i ne čine dobro nikome osim sebe

radi, tako da na kraju čine dobro samo sebi. Oni su kao one osobe koje se klanjaju

kralju u izvanjskoj formi s puno poštovanja, a ovamo ismevaju njegove zapovesti i

u srcu ih preziru. Ove i slične stvari označene su u odgovorima onih na desnoj

strani; a i rđavi sve čine samo u izvanjskoj formi, jer oni na levoj strani daju skoro

isti odgovor.

5067. Pošto Gospod drži ne do spoljašnjih nego do unutranjih stvari, i pošto čovek

svedoči o sebi unutrašnjim stvarima, a to je ljubav ka bližnjemu i njena dela, stoga

je Gospod odgovorio: Zaista vam kažem: ono što se učinili najmanjem od Moje

braće, učinili ste Meni. Braćom se nazivaju oni koji su u dobru ljubavi ka bližnjemu

i u životu; jer je Gospod sa njima, jer su oni u samome dobru; i oni su u pravom

smislu nazvani bližnjim. U ovome se Gospod ne pokazuje jer u upoređenju s Njim,

oni su niski, ali se čovk pokazuje pred Gospodom, u tome to Mu se klanja iznutra.

5068. Gospod Sebe naziva Carem – u ovim rečima: Kad Sin čovječiji dođe u slavi

Svojoj, tada će sjedati na prijetolu slave Svoje; i tada će im Car reći; zato što je

Gospodovo carstvo Božanska istina, od koje i po kojoj se izvršava sud. Ali po kojoj i

od koje gobrima se sudi na jedan način, a rđavima na drugi. Dobrima se, pošto su

primali Božansku istinu, sudi od dobra, pa stoga od milosti; a rđavima (zlima), zato

što nisu primali Božansku istinu, sudi se od istine, pa stoga ne od milosti; jer oni su

odbacili milost, pa je odbacuju i u drugom životu. Primiti Božansku istinu, to nije

samo imati veru, nego u upražnjavati je, a to znači primenjivati nauk (doktrinu) u

život.To je razlog da se Gospod naziva Carem. (Da je Gospodovo carstvo Božanska

istina, bilo je pokazano gore, 1728,2015,3009,3670,4581,4966).

5069. Da se oni na desnoj strani nazivaju pravednicima: tada će mu pravednici reći

govoeći:I pravednici će ući u život vječni; označava da su oni u Gospodovoj pravdi.

Svi koji su su dobru ljubavi ka bližnjemu, nazivaju se pravednicima – ne da su

pravedni od sebe samih, nego od Gospoda, čija pravda postaje i njihova. Oni koji

veruju da su pravedni od samih sebe, ili koji su tako pravedni da nimalo zla u sebi

ne vide, ti nisu među pravednicima, nego među nepravednicima; jer oni pripisuju

sebi dobro, i traže nagradu za to, i ti ne mogu da obožavaju Gospoda iz krotkosti

(poniznosti); tako da su u Reči nazvani pravednima oni koji priznaju i znaju da je

svo dobro od Gospoda, a da je svo zlo do njih samih, to jest od pakla.

5070. Život vječni kojim su podareni pravednici, je život od dobra (život čiji je izvor

dobro). Dobro ima život u sebi, jer je ono od Gospoda, koji je samo dobro. U

životu od Gospoda (po Gospodu) postoji mudrost i inteligencija; jer primati dobro

od Gospoda i otuda hteti dobro, jeste mudrost; a primati istinu od Gospoda i

otuda verovati istinu, to je inteligencija; a oni koji imaju ovu mudrost i ovu

inteligenciju, imaju život; a pošto sreća ide uz ovaj život, to se pod životom misli i

na večnu sreću. Suprotan je slučaj s onima koji su u zlu. Ovi doista izgledaju -

osobito sebi – kao da imaju život, ali to je život koji se u Reči naziva smrt, kao i

večna smrt; jer oni nisu mudri ni u jednom dobru, niti inteligentni ni u jednoj

istini. Ovo može svako da vidi ko o ovome misli, je kao što postoji život u dobru i u

istini, tako isto nema života u zlu i u obmani, jer su ovo suprotnosti koje uništavaju

život. Stoga takve osobe imaju život onakav kakav je život bezumne osobe.

5071. Oni na levoj strani nazivaju se prokletima: tada će reći onima na lijevu

stranu, Odlazite od Mene, vi koji ste prokleti u vječni oganj, pripremljen đavolu i

njegovim anđelima; i ovi će otići u muku vječnu; zato što su se otkrenuli od dobra

i od istine, a okrenuli se ka zlu i obmani. Biti proklet, u unutrašnjem smislu Reči,

znači otkrenuti se od (br. 245,379,1423,3530,3584). Vječni oganj u koji će otići

nije prirodni oganj, niti grižnja savesti, nego požuda za zlom, jer požude su u

čoveku duhovne vatre koje ga sagorevaju u životu tela, a muče ga u drugom

životu. Ovim vatrama pakleni duhovi muče jedni druge na razne načine. 2. Da

vječni oganj nije prirodna vatra, to je očito. Niti je to grižnja savesti, jer oni koji su

u zlu (koji su zli), oni nemaju savesti; nisu je imali u životu tela, i ne mogu da je

imaju ni u drugom životu. Nego, vječni oganj je požuda, jer je svaka životna vatra

od ljubavi u čoveku – nebeska vatra, od ljubavi ka dobru i istini, a paklena vatra,

od ljubavi ka zlu i obmani– ili što je isto, nebeska vatra je od ljubavi ka Gospodu i

od ljubavi ka bližnjemu, dok je paklena vatra od ljubavi prema sebi i prema svetu.

Da je sva vatra ili toplina u čoveku iz ovoga izvora, čovek može da zna ako na to

obrati pažnju. Iz ovoga se razloga ljubav naziva duhovnom toplinom, a vatra i

toplina u Reči označavaju upravo to. (br. 934,1297,1527,1528,1861,2464,4906).

Životna vatra kod zlih je takva da ih nadahnjuje žestinom i besom kojim muče

druge; a životna vatra kod dobrih je takva da kada su u većem stepenu osećanja, i

oni su u nekoj vrsti vatre, ali koja ih nadahnjuje ljubavlju i revnošću da čine

drugima dobro.

POGLAVLJE XL.

1. I poslije tog dogodi se, te peharnik cara Egipatskoga u hljebar skriviše

gospodaru svojemu, caru Egipatskom.

2. I Faraon se razgnjevi na ta dva dvorjanina, na starješinu nad peharnicima i na

starješinu nad hljebarima.

3. I baci ih u tamnicu u kući zapovjednika stražarskoga, gdje Josip bješe sužanj.

4. I zapovjednik stražaski odredi Josipa da ih služi, i bijahu dugo u tamnici.

5. I usniše san obojica u jednu noć, svaki po značenju svojega sna za sebe, i

peharnik i hljebar cara Egipatskolga, koji bijahu sužnji u tamnici.

6. A sjutradan kad dođe Josip k njima,i pogleda ih,a oni bjehu vrlo neveseli.

7. Pa zapita dvorjane Faraonove, koji bijahu sužnji s njim u kući gospodara

njegova, i reče: što ste danas lica nevesela?

8. A oni mu kazaše: san usnismo obojica, a nema da nam kaže šta znače. A Josip

reče: šta znašče? nije li u Boga? ali pripovijedite mi.

9. A stariješina nad peharnicima pripovijedi Josipu govoreći: snih, a preda mnom

čokot.

10. I na čokotu bijahu tri loze; i napupi i procvate, i grožđe na njemu uzre.

11. A u ruci mi bješe čaša Faraonova, te pobrah zrelo grožđe i iscijedih ga u čašu

Faraonovu, i dodadoh čašu Faraonu.

12. A Josip mu reče: tri su loze tri dana.

13. I još tri dana, i Faraon brojeći svoje dvorjane uzeće i tebe, i opet te postaviti u

pređašnju službu, i opet ćeš mu dodavati čašu kao i pređe kad si mu bio peharnik.

14. A li nemloj zaboraviti mene kad budeš u dobru, učini mi milost i pomeni za me

Faraonu, i izvadi me iz ove kuće.

15. Jer su me ukrali iz zemlje Jevrejske (Hebrejske), a ovdje nijesam ništa učinio da

me bace u ovu jamu.

16. A kad vidje starješina nad hljebarima kako lijepo kaza san, i reče Josipu: i ja

snih, a to meni tri kotarice bijele.

17. I u najgornjoj kotarici bješe svakojakijeh kolača za Faraona, i ptice jeđahu iz

kotarice na mojoj glavi.

18. A Josip odgovori i reče: ovo znači; tri kotarice su tri dana.

19. Još tri dana, i Faraon brojeći dvorjane izbaciće te i objesiće te na vješala i ptice

će jesti s tebe meso.

20. I kad dođe treći dan, to bješe dan u koji se rodio Faraon, i učini Faraon gozbu

svima slugama svojim, i naiđe među slugama svojim na starješinu nad

peharnicima i na starješinu nad hljebarima.

21. I povrati starješinu nad peharnicima u službu da dodaje čašu Faraonu,

22. A starješinu nad hljebarima objesi, kao što kaza Josip.

23. I starješina nad peharnicima ne opomenu se Josipa, nego ga zaboravi.

SADRŽAJ.

5072. Unutrašnji smisao ovoga poglavljaje je nastavak o iskušenjima kroz koja čak

i telesne stvari mogu da se dovedu da budu saobrazne. Telesne stvari nazvane

pravim imenom su čulne stvari, kojih ima dve vrste, jedne koje su potčinjene

intelektualnom delu koji je predstavljen peharnikom cara Egipatskoga, i one koje

su potčinjene voljnom delu, a koje su predstavljene njegovim hlebarom, da se ove

jedno vreme zadržavaju, ali se druge odbacuju, što je predstavljeno peharnikm

koji se vraća na svoje mesto, i hlebarm koji biva obešen. Ostalo će biti objašnjeno

nizovima u unutranjem smislu.

UNUTRAŠNJI SMISAO.

5073. Stihovi 1.4. Poslije toga dogodi se, te peharnik cara Egipatskoga i hljebar

skriviše gospodaru svojemu, caru Egipatskom. I Faraon se razgnjevi na ta dva

dvorjanina, na starješinu nad peharnicima i na starješinu nad hljebarima.I baci ih u

tamnicu u kući zapovjednika stražarskoga, gdje Josip bijaše sužanj. A zapovjednik

stražarski odredi im Josipa da ih služi; i bijahu dugo vremena u tamnici. I dogodi

se, znači novo stanje, i ono što sledi; posle ovih riječi, znači posle stvari koje

prethode; da su zgriješili, označava izokrenuti red; peharnik caru Egipatskom,

označava u onim stvarima u telu koje su potčinjene intelektualnom delu; i

hlebar,označava u onim stvarima u telu koje su potčiinjene voljnom delu; protivu

gospodara cara Egipatskoga, označava da su bili protivu novog stanja u

prirodnom čoveku; i Faraon se razgnevi, označava da se novi prirodni čovek

otkrenuo; na svoja dva službenika, označava od čulnh stvari u telu dve vrste; na

glavnoga peharnika i na glavnoga hlebara, označava u opšte od čulnih stvari koje

su potčinjene intelektualnom i voljnom delu; i baci ih u tamnicu, označava

odbacivanje; u kuću zapovjednika stražarskoga, označava kroz one stvari koje su

od prvorazredne važnosti za tumačenje; u tamnicu, označava među obmane;

mesto gde je Josip bio sužanj, označava stanje Nebeskog od Prirodnog sada u

odnosu na ove stvari koje su naučili od Nebeskg Prirodnog za tumačenje; i on im

služaše, označava da ih je poučavao; i bijehu dugo u tamnici, označava da su dugo

bili u stanju odbačenosti.

5074. Dogodi se. Ovo označava novo stanje kao i stvari koje slede, što se vidi iz

izraza dogodi se i bi u Reči, a što sasdrži novo stanje (vidi br. 4979,4999); i iz toga

što u izvornom jeziku to služi da pokaže razliku između nizova stvari koje prethode

i inih koje slede (br. 4987); otuda to označava i stvari koje slede.

5075. Posle ovih reči (stvari). Ovo označava (da se ovo događa) posle onoga što

prethodi, vidi se iz značenja reči, a u izvornom jeziku, stvari; stoga ovde posle ovih

reči znači posle ovih stvari, to jest, posle onoga što prethodi. Reči, u izvornom

jeziku, označavaju stvari, jer reči, u unutrašnjem smislu, označavaju istine nauka

(doktrine); pa se stoga sva Božanska istina u opšte naziva Reč, i Gospod Sam, od

Kojega dolazi sva Božanska istina, a u najvišem smislu, Reč (br. 1288). A pošto

ništa u celom svemiru nije stvarno ako nije od Božanskog dobra uz pomoć

Božanske istine, stoga reči u Hebrejskom jeziku znače i stvari. Da ništa u svemiru

nije ništa, da nije stvarno, ako ne potiče od Božanskog dobra preko Božanske

istine, to jest, preko Reči, jasno je kod Jovana: U početku bješe Riječ, i Riječ bješe

u Boga, i Bog bješe Riječ. Sve je od Njega postalo, i ništa nije postalo što od Njega

nije postalo (I.1,3). Unutrašnje značenje reči potiče uglavnom iz unutršnjeg

čoveka, koji je među duhovima i anđelima; jer je svaki čovek svojim duhom, to

jest, onim čovekom koji živi posle smrti tela, u društvu s anđelima i s duhovima, a

pošto je u njihovom društvu, on je s njima i u sveopštem jeziku, a to znači da je

onamo gde je poreklo reči. Otuda u rečima neka značenja koja izgledaju nejasna,

iako u unutrašnjoj formi ona su sasvim jasna – kao što su ovde reči koje znače

stvari. Tako je i u mnogim drugim slučajevima, kao kad se razumevanje naziva

vidom, kome se pripisuje svetlost; kada se pažnja i poslušnost nazivaju sluhom, i

slušanjem, i kada se opažanje naziva mirisom, i tako dalje.

5076. I skriviše (zgešiše). Ovo označava izokrenuti red, što je očito iz značenja

skriviti (zgrešiti), to jest, postupati protivno Božanskom redu; što god je protivno

ovome, to je greh. Božanski red sam je Božanska istina od Božanskog dobra. Svak

je u ovom redu ko je u istini od dobra, to jest, koji je u ljubavi ka bližnjemu, jer

istina pripada veri, a dobro ljubavi ka bližnjemu; a otstupaju od ovoga reda oni

koji nisu u istini od dobra, i koji su stoga u obmani od zla; samo je to označeno

grehom. Ovde time što su peharnik i hlebarnik skrivii (grešili) označava se da su

spoljašnje čulne stvari bile u izokrenutom redu u odnosu na unutarnje stvari, tako

da se nisu slagale, to jest, da nisu korespondirale (bile saobrazne).

5077. Peharnik cara Egipatskoga. Ovo označava one stvari u telu koje su

potčinjene intelektualnom delu, što se vidi iz značenja peharnika, to jest, značenja

spoljašnjeg ili čulnog dela, koji je potčinjen intelektualnom delu unutrašnjeg

čoveka (o kojemu kasnije); i iz značenja cara Egipatskoga, to jest, prirodnog

čoveka (vidi niže br. 5079). Pošto se govori o peharniku i o hlebaru u sledećim

stihovima, i pošto oni označavaju spoljašnje čulne stvari tela, treba nešto kazati i o

čulnim stvarima. Poznato da ima pet spoljašnjih ili telesnih čula, vid,

sluh,miris,ukus i dodir, i da oni čine sav život tela: jer bez ovih čula, telo ne živi, i

kad je njih lišeno, ono umire i postaje leš; tako da je sušinski telesni deo čoveka

ništa drugo nego prijemnik utisaka (senzacija), pa stoga i života preko njih. Čulni

deo je glavni, a telesni je sredstvo (instrument). Instrumentalni deo bez njegovog

glavnog dela kojemu je prilagođen, ne može se nazvati telesnim delom, kojim se

čovek služi za vreme svoga života u svetu; nego samo instmentalni sa glavnim

delom, kada oba deluju kao jedno. Stoga je to telesni deo. 2. Sve čovekove

spoljašnje čulne stvari odnose se na njegove unutrašnje čulne stvar, jer one su

date čoveku i smešten u njegovo telo kako bi služile unutrašnjem čoveku dok je u

svetu, i dok trpi uticaj njegovih čulnih stvari; pa stoga onda kada čovekove

spoljašnje čulne stvari počnu da vladaju nad unutrašnjim čulnim stvarima, čovek

je izgubljen; jer se tada unutrašnje čulne stvari smatraju samo slugama, da bi

služile za potvrđivanje onih stvari koje naređuju spoljašnje čulne stvari kao one

koje imaju vlast. Kad su spoljašnje čulne stvari u ovome stanju, one su u

izorenutom redu o kome je bilo reči gore (br. 5076). 3. Kao što je rečeno,

čovekove spoljašnje čulne stvari odnose se na njegove unutrašnje čulne stvari; u

opšte, na njegov intlektualni deo i na voljni deo; stoga postoje i spoljašnje čulne

stvari koje se odnose na njegov voljni deo. Da je vid posebno potčinjen

intelektualnom delu, da je sluh potčinjen intelektualnom i voljnom delu; i da je

miris potčinjen i jednom i drugom zajedno, a još više ukus; ali dodir je potčinjen

voljnom delu. Ova se potčinjenost spoljašnjih čulnih stvari, i njihov načn

delovanja, može lako dokazati; ali ispitivanje ovih stvari bi nas odvelo predaleko;

ali se neke stvari mogu potvrdili iz onoga što je istaknuto na kraju prethodng

poglavlja o koresonencijama čula. 4. Neka se dalje zna, da se sve istine odnose na

intelektualni deo, da se sva ljubav i ljubav ka bližnjemju odnosi na voljni deo.

Stoga je funkcija intelektualnog dela da veruje, da priznaje, da zna, i da vidi istinu

ali i dobro, a funkcija voljnog dela je da na njega utiču (ove istine) i da ih voli; a

ono što utiče na čoveka i što on voli, to je dobro. Ali kako intelekt utiče na volju,

kada istina prelazi u dobro, i kako volja utiče na intelekt, kada deluje na njega, to

su stvari za dublje istraživanje, o kojima će biti govora, po Božanskoj Gosposovoj

milosti, kada se za to pruži prilika. 5. Peharnik označva onaj čulni deo koji je

potčinjen intelektualnom delu unutrašnjeg čoveka, jer sve što služi kao piće ili št

se pije – kao vino, mleko, voda – odnosi se na istinu, koja pripada intelektualnom

delu, pa se na taj način odnosi na intelektualni deo; a pošto spoljašnji ili telesni

čulni deo služi, to peharnik označava ovaj čulni ili telesni deo. (Da se dati piti i piti

odnosi na istine koje pripadaju intelektualnom delu, može se videti gore,

br.3069,3071,3168,3772,4017,4018; i da se time opisuje istina koja je od dobra, ili

od vere koja je od ljubavi ka bližnjemju, br. 1071,1798; i da je voda istina, br.

680,2702,3058,3424,4976.) Iz ovoga se sada može videti šta je označeno

peharnikom.

5078. I hlebar. Ovo označava one stvari u telu koje su potčinjene voljnom delu, što

se vidi iz značenja hlebara, naime, spoljašnjeg telesnog čulnoga dela, koji je

potčinjen voljnome delu unutrašnjega čoveka. Hlebar ima ovo značenje zato što

sve što služi ko hrana,ili što se jede, kao hrana u opšte kao i ono što radi hlebar,

odnosi se na dobro, pa se stoga odnosi i na voljni deo; jer svo dobro pripada

ovome delu, baš kao što sva istina pripada intelektualnom delu (br. 5077). (Da je

hleb nebesko, ili dobro, može se videti, br. 1798, 2165, 2177, 3478, 3735, 3813,

4211, 4217, 4735, 4976.) 2. Razlog da se ovde i u sledećim stihovima ovoga

poglavlja govori o spoljašnjim čulnim stvarima obe vrste je u tome, što je u

prethodnom poglavlju bilo reči o Gospodu, i o tome kako je učinio Božanskim

unutarnje stvari Svog Prirodnog; stoga se ovde govori o Gospodu, kako je

proslavio ili učinio Božanskim spoljašnje stvari Svog Prirodnog. Spoljašnje stvari

Prirodnog, to je ono što se zapravo naziva telesnim stvarima, ili čulnim stvarima

obe vrste zajedno s njihovim prijemnim organima, jer ovi zajedno sačinjavajju ono

što se naziva telom (br. 5077). Gospod je učinio Božanskim sam telesni deo u

Sebi,kako svoje čulne stvari tako i i njihove prijemne organe, te je ustao iz groba

Svojim telom a posle uskrsnuća se pokazao učenicima i rekao: Pogledajte Moje

ruke i Moje noge, ja sam glavom; opipajte me i vidite jer duh tijela i kostiju nema

kao što vidite da ja imam ( Luka XXIV.39). 3. Većina članova crkve u naše dane

veruju da će svako ustati svojim telom u poslednjem danu; a to mišljnje je tako

rašireno, da skoro svako misli da je to stvar nauka (doktrine). Ali ovo je mišljnje

tako ovladalo stoga što prirodni čovek veruje da samo telo živi; pa stoga kad ne bi

verovao da telo dobija život nanovo, on bi poricao uskrsnuće. Ali ovo je istina:

Čovek ustaje odmah posle smrt, i tada se vidi u telu kao što je bio u svetu, sa

sličnim licem, udovima, rukama, nogama, grudima, stomakom, i slabinama; tako

da kada se vidi i dodirne, on kaže da je čovek kao što je bio u svetu. Međutim, to

što on vidi i dodiruje, nije njegovo spoljašnje koje je nosio u svetu, nego njegovo

unutranje koje sačinjava samo ljjudsko po kome on živi, a koje ima jedno

spoljašnje preko kojega može da postoji u svetu, i da tu deluje i obavlja svoje

zadatke (funkcije.) 4. Zemaljski telesni deo nije mu više od kolristi, pošto je u

drugom svetu jer ima duge funkcije, moći, i sposobnostgi, kojima je prilagođeno

njegovo telo koje tamo ima. Ovo telo koje vidi svojim očima, nije ono telo koje je

imao kod je bio svetu, nego je to telo koje vidi očima njegog unutranjeg čoveka a

preko kojega vidi svetske i zemaljske stvari koje je ranije imao. Ovo telo on isto

tako oseća dodirom, ali ne rukama ili dodirom koji je imao u svetu, nego rukama i

čulom dodira koji ima tamo, od kojega potiče čulo dodira u svetu. Osim toga,

svako čulo je oštrije i savršenije tamo, jer je to čulo unutrašnjeg čoveka

oslobođenog spoljašnjeeg; ali kada ono deluje u spoljašnje, kao što je to slučaj na

svetu, osećaj je tup i zatamnjen. To je zašto ljudi posle smrti vide jedan drugoga, i

zašto su u društvoi jedan s drugim preko svojega unutrašnje (tela). Kako bih bio

siguran u ovome, bilo mi je dopušteno da dodirujem duhove, i da o ovome s njima

razgovaram (br. 322,1630,4622). 5. Ljudi posle smrti – koji se tada zovu duhovima,

i ako su živeli dobrim životom, anđelima - jako se čude da ijedan član crtkve može

da veruje da neće videti večni život sve do poslednjeg dana kada bude svet

nestao, i da će se opet tada obući u praz; kada zna da ustaje posle smrti: jer ko ne

kaže, da kada čovek umre, da je njegova duša u nebu ili u paklu? i ko ne kaže o

svojoj deci koja su umrla, da su u nebu? i ko ne teši bolesnu osobu, ili onoga ko je

osuđen na smrt , da će zasigurno otići u večni život? i onaj ko je u smrtnoj borbi i

ko je spreman, taj ovo i veruje; šta više, neki koji veruju kažu da imaju moć da

oslobode druge od mesta prokletstva, i da učine da ovi budu primljeni u nebo, i

koji govore za njih mise? Ko ne zna ono što je Gospod rekao razbojniku: Danas ćeš

sa Mnom biti u raju. (Luka XXIII.43)? i ono što je rekao o bogatašu i o Lazaru, da je

prvi odnesen u pakao, a drugoga da su anđeli odneli u nebo (Luka XVI.22,239? I ko

ne zna šta je Gospod učio o uskrsnuću, da On nije Bog mrtvih, nego Bog živih?

(Luka XX.38)? 6. Čovek zna ove stvari, i misli i govori tako kada to čini od svoga

duha; ali kada misli i govori po nauku (doktrini), on kaže ono što je obrnuto, to

jest, da neće ustati sve do poslenjeg dana; dok je poslednji dan za svakoga čoveka

onaj kada umre, i kada je njegov sud, kao što mnogi i priznaju. Šta je označeno sa

biti obučen u kožu, i iz tela videti Boga ? (Jov XIX.25,26), može se videti gore (br.

3540). Ovo je sve rečeno da bi se znalo da nijedan čovek ne ustaje s telom koje je

imao u svetu; ali da je Gospod ustao s tim telom, jer je proslavio Svoje telo, ili

učinio ga Božanskim, dok je bio u svetu.

5079. Skriviše gospodaru svojemu caru Egipatskom. Ovo označava da su oni –

naime, spoljašnje čulne stvar, ili one koje pripadaju telu, označene peharnikom i

hlebarom – da su bile protivne novome stanju prirodnog čoveka, što se vidi iz

značenja cara Egipatskog, naime, spoljašnjeg znanja u opšte /br. 1166, 1165,

1186, 1462, 4749, 4964, 4966). Jer je isto oznčeno carem Egipta kao i Egiptom,

pošto je car glava nacije; a tako je i u drugim odlomcima u kojima se pominje car

neke nacije (br. 4789). Pošto se spoljašnje znanje u opšte označava carem

Egipatskim, tako se naziva i prirodni čovek, jer svako spoljašnje znanje je istina

prirodnog čoveka (br. 4667); dobro samo prirodnog čoveka označeno je

gospodarem (br. 4973). Ovde je označeno novo stanje prirodnog čoveka, jer se u

prethodnom poglavlju opisuje obnova unutarnjih stvari Prirodnog, a u najvišem

smislu, koji se odnosi na Gospoda, da su one (unutarnje stvari) bile proslavljene;

ali predmet o kome se ovde govori su spoljašnje stvari Prirodnog , koje treba da se

dovedu u harmoniju ili koresponenciju s untarnjim stvarima. One obnovljene

unutarnje stvari Prirodnog, ili, što je isto, novo stanje prirodnog čoveka, označeno

je njihovim gopodarem carem Egipatskim; a spoljašnje stvari kje nisu dovedene u

red, i koje su bile suprotne redu, označene su peharnikom i hlebarom. 2. Postoje

unutarnje i spoljne stvari Prirodnog, unutarnje Prirodnog su spoljašnja znanja i

njihova osećanja, dok su spoljne čulne stvari obe vrste, o kojima je govoreno gore

(br. 5077). Kada čovek umre, on napušta ove spoljne čulne stvari Prirodng, ali nosi

sa sobom u drugi život unutarnje stvari Prirodnog, jer one služe kao plan za stvari

duhovne i nebeske. Jer kad čovek umre, on ne gubi ništa osim svojih kostiju i tela;

on nosi sa sobom memoriju svega što je radio, govorio, ili mislio, i ima sva svoja

prirodna osećanja i želje, a to su unutarnje stvari Prirodnog čoveka. Spoljne mu

nisu potrebne; jer on ne vidi, ne čuje, ne miriše i ne dodiruje stvari ovoga sveta,

nego stvari drugoga života, koje uglavnm izgledaju kao i stvari ovoga sveta; ali

nisu kao one, jer u sebi imaju no što je živo, a što stvari svojstvene ovome svetu

nemaju. Jer svaka i sve stvari drugoga sveta postoje i opstoje od tamošnjeg sunca,

koje je Gospod, otkuda im to da su žive; dok svaka i sve stvari prirodnog sveta

postoje i opstoje od sunca kje je elementarna vatra, i nemaju u sebi ništa što je

živo. Ono što u njima izgleda živo, ima poreklo u duhovnome svetu, to jest, dolazi

od Gospoda preko duhovnoga sveta.

5080. I Faraon se razgnjevi. Ovo označava da se novi prirodni čovek otkrenuo, što

se vidi iz reprezentacije Faraona, ili cara Egipatskoga, naime, novog prirodnog

čoveka, ili novoga stanja prirodnoga čoveka (br. 5079); i iz značenja razgnjeviti se,

naime, otkrenuti se (br. 5034); ovde stoga to označava da se unutarnje Prirodno,

koje je postalo novo, da se otkrenulo od spoljnog Prirodnog, ili od telesnog čulnog

dela, jer mu nije bilo saobrazno.

5081. (Razgnjevi se) na ta dva dvorjanina. Ovo označada da se on otkrenuo od

čulnih stvari tela, obe vrste, što se vidi iz značenja dvorjana, koji su ovde peharnik

i hlebar, naime, čulne stvari ove vrste (br. 5077,5058). Čulne stvari tela, naime,

vid,sluh, miris, ukus, su kao služitelji na dvoru u odnosu na unutarnjeg čoveka,

koji je njihov gospodar car; jer služiti ga tako da bi učio preko iskustva vidljivoga

sveta i ljudskog društva, i da bi na taj način postao inteligentan i mudar. Jer se

čovek ne rađa ni sa kakvim znanjem, a još manje s inteligencijom i mudrošću, već

samo sa sposobnošću da ih primi i učini svojima. Ovo se izvoldi na dva načina,

unutrarnjim putem, i spoljašnjim putem. Unutrašnjim putem se uliva ono što je

Božansko, a spoljašnjim putem se uliva ono što je od sveta. Ova se dva puta

sastaju u čoveku, pa onoliko koliko dopusti da ga Božansko prosvetli, toliko stiče

mudrost. Stvari koje se ulivaju (koje utiču) spoljašnjim putem, utiču preko čula

tela; ali se one ne ulivaju same od sebe, nego samo kada ih izazove (pozove)

unutrašnji čovek da bi poslužile kao plan (platforma) za nebeske i duhovne stvari

koje se ulivaju unutrašnjim putem od Božanskoga. Ovo pokazuje da su čulne stvari

kao sluge na dvoru. U opšte, sve spoljne stvari su sluge u odnosu na unutarnje

stvari; ceo prirodni čovek je samo to (sluga) u odnosu na duhovnog čoveka. 2. U

izvornom jeziku, izraz koji se ovde koristi za slugu, dvorjanina, ili evnuha, u

unutrašnjem smislu, označava , kao ovde, prirodnog čoveka u odnosu na dobro i

istinu, a posebno na prirodnog čoveka u odnosu na dobro; kao kod Isaije: Neka ne

govori tuđin (došljak) koji pristane uz Jehovu: jehova me je odlučio od moga

naroda; i neka ne govori uškopljeniku: gle, ja sam suho drvo. Jer ovako veli Jehova

za uškopljenika: koji drže subote moje i izbiraju što je meni ugodno, i drže zavjet

moj. Njima ću dati u domu svom i među zidovima svojim mjesto i ime bolje nego

sinova i kćeri, ime vječno daću svakome od njih, koje se neće zatrt (LVI.3-5). Evnuh

(uškoplenik) ovde označava prirodnog čoveka u odnosu na dobro, a sin došljaka

(tuđin) označava prirodnog čoveka u odnosu na istinu; jer crkva Gosodova je

unutrašnja i spoljašnja, i oni spoljašnje crkve su prirodni, dok su oni unutrašnje

crkve duhovni. Oni koji su prirodni, ali koji su u dobru, oni su evnusi, a oni koji su u

istini, ti su sinovi došljaka (tuđina); a pošto se istinski duhovni ili unutrašnji mogu

naći samo u crkvi, to sinovi došljaka označavaju one koji su izvan crkve, ili

Neznabošce, ali koji su u istini prema svojoj religiji (br. 2049, 2593, 2599, 2600,

2602, 2603, 2868, 2863, 3263); a evnusi označavaju one koji su u dobru.

5082. I na starješinu nad peharnicima i na starješinu nad hlebarima. Ovo označava

u opšte od čulnih stvari koje su potčinjene intelektualniom delu i voljnom delu,

kao što se vidi iz značenja peharnika, naime, čulnog koje je potčinjeno

intelektualnom delu (br.5077); i iz značenja hlebara, naime, čulnog koje je

potčinjeno voljnom delu (br. 5018); i iz značenja starješine, naime, onoga što je

glavno (br. 1482,2089,5044), ovde u opšte ili zajedničko; jer ono što je glavno, to

je i zajedničko, jer vlada nad ostalim; jer pojedino se odnosi na glavno kao na

opšte, da bi činili jedno i da ne bi bilo protivurječja.

5083. I baci ih u tamnicu. Ovo označava odbacivanje, što se vidi iz značenja baciti

u tamnicu, naime, odbacivanje; jer onaj ko je bačen u tamnicu, taj je odbačen.

5084. U kuću zapovjednika stražarskoga. Ovo označava one stvari koje su od

prvorazrednog značaja za tumačenje, što se vidi iz značenja zapovjednika

stražarskoga, a to je ono što je od prvorazrednog značaja za tumačenje (br.

4790,4966). Stoga je ovde značenje da su čulne stvari obe vrste bile odbačene od

strane onih stvari koje su od prvorazredne važnosti za tumačenje, naime, onih

koje se odnose na unutrašnji smisao Reči; a za ove se čulne stvari kaže da su

odbačene onda kada se u njih ne veruje; jer čulne stvari i one koje pomoću njih

neposredno ulaze u misao, su obmane, i sve obmane koje vladaju nad čovekom iz

ovoga su izvora. Zbog ovih obmana, malo ljudi veruju u istine vere, i prirodni

čovek se protivi duhovnom čoveku, to jest, spoljašnji unutrašnjem; pa stoga ako

prirodni ili spoljašnji čovek počnu da vladaju nad duhobnim ili unutrašnjim

čovekom, više se ne veruje u stvari vere; jer obmane bacaju u zasenak (istine

vere), a požude ih guše. 2. Malo ko zna šta su obmane čula, a malo njih veruju da

one bacaju takvu senku na racionalne stvari, a najviše na duhovne stvari vere, sve

do njihovoga gašenja, osobito ako je čovek u isto vreme i u uživanjima svojih

požuda iz ljubvi ka sebi i svetu, a što se može ilustrovati primerima, da bi se

prikazale obamne čula koje su čisto prirodne, ili koje potiču od prirodnih stvari, a

tada i obmane čula u duhonim stvarima. Obmana čisto prirodnog čula, ili ona koja

dolazi od prirode, je verovati da se sunce okreće svakoga dana oko zemlje,

zajedno sa nebom i zvezdama; iako se ističe da je to neverovatno jer je nemoguće

– da se tako veliki okean vatre kao što je sunce, pa ne samo sunce nego i zvezde,

da se okreću oko zemlje jednom na dan bez ikakvog relativnog menjanja mesta,

iako se dodaje da planete pokazuju da se zemlja svakga dana okreće i da se

godišnje kreće oko sebe i okolo (sunca), jer i planete su zemlje, poneke sa

mesecima koji se okreću oko njih, i – kako je poznato iz posmatranja – svakoga

dana i svake godine da se kreću kao i naša zemlja, uprkos svega toga mnoge

osobe su žrtve čulnih obmana, verujući da su stvari onakve kakve izgledaju oku. 3.

Obmana je čisto prirdnog čula, ili ona od prirode, da postoji samo jedna

atmosfera, i da je na sve ređe i ređa sve dok ne prestane, a onda da je vakuum

(prazan prostor). Spoljno čulo tako shvata ovu stvar kad se samo ono pita. Čisto je

prirodna obmana, da su od prvog stvaranja semenke dobile osobinu da rastu u

stabla i u cveće, i da se reprodukuju, i da je ovo izvor postojanja svih stvari. Pa

iako se odgovori da ništa ne može da opstoji ako stalno ne postaje, prema zakonu

da je supstancija neprekidna egzistencija, a isto tako da ništa što nije povezano s

nečim što je pre toga, da nestaje, i pored svega još uvek čula tela i misao koja od

njih potiče, ne mogu ovo da shvate, niti da sve stvari opstoje na isti način na koji i

postaju, influksom od duhovnoga sveta, a to znači preko duhovnoga sveta od

Božanskoga. 4. Otuda je čisto prirdna obmana pretpostavljati da postoje proste

supstancije,naime, monade i atomi; jer sve što je u krugu spoljašnjih čula, prirodni

čovek veruje da su to proste supstancije, a što god je iznad ovoga, on smatra da

nije ništa. Čisto prirodna je obmana da sve potiče od prirode, uključujući i ono što

je čistije ili što je unutarnje a koje izmiče posmatranju; ali ako neko kaže da

unutar ili iznad prirode postoji nešto duhovno i nebesko, ovo se osporava,

verujući da on što ne potiče od prirode, da to i nije ništa. Obmana je čula da samo

telo živi, i da život nestaje kada telo umre. Čulna sposobnost ne shvata da je

unutranji čovek u svakoj čestici spoljašnjeg čoveka, i da je unutrašnji čovek unutar

prirode i u duhovnom svetu; otuda on to ne veruje, jer to ne razume, da će

unutrašnji čovek živeti samo ako se obuče u telo (br. 5078,5079). 5. Otuda je

obmana čula da čovek ne može da živi posle smrti kao ni životinje, jer i ove imaju

sličan život u mnogo čemu kao i čovek, jer da je čovek samo savršenija životinja.

Čulna sposobnost, to jest, čovek koji misli i izvlači zaključke otuda, to jest, koji ne

shvata da je čovek iznad zveri i da ima viši život, jer može da misli ne samo o

uzrocima stvari, nego i o samom Božanskom, i može preko vere i ljubavi da se

poveže s Božanskim, a tako isti i da prima influks od toga i da ga učini svojim, tako

da kod čoveka postoji uzajamnost i primanje, što nikako nije slučaj sa zverima. 6.

Obmana je čula da sami živi deo čoveka, koji se naziva dušom, da je samo nešto

eterično ili plamičak, koji nestaje kada čovek umre; i da mu je stanište u srcu, ili u

mozgu, ili u nekom njegovom delu, i da otuda vlada telom kao nekom mašinom.

Da je unutrašnji čovek u svakom delu spoljašnjeg čoveka, i da oko ne vidi od sebe,

niti uho čuje od sebe, nego od unutrašnjeg čoveka, to prirodni čovek ne može da

pojmi. Obmana je čula da svetlost i toplina dolaze samo od sunca ili elementarne

vatre. Da postoji svetlost koja sadrži inteligenciju, a toplina nebesku ljubav, i da su

svi anđeli u svetlosti i u toplini, to čulni čovek ne shvata. Obmana je čula kad

čovek veruje da ima život u samome sebi ili damu j život dat, jer tako izgleda

čulnome umu. Da samo Božansko ima život u Sebi, i da postoji samo jedan život

koji ima život u sebi, i da su životi u svetu samo prijemne forme, to čulni um ne

može da shvati (br. 1954, 2706, 2886-2889, 2893, 3001, 3318, 3337, 3338, 3484,

3742, 3743, 4151, 4249, 4320, 4417, 4523, 4524, 4882). 7. Čovek veruje od

obmana čula da su preljube dozvoljene; jer iz obmana čula on zaključuje da su

brakovi ustanovljeni samo radi vaspitanja dece; i da sve dok ovaj red nije srušen,

nije važno od koga je potomstvo; i da se brakovi razlikuju od pohote samo po

tome što su oni dozvoljeni; stoga da to ne bi bilo protivno redu oženiti više žena,

kad to ne bi bilo zabranjeno u Hrišćanskom svetu i u Svetom Pismu. Ako se kaže

da postoji saobraznost između nebeskoga braka i braka na zemlji, da niko ne

može da bude u braku (pravom) ako nije u duhovnoj istini i dobru, i da pravi brak

ne može da postoji između jednoga muža i više žena, i da su zbog toga brakovi

sveti, ovo čulni čovek odbacuje kao nešto nevažno. Obmana je čula da Gospodovo

carstvo, ili nebo, sliči carstvu na zemlji, i da se sreća u zemaljskm carstvu sastoji

da jedan bude veći od drugoga, i da jedan uživa veću slavu od drugoga; jer čulni

um ne može da shvati da je najmanji najveći, ili da je poslednji prvi. Ako se

takvome čoveku kaže da je nebeska radost za anđele u tome da jedni služe

drugima,bez misli o nagradi ili zasluzi, ovo čini da se čulni čovek oseti tužnim.

Čulna je obmana da se dobrim delima nešto zaslužuje, i da je biti od koristi sebe

radi, da je to dobro delo. Isto tako, čulna je obmana da se čovek spasava samom

verom, i da vera može da postoji i kod onoga ko nije u ljubavi ka bližnjemu, kao i

to, da vera ostaje posle smrti a ne život, i tako u mnogim drugim slučajevima.

Stoga kada u čoveku vlada ono što je čulno, tada je racionalna sposobnost koju

obasjava Božansko, u mrklome mraku i ne vidi ništa, i onda se misli da je svaki

zaključak racionalan kad je zasnovan na čulima.

5085. U tamnicu. Ovo označava da je to bilo među obmanama , što se vidi iz

značenja tamnice, naime, pustošenje obmane, a otuda obmanu (br.

4958,503,5038).

5086. Mjesto gdje Josip bješe sužanj. Ovo označava stanje Nebeskog od Pridodnog

sada u pogledu ovih stvari, što se vidi iz značenja mjesta, naime, stanja (br. 2625,

3356, 3387, 4321, 4882); iz reprezentacije Jospipa , naime, Nebeskog od

Prirodnog (br. 4286, 4586, 4592, 45963), ovde Nebeskog Racionalnog (br. 4286,

4585, 4592, 4594, 4963), ovde Nebeskog od Prirodnog (br. 5035, 5039); i iz

značenja sužnja, naime, stanja iskušenja (br. 5937). U dolazećem poglavlju biće

govora o iskušenjima Nebeskog od Duhovnog u Prirodnom u odnosu na one

stvarti koje pripadaju spoljnom Prirodnom.

5087. A zapovjedmnik stražarski odredi im Josipa da ih služi. Ovo označava da ih je

Nebesko Prirodnog učilo od glavnih stvari za tumačenje (br.4790,4966,5084); iz

reprezentacije Josipa, naime Nebeskog od Prirodnog (br. 5086); jer onaj koji je

radi ispitivanja ili radi popravka postavljen nad onim stvarima koje su odbačene,

taj vrši službu učitelja.

5088. I on im služaše. Da ovo označava da ih je poučavao, što se vidi iz značenja

služiti, naime, poučavati. Da služenje ovde ne znači služenje kao sluga, vidi se iz

toga što je Josip bio postavljen nad njima, pa ovde to služenje označava da im da

davao nešo što je njima korisno, a pošto se ovde radi o novom Prirodnom ili o

spoljašnjem čulnom, to odrediti ili postaviti nad označava poučavati. Biti postaljen

se odnosi na dobro koje pripada životu, a služenje se odnosi na istinu koja

pripada nauku (doktrini) (br. 4976).

5089. I bijahu dugo u tamnici. Ovo označava da su bili dugo vremena odbačeni,

što se vidi iz značenja dugo (mnogo dana), naime, stanja (br. 23, 487, 488, 493,

893, 2788, 3462, 3785, 4850); ovde stoga dugo vremena (mnogo dana) znači da

su dugo vremena bili odbačeni, što je označeno tamnicom (br. 5083). Pojedinosti

sadržane u unutrašnjem smislu ne mogu se potpunije prikazati polazeći od stvari

ovoga sveta; kao na primer ono o duhovnom nebeskom čoveku, i njegovom stanju

u Prirodnom kada se unutarnje Prirodno obnavlja, i kasnije, kada postane novo i

kada se spoljašnje Prirodno odbacuje. Ali o ovim i o sličnim stvarima može se

oblikovati ideja od stvari u nebu, a ta je ideja takva da ona ne ulazi u nijednu ideju

vezanu za stvari ovoga sveta, osim kod onih (ljudi) kod kojih se misao može

odvojiti od čulnih stvari. Ako se čovekova misao ne može uzdići iznad čulnih stvar

tako da ih on gleda kao ispod sebe, on ne može da shvati unutarnje stvari u Reči, a

još manje stvari neba odvojeno od stvari sveta; zato što ih čulne stvari apsorbuju i

guše. To je razlog da oni koji su čulni i koji su predani učenju, retko razumeju

stvari neba; jer oni uranjaju svoj um u svetske stvari, to jest, u frazeologiju i u

razlikovanja po frazama, a je sve preko čulnih stvari, iz koji se ne mogu uzdići i

zadržazi se na višoj tački gledišta; na taj način, njihova se misao ne može prostrti

preko celog polja memorije, kako bi odabrali ono što se slaže, a odbacili ono što se

ne slaže, i tako primenili ono što ima značaja; jer kao što je rečeno, njihova misao

je ograničena i uvučena u učene termine, a to su čulne stvari, tako da ne vidi šta je

oko nje. To je zašto učeni veruju manje nego prosti, i što su manje mudri o

nebeskim stvarima; jer prosti mogu da gledaju na neku stvari bez učene

frazeologije, a to znači daleko od čulnih stvari; dok učeni to ne mogu, nego

razmatraju neku stvar preko učenih termina, kada se njihov um ograničava na

njih, i tako se baca u tamnicu.

5090. Stihovi 5-8. I usniše san obojica u jednu noć, svaki po značenju svojega sna

za sebe, i peharnik i hljebar cara Egipatskoga, koji bijahu sužnji u tamnici. I

sutradan kad dođe Josip k njima, pogleda ih, a oni bijahu vrlo neveseli. Pa zapita

dvorjane Faraonove koji bijahu sužnji s njim u kući gospodara njegova, i reče: što

ste danas lica nevesela? A oni mu rekoše: san usnismo, a nema ko da nam kaže šta

znače. A Josip reče: šta znače, nije li u Boga? ali pripovijedite mi. I usniše san

obojica, označava proviđanje o njima; u jednu noć, označava da je to bilo o

događaju koji je za njih bio kao u tami; svaki po značenju svojega sna za

sebe,označava ono što su u sebi imali; peharnik i hljebar, označava da je to bilo o

čulnim stvarima obe vrste; cara Egipatskoga, označava da je to bilo o stvarima

koje su potčinjene unutarnjem Prirodnom; koji bijahu sužnji u tamnici, označava

one stvari koje su bile među obmanama; a ujutro (sjutradan) dođe k njima Josip,

označava da je o bilo otkriveno i jasno Nebeskom od Prirodnog; i pogleda ih (vidje

ih), označava opažanje; a oni bijahu vrlo neveseli, označava da su bili u tužnom

stanju; pa zapita dvorjane Faraonove, označava da je prišao čulnim stvarima koje

su bile u pitanju; koji bijahu s njim sužnji u kući gospodara njegova, označava one

koji su bili odbačeni; govoreći: što ste danas lica nevesela? označava da od

osećanja dolazi ova tuga; a oni mu rekoše, označava opažanje koje dolazi od tih

stvari; a oni mu rekoše: označava opažanje o ovim stvarima: san usnismo,

označava pretskazivanje; a nema ko da nam kaže šta znače, označava da niko ne

zna šta je u njima; a Josip im reče, označava Nebesko od Prirodnog; šta znače, nije

li u Boga? označava da je Božansko u tim stvarima; ali pripovijedite mi, označava

da to treba da se zna.

5091. I usniše san obojica. Ovo označava proviđanje o njima, što se vidi iz značenja

snova, naime, proviđanja o njima (br. #698); obojica označava čulne stvari obe

vrste označene peharnikom i hlebarom. Da su snovi bili o ovome, jasno je iz

sledećih stihova. San u najvišem smislu označava proviđanje, jer snovi koji se

nepostreno ulivaju preko neba od Gospoda pretskazuju ono što dolazi. Takvi su

bili snovi Josipovi, peharniki, hlebarovi, Faraonovi, Nabukodonosorovi, i proročki

snovi uopšte. Snovi koji pretskazuju potiču samo od Gospodovog Božanskog

proviđanja. Otuda treba da se zna da su sve stvari u opšte i pojedinačno

proviđene.

5092. Oba sna iste noći. Ovo označava da se radi o događaju koji je obojici u tami,

što se vidi iz značenja sna, naime, proviđanja, pa otuda i pretskazivanja, koje se

odnosi na događaj, jer je pretskazivanje o događaju; i iz značenja noći, naime,

tame. Noć u duhovnom smislu označava stanje senke kao posledicu obmane od

zla (br. 1712,2353), stoga i tamu uma. Na svetu, tama noći je prirodna tama; ali

tama noći u drugom životu je duhovna tama. Prva je posledica otsustva sunca

ovoga sveta i nedostatka svetlosti zbog toga, dok je druga posledica otsustva

sunca neba koje je Gospod, kao i lišavanja svetlosti (to jest, inteligencije) zbog

toga. Do ovoga lišavanja svetlosti ne dolazi zbog toga što sunce zađe, kao sunce u

svetu, nego zbog toga što je čovekov čovek ili njegov duh u obmani od zla, pa zbog

toga se povlači (svetlo), i uzrokuje tamu samome sebi. Sama ideja noći i tame u

oba smisla pokazuje kako se duhovni smisao ovih stvari odnosi na prirodni smisao.

Osim toga, duhovna tama je trostruka, jedna potiče od obmane od zla, druga od

neznanja istine, a treća od čulnih stvari spoljašnjeg čoveka u odnosu na racionalne

stvari unutrašnjeg čoveka. Međuim, sve ove vrste postoje zbog toga što se ne

prima svetlost neba (ili inteligencija i mudrost od Gospoda); jer ova svetlost

neprekidnp utiče, ali biva odbačena, ugašena, ili izokrenuta obmanama od zla;

prima se samo malo kada se ne poznaje istina; osim toga, ona se umanjuje

uopštavanjem čulnih stvari spoljašnjeg čoveka.

5093. Svaki po značenju svojega sna za sebe. Ovo označava ono što su oni imali u

sebi (naime, događaj), što se vidi iz značenja ili tumačenje sna, naime, otvaranjem

(sna), stoga događaja u njima samima. Da san označava događaj (događanje),

može se videti gore (br. 5092).

5094. I peharnik i hljebar. Ovo označava da se ovo odnosi na čulne stvari obe vrse,

naime, čulne potčinjene intelekualnom delu (br. 5077); i iz značenja hlebara,

naime, čulnih stvari potčinjenih voljnom delu (br. 5078). Da su ove bile odbačene

od unutarnjeg Prirodnog, videlo se gore (br. 5083,5089). Međutim, neka se zna da

to nisu bile čulne stvari same po sebi – to jest, stvari vida, sluha, mirisa, ukusa, i

dodira – da su one odbačene, jer telo živi od njih; nego su bile odbačene misli, kao

i osećanja i želje, koje od njih potiču. Predmeti spoljašnjeg sveta ulaze u spoljašnju

ili prirodnu memoriju čovekovu preko čula u jednu ruku, a preko racionalnih

razmatranja u drugu. Ovi su predmeti odvojeni u memoriji. Oni koji su ušli preko

racionalnih razmatranja, zauzimaju unutarnje mesto, dok oni koji ulaze preko čula

dobijaju više vanjsko mesto; otuda, kao što je rečeno, Prirodno postaje dvostruko,

unutarnje i spoljno. 2. Unutarnje Prirodno predstavljeno je Faraonom carem

Egipatskim, a spoljno Pridodno peharnikom i hlebarom. Razlika se može videti po

tome kako oni gledaju na stvari, to jest, po njihovim mislima, i zaključcima koje

prave iz njih. Onaj ko misli i izvlači zaključke od unutarnjeg Prirodnog, onoliko je

racionalan koliko upija ono što ulazi preko Racionalnog; ali onaj ko razmišlja i

izvlači zaključke od spoljnog Prirodnog, taj je onoliko čulan koliko upija ono što

ulazi od čulnih stvari. Ovakav se čovek i naziva čulnim čovekom, dok se onaj drugi

naziva racionalnim čovekom. Kada čovek umre, on nosi sa sobom sve Prirodno;

onakvo kakvo je oblikovano u svetu, takvo i ostaje; (prim. prev. Autor pod

Prirodnim ovde ne misli na fizičko telo koje je prijemnik, i pripvremeni čuvar

Pridodnog, Duhovnog i Nebeskog; nwgo po Prirodnim misli na misli i osećanja koja

su zasnobana samo na prirodnim stvarima). Onoliko koliko je usvojio od

Racionalnog, toliko je i racionalan; a onoliko koliko je usvojio od čulnog, toliko je

čulan. Razlika je u tome da onoliko koliko je Prirodno izvuklo i usvojilo ono što je

od Racionalnog, toliko ga ono posmatra ispod sebe kao čulne stvari spoljašnjeg

Prirodnog, i toliko vlada nad njima, smatrajući bezvrednim i odbcujući obmane

koje otuda potiču; a onoliko koliko je Prirodno povuklo i usvojilo čulne stvari tela,

toliko on gleda na racionalne stvari ispod sebe , smatrajući ih bezvrednim i

odbacujući ih. 3. Na primer, racionalni prirodni čovek može da shvati da čovek ne

živi od samoga sebe, nego od influksa života preko neba od Gospoda; ali čulni

čovek ne može da ovo shvati, jer kaže da jasno oseća i opaža život u sebi, i da je

uzaludno govoriti protivu dokaza čula. Još jedan primer: raconalni prirodni čovek

shvata da postoji nebo i pakao, dok to čulni čovek poriče, jer ne može da pojmi da

postoji neki čistiji svet nego što je ovaj koji vidi svojim očima. Racionalni čovek

shvata da postoje duhovi i anđeli koji se ne vide; dok čulni čovek ovo ne shvata,

pretpostavljajući da postoji samo ono što on može da vidi i dodirne. 4. Još jedan

primer: racionalni prirodni čovek shvata da inteligentan čovek gleda na ciljeve, pa

predviđa i prilagođava sredstva da postigne taj cilj. Kada posmatra prirodu, on vidi

red stvari, to jest, vidi da je priroda skup (kompleks) sredstava, i tada opaža da

jedno inteligentno Vrhovno Biće prilagođava ova sredstva; ali u kojem cilju o čini,

to ne zna ako ne postane duhovan. U drugu ruku, čulni čovek ne shvata ništa što

je odvojeno od prirode, a to znači da ne shvata da mora da postoji jedno Biće

iznad prirode. Šta je to razumeti, biti mudar, misliti o ciljevima, i birati sredstva,

on ovo može da shvati samo ako se to naziva prirodnim; a kada se to nazove

prirodnim, tada on ima ideju o prirodnim procesima (delovanjima) kao o nečemu

mehankičkom ili kao o automatu. Iz ovo nekoliko primera može se videti na šta se

misli pod čulnim stvarima koje se odbacuju; naime, da to nije odbacivanje vida,

sluha, mirisa, i dodira, u telu, nego zaključaka o unutarnjim stvarima.

5095. Cara Egipatskoga. Ovo označava one stvari koje su potčinjene unutarnjem

Prirodnom, što se vidi iz reprezentacije Faraona ili cara Egipatskog u ovome

poglavlju, a što je novo stanje Prirodnog (br. 5079,5080), stoga unutarnjega

Prirodnoga, jer ovo je postalo novo. Šta je unutarnje Prirodno, a šta spoljašnje,

može se videti gore (br. 5094). Priroda unutrašnjeg smisla u istorijskim i proročkim

delovima Reči, mora je ukratko objasniti. Tamo gde se pominju nekoliko osoba u

istorijskom delu – kao ovde Josip, Faraon, zapovednik stražarski, peharnik, i hlebar

– u unutrašnjem smislu oni doista označavaju razne stvari, na primer Josip ovde

predstavlja Gospoda u pogledu nebeskog Duhovnog od Racionalnog a tako isto i u

Prirodnom, Faraon Ga predstavlja u pogledu novoga stanja Prirodnog, to jest,

unutarnjeg Prirodnog, peharnik i hlebar Ga prestavljaju u pogledu onih stvari koje

pripadaju spoljnom Prirodnom. Takav je unutrašnji smisao; a tako je i na drugim

mestima, kao tamo gde se pominju Abraham, Isak, i Jakov. U smislu slova ovo su

tri osobe, ali u najvišem smislu sve tri predstavljaju Gospoda – Abraham Gospoda

Samog, Isak Božansko Intelektalno, a Jakov Njegovo Božansko Prirodno. Isto je i

kod prorpka, gde se priča sastoji od samih imena, kao od osoba, carstava, ili

gradova, a u unutrašnjem smislu ova imena zajedno predstavljaju i opisuju jednu

stvar. Onaj ko nije ovoga svestan, može da se lako povede doslovnim smislom i

pomisli da se ovde govori o različitim stvarima, pa se tako gubi ideja o jednoj

stvari.

5096. Koji bijahu sužnji u tamnici. Ovo označava one stvari koje su bile među

obmanama, što se vidi iz značenja biti sužanj u tamnici, naime, biti među

obmanama (br. 4956,5037,5038,5085). Za one koji su u obmanama, a još biše za

one koji su u zlima, kaže se da su sužnji, i u tamnici , ne da su u okovima, nego

zato što nisu slobodni, a nisu slobodni oni koji su sužnji na unutarnji način. Jer oni

koji su se utvrdili u obmanama, nisu više slobodni da izaberu i prime istinu; a oni

koji su se u njima duboko utvrdili, nisu u stanju ni da vide istinu, a još manje da je

potvrde i da je veruju; jer su one ubeđene da je obmana istina, a istina obmana.

Ovo ubeđenje oduzima svu slobodu da se misli nešto drugo, pa stoga drži samu

misao sužnjem i kao u tamnici. U ovo sam se uverio iz mnogoga iskustva s onima u

drugom životu, koji su bili ubeđeni u obmanu zbog subjektivnog potvrđivanja. 2.

Oni su od onih koji ne priznju istinu, nego je otstranjuju ili odbcuju, i to grubo, već

prema stupnju njihovoga ubeđenja, osobito kad obmana dolazi od zla, ili kada ih

je zlo ubedilo. To su oni na koje se misli u Gospodovoj paraboli kod Mateje: A

neka zrna (sjeme) padoše ukraj puta, pa ptice dođoše i pozobaše ih (XIII.4). Zrna

(semena) su Božanske istine; ukraj puta su ubeđenja; ptice su načela obmane.

Ovakvi ljudi ne znaju da su sužnji ili u tamnici, jer na njih utiče njihova vlastita

obmana, i oni je vole radi zla iz kojega ona izvire; otuda to da oni misle da su

slobdni, jer ono što pripada osećanju ili ljubavi, samo sebi izgleda da je slobodno.

Dok oni koji nisu u potvrđenoj odmani, to jest, koji nisu ubeđeni u obmanu, ti

lako priznaju istine, te ih vide i biraju, i osećaju njihov uticaj, pa posle vide

obmane kao nešto ispod sebe, a vidi da su oni koji su u obmanama, kao da su u

tamnici. Ovi su tako slobodni da pogledom i mišlju mogu da istraže celo nebo i

nađu tamo bezbrojne istine; ali niko nije ovako slobodan osim onaj ko je u dobru

(ko je dobar); jer čovek je nebo snagom dobra, i zbog ovih istina, čini mu se da je u

nebu.

5097. A ujutro (sjutrdan) kad dođe Josip k njima. Ovo označava da je bilo

otkriveno i jasno Nebeskom od Duhovnog, što se vidi iz reprezentacje Josipa,

naime, Nebeskog od Duhovnog (br. 4286,4592,4963); i iz značenja jutra, naime,

stanja prosvetljenosti, (br. 3458), da to je ono što je otkriveno i jasno. Jutro ima

ovo značenje jer sva vremena dana , kao i sva vremena godine, označavaju stanja

u skladu s varijacijama svetlosti neba. Varijacije svetlosti neba nisu kao dnevne i

godišnje varijacije svetlosti u svetu, nego kao varijacije inteligencije i ljubavi; jer

svetlost neba nije ništa drugo nego Božanska inteligencija od Gospoda, koja je

svetla očima; a toplina ove svetlosti je Gospodova Božanska ljubav, koja je topla

na čulan način. Upravo ova svetlost daje inteligenciju čoveku a toplina je ta koja

daje vitalnu toplinu i volju za dobro. Jutro ili zora u nebu je stanje prosvetljenja u

odnosu na dobro i istinu, koje stanje postoji onda kada se priznaje a još više kada

se opaža, da je dobro dobro a istina da je istina. Opažanje je unutrašnje

otkrivenje; otuda jutro označava ono što je otkriveno; jer ono što je bilo tamno,

sada je jasno. 2. Osim toga, jutro u najvišem smislu označava Gospoda samog, jer

Gospod je Sunce od kojega dolazi sva svetlost u nebu, i On uvek izlazi, On je uvek

je ujutru. Pored toga, On uvek izlazi za svakoga ko prima istinu vere i dobro

ljubavi, a On uvek zalazi za svakoga ko ove ne prima – ne da Sunce tamo zalazi,

jer, kao što je rečeno, On uvek izlazi; ali onaj ko ne prima istinu i dobro, njemu se

čini kao da zalazi. Ovo se donekle može uporediti s onim kako se sunce menja na

svetu stanovnicima zemlje; jer ono nikada ne zalazi, jer uvek ostaje na svome

mestu i uvek otuda sija; nego izgleda da zalazi, zato što se zemlja okreće oko svoje

ose jednom na dan, i tako sklanja njene stanovnike od pogleda na sunce (br.

5084); zalazak stoga nije zbog sunca, nego zbog pomeranja stanovnika zemlje od

njegove svetlosti. Ovo upoređenje je poučno, jer u svakom delu prirode ima

nešto što predstavlja Gospodovo carstvo; stoga nas to poučava o tome šta je to

biti lišen svetlolsti u nebu – to jest, inteligencije i mudrosti, naime, da se to dešava

ne zbog Gospoda, koji je Sunce inteligencije i mjudrosti, koje uvek izlazi, nego

zbog toga što se stanovnik Njegovoga carstva sklanja ( sa svetlosti), to jest,

dopusti da ga povede pakao i tako se odvoji.

5098. Pogleda ih. Ovo označava opažanje, što se vidi iz značenja pogledati,

naime, razumeti i opaziti (br. 2150,3764,4567,4723).

5099. A oni bjehu vrlo neveseli. Ovo označava da su bili u tužnom stanju, što se

vidi i bez objašnjavanja.

5100. Pa zapita dvorjane Faraonove. Ovo označava čulne stvari o kojima se

govorilo, što se vidi iz značenja dvorjana Faraonovih, naime, čulnih stvari obe

vrste – onih koje su potčinjene intelektualnom delu, i onih koje su potčinjene

voljnom delu (br. 5081).

5101. Koji bijahu s njim sužnji u kući gospodara njegovog. Ovo označava one stvari

koje su bile odbačene, što se vidi iz značenja biti bačen u tamnicu i biti sužanj, što

je biti odbačen (br. 5083).

5102. I reče: što ste danas lica nevesela? Ovo označava pitanje: koje je osećanje

uzrok tuge, što se vdi iz značenja lica, to jest, unutrašnjeg uma (br. 358, 1999,

2434, 3527, 4066, 4796, 4797), stoga osećanja. Jer čovekovo unutarnje, iz kojega

potiče misao koja isto tako pripada unutarnjem, to su osećanja; a pošto ova

pripadaju njegovoj ljubavi, ona pripadaju i njegovom životu. Dobro je poznato da

oni koji su u nevinosti (koji su nevini) ,da oni pokazuju osećanja na vidljv način na

licu; pa kako se prikazuje nevinost, tako se tako prikazuju i osećanja, kao i misli

uopšte, jer ove su forme osećanja. Otuda je lice ništa drugo nego slika koja

predstavlja um. Anđelima sva lica ovako izgledaju; jer anđeli ne vide lica u njihovoj

materijalnoj formi, nego u njihovoj duhovnoj formi, to jest, u formi koju daju

osećanja i misli koje potiču od ovih (osećanja). Ovo su one stvari koje suštinski

čine čovekovo lice, jer kada se lice njih liši, ono postaje samo jedna mrtva stvar;

od njih lice ima život, i njima duguje svoju privlačnost. Tugom kao osećanjem, ili

sa što ste danas lica nevesela? označava se: Zašto su vaša lica danas zla?.

5103. A oni mu rekoše. Ovo označava opažanje o ovim stvarima, što se vidi iz

značenja reći u istorijskim delovima Reči, to jest, označava opažanje (o čemu često

gore).

5104. San usnismo obojica. Ovo označava pretskazivanje, što se vidi iz značenja

sna, to jest, proviđanja, a otuda i pretskazivanje (br. 5091).

5105. A nema ko da nam kaže šta znače. Ovo znači da niko ne zna šta (snovi)

sadrže, što se vidi iz značiti (tumačiti), naime, otkriti šta je sadržano (br. 5093), to

jest, šta je unutra.

5106. A Josip im reče. Ovo označava Nebesko od Duhovnog, što se vidi iz

reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Prirodnog (br. 5086).

5107. Šta znače, nije li u Boga? Ovo označava da je Božansko u ovim stvarima, što

se vidi iz značenja značiti (tumačiti), kada se odnosi na snove, to jest, na ono što je

u njima (br. 5105). Božansko je označeno Bogom.

5108. Ali pripovijedite mi. Ovo označava da to treba da se zna, što se vidi iz

značenja pripovijedite mi, a što znači da treba to da bude poznato; ovo je jasno iz

sledećih stihova.

5109. Stihovi 9-13. I starječina nad peharnicima pripovjedi san svoj Josipu

govoreći: snih, a preda mnom čokot. I na čokotu bjehu tri loze, i napupi i procvate,

i grožđe na njemu uzre; a u ruci mi bješe čaša Faraonova, te pobrah zrelo grožđe i

iscijedih ga u čašu Faraonovu, i dodadoh čašu Faraonu. A Josip mu reče: ovo znači:

tri su loze tri dana. Još tri dana, i Faraon brojeći svoje dvorjane uzeće i tebe, i opet

te postaviti u pređašnju službu, i opet ćeš mu dodavati čašu kao i pređe dok si mu

bio peharnik. I starješina nad peharnicima pripovjedi san svoj Josipu, označava da

je Nebesko od Duhovnog opažalo događaj u vezi s onim stvarima u kojima je

Čulno bilo potčinjeno intelektualnom delu, a koje je do tada bilo odbačeno; i reče

mu: označava otkrivenje od opažanja; usnih, označava pretskazivanje; a preda

mnom čokot, označava intelektualni deo; a na čokotu bjehu tri loze, označava ono

što proizlazi sve do poslednjeg; i napupi, označava infuks preko kojega dolazi do

novoga rođenja; i procvate, označava stanje koje se približava novome rođenju; i

grožđe na njemu uzre, označava povezanost duhovne istine sa nebeskim dobrom;

a u ruci mi bješe čaša Faraonova, označava influks unutarnjeg Prirodnog; te

pobrah zrelo grožđe i isvijedh ga u čašu Faraonovu, označava uzajamni influks u

dobra duhovnog porekla; i dodadoh čašu Faraonu, označava usvajanje unutarnjeg

Prirodnog; a Josip mu reče: ovo znači, označava otkrovenje od opažanja od

Nebeskog u Prirodnom u odnosu na ono što je bilo u sebi; tri loze su tri dana,

označava neprekidno granjanje sve do poslednjeg; za tri dana, označava da će to

biti novo stanje; Faraon brojeći svoje dvorjane uzeće i tebe, označava ono što je

proviđeno, pa stoga i ono što je zaključeno; i opet te postaviti u pređašnju službu,

označava da su stvari čulnoga dela koje su potčinjene intelektalnom delu, da će se

one dovesti u red; i opet ćeš mu dodavati čašu, označava da će tome biti poluženo

unutarnje Prirodno; kao i pređe kad si mu bio peharnik, označava kao što je to

obično sa čulnim stvarima ove vrste.

5110. I starješina nad peharnicima pripovjedi san svoj Josipu. Ovo označava da je

Nebesko od Duhovnog opažalo događaj povezan sa Čulnim, koje je potčinjeno

intelektualnom delu, a koje je dotle bilo odbacivano, što se vidi iz reprezentacije

Josipa, to jest, Nebeskog od Duhovnog (br. 4286,4585,4592,4594,4963); i iz

značenja sna, naime, proviđanja, a otuda i događaja (br. 5091,5092,5104), tako i

događaja koji je proviđen ili opažen; i iz značenja starješine peharnika, to jest,

čulnog koje je potčinjeno intelektualnom delu u opšte (br. 5077,5082). Da je bilo

odbačeno, označeno je tamnicom (br.5083,501). Ovo jasno pokazuje da je takav

unutrašnji smisao ovih reči. Osim toga, pokazuje i da je Josip, kojim je

predstavljeno Nebesko od Duhovnog, opazio događaj, što je jasno iz stihova koji

slede. 2. Nebesko do Duhovnog označava Gospoda, a isto se može reći i ono što

je odvojeno od Njega, jer On je Nebesko samo i Duhovno samo, to jest, dobro

samo i istina sama. Što se tiče čoveka, ove se stvari ne mogu pojmiti odvojeno, jer

nešto prirodno je uvek udruženo sa svim stvarima u njegovoj misli; pa ipak, kada

uzmemo u obzir da je sve u Gospodu Božansko, i da Božansko prevazilazi svaku

misao, i da je neshvatljivi čak i anđelima, i ako tada odvojima ono što je shvatljivo,

onda ostaje Biće i Manifesacija sama, koje je Nebesko samo i Duhovbno samo, to

jest, dobro samo i istina sama. 3. Međutim, pošto je čovek takav da ne može da

oblikuje nijednu ideju o apstraktnim stvarima ako to nije povezano s nečim

prirodnim koje je u njega ušlo od sveta preko čula (jer bez neke takve prirodne

stvari njegova misao nestaje u ponoru i rasipa se), stoga kako Božansko ne bi

nestalo u čoveku, kada je sasvim utonuo u telesne i svetske stvari, to jest, kako se

nebi opoganilo nečemu što preostane nekom nečistom idejom, i da skupa s onim

što je Božansko sve nebesko i duhovno ne bi nestalo, glagoizvoleo je Jehova da se

pokaže onakvim kakav je zaista, i onako kako se pokazuje u nebu,naime, kao

Božanski Čovek. Jer sve nebesko teži ljudskoj formi, što se može videti na kraju

prethodnih poglavlja gde se gvori o korespondenciji svih stvari čoveka sa Velikim

Čovekom, ili nebom. Ovo Božansko, ili ovo Jehovino u nebu, je Gospod od

večnosti. To je ono što je Gospod uzeo na Sebe kada je proslavio ili učinio

Božanskim Ljudsko, a što se vidi jasno iz oblika u kojemu se pokazao Petru, Jakovu

i Jovanu, kada se preobrazio (Mateja XVII.1,2), i kakav se ponekad pokazivao

prorocima. Zbog ovoga je svako u stanju da o Božanskom Samom misli kao o

Čoveku, a u isto vreme i kao o Gospodu, u kojemu je Božansko i savršeno Trojstvo;

jer u Gospodu Božansko Samo je Otac, ovo Božansko u nebu je Sin, a Božansko

koje od njih proističe je Sveti Duh. Da su ovi jedno, kao što On Sam uči, jasno se

pokazuje.

5111. A On (Josip) mu reče. Ovo označava otkrivenje od opažanja, vidi se iz

značenja reći, u istorijskim delovima Reči, naime, označava opažanje (br. 1791,

1815, 1819, 1822, 1898, 1919, 2080, 2619, 2862, 3395, 3509), tako označava i

otkrivenje, je ono je unutarnje opažanje, i ono je od opažanja.

5112. Usnih. Ovo označava pretskazivanje, što se vidi iz značenja sna, to jest,

pretskazanja i proviđanja )br. 5091, 5092, 5104).

5113. A preda mnom čokot. Ovo označava intelektualni deo, što se vidi iz značenja

čokota, naime, intelektualnog dela u duhovnoj crkvi, o kojoj docnije. Pošto

peharnik označava čulni deo podvrgnut Intelektualnom, a pošto se govori o

influksu intelektualnog u Čulno koje se potčinjeno ovome, stoga se u snu pojavio

čokot s lozama, cvatom, grozdovima, i zrnima grožđa, čime je opisan influks i

novo rođenje ovog čulnog dela. Što se tiče intelektualnog dela duhovne crkve,

neka se zna da gde god se u Reči opisuje ova crkva, tu se govori o njenom

intelektualnom delu, jer se intelektualni deo, koji je u članu ove crkve, sada

preporađa i postaje crkva. 2. Jer uglavnom postoje dve crkve, nebeska i duhovna.

Nebeska crkva je u čoveku koji može da se preporodi ili da postane crkva u

pogledu voljng dela; dok je duhovna crkva u čoveku koji, kao što je rečeno, može

da se preporodi u pogledu intelektualnog dela; Pradrevna Crkva, koja je postojala

pre potopa, bila je nebeska, jer u onima koji su bili s njom povovezani, bilo je

nešto zdravo u voljnom delu; ali Drevna Crkva, koja je postojala posle potopa, bila

je duhovna, jer u onima koji su s njom bili povezani, nije bilo ništa zdravo u

voljnom delu, nego samo u intelektualnom delu. Iz ovoga razloga gde se govori o

duhovnoj crkvi u Reči, to se odnosi na njen intelektualni deo (br.640, 641, 785,

863, 875, 863, 875, 895, 927, 928, 1023, 1043, 1044, 1555, 2124, 2256, 2669,

4328, 4493). Kod onih koji pripadaju duhovnoj crkvi, kod njih se preporađa

intelektualni deo, što se može videti iz toga što članovi ove crkve nemaju opažanja

istine od dobra, kao što ga imaju oni koji pripadaju nebeskoj crkvi; taj mora prvo

da nauči istine vere, da usvoji ono što je intelektualno, i da tako od istine nauči šta

je dobro; i kada je to tako naučio, on je u stanju da to misli, a tada i da to hoće, i

na kraju da to i čini; a tada se u njemu oblikuje nova volja, koju Gospod stvara u

intelektualnom delu. Preko ove nove volje Gospod ga uzdiže u nebo, dok zlo i

dalje ostaje u njegovome voljnom delu. Tada će ovo na čudesan način da bude

otstranjeno, i to od više moći, pomoću koje se odvaja od zla i drži u dobru. 3. Ali

član nebeske crkve se preporađa u pogledu voljnog dela, tako što je u detinjstvu

usvajao dobro ljubavi ka bližnjemu,a kada je bio u stanju da to i opaža, bio je

vođen da opaža ljiubav ka Gospodu, a preko ove i sve istine vere koje mu se

pokazuju u intelektualnom delu kao u ogledalu. Razum i voljea u njemu sačinjavali

su jednu stvar; jer se onim što je u razumu opažalo ono što je bilo u volji. U ovome

se sastojalo zdravlje toga prvoga čoveka kojim je označena nebeska crkva. 4. Da je

čokot intelektualni deo duhovne crkve, vidi se iz mnogih odlomaka u Reči; kao kod

Jeremije: A sada šta će ti put Egipatski da piješ vode Sorske? šta li će ti put Asirski

da piješ vode iz rijeke? Ja te posadih lozu izabranu sjeme istinito; pa kako mi se

prometnu i izmetnu se odvoda od tuđe loze? (II.18,21). ovo se odnosi na Izrailj

kojim je označena duhovna crkva (br.3654,4286). Egiptom i vodama Sorskim

označena su spoljašnja znanja (reči-znanja) koja izokreću (br. 1164, 1165, 1185,

1462); Asirija i vode rijeke označavaju mudrovanja od znanja protivu dobra života i

istine vere (br. 119, 1184); a loza plemenita označava člana duhovne crkve, koji se

naziva čokotom zbog intelektualnog dela; izmetnuti čokot označava izokrenutu

crkvu. 5. Kod Jezikilja: Sine čovječiji, zagoneni zagonetku i kaži priču o domu

Izrailjevu. I reci mu; ovako veli Jehova Bog: orao velik, velikih krila, dugih pera,

šaren, dođe na Liban i uze vrh od kedra. I uze sjeme iz one zemlje, i metnu ga na

njivu, odnese ga gdje ima mnogo vode, i ostavi ga dobro. I izniče, i posta busat

čokot, nizak, kojemu se loze pružahu k njemu a žile bijahu pod njim; posta čokot,

izbi grane i izbi odvode. A bijaše drugi orao, velik, velikih krila, i gle, taj čokot pruži

k njemu grane svoje i grane svoje pruži k njemu da bi ga zaljevao iz brazda svoga

sada. Posađen bijaše u dobroj zemlji kod mnogo vode, da pusti grane i rađa rod u

bude krasna loza (XCVII.2,3,5-8).

Orao označava racionalno (br. 3901); sjeme zemaljsko označava istinu crkve (br.

1025, 1447, 1610, 1940, 2848, 3038, 3310, 3373); postati krasan čokot i busat

čokot znači postati duhovna crkva, koja se naziva čokot zbog vina koje se od nega

dobija, koje označava duhovno dobro ili dobro ljubavi ka bližnjemu od kojega

dolazi istina vere, koja se usađuje u intelektualni deo. Kod istoga: Dok bijaše

miran, mati tvoja bijaše kao vinova loza, posađena kraj vode, rodna i granata

bješe od mnoge vode. I bijahu na njoj jaki prutovi za palicu vladalačku, i rastom

svojim uzvisi se iznad gustijeh grana, i bi naočita visinom svojom, mnoštvom grana

svojh (IXX.10,11). I ovo se kaže za Izrailj kojim se označava duhovna crkva, koja se

upoređuje sa vinovom lozom iz razloga koji je gore pomenut. U istom odlomku,

opisuju se njeni ogranci sve do prirodnoga čoveka, naime, do spoljašnjih znanja od

čula koja su označena, da je bila s gustim granama (br. 2831). Kod Osije: Biću kao

rosa Izrailju, procvjetaće kao ljiljan i pustiće žile svoje kao drveta Libanska. Rašitiće

se grane njegove, i ljepota će mu biti kao u masline a miris kao Libanski. Oni će se

vratiti i sjedjeti pod sjenom njegovijem, rađaće kao žito i cvjetaće kao vinova loza.

Pomen će mu biti kao vino Libansko. O Efraime, šta će ti idoli? (XIV. 5-8). Izrailj je

duhovna crkva, čije se cvetanje upoređuje s vinovom lozom, a koje potseća na

vino Libansko, zbog dobra od istine usađene u duhovnu crkvu (br.3996). 8. Kod

Zaharije: A sada ne ću biti kao prije ostatku toga narod, govori Jehova nad

vojskama. Nego će usjev biti miran, vinova će loza nositi plod svoj, zemlja će

rađati rod svoj, i nebo će davati rosu svoju, i sve ću to dati ostatku toga naroda

(VIII.11,12). Ostatak toga naroda označava istine koje Gospod čuva u unutarnjem

čoveku (br. 468,530,560,561,660,798,1050,1738,1906,2284); miran usjev

označava dobro (u duhovnoj cvrki), a loza, intelekualni deo. 9. Kod Malahije: I

zaprijetiću vas radi proždrljivca, te vam neće kvariti roda zemaljskoga, i vinova

loza u polju neće vam biti nerodna, veli Jehova nad vojskama (III.11). Vinova loza

označava intelektualni deo. Vinova loza neće niti nerodna kada intelktualni deo

nije lišen istina i dobara vere; s druge strane, rod se neće kvariti kad dođu obmane

i zla; kao kod Osije: Izrailj je prazna loaz vinova; ostavlja plod za se (x.1). 10. Kod

Mojsija: Veže za čokot magare svoje, i za plemeniu lozu mlade od magarice svoje;

u vinu pere ogrtač svoj u soku od grožđa XLIX.11).

Ovo je iz Jakovljevog proroštva, tada nazvanog Izrailjem, o njegovim dvanaest

sinova, ovde o Judi, kojim je predstavljen Gospod (br. 3881). Loza ovde označava

intelekualni deo duhovne crkve, a plemenita loza, intelektualni deo u nebeskoj

crkv, 11. Kod Davida: Jehova, iz Egipta si prenio čokot, izagnao narode, i posadio

ga. Okrčio si za nj, i on pusti žile, i zauze svu zemlju. Gore se pokriše njegovim

sjenom, i loze su mu kao kedri Božiji. Pustio si loze svoje do mora i ogranke do

rijeke. Gorski vepar podgriza ga, i poljska zvijer jede ga (LXXX.8-11,13). Čokot iz

Egipta u najvišem smislu označava Gospoda, i glorifikaciju Njegovog Ljudskog koje

se opisuje lozom i njenim žilama. U unutranjem smislu čokot je ovde duhovna

crkva, a tako isto i član te crkve, kada se obnovi ili regeneriše od Gospoda u

pogledu intelektualnog dela. Vepar šumski je obmana, a zvijer poljska je zlo, koje

razara crkvu u pogledu vere u Gospoda. 12. U Otkrovenju: I baci anđeo Božiji

kosijer svoj na zemlju, i obra vinograd zemaljski, i metnu u kacu velikoga gnjeva

Božijega. I otoči se kaca izvan grada, i iziđe krv iz kace tja do uzda konjma hiljadu i

šest stotina potrkališta (XIV.19,20). Obra vinograd zemaljski znači razoriti

intelektualni deo crkve; a pošto je i ovo označeno lozom, to se kaže da iziđe krv iz

kace sve do uzda konjma; jer se konjima označavaju intelktualne stvari (br. 2761,

2762, 3217) Kod Isaije: I tada će svako mjesto gdje ima hiljdu čokota za tisuću

srebrenika zarasti u čkalj i trnje (VII.23). I opet: Za to će prokletstvo proždrijeti

zemlju, i zatrće se stanovnici njezini, i malo će ljudi ostati. Tužiće vino, uvenuće

loza vinova, uzdisaće svi koji su vesela srca (XXIV. 6,7). I opet: Bijući se u prsa za

lijepijem njivama, za rodnijem čokotima. Trnje i čkalj niknuće na zemlji naroda

mojega, i po svijem kućama veselijem, u gradu veselom (XXXII.12,13). U ovim

odlomcima se govori o pustošenju duhovne crkve u pogledu dobra i istine vere, a

to je u odnosu na intelektualni deo, jer kao što je rečeno, istina i dobro vere su u

intelektualnom delu člana ove crkve. Svako može da vidi da čokot ovde ne znači

čokot, niti zemlja zemlju; nego da to označava nešto što pripada crkvi. 13. U

istinskom smislu, čokot označava dobro intelektualnog dela; a smokvino drvo,

dobro prirodnoga čoveka, ili što je isto, čokot označava dobro unutarnjeg čoveka,

a smokvino drvo dobro spoljnog čoveka, pa se stoga smokvino drvo često pominje

u Reči u isto vreme kada i čokot; kao u sledećim odlomcima: Sa svijem ću ih

istrijebiti, govori Jehova, nema grozda na lozi (čokotu), ni smokve na drvetu, i lišće

je opalo, i što sam im dao, uzeće se (Jeremija VIII.13). I opet: I dovešću narod iz

daleka, i poješće ljetinu tvoju i hljeb tvoj, što sinovi tvoji i kćeri šćahu jesti, poješće

ovce tvoje, i goveda tvoja, poješće vinovu lozu tvoju i smokve tvoje, i mačem će

zatrti gradove (V.15,17). Kod Osije: Opustjeću njinu lozu i stablo smokvino (II.12).

Kod Joila: Jer dođe na zenlju moju silan narod i nebrojen; zubi su mu kao u lava i

kutnjaci kao u lavice. Potr vinovu lozu moju, i smokve moje pokida, sa svijem ih

oguli i pobaca, te im se grane bijele. Loza posahnu i smokva uvenu, šipak i palma i

jabuka i sva drveta poljska posahnuše, jer nesta radosti između sinova ljudskoh

(I.6,7.12). Opet: Ne bojte se, zvijeri poljske; jer će se zelenjeti pasišta u pustinji i

drveta će nositi rod svoj, smokva će i vinova loza davati silu svoju (II.22). Kod

Davida: I pobi čokote njihove i smokva njihove, i potr drveta u krajevima

njihovijem, (Psalam CV.33). Kod Habakuka (Avakuma): Jer smokva neće cvasti,

niti će biti roda na lozi vinovoj (III.17). Jer će iz Siona izaći zakon i riječ Jehovina iz

Jerusalima. Nego će sjedati svaki pod svojom vinovom lozom i pod smokvom i neće

biti nikoga da ih plaši (IV.2,4). Kod Zaharije: U taj dan, govori Jehova nad

vojskama, zvaćete svaki bližnjega svojega pod vinovu lozu i pod smokvu (III.10). U

prvoj knjizi o Carevima: U vrijeme Solomonovo življahu Juda i Izrailj bez straha

svaki pod svojom lozom i pod svojom smokvom, od Dana do Berzabeje (IV.24,25).

Da je smokvino drvo dobro prirodnog ili spoljašnjeg čoveka, može se videti gore

(brt. 217). 14. Da je vinova loza intelektualni deo koji se obnovio ili ponovo rodio

preko dobra od istine i preko istine od dobra, vidi se iz Gospodovih reči učenicima,

kada je ustanovio Svetu Večeru: Kažem vam pak da ne ću od sad piti od ovoga

roda vinogradskoga do onoga dana kad ću piti s vama novoga u carstvu Oca

Svojega (Mateja XXVI.29). Dobro od istine i istina od dobra, kroz koje se obnavlja

intelektualni deo, ili čovek postaje duhovan, označeni su rodom vinogradskim, a

usvajanje toga značeno je pijenjem (Da pijenje znači usvajanje, i da se odnosi na

istinu, može se videti gore, br. 3168). Da se ovo radi u potpunosti samo u drugom

životu, označeno je rečima do onoga dana kad ću piti novoga u carstvu Oca

Svojega. Da rod vinogradski ne označava vino, nego nešto nebesko iz Gospodovog

carstva, sasvim je jasno. 15. Pošto se intelektualni deo u duhovnom čoveku

obnavlja i preporađa preko istine od samga Gospoda, stoga Gospod Sebe

upoređuje s vinovom lozom (čokotom), a one koji su usađeni u istinu koja je od

Njega, on upoređuje sa granama, a dobro njihovo s plodom, kao kod Jovana: Ja

sam pravi čokot, a Otac Moj je vinogradar; Svaku lozu na meni koja ne rađa roda

otseći će je; a svaku koja rađa rod, očistiće je da više roda rodi. Budite u Meni i ja u

vama: kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako

i vi ako na Meni ne budete. Ovo je zapovijest Moja, da imate ljubav među sobom,

kao što ja imadoh ljubav ka vama (XV.1,2,5,12). 16. Pošto u najvišem smislu čokot

označava Gospoda u pogledu Božanske istine, a otuda u unutrašćnjem smislu i

člana duhovne crkve, stoga vinograd označava samu duhovnu crkvu (br. 1069,

3220). 17. Pošto je Nazirej predstavljao nebeskoga čoveka, koji se preporodio

preko dobra ljubavi, a ne preko istine vere kao duhovni čovek, i koji se stoga nije

preporođen u intelektualnom delu, nego u voljnom delu (kao što se gore može

videti), stoga je Nazireju bilo zabranjeno da jede bilo šta što je dolazilo od čokota

(od vinove loze), pa mu je bilo zabranjeno i da pije vino (Brojevi VI.3,4; Sudije

XIII.14); i iz ovoga se vidi da vinova loza označava intelektualni deo duhovnog

čoveka, kao što je već pokazano. (da je Nazirej predstavljao nebeskog čoveka,

može se videti gore, br. 33019. Ovo pokazuje i to da se inače ne može znati zašto

je Nazireju bilo zabranjeno ono što dolazi od vinove loze (da ne pominjemo

mnoge druge stvari o njemu), ako se ne zna šta vinova loza označava u njenom

posebnom značenju, i ako se ne zna da postoji i nebeska crkva i duhovna crkva, i

da se član nebeske crkve preporađa na način koji se razlikuje od onoga na koji se

preporađa član duhovne crkve ; prvi pomoću semena posejanog u voljni deo, a

drugi pomoću semena posejanog u intelektualni deo. Takve su misterije koje su

pohranjene u unutrašnjem smislu Reči.

5114. I na čokotu tri loze. Ovo označava ogranke do poslednjeg, što se vidi iz

značenja čokota, naime, intelektualnog dela (br. 5113); i iz značenja tri, naime,

onoga što je potpuno i što se nastavlja sve do kraja (br. 2788, 4495); i iz značenja

loze (grana), naime, ogranaka. Jer je čokot intelektualni deo, grane (loze) su

grananja iz toga; a tri loze označavaju ono što se nastavlja sve do kraja, ili od

prvog sve do poslednjeg, što je Čulno; jer prvo je u redu Inelektualno, a poslednje

je Čulno. Intelektualni deo u opšrte je vid unutrašnjeg čoveka, koji vidi u svetlosti

neba, koja je od Gospoda, a sve što vidi je duhovno i nebesko. A Čulno u opšte

pripada spoljašnjem čoveku, ovde čulo vida, koje je saobrazno i potčinjeno

Intelektualnom delu; ovo čulo vidi od svetlosti sveta, koja dolazi od sunca, i sve

što vidi je svetsko, telesno i zemaljsko. 2. U čoveku postoje ogranci koji polaze od

intelektualnog dela koji je u svetlosti neba, dole sve do Čulnog dela, koji je u

svetlosti sveta; kad ne bi bilo ovako, Čulno ne bi moglo imati nikakvog ljudskog

života. Čulno čovekovo ne živi od toga što vidi u svetlosti sveta, jer svetlost sveta

nije živa, nego(čulni deo) vidi od svetlosti neba, jer ova je živa. Kada je u čoveku,

ova svetlost pada na stvari koje su u svetlosti sveta, te ih oživljava i čini da čovek

vidi predmete intelektualno, to jest, kao čovek; pa otuda, uz pomoć znanja

rođenih od stvari koje vidi i čuje u svetu, a to znači preko stvari koje ulaze kroz

čula, čovek stiče inteligenciju i mudrost, i stoga ima građanski, moralni, i duhovni

život. 3. Što se tiče ogranaka posebno, oni su takve prirode da se ne mogu lako

nabrojati. Oni su kao stepeni ili lestvice između intelektualno i čulnog dela; ali niko

ne može da razume ove stepene osim kada zna kakav je odnos među njima,

naime, da se oni vrlo razlikuju međusobno, i to na takav način da unutarnji čovek

postoji i opstoji bez spoljašnjeg, ali spoljašnji ne bez unutarnjeg. Na primer:

čovekov duh može da opstane bez materijanog tela, i tako i postoji kada se posle

smrti odvoji od tela. Čovekov duh je u unutarnjem stepenu, dok je telu u

spoljašnjem stepenu. Slično je sa čovekovim duhom posle smrti: ako je među

blaženim, on je u poslednjem stepenu kada je u prvom nebu, u drugom stepenu

kad je u drugom (nebu), a u najdubljem stepenu kada je u trećem (nebu); a kada

je u ovome, on je u isto vreme i u ostalim, ali ovi su u njemu nečujni, slično onome

kako je telesni deo tih kada čovek spava, ali s ovom razlikom, što su unutarnji

stepeni kod anđela tada u najvećoj budnosti. Stoga postoji onoliko odvojenih

stepena u čoveku koliko ima neba, pre poslednjeg (sepena), koji je telo sa čulnim

stvarima. 4. Ovo donekle može da pokaže kako stoji stvar sa grananjima od prvog

do poslednjeg, ili od intelektualnog do Čulnog. Čovekov život, koji je od

Gospodovog Božanskog, prolazi kroz tri stepena od najdubljeg (najvšeg) sve do

poslednje stepena, a svaki stepen se izvodi iz prethodnog, postajući sve više opšti

(zajednički), a u poslednjem stepenu najopštiji; ogranci nižih stepeni su samo

komozicije, ili rađe kombinacije (conformationes) detalja i pojedinosti viših

stepeni u nizovima, uz dodatak nečega što je čistije prirode, pa onda od grublje

prirode, od stvari koje mogu da služe kao prijemne posude; a ako se ove posude

razbiju (rastvore), tada se detalji i pojedinosti untarnjih stepeni, koji su tu bili

sastavljeni, vraćaju stepenima koji su sledeći iznad. A pošto tamo u čoveku

postoji povezanost sa Božanskim, a njegov nadublji stepen je takve prirode da

može primati Božansko, i ne samo primati, nego i usvajati ga preko priznavanja i

osećanja, to jest, na uzajaman način, stoga taj (deo) nikada ne umire, jer se na taj

način usadio u Božansko, pa je stoga u onome što je večno i beskrajno, ne samo

zbog influksa od tamo, nego i zbog njegovog primanja. 5. Iz ovoga se može videti

kako neznalački i tupavo misle o čoveku oni koji ga upoređuju s divljim

životinjama, i veruju da on neće živeti posle smrti ništa više nego one (divblje

životinje) – ne uzimajući u obzir da kod divljih živoltinja nema primanja, niti preko

priznavanja i osećanja ima uzajamnog usvajanja od Božanskog, to jest, nema s tim

povezivanja kao posledicu. Ne uzimajući u obzir ni to što je stanje životinja takve

prirode, da je prijemna forma njihovog života takva da mora da se raspadne; jer

kod njih infkuks prolazi kroz njihove oganske forme dole u svet, i tu se završava i

nestaje, i nikad se ne vraća. (prim. prev. Ostaje donekle otvoreno pitanje da li

životnje nadživljavaju prorodnu smrt. Autor tvrdi da one ne žive posle smrti.

Međutim, kao deo čovekobog sećanja iz vanjskog ili zemaljskog sveta, one mogu

da postoje kao deo toga sećanja. Jer autor tvrdi da u drugom svetu postoji sve kao

i u ovome, samo što je savršenije i nije vezano za prostor i vreme, iako i prostor i

vreme postoje, to jest, samo po izgledu, to jest, samo na duhovan način. Zašto

onda ne bi životinje postojale i u drugom svetu?)

5115. I napupi. Ovo označava influks kojim se izvodi novo rođenje, što se vidi iz

značenja pupiti, ili puštati lišće a posle i cvat, naime, početak novog rađanja.

Označava influks, jer kada se čovek nanovo rađa, u njega se uliva duhovni život

kao što drvo pupi, kada njegov život dolazi od topline sunca. Onaj ko se nanovo

rađa, taj se u Reči ponekad upoređuje s predmetima u biljnom carstvu, osobito sa

drvećem; to je stoga što celo biljno carstvo, kao i životinjsko carstvo, predstavlja

stvari kao što su one u čoveku, pa stoga i kao one u Gospodovom carstvu; jer

čovek je nebo u najmanjoj formi, kao što je jasno pokazano na kraju poglavlja u

vezi sa korespondencijama (saobraznostima) čoveka s Velikim Čovekom, ili

nebom. Otuda su drevni nazivali čoveka mikrokosmosom; a mogli su ga zvati i

malim nebom, da su znali više o nebu. (Da je sveopšta priroda pozornica (teatar)

koji predstavlja Gospodovo carstvo, može se videti gore, br. 2758,3483,4939). 2.

Ovakve stvari postoje u biljnom carstvu zbog influksa iz duhvnoga sveta.

Međutim, ovo ne mogu da veruju oni koji sve pripisuju prirodi, a ništa Božanskom;

dok oni koji sve pripisuju Božanskom a ništa prirodi, njima se dopušta ne samo da

vide da je sve od Božanskog, nego i da je sve saobrazno (da koresondira), i da

stoga i predstavlja, a na kraju im je dato da vide i to da je sveopšta priroda

predstava Gospodovog carstva; stoga da je Božansko u svakoj pojedinosti prirode,

tako da je priroda predstava večnog i beskrajnog – večnog, jer se širi do večnosti,

a beskrajnog jer se umnožava kroz seme do beskonačnosti. Takav impuls ne bi

mogao postojati u svemu u biljnm carstviu, da Božansko ne neprestano ne utiče u

njega; jer od influksa dolazi impuls, od impulsa energija, a od energije učinak

(efekt). 3. Oni koji sve pripisuju prirodi, kažu da su ovakvi impulsi (potsticaji) dati

plodovima i semenkama od stvaranja, da su to enegrije koju su tada primili, tako

da su sami od sebe primorani na takvo delovanje; ali oni ne obraćaju pažnju na to

da je trajanje (subsistencija) neprekidno postojanje (egzistencija), ili što je slično,

da je učinak (efekt) nastavljanje uzroka, i da kada uzrok prestane, to jest, da bez

neprekidnog influksa uzroka, da nestaje; niti pomišljaju na to da ono što nije

povezano sa prvim uzrokom svih stvari, stoga sa Božanskim, da se trenutno

uništava, jer prethodno mora neprekidna da bude u onome što sledi (priorno

mora da bude u posteriornom) kako bi ovo što sledi (posteriorno) moglo da

postoji. 4. Ako ovi koji pripisuju sve stvari prirodi malo ili ništa Božanskom, ako bi

uzeli u obzir ove stvari, i oni bi mogli da priznaju da svaka i sve stvari u prirodi

predstavljaju stvari koji postoje u duhovnom svetu, to jest, u Gospodovom

carstvu, gde je Gospodovo Božansko najbliže predstavljeno. Zbog toga se kaže da

influks dolazi iz duhovnoga sveta; ali pravo značenje je da influks ide preko

duhovnoga sveta od Gospodovkig Božanskog. Razlog da prirodni ljudi ovo ne

uzimaju u obzir je to što oni nisu voljni da ih priznaju; jer oni su u telesnim i

zemaljskim stvarima, a otuda i u ljubavi ka sebi i svetu, pa su stoga u izokrenutom

redu u odnosu na stvari duhovnoga sveta ili neba, a iz izokrenutoga stanja

nemoguće je videti takve stvari; jer oni vide ono što je ispod kao da je iznad, a ono

što je iznad kao da je ispod; pa stoga kada su takve osobe u drugom životu, one se

pokazuju sa glavom nadole, a s nogama nagore. 5. Ko među njima, kad vidi drveće

i druge biljke u cvatu, misli da je to kao njihova milina jer da ovo govori o

uspostavljanju duhovne crkve, koja se tako opisuje – povezivanje duhovnoig

dobra sa svojom istinom – orač stiže žeteoca, a povezivanje duhovne istine sa

njenim dobro, muljač grožđa koji nalazi onoga koji prosipa seme; dobra ljuba i i

ljubav ka bližnjemu se stoga označavaju sa, brda rađaju novo vino a bregovi ga

tope; vraćanje roblja, označava oslobađanje od obmana; podizanje razrušenih

gradova, da znači ispravljanje lažnih nauka; nastanjivanje i sađenje vinograda, da

znači izgrađivanje duhovne crkve; da pijenje vina iz vinograda, označava usvajanje

istina koje se odnose na ljubav ka bližnjemu u toj crkvi; branje grozdova i jedenje

njihovih plodova, usvajanje dobara koja iz toga proističu. Svako može da vidi da

podizanje gradova, sađenje vinograda, pijenje vina, branje grožđa, i jedenje

njegovih plodova, da su to čisto prirodne stvari, u kojima ne bi bilo ništa Božansko,

kada ne bi sadržavale duhovni smisao. 8. Kod Mojsija: Oprao je haljine svoje u

vinu, i plašt svoj u krvi (soku) od grožđa (Postanje XLIX.11). Ove reči govore o

Gospodu, vino označava duhovno dobro od Božanske ljubavi; sok od grožđa,

nebesko dobro. 9. Opet: Maslo od krava, i mlijeko od ovaca s pretilinom od

jaganjaca i ovnova Bazanskih i jaraca, sa srcem zrna pšeničnih; i pio si vino, krv od

grožđa (Zak. Ponovljeni XXXII.14).

Ovo se kaže o Drevnoj Crkvi, čija se dobra ljubavi i ljubav ka bližnjemu ovako

opisuju, gde svaki izraz označava pojedino dobro; krv grožđa, znači duhovno

nebesko dobro, pošto se tako naziva Božansko u nebu, koje proističe od Gospoda;

ali se vinom opisuje i duhovna crkva, a krvlju nebeska crkva, pa se stoga vino

koristi u Svetoj Večeri. 10. Opet: Jer je čokot njihov od čokota Sodomskoga i iz

polja Gomorskoga, grožđe je njihovo grožđe otrovno, puca su mu gorka (Zak.

Ponovljeni XXXII.32). Ovo se kaže za Jevrejsku Crkvu; njihov čokot je čokot

Sodomski i sa polja Gomorskoga, označava intelektualni deo zahvaćen obmanama

od paklene ljubavi; njihovo grožđe je otrovno, a puca su mu gorka, označava da je

slično i sa voljnim delom. Jer kako u dobrm smislu označava ljubav ka bližnjemu, i

odnosi se na voljni deo, ali na voljni deo unutar intelektualnog; a slično je i u

obrnutom smislu, jer sva istina pripada razumu, a svo dobro volji. 11. U

Otkrovenju: I drugi anđeo iziđe iz oltara, koji imaše oblast nad ognjem, i povika

velikijem glasom onome koji imaše kosijer oštri, govoreći: zamahni kosijerom

svojim oštrijem, i odreži grožđe vinograda zemaljskoga; jer već sazreše puca

njegova (XIV.8). Odreži grožđe zemaljsko, označava razoriti stvari ljubavi ka

bližnjemju. 12. Kod Mateje: Po plodovima njihovijem poznaćete ih. Eda li se bere

trnje s grožđa, ili s čička smokve? (VII.16). I kod Luke: Jer se svako drvo po rodu

svome poznaje: jer se smokve ne beru s trnja, niti se grožđe bere s kupine (VI.44).

Pošto se u ovim odlomcima govori o ljubavi prema bližnjemu, to se kaže da treba

da se poznaju po svojim plodovima, koji su dobra ljubavi ka bližnjemju; unutrašnja

dobra ljubavi ka bližnjemu su grožđe, a spoljašnja, smokve. 13. Ovaj je zakon važio

u Jevrejskoj Crkvi: Kad uđeš u vinograd bližnjega svojega, mođeš jesti grožđa po

volji dok se nasitiš; ali ga ne meći u sud svoj (Zak. Ponovljeni XXIII.24). Ovo znači da

svako ko se druži s ostalima koji su različite doktrine i religije, može da nauči i

prihvati njihova dobra ljubavi ka bližnjemu, ali ne treba da ih usvaja i povezuje sa

svojim vlastitim istinama. Vinograd označava crkvu, to jest, sve ono gde postoji

nauk (doktrina) ili religija; grožđe označava dobra ljubabvi ka bližnjemu; a sud je

istina crkva.

5116. I napupi i procvate. Ovo označava stanje koje se približava preporodu, što

se vidi iz značenja procvasti, što je izbiti na drvetu pre ploda, naime, stanje pred

preporod. Kao što je maločas rečeno (br. 5115), cvetanje i plod na drvetu

pretstavljaju preporod čovekov; zelenilo i lišće pretstavljaju prvo stanje; cvetanje,

drugo, koje je sledeće pred preporod: a plodovi, treće, koje je samo stanje

preporoda. Eto zašto lišće označava stvari inteligencije, ili istine vere (br. 885), jer

su ovo prve svari novoga rođenja ili preporoda¸dok cvetanje pretstavlja stvari

mudrosti ili dobra vere, jer ove neposredno prethode novom rođenju ili

preporodu; a plodovi označavaju stvari života, ili dela ljubavi prema bližnjemu,

zato što ova slede i sačinjavaju samo stanje preporođenog /čoveka/

2. Ovakve stvari postoje u biljnom carstvu zbog influksa iz duhovnoga sveta.

Međutim, ovo ne mogu da poveruju oni koji sve stvari pripisuju prirodi, a ništa

Božanskom; dok onima koji pripisuju sve stvari Božanskom, a ništa prirodi, njima

je dopušteno da vide ne samo da je sve /porekom/ od Božanskog, nego i da sve

ima korespondenciju , i da sve nešto pretstavlja u Gospodovom carstvu; naime, da

je Božansko u svakoj pojedinosti prirode toliko, da je priroda pretstava

(reprezentacija) večnoga i beskonačnoga – večnoga zbog širenja do u večnost, a

beskonačnoga zbog umnožavanja semena do u beskonačnost. Ovakvi impulsi ne

bi mogli postojati u biljnom carstvu kada Božansko ne bi neprestano uticalo; jer

od influksa dolazi impuls, od impulsa energija, a od energije efekat.

3. Oni koji sve pripisuju prirodi, kažu da su ovakvi impulsi bili dati plodovima i

semenkama od početka stvaranja, da su ovi zbog energije koja je tada primljena,

prinuđeni da tako deluju; ali oni ne uzimaju u obzir da je supsistencija neprekidno

postojanje (egzistencija); niti da je efekeat nastavak uzroka, pa da stoga kada

uzrok prestane, i efekat prestaje; pa stoga da bez neprekidnog uticaja uzroka,

svaki efekat prestaje u istom trenu; a ni to da ono što nije povezano sa prvim

uzrokom svih stvari, stoga sa Božanskim, da se uništava u istom trenu, jer ono što

je prirorno mora da bude neprekidno u onome što je posteriorno kako bi

posteriorno postojalo.

4. Ako bi ovi koji sve pripisuju prirodi a malo ili ništa Božanskom, uzeli u obzir

ove stvari, i oni bi možda priznali da svaka i sve stvari u prirodi pretstavljaju

ovakve stvari u duhovnom svetu, to jest, stvari u Gospodovom carstvu, gde je

Gospodovo Božansko pretstavljeno na vrlo jasan način. To je razlog da se kaže da

influks dolazi od duhovnoga sveta; ali značenje je da influks dolazi preko

duhovnoga sveta od Gospodovog Božanskog. Razlog da prirodni ljudi ovo ne

uzimaju u obzir, je to što nisu vžoljni da ih priznaju; jer su u zemaljskim i telesnim

stvarima, pa stoga u životu ljubavi prema sebi i svetu; stoga su u izokrenutom

redu u odnosu na stvari duhovnoga sveta ili neba; a od ovag izokrenutog stanja

reda nije moguće videti ovakve stvari; jer oni vide stvari koje su dole kao da su

gore, a one koje su gore kao da su dole; stoga kada se ovakve osobe vide u

svetlosti neba, one /te osobe/ izgledaju sa glavom nadole a nogama nagore.

5. Ko među njima, kada vidi drveće i druge biljke, pomisli da je ovo njihova

radost kada rađaju prodove i seme? Oni vide da cvetanje dolazi prvo, i da cvat

traje sve dok ne počne /drvo/ da daje prvo plod ili seme, i na taj način daju sok; i

kada bi neštp znali o novom rođenju ili preporodu čoveka (ili radije, kada bi želeli

da znaju), oni bi po ovoj sličnosti videli u cvetovima pretstavu čovekovog stanja,

naime, da i čovek cveta na sličan način počev od dobra inteligencije i mudrosti, to

jest, u unutrašnjoj radosti i lepoti, jer on se tada trudi da u život usadi dobra

inteligencije i mudrosti, to jest, da da plodove. Da je ovo stanje ovakvo, to oni ne

mogu da znaju, zato što je priroda unutrašnje radosti i lepote sasvim nepoznata

onima koji žive isključivo za zadovoljstva ljubavi prema svetu i uživanjima ljubavi

prema sebi. Ova zadovoljstva i uživanja čine da ova (zadovlljstva i uživanja) takvim

osobama izgledaju neprijatna i da u njima ne nalaze nikakvo uživanje; naprotiv, da

osećaju odbojnost prema njima; posledica je to da ih oni odbacuju kao nešto

nepotrebno (trivijalno), to jest, da nema vrednosti, pa ih stoga i odriču, a u isto

vreme osporovaju da postoji nešto što se naziva Duhovnim i Nebeskim.

Iz svega ovoga potiče ludilo našega vremena, koje /ludilo/ se smatra mudrošću.

5117. I grožnje na njemu uzre. Ovo označava povezivanje duhovne istine sa

nebeskim dobrom, što se vidi iz značenja zrenja, naime, što je proces preporoda

sve do povezivanja istine sa dobrom, i do samog spajanja; i iz značenja grozdova,

naime, istine duhovnoga dobra; i iz značenja grožđa, naime, dobra nebeske

istine; ovde i jednog i drugog u čulnom delu koji je pretstavljen peharnikom. Spoj

ovih u čulnom delu sličan je sazrevanju zrozdova u grožđe; jer kod preporađanja

sva istina teži spajanju sa dobrom, pošto istina ne oživi pre ovog povezivanja, pa

stoga i nije plodna. Ovo je pretstavljeno plodovima drveća dok plod sazreva. Dok

nije zreo, pojave se mali grozdovi, što pretstavlja stanja kada je još uvek istina ona

koja vlada; ali kod zrelih plodova, prevladava dobro, što je pretstavljeno ukusom i

slatkoćom zreloga grožđa. Ali o povezivanju istine sa dobrom u čulnom delu koji je

potčinjen intelektualnom, ne može se dati više pojedinosti, jer su te pojedinosti

doboke i tajanstvenei i za njihovo razumevanje traži se prethodno poznavanje

stanja Nebeskog od Duhovnog, kao i znanje o čulnom delu, kao i poznavanje

stanja Prirodnog u kome se ova povezanost pokazuje.

2. Da grožđe označava dobro duhovnoga čoveka, stoga označava ljubav prema

bližnjemu, vidi se iz mnogih odlomaka u Reči; kao kod Isaije:-

Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje, i

nasadi ga plemenitom lozom, i sazida kulu usred njega, i iskopa pivnicu u njemu i

dočeka da rodi grožđem, a on rodi vinjagom (V.1,2,4).

Vinograd ovde označava duhovnu crkvu; dočeka (iščekuje) da rodi grožđem

označava dobra ljubavi ka bližnjem; a on rodi vinjagom (divljim grožđem),

označava zla mržnje i osvete.

3. Ponovo:-

Ovako veli Jehova: kao kad neko nađe vina u grožđu, pa reče: ne kvari ga, jer je

blagoslov u njemu, tako ću ućiniti radi sluga svojih, ne ću ih potrti svijeh (LXV.8).

Nađe vina u grožđu označava istinu od dobra u Prirodnom.

4. Kod Jeremije:-

Sa svijem ću ih istrijebiti, veli Jehova, nema grozda na lozi, ni smokve na drvetu, i

lišće je opalo; i što sam im dao, uzeće im se (VIII.13).

Nema grozda na lozi označava da nema unutrašnjeg ili racionalnlog dobra; jer

vino je intelektualni deo (br. 5113); a kada se spoje dobro i istina u njemu, vino je

Racionalno, jer Racionalno potiče iz toga. (Da je smokva dobro prirodnog ili

spoljašnjeg čoveka, može se videti gore, br. 217).

5. Kod Osije (Ozeja):-

Nađoh Izrailja kao grožđe u pustinji; vidjeh oce vaše kao prve smokve na drvetu u

početku njegovu (IX:10).

Grožđe u pustinji označava racionalno dobro koje još nije postalo duhovno; prve

smokve na drvetu označavaju prirodno dobro na sličan način; Izrailj označava

drevnu duhovnu crkvu u njenom početku (oci u ovom i drugim odlomcima koji

nisu sinovi Jakovljevi, ali kod kojih je bila ustanovljena Drevna Crkva).

6. Kod Miheja:-

Nema grozda za jelo, ranoga voća želi duša moja. Nesta pobožnoga sa zemlje i

nema pravoga među ljudima, svi vrebaju krv, svaki lovi brata svojega mrežom

(VII.1,2).

Grozd za jelo označava dobro ljubavi ka bližnjemu u svome poletku; rano voće,

istinu vere u to vreme.

7. Kod Amosa:-

Evo, idu dani, govori Jehova, kad će orač stizati žeteoca, i koji gazi grožđe sijača, i

gore će kapati slatkim vinom, i svi će se humovi rastapati. I povratiću roblje

naroda svojega Izrailja, i opet će sagraditi puste gradove i naseliće se; i nasadiće

vinograde, i piti vino iz njih, i načiniće vrtove i jesti rod iz njih (IX. 13,14;

Ovde se govori o ustanovljavanju duhovne crkve, koja se tako opisuje –

povezivanje duhovnog dobra s istinom, oračem koji stiže žeteoca; a povezivanje

duhovne istine sa njenim dobrom, opisuje se onim koji gazi grožđe koji stiže

sijača; dobra ljubavi i ljubav prema bližnjemu, opisuje se gorama koje kapaju

slatkim vinom; vraćanjem naroda iz ropstva, opisuje se oslobađanje od obmana;

građenjem pustih gradova, označava ispravljanje krivotvorenih doktrinarnih stvari

istine; sađenjem vinograda, označava gajenje stvari duhovne crkve; pijenjem vina

iz njih, usvajanje istina dobra ljubavi prema bližnjemu koje je svojstvaeno toj crkvi;

sađenjem vinograda, branjem grožđa, i jedenjem ploda njegovog, označava čisto

prirodne stvari, u kojima ne bi bilo ničega Božanskog ako tu be bi postojao

duhovni smisao.

8. Kod Mojsija:-

U vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa (Postanje XLIX.11).

O ove reči govore o Gospodu; vino označava duhovno dobro od Božanske ljubavi;

sok od grožđa, nebesko dobro od duhovnog dobra.

9. Ponovo:-

Maslo od krava i mlijeko od ovaca s pretilinom od jaganjaca i ovnova Bazanskih i

jaraca, sa srcem zrna pšeničnih; i pio si vino, krv od grožđa (Zak. Ponovljeni

XXXII.14).

Ovo se kaže o Drevnoj Crkvi, čija se dobra ljubavi i ljubav prema bližnjemu ovako

opisuju, gde svaki izraz označava pojedino dobro: krv od grožđa znači duhovno

nebesko dobro, jer se tako naziva Božansko u nebu koje proističe od Gospoda.

Vino se naziva krv od grožđa, jer oba izraza označavaju svetu istinu koja proističe

od Gospoda; a vino se odnosi na duhovnu crkvu, a krv na nebesku crkvu, pa je to i

bio razlog da je krv trebala da bude u Svetoj Večeri.

10. Ponovo:-

Jer je čokot njihov od čokota Sodomskoga i iz polja Gomorskoga; grožđe je njihovo

grožđe otrovno, puca su mu gorka (XXXII.32).

Ovde se govori o Jevrejskoj Crkvi; da je njihovo vino od čokota Sodomskoga i sa

polja Gomorskoga označava da je intelektualni deo obuzet obmanama od

paklene ljubavi; grožđe je njihovo grožđe otrovno, i puca su mu gorka označava da

je bilo slično sa svim delovima u tome ;jer u dobrolm smislu grožđe označava

ljubav prema bližnjemu, i odnosi se na voljni deo, ali na voljni deo koji je unutar

intelektualnog dela; a slično je i u obrnutom značenju, jer sva istina pripada

razumu a sve dobro volji.

11. DOVDE. U Otkrovenju:-

I drugi anđeo iziđe iz oltara. koji imaše oblast nad ognjem, i povika s velikom

vikom onome koji imače kosijer oštri, govoreći: zamahni kosijerom svojim oštrijem

i odreži grožđe vinograda zemaljskoga; jer već sazreše puca njegova (XIV.18).

12.Kod Mateja:-

Po rodovima njihovijem poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička

smolkve? (VII.16).

I kod Luke:-

Jer se svako drvo po rodu svojemu poznaje; jer se smikve ne beru s trnja, niti se

grožđe bere s kupine (VI.44).

Pošto je ljubav prema bližnjemu predet o kolme se govori na ovim stranicama, tgo

se kaže da će se oni poznati po njihovom rodu (plodovima), koji su dobra ljubavi

ka bližnjemu; pošto su unutrašnja dobra ljubavi prema bližnjemu grožđe, a

spoljašnja su smokve.

13. Sledeći zakon se poštovao u Jevrejskoj Crkvi:-

Kad uđež u vonograd bližnjega svojega, možeš jesti grožđa po volji dok se nasitiš;

ali ga ne meći u sud svoj (Zak. Ponovljeni XXIII.24).

Ovo znači da svako ko se se druži s onima koji pripadaju drugoj doktrini i religiji,

mogu da uče i primaju njihova dobra ljubavi prema bližnjemu, ali ne sme da ih

usvaja i povezuje sa svojim sopstvenim istinama. Vinograd označava crkvu, to jest

gde god je postoji doktrine ili religija; grožđe su dobra ljubavi prema bližnjemu; a

sud je istina crkve.

5118. A u ruci mi bješe čaša Faraonova. Ovo označava influks unutarnjeg

Prirodnog u spoljašnje, i početak porimanja, što se vidi iz reprezentacije Faraona,

naime, unutarnjeg Prirodnog (br. 5080,5095); i iz reprezentacije peharnika, naime,

spoljašnjeg Prirodnog (5077,5082); u mojoj ruci označava kod njega; i iz značenja

čaše, naime, onoga što nešto sadrži, a u isto vreme i ono što je sadržano (br.

5120). Otuda, kao i iz konteksta u unutrašnjem smislu, Faraonova čaša bješe u

mojoj ruci, označava influks unutarnjeg Prirodnog u spoljašnje, i početak

primanja. Šta je unutarnje Prirodno, a šta spoljašnje, pokazano je gore, naime, da

je unutarnje Prirodno ono što održava vezu sa čulima ili preko njih sa svetom, a

tako i s onim što utiče u svet. 2. Što se tiče influksa, on je neprekidan od Gospoda

preko Racionalno u unutarnje Prirodno, a preko ovoga, i u spoljašnje; ali ono što

utiče, to se menja i dobija oblik u skladu sa primanjem. Kod onih koji nisu

preporođeni, dobra se izokreću u zla, a istine u obmane; ali kod onih koji su

preporođeni, dobra i istine se tamo predstavljaju kao u ogledalu. Jer prirodno je

upravo kao lice koje predstavlja duhovne stvari unutrašnjeg čoveka; a ovo lice

postaje predstava kada spoljašnje korespondira s unutrašnjim. Ovo u nekoj meri

pokazuje šta se označava influksom unutarnjeg Prirodnog u spoljašnje, i šta je

početak primanja (influksa).

5119. I pobrah zrelo grožđe i iscijedih ga u čašu Faraonovu. Ovo označava

uzajamni influks u dobra duhovnog porekla, kao što se vidi iz značenja grožđa,

naime, dobara ljubavi ka bližnjemu (br. 5117), tako i dobara duhovnog porekla, jer

sva dobra prave ljubavi ka bližnjemu su iz toga izvora; i iz značenja iscijediti ga u

čašu Faraonovu, naime, uzajamni influks. Uzajamni influks ne znači da spoljašnje

Prirodno utiče u unutrašnje, jer je to nemoguće; jer spoljašnje stvari ne mogu da

se ulivaju (utiču) u unutarnje stvari; ili što je ista stvar, niže ili posteriorno ne

može da se uliva u ono što je više ili priorno; nego Racionalno poziva (izaziva)

stvari u unutarnjem Prirodnom, i preko ovoga utiče u spoljašnje; ne da se same

stvari tamo izazivaju (izlaze), nego se pokazuje ono što je izvedeno (deducirano) ili

kao izvedeno iz njih. Takva je priroda uzajamnog influksa. Samo izgleda da stvari

sveta utiču preko čula u pravcu unutarnjih stvari, ali to je zabluda čula; influks ide

od unutarnjega ka spoljašnjem, a rezulat ovog influksa je primanje. O ovome sam

ponekad razgovarao s duhovima; bilo je pokazano živim iskustvlom da unutarnji

čovek vidi i opaža u spoljašnjem šta se dešava izvan njega (izvan unutrašnjeg

čoveka), i da je iz toga izvora čulni živt, ili sposobnost čula, ili senzacija (osetilo).

Ali ova je zabluda takve prirode, i tako velika, da je prirodni čovek ne može

otstraniti, čak to ne može ni racionalni čovek, osim kada svoju misao povuče iz

čulnog.To je rečeno kako bi se znalo šta je uzajamni influks.

5120. I dodah čašu Faraonu. Ovo znači usvajanje od strane unutarnjeg Prirodnog,

što se vidi iz značenja dodati čašu (tako, piti vino), naime , usvojiti (da pijenje

označava usvajanje istine, može se videti gore, br. 3168); i iz reprezentacije

Faraona, naime, unutarnjeg Prirodnog (br. 5080,5095,5118). Kao što se vidi iz

onoga što se pre dogodilo, ovde se govori o preporađanju onog čulnog dela koji je

potčinjen intelektualnom delu unutarnjeg čoveka ( a koji se čulni deo označava

peharnikom), sledstveno influks istine i dobra i njihovo primanje u spoljašnjem

Prirodnom; ali pošto je ovo jako udaljeno od razumevanja onih koji nemaju jasne

ideje o Racionalnom i Prirodnom, ili o influksu, to se ne daje dalje objašnjenje. 2.

Pored toga, čaša se često pominje u Reči, i njome se u istinskom smislu označava

duhovna istina, to jest, istina vere, koja je od dobra ljubavi ka bližnjem – a isti je

označeno i vinom; a u obrnutom smislu označena je obmana kroz koju dolazi zlo, i

obmane od zla. Čaša označava isti što i vino, jer čaša je ono što sadrži, pa otude

oni sačinjavaju jednu stvar, pa se stoga jednim označava drugo. 3. Da je takvo

značenje čaše u Reči, jasno je iz sledećih odlomaka: O Jehova, postavio si preda

mnom trpezu na vidiku neprijateljima mojim: namazao si glavu moju uljem, i čaša

je moja prepuna (Psalam XXIII.5). Posatavio si trpezu i pomazao glavu uljem

označava biti nadaren dobrom ljubavi ka bližnjemu i ljubavlju; čaša moja je

prepuna označava da je otuda prirodno ispunilo duhovnu istinu i dobro. Opet: Šta

ću vratiti Gospodu za sva dobra što mi je učinio? Uzeću čašu spasenja, i prizvaću

ime Gospodovo (CXCVI.12,13). Uzeti čašu spasenja označava usvajanje dobra vere

od malo ljubavi ka bližnjemu. 5. Kod Mateje: Tada, uzevši čašu i davši hvalu, reče

im: govoreći: Pijte sve ovo; jer to je Moja krv Novoga Zaveta (XXVI.27,28; Marko

XIV.23,24; Luka XXII.20). Čaša a ne vino se pominje jer vino se odnosi na duhovnu

crkvu, a krv na nebesku crkvu, iako oba izraza označavaju svetu istinu koja

proističe od Gospoda; ali u duhovnoj crkvi sveto vere od ljubavi ka bližnjem , i u

nebeskoj crkvi sveto ljubavi ka bližnjem od ljubavi ka Gospodu. Duhovna crkva se

razlikuje od nebeske u tome , što je ona prva je u ljubavi ka bližnjem, dok je druga

u ljubavi ka Gospodu; a Sveta Večera je ustanovljena da predstavlja i označava

Gospodovu ljubav za celu ljudsku rasu, i uzajamnu čovekovu ljubav prema Njemu.

6. Pošto se čašom označava on što sadrži, a vinom ono što je sadržano, stoga se

čašom označava čovekovo spoljašnje, a vinom njegovo unutrašnje, stoga je

Gosopod rekao: Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što spolja čistite čašu i

zdjelu a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju, slijepi! očisti najprije čašu

iznutra i zdjelu da budu i spolja čiste (Mateja XXIII.25,26;Luka XI.39). Čaša ovde

označava u unutrašnjem smislu istinu vere, a držati se nje bez njenoga dobra je

čistiti izvana čašu, posebno kada je iznutra puna licemerja, prevare, mržnje,

osvete, i okrutnosti; jer tada je istina vere samo u spoljašnjem čoveku, a ništa od

nje u unutrašnjem; a negovati i usvajati dobro vere čini da se istine povezuju s

dobrom u unutarnjem čoveku, u kojem se i obmane primaju kao istine, što je

označeno sa očisti unutra čašu, pa će i izvana biti čista. 7. Isto tako kod Marka: I

kad dođu s pazara, ne jedu dok se ne umiju; i još mnogo ima što su primili te drže;

peru čaše i žbanove i kotlve i klupe. Jer ostavljate zapovijesti Božije, a držite

običaje ljudske, pranje žbanova i čaša; I reče im: dobro ukidate zapovujest Božiju,

da svoj običaj sačuvate (VII.4,8,9). 8. Da čaša označava u suprotnom smislu

obmanu koja je zlo, a tako isto i obmanu od zla, vidi se iz sledećih odlomaka: Jer

ovako m ireče Jehova Bog Izrailjev: uzmi iz moje rule čašu vina, ovoga gnjeva, i

napoj iz nje sve narode ka kojima te ja pošljem. Neka piju i smetu se i neka polude

od oštroga mača koji ću ja poslati među njih; I uzeh čašu iz ruke Jehovine, napojih

sve te narode, ka kojima me Jehova posla. Ako li ne bi htjeli uzeti čaše iz ruke

tvoje, da piju, tada im reci: ovako veli Jehova nad vojskama: zaista ćete piti

(Jeremije XXV.15.17,28). Čaša vina gnjeva označava obmanu kroz koju dolazi zlo.

Razlog da se označava obmana kroz koju dolazi zlo, je to što vino opija i čini ludim,

kao što čini obmana, pošto je duhovno trovanje (intoksikacija) samo ludilo koje

dolazi od umovanja o onom što treba verovati, a to je kada se ništa ne veruje ako

se i ne razume; otuda potiču obmane, a od obmana zla (br. 1072); pa se stoga

kaže: neka piju i smetu se i neka polude od mača koji ću poslati. Mač je obmana

koja se bori protivbu istine (br. 2799,4499). 9. U knjizi Plača: Raduj se i veseli, kćeri

Edomska koja živiš u zemlji Husu! Doći će do tebe čaša, opićeš se, i otkrićeš se

(IV.21). Opićeš se iz čaše, označava biti lud od obmana, a otkriti se, ili biti nag, je

biti bez srama, otkuda se izvodi zlo (br. 213,214). 10. Kod Jezikilja: Putem sestre

svoje išla si, za to ću dati čašu njezinu tebi u ruku. Ovako veli Jehova Gospod: čašu

sestre svoje ispićeš duboku i široku, bićeš podsmijeh i rug, jer čaša mnogo bere.

Napunićeš se pijanstva i žalosti čašom pustošenja i zatiranja, čašom sestre svoje

Samarije (XXIV.31-34). Ovo se kaže za Jerusalim, kojim se označava duhovno

nebeske crkve. Čaša ovde označava obmanu od zla; a pošto ovo pustoši ili razara

crkvu, kaže se čaša pustošeja i zatiranja. Kod Isaije: Probudi se, probudi se,

Jerusalime! koji si pio iz ruke Jehovine čašu gnjeva njegova, pio si i talog, i talog iz

strašne čaše ispio si (LI.17). Kod Habakuka (Avakuma): Nasitićeš se sramote

mjesto slave, pij i ti, i otkrij golotinju svoju; doći će tebi čaša u desnici Jehovinoj, i

bljuvotina će sramna biti na slavi tvojoj (II.16). Kod Davida: Jer je čaša u ruci

Jehovi, vino vri, natočio je punu, i razdaje iz nje; i talog će njezin progutati, ispiće

svi bezbožnici na zemlji (Psalam LXXV.8) 11. I u ovim odlomcima čaša označava

ludilo od obmana i zla koja otuda dolaze. Naziva se čašom gnjeva Jehovinog, a

tako isto i desnicom Jehovinom, jer je Jevrejska nacija, kao obični ljdi, verovala da

zla i kazne za zlo i obmanu dolaze samo od Jehove kao izvora , iako su one iz

samoga čoveka, kao i iz paklene čete kod njega. Takav se jezik često koristi, zbog

izleda i verovanja u koji on (taj jezik) vodi; ali unutrašnji smisao uči kako to treba

shvatiti, i šta treba verovati (kao što se može videti gore, br. 45, 592, 696, 1093,

1683, 1875, 2335, 2447, 3605, 3607, 3614). 12. Pošto čaša i vino, označava u

obrnutom smislu obmane preko kojih dolaze zla, a isto tako i obmane od zala, to

čaša označava i iskušenje u sledeći odlomcima: Isus se moljaše: Ako je Tvoja

volja,neka me mimoiđe čaša ova, ali naka bude Tvoja a ne Moja volja (Luka

XXII.42;Mateja XXVI.39,42,44; Marko XIV.36). Čaša ovde označava iskušenje. Isto

tako kod Jovana: Isus reče Petru: Stavi mač u korice. Čašu koju Mi je Otac dao, zar

da je ne popijem? (XVIII.11). Isto tako kod Marka: A Isus im reče: ne znate šta

ištete; možete li piti čašu koju ja pijem, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim? A

oni mu rekoše: možemo. A Isus reče im: čašu koju ja pijem, ispićete, i krštenjem

kojim se ja krstim, krstićete se (Marko X.38,39; Mateja XX.22,23). Iz ovoda je očito

je čaša iskušenje, jer iskušenje se javlja preko zala koja se bore uz pomoć obmana

protivu dobara i istina; jer krštenje označava preporod, a ovaj se izvodi preko

duhovnih borbi; stoga krštenje u isto vreme označava duhovne borbe. 13. U

sasvim suprotnom smislu, čaša označava obmanu od zla kod onih koji profaniraju

(koji svetogrde, koji se oskrvne), to jest, oni koji su iznutra u onome što je

suprotno ljubavi ka bližnjemu, a izvana se prikazuju kao sveti; u ovome smislu ta

se reč koristi kod Jeremije: Vavilon bješe zlatna čaša u ruci Jehovinoj, kojom opoji

svu zemlju; vina njegovoga piše svi narodi, za to poludješe narodi (LI.7). Vavilon

(Babilon) označava one koji su izvana sveti, a iznutra u svetogrđu ( koji su u

profanaciji) (br, 1182,1326); obmana koju pokrivaju (lažnom) svetošću je zlatna

čaša; kojom opojiše svu zemlju, označava da su oni vodili one koji su pripadali toj

crkvi, u zablude i ludilo. Profanacije koje kriju ispod spoljašnje svetosti, sastoje se

u tome da teže samo za tim da budu najveći i najbogatiji, i da im se klanja kao

bogovima, koji vladaju nebom i zemljom, i na taj način da vladaju dušama i telima

ljudi, i to sve pomoću svetosti u kojoj se prikazuju. Otuda u spoljašnjem oni mogu

da izgledaju kao anđeli, dok su u unutrašnjem đavoli. 14. Slično se nešto kaže o

Vavilonu i u Otkrovenju: I žena bješe obučena u porfiru i skrlet i nakićena zlatom i

kamenjem dragijem i biserom. I imaše čašu zlatnu u ruci punu mrzosi i poganštine

kurvarstva svojega (XVII.4). Opet: I povika jakijem glasom, govoreći: pade, pade,

Vavilon veliki, i posta stan đavolima, i tamnica svakome duhu nečistome, i

tamnica sviju ptica nečistijeh i mrskijeh; jer otrovnijem vinom kurvarstva svojega

napoji sve narode. I čuh glas drugi s neba koji govori: iziđite iz nje, narodi moji, da

se ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina. Platite joj kao

što i ona plati vama, i podajte joj dvojinom onoliko po djelima njezinijem: kojom

čašom zahvati vama, zahvatajte joj po dva puta onoliko (XVIII.2-4,6). Opet: I grad

veliki razdijeli se na tri dijela, i gradovi neznabožački padoše; i Vavilon veliki

spomenu se pred Bogom da mu da čašu vina ljutoga gnjeva svojega. Opet: I treći

anđeo za njim ide govoreći glasom velikijem: ko se god pokloni zvijeri i ikoni

njzinoj, i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju. I on će piti od vina gnjeva

Božijega, koje je nepomiješano utočeno u čašu gnjeva njegova, i biće mučen

ognjem i sumporom pred anđelima svetima i pred jagnjetom (XIV.9,10).

5121. A Josip reče: ovo znači (ovo je tumačenje toga). Ovo označava otkrovenje od

opažanja od Nebeskog u Prirodnom o onome što je bilo u njemu, što se vidi iz

značenja reći u istorijski delovima Reči, naime, opažanje (br. 1791, 1815, 1819,

1822, 1898, 1919, 2080, 2619, 2862, 3395, 3509), ovde otkrovenje od opažanja,

jer se kaže o snu i njegovom tumačenju – jer svako otkrovenje dolazi iz govora

anđela preko kojih Gospod govori, ili iz opažanja (o čemu kasnije); i iz

reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog u Prirodnom (br. 5086,5087,5106); i iz

značenja značiti, tumačiti, naime, onoga što je bilo u njemu (u snu) (br. 5093,

5105, 5107).Iz ovoga je jasno da se sa Josip mu reče: Ovo znači (ovo je tumačenje),

označava otkrovenje od opažanja od Nebeskog u Prirodnom o onome što je bilo u

njemu. 2. Što se tiče toga da su otkrovenja od opažanja (iz opažanja), ili iz govora s

anđelima preko kojih Gospod govori, treba znati da oni koji u dobru a otuda i u

istini, a osobito oni koji su u ljubavi ka Gospodu, da njima otkrovenje dolazi od

opažanja; dok oni koji nisu u dobro ni u istini iz dobra, njima dolazi preko živoga

glasa unutar njih, i na taj način preko anđela od Gospoda. Ovo otkrovenje je

spoljašnje, a ono prvo je unutrašnje. Anđeli, osobito nebeski, imaju otkrovenje od

opažanja, a takvo su imali i ljudi Pradrevne Crkve, a neki i u Drevnoj Crkvi, ali

skoro niko danas; ali mnogi , čak i oni koji nisu bili u dobru, imaju otkrovenje od

govora (iz govora) bez opažanja, a isto tako i preko viđenja ili snova. 3. Takva su

većim delom bila otkrovenja proroka u Jevrejskoj Crkvi; oni su čuli glas, videli

viđenje (utvaru), ili su sanjali san; ali pošto nisu imali opažanje, ovo su bila samo

verbalna ili visuelna otkrovenja bez opažanja šta su značila. Jer istinsko otkrovenje

dolazi preko neba od Gospoda, i deluje na inelektualni deo na duhovan način, a na

vidljiv način ga vodi da misli onako kakva je zaista stvar u pitanju, vodi ga da se

slaže na unutrašnji način, iako je izvor ovome nepoznat. Pretpostavlja se da je ovo

u sebi, i da pristanak dolazi od povezanosti stvari; dok je to u stvari diktat preko

neba od Gospoda, koji se uliva u Prirodno i Čulno, to jest, u stvari duhovnoga

sveta ili neba. Iz ovoga što je do sada rečeno, može se videti šta je otkrovenje od

(iz) opažanja. Međutim, otkrovenje od opažanja koje je Gospod imao (koji je ovde

predstavljen Josipom),a o kojem se otkrovenju ovde govori u unutrašnjedm

smislu, ono je bilo od Božanskog u Njemu, na taj način bilo je od Njega.

5122. Tri loze tri su dana. Ovo označava neprekidna grananja sve do poslednjeg,

što se vidi iz značenja tri, naime, jedan period i njegov nastavak od početka do

kraja (br. 2788,4495); iz značenja loza naime, ogranaka (br. 5114), i iz značenja

dana, naime, stanja (br. 23,487,488,493,893,2788,3462,3785,4850). iz ovoga

sledi da tri loze su tri dana znači stanje preporoda čulnog dela, koje je

predstavljeno peharnikom, od prvog stanja sve do poslednjeg; njegova uzastopna

grananja oznečena su lozama. 2. Stanja preporoda svakog čulnog dela i svake

stvari u Prirodnom, kao i u Racionalnom, kreću se od početka do kraja; a kada kao

da dođu do kraja, ona počinju kao iz novoga početka, to jest od kraja do kojega su

stigli u prethodnm stanju, prema daljem kraju; i tako dalje; i na kraju, red se

izokrene, i tada ono što je poslednje postaje prvo, baš kao što se dešava sa

čovekom koji se rađa iznova u pogledu Racionalnog i Prirodnog, kada su periodi

prvoga stanja od istina koje su od vere prema dobrima koja su od ljubavi ka

bnližnjemu; i tada istine vere naizgled deluju u prvom delu, a dobra ljubavi ka

bližnjemu u drugom, jer istine vere gledaju na dobra ljubavi ka bliđnjem kao na

svoj cilj (kraj). Ovi se periodi nastavljaju sve dok se čovek ne preporodi. Posle toga,

ljubav ka bližnjemu, koja je bila cilj (kraj), postaje početak, i počinje od novoga

stanja, koje se nastavlja u oba pravca, naime, prema onome što je još više

unutarnje, naime, prema ljubavi ka Gospodu, ali isto tako i prema onome što je

spoljašnje, naime, prema istinama vere, i dalje prema prirodnim i čulnim istinama,

koje se tada postupno svode na korespondencije (saobraznosti) sa dobrima

ljubavi ka bližnjemu i ljubavi u Racionalnom, i tako dovode u nebeski red. 3. To je

ono na šta se misli pod neprekidnim kretanjem i grananjem dole sve do

poslednjeg. Ovakva kretanja i grananja kod čoveka koji se preporađa su

neprekidna od detinjstva do poslednjeg časa njegovog života u svetu, a posle kroz

celu večnost; ali on nikada ne može da bude toliko preporođen da se na bilo koji

način može nazvati savršenim; jer u Racionalnom kao i u Prirodnom ima bezbroj

stvari koje treba da se preporode, a u svakom stanju postoji bezbroj oganaka, to

jest, kretanja i grananja prema unutarnjim i spoljašnjim stvarima. Čovek o ovome

ništa ne zna; ali zato Gospod zna svaku i sve stvari i proviđa za to u svakom

trenutku. Kad se On zaustavio i za tren, sva kretanja bi se pobrkala, zato što ono

što je priorno gleda prema što sledi u neprekinim nizovima, i stvara nizove

posledica kroz večnost. Iz ovoga je jasno da postoji Božansko proviđanje i

proviđenje u najmanjoj pojedinosti; i da nije tako, i da je proviđenje samo

sveopšte ( a ne u pojedinostima), ljudska rasa bi nestala.

5123. Još tri dana. Ovo označava da će tu biti novo stanje, što se vidi iz značenja

tri, naime, onoga što se nastavlja sve do kraja, a to znači sve dok nije potpuno (br.

788,4495); i iz značenja dana, naime, stanja (br. 5122). Iz ovoga je jasno da još tri

dana označavaju potpuno stanje; sledstveno, još tri dana, ili posle tri dana,

označava novo stanje (br. 4901), jer posle potpunog (kompletnog) stanja, počinje

novo stanje.

5124. I Faraon brojeći svoje dvorjane (podigavši svoju glavu ili lice) Ovo označava

ono što je proviđeno, pa stoga i ono što je zaključeno, što se vidi iz značenja

brojeći svoje dvorjane, naime, zaključujući i izvršavajući ono što je zaključeno, a

što je proviđenje; jer Božansko zaljučivanje, i izvođenje onoga što je zaključeno, to

je proviđenje. Brojati dvorjane ( u izvornom Hebrejskom, podići svoju glavu) , je

uobičajena forma kada se donosila presuda među drevnima, kada se sužnjima ili

onima u tamnici poklanjao život ili su bili osuđen na smrt; u prvome slučaju, to se

izražavalo sa podigao je svoju glavu, kao u drugoj knjizi o Carevima: A trideset i

sedme godine od kako se zarobi Joahin car Judin, dvanaestoga mjeseca, dvadeset

sedmoga dana Evil-Merodah car vavilonski iste godine zacariv se izvadi iz tamnice

Joahina cara Judina. I lijepo govori s njim (podignu glavu ili lice svoju na njega), i

namjesti mu prijesto više drugih careva koji bijahu kod njega u Vavilonu

(XXV.27,28). Tako i kod Jeremije: I trideset sedme godine otkako se zarobi Joahin

car Judin, dvanaestoga mjeseca, dvadeset petog dana, Evil-Merodah car

vavilonski zacariv se izvadi iz tamnice Joahina cara Judina (LII.31). Ali kad je neko

bivao osuđen na smrt, to se izražavalo sa okrenuo je glavu ili lice od njega, kao što

se kaže za hlebara; za tri dana Faraon će okrenuti glavu od tebe (stih 19). (i

ovde,autor sledi izraz u izbvornom jeziku). 2. Ovaj oblik presude ima poreklo

među drevnima koji su su se izražvali u predstavama o onima koji su bili u tamnici

ili u jami; i pošto su ovi predstavljali one koji su bili u pustošenju ispod niže zemlje

(br. 4728,4744,5038), stoga podignuti glavu značilo je oslobađanje, jer su tada ovi

bili podignuti ili izdignuti iz pustošenja u nebeske zajednice (br.699,2701,2704).

Biti podignut, ili biti izdignut, znači napredovati ka unutarnjim stvarima; jer ono

što je izdignuto ili visoko, odnosi se na ove (br. 21248,4210); a ići prema

unutarnjem, to je ići prema nebu, jer nebo je u unutarnjim stvarima. Ovo je bilo

označeno podizanjem glave ili lica. Ali otkretanjem (na drugu stranu) glave

nekome, značilo je osudu na smrt, jer su tada oni prvi bivali izdignuti iznad jame

ili iz pustošenja u nebo, dok su oni drugi bivali poslati dole u veće dubine. Zbog

ovoga značenja, ova je forma presude usvojena u Reči. Stoga je jasno da podići

glavu, lice označava ono što je zaključeno, a u najvišem smislu ono što je

proviđeno; jer ono što Božansko zaključi, to i proviđa.

5125. I vratiće te u pređašnju službu. Ovo označava da će stvari u čulnom delu,

koje su potčinjene intelektualnom delu, biti dovedene u red, da bi bile na

poslednjem mestu, što se vidi iz reprentacije peharnika, o kojem se kažu ove

stvari, naime, o čulnom delu koji treba da se potčini intelektualnom (br.

5077,5082), stoga označava stvari ovoga čulnoga dela u spoljašnjem Prirodnom,

jer Čulno samo se ne dovodi u red, nego one stvari koje su preko njega ušle u

čovekovu fantaziju; i iz značenja vratiti u pređašnju službu, naime, dovesti u red;

a pošto su čulne stvari (to jest, one koje su ušle iz sveta preko spoljašnjih čulnih

organa) na poslednjem mestu, gde one služe i gde su potčinjene unutarnjim

stvarima, stoga su i ove (unutrnje stvari) ovime označene. Osim toga, treba reći da

su kod onih koji su preporođeni, ove stvari na poslednjem mestu, a kod onih koji

nisu preporođeni, da su na prvome mestu (br. 5077,508,5084,5089,5094). 2. Ako

obrati pažnji, čovek može lako da vidi da li su čulne stvari na prvom ili na

poslednjem mestu. Ako on potvrđuje sve na što ga Čulno navodi ili za čim žudi, a

odbija sve ono što mu kaže intelektualni deo, tada su čulne stvari na prvome

mestu, i čovek je nošen svojim željama, i potpuno je čulan. Ovakav čovek nije

daleko od nerazumnih životinja, jer i njih nose isti porivi; štaviše, on je u gorem

stanju ako zloupotrebljava svoju intelektualnu ili racionalnu sposobnost da bi

potvrđivao zla i obmane na koje ga navode čulne stvari i za kojima žudi. Ali ako ih

on ne potvrđuje, a iznutra vidi kako one zavode u fantazije i kako ga potstiču na

zlo, i ako nastoji da ih odagna i dovede u poslušnost (to jest, da ih potčini

intelektualnom delu i voljnom delu, koji su u unutarnjem čoveku), tada se čulne

stvari dovode u red, tako da su na poslednjem mestu. Kada su čulne stvari na

poslednjem mestu, tada se neko srećno i blaženo osećanja preliva iz njegvog

unutarnjeg čoveka u prijatnosti čula, i uvećava ih hiljadu puta. Čulni čovek ovo ne

veruje, jer on to ne shvata, a pošto ne oseća drugu prijatnost osim one koja dolazi

od čula, i misli da nema višeg uživanja, on potcenjuje srećno i blaženo osećanje

unutar prijatnosti koju pružaju čula; jer ono u šta neko ne veruje, on to ni ne ceni.

5126. I opet ćeš mu dodavati čašu kao prije. To označava da bi na taj način služili

unutrnjem Prirodnom, što se vidi iz značenja dodavati čašu da pije, name,

usvajanja (br. 5120); isto tako, to znači da je to i služiti; i iz reprezentacije Faraona,

naime, unutarnjeg Prirodnog (br. 5080,5095,5118). Da postoji unutarnje Prirodno

, i spoljno Prirodno, i da je spoljno Prirodno sastavljeno od onoga što ulazi

neposredno od sveta preko čula u prirodni um, to jest, u njegovu memoriju a

otuda i u maštu, može se videti objašnjno gore (br. 5118). 2. Treba dati kratko

objašnjenje o tome šta je spoljno a šta unutarnje Prirodno, od kojih oba pripadaju

spoljnom čoveku, a otuda i Racionalnom koje pripada unutarnjem čoveku. Od

najranijeg detinjstva do detinjstva čovek je samo čulan, jer tada prima samo

zemaljske, telesne, i svetske utiske preko telesnih čula, od kojih se oblikuju

njegova osećanja i misli – pošto komunikacija s unutarnjim čovekom još nije

otvorena, ili jeste, ali samo toliko da može da razume i zadrži samo svetske stvari.

Nevinost koju tada ima, samo je spoljašnja, to jest, nije unutrašnja; jer istinska

nevinost leži u mudrosti. Preko spoljašnje nevinosti, Gospod dovodi u red ono što

ulazi preko čula; a bez influksa nevinosti od Gospoda u to prvo doba, ne bi se

stvorio osnov na kome se izgrađuje čovekova intelektualna ili racionalna

sposobnost. 3. Od detinjstva do rane mladosti komunikacija je otvorena s

unutarnjim Prirodnim preko učenja o onom što je pristojno, od reda, i časno, bilo

preko pouke roditelja i učitelja bilo učenjem. A od mladosti do rane muževnosti

komunkacija je otvorena između Prirodnog i Racionalnog kroz učenje istina i

dobara građanskog i moralnog života, a posebno istina i dobara duhovnog života

preko slušanja i čitanja Reči; i koliko tada asimiluje (usvoji) dobra preko istina, to

jest, koliko tvori istine koje nauči, toliko se njegovo Racionalno otvara; a koliko ne

usvaja dobra preko istina i koliko ne postupa u skladu s istinama, toliko se

Racionalno ne otvara, ali uprkos toga, znanja još ostaju u Prirodnom, to jest, u

njegovoj memoriji, i tama su kao na vanjskom pragu kuće. 4. Međutim, onoliko

koliko u sledećim godinama on zanemaruje dobra i istine, i poriče ih i postupa

suprotno njima, to jest, veruje obmane i čini zla, toliko se Racionalno zatvara, a

isto tako i unutarnje Prirodno; uprkos toga, po Gospodovoj Božanskoj providnosti,

od komunikacije ostaje toliko da može da shvati na inteligentan način dobra i

istine, ali ne toliko da ih usvoji ukoliko se ne pokaje i za dugo se vremena posle ne

bori protivu obmana i zala. Međutim, kod onih koji dopuštaju da budu

preporođeni, kod njih se dešava obrnuto; jer njima se postupno otvara

Racionalno, i njemu se potčinjava unutrnje Prirodno, a ovome i spoljašnje

Prirodno. Ovo se dešava posebno od mladosti do odraslog doba, a onda sve više

sve do poslednjih godina života, a posle toga u nebu kroz večnost. Sve ovo će

objasniti prirodu unutarnjeg i spoljnog Prirodnog u čoveku.

5127. Kao i pređe. Ovo označava da je ovo u skladu sa redom, što se vidi iz

značenja kao i pređe, to jest, i u skladu s redom; jer je u skladu s redom da se

spoljne stvari potčinjavaju unutarnjim stvarima ili što je isto, niže stvari višim, i da

im služe kao sluge; jer spoljne ili niže stvari samo su sluge, dok su unutarnje ili više

relativno gospodari. Ovakvo je značenje reči, kao i pređe, jer je peharnik

prethodno služio kao sluga Faraona kao gospodara, u skladu sa zakonm o

potčinjavanju; na taj način, Čulno predstavljeno peharnikom služilo je unutarnjem

Prirodnom predstavljenim Faraonom, u skladu sa zakonom reda. 2. Zakon reda da

niže ili spoljne stvari treba da služe višim ili unutarnjim stvarima, potpuno je

nepoznat čulnome čoveku; jer onaj koji je samo čulan, taj nema pojma o onome

što je unutarnje, a stoga ni o onom što je relativno spoljno. On zna da on misli i

govori, i da hoće i da postupa; i po tome pretpostavlja da je misliti i hteti nešto

unutarnje, a govoriti i delovati nešto spoljno; ali ne zna da misliti samo od čula, i

postupati samo od želja, da to pripada samo spoljnom čoveku, tako da je njegovo

mišljenje i htenje samo stvar spoljnog Prirodnog; a ovo je još više slučaj kada misli

obmane i hoće zla; i pošto su kod ovih osoba komunikacije s unutarnjom misli

zatvorene, on ne zna šta je unutarnja misao i volja. I ako mu se kaže da je

unutarnja misao u tom da se misli od istine, a unutarnja volja da se hoće od

dobra, on ovo ne shvata; a još manje (shvata) da je unutarnji čovek različit od

spoljnog, i to tako različit da unutarnji čovek može da vidi kao sa višeg položaja

što se dešava u spoljnom čoveku, i da unutarnji čovek ima sposobnost i moć da

ukori spoljnoga, i da učini da se ovaj uzdrži da ne misli i ne hoće ono što vidi u

fantaziji spoljni čovek, i što želi zbog požude. 3. Ove stvari koje čini, on ne vidi sve

dok njegov spoljni čovek upravlja i vlada nad unutarnjim; ali kad izađe iz toga

stanja, a to je kada ga pritisnu nevolje ili bolest, on tada shvata ove stvari, jer tada

vladavina spoljnog čoveka prestaje. Jer Gospod uvek čuva u čoveku njegovu

sposobnost da razume, ali je ona vrlo tamna kod onih koji su u obmanama i u

zlima, a sve jasnija što su obmane i zla kao zamrle ili uspavane. Gospodovo

Božansko uvek utiče u čoveka i rasvetljava ga, ali tamo gde su obmane i zla (to

jest, ono što je suprotno istinama i dobrima), Božanska svetlost se odbija ili se

uguši ili izokrene, i samo toliko se prima, kao da ulazi kroz pukotine, tako da je još

uvek u stanju da misli i govori od čulnih stvari, a i da misli i govori o duhovnim

stvarima koristeći govorne izraze koji su utisnuti u njegovu prirodnu ili telesnu

memoriju.

5128. Dok si mu bio peharnik. Ovo označava da je to kao što je obično sa čulnim

stvarima ove vrste, što se vidi iz značenja peharnika, naime, čulnih stvari, ili onoga

njihovog dela koji je potčinjen intelektualnom delu (br. 5077,5082); kao što je

obično označeno je sa dok si mu bio. Da čulne stvari treba da budu potčinjene

racionalnim stvarima, već je bilo objašnjeno na prethodnim stranicama; a pošto se

ovde govori o potčinjavanju u unutrašnjem smsilu, njegova priroda treba da se

objasni. 2. Čovek u kojemu su čulne stvari potčinjene, naziva se racionalnim, a

čovek u kojemu one nisu potčinjene, naziva se čulnim; da li je neko racionalan ili

čulan, drugi teško mogu da razaznaju; ali on sam to može da zna ako ispita svoje

unutarnje, to jest, svoju volju i svoju misao. Da li je neko čulan ili racionalan, ne

može se znati iz njegovoga govora ili postupaka; jer život misli koja je u govoru, i

život volje koja je u delima, ne osećaju se nijednim telesnim čulom. Samo se čuje

zvuk i vide pokreti, zajednoi s njihovim osećanjem, a ne može se uočiti da li je

osećanje patvoreno ili stvarno; ali u drugom životu oni koji su u dobru, ti jasno

opažaju šta je u govoru i u delima, to jest, opažaju prirodu i izvor života u njima.

Čak i u ovome svetu ima znakova koji ukazuju na to da li je čulno potčinjeno

Racionalnom, ili Racionalno čulnom, ili što je isto, da li je čovek racionalan, ili čisto

čulan. Na primer, ako se primeti da je čovek u obmanama a odbija da se prosvetli,

ako sasvim odbija istine a tvrdoglavo i uporno brani obmane, to pokazuje da je

čulan, a ne racionalan, pošto mu je Racionalno zatvoreno, i tako isključuje svetlost

neba. 3. Još više su čulni oni koji su ubeđeni u obmane, jer ubeđenost u

obmanama sasvim zatvara Racionalno. Jedna je stvar biti u načelima obmana, a

druga je biti ubeđen u obmane. Oni koji su ubeđeni u obmane, imaju malo

svetlosti u svom Prirodnom, ali je to kao svetlost u zimi: U drugom životu ta

svetlost izgleda kao sneg; ali čim na nju padne nebeska svetlost, to se pretvara u

tamu, i postaje tamna kao noć već prema stepenu i prirodi ubeđenja. Oni to

pokazuju jasno i dok su u svetu, jer tada ne mogu da vide ništa što je istinito; šta

više, kao posledica tame i noćne prirode njihove obmane, njima istine izgledaju

kao ništa, i oni ih ismevaju. Prostim ljudima, ovakvi ponekad izgledaju kao da su

racionalni; jer zbog te snežne i zimske svetlosti oni vešto potvrđuju obmane, tako

da ove izgledaju kao istine. U ovakvoj ubeđenosti su i mnogi među učenima, i to

više nego ostali ljudi; jer su se oni ubedili siligizmima i filosofskim rezonovanjima, i

na kraju spojašnjim znanjima (rečima-znanjima). Među drevnima, ovakve su

nazivali zmijama sa drveta pozananja (br. 195.197); ali dans se mogu nazvati

čulnim ljudima koji nemaju Racionalnog. 4. Glavno pokazalo da li je neko samo

čulan ili racionalan, dato je u kroz njegov život; ne kroz njegov život kakvim se

pokazuje u govoru i delima, nego po onome što je unutar ovih; jer život govora je

od misli, a život dela je od volje, a i jedno i drugo su od namere ili cilja. Kakva je

namera ili cilj unutar govora i dela, takav je život; jer govor bez unutarnjeg života,

je samo zvuk i dela bez unutarnjeg života samo su pokreti. To je život na koji se

misli kada se kaže da život ostaje posle smrti. Ako je čovek racionalan, njegov

govor potiče od toga što misli dobro, a njegova dela od toga što hoće dobro, to

jest, on govori od vere i dela od ljubavi ka bližnjemu; ali čovek koji nije racionalan,

on može da se pretvara da govori kao racionalan čovek; ali nema života od

Racionalnog u njemu; jer život zla (zao život) zatvara svaki put i komunikaciju sa

Racionalnim, i čini čoveka čisto prirodnim i čulnim. 5. Postoje dve stvari koje ne

samo zatvaraju put komunikacije, nego i oduzimaju sposobnost da se ikada više

postane racionalan, a to su prevara i profanacija. Prevara je kao skrivena otrov

koja zagađuje unutarnje (čovekovo), a profanacija je mešanje obmana s istinama i

zala s dobrima; kroz ove, Racionalno sasvim iščezava. Postoje dobra i istine koje

Gospod čuva u čoveku od detinjstva, koje se u Reči nazivaju ostacima (vidi br. 468,

530, 560, 561, 661, 1050, 1738, 1906, 2284).Prevara zagađuje ove ostatke a

profanacija ih pomeša (sa zlima)( šta je profanacija, može se videti gore, br. 593,

1008, 1010, 1059, 1327, 1328, 2051, 2426, 3398, 3398, 3402, 3489, 3402, 3489,

4289, 4601). Ovi znakovi ukazuju u izvesnoj meri ko je racionalan, a ko je čulan

čovek. 6. Kada su čulne stvari potčinjene Racionalnom, tada se čulne stvari iz kojih

se stvara prva mašta čovekova, rasvetljavaju svetlošću koja dolazi preko neba od

Gospoda, i tako se sređuju da mogu da prime svetlost i da budu saobrazne (sa

stvarima u toj svetlosti). U tome stanju, čulne stvari više ne ometaju priznavanje i

razumevanje istina, a odstranjuju se one koje se ne slažu, a koje se slažu, njih se

prihvata. One koje se slađu, tada su kao u središtu, a one koje se ne slažu, su na

obodima: one u središtu su one koje kao da se uzdižu u nebo, a one koje su na

obodima, kao da vise okolo. One u središu primaju svetlost od Racionalnog, i kada

se pokazuju vidu u drugom životu, one izgledaju kao male zvezde koje svetlucaju i

kao se umanjuju, sve do oboda. Takva je forma koju uzimaju prirodne i čulne

stvari kada vlada Racionalno, i kada su čulne stvari potčinjene. To se dešava dok

se čovek rađa iznova, a to je ondai kada postaje kadar da priznaje i vidi istine u

punom opsegu. Ali kada je Racionalno potčinjeno čulnom, događa se obrnuto; jer

tada su obmane u središtu, a istine su na obodima. Stvari u središtu su i u nekoj

svetlosti, ali je to prividna (iluzorna) svetlost, kao ona što dolazi od vatre od

ugljena; na ove pada svetlost iz pakla. To je svetlo (lumen) koja je nazvana tamom,

jer čim svetlost iz neba uđe, ova se pretvara u tminu.

5129. Stihovi 14,15. Ali nemoj zaboraviti mene kad budeš u dobru, učini mi milost

pomeni za me Faraonu, i izvadi me iz ove kuće. Jer su me ukrali iz zemlje Jevrejske,

a ovdje nijesam ništa učinio da me bace u ovu jamu. Ali nemoj me zaboraviti (sjeti

me se), označava primanje vere; kad budeš u dobru, označava kada bude

saobrazno; učini mi milost, označava primanje ljubavi ka bližnjemju; pomeni me

Faraonu, označava komunikaciju s unutarnjim Prirodnim; i izvadi me iz ove kuće,

označava oslobađanje od zala; jer me ukradoše, označava da su kroza zlo otuđene

(odstranjene) nebeske stvari; iz zemlje Jevrejke (Hebrejske), označava od crkve; a

ovdje nisam ništa učinio, označava nevinost; da me bace u ovu jamu, označava

odbacivanje među obmane.

5130. Nemoj me zaboraviti (sjeti me se). Ovo označava primanje vere, što se vidi iz

reprezentgacije Josipa, koji ove stvari kaže o sebi, to jest, označava Gospoda kao

Nebesko u Prirodnom (br. 5089,5087,5106), i iz značenja ne zaboravi me (sjeti me

se), naime, sjeti se primanja vere; jer ne zaboraviti je sećati se Gospoda; jer kod

onih koji su u veri, sećanje na Gospoda vlada svuda, a ono što vlada svuda (vlada

univerzalno), to se ne opaža ako se misao na to ne usredsredi. 2. Ovo se može

rasvetliti raznim stvarima u čoveku. Onaj ko je u ljubavi (onaj koji voli), taj zna šta

je to, jer on neprestano misli o onome što pripada toj ljubavi; i to iako je na drugoj

strani zauzet mislima, govorom i delima. U drugom životu, to je očito po sferi koja

se širi oko svakoga; jer iz samih ovih sfera zna se vera i ljubav svih koji su tamo, i

to iako misle i govore o sasvim nečemu drugo (br. 1048,1053,1316,1504-

1520,2489,4464); jer ono što svuda vlada u bilo kome, stvara sferu, i pokazuje svoj

život drugima. To pokazuje šta to znači da mi treba da uvek mislimo na Gospoda,

na spasenje, i na život posle smrti. Svi koji su u veri i u ljubavi ka bližnjemu, čine

ovo, to jest, oni ne misle nikakvo zlo bližnjemu, i neguju pravdu i ispravnost u

odnosu na svakoga u svojim mislima, u govoru, i u delu; jer ono što vlada svuda,

utiče u ove pojedinosti i vodi i upravlja njima, jer Gospod drži čovekov um na

takvim stvarima koje pripadaju ljubavi ka bližnjemu i veri koja potiče iz ove ljubavi,

i sve raspoređuje u skladu s ovim. Sfera vere koja potiče od ljubavi ka bližnjemu

vlada u nebu, jer Gospod utiče s ljubavlju, a kroz ljubav utiče i u ljujbav ka

bližnjemu, stoga i u sve istine vere; to je razlog da se za one koji su u veri kaže da

su u Gospodu. 3. U onome što sada sledi, predmet o kome se govori je preporod

čulnoga dela koji je potčinjen Intelekualnom, koje je predstavljeno peharnikom; a

pošto se govori o njegovom preporodu, to se govori i o primanju vere: jer se

Čulno, kao i Racionalno, rađa nanovo preko vere, to jest, preko vere u koju se

uliva ljubav ka bližnjemu. Ako ljjubav ka bližnjemu ne utiče i ne daje život, vera ne

može da vlada u svemu (univerzalno);jer ono što čovek voli, to vlada u svemu, a

ne ono što samo zna i čuva u memoriji.

5131. Kada budeš u dobru. Ovo označava da kada bude u saobraznosti (kada bude

saobrazno), vidi se iz značenja reči kada budeš u dobru, kada se govori o

preporađanju spoljnog Prirodnog ili Čulnog, to jest o njihovoj saobraznosti; jer

ono nije u dobru sve dok nije saobrazno. Postoji saobraznost (korespondencija)

čulnih sa prirodnim stvarima, saobraznost čulnih sa duhovnim stvarima, i

saobraznost čulnih sa nebeskim stvarima, i na kraju saobraznost čulnih sa

Gospodovim Božanskim; na taj način, postoji niz saobraznosti od Božanskog sve

do poslednjeg Prirodnog. 2. Ali pošto se ideja prirode saobraznosti

(korespondencije) teško oblikuje kod onih koji nisu pre o tome razmišljali, dobro

je reći nekoliko reči o tome predmetu. Iz filosofije je poznato da je cilj ono što je

prvo (glavno) u uzroku, a da je uzrok ono što je prvo u efektu. Da bi cilj, uzrok, i

efekat tekli svojim redom, potrebno je da je efekt saobrazan sa uzrokom, a uzrok

sa ciljem. Ali ipak cilj se ne pokazuje kao uzrok, niti uzrok kao efekat; jer da bi cilj

proizveo uzrok, on mora da iz oblasti gde su uzroci, usvoji uzrok koji će izvšiti delo;

i kako bi uzrok proizveo efekat, on iz oblasti gde su sredstva mora da usvoji

sredstvo koje će biti uzrok efekta. Ova sredstva koja izvšavaju, ona treba da budu

u saobraznosti, i ako su u saobraznosti (korespondenciji), cilj može biti u uzroku, a

i može da ostvari efekat. Stoga cilj preko uzroka može da ostvari efekat. Drugačije

je ako nema saobraznosti; jer tada cilj nema uzrok u kojem stoji, a još manje može

da bude u efektu, nego se cilj menja u uzroku, i na kraju i u efektu, u skladu sa

formom koju daju sredstva pomoću kojih se nešto ostvaruje (aktualizuje). 3. Sve

stvari u čoveku, i šta više, sve stvari u opšte i u pojedinačno, slede jedna drugu

kao cilj, uzrok, i efekat; i kada ovako korespondiraju (kada su saobrazne), jedna

drugoj, one deluju kao jedno; jer tada je cilj sve u svemu uzroka, a preko uzroka je

sve u svemu efekta. Na primer, kada je nebeska ljubav cilj, volja je uzrok, a delo je

efekat; a ako postoji korespondencija, tada nebeska ljubav utiče u volju, a volja u

delo, i one deluju kao jedno tako da je preko korespodencije delo kao da je ljubav;

ili, na primer, kada je vera od ljubavi ka bližnjem cilj, misao uzrok, a govor efekat,

tada ako postoji korespondencija, tada vera od ljubavi ka bližnjem utiče u misao, a

ova u govor, i oni svi deluju kao jedno, to jest, preko korespondencije govor kao

da je cilj. Međutim, kako bi cilj, koji je ljubav i vedra, mogao proizvesti uzrok, koji

je volja i misao, on mora da usvoji u racionalni um sredstva koja će korespondirati

; jer bez sredstava koja korespondiraju, cilj, koji je ljubav i vera, ne mogu da se

prime, ma koliko da utiču od Gospoda preko neba. Iz ovoga je jasno da je

čovekovo unutarnje i spoljašnje, to jest, racionalno,prirodno, i čulno u njemu,

mora da se dovedu u korespondenciju (da postanu saobrazni), kako bi se primao

Božanski influks, i sledstvemo tome, da bi se čovek mogao ponovo roditi; a on

nije u dobru sve do tada. To je razlog da kad budeš u dobru označava

korespondenciju (saobraznost).

5132. Učini mi milost. Ovo označava primanje ljubavi ka bližnjem, što se vidi iz

značenja milosti, naime, ljubavi (br. 3063, 3073,3121,5042); ovde ljubavi prema

bližnjemu, jer se gore govori o primanju vere (br,5130); jer vera i ljubav ka

bližnjem će sačinjvati jedno u Čulnom onda kada se ovo ponovo rodi. Milost

označava ljubav ka bližnjemu, ili drugim rečima, svi koji vole bližnjega, oni su mu i

milostivi; stoga su dela ljubavi ka bližđnjemu opisana u Reči kao milost; kao kod

Mateje: Jer ogladnjeg, i daste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; gost bijah, i

primiste me. Go bijah, i obukoste me; bolestan bijah, i obiđoste me; u tamnici

bijah, i dođoste k meni (XXV.35,36). i na mnogim drugim mestima gde se pominje

činjenje dobra siromasima, ožalošćenima, udovicama, i siročadima. 2. U svojoj

suštini, ljubav ka bližnjemu je hteti dobro bližnjemu, osećati dobro, i priznavati

dobro kao bližnjega, to jest, one koji su u dobru (koji su dobri), s razlikama prema

stepenu dobrote; otuda ljubav ka bližnjemu, na koju utiče dobro, a tako i milost

prema onima koji s u nevolji. Dobro ljubavi ka bližnjemu ima sve ovo u sebi, jer

ona silazi od Gospodove ljubavi prema celoj ljudskoj rasi, koja ljubav je milost, jer

je ceo ljudski rod u nevolji. Milost se ponekad pokazuje i kod zlih, koji nisu u

ljubavi ka bližnjemu; ali ovo je žalost zbog onoga što sami pate, jer se ona

pokazuje prema njihovim prijateljima koji čine jedno s njima, jer kad njihovi

prijaelji pate, onda i oni pate. Ova milost ne pripada ljubavi ka bližnjem, nego

prijateljstvu radi samih sebe, a što je , gledano u sebi, nemilost; jer ona prezire ili

mrzi svakoga osim sebe, ili osim prijatelja koji čine jedno s njima.

5133. I pomeni za me Faraonu. Ovo označava komunikaciju s unutarnjim

Prirodnim, što se vid iz značenja pomeni za me, naime, uspostavi komunikaciju; i iz

reprezentacije Faraona, naime, unutarnjeg Prirodnog (br. 5080,5095). Pod

komunikacijom s unutarnjim Prirodnim, misli se na povezanost kroz

korespondenciju (saobraznost). Unutarnje Prirodno je ono što prima ideje istine i

dobra od Racionalnog, i sprema ih za neku svrhu, stoga je to ono što komunicira

neposredno sa Racionalnim; dok je spoljno Prirodno ono što prima slike a otuda i

ideje stvari od sveta preko čula. 2. Ove ideje, osim ako su prosvetljene unutarnjim

Prirodnim, stvaraju iluzije, koje se nazivaju čulnim iluzijama (varkama). Kada

ovakve iluzije utiču na čoveka, on veruje samo ono što se slaže s njima, i što one

potvrde, a što je slučaj i kada nema korespondencije (saobraznosti); a

korespondecije i nema ukoliko čovek nije ispunjen ljubavlju ka bližnjem, jer ljubav

ka bližnjemu je spona koja povezuje, jer u njenoj dobroti postoji život od

Gospoda, koji dovodi istinu u red, tako da se može stvoriti i oblik, to jest, slika

ljubavi ka bližnjemu. Ova se forma pokazuje na vidljiv način u drugom životu, i to

je sama anđeoska forma. Otuda su svi anđeli forme ljubavi ka bližnjemju, čija

lepota potiče od istina vere, a život ove lepote je od dobra ljubavi ka bližnjemu.

5134. I izvadi me iz ove kuće. Ovo označava da je zlo otuđilo (odstranilo) nebeske

stvari, što se vidi iz reprezentacije Josipa (koji kaže ove stvari o sebi), naime,

Nebeske u Prirodnom (br. 5986,5087,5106), stoga nebeske stvari u tome; i iz

značenja biti ukraden, naime, biti odstranjen od strane zla; jer ukrasti je odstranii

(otuđiti), a krađa je zlo koje otuđuje, a isto tako i zlo koje smatra da joj pripadajui

nebeske stvari u Prirodnom. Krađa označava otuđivanje u odnosu na mesto koje

zauzima, iz kojega izbacuje dobra i istine, a koje mesto ispunjava zlima i

obmanama; krađa isto tako označava zahtevanje onoga što pripada drugima kada

to pripisuje sebi, i kada prisvaja dobra i istine, a isto tako i kada ih primenju na zla

i obmane. Kako bi se objasnilo šta je krađa u duhovnom smislu, nužno je pokazati

kako zla i obmane ulaze i zaposedaju neko mesto, i kako traže da njima pripadnu

dobra i istine koje su tamo. 2. Od ranog detinjsva do detinjstva, a ponekad i do

ranog muževnog doba, kroz pouku od strane roditelkja i učitelja, čovek prima

(asimiluje) dobra i istine; jer ih on tada žudno uči, i veruje u prostoti. Tome ide u

prilog stanje nevinosti, te ih čuva u memoriji, ali ih stavlja samo na vanjski prag

(od kuće); jer nevinost detinjstva nije unutrašnja nevinost koja utiče na

Racionalno, nego spoljašnja nevinost koja utiče samo na spoljno Prirodno br.2306,

3183, 3494, 4563, 4797). Ali kad čovek odraste i počne sam da misli za sebe, a ne

kao pre, u skladu s roditeljima i učiteljima, on tada ponovo razgleda i kao da

preispituje stvari koje je ranije bio naučio i verovao, pa ih ili potvrđuje ili sumnja u

njih, ili ih odriče. Ako ih potvrdi, to je znak da je u dobru; ako ih odriče, to je znak

da je u zlu; ali ako u njih sumnja, to znači da u će se u idućim godinama odlučiti

za ili protivu njih. 3. Ovo je ono što dete u najranijim godinam vredno uči i veruje,

a što ksnije ili potvrđuje, ili u to sumnaj, ili to poriče: da postoji Bog, i da je On

jedan; da je On stvorio sve stvari; da On nagrađuje one koji čine dobro, kažnjava

one koji čine zlo; da postoji život posle smrti, u kojem zli idu u pakao, a dobri u

nebo, tako da postoji i pakao i nebo, i da je život posle smrti večan; tako isto, da

treba da se moli svakoga dana, i to u krotkosti i da drži svetom Subotu (Sabat ili

dan mira); da treba poštovati roditelje; da se ne sme vršiti preljuba, da se ne sme

ubijati, ili krasti; i tako dalje. Ove stvari čovek upija i usvaja od ranog detinjstva; ali

kad počne da misli od sebe i da sam sebe vodi, ako ove stvari potvrdi u sebi, i

doda im druge koje su još više unutarnje, i ako živi prema njima, tada je u dobru;

ali ako počne da oduzima od ovih stvari, i na kraju da ih odriče, ma koliko da živi

po njima u svom spoljašnjem, iz obzira prema zakonu i zbog zajednice, on je tada

u zlu. 4. Ovo zlo je ono što se naziva krađa, jer je kao kradljivac koji zauzme mesto

gde je pre bilo dobro, i oduzima dobra i istine koje su tamo bile ranije, da bi ih

koristio da njima potvrdi zla i obmane. Koliko je to moguće, Gospod tada uklanja

iz toga mesta dobra i istine ranoga detinjstva, u povlači ih u unutarnje Prirodno.

Ova dobra i istine sačuvane u unutarnjem Prirodnom označene su u Reči ostacima

(br. 468, 530, 560, 660, 661, 1050, 1738, 1906, 2284). Ali ako zlo tamo krade

dobra i istine , i koristi ih da bi potvrđivao zla i obmane, osobito ako to radi

prevarom, on tada razara te ostatke; jer tada pomeša zla sa dobrima, a obmane s

istinama sve dok ne postanu nerazdvojne, a tada je svršeno sa čovekom. 5. Da su

krađom označene ovakve stvari, može se videti ako se ove reči primeni na stvari

duhovnoga života. U duhovnom životu, nema drugoga bogatstva nego što su

znanja dobra i istine, ni drugoga nasleđa i imanja osim sreće života koja potiče od

dobara i istina koje potiču od dobara. Kao što je rečeno, krasti ove stvar je krađa u

duhovnom smislu; stoga krađa u Reči samo to označava u u utrašnjem smislu; kao

kod Zaharije: Po tom opet podigoh oči svoje i vidjeh, a to knjiga lećaše. Tada mi

reče: to je prokletstvo koje izađe iz sve zemlje, jer svaki koji krade istrijebiće se s

jedne strane, i koji se god kune krivio istrijebiće se po njoj s druge strane. Ja ću je

pustiti, govori Jehova nad vojskama te će doći na kuću lupežu i na kuću onome koji

se kune mojim imenom krivo, i stajaće mu usred kuće i satrće je, i drvlje joj i

kamenje (V.1,3,4).

zlo koje oduzima ostatke dobra označeno je onim koji krade, i kućom lupeža, a

obmana koja oduzima ostatke istine označena je onim koji se kune krivo, i kućom

koja se kune u obmanu, po cijeloj zemlji označava celu crkvu, pa se stoga kaže da

će prokletstvo satrti kuću, kako drvlje tako i kamenje. Kuća je prirodni um ili

čobek u pogledu uma (br. 3128, 3538, 4973, 5023), drvlje je dobro (br. 2784,

2812, 3720, 4943); a kamenje su istine (br. 643m1293,720). 6. Profanacija a

otuda oduzimanje dobra i istine označeni su u duhovnom smislu Sanovim delom,

koji je uzeo između prokletih stvari ogrtač Sinarov, dvesta šekela srebra, i grudvu

zlata, i sakrio ih u zemlju posred šatora; on je zbog toga bio kamenovan, i sve

njegovo spaljeno, kao što se iznosi kod Jošue: Jehova reče Jošui; Zgriješio je Izrailj,

i prestupio zavjet moj, koji sam im zapovijedio jer uzeše od prokletijeh stvari, i

ukradoše, i zatajiše, i metnuše među svoje stvari (VII.10,11,21,25). Proklete stvari

oznčavaju obmane i zla, koja se ne smeju pomešati sa svetim stvarima; ogrtač

Sinarov, šekeli srebra i grudva zlata su u duhovnom smislu vrste obmana;

skrivanje tih stvari u zemlju posred šatora, označava mešanje sa svetim stvarima.

(Da šator označava ono što je sveto, može se videti gore, br. 4124, 1102, 1566,

2145, 2152, 3312, 4128, 4391, 4599). Ove su stvari označene Izrailjevom krađom,

zatajivanjem i skrivanjem među svojim sudovima; jer sudovi su svete istine (vidi

br. 3068, 3079, 3316, 3318). 7. Kod Jeremije: Bježite, obratite pleći, zavrite se

duboko, stanvnici Dedanski, jer ću pustiti na Ezava pogibao njegovu u vrijeme kad

ću ga pohoditi. Da ti dođu berači, ne bi li ti ostavili pabirka? da dođu lupeži noću

ne bi li odnijeli koliko im je dosta? A ja ogoluznih Ezava, otkrih potaje njegove, da

se ne može sakriti; propade sjeme njegovo, braća njegova i susjedi njegovi, niko ne

osta (XLIX.8-10).

Ezav je ovde zlo ljubavi ka sebi kojima se pridružuju obmane (br. 3322). Da ovo zlo

uništava ostatke dobra i istine, označeno je lupežom koji noću otima koliko mu je

dosta, a rečima njegovo sjeme, braća njegova i susjedi njegovi propadoše, da niko

ne osta, sjeme označava istine koje su od vere od ljbavi ka bližnjemu (br. 1925,

1447, 1610, 1940, 2848, 3038, 3310, 3373): braća označavaju dobra koja

pripadaju ljubavi ka bližnjem (br. 367, 2360, 2508, 2524, 3160, 3303, 3459, 3815,

4121, 4191); susjedi označavaju pridružene i slične istine i dobra koja im

pripadaju. 8. Nešto se slično kaže o Ezavu kod Abdije: Kako si polijenjen? da su

došli k tebi kradljivci ili lupeži noću, ne bi li pokrali koliko im je dosta? da su došli k

tebi berači vinogradarski, ne bi li ostavili pabiraka? (stih 5). Berači vinogradarski

označavaju obmane koje ne potiču od zla; ove obmane ne uništavaju dobra i istine

koje Gospod čuva u čovekovom unutarnjem Prirodnom (to jest, ostatke), nego ih

razaraju obmane koje potiču od zala, koja kradu istine i dobra i koja izokreću ova

kako bi njima potvrdile zla i obmane. 9. Kod Joila: Narod velik i silan; oni će trčati

kao junaci i kao vojnici skakaće na zid, i svaki će ići svojm putem, niti će otstupati

od svoje staze. Po gradu će hoditi, po zidovima će trčati, u kuće će se peti, ulaziće

kroz prozore kao lupež (II.2,7,9). Norod velik i silan označava obmane koje se bore

protivu istina (br. 1259, 1260); a pošto se bore silovito razarajući istine, za njih se

kaže da su junaci i vojnici, a grad po kome će hodati označava doktrinarne stvari

istine (br. 402,2268,2449,2712,2943,3216); kuće u koje će se peti, označavaju

dobra koja će uništavati (br, 710,1708,2048,2233,3128,3652,3720,4982), prozori

kroz koje će ulaziti označavaju intelektualne stvari i rezonovanja (br. 655, 658,

3391): otuda se upoređuju sa lupežom, jer zauzimaju stan u kojemu su prethodno

bile istine i dobra. 10. Kod Davida: A sam mrziš na nauku, i riječi moje bacaš za

leđa. Kad vidiš lupeža, pristaješ s njim, i s preljubočincima imaš dijel. Usta si svoja

pustio da govore zlo, i jezik tvoj plete prijevare (Psalam L.17.19). Ovo se kaže za

rđave osobe; pristati s lupežom označava otuđiti iz sebe istinu kroz obmanu. 11. U

Otkrovenju: Niti se pokajaše od ubistva svojijeh, ni od čaranja svojijeh, ni od

kurvarstva svoijijeh, ni od krađa svojijeh (IX. 21). Ubistva označavaju zla koja

razaraju dobra; čaranja, obmane koje uništavaju istine; kurvarstva, izokrenute

istine; krađe, dobra tako otuđena. 12. Kod Jovana: Zaista, zaista vam kažem: ko

ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi na drugome mjestu, on je lupež i hajduk;

a koji ulazi na vrata jeste pastir ovcama; ja sam vrata, ko uđe kroza me, spašće se

i ući će i izići će i pašu će naći. Lupež ne dolazi ni za što drugo nego da ukrade i

ubije i pogubi; ja dođoh da imaju život i izobilje (X.1,2,9,10). Lupež ovde opet

označava zlo zasluge; jer onaj koji oduzima od Gospoda ono što je Njegovo, i

prisvaja ga sebi, naziva se lupežom. A pošto ovo zlo zatvara put i sprečava dobro i

istinu da utiču od Gospoda, kaže se da taj dolazi da pogubi i da ubije. Isto je

označeno zapovešću u Dekalogu: Ne ukradi (Zak. Ponovljeni V.19; vidi br. 4174).

Sve ovo pokazuje šta je označeno zakonima koji su proglašeni u Jevrejskoj Crkvi u

pogledu krađa (kao u Izlasku XXI.16; XXII.1-4; Zak. Ponovljeni XXIV.7), jer svi zakoni

u toj crkvi porekom su iz duhovnog sveta, i saobrazni su sa zakonima reda u nebu.

5135. Jer su me ukrali. Da ovo označava da je zlo otuđilo nebeske stvari, vidi se iz

reprezentacije Josipa (koji ovo kaže o sebi), naime, o Nebeskim u Prirodnom (br.

5086,5087,5106), stoga o nebeskim stvarima; i iz značenja biti ukraden, naime, da

ga je zlo otuđilo; jer ukrasti je otuđiti, a krađa je otuđivanje, kao i to da zlo

prisvaja nebeske stvari u Prirodnom. Krađa označava otuđenje u pogledu mesta

koje zauzima, iz kojega izbacuje dobra i istine, a koja /mesta/ ispunjava zlima i

obmanama; krađa tako isto znači prisvajati nešto što pripada drugome, kada to

pripisuje sebi i ubacuje na to mesto svoja dobra i istine, a isto tako kada ih

primenjuje na zla i obmane. Da bismo objasnili šta je krađu duhovnom smislu,

nužno je reći kako zla i obmane ulaze i zaposedaju jedno mesto, i kako smatraju

da im pripadaju ta dobra i istine.

2. Od najranijeg detinjstva pa i do ranog muževnog doba, preko pouka koje

prima od roditelja i učitelja, čovek prima pouku i tako usvaja (asimiluje) dobra i

istine; jer tada on uči žudno i veruje u prostoti /srca/; pri tome pomaže mu stanje

nevinosti, kada pouke predaje memoriji; ali ih smešta ssmo na vanjskik prag; jer

nevinost detinjstva nije unutrašnja nevinost koja deluje na Racionalno, nego je to

spoljašnja nevinost koja deluje samo na spoljašnje Prirodno (br. 2306,4797). Ali

kada čovek odraste i počne sam za sebe da misli, a ne kao pre po onome što čuje

od roditelja i učitelja, on tada kao da žvaće ono što je ranije bio naučio i verovao,

pa ili to potvrđuje, ili u to sumnja, ili to poriče. Ako to potvrdi, to je znak da je u

dobr; ako poriče, to je znak da je u zlu; ali ako u to sumnja, to je znak da će se u

sledećim godinama odlučiti za ili protivu /pouka koje je primio od roditelja i

učitelja/.

3. DOVDE Ono što čovek kao malo dete u najranijim godinama žudno nauči ili

poveruje, a što kasnije ili potvrdi, ili u što sumnja, ili što odbacuje, to je ono kao

što sledi: da postoji Bog, i da je On jedan; da je On stvorio sve stvari; da On

nagrađuje one koji čine dobro, a kažnjava one koji čine zlo; da postoji život posle

smrti, u kojemu zli idu u pakao a dobri u nebo, stiga da postoji i nebi i pakao, i da

je život posle smrti večan; tako isto, da treba da se mioli svakoga dana, i to u

poniznosti; da treba Subotu čuvato svetom; da treba poštovati roditelje; da se ne

sme počiniti preljuba, ubistvo, ili krađa; i tako dalje. Ove stvari čovek upija i

asimiluje od ranoga detinjstva; ali kad počne da misli sam za sebe i da vodi sebe,

ako tada potvrdi ove stvari u sebi i njima doda neke koje su još više unutrašnje,

tada je on zaista u dobrom stanju; ali ako oduzima od ovih stvari, i na kraju ih i

poriče, , ma kako po njima živi izvana iz obzira prema zakon i prema zajednici, on

je tada u zlu.

4. Ovo zlo je ono što se naziva krađom, jer je to kao kad kradljivac zaposedne

mesto gde je pre bilo dobro, i otuda odnese dobra i istine koja su tamo pre bila, te

ih koristi da bi potvrživao zla i obmane. Tada Gospod, koliko je to moguće, uklanja

s toga mesta dlobra i istine ranoga detinjstva, da bi ih povujkaol unutra unutra,

gde ih smešta u unutrašnje Prrodno. Ova dobra i istine koja se sačuvaju u

unutrašnjem Prirodnom. označeba su u Reči ostacimna (br. 468,1906,2284). Ali

ako lao odatle ukrade dobra istine,, i ako ih koristi da bi njima potvrdio zla i

obmaned, a osobito ako to radi na revaran nači kada razara one ostatke; jer on

tada izmeša zla sa dobrimaoi obmane s istinama dok one ne postaneu beodvojive,

i tada je sa čovekom svršeno.

5. Da je ovo označeno krađom, može se videti i po samoj upotrebi ove reči na

stvari duhovnoga života. U duhovnom životu postoji samo jedno bogatstv, a to je

poznavanje dobra i istine, i samo jedno posedovanje i nasledstvo, a to je sreća

koja dolazi od dobara i njihovih istina. Kao što je rečeno, krasti ovo je krađa u

duhovnom smislu, pa stoga krađa samo to i znači u unutrašnjem smislu Reči; kao

kod Zaharije:-

Po tom opet podigoh oči svoje, i vidjeh, a to knjiga lećaše. Tada mi rećče: to je

prokletstvo koje izađe za svu zemlju, jer svaki koji krade istrijebiće se po njoj s

jedne strane, i koji se god kune krivo istrijebiće se po njoj s druge strane. Ja ću

pustiti, govori Jehova nad vojskama, te će doći na kuću lupežu i na kuću onome

koji se kune mojim imenom krivo, i stajaće mu usred kuće i satrće je, i drvlje joj i

kamenje (V.1,,3,4);

zlo koje oduzima ostatke dobro označeno je onim koji krade, kao i kućom

lupežovom; a obmana koja oduzima ostatke istine označena je onim ko se kune,

kao i kućom onoga koji se kune krivo; istrijebiće se po svoj zemlji označava

univerzalnu crkvu; pa se stoga kaže da će prokletstvo doći usred kuće i satrće je i

drvlje joj i kamenje. Kuća je prirodni um ili čovek u pogledu ovoga uma (br.

3128,5043); drvlje je njeno dobro (br. 2784,4943); a kamenje su istine (br.

643,3720).

6. Profanacije (oskrvnuće) pa otuda oduzimanje dobra i istine označeno je u Reči

delom Ahanovim, koji je uzeo od prokletih stvari Šinarov ogrtač, dvesta šekela

srebra i komad zlata, i sakrio to u zemlju posred svoga šatora; stoga je bio

kamenovan, i sve su stvari bile spaljene, kao što se iznosi kod Jošue:-

Jehova reče Jošui: zgriješio je Izrailj, prekršio je zavjet moj koji sam zapovijedio;

uzeše od prokletih stvari, i ukradoše, lagaše i staviše ih među sudove svoje

(VII.10.11,21,25);

proklete stvari označavaju obmane i zla, koja se ne smeju mešati sa svetim

stvarima; ogrtač Šinarov, šekel srebrai komad zlata su u duhovnom smislu vrste

obmane; skrivanje u zemlju u sred šatora označava mešanje sa svetim stvarima.

(Da šator označava ono što je sveto, može se videti gore, br.

414,1102,4591,4599). Ovo je označeno Izrailjevom krađom, laganjem, i

skrivanjem među sudovima; je sudovi su svete istine (vidi br. 3068,3316,3318).

7. Kod Jeremije:-

Bježite, obratite pleći, zavrite se duboko, stanovnici Dedanski, jer ću pustiti na

Ezava pogibao njegovu u vrijeme kad ću ga pohoditi. Da ti dođu berači ne bi li ti

ostavili pabirka? da dođu lupeži noću, ne bi li odnijeli koliko im je dosta? Ali ja

ogoluznih Ezava, otkrih potaje njegove da se ne može sakriti; propade sjeme

njegovo, i braća njegova, i susjedi njegovi, niko ne osta (XLIX.8-10).

Ezav ovde označava zlo ljubavi prema sebi kojemu se pripajaju obmane (br. 3322).

Da ovo zlo uništava ostatke dobra i istine ozačeno je lupežima koji dolaze noću

koji uzimaju koliko im je dosta; kao i rečima, njegovo sjeme, braća njeova i susjedi

njegovi da će propasti. Sjeme označava istine koje pripadaju veri od ljubavi prema

bližnjemu (br. 1025,1447,3373); braća označavaju dobra koja pripadaju ljubavi

prema bližnjemu (367,3303,4191); susjedi označavaju pridružena i srodna dobra i

istine koje mu pripadaju.

8. Nešto se slično kaže o Ezavu kod Abdije (Obadije):-

Kako si oplijenjen? da su došli k tebi kradljivci ili lupeži noću ne bi li pokrali koliko

im je dosta? da su došli k tebi berači vinogradski, ne bi li ostavili pabirka? (stih 5):

berači vinogradski označavaju obmane koje ne potiču od zla; dobra i istine koje

Gospod čuva u čovekovom unutrašnjem Prirodnom (to jest, ostaci) ne uništavaju

se zbog obmana, nego zbg obmana koje potiču od zala, koja kradu istine i dobra,

kao i zbog izokrenute njihove primene kako bi se potvrdila zla i obmane.

9. Kod Joila:-

Tako ide narod velik i silan, kakoga nije bilo od kad je vijeka niti će ga poslije kada

biti od koljena do koljena; oni će trčati kao junaci,kao vbojnici skakaće na zid, i

svaki će ići svojim putem, niti će otstupiti od svoje staze. Po gradu će hoditi, po

zidovima će trčati, u kuće će se peti, ulaziće kroz prozore kao lupež (II.2,7,9);

narod velik i silan označava obmane koje se bore protivu istina (br. 1259, 1260); a

pošto se bore silno dok razaraju istine, za njih se kaže da su vojnici i ratnici; grad

kroz koji će trčati označava doktrinarne stvari istine (vidi br. 402,2268,3216); kuće

u koje će se peti označavaju dobra koja će razarati (br. 710,4720,4982); prozori

kroz koje će ulaziti označavaju intrelektualne stvari i umovanja (br. 655,3391);

otuda se upoređuju s lupežom, jer zaposedaju mesto gde su pre bile istine i dobra.

10. Kod Davida:-

A sam mrziš na nauku, i riječi mje bacaš za leđa.Kad vidiš lupeža, pristaješ s njim, i

s preljubočincima imaš dijel.Usta si svoja pustio da govore zlo, i jezik tvoj plete

prijevare (L. 17-19),

Ovo se kaže za zlu osobu; pristati s lupežom označava otuđiti istinu od sebe preko

obmane.

11. U Otkrovenju:-

Niti se pokajaše od ubistva svojijeh, ni od čaranja svojijeh, ni od kurvarstva svojijeh

ni od krađa svojijeh (IX.21):

ubistva označavaju zla koja razaraju dobra; čaranja, obmane koje razaraju istine;

kurvarstva, istine krivotvorene; krađe, dobra otuđena.

12. Kod Jovana:-

Zaista zaista vam kažem: ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi na drugome

mjestu, on je lupež i hajduk. A koji ujlazi na vrata, jeste pastir ovcama: Ja sam

vrata; ko uđe kroza Me, spašće se, i uči će i izići će, i pašu će naći. Lupež ne dolazi

ni za šta drugo nego da ukrade i ubije i pogubi; ja dođoh da imaju život i izobilje

(X. 1,2,9,10).

Lupež ovde označava zlo zasluge; jer onaj koji oduzima od Gospoda ono što je

Njegovo, i smatra to svojim, naziva se lupežom. Pošto ovo zlo zatvara put i

sprečava da dobro i istina utiču od Gospoda, kaže se da je to ubica i hajduk. Isto je

označeno zapovešću u Deset Zapovesti (Dekalogu):-

Ne kradi (Zak. Ponovljeni V.19; vidi br. 4174).

Sve ovo pokazuje šta je označeno zakonima koji su proglašeni u Jevrejskoj Crkvi u

pogledu krađa (kao u Izlasku XXI.16; xxii. 1-4; Zak. Ponovljeni XXIV.7), jer svi ovi

zakoni u crkvi potiču iz duhovnoga sveta, i oni korespondiraju zakonima reda u

nebu.

5136. Iz zemlje Jevrejske (Hebrejske). Ovo označava (da je bio ukraden) iz crkve, to

jest, da su od njega oduzete (otuđene) nebeske stvari, što se vidi iz značenja

zemlje Hebrejske, to jest, crkve. Zemlja Hebrejska ovde, je zemlja Hananska; jer je

Josip iz nje otet; razlog da u Reči zemlja Hananska označava crkvu, je to što je tu

bila Pradevna Crkva, koja je bila pre potopa; posle toga, Drevna Crkva, koja je bila

posle potopa, iza toga, Druga Drevna Crkva, koja se zvala Hebrejska Crkva; i na

kraju, Jevrejska Crkva. A da bi tamo mogla da se ustanovi Jevrejska Crkva, Avramu

je naloženo da ide tamo iz Sirije, i tamo mu je obećano da će ta zemlja biti data u

nasledstvo njemu i njegovome potomstvu. To je razlog da zemlja u Reči označava

crkvu, a sva zemlja (čest izra), sveopštu crkvu; a isto tako da novo nebo i nova

zemlja označavaju novu crkvu, unutrašnju i spoljašnju. 2. Razlog da se crkva

nastavila tamo od pradevnih vremena bio je to, što je član Pradrevne Crkva, pošto

je bio nebeskoga karaktera, u svim stvarima svemira i na zemlji video predstavu

Gospodovoga carstva; predmeti u svemiru i na zemlji bili su mu sredstva pomoću

kojih je mislio o nebeskim stvarima. Ovo je bilo poreklo svih predstava i značenja

kasnije poznatih u Drevnoj Crkvi, jer su ih bili sakupili oni koji su se nazivali

Enochom, a koji s bili sačuvani za potomstvo (br. 519,521,2896). Zbog toga se

desilo da je svako mesto, i svako brdo i reka , u zemlji Hananskoj, gde su živeli

pradrevni ljudi, da su postali predstave; sada Reč nije mogla biti napisana bez

predstava i značenja, čak ni bez mesta, te je stoga crkva uzastopno bila sačuvana u

zemlji Hananskoj; ali posle Gospodovog dolaska, ona se premestila, jer su tada

predstave bile ukinuta. Iz ovoga je jasno da zemlja Hananska, ovde nazvana

zemlja Hebrejska, označava crkvu; naime, da je Pradrevna Crkva, koja je bila pre

potopa, da je bila u zemlji Hananskoj (br. 567,3686,4447,4454); da je deo Drevne

Crkve, koja je bila posle potopa, bio tamo (br.3686,4447): isto tako i druga Drevna

Crkva, koja se nazivala Hebrejska Crkva, bila je tamo (br. 4516,4517); da je iz

istoga razloga Avramu bilo naloženo da ide tamo, i da je Hanan bio dat njegovome

potomstvu (br. 3686,4447); iz toga razloga zemlja Hananska je predstavljala

Gospodovo carstvo (br. 1607,3038,3481,3705,4240,4447); i zbog toga zemlja u

Reči označava crkvu (br. 566, 662, 1066, 1067, 1282, 1262, 1413, 1607, 1733,

1850, 2117, 2118, 3355, 4447, 4535).

5137. A ovdje nijesam ništa učinio. Ovo označava nevinost, što se vidi bez

objašnjavanja; jer ne učiniti ništa zlo, to je karakteristika nevinosti.

5138. Da me bace u ovu jamu. Ovo označava odbacivanje među obmane, što se

vidi iz značenja jame, naime, obmane (br. 4728,4744,5038). Gore je predmet bilo

zlo, te je bilo objašnjeno kako su nebeske stvari bile otuđene kroz to (br.

534,5135); ali ovde je predmet obmana, jer gde se u Reči pomene jedno pominje

se i drugo, to će reći, pominje se i obmana; jer gde se pomene dobro, tamo se to

odnosi na istinu, kako bi postojao brak u svemu u Reči. Jer nebeski brak je između

dobra i istine, dok je pakleni brak između zla i obmane; jer tamo gde je zlo, tamo

je i obmana, koja se pridružuje kao što se žena udružuje s mužem, a gde je dobro,

tamo je i istina, jer istina se povezuje s dobrom kao žena s mužem. Otuda se

priroda vere može upoznati od života; jer dobro pripada životu a istina veri, a tako

je i sa zlom i obmanom. (Da postoji brak u svemu u Reči, može se videti gore,

br.683,793,801,2173,2516,2712,4137).

5139. Stihovi 16-19. A kad vidje starješina nad hljebarima kako lijepo kaza san,

reče Josipu: i ja snih, a meni na glavi tri kotarice hljeba, s otvorima u njima na

mojoj glavi, i u najgornjoj kotarici bješe svakojakih kolača za Faraona, i ptice

jeđahu iz kotarice na mojoj glavi. A Josip odgovori i reče: ovo znači: tri kotarice tri

su dana. Još tri dana, i Faraon brojeći dvorjane svoje izbaciće te i objesiće te na

vješala, i ptice će jesti s tebe meso. A kad vidje starješina nad hljebarima,

označava opažanje Čulnog koje je potčinjeno voljnom delu; kako lijepo kaza san,

označava što će se desiti; i reče Josipu, označava opažanje Nebeskog u Prirodnom;

i ja snih, označava pretskazivanje; a meni na glavi tri kotarice, označava uzastopne

stvari u volji; s otvorima u njima na mojoj glavi, označava bez završetaka u sredini;

a u najgornjoj kotarici, označava najdublje u voljnom delu; bješe svakojakih kolača

za Faraona, označava puno nebeskog dobra kojim se hrani Prirodno; djelo

hljebarevo, označava da je to bilo u skladu sa svakom svrhom Čulnoga; i ptice

jeđahu iz kotarice na mojoj glavi, označava obmanu od zla koja je sve uništavala; a

Josip odgovori i reče: označava otkrovenje od opažanja od Nebeskog u Prirodnom;

ovo znači (ovo je tumačenje), označava šta je bilo u tome; tri kotarice, označava

nastavljanje stvari u volji; tri su dana, označava sve do poslednjeg; i još tri dana,

označava ono što je u poslednjem; i Faraon brojeći dvorjane svoje izbaciće te,

označava zaključivanje od onoga što je pretskazano; i objesiće te na vješala,

označava odbacivanje i osudu; i ptice če jesti s tebe meso, označava da će

obmane od zla uništiti ono što pripada ovim čulnim stvarima.

5140. I kad vidje starješina nad hljebarima. Ovo označava opažanje Čulnog koje je

potčinjeno voljnom delu, što se vidi iz značenja videti, naime, shvatiti i opaziti (br.

2150,2807,3764,4723); i iz starješine nad hljebarima, naime, iz Čulnoga koje je

potčinjeno voljnom delu, pa stoga označava i ove čulne stvari (br. 5078,5082).

5141. Kako lijepo kaza san. Ovo označava šta će se desiti, što se vidi iz značenja

kazati (tumačiti), a što je kazati ono što je bilo u njemu (br.5093,5105,5107,5121);

stoga i ono što će se desiti. Da će se dobro desiti, je opažanje od Čulnog, koje

opažanje je relativno tamno. U stvari, postoji opažanje od čulnog ili spoljašnjeg

Prirodnog, opažanje od unutarnjeg Prirodnog, i opažanje od Racionalnog; jer kada

je čovek u unutarnjoj misli od osećanja, i kada povuče svoj um od čulnih stvari i od

tela, tada je u racionalnom opažanju, jer tada stvari ispod, ili stvari spoljašnjeg

čoveka, utihnu, i čovek je skoro u duhu. Ali kad je čovek u spoljašnjoj misli, tada

doista njegovo opažanje dolazi od unutarnjeg Prirodnog, i Racionalno utiče, ali ne

i sa životom osećanja. Ali kada je čovek zauzet nekom prijatnošću, i u

zadooljstvima ljubavi prema sebi i svetu, tada ima opažanje od Čulnog; jer je tada

njegov život u spoljašnjim stvarima ili u telu, i dopušta da na njega utiče samo

onoliko unutarnjeg koliko je potrebno da umeri njegove nečasne i nepristojne

preteranosti. Ali što je više spoljašnje opažanje, to je tamnije, jer su spoljašnje

stvari opšte, jer tada bezbroj unutarnjih stvari izgledaju kao jedna u spoljašnjem

(čovekovom).

5142. Reče Josipu. Ovo označava opažanje Nebeskog u Prirodnom, što se vidi iz

značenja reći, u istorijskim delovma Reči, naime, opažanje (često gore

objašnjeno); i iz reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog u Prirodnom (br.

5086,5087,5106).

5143. I usnih. Ovo označava pretskazivanje, što se vidi iz značenja sna,naime,

pretskazivanja o događaju (br. 5092,5104,5112).

5144. A to tri kotarice. Ovo označava sled stvari u volji, što se vidi iz značenja tri,

naime, onoga što je potpuno i što se nadovezuje sve do kraja (br.

2788,5121,4495,5122), stoga ono što se nadovezuje; i iz značenja kotarica, naime,

stvari volje. Kotarice znače stvari volje jer su one sudovi koji drže hranu; a i stoga

što hrana označava nebeska i duhovna dobra, a ova pripadaju volji, dok sva istina

pripada razumu. Čim nešto iziđe iz volje, to se opaža kao dobro. U onome što

prethodi, Čulno potčinjeno voljnom delu bilo je predmet o kome se govorilo, i bilo

je predstavljeno hlebarom; ono o čemu se sada govori je Čulno potčinjeno

voljnom delu, a koje je predstavljeno hlebarom (br. 5077,5078,5082). 2. Ovo što

se nadovezuje u intelektualnim stvarima bilo je predstavljeno čokotom, sa tri loze,

njenim cvatom, grozdovima, i pucima (zrnima); i na kraju bila je čašom

predstavljena istina intelekta (br. 5120), ali ono što se nadovezuje u stvarima

volje, predstavljeno je sa tri kotarice na glavi, gde je u najgornjoj bila sva hrana za

Faraona, delo hlebarevo. Ono što se nadovezuje u voljnim stvarima, znači ono što

se nadovezuje od najdubljih delova čovekovih do najizvanjskijih, u kojima je

Čulno; jer postoje stepeni kao na lestvici, od nadubljeg do sasvim izvanjskog (br.

5114). Gospod utiče u ono što je najdublje, a ovo utiče preko Racionalnog u

unutarnje Prirodno, a otuda u spoljašnje Prirodno ili Čujlno, jasnim

nadovezivanjem, kao po stepenicama na lestvici; a na svakom stepenu dobija

osobinu prema tome kako se prima. Ali ovaj influks i njegvo nadovezivanje biće

potpuno obašnjeno na sledećim stanicama. 3. I u drugim odlomcima Reči, kotarice

označavaju stvari volje onoliko koliko su u njima dobra, kao kod Jeremije: I pokaza

mi Jehova, i gle, dvije kotarice smokava namještene pred crkvom Jehovinom. U

jednoj kotarici bijahu smokve vrlo dobre kake bijahu rane smokve, a u drugoj

kotarici bjahu vrlo rđave smokve, koje se ne mogahu jesti (XXIV,1,2).

Kotarice ovde se u izvornom jeziku izražavaju drugačijom reči, koja označava

voljni deo u Prirodnom; smokve u jednoj kotarici su prirodna dobra; dok su one u

drugoj prirodna zla. 4. Kod Mojsija: A kad uđeš u zemlju koju daje Jehova Bog tvoj

u našljedstvo, i naslijediš je i naseliš se u njoj; uzmi prvina od svakoga voća one

zemlje, koje ćeš prinositi od zemlje svoje koju ti Jehova Bog tvoj daje, i metnuvši u

kotaricu idi na mjesto koje ti Gospod Bog tvoj izabere da ondje nastani ime svoje;

a svećenik neka uzme kotaricu iz tvoje ruke i metne je pred oltarom Jehove Boga

tvojega (Zak. Ponovljeni XXVI.1,2,4); Kotarica je ovde označena drugom rečju koja

pokazuje novi voljni deo u intelektualnom delu; prvine od svakoga voća one

zemlje, to su dobra koja od toga potiču. 5. Kod istoga, za posvećivanje Arona i

njegovih sinova, Mojsije je trebao da uzme hljebove prijesne i kolače prijesne

zamješane s uljem, i pogače prijesne namazane uljem, od brašna pšeničnog

umijesi ih. I metni ih u jednu kotaricu i prinesi ih u kotarici s teletom i dva ovna. A

Aron i sinovi njegovi neka na vratima od šatora od sastanka jedu meso od toga

ovna i hljeb što je u kotarici (Izlazak, XXIX.1,2,32). Kotarica ovde se izražava istim

terminom kao i u prethodnom poglavlju, označavajći voljni deo u kojemu su dobra

označena hljebom, kolačima, pogačom, brašnom, i pšenicom; pod voljnim delom

se misli ono što sadrži; jer dobra od Gospoda utiču u unutarnje čovekove forme,

kao u svoje sudove (posude), a ove forme, ako su spremne za primanje, nazivaju

se kotaricama, u kojima su sadržana ova dobra. 6. Opet, kada se Nazirej uvodio u

svoje službu, on je trebao da uzme Kotaricu hljebova prijesnijeh, kolača i bijeloga

brašna zamiješanig s uljem, i pogača prijesnijeh namazanih uljem. A ovna će

prinijeti na žrtvu zahvalnu Jehovi s kotaricom prijesnijeg hljebova; prinijeće

svećenik i dar njegov i naljev njegov. I svećenik neka uzme pleće od ovna i jedan

kolač prijesan iz kotarice i jednu pogaču prijesnu, i neka metne na ruke nazireju,

pošto obrije nazirejstvo svoje. i svećenik neka obrće te stvari na žrtvu obrtanu pred

Jehovom ; to je svetinja, koja pripada svećeniku osim grudi obrtanih i pleća

podignutoga; a poslije toga nazirej može piti vina (Brojevi VI.15,17.19,20).

Kotarica i ovde označava voljni deo kao sadržatelj; kolači, pogače, ulje, i prinosi,

ovnovo pleće, i ovan, su nebeska dobra koja su bila predstavljena; jer je Nazirej

predstavljao nebeskga čoveka (br. 3301). 7. U to vreme, stvari koje su se koristile

kod bogoštovanja, nošene su u raznim vrstana kotarica; tako je Gideon nosio jare,

koje je bio doneo anđelu ispod hrasta (Sudije VI.19); a to je bilo stoga što su

kotarice predstavljale sadžatelje (ono u čemu se nešto drži), a stvari koje su bile u

kotaricama, bile su ono što je bilo sadržano.

5145. S otvorima u njima na mojoj glavi (prim.prev. i ovde autor sledi izvorni

tekst). Ovo označava da su (kotarice) bile bez završetaka u sredini, što se vidi iz

značenja otvora u sredini, naime, otvorenim od najvišeg do najnižeg, ili do

zatvorenog, stoga bez završetka bilo gde u sredini; i iz značenja glave, naime,

unutarnjih delova, posebno onih od volje; jer u glavi su sve supstancije i forme u

svojim počecima, i svi oseti idu u tome pravcu i tamo se predstavljaju, i oba dela

otamo silaze, i tamo imaju svoje poreklo. Očito je da su tamo sposobnosti uma,

razuma i volje, pa se stoga pod glavom misli na unutarnje stvari. Ove kotarice

predstavljale su stvari u glavi. 2. Sada se govori o čulnim stvarima koje su

potčinjene voljnom delu, a kotarice s otvorima u njima na glavi označavaju to da

su unutarnje stvari bez završetaka u sredini, pa iz toga razloga su ove čulne stvari

bile odbačene i osuđene – kao što će se videti u onome što sledi. Ali možda je

korisno ovde reći na šta se misli pod izrazom da nema završetaka nigde u sredini.

Čovekove unutarnje stvari se razlikuju u stepene, i u svakom stepenu unutarnje

stvari se završavaju, i preko tih završetaka su odvojene od stvari sledećeg stepena

ispod; to onda ide od najdubljeg do najudaljenijeg. Unutarnje Racionalno

sačinjava prvi stepen; u ovome su nebeski anđeli, ili najdublje ili treće nebo.

Spoljno Racionalno sačinjava drugi stepen; u ovome su duhovni anđeli, ili srednje

ili drugo nebo. Unutarnje Prirodno sačinjava treći stepen; u ovome su dobri

duhovi, ili poslednje ili prvo nebo. Spoljno Prirodno ili čulno, sačinjava četvrti

stepen. A u ovome je čovek. Ovi su stepeni u čoveku sasvim odvojeni. 3. To je

razlog, da ako živi u dobru, čovek je svojim unutarnjim nebo u najmanjoj formi, to

jest, njegovo unutarnje je saobrazno trima nebima; pa stoga, čovek koji živi

ljubavlju prema bližnjemuj, može da se uzdigne posle smrti i u treće nebo. Ali da

bi bio takav, svi stepeni u njemu treba da budu završeni, i da se zbog tih

završetaka stepeni razlikuju između sebe; i kada su završeni, i kada su preko toga

različiti jedan od drugoga, tada je svaki stepen plan na kojemu dobro, koje utiče

od Gospoda, počiva, i gde je primljeno. Bez ovih stepeni kao planova, dobro se ne

prima, nego prolazi kao kroz cediljku (rešeto)i bez pravca , i pretvara se u

prljavštinu ljubavi prema sebi i svetu, stoga u oblapornost i luksuz. To je slučaj sa

stvarima volje koje su bez završetaka u sredini, to jest, gde stepeni imaju otvore u

sredini. 4. Sasvim je moguće znati da li postoje ovi završeci i planovi; jer opažanja

dobra i istine, i savesti, ovo pokazuju: Kod onih koji, kao kod nebeskih anđela,

postoji opažanje dobra i istine, kod njih završeci idu od prvog do poslednjeg

stepena; jer bez završetaka u svakom stepenu, ovakva su opažanja nemoguća. (O

ovim opažanjima,vidi br. 125, 202, 495. 503, 511, 536, 597, 607, 784, 865, 1121,

1383, 384, 1387, 1919, 2144, 2145, 2171, 2515, 2831.) Kod onih koji, kao duhovni

anđeli, imaju savest, i tu postoje završeci, ali od drugig stepena ili od trećeg do

poslednjeg, pošto je prvi stepen zatvoren kod ovih anđela. Nužno je reći od

drugoga stepena ili od trećega, zato što je savest dvostruka, unutarnja i spoljna;

unutarnja savest pripada duhovnom dobru i istini, spoljna savest pripada

pravedsti i poštenju. Savest sama je jedan unutrašnji plan na kome se influks od

Božanskog završava. Dok oni bez savesti nemaju unutrašnjeg plana koji prima taj

influks; i kod ovih osoba dobro teče dole u spoljno Prirodno ili Prirodno-čulno; i

kao što je rečeno, tamo se ono pretvara u prljava uživanja. Ponekad ovakve osobe

osećaju bol kao od savesti, ali to nije savest; to je bol zbog gubljenja uživanja, kao

što je gubitak časti, dobitka, ugleda, života, zadovoljstva, ili prijateljstva onih koji

su mu slični; a to je zato što su završeci u ovakvim zadovoljstvima. Ovo sve

razjašnjava šta je označeno u duhovnom smislu kotaricama sa otvorima u njima.

5. Osobito se u drugom životu vidi da li su stvari u čovekovoj volji završene. Kod

onih kod koji su završene, postoji revnost za duhovno dobro i istinu, ili za pravdu i

poštenje, jer ove osobe čine dobro radi dobra ili radi istine, i postupaju pravedno

radi pravde i poštenja, a ne radi dobitka, počasti, i takvih stvari. Svi oni kod kojih

su unutrašnje stvari u volji završene, uzdižu se u nebo, jer Božansko, koje se u njih

uliva, može da ih vodi; dok oni kod koji stvari u volji nisu završene, odlaze u

pakao; jer Božansko protiče kroz njih, i u njima se pretvara u pakleno, kao kada

sunčana toplota pada na izmet, i čini da se širi gadan smrad. Sledstveno, svi koji

imaju savest, spasavaju se, dok oni koji nemaju savest, ne mogu da se spasu.

Za stvari u volji se kaže da u njima postoje otvori (rupe), ili da nemaju otvore, onda

kada nema osećanja za dobro i istinu, ili za pravdu i poštenje; a isto tako i onda

kada se na ove stvari gleda kao da su malo vredne ili nimalo, ili se cene samo da bi

se steklo imanje ili ugled. Osećanja su ta u kojima se (stepeni) završavaju, i ona se

nazivaju stegama (vezama) – osećanja za dobro (osećanja dobra) i istine, nazivaju

se unutrašnjim stegama, a osećanja za zlo i obmanu spoljašnjim stegama (br.

3835). Da ne postoje osećanja za zlo i obmanu, čovek bi bio bezuman (br 4217);

jer bezumlje je ništa drugo nego popuštanje ovakvih stega, to jest, nedostatka

završetaka u takvim osobama; pošto takve osobe nemaju unutrašnjih stega, one

su iznutra bezumne u pogledu misli i osećanja, iako spoljašnje stege ne dopuštaju

da to bezumlje izbije napolje; a te su stege strah od zakona i gubitka života. Ovo

je bilo predstavljeno u Jevrejskoj Crkvi na taj način što se smatralo da je u kući

mrtve osobe svaka posuda, koja nije bila zatvorena, bila nečista (Brojevi XIX.15).

Slično nešto bilo je označeno sa nasipi (temelji) razvaljeni kod Isaije: I stidjeće se

koji rade od tankoga lana, i koji tkaju tanko bijelo platno. I nasipi će mu se

razvaliti, i koji zagrađuju ribnjake, svi će biti žalosna srca (XIX.9,10). a to je

izraženo rupama (otvorima) kod Jezikilja: I odvede me na vrata od trijema, i

pogledah, a to jedna rupa (otvor) na zidu. A on mi reče, sine čovječiji, prokopaj

ovaj zid. I prokopah, a to jedna vrata. Tada mi reče: uđi i vidi opake gadove koje

čine tu. I ušav vidjeh, i gle, svakojake životinje što gamižu i svakojaki gadni skotovi,

i svi gadni bogovi doma Izrailjeva bijahu napisani po zidu svuda naokolo (VIII.7-

10).

5146. A u najgornjoj kotarici. Ovo označava ono što je najdublje u voljnom delu,

što se vidi iz značenja kotarice, naime, voljnoga dela (br. 5144); i iz značenja

najgornje, naime, najdublje (br. 2148,3984,4599). Razlog da najgornje označava

najdublje je u tome, što čovek živi u prostoru, pa mu unutrašnje stvari izgledaju

kao visoke stvari, a spoljašnje kao niske; ali kad se ideja prostora odstrani, kao što

je slučaj u nebu i u unutrašnjoj čovekovoj misli, tada se odlaže ideja o tome šta je

visoko ili nisko; jer visine i dubine dolaze od ideje prostora. Štaviše, u unutarnjem

nebu ne postoji ideja unutrašnjih i spoljašnjih stvari, jer se i uz ovo pridružuje

ideja prostora; umesto toga, tamo postoji ideja o savšenijem ili nesavršenijem

stanju; jer unutranje stvari su u savršenijem stanju nego spoljašnje, jer su

unutranje stvari bliže Božanskom, a spoljašnje su udaljenje od njega. To je razlog

da najgornje označava najdublje. 2. Pa ipak, niko ne može da shvati odnos

unutrašnjeg prema spoljašnjem ukoliko ne razume stepene (br.

3691,4154,5114,5145). Jedino što čovek shvata šta je unutrašnje i otuda šta je

savršeno, je to da nešto postaje čistije; ali čistije i grublje može da postoji unutar

istoga stepena, zahvaljujući širenju i sužavanju, ili zahvaljujući određivanjima, ili

umetanju stvari homogenih ili heterogenih. Pošto ova ideja preovladava o

čovekovim unutrašnjim stvarima, nemoguće je izbeći pojam da su spoljašnje stvari

neprestano koherentne s unutrašnjim, i da na taj način apsolutno deluju zajedno s

njima. Ali ako se oblikuje istinska ideja, onda se može videti kako se unutrašnje

razlikuju od spoljašnjih stvari, i da su tako različite, da unutrašnje mogu da

postanu i da traju bez spoljašnjih, ali ne spoljanje bez unutrašnjih. Tada je moguće

shvatiti korespondenciju (saobraznost) unutrašnjih i spoljašnjih stvari kao i to kako

spoljašnje mogu da predstavljaju unutrašnje. Ovo je razlog da učeni (ljudi) mogu

da govore o odnosu tela i duše samo kao o jednoj hipotezi (pretpostavci); štaviše,

to je razlog da mnogi od njih misle da je život u telu, stoga da kada telo umre, da

će oni umreti i u pogledu unutrašnji stvari, zbog toga što su ove koherentne sa

telom; međutim, samo spoljašnji stepen umire, dok unutrašnji nadživljava i živi.

5147. ( U najgornjoj kotarici) bijaše svakojakih kolača za Faraona. Ovo označava

da je to bilo puno nebeskoga dobra kojim se hrani Prirodno, što se vidi iz značenja

hrane (kolača), naime, nebeskoga dobra (o čemu ubrzo): i iz reprezentacije

Faraona, naime, unutarnjeg Prirodnog (br. 5080,5095), i kao i Prirodnog u opšte;

jer kada su saobazni (kada korespondiraju), unutarnje i spoljno Prirodno čine

jedno; a pošto jelo služi ishrani, to reči, bijaše svakojakih kolača za Faraona,

označavaju puno nebeskga dobra kao hranu za Prirodno. Kaže se da je ova hrana

(kolači) bila u najgornjoj kotarici; a ovo znači da je najdublje u voljnom delu bilo

puno nebeskoga dobra. Jer dobro od Gospoda utiče preko čovekovog najdubljeg,

a po stepenima kao na lestvici, spušta se do spoljašnjih stvari; jer ono što je

najdublje relativno je u savršenijem stanju, pa stoga može da prima dobro

neposredno od Gospoda; ali ne i ono niže. Kada bi ovo niže primilo dobro od

Gosoda neposredno, ono bi ga zatamnilo ili izokrenulo, jer su to je relativno manje

savršeno. 2. Što se tiče influksa nebeskog dobra od Gospoda, i njegovog primanja,

neka se zna da čovekov voljni deo prima dobro, a da njegov intelektualni deo

prima istinu, i da intelektualni deo ne može da primi istinu i da je usvoji ako u isto

vreme voljni deo ne prima dobro;i obrnuto; jer jedno se uliva u drugo, i priprema

ga za primanje. Stvari intelekta se mogu uporediti sa formama koje se neprestano

menjaju, dok se stvari u volji mogu uporediti sa harmonijama koje proizlaze iz ove

varijacije; stoga, istine se mogu uporediti s varijacijama, a dobra da prijatnošću

koju (varijacije) uzrokuju; a to je osobito slučaj s istinama i dobrima, što se vidi po

tome što je jedno nemoguće bez drugoga, i što se jedno ne može proizvesti osim

pomoću drugoga. 3. Hrana (kolači) označava nebesko dobro, jer anđeoska hrana

samo su dobra ljubavi i ljubavi ka bližnjemu, što ih ne samo održava u životu, nego

ih i osvežava. Ova dobra u činu, to jest, vršenje ovih dobara, posebno služe

anđelima kao osveženje, jer su to njihove želje. A poznato je da kada se želje

ostvaruju, da one osvežavaju i oživljavaju. Da ovakve stvari hrane čovekov duh,

dok materijalna hrana daje hranu njegovome telu, može se videti i po tome što

hrana u kojoj ne uživamo, doprinosi malo ishrani, a hrana u kojoj nalazimo

zadovoljstvo, zaista nas hrani. Zadovoljstvo je to što otvara prolaze koji primaju

hranu i predaje ga krvi; dok ih nedostatak zadovoljstva zatvara. Kod anđela ova su

zadoviljstva dobra ljubavi i ljubavi ka bližnjemu, iz čega se može zaključiti da je to

duhovna hrana, koja je saobrazna zemaljskoj hrani. Kao što su dobra hrana, a

istine su piće. 4. Hrana se često pominje u Reči, a onaj koji nije upoznat s

unutrašnjim smislom mora da pretpotavi da se tu radi obobičnoj rani, dok se u

stvari radi o duhovnoj hrani; kao kod Jeremije: Sav narod njegov uzdiše tražeći

hljeba, daju dragocjene stvari svoje za jelo da okrijepe dušu. (Plač I.11). Kod Isaije:

Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novca, hodite, kupujte, i jedite;

hodite, kupujte bez novca i bez plate vina i mlijeka (LV.1). Kod Joila: Jaoh dana! jer

je blizu dan Jehovin, jer doći će kao pogibao od svemogućega. Nije li nestalo hrane

ispred očiju naših , radosti i veselja iz doma Boga našega? Sjeme istruhnu pod

grudama savojim, puste su žitnice, razvaljene spreme, jer posahnu žito (I.15-17).

Kod Davida: Žitnice naše pune, obilne svakim žitom; ovce naše nek se množe na

tisuće i na sto tisuća po stanovima našim. Volovi naši neka budu tovni; neka ne

bude napadanja, ni bježanja, ni tužnjave po ulicama našim (Psalam CXLIV.13-15).

Opet: Sve tebe čeka, da im daješ piću na vrijeme. Daješ im, primaju; otvoriš ruke

svije, nasite se dobra (CIV.27,28). 5. U ovim odlomcima, u unutrašnjem smislu,

označava se duhovna hrana, dok je u smislu slova označena materijalna hrana. Iz

ovoga se jasno vidi kako su unutrašnje i spoljašnje stvari, ili stvari duha i stvari

slova, sabrazne jedne drugima; tako da dok čovek razume ove stvari u smislu

slova, anđeli koji su kod njega, razumeju ih prema duhovnome smislu. Reč je tako

napisana da služi ne samo ljudskom rodu, negho i nebu; što je razlog da svi izrazi

u njoj označavaju nebeske stvari, i da je sve u njima predstava (sve je

reprezentativno), sve do poslednje jote. 6. Da je hrana (jelo) u duhovnom smislu

dobro, to i Gospod jasno uči kod Jovana: Starajte se ne za jelo (hranu) koje prolazi,

nego za jelo koje ostaje za vječni život, koji će vam dati sin čovječiji, jer ovoga

potvrdi otac Bog (VI.27). Opet: Jer je tijelo moje pravo jelo i krv moja prava pića

(VI.55). Tijelo je ovde Božansko dobro (br. 3813); a krv je Božanska istina (br.

4735). I opet: A Isus reče učenicima: ja imam jelo da jedem za koje vi ne znate.

Tada učenici govorahu među sobom: već ako mu ko donese da jede? A on im reče:

jelo je moje za izvršim volju onoga koji me je poslao, i da svršim njegov posao

(Iv.32-34). Da izvršim volju Oca i da svršim (učinim savršenim) Njegov posao, je

Božansko dobro u delu ili u izvođenju, što je, ko što je rečeno, hrana (jelo) u

istinskom smislu.

5148. Djelo hljebarevo. Ovo označava da je to bilo u skladu sa svakom svrhom

čulnoga, vidi se iz značenja djela, naime, prema svrsi (o čemu kasnije); i iz

značenja hljebara, naime, Čulnoga koje je potčinjeno voljnom delu (br.

5078,5082). Razlog da djelo označava svrhu (usus) je u tome što se ono odnosi na

voljni deo, to jest, na Čulno potčinjeno voljnom delu; a što god je učinjeno

pomoću ovog, i što se može nazvati djelo, to mora da je svrha. Sva dela ljubavi ka

bližnjemu, nisu ništa drugo nego to, jer su dela ljubavi ka bližnjemu dela volje ili

svrhe.

5149. I ptice jeđahu iz kotarice na mojoj glavi. Ovo označava obmanu od zla, koja

ga je uništila, vidi se iz značenja ptica, naime, intelektualnih stvari, a isto tako i

misli, stoga i stvari koje iz njih potiču; to jest, u pravom smislu, istina svake vrste, a

u obrnutm smislu, od obmana (br. 40,745,776,866,988,3219); i iz značenja jesti, to

jest, uništiti (u izvornom jeziku, jesti znači uništiti, svršiti); i iz značenja kotarica,

naime, voljnog dela (br. 5144,5146), ovde zla od voljnog dela, jer je kotarica imala

otvore (rupe) u sebi (br. 5145). Iz ovoga sledi da ptice jeđahu iz kotarice na mojoj

glavi označava obmane od zla koje su to uništile. 2. Postoje dve vrste obmana –

obmana od nauka (doktrine), i obmana od zla (koje potiče od zla). Obmana nauka

ne uništava dobra, jer čovek može da bude u obmani u pogledu doktrine, a ipak u

dobru, pa stoga čovek u bilo koju doktrnu da veruje, čak i Neznabožačku, može da

bude spasen; dok obmana od zla uništava dobra. Zlo je po sebi suprotno dobru, ali

ono samo ne uništava dobra, nego samo uz pomoć obmana, jer obmane napadaju

istine koje okružuju dobro. Ova izvanjska odbrana je napadnuta od obmana, i

kada se ova odbrana zauzme, dobro je osuđeno na uništenje. 3. Onaj ko ne zna da

ptice označavaju stvari koje pripadaju intelektualnom, mora da pretpostavi da gde

god se one pominju u Reči, da označavaju ili ptice, ili nešto u figurativnom smislu,

kao u običnom govoru. Osim iz unutrašnjeg smisla, niko ne može da zna da one

označavaju intelektualne stvari, kao što su misli, rezonovanja, stoga i istine ili

obmane; kao kod Luke: Carstvo Božije je kao zrno gorušično koje uzevši čovjek baci

u vrt svoj, i uzraste i posta drvo veliko, i ptice nebeske useliše se u grane njegove

(XIII.19).

Ptice nebeske ovde označavaju istine. 4. Kod Jezikilja: I pustiće grane, i rodiće, i

postati krasan kedar, i pod njim će nastavati svakojake ptice, u hladu grana

njegovijeh nastavaće (XVII.19). Svakojake ptice označavaju istine svake vrste.

Opet: Eto, Asirac bješe kedar na Libanu, lijepijeh grana i debela hlada, i visoka

rasta, kojemu vrhovi bjehu u gustijem granama. Na granama njegovijem vijahu

gnijezdo sve ptice nebeske, i pod granama njegovijem sve zvijeri poljske lezijahu

se, i u hladu njegovu sjeđahu svi veliki narodi (XXXI,3,6). Ptice nebeske na sličan

način označavaju istine. 5. Opet: Na izvaljenom panju njegovu stajahu sve ptice

nebeske i na granama njegovijem sve zvijeri poljske (XXXI.13). Ptice nebeske ovde

označavaju obmane. Kod Danila: Nabuhodonosor vidje u snu: gle, drvo usred

zemlje, i visina mu velika, i viđaše se od kraja sve zemlje. Ličće mu bijaše lijepo i

rod obilat, i na njemu bješe hrane svemu; zvijerje poljsko odmaraše se u hladu

njegovu, i na granama njegovijem stanovahu ptice nebeske, i od njega se hranjaše

svako tijelo (IV.10,12); Ptice nebeske i ovde označavaju obmane. 6. Kod Jeremije:

Pogledah, i gle, nema čovjeka, a sve ptice nebeske odletješe (IV.25). nema čovjeka

označava da nema dobra (br.4287); ptive nebeske odletješe označava da su istine

bile nestale. Opet: I akav je slučajptice nebeske i stoka pobjegoše i otidoše (IX.10).

I ovde je značenjew slično. I kod Mateje: I kad sijaše, jedna zrna padoše u kraj

puta, i dođoše ptice i pozobaše ih (XIII.3,4). Ptice ovde označavaju umovanja, a isto

tako i obmane. Slično je značenje i u mnogim drugim odlomcima.

5150. A Josip odgovori i reče. Ovo označava otkrovenje od opažanja, od Nebeskog

u Prirodnom, što se vidi iz značenja odgovori i reče, naime, otkrovenje od

opažanja (br. 5121); i iz reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog u Prirodnom (br.

5086,5087,5106). Ovde je Josip Nebesko u Prirodnom , jer je predmet o kome se

govori Prirodno. U pogledu Nebeskog i Prirodnog, ovakav je slučaj. Nebesko samo

i Duhovno samo koji utiču od Gosodovog Božanskog nastanjuju se u unutarnjem

Racionalnom; jer su tamo forme savršenije, i jer su prilagođene primanju;

međutim, Nebesko i Duhovno od Gospodovog Božanskog utiču u spoljno

Racionalno, a isto tako i u Prirodno, i to kako posredno tako i neposredno –

posredno preko unutarnjeg Racionalnog, a neposredna od samog Gospodovog

Božanskog. Ono što utiče neposredno, to priprema, a ono što utiče posredno, to

je ono što se priprema. To je slučaj u spoljnom Racionalnom, i u Prirodnom, a

otuda je jasno na ta se misli pod Nebeskim u Prirodnom. 2. Nebesko je od

Božanskog dobra, a Duhovno je od Božanske istine, a i jedno i drugo su od

Gospoda; a kada su ovi u Racionalnom, onda se nazivaju Nebesko i Duhovno u

Racionalnom; a kada u Prirodnom, Nebesko i Duhovno u Prirodnom. Pod

Racionalnim i Prirodnim misli se na čoveka samog, jer je on oblikovan da prima

Nebesko i Duhovno; ali pod Racionalnim se misli na njegovo Unutrašnje, a pod

Prirodnm, nas njegovo Spoljašnje. Preko influksa, a prema primanju, čovek se

naziva nebeskim ili duhovnim – nebeskim ako prima Gospodovo Božansko dobro

u voljni deo, duhovnim ako ga prima u svoj intelektualni deo.

5151. Ovo znači (ovo je tumačenje). Ovo znači šta je u njemu (u snu), a to se vidi iz

značenja značiti (tumačiti), to je ono što je u njemu, ili sadrđaj (br.

5093,5105,5107).

5152. Tri kotarice. Ovo označava naporedne stvari u volji, što se vidi iz značenja tri

kotarice, naime, uzastopne stvari volje (br. 5144).

5153. Tri su dana. Ovo označava sve do poslednjeg, što se vidi iz značenja tri,

naime, jedan period i njegov nastavak od početka do kraja, čak do poslednjeg (br.

2788,4495,5122).

5154. Još tri dana. Ovo označava ono što je u poslednjem, vidi se iz onoga što je

maločas rečeno gore (br.5152) o značenju tri.

5155. I Faraon brojeći svoje dvorjane. Ovo označava zaključak iz onoga što je

predviđeno, što se vidi iz značenja brojeći svoje dvorjane (u izvornom jeziku,

podigavši svoju glavu ili lice), naime, ono što je proviđeno i zaključeno, ili što je

zaključeno iz onoga što je proviđeno (br. 5124); ali ovde od onoga što je

predviđeno, jer sledi tvrdnja da će hlebar biti obešen, čime se označava

odbacivanje i osuda. Razlog zašto je zaključak iz onoga što je predviđeno a ne iz

onoga što je proviđeno, je to što se time označava da se proviđenje odnosi na

dobro a predviđanje na zlo; jer se sve dobro uliva od Gospoda, pa je stoga

proviđeno, dok se svo zlo uliva od pakla, ili od čovekovog Propriuma koji čini

jedno sa paklom; pa je to onda ono što je predviđeno. Što se tiče zla, Proviđenje je

ništa drugo nego pravac ili određivanje zla da se umanji zlo, i da se koliko je

mogće usmeri ka dobru; dok se zlo samo predviđa. U ovome slučaju, označeno je

predviđanje, jer se govori o Čulnom koje je podvrgnuto voljnom delu, i o

njegovom odbacivanju zbog zla.

5156. I objesiće te na vješala (na drvo). Ovo označava odbacivanje i osudu, kao

što se vidi iz značenja objesiti na drvo, naime, odbacivanje i osuda; jer biti obješen

na drvo bilo je prokletstvo, a prokletstvo je odbacivanje od Božanskog, stoga

osuda. Da je obesiti na drvo bilo prokletstvo, vidi se kod Mojsija:-

Ko zgriješi tako da zasluži smrt, te bude osuđen na smrt i objesiš ga na drvo, neka

ne prenoći tijelo njegovo na drvetu, jer je proklet pred Bogom ko je obješen; za to

ne skrvni zemlje koju ti Gospod Bog tvoj dade u našljedstvo (Zak. Ponovljeni

XXI.22,23).

da ne ostane na drvetu celu noć označava stalno odbacivanje; jer u veče, dan

ponovo počinje, pa stoga ako oni koji su bili obešeni ne bi bili skinuti pre večeri, to

bi pretstavljalo da zlo nije odbačeno, pa stoga da zemlja nije slobodna od njega

(od zla), nego da je oskrvnjena (profanisana); stoga se dodaje: za to ne skrvni

zemlje koju ti Jehova Bog tvoj dade u našljedstvo. ( Da je obešeni ostajao do večeri

i ne duže, može se videti kod Jošue VIII. 29; X.26). U Jevrejskoj naciji bile su dve

glavne kazne – kamenovanje i večanje. Kamenovanje je bilo određeno zbog

obmane, a vešanje zbog zla; i to zato što kamen označava istinu (br. 643,3729), a

u obrnutom smislu obmanu; dok je drvo dobro (br. 2784,3720), a u obrnutom

smislu zlo; pa se stoga u proročkoj Reči često pominje preljubočiniti sa drvetom i

kamenom, čime e označava izokretanje istine, što je obmana, i preljubočiniti

(kurvati se) sa drvetom, što je zlo.

5157. I ptice će jesti meso s tebe. Ovo označava da će obmana od zla uništiti ono

što je /načinjeno/ od ovih čulnih stvari, vidi se iz značenja jesti, naime, potrošiti

(br. 5149); i iz značenja ptice, naime, obmane (br. 5149); i iz značenja mesa,

naime, dobra (br. 3812,3813), i otuda u obrnutom smislu zlo; jer većina izraza u

Reči imaju i obrnuto značenje, koji se zna po značenju u istinitom smislu; i iz

značenja s tebe, naime, od čulnih stvari koje su potčinjene voljnom delu, jer ove

su pretstavljene hlebarom (br. 5078,5082). Da su ove bile zle, i da su trebale da

budu odbačene, jasno je po onome što se prethodno dešava.

2. Što se tiče ove istine – da su čulne stvari koje su potčinjene intelektualnom

delu, a pretstavljene peharnikom, bile zadržane, a da su čulne stvari potčinjene

voljnom delu, pretstavljene hlebarom, bile odbačene - to je misterija koja se bez

prosvetlenja ne može razumeti; ono što sledi može da rasvetli ovu stvar. Čulne

stvari su spoljašnja-znanja i uživanja koja se ostvaruju preko pet spoljašnjih ili

telesnih čula u čovekovoj memoriji i u njegovim željama, a što zajedno sačinjava

čovekovo spoljašnje Prirodno, zbog čega se čovek i naziva čulnim čovekom. Ova

spoljašnja-znanja su potčinjena intelektualnom delu, dok su uživanja potčinjena

voljnom delu; spoljašnja-znanja se odnose na istine u razumu, dok se se uživanje

odnose na dobra u volji; prva su pretstavljena peharnikom i ona su zadržana, a

druga, koja su pretstavljena hlebarom, bila su odbačena.

3. Razlog da su prva zadržana bio je u tome zato što su se onsa za neko vreme

mogla slagati s intelektualnim stvarima; a razlog što su druga bila odbačena je to

što se ona nikako nisu mogla slagati. Jer je voljni deo u Gospodu (koji je predmet o

kome se ovde govori u najvišem smislu), bio Božansko dobro samo; dok je voljni

do koji je imao od rođenja od majke bio zao; stoga je ovaj deo morao biti

odbačen, a na njegovo mesto je došao novi /voljni deo/ koji je došao od

Božanskog voljnog dela preko intelektualnog, to jest, od Božanskog dobra preko

Božanske istine, stga od Njegove sopstvene moći. Ovo je misterija koja se ovde

opisuje u unutrašnjem smislu.

5158. I objesiće te na vješala. Ovo označava odbacivanje i osudu, što se vidi iz

značenja biti obješen na vješala, naime, odbacivanje i osuda; jer biti obešen na

vešala, bilo je prokletstvo, a prokletstvo je odbacivanja od Božanskog, stoga

osuda. Da je vešanje na vešalima bilo prokletstvo, vidi se kod Mojsija: Ko zgriješi

da zasluži smrt, te bude osuđen na smrt i objesiš ga na drvo. Neka ne prenoći tijelo

njegovo na drvetu, nego ga isti dan pogrebi, jer je proklet pred Bogom ko je

obješen; za to ne oskrvni zemlje koju ti Jehova Bog tvoj dade u našljedstvo (Zak.

Ponovljeni XXI,22,23). Neka ne prenoći tijelo njegovo na drevetu označava

neprekidno odbacivanje; jer uveče je počinjao novi dan, pa stoga ako se oni koji su

bili obešeni ne bi skinuli pre večeri, to bi značilo da zlo nije odbačeno, pa stoga da

se zemlja nije oslobodla od njega i da je oskrvnuta ; pa se stoga dodaje, za to ne

oskrvni zemlje koju ti Jehova Bog tvoj dade u našljedstvo. (Da obešeni može da

ostane do večeri,a ne duže, može se videti kod Jošue VIII.29; X.26). Kod Jevrejske

nacije postojale su dve glavne kazne – kamenovanje i vešanje. Kamenovanje je

bilo zbog obmane, a vešanje na drvetu zbog zla; a ovo stoga št je kamen istina (br.

643, 1298, 3720), a u obrnutom smislu obmana; a drvo je dobro (br.

2784,812,3720), a u obrnutom smislu zlo; pa se stoga u Reči ponekad pominje

vršiti preljubu s kamenom i drvetom, čime se označava izokretanje istine, što je

obmana, i preljubočinstvo protivu dobra, što je zlo. (prim.prev.Preljuba s

kamenom i drveto se odnsila na zabranu klanjanja idolima koji su bili od kamena i

drveta).

5159. I ptice će jesti s tebe meso. Ovo označava da će obmane od zla unoštiti ono

što dolazi od ovih čulnih stvari, što se vidi iz značenja jesti, naime, uništiti (br.

5149); i iz značenja ptice, naime, obmane (br. 5149); i iz znčenje mesa, što je

dobro (br. 3812,3813), a otuda u obrnutom smislu zlo; jer veći deo izraza u Reči

imaju i obrnuto značenje, koje se zna po značenju u istinskom smislu; i iz značenja

s tebe, naime, od čulnih stvari koje su potčinjene voljnom delu, jer su ove

predstavljene hlebarom (br. 5058,5082). Da su ove bile zle, i stoga treba da se

odbace, vidi se iz onoga što prethodi. 2. Istina u vezi s ovim – da su čulne stvari

potčinjene intelektualnom delu, a predstavljene peharnikom, bile zadržane, a da

su čulne stvari potčinjene voljnom delu, a predstavljene hlebarom, bile odbačene

- to je misterija koja se ne može shvatii bez nekog rasvetljavanja; ono što sledi

možda će bacii nešto svetla na to. Pod čulnim stvarima se misli na ona spoljašnja

znanja (reči-znanja) i na uživanja koja se unose preko pet spoljašnjih ili telesnih

čula u čovekovu memoriju i u njegove želje, a koje zajedno sačinjavaju spoljno

Prirodno, zboga čega se čovek naziva čulnim čovekom. Ova su spoljašnja znanja

potčinjena intelektualnom delu, dok su uživanja (preko njih) potčinjena voljnom

delu; a spoljašnja znanja se odnose i na istine razuma, a uživanja se odnose na

dobra volje; prva su predstavljena peharnikom i ta se zadržana, a druga koja su

predstavjena hlebarom bila su odbačena. 3. Ali malo (ljudi) ovo razumeju, pa će

stoga biti rasvetljeno jednim primerom. Onaj koji odbija da se nanvo rodi, taj voli

telesne stvari radi tela, i ni sa koji drugim ciljem, a tako isto voli i svet radi sveta,

ne izdižući se više, zato što u srcu osporava sve što je više ili unutrašnje. A s druge

strane, onaj koji se nanovo rađa, isto tako voli telesne stvai i voli svetske stvari, ali

iz višeg ili unutarnjeg cilja; jer on voli telesne stvari sa ciljem da bi imao zdrav um

u zdravom telu, a voli i svoj um i njegovo zdravlje na još više unutarnji način –

kako bi više cenio dobro i razumeo istinu. Kao i drugi ljudi, i on voli svetske stvari;

ali on ih voli sa ciljem da se svetskim bogatstvom, imanjem, i počastima posluži

kao sredstvima da čini ono što je dobro i istinito, i ono što je pravedno i pošteno.

4. Ovaj primer pokazuje kartaktere onih koji se rađaju nanovo i onih koji se ne

rađaju nanovo, naime, da oni izvana izledaju slično, ali da su po unutrašnjoj formi

različiti. Isto tako, to pokazuje uzroke, i uzroke ovih uzroka, koji vode u promene i

izokretanja stanja u obe klase ovih osoba. I dalje se može videti da kod onih koji

se preporađaju, da unutarnje stvari vladaju nad spoljnim stvarima, dok kod onoga

koji sr ne preporađa, kod njega spoljne stvari vladaju nad unjutarnjim stvarima.

Kod čoveka ciljevi vladaju, jer oni potčinjavaju sve stvari u njemu. Njegov sami

život je iz toga izvora, to jest, iz njegovog cilja, jer njegov cilj je njegva ljubav (ono

što on voli).

5160. To bješe dan u koji se Faraon rodio. Ovo označava kada se Prirodno rađalo

iznova, što se vidi iz značenja roditi se , naime, preporoditi se (o čemu kasnije); i iz

reprezentacije Faraona, naime, unutarnjeg Prirodnog (br. 5080,5095), ovde

Prirodnog u opšte, jer kod preporođenog, unutarnje i spoljno Prirodno deluju kao

jedno, jer su uzajamno saobrazni. Biti rođen je biti preporođen, jer duhovne stvari

treba razumeti u unutrašnjem smislu, a duhovno rođenje je preporod, koji se

naziva i novim rođenjem: stoga kada se u Reči govori o rođenju, misli se na

rođenje vodom i duhom, to jest, kroz veru i ljubav ka bližnjemu; jer preko

preporoda, to jest, novoga rođenja čovek postaje čovek, i razlikuje se od zveri; jer

on tada postaje sin ili naslednik Gospodovog carstva. (Da s duhovna rođenja

označena rođenjima koja se pominju u Reči, može se videti gore, br.

1145,1255,3860,3868,4070,4668).

5161. I učini Faraon gozbu svima dvorjanima svojim. Ovo označava uvođenje i

povezivanje sa spoljnim Prirodnim, kao što se vidi iz značenja gozbe, naime,

uvođenja i povezivanja (br. 3832), a tako isto i povezivanje kroz ljubav i usvajanje

(br. 3596); i iz značenja dvorjana, naime, stvari spoljnog Prirodnog. Jer kada se

čovek preporađa, niže stvari se potčinjavaju višim ili spoljne unutarnjim; tada

spoljne postaju sluge (dvorjani), a unutarnje, gospodari. Ovo je značenje dvorjana

(slugu) u Reči (br. 2541,3041,3020); ali oni postaju onakvi sluge, kakve sluge

Gospod voli; jer ih spaja uzajamna ljubav, i čini da se služba ne oseća kao služba,

nego kao slaganje od srca; jer dobro se uliva iznutra, i uzrokuje uživanje. U stara

vremena gozbe su se pravile iz raznih razloga, a one su značile uvođenje u

uzajamnu ljubav, to jest, u povezanost. Priređivane su za rođendane, i tada su

predstavljale novo rođenje, ili preporod, što je povezivnje unutarnjih sa spoljnim

stvarima u čoveku kroz ljubav, stoga i povezivanje u njemu između neba i sveta;

jer ono što je tada svetsko ili prirodno u čoveku, povezuje se s onim što je

duhovno i nebesko.

5162. I naiđe među starješinama (dvorjanima) svojim. Ovo označava da se to

desilo u skladu s onim što je proviđeno i predviđeno, što se vidi iz značenja naići

među starješine (podignuti glavu, pogledati na), naime, učiniti ono što je

zaključeno iz onoga što je bilo proviđeno, kao i iz onoga što je bilo predviđeno

(br. 5124,5155). Ovo je proviđeno u pogledu Čulnog koje je potčinjeno

intelektualnolm delu, a što je zadržano kao dobro, a što je predstavljeno

peharnikom; a što je bilo pedviđeno u pogledu Čulnog potčinjenog voljnom delu, i

odbačeno kao zlo, koje je predstavljeno hlebarom. Jer dobro se proviđa, a zlo se

predviđa, jer svo je dobro od Gospoda, a svo je zlo od čovekovog Propriuma. (Da

je čovekov Proprium samo zlo, može se videti gore, br. 210,215,694,874-

876,987,1044,1047,1581,3812,4328).

5163. Naiđe na starješinu nad peharnicima i na starješinu nad hlebarima. Ovo

označava da se radi o čulnim stvarima koje su potčinjene obim delovima,

inelektualm delu i voljnom delu, što je vidljivo iz reprezentacije peharnika, naime,

Čulnoga koje je potčinjeno intelektalnm delu (br. 5077,5082); i iz reprezentacije

hlebara, naime, Čulnog koje je potčinjeno voljnom delu (br. 5078,5082).

5164. Među slugama (dvorjanima). Ovo označava da su (sluge) bili među stvarima

u spoljnom Prirodnom, što se vidi iz značenja među, naime, između njih; i iz

značenja sluga (dvorjana), naime, stvari u spoljnom Prirodnom (br. 5161). U Reči,

sve se stvari nazivaju slugama koje su ispod i stoga potčinjene onome što je iznad,

kao što su spoljne Prirodne, ili čulne stvari u odnosdu na spoljno Prirodno, ili u

odnosu na unutarnje Prirodno, a stvari unutarnjeg Prrodnog i one se nazivaju

slugama u odnosu na Racionalno; pa se stoga sve stvari u čoveku, kako opšte tako

i pojedinačne, ili najdublje ili sasvim spoljne, nazivaju se slugama u odnosu na

Božansko, jer ovo je najviše. Ovde su sluge, među kojima je Faraon doneo sud o

peharniku i o hlebaru, bile prinčevi i velikodostojnici na dvoru (u palati); a razlog

da se i ovi , kao i svi podanici svakog položaja, nazivaju kraljevskim slugama

(dvrjanima) (kao što je slučaj u svakom kraljevstvju u naše dane) je u tome,što

kraljevstvo predstavlja Gospoda kao Božansku istinu (br. 2015, 2069, 3009, 3670,

4581, 4966, 5068), u odnosu na Kojega svi su podjednako sluge, ma koji da je

njihov položaj; a u Gospodovom carstvu, ili nebu, najveći (to jest, oni kji su

najdublji) sluge su više nego ostali, jer oni su najposlušniji, i u dubljoj krotkosti od

ostalih, jer na ove se misli pod najmanji biće najveći, i sa poslednji će biti prvi: Prvi

će biti poslednji, a poslednji prvi (Mateja XIX.30; Marko X.31; Luka XIII.30). Onaj

koji je među vama najmanji, biće najveći (Luka IX.48); a tako isto i sa veliki treba

da vam služe, i sa prvi koji treba da budu sluge:- I koji hoće prvi da bude među

vama, da bude svima sluga (Marko X.44; Mateja XX.26,27).

Oni se nazivaju slugama u odnosu na Božansku istinu koja je od Gospod, a

službenicima u odnosu na Božansko dobro koje je od Njega. Razlog da su poslednji

oni koji su prvi, je to što su više sluge nego oni drugi, jer oni znaju, priznaju i

opažaju, da sve što je živo, stoga sve sva moć koju imaju, da je od Gospoda a ne

od njih samih; dok oni koji ne opažaju ovo, jer to ne priznaju, i oni su sluge, ali više

zbog ispovedanja ustima nego srcem. Međutim, oni koji imaju suprotnu prirodu, i

oni se nazivaju slugama u odnosu na Božansko, ali u stvari žele da budu

gospodari; jer kažu da priznaju jedno Vrhovno Biće.

5165. I povrati starješinu nad peharnicima. Ovo označava da su čulne stvari

intelektualnoga dela bile primljene i potčinjene, što se vidi iz reprezentacije

peharnika, naime, čulnih stvari u opšte potčinjenih intelektualnom delu (vidi

gore); i iz značenja povratiti kao peharnika u njegovu službu, naime, dovesti ga u

red pod Intelektualnim. (Da je povratak u službu peharnika dovođenje u red na

poslednjem mestu, može se videti u br. 5125). Reč koja se ovde koristi je

peharnička služba, jer je peharnička služba kao i stvari koje su za nju vezane, kao

vino, novo vino, jako piće, i voda, nešto što pripada razumu, isto kao i davanje da

se pije i samo pijenje (br. 3069,3168,3772,4017); otuda je jasno da povratiti

peharnika u njegovu peharničku službu označava dovođenje u red čulnih stvari

intelektualnog dela, te njihovog primanja i potčinjavanja. 2. Ove su čulne stvari

primljene i usvojene onda kada služe kao sredstvo unutarnjim stvarima, kako bi

ove postale delo i kako bi gledale na unutarnji način; je čovek vidi unutarnje u

čulnim stvarima spoljnog Prirodnog kao što vidi osećanja na licu, a još više u

očima. Bez ovakvog unutarnjeg lica, ili plana (prostora, polja), čovek dok je u telu,

ne može da misli o onome što je iznad čulnih stvari, jer on vidi ono što je iznad

kao što neko vidi osećanja i misli na licu, dok ne obraća pažnju na samo lice; i kao

onaj koje nekoga sluša dok ovaj govori, ali ne pazi na reči, nego na smisao onoga

što je rečeno, gde je sami govor plan (prostor, polje) na kojemu počiva smisao.

Slično je sa spoljnim Prirodnim; kad ono ne bi služilo kao plan za unutarnje stvari u

kojemu se vidi kao u ogledalu, čovek ne bi mogao da misli: stoga se kao prvo

oblikuje ovaj plan, još od detinjstva. Ali ove su stvari nepoznate, zato što se ono

što se dešava unutar čoveka može videti samo preko untarnjeg razmišlkjanja. 3.

Priroda spoljnog Prirodnog je vidljiva u drugom životu, jer su lica duhova i anđela

u skladu s tim. U svetlosti neba, unutarnje stvari, osobito namere ili ciljevi, sijaju

kroz lice. Ako su ljubav ka Gopodu i ljubav ka bližnjemu oblikovale unutarnje

stvari, onda postoji kao posledica sjaj na licu , pa je lice ljubav ka Gospodu i ljubav

ka bližnjemu u svom obliku; ali ako su ljubav ka sebi i svetu, kao i mržnja, osveta, i

okrutnost, i slično, oblikovali unutanje stvari, tada i lice ima đavolski izraz, te je

samo lice mržnja, osveta, i okrutnost u svom obliku.Ovo pokazuje prirodu i svrhu

spoljnog Prirodnog, kao i šta je to da je spoljno Prirodno potčinjeno unutarnjim

stvarima.

5166. (U službu) da dodaje čašu Faraonu. Ovo oznčava sredstvo kojim se služi

unutarnje prirodno, što se vidi iz onga to je rečeno gore (br. 5126), gde se nalaze

slične reči.

5167. A starječinu nad hljebarenicima objesi. Ovo označava da su čulne stvari

voljnog dela bile odbačene, kao što se vidi iz onoga što je objašnjeni gore (br.

5166), gde se koriste slične reči.

5168. Kao što kaza (protumači) Josip. Ovo označava pretskazivanje od Nebeskog u

Prirodnom, što se vidi iz značenja kazivati (tumačiti), naime, reći šta je u snu, kao i

ono što će se desiti (br. 5093, 5105,5107,5141), a to je pretskazati; i iz

reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog u Prirodnom (br. 5086,5087.5106). Kako

se desilo da su čulne stvari intelektualnog dela bile zadržane, a one voljnog dela

odbačene, može se videti gore (br. 5157). 2. U unutranjem smislu ovoga poglavlja

govori se o potčinjavanju spoljnog Prirodnog, koje treba da se potčini kako bi

služilo unutarnjem Prirodnom kao plan (polje) (br. 5165); jer ako se ne potčini,

unutarnje istine i dobra, pa otuda i unutarnje misli koje imaju u sebi ono što je

duhovno i nebesko, nemaju čime da budu predstavljene; jer one se predstavljaju

u spoljnom Prirodnom kao na svom licu, ili kao u ogledalu; pa stoga kada nema

potčinjenosti, čovek ne može da ima unutarnju misao; pored toga, ne može da

ima ni veru; jer tada nema razumevanja , ni udaljenog ni višeg, pa stoga ni

opažanja takvih stvari. Jedina stvar koja može da potčini Prirodno, i da ga dovede

u korespondenciju ( da bude saobrazno), jeste dobro u kome je nevinost; u Reči

ovo se dobro naziva ljubav ka bližnjemu. Čulne stvari i spoljašnja znanja samo su

sredstva na koja može da utiče ovo dobro, da se pokaže u svim obliku, i da se

otkrije kako bi se pripremilo da bude korisno; ali bez ovoga dobra u njima,

spoljašnja znanja, čak i ako su same istine vere, samo su ljuske koje otpadaju. 3.

Ali kako se preko dobra pomoću spoljašnjih znanja i istina vere dovode u red

spoljne stvari, kako bi bile s njima saobrazne, danas se manje razume nego

nekada; ovo je tako iz više razloga od kojih je glavni taj da više nema ljubavi ka

bližnjem u crkvi; jer je ovo poslednje vreme crkve, pa nema želje da se znaju

ovakve stvari. Iz toga razloga, pokazuje se neka odbojnost kada se pomene nešto

što je unutra ili iznad čulnih stvari, pa stoga i nešto što je vezano za anđeosku

mudrost. Ali pošto su takve stvari sadržane u unutrašnjem smislu (jer je sadržaj

ovoga smisla prilagođen je anđeoskoj mudrosti), i pošto se sada Reč objašnjava u

njenom unutrašnjem smislu, ove se stvari moraju kazati, ma koliko da su udaljene

od onoga što je čulno.

5169. A starješina nad peharnicima ne opomenu se Josipa. Ovo označava da još

uvek nije bilo potpune povezanosti sa Nebeskim u Prirodnom, što se vidi iz ne

opominja (sećanja) na Josipa, naime, nije bilo primanja vere (br. 5130), pa stoga ni

povezanosti, jer do povezivanja dolazi preko vere; stoga ovde ne opomenuti se

znači da još nije došlo do potpunog povezivanja; i iz reprezentacije starešine nad

peharnicima, naime, Čulnog koje pripada intelektualnm delu; i iz repreentacije

Josipa, naime, Nebeskog u Prirodnom (vidi gore).

5170. Nego ga zaboravi. Ovo označava uklanjanje, što se vidi iz značenja

zaboraviti (ne opomenuti se), jer je to ne-povezanost; jer se uklanjanje dešava u

skladu sa ne-sećanjem. Ono što je zaboravljeno, to je i uklonjeno. A takav je slučaj

i sa čulnim stvarima koje su potčinjene intelektualnom delu, jer one stvari koje su

uklonjene, to su one koje nisu povezane, jer još uvek se nisu oslobodile obmana; a

čim se pročiste, one se povezuju. Međuim, o ovima će biti više govora u sledećem

poglavlju, gde će biti rečeno da se peharnik opomenuo Josipa.

NASTAVAK O KORESONDENCIJI SA VELIKIM ČOVEKOM, OVDE O

KORESPONDEDNCIJI S UNUTRAŠNJOM UTROBOM.

5171. Kojoj oblasti pripadaju anđeoske zajednice u drugom životu, može se videti

po njihovom položaju u odnosu na ljudsko telo, kao i po njihovom delovanju i

influksu; jer one utiču i deluju na onaj organ ili ud u kome su; ali njihov uticaj

mogu opaziti samo oni koji su u drugom životu, a u ovome životu ga mogu osetiti

samo oni čije je unutarnje otvoreno u toj meri, to jest, ako im Gospod da da

svesno to osećaju i opažaju.

5172. Ima ispravnih duhova koji misle bez razmišljanja, i koji stoga brzo i kao bez

predumišljanja izgovaraju što god da je u njihovoj misli. Oni imaju unutarnje

opažanje, koje nije vidljivo kao ono do kojega se dolazi razmišljanjem, kao što je to

kod drugih (duhova); jer u toku svog živogta, oni su bili samo-uki o dobroti

stvari,ali ne toliko i o istini. Rečeno mi je da takve osobe pripadaju oblasti Thymus

Žlezde; jer je thymus žlezda ona koja je posebno od važnosti za decu, a koja je u

detinjstvu mekana. Kod ovakvih duhova ostaje ovakav mekani detinjski kvalitet u

koji se uliva opažanje dobra, a iz ovoga sija opažanje istine na opšti način. Ovi

duhovi mogu da budu uzbuđeni i kad ih se ne uznemirava, kao što je slučaj i s

ovom žlezdom.

5173. U drugom životu ima vrlo mnogo načina se se neko uvodi u kruženja. (prim.

prev. Kruženja ili vrtenja (gyres) o kojima autor ponekad govori, su načini kako se

kažnjavaju i popravljaju nemirni duhovi, koji se kao vrte u krugu oko sebe, i tako

smiruju i popravljaju). U telu, pročišćavanja krvi, kao i seruma i krvne plazma,

predstavlja ova uzbuđivanja, do kojih dolazi zbog načina na koji ih se koriguje; a

kada ove tečnosti postaju korisne, to se predstavlja kruženjem. To je obična stvar

za duhove u drugom životu, da se, posle uzbuđensti, dovode u tiho i prijatno

stanje, i da se tako uvode u zajednice, kojima onda i pripadaju. 2. Da popravak i

čišćenje krvi, seruma, i krvne plazme, kao i hrane u stomaku, korespondira

ovakvim stvarima u duhovnom svetu, mora da izgleda čudnovato onima koji u

prirodnim stvarima vide samo ono što je prirodno, a posebo onima koji ni u šta

drugo ne veruju, pa stoga poriču da postoji bilo šta duhovno što deluje i vlada

unutar prirodnih stvari; a istina je da u svakoj i u svim stvarima u prirodi i u njena

tri carstva postoji unutrašnja delujuća sila od duhovnga sveta; i da nije tako, ništa

u prirodnom svetu ne bi delovalo po načelu uzrok- posledica, pa se stoga ništa ne

bi stvaralo. To što je unutar prirodnih stvari od duhovnoiga sveta, naziva se silom

koja je usađena s prvim stvaranjem; a to je sposobnost (eneregija, napor), koji kad

bi prestao, svaki bi pokret se zaustavio. Otuda to da je ceo vidljivi svet pozornica

(teatar) koji predstavlja duhovni svet. 3. Ovi je kao sa pokretom mišića koji

uzrokuju delovanja; da u ovome pokretu nema napora (sile) koja dolazi od

čovekove misli i volje, taj bi pokret prestao u istome trenu; jer je to u skladu sa

zakonom poznatim u učenom svetu, prema kome kad sila (napor) pretane, tada i

pokret prestane, a tako isto (je poznatoi u učenom svetu) da je svaka odluka

posledica toga napora , kao i to da je jedino stvarno u pokretu baš taj napor

(energija, sila). Jasno je da je ova sila ili energija u delu, naime, da je ona ono

Duhovno u Prirodnom; misliti i hteti, to je nešto duhovno, a delovati i kretati se je

nešto prirodno. Oni koji ne misle o bilo čemu iznad prirode, ovo ne mogu da

shvate, ali ne mogu to ni da poreknu. Međutim, upravo to u volji i u misli, koje

stvara, nije kao ono što je stvoreno po obliku, jer pokret samo predstavlja ono što

um hoće i misli.

5174. Poznato je da se hrana u stomaku pokreće na mnogo načina, kako bi njeni

unutrašnji elementi mogli da se izdvoje i da budu korisni, to jest, da pređu u krvnu

plazmu, a potom u krv; i da se dalje pokreću u crevima. Ova su kretanja

predstavljena prvim kretanjima duhova, a koja su u skladu s njihovim životom u

svetu, kako bi se izdvojila zla, i kako bi se dobra sakupula i poslužila dobroj svrsi;

tako da se može reći za duše ili duhove da kao da dolaze u oblast stomaka kratko

posle smrti ili izlaska iz tela, i da se tamo pokreću i čiste. Oni u kojima zla

prevagnu, pošto se tamo pokreću bez dobrog ishoda, oni se preko stomaka

prevode u creva, sve do poslednjeg, to jest, do guznog creva i do čmara

(rektuma), odakle se izbacuju u nužnik, to jest, u pakao. A oni u kojima dobra

nadvladaju, posle izvesnog po kretanja i pročišćavanja, postaju krvna plazma, te

prelaze u krv, neki kraćim a neki dužim putem, neki posle ozbiljnog kretanja, neki

posle blagog, a neki skoro bez ikakvog. Ovi su poslednji predstavljeni životnim

sokovima koje odmah vene upijaju i prenose u krvotok, čak i u mozak; i tako dalje.

(prim. prev. autor proveo je izvesno vreme u Padovi proučavajući anatomiju

ljudskog tela posle čega je napisao svoj jedini rad iz te oblasti, o ljudskom mozgu.

Njegova znanja iz te oblasti mu služe da na najbolji mogući način aa sliku odnosa

izmđu svega što se dešava u ljudskom ozganizmu s onim što se dešava s ljudskim

duhom u duhovnom svetu, kako bi na najplastičnji način njemu moguć, pokazao

odnos Makrokosmosa sa mikrokosmosom (čovekom), to jest načelo, izraženo

analogijom, kako gore, tako dole).

5175. Jer kad čovek umre i uđe u drugi život, njegova život (tada) liči hrani, koju

usne na blag način uzimaju, i tada preko usta, grla, i jednjaka, ulazi u želudac, i to

sve shodno prirodi koju je stakao u životu tela raznim delatnostima. U početku, s

većinom duhova postupa se blago, jer su tada u društvu anđela i dobrih duhova,

a to je predstavljeno hranom koju prvo usne blago dodiruju, a onda je kuša jezik

da bi ocenio kakva je. Hrana koja je mekana i koja je slatka, uljasta, i kao neki gas,

odmah se apsorbuje i kroz vene ulazi u krvotok, a hrana koja je tvrda, i sadrži

nešto što je gorko, neprijatno, i malo hranjivo, pretvara se s teškoćom u takvo

stanje da jednjakom može da stigne u želudac, gde se ispravlja i na razne načine i

vijuganjem; a hrana koja je još tvrđa, još neprijatnija, i nehranjiva, baca se u creva,

i na kraju u čmar, gd je prvo pakao; i ka kraju se izbacuje, i postaje izmet. Sličnio je

i sa čovekovim životom posle smrt. U početku se drži u spoljašnjim (stvarima), i

pošto je spolja živeo građanskm i moralnim životom, on je s anđelima i ispravnim

duhovima; ali kada mu s oduzmu spoljašnje stvari, otkriva se unutrašnja priroda

njegovih misli i osećanja, i na kraju priroda njegovih ciljeva, i tada njegov život

ostaje u onone što je poslednje (to jest,ostaje u ciljevima).

5176. Sve dotle dok su duhovi slični hrani u želucu, oni nisu još u Velikom Čoveku,

nego se samo u njega uvode; ali kada su na reprezentativan način u krvi, tada su u

Velikom Čoveku.

5177. Oni koji su se mnogo brinuli o budućnosti, a osobito oni koji su postali

tvrdice i grabežljivi, pokazuju se u oblasti želuca. Mnogi su mi se tamo pojavili.

Sfera njihovog života se može uporediti s otužnim zadahom koji dolazi iz želuca,

kao i otežanom probavom. Oni koji su takvoga karaktera, ostaju dugo u toj oblasti,

jer briga za budućnost, potvrđena činom, uvelike otupljuje i usporava influks

duhovnoga života; jer oni prisvajaju ono što pripada Božanskom Proviđenju; i oni

koji to rade, ti sprečavaju influks, i sebe lišavaju života dobra i istine.

5178. Pošto briga za budućnost stvara strah u čoveku, i pošto se takvi duhovi

pokazuju u oblasti želuca, stoga strah deluje na stomak više nego na ostale delove

utrobe. Bilo mi je dopušteno da opazim kako se ovi strahovi uvećavaju i smanjuju

dolaskom i odlaskom ovakvih duhova. Neki se strahovi opažaju iznutra, a neki

spolja,neki više iznad, a neki ispod, već prema razlikama tih briga u pogledu

njihovog porekla, izvora, i pravca. To je razlog da kada ove brige zaokupe um,

oblast oko želuca se stiska, a ponekad se tamo oseća i bol, a oseća se kao da strah

odatle dolazi; a otuda i to, da kada čovek nije više u brizi za budućnost, ili kada se

sve okrene na dobro za njega tako da se više ne oseća strah od nesreće, oblast

oko želuca kao da se opušta i širi, i on se dobro oseća.

5179. Jednom sam primetio neko neprijatno osećanje u nižem delu želuca, što

imi je značilo da su bili prisutni takvi duhovi. S njima sam razgovarao i rekao im da

odu, jer da njihova sfera unosi nemir i da se ne slaže sa sferom duhova koji su bili

sa mnom. Tada sam s njima razgovarao o sferama, rekavši da oko čoveka mogu da

bude mnogo raznih sfera, i da ljudi to ne znaju niti žele da znaju da je tako, jer da

oni poriču sve što se naziva duhovnim, a neki poriču sve ono što se ne može videti

ili dodirnuti; na taj način, da određene sfere iz duhovnog sveta okružavaju čoveka

u skladu s njegovim životom, i da je preko njih čovek u društvu sa duhovima

sličnih osećanja, i da se kroz to dešavaju mnoge stvari koje čovek pripisuje prirodi,

ili ih poriče ili pripisuje okultnoj (skrivenoj, tajanstvenoj) prirodi – kao na primer

sreći; jer su mnogi ljudi ubeđeni da nešto kao sreća deluje na tajni način, ali da ne

znaju njen izvor. Da je ovo skriveno nešto iz duhovne sfere, a na kraju iz

Božanskog Proviđenja, biće pokazano na drugome mestu, po Gospodovoj

Božanskoj milosti, a što mogu da posvedočim iz iskustva.

5180. Ima genija i duhova koji uzrokuju na glavi nešto kao upijanje ili izvlačenje,

na takav način da uzrokuju bol u tome delu. Osetio sam jasno to upijanje, kao da

se opne (membrane) usisavaju na čulan način. Sumnjam da bi to drugi mogli

podneti zbog bola; ali pošto sam se na to bio navikao, na kraju sam to podnosio

bez bola. Glavno mesto toga usisavanja bilo je vrh glave; a otuda (bol) se širio

prema oblasti levoga uha, a isto tako i prema levome oku. Onaj (bol) koji se širio

prema oko, bio je od duhova, a onaj koji se širio prema uhu, bio je od genija. I

jedni i drugi pripadaju oblasti Primanja i sprovodnika krvne plazme, otkuda se

krvna plazma uzvlači sa svih strana, iako se u isto vreme i izvlači. Bilo je i drugih

(duhova) koji su delovali unutar glave na skoro isti način, ali ne takvom snagom

usisavanja. Rečeno mi je da su to oni koji su saobrazni (koji korespondiraju)

skrivenoj krvnoj plazmi, koja se kreće prema mozgu i tamo se meša sa životnim

duhom, kako bi mogla da siđe u srce. One koji deluju izvana, njih sam video

ispred, malo na levo, a kasnije opet tamo samo na višem položaju; tako da se

primetilo da je njihovo poreklo bilo u nozdrvia koja se penjala prema levom uhu.

2. Onih koji sačinjavaju tu oblast im dve vrste: neki su skromni, a neki su smioni

(drski). Skromni su oni koji žele da znaju čovekove misli kako bi te ljude privukli i

namamili k sebi i kako bi ih povezali sa sobom (onaj ko zna nečije misli, on zna

tako isto i njegove tajne i unutrašnje stvari, a ovo utiče na povezivanje), gde je cilj

druženje i prijateljstvo. Ovi žele da znaju samo ono što je dobro u čoveku, ovo

ispitujući a dajući dobro tumačenje za sve ostalo. Ali oni koji su smioni, oni žele i

trude se da na mnoge načine otkriju tuđe misli, s namerom da to iskoriste za sebe

i da naude; pa pošto je to njihova želja i napor, oni drže čovekov um na onome što

oni žele da znaju, nikad ne popuštajući, pretvarajući se da se slažu, i tako izvlače i

tajne misli. U drugom životu, oni deluju na sličan način u tamošnjim zajednicama, i

to još lukavije; jer tamo oni ne dopuštaju da se ovaj odvoji od svoje ideje, nego je

još više potstiču u delo, i tako je izvlače. Ovim oni uspevaju da druge drže kao u

stegama , i pod svojom kontrolom, jer znaju njihova zla. Ali ovi spadaju u duhove

lutalice, i oni se često kažnjavaju.

5181. Po okretanjima koja su gore pomenuta, donekle se može znati kojoj oblastik

tela Velikoga Čoveka pripadaju duhovi i anđeli. Okretanja onih koji pripadaju

oblasti Lymphatica su blagi i brzi, kao lagano tekuća voda, tako da se kruženje

jedva primećuje. Oni koji pripadaju lymphatičnoj olasti, kasnije se šalju na mesta

koja se, oni kažu, odnose na Mesentary, i gde mi je rečeno da postoje lavirinti, i da

se docnije odvode na takva mesta u Velikom Čoveku da bi služili nekoj svrsi, kao

što je slučaj sa krvnom plazmom u telu.

5182. Ima takvih kruženja u koja se uvide novodošavči duhovi, kako bi mogli biti u

društvu s ostalim, te da nmogu s njima da govore i misle. U drugom životu mora

da postoji sloga i jednodušnost u svemu, kako bi svi bili jedno; kao što je slučaj i sa

svakom i svim stvarima u čoveku, koje su, iako različite, ipak takve da čine

jedinstvo, jer se slažu. Slično je i u Velikom Čoveku; radi toga misao i govor

jednoga mora da se slaže s mišlju i govorom drugih. Osnovna je nužnost da se

misao i govor sviju slaže u kod svakoga člana zajednice; inače se neslaganje opaža

kao struganje (buka od struganja) koja vređe umove ostalih. Osim toga, sve ono

što se ne slaže, teži ka razdvajanju , i nečisto je, i mora da se odbaci. Nečistoća

koja izvire iz neslaganja predstavljena je nečistitom krvi, od koje nečistote krv

treba da se očisti. Ovo se čišćenje izvodi kroz uznemiravanja, koja su samo

iskušenja raznih vrsta; a posle, preko okretanja (oko sebe). Prvo se uvode u

okretanja kako bi se duhovi prilagodili jedni drugima; drugo je da bi se slagala

misao i govor; treće (okretanje) je da bi se duhovi slagali u mislima i u osećanjima;

a četvrto je da bi se slagali u istini i dobru. (prim.prev.Čitaoci ovih redova,kao i oni

koji ozbiljno proučavaju Swedenborgove teološke spise, imaju teškoća da

razumeju šta su to kruženja (gyres). Kako to sam autor opisuje, tu se duh okreće

oko samog sebe, nešto poput derviša koji padaju u trans, da bi se na taj način

oslobodili od onoga što im smeta na njihovom duhovnom putu.)

5183. Bilo mi je dato da posmatram okretanja onih koji pripadaju oblasti Jetre, za

čitav jedan čas. Okretanje j bilo blago, kao da je teklo u skladu sa tečenem visku.

Ova razovrsnost predstavljena je raznovrsnoću rada jetre; jer jetra privlači krv i

razdvaja je, odvajajući bolji deo u vene, šaljući ono srednjega kvaliteta u jetreni

vod, a ostavljajući lošiji deo za žučnu kesicu; ovako je kod odraslih; ali u embriju

jetra prima krv iz materice u majci, i čisti je, uvodeći čistiji deo u vene, kako bi

kraćim putem išla u srce, na taj način delujući kao stražar ispred srca.

5184. Oni koji pripadaju Pankreasu deluju na oštriji način, na način kako radi pila

(testera), uz buku kao od pile, koju duhovi mogu da čuju, a čovek samo ako je u

duhu dok je još u telu. Njihova je oblast između slezene i jetre, više na levo. Oni

koji su u oblasti Slezene, skoro su direktno iznad glave; ali oni deluju na organ o

kome se govori (na slezenu).

5185. Ima duhova koji deluju na vodne kanale za pankreas, jetru i cistu, pa stoga i

na izlučine (tečnosti) koje iz njih izlaze, a koje creva izbacuju. Ovi su druge vrste

duhovi, ali deluju u slozi s onima na koje deluju. Oni su obično prisutni

kažnjavanjima i kaznama, kojima oni žele da upravljaju. Najgori među njima su

tako tvrdoglavi, da ne odustaju osim kada se zaplaše i pod pretnjom; jer plaše se

patnje, i tada sve obećavaju. To su oni koji su se u životu tela tvrdokorno držali

svoga mišljenja, ne toliko zbog zloga života koliko iz prirodne izvitoperenosti. U

svom prirodnom stanju ni o čemu ne misle; a misliti ni o čemu je u stvari misliti

zatamnjeno o mnogo stvari u isto vreme, ali ništa jasno. Oni uživaju da kažnjavaju,

i da tako čine dobro; i ne uzdržavaju se od nečistih stvari.

5186. Oni koji sačinjavaju oblast Žučne kesice su otraga. To su oni koji su u životu

tela prezirali poštenje (časnost), a na tajni način i pobožnost; i to su i oni koji su

kvarili ugled ovima.

5187. Neki duh mi je prišao, pitajući me da li znam gde bi mogao ostati; a kada

sam, smatrajući ga dobronamernim, rekao da možda može da ostane tamo gde je,

dođoše uzbuđeni duhovi te oblasti koji su ga strašno progonili. Tada sam primetio

da sam u oblasti žučne kesice. Uzbuđeni duhovi su bili iz oblasti onih koji preziru

poštenje i pobožnost. Bilo mi je dato da posmatram jednu vrstu toga

uznemiravanja, koja se sastojala u tome da se neko prisiljava da govori brže nego

što može da misli. Ovo su izvodili na taj način što su odvajali govor od misli, a

onda prisiljavali toga duha da sledi njihov govor, a što je vrlo bolno. Preko ovog

uznemiravanja, oni koji su spori uvode se u brži način mišljenja i govora.

5188. Ima takvih u svetu koji deluju preko prevara i laži, otkuda potiču zla. Njihov

karakter mi je bio pokazan, kao i način na koji oni deluju, name, kako izgledaju

bezazleno da bi ubedili nekoga, i kako obmanjuju da su rekli to i to, a nisu ništa

rekli. Jednom rečju, koriste zla sredstva da bi došli do svoga cilja, ma šta to bilo,

čak i obmana, laži, i podvale. Ovakvi duhovi se odnose na bolesne izrasline

nazvane Tuberkule, koje se pojavljuju obično na plućima i drugim opnama; kada

se učvrste, one šire otrov na široko, sve dok ne unište one opne na kojima su. 2.

Ovakvi se duhovi strogo kažnjavaju; ali njihovo se kažnjavanje razlikuje od drugih,

je se sastoji od vrtenja; jer se oni vrte s leva na desno, koje je okretanje isprva

jednostavno, ali koje se ubrzava. Posle toga, vrtenje kao da je pod pritiskom i kao

da se stvara kao neka praznina, kada se brzina povećava; i što je začuđujuće, ovo

kretaje kao da oponaša formu takvih tumora ili oteklna. Primećeno je, da dok su

se tako vrteli, da su pokušavali da uvuku druge, najpre one bezazlene, u svoj

kovitlac, i na taj način da ih unište; nisu mislili ko je taj kojega žele da unište,

starajući se samo za to da ovi imaju utisak da će nestati. 3. Primećeno je i to da

imaju vrlo oštar vid, takoreći trenutačan vid tako da zgrabe ono što im se čini da

im ide u prilog; kao da su oštriji (pronicljiviji) od ostalih. Mogli bi se nazvati i

smrtnosnim čirevima., ma gde da se nalaze u udubljenju na grudima ili u plućima,

perikardiumu, mediastinumu, ili na plućima. Pokazano je da se posle kažnjavanja

ovakvi duhovi šalju u ponor, gde da leže s licima i stomacima na dole, sa malo

ljudskog života, gubeći oštrovidost svoga životinjskog života. Njihov pakao je

duboko ispod desnoga stopala, nešto napred.

5189. Dođoše neki duhovi ispred; a pre njihovog dolaska, opazio sam sferu zla, iz

čega sam pretpostavio da se približavaju zli duhovi; ali oni su u stvari bili

neprijatelji zlih duhova, što sam razumeo po agresivnom i neprijateljskom

osećanju kojim su na njih delovali (na zle duhove). Kada su stigli, smestili u se

iznad moje glave, i govorili sa mnom, rekavši da su ljudi. Ovi kao da nije izazvalo

neko neslaganje, jer su to ovi i potvrdili. Onda su rekli da se razlikuju od ostalih; a

pošto mi je izgledalo nemoguće da postoji zajednica onih koji su različiti,

razgivarao sam s njima, rekavši da ako ih zajednička stvar prisiljava na jedinstvo,

oni mogu da se udruže, jer bi svi imali jedan cilj. Oni rekoše da je njihova priroda

takva, da svaki govori drugačije od svakoga drugoga, ali da misle slično. Ovo su

rasvetlili primerima kroz koje je bilo pokazano da su imali isto opažanje, ali da su

se razlikovali po govoru. 2. Tada su delovali na moje desno uho i rekli da dasu

dobri duhovi, i da je to njihov običaj da tako govore. Za njih je bilo rečeno da su

došli u telu, i da niko ne zna otkuda su došli. Opazio sam sferu zlih duhova koja je

lila jako neprijateljska prema njima; jer oni muče zle duhove, Njihovo društvo,

koje je od onih koja lutaju, bilo je predstavljeno muškarcem i ženom u jednoj

odaji, ogrnuti haljinom koja se pretvorila u ogrtač azurne boje. 3. Opazio sam da

se odnose na Isthmus u mozgu, koji je između mozga i maloga mozga, kroz koji

prolaze vlakna i šire se u raznim pravcima, a svaki pravac deluje na različit način

izvana; a tako isto i da se odnose na Gangliju u telu , u koju ulazi živac da bi se

onda razdvojio u razne vlakna od kojih se neka kreću u jednom a druga u drugom

pravcu, gde je njihovo delovanje na krajevima različito a isto po poreklu; tako su

različiti po izgledu ali slični po cilju. Osim toga, poznato je da jedna sila koja

delujena krajevima, može da izazove razne efekte, i to sve prema tamošnjim

formama. Tako isto, ciljevi su predstavljeni preko početaka, kao što su oni u

mozgu, iz kojih polaze vlakna; misli iz ovih ciljeva predstavljene su vlaknima ovoga

porekla; a dela potiču iz živaca kolji su sačinjeni od vlakana. (prim. prev. Autor je

bio objavio zanmljivu studiju o mozgu, pre nego je dobio prosvetljenje i ušao u

nevidljivi svet. U tome delu, po priznanju stručnjaka, on je postavio hipotezu da

svaki deo mozga ima svoju posebnu funkciju, i na taj način opisao tz Retziusov

odrezak 150 godina pre Retziusa.)

5190. Nastavak o korespondenciji sa Velikim Čovekom naći će se na kraju

sledećega poglavlja.

KRAJ DELA IV. U ORIGINALNOM DELU NA LATINSKOM.

POGLAVLJE ČETRDESET I PRVO.

1. A poslije dvije godine usni Faraon, a on stoji na jednoj rijeci.

2. I gle, iz rijeke izađe sedam krava lijepih i debelijeh, i stadiše pasti po obali.

3. I gle, iza njih izađe iz rijeke sedam drugih krava, ružnijeh i mršavijeh, i stadoše

pored onijeh krava na obali.

4. I ove krave ružne i mršave pojedoše onijeh sedam krava ružnijeh i mršavijeh. U

tome se probudi Faraon.

5. Pa opet zaspav usni drugom, a to sedam krava izraste iz jednoga stabla jedrijeh

i lijepijeh.

6. A iza njih isklije sedam klasova malijeh i šturijeh.

7. Pa ovi klasovi mali pojedoše onijeh sedam klasova velikijeh i jedrijeh. U tom se

probudi Faraon i vidje da je sam.

8. I kada bi u jutru, on se zabrinu u duhu, i poslav sazva sve gatare Egipatske i sve

mudrace, i pripovijedi im šta je snio; ali niko ne može kazati Faraonu šta znače.

9. Tada progovori starješina nad peharnicima i reče: danas se opomenuh grijeha

svojega.

10. Kad se Faraon rasrdi na sluge svoje i baci u tamnicu zapovjednika stražarskoga

mene i starješinu nad hljebarima,

11. Usnismo u jednu noć ja i on, svaki po značenj usna svojega usnismo.

12. A ondje bješe s nama momče Jevrejče, sluga zapovjednika stražarskoga, i mi

mu pripovijedismo sne, a on nam kaza šta čiji san znači.

13. I zbi se kako nam kaza: mene povrati Faraon u službu, a onoga objesi.

14. Tada Faraon posla po Josipa, i brže ga izvedoše iz tamnice, a on se obrije i

preobuče, te izađe pred Faraona.

15. A Faraon reče Josipu: usnih san, pa mi niko ne umije da kaže šta znači; a za

tebe čujem da umiješ kazivati sne.

16.A Josip odgovori Faraonu i reče: to nije u mojoj vlasti, Bog će javitgi dobro

Faraonu.

17. I reče Faraon Josipu: usni, a ja stojim kraj rijeke na obali.

18. I gle, iz rijeke izađe sedam krava lijepijeh i debelijeh, te stadoše pasti po obali.

19. I gle, iza njih izađe sedam drugijeh krava rđavijeh, i vrlo ružnih i mršavih,

kakvijeh nijesam vidio u cijeloj zemlji Egipatskoj.

20. I ove krave mršave i ružne pojedoše onijeh sedam debelijeh.

21. I kad im biše u trbuhu, ne poznavaše se da im biše u trbuhu, nego opet bjehu

onako ružne kao prije. U tom se probudih.

22. Pa opet usnih, a to sedam klasova izraste iz jednoga stabla jedrijeh i lijepijeh;

23. A iza njih isklije sedam malijeh, tankijeh i šturijeh.

24. I ovi tanki klasovi proždriješe onijeh sedam lijepijeh.I ovo pripovijedih

gatarima, ali mi ni jedan ne zna kazati šta znače.

25. A Josip reče Faraonu: oba su sna Faraonu jednaka; Bog javlja Faraonu šta je

naumio.

26 Sedam lijepijeh krava jesu sedam godina; oba su sna jednaka.

27. A sedam krava mršavjeh i ružnijeh, što izađože iza onijeh, jesu sedam godina; i

sedam klasova sitnijeh i starijeh jesu sedam godina gladnijeh.

28. To je što rekoh Faraonu: Bog kaže Faraonu šta je naumio-

29. I evo doći će sedam godina vrlo rodnijeh svoj zemlji Egipatskoj.

30. A iza njih nastaće sedam gladnijeh godina, gdje će se zaboraviti sve obilje u

zemlji Egipatskoj, jer će glad satrti zemlju.

31. Te se neće znati to obilje u zemlji od gladi potonje, jer će biti vrlo velika.

32. A što je dva puta zastopce Faraon snio, to je za to što je za cijelo Bog tako

naumio, i na skoro će to načiniti Bog.

33. Nego neka sada potraži Faraon čovjeka mudra i razumna, pa neka ga postavi

nad zemljom Egipatskom.

34. I neka gleda Faraon da postavi starješine po zemlji, i pokupi petinu po zemlji

Egipatskoj za sedam gladnijeh godina;

35. Neka skupljaju od svakoga žita za rodnijeh godina koje idu, i neka snesu pod

ruke Faraonu svakoga žita u sve gradove, i neka čuvaju,

36. Da se nađe hrane zemlji za sedam godina gladnijeh, kad nastanu da ne

propadne zemlja od gladi.

37. I ovo se učini dobro Fraonu, i svijem slugama njegovijem.

38. I reče Faraon slugama svojijem: možemo li naći čovjeka kakav je ovaj, u kojem

bi bio duh Božiji?

39. Pa reče Faraon Josipu: kad je tebi javio Bog sve ovo, nema nikoga tako mudra i

razumna kao što si ti.

40. Ti češ biti nad domom mojim, i sav će ti narod moj usta ljubiti; samo ću ovijem

prijestolom biti veći od tebe.

41. I još reče Faraon Josipu: evo, postavljam te nad svom zemljom Egipatskom.

42. I skide Faraon prsten s ruke svoje i metnu ga Josipu na ruku, i obuče ga u

haljine od tankoga platna, i objesi mu zlatnu verižicu o vratu.

43. I posadi ga na kola koja bijahu druga za njegovijem, i zapovijedi da za njim

viču: klanjajte se! i da ga je postavio nad svom zemljom Egipatskom.

44. I još reče Faraon Josipu: ja sam Faraon, ali bez tebe neće niko maći ruke ruke

svoje ni noge svoje u svoj zemlji Egipatskoj.

45. I nadjede Faraon Josipu ime Zafnataneh, i oženi ga Azenetom kćerju Potifare

svećenika Heliopolskoga. I pođe Josip po zemlji Egipatskoj.

46. A bijaše Josipu trideset godina kad izađe pred Faraona cara Egipatskoga. I

otišav od Faraona obiđe svu zemlju Egipatsku.

47. Za sedam godina rodi zemlja svašta izobila.

48. I stade Josip kupiti za tijeh sedam godina svakoga žita što bijaše po zemlji

Egipatskoj, i snositi žito u gradove; u svaki grad snošaše žito s njiva koje bijahu oko

njega.

49. Tako nakupi Josip žita vrlo mnogo koliko je pijeska morskoga, tako da ga

presta mjeriti, jer mu ne bješe broja.

50. I dokle još ne nasta gladna godina, rodše se Josipu dva sina, koje mu rodi

Azeneta kći Potifare svećenika Heliopolskoga.

51. I prvencu nadjede Josip ime Manasije, govoreći: jer mi Bog dade da zaboravim

svu muku svoju i dom oca svojega.

52. A drugome nadjede ime Efraim, govoreći: jer mi Bog dade da rastem u zemlji

nevolje svoje.

53. Ali prođe sedam godina rodnijeh u zemlji Egipatskoj,

54. I nasta sedam godina gladnijeh, kao što je Josip naprijed kazao. I bješe glad po

svijem zemljama, a po svoj zemlji bješe hljeba.

55. Ali najposlije nasta glad i po svoj zemlji Egipatskoj, i narod povika k Faraonu za

hljeb; a Faraon reče svjema Egipćanima: idite k Josipu,a što vam on reče to činite.

56. I kad glad bješe po svjoj zemlji, otvori Josip sve žitnice, i prodavaše

Egipćanima. I glad posta vrlo velika u zemlji Egipatskoj.

57. I iz svijeh zemalja dolažahu u Egipat k Josipu da kupuju; jer posta velika glad u

svakoj zemlji.

SADRŽAJ.

5191. U unutrašnjm smislu ovoga poglavlja govori se o drugom stanju Nebeskog

od Duhovnog, koje je Josip, naime, njegovo uzdizanje iznad onoga što je prirodno

ili spoljašnje, a isto tako što je iznad spoljašnjih-znanja (znanja-reči), koja su

Egipat.

5192. Faraon je Prirodno u opšte,koje sada počiva, i koje je sve stvari ostavilo

Nebeskom od Duhovnog, koje je Josip. Sedam godina obilja u Egiptu su

spoljašnja-znanja na koja se može primeniti dobro od Nebeskog od Duhovnog, a

sedam godina glada su sledeća stanja, kad nema ničega dobrog u spoljašnjim-

znanjima osim onoga što je od Nebeskog od Duhovnog a koje je od Gospodovog

Božanskog Ljudskog. O ovome se u pojedinostima govori u onome što sledi.

UNUTRAŠNJI SMISAO.

5193. Stihovi 1-4. A poslije dvije godine dana usni Faraon, a on stoji na jednoj

rijeci. I gle, iz rijeke izađa sedam krava lijepijeh i debelijeh, i stadoše pasti po obali.

I gle, iza njih izađe iz rijeke sedam drugih krava, ružnijeh i mršavijeh i stadoše

pored onijeh drugijeh krava na obali. I ove krave ružne i mršave pojedoše onijeh

sedam krava lijepijeh i debelijeh. U tome se probudi Faraon. A poslije dvije godine

dana, označava stanje posle povezanosti; usni Faraon, označava ono što je

proviđeno u pogledu Prirodnog; a on stoji na jednoj rijeci, označava da je to bilo u

granicama; i gle, iz rijeke izađe sedam krava, označava da su to bile istine

Prirodnog; lijepijeh, onačava da su pripadale veri; i debelijeh, označava da su

pripadale ljubavi ka bližnjemu; i stadoše pasti na obali, označava poučavanje; i gle,

iza njih izađe iz rijeke sedam drugijeh krava, označava obmane Prirodnog tako isto

u granicama; ružnijeh, označava da nisu bile u veri; i mršavijeh, označava da nisu

bile u ljubavi ka bližnjemu; stadoše pored onijeh drugijeh krava na obali, označava

da su bili unutar granica gdesu bile istine; i ove krave ružne i mršave pojedoše,

označava da su obmane koje nisu pripadale ni veri ni ljubavi ka bližnjem izagnale;

sedam lijepijeh i debelkih krava, označava istine Prirodnog koje su pripadale veri i

ljubavi ka bližnjemu; u tome se probudi Faraon, označava stanje prosvetljenja.

5194. I poslije dvije godine dana. Označava da se ovo dešava posle stanja

povezanosti čulnih stvari spoljnog Prirodnog sa čulnim stvarima unutarnjeg

Prirodnog, o čemu je bilo reči u prethdnom poglavlju, kao što se vidi iz značenja

dvije godine dana, ili vremena od dve godine, naime, stanja povezanosti; jer dva

označava povezanost (br. 1686,519), a godine i dani, označavaju stanja. (Da

godine imaju ovo značenje, može se videti gore, br, 487,488,893; a dani, br.

23,487,488,493,2788,3462,3762,3785,480). Dva označava povezanost zato što

sve stvari pojedinačno i u opšte u duhovnom svetu, a stoga i u prirodnm svetu,

odnose se na dve stvari, naime, na dobro i na istinu – na dobro koje deluje i koje

utiče, i na istinu na koju se deluje i na koju se utiče; a pošto se ovi odnose na

navedena stvari, i pošto se ništa ne stvara ako ove dve stvari ne čine jednu slično

braku, stoga dva označava povezanost. 2. Takva sličnost braku postoji u svakoj i

svim stvarima prirode i u njena tri carstva, i bez toga ništa ne može da postane; jer

da bi bilo šta postojalo u prirodi, mora da bude topline i svetlosti - toplina u

prirodnom svetu korespondira dobru ljubavi ka bližnjemu u duhovnom svetu, a

svetlost, istini vere. Ove dve stvari, toplina i svetlost, mora da deluju kao jedno u

svemu što se stvara. Da je ovo istinIto i na duhovan način, jasno se vidi po čoveku.

Čovek ima dve sposobnosti, volju i razum, pošto je volja oblikovana da primi

duhovnu toplinu, to jest, dobro ljubavi i dobro ljubavi ka bližnjemu, a razuma da

primi duhovnu svetlost, to jest, istinu vere. Ako ove dve stvari ne sačinjavaju

jednu u čoveku, ništa se ne stvara; jer dobro ljubavi bez istine vere ništa ne

određuje, to jest, ne daje ničemu kvalitet, a istine vere bez dobra ljubav ne

stvaraju ništa; pa stoga da bi u čoveku postojao nebeski brak, ove dve stvari mora

da budu u njemju. Iz ovoga razloga su drevni su upoređivali svaku i sve stvari u

svetu, i u čeveku, brakovima (br. 54, 55, 568, 718, 747, 917, 1332, 2173, 2516,

2731, 2739, 2758, 3132, 4434, 4823, 5138). Iz ovoga se vidi da dva označava

povezanost.

5195. I usni Faraon. Ovo označava ono što je proviđeno u pogledu Prirodnog, što

se vidi iz reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog (br. 5079,5095,5160); i iz

značenja usniti, naime, pretskazivanje onoga što dolazi, a u najvišem smislu

proviđenje (br. 3698,4682,5091,5092,5104); a pošto je proviđenje, ili ono što je

proviđeno, to je i predviđanje, jer jedno ne ide bez drugoga. Jer se proviđenje

odnosi na sled stanja do u večnost, za što se ne može provideti ako se ne predvidi.

Proviđati za sadašnjost a ne u isto vreme i za ono što dolazi, pa tako ne proviđati

za budućnost u sadašnjosti, to je oduzeti cilj i red, pa stoga lišiti mudrosti i

inteligencije, a to znači lišiti ga onoga što dolazi od Božanskog. Proviđenje se

odnosi na dobro, a predviđanje na ono što nije dobro (br. 5155). Proviđenje se ne

odnosi na dobro, jer dobro je u Božanskom, i potiče od Samog Božanskog i u

skladu s Njim; ali ovo (što nije dobro) potiče odvojeno od Božanskog, to jest,

potiče od drugih koji su u suprotnosi prema Božanskom. Na taj način, pošto se

proviđenje odnosi na dobro, ono se odnosi i na povezivanje Prirodnog sa

Nebeskim od Duhovnog, a koja je povezanost predmet o kome se govori u ovom

poglavlju; stoga usniti označava provideti.

5196. A on stoji na jednoj rijeci. Ovo označva od granice do granice, što se vidi iz

značenja rijeke (ovde Egipatske reke ili Nila), naime, granice. Reka označava

granicu, jer su velike reke – Eufrates, Jordan, i Nil, najdalje granice zemlje

Hananske, koja je predstavljala Gospodovo carstvo, a otuda su sve stvari u tome

carstvu nešto petstavljane, dok su reke predstavljale najšire granice (br.

1866,4116,4240). Nil, ili Egipatska reka, predstavljao je čulne stvari potčinjene

intelektualnm delu, a stoga i spoljašnja-znanja iz toga dela; jer ova spoljašnja-

znanja su ono što je poslednje u duhovnim stvarima Gospodovoga carstva. Od

grance do granice ovde značava upravo to, jer se kaže da je Faraon stajao na obali

reke; jer Faraon predstavlja Prirodno u opšte (br. 5160). Posmatrati nešto od

unutarnjeg prema poslednjem, predstavlja se stajanjem pored poslednjeg, kao što

je slučaj u duhovnom svetu; a pošto se tada može videti od jedne do druge

granice, to je ono što je ovde označeno u unutrašnjem smislu.

5197. I gle, iz rijeke izađe sedam krava. Ovo označava da su to bile istine

Prirodnog, što se vidi iz značenja krava, naime, istina Prirodnog (o kojima ubrzo).

Bilo ih je sedam, jer sedam označava ono što je sveto (br. 395,433,716), a otuda

ovaj broj daje svetost predmetu (br. 881). Osim toga, ovde se govori o svetom,

pošto se govori o novom rođenju Prirodnog kroz povezivanje sa Nebeskim od

Duhovng. Da krave i telad označavaju istine Prirodnog, može se videti iz toga što

volovi i junci označavaju dobra Prirodnog (br. 2180,2566,2781,2830); jer gde god

se u Reči pominje muško, to označava dobro, dok žensko označava istinu; a s

druge strane, muško označava istinu a žensko, dobro. Otuda to da krava označava

istinu Prirodnog, jer vo označava njeno dobro. 2. Sve zveri koje se u Reči pominju

označavajju osećanja – zle i nekorisne zveri zla osećanja,a blage i korisne, dobra

osećanja (br.45,46,142,143,246,714,715,719,776,1823,2179,2180,3218,3519).

Ova značenja potiču od predstava u svetu duhova; jer kada oni u nebu govore o

osećanjima, u svetu duhova predstavljaju se životinje koje su saobrazne ovim

osećanjima. Bilo mi je dato često da to vidim, i ponekad sam se pitao zašto je

tako; ali onda sam opazio da su životi zveri samo osećanja, jer one slede svoje

osećanje po nagonu koji je lišen razuma, i tako se vode prema onome čemu služe.

Ovim osećanjima koja su bez razuma, njima su saobrazne samo telesne forme

koje one imaju na zemlji. Otuda to da kada se (u nebu) razgvara o osećanjima,

poslednje forme ovih osećanja se pokazuju, a one su slične telesnim formama

takvih životinja. Jer ova se osećanja ne mogu obući u neke druge forme osim u

one sa kojima su saobrazne. Video sam i čudne životinje koje ne postoje nigde na

zemljki, a koje su forme nepoznatih ili izmešanih osećanja. 3. To je dakle razlog što

zveri u Reči označavaju osećanja; ali koja su osećanja označena, to možemo da

znamo samo od unutrašnjeg smisla. Da volovi označavaju dobro Prirodnog, može

se videti u odomcima koji su gore navođeni, i da krave znače istine Prirodnog,

može se videti kod Osije IV.16; Amosa IV.1); i po vodi odvajanja kroz koju su sinovi

Izrailjvi postajali čisti, a što se pripremalo od crvene krave koja je bila izgorena i

pretvorena u pepeo izvan okola, a s kojim se mešalo kedrovo drvo, hisop

(blagovanj), i dvostruki skarlet; tada je voda predstavljala sredstvo očišćenja.

5198. Izađe sedam krava. Ovo označava da su to bile istine koje pripadaju

Prirodnom, vidi se iz značenja krava, naime, istina koje pripadaju Prirodnom (o

čemu ubrzo). Bilo ih je sedam, zato što sedam označava ono što je sveto (br.

395,433,716), pa otuda ovaj broj dodaje svetost predmetu (br. 881). Osim toga,

ovde se govori o svetom, jer je to novo rođenje Prirodnog preko njegovog

povezivanja sa Nebeskim od Duhovnog. Da krave i junice označavaju istine

Prirodnog može se videti iz toga što volovi i junci označavaju dobra Prirodnog (br.

2180,2830); jer gde god u Reči muško označava dobro, žensko označava istinu, a u

drugu ruku, gde muško označava istinu, žensko označava dobro. Otuda krava

označava istinu koja pripada Prirodnom, jer vo označava dobro.

2. Da bismo ilustrovali šta znači proizlaziti, uzmimo sledeće primere. Za istinu se

kaže da proizlazi od dobra, onda kada je istina forma dobra, ili kad je istina dobro

u formi koju razum može da shvati. Za razum se isto tako može kazati da proizilazi

od volje, kada je razum oformljena volja, ili kada je volja u formi koju opaža

unutrašnji vid. Tako i u pogledu misli od razuma, za koju se može reći da proizilazi

kada postane govor; ili za volju, da proizilazi kada postaje delo (akcija). Misao se

oblači u drugu formu kada postaje govor, ali je to još uvek misao koja proizilazi;

jer su reči i zvukovi, u koje je /misao/ obučena samo dodaci koji čine da se misao

može ispravno opaziti. Na sličan način volja uzima drugu formu kada postaje delo,

ali to je još uvek volja koja se pokazuje u takvoj formi; popratni pokreti i gestovi

samo su dodaci koji čine da se volja pokaže, i da deluje na pravi način na

posmatrača. Tako se može kazati i za spoljašnjeg čoveka, da on proizilazi od

unutrašnjeg čoveka, i to da radi tako potpun, jer spoljašnji čovek nije ništa drugo

nego unutrašnji čovek tako formiran da bi mogao da deluje na odgovarajući način

u svetu u kome je. Sve ovo pokazuje šta je proizlaziti u duhovnom smislu, naime,

kada se odnosi na Gospoda, to je Božansko kao Čovek peko toga prilagođen

opažanju onih koji veruju.; no i pored svega, oba ova su jedno.

5199. Lijepijeh i debelijeh.(Lijepih na pogled). Ovo označava da su pripadali veri,

što se vidi po značenju lepote i pogleda (izgleda). Duhovna lepota je osećanje

unutarnje istine, a duhovni pogled je vera; otuda lijepijeh na pogled označava

osećanje verske istine (br. 553,3080,4985). Duhovna lepota je osećanje unutarnje

istine, jer je istina forma dobra. Dobro samo, koje je od Božanskog u nebu, je ono

od kojega anđeli imaju život; ali formu njihovog života daju istine koje su od ovoga

dobra. Samo što lepotu ne stvara verska istina, nego samo osećanje unutar

verskih istina, koje su od dobra. Lepota, koja potiče od verske istine same, je kao

naslikano ili izvajano lice; ali lepota koja potiče od osećanja istine koje je od dobra,

to je kao živo lice nadahnuto nebeskom ljubavlju; jer kakva je ljubav ili osećanje

koje zrači iz forme lica, takva je i lepota. To je zašto se anđeli pokazuju u

neverovatnoj lepoti; iz njihovih lica zrači dobro ljubavi preko verske istine, koja

(lica) su ne samo vidljiva, nego ih se opaža (oseća) zbog sfere koja od njih zrači.

Razlog da su anđeli tako lepi je to, što je sveukupno nebo Veliki Čovek, i

korespondira svim stvarima u čoveku kako u opšte tako i u pojedinostima; pa

stoga je čovek, koji je u dobru ljubav a otuda i u verskoj istini, je forma neba, pa

je stoga i u nebeskoj lepoti, jer u nebu Gospod je sve u svemu. Iz toga razloga oni

koji su u paklu, pošto su protivu dobra i istine, užasno su ružni; i u nebeskoj

svetlosti ne izgledaju kao ljudi, nego kao čudovišta. Razlog da je vera duhovna

svetlost je to, što u unutrašnjem smislu gledati i videti znači razumeti, a u još

dublkžjem smislu znači imati veru (br. 897,3869,4403-4421).

5200. I debelijeh (u tijelu). Ovo označava da su bili u ljubavi ka bližnjem, što se vidi

iz značenja debelijeh ili debljine, naime, onoga što je nebesko i čime se opisuje

dobro ljubavi i ljubav ka bližnjemu. Iz ovoga sledi da debelijeh u tijelu označava da

su bili u ljubavi ka bližnjemu, kao što lijepijeh na pogled označava da su bili u veri.

Na ovaj se način istine Prirodnog, označene kravama, opisuju njihovom formom i

njihovom suštinom – njihovom formom koja se sastojala od od stvari vere, a

njihovm suštinom, od stvari ljubavi ka bližnjemu. Iz doslovnog smislu ovo se ne

vidi.

5201. I stadaše pasti (trsku) po obali. Ovo označava poučavanje, što se vidi iz

značenja pasti, naime, biti poučavan (vidi niže); i iz značenja trske, ili grublje trave

koja raste blizu reka, naime, spoljašnja-znanja prirodnog čoveka. Da trava ili

zelenilo označava ovakva znanja, jasno je iz Reči. Hraniti se trskom je biti

poučavan u spoljašnjim-znanjima, i tako učiti o dobru i o istinama; jer spoljašnja-

znanja su sredstva, i kao ogledala, u kojima se predstavlja slika unutarnjih stvari; i

u ovoj su slici, kao u ogledalu, reflektovane i prestavljene istine i dobra vere, pa

stoga i stvari neba nazvane duhovnim; ali ovu sliku, pošto je unutarnja, vide samo

oni koji su u veri koja potiče od ljubavi ka bližnjemu. To je ono što je označeno u

istinskom smislu pod pasti trsku. 2. Da pasti označava biti poučavan, jasno je iz

onih mesta u Reči gde se ta reč nalazi, kao kod Isaije: I daće dažd sjemenu tvojemu

koje posiješ na njivi, i hljeb od roda zemaljskoga biće obilat i sit; i tada će stoka

tvoja pasti na paši prostranoj (XXX. 23); ovde stoka označava one koji su u dobru i

istini; pasti na paši prostranoj označava biti oblato poučen. 3. Kod istoga: I čuvaću

te i daću te da budeš zavjet narodu da utvrdiš zemlju i naslijediš opustjelo

našljedstvo.Da kažeš sužnjima: izidite; onima koji su u mraku: pokažite se. Oni će

pokraj putova pasti, i paša će im biti po svijem visokim mjestima. Neće biti gladni i

žedni, neće biti vrućina ni sunce; jer kome ih je žao, on će ih voditi, i pokraj izvora

vodenijeh prvodiće ih (XLIX.8,9). Ovo se kaže o Gospodovm dolasku; pasti pokraj

putova označava biti poučavan u istinama (vidi gore, da su putovi istine, br.

627,2333); paša označava samo poučavanje. Kod Jeremije: Teško pastirima koji

potiru i razmeći stado paše moje! govori Jehova. Za to ovako govori Jehova Bog

Izrailjev za pastire koji pasu narod moj: vi razmetnuste ovce moje i razagnaste ih, i

ne obilaziste ih; evo, ja ću vas obići za zloću djela vaših, govori Jehova (XXIII.1,2);

pastiri označavaju one koji poučavaju, a stado su oni koji se poučavaju (br.

343,3795); stoga pasti označava poučavati. 4. Pošto je uobičajeno učitelje nazivati

pastirima, a učenike stadom, to u običnom govoru pasti označava besediti

(prodikovati), ili poučavati iz doktrine ili iz Reči; ali ovo je samo upoređenje a ne

značenje kao što je to u Reči. Razlog da pasti (napasati) ima takvo značenje u Reči,

je u tome, što kada se govori o poučavanju i o doktrini iz Reči u prirodnom smislu

u nebu, tada se u svetu duhova, gde se duhovne stvar pokazuju prirodno, vide

zelene poljane sa travom, biljkama, i cvećem, i sa stadima; i to sve u raznim

vrstama u skladu s onim što se kaže u nebu o poučavaju i o doktrini. 5. Kod istoga:

I povratiću Izrailja u torove njegove, i pašće po Karmelu i Baranu, i po gori

Efraimovoj i Galadu sitiće se duša njegova (L.19); pasti po karmelu i po Bazanu

označaba biti poučavan u dobrima vere i u ljubavi ka bližnjem. Opet: I otide od

kćeri Sionske sva slava njezina; knezovi su njezini kao jeleni koji pasu, a ne nalaze

paše; idu nemoćni pred onijem koji ih goni (Plač I.6). Kod Jezikilja: Na dobroj paši

pašću ih, i tor će im biti na visokim gorama Izrailjevim; ondje će ležati u dobrom

toru i po obilatoj će paši pasti na gorama Izrailjevim (XXXIV.14). 6.Kod Ozeja: Jer je

Izrailj uporan ako uporna junica! Sada će ih pasti Jehova kao jagne na prostranu

mjestu (IV.16); pasti na prostranu mjestu označava poučavati u istinama. (Da je

prostrano mjesto istina, može se videti gore, br. 1613,4482) . Kod Miheja: I stajaće

i pašće ih silom Jehovinom, veličanstvom imena Jehove Boga svojega; i oni će

nastavati, jer će on tada biti velik do krajeva zemaljskih (V.2,5). Opet: Pasi narod

svoj s palicom svojom, stado našljedstva svojega, koje živi osamljeno u šumi usred

Karmela; neka pasu po Bazanu i po Galadu, kao u staro vrijeme (VII.14). Kod

Sofonije: Ostatak Izrailjev neće činiti bezakonja niti će govoriti laži,niti će se naći u

ustima njegovijem jezik prijevaran; nego će pasti i ležati i neće biti nikoga da ih

plaši (III.13). 7. Kod Davida: Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. Na

zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu. Dušu moju oporavlja, vodi me na tihu

vodu (Psalam XXIII.1,2). Opet: Poznajte Jehova da je Bog. On nas je stvorio, i mi

smo dostojanje Njegovo, narod Njegov i ovce paše Njegove (C.3). U Otkrovenju:

Jer jagnje, koje je nasred prijestolja, pašće ih, i uputiće ih na izvore žive vode; i Bog

će otrti svaku suzu od očiju njihovijeh (VII.17). Kod Jovana: Ja sam vrata: ko uđe

kroza me, spašće se i ući će i izićiće, i pašu će naći (X.9). Opet: Reče mu opet

drugom: Simone Jonin! ljubiš li Me većma nego nego ovi? Reče mu: Da, Gospode!

ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje (XXI.15-17).

5202. I gle, iza njih izađe iz rijeke sedam drugijeh krava. Ovo označava obmane

Prirodnog, kao i (obmane) u granicama, što se vidi iz značenja krava, naime, istina

Prirodnog (br. 5198), otkuda je to da se kravama u obrnutom smislu označavaju

obmane (jer većina izraza u Reči imaju i obrnuto značenje, koje se poznaje preko

istinskog značenja, pa pošto u istinskom smislu krave označavaju istine Prirodnog,

to one u obrnutom smislu označavaju obmane iste vrste, to jest, obmane u

Prirodnom); i iz značenja rijeke, naime, granice (br. 51965197). Da je bilo granica,

jasno je iz toga što se kaže izidoše iz rijeke; jer izići je povezano sa kretanjem od

onoga što je spoljašnje prema onome što je unutrašnje (br. 3084,4969). 2. Ova

stvar mora da se objasni, jer je to predmet onoga što sledi. U prethodnom

poglavlju predmet je bio spoljašnje Prirodno, i stvari koje pripadaju klasi intelekta,

i onima koje pripadaju klasi volje . Prve su bile primljene, druge odbačene. One

koje pripadaju klasi intelekta bile su predstavljene peharnikom, a one koje su

pripadale klasi volje, pekarem; i pošto su one koje su pripadale klasi intelekta bile

primljene, one su postale potčinjene unutarnjem Prirodnom. O ovima se govorilo

u prethodnm poglavlju, i to je bio početak preporoda Prirodnog. 3. Međutim, u

ovome poglavlju predmet je influks Nebeskog od Duhovnog u one stvari

Prirodnog koje su bile zadržane, naime, u one intelektualnog dela, označene

kravama lijepim i debelijem. Ali pošto se Prirodno ne može preporoditi samo u

intelektualnim stvarima, to je bilo i stvari koje pripadju volji; jer u svakoj stvari

mora da bude nešto od intelekta a u isto vreme i nešto od volje da bi to bilo

nešto; a pošto je prethodna volja bila odbačena, to je morala da se ulije nova

volja, na njen mesto. Ova nova volja je od Nebeskog od Duhovnog koje, sa svojm

influksom u Prirodno, je predmet o kome se govori u ovome poglavlju. Kakva je

stvar sa Prirodnim u ovome stanju, opisano je u unutrašnjem smislu – da su istine

bile izagnane od obmana, zbog čega je Prirodno tako bilo ostavljeno Nebeskom

od Duhovnog, koje je označeno dobrim kravama koje su pojele zle krave, i punim

klasovima progutanim od slabijeh klasova, i kasnije Josipovim pripremama za celi

Egipat; ali po Gospodovoj Božanskoj milosti, više će biti rečeno o ovim

predmetima na sledećim stranicama. 4. Ove su stvari takve prirode da skoro da ne

mogu da uđu u svetlost ljudskog razuma; jer one su misterije preporoda, o kojima,

iako po sebi bezbrojne, čovek skoro da ništa ne zna. Od svog ranog detinjstva pa

do kraja života u svetu i kasnije u večnosti, čovek, koji je u dobru, nanovo se rađa

svakoga trenutka ne samo u pogledu unutrašnjeg, nego i spoljašnjeg, i to po

jednom zapanjujućem procesu. Ovi procesi sačinjavaju veći deo anđeoske

mudrosti, za koju se zna da je neizreciva, i da sadrži takve stvari koje uho nije čulo

ni oko videlo, niti je ikad ušlo u čovekovu maštu. Unutrašnji smisao razmatra

ovakve stvari, i tako je (unutrašnji smisao) prilagođen anđeoskoj mudrosti, i kada

ona otuda utiče u smisao slova ona se prilagođava ljudskoj mudrosti, i tako na

skriveni način utiče na one koji žele od dobra da znaju istine iz Reči.

5203. Ružnijeg (zlih na pogled). Ovo označava da nisu pripadali veri, što se vidi iz

značenja lijepijeh na pogled, što znači pripadati veri (br. 5199); otuda u ovome

odlomku, ružnijeh, zlih na pogled označava one koji ne pripadaju veri.

5204. I mršavijeh. Ovo označava one koji nisu u ljubavi prema bližnjem, kao što se

vidi iz značenja debelijeh, to jest, onih koji su u ljubavi ka bližnjemu (br. 5200);

otuda u ovom odlomku mršavijeh označava one koji nisu u ljubavi ka bližnjem, jer

su u onome što je obratno.

5205. I stadoše pored onijeh krava na obali. Ovo označava da su bili unutar

granica gde su bile istine, što se vidi iz značenja stajati pored obale rijeke, naime,

unutar granica (da je rijeka granica, vidi gore, br. 5196,5197); i iz značenja krava,

naime, istina koje pripadaju Prirodnom (br. 198). Kako su obmane stajale unutar

granica gde su bile istine, pokazaće se u onome što sledi, posebno kada budemo

objašnjavali šta je u unutrašnjem smislu označeno sa sedam godina gladi u

Egipaskoj zemlji, koje su opisane i označene sa sedam krava ružnijeh i mršavijeh,

kao i sa sedam klasova pšenice koje odneo istični vetar (istočnjak).

5206. I ove krave ružne i mršave pojedoše. Ovo označava da obmane, koje nisu

pripadale veri ni ljubavi ka bližnjemu, da su bile izagnane, što se vidi iz značenja

pojesti, naime, potrošiti (br. 5149,5157), ali ovde znači izagnati, jer sve dok istine

u Prirodnm ne ožive i ne preporode se delovanjem Nebeskog od Duhvnog, one

kao da su izagnane od obmana; i iz značenja krava ružnih na pogled, naime, i koji

nemaju ljubavi ka bližnjem (br. 5204).

5207. Sedam krava lijepijeh i debelijeh (lijepijeh na pogled). Ovo označava istine

Prirodnog koje su pripadale veri i ljubavi ka bližnjem, što se vidi iz značenja krava,

naime, istina Prirodnog (br. 5198); i iz značenja lijepijeh na pogled, naime da su

pripadale veri (br. 5199); i iz značenja debelijeh, naime, oni koji su pripadali ljubabi

ka bližnjem (br. 5200). Što se tiče izbacivanja istina od Prirodnog od strane

obmana na granice, to je poznato da se ovo dešava na početku kod svake

regeneracije; jer istine koje se uvode u čoveka, u početku, one su doista istine. Ali

nisu još istine u njemu dok se ne povežu sa dobrom. Dobro koje se tada usvaja,

ono čini da istine budu istine. Dobro je suštinski (deo), a istine su njegove forme;

stoga su u početku obmane blizu istina; ali treba reći da ima obmana unutar

granica gde su istine; ali svuda gde se dobro poveže s istinama, obmane se daju u

beg (beže). Ovo se stvarno i dešava u drugom životu, gde se sfera obmana

približava istininama u skladu s influksom dobra u istine: kad samo malo dobra

utiče, sfera obmane je blizu; a kada više dobra utiče, sfera obmane se povlači; a

kada se dobro sasvim poveže s istinama, sfera obmane se savim rasipa. Kada sžje

sfera obmane blizu, kao što je slučaj u početku, kao što je rečeno, tada izgleda kao

da su istine izagnane; ali one počivaju za neko vreme u unutrašnjem (čovekovom)

gde se ispunjavaju dobrom, a onda se dovode natrag postepeno. To je ono što je

označeno sa sedam krava i sedam klasova žita a kasnije i sa sedam godina obilja i

sedam gladi; ali onaj ko ne zna ništa o regeneraciji (preporađanju) i ništa o

čovekovom unutrašnjem stanju, ne može da razume ove stvari.

5208. U tom se probudi Faraon. Ovo označava stanje prosvetljenosti, što se vidi iz

značenja probuditi se, naime, prosvetljenje (br. 3715); i iz reprezentacije Faraona,

naime, Prirodnog (vidi gore). Iz ovoga je jasno da Faraonovo buđenje predstavlja

stanje prosvetljenja u Prirodnom. Prosvetljenje ovde znači opšte prosvetljenje od

Nebeskog od Duhovnog, to jest, iznutra. Prosvetljenje koje dolazi ili koje se uliva

od iznutra je opšte u nižem delu uma, ali postepeno je manje opšte, i na kraju je i

pojedinačno, kako se istine od dobra u njega uvode; jer svaka istina od dobra sija,

i kao što je gore rečeno br. 5206, istine se izgone iz Prirodnog, a što se radi kako

bi Prirodno moglo da se prosvetli na opšti način od iznutra, i da posle u ovom

opštem prosvetljenju ili opštoj svetlosti, istine mogu da se povrate svojim redom,

preko čega se Prirodno prosvetljuje i na pojedinačan način. 2. Korespondencija

između Duhovnog i Prirodnog u čoveku, ili između njegovog Unutrašnjeg i

njegovog Spoljašnjeg, ostvaruje se na ovaj način; jer prvo se istine sakupe, onda se

na izgled izgone, iako ne i stvarno, jer se samo čuvaju po strani; i tada se

prosveljuje ono što je niže na opšti način od onoga što je više, ili ono spoljašnje

od onoga što je unutrašnje; i u tome svetlu istine se vraćaju svojim redom; kroz to

sve istine postaju slike svoje opšte (zajedničke) slike, i korespondiraju joj (s njom

su saobrazne). Osim toga, u svakoj i u svim stvarima koje se dešavaju kako u

duhovnom tako i u prirodnom, prvo dolazi ono što je opšte (zajedničko) a posle

ono što je manje opšte, i na kraju pojedinačne (stvari), koje se umeću svojim

redosledm. Bez ovakvog umetanja ili prilagođavanja, ništa ne bi ostalo zajedno;

jer sve ono što nije u nečem opštem (zajedničkom) i što ne zavisi od toga, to se

rasipa (br. 917,4345,4383).

5209. Stihovi 5-7. Pa opet zaspav usni drugom, a to sedam klasova izraste iz

jednoga stabla jedrijeh i lijepijeh. A iza njih isklija sedam klasova malijeh i šturijeh

(od istočnoga vjetra).Po tom klasovi mali pojedoše onijeh sedam velikijeh i

jedrijeh. U tom se probudi Faraon i vidje da je to san. Pa opet zaspav, označava

zatamnjeno stanje; i usni drugom, označava ono što je proviđeno; a to sedam

klasova, označava spoljašnja-znanja skupljen zajedno; jedrijeh i lijepijeh, označava

stvari na koje se mogu primeniti stvari vere i ljubavi ka bližnjemu; po tom isklija

sedam klasova malijeh, označava nekorisna spoljašnja-znanja; i šturijeh (od

istočnoga vjetra), označava ispunjenih požudama; isklija iz jednoga stabla,

označava da je izgledalo blizu; po tom klasovi mali i šturi progutaše sedam jedrijeh

i lijeijeh klasova, označava da su nekorisna spooljašnje-znanja izagnala ona dobra

spoljašnja-znanja; u tom se probudi Faraon, označava opšte stanje prosveljenosti;

i vidje da je san, označava u toj zatamnjenosti.

5210. Pa zaspav. Ovo označava zatamnjeno stanje, kao što se vidi iz značenja

usniti, naime, zatamnjeno stanje. Osim toga, u duhovnom smislu, spavanje je ništa

drugo nego nego to, kao što je biti budan (budno stanje) ništa drugo nego jasno

stanje; jer postoji duhovni san onda kada su istine u tami, a duhovna budnost

(budno stanje) onda kada su istine jasne, a u srazmeri s ovom budnošću ili snom

duhovi su budni ili u snu (prim. prev. Misli se na duhove u duhovnom svetu, one

koji su pridruženi čoveku i peko kojih čovek održava vezu s nebom ili paklom).

5211. Usni drugom. Ovo označava ono što je bilo proviđeno, što se vidi iz značenja

usniti, naime, ono što je proviđeno (br. 5195).

5212. A to sedam klasova izraste iz jednoga stabla. Ovo označava spoljašnja-

znanja Prirodnog skupljena zajedno, što se vidi iz značenja klasova,ili ušiju žita,

naime, spoljašnjih-znanja koja pripadaju Prirodnom (vidi niže); i iz značenja iz

jednog stabla, naime, skupljenih zajedno, jer u pogledu njihovog porekla, stvari na

jednom stablu su skupa zajedno. Razlog da uši ili klasovi žita označavaju

spoljašnja-znanja, je to što žito označava dobro Prirodnog (br. 3580), jer su

spoljašnja-znanja sadržatelji dobra koje pripada Prirodnom (br. 3580), jer

spoljašnja-znanja su sadržatelji (prijemnici) dobra koje pripada Prirodnom, kao što

uši (klasovi) pripadaju žitu; jer u opšte, sve istine su posude (prijemnici) dobra, a

to su i spoljašnja-znanja, jer ova su najniže istine. Najniže istine, ili istine spoljašnje

Prikrodnog, nazivaju se spoljašnja-znanja, jer su ona u čovekovoj spoljašnjoj ili

prirodnoj memoriji, i jer one većim delom koriste svetlost sveta,i mogu da budu

predstavljene i saopštene (prenesene) drugima preko reči ili preko ideja izraženih

rečima, koje se odnose na svetske stvari u njegovoj svetlosti. Međuim, stvari u

unutrašnjoj memoriji, onoliko koliko su nebeskoj svetlosti, ne nazivaju se

spoljašnjim-znanjima, nego istinama; niti ih se može razumeti osim u ovoj

svetlosti, ili izraziti osim rečima ili idejama izraženim rečima, koje se odnose na

stvari u nebu i njegovoj svetlosti. Spoljašnja-znanja koja su ovde označena ušima

ili klasovima, su spojašnja-znanja crkve (br. 3749,4964,4965). 2. Razlog da su bila

dva sna, jedan o sedam krava a drugi o sedam klasova žita, je u tome što što se u

unutranjem smslu govori o oba Prirodna, unutrašnjem i spoljašnjem, a u onome

što sledi, o preporodu oba. Sedam krava označavaju stvari unutrašnjeg Prirodnog

nazvane istine Prirodnog (br. 5198); a sedam klasova žita, istine spoljašnjeg

prirodnog nazvane spoljašnja-znanja. 3. Unutrašnja i spoljašnja-zhnanja označena

su ušima rijeke Eufratesa sve do rijeke Egipatske, kod Isaij: U to će vrijeme Jehova

ovijati od ušiju (obala) rijeke do potoka Egipatskog a vi, sinovi 4.se zatrubiti u

veliku trubu, i koji se bjehu izgubili u zemlji Asirskoj, i koji bjegu zagnani u zemlju

Egipatsku, doći će i klanjaće se Jehovi na svetgoj gori u JerusalimuXXVII. 12,13);

oni koji su se izgubili u zemlji Asirskoj, označavaju unutrašnje istine a zagnani u

zemlji Egipatskoj, spoljašnje istine ili spoljašnja-znanja. 4. Tako isto kod Marka

upoređenje sa klasovima, ušima i žitom, dovodi se u vezu sa novim rođenjem

čoveka pomoću spoljašnjih-znanja, istina vere, i dobara ljubavi ka bližnjemu: I

govoraše im: tako je carstvo Božije kao čovjek kad baci sjeme u zemlju: i spava i

ustaje noću i danju; i sjeme niče i raste, da ne zna on. Jer zemlja sama od sebe

najprije donese travu, po tom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu. A kad sazri rod,

odmah pošlje srp; jer nasta žetva (IV.26-29); carstvi Božije, koje se upoređuje sa

klasom i žitom, je nebo u čoveku kroz preporod; jer onaj koje je preporođen, taj

ima carstvo Božije u sebi, i postaje slika carstva Božijeg ili neba. List (klas) je prvo

spoljašnje-znanje; uho je spoljašnje-znanje istine koja je iz toga (lista ili klasa);

pšenica je dobro iz toga. Pored toga, zakoni proglašeni u pogledu pabirčenja

(skupljanja) (Levitska XIX.9;XXIII.22), i u pogledu trganja klasova žita koje pripada

bližnjem (Zak. Ponovljeni XXIII.25), kao i jedenja hleba, ili zrelog žita, ili zelenoga

klasja, pre nego se da prinos Bogu (Levitska XXIII.14), predstavljali su isti što i

klasovi.

5213. Jedrijeh i lijepijeh. Ovo označava one stvari koje se mogu povezati sa verom

i sa ljubavlju ka bližnjemu, što se vidi iz značenja jedrijeh (debelijeh), kada se

odnose na spoljašnja-znanja označena ušima (klasovima) žita, naime, na stvari

koje mogu da prime dobro vere, stoga i one na koje se stvari vere mogu primeniti;

jer spoljašnja-znanja su posude i kada se za njih kaže da su jedre (debele), to

označava sposobnost da se primaju stvari vere i ljubavi ka bližnjem; i iz značenja

lijepijeh (dobrijeh), kada se odnose na spoljašnja-znanja označena klasovima žita,

naime, koja mogu da prime dobro ljubavi ka bližnjem, stoga i na ona koja se mogu

primeniti na stvari vere, a što je u skladu s načinom na koji se ovi izrazi koriste u

Reči, u kojoj kad god se dva prideva odnose na istu stvar, jedan se odnosi na veru,

a drugi na ljubav ka bližnjemu; a to je zato što postoji brak istine i dobra u svakoj

pojedinosti Reči (br. 683,4137,5138); da jedri (debeli) označava stvari vere, a

lijepi (dobri) stvari ljubavi ka bližnjem, jasno je i iz značenja uporednih odlomaka o

kravama (br. 5199,5200). Spoljašnja-znanja na koja se mogu primeniti stvari vere i

ljubavi ka bližnemu su vrlo brojna, kao ona koja su označena Egiptom u dobrom

smislu (br. 4749,4844,4965), pa stoga sva ona znanja koja su istinite o

korespondencijama. predstavama, značenjima, inflksu, redu, inteligenciji i

mudrosti, i o osećanjima; kao i sve istine unutarnje i spoljne prirode kako vidljive

tako i nevidljive, jer one korespondiraju duhovnim istinama.

5214. A iza njih isklija sedam klasova malijeh i šturijeh. Ovo označava beskorisna

spoljašnja-znanja, što se vidi iz značenja klasova, naime, spoljašnjih-znanja (br.

5212); i iz značenja malijeh, naime, beskorisnih. Jer mali (mršavi) je ovde

suprotstavljeno punim (debelijem), a za pune se kaže da su korisna ili , što je isto,

ona koja su dobra; jer svaka dobra stvar je i korisna; stoga mala (mršava) je stvar

koja nije korisna. Beskorisna su ona spoljašnja-znanja čiji je cilj samo slava i

uživanje. Ovi su ciljevi beskorisni, jer oni ne doprinose dobru bližnjega.

5215. Šturijeh opženih istočnim vjetrom. Ovo označava da su puni požuda, što se

vidi iz značenja opženih istočnim vjetrom, naime, izgorelim od vatre požuda. Jer

istočni vjetar i istok, u istinskom smislu, su ljubav ka Gospodu i ljubav ka bližnjemu

(br. 101,1250,3249,3762); otuda u obrnutom smislu, oni su ljubav prema sebi i

ljubav prema svetu, stoga zle želje i požude; jer ove pripadaju ovim poslednjim

ljubavima. Vatra se odnosi na ove stvari iz razloga datoga gore (br. 5071), pa stoga

se opržen odnosi na njih. 2. Jer postoje dva izvora topline, kao i svetlosti; jedan je

toplina sunca u svetu, a drugi je izvor sunce neba koje je Gospod. Poznato je da

sunce sveta izliva toplinu u svet i u sve stvari u njemu; ali da sunce neba izliva

toplinu u celo nebo, to nije tako dobro poznato. Ali to se može znati ako se

razmisli o toplini unutar čoveka, nazvanoj životna (vitalna) toplina, koja nema

ništa zajedničko sa toplinom ovoga sveta. Iz ovoga se može znati da je prethodna

toplina različita od topline ovoga sveta; da je ona živa, dok ona druga nije živa; i

da stoga što je duhovna toplina živa, ona zagreva čovekovo unutrašnje, naime,

njegovu volju i razum, i čini ga sposobnim da voli i da oseća. Iz ovoga razloga su

želje, ljubavi,i osećanja duhovna toplina, i tako se i nazivaju. Da su te stvari

toplina, sasvim je jasno, jer toplina izbija na sve strane iz živih tela, i po najvećoj

hladnoći; a isto tako, kada želje i osećanja, to jest, ljubavi postanu toplije, i telo

biva toplije u istom stepenu. To je toplina koja se u Reči naziva gorenje, vatra, i

plamen; a u istinskom smislu to je nebeska i duhovna ljubav, ali u obrnutom

smislu telesna i zemaljska ljubav. Iz ovoga je očito da opržen istočnim vjetrom

ovde znači izgoreo na vatri požuda, a kada se to kaže o spoljašnjim-znanjima, koja

su ovde šturi klasovi žita, to znači da su puni požuda. 3. Da istočni vjetar (ustok)

označava požude i fantazije, vidi se iz odlomaka u kojima se pominje u Reči, kao

kod Davida: Pusti nebom ustoku (istočni vjetar) i navede silom svojom jug; i kao

prahom zasu ih mesom, o kao pijeskom morskim pticama krilatijem (Psalam

LXXVIII.26.27); da se mesom koje je doneo vetar označavaju zle želje, a pticama

krilatijem njihove fantazije, jasno je iz Mojsija (Brojevi XI.31-35), gde se kaže da se

mesto gde su ljudi bili pobijeni pomorom zbog jedenja mesa, nazivalo grob

požuda, jer su tu pogrebeni oni koji su bili obuzeti požudama. (prim. prev. Pogledaj

Knjigu o Brojevima pogl XI, 31 to 35, o iskustvu Hebreja u pustinji, po izlasku iz

Egipta, kada ih je Jehova hranio manom i prepelicama). 4. Kod Jezikilja: Eto,

posađen je, hoće li napredovati? i neće li se sasvijem posušiti čim ga se dohvati

ustoka (istočni vjetar)? Posušiće se u brazdi gdje je posađen (XVII.10). Opet: Ali bi

iščupana i na zemlju bačena, i ustoka osuši rod njezin; osušiše se i polomiše se jaki

prutovi njezini, i oganj ih proždrije. I izađe oganj iz pruta grana njezinijeh i proždrje

rod njezin da nema na njoj pruta jaka za palicu vladalačku.To je naricanje, i biće

naricanje (XIX.10); ustoka (istočni vjetar) ovde olznačava ono što pripada

požudama. Kod Isaije: S mjerom ga je karao, kad ga je odbacio, kad ga je odnio

silnijem vjetrom svojim istočnijem (XXVII.8). 5. Kod Ozeja: Rodan će biti među

braćom svojom; ali će doći istočni vjetar, vjetar Jehovin koji ide od pustinje, i

usahnuće izvor, i studenac će mu zasušiti; on će odnijeti blago od svijeg dragih

zaklada (XIII.15); istočni vetar i ovde označava ono što pripada požudama. Slično

kod Jeremije: Kao ustokom razmetnuću ih pred neprjateljem; leđa a ne lice

pokazaću im u nevolji njihovoj (XVIII.17). 6. Kod Davida: Istočnm vjetrom razbićeš

brodove Tarsiske (Psalam XLVIII.7). Kod Isaije: Ali si ostavio svoj narod, dom

Jakovljev, jer su puni zala istočnijeh i gataju kao Filisteji, mili su im sinovi tuđinski

(II.6). Kod Ozeja: Efraim se hrani vjetrom, i ide za ustokom; svaki dan množi laž i

pogibao; i hvataju vjeru s Asircem, i nose ulje u Egipat (XI.2); vjetar ovde označava

fantazije, a istočni vjetar, požude. Slično je značenje istočnoga vjetra u

unutrašnjem smislu kad se govori da je odneo skakavce kad ih je odneo u more

(Izlazak X.13,19); a sto tako da su njime (ustokom) bile podeljene vode mora Sufa

(Crvenog Mora) (Izlazak XIV. 21).

5216. Iznikoše (isklijaše) poslije njih. Da ovo označava da su se pojavili blizu, jasno

je iz značenja izniknuti, naime, pojaviti se; i iz znaćenja poslije njih, naime, blizu, ili

na granici, kao i značenje zlih i mršavih krava koje su bile izašle poslije njih, naime,

posle lijepijeh i debelijeh krava (br. 5202). Poslije njih znači blizu, jer poslije

označava ono što se nastavlja u vremenu i u duhovnom svetu, pa stoga i u

duhovnm smislu, ne postoji vreme, nego umesto vremena stanje koje

korespondira.

5217. Pa ovi klasovi mali pojedoše onih sedam velikijeh i jedrijeh. Ovo označava da

su beskorisna spoljašnja-znanja izagnala dobra, kao što se vidi iz značenja malih

(mršavih) klasova, naime, beskorisnih spoljašnjih-znanja (br. 5214); i iz značenja

velikijeh i jedrijeh, na koja se mogu primeniti stvari vere i ljubavi ka bližnjemu (br.

5213), stoga spoljašnja-znanja; i iz značenja pojesti (progutati), što je izagnati – što

je rečeno gore za krave (br. 5204). (Da su dobra bila izagnana od beskorisnih, ili da

su istine izagnane od obmana, može se videti gore, br. 5207). Tako je i u

duhovnom svetu: tamo gde su obmane, tamo nema mesta za istine; i, s druge

strane, tamo gde su istine, ne mogu da budu obmane. Razlog je to što su obmane

porekom od pakla a istine od neba. Ponekad samo izgleda da su obmane i istine u

istom subjektu; ali to nisu obmane suprotstavljene istinama, nego one koje su

udružene preko primene. Subjekt (čovek) u kome su istine i obmane zajedno,

naziva se mlakim; a subjekt u kome su istine i istine pomešani, naziva se profanim.

(prim. prev. Ovde se uvek govori o isključivo o istinama i obmana moralne i

duhovne prirode, koje igraju ulogu u čovekovoj duhovnoj evoluciji).

5218. U tom se probudi Faraon. Ovo označava opšte stanje prosvetljenosti, što se

vidi iz onoga što je gore objašnjeno (br. 5208), gde se javljaju ise reči.

5219. I vidje da je san. Ovo označava (da je to bilo) u toj zatamnjenosti, što se vidi

iz značenja sna, naime, zatamnjenoga stanja (br. 1838,5210). Naziva se

zatamnjenim, jer su istine bile izagnane; jer tamo gde nema istina, tamo je tama,

zato što svetlost neba uliva se samo u istine; jer svetlost neba je Božanska istine

od Gospoda. Otuda su istine kod anđela i duhova, kao i kod čoveka, pomoćne

(dopunske) svetlosti; ali oni imaju tu svetlost od Božanske istine kroz dobro koje je

u istinama; jer ako istine nisu od dobra, to jest, ako u njima nema dobra, one ne

mogu da primaju svetlost od Božanskog. One ga primaju preko dobra, jer dobro je

kao vatra ili plamen, a istine su kao zrake svetlosti iz ovih. U drugom životu istine

sijaju i bez dobra, ali sijaju zimskm svetlošću koja u svetlosti neba postaje mrkli

mrak. Iz ovoga se vidi da se ovde tamom označava stanje Prirodnog kada su

spoljašnja-znanja izagnana od onih koja su beskorisna. Ova se tama

(zatamnjenost) može prosvetliti na opšti način (br.5208,5218), ali zatamnjenost

koja potiče od obmana, ne može se nikako prosvetliti; jer obmane su mrakovi koji

zatvaraju ulaz nebeskoj svetlosti, i tako uzrokuju mrak koji se ne može prosvetliti

sve dok se obmane ne uklone.

5220. Stih 8. I kad bi u jutru on se zabrinu u duhu, i poslav sazva sve gatare

Egipatske i mudrace i pripovijedi im šta je snio; ali niko ne može kazati Faraonu šta

znači. I kad bi u jutru, označava ovo novo stanje; on se zabrinu u duhu, označava

nered; i poslav sazva sve gatare Egipatske i mudrace, označava tražiti savet od

unutrašnjih i od spoljašnjih znanja; I Faraon im pripovijedi šta je snio, označava o

stvrima koje će se desiti; ali niko ne može kazati Faraonu šta znači, označava da se

nije znalo šta će se desiti.

5221. I kad bi u jutru. Ovo označava u ovom novom stanju, što se vidiiz značenja i

kad bi, ili bi, što podrazmeva novo (br. 4979, 4987); i iz značenja jutra, što je

stanje prosvetljenosti (br. 3458,3723). To je to novo stanje koje je ovde označeno

(br, 5218). O tome stanju i njegovoj prirodi ovde se govori, pokazujući da je bio

nered (poremećaj) u tome zbog mraka u odnosu na ono što se dešava. Ali u

pogledu prirode ovoga stanja, malo ko može da zna o ovome bilo šta osim ako je

duhovnoj sferi i u isto vreme obraća pažnju šta se dešava u samome njemu. Inače

ne može da zna ni ša je to biti prosvetljen na opšti način, a šta pojedinačno

prosvetljen, niti šta je samao prosvetljenje, a još manje da dolazi do nereda u

početku u opštem stanju prosvetljenosti, i da nema smirenja dok se ne povrate

istine od dobra u svoj red. Kako ova svar stoji, to anđeli jasno vide, a tako isto i

dobri duhovi, jer su oni u duhovnoj sferi. Biti mudar u ovakvim predmetima, i

razmišljati o tome, njima je pravo uživanje; ali čoveku koji je u prirodnoj sferi, a još

više ako je u čulnoj sferi, a još više ako je u gruboj čulnoj sferei od telesnih i

zemaljskih stvari, ovi su predmeti dosadni.

5222. On se zabrinu u duhu. Ovo označava nered (poremećaj), što se vidi iz

značenja biti zabrinut u duhu, naime, biti u neredu. Ovde duh kao i na drugim

mestima ponekad u Reči, znači unutrašnje osečanje i misao koji su isto tako

čovekov duh. Drevni su ovo (stanje) nazivali duhom; ali oni su pod duhom mislili

na unutrašnjeg čoveka koji živi posle smrti tela; dok se danas pod duhom misli,

kada se reč koristi u ovome smislu, na misao, i to bez ikakvog subjekta osim tela u

kome je (ta misao). To je zato što se više ne veruje da je unutrašnji čovek sam

čovek ; veruje se da je unutrašnji čovek, koji se naziva dušom ili duhom, samo

misao subjekta kome je prlagođena; i da stoga, pošto je misao bez tela koje ju

sadrži, da će se rasuti posle smrti tela kao nešto slično eterskom plamenu. To je

ono što se u današnje veme naziva duhom, kao u izrazima zabrinut u duhu, tužan

u duhu, i rasadostan u duhu, dok u stvari unutranji čovjej je taj koji je duh i koji se

zabrne, koji je tužan, kome je nešto drago, koji je radostan, pa iako nevdljiv

telesnom vidu, on je u savršenom telesnom obliku, u kjemu živi misao.

5223. I poslav sazva sve gatare u Egiptu i mudrace. Ovo označava iskati savet od

spoljašnjih-znanja (scientifica, znanja-reči), i spoljnih i unutarnjih sppljašnjih-

znanja, što se vidi iz značenja gatara, naime, u dobrom smislu, spoljašnjih -znanja

koja su unutarnja; i iz značenja mudraca, naime, spoljašnjih- znanja koja su

unutarnja. (prim. prev.Latinski izraz scientifica, koji označava najniža doslovna

značenja u Reči, prevodi se sa spoljašnja-znanja ali i sa reči-znanja. Međutim, i ta

najniža znanja imaju svoju unutarnju stranu koja se odnosi na dobro i spoljnu koja

se odnosi na istinu. Kada treba da se označi spoljna strana spoljašnjih-znanja,

dolazi do dupliranja prideva i do pometnje. Žao mi je, ali ne znam kako da ovo

rešim na za čitaoca razumljiviji način). Razlog da gatari (magovi) i mudraci

Egipatski označavaju znanje, je to što je Egipat bio jedno od carstava gde je

postojala reprezentativna Drevna Crkva (br. 1238, 2385). Ali u Egiptu obraćala se

pažnja najviše spoljašnjim-znanjima te crkve, koja su se odnosila na

korespondencije, predstave, i značenja; i pomoću ovih (znanja) oni su otkrivali

(objašnjavali) stvari napisane u knjigama te crkve, kao i one koje su bile povezane

s njihovim bogosluženjem (br. 4749, 4964, 4966). Otuda je došlo to da Egipat i

Faraon, njegov car, označavaju spoljašnja-znanja u opšte (br. 1164, 1165, 1462).

Glavni među ovima, koji su bili vešti i koji su učili druge ovim znanjima, zvali su se

gatari i mudraci; oni, koji su bili vešti mističnim spoljašnjim-znanjima, nazivali su

se gatarima, a oni vešti u onim koja nisu bila mistična, zvali su se mudracima;

stoga su se oni koji su učili druge unutarnjim spoljašnjim-značenjima zvali gatari ,

dok su se oni koji su učili druge spoljnim, zvali mudracima. To je razlog da se takva

znanja u Reči označavaju gatarima i mudracima. Ali kad su počeli da

zloupotrebljavaju unutarnja spoljašnja-znanja (znanja-reči) te crkve, i da ih okreću

u magiju, tada su Egipat i gatari Egipatski i mudraci počeli da označavaju

spoljašnje-znanje koje se izokreće. 2. Gatari toga vremena razumevali du stvari

duhovnoga sveta, koje bi naučili preko korespondencija i predstava crkve; pa su

stoga mnogi od njih bili u vezi sa duhovima, i naučili su veštine obmanjivanja

preko kojih su izvodili magijska čuda. Ali oni koji se nazivali mudracima, ti nisu

marili za tave veštine, nego su rešavali teška pitanja i učili uzroke prirodnih stvari.

U ovakvim stvarima kao što su ove sastojala se mudrost toga vremena, a veština

u tome se nazivala mudrost, kao što se vidi iz onoga što se kaže za Salamuna u

prvoj knjizi o Carevima: A mudrost Salamunova bješe veća od mudrosti svijeh

istočnijeh naroda i od sve mudrosti Egipatske. Mudriji bješe od svakog čovjeka i od

Etana Ezrahita i od Hemana i od Halkola i od Dorde, sinova Maholovijeh; i razglasi

se ime njegovo po svijem narodima unaokolo. I izgovri tri tisuće priča, i bijaše

pjesama njegovijeh tisuća i pet. Govorio je o drveću, od cedra na Libanu do isopa

koji niče iz zida; govorio je i o stoci i o pticama i o bubinama i o ribama. I dolažahu

iz svijeh naroda da čuju mudrost Salamunovu, od svijeh careva na zemlji, koji

čuše za mudrost njegovu (IV.30-34). Vidi i ono što se iznosi o carici od Sabe

(Sapskoj) u istoj knjizi: A carica Sapska ču glas o Salamunu i o imenu Jehovinu, i

dođe da ga iskuša zagonetkama. I dođe u Jerusalim sa silnom pratnjom i

kamilama koje nošahu mirisa i zlata vrlo mnogo i dragoga kamenja, i došavši

Salamunu govoraše o svemu što joj bijaše u srcu. A Salamun joj odgovori na sve

riječi njezine; ne bješe od cara ništa skriveno što joj ne bi odgovorio (X. 1-3). 3. Ovo

pokazuje šta se nazivalo mudrošću u to vreme, i ko su bili oni koji su se nazivali

mudrima; ne samo u Egiptu, nego i drugde, kao u Siriji, Arabiji, i u Vavilonu; ali u

unutrašnjem smislu mudrost Egipta označava ništa drugo nego znanje o prirodnim

stvarima; a gatarsko znanje (magijsko) je označavalo duhovne stvari; stoga

mudraci označavaju unutarnja spoljašnja-znanja, a Egipat znanje u opšte

(br.1164,4749,4964). Egiptom i njegovim mudracima samo se to označava kod

Isaije: Doista, knezovi su Soanski bezumni, i savjet mudrijeh savjetnika

Faraonovijeh lud je. Kako možete govoriti Faraonu: ja sam sin mudrijeh, sin

starijeh careva? Gdje su? Gdje su mudraci tvoji? Neka ti kažu ako znadu šta je

naumio za Egipat Jehova nad vojskama (XIX. 11,12). 4. Da su se gatarima ili

magovima (vračima) nazivali oni koji su imali znanje o duhovnim stvarima kao i

otkrovenja iz njih, vidi se po Magovima koji su došli s istoka u Jerusalim, pitajući

gde će se roditi car Jevreja, rekavši da su Njegovu zvezdu videli na istoku, i da su

došli da Mu se poklone (Mateja II.1,2). Isto se vidi i iz Danila, koji je bio nazvan

poglavarem vračarima (Danilo IV.9). Ima čovjek u tvom carstvu u kome je duh

svetijeh bogova, i u vrijeme oca tvojega nađe se u njega vidjelo i razum i mudrost,

kakova je u bogova, i car Nabuhodonosor otac tvoj, care, postavi ga glavarem

vračarima, zvijezdarima, Haldejima i gatarima (DaniIo V.11). Opet: I govori car s

njima. I ne nađe se među svjema njima ni jedan kao Danilo, Ananija, Mizael i

Azarija; i stajahu pred carem. I u svemu čemu treba mudrost i razum, za što ih car

zapita, nađe da su deset puta bolji od svijeh vrača u zvijezdara što ih bješe u

carstvu njegovu (Danilo I. 19, 20). 5. Poznato je da se u obrnutom smislu

gatarima (magovima, vračarima), kakvi se pominju u Izlasku VII. 11,12; VIII.

7,18,19; IX. 11, označavaju oni koji izokreću duhovne stvari i koji se na taj način

bave se magijskim veštinama. Jer magija je samo izokrenutost i obrnuta primena

stvari koje se odnose na red u duhovnom svetu; od toga potiče magija. Ali se

takva magija danas naziva prirodnom, jer se ne priznaje ništa što je iznad prirode;

a ono što je duhovno, to se poriče, osim kada se pod tim razume unutrašnje

Prirodno. li u e gatari ili magovi, ili mudraci; oni koji su bili vešti u mističnim

spoljašnjim-znanjima, oni su nazivali gatarima, i mudrcima; isto tako, oni koji su

naučavali unutarnje stvari, njih su nazivali gatarima, a one koji su naučavali

spoljne stvari, nazivali su mudrim ljudima. Iz toga razloga se oni koji su znali i učili

druge ovakvim znanjima, u Reči su označeni gatarima i mudracima. Ali kad su

počeli da zloupotrebljavaju unutarnja znanja-reči crkve, i kada su ih pretvarali u

magiju, tada su gatari i mudraci Egipta počeli da predstavljaju spoljašnja-znanja

koja su izokrenuta. 2. Gatari su u to vreme razumevali stvari duhovnoga sveta,

koje su naučili iz korespondencija i predstava crkve; a preko toga su mnogi od njih

bili povezani s duhovima , i naučili veštine varanja, uz koja su naučili da izvode

magijska čuda. Međutim, oni koji su bili nazvani mudracima, oni se nisu starali za

ovakve stvari, nego su rešavali teške probleme i naučavali o uzrocima prirodnih

stvari. U takvim stvarima se uglavnim sastojala njihva mudrost; a ta se veština

nazivala mudrost, što se vidi iz onoga što se kaže o Salamunu u prvoj knjizi o

Carevima: Jer mudrost Salamunova bijaše veća od mudrosti svijeh istočnijeh

naroda, i od sve mudrosti Egipatske. Mudriji bijaše od svakoga čovjeka, i od Etana

Erzahita i od Hemana od Halkola i od Dorde, sinova Malohovijeh. i razglasi se ime

njegovo po svijem narodima naokolo. I izgovori tri tisuće priča, a bijaše pjesama

njegovijeh tisuća i pet. Govorio je o drveću, od cedra na Libanu do isopa koji niče

iz zida; govorio je i o stoci i o pticama i o bubinama i o ribama. I dolažahu iz svijeh

naroda da čuju mudrost Salamunovu, od svijeh careva na zemlji, koji čuše za

mudrost njegovu (IV.30-34). Vidi i ono što se kaže o carici od Sabe u istoj knjizi: Ali

carica Sapska ču glas o Salamunu, i dođe da ga iskuša zagonetkama. A Salamun joj

odgovori na sve riječi njezine (X.1,3). 3. Ovo pokazuje šta se u to vreme nazivalo

mudrošću, i ko su bili mudraci; i ne samo u Egiptu, nego i na drugim mestima, kao

u Siriji, Arabiji, i Vavilonu; ali u unutrašnjem smislu mudrost Egipatska označava

samo poznavanja prirodnih stvari , a gatari (magovi), poznavanja duhovnih stvari;

stoga mudraci označavaju spoljne reči-znanja, a gatari, unutarnje reči-znanja, a

Egipat, znanje u opšte (br. 1164,1165,1186,1482,4749,4964,4966). Egiptom i

njegovim mudracima upravo se to označava kod Isaije: Doista, knezovi su Soanski

bezumni, i savjet mudrijeh savjetnika Faraonovijeh lud je. Kako možeš govoriti

Faraonu: ja sam sin mudrijeh, ja sam sin starijeh careva? Gdje su? gdje su mudraci

tvoji? Neka ti kažu ako znadu šta je naumio za Egipat Jehova nad vojskama

(XIX.11,12). 4. Da su oni nazivani vračarima (gatarima) ili vračima, koji su imali

znanja o duhovnim stvarima, kao i koji su iz toga imali otkrovenja, jasno je po

Magovima (zvezdarima, vračima) koji su došli od istoka u Jerusalim, pitajući gde je

rođen car Jevreja, govoreći da su videli na istoku njegovi zvezdu, i da su došli da

Mu se poklone (Mateja II.1,2), a što je očito i iz Danila, koji je bio nazvan

poglavarem vračarima (Danilo IV.9); i opet: Carica reče caru: Ima čovjek u tvome

carstvu, u kome je duh svetijeh bogova; i u vrijeme oca tvojega nađe se u njega

vidjelo i razum i mudrost, kakva je u bogova, i car Nabukodnezar otac tvoj, care,

postavi ga glavarem vračarima, zvijezdarima, Haldejima, i gatarima (Danilo V.11).

Opet: I govori car s njima , i ne nađe se među njima ni jedan kao Danijel, Ananija,

Mizrael, i Azarija; i stajahu pred carem. I u svemu čemu treba mudrost, za što ih

car zapita, nađe da su deset puta bolji od svijeh vrača i zvjezdara što bijahu u

svemu carstvu njegovu.I osta Daniel do prve godine cara Cika (Kira) (I.19,20). 5.

Poznato je da u obrnutom smislu gatari (vračari), kao oni koji se pominju u Izlasku

VII.11,12; VIII.7,18,19; IX.11, da su to oni koji izokreću duhovne stvari i bave se

magijskim veštinama. Jer magija nije ništa drugo nego izokrenutost, i izokenuta

primena stvari koje se odnose na duhovni svet; iz toga je došla magija. Ali takva se

magija danas naziva prirodnom, jer se sada ne priznaje ništa što je iznad prirode; a

poriče se i ono što je duhovno, ako se ne naziva unutarnjim Prirodnim.

5224. I pripovijedi im Faraon šta je snio. Ovo označava da se radi o stvarima koje

dolaze, što se vidi iz značenja sna, naime, predviđanja događaja

(br.5091.5092,5104), a to znači da se govori o onom što dolazi. Predmet o kome

se govori jasan je iz konteksta. Ovaj stih govori o novom stanju Prirodnog, kada je

u tami jer su istine izagnane iz njega, pa je sada je došlo do uznemirenja u njemuž,

kada se dogovara (savetuje) sa rečima-znanjima (spoljašnjim-znanjima) o tome što

će se desiti; jer kada je tama, misao se odjednom javlja:Šta će se desiti? 2. Pošto

se ovo obično dešava dok se čovek preporađa u svakom ovakvom stanju, to se

ovo stanje opisuje u unutrašnjem smislu; ali danas su ovakva stanja nepoznata,

kako zato što se malo ko preporađa, tako i za to što oni koji se preporađaju, oni ne

misle o ovakvim stvarima. Danas se čovek ne stara o onome šta se u njemu

dešava, jer spoljašnje stvari odvlače njegovu pažnju, to jest, unutrašnje stvari

nemaju značaja za onoga ko je zaokupljen spoljašnjim stvarma, koje su njegovi

ciljevi u životu. O ovoj tami oni bi rekli, Šta se to tiče mene, jer se kroz to ne stiče

ni nivac ni neka pločast? Zašto da razmišljam o stanju duše,ili o stanju unutrašnjeg

čoveka, da li je u tami kad su izgnane istine, ili u svetlosti kada se istine povrate?

Kakva je meni korist iz toga? Da li postoji unutrašnji čovek, ja u to sumnjam, a tako

isto da li stanje stanje duše nezavisno od tela, to jest, da li postoji duša koja živi

posle smrti. Ko se vratio iz mrtvih da nam to kaže? Tako član crkve govori u sebi

ovih dana, a tako misli i kada čuje ili čita bilo šta o stanju unutrašnjeg čoveka. Ovo

objašnjava zašto su stvari koje se dešavaju unutar čoveka danas sakrivene i

potpuno nepoznate. 3. Ovakva tama u razumu nikada nije postojala kod drevnih.

Njihova se mudrost sastojala u tome da se staraju za unutarnje stvari, i da tako

usavršavaju svoj razum i volju, i da se preko toga staraju i za dobrobit svoje duše.

Da je pažnja drevnih bila usmerena prema ovim stvarima, jasno je iz spisa koja i

danas postoje, kao i po tome što je svak želeo da čuje Salamona:-

Stoga dolažahu ljudi odasvuda da čuju Salamuna, od svih carstava na zemlji, da

čuju njegovu mudrost (1 knjiga o Carevima IV.34). Ko bi se danas smatrao

bleženim iz ovakvog razloga?

5225. Ali niko ne može kazati Faraonu šta znači. Ovo označava da se nije znalo šta

će se dogoditi, vidi se iz značenja kazati (tumačiti), naime, znati šta će se dogoditi

(br. 5141). Otuda niko ne može kazati (protumačiti) označava nedostatak znanja;

jer u unutrašnjem smislu, niko je nešto negativno o nečemu, a to znači da toga

nema; jer se ideja osobe preokreće u unutrašnjem smislu u ideju stvari – kao na

primere ideja o jednom čoveku, mužu, ženi, supruzi, sinu ili kćerki, dečaku ili

devojčici, pretvara se u ideju o istini i dobru; kao gore (br. 5223), ideja o gataru i

mudracu pretvara se u ideju reči-znanja spoljnih i unutarnjih. Razlog je ovome to

što u duhovnm svetu, ili u nebu, nije osoba i nisu osobe nego stvari predmeti o

kojima se razmišlja, jer osobe ograničavaju ideju, i usmeravaju je prema nečemu

konačnom; dok stvari ne ograničavaju i ne usmertavaju, negoje produžuju u

beskonačno, a to znači prema Gospodu. Iz toga razloga nijedna osoba koja se

imenuje u Reči, ne opaža se u nebu, a umesto nje opaža se stvar koja predstavlja

tu osobu; isto tako, ne opaža se narod ili nacija, nego samo njen karakter; stoga se

ne zna ko su bili Avram, Isak, Jakov, Izrailjski narod, i Jevrejska nacija, nego se

opaža ono što Avram, Isak, Jakov, Izrailjski narod i Jevrejska nacija označavaju; a

tako i u svim drugim slučajevima. Na taj način anđeoski govor je bez granica, i

sveopšti.

5226. Stihovi 9-13. Tada progovori starješina nad peharnicima Faraonu i reče:

danas se opomenuh grijeha svojega. Kad se Faraon rasrdi na sluge svoje i baci u

tamnicu u kući zapovjednika stražarskoga mene i starješinu nad hljebarimap,

usnismo u jednu noć ja i on, svaki za sebe po značenju sna svojega usnismo. A

ondje bjaše s nama momče Jevrejče, sluga zapovjednika stražarskoga, i mi mu

pripovijedismo sne, a on nam kaza šta čiji san znači. I zbi se kako nam kaza: mene

povrati Faraon u službu, a onoga objesi. Tada progovori starješina nad

peharnicima Faraonu, označava misao koja dolazi od Čulnog koje je potčinjeno

intelektualnim delu; i reče, označava opažanje iz toga; danas se opomenuh grijeha

svojega, označava da je to bilo o razdvajanju; kada se Faraon rasrdi na sluge svoje,

označava kada se Prirodno okrenulo na drugu stranu; i baci u tamnicu u kuću

zapovjednika stražarskoga, označava odbacivanje od strane onoga što je od

prvorazredne važnosti za tumačenje; mene i starješinu nad hljebarima, označava

oba čulna dela; usnismo u jednu noć, označava da se predviđalo ali vrlo tamno

(zatamnjeno); ja i on, označava oba čulna dela; svaki po značenju sna svojega,

označava šta će biti ishod (rezultat) oboma; i ondje bješe momče Jevrejče,

označava da je radi iskušenja onaj koji je bio bezazlen, bio tamo bačen (poslat);

sluga zapovjednika stražarskoga, označava da u tome može da bude istina koja će

poslužiti za tumačenje; i pripovijedismo mu , označava da je postojalo opažanje o

tome; a on nam kaza šta čiji san znači, označava šta je bilo u toj stvari koja se

videla zatamnjena; i zbi se kako nam kaza, označava od istine; mene povrati

Faraon u službu, označava da je Čulno intelektualng dela bilo primljeno; a onoga

objesi, označava da je Čulno voljnog dela bilo odbačeno.

5227. Tada progovori starješina nad peharnicima Faraonu. Ovo označava misao

od Čulnoga koje je potčinjeno inteletualnom delu, što se vidi iz značenja govoriti,

naime, misliti (br. 2271,2287,2619), i iz reprezentacije zapovjednika nad

peharnicima, naime, Čulnoga koje je potčinjeno intelktualnom delu (br

5077,5082). Šta je misao od Čulnog, može se videti gore (br. 5141).

5228. I reče. Ovo označava opažanje otuda, što se vidi iz značenja reći, naim,

opažati (br. 1791,1815,1819,1822,1898,1919,2080,2619,2862,3395,3509). Šta je

opažanje otuda, ili opažanje od misli, ne može se potpuno objasniti, jer je danas

sasvim nepoznato šta je duhovno opažanje; a ono što je nepoznato, ne može se

potpni objasniti ma kako da se opiše; jer opažanje je ništa drugo nego govor ili

misao anđela koji su sa čovekom. Kada se ovaj govor ili misao ulije, on postane

opažanje da je nešto tako, ili da nije tako; ali ovo se dešava samo kod onih koji su

u dobru ljubavi i ljubavi ka bližnjemu, jer se ona uliva preko dobra. U ovakvim

osobama opažanje stvara misli, jer za njih koje je predstavljeno Faraonom; jer

opažanje je opšte načelo misli. Ali njima se ne daje opažanje misli, nego samo to

na izgled. Ali više se ne može reći o ovoj misteriji jer, kao što je rečeno, danas se

ne zna šta je opažanje.

5229. Opomenuh se grijeha svojega. Ovo je o razdvajanju, što se vidi iz značenja

grijeha, naime, onoga to je u izokrenutom redu (vidi br. 5076); i iz značenja

opomenuti se, naime, povezanost (br. 5169). Stoga opomenuti se grijeha označava

biti povezan s onim što je u izokrenutom redu, a stoga je to biti odvojen od

Prirodnog koje je predstavljeno Faraonom; jer što god je povezano s onim što je u

izvrnutom redu, to je razdvjeno od onoga što je u redu. Opomenuti se znači

povezanost, jer opominjanje (sećanje) na nekoga u duhohovnom svetu povezuje;

jer čim se jedan duh seti drugoga, taj se pokaže kao prisutan, i to tako da mogu da

razgovaraju. To je razlog da anđeli i duhovi mogu da se sretnu sa svakom osobom

koju su znali ili o kojoj su čuli, mogu da ih vide kao prisutne, i da govore s njima,

kada Gospod dopusti da ih se neko opomene (seti) (br.1114) (prim. prev. To znači

da se ne pojavljuju sve osobe ili duhovi na koje jedan duh pomisli, nego samo kada

to dolazi od Gospoda, a to znači kada ima opravdan il duhovan razlog da s tom

osobom ili duhom razgovara).

5230. Kad se Faraon rasrdi na sluge svoje. Ovo označava kada se Prirodno

okrenulo na drugu stranu, što se vidi iz onoga što je objašnjeno gore (br.

5080,5081), gde se nalaze slične reči.

5231. I baci u tamnicu u kuću zapovjednika stražarskoga. Ovo označava

odbačenost od strane onoga što je od najveće važnosti za tumačenja, što se vidi iz

ona šo je objašnjeno gore (br. 5083,5084), gde se nalaze slične reči.

5232. Mene i starješinu nad hljebarima. Ovo označava oba čulna dela, što se vidi iz

reprezentacije starješine nad hljebaima, naime, Čulnog koje je podložno voljnom

delu u opšte (br. 5078.5082); stoga se sa mene i starješinu nad hljebarima

označavaju oba čulna dela. Kažemo oba čulna dela, jer postoje dve sposobnosti

koje čine čovekov život, volja i razum, na koje se svaka i sve stvari odnose. Postoje

dve sposobnosti u čoveku koje čine njegov život stoga što postoje i dve stvari u

nebu - dobro i istina – dobro koje se odnosi na volju, i istina koja se odnosi na

razum. Iz ovoga je jasno da postoje dve stvari koje čine čoveka duhovnim, pa

stoga i blaženim u drugom životu, naime, ljubav ka bližnjemu i vera; jer ljubav ka

bližnjemu je dobro, a vera je istina; a ljubav ka bližnjemu se odnosi na volju, a vera

na razum. 2. Na ove dve – dobro i istinu – svaka i sve stvari u prirodi se odnose,

pa stoga na taj način nastaju i postoje. Da se odnose na ove dve stvari, jasno je po

toplini i svetlosti, gde se toplina odnosi na dobro, a svetlost na istinu, pa je stoga

duhovna toplina dobro ljubavi, a duhovna svetlost je istina vere. Pošto se svaka i

sve stvari u celokupnoj prirodi odnose na ove dve, dobro i istinu, svako može da

prosudi šta postaje čovekov život od vere bez ljubavi ka bližnjemu, ili što je ista

stvar, od samog razumevanja istine a bez volje da se čini dobro. Zar to nije kao

stanje u zimi, kada je svetlosat blistava, ali je sve zamrlo, jer nema topline? Takvo

je stanje čoveka koji je u veri samoj, a ne i u dobru ljubavi. On je u hladnoći i u

tami; u hladnoći jer se protivi dobru, a u tami zato što se protivi istini; jer onaj ko

je protivan dobru, taj je protivan i istini, iako u sebi misli da nije tako; jer jedna

stvar privlači drugu. I takvo postaje i njegovo stanje posle smrti.

5233. Usnismo u jednu noć . Ovo označava nešto što se videlo kao u tami, što se

vidi iz značenja sna, što je predvideti (br. 3698,5091); i iz značenja noći, što je

stanje senke ili tame (br. 1712).

5234. Ja i on. Ovo označava oba čulna dela, što se vidi iz reprezentacije peharnika,

koji je ovde ja, a što je čulni deo, i iz reprezentacije hlebarnika, koji je ovde on, a

što je drugi čulni deo (br. 5232).

5235. Svaki za sebe po tumačenju (značenju) sna svojega. Ovo označava šta bi bio

ishod ovome, što se vidi iz značeja tumačenja, naime, šta je u njemu sadržano, i

šta će se dogoditi (br. 5093,5105,5107),5141), stoga šta će biti ono što je

pretskazano, a što je označeno snom (br. 5233).

5236. A ondje bješe s nama momče Jevrejče. Ovo označava da je radi iskušavanja

nedužan (nevin) bio tamo poslan (bačen), što se vidi iz značenja momčeta, naime,

onoga koji je nedužan (vidi niže); i iz značenja Jevrejče, to jest, onoga ko pripada

crkvi (br. 5136), stoga ono što pripada crkvi. To što je tamo bio poslan radi

iskušavanja, označeno je time što je bio bačen u tamnicu, jer tamnica u koju je bio

bačen, označava iskušenje (br. 5036,5037,5039,5044,5045); o ovome stanju bilo

je govora u poglavljima XXIX. i XL. 2. Razlog da momče (dečak) označava

bezazlenost je to što u unutrašnjem smislu malo dete označava nevinost; jer u

Reči čitamo odojčad, mala deca, dečaci (momci); njima su označena tri stepena

nevinosti, prvi stepen odojčetom, drugi stepen malim detetom, a treći stepen

dečakom (momčetom). Ali pošto dečak počinje da gubi svoju nevinost, on

označava stepen nevinosti koji se naziva bezazlenost. Pošto ova tri označavaju tri

stepena nevinosti, tri stepena ljubavi i ljubavi ka bližnjem su takođe označena

istima, to nebeska i duhovna ljubav, to jest, ljubav ka Gospodu i ljubav ka

bližnjemu, ne mogu da postoje osim u nevnosti. Ali neka se zna da je nevinost

odojčadi, male dece, i dečaka samo spoljašnja; i da unutrašnja nevinost nije

moguća sve dok se čovek ne preporodi, to jest, sve dok ne postane kao odojče,

malo dete, i dečak. Ova su stanja u Reči označena sa ovih tri. Jer u Reči sve treba

da se razume na duhovan način; stoga se misli samo na duhovno rođenje, koje se

naziva preporodom ili regeneracijom. 3. Da je osobina nevinosti nazvana

bezazlenost označena dečakom (ili detetom), vidi se kod Luke: Isus reče, ko god ne

primi carstva kao djete, neće u njega ući (XVIII.17). Primiti carstvo Božije kao dijete

je primiti ljubav ka bližnjemu i veru od nevinosti. Kod Marka: I uzevši dijete metnu

ga među njih i zagrlivši ga reče im: Ko jedno ovako dijete primi u Moje ime, Mene

prima; a ko Mene primi ne prima Mene nego Onoga koji Me posla. (IX. 36,37;

Luka IX.47,48). Dijete ovde predstavlja nevinost; ovaj koju ga primi, prima

Gospoda, jer On je izvor nevinosti. Svako može da vidi da primiti dijete u

Gospodovo ime nije doslovno primiti dijete, nego da je to nešto nebesko time

predstavljeno. 4. Kod Mateje: A kad vidješe galvari sveštenički i književnici čudesa

što učini, i djecu gdje viču u crkvi i govore: Hozana sinu Davidovu, rasrdiše se. I

rekoše Isusu: čuješ li šta ovi govore? A Isus im reče: zar nijeste nikad čitali: iz usta

male djece i koja sisaju načinio si sebi hvalu? (XX. 15,16; Psalam VIII.2). Decom

koja viču Hozana sinu Davidovu predstalja se to da samo nevinost priznaje i prima

Gospoda, to jest, oni u kojima je nevinost. Iz usta male djece i koja sisaju načinio si

Sebi hvalu, označava se da hvala može da se oda Gospodu samo preko nevinosti;

jer se samo preko nje ostvaruje veza i sav influks, pa stoga i pristup. To je razlog

da je Gospod rekao: Ako se ne obratite i ne budete kao kao djeca, nećete ući u

carstvo nebesko (XVIII.3). 5. I u sledećim odlomcima dečak (ili dete) označava

nevinost. Kod Zaharije: Ulice grada biće pune dječaka i djevojaka koji se na njima

igraju (VIII.5).

Govoreći o Novm Jerusalimu, ili o Gospodovm cartsvu. Kod Davida: Momci i

djevojke, starci i djeca, neka hvale ime Jehovino (Psalam CXLVIII.12). Opet: Jehova

izbavlja iz groba život tvoj,vjenčava te dobrotom i milošću. Jehova tvori pravdu i

sud svijema kojima se krivo čini (Psalam CIII.4,5). Kod Joila: I za moj narod bacaše

ždrijeb,i davaše dijete za kurvu, i prodavaše djevojku za vino, te piše (III.3). Kod

Jeremije: I tobom satrh konja i jahača njegova; i tobom satrh kola i koji sjede na

njima. I tobom satrh čovjeka i ženu, satrh tobom čovjeka i dijete, i satrh tobom

momka i djevojku (LI.22). Kod Isaije: Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade,

kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni,

knez mirni (IX.6).

5237. Sluga zapovjednika stražarskoga. Ovo označava gde je bila istina koja može

da posluži kao najvažnija za tumačenja, što se vidi iz sluge, čime se opisuje istina

(br. 2567,3409); i iz značenja zapovjednika stražarskoga, naime, stvari koje su od

glavne važnosti za tumačenje (br. 4790, 4966.5084); a pošto stina služi za

tumačenje Reči, takva se istina označa zapovjednikom stražarskim.

5238. I mi mu pripovijedismo. Da ovo ončava da je bilo opažanje o tome, vidsi se iz

značenja pripovijediti, što je opažati (vidi br. 3209).

5239. A on nam kaza šta čiji san znači. Ovo označava šta se u ovim stvarima videlo

zatamnjeno, štose vidi iz značenja kazati (tumačiti), naime, šta je bilo u njima br.

5093,5105,5107); i iz značenja snova, naime, stvari koje se vide zatamnjene (br.

5233).

5240. Svakome protumači po snu njegovome. Označava od istine; i dogodi se kako

kaza, označava da je događaj bio takav, što se može videti po tome što ove reči

označavaju događaj, a koji je bio onakav kako ga je on pretskazao.

5241. Mene vrati u službu svoju. Ovo označava da je Čulno intelektualnog dela bilo

primljeno, kao što se vidi iz značenja peharnika, koji je ovde označen sa mene,

naime, Čulno intelektualnog dela (vidi gore); i iz značenja vratiti u službu, naime,

dovesti u red i potčiniti (br. 5125,5165), a to znači primiti.

5242. A njega objesi. Ovo označava da je Čulno voljnoga dela bilo odbačeno, kao

što se vidi iz značenja hlebarnika koji je ovde označen sa njega, naime, Čulno

voljnog dela (vidi gore); i iz značenja objesiti, naime, odbaciti (br. 5156,5167).

Nema potrebe da se ovo dalje objašnjava, jer je ranije bilo objašnjeno, a ovde se

ponavlja radi nizova.

5243. Stih 14. Tada Faraon posla po Josipa i brže ga izvedoše iz tamnice, a on se

obrija i preobuče, te izađe pred Faraona. Faraon posla, označava naklonost novog

Prirodnog; po Josipa, označava primiti Nebesko od Duhovnog; i brže ga izvedoše iz

tamnice (jame), označava brzo odbacivanje takvih stvari kao što su one iz iskušeja

a koje su bile smetnja pa je kroz to došlo do promene; i obrija se, označava

odbacivbanje i promenu u pogledu spoljašnjeg Prirodnog; i preobuče se,

označava ono što se odnosi na unutrašnje Prirodno; i izađe pred Faraona,

označava komunikaciju kroz to sa novim Prirodnim.

5244. Tada Faraon posla . Ovo označava naklonost novog Prirodnog, što se vidi iz

repretentacije Faraona, naime, novog Prirodnog čoveka (br. 5079,5080).

Naklonost da se primi Nebesko od Duhovnog označena je njegvim slanjem i

pozivanjem Josipa. Sama naklonost je jasna iz onoga što se dalje kaže – da ga je

postavio nad svojom kućom i nad celom zemljom Egipatskom, i što je rekao da će

ga ceo narod ljubiti u usta (stihovi 40-43). U pogledu ove stvari, kada se stanje

završi, to jest, kad su sve stvari u Prirodnm pripremljene da se primi influks od

unutrašnjeg ili višeg stepena, i za usvajanje onoga što se uliva, tada je Prirodno

sklono, to jest, ima osećanje za primanje. Na ovaj način jedno je prilagođeno

drugom, kada ga Gospod učini novim.

5245. I pozva Josipa. Ovo označava primiti Nebesko od Duhovnog, što se vidi iz

reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog (br. 4286, 4585, 4592, 4594,

4963). Da je primanje značeno pozivom, može se videti gore (br. 5244).

5246. I brže ga izvedoše iz tamnice (jame). Ovo označava žurno odbackvanje

takvih stvari koje su kao iskušenje bile smetnja; a time se označava i promena, što

se vidi iz značenja jame, naime, stanja pustošenja i iskušenja (br. 4728, 4744,

5038); i iz značenja brže izvesti iz, naime, žurno odbacivanje stvari koje su iz toga

ishodile, to jest, iz iskušenja. Pošto jama (tamnica) označava stanje iskušenja, to

brzo izvođenje iz, označava brzo odbacivanje stvari koje su bile rezultat onoga

stanja, pa stoga i njihovo odbacivanje, kao što je jasno iz onoga što sledi; jer je

odbacio ono što je pripadalo jami, kad se obrijao i preobukao. 2. Stanje iskušenja

u vezi sa sledećim stanjem je slično uslovima u jami ili tamnici – prljavo je i

nečisto; jer kada je čovek iskušavan, nečisti su duhovi blizu njega, okružuju ga, i

potstiču zla i obmane u njemu, te ga drže u njima i uveličavaju ih, sve do očajanja.

Otuda to da je tada čovek u prljavštini i nečistoti. Osim toga, kada se ovo stanje

pokaže pogledu u drugom životu (jer se sva duhovna stanja mogu predstaviti), to

izgleda kao gusta magla koja izbija iz nečistih mesta, kada se opaža i smrad. Takva

je sfera koja okružava onoga ko je u iskušenju, i u pustošenju, to jest, onoga ko je

u jami u nižoj zemlji (br. 4728). 3. Ali kada prestane iskušenje, magla se razgoni, i

vazduh se čisti. Razlog je tome to što se preko iskušenja zla i obmane otkriju i

onda uklone; kada se otkriju, tada se pojavi magla, ali kada se uklone, vazduh se

čisti. Promena ovoga stanja označena je Josipovim brijanjem i preoblačenjem. 4.

Osim toga, stanje iskušenja se može uporediti sa čovekom među razbojnicimm;

kada od njih pobegne, kosa mu je raščupana, lice kao podivljalo, a odeća

pocepana. Ali ako pobedi u iskušenju, tada pošto se brijao i očešljao, i promenio

odeću, on je veseo i miran. Ima paklenih duhova i genija, koji kao razbojnici

okružavaju i napadaju čoveka u takvo vreme, i uvode ga u iskušenja. Iz ovoga je

sada jasno da je njegovim brzim izlaskom iz tamnice označeno brzo odbacivanje

takvih stvari koje u iskušenju predstavlajuj prepreku u odnosu na promenu.

5247. I obrija se. Ovo označava odbacivanje i promenu u pogledu spoljašnjeg

Prirodnog, što se vidi iz značenja brijati glavu i bradu, naime, odbaciti ono što

pripada spoljašnjem Prirodnom; jer kosa koja je bila obrijana, predstavlja ovo

Prirodno (br. 3301). Kosa i na glavi i na bradi saobrazna je u Velikom Čoveku

spoljašnjem Prirodnom; pa stoga čulni ljudi (to jest, oni koji veruju samo u ono što

je prirodno, i koji su voljni da shvate da ima nešto unutranje samo ako se to može

razumeti preko čula), ti ljudi u drugom životu, kada su u svetlosti neba, izgledaju

obrasli kosom, i to toliko, da se od lica vidi samo brada. Ovakva dlakava lica često

sam viđao. Dok oni koji su racionalni, to jest, duhovni ljudi, u kojima je prirodno

potčinjeno na pravi način, pokazuju se sa lepom kosom. Razlog da se duhovi vide

sa kosom je to što u drugom životu duhovi izgledaju sasvim onako kao ljudi na

zemlji. To je razlog da se anđeli, o kojima se govori u Reči, opisuju u pogledu

njihove kose. 2. Iz ovoga što je do sada rečeno, vidi se šta je označeno brijanjem,

kao kod Jezikilja: A kad izlaze u trijem spoljašnji, u spoljašnji trijem k narodu, neka

svuku sa sebe haljine u kojima služe, i ostave ih u klijetima svetijem, pa neka

obuku druge haljine, da ne osvećuju naroda u haljinama svojim. I glave svoje da

ne briju, ni kose da ne ostavljaju, nego neka strigu glave svoje (XLIV.19,20).

Ovo se kaže o novom hramu i o novom sveštenstvu, to jest, o novoj crkvi; a obući

druge haljne označava svete istine; ne brijanjem glava i brade nego striženjem

glava, označava se ne odbacivanje Prirodnog , nego prilagođanjem tako da dođe

do slaganja, to jest, do potčinjavanja. Svako ko verje da je Reč sveta, može da vidi

da ove i ostale stvari koje govore proroci o novoj zemlji, novom gradu, novom

hramu, i novom sveštenstvu, da se neće dogoditi kako se to ovde kaže u slovu;

kao to da će sveštenici Levite, sinovi Zadokovi, služiti u njima, da će skidati svoje

haljine u kojima služe i oblačiti druge haljine, i da će ostrizati glave; nego da svak i

sve stvari u ovome označavaju jednu novu crkvu. 3. Niti bi bila propisana pravila u

pogledu prvosveštenika, Aronovih sinva, i Levita, u sledećim odlomcima iz Mojsija,

da ne sadrže svete stvari iznutra: A svećenik najviši između braće svoje, kojem se

na glavi izlilo ulje pomazanja i koji je posvećen da se oblači u svete haljne, neka ne

otkriva glave svoje,i haljna svojih neka ne razdire. (Levitska XX.10). Da se ne

načinećelavi čupajući kosu s glave svoje i da ne briju brade sboje i da ne režu po

tijelu svojemu. I neka budu sveti Bogu svojemu, i neka ne skrvne imena Boga

svojega, jer prinose žrtve ognjene Gospodove, hljeb Boga svojega, za to neka su

sveti (Levitska XXI.5,6). A učini im ovo da ih očistiš: pokropi ih vodom očišćenja, a

oni neka obriju sve tijelo svoje i operu haljine svoje, i očistiće se (Brojevi VIII.7).

Šta je ovde sveto ili šta pripada crkvi u ovim stvarima – da veliki sveštenik treba da

brije svoju glavu ili da pocepa svoju haljinu; da sinovi Aronovi ne treba da budu

ćelavi ni da briju krajeve svojih brada i da Leviti, kada se čiste, da treba da obriju

telo britvom? Nego to (da je sveto) da se spoljašnje ili prirodno potčini

unutranjem ili duhovnom, i da se tako i jedno i drugo potčine Božanskom, to je

sveto, i to je ono što anđeli opažaju kada čovek čita ove odlomke u Reči. 4. Tako

je bilo i sa Nazirejem koji je bio svet Jehovi (posvećen Jehovi): Ako bi ko umro do

njega na prečas, te bi oskrnio nairejstvo glave njegove, neka olbrije glavu svoju u

dan čišćenja svojega, sedmi sdan neka je obrje. A ovo je akon za nazireje: kad se

navrše dsani nazirerjstvu njegovu, neka dđe na vrata od šatora od sastanka. I

svećenik neka uzme pleće kuhanoi od ovna i jedan kolač orijesan iz kotarice i

jednuj pogaču prijesnu, i neka metnu na ruk nazireju, pošto obrije nazirejstvo

svoje (Brojevi VI.9,13,18). šta je bio Nazirej, i kakvu je svetost predstavljao, može

se videti gore, (br. 3301).Da postoji svetost u njegvoj kosi, ne može se razumeti

osim ako se zna čemu je saobrazna kosa, to jest, kojoj svetosti je saobrazna kosa

Nazirejeva. Isto tako se ne može razumeti kako je Samsonu snaga dolazila od

kose, o kojoj je rekao Dalili: Te joj otvori cijelo srce svoje, i reče joj: britva nikad

nije prešla preko glave moje, jer sam Nazirej Božiji od utrobe matere svoje. Tada

dođođe knezovi filistejski i donesoše novc u rukama svojim. A ona ga uspava na

krilu svojemu, i dozva čovjeka te mu obrija sedam pramena kose s glave, i ona ga

prva svlada kad ga ostavi snaga njegova. A kad kosa na glavi njegvoj poče rasti kao

što je bila prije nego ga obrijaše, snaga mu se povrati (Sudije XVI.17,19,22). Ko

bez poznavanja korespondencija može da zna da je Gospod u pogledu Božanskog

Prirodnog bio predstavljen Nazirejem, i da je Nazirejsto imalo to značenje, i da je

Samsonova snaga dolazila od ove reprezentacije? 5. Onaj ko ne zna, a posebno

onaj ko ne veruje da u Reči postoji unutrašnji smisao, i da doslovni smisao

predstavlja ono što je u unutrašnjem smislu, taj teško da će priznati da ima bilo

šta sveto u ovim stvarima; dok u stvari one sadrže ono što je najsvetije. Ako čovek

ne zna , a posebno ako ne veruje da Reč ima u sebi unutrašnji smisao, on ne može

da razume ni sledeće odlomke, kao ovaj kod Jeremije: Propade vjera i nesta je iz

usta njihovijeh; ostizi kosu svoju i baci je, i zaridaj iza glasa na visokim mjestima

(vii.28,29). Kod Isaije: Tada će Gospod obrijati britvom zakupljenom ispreko rijeke,

carem Asirskim, glave i dlake po nogama, i bradu svu (VII.20). Kod Miheja: Načini

se ćelava i ostizi se za milom djecom svojom; raširi ćelu svoju kao orao, jer se vode

od tebe u ropstvo (I.16). Niti može da zna šta je sveto u onome što se navodi o

Iliji, da je bio čovjek dlakav, i da je bio opasan kožnim pojasom (2 o Carevima

II.23,24). 6. Ilija i Elisije predstavljali su Gospoda kao Reč, posebno proročku Reč,

kao što se može videti u predgovoru osamnaestom poglavlju Postanka i u br.

2762. Dlakavost (kosmatost)i pojas od kože označavali su doslovni smisao, a

dlakav (kosmat) čovjek ovaj smisao u pogledu istina, dok je pojas od kože oko

slabina predstavljao ovaj smisao u pogledu dobara. Ova dva smisla su kao

Unutrašnje i Spoljašnje čovekovo; a pošto nema Inutrašnjeg bez Spoljašnjeg, jer je

Spoljašnje u poslednjim stvarima reda u kojima Unutrašnje opstoji, stoga je bila

uvreda Bogu nazvati Eliseja ćelavim, što je značilo da nema Spoljašnje, a to znači

Reč nije prilagođena čovekovom shvatanju. 7. Iz ovoga se vidi da je svaka

pojedinost u Reči sveta; samo što se svetost ne pokazuje razumu, osim kada neko

zna unutrašnji smisao; no i uprkos svega, influks iz neba unosi je (svetost) u

opažanje čoveka koji veruje da je Reč sveta. Ovaj se influks izvodi preko

unutrašnjeg smisla u kojemu su anđeli; pa iako taj smisao nije čoveku poznat, on

ipak utiče na njega (čoveka), zato što se na njega prenosi to osećanje koje postoji

kod anđela koji su sa čovekom. Iz ovoga je jasno da je čoveku data Reč kako bi

preko nje bio povezan s nebom, i kako bi Božanska istina, koja je u nebu, uticala

na njega preko ovoga influksa.

5248. I preobuče se. Ovo označava da se ovo odnosi na unutarnje Prirodno, tako

što se ono oblači u nešto pogodno, što se vidi iz značenja preobući se, naime,

odbaciti i promeniti; i iz značenja haljina, naime, onoga što je unutarnje Prirodno

(vidi niže); otuda sledi da je bilo obučeno u ono što je pogodno (ovde označeno

haljinama). Haljine se česo pominju u Reči, a njima se onačavaju stvari koje su

ispod ili izvana, a koje pokrivaju ono što je gore ili unutra; pa stoga haljine

označavaju čovekovo Spoljašnje, stoga i Prirodno, jer ovo pokriva njegovo

Unutrašnje i Spoljašnje. Posebno se haljnama označavaju istine vere, jer ove

pokrivaju dela ljubavi ka bližnjem. Ovo značenje ima potiče od haljina u kojima se

pojavljuju anđeli. Duhovi se pokazuju u haljinama lišenim blistavila, a anđeli u

svetlim haljinama koje kao da su sačinjene od blistavila, jer se samo to blistavilo

pokazuej kao haljina, kao Gospodova haljina kada se preobrazio, koja je bila kao

svetlost (Mateja XVII.2, i koja je bila bijela i sjajna (Luka IX.29). Duhoivi i anđeli se

poznaju po njihovim haljinma , jer su ove predstavljene haljinama, u odnosu na

istine vere kakve su u Prirodnom; a one (istine vere) kakve su u Racionalnom , one

se pokazuju na licu i njegovoj lepoti. Blistavilo njihovih haljna potiče od dobra

ljubavi i ljubavi ka bližnjemu, koja prosijava i koja je uzrok slistavosti. Sve ovo

pokazjuje jasno šta se u duhovnim svetu predstavlja haljinama, to jest, šta je

njihov duhovni smisao. Ali haljina koju je Josip promenio, to jest, koju je odložio,

bila je haljina u tamnici ili u jami, što je stanje iskušenja, a tom haljinom su

označene lažne i varljive stvari, koje u vreme iskušenja zli geniji i duhovi

potstrekuju; a se stoga njegovom pomenom haljina označava odbacivanje i

promena u pogledu onoga što je unutarnje Prirodno, a haljine koje oblači,

označavaju ono što je pogodno; stoga se time označava ono što je pogodno. Vidi

šta je rečeno i objašnjeno ranije o haljinama: da se nebeske stvari ne oblače,nego

d hvne i prirodne (br. 297) : da haljine označavaju relativno niže istine (br.

1073,2576): da promena haljina označava oblačiti se u svete istine, otkuda je

poteklo menjanje haljina (br. 4545): da je razdiranje haljina značilo žaljenje za

izgubljenim i uništenim istinama (4763): vidi i ono što je rečeno o onome koji je

došao na svadbu a nije bio u svadbarskom ruhu (br. 2132).

5249. Te izađe pred Faraona. Ovo označava komunikaciju s novim Prorodnim, što

se vidi iz značenja izaći, to jest, komunikacija preko influksa; i iz reprezentacije

Faraona, naime,novog Prirodnog br. 5079,5080,5244). Šta je u rečima u ovim

stihovima jasno je iz onoga što je već objašnjeno, jer ove reči govore o Josipu,

kako je bio oslobođen iz jame i kako je došao pred Faraona. Josip je u

unutrašnjem smislu predstavljao Gospoda kao Nebesko od Duhovnog, dok je

Faraon predstavljao prirodnog ili spoljašnjeg čoveka; jama u kojoj je Josip bio,

predtstavljala je stanje Gospodovog iskušenja u pogledu Nebeskog od Duhovnog;

a to što je bio pozvan pred Faraona,označavalo je oslobađanje od iskušenja, i

dalje, influks i komunikaciju s novim Prirodnim. Iz ovoga je jasno da ovde

unutrašnji smiso opisuje kako je Gospod učinio novim Svoje Prirodno, i na kraju

ga učinio i Božanskim. 2. Ovo su stvari o kojima misle nebeski anđeli kada čovek

ovo čita; osim toga, misliti o ovome njima je veliko uživanje, jer su oni u

Gosodovoj Božanskoj sferi, i u opažanju najdublje radosti kada misle o Gospodu i

o spasenju ljudske rase kroz to što je Gospd učinio Božanskim i Ljudsko u Sebi; i

kako bi se anđeli držali u u ovoj nebeskj radosti, a u istgo vreme i u mudrosti, taj

Božanski proces je u potpunsti opisan u unutrašnjem smislu Reči; a u isto vreme je

opisan i proces ljudskog preporoda; jer čovekov preporod je slika Gospodove

glorifikacije (br. 3138,3212,329o,4402). Neko se možda pita o čemu razgvaraju

anđeli, pa stoga i o čemu će razgovarati ljudi kad postanu anđeli posle smrti; ali

neka se zna da je to o onome što je sadržano u unutrašnjem smislu Reči, naime, o

Gospodovoj glorifikaciji, o Njegovom carstvu, o crkvi, i o preporodu čoveka kroz

dobra ljubavi i istine vere; ali oni o ovome govore preko misterija koje su većim

delo neiskazive.

5250. Stihovi 15,16. A Faraon reče Josipu: usnih san, pa mi nine umije da kaže šta

znači; a za tebe čujem da umiješ kazivati sne. A Josip odgovori i reče: to nije u

mojoj vlasti, Bog će javiti dobro (mir) Faraonu. A Faran reče Josipu, označava

opažanje Nebeskog od Duhovnog iz Prirodnog; usnih san, označava opažanje; pa

mi niko ne umije da kaže šta znači, označava neznanje o onom što je u tome; a za

tebe čujem, označava sposobnost Nebeskog od Duhovnog; da umiješ kazivati sne,

označava opažanje onoga što je predviđeno; a Josip odgovori Faraonu, označava

znanje; i reče: to nije u mojoj vlasti, označava da to nije bilo samo od Ljudskog;

Bog će javiti dobro (mir) Faraonu, označava da će to biti od Božanskg Ljudskog

preko povezivanja.

5251. I reče Faraon Josipu. Ovo označava opažanje Nebeskog od Duhovnog iz

Prirodnog, što se vidi iz znalčenja reći u istorijskim delovima Reči, naime, opažati

(kao što je često gore pokazano); i reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog (br.

5079,5080,5095,5160); i iz reprezetacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog

(br. 486m4592,4594,4963,5086,5087,5106,5249). Označeno je opažanje

Nebeskog od Duhovnog iz Prirodng, jer Gospoda predstavljaju i Josip i Faraon –

Josipom je predstavljeno Nebesko od Duhovnog, a Faranim Prirodno. Otuda

Faraon reče Josipu označava Gospodovo opažanje od Nebeskog od Duhovnog u

Prirodnom. Ali priroda i osobine ovog opažanje ne mogu se potpuno objasniti ako

se prvo ne oblikuje neka ideja o duhonom opažanju i o Nebeskom od Duhovnog,

kao i o načinu po kome se Prirodno razlikuje od Duhovnog. O ovim predmetima

već je nešto bilo rečeno, a na šta treba da se sada potsetimo.

5252. Usnih san. Ovo označava pretskazivanje, što se vidi iz značenja sna , naime,

predviđanja a onda i pretskazivanja (br.3698,5091,5092,510,5233); da san ovde

znači pretskazivanje, jasno je iz onoga što sledi, jer su bile pretskazane sedam

godina obilja i sedam godina gladi.

5253. Pa mi niko ne umije da kaže šta znači. Ovo označava neznanje o onome što

je bilo u njemu, vidi se iz značenja kazati (protumačiti), u odnosu na ono što je bilo

u njemu (br. 5093, 5105,5107,5114); otuda neznanje o onome što je u njemu

označeno je sa niko ne umije da kaže.U unutranjem smislu, niko ne znači niko ili

nijedan, jer ovaj izaz je samo negacija; ovde on prosto znači ne, stoga znači da to

nije poznato, ili da postoji nezanje u pogledu toga. Razlog je to, što se u

uutrašnjem smislu ne misli na osobu, niti na nešto što se odnosi na osobu (br.

5225); a u izrazu niko, ili nijedan, podrazumeva se nešto lično. Postoje uglavnom

tri stvari koje iščezavaju iz doslovnog smisla Reči kada postaje unutrašnji smisao,

naime, ono što pripada vremenu, ono što pripada prostoru i ono što pripada

nekoj osobi. Razlog je to što u duhovnom svetu ne postoji ni vreme ni prostor, jer

ovi pripadaju prirodi; stoga se kaže za one koji umru, da su ostavili vreme, i

ostavili iz sebe sve ono što je vremensko. U duhovnom svetu, na ništa se ne gleda

kao da to pripada nekoj osobi, jer upraviti pažnju u govoru prema nekoj osobi

sužava i ograničava ideju, umesto da je proširuje i čini bezgraničnom. Proširivanje

i otsustvo ograničavanja u govoru čini govor sveopštim, a to čini da se mogu

izraziti nezbrojne i neizrecive stvari. Otuda je govor anđela takvoga karaktera,

naročito govor nebeskih anđela, koji je relativno bezgraničan; pa stoga se sve u

njihovom govoru uliva u besknačno i u večno, stoga i u Božansko Gospodovo.

5254. A za tebe čujem, označava sposobnost Nebeskog od Duhovnog; govoreći, da

znaš kazivati sne, označava opažati ono što je predviđeno; jasno je iz značenja

čuti za tebe, naime, opaziti i znati da je nešto tako, a to znači imati sposobnost; iz

reprezentacije Josipa, kome se upućuju ove reči, naime Nebeskom od Duhovng

(br. 4286,4592,4594,4963,5086,5087,506); iz značenja čuti, to jest, opaziti

(br.5017); iz značenja sna, naime, onoga što je predviđeno (br.5252), i iz značenja

kazivati (tumačiti), naime, tumačiti ono što je predviđeno. Iz ovoga je jasno da se

rečima za tebe čujem da znaš da kazuješ sne, označava sposobnost Nebeskog od

Duhovnog da opaža ono što je u stvarima koje su predviđene.

5255. A Josip odgovori Faraonu. Ovo označava znanje, što se vidi iz značenja

odgovoriti bilo šta da se pita, naime, objasniti predmet, stoga označava znanje.

5256. I reče: to nije u mojoj vlasti (to nije do mene). Ovo znači da to nije samo od

Ljudskog, što se vidi iz značenja nije u mojoj vlasti (do mene),to jest, ne pripada

njemu, kada se kaže o Gospodu, koji je predstavljen Josipom,naime, nije od

Ljudskog samog, nego i od Božanskog; ali od kada se proslavio, to je samo od

Božanskog; jer Ljudsko proslavljeno , ono je Božansko. Gledano u sebi, Ljudsko je

samo oblik koji prima život od Božanskog; ali Gospodovo proslavljeno Ljudsko, ili

Njegovo Božansko Ljudsko, nije forma primanja Božanskog, nego je samo Biće

(Esse) života; a ono što iz toga proističe, to je život. Takva je ideja koju anđeli

imaju o Gospodu; ali oni koji danas dolaze iz Hrišćanskog Sveta u drugi život, ti

imaju ideju o Gospodu kao o nekom drugom čoveku, koji je ne samo odvojen od

Božanskog (iako mu pripisuju Božansko Ljudskom), nego da je odvojen od Jehove,

i još više, da je odvojen od svetosti koja iz Njega proističe. Oni doista kažu jedan

Bog, ali misle na tri; i dele jednog u tri, jer ga dele u osobe, svaku nazivajući Bog, i

pripisujući svakom posebnu prirodu. Stoga se za Hrišćane kaže u drugom životu da

se oni klanjaju trima bogovima, jer misle na tri ma koliko da govore o jednom. Ali

oni koji su bili Neznabošci, a potom se obratili u Hrišćanstvo, ti u drugom životu

obožavaju samo Gospoda; a to je zato što veruju da se Vrhovni Bog morao

pokazati na zemlji kao čovek, i da je Vrhovni Bog u stvari Božanski čovek; i kada ne

bi imali ovakvu ideju o Vrhovnom Bogu, ne bi mogli imati bilo kakvu drugu, i tako

ne bi mogli da misle o Bogu, pa stoga ne bi mogli ni da Ga znaju, a još manje da Ga

vole.

5257. Bog će javiti dobro (mir) Faraonu. Ovo označava da će ovo doći od

Božanskog Ljudskog preko povezivanja, što se vidi iz onoga što je maločas rečeno

(br. 556); i iz značenja Bog će javiti mir (dobro), jer dolazi od Gospodovog

Božanskog Ljudskog. Da Bog označava Božansko, nije potrebno objašnjavati, i da

je mir u najvišem smislu Gospod, može se videti gore (br. 370,4681). Ovaj odgovor

dolazi preko povezivanja, naime, sa Nebeskim od Duhovnog, a kroz to i sa

Prirodnim, jer se ovde govori o tome povezivanju.

5258. Stihovi 17-24. I reče Faraon Josipu: usnih, a ja stojim kraj rijeke na obali. I

gle, iz rijeke izađe sedam krava debelijeh i lijepijeh, te stadoše pasti na obali. I gle,

iza njih izađe sedam krava rđavijeh, i vrlo ružnijeh i mršavijeh, kakvijeh nijesam

vidio u cijeloj zemlji Egipatskoj. I ove krave mršave i ružne pojedoše onijeh sedam

debelijeh. I kad im biše u trbuhu, ne poznavaše se da im biše u trbuhu, nego opet

bijahu onako ružne kao prije. U tom se probudih. Pa opet usnih, a to sedam

klasova izraste iz jednog stabla jedrijeh i lijepijeh. A iza njih isklija sedam klasova

malijeh, tankijeh, i šturijeh. I ovi tanki klasovi proždriješe (progutaše) onijeh

lijepijeh sedam.I ovo pripovijedoh gatarima, ali mi ni jedan ne zna kazati šta znači.

I reče Faraon Josipu, označava misao Nebeskog od Duhovnog iz Prirodnog; usnih,

označava da se proviđalo kao u tami; a ja stojim kraj rijeke na obali, označava od

jedne do druge granice; i gle, iz rijeke, označava od jedne granice; izide sedam

krava, označava istine Prirodnog; debelijeh, označava da su pripadale ljubavi ka

bližnjem; i lijepijeh, označava da su bile u veri od ljubavi ka bližnjem; i stadoše

pasti na obali, označava poučavanje; i gle, sedam drugih krava izađoše, označava

obmane od Prirodnog; mršavijeh i vrlo ružnijeh, označava one koji nisu bili u

ljubavi ka bližnjemu; kakvijeh nikad nisam vidio u cijeloj zemlji Egipatskoj,

označava takve koje se nikako ne mogu povezati s istinama i s dobrima; a one

mršave i ružne proždriješe, označava da su obmane u kojima nije bilo ljubavi ka

bližnjemju i vere, da su izagnale; onijeh sedam debelijeh krava, označava istine od

vere od ljubavi ka bližnjem; proždriješe onijeh sedam debelijeh krava, označava da

se istine od dobra nisu više opažale; l opet bijahu ružne kao prije, označava da nije

bilo komunikacije ili povezanosti; u tom se probudih, označava stanje

prosvetljenosti; pa opet usnih, označava što se dalje videlo kao u tami; a to sedam

klasova iznikoše iz jednog stabla, označava povezivanje reči-znanja koja pripadaju

Prirodnom; lijepijeh i jedrijeh, označava one reči-znanja (spoljašnja znanja) koja se

mogu primeniti na veru i ljubav ka bližnjemu; i iza njih isklija sedam klasova

suhijeh i šturijeh, označava reči-znanja koja se ne mogu iskoristiti; i sedam šturijeh

progutaše sedam dobrijeh klasova, označava da su neskorisna spoljašnja znanja

izagnala ona korisna; i ovo pripovijedih gatarima, označava primanje saveta od

unutarnjih reči-znanja; ali mi ni jedan ne zna kazati šta znači, označava da se na

njima nije ništa moglo opaziti.

5259. I reče (progovori) Faraon Josipu.Ovo označava misao Nebeskog od

Duhovnog iz Prirodnog, što se vidi iz onoga to je rečeno gore (br. 5251), gde se

javljaju slične reči, osim da je pisalo Faraon reče Josipu, dok se ovde kaže,

progovori Faraon Josipu, jer reći oznčava opažanje, a govoriti, misao (br.

2271m2287,2619). Faraon progovori Josipu označava misao Nebeskog od

Duhovnog iz Pirodnog, a ne obratno, jer ono što je spoljašnje nikad ne misli od

samoga sebe, nego od nečega što je unutrašnje, ili što je isto, ono što je niže ne

misli od onoga što je više; iako dok unutranje ili više misli u spoljašnjem ili nižem,

izgleda kao da niže ili spoljašnje govori od sebe; ali ovo je (privid) iluzija. To je kao

neko ko sebe vidi u ogledalu, a ne zna da je to ogledalo, kad zamišlja da je

predmet tamo gde izgleda da je, iako nije tamo. 2. Sada, pošto je Nebesko od

Duhovnog unutarnje ili više a Prirodno je spoljašnje ili niže, stoga misao Nebeskog

od Duhovnog iz Prirodnog označena je sa Faraon progovori Josipu. Drugim rečima,

ništa što je niže ne može da radi samo od sebe; ali što može, to je od nečega što je

više; i pošto je tako, onda je očito da je sve od Najvišeg, to jest, od Božanskog.

Sledstveno, to što ječovekova misao od raziuma (pripada razumu)i delo od volje

(pripada volji), to čovek ima od Najvišeg ili od Božanskog. Dok njegovo lažno

mišljenje i loše delo dolaze od forme koju je sam u sebe utisnuo; a njegova istinita

misao i dobro delo potiču od forme koju ju primio od Gospoda; jer je poznato da

jedna te ista sila i energija proizvodi razne pokrete u skladu sa formama koje su

srednje i krajnje; na taj način u čoveku, život od Božanskog stvara različite misli i

dela, u skladu sa formama.

5260. Stvari koje slede u ovome nizu skoro su iste kao one koje su objašnjene u

ovom poglavlju od br. 5195-5217; stoga ih nije potrebno dalje objašnjavati.

5261. Stihovi 25-27. A Josip reče Faraonu: oba su sna Faraonova jednaka; Bog

javlja Faraonu šta je naumio. Sedam lijepijeh krava jesu sedam godina, i sedam

lijepijeh klasova jesu sedam godina; oba su sna jednaka. A sedam krava mršavijeh

i ružnijeh , što izađoše iza onijeh, jesu sedam godina; a sedam klasova sitnijeh i

šturijeh biće sedam godina gladnijeh. A Josip reče Faraonu, označava opažanje

Prirodnog od Nebeskog od Duhovnog; oba su sna Faraonova jednaka, označava

ono što je slično u oba, a što je proviđeno; Bog javlja Faraonu šta je naumio,

označava da je dato Prirodnom da opaža ono što je proviđeno; sedam lijepijeh

krava jesu sedam godina, označava stanje umnožavanja istine u unutrašnjem

Prirodnom; i sedam lijepijeh klasova su sedam godina, označava stanje

umnožavanja istine u spoljašnjem Prirodnom; oba su sna jednaka, označava da će

oba biti kroz povezivanje; a sedam krava mršavijeh i ružnijeh što izađoše iza

onijeh, označavaju stanja umnožavanja obmana koje napadaju unutrašnje

Prirodno; a sedam klasova praznih i sprženih ustokom (istočnim vjetrom),

označavaju stanje umnožavanja obmana koje napadaju spoljašnje Prirodno; biće

sedam godina gladnijeh, označava nedostatak i naizgled lišavanje istine.

5262. I Josip reče Faraonu. Ovo označava opažanjePrirodnig od Nebeskog o

Duhkvnog, što se vidi iz značenja rei u istirijskim delovima Reči, naime, opažati; iz

rerezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhivnog ; i iz reprezentacije Faraona,

naime, Prirodnog (vidi gbore, passim).

5263. Oba su sna Faraonova jednaka. Ovo označava ono što je slično u oba, a što

je bilo proviđeno, što se vidi iz značenja sna, naime, onoga što je proviđeno (br.

3698,5091,5092,5104,5233), iz reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog (br.

5079,5080,5095,5160); i iz značenja jednaka su, što je ovde ono što je slično u

oba, naime, u unutrašnjem i u spoljašnjem Prirodnom. Da je Prirodno dvostrko ,

može se videti gore br. 5118,5126; jer ono što je Faraon sanjao o kravama, to je

bilo proviđeno o unutrašnjem Prirodnom, a što je sanjao o klasovima žita, bilo je

proviđeno o spoljašnjem Prirodnom; pa stoga što oba Prirodna deluju kao jedno

zbog povezanosti, to je označeno ono što je slično u oba.

5264. Bog kaže Faraonu šta je naumio. Ovo označava da je dato Prirodnom da

opaža ono što je proviđeno, kao što se vidi iz značenja šta je Bog naumio, to jest,

ono što je proviđeno (vidi niže); iz značenja kaže (pokazuje) , naime, komunicira i

otkriva (vidi br. 3608,4856); i iz reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog

(br.5263). Iz ovoga je jasno da je Prirodnom dato da opaža ono što je proviđeno.

Jer što je Bog naumio, to je što je provideo, jer sve što Bog čini (to jest, Gospod),

to je proviđeno (proviđenje), koje pošto je od Božanskog, stoga je unutar onoga

što je večno i beskrajno – što je večno, jer Njegov pogled nije ograničen od

početka do kraja; a što je bekrajno, jer se u isto vreme odnosu na ono što je

sveopošte i na ono što je pojedinačno, i na svakoga pojedinačno u onome što je

sveopšte. Ovo se naziva proviđenjem. Da u svakoj i u svim stvarima Gospod čini

ono što je beskonačno i večno, biće pokazano, po Gospdovoj Božanskoj milosti, na

drugome mestu ilustrovano primerima.

5265. Sedam lijepijeh krava jesu sedam godina. Ovo oznčava stanje umnožavanja

istine u unutrašnjem Prirodnom, kao što se vidi iz značenja krava, naime, u

dobrom smislu istina unutrašnjeg Prirodnog (br. 5198); i iz značenja godina,

naime, stanja (br. 482,487,488,493,893). Ima ih sedam, jer sedam označava ono

što je sveto, stoga pridodaje svetost predmetu (br. 395,433,716,881); a to

podrazumeva jedan ceo period od početka do kraja (br. 728). Otuda to da su

sedam krava i sedam klasova viđeni u snu, i da su posle date sedam godina obilja i

sedam godina gladi, i da je u reprezentativnoj crtkvi sedma godina bila godina

mira (godina sabata), a posle sedam puta sedam godina bila je Jubilarna (prim.

prev. Godina praštanja dugova i preraspodele zemlje, to jest, godina radosti

Jehovine). 2. Sedam označava svete stvari iz značenja brojeva u svetu duhova, gde

svaki broj ima značenje. Brojevi, prosti i složeni, ponekada bi se pokazali mome

pogledu, a jednom i u dugom nizu; i dok sam se pitao šta to znači, rečeno mi je

bilo da su dolazili iz anđeoskoga govora, i da se ponekad stvari izražavaju

brojevima. Ovi se brojevi ne pojavljuju u nebu, nego u svetu duhova, gde se

ovakve stvari pokazuju pogledu. Ovo je bilo poznato pradrevnim ljudima koji su

bili nebeski ljudi i koji su razgovarali s anđelimia, pa su pomoću brojeva

izračunavali crkvene stvari, jer se preko brojeva izražavalo na univerzalan način

ono što se izražavalo pojedinačnim rečima. Ali šta su bila značenja ovih brojeva,

izgbilo se kod potomstva, osim značenja prostih brojeva kao dva, tri, šest, sedam,

osam, dvanaest; i izvedenih brojeva dvadest i četiri, sedamdeset i dva, i

sedamdeset i sedam – posebno da sedam znači najsvetije, a u najvišem smislu,

Božansko Samo, a u reprezentativnom smislu Nebesko ljubavi. Ovo je razlog da se

stanje nebeskog čoveka označava sedmim danom (br.84,87). Da brojevi

označavaju stvari, vidi se po mnogim brojevma u Reči, kao iz Otkrovenja: Ovdje je

mudrost: Ko ima um, neka izračuna broj zvijeri: jer je broj čovjekov i broj njezin

šest stotina šezdeset šest (XIII.18). I opet: I razmjeri zid njegov na sto, i četrdeset

i četiri lakta, po mjeri čovjekovoj, koja je anđelova (XXI.17). Broj sto četrdeset i

četiri je od broja dvanaest pomnoženo sa samim sobom, od čega dolazi sto

četrdeset i četiri.

5266. A sedam lijepijeh klasova su su sedam godina. Ovo označava stanje

umnožavanja istine u spoljašnjem Prirodnom, što se vidi iz značenje klasova žita,

naime, u dobrom smislu spoljašnjih-znanja (reči-znanja) (br. 5212), pa stoga istina

spoljašnjeg Prirodnog, jer se ove nazivaju spoljašnjim- znanjima (sientifica); i iz

značenja godina, naime, stanja (br. 5265). Šta znači sedam, može se naći i tamo.

5267. Oba su sna jednaka. Ovo označava da će oba biti kroz povezivanje, što se

vdidi iz onoga što je rečeno gore (br. 5263).

5268. A sedam mršavijeh i ružnijeh krava koje posije izađoše su sedam godina.

Ovo označava stanje umnožavanja obmane koja napada unutranje Prirodno, kao

što se vidi iz značenja krava, naime, u istinito smislu, istina unutranjeg Prirodnog

(br. 5198,5265), ali u obrnutom smislu obmana u njima (b. 5202), pa se stoga one

prve nazivaju dobre krave, a druge mršave i ružne; Iz značnja izaći, naime, razvoj

prema unutranjim stvarima (br. 5202), i iz značenja godina, naime, stanja br.

5265). Pošto sedam označava ono šo je sveto, stoga u obrnutom smislu označava

ono što je profano (oskrvnuto); jer veći deo izraza u Reči imaju i suprotno

značenje; a tome je razlog to što se iste stvari tada dešaaju u nebu, pa dok se

spuštaju u pakao, one se menjaju u surotne stvari, i stvarno postaju suprotne.

Otuda svete stvari označene sa sedam, tamo postaju profane. 2. Da su sa sedam

označene i svete i profane stvari, može se potvrditi mnogim odlomcima u

Otkrovenju gde se sedam pominje: Prvo, gde se označavaju svete stvari: Od Ivana

na sedam crkava koje su u Aziji, blagoslov vam i mir od onoga koji jest, i koji bješe

i koji će doći; i od sedam duhova koji su pred prijestoljem Njegovijem (I.4). A od

prijestolja izlažahu munje i i gromovi i glasovi; i sedam žižaka ognjenijeh gorahu

pred prijestolom, koje su sedam duhova Božijih (IV. 5). I vidjeh i gle, nasred

prijestolja i četiri životinje, i posred starješina jagnje kao zaklano, i imaše sedam

rogova, i sedam očiju, koje su sedam duhova Božijih poslanijeh po svemu svijetu

(V.6). I vidjeh sedam anđela koji stajahu pred Bogom i dade im se sedam truba

(VIII.2). Nego u dane glasa sedmoga anđela, kad zatrubi, onda će se svršiti tajna

Božija, kao što javi svojijem slugama prorocima (X.7). I iziđoše sedam anđela iz

crkve, koji imahu sedam zala, obučeni u čiste i bijele haljne od platna, i opasani po

prsima pojasima zlatnijem. I jedna od četiri životinje dade sedmorici anđela sedam

čaša zlatnijeh napunjenijeh gnjeva Božijeg, koji živi od vijeka do vijeka (XV.6,7). Da

u obrnutom smislu sedam označava profane stvari, jasno je iz ovih odlomaka u

Otkrovenju: I pokaza se drugi znak na nebu, I gle, velika crvena aždaha, koja imaše

sedam glava, i deset rogova; i na glavama njezinijem sedam kruna (XII.3). I stadoh

na pijesku morskome, i vidjeh zvijer gdje izlazi iz mora, koja imaše sedam glava, i

rogova deset, i na rgovima deset kruna, a na glavama njezinijem imena hulna

(XIII.1).

I uvede me duhom u pusto mjesto i vidjeh ženu gdje sjedi na zvijeri crvenoj koja

bješe puna imena hulnijeh i imaše sedam glava i deset rogova. Sedam glava to je

sedam gora na kojima žena sjedia i dest rogova. I reče mi anđeo: šta se čudiš? Ja

ću ti kazati tajnu ove žene, i zvijeri što je nosi, i ima sedam glava i deset rogova.

Sedam glava, to su sedam gora na kojima žena sjedi. I jesu sedam careva.Pet je

njih palo, i jedan jest, a drugi još nije došao; i kad dođe, za malo će ostati. I zvijeri

koja bješe i nije,i ona je osmi, i jest od sedmorice, i u propast ide (XVII.3,7,9-11).

5269. A sedam klasova sitnijeh i šturijeh. Ovo označava umnožavanje obmana

koje napadaju spoljašnje Prirodno, vidi se iz značenja klasova žita, naime, reči-

znanja, koje su istine spoljašnjeg Prirodnog (br 5266), pa stoga u obrnutom smislu

obmane u njemu (br. 5202-5204). Na šta se misli pod sitnim i šturim klasovima,

može se videti gore.

5270. A iza njih nastaće sedam godina gladnijeh. Ovo označava nedostatak i

prividnu lišenost istine, što se vidi iz značenja gladi, naime, nedostaka znanja (br.

1460,3364), stoga lišenost istine; jer da su obmane izagnale istine tako da je

izgledalo da ih više nema, označeno je mršavim i ružnim kravama koje su pojele

sedam debelijeh krava , i kada su ih pojele, ne poznavaše se da su im u trbuhu; kao

i sa šturim klasovima koji su progutali sedam jedrijeh klasova (stihovi 4,7,20,21,24;

n. 5206,5207,5217). Stvari o kojima se ovde govori, da će se u početku istina

umnožiti u oba Prirodna, da se kasnije sokro neće ni primećivati, to je tajna koju

malo ko zna ako mu nije dato da razhume šta je popravak i preporod čoveka. A

pošto je to ono o čemu se u unutrašnjem smslu govori u usledećim stihovima, to

će biti rečeno nekoliko reči o tome unapred. 2. Za vreme svije reformacije

(popravka), čovek prvo uči istine iz Reči ili oiz nauka (doktrine), da bi ih sačuvao u

memoriji. Onaj ko ne može da se popravi (da se reformiše), i on uči istine i sprema

ih u memoriji, i veruje da je to dovoljno; ali jako greši. Istine koje je stekao, mora

da se uvedu u i povežu s dobrom; a ovo se ne može desiti sve dok ima u njegovom

prirodnom čoveku zala od ljubavi ka sebi i ljubavi ka svetu. Ove su ih ljuavi uvele u

početku, ali se (te ljubavi) ne mogu s njima povezati; a da bi došlo do povezivanja,

istine koje su bile uvedene i zadržane od strane ovih ljubavi, one treba da u

početku da se izagnaju, iako one nisu zaista izagnane, nego su se samo povukle

unutra toliko da se ne pokazuju, a što je razlog da se govori o prirodnoj lišenosti

istine. A kada se ovo desi, tada se Prirodno iznutra prosvetljava, a ljubav ka sebi i

ljubav ka svetu onda uzmiču; a u stepenu u kojem uzmiču, u tome stepenu istine

se vraćaju, i povezuju s dobrom. Ovo stanje kad je čovek lišen istinaa ali samo

naizgled, naziva se u Reči pustoš, i upoređuje se sa večeri, u kojoj je čovek pre

nego stigne u jutro. Stoga, u reprezentativnoj crkvi, dan počinje uveče.

5271. Stihovi 28-32. To je riječ koju rekoh Faraonu: Bog kaže Faraonu šta je

naumio. Evo doći će sedam godina vrlo rodnijeh svoj zemlji Egipatskoj. A iza njih

nastaće sedam gladnijeh godina, gdje će se zaboraviti svo obilje u zemlji

Egipatskoj, jer će glad satrti zemlju. Te se neće znati to obilje od gladi potonje, jer

će biti vrlo velika. A što je dva put uzastopce Faraon snio, to je za to što je zacijelo

Bog tako najumio, i na skoro će to učiniti Bog. To j riječ koju rekoh Faraonu,

označava šta je Prirodno mislilo od Nebeskog iz Duhovnog; šta je Bog naumio,

označava opažanje Prirodnog; evo, doći će sedam godina vrlo rodnijeh svoj zemlji

Egipaskoj, označava umnožavanje istine u oba Prirodna; a iza njih nastaće sedam

gladnijeh godina, označava stanja koja slede a kada će doći do nedostatka istine;

gdje će se zaboraviti svo obilje u zemlji Egipatskoj, označava otklanjanje istine i

prividni nedostatak istine u oba Prirodna; jer će glad satrti zemlju, označava da će

doći do očajanja; te se neće znati obilje od gladi potonje, označava da se ništa od

prethone istine neće više opažati; jer će biti vrlo velika, označava zbog takvog

nedostatka (istine); a što je dva put uzasopce Faraon snio, označava stoga što je to

bilo proviđeno u oba Prirodna; to je zato što je Bog zacijelo tako naumio,

označava da je to Božansko; i na skoro će to učiniti Bog, označava da će se to

svakako dogoditi.

5272. To je riječ koju rekoh Faraonu. Ovo označava šta je Prirodno mislilo od

Nebeskog iz Duhovnog, što se vidi iz značenja reči, naime, stvari (vidi niže); iz

značenja govoriti, naime, misliti (br. 2271,2287,2619,5259); iz reprezentacije

Josipa, koji ovd govori, naime, Nebesko od Duhovnog; i iz repezentacije Faraona,

naime, Prirodnog (vidi niže). Iz svega ovoga jasno je da se sa riječ koju rekoh

Faraonu označava ta stvar, ili to što je Prirodno mislilo od Nebeskog od Duhovnog

(br. 5262). U pogledu reči, u izvornom jeziku, stvar se izražava sa reč; otuda se

Božansko otkrovenje naziva Reč, a ona i Gospod u najvišem smislu. A Reč, kada se

odnosi na Gospoda, i na otkrovenje od Njega, u približnom smislu označava

Božansku istinu, od koje postaju sve stvari. 2. Da sve stvari postaju kroz Božansku

istinu, to jest, od Gospoda, pa tako i kroz Reč, jeste tajna koja do sada nije bila

otkrivena. Misli se da je sve stvoreno tako što je Bog rekao i naredio kao što to

čini car u svome carstvu. Međutim, ovo nije ono što je označeno time da je sve

postalo i nastalo kroz Reč, nego to znači da je sve od Božaske istine koja proističe

od Božanskog dobra, ili od Gospoda, da je sve postalo što je postalo. Božanska

istina koja proističe od Božanskog dobra je vrhunska stvarnost i najviša suština u

svemiru, i ona je ta koja stvara. Malo ko ima drugačiju ideju (o stvaranju) nego da

je to reč koja je izašla iz usta onoga koji govori i čiji se govor širi po vazduhu. Ova

ideja o Božaskom dovela je do mišljenja da Reč znači naređenje, tako da je sve

postalo po zapovesti, a ne da je sve proizašlo iz nečega stvarnog što proističe od

Gospodovog Božanskog. Ali, kao što je rečeno, Božanska istina koja proističe od

Božanskog dobra, je najviša stvarnst, i ono što je suštinsko, što je izvor svih stvari,

i od čega potiču sve forme dobra i istine. O ovoj misteriji, po Gospodovoj

Božanskoj milosti, biće govora na sledećim stranicama.

5273. Što Bog kaže. Ovo označava nešto o onme što je proviđeno, što se vidi iz

značenja što Bog kaže (čini), name, št j proviđeno (br.5264).

5274. Kaže Faraonu šta je naumio. OVO OZNAČAVA OPAŽANJE Prirodnog, što se

vidi iz značenja videti, naime, razumeti i opažati (br.

2150,2325,2807,3764,4567,4723)m i iz reprezentacije Faraona, name, Prirodnog,,

kao što je več pokazano.

5275. Doći će sedam godina. Ovo označava stanja proviđenja, što je jasno iz

značenja godina, naime, stanja (br. 487,488,493,893); i iz značenja doći,što se

odnosi na proviđenje. Jer doći i dogoditi se, kada se kaže za Božansko ili za ono što

Bog čini, označava ono što se dešava u skladu s proviđenjem, pa stoga i ono što

pripada proviđenju. (Da ono što Bog čini pripada proviđenju, može se videti gore,

br. 5264,5273). O sedam godina obilja i o sedam godina gladi govori se u sledećim

stihovima, i tamo su godinama označena stanja – godinama obilja, stanja

umnožavanja istine u Prirodnm, a godinama gladi, stanja nedostatka i lišavanja

istine u Prirodnom. U opšte, sedam godina obilja i sedam godina gladi u Egipatskoj

zemlji opisuju u unutranjem smislu stanja čovekove reformacije i regeneracije, a u

najvišem smislu stanja koja opisuju kako je Gospod proslavio Svoje Ljudsko. Kako

bi ove stvari bile predstavljene, svi su se ovi događaji odigrali u Egiptu; a oni su se

tamo odigrali zato što Egipat i Faraon označavaju u unutrašnjem smislu Prirodno,

čijem se proslavljenju u Gospodu ovde govori. (prim. prev. Događaji u Egiptu,

onako kako su opisani u knjizi Postanja, možda i 1000 godina pre Hristovig

rođenja, govorili su, u najdubljem smislu, o tome kako će Gospod proslaviti Svoje

Prirodno. Stoga je Gospod i mogao da kaže da je On ispunio Reč u potpunosti,

čime je mislio ne samo na proročanstva o Njemu u slovu Pisma nego pre svega na

unutranji smisao Pisma koje o Njemu govori. To i jeste misterija koju čoveko razum

ne može da shvati, osim kada u potpunosti poveruje da u Bogu nema ni vremena

ni prostora, i da sve što je dešava, da se na misteriozan način, već desilo i da će se

opet desiti. Tu bi se autor složio sa definicijom koju je dao Toma Akvinski, da je

vera ono što nije suprotno razumu, nego je samo iznad razuma, non contra, sed

supra rationem.) 2. Neka se zna da je ono što je se dogodilo u to vreme a što je

opisano u Reči, predstavljalo Gospoda Samog, Njegovo proslavljenje Njegovog

Ljudskog, i u reprezentativnom smislu, Njegovo carstvo, stoga i crkvu u opšte i

crkvu posebno, a na taj način i čovekovo novo rođenje; jer se pod čovekovim

novim rođenjem misli na crkvu u posebnom smislu. Ono što se onda dogodilo,

predstavljalo je ovakve stvari, uglavnm radi Reči, kako bi bila napisana i kako bi

sadržala ono što je Božansko, nebesko, i duhovno u neprekinutom nizu, i da bi kao

takvo bilo korisno ne samo ljudima na zemlji, nego i anđelima u nebu. Jer anđeli u

tome opažaju Božanske stvari, koje na njih utiču svetim osećanjima koja se

prenose na čoveka koji čita Reč s osećanjem; jer tada i on oseća svetost. Ovo je

razlog da su se ovi događaji odigrali u Egiptu.

5276. (Doći će sedam godina) vrlo rodnijeh u zemlji Egipatskoj. Ovo označava

umnožavanje istine u oba Prirodna, što se vidi iz značenja rodnijeh

(plodnijeh),naime, umnožavanje istine (vidi niže); i iz značenja zemlje Egipatske.

Jer Egipat označava spoljašnja-znanja (br. 1164, 1165, 1186, 1462, 4749, 4964,

4966): a pošto su označena spoljašnja-znanja, stoga je označeno i Prirodno, jer

ono što je u Prirodnom, to se naziva spoljašnjim-znanjima; pa je stoga zemlja

Egipatska prirodni um u kojemu su spoljašnja-znanja. Stoga sva zemlja Egipatska

označava kako unutrašnje tako i spoljašnje Prirodno (da je Prirodno i unutrašnje i

spoljašnje, može se videti gore, br. 5118, 5126). Obilje (plodnost) označava

umnožavanje istine, jer se stavlja nasuprot gladi, koja označava nedostatak istine.

Izraz za obilje u izvornom jeziku je ono što je suprotno gladi, a označava punu

spremu i dovoljno znanja, jer glad označava njihovo pomanjkanje. Znanja su ništa

drugo nego istine prirodnog- čoveka, koje on još nije usvojio; ovde je značeno

umnožavanje takvih istina. Znanja ne postaju istine u čoveku dok ih on ne prizna

razumom, a to se dešava kada ih on u sebi i potvrdi; a ove istine postaju njegove

vlastite sve dok ne živi po njima; jer ništa ne postaje čovekovo, dok ne uđe u

njegov život, jer je on tada u istinama, jer je njegov život u njima.

5277. I nastaće iza njih sedam godina gladnijeh. Ovo označva stanja koja slede,

kada nedostaju istine, što se vidi iz značenja godina, naime, stanja (br. 482, 487,

488, 493, 893); i iz značenja gladnijeh,naime, nedostatka znanja (br. 1460, 3364); i

iz značenja iza njih, naime, sledećih.

5278. Gdje (kada) će se zaboraviti sve obilje u zemlji Egipatskoj. Ovo označava

uklanjanje istine i prividan nedostatak istine u oba Prirodna, što se vidi iz značenja

zaboraviti, naime, ukloniti, a otuda prividni nedostatak; i iz značenja obilja, naime,

umnožavanje istine, ili umnožena istine (br. 5276); i iz značenja zemlje Egipatske,

naime, prirodni um ili Prirodno čovekovo, ovde oba Prirodna (br. 5276). Zaboraviti

ili biti zabravljen, označava uklanjanje i prividan nedostatak, jer isto je istinito i o

memoriji i o misli. Ono što čovek misli, to je neposredno pod njegovim pogledom,

i to su stvari okolo koje se skupljaju svojim redom, bledeći u onim stvartima koje

nisu povezane, koje su vrlo udaljene, i na taj način zaboravljene. Suprotne stvari

odvojene su od ostalih i kao da vise, i grupišu se ispod, i služe radi ravnoteže

onima iznad. Dobro stvara ovaj raspored koji se uliva, i takav je slučaj sa

čovekovom mišlju. Ovo se vidi po mislima u drugom životu; jer se ponekad u

svetlosti neba misli pokazuju pogledu, i tada se vidi forma njihovog rasporeda. Iz

ovoga se vidi šta je označeno sa zaboravljeno, u unutrašnjem smislu, naime, da je

to uklanjanje i prividan nedostatak.

5279. Jer će glad satrti zemlju. Ovo označava da će doći do očajanja, što se vidi iz

značenja gladi, naime, nedosatak znanja a onda i nedostatak istine (br. 5277,

5278); i iz značenja zemlje, ovde Egipta, naime, označava prirodni um (br. 5276,

5278). Ovo označava do očajanja, jer se kaže da će glad satrti zemlju; jer kada

zemlja označava prirodni um, a glad nedostatak istine, označava se samo očajanje,

jer tada dolazi do rasipanja na duhovan način. U ovome odlomu se opisuje stanje

pustoši koje je posledica nedostatka istine i dobra, jer kada su ovakve osobe

lišene istine i dobra, one padaju u očaj duhovnog života; stoga osećaju sreću i

blaženstvo kada izađu i svoga očajanja.

5280. Te se neće znati to obilje u zemlji. Ovo označava da se neće više opažati

ništa od one istine koja je tu nekada bila, vidi se iz značenja biti poznat, što je biti

opažen; iz značenja obilja,naime, umnožna istina (br.5276, 5278); i iz značenja

zemlje, ovde zemlje Egipatske, naime, prirodni um (br. 5276, 5278, 5279). Iz ovoga

je jasno da obilje koje je nepozato u zemlji označava da neće ništa biti opaženo u

Prirodnom o istini koja je tu bila prethodno. 2. U ovome stihu se govori o

poslednjem stadiju očajanja, a koje stanje prethodi preporodu; a pošto se o tome

govori u ovome stihu, to treba da se ovde i objasni. Svaki čovek mora da se

reformiše i regeneriše kako bi ušao u nebo, jer ako se čovek ne rodi iznova, neće

vidjeti carstva Božijeg (Jovan III.3,5,6). Čovek je rođen u grehu koji je stvoren u

dugoj liniji od roditelja, dedova, i predaka, i to je postalo nasledno, i to se prensi

na potomstvo. Svaki čovek, koji se rodi, rađa se u ovim nasleđenim zlima koja se

uvečavaju kroz nasleđe, tako da je on samo zlo; stoga, ako se ne rodi nanovo, on

ostaje sasvim u grehu. Ali da bi se ponovo rodio, on mora prvo da se popravi

(reformiše), a to se radi uz pomoć istina vere; jer treba da nauči iz Reči i iz nauka

šta je dobro. Znanja dobra iz Reči, ili iz nauka crkve, nazivaju se istinama vere, jer

sve istine vere izviru iz dobra, i ulivaju se u dobro, jer one gledaju na dobro kao na

svoj cilj. 3. Ovo je prvo stanje, i naziva se stanjem reformacije. U detinjstvu i u

mladosti kada je većina ljdi u crkvi, ljudi se uvode u ovo stanje, ali se malo njih

rađa nanovo; jer većina onih koji su u crkvi, uče istine vere ili znanja o dobru radi

svog ugleda i počasti, a i radi dobitka; a kada se istine vere uvedu radi ovih ljubavi,

čovek se ne može nanovo roditi sve dok se ove ljubavi ne uklone. Kako bi se ove

mogle ukloniti, čovek se uvodi u stanje iskušenja, i to na sledeći način: Paklena

četa potstrekuje ove ljubavi, jer ova četa želi da živi u njima; do anđeli potstrekuju

osećanja za istinu i dobro u koja je čovek uveden u detinjstvu i u mladosti, a koja

su znanja pohrajena unutra i sačuvana da bi sada bila od koristi. Ishod je borba

između zlih duhova i anđela koja se u čoveku oseća kao iskušenje; a pošto je

sukob oko istina i dobara, istine, koje su prethodno bile uvedene, sada se izgnone

od strane obmana koje ubacuju zli duhovi, tako da se (istine) više ne vide (br.

5268. 5270). A tada, pošto čovek dopusti da bude ponovo rođen, svetlost istine

od dobra uvodi se od Gospoda unutrašnjim putem u Prirodno, u kojoj se svetlosti

istine uspešno vraćaju (na svoje mesto). 4. Ovakav je slučaj sa čovkom koji se

nanovo rađa; ali malo njih se ovih dana pripuštaju u ovo stanje; ali onoliko koliko

se pripuštaju, svi počinju tako što prime pouku u istinama i u dobrima duhovnog

života; ali čim dođu u zrelo doba, dopuštaju da ih zavede svet, i tako se nađu na

strani paklenih duhova, koji ih postupno odstranjuju od neba, tako da na kraju

jedva i da veruju da nebo postoji. Na taj način njih se ne može dovesti u stanje

iskušenja, jer kad bi se i doveli, oni bi odmah popustili, i tada bi poslednje stanje

bilo gore od prvašnjeg (Mateja XII.45). Ovo objašnjava šta je ovde sadržano u

unutrašnjem smislu, naime, u stanju reformacije i stanju regeneracije, ali u ovome

se stihu opisuje samo poslednje stanje iskušenja, koje je stanje očajanja (br.

5279).

5281. Zbog gladi potonje, jer će biti vrlo velika. Ovo onačava da je do ovga došlo

zbog ovakvoga nedostatka. šo se vidi iz značenja gladi, name, nedostatak

oznavanja dobram stiga nedostatak istine (br.5277,5278), i n kraju ošajanje zbog

vakvog nedostatka (br. 5279); i iz značenja vrlo velika,name, ono što je prostrano.

vde se nastavlja o osledjem stanju pustoši, što je stanje očajanja, i sve veće tuge

(brt.527).

5382. A što je uzastopce Faraon dva puta snio. Ovo označava zato što je

proviđeno o oba Prirodna, kao što se vidi iz značenja sna, naime, onoga što je

proviđeno (br. 3698,5091,5092,5105); iz repreentacije Faraona,naime, Prirodnog

(br. 5079,5080,5095,5160); i iz značenja uzastopce dva puta, pošto je o oba

Prirodna, unutrašnjem i spoljašnjem,kao što se može videti gore (br. 5118,5126).

Bilo je proviđeno o unutrašnjem Prirodnom u prvom snu, koji je bio o kravama

(br. 5198,5202), i o spoljašnjem Prirodnom u drugom snu, koji je bio o klasovima

žita (br.5212). Otuda uzatopce dva puta označava oba.

5283. To je zacijelo zato što je Bog tako naumio. (pošto je to reč Božija). Ovo

označava da je ovo Božansko, što se može videti bez objašnjavanja. Jer se reč

odnosi na Boga, to jest, na Božansku istinu; kada se a Boga kaže da je Bog tako

naumio, to znači da če se to sigurno i dogoditi.

5284. I na skoro će to učiniti Bog. Ovo označava u svakom slučaju, što se vidi iz

značenja učiniti, kada se to kaže za Boga, naime, označava proviđenje (br. 5264),

otkuda je i događaj, jer što god pripada Božanskom proviđanju, to će se izvesno i

dogoditi; i iz značenja na skoro, ili požuriti ne znači brzo ili žurba u vremenu, jer u

duhovnom svetu nema više vremena, nego stanja umesto vremena; stoga žurba u

vremenu u duhovnom svetu saobrazna je odgovarajućem stanju; a stanje je u

tome što više stvari deluju zajedno prema istom ishodu, i tako čine da se

zasigurno događaj i dogodi..

5285. Stihovi 33-36. Nego neka sada potraži Faraon čovjeka mudra i razumna, pa

neka ga postavi nad zemljom Egipatskom. I neka gleda Faraon da postavi

starješine po zemlji,i pokupi petinu po zemlji Egipatskoj za sedam rodnijeh godina.

Neka skupljaju od svakoga žita za rodnijeh godina koje idu, i neka snesu pod ruku

Faraonovu svakga žita u sve gradove, i neka čuvaju. Da se nađe hrane u zemlji za

sedam godina gladnjeh kad nastanu da ne propadne zemlja od gladi. Neka sada

potraži Faraon, označava pogled unapred od Prirodnog; čovjeka mudra i razumna,

znači o istini i dobru koji se ulivaju; a neka ga postavi nad zemljm Egipatskom,

označava ono što će dovesti u red sve stvari prirodoga uma; i neka gleda Faraon ,

označava dalje gledanje u napred; da postavi starješine po zemlji, označava

sređivanje opštih načela u Prirodnom; i pokupi petinu po zemlji Egipatskoj,

označava da se to prvo sakupi i onda da se pohrani; za sedam rodnijeh godina, da

se sačuva ono što je bilo uvedeno onda kada su se istine i dobra umnožavali; i

neka sakupe svakoga žita , označava sve stvari koje su od koristi; pod ruku

Faraonu, označava za potrebu i za raspolaganje; za hranu u gradove, označava za

takve stvari koje su u unutrašnjem delu prirodnoga uma; i neka čuvaju, z da treba

da se to stavi u ostave; za sedam gladnijeh godina, označava o potrebama u

vreme nedostataka; koja će biti u zemlji Egipaskoj, označava da će to biti sve u

Prirodnom; da ne propadne zemlja od gladi, označava da ne bi nestalo čoveka.

5286. Nego neka sada gleda (potraži) Faraon. Ovo označava gledanje u napred od

Prirodng, što se vidi iz značenja potražiti (gledati), naime, gledati u napred; jer

gledati ovde podrazumeva delovanje, to jest, delo; ali kada ne podrazumeva da

nešto treba da se uradi, onda označava opažanje i razumevanje (br.

2150,2325,2807,3764,3863,4403-4421,4567,4723,5114). A što se tiče gledanja

prema Prirodnom, slučaj je ovakav. Čovekovo Prirodno, ili njegov prirodni um, koji

je ispod racionalnog uma, sam po se ne gleda ni prela čemu, iako izgleda kao da to

radi; ali njegovo gledanje u napred je iz unutra, jer ono što je unutra, to gleda

prema onome što je izvana slično čoveku koji se gleda u ogledalu, u kojemu mu

se čini da je njegova figura. To je izraženo i u unutrašnjem smislu načinom na koji

Josip govori Faraonu; jer Josip predstavlja Nebesko od Duhovnog, što je

unutrašnje, a Faraon predstavlja Prirodno, koje je izvanjsko; i Josip izgleda

Faraonu da je onaj inteligentni i mudar čovek o kome se ovde govori.

5287. Čovjeka mudra i razumna. Ovo označava da se ovde radi o istini i dobru koji

utiču (koji se ulivaju), što se vidi iz značenja razumna čovjeka, naime, istine, i

mudra čovjeka, naime, dobra. Neka se zna da u unutrašnjem smislu, čovjek mudar

i razuman nije neki takav čovek, nego ono što to znači odvojeno (apstraktno) a što

pripada onome ko je razuman i mudar, to jest, znači istinu i dobro. U drugom

životu, osobito u nebima, svaka misao i svaki govor prenose se u bezličnom

smislu, pa su stoga takva misao i govor univerzalni, i kao da su bez granica; jer

onoliko koliko se misao i govor povezju s osobama, i njihovim posebnim

osobinama, kao što su imena, pa tako isto i sa reči,toliko postaju manje univrzalni,

i više povezani s aktuelnim stvarima, pa u njima i ostaju. S druge strane, onoliko

koliko se ne povezuju s osobama, nego s predmetima na univerzalan način, toliko

se odvajaju od aktuelnih stvari, i šire svoj pogled iznad njih, pa na taj način njihov

mentalni pogled postaje viši i univerzalniji. 2. Ovo se vidi po čovekovoj misli;

koliko nek obraća pažnju na govornikove reči, toliko ne misli o značenju; a koliko

obraća pažnju na pojedonosti u sećanju, i zadržava se na njima, on toliko ne opaža

prirodi stvari; i dalje, ako posmatra sebe u svemu, on sužava misao i izbegava da

posmatra predmet na univerzalan način. Na taj način, što više neko voli sebe više

nego druge, to je manje mudar. Iz ovoga je sada jasno zašto stvari u apstaktnom

smislu označaju ono što je unutrašnjem smislu preko onoga što je u doslovnm

smislu povezno s osobama (br. 5225). U Reči se ponekad pravi ralika između

mudrosti, inteligencije i znanja; pod mudošću se misli na on žto dolazi od dobra;

pod inteligencijom ono što dolazi od istine, a pod znanjem ono št dolazi od

čovekovog Prirodnog; kao kod Mojsija: Gle, pozvah po imenu Bezeleeta sina Urije

sina Hurova od plemena Judina, i napunih ga duha svetoga, mudrosti i razuma i

znanja i svake vještine (XXXI.23;XXXV.30,31). Opet: Dajte iz plemena svojih ljude

mudre i vješte i poznate, postaih vam ih za starješine, za tisućnike i za stotinare i

za desetare i upravitelje po plemenim vašim (Zak. Ponovljeni I.13).

5288. Pa neka ga postavi nad zemljom Egipaskom. Ovo značava da će ovo dovesti

u red sve stvari prirodnoga um, što je označeno sa postaviti nad, naime,

imenovati onoga ko će dovesti u red; i iz značenja zemlje Egipatske, name,

prirodnog uma (br. 5276,5278,5279). Pod ga misli se na čovjeka mudra i razumna,

kojim se označava istina i dobro. Iz ovoga je jasno da ove reči znače da će istina i

dobro dovesi u red sve stvari u Prirodnom. Doista je tako da istina i dobro uvode

red u svaku i sve stvari prirodnog uma; jer oni utiču iznutra, i tako prave red. onaj

ko ne poznaje čovekovu sposobnost, to jest, kako čovek može da umno posmatra

stvari i da ih opaža, analizira, i pravi zaključke, i da ih onda preda volji, i pretvori u

delo, taj u tome ne vidi ništa osobito; on pretpostavlja da sve stvari prosto

prirodno tako teku, pri čemu nije svestan da sve dolazi od influksa preko neba od

Gospoda, i da nema toga influksa, čovek ne bi mogao da misli, i da kad bi inflks

prestao, da bi nestala i sva misao. A ne zna ni to da dobro, koje se uliva od

Gospoda, sve dovodi u red, i ako samo čovek to dozvoli, taj influks oblikuje u

čeveku sliku neba, tako da ondasva njegova misao teče po u skladu sa nebeskom

formom. Nebeska forma je forma po kojoj su uređene sve nebeske zajednice, a

one su uređene u skladu sa formom koju daje dobro i istina, koji proizlaze od

Gospda.

5289. I neka gleda (nastoji) Faraon. Ovo označava dfalje gledanje unpred, kao što

se vd iz onoga što je objašnjeno gore (br. 5286).

5290. I postavi starješine po zemlji. Ovo označava dovođenje u pravi red opštih

načela u Prirodnom, što se vidi iz značenja postaviti starješine, naime dovesi u

red; iz načenja starješina, naime, opštih načela (vidi niže); i iz značenja zemlje,

ovde zemlje Egipatske, naime, prirodnoga uma (br. 5288). Razlog da starješine

označavaju opšta načela, je u tome što se pod njima i oko njih grupišu pojedine

stvari (br. 917,5269,4325,4329,4345,4383,5208); dok knezovi (prinčevi)

označavaju prve (glavne) stvari (br. 1482,2089,5044).

5291. I pokupi petinu po zemlji Egipatskoj. Ovo označava da treba da se sačuvaju a

posle i spreme, što se vidi iz značenja pokupiti petinu, što je isto što i uzeti

desetinu ili desetak: uzeti desetinu u Reči označava stvarati ostatke, a stvarati

ostatke, to je sakupiti istine i dobra, i onda ih pohraniti. (Da su ostaci istine i dobra

sačuvani od Gospoda u unutranjem čoveku, može se videti gore, b.

468,530,560,561,661,1050,1906,3384,5135; i da su ostaci u Reči oznažčeni

desetcima, br.576,1738,2280; a isto tako i sa deset, br. 1906,2284; otuda i sa pet,

pošto je to polovina). Pola i duplo u Reči označavaju skoro isto kao i brojevi s

kojima s udržuju - deset, dvadeset, četiri; a šest sa tri, dvadeset i četiri a i

dvanaest i tako dalje i sa brojevim kada se dalje umnožavaju,na primer, stotinu,

hiljadu, koji označavaju skoro isto što i deset; a sedamdeset i dva, i sto i četrdeset

i čeiri kao dvanaest. Stoga što označava jedan složeni broj, može se videti po

brojevima od kojh je nastao kroz množenje, a što znači neki prosti broj, može se

znati po onome što označava složeni broj čiji je on sastavni deo. Važno je znati da

svi brojevi označavaju skoro isto što i prosti brojevi od kojih su postali, ali

označavaju nešto što je potpunije. 2. Što se tiče pet posebno, ovaj broj ima duplo

značenje, označavajući malo a otuda i nešto, ali označava i ostatke. Označava

malo u odnosu na brjeve koji označavaju mnogo, naime, na hiljadu i na stotinu, i

na dest. (Da hiljadu i stotinu označavaju puno, može se videti gore, br. 2575,2636,

a otuda i deset br. 3107,4638), Otuda pet označava malo i nešto (br.649,4638).

Pet označava ostastke, kao što je rečeno. Da svi i brijevi u Reči označavaju stvari,

može se videti gore, br. 575, 647, 648, 755, 813, 1963, 1988, 2075, 2252, 3252,

4264, 4495, 4670, 5265). 3. Onaj ko ne zna da Reč sadrži jedan unutrašnji smisao

koji se ne pokazuje u slovu, biće vrlo iznenađeni da brojevi u Reči označavaju

stvari, zato što ne može da zamisli ni jednu ideju sastavljenu od brojeva; međutim,

da brojevi potiču od duhovnih ideja anđela, može se videti gore (br. 5266). On

može da zna koja je ideja ili stvar kojoj neki broj korespondira, ali je od njega

sakriven izvor ove korespondencije – da je krespondencija od dvanaest sve stvari

vere, sedam, tako isto korespondencija od deset, pet, da to znači dobra i istine

koje Gospod čuva u unutrašnjem čoveku, i tako dalje. Ali dovoljno je znati da

postoji korespondencija, i da zbog toga svi brojevi u Reči označavaju nešto u

duhovnom svetu, stoga da u njima počiva Božansko sakriveno. 4. Uzmimo kao

primer sledeće odlomke gde se pominje pet; prvi je u Gospodovoj paraboli o

čoveku koji je otišao u drugu zemlju, i koji je predao svojim slugama, jednome pet,

drugome dva, a trećemu jedan talenat: I jednome dade pet talenata, drugome

dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći; i odmah otide. A onaj koji

primi pet talenata, otide te radi s njima, i dobi još pet talenata. Tako i onaj što

dobi dva. A koji primi jedan, otide te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara

svojega (Mateja XXV. 14.18).

Onaj koji ne misli dalje od doslovnog smisla mora da pretpostavi da se brojevi

pet, dva i jedan koriste samo radi parabole, i da u njima nema ništa više, dok u

stvari tu postoji misterija u samim ovim brojevima; jer slugom koji je primio pet

talenata označavaju se oni koji primaju dobra i istine od Gospoda, to jest, koji

primaju ostatke; onim koji je primio dva talenta označavaju se oni koji su ljubav ka

bližnjemu dodali veri u kasnijim godinama, a onim koji je prmio jedan talenat, oni

koji primaju samu veru bez ljubavi ka bližnjemu. Za poslednjega se kaže da je

sakrio svoj talenat u zemlju; jer srebrom se u unutrašnjem smislu označava istina

vere (brt.1551,2954); a vera bez ljubavi ka bližnjemju ne donosi ploda ili dobitka.

Ovakve su stvari sadržane u ovim brojevima. 5. Tako i u drugim parabolama, kao u

onoj o čoveku koji, pošavši u drugu zemlju da primi carstvo, dade svojim sugama

deset kesa, i reče im da sa njima trguju dok se on ne vrati: Kad se vratio,prvi reče:

Gospodare, kesa tvoja donese deset kesa. I reče mu: dobro, dobri slugo; kad si mi

u malom bio vjeran, evo ti vlast nad sedam gradova. I dođe drugi govoreći:

gospodare, kesa tvoja donese pet kesa. A on reče i onome: i ti budi nad pet

gradova. I treći dođe govoreći: gospodare, evo tvoja kesa koju sam uvezao u ubrus

i čuvao. A gospodar mu reče: po tvojim riječima ću ti suditi, zli slugo; znao si da

sam ja tvrd čovjek, uzimam što nijesam ostavio, i žanjem što nijesam sijao, pa što

nijesi dao srebra mojega trgovcima, i ja došavši primio bih s dobitkom. I reče

onima koji bijahu s njim: uzmite od njega kesu i podajte onome što ima deset kesa

(Luka XIX.12 i dalje). na sličan način, deset i pet označavaju ostatke – deset više, a

pet mane. Onaj koji je stavio kesu u ubrus označava one koji nađu istine vere, ali

ih ne povezuju s delima ljubavi ka bližnjemu, pa tako ne stiču dobitak ili plod. 6.

Isto je i gde Gospod pominje ove brojeve na drugim mestima – kao kad je onaj koji

je bio pozvan na gozbu rekao, Kupio sam pet jarmova volova, idem da ih

isprobam, izvini me (Luka XIV.19); kad je bogataš rekao Avramu, Imam petero

braće. Daj mi da im kažem, da i oni ne dođu na ovo mjesto muka (Luka XVI.28);

kad je govorio o deset djevica, pet mudrih a pet ludih (Mateja XXV. 1-13); a isto

tako i u ovim Gosodovim rečima: Mislite li da sam došao da donesem mir na

zemlji? ne, kažem vam, nego razdor. Jer će otsele pet u jednoj kući biti razdijeljeni

, ustaće rti na dva, i dva na tri. (Luka XII.51); pa i u istorijskim pričama kad je

Gospod nahranio pet hiljada sa pet hlebova i dve ribe, i kad im je naložio da

posedaju po stotinu i po pedeset; a kada su se najeli, da je uzeo dvanaest

košarica koje su preostale (Mateja XIV. 15-21; Marko VI.38 i dalje;Luka IX.12-17);

Jovan VI.5-13). Pošto su ovo istorijski odlomci, teško je poverovati da brojevi

imaju značenja kao broj pet stotina ljudi, i kao i broj pet hiljada ljudi, kao i pet

hlebova i dve ribe, kao i po stotinu i pedeset onih koji su sedeli, i na kraju,

dvanaest kotarica preostalih komada hleba; a u ovim brojevima postoji misterja,

jer se svaki detalj dogodio po Previđenju, kako bi predstavljao Božanske stvari. I u

sledećim odlomcima, pet označava kako i istinskom tako i u obrnutom smislu

takve stvari u duhovnom svetu koje korespondiraju. Kod Isaije: Ali će se ostaviti u

njoj pabirci kad se otrese maslina, pa dvije tri ostanu u vrhu a četiri i pet na

rodnijem granama (XVII.6). Kod istoga: Bježaće vas tisuća kad jedan poviče: kad

poviču petorica, bježaće svi, dokle ne ostanete kao oklesano drvo (XXX.17). U

Otkrovenju: I peti anđeo zatrubi i vidjeh zvijezdu gdje pade s neba. I iz dima

iziđoše skakavci na zemlju i dade im se oblast; I bijahu repove kao skorpijine, i

žalci bijahu na repovima njihovijem. I dana im bješe oblast da ude ljudima pet

mjeseci (IX.1,3.5.10). Kod istoga: Ovdje je um koji ima mudrost. Sedam glava, to

su sedam glora na kojima žena sjedi (XVII.9). Na sličan način, pet je bilo

reprezentativno u sledećim prilikama – kod ocenjivanja muškarca i žene prema

njihovim godinama, od mesec do pet godina, i od pet godina do dvadeset

(Levitska XXVII.1-9). Opet, ako se otkupljuje polje, treba dodati peti deo (XXVII.19).

Tako se dodaju desetci., peti deo treba dodati (XXVII.31). A prvenci kojih ima

previše (više nego Levita) da se otkupe sa po pet šekela (Brojevi III.46 do kraja); da

se prvorođeno od nečiste životinje otkupi tako što se da peti deo (Levitska

XXVII.27). Da kazna za neku povredu bude peti deo vrednosti (Levitska XXII.14;

XXVI.13,15; Brojevi V.6-8). I ako čovek ukrade vola ili ovcu te ih zakolje ili proda,

platiće sa pet volova ili sa četiri ovce za jednu ovcu (Izlazak XXII.1).

Da broj pet sadrži nebesku misteriju,i da je isto sa deset, vidi se po heruvimima o

kojma čižtamo u prvoj knjizi o Carevima: A načini u svetinji nad svetinjama dva

kerubima od drveta maslinova; deset lakata bješe visk svaki. I od pet lakata bješe

jedno krilo u heruvima; deset lakata bješe od kraja jednoga krila do kraja drugga

krila. Tako i drugi kerubim bješe od deset lakata. Deset lakata bješe visok jedan

kerubim kao i drugi (VI.3-27). Isto je očito i po umivaonicima okolo hrama i po

svetnjacima, o kojima piše u istoj knjizi: I pod svakim podnožjem bijahu po četiri

točka od mjedi s pločama mjedenijem, i na četiri ugla bijahu kao ramena. I pet

svijetnjaka s desne strane i pet s lijeve strane pred svetinjom od čistoga zlazta, i

cvjetove i žiške usekače od zlata (VII.30,49). A mjedeno more bilo je deset lakata

od kraja do kraja, i pet lakata u visinu, trideset lakata u obimu (VII23), kako bi bile

označene svete stvari brojevima deset i pet; a tako isto sa trideset, koji broj u

obimu ne odgvara geometijski prečniku, ali duhovno označava ono što je

pokazano perimetrom posude. Da u duhovnom svetu svi brojevi označavaju

stvari, jasno je iz Jezikilja, gde se opisuje nova zemlja, novi grad, i novi hram, koji

je anđeo izmerio u detaljima (vidi poglavlje XL.-XLIII., XLX.-XLIX.). Opis skoro svih

svetih stvari pokazuje se u brojevima, tako da onaj koji ne zna značenja brojeva,

ne može da zna skoro ništa o misterijama koje oni sadrže. Broj deset i broj pet,

tamo se javljaju (pogl. XL. 7,11,48; XLI. 2,9,11,12; XLII.4; XLV.11,14), pored

složenih, dvadeset pet, pedeset, pet stotina, i pet hiljada. Vidi se iz detalja u ovim

poglavljima da nova zemlja, novi grad, i novi hram označavaju Gospodovo carstvo

u nebima , pa otuda i Njegovu crkvu na zemlji. Ovi primeri kako se koriste brojevi

navedeni su , jer se u ovome i u sledećim stihovima kaže o zemlji Egipatskoj da će

petina plodova biti pokupljeno za vremena sedam godina obilja, kako bi se to

sačuvalo za sedam godina gladi. Stoga je pokazano da petina na označava dobra i

istine koje Gosod čuva u čoveku da budu kao zaliha (rezerva) kada bude glad, to

jest, kada bude nedostatak dobra i istine; jer da Gospod ne čuva ovakve stvari u

čoveku, ne bi u njemu bilo ništa što bi ga podržavalo, stoga ništa preko čega bi se

mogao ponovo roditi; tako bi bio bez onoga što je potrebno za spasenje u drugom

životu.

5292. Za sedam godina plodnijeh koje idu. Ovo označava da su bile uvedene u

vreme kada su se istine i dobra umnožavali, vidi se iz značenja godina, naime,

stanja, a otuda i vremena (vidi niže); i iz značenja obilja, naime, umnožavanja

istine, ili istine umnožene (br. 5276,5278,5280); ovde su stoga označene istine sa

dobrima umnožene, jer istine nisu ništa bez dobara, tako da se istine ne čuvaju u

unutranjem čoveku (br.5291), osim one koje su spojene sa dobrima. Godine

označavaju ne samo stanja, nego i vremena, jer u unutrašnjem smislu, godine

označavaju čitava stanja, to jest, cele periode od početka do kraja. Ovi periodi

mogu se izraziti samo vremenima, a tako ih i razumeju oni koji žive u vremenu.

(Da godine i dani označavaju i stanja i vremena, može se videti gore, br.

23,487,488,493,893,2906).

5293. Neka sakupljaju od svakoga žita. Ovo označava sve stvari koji su korisne,

vidi se iz značenja sakupiti, naime, doneti i spremiti; i iz značenja žita (jela,hrane),

naime, korisnih stvari. U unutrašnjem smislu, žito (hrana) označava ono što hrani

čovekovu dušu, naime, što ga hrani posle smrti, jer on tada živi kao duša ili kao

duh, i nije mu više potrebna materijalna hrana, nego duhovna hrana, koja se

sastoji iz svega što je korisno, i što vodi onome što je korisno. Ali što je vodi

onome što je korisno (za dušu?), to je da zna šta je dobro i istinito. To je ono što

hrani anđele, pa se stoga naziva duhovnom i nebeskom hranom. Čovekov um, u

kojemu je njegov unutrašnji razum i unutrašnja volja, hrani se samo ovakvom

hranom, to jest, namerama i ciljevima, i to još dok živi u telu. Materijalna hrana ne

prodire do uma, nego samo do tela, koja hrana održava telo koje uživa u hrani,

kako bi u zdravom telu i duh bio zdrav. U duhovnom smislu, hrana označava sve

ono što je korisno, jer svo njegovo znanja pa stoga i volja, treba da imaju korist

kao cilj; otuda je čovekov karakter onakav kakav je i karakter onoga u čemu je on

koristan. Da hrana u unutranjem smislu označava sve ono što je korisno, jasno je

iz ovih Gosodovih reči: A on im reče: ja imam jelo za koje vi n znte. Tad učenici

govorahu izmđu sebe; eda, ako mu je neko donio da jede? A on im reče: jelo je

moje da vršim volju onoga koji me posla, i da svršim njegov posao (Jovan IV.32-

34). I na drugome mestu: Starajte se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje

ostaje za vječni život, koji će vam dati sin čovječiji, jer ovog potvrdi otac Bog

(Jovan VI.27).

5294. Za rodnijeh godina koje idu. Ovo označava da treba da se pokupe u takvo

vreme, vidi se iz značenja godina, naime, stanja, a isto tako i vremena (br. 5292).

Rodne godine koje idu su stoga ona vremena kada se istine umožavaju sa

dobrima, a što je označeno sa sedam godina obilja.

5295. I neka snesu (donesu) žito. Ovo označava svako dobro od istine u isto

vreme, vidi se iz značenja sneti, naime, pokupiti a u isto vreme i sačuvati; i iz

značenja žita, naime, dobra koje pripada Prirodnom (br. 3580), ovde dobra u

Prirodnom. Dobro od istine je istina u volji i u činu. Žito označava dobro, jer je

polje u u duhovnom smislu crkva; pa otuda sve što pripada polju, kao što je seme,

sejanje, žetva, žito, i ječam, a posebno pšenica, proso, kao i ostala žita, označavaju

stvari crkve; a sve stvari crkve odnose se na dobro i istinu.

5296. Pod ruku Faraonovu. Ovo označava za potrebe i nuždu u Pirodnom, što se

vidi iz značenja ruke, naime, moći (br. 878.3387,4931-4937); otuda pod ruku

označava radi upotrebe u svakom slučaju nužde, jer ono što je u nečijoj moći, to

sa tim može i da raspolaže; i iz reprezentacije Faraona, naime Prirodnog (vidi

gore).

5297. U sve gradove, i neka čuvaju. Ovo označava takve stvari u unutrašnjem

prirodnog uma, vidi se iz značenja hrane (žita), naime, svih stvari koje su od

koristi, tako istina i dobara (br. 593); i iz značenja gradova, naime, unutrašnjih

stvari prirodnog uma. U univerzalnom smislu, gradovi označavaju doktinarne

stvari crkve (br. 402,2268,2449,2451,2712,2943,3216,4492,4493); ali u posebnom

smislu one označavaju unutrašnje stvari čovelove, tamo gde su doktrinarne stvari,

ili radije, gde su istine povezane s dobrom. Da istine i dobra u čoveku stvaraju kao

gradove, može se videti gore (br. 3584), a otuda se i sam čovek, u kojemu je crkva,

naziva gradom Božijim. Značenje grada je kao i značenje kuće; u univerzalnom

smislu, kuća označava dobro, ali u posebnom smislu označava čoveka (br. 3128), a

posebno njegov um u odnosu na dobro i istinu koji su u njemu povezani (br.

3538,4973,503); a kuća sa stanovima, vanjskim zgradama, i tremovima, je grad u

najmanjoj formi (u minijaturi). 2. Unutrašnje stvari prirodnog uma označene su

gradovima kod Isaije: U taj dan biće pet gradova u zemlji Egipatskoj koji će

govoriti usnama (jezikom) Hahanskim, i koji će se zaklinjati u Jehovu nad vojskama

(XIX.18). a dobra i istine unutar čoveka označene su gradovima i u Gospodovoj

paraboli kod Luke: Reče onome koji je od jedne kese stekao deset, Dobro, dobri

slugo, bio si postavljen nad malim, evo i deset gradova, A drugome reče, koji je

stekao pet kesa, budi nad pet gradova (IX.12 i dalje). Ovde se skupljanjem i

čuvanjem žita u gradovima označava da istine povezane s dobrima treba da se

pohrane unutar prirodnoga uma; a kada su ove istine i dobra tamo pohranjene,

tada se nazivaju ostacima, u kojima je istinski čovekov duhovni život, kojim se on

duhovnio hrani u svakom slučaju nužde i potrebe, to jest, u vreme duhovne gladi.

5298. I neka čuvaju. Ovo označava da treba da se pohrane (sačuvaju), vidi se iz

značenja čuvati, naime, pohraniti, to jest, među unutrašnjim stvarima prirodnog

uma, a koje se stvari nazivaju gradovima (br. 5297).

5299. Da se nađe hrane zemlji. Označava da tamo treba da bude za svaku potrebu

i nuždu Prirodnog, što se vdi iz značenja hrane, naime, dobara i istina (br. 5293); i

iz značenja da se nađe, naime, onoga što je spremljeno da bi se iskoristilo, to jest,

da bi se iskoristilo u godinama gladi koje dolaze; i iz značenja zemlje, ovde zemlje

Egipatske, naime, prirodnog uma (br. 5276,5278,5279,5288).

5300. Za sedam godina gladnijeh. Ovo označava da je to u skladu s potrebom u

slučaju nedovoljnosti, što se vidi iz značenja gladi, naime, pomanjkanja istine (br.

5277,5278). Da je to za slučaj potrebe, jasno je; jer godine u unutrašnjem smislu

su stanja (kao što je često pokazano), stoga za sedam godina označava stanja

kada če biti nužda.

5301. Koje će biti u zemlji Egipatskoj. Ovo označava da će to biti u Prirodnom, što

se vidi iz značenja zemlje Egipatske, naime, prirodnog uma (br. 5276, 5278, 5279,

5288). Kad se ovde i drugde pomene Prirodno, ono označava prirodni um; jer

racionalni um pripada unutrašnjem čoveku, a prirodni um, spoljašnjem čoveku.

Ovaj um ili ovaj čovek, to je ono na šta se misli pod Prirodnim, prosto tako

nazvanim. Da je um sam čovek, vidi se iz onoga što sledi.

5302. Da ne propadne zemlja od gladi. Ovo označava kako čovek ne bi nestao, to

jest, zbog nedostatka istine, vidi se iz značenja propasti, to jest, nestati; i iz

značenja zemlje, ovde zemlje Egipatske, naime, prirodnoga uma (br. 5301); pa

pošto je prirodni um, to je i čovek sam, jer čovek je čovez zato što raspolaže

umom; jer sam um sačinjava čoveka, te kakav je um, takav je i čovek. Pod umom

se misli na intelekt i volju, pa stoga i na sami život. Glupi ljudi misle da je čovek

čovek zbog njegovog spoljašnjeg izgleda, jer ima ljudsko lice; manje glupi misle da

je to zbog toga što govori; a najmanje glupi, da je To stoga što može da misli. Ali

čovek nije čovek zbog ovih stvari, nego zbog toga što može da misli istinu i hoće

dobro. I tada kad misli istinu i hoće dobro, može da usmeri pogled ka Božanskom i

da ga primi opažajno. Po ovlme se čovek razlikuje od divljih zveri. 2. Ali to što

izgleda kao čovek, i što je u stanju da govori i da misli, to ga još uvek ne čini

čovekom, jer ako misli ono što je obmana, i hoće ono što je zlo, to ga čini ne

sličnim zveri, nego gorim od zveri; jer na taj način razara ono što je ljudsko u

njemu, i čini ga divljom zveri. To se vidi po ovakvim osobama u drugom životu

koje, kada se vide svetlosti neba, i kada ih anđeli posmatraju, izgledaju kao

čudovišta, a neki i kao divlje zveri, lažljivi kao zmije, a drugi u drugim oblicima. Ali

kada se maknu iz toga svetla, i vrate u svoje svetlo koje imaju u paklu, tamo

izgledaju jedniu drugima kao ljudi. Ali u stihovima koji slede, biće pokazano kako

bi čovek nestao kad bi ostao bez istine, to jest, kada Gospod ne bi sačuvao istine u

njegovom unutrašnjem umu za sedam godina gladi.

5303. Stihovi 37-40. I ovo se učini dobro Faraonu i svijem slugama njegovijem. I

reče Faraon slugama svojim: možemo li naći čovjeka kakav je ovaj u kojemu bi bio

duh Božiji? Pa reče Faraon Josipu: kad je tebi javio Bog sve ono, nema nikoga tako

mudra i razumna kao što si ti. Ti ćeš biti nad domom mojim i sav će ti narod moj

usta ljubiti; samo ću ovijem prijestolom biti veći od tebe . Ovo se učini dobro

Faraonu, označava ono što je vrlo prijatno Prirodnom; i svijem slugama

njegovijem, označava ono što je prijatno svim stvarima u Prirodnom; i Faran reče

slugama svojim, označava opažanje Prirodnog sa svim stvarima u njemu; možemo

li naći čovjeka kakav je ovaj u kojemu bi bio duh Božiji? označava influks istine u

kojemu je dobro iz unutrašnjeg (čoveka), stoga Nebesko od Duhovnog; i reče

Faraon Josipu, označava opažanje Prirodnog od Nebeskog od Duhovnog; kad je

tebi javio Bog sve ovo, označava da je u tome predviđanje i proviđenje; nema

drugoga tako mudra ni razumna kao što si ti, označava da je ovo jedini izvor istine

i dobra; ti ćeš biti nad domom mojim, označava da će prirodni um biti potčinjen i

poslučan onome višemu; i sav će ti narod moj usne ljubiti, označava da će sve u

njemu (u domu Faaonobm) biti njemu potčinjeno; samo ću ovijem prijestolom biti

veći od tebe, označava da će ipak igledati kao da to dolazi od Prirodnog, jer dolazi

od Nebeskog od Duhovnog preko Prirodnog.

5304. I učini se dobro Faraonu (u očima Faraona). Ovo označava ono što je vrlo

prijatno Prirodnom, što se vidi iz značenja reči dobro, naim, prijatno; u očima je

način govora, jer oči označavaju unutrašnji vid, stoga razumevanje i opažanje (br.

2829,3198,3202,3820,4083,4086,4339,4403-4421, 4523-4534), pa stoga učini se

dobro u očima označava nešto vrlo prijatno; i iz reprezentacije Faraona, naime,

Prirodnog, kao što je često pokazano.

5305. I u očima sluga njegovijeh. Ovo označava ono što je vrlo prijatno svim

stvarima u Prirodnom, kao što se vidi iz značenja izraza dobro u očima, naime, vrlo

prijatno (br 5304); i iz značenja slugu, naime, stvari u Prirodnom, osobito u

spoljašnjem Prirodnom. Sluga se često pominje u Reči, a to u unutrašnjem smislu

označava nešto što je od koristi drugome , obično kad je ono što je ispod korisno

onome što je iznad; jer je to u skladu sa redom da niže služi višemu, i onoliko

koliko je od usluge, toliko se i naziva slugom. U ovom slučaju. stvari u Prirodnom

nazivaju se slugama; jer u opštem, Prirodno je predstavljeno Faraonom, a opšte je

ono čemu pojedinačno treba da bude od usluge, kao što je opšre dobro

kraljevstva. (Da je Faraon Prirodno u opšte, može se videti gore, br. 5160).

5306. I reče Faraon slugama svojijem Ovo označava opažanje Prirodnog zajedno

sa svim stvarima u njemu, to se vidi iz značenja reći, u istorijskm delovima Reči,

naime, opažati (br. 1791, 1815, 1819, 1822, 1898, 1919, 2061, 2080, 2238, 2619,

2862, 3395, 3509); i iz reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog (br.

5079,5080,5095,5160); i iz značenja sluga svojih, naime, svih stvari u Prirodnom

(br.5304).

5307. Možemo li naći čoveka kao što je ovaj u kojemu je duh Božiji? Ovo označava

da se tu radi o influksu istine u kojioj je dobro iznutra, stoga je to Nebesko do

Duhovnog, što se vidi po značenju čovjeka, naime, istine (brf. 3q34,3309,3459); i

iz značenja duha Božijeg, naime, dobra iznutra, stoga od Božanskog. Jer duh Božiji

označava ono što proizilazi od Božaskog, stoga od dobra samog, jer je Božansko

dobro samo, i ono što proizlazi iz to toga je istina u kojoj je dobro, što je u Reči

označeno duhom Božijim; jer sam duh ne proizlazi, nego istina sama u kojoj

jedobro, ili sveta istina, jer je istina ta preko koje on proizlazi. Ova istina u kojoj je

dobro, je ovde Nebesko od Duhovnog, što je predstavljeno Josipom. 2. Poznato je

u crkvi da je Josip u duhovnm smislu Gospod, pa se stoga Gospod naziva nebeskim

Josipom; ali ne zna se šta Josip u Gospodu predstavlja. Jer Gospod je predstavllen i

Abrahamom, a tako isto i Isakom, kao i Jakovom, kao što je predstavljen i

Mojsijem, i Ilijom, i Aronom, i Davidom, i mnogim drugima u Reči, ali nikad jednim

kao drugim. Abrahamom je Gospod predstavljen kao Božansko Samo, Isakom kao

Božansko racionalno, Jakovom kao Božansko prirodno, Mojsijem kao zakonm ili

istorijskom Reči, Ilijom kao proročkom Reči, Aronom kao sveštenstvom, a

Davidom kao carstvom. A šta je predstavljeno Josipom, može se videti gore br.

3969,4289,4585,4592,4594,4669,4723,4727,4963,5249). Ono što Josip

predstavlja, naziva se Nebesko od Duhovnog iz Racionalnog, a to su jedine reči

kojim se to može izraziti. Jer Nebesko je dobro od Božanskog, a Duhovno je istina

od toga dobra, stoga je to istina od dobra iz Njegovog Božanskog Ljudskog. To je

Gospd bio dok je živeo na svetu; ali kada Se proslavio, On je to prevazišao, i

postao Božansko dobro samo ili Jehova i u pogledu Ljudskog. 3. Ne može se više

kazati u pojedinstima o ovoj misteriji, osim da je Josip prvo došao u Egipat i prvo

sužio kod Potifara starešine stražarskoga i bio držan u tamnici, ali je posle postao

vladar u Egiptu, da bi mogao da predstavlja kako je Gospod postepeno učinio

svoje Ljudsko Božanskim, o čemu je Reč bila napisana, kako bi sadržala Božanske

stvari u unutrašnjem smislu; ovaj smisao je služio posebno anđelima čija je

mudost neshvatljiva i neizreciva u upoređenju s ljudskom mudrošću, koja se

sastoji u ovakvim stvarima), a u isto vreme služila ljudima, koji vole priče i koji o

njima razmišljaju, dok anđeli preko influksa od Gospoda, u ovim stvarima vide ono

što je Božansko.

5308. I reče Faraon Josipu. Ovo označava opažanje Prirodnog od Nebeskog od

Duhovnog, kao što se vidi iz značenja reći u istorijskim delovima Reči, naime,

opažanje (b. 5304); i iz reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog; i iz

reprezentacje Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog, kao što je često pokazano.

5309. Kad je tebi javio Bog sve ovo.(učinio da znaš) Ovo označava jer to ima

predviđanje i proviđanje, što se vidi iz značenja znati (javiti), kada se kaže za Boga,

naime, predviđanje i proviđanje; jer za Boga se ne može kazati da saznaje (stiče

znanje) zato što On zuna sve stvari od Sebe, a od njega dolazi čovekova

sposobnost da zna. Stoga je u Bogu znati, predviđati i proviđati ista stvar:

predviđati je znati od večnosti do večnosti, a proviđati je postupati u skladu sa tim

(znanjem). Razlog da Nebesko od Duhobnog ima predviđanje i poviđanje je to što

je ovde u unutrašnjem smislu predmet o kome se govori Gospod koji je Nebesko

od Duhovnog, koje je predstavljeno Josipom.

5310. Nema nikoga tako mudra i razumna kao što si ti. Ovo označava da je ovo

jedini izvor istine i dobra , što se vidi iz značenja razuman (inteligentan), naime,

istinit, i iz značenja mudar, naime, dobar (br.5287). Da istina i dobro nisu ni iz

kojeg drugog izvora, označeno je sa niko, ili ni jedan, jer u uutrašnjem smislu niko

je negativ, a što je isključivanje svakoga drugoga (br. 5225,5253),

5311. Ti ćeš biti nad domom mojim. Ovo označava da će prirodni um biti potčinjen

i poslušan tome, kao što se vidi iz značenja doma, naime, uma

(br.3538,4973,5023), ovde prirodnog uma, jer ga Faraon naziva svojim domom, a

Faraon predstavlja Prirodno. Da će biti potčinjen i poslušan, označeno je sa bićeš

nad, jer onaj koji je nad domom, taj i vlada njime, i njemu su svi u tome domu

potčinjeni i poslušni, iako po izgledu, gospodar doma čuva svoje ime i

dostojanstvo.

5312. I sav će ti narod moj usta ljubiti. Ovo označava da će sve u njemu biti

potčinjeno tome, kao što se vidi iz značenja ljubiti usta, naime, priznavati i činiti

ono što je naloženo, stoga pokoravati se; i iz značenja sav narod moj, naime , sve

u Prirodnom, (Da se narodom ozačavaju istine, br. 1259, 1260,3581,4619, stoga

poznavanja dobra i istine u Prirodnom, kao ispoljašnja-znanja, jer su ovo istine

Prirodnog, vidi br. 5276).

5313. Samo ću ovijem prijestolom biti veći od tebe. Ovo označava da će ipak

izgledati kao da sve to dolazi od Prirodnog, jer dolazi od Nebeskog od Duhovnog

preko Prirodnog, kao što se vidi iz značenjas biti veći od drugoga, naime, veći po

izgledu ili pogledu; iz značenja prijestola, ovde, naime, Prirodnog. jer se Prirodno

označava prijestolom onda kada se Nebesko od Duhovnog predstavlja onim koji

sjedi na njemu; jer Prirodno je kao prestol za Duhovno, ovde Nebesko od

Duhovnog. U opšte ono što je niže je kao prestol za ono što je više; jer više je i

deluje u tome, i doista preko nižega, a ono što je učinjeno, izgleda kao da ga je

niže učinilo, jer, kao što je rečeno, to se radi preko njega. To je ono što je

označeno Faraonovim rečima Josipu, samo ću ovijem prijestolom biti veći od tebe.

2. Prestol se često pominje u Reči kada se govori o Božanskoj istini i sudu koji od

nje potiče; a prijestolom se u unutrašnjem smislu označava ono što pripada

Božanskom carstvu; onim koji sjedi na njemu, označava se Gospod Sam kao Car ili

Sudija. Ali značenje prijestola, kao i mnogih drugih stvari, zavisi od toga na šta se

prmenjuje (taj izraz). Kada se Božansko Samo i Gospodovo Božansko Ljujdsko

označavaju onim koji sjedi na prijestolu, tada se Božanska istina koja proizlazi od

Njega označava prijestolom; ali kad se Božanska istina koja proističe od Gospoda

označava onim koji sjedi na prijestolu, tada se sveukupno nebo ispunjeno

Božasnskom istinom označava prijestolom, ali kad se Gospod kao Božanska istina

u višem nebu oznasčava onim koji sjedi na prijestolu, tada se Božanska istina u

najnižem nebu i u crkvi označava prijestolom. Na taj način je značenje prijestola

relativno. Prijestoj označava ono što pripada Božanskoj istini, jer istina se u Reči

označava carem, kao i carstvom. (Da se istina označava carem, može se videti

gore, br. 162,1728,2015,2069,3009,3670,4581,4966,5044,5068; a carstvom, br.

1672,2547,4691.). 3. Ali na šta se posebno misli u Reči pod prestolom, jasno je iz

konteksta, kao kod Mateje: jer vam kažem: Ne kunite se; ni nebom, jer je prijesto

Božiji, ni zemljom, jer je podnožje Njegovo; ni Jerusalimom, jer je grad velikog

cara (V.34,35). Opet na drugome mestu: Ko se kune nebom, kune se prijestoljem

Božijim, i Onim što sjedi na njemu (XXIII.22). Ovde se izričito kaže da je nebo

prijestol Božiji; a zemlja da je podnožje Njegovo, što označava ono što je ispod

neba, a to je crkva. (Da je zemlja crkva, može se videti gore, br. 566, 662, 1066,

1067, 1262, 1413, 1607, 1733, 1850, 2117, 2118, 2928, 3355, 4447, 4535), Isto

tako i kod Isaije;. Ovako veli Jehova: nebesa su prijestol Moj, a zemlja Mi je

podnožje (XLVI.1); Kod Davida: Jehova na nebesima postavi prijesto svoj, i carstvo

njegovo svijem vlada (Psalam CIII.19); Kod Mateje: kada Sin čovjčiji dođe u slavi

Svojoj, i svi anđekli s Njim, tada će sjesti na prijesto slave Svoje (XXV.31); Ovo se

odnosi na Poslednji Sud, a Onaj koji sedi na prestolu naziva se carem (stihovi

34,40). Ovde prijesto slave je u unutrašnjem smislu Božanska istina koja je od

Gospoda, koji se, pošto je Sudija od Božansk istine, naziva ovde Carem. 4. Kod

Luke: On će biti veliki, i nazvaće se sin najvišega, daće mu Gospod Bog prijesto

Davida oca Njegovog (I.32): Ovo je anđeo rekao Mariji. Svako može da vidi da

presto Davidov ovde nije carstvo Davidovo, ili neko carstvo na zemlji, nego

nebesko carstvo; stoga se pod Davikdom ne misli na Davida, nego na Gospodovo

Božansko carstvo; i da se prestolom u unutrašnjem smislu označava Božanska

istina koja čini Gospodovo carstvo. U Otkrovenju: I odmah bih u duhu; i gle,

prijesto stajaše na nebu, i na pijestolu sjeđaše neko; I onaj što sjeđaše bijaše po

viđenju kao kamen jaspis i sard; a oko prijestola bijaše duga po viđenju kao

smaragd. I oko prijestola bijahu dvadeset i četiri prijestola, i na prijestolima vidjeh

dvadeset i četii starješine gdje sjede, obučene u bijele haljne, imahu krune zlatne

na glavama svojijem. I od prijestola izlađahu munje i gromovi i glasovi; i sedam

žižaka ognjenih gorahu pred prijestolom, koje su sedam duhova Božijih. I pred

prijestolom bijaše stakleno more, kao kristal, i nasred prijestola i oko prijestola

četiri životinje, pune očiju sprijed i sastrag. I prva životinja bješe kao lav, i druga

žvotinja kao tele, i treća životinje imaše lice kao čovjek, a četvrta životinja bješe

kao orao kad leti. I svaka od četiri životinje imaše po šest krila naokolo i unutra

puna očiju, i mira ne imaju dan i noć glovoreći; svet, svet, svet Gospod Bog

svedržitelj, koji bješe, koji jest, i koji će doći. I kad daše životinje slavu i čast i hvalu

onome što sjeđaše na prijestolu, i pokloniše se onome što živi u vijek vjeka, i

metnuše krune soje pred prijestolom govoreći: Dostojan si, Gospode, da primiš

slavu i čast i silu; jer si ti sazdao sve, po volji tvojoj jest i stvoreno je (IV. 2 do

kraja).vo kamenje, ka i svi dr 5. U ovim stihovima se (reprezentativno) opisuje

presto Gospodove slave, stoga i Božanska istina koja proističe od Njega; ali ako se

ne znaju značenja ovih predstava, skoro se ništa ne može znati o značenju ovin

proročanskih reči, a zbog čega bi se smatralo da su ove reči lišene dubljih

Božanskih stvari; u kojem bi se slučaju o nebeskom carstvu mislilo kao o nekom

zemaljskom carstvu. Dok je prestolom na nebu označena Božanska istina u nebu,

stoga i nebo ka Božanska istina; a Onim koji sjedi na prijestolu, označen je Gospod.

Izgledao je kao jasper kamen i kao sard, zato što svo drago kamenje o kojemu se

govori u Reči, onačava Božanske istine (br. 114,3858,3862); a kamenje u opšte

označava istine vere (643,1298,3720,3769,3771,3773,3780,3798). 6. Dugom okolo

prijestola su označene istine prozirne od dobra; a to je zato što su boje u drugom

životu od svetlosti neba, a svetlost neba je Božanska istina (O dugama u drugom

životu vidi šta je rečeno gore, br.1042,043,1053,623-1625; a o bojama,

br.1953,1624,3993,4530,4677,4741,4742,492). Dvadeset i četiri prijestola okolo

prijestola označavaju sve stvari istine skupno, isto što je označeno i sa dvanaest.

(Da dvanaest označava sve stvari istine skupno, može se videti gore,

br.577,989,2129,2130,3272,3858,3913.) Munje, gromovi, i glasovi koji dolaze od

prijestola označavaju strahove koje uzrokuje Božanska istina kod onih koji nisu u

dobru. Sedam svijetljaka sa žišcima su osećanja istine od dobra, koji nanose bole

(vređaju) one koji nisu u dobru, pa se stoga nazivaju sedam duhova Božijih koji

nanose bol, kao što se vidi iz sledećih stihova. 7. Stakleno more ispred prijestola je

sva istina u Prirodnom, to znači znanja i reči-znanja (da su ove stvari more, može

se videti gore, br. 28,2850). Četiri životinje posred prijestola i okolo prijestola

punih očiju ispred i sastrag jesu stvari koje pripadaju razumuod Božanskog u

nebima, gde četiri označava njihovu povezanost sa stvarima volje. Jer istine

pripadaju intelektualnom delu, a dobra voljnome delu, pa se stoga kaže da su

pune očiju ispred i sastrag, jer oči označavaju stvari razuma, a u višem smislu

stvari vere (br. 2701,3820,4403-4421.4523-4534). (Da četiri označava povezivanje,

isto što i dva, može se videti gore, br.1686,3519,5194.) Svetost Božanske istine

koja proizilazi od Gospoda opisuje se u ostatku ovoga odlomka. 8. Pošto se sa

dvadeset i četiri prijestola i dvadeset i četiri starješine označavaju sve stvari istine

ili sve stvari vere skupno, a isto je označeno i sa dvanaest, od kojih i po kojim

istinama se izvršava Sud, stoga je to označeno u unutrašnjem smislu sa dvanaest

prijestola na kojima će sedeti dvanaest apostola, o kojima čitamo kod Mateje: A

Isus im reče: zaista vam kažem da ćete vi koji idete za Mnom, u drugm rođenju,

kad sjedne Sin čovječji na prijestolu slave svoje, sješćete i vi na dvanaest prijestola

i suditi nad dvanaest plemena (koljena) Izrailjevih (XIX. 28). i kod Luke: I ja

ostavljam vama carstvo kao što je otac moj Meni ostavio: Da jedete i pijete za

trpezom Mojom u carstvu Mojemu, i da sjedite na prijestolima i sudite nad

dvanaest plemena (koljena) Izrailjevih (XXII.29,30).

Dvanaest apostola označavaju sve stvari istine, od kojih i po kojima se izvršava

Sud. Isto je označeno i anđelima s kojima će Gospod doći da sudi (Mateja XXV.31);

(da se anđelima u Reči označavaju stvari u Gospodu, može se videti gore, br.

1705,1925,2321,2821,3039,4085); u ovom slučaju označavaju se istine od

Božanskog, koje se u Reči nazivaju i sudovima (br. 2235). 9. Isto tako i u

Otkovenju: I vidjeh prijestole, i sjeđahu na njima, i dade im se sud, i duše

isječenijeh za svjedočanstvo Isusovo i za riječ Božiju (XX.4): prijestoli ovde

označavaju sve stvari istine, od kojih i po kojima se izvršava Sud. Isto je označeno i

anđelima s kojima Gospod dolazi da izvši sud (Mateja XXV.31); da se anđelima u

Reči oznčavaju stvari u Gospodu, vidi se gore, br. 1705, 1925, 2321, 2821, 3039,

4085); u ovoj prilici oni označavaju istine od Božanskog, koje se istine u Reči

nazivaju i sudovima (br. 2235). 10. Na vrlo mnogo drugih mesta prijestol se

pripisuje Jehovi ili Gospodu, a to je zato što prijestol predstavlja carstvo. Kada se u

u višem nebu vodi razgovor o Božanskoj istini i o Sudu, u poslednjem nebu pojavi

se prijestol. To je razlog da je prijesto predstava (reprezentativ) , i zato se o njemu

tako često govori u proročkoj Reči, i zbog čega je od pra drevnih vremena presto

postao oznaka cara i stoga označava carstvo, kao u sledećim odlomcima. kao kod

Mojsija: Tada načini Mojsije oltar, i nazva ga Jehova je zastava moja. I reče: što se

ruka bješe podigla na prijestol Jehovin, Jehova će ratovagi na Amalika od koljena

na koljeno (Izlazak XVII.15,16). Šta je označeno rukom koja se podigla na prijesto

Jah - a, i ratom Jehovinim protivu Amalika od koljena do koljena, može se znazi

samo iz unutrašnjeg smisla, to jest, ako se zna šta je označeno prijestolom, a šta

Amalikom. Amalikom se u Reči označavaju obmane koje napadaju istine (br.

1679), a prijestolom Božanska istina sama koja je napadnuta. 11. Kod Davida: Jer

si svršio sud moj i odbranio me; sio si na prijesto, sudija pravedni. Ali Gospod

uvijek živi; spremio je za sud prijesto svoj (Psalam IX.4,7). Opet: Prjestol je tvoj,

Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravice. (XLV. 6

Opet: Oblak je i mrak okolo njega; blagost i pravda podnožje prijestolu njegovu

(XCVII.2). Kod Jeremije: U to će vrijeme nazvati Jerusalim prijestolom Jehovinim; i

svi će narodi prići njemu (III.7); Jerusalim označava Gospodovo duhovno carstvo.

12. Ovo je carstvo označeno i novim Jerusalimom kod Jezikilja, i svetim

Jerusalimom koji silazi s neba u Otkrovenju. Gospodovo duhovno carstvo je tamo

gde je vodeće načeno Božanska istina u kojoj je dobro, a nebesko carstvo je tamo

gde je vodeće načelo Božansko dobro od kojega je Božanska istina, i to pokazuje

zašto se Jerusalim naziva prijestoljem Jehovinim; stoga se kaže kod Davida: U

Jerusalimu je prijesto za sud (Psalam XCXXII.5). Ali Sion se naziva prijestol slave

Jehovine kod Jeremije: E da si sasvijem odbacio Judu? nemoj nas odvrći radi

imena svojega; nemoj naružiti prijestola slave svoje, opomeni se zavjeta svojega s

nama, nemoj ga ukinuti (XIV.19,21). Sionom se ovde označava Gospodovo

nebesko carstvo. 13. Način na koji je Gospod predstavjen u pogledu suda u nebu,

gde se ponekad pokazuju stvari koje su iznošene kod proroka, vidi se kod Danila:

Gledah dokle se postaviše prijestoli, i starac sjede, na kom bijše odijelo bijelo kao

snijeg, i kosa na glavi kao čista vuna, prijesto mu bijaše kao plamen ognjeni,

točkovi mu kao oganj razgorio. Rijeka ognjena izlazaše, i tecijaše ispred njega,

tisuća tisuća služaše mu, i deset tisuća po deset tisuća stajahu pred njim, sud

sjede, i knjige se otvoriše (VII.9,10).

Ovakve se stvari neprestano viđaju u nebu, a sve su reprezentativne, a pojavljuju

se zbog razgovora anđela u višim nebima, koji razgovori, kada se spuste, tako se

pokazuju pogledu. A anđeoski duhovi, kojima Gospod daje da opažaju, znaju šta

ove stvari označavaju, na primer Starac s haljinama belim kao sneg, i kosom kao

čista vuna, presto kao plamen ognjeni, i točkovi kao oganj razgoreli, koji tecijaše

od Njega. Plamenom ognjenim i ognjenom rijekom predstavljeni su dobro

Božanske ljubavi (vidi br. 934,4906,5071,5215). 14. Tako kod Jezikilja: I ozgo na

onom nebu što im bijaše nad glavama, bijaše kao prijesto, po viđenju kao kamen

safir, i na prijetolu bijaše po obličju kao čovjek (I.26; X.1). I u prvoj knjizi o

Carevima: A Miheja mu reče: za to čuj riječ Jehovin; vidjeh Jehovu gdje sjedi na

prijestolu svom, i sva vojska nebeska stajaše s desne i s lijeve strane (XXII.19).

Svako ko nije svestan da ovi izrazi samo predstavjaju i označavaju, mora da

poveruje da Gospod ima presto kao carevi na zemlji, i da postoje stvari koje su

ovde pomenute; ali nema takvih stvari u nebima, nego se one pokazuju pogledu u

poslednjem nebu, a u njima se kao u slikama vide Božanske misterije. 15.

Gospodovo carstvo, kojim se označava Božanska istina koja proističe od Njega,

bilo je predstavljeno i prestolom koji je Salamun sagradio, a koji je opisan u prvoj

knjizi o Carevima: I načini car velik prijesto od slonove kosti, i obloži ga čistijem

zlatom. Šest basamaka bješe u prijestola i vrh okrugao bješe ozad na prijestolu, i

ručice bjehu s obje strane prijestola, i dva lava stajahu pored tijeh ručica. I

dvanaest lavova stajahu na šest basamaka otud i odovud. Ne bi tako načinjen ni u

kojem carstvu. I svi sudovi iz kojih pijaše car Salamun bijahu zlatni, i svi sudovi u

domu od šume Libanske bijahu od čistoga zlata (X.18-21). Prijesto slave bio je tako

predstavljen, gde su lavovima bile predstavljene Božanske istine koje se bore i

koje pobeđuju, a sa dvanaest lavova sve ove istine skupno. 16. Pošto skoro sve

stvari u Reči imaju i obrnuto značenje, tako i presto, koji u ovom smislu označava

carstvo obmane, kao u Otkrovenju: Anđelu crkve u Pergamu: znam djela tvoja, i

gdje sjediš, i gdjd je prijesto Satanin (II.12,13). Kod istoga: I peti anđeo izli čašu

svoju na priestol zvijerin; i carstvo njezino posta tamno, i žvatahu jezike svoje od

bola (XVI.10). I kod Isaije: I reče u srcu svojem: podignuću se u nebesa, i podići ću

prijesto svoj iznad zvijezda Božijih (XIV.13); ovo se kaže za Vavilon.

5314. Stihovi 41-44. I još reče Faraon Josipu: evo postavljam te nad svom zemljom

Egipatskom. I skide Faraon prsten s ruke svoje i metnu ga na ruku Josipu, i obuče

ga u haljine od tankoga platna, i objesi mu zlatnu verižicu o vratu. I postavi ga na

kola koja bijahu druga za njegovijem, i zapovijedi da pred njim viču: klanjajte se! i

da ga je postavio nad cijelom zemljom Egipatskom. I još reče Faraon Josipu: ja sam

Faraon, ali bez tebe neće niko maći ruke svoje ni noge svoje u svoj zemlji

Egipatskoj. I Faraon reče Josipu: označava dalje opažanje Prirodnog od Nebeskog

od Duhovnog; i uze Faraon prsten s ruke svoje, označava potvrđivanje moći

Prirodnog koju je prethodno imalo; i metnu ga na ruku Josipovu, označava da je

Prirodno predalo svu moć (vlast) Nebeskom od Duhovnog; i obuče ga u haljine od

tankoga platna, označava spoljašnju oznaku Nebeskog od Duhovnog; (haljine od

tankoga platna su istine od Božanskog); i stavi mu zlatnu verižicu o vratu,

označava povezanost unutrašnjih stvari sa spoljašnjim, koje je izvelo dobro, i

postavi ga na druga kola, označava da od ovoga potiče sva doktrina o dobru i

istini; koja bijahu druga za njegovijem, označava da se ovo izvodi preko Prirodnog;

i zapovijedi da pred njim viču: klanjajte se! označava priznavanje preko vere, i

obožavanje; i postavi ga nad cijelom zemljom Egipatskom, označava da je takva

bila njegva vlast; I Faraon reče Josipu, označava dalje opažanje; ja sam Faraon,

označava da Prirodno potiče otuda; ali bez tebe neće niko maći ruke svoje,

označava da je sva moć od Nebeskog od Duhovnog; ni nogu svoju, označava svu

moć u Prirodnom; u cijeloj zemlji Egipatskoj, označava u oba Prirodna.

5315. I Faraon reče Josipu. Ovo označava dalje opažanje Prirodnog od Nebeskog

od Duhovnog, kao što se vidi iz značenja reći u istorijskim delovima Reči, naime,

opažati (kao što je već pokazano); i iz reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog, i

Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog (vidi i gore). Razlog da se opažanje

Prirodnog od Nebeskog od Duhovnog ovako označava, je u tome što Prirodno ima

svo svoje opažanje od onoga što je više od njega; ovde, od Nebeskog od

Duhovnog, koje je više.

5316. Evo postavljam te nad cijelom zemljom Egipatskom. Ovo oznčava vlast nad

oba Prirodna, kao što se vidi iz značenja postaviti nad, naime, vlast; i iz značenja

cijele zemlje Egipatske, naime, oba Prirodna (br.5276). Ovde se dalje govori o

vlasti koju je Faraon dao Josipu nad zemljom Egipatskom, naime, da se Faraon

lišio svoje vlastite vlasti, i predao Egipat Josipu. Sve su se ove stvari događale po

Božanskom Proviđenju, kako bi Josip predstavljao Nebesko od Duhovnog koje je

Gospod imao kada je bio u svetu, a pomoću čega je sređivao Svoje Prirodno i

Svoje Čulno da bi ih oba učinio Božanskim. Ovo se desilo Josipu kako bi Reč bila

napisana o njemu i na taj način sadržavala Božanske stvari, to jest, takve stvari

koje su najsvetije u nebu, i koje odgovaraju anđelima u nebima; jer anđeli su tamo

u Gospodu, jer su u sferi Božanske istine koja proisiče od Njega; stoga Božanske

stvari u untrašnjem značenju Reči, koje se odose na Gospoda i na to kako je

proslvaviko Svoje Ljudsko, utiču tako na njih, da iz toga opažaju svo blaženstvo

svoje mudrosti i inteligencije.

5317. I Faraon uze prsten s ruke svoje. Ovo označava potvrđivanje vlasti koju je

Prirodno prethodno imalo, što se vidi iz reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog

(vidi gore): i iz značenja prstena, naime, onoga što potvrđuje (vidi niže); i iz

značenja ruke, naime, vlasti (moći) (br. 878,3091,3387,4931-4937,5296). Iz ovoga

je jasno da uzimanje prstena s ruke označava da je Prirodno odustalo od moći

koju je ranije imalo; a stavljanje prstena na ruku Josipu, označava da je Prirodno

predalo svu last Nebeskom od Duhovnog. Da prsten na ruci označava potvrđivanje

vlasti, ne može se lako potvrdili iz paralelnih odlomaka u Reči; jer se prsteni na

ruci ne pominju nigde osim kod Luke, gde otac sina, koji je bio rasuo svo svoje

imanje, rekao slugama: Iznesite najljepšu haljinu i obucite ga i stavie mu prsten na

ruku, i obuću na noge (XV.22). Prstenom se ovde označava potvrđivanje vlasti kao

sina u domaćinstvu, baš kao gore. Pa ipak, ovo značenje prstena očito je i po

obredima koji dolaze još iz drevnih vremena, kao kod veridba i svadbi, kao i kod

inauguracija, kada se prsten stavljao na ruku i kojim je prvrđivana vlast. Pored

toga, narukvice, koje su nošene na ruci (Jeremija XXII.24), ozačavaju pristanak i

potvrđivanje (br. 4874).

5318. I metnu ga na ruku Josipu. Ovo označava da je Prirodno predalo vlast, koju

je ranije imalo, Nebeskom od Duhovnog, što se vidi iz značenja staviti prsten na

nečiju ruku, name, potvrdu da neko predaje vlast koju ima, drugome (br.5317); i iz

reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog, kao što je često pokazano.

5319. I obuče ga u tanko platno. Ovo ukazuje na spoljašnje značenje Nebeskog od

Duhovnog, jer hajine od tankoga platna označavaju istine od Božanskog, kao što

se jasno vidi iz značenja haljina, naime, istina (br. 1073,2576,4545,4763,5248).

Haljine od tankoga platna su istine od Božanskog, jer haljina od tankoga platna

načinjena od belog i sjajnog platna; a istina od Božanskog je predstavljena

haljinama od platna ovakve beline i sjaja. Razlog je to što blešteće belilo dolazi u

nebu dolazi od svetlosti koja dolazi od Gospoda, a ova svetlost je Božanska istina

sama (br. 1953,1521-1533,1612-1632, itd prim. prev ubuduće navodićemo samo

počete brojeve); stoga kada se Gospod preobrazio pred Petrom, Jokovom, i

Jovanom, Njegove su haljine izgledale kao svetlost (Mateja XVII.2); svetle i bele

kao sneg, da ih nijedna beljilja na zemlji ne može tako ubijeliti (Marko IX.3); da su

bile bleštave (Luka IX.29). Time je bila predstavljena Božanska istina od

Gospodovog Božanskog Ljudskog. Međutim, spoljašnje istine su predstavljene

belim sjajem haljina, dok su unutrašnje istine predstavljene sjajem i blistavošću

lica. Otuda su haljine koje su bile od tankoga platna bile spoljašnja oznaka, naime,

predstavljale su istinu koja proističe od Nebeskog od Duhovnog; jer je upravo

Gospod bio u tome tada. 2. Tanko platno i halijne od tankoga platna i na drugim

mestima u Reči označavaju istine od Božanskog, kao kod Jezikilja: I obukoh te u

vezenu haljinu, i obukoh ti crevlje od jazavca, i opasah te tankim platnom i

zastrijeh te svilom. I ti bijaše okićena zlatom i srebrom, i odijelo ti bijaše od

tankoga platna i od svile. (XVI.10,13). Ovo se kaže za za Jerusalim, koji ovde

označava Drevnu Crkvu. Istine te crkve opisuju se haljinama vezenim, od tankoga

platna, i svile, a bila je okićena zlatom i srebrom. Vezene haljine označavaju istine

koje su reči-znanja; tanko platno, prirodne istine; a svila, duhovne istine. 3. Opet:

Tanko platno Egipatsko razapinjao si da su ti jedra; porfirom i skrletom s ostrva

Elijskih pokrivao si se (XXVII.7). Ovo se kaže o Tiru, pod kojim se misli na Drevnu

Ctkvu, na znanja o dobru i istini, a tankim platnom Egipatskim za jedra označena

je su spoljašnja-znanja, kao oznaka ili kao spoljašnje značenje te crkve. 4. U

Otkrovenju: I trgovci zemaljski zaplakaće u zajaukati za njom, što njihovijeh tovara

niko više ne kupuje; tovara zlata i srebra i kamenja dragoga i bisera i uzvoda i

porfire i skrleta, i svakog mirisnog drveta i svakojakijeh sudova od fildiša, i

svakojakijeh sudova od najskupljeg drveta, mjedi, gvožđa i mermera (XVIII. 11,12);

u ovome odlomku svaki i svi izrazi označavaju stvari crkve, to jest, istine i dobra;

ali ovde u obrnutom smislu, jer se govori o Vavilonu. Svako vidi da ovakve stvari

ne bi nikada bile nabrojane u Reči koja se došla iz neba da u svakoj nema nešto

nebesko, jer zašto bi se pominjale zemaljkse stvari kad se govori o Vavilonu, kojim

se označava profanisana (osvetogrđena) crkva? 5. Opet kod istoga: Govoreći:

jaoh! jaoh! grade veliki, obučeni u svilu i porfiru i skrlet, i nakićeni zlatom i

kamenjem dragijem i biserom (XVIII.16); da svaka pojedinost ovde označava neku

nebesku Božansku stvar, jasno je u istoj knjizi, gde se kaže za tanko platno da je

pravda svetih:- Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu Njemu, jer dođe

svadba jagnjetova, i žena njeghova pripravila se. I dano joj bi da se obuče u svilu

čistu i bijelu: jer je svila pravda svetijeh. (XIX.7,8); tanko platno je pravda svetijeh,

jer svi koji su u istini od Božanskog oblače se u Gospodovu pravdu; jer su njihove

haljine bele i sjajne od svetlosti koja dolazi od Gospoda, pa je stoga istina

predstavljena u nebu belilom koje sija (br. 3301,3993,4007). A to je i razlog da se

oni koji se uzdižu u nebo iz stanja pustošeja, da izgledaju obučeni u sjajno belo, jer

oni tada odbacuju svoju vlastitu pravdu, i oblače se u Gospodovu pravdu . 6. Kako

bi istina od Božanskog mogla biti predstavljena u Jevrejskoj Crkvi, bilo je

zapoveđeno da Aronove haljine, kao i zavesi okolo kovčega budu od tankoga

platna, kao što čitamo kod Mojsija: I načini košulju od tankoga platna

izmetanoga, i načini kapu od tankoga platna, i pojas načini vezen (Izlazak

XXVIII.39). I načiniše košulje Aronu i sinovima njegovijem, od tankoga platna

izmetanoga (XXXIX.27), a šator ćeš načiniti od deset zavjesa od tankoga platna

uzvezenog od porfire i od skrleta i od crvca (Izlaak XXVI.1; XXXVI.8). I načinićeš

trijem šatoru na južnoj strani; zavjesi trijemu da budu od tankoga platna

uzvezenoga, sto lakata u dužinu na jednoj strani (Izlazak XXVII.9,18; XXXVIII.18).

Tanko platno je trebalo koristiti zato što je sve u šatoru i oko njega, kao i sve na

Aronovoj odeći, predstavljalo duhovne i nebeske stvari. Ovo pokazuje da se Reč

slabo može razumeti ako se ne zna šta ove stvari predstavljaju, i ako se misli da je

sva svetost u onome što se pokazuje u slovu. 7. Da anđeli, koji su u istini od

Božanskog, izgledjau obučeni u tanko platno, to jest, u belo i sjajno, vidi se iz

Otkrovenja u vezi sa bijelim konjem: I bješe obučen u haljinu crvenu od krvi, i ime

njeovo se zove: riječ Božija. I vojske nebeske iđahu za njim na konjma bijelijem,

občene u svili bjelu i čistu (XIX.13,14); Iz ovoga svega vrlo je jasno da je tanko

platvo spoljašnja stvar koja označava istinu od Božanskog. Da je bijeli konj Gospod

kao Reč, kao što se tamo otvoreno kaže, i da je Reč istina sama od Božanskog. Da

je bijeli konj unutrašnji smisao Reči, može se videti gore (br. 2760-2762); ovde

bijeli konji označavaju istine od Božanskog, pa se stoga Njegova vojska vidi na

belim kojima, i obučena u tanko platno čisto.

5320. I objesi mu zlatnu verižicu o vratu. Ovo je znak povezanosti unutrašnjih

istina sa spoljašnjim, preko dobra, što se vidi iz značenja vrata, naime, influksa i

komunikacije viših stvari sa nižim stvarima, ili što je isto, unutrašnjih stvari sa

spoljašnjim (br. 3542); otuda verižica (lančić), zato što okružava vrat, označava

povezanost ovih stvari. Zlatna verižica označava povezanost kroz dobro, ili

povezanost koju izvodi dobro, jer zlato označava dobro (br.113,1551,1552). Znak

ove povezanosti unutrašnje i spoljašnje istine je grivna ili ogrlica o vratu kod

Jezikilja: I nakitih te nakitom, i metnuh ti narukvice na ruke, i grivnu oko vrata

(XVI.11).

5321. I posadi ga na druga kola. Ovo je znak da od Njega dolazi sva doktrina (sav

nauk) o dobru i istini, što se vidi iz značenja kola, naime, doktrine o dobru i istini

(vidi niže); otuda posadi ga u kola je znak da doktrina dolazi otuda. Ove se reči

odnose na ono što je Faraon prethodno rekao, Ti ćeš biti nad cijelim domom

mojim, i sav narod moj će ti usta ljubiti; samo ću ovim prijestolom biti veći od tebe

(stih 40). Ovime se označava doktrina o dobru i istini stoga što Josip predstavlja

Gospoda kao Božansko Duhovno (br. 3971,4669), a to znači kao Božansku istinu

od Gospodovog Božanskog Ljudskog (br. 47234727) od koje je Božanska istina

Nebeska od Duhovne. Sve u doktrine o dobru i istini je iz ovoga izvora, je Gospod

je doktrina sama, jer sva doktrina proizlazi od Njega, i cela doktrina govori o

Njemu; jer sva doktrna govori o dobru ljubavi i o istini vere. Ove su od Gospoda,

te stoga ne samo da je Gospod u njima, nego je On i jedno i drugo. Iz ovoga je

jasno da doktrina koja govori o dobru i istini, da govori o Gospodu samom; i da

ona proističe od Njegovog Božanskog Ljudskog. 2. Iz Božanskog Samog ne može

da proistekne nikakva doktrina ako to nije preko Božanskog Ljudskog, to jest,

preko Reči, koja je u najvišem smislu Božanska istina od Gospodovog Božanskog

Ljudskog. Čak ni anđeli u najdubljem nebu ne mogu razumeti ono što dolazi

neposredno od Božanskog Samog, jer je ono beskonačno i prevazilazi svaki razum,

čak i anđeoski. Ali ono što proizlazi od Gospodovog Božanskog Ljudskog, to oni

mogu razumeti jer govori o Bogu kao o Božanskm Čoveku; o kojemu se može

oblikovati neka ideja od Ljudskog; a svaka ideja oblikovana o Ljudskom prihvatljva

je, pod uslovom da proističe od dobra nevinosti, i ako je u dobru ljubavi ka

bližnjemu. To je ono što je označeno Gospodovim rečima kod Jovana: Niko nikada

nije video Boga; jedinorođeni Sin, koji je u nedrima Očevim, On Ga je objavio

(I.18). Kod istoga: Ni glasa Njegva kad čuste, ni lica vidjeste (V.37). Kod Mateje:

Niko ne zna Oca, osim Sina, i onoga kome ga Sin otkrije (XI.27). 3. Kola se često

pominju u Reči, ali jedva da ko zna da ona označavaju doktrinarne stvari o dobru i

istini, a isto tako i spoljašnja-znanja koja pripadaju doktrinama. Razlog je to što

kad se pomenu kola, ništa duhovno ne ulazi u ideju, nego sam prirodno istorijsko,

a tako je i sa konjim i kolima; a konji u Reči označavaju stvari razuma (br. 2760-

2762,3217), pa stoga kola označavaju doktrtinarne stvari i spoljašnja-znanja koja

ovima pripadaju. 4. Da kola označavaju doktrinarne stvari crkve, a tako isto i

spoljašnja-znanja koja ovima pripadaju, bilo mi je očito sudeći po kolima koja se

tako često vide u drugom životu. Ima i mesto na desno blizu niže zemlje gde se

pojavljuju konji i kola, s urednim štalama, gde se vide ljudi kako hodaju i

ragvaraju, koji su u svetu bili učeni, i koji su smatrali da je život cilj učenosti. Ovo

se pokazuje zbog anđela u višim nebima, jer kada ovi razgovaraju o stvarima

razuma, doktrine, ili znanja, ovakvi se predmeti pokazuju duhovima ispod

(prim.prev. čitalac je, nadam se, zaključio da je autor boravio u svetu duhova, osim

kada je vođen da vidi vidi neba ili paklove. Po njemu, bolji duhovi koji s pripremaju

za nebo, sačinjavaju prvo nebo koje je deo sveta duhova). 5. Da su ovakve stvari

označene kolima i konjima, vidi se po tome što se Ilija video kao ga odnose vatreni

konji i kola, te su stoga on i Elizej ( Eliša) bili nazvani kola Izraljeva i konjici njegovi,

kao što čitamo u drugoj knjizi o Carevima: I kad bijahu dalje razgovajući se, gle,

ognjena kola i ognjeni konji rastaviše ih, i Ilija otide u vihoru u nebo. A Elizej

(Eliša) videći to, vikaše: oče moj, oče moj! kola Izrailjeva i konjici njegovi, i ne vidje

ga više (II.11,12); a u pogledui Elizeja (Eliše) u istoj knjizi: A Elizej razbolje se od

bolesti, od koje i umrije. I Joas car Izrailjev, dođe k njemu, i plačući pred njim

govoraše: oče moj, oče moj! kola Izrailjeva i konjici njegovi (XIII.14).

Razlog da su ovako bili nazivani je u tome što su i Ilija i Jelisija (Elizeja)

predstavljali Gospoda kao Reč (vidi uvod u poglavlje XVIII. knjige Postanja, i br.

2762,5247). Reč je uglavnom doktrina o dobru i istini, jer je iz nje sva doktrina. Iz

istoga razloga momku čije je očio otvorio Jehoiva, da mu pokazalo brdo puno

ognjenih konja i kola oko Jelisija (2 o Carevima VI.17). 6. Da kola označavaju ono

što pripada doktrini, a konji ono što pripada intelektu, vidi se iz drugih odlomaka u

Reči, kao kod Jezikilja: I nasitiće se za mojim solom konja i kola, junaka i svakojakih

vojnkika, govori Jehova Gospod. (XXXIX.20; Otkr.XIX.18). Ovde se govori o

Gospodovom dolasku. Da konj i kola ovde ne označavaju konja i kola, jasno je

svakome; jer se neće nasititi njima za Gospodovom trpezom, nego onim stvarima

koje su označene konjem i kolima, naime, stvarima koje pripadaju razumu i

doktini o dobru i istini. 7. Slične su stvari označene i konjima i kolima u sledećim

odlomcima. Kod Davida: Kola Božijih ima sila, tisuće tisuća. Među njima je

Jehova, Sinaj u svetinji (Psalam LXVIII.17). Opet: Obukao si svjetlost kao haljinu,

trazapeo nebo kao šator. Vodom si pokrio dvorove, načinio si da su ti kola, ideš na

krilima vjetrenijem (Psalam CIV.2,3). Kod Isaije: Breme pustinji na moru; jer ovako

mi reče Jehova: idi, postavi stražara da ti javi šta vidi. I vidje kola, i dva reda

konjika, kola s magarcima, i kola s kamilama; i pažaše dobro s velikom pažnjom. I

povika kao lav: ja stojim na stražu , i evo dođoše na kolima ljudi, a dva reda

konjici. Tada povika i reče: pade, pade Vavilon, i svi rezani likovi bogova njihovijeh

razbiše se o zemlju (XXI.1,6-9). 8. Kod istoga: I svu će braću vašu iz svijeh naroda

dovesti Jehova na dar na konjma i kolima i na nosilima i na magarcima i na

kamilama ka svetoj gori mojoj u Jerusalim (LXVI.20). Opet: jer, gle, Jehova će doći

s ognjem, i kola će mu biti kao vihor (LXVI.15). Kod Avakuma (Habakuka): Eda li se

na rijeke razgnjevi Jehova? eda li se na rijeke raspali gnjev tvoj? na more jarost

tvoja, kad si pojezdio na konjma svojim i na kolima svojim za spasenje? (III.8).

Ko(br. 1672, 1728, 2015); a kneovi nisu knehvi nego prva načela istine (br. 1482,

2089, 5044); koji sjede na pijwstolu Davidovomd Zaharije: Potom opet podigoh

oči svoje i vidjeh, a to četvora kola izlažahu između dvije gore, a te gore bijahu od

mjedi. U prvijem kolima bjehu konji riđi, a u drugim kolima konji vrani, a u trećim

kolima konji šareni, jaki (VI.1-3). 9. Tako isto kod Jeremije: Tada će ulaziti na vrata

grada ovog carevi i knezovi, koji sjede na prijestolu Davidovu, na kolima i na

konjima , oni i knezovi njihovi, Judejci i Jerusalimljani, i stajaće ovaj grad do vijeka

(XVII.25). Stajaće ovaj grad do vijeka nije Jerusalim, nego Gospodova crkva koja je

označena Jerusalimom (br.402,2117,3654); carevi će ulaziti na vrata grada nisu

carevi, nego istine crkve (br.1672,1728,2015); a knezovi nisu knezovi nego prva

načela istine (br. 1482,2089,5044); oni koji sjede na prijestolu Davidovom, su

Božanske istine koje proizlaze od Gospoda (br.5413); na kolima i na konjima, su

stvari koje dolaze od razuma i od doktrine. Kola se često pominju i u istorijskim

delovma Reči; i pošto su ove istorije reprezentativne, i značenja nešto označavaju

u Gospodovm carstvu i u crkvi, to kola imaju slično značenje. 10. Pošto većina

izraza u Reči imaju i obrnuto značenje, tako i kola, koja označavaju i doktrine o zlu

i obmani, kao i spoljašnja-znanja koja ih potvđuju, kao u ovom odlomcima: Teško

onima koji idu u Egipat za pomoć, koji se oslanjaju na konje i uzdaju u kola što ih

je mnogo, i u konjike što ih je veliko mnoštvo, a ne gledaju na sveca Izrailjeva i ne

traže Jehovu (Isaija XXXI.1). Opet: Preko sluga svojih ružio si Jehovu i rekao si: s

mnoštvom kola svojih izidoh na visoke gore, na strane Libanske, i posjeći ću visoke

cedre njegove , i doći ću na najveći kraj njegov (XXXVII.24); Ovo je proročki

odgovor na ohole reči Rabašaka, vojvode cara Asirskoga. Kod Jeremije: Od topota

jakih konja njegovijeh; od tutnjave kola njegovijeh, neće se obazrati carevi na

sinove, jer će im ruke klonuti; od onog dana kada će doći da istrijebi sve Filisteje i

da zatre Tir i Sidon i sve ostale pomoćnike, jer će Jehova istrijebiti Filisteje, ostatak

ostrva Kaftora (XLVII.,3). 11. Kod Jezikilja: Od mnoštva konja njegovijeh pokrije ih

prah, i od praske konjika i točkova i kola rastrešće se zidovi tvoji, i kad stane ulaziti

na tvoja vrata kao što se ulazi u grad isprovaljivan. Kopitama konja svojih izgaziće

sve ulice tvoje, pobiće narod tvoj mačem, i stupovi sile tvoje popadaće na zemlju

(XXVI.10,11). Kod Ageja:- I prevaliću prijesto carstvima, i satrću silu carstvima

narodnijem, prevaliću kola i one koji sjede na njima, i popadaće konji i konjici

svaki od mača brata svjega (II.22). Kod Zaharije: jer ću istrijebiti iz Efraima kola i iz

Jerusalima konje; i istrijebiće se luk ubojiti; i on će kazivati mir narodima, i vlast će

mu biti od mora do mora, i od rijeke do krajeva zemaljskih (IX.10). Kod Jeremije:

Edgipat se diže kao potok i njegove se vode kolebaju kao rijeke; i veli: idem,

pokriću zemlju, i zatrću grad i one koji žive u njemju. Izlazite, konji, i bjesnite, kola;

i neka izađu junaci, Etiopljani i Lidijci, koji nose i natežu luk (XLVI.8,9). 12. Konjima

i kolima kojima su Egipćani gonili sinove Izrailjeve, i s kojima je Faraon ušao u

more Suf, gde su propali konji i kola, i svim onim što se desilo s konjima i kolima,

što čini veći deo toga opisa (Izlazak XIV. 6,7,9,17,23,25,26; XV.4,19), označavaju se

stvari razuma i doktrine, kao i lažna spoljašnja znanja, zajedno s umovanjima na

njima zasnovanim, koja izokreću i guše istine crkve. Ovde se opisuje rušenje i smrt

ovakvih stvari.

5322. Koju je imao. Ovo označava da to dolazi pomoću Prirodnog, naime, doktrine

o dobru i istini, kao što se vidi z konteksta u unutrašnjem smislu, kao i iz onoga

što je gore objašnjeno (br.5313).

5323. I zapovjedi da pred njim viču: klanjajte se! Ovo označava priznavanje kroz

veru, i obožavanje, što se vidi iz značenja vikati, naime, priznavati kroz veru (vidi

niže); i iz značenja klanjajte se ! (abrech, na kolena) u izvornom jeziku, to je

abrech, na kolena!, a savijanje kolena je obožavanje. Jer svaki unutrašnji napor

koji dolazi od volje, ako je od osećanja ili ljubavi, pa stoga i od života, ima svoj

spoljašnji pokret koji tome korespondira; koji pokereti proističu iz korespondecije

unutrašnjih sa spoljašnjim stvarima. Otuda je savijanje kolena znak obožavanja.

Kod nebeskih ljudi ovaj je znak spontan (sam od sebe), a kod duhovnih, on je

nameran. 2. Kada su se carevi u staro vreme vozili kolima, ljudi su savijali kolena,

zato što carevi predstavljaju Gospoda kao Božansku istinu, a kola predstavljaju

Reč. Obred obožavanja je počeo onda kada je bila poznata njegova predstava; a u

to vreme carevi nisu pripisivali sebi to obožavanje , nego carskoj službi nezavisno

od sebe, iako su je vršili. Kod njih je carska skužba bio zakon koji, pošto je bio

Božanska istina, trebalo ga je obožavati u caru, koje službe je on bio čuvar. Tako

car nije pripisivao ništa od te službe sebi , ništa više od onoga što je bilo

dozvoljeno zakonom, a koliko se od toga udaljavao, toliko se udaljavao i od carske

službe, znajući da bi svako drugo obožavanje osim onog dopuštenog zakonom,

bilo idolopoklonstvo. Da je carska služba Božanska istina, može se videti gore, (br.

1672,1728,2015); sledstveno carska služba je zakon, koji je u sebi istina carstva u

skladu sa kojom stanlovnici treba da žive. Iz ovoga što je rečeno, vidi se da abrech,

ili savijte koleno, označava obožavanje. 3. Pošto je i vikati čin koji korespondira

živoj ispovesti ili priznavanju od vere, obred vikanja održavan je među drevnima

kada se označavalo ovo ispovedanje; iz ovoga razloga vikanje ili povik, često se

pominje u Reči u vezi s ispovedanjem i priznavanjem od vere, kao što se kaže za

Jovana Krstitelja: Jovan svedoči za Njega i viče govoreći: ovaj bješe za koga rekoh:

koji za mno ide preda mnom postade, jer prije mene bješe. Reče: ja sam glas

onoga što viče u pustinji: poravnite put Gospodov, kao šti i kaza prorok Izaija

(I.15,23). Kod istoga: Uzeše grane od finika i izađoše Mu na sustret, i vikahu

govoreći: hosana! blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev (XII.13). I kod

Luke: Odgovarajući reče im: kažem vam: ako oni ućute, kamenje će povikati

(XIX.40). Povikati označava priznanje od vere, a otud primanje od ovoga priznanja,

stoga ponekad čitamo da je Gospod povikao, kao kod Jovana (VII.28,37;XII.44); a

isto tako kod Isaije: Jehova će izaći kao junak, podignuće revnost svoju kao vojnik,

vikaće i klikovati, nadvladaće neprijatelje svoje (XLII.13). Kod Luke: Kažem vam:

ako ovi ućute, kamenje će povikati (XLII.13). Da u obrnutom smislu, povikati

označava ne-priznavanje, to jest, odbojnost, može se videti gore (br.

5016,5018,5027); i da se odnosi na obmanu (br. 2240).

5324. I postavi ga nad cijelom zemljom Egipatskom. Ovo označava da je takva bila

njegova vlast, što se vidi iz značenja postaviti ga nad cijelom zemljom Egipatskom,

naime, vlast nad Prirodnim (br. 5316); ali ovde ta je vblast takva kao što je gore

opisana; i da je takva bila njegova vlast.

5325. I reče Faraon Josipu. Ovo označava dalje opažanje, što se vidi iz značenja

reći, iz reprezentacije Faraona, i iz reprezetacije Josipa, naime, opažanja Pirodnog

od Nebeskog od Duhovnog (br. 5315); ovde daljeg opažanja, jer se reči ponavljaju.

5326. Ja sam Faraon. Ovo označava da Prirodno potiče otuda, kao št se vidi iz

reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog (br. 5079,080,095,5160). Da se

Faraonom označava da Prirodno potiče otuda, jasno je iz reči iznad: Bez tebe neće

niko maći ni ruke svoje ni noge svoje u cijeloj zemlji Egipatskoj, čime se označava

da je vlast u oba Prirodna iz toga izvora; i pošto su stvari u Prirodnom označene

rečima koje slede, to se prvo reklo, Ja sam Faraon. Prirodnim koje potiče otuda

označava se da je Prirodno od Nebeskog od Duhovnog. U pogledu ovoga, Prirodno

u čoveku koji se nanovo rađa, to jest, koji se preporađa, sasvim je reazličito od

onoga (prirodnog) koje je kod čoveka koji se ne preporađa. Prirodno u čoveku koji

se ne preporađa je sve; od njega čovek i misli i želi, ali ne od Racionalnog, još

manje od Duhonog, jer ovi su zatvoreni, a u većini slučajeva i ozumrli. 2. Ali u

čoveku koji se preporađa, Duhovno postaje sve, i ono ne samo da raspolaže

Prirodnim kako ovo treba da misli i želi, nego isto tako određuje i njegov karakter,

kao što uzrok određuje karakter efekta (posledice); jer u svakoj posledici jedina

stvar koja deluje, to je uzrok. Na taj način Prirodno postaje kao Duhovno; jer

prirodne stvari u Prirodnom, kao što su spoljašnja-znanja koja dobaju nešto iz

prirodnog sveta, ne primaju ništa od sebe samih; one se samo slažu da Duhovno

treba da deluje i to preko Prirodnog, stoga da deluje prirodno. To je baš kao što je

u posledici u kojoj ima više nego u uzroku, ali samo toliko koliko je potrebno da se

pretvori u čin u tome stepenu. Iz ovo nekoliko primedbi sada se može videti kako

stoji stvar sa Prirodnim u čoveku, koji se nanovo stvara, to jest, preporađa. To je

ono što je označeno sa da Prirodno potiče otuda, a što je označeno sa I sam

Faraon.

5327. Ali bez tebe neće niko maći ruke svoje. Ovo označava da je od Nebeskog od

Duhovnog sva vlast (moć) u Duhovnom, što se vidi iz značenja ruke, naime, moći

(br. 878,3387,4931-4937); otuda niko neće maći ruke bez tebe, označava da oni

imaju moć samo od ovoga, i da ovo, to jest, Nebesko od Duhovnog ima svu moć

(vlast). Da je moć u duhovnom značena rukom, biće pokazano u onom što sledi.

5328. Ili noge svoje. Ovo označava da je otuda i ova moć u Prirodnom, kao što se

to se vidi iz značenja noge, naime, Prirodnog (br. 2162,3147,3761); ovde moći u

Prirodnom, jer se sa podići nogu kao i sa podići ruku označava moć; ali podizanjem

ruke, označava se moć u Duhovnom, a podizanjem noge, moć u Prirodnom; jer

delovi tela iznad nogu odnose se na duhovne stvari. To se jasno vidi po Velikom

Čoveku, ili po tri neba. kada se celo nebo vidi kao jedan čovek; najdublje ili treće

nebo se odnosi na glavu, srednje ili drugo nebo na telo, a najniže ili prvo, na noge.

Najdublje ili treće se odnosi na glavu zato što je nebesko, a srednje ili drugo se

odnosi na telo zato što je duhovno, a najniže ili prvo nebo odnosi se na noge zato

što je prirodno. Stoga vrat, pošto je između, označava influks i komunikaciju

onoga što je duhovno s onim što je prirodno. Iz ovoga je jasno da je podizanjem

ruke označena moć u Duhovnom, a podizanjem noge, moć u Prirodnom, pa stoga

se moć označena rukom se odnosi na Duhovno, naime, na istinu od dobra

br.3091,3563,4931. Duhovnim se označava ono što je u svetlosti neba, a

Prirodnim ono što je u svetlosti sveta, jer se sve prvo naziva Duhovno, a sve drugo

Prirodno.

5329. U cijeloj zemlji Egipatskoj. Ovo označava u oba Prirodna, što se vidi iz

značenja u cijeloj zemlji Egipatskoj, što su oba Prirodna (br. 5276). Takve su stvari

koje anđeli opažaju kada čovek čita da je Faraon uzeo svoj prsten i metnuo ga na

Josipovu ruku, kada ga je obukao u haljine od tankoga platna, i stavio mu zaltnu

verižicu o vrat, i vozio ga u kolima iza sebe, i naredio da se uzvikuje: klanjajte se!

(na kolena), kad ga je postavio nad celom zemljom Egipatskom. Jer anđeli ne

mogu da opažaju istorijske pojedinosti, jer su to stvari od ovoga sveta, a ne od

neba, a stvari sveta su njima nevidljive. Ipak, pošto postoji korespondencija

(saobraznost) svih stvari u svetu sa svim stvarima u nebu, anđeli opažaju nebeske

stvari kada čovek opaža svetske stvari. Kada ovo ne bi bilo ovako, nijedan anđeo

ne bi mogao da bude kod čoveka. Ali kako bi anđeli moli biti kod čoveka, data je

Reč, u kojoj anđeli opažaju Božansku svetost koju oni mogu da komuniciraju

(prenose) čoveku kod kojega su prisutni.

5330. Stih 45. I nadjede Faraon Josipu ime Zafnatfaneh i oženi ga Azenetom kćeri

Potifare sveštenika (Ona ) Heliopolskoga. I pođe Josip po zemlji Egipatskoj. I

nadjede Faraon Josipu ime Zafnatfaneh, označva karakter Nebeskog od Duhovnog

u to vreme; i oženi ga Azenetom kćeri sveštenika Heliopolskog (On), označava

karakter braka istine sa dobrom i dobra s istinom, i Josip ode po zemlji Egipatskoj,

označava kad su oba Prirodna postala njegova vlastita.

5331. I nadjede Faraon Josipu ime Zafnatfaneh. Ovo označava karakter Nebeskog

od Duhovnog u to vreme, što se vidi iz značenja imena i nadjesti ime, što je

karakter (br. 144,145,1754). U izvornom jeziku, Zafnatfaneh znači onaj koji otkriva

skrivene stvari i onaj koji otvara stvari koje dolaze, čime je u nebeskom smislu

označeno Božansko u njima; jer okriti skrivene stvari, i otvoriti stvari koje dolaze,

pripada samo Bogu. Ovo je karakter koji je sadržan u imenu, a je isti tako i

karakter Nebeskog od Duhovnog; jer Nebesko od Duhovnog je dobro od istine u

kojemu je Božansko, ili ono što je neposredno od Božanskog. Naime, ovo Nebesko

od Duhovnog u kojemu je Božansko, pripadalo je samo Gospodu kad je bio u

svetu, i bilo je Ljudsko u kome je Božansko Samo moglo biti, a koje se moglo

odložiti kada je Gospod učinio Svoje Ljudsko Božanskkm.

5332. I oženi ga Azenetom kćeri Potifare sveštenika Heliopolskog (Ona). Ovo

označava karakter braka istine sa dobrom, i dobra s istinom, što se vidi iz značenja

oženiti nekoga, naime, braka; to je brak dobra s istinom, i istine s dobrom, jer je

samo to duhovno značenje braka u Reči. Pod kćeri Potifare sveštenika iz Ona

(Heliopolisa) misli se na istinu od dobra, jer kći je osećanje istine, a sveštenik je

dobro; a Josip je dobro od istine u kojemu je Božansko, a što je isto što i Nebesko

od Duhovnog. Iz ovoga je jasno da je ovde označen brak istine s dobrom i dobra s

istinom. Označen je karakter ovoga braka, ali se ne može ništa više izneti o ovome

braku zato što se karakter koji je Gospod imao kad je bio u svetu ne može shvatiti;

čak ga ne mogu shvatiti ni anđeli. O tome se samo senka ideje može pojmiti

sudeći po onome što postoji u nebu – kao po Velikom Čoveku, i po Nebeskom od

Duhovnog koje tamo postoji od influksa Gospodovog Božanskog; ali i pored toga,

ova ideja je kao gusta senka kad se uporedi sa samom svetlošću, jer je ona nešto

najopštije i relativno kao da i nije ništa.

5333. I pođe Josip po zemlji Egipatskoj. Ovo označava (da je to bilo stanje) kada su

oba Prirodna postala njegova vlastita, što se vidi iz značenja zemlje Egipatske,

naime, prirodnog uma (vidi gore), znači oba Prirodna; a zato što poći po označava

uticati, a zemlja Egipatska označava oba Prirodna, to ove reče zajedno s

prethodnim označavaju karakter Nebeskog od Duhovnog, kao i karakter braka

dobra s istinom i istine s dobrom, onda kada je Nebesko od Duhovnog preko

influksa učinilo oba Prirodna svojim vlastitim. A šta je označeno sa učiniti Prirodno

svojim vlastitim, može se videti gore (br. 5326).

5334. Stihovi 46-49. A bijaše Josipu trideset godina kad izađe pred Faraona cara

Egipatskog. A otišav od Faraona obiđe cijelu zemlju Egipatsku. I za sedam rodnijeh

godina rodi zemlja svašta izobila. I stade Josip kupiti za tijeh sedam godina

svakoga žita što bješe u zemlji Egipatskoj, i snositi žito u gradove; a sve gradove

snošaše žito što bješe okolo njega. Tako nakupi Josip žita vrlo mnogo koliko je

pijeska morskoga, tako da ga presta mjeriti jer mu ne bješe broja. A bijaše Josipu

trideset godina, označava puno stanje Ostataka (vidi niže); kada je stao pred

Faraona, označava kad je Prirodno u opšem pripalo Nebeskm od Duhovnog; i

obiđe cijelu zemlju Egipatsku, označava kada je sve u njoj učinio podložnim i

pokornim; i za sedam rodnijeh godina rodi zemlja svašta izobila, označava prvo

stanje kada su se istine umnožavale; u zemlji Egipatskoj, označava u Prirodnom; u

sve gadve snošaše, označava da se spremalo u unutrašnjem (čovjeku); žito koje

bješe oko njega, označava stvari koje mu pripadaju i koje su pogodne; tako nakupi

Josip žita vrlo mnogo, označava umnožavanje istina preko dobra, tako da ga

presta mjeriti jer mu ne bješe broja, označava kakvo je bilo u Nebeskom od

Božanskog.

5335. A Josipu bješe trideset godina. Ovo označava puno stanje Ostataka, kao što

se vidi iz značenja trideset, naime, punih Ostataka (vidi niže); i iz značenja godina,

naime, stanja (br. 482,487,488). Broj trideset u Reči označava malo borbe (nešto

od borbe), a isto tako označava i potpune Ostatke. Razlog da (trideset) ima

dvostruko značenje je to, što je sastavljen od pet i šest pomnoženo, a iso tako od

tri i deset pomnoženo; od pet pomnoženo sa šest, označava nešto od borbe (br.

2276), jer pet označava nešto (br. 4638,52919, a šest označava borbu (br.

649,720,730); ali od tri pomnoženo sa deset ono označava pune Ostatke, jer tri

označava ono što je potpuno (br. 2788,4495), a deset označava skoro isto što i

njegovi sastavni delovi br. 5291). (Ostaci su istine pridružene dobru a koje Gospod

čuva u čovekovom unutrašnjem, br. 468,530,560). 2. Punina Ostataka označena je

sa trideset, sa šezdeset, i sa stotinu, kod Marka:- Sjeme koje pade na dobru

zemlju, poraste i rodi jedno trideset, drugo šezdeset, i drugo stotinu (IV.8,20); a

pošto se do ovih brojeva dolazi množenjem, oni označavaju puninu Ostataka. A

pošto se čovek ne može preporditi, to jest, pripustiti da uđe u duhovne borbe kroz

koje se izvodi preporod, sve dok ne primi Ostatke u potpunosti, to je bilo

zapoveđeno da Leviti ne mogu da obavljaju nikakav posao u šatoru od sastanka

sve dok ne napune trideset godina, a koji je posao i ratovanje, kao što čitamo kod

Mojsija:- Od tidesdet godina i više do pedeset godina sve koji su za posao da

mogu raditi poslove u šatoru od sastanka. A ovžo će biti posao sinovima

Katonovijem u šatoru od sastanka, u svetinji nad svetinjama (IV.3,4); nešto se

slično kaže za sinove Geršona i za sinove Merarijeve (stihovi 22,23,29,30); i opet,

35,39,439. Isto je označeno i kad je David bio trideset godina kad je počeo da

vlada ( 2 Samuilova V.4). 3. Iz svega ovoga je jasno zašto se Gosod nije pokazao

/svetu/ sve dok nije napunio trideset godina (Luka III.23); jer je tada bio u punini

Ostataka. Ali Gospod je pribavio Ostatke Sam od Sebe,i oni su bili Božanski; i

preko njih je ujedinio Božansku suštinu sa Ljudskom suštinom, i učinio i Ljudsku

suštinu Božanskom (br. 1906). To je dakle bilo od Njega, da trideset označava

puninu Ostataka, i da su sveštenici Leviti stupali u sviju službu tek kada su bili

trideset godina stari, i da je David, zato što je predstavljao Gospoda u pogledu

carske službe, nije počeo da vlada sve dok nije bio trideset godina star; jer svaka

petstava dolazi od Gospoda, pa se sgtoga svaka predstava (reprezentativ) odnosi

na Gospoda.

5336. Kad izađe pred Faraona cara Egipatskoga. Ovo označava stanje kada je

Prirodno pripalo Nebeskom od Duhovnog, što se vidi iz značenja izaći pred, naime,

pripasti (vidi niže); i iz reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog, i od

Faraona, naime, Prirodnog (vidi gore). Da je izaći pripadati, ili biti svij, jasno je iz

onoga što prethodi i onoga što sledi, a tako i iz duhovnog smisla ovoga izraza; jer

izaći ili krenuti, u duhovnom smislu, je sebe predstaviti pred drugim u obliku koji

je ovome prilagođen, stoga u malo drugačijem obliku. U ovome smislu taj iztraz

koristi Gospod kod Jovana: Jer sam Otac ima ljubav k vama kao što vi imate ljubav

k Meni, i vjerovaste da ja od Njega iziđoh, iziđoh od Oca i dođoh na svijet; i opet

ostavljam svijet i idem k Ocu. Rekoše Mu učenici: eto sad upravo govoriš, a priče

nikakve ne govoriš; sad znamo da sve znaš, i ne treba ti da te ko pita. Po tome

vjerujemo da si od Boga izišao (XVI.27-30). Vjerovaše u istinu da sam izašao od

Oca (XVII.8). 2. Da bismo ilustrovali šta je označeno sa izaći ili proisteći, uzmimo

nekoliko primera. Za istinu se kaže da izlazi ili poizlazi od dobra, onda kada istina

ima formu dobra ili kada je istina dobro u obliku u kojem ga razum može

razumeti. I za razumevanje se može kazati da izlazi ili proističe iz volje, onda kada

je razumevanje oblikovana volja, ili kada je volja u obliku u kojemu je može

opažati unutrašnji vid. Tako i u pogledu misli koja dolazi od razuma, za nju sw

može reći da izlazi (proizlazi) kada postaje govor; i to se može reći i za volju, onda

kada izađe i postane delo. Misao se oblači u drugu formu kad postaje govor, al je

to još uvek misao koja tako izlazi ili proizlazi; jer su reči i zvuk kojim s one oblače,

samo dodatak koji je uzrok da se misao može opaziti. Na sličan način i volja uzima

drugu formu kada postaje delo, ali je zato još uvek volja koja se pokazuje u delu;

gestovi i pokreti koji je prate, samo su dodaci koji čine da se volja pokaže i deluje

na onoga koji nas gleda na odgovarajući način, jer spojašnji čovek, koji izlazi ili

proističe od unutrašnjeg čovaka, ni je ništa drugo nego unutrašnji koji je tako

oblikovan kako bi bio primljen na pogodan način u svetu u kome je. Sve ovo

pokazuje da izaći ili proizlaziti u duhovnom smislu, naime, da kada se odnosi na

Gospoda da je to Božansko oblikovano kao Čovek i na taj način prilagođeno

opažanju onih koji veruju; pa ipak, oba ova su jedno.

5338. I obiđe svu zemlju Egipatsku. Ovo označava /da je to bilo onda/ kada je sve

u Prirodnm bilo potčinjeno i poslušno, što se vidi iz značenja sve zemlje Egipatske,

naime, oba Prirodna (br. 5276,5278,5280). Iz ovoga sledi da obići svu zemlju

označava potčiniti i učiniti poslušnim sve u Prirodnom.

5339. I za sedam godina rodnijeh rodi zemlja svašta u izobilju. Ovo označava prva

stanja kada su se istine umnožavale u nizovima, što se vidi iz značenja sedam

godina, naime, prvih stanja, jer su sedam godina obilja došle prvo, a sedam

godina gladi došle su posle. (godine su stanja, vidi br. 482,487,488); i iz značenja

obilja, naime, umnožavanja istine (br. 5276,5280,5292); zemlja rodi označava da

je do ovoga umnožavanja došlo u Prirodnom, jer zemlja je ovde Prirodno

(br,5333) i iz značenja kupiti (nakupiti). A štgo se tiče ovih nizova, ovakav je slučaj.

Kod čoveka koji se reformiše (popravlja) unose se prvo opšte istine, a onda

pojedinačne , i na kraju detalji pojedinačnih stvari (br. 2384,3957,4269). Ovo

sređivanje označeno je u Reči sa snopovi, pregršti, pune šake, a to su samo nizovi

u kojima se istine umnožavaju i raspoređuju u zajednicama /društvima/u nebu; ali

kod onih koji se ne rađaju iznova ili koji se ne mogu roditi iznova, kod njih je

sređivanje prema redu koji postoji u paklovima. Otuda je čovek koji je u zlu a iz zla

i u obmani, on je pakao u najmanjem obliku, a čovek koji je u dobru a otuda i u

istini, on je nebo u najmanjem obliku. Ali o ovim nizovima biće, po Gosodovoj

Božanskoj milosti, govora na drugome mestu.

5340. I stade (Josip) kupiti od svega žita (hrane) za sedam godina. Ovo označava

čuvanje isttine spojene sa dobrom umnoženim u prvo vreme, što se vidi iz

značenja kupiti od svega, što ovde znači sačuvati; jer je on sakupljao i spremao

usred gradova, što znači u unutrašnjem, to jest, da ih je sačuvao da bi se koristile

u vreme gladi; i iz značenja žita (hrane) , naime, svega onoga čime se hrani

unutrašnji čovek. Da je ovo dobro i istina, vidi se po korespondenciji zemaljske

hrane kojom se hrani spoljašnji čovek s duhovnom hranom kojom se hrani

unutrašnji čovek.Ovde je to istina združena s dobrom, jer je to ono što se sprema i

sačuva u unutrašnjem čoveku. Sa sedam godina obilja označavaju se prva stanja

kada se istine umnožvaju (br.5339). Iz ovoga je jasno da se čuvanje istine

udružene s dobrom, umnoženim u prvo vreme, označava sa stade kupiti od svega

žita za sedam godina. Kaže se, čuvanje istina udruženih s dobrom, ali malo ko zna

šta je istina udružena s dobrom, a još manje ima onih koji znaju kako i kada se

istina udružuje s dobrom, to nešto treba o tome kazati. Istina se udružuje sa

dobrom onda kada čovek oseća zadovoljstvo čineći dobro bližnjemu radi onoga

što je istinito i dobro, ne radi sebe ili radi sveta. Kada je čovek u ovome osećanju,

istine koje čuje ili misli ili čita spajaju se s dobrom, kao što se to pimećuje po

osećanju istine koja ima to kao cilj.

5341. Žita koje bješe u zemlji Egipatskoj. Ovo označava da je to bilo

u Prirodnom , kao što se to vidi iz značenja zemlje Egipatske, naime, prirodnog

uma (br. 5276,528,520), a to znači u Prirodnom.

5342. I snositi žito u gradove. Ovo označava da je sačuvao u unutrašnjem čoveku,

naime, istine udružene s dobrom, što se vidi iz značenja snositi , naime, spremati; i

iz značenja žita, naime, istine udružene s dobrom (br.4340); i iz značenja gradova,

naime, unutrašnjih delova prirodnog uma (br. 5297). Da se istine udržene s

dobrom čuvaju u unutrašnjem prirodnog uma, i da se tamo čuvaju da bi se

koristile u drugom životu, a posebno za vreme iskušenja dok se čovek preporađa,

to je tajna koja je malo kome poznata danas; a treba stoga nešto reći o tome. Jer

sa sedam godina obilja označavaju se istine koje se prvo umnožavaju; a žitom koje

se sprema u gradovima označavaju se ove istine udružene s dobrom, koje se

čuvaju u unutrašnjem čovekovom; a sa sedam godina gladi i sa hranom koja se

sakupila , označava se stanje preporoda preko istina udruženih s dobrom, koje su

pohranjene u unutrašnjem (čoveku). 2. Misterija je u ovome: od najranijeg

detinjstva do početka mladosti, Gospod uvodi čoveka u nebo, i to među nebeske

anđele, koji ga drže u stanju nevinosti; a to je stanje (kao što je poznato) u kome

su mala deca u početku detinjstva. Kada detinjstvo počne, dete postupno odlaže

stanje nevinosti, iako je i dalje u stanju ljubavi ka bližnjem preko osećanja

uzajamne ljubavi prema onima koji su kao on, koje stanje traje do mladosti, a u

međuvremenu, on je među duhovnim anđelima. Tada, pošto počinje da misli od

sebe i da postupa u skladu s tim, ne može duže da bude u ljubavi ka bližnjemu kao

pre; jer se tada pojavljuje nasledno zlo, kojemu on dopušta da ga vodi. Kada dođe

u ovo stanje, dobra ljubavi ka bližnjem i nevinost koje je prethodno bio primio,

sada se izgone prema stepenu u kome misli zla i potvrđuje ih delom; ili bolje, ta se

stanja ne izgone, nego ih Gospod povuče prema unutrašnjem čoveku i tu ih čuva.

3. Ali pošto još uvek ne poznaje istine, to dobra nevinoisti i ljubavi ka bližnjemu

koje je bio primio u vreme prethodna dva stanja (dadija) , nisu još stekla svoje

prave osobine, jer istine daju osobinu (kavlitet) dobru, a dobro daje suštinu

istinama; stoga on od ovoga doba usvaja istine preko pouke a posebno svojim

vlastitim razmišljanjem i potvrđivanjem. Tako da pošto je sada u osećanju dobra,

Gospod povezuje istine sa dobrom u njemu (br. 5340), i čuva ih da bi se iskoristile.

Ovo je stanje označeno sa sedam godina obilja. Ove istine udružene s dobrom,

nazivaju se u pravom smislu Ostaci. Onoliko koliko čovek dopušta da bude

preporođen, toliko Ostaci služe tome cilju; jer toliko ih Gospod izvlači iz te spreme

i vraća u Prirodno, da bi stvario ono što je saobrazno između unutrašnjeg stanja i

spoljašnjeg; a to se izvodi u stanju koje je označeno sa sedam godina gladi. Takva

je ova misterija. 4. U ove dane, član crkve veruje da svako, bez obzira kako je

živeo, može da po milosti bude primljen u nebo, i da tamo uživa večnu sreću; jer

zamišlja da je porebno samo biti pripušten. Ali vrlo se vara, jer niko ne može da

bude primljen u nebo ako nije primio duhovni život, a ne ne može da primi

duhovni život ako se nije nanovo rodio, i niko ne može da se nanovo rodi osim

preko dobra života povezanog s istinom nauka (doktrine); jer od ovoga on prima

duhovni život. Da niko ne može ući u nebo ako ne primi duhovni život preko

preporoda, Gospod je jasno rekao kod Jovana: Doista, doista vam kažem: Ako se

čovek ne rodi nanovo, ne može ući u carstvo Božije (III 3); pa je tada rekao i:

Zaista, zaista vam kažem: Ako se čovek ne rodi od vode i od duha, ne može ući u

carstvo Božije (stih 5); voda je istina doktrine (br. 2702,3958,3424); a duh je dobro

života. Niko ne ulazi preko kreštenja; ali krštenje je znak da će biti rođen nanovo,

a to je ono što član crkve treba da drži na umu.

5343. Hranu sa polja oko grada. Ovo označava stvari koje pripadaju i koje im

odgovaraju, naime, istinama udruženim s dobrom u unutrašnjem, što se vidi iz

značenja hrane, naime, istina udruženih s dobrom (br. 5340,5342). Istine koje

pripadaju i koje odgovaraju unutrašnjem (čoveku) označene su poljem oko grada,

jer polje pripada gradu, i opkoljava ga. Stvari koje okružavaju, one označavaju u

unutrašnjem smislu ono što pripada i što odgovara i što pristaje; stoga se odmah

zatim kaže, ono što je okolo njega, da je to stavio je posred njega. Razlog da

okolne stvari označavaju one koje pripadaju i koje odgovaraju, je to što sve istine

pridužene dobru, i onome što je okolo, su istine koje pripadaju i odgovaraju tome,

tako redom do najdaljih, gde se niz završava. Sami nizovi su isto tako poređani

jedni prema drugima, ali postije i razlike u skladu sa promenama stanja. Ovi

rasporedi istina udruženih s dobrom, postaju vidjivi u drugom životu; jer u

svetlosti neba, u kojoj je inteligencija i mudrost, ovakve se stvari pokazuju

pogledu, ali se ne vide u svetlosti sveta; niti u svetlosti neba kod čoveka čije

unutrašnje nije otvoreno; ali on ih može priznavati po svome razumu, pa se na taj

način mogu videti racionalno u svetlosti neba. (prim. prev. Autor smatra da čovek

može svojim razumom, koji je osvetljen iz neba, da razume i potvrdi ovakve

istine). Ova raspoređivanja potiču od onih (raspoređivanja) u anđeoskim

zajednicama u nebu; jer kako se oni raspoređuju, tako se raspoređuju i ove istine

udržene s dobrom kod čoveka koji je preporođen; jer prve korespondiraju

drugima.

5344. Ono što je bilo okolo, to je pohranio posred njih (gradova). Ovo označava da

je pohranio u unutrašnje unutrašnjeg Prirodnog stvari koje su prethodno bile

pohranjene u spoljašnjem Prirodnom, što se vidi i značenja okolo, naime, stvari

izvana, to jest, onih u spoljašnjem prirodnom; i iz značenja posred, naime, stvari

unutra (br. 074,2940,2973), to jest, onih u unutrašnjem Prirodnom. Posred njih, ili

u gradu, označava unutrašnje unutrašnjeg Prirodnog, jer je unutrašnje označeno

gradom (br. 5297,5342). Unutrašnje stvari unutrašnjeg Prirodnog su one u njemu

koje se nazivaju duhovnim, a koje pripadaju svetlosti neba, koja svetlost

osvetljava stvari u njemu, a koje su iz svetlosti sveta, i koje se zapravo nazivaju

prirodnim; među duhovnim stvarima u njemu pohranjene su istine udružene s

dobrom. To su one duhovne stvari koje korespondiraju anđeoskim zajednicama u

drugom nebu, sa kojim čovek komunicira preko Ostataka. To je nebo koje se

otvara kada se čovek preporađa, a koje se zatvara kada čovek odbija da se nanovo

rodi; jer Ostaci – ili istine i dobra pohranjena u unutrašnjem – nisu ništa drugo

nego korespondencije sa zajednicama toga neba.

5345. Tako sakupi Josip žita vrlo mnogo koliko je pijeska morskoga. Ovo označava

umnožavanje istina od dobra, što se vidi iz značenja sakupiti, što je ovde umnožiti;

i iz značenja žita, naime, istine u volji i u delu (br. 5295), koje umnožavanje,

upoređeno s peskom morskim, označava da je to od dobra, a ovde od dobra

Nebeskog od Duhovnog kroz influks; jer se istina u unutrašnjem (čoveku)

umnožava samo od dobra, ma okoliko može da izgleda izvana da je to od istine:

to je jedna vrsta slike u kojoj nema života i pošto je mrtva, ne dolazi blizu istine;

jer da bi istina bila istina u čoveku, mora da živi od dobra, to jest, preko dobra od

Gospoda; i kada tako živi, umnožavanje se može odnositi na duhovni smisao. Da

umnožavanje istine dolazi od dobra, može se videti i iz toga što ništa ne može da

se umnoži ako to ne liči braku, a istina može da uđe u brak samo sa dobrom; ako

uđe sa bilo čim drugo, onda to nije brak, nego preljujba. Stoga ono što se umnoži

preko braka, to je zakonito, a tako je i istina; dok ono što je umnoženo preko

preljube, to je nečisto, i nije istina.

5346. Tako da ga presta mjeriti, jer mu ne bješe broja. Označava da je bilo takvo

kao da u sebi ima Nebesko od Božanskog, što se vidi po tome što je istina u kojoj

je Nebesko od Božanskog unutra bez granica, pa stoga i bez broja. Jer je Gospod,

ovde petstavljen Josipom, imao takvu istinu kad je bio u svetu; a ovde se u

najvišem smislu govori o glorifikaciji Njegovog Prirodnog.

5347. Stihovi 50-52. I dokle još ne nasta gladna godina, rodiše se Josipu dva sina

koje mu rodi Azeneta kći Potifare sveštenika Heliopolskog; i prvencu nadje Josip

ime Manasija, govoreći: jer mi Bog dade da zaboravim svu muku moju i dom oca

svjega; a drugome nadjede ime Efraim, govoreći: jer mi Bog dade da rastem u

zemlji nevolje svoje. Rodiše se Josipu dva sina, označava istinu i dobro iz toga;

dokle još ne nasta gladna godina, označava da su bili rođeni od Prirodnog; koje

mu rodi Azeneta kći Potifare sveštenika Heliopolskog, označava da su bili bračni; i

nadjede prvencu ime Manasija, označava novu volju u Prirodnom, i njen karakter;

a drugome dadjede ime Efraim, označava novi razum u Prirodnom, i njegov

karakter; jer mi Bog dade da zaboravim svu muku svoju, označava uklanjanje

muke posle iskušenja; jer mi Bog dade da rastem, označava umnožavanje istine od

dobra; u zemlji nevolje svoje, označava gde je patio u iskušenjima.

5348. Rodiše se Josipu dva sina. Ovo označava istinu i dobro iz toga, naime, iz

influksa od Nebeskog od Duhovnog u Prirodno, što se vidi iz značenja biti rođen,

naime, biti nanovo rođen, stoga rođenje istine od dobra, ili vere od ljubavi k

bližnjemu (br. 4070,467,5160) – (rođeja o kojima se govori u Reči ju duhovna

rađanja, br. 1145,1255,1330), i iz značenja sinova, ovde Manasje i Efraima,

naime, dobra i istine (vidi niže). Jer Manasija označava volju novog Prirodnog, jer

se dobro odnosi na volju; a Efraim označava istinu, jer se istina odnosi na razum. I

u drugim odlomcima gde čitamo da su se rodila dva brata, jedan označava istinu a

drugi dobro, kao na primer Isav i Jakov, ( da se dobro označava Isavom, vidi br.

3302,3322,3494; a istina Jakovom, vidi br. 3305,3509,3525; a tako isto sa dva

Judina sina od Tamare, Perezom i Zerom (br. 4927-4929); a ovde sa Manasijom i

Efraimom. Sada se govori o njihovom rođenju, jer se u onome što je prethodilo

opisuje influks Nebeskog od Duhovnog u Prirodno, a otuda i njihovo novo

rođenje, koje se izvodi samo uz pomoć istine i dobra.

5349. Dokle još ne nasta gladna godina. Ovo označva da su bili rođeni preko

Prirodnog, što se vidi iz značenja dokle još ne nasta gladna godina, što znači dok je

još trajalo umnožavanje istine od dobra, što se označava godinama obilja, a to

znači pre godine pustošenja označenog godinama gladi. Kao i u prethodnom

stanju, i ovde se umnožava istina od dobra u Prirodnom, pa su tako dobro i istina

bili rođeni Nebeskom od Duhovnog preko Prirodnog, pa se ova posledica

označava sa prije nego je nastala gladna godina.

5350. Koje mu rodi Azenat kći Potifare sveštenika Heliopolskog. Ovo označava da

su bili rođeni u braku, kao što se vidi gore (br. 5332).

5351. I prvencu svome nadjede Josip ime Manasija. Ovo označava novu volju u

Prirodnom, i njen karakter, što se vidi iz reprezentacije Manasije u Reči, naime,

duhovnog dobra u Prirodnom, pa stoga i nove volje (vidi niže): ovoi ime pokazuje

sam karakter ovoga dobra, ili ove nove volje. Da ime pokazuje ovaj karakter može

se videti po imenima koja su davana drugima, gde je imenima označen i njihov

karakter, kao ovde ime Manasija rečima, Bog učini te zaboravih svu muku svoju, i

dom oca svojega; jer na ovaj način je opisan karakter onih koji su označeni

imenom Manasija. Osim toga, kada se kaže, nadjede mu ime, to znači da i samo

ime sadrži karakter; jer ime i nazvati imenom odnosi se na karakter (br.

144,145,1754). 2. Razlog da prvenac, koji je nazvan Manasijom, označava

duhovno dobro u Prirodnom, ili novu volju u njemu (u Prirodnom), je to što je u

crkvi dobro prvenac (prvorođeni), ili u čoveku koji postaje crkva; dok istina nije

prvenac iako izgleda kao da jeste (br. 352,367,2435), kao što se može videti po

tom što je kod čoveka volja ta koja prethodi; jer čovekova volje (htenje) je početak

njegovog života, a njegov razum dolazi posle u saglasnosti s njegovim htenjem.

Ono što proistče od volje, naziva se dobrom kod onih koji dok se preporađju

primaju od Gospod novu volju, a zlom kod onih koji ne žele da je prime (novu

volju); a ono što proističe od razuma, naziva se istinom kod onoga koji se

preporađa, a obmanom kod onoga koji se ne preporađa. Međutim, pošto se

čovekova volja ne uočava (ne razlikuje) osim preko razuma (jer razum je volja u

formi, ili volja prilagođena čulu), stoga se pretpostavlja da je istina, koja proizlazi

iz razuma, da je ona prvorođena, ali nije, osim što tako izgleda, iz datog razloga. 3.

Otuda se pojavila rasprava o tome da li je istina vere, ili dobro ljubavi ka bližnjem,

prvenac u crkvi: Oni koji odlučuju po izgledu, rekli su da je istina vere prvenac, ali

oni koji nisu odlučivali po izgledu, da je ljubav ka bližnjemu prvenac. Otuda je i

danas vera je postala prvenac, i suština crkve, dok je ljubav ka bližnjemu druga , i

nije suštinska: ali su ljudi odlutali mnogo dalje od istine nego drevni, izjavljujući da

sama vera spasava. U crkvi se pod verom misli na sve istine nauka (doktrine), a

pod ljubavlju ka bližnjemu na sve dobro života. Oni doista nazivaju ljubav ka

bližnjemu plodovima vere; ali ko veruje da plodovi čine bilo šta za spasenje kad se

veruje da se čovk može spasiti verom i u poslednjem času života, bez obzira kakav

je bio njegov život, i kad oni u svojim učenjima odvajaju dela, koja pripadaju

ljubavi ka bližnjemu, od vere, govoreći da sama vera spasava i bez dobrih dela, ili

da dela, koja pripadaju životu, ništa ne doprinose spasenju? Oh, kakva vera! oh,

kakva crkva! oni se klanjaju mrtvoj veri, i odbacuju živu veru; dok vera bez ljubavi

ka bližnjemu je telo bez duše, a znamo da se telo bez duše uklanja s pogleda, i

odbcuje zbog svoga zadaha: tako je i sa verom bez ljubavi ka bližnjemu u drugom

životu. Svi koji su bili u veri bez ljubavi ka bližnjemu u paklu su, dok su u nebu svi

oni koji su bili u ljubavi ka bližnjemu; jer svačiji živt ostaje, a ne njegova doktrine

(nauk o životu) osim onoliko koliko s slaže sa životom. (prim. prev. Po svemu bi se

reklo da autor nije znao da je reč samo uz reč vera dodao reformator Martin Luter

kada je prevodio Poslanice apostola Pavla na nemački jezik. Tamo gde Apostol

kaže da vera bez dela Mojsijevoig zakona, koji se odnosi obrede pranja ruku itd,

spasava, Luter je doda reč samo. Tako su nastali tz solofideisti (sola fide), što je

bilo ugodno onima koji su sebični i veruju da svak treba da se brine samo o sebi, i

da radi za drugoga samo ono što zakon države ili zajednice nalaže...Martin Luter

je na taj način i nehotice previše udaljio Protestantsku crkvu od njenih korena u

Katoličkoj, koja je naglašavala potrebu ljubavi ka bližnjemu. Ovo je prvi primetio

Erazmo Roterdamski, koji je bio pristalica Reformacije, ali nikada nije napustio

Katoličku crkvu da ne bi doprineo rascepu u Evropskoj kulturi.....) 4. Da Manasija

označava novu volju u Prirodnom, ili što je isto, duhovno dobro u njemu, ne može

se tako dobro pokazati iz drugih odlomaka Reči kao što se mož pokazati da

Efraim označava novi razum u Prirodnom, ili duhovnu istinu u njemu. Pa ipak,

značenje Manasije može se izvesti iz značenja Efraima; jer u Reči gde se dva ovako

pomenu, jedan označava dobro, a drugi istinu; pa stoga Manasija označava

duhovno dobro u Prirodnom, koje dobro pripada novoj volji, kao što će se videti

ubrzo u onome što sledi o Efraimu.

5352. Jer mi Bog dade da zaboravim svu muku svoju. Ovo označava uklanjanje

(zala) posle iskušenja, vidi se iz značenja zaboraviti, naime, ukloniti (br.

5170,5278); i iz značenja muke (truda), naime, borbi, to jest, iskušenja, to jest,

uklanjanje zala koja su uzrokovala bol. Da je ovo značenje, jasno je iz onoga što je

izneseno o Josipu u zemlji Hananskoj među njegovom braćom, a posle u Egiptu –

u zemlji Hananskoj da je bio bačen u jamu i prodat, a u Egiptu da je služio i da je

držan u tamnici za nekoliko godina. Da su ovim događajima označena iskušenja,

već je pokazano, pa je stoga jasno šta je označen mukom.

5353. I dom oca mojega. Ovo označava uklanjanje naslednih zala, jer se domom u

unutrašnjem smislu označava čovek, a u stvari njegov um racionalni ili prirodni, ali

posebno volja u čeveku, stoga dqbro ili zlo, jer se ovi odnose na volju (br.

710,2233,2234); pa stoga dom oca ovde označava nasledna zla. Karakter označen

Manasijom sadržan je u ovim rečima i u onima koje prethode. U izvornm jeziku,

Manasija označava zaboravnost, stoga u unutrašnjem smislu, uklanjanje zala,

kako aktuelnih tako i naslednih; jer kada se ova uklone, tada se pokaže nva volja

preko influksa dobra od Gospoda. Influk dobra od Gospoda je neprekidan; ali

postoje zla aktuelna i nasledna, koja stoje na putu i ometaju primanje; pa stoga

kada se ova oklone, stvara se nova volja. Ovo se lako vidi kod onih koji su u

nevoljama, siromaštvu, i bolesti; kako se kod ovih uklanjaju ljubav ka sebi i svetu,

od kojih potiču sva zla, čovek tada misli pravedno o Bogu i o blikžnjemu, i želi

dobro svome bližnjemu. Slično je kod iskušenja, koja su dohovni bolovi, pa stoga

unutrašnje nevolje i očajanje; preko ovih se uglavnom uklanjaju zla, a kada se

uklone, dobro se uliva od Gospoda, preko čega se stvara nova volja u Prirodnom,

a koja se naziva Manasijom u reprezentativnom smislu.

5354. A drugome nadjede ime Efraim. Ovo označava novi razum u Prirodnom, i

njegov karakter, što se vidi iz značenja imena i nadjesti ime, naime, karaktera (br.

144,145,1754); i iz reprezentacije Efraima, naime, razuma u Prirodnom (vidi niže).

Ali prvo treba kazati šta se označava novim razumom i novom voljom označenim

Efraimom i Manasijom. U crkviu se doista zna da čovek treba da se nanovo rodi

(to jest da bude preporođen) kako b ušao u carstvo Božije; jer ovo je Gospod

jasno objavio kod Jovana III.3,5. Ali šta je to biti nanovi rođen, poznatzo je samo

malome broju, jer malo (ljudi) znaju šta je dobra a šta istina, jer ne znaju šta je to

ljubav prema bližnjemu; kad bi ovo znali, oni bi istoi tako znali i šta je dorbo i

istina; jer sve je dobro što potiče od iskrene ljubavi prema bližnjemu. 2. Ali niko ne

može da bude u ovome dobru od sebe, jer je ono od Nebeskog samog koje utiče

od Gospoda. Ovo Nebesko utiče neprekidno, ali mu zla i obmane stoje na putu i

sprečavaju da on to prima; stoga da bi to mogao primati, čovek mora da ukloni zla

i obmane koliko god može, i tako da se pripremi da prima influks. Kada posle

otklanjanja zala počne da prima influks, tada u isto vreme prima i novi razum i

novu volju; i od nove volje i novoga razuma, on oseća zadovoljstvo kad čini dobro

bližnjemu bez sebičnog cilja, a od novog razuma opaža zadovoljstvo kad uči o

dobru i o istini radi njih samih i radi života. Onoliko koliko se stvaraju ovaj novi

razum i nova volja kroz influks od Gospoda, toliko čovek koji se preporodio,

priznaje i veruje da dobro i istina kod njega, a koji na njega utiču, da nisu od njega

nego od Gospoda, kao i to, da sve ono što je od njega samoga, ili što je njegovo

vlastito, da je samo zlo. 3. Sve ovo pokazuje šta je to biti nanovo rođen, kao i šta

je novi razum i nova volja. Ali preporađanje kroz koje se dobija novi razum i nova

volja, ne izvodi se u trenutku, nego traje od najranijeg detinjstva sve do svršetka

života, a posle u drugom životu kroz večnost; a izvodi se Božanskim sredstvima,

koja su nebrojena i neizreciva; jer sam po sebi, čovek je samo zlo. O ovim

sredstvima malo ko išta zna u naše vreme, zato što čovek neće da bude

preporođen, niti misli da postoji preporod, a koji sadrži neizrecive stvari, čini

glavni deo anđeoske mudrosti i takve je prirode da to ne može da u potpunosti

razume ni jedan anđeo kroz večnost. Otuda je to glavni predmet o kome se govori

u unutrašnjem smislu Reči. 4. Da je Efraim novi razum u Prirodnom, jasno je iz

mnogih odlomaka u Reči, posebno kod Osije (Ozeja), koji puno govori o Efraimu, i

gde čitamo sledeće: Poznajem Efraima , a Izrailj nije sakriven od mene; jer se sada

kurvaš, Efraime,Izrael se oskrvni. I ponositost Izrailjeva svjedoči mu u oči; za to će

Izrailj i Efraim pasti za bezakonje svoje, i pašće i Juda s njima, Trubite u rog u Gabi,

u trubu u Rami. Efraim će opustjeti u dan kara. Zato ć u ja biti Efraima kao moljac,

i biti kao crv domu Judinu: I Efraim vidje bolest svoju, i Juda svoju ranu, i otide

Efraim Asircu i Juda posla caru koji bi ga branio, ali vas on ne može iscijeliti niti će

vas opostiti rane vaše (V.3,5,9,122,13). Opet kod istoga proroka: Kad liječim

Izrailja, tada se pokazuje nezakonje Efarfimovo i zloća Samarijska; jer čine laž, i

lupež ulazi. Efraim je kao glub, lud, bezuman; zovu Egipat, idu u Asirsku. Kada

otidu, razapeću na njih mrežu svoju, kao ptice nebeske svući ću ih, karaću ih kako

je kazivano na zboru njihovu (VII.1,11,12) 5. Opet: Proždrijeće se Izrailj, biće među

narodima kao sud, na kom nema miline. Jer otidoše k Asircu, divljemu magarcu,

koji je sam za se; Efraim naima ljubavnike (VIII.8,9). Oni neće nastavati u zemlji

Gospodnjoj; nego će se vratiti Efraim u Egipat, i oni će jesti nečisto u Asirskoj

(IX.3). Opkolio me je Efraim lažju i dom Izrailjev prijevarom; ali Juda još vlada s

Bogom i vjeran je sa svetima. Efraim se hrani vjetrm, i ide za ustokom (isočnim

vjetrom); svaki dan množi laž i pogibao, i hvataju vjeru s Asircem i nose ulje u

Egipat (XI.12;XII.1); pored mnogih drugih odlomaka kod istoga proroka o Efraimu

(kao u pogl. IV.17-19; V.3,5,9.11-14; VII.8.9: IX.8). 6. U svim ovim odlomacima pod

Efraimom se misli na Intelektualno crkve, pod Izrailjem, njeno Duhovno, a pod

Judom, njeno Nebeskol; pa pošto se itelektualnio crkve označava Efraimom, stoga

se tako često kaže da Erfaim otide u Egipat, i u Asirsku, jer se Egiptom označavaju

spoljašnja-znanja, a Asirskom, umovanja od spoljašnjih-znanja; oba se odnose na

razum. (Da Egipat označava spoljašnja-znanja, može se videti gore, br.

116,1165,4966); a da Asirska označava razum i umovanje , br. 119,1186). 7. Na

sličan način u sledećim se odlomcima pod Efraimom misli se na razumevanje u

crkvi (razum crkve): Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska;

evo, car tvoj ide k tebi, pavedan i spasava, krotak i jaše na magaretu, i na

magaretu, mladetu magaričinu. Jer ću istrijebiti iz Efraima kola i iz Egipta konje, i

istrijebiće se luk ubojiti, i on će kazivati mir narodima i vlast će mu biti od mora do

mora, i od rijeke do krajeva zemaljskih. Jer razapeh sebi Judu kao luk, i naučih

Erfraima, i podigoh sinove tvoje, Sione, na sinove tvoje , Grčka, i učinih te da si kao

mač junački (Zaharija IX.9,10,13);

Ovo se kaže o Gospodovom dolasku i o Neznabošcma. Istrijebiti kola iz Efraima i

konje iz Jerusalima, označava otseći razumevanje crkve (razum crkve) ; naučih

Efraima luku označava dati novo razumevanje (razum): Da kola označavaju

doktrinu, može se videti gore. br. 5321); a konj, razumevanja (br. 2760-

2762,3217); i luk oznaava doktrinu (br. 685,686,2709); jer doktrina zavisi od

razumevanja , jer ono što se razume, to se veruje, tako da razumevanje doktrine

određuje karakter vere. 8. Otuda se sinovi Efraimovi nazivaju oni koji strijeljaju iz

luka, kod Davida: A sinovi Efraimovi naoružani, koji strijeljaju iz luka, vratiše se

natrag kad bijaše boj (Psalam LXXVIII.9). Kod Jezikilja: Ti, sine čovječiji, uzmi jedno

drvo i napiši na njemu: Judi i sinovima Izrailjevim, drugovima njegovijem. Pa onda

uzmi drugo drvo, i na njemu napiši: Josipu drvo Efraimovo i svega doma Izrailjeva,

drugova njegovijeh. I sastavi ih jedno s drugim da budu kao jedno u mojoj ruci, i

reci im: ovako veli Jehova Bog: evo, ja ću uzeti sinove Izrailjeve iz naroda u koje

otidoše, i sabraću ih od svuda, i dovešću ih u zemlju njihovu (XXXVII.16,217,19);

ovde se pod Judom misli na Nebesko crkve, pod Izrailjem, na Duhovno, a pod

Efraimom na njeno Intelektualno. Da ovi postaju jedno kroz ljubav ka bližnjemu,

označeno je jednim drvetom (štapom) koji je načinjen od dva. (Da je drvo dobro

ljubavi ka bližnjemu, pa stoga i dobro u delima, može se videti gore, b.

1110,2784,2812). 9,. Kod Jeremije: Jer će doći dan kad će vikati čuvari na gori

Efraimovoj: ustanite, da idemo na Sion, ka Jehovi Bogu svojemu. Ići će plačući, s

molitvama ću ih dovesti natrag; i vodiće ih pokraj potoka pravijem putem, na kom

se neće spoticati, jer sam otac Izrailju , a Efraim je prvenac moj (XXXI-6,9); Kod

istoga: Čujem doiista Efraima gdje tuži: pokarao si me, te sam pokaran, kao june

neuko; obrati me da se obratim, jer si ti Jehova Bog moj. Nije li mi Efraim mio sin?

nije li dijete predrago? Od kad govorih protiv njega, jednako ga se opominjem; za

to je srce moje ustreptalo radi njega, doista ću se smilovati na nj, govori Jehova

(XXXI.18,20). Kod istoga:- I povratiću Izrailja u torove njegove, i pašće po Karmelu i

Bazanu, i po gori Efraimovoj i Galadu sitiće se duša njegova (L.19). Kod Isaije:

Teško gizdavome vijencu pijanica Efraimovih, uvelom cvijetu krasnoga nakita

njihova koji su uvrh rodnoga dola, pijani od vina! (XXVIII.1). 10. I u ovim

odlomcima Efraim oznčava razumevanje crkve. Razumevanje crkve je

razumevanje članova crkve o istinma i dobrima, to jest, o doktrinama vere i ljubavi

prema bližnjemu; to jest, pojam,ili ideja o tome. Sama istina je Duhovno crkve, a

dobro je njenoi Nebesko; ali različiti ljudi različito shvataju istinu i dobro; kakvo je

razumevanje istine, takva je istina kod nekog; Isto je i sa razumevanjem dobra. 11.

Šta je volja crkve, koja je volja označena Manasijom, može se saznati iz onoga

kako se ona shvata, a to je označeno Efraimom. Sa voljom crkve je kao i sa

razumevanje crkve, to jest, ona je različita kod svake osobe. Manasija označava

ovakvu volju kod Isaije: Od gnjeva Jehove nad vojskama zamračiće se zemlja i

narod će biti kao hrana ognja, niko neće požalii brata svojega. Manasija Efraima, i

Efraim Manasiju, a obojice će se složiti na Judu: Kod svega toga neće se odvratiti

gnjev njegov, nego će ruka njegova još biti podignuta (ICX. 19-21); ovde niko neće

požaliti brata svojega Manasija Efraima, a Efraim Manasiju, označava da će volja

člana crkve biti protivu razumevanja, i razumevanje protivu njegove volje. 12. Kod

Davida: Bog reče u svetinji svojoj: veseliću se i razdijeliću Sihem, i dolinu Sohot

razmjeriću. Moj je Galad, moj je Manasija. Efraim je krjepost glave moje, Juda je

skiptar moj (LX.6,7); Opet: Pastire Izrailjev, čuj! koji vodiš sinove Josipove, kao

ovce, koji sjediš na heruvimima, javi se. Pred Efraimom i Benjaminom i Manasijom

probudi krjepost svoju, i hodi da nam pomogneš (Psalam LXXX.1,2); i ovde Efraim

označava razumevanje crkve, a Manasija njenu volju. Isto je jasno iz blagoslova

koji je Jakov dao Efraimu i Manasiji pred svoju smrt (Postanje XLVIII); isto kao i iz

Jakovljevog prihvatanja Efraima umesto Rubena. i Manasije umesto Simeona

(stihovi 3 do 5); jer se Rubenom onačavalo razumevanje crkve, ili vera u

razumevanju (u razumu) i u doktrinei (br-3861,3866); Simeonom, vera u delu, ili

poslušnosti volje da se izvršava istina, od koje i preko koje se stvara ljubav ka

bližnjemu, a to je istina u delu, koja je dobro nove volje (br. 3869-3872). 13.

Razlog što je Jakov, tada Izrailj, blagoslovio Efraima više nego Manasiju, polažući

svoju desnu ruku na prvoga a levu na drugoiga (stihovi 13-20), bio je isti onaj kao

kad je Jakov ranije okrenuo ka sebi pravo prvenaštva od Isava, i isti u slučaju

Fereza i Zare, sinova Judinih od Tamare, kada je Zare, koji je bio prvorođeni,

izašao posle Fereza (Postanje XXXVIII.28.30). Razlog je bio to što je istina vere,

koja pripada razumu, po izgledu na prvome mestu za vreme čovekovog

preporađanja, posle čega da dolazi dobro ljubavi ka bližnjemu, koje pripada volji,

koje je po izgledu na drugome mestu; dok je u stvari dobro na prvome mestu, što

se jasno pokazuje onda kad se čovek preporodi (vidi gore, br. 3324,3539,3548).

5355. Jer mi Bog dade da rastem (da budem plodan). Ovo označava umnožavanje

istine i dobra, što se vidi iz značenja dade da rastem (da budem plodan), naime,

umnožavanje, to jest, istine od dobra; jer se rast (plodnost) odnosi na dobro, a

umnožavnje na istinu (br. 43,55,913). Otuda to da je po izvornom jeziku Efraim

dobio ime po plodnosti, pa je njegov karakter sadžan u ovim rečima, Bog mi dade

da rastem u zemlji nevolje moje; ovaj karakter je u tome da se istina od dobra

umnožava u Prirodnom posle iskušenja koja se u njemu trpe. Šta je umnožavanje

istine od dobra, biće rečeno ukratko. Kad je čovek u dobru, to jest, u ljubavi

prema bližnjemu, on je i u ljubavi prema istini; sledstveno, onoliko koliko je u

ovome dobru, toliko istina utiče na njega, jer dobro je u istini, kao što je duša u

telu. Pošto dobro umnožava isinu, ono se i samo širi; i ako je ovo dobro iskrene

ljubavi ka bližnjemu, ono se širi u istinu i preko istine bez kraja; jer dobro i istina

nemaju granica. Beskonačno je u svim stvarima u opštem i u pojedinačnom, jer

one sve poriču od Beskonačnog; ali ono što je ograničeno nikad ne može da

dodirne Beskonačno, jer nema odnosa između konačnog i Beskonačnog. U crkvi

danas skoro da nema umnožavanja istine, jer danas nema dobra iskrene ljubavi ka

bližnjemu. Veruje se da je dovoljno znati verske dogme koje pripadaju crkvi u

kojoj je čovek rođen, i potvrđivati ih na razne načine. Ali onaj ko je u dobru

iskrene ljubavi ka bližnjemu, a otuda i u osećanju istine, taj nije s ovim zadovoljan,

i želi da se prosvetli iz Reči o tome šta je istina, i da vidi istinu pre nego li je

potvrdi. Osim ga, on je vidi od dobra, jer opažanje istine dolazi od dobra; jer

Gospod je u dobru, i daje opažanje. Kada čovek primi veru na ovaj način, ona raste

bezgranično. U tome je slično malom semenu, koje raste te postane drvo, da bi

rodilo unise li duhovi; a polsmatranjem ona što je sprogtno, dobkase ono što je

relaivbnositno seme, koje stvara vrt, i tako dalje.

5356. (Da rastem) u zemlji nevolje moje. Ovo označava gde se patilo u

iskušenjima, što se vidi iz značenja zemlje, ovde zemlje Egipatske, naime,

Prirodnog (br. 5276,5278,5301); i iz značenja nevolje, naime, iskušenja (br. 1846).

Iz ovoga je jasno da se sa zemljom nevolje moje označava u Prirodnom gde su

patili u iskušenjima i gde se zbog toga umnožavala istina od dobra, uglavnom kroz

iskušenja. Iskušenja uklanjaju ljubav prema sebi i svetu, stoga zla; a kada se ova

uklone, tada se ulivaju dobra i istine od Gospoda (br. 5354). Osim toga, iskušenja

određuju kvalitet opažanja dobra i istine, pomoću sprotnih stvari koje tada zli

duhovi unose; te posmatrajući suprtnlosti dolazi se do onoga to je relativno, od

kojega (dobro i istina) dobijaju kvalitet; jer niko ne zna šta je dobro ako isto tako

ne zna šta nije dobro, niti zna šta je istinito ako ne zna šta nije istinito. Isto tako,

iskušenja potvrđuju dobra i istine, jer se čovek tada bori protivu zala i obmna, i

pobedivši, snažnije ih potvrđuje. Osim toga, zla i obmane se tada pokoravaju,i više

ne pokušaju da se podignu; i na taj način, zla i obmane se odbacuju nastranu,

tako kao da vise, gledajući na dole; dok su dobra s istinama tada u sredini, i ona se

uzdižu u skladu s revnošću osećanja , prema nebu i prema Gospodu, koji ih uzdiže.

5357. Stihovi 53-57. Ali prođe sedam godina rodnijeh u zemlji Egipatskoj. I nasta

sedam godina gladnijeh kao što Josip naprijed kaza.I bješe glad po svijem

zemljama, a po svoj zemlji Egipatskoj bješe hljeba. Ali najposlije nasta glad i po

svoj zemlji Egipatskoj, i narod povika Faraonu za hljeb, a Faraon reče svima

Egipćanima: idite k Josipu pa ono što on kaže, to činite. I kad glad bješe po svoj

zemlji, otvori Josip žitnice, i prodavaše Egipćanima, i glad posta vrlo velika u zemlji

Egipatskoj. I iz svijeh zemalja dolažahu u Egipat k Josipu da kupuju: jer posta glad

velika u svakoj zemlji. A kad prođe sedam godina rodnijeh, označava kada su istine

prestale da se umnožvaju; u zemlji Egipatskoj, označava u Prirodnom; i nasta

sedam godina gladnijeh, označava stanja pustoši koja dolaze; kao što Josip

naprijed kaza, označava kao što je bilo predviđeno od strane Nebeskog od

Duhovnog; i bješe glad po svijem zemljama, označava postošenje svuda u

Prirodnom; a po svoj zemlji Egipatskoj bješe hljeba, označava Ostatke kao

posledicu umnožavanja istine od dobra; ali najposlije nasta glad i po svoj zemlji

Egipatskoj, označava pustošenje u oba Prirodna; i narod povika Faraonu za hljeb,

označava potrebu dobra za istinom; a Faraon reče svim Egipćanima (svom

Egiptu), označava opažanje; Idite k Josipu, označava da je to bilo od Nebeskg od

Duhovnog; i što vam on kaže, to činite, označava pod uslovom da bude

pokornosti; i bi glad velika svuda po zemlji, označava da je pustoš dovela do očaja;

i otvori Josip žitnice, označava komunikaciju od Ostataka; i prodavaše Egipćanima,

označava prisvajanje; i glad bješe vrlo velika u svoj zemlji Egipatskoj, označava

porast oskudice; i iz svih zemalja dolažahu k Josipu u Egipat, označava da su istine

i dobra bili uvedeni u spoljašnja-znanja crkve; da kupuju, označava usvajanje; k

Josipu, označava gde je bilo Nebesko od Duhovnog; jer posta glad vrlo velika u

svakoj zemlji, označava da je svuda u Prirodnom, osim tamo, bila pustoš.

5358. I prođe sedam godina rodnijeh. Ovo označava posle stanja umnožvanja

istine, što se vidi iz onoga što je objašnjeno gore (br. 5276,592,5339), gde se

nalaze slične reči.

5359. U zemlji Egipatskoj. Ovo označava u Prirodnom, kao što se vidi iz značenja

zemlje Egipatske, naime, Prirodnog (br. 5080,5095,5276).

5360. I nasta sedam godina gladnijeh. Ovo označava sledeća stanja pustošenja,

što se vidi iz značenja godina, naime, stanja (br. 482,487,488); i iz značenja

gladnijeh, naime, pomanjkanja znanja od dobru i istini (br. 1460,3364), stoga

stanja pustošenja. Glad označava ovakav nedostatak, ili pustoš, jer nebeska i

duhovna hrana nisu ništa drugo nego dobro i istina. Anđeli i duhovi ovim se

hrane, i oni gladuju za tim kad su gladni, i žedne za tim kad su žedni; pa stoga

materijalna hrana korespondira toj hrani – hleb nebeskoj ljubavi, a vino duhovnoj

ljubavi, kao i sve ono što pripada hlebu ili hrani, i vinu ili piću. Stoga kada

nedostaju ove stvari, tada je glad, a u Reči se to naziva pustoš i pustošenje

(vastacija) – pustoš kada manjkaju istine, a o njoj se govori na mnogi mesima u

Reči, i tamo se opisuje kao pustoš na zemlji, u carstvu, u gradovima, nacijama, i

plemenma, a izražava se i sa pustošenje kad manjkaju dobra. O ovoj pustoši i

pustošenju govori se u mnogim odlomcima Reči, a tamo se opisuje kao pustoš u

zemlji, carstvu, gradovima, narodima, i plemenima, a označava se izrazima kao

izliti, otseći, svršiti, pustinja, i praznina; a ta se stanja nazivaju dan veliki Jehovin,

dan gnjeva Njegovog, i osvete, dan tame, mrkli mrak, oblak, i tama, dan

pohođenja, dan kada će zemlja nestati, i poslednji dan i dan suda; a pošto ljudi

nisu razumevali unutrašnji smisao Reči, pretpostavljali su da to iznačava dan kada

će zemlja nestati, i da će tada po prvi put doći do uskrsavanja i do suda, ne znajući

da se danom u takvim odlomcima označava stanje, a zemljom crkva, i da se pod

danom kad će zemlja da nestane misli na stanje kada će crkva doći svome kraju;

stoga kada se u Reči opisuje nestajanje, u isto se vreme opoisuje nova zemlja

kojom se označava jedna nova crkva. (U pogledu nove zemlje i novog neba, vidi

šta je rečeno gore, br.1733,1850,2117, naime, . da se poslednje stanje crkve koje

prethodi stanju nove crkve označava i opisuje u Reči pustošenjem i pustoši. Istim

se rečima opisuje i stanje koje prethodi čovekovom preporodu, koje se stanje

ovde označava sa sedam gladnih godina.

5361. Što je Josip naprijed kazao. Ovo označava kao što je bilo predviđeno

Nebeskim od Duhovnog, što se vidi iz značenja reći u istorijskim delovima Reči,

naime, opaziti (kao što je često rečeno gore), pa kada se odnosi na Gospoda, koji

je ovde Josip, znači opažati od Sebe, stoga predviđati; i iz reprezentacije

Josipa,naime, Nebeskog od Duhovnog (br. 5249,5307,5331).

5362. I bješe glad po svijem zemljama. Ovo označava pustošenje svuda u

Prirodnom, kao što se vidi iz značenja gladi, naime, pustošenja (br. 5360); i iz

značenja po svijem zemljama, naime, svuda u Prirodnom. (Da zemlja označava

prirodni um, stoga i Prirodno, može se videti gore, br. 5276,5278,5280).

5363. A po svoj zemlji Egipatskoj bješe hljeba. Ovo označava Ostatke kao

posledicu umnožavanja istina preko dobra, što se vidi po tom što se pod hljebom

u cijeloj zemlji Egipatskoj misli na žito koje je bilo sakupljeno za sedam godina

obilja, i pohranjeno u gradovima, čime su označeni Ostaci pohrnjni unutar

prirodnog uma, kao što je često rečeno i pokazano gore. Otuda hljeb u cijeloj

zemlji Egipatskoj označava Ostatke koji su posledica istina umnoženih od dobra:

Da se ovde Ostaci označavaju hljebom u cijeloj zemlji Egipatskoj, vidi se iz toga što

su gladne odine već bile počele, u kojima je zemlja Egipatgska patila od gladi kao i

ostale zemlje, osim što je imala sačuvano (žito), a što nisu imale ostale zemlje, pa

stoga sada slede reči a najposlije nasta glad u cijeloj zemlji Egipatskoj.

5364. I nasta glad u cijeloj zemlji Egipatskoj. Ovo označava pustošenje u oba

Prirodna, što se vidi iz značenja gladi, naime, pustoši (br. 5360,5362); i iz značenja

u cijeloj zemlji, naime, u oba Prirodna (br. 5276).

5365. I narod povika Faraonu za hljeb. Ovo označava potrebu dobra za istinom,

što se vidi iz značenja povikati, naime, čina osobe koja je u bolu i koja žali, pa

stoga osobe koja ima neku potrebu; iz značenja naroda, naime, istine (br.

129,1260,3295); iz reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog (br.

5079,5080,5095); i iz značenja hljeba, naime, Nebeskog ljubavi, stoga dobra (br.

76,680,2177). Iz ovoga sledi se sa narod povika Faraonu za hljeb označava potreba

dlobra u Prirodnom za istinom. Ovo značenje izgleda udaljeno od istorijskg smisla

slova; ali kada oni koji su u unutrašnjem smislu shvate šta je označeno sa povikati,

sa narod, i sa Faraon, i sa hljeb, videće da je untrašnje značenje kao što je

pokazano. 2. A pošto se ne zna da je duhovno dobro ljubav prema bližnjem, stoga

je predmet rasprave među učenim, šta je najveće dobro (summum bonum); malo

ko tvrdi da je to uživanje, zadovoljstvo, blaženstvo, i sreća koja se opaža od

uzajamne ljubavi lišene svakog sebičnog i svetskog cilja, a što čini samo nebo. Iz

ovoga je jasno da svetu u naše dane nije poznato šta je duhovno dobro, a još

manje da dobro i istina čine zajedno brak, i da je nebo u tome braku, i da oni koji

su u mudrosti i u inteligenciji, imaju radost i uživanje sa bezbroj razlika i vrsta, od

kojih ni jedna nije poznata u svetu, niti se priznaje i veruje da ona postoji, dok je

to u stvari nebo samo, ili sama nebeska radost o kojoj e tako puno govori u crkvi.

5366. A Faraon reče svima Egipćanima. Ovo označava opažanje, kao što se vidi iz

značenja reći u istorijskim delovma Reči, naime, opažati (br. 1791,1815,1819); iz

reprezentacije Faraona, naime, Prirodnog u opšte (br. 5160); i iz značenja svima

Egipćanima, naime, oboma Prirodnim (br. 5276,5364). Iz ovoga je jasno da se sa

Faraon reče svima Egipćanima označava opažanje u oba Prirodna, u opšte i u

pojedinostOvo označva da je ovo dolazilo od Nebeskog od Duhovnog, kao što se

vidi iz reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog. Ići njemu označavada

je to bilo od njega, zto jest, dolbro za istinu kje je označeno sa hljebm za koji su

ljudi povikali Faraonu (br. 5365).

5367. Idite Josipu. Ovo označava da je to bilo od Nebeskog od Duhovnog. Ići

njemu označava da je to bilo od njega, to jest, od dobra za istinu koja je označena

sa hljebom za koji su ljudi povikali Faraonu (br.5365).

5368. Pa što vam on kaže, to činite. Ovo označava pod uslovom da bude

pokornosti, kao što se vidi iz značenja činite što on kaže, naime, pokorite se. Nešto

treba reći o tome kako se Prirodno koristi i kako se pokorava. Oni koji su samo u

svetskim stvarima, a još više oni koji su u telesnim, a još više oni koji su u

zemaljskim stvarima, ne mogu da shvate na šta se misli kada se kaž da Prirodno

treba da bude od koristi i da se pokorava. Oni pretpostavljaju da u čoveku postoji

samo jedna stvar koja deluje, te da stga nema jedna stavr koja zapoveda a druga

da se pokorava ; dok treba da unutrašnji čovek zapoveda a spoljašnji da se

pokorava , a onda se pokorava kada čovek ne gleda na svet kao a cilj, nego nebo, i

ne sebe nego bližnjega, pa stoga da smatra telesne i svetske stvari kao sredstva a

ne kao ciljeve; a on tako na njih gleda onda kada voli bližnjega više nego sebe, i

više voli stvari neba nego svetske stvari. Kad je ovo slučaj, tada se Prirodno

pokorava; a Prirodno je isto što i spoljašnji čovek.

5369. I kad glad bješe po cijeloj zemlji. Ovo označava kada je bila pustoš sve do

očajnja, šo se vidi iz značenja gladi, naime, pustiši (br. 5360=, 5362) i iz značena

zemlje, name, Prirodnog. Kad se kaže da je glad bla po cijeloj zemlji, označeno je

očajanje, jer je pustoš tada svuda; jer pustoš je onda najveća kada dođe do

očajanja (br. 5279,5280).

5370. Otvori Josip sve žitnice. Ovo označava komunikaciju od Ostataka, što se vidi

iz značenja otvoriti, naime, ovde komunicirati. Žitnice su spremišta u kojima je

pohranjeno žito, i kojim su označeni Ostaci, kao što je više puta pokazano (Da su

Ostaci dobra i istine koje je Gospod sakrio u unutrašnjem (Prirodnog), može se

videti gore, br. 468,530,560).

5371. I prodavaše Egipćanima. ovo označava usvajanje, ko što se vidi iz značenja

prodati, naime, učiniti nešto nečijim; jer ono šo je prodato, to postaje onoga ko je

kupio. (Da prdavanje i kupovanje onačavaju usvajanje, biće pokazano niže, br.

5374.)

5372. I glad bješe vrlo velika u cijeloj zemlji Egipatskoj. Ovo označava uvećano

stradanje, to jest, pustošenje, kao što se vidi iz značenja gladi, i zemlje Egipatske,

naime, pustošenja u Prirodnom, čije je povećavanje označeno sa bješe vrlo velika.

5373. I iz svijeh zemalja dolažahu u Egipat. Ovo označava da su dobra i istine

uvedeni (povezani) u spoljašnja- znanja crkve, što se vidi iz značenja zemlje.

Značenje zemlje ili njive je različito u Reči; u opšte, ona označava crkvu, otuda i

stvari koje pripadaju crkvi, a to su dobra i istine; pa stoga što označava crkvu,

označava i posebnog člana crkve, jer i on ej crka u najmanjoj formi; a pošto

označava jedng člana crkve, to označava i i ono što je čovek u njemu, naime, um.

Otuda to da se zemljom Egipatskom često označava prirodni um. Međutim, u

ovome odlomku ne misli se na zemlju Egpatsku nego na zemlju u opšte, stoga na

stvari crkve, a to su dobra i istine. (Da ima raznih značenja zemlje ili njive, vidi

gore, br. 620,636,2571), i da u opštem označava crkvu, br. 566,662,1067,1262). 2.

Sa se sa iz svijeh zemalja dolažahu u Egipat označava da su dobra i istine uvedene

u spoljašnja-znanja, vidi se iz značenja Egipta u pravom smislu koji je spoljašnja-

znanja, stoga i stvari koje pripadjau spoljašnjim-znanjima (vidi br. 164,1165,1162);

i da su spoljašna-znanja označena u dobrom smislu Egiptom, ona koja pripadaju

crkvi (br. 4749,4964,4966). Da je ovo unutrašnji smisao ovih reči, jasno je ne samo

iz značenja reči zemlja ili njiva kada ne označavaju Egipat, kao i iz značenja Egipta

u pravom smislu, kao i iz toga što se reklo iz svih zemalja (venerunt) u množini,

nego i iz same veze stvari u unutrašnjem smislu; jer po ovoj vezi sada sledi da su

istine i dobra Ostataka uvedeni (povezani sa) spoljašnjim-znanjima. 3. Jer ovakav

je slučaj: dok se čovek preporađa u pogledu Prirodnog, dobra i istine su jedno, i

oni se zajedo uvode (dovode u vezu) u spoljašnja-znanja. Oni koji nisu u

spoljašnjim-znanjima, ti nisu u Prirodnom; jer prirodni um, u onom delu u kome se

potčinjava razumu, sastoji se samo od spoljašnjih-znanja. Spoljašnja-znanja, koja

pripadaju Prirodnom, su poslednje stvari reda, a stvari priorne (prethodne) mora

da budu u poslednjim kako bi postojale i tako se pokazale u toj sferi; a pored toga,

sve priorne (prethodne) stvari teže ka poslednjim kao prema svojim granicama ili

ciljevima, i postaju nešto zajedno isto kao što uzroci postaju nešto u efektima, ili

kao što više stvari ulaze u niže kao u svoje sudove (prijemnike). Spoljašnja-znanja

Prirodnog su takve poslednje stvari (reda). Otuda to da se duhovni svet završava u

ljudskom prirodnom, gde se simbolično predstavljaju stvari duhovnoga sveta.

Kada duhovne stvari ne bi bile simbolično petstavljene u Prirodnom, to jest, preko

onakvih stvari kakve su one u prirodnom svetu, one se ne bi mogle shvatiti. Sve

ovo pokazuje da su za vreme preporađanja Prirodnog, sve unutrašnje istine i

dobra, koja pripadaju duhovnom svetu, da se uvode u spoljašnja znanja (da se

povezuju) kako bi se (istine i dobra) mogli pojaviti.

5374. Da kupuju (dolažahu da kupuju). Ovo označava usvajanje, što se vidi iz

značenja kupiti, naime, pribaviti sebi, a to je usvojiti. Duhovno pribavljanje i

usvajanje izvodi se preko dobra i istine. Ovome je saobrazno nabavljanje i

usvajanje u svetu preko srebra i zlata; jer u duhovnom smislu srebro je istina a

zlato je dobro. Otuda kupovanje označava usvajanje, kao i u sledećim odlomcima

u Reči: Oj, žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novaca (srebra), hodite,

kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novaca i bez plate vina i mlijeka, bez novaca

(srebra) i bez cijene (Isaija LV.1; Jeremje XIII.1,2,11). Kod Mateje: Još je carstvo

nebesko kao blago sakriveno u polju, koje našavši čovjek sakri i od radosti za to

otide i sve što imade prodade i kupi polje ono. Još je carstvo Božije kao čovjek

trgovac koji traži dobra bisera, Pa kad nađe jedno mnogocjeno zrno bisera, otide i

prodade sve što imaše, i kupi ga. Još je carstvio Božije kao mreža koja se baci u

more i zagrabi od svake ruke ribe (XIII.44-46). Opet: A mudre odgovoriše govoreći:

da ne bi nedostalo i vama i nama, bolje je idite trgovcima i kupite sebi. A kad one

otidoše da kupe, dođe ženik, i gotove(spremne) uđoše s njim na svadbu, i zatvoriše

se vrata (XXV.9.10). 2. Za to što kupovanje označava usvajanje, stoga se u Reči

stvari koje su kupljene za srebro, razlikuju od onih koje su pribavljene na drugi

način. Šta više, robovi kupljeni za srebro, bili su kao sopstveni, i u nižem stepenu

nego oni koji su bili rođeni u kući; stoga se oni često pominju zajedno, kao u

Postanju: Da se obrezuje koji se rodi u kući tvojoj i koji se kupi za novce (srebro)

tvoje (XVII.13). U knjizi Levitskoj: A kad svećenik kupi koga za novce (srebro), taj

neka ih jede, i koji se rodi u kući njegovoj; oni neka jedu jela njegova (XXII.11).

Otuda se vidi šta je u Reči označeno otkupom Jehovinim, naime, to su oni koji

primaju dobro i istinu, a to su oni kojima je dato da usvoje stvari koje pripadaju

Gospodu.

5375. (Dolažahu) k Josipu. Ovo označava (da su išli) tamo gde je bilo Nebesko od

Duhovnog, kao što je često pokazano gore. Nebesko od Duhovnog je dobro istine

od Božanskog.

5376. Jer glad bješe veoma velika u cijeloj zemlji. Ovo označava da je svuda u

Prirodnom bila postoš, što se vidi iz značenja gladi, naime, pustoši (vidi gore); i iz

značenja zemlje, naime, Prirodnog (vidi gore). (Pustoš) je bila svuda osim u

spoljašnjim-znanjima gde je bilo Nebesko od Duhovnog, a što sledi iz onoga što

prethodi. Pustošenje Prirodnog, ili lišavanje istine u njemu, već je bilo objašnjeno,

ali pošro se opet govori o istom predmetu u ovome što sledi, stoga se mora opet

objasniti. Čovek koji je rođen u crkvi, on od najranijeg detinjstva uči iz Reči i iz

doktrine crkve šta je istina vere, i šta je dobro ljubavi ka bližnjemu. Ali kada stigne

u muževno doba, on počinje da ili potvrđuje ili da osporava u sebi istine vere koje

je naučio; jer ih on tada ispituje za sebe, pa ih ili usvaja ili odbacuje; jer ništa ne

postaje čovekovo sopstveno, osim ono što je ishod njegovog ispitvanja, a ne

nečijeg drugo; pa stoga istine naučene od detinjstva ne ulaze dalje od praga, sa

kojega će biti ili usvojene, ili izbačene. 2. Kod onih koji se preporađaju, to jest, koji

će, kako to predviđa Gospod, dopustiti da budu preporođeni, ove se istine vrlo

umnožavaju, jer su ove osobe u osećanju za saznavanjem istina; ali kada stignu

do samoga praga preporoda, oni kao da se lišavaju ovih istina, jer se ove uvlače

unutra, i tada izgleda da je čovek u pustoši; međutim, kako se preporod nastavlja,

istine se postepeno vraćaju u njegovo Prirodno, i tamo se povezuju s dobrom. Ali

kod onih koji se ne preporađaju, to jest, za koje Gospod predviđa da neće

dopustiti da se preporode,, ove se istine doduše umnožavaju, je ove su osobe

takve da vole te istine radi svog ugleda, časti, i dobitka: ali kad uznapreduju u

godinama, kada ispituju ove istine sami od sebe, oni ih ili veruju ili poriču, ili iz

izokreću u obmane; kod ovih osoba, ove se istine ne uvlače unutra, nego se

izbacuju, kako i dljae ostaju u memoriji radi svetskih ciljeva, iako su bezživotne.

Ovo se stanje u Reči naziva pustoš ili pražnjenje, ali se ovo razlikuje od prethodnog

stanja pustoši koja je to bila samo po izgledu, dok je ova poslednja apsolutna; jer

u prvom stanju čovek se ne lišava istina, dok je u drugom potpuno njih lišen.

Pustošenje u prethodnm stanju (prividno) je predmet o kome se govozi u

unutrašnjem smislu ovoga poglavlja, kao što se o istom govori i u sledećem

poglavlju, gde je to označeno sa sedam godina gladnijeh. 3. Isto pustošenje se

često razmatra i u drugim delovim Reči, kao kod Isaije: Probudi se, probidi

se!Ustani, Jerusalime! koji si pio iz ruke Jehovine čašu gnjeva njegova, pio si, i

talog iz strašnje čaše ispio si. Od svijeh sinova koje je rodio nijedan ga nije vodio, i

od svijeh sinova koje je othranio nijedan ga nie prihvatio za ruku: Ovo te dvoje

zadesi: ko te požali? Pustoš i rasap, i glad i mač; ko će te utješiti? Sinovi tvoji leže

obamrli po krajevima svih ulica kao bivo u mreži puni gnjeva Jehovina, i karanja

Boga tvojega. Za to čuj ovo, nevoljni, i pijani, ne od vina. Ovako veli Gospod tvoj

Bog tvoj, koji brani svoj narod: evo uzimam iz tvoje ruke čašu strašnu, talog u čaši

gnjeva svojega, nećeš više piti. Nego ću je dati u ruke onima koji te muče, koji

govoriše duši tvojoj: sagni se, da prijeđemo: I ti si im podmetao leđa svoja da budu

kao zemlja i kao ulica onima koji prelaze (LI. 17 do kraja). U ovome odlomku

opisuje se stanje pustoši člana crkve koji postaje crkva, ili koji se preporađa. Ova

se pustoš naziva pustošenje, rasap, glad, mač, a isto tako i čaša gnjeva Jehovinog,

čaša strašna. Istine kojih se tada lišava su sinovi koji padaju i leže po ulicama. Da

su sinovi istine, može se videti gore (br. 480,491,3373), i da su ulice tamo gde su

istine (br. 2336); otuda ležati po ulicama znači da izgleda kao da su istine razasute.

Jasno je da je ova pustoš samo prividna, i da se njome označavaju iskušenja preko

kojh se izvodi preporod, jer se kaže nećeš iz te čaše više piti, nego ću je dati onima

koji te muče. 4. Kod Jezikilja: Za to prorokuj i reci: Što vas pustoše i proždiru sa

svijeh strana, da postanete našljedstvo ostalijem narodima, i postaste priča i rug

svijem narodima. Za to, gore Izraljeve, čujte riječ Jehove Gospoda; ovako veli

Jehova gorama Izrailjevima i humovma , potocima i dolinama , i pustijem

razvalinama i gradovima ostavljenijem, koje postaše grabež i podsmijeh ostalim

narodima u naokolo. Za to ovaki veli Jehova Gospod: u ognju revnosti svoje

govorih protiv ostalijeh naroda i protiv sve Idumejske, što osvojiše moju zemlju

radujući se iz svega srca i rugajući se iz duše da bi oplijenili. Za to prorokuj za

zemlju Izrailjevu, i reci gorama i humovima, potocima i dolinama: ovako veli

Jehova Gospod: evo, ja govorih u revnosti svojoj i u jarosti svojoj; šta god

podnosite sramotu od naroda, za to ovako veli Jehova Gospod: ja podigoh ruku

svoju da će narodi što su oko vas nositi sramotu svoju. A vi gore Izrailjeve,

puštaćete grane svoje, i rod svoj nosićete narodu mojem Izrailju, jer će skoro doći.

Jer evo me kod vas, i gledaću vas, i bićete rađene i zasijavane, i umnožiću u vama

ljjude, dom Izailjev svakoliki, i gradovi će se naseliti, i pustoline sagraditi.

Umnožiću u vama ljude i stoku, i namnožiće se i naploditi, i naseliću vas kako

bijaste prije; i poznaćte da sam ja Jehova. I dovešću k vama ljude, narod svoj

Izrailja, i naslijediće vas, i bićete im našljedstvo, i nećete ih više zatirati (XXXVI.3-

12);

I ovde se govori o pustošenju koje prethodi preporodu , o pustošenju koje je

označeno pustijem razvalinama i napuštenim gradovima koji su postali podsmijeh

i rug; dok se preporod označava sa puštati grane svoje i davati plod, umnožiti

stoku, i dovesti ljude, nastaniti gradove i podići razvaline, kako bi živjeli kao u

staro vrijeme, i kako bi im bilo bolje nego što je bilo u početku. 5. Kakav je slučaj s

pustošenjem, jasno je po onima koji su u pustoši u drugome životu. Oni koji se

pustoše tamo, njih muče zli duhovi i geniji, koji ulivaju zla ubeđenja i obmane dok

ih time ne preplave, a ishod je da se istine više ne pokazuju; ali kad se vreme

pustoši završi, oni primaju prosvetljenje od neba, pa se na taj način odagone zli

duhovi i geniji, svaki u svoj pakao, gde bivaju kažnjavani. To su stvari koje su

označene gradovim koji su postali plijen i podsmijeh narodima koji su okolo njih, i

onim kod Isaije, davanjem čaše strašne onima koji su vas mučili; kao i drugim

odlomcima kod Isaije, kad prestaneš pustošiti, bićeš pustošen (XXXIII.1). I kod

Jeremije: Posjetiću one koji pustoše, i obratiću ih u pustoš (XXV.12). Kod Isaije:-

Pohitjeće sinovi tvoji, i koji te raskopavaše i pustošiše, i potrvena zemlja biće tada

tijesna za stanovnike kad se udalje oni koji te proždiraše. Podigni oči svoje u

naokolo, i vidi: svi se oni skupljju i idu k tebi. Tako bio ja živ, veli Jehova, svema

njima kao nakitom zaodjenućeš se, i uresićeš se kao nevjesta. (XLIX.17-19). 6. I

ovde, u celom poglavlju, govori se o pustošenju onih koji se preporađaju, kao i o

njihovom preporodu i plodnosti posle pustošenja, i na kraju o kažnjavanju onih

koji su ih ugnjetavali (stih 26). Kod istoga: Teško tebi, koji pustošiš a tebe ne

pustoše, koji činiš nevjeru a tebi se ne čini nevjera (XXXIII.1); gde je značenje da će

oni koji pustoše sami biti opustošeni, kao gore. Kod istoga: Moabe, neka kod tebe

borave izgnani moji. Budi im zaklon od pustošnika; jer će nestati nasilnika,

prestaće pustošenje, istijebiće se sa zemlje, koji gaze druge (XVI.4). Opet: Ridajte,

jer je blizu dan Jehovin! doći će kao pustoš od svemogućega (XIII.6).; pustoš od

Svemogućega (El Šadai) označava pustošenje u iskušenjima; da se Bog u pogledu

iskušavanja kod drenih nazivao El Šadai, može se videti gore (br. 1992,3667,4572).

7. Opet: Neće ožednjeti kad ih povede preko pustinje; vodu iz stijene točiće im, jer

će rascijepiti kamen i poteći će voda (Isaija XLVIII.21); govoreći o stanju posle

pustošenja. Opet: jer će Jehova utješiti Sion, utješiće sve razvaline njegove, i

pustinju njegovu učiniće da bude kao Eden i pustoš njegova kao vrt Jehovin, radost

će se i veselje nalaziti u njemu, zahvaljivanje i pjevanje (LI.3). Ovde se govori o

istome, jer kao i pre, pustošenje treba da se završi, kako bi se čovek preporodio,

to jest, da kada se zla i obmane odvoje, istine se mogu povezati sa dobrima, i

dobra s istinama. U pogledu dobra, preporođeni čovek se upoređuje s Edenom, a

u pogledu istina, sa vrtom Jehovinim. Kod Davida: Izvadi me iz jame, koja buči,i iz

gliba (pustoši) i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje (Psalam XL.2). 8.

Pražnjenje i pustošenje člana crkve, ili crkve u čoveku, bolo je predstavljeno

robovanjem Jevrejskog naroda u Vavilonu, koje se često opisuje kod Jeremije,

posebno u poglavlju XXXII, stih 37 do kraja; jer pustošenje je robovanje, pošto se

tada čovek drži vezan, pa se stoga govori o onima koji su vezani,u tamnici, i u

jami, čime se označavaju oni koji su u pustošenju (br. 4728,4744,5037). 9. Stanje

pustošenja i pražnjenja kod onih koji se ne preporađaju često je predmet o kome

se govori u Reči; to je stanje onih koji poriču istine, ili koji ih izokreću u obmane: a

to je stanje crkve pred njen kraj, kada više nema nikakve vere i ljubavi ka

bližnjemju. Tako kod Isaije: Sada ću vam kazati šta ću učinii vinogradu svojemu.

Oboriću mu ogradu, neka opusti, razvaliću mu zid, neka se pogazi; uparložiću ga,

neće se rezati ni kopati, nego će rasti čkalj i trnje, i zapovijediću oblacima da ne

puštaju više dažda na nj (V.5,6). Kod istoga: Idi, reci tome narodu: slušajte ali

nećete razumjeti, gledajte ali nećete poznati; učini da odeblja srce tome narodu, i

uši da im otežaju, i oči im zatvori, da ne vide očima svojim i ušima svojm da ne

čuju i srem svojim da ne razumiju i ne obrate se i ne iscijele. A ja rekoh: dokle,

Gospode? A on reče: dokle ne opuste gradovi da budu bez stanovnika i kuće da

budu bez ljudi, i zemlja da sasvijem ne opusti. I dokle Jehova ne opravi daleko ljude

i bude sama pustoš u zemlji. Ali će u njoj još biti desetina, pa će se i ona zatrti; ali

kao hrast ili brijest, kojima i kad zbace ličće, ostaje stablo, tako će sveto sjeme

njezino biti sveto stablo (VI.9 do kraja). (prim. prev. Ovo mesto kod Isaije, gde se

govori o tz tvrdoći srca, to jest o problemu kako objasniti da Gospod namerno

otvrdne srca onima koje inače želi da spasi? Kako da ih spasi kada sam radi na

njihovoj propasti? Ovaj pasus, prema doslovnm smislu, predstavlja Gospoda kao

neprijatelja onih koje želi da spasi. U udžbenicima teoločkih škola, ovo se navodi

kao najteže rešivo pitanje, zt tvrdoća srca. A to je zagonetka koja je po autoru lako

rešiva ako se poznaje unutrašnji smisao,koji autor u ovoj prilici ne daje, ali daje na

drugim mestima u svom teološkom opusu, a to je da, kako kaže autor, Gospod sve

čini da onaj koji nije spreman za novo rođenje, da ne shvati i ne primi istine vere,

kako ih ne bi isnmejavao i oskrvnuo (profanisao), jer bi tada oskrvnuo Ostatke

dobra i istine pohranjene i sačuvane od detinjstva, a koji se koriste kao podloga za

primanje istina vere i dela ljubavi ka bližnjem. Ima više stepeni profanacije istine i

dobra, a sval od njih je štetna, a nee su i pogubne za čovekov duhovno razvoj.

Profanacja ili oskrvnuće istina i dobaba je najveće zlo koje čovek može sebi naneti,

a nanose ga sebi oni rade nesavesno, na primer sudije koji su postavljenui da

osude nevinog, i time opravdali zločine nih koji su ih posgtavili na taj položaj,

priofaniše patriotizam onaj koji se uvijaju u zastave rodoljublja a u isto vreme radi

na porobljavanju svoga naroda, ili oni koji iznose laži protivu svog protivnika da bi

opravdali svoj zločin protivu njega, ili koji glume ljubav prema jednoj osobi da bi je

upotrebili kao oruđe protivu svog protivnika, ili lažni mirotvorci koji samo pomažu

osvajačima da nezakonito osvoje i unište pravednoga. To je Hristovo odbacivanje

licemera kao nepopravljivh, i to je greh protivu Duha Svetoga, koji se neće

oprostiti.) 10. Kod istoga: Ostatak će se obratiti, ostatak Jakovljev, i Bogu silnome;

jer ako bude naroda tvojega, Izrailju, kao pijeska morskoga, ostatak će se njegov

obratiti. Pogibao je određena, razliće se pravda, jer će Jehova Gospod nad

vojskama izvršiti pogibao određenu u svoj zemlji (.21-23); Opet: Opustiću gore i

bregove, svaku travu na njima osušiću, i od rijeka ću načiniti ostrva, i jezera ću

isušiti (XLII.14,15). 11. Kod Jeremije: Evo, ja ću poslati po sve narode sjeverne,

govori Jehova, i po Nabukodonosora cara Vavilonskoga slugu svojega, i dovešću ih

na tu zemlju i na stanovike njezine, i na sve te narode okolne, koje ću zatrti, i

učiniću da budu čudo i podsmijeh i pustoš vječna. I učiniću da nestane među njima

glasa radosna i glasa vesela, glasa ženikova i glasa nevjestina, lupe od žrvanja i

svjetlosti od žoška. I sva će zemlja biti pustoš i čudo, i svi će narodi služiti caru

Vavilonskme sedamdeset godina. I kad se navrši sedamdeset godina, onda ću

pohoditi cara Vavilonskoga i onaj narod, govori Jehova, za bezakonje njihovo, i

zemlju Haldedjsku , i obratiću je u pustoš vječnu (XXV.9-12 i sledeći) Kod istoga:

Bozra će biti poustinja, čudo i prokletstvo i svi će gradovi njezini biti pustinja

vječna. I zemlja će Idumejska biti pustinja, ko prođe mimo nju, svi će se čuditi i

zviždati radi svijeh rana njezinijeh. Gle, kao lav izaći će podižući se više nego

Jordan na stan silnoga; ali ću ga brzo otjerati iz te zemlje, i postaviću nad njom

onoga ko je izabran; jer ko je kao ja? i ko će se preti sa mnom? i koji će mi pastor

odoljeti? (XLIX.13-18). Kod Jeziilja: I reci narodu zemaljskome: ovako veli Jehova

Gospod za stanovnike Jerusalimske, za zemlju Izrailjevu: hljeb će svoj jesti u brizi, i

vodu će svoju piti prepadajući se, jer će zemlja opustjeti i ostati be svega što je u

njoj za bezakonja svijeh koji žive u njoj. I gradovi u kojima žive opustjeće, i zemlja

će biti pusta, i poznaćete da sam ja Jehova (XII.19,20. 12. Opet: Kad te učinim

pustijem gradom, kao što su gradovi u kojima se ne živi, kad pustim na te

bezdanu, i velika te voda pokrije. I kad te svalim s onima koji slaze u jami k

starome narodu, i namjestim te na najdonjim krajevima zemlje, u pustinji staroj k

onima koji slaze u jamu, da se ne živi u tebi, tada ću opet postaviti slavu u zemlji

živijeh. (XXVI.19-21);

Govoreći o Tiru. Kod Joila: Dan, kad je mrak i tama,dan, kada je oblak i magla;

kako se zora razastire vrh gora tako ide narod velik i silan, kakvoga nije bilo

otkako je vijeka niti će ga poslije biti od koljena do koljena. Pred njim proždire

oganj, i za njim pali plame, zemlja je pred njim kao vrt Edenski, a za njim pustinja

pusta, ništa neće uteći od njega (II.2,3); Kod Sofonije: Blizu je veliki dan Jehovin,

blizu je i ide vrlo brzo; glas će biti dana Jehovina, gorko će tada vikati junak. Taj je

dan dan kada će biti gnjev , dan, kada će biti tuga i muka, dan, kada će biti

pustošenje i zatiranje, dan, kada će biti mrak i tama, dan, kada će biti oblak i

magla. Dan, kada će biti trubljenje i poklič na tvrde gradove i na visoke uglove. I

pritijesniću ljude, te će ići kao slijepi, jer zgriješiše Jehovi; i krv će se njihova prosuti

kao prah i tjelesa njihova kao gnjoj (I.14 d kraja). Kod Mateje: kada dakle ugledate

mrzost opušćenja, o kojoj govori prorok Danilo, gdje stoji na mjesut svetome (koji

čita da razumije), tada koji budu u Judeji, neka bježe u gore. I koji bude na krovu,

da ne slazi uzeti što mu je u kući (XXIV.15,16; Marko XIII.14; Danilo IX.27;

XII.10.12). Iz ovih odlomaka vidi se da je pustošenje samo prividno lišavanje istine

kod onih koji se preporađaju, ali je apsolutno lišavanje kod onih koji se ne

preporađaju.

NASTAVAK O KORESPONDENCIJI SA VELIKIM ČOVEKOM; OVDE O

KORESPONDENCIJI SA UNUTARNJOM UTROBOM.

5377. Predmet o kome se govorilo u prethodnm poglavlju bila je korespondencija

nekih unutarnjih organa tela s Velikim Čovekom, naime, jetre, pankreasa, želuca, i

nekih drugih. Sada će se govoriti u nastavku o korespondenciji peritoneuma,

bubrega, i mokraćnih kanala (uretera), žučne kesice, i creva; jer što god da je u

čoveku, bilo da je u spoljašnjem ili u unutrašnjem čoveku, ima korespondenciju sa

Velikim Čovekom. Bez korespondencije sa njim (to jest, sa nebom, ili što je isto, sa

duhovnim svetom), ništa ne bi postalo niti bi opstalo, jer ne bi imalo vezu s onim

što mu prethodi (što mu je priorno), pa stoga ni sa Prvim, to jest, sa Gospodom.

Ono što je nepovezano, pa tako i nezavisno, ne može da opstati ni jednoga

trenutka; jer ono opstoji preko svoje povezanosti i zavisnosti od onoga od čega

sve postoji, jer opstojanje je neprekidno postojanje. 2. Otuda ne samo da sve

stvari u opšte i u posebno u čoveku korespondiraju, nego i sve u svemiru. Samo

sunce korespondira, a isto tako i mesec; jer u nebu Gospod je Sunce, a isto tako i

Mesec. Sunčev plamen i toplina, i njegova svetlost, korespondiraju; jer je to

Gospodova ljubav prema celoj ljudskoj rasi kojoj ljubavi korespondira plamen i

toplina , a Božanska istina korespondira svetlosti. I same zvezde korespondiraju

nebeskikm zajednicama i njihovim stanovnicima; ne da su ovi u zvezdama, nego

da su sređeni sličnim redom. Sve što je pod suncem, korespondira, kao i svi

predmeti u životinjskom carstvu, a tako isto i u biljnom carstvu; a kad ne bi bilo

influksa iz duhovnog sveta u sve stvari, one bi trenutno propale i nestale. Ovo mi

je dato da saznam preko mnogo iskustva; jer mi je pokazano s kojim stvarima u

duhovnom svetu korespondiraju stvari u životinjskom i biljnom carstvu, kao i to da

bez influksa one ne bi mogle da postoje, jer kada se oduzme ono što je prethodno

(priorno), ono što je posteriorno propada. Pošto postoji posebna korespondencija

čoveka s nebom, a preko njega s Gospodom, stoga se čovek pokazuje u drugom

životu u svetlosti neba u skladu s prirodom njegove korespondencije. Otuda to da

se anđeli pokazuju u neiskazivoj svetlosti i lepoti, dok se pakleni duhovi pokazuju

u neizrecivoj crnini i izobličenosti.

5378. Priđoše mi neki duhovi, ali su ćutali. Ali posle nekog vremena, progovoriše,

ali ne kao nekoliko njih, nego kao je jedan. Iz njihovoga govora primetih da žele da

sve znaju, a bili su željni i da sve objasne, i da se tako utvrde u svojm znanjima. Bili

su skromni, i rekoše da ne rade ništa od samih sebe, nego od drugih, i da tako

potvrđuju svoja znanja. Onda su ih napali drugi duhovi koji rekoše da pripadaju

oblasti bubrega, uretera, i žučne kesice, a kojima su oni skromno odgvarali ; ali oni

su nastavili da ih napadaju jer takva je priroda bubrežnih (renalnih) duhova. I

pošto nisu mogli da im odole služeći se samo skromnošću, oni pribegoše onome

što je njima prirodno, to jest, oni su se proširili, i tako zadali strah, jer tako su

izgledali veliki, ali još uvek kao jedan, koji su tako otekli da su izgledali kao Atlas

koji kao da je mogao da dosegne nebo; u njegovim se rukama pokazalo i koplje,

ali time nisu hteli nikoga da pozlede, osim da zastraše. Kao posledica ovoga,

bubrežni (renalni) duhovi pobegoše, i tada se video jedan koji ih goni dok beže, i

jedan koji je leteo napred između noga toga džina; ali izgledalo je da je džin ima

drvene cipele, koje je bacio za bubrežnim duhovima. (prim. prev. Po autru, duhovi

su u stanju da za kratko uzmu izgled koji žele da bi postigli cilj koji je dopušten). 2.

Anđeli mi rekoše da skromni duhovi koji su se bili naduli maduhali), da se odnose

na peritoneum. A peritoneum (trbušna maramica?) je zajednička opna koja

okružava i zatvara svu utrobu, kao što pleura (plućna maramica) okružava i

zatvara plućnu utrobu u grudnom košu; i pošto je tako široka, i rastegljiva, to

duhivi koji pripadaju toj oblasti, kada ih drugi napadaju, uz dopuštenje uzimaju

takav džinovski izgled, kako bi zadali strah, posebno onima koji čine oblast

bubrega, mokraćnih kanala, i mokraćne bešike; jer ovi delovi utrobe leže u

peritoneumu, koji ih pritiskuje. Drvene cipele su predstavljale najniže prirodne

stvari, kao što su one koje bubrerzi, mokraćni kanali, i mokraćna bešika upijaju i

izbacuju. (Da su cipele najniže prirodne stvari, može se videti, br. 259,4938-4952).

A to što su rekli da ne čine ništa od samih sebe, nego od drugih, i po ovome ovi

duhovi sliče peritoneumu, čija je priroda takva.)

5379. Isto tako bilo je predstavljeno šta se dešava kada oni koji sačinjavaju guzno

crevo (colon?) napadnu one koji sačnjavaju peritoneum (trbušnu maramicu). Oni

koji čine guzno crevo, naduju (napuhnu)se, kao to crevo kad se naduje vetrom, i

kad žele da napadnu one u trbušnoj maramici, izgleda kao da se tu pojavi jedan

zid, a kad su pokušaju da sruše zid, uvek se javlja novi zid. Na taj način ih drže

dalje od sebe.

5380. Poznato je da ima tečnosti i izlučina, u nizu, od bubrega dole do mokraćne

bešike. U prvom nizu su bubrezi, u sredini su ureteri (mokraćni kanali), a u

poslednjem je mokraćna bešika. Oni koji sačinjavaju ove oblasti u Velikom

Čoveku, u sličnim su nizovima; pa iako su jedne vrste (genusa), ipak se razlikuju po

vrsti toga genusa. Oni govore hrapavim i kao izlomljenim glasom, i žele da uđu u

telo; ali ovde se radi samo o naporu. Njihov položaj u odnosu na ljudsko telo je

sledeći. Oni koji se odnose na bubrege, ti su na levoj strani blizu tela ispod lakta;

oni koji se odnose na mokraćne kanale, ti su na levo dalje od tela; a oni koji su

oblasti mokraćne bešike, ti su još dalje. Zajedno oni skoro da oblikuju parabolu od

leve strane prema prednjoj strani; jer se na ovaj način pružaju s leve strane prema

prednjoj; tako da oblikuju prilično dug put. Ovo je jedan od običnih puteva prema

paklovima, dok su drugi (putevi) preko creva, jer oba ova puta završavaju u

paklovima; jer oni koji su u paklovma, oni korespondiraju onome što izlučuju

creva i mokraćna bešika, a to su obmane i zla , pošto su obmane i zla ništa drugo

nego mokraća i izmet u duhovnom smislu.

5381. Oni koji su u oblasti bubrega, mokraćnih kanala, i mokraćne bešike, više

nego išta drugo, vole da ispituju i istražuju karakter drugih; a neki od njih žele da

ukoravaju i kažnjavaju, pod uslovom da se radi o nečemu što je pravedno.

Funkcije bubrega, mokraćnh kanala i mokraćne bešike su ove vrste, jer oni ispituju

krv koja se u njih ubacuje, da bi videli da u njoj nema nešto beskorisno i škodljivo,

što oni odvajaju od onoga što je korisno, i tada ga ispravljaju; jer oni to guraju na

dole, a uz put s tim postupaju na razne načine. To su funkcije onih koji sačinjavaju

oblast delova u pitanju. Ali duhovi i zajednice duhova koji korespondiraju samoj

mokraći, osobito ustajaloj mokraći, to su pakleni duhovi; jer čim se mokraća

odvoji od krvi, i kad je u kanalima (tubulama) bubrega ili unutar mokraćne bešike,

još su uvek izvan tela; jer ono što se odvoji, to više ne kruži u telu, pa stoga ne

doprinosi postojanju i održavanju njegovih delova.

5382. Često opažam one koji sačinjavaju oblast bubrega, imokraćnih kanala kako

su hitri da ispituju karakter drugih – šta misle i šta hoće – i opažam kako traže

priliku da nekoga nađu krivim zbog neke greške, uglavnom stoga kako bi ukorevali

i kažnjavali, i s njima sam razgovarao o toj njihovoj revnosti i nameri. Mnogi ove

vrste u svetu su bili sudije, koji su se u srcu radovali kad bi našli priliku za koju su

verovali da je pravedna, da kažnjavaju. Delovanje ovakvih oseća se u predelu leđa

tamo gde su bubrezi, mokraćni kanali, i mokraćna bešika. Oni koji pripadaju

mokraćnoj bešici, pružaju do gehene (pakla) , gde neki od njih kao da sede i sude.

5383. Metodi kojima ispituju ili istražuju naravi (raspoloženja) drugih su vrlo

brojni; ali mogu da navedem samo sledeće. Oni navedu druge da govore (ovo se u

drugom životu izvodi influksom koji se ne može objasnii na razumljiv način), pa

ako se govor pojavi odmah, oni po tome sude o karakteru toga duha. Oni unose i

stanje osećanja. Ali ovi koji to rade, to su duhovi grublje vrste. Drugi se služe

drugim metodima. Ima i takvih koji čim se približe, odmah opažaju misli, želje, i

dela, kao i sve ono što zadaje bol onome koji o tome misli: oni se toga uhvate, pa

onda osuđuju, ako misle da postoji pravedan razlog. To je jedna od izvanrednih

stvari u drugome životu - skoro neverovatna u ovome svetu – čim se jedan duh

približi drugome, a posebno ako se približi muškarac, on odmah zna njegove misli,

i osećanja , i šta je radio , stoga sve njegovo stanje, kao da je bio s njim dugo

vremena, tako je komunikacija savršena. Ali postoje razlike u ovim opažanjima,

jer neki duhovi opažaju unutarnje stvari, a neki samo spoljašnje. Ovi poslednji, ako

su znatiželjni, ispituju umove drugih na razne načine.

5384. Metodi kojima kažnjavaju druge oni koji pripadaju oblasti bubrega,

mokraćnih kanala, i mokraćne bešike u Velikom Čoveku, različiti su; u većini

slučajeva, oduzimaju radosne i prijatne stvari, a unose one u kojima nema radosti

i koje su tužne. Preko ove revnosti ovi duhovi komuniciraju sa paklovima, a preko

revnosti za pravednu stvar, koju ispituju pre kažnjavanja, oni komuniciraju s

nebom. To je razlog da se oni drže u toj oblasti.

5385. Sve ovo pokazuje šta je označeno u Reči, rečima da Jehova ispituje bubrege

i srce, kao kod Jeremije: Jehova ispituje bubrege i srca (XI.20). Kod istoga: jer ti,

Jehova, kušaš pravednika, koji vidiš bubrege i srce. Kod Davida: Bog pravedni

ispituje bubrege i srce (Psalam XXVI.2) Opet: O Jehova, zi znaš bubrege moje

(Psalam CXXXIX.13). U Otkrovenju: Ja sam koji ispituje srca i bubrege (II.23). U

ovim odlomcima duhovne stvari su označene bubrezima, a nebeske srcem; to jest,

stvari koje pripadaju istini, označene su bubrezima, a one koje pripadaju dobru,

srcem. Razlog ovome je to što bubrezi pročišćavaju serum, a srce pročišćava krv,

stoga se sa ispituje, istražuje bubrege označava ispitivanje i istraživanje količine i

osobine istine, ili količine i osobine vere u čoveku. Da je ovo značenje, jasno je kod

Jeremije: O Jehova, ti si im blizu usta a daleko od bubrega (XII.2). Kod Davida: Gle,

istinu ljubiš u srcu, i iznutra javljaš mi mudrost (Psalam LI.6). Da se kažnjavanje

pripisuje bubrezima, jasno je kod Davida:-Blagosiljam Gospoda, koji me

urazumljuje; tome me i noću uči što je u meni (Psalam XVI.7).

5386. Postoje izlučine i tečnosti i u drugim delovima tela: u mozgu postoje

ventrikule i mamilarni procesi koji raznose flegatične supstance; a ima i malih

žlezda svuda , kao što su pljuvačke žlezde u glavi, i mnoge druge u telu, i na

desetine hiljada kožica, preko kojih se znoj i još tanje izlučine otstranjuju. Ovima

korespondiraju u duhovnom svetu – uporna mišljenja, kao i skrupule savesti u

nevažnim stvarima. Neki se od ovih duhova pokazuju na umerenom otstojanju

iznad glave , i takvi su da izazivaju skrupule u stvarima gde nema za tim potrebe;

otuda one opterećuju savest prostih, i one se nazivaju grižnje savesti: Šta je

istinska savest, to oni ne znaju, jer oni od svega prave stvar savesti, jer kada se

neka skrupula ili sumnja sugeriše, ako je um brižan i na njoj se zadržava, tako da

skrupula uvek ima dovoljno da pojačavaju sumnju i čine od nje teret. Kad su

prisutni ovakvi duhovi, oni unose nelagodnost koja se oseća u stomaku odmah

ispod dijafragme. S njima sam razgvarao, i primetio da nisu dovoljno širokoga uma

da bi mislili o korisnim i nužnm stvarima; jer oni nisu u stanju da razložno misle,

jer su se utvrdili u svojim mišljenjima. (prim. prev. Reč skrupula scrupulum -

beznačajna stvar koja nepotrebno opterećuje savest - znači na Latinskom kamičak

u obući, koji je beznačajan, ali koji smeta pri hodu.)

5387. Međuim, oni koji korespondiraju samoj mokraći, ti su pakleni duhovi; jer,

kao šo je rečeno, mokraća je van tela, jer je odvojena od krvi, i samo je nečisti i

iskorišteni serum, koji se izbacuje. O njima mogu da iznesem sledeće stvari: jedan

duh se prvo video kao da je u telu, ali ubrzo ispod na desno; i kad je tamo stajao,

bio je nevidljiv, pošto je imao sposobnost da se napravim takvim. Kad je bio

zapitan, nije ništa odgovorio. Drugi su rekli da dok je ovaj bio u telu, da je bio u

piratskim poduhvatima; jer se u drugom životu jasno opaža, iz sfere čovekovih

osećanja i misli, ko i kakvoga je karaera neko bio, jer njegov život ostaje. 2. On je

nastavio da menja mesto, pojavljujući se čas na desno a čas na levo. Video sam da

je ovo radio da ne bi bio otkriven, i da ne bi bio prinuđen da nešto ispovedi. Drugi

su duhovi rekli da su ovakvi jako plašljivi na najmanji znak opasnosti, a najhrabriji

kada nema čega da se plaše; i da su oni suprotni onima koji korespondiraju

otstranjenoj mokraći, i oni pokušavaju da spreče taj proces (otstranjivanja

mokraće). I da o tome ne bih sumnjao, bilo mi je pokazano iskustvom. Kada su se

oni koji korespondiraju otstranjenoj mokraći malo udaljili, i kad je pirat stajao,

otstranjivanje je potpuno prestalo, i napor je bio opasan; ali kada se se vratili,

otstranjivanje mokraće se pojačalo u skladu s njihovim prisustvom. 3. On je

kasnije priznao da je bio pirat, i rekao da se tada mogao vešto sakrivati, i lukavišću

pobeći od onih koji su ga gonili; i da sada više voli mokraćnu nečistotu nego čistu

vodu, i da je zadah ustajale mokraće njemu jako prijatan, toliko da želi da bude u

barama, ili čak u bačvama mokraće. A pokazano je kakvo mu je lice. Ali to nije bilo

lice, nego nešto kao crna brada umesto lica. 4. Kasnije su pozvani i drugi pirati,

koji nisu bili tako aktivni, a koji su malo govorili, i - čudno – škrgutali su zubima. I

oni rekoše da vole mokraću više od drugih tečnosti, a javiše ustajalu. Međutim,

ovi nisu imali bradato likce, kao onaj prvi, ali su škripali zubima; jer brada i zubi

označavaju najniže prirodne stvari ; to što nisu imali lica, to je oznčavalo da u

njima nije bilo racionalnog (razumnog) života, jer kad se ne pokazuje lice, znači da

nema korespondncije uma sa Velikim Čovekom; jer u drugom žikvotu svak se

pokazuje u svetlosti neba u skladu sa svojom korespondencijom, pa se stoga

pakleni duhovi vide užasno izobličeni.

5388. Bio je sa mnom jedan duh, s kojim sam razgovarao, a koji u životu tela nije

imao veru, i nije verovao u život posle smrti; i on je bio jedan od spretnih (veštih).

Mogao je da zarobi umove drugih laskanjima i odobravanjem, zbog čega se u

početku nije video njegov krakter iz njegovog razgovora; govorio je obilno, kao

potok, i kao neki dobar duh. Ali se njegov karakter prvo pokazao time što nije

voleo da se govori o stvarima vere i ljubavi ka bližnjemu, jer to nije mogao da prati

svojom mišlju, pa se povukao; a kasnije se pokazalo da je on bio za to da se

odobrava radi obmanjivanja (prim.prev. da se odobrava vera i ljubav ka bližnjemu,

kako bi se ostavio dobar utisak?); jer je odobravanje prema ciljevima. Ako je

prijateljstvo cilj, ili zadovljstvo razgovora, ili slično, ili čak i pravedna dobit, u tome

nema ništa štetno, ali ako je cilj nedozvoljene tajne, kojima se drugi obavezuju da

čine zle usluge – uopšte ako je cilj da se nekome naudi – to je zlo. Takav je cilj bio

onaj koji je bio na mu ovoga duha, i on je bio protivan onima koji su bili u oblasti

bubrega i mokraćnih kanala. I on je rekao da voli iznad svega zadah mokraće; i on

je izazvao bolan grč u nižem delu trbuha.

5389. Postoje čete duhova koje lutaju okolo, i koje se vraćaju na isto mesto. Njih

se zli duhovi jako plaše, jer ih oni podvrgavaju nekoj vrsti mučenja (torture).

Obavešten sam bio da oni krespondiraju fundusu (talogu) ili gornjem delu

mokraćne bešike, i mišićnim ligamentima koji se tu sastaju od sfinktera, gde se

mokraća izbacuje nekom vrsto grčenja. Ovi duhovi se odnose na deo leđa gde je

cauda equina (konjski rep). Njihov način delovnjaje su brzi pokreti napred i

natrag, koje niko ne može zaustaviti. To je metod sužavanja i stiskanja upravljen

na gore, a koji izgleda zaoštren kao kupa (conus). Zli duhovi koji su bačeni u ovu

kupu, posebno u njen gornji deo, mučeni su tako što se savijaju napred i natrag.

5390. Ima i duhova koji korespondiraju nečistim izlučinama, naime, takvih koji su

u svetu smišljali osvetu: ovi su mi se pokazali napred levo. Ovim nečistim

izlučinama korespondiraju oni koji unižavaju duhovne stvari preko nečistih

zemaljskih stvari. Ovakvi su mi duhovi došli i sa sobom doneli prljave misli, iz kojih

su govorili prljave stvari, a isto tako su pretvarai čiste stvari u nečiste. Mnogi od

ovih pripadali su najnižim (društvenim) redovima, ali neki su pripadali i ljudima

najvišega ranga u svetu, koji dok su bli u telesnom životu nisu tako govorili kad su

bili u društvu, ali su tako mislili; jer su se uzdržavali da govore kao što misle da se

ne bi osramotili, izgubili prijateljstvo, zaradu i čast. Međutim, među sebi

sličnima, slobodni od stega, njihov razgovor bio je sličan razgovoru onih iz najnižih

redova, čak i prljaviji, jer su imali intelekt koji su zloupotrebljavali kako bi prljali

čak i svete stvari Reči i doktrine.

5391. Postoje i bubrezi koji senazivaju subsidijarni bubrezi, ili bubrežne kapsule;

njihova je funkcija ne toliko da izlučuju serum nego samu krv, i da prenose čistiju

krv prema srcu kratkim putem, i tako sprečavaju spermatičke ćelije, koje su blizu,

da ne odnesu svu čistiju krv. Ali ovi organi vrše svoj glavni rad u embriju (začetku),

kao i u nerođenoj deci. Ovu oblast sačinjavaju čedne devojke u Velikom Čoveku:

sklone uznemirenju, i plašljive da ih se ne uznemiri, one ostaju tihe na nižoj levoj

strani tela. Ako se javi bilo koja misao o nebum ili o promeni njihovg stanja, one se

uznemire i uzdišu, što mi je bilo datao da osetim nekoliko puta. A kad sam bio

vođen da mislim o maloj deci, one su osećale veliku utehu i unutrašnju radost,

koju su otvoreno priznale; ako se pojavila neka misao koja nije bila nebeska, one

su osećale tugu. Njihov nemr uglavnom dolazi od toga što su sklone da svoje misli

usmeravaju samo jednom predmetu, a ne razgone nemirna osećanja

raznovrsnošću. Razlog da pripadaju ovoj oblasti je u tome što na ovaj način drže

niži um drugih (ljudi) usmeren na određene misli, otkuda se ovakve stvari

pojavljuju i pokazuju u izvesnim nizovim, i koje se onda odagone, ili od koji čovek

treba da se očisti. Na ovaj način unutrašnje stvari leže pred pogledom anđela u

punom vidu; jer kada ovakve stvari zatamnjuju i odvraćaju misli, kada se one

uklone, iz toga proizlazi jasniji pogled i influks.

5392. Ko su oni koji sačinjavaju oblast creva u Velikom Čoveku, može se donekle

videti po onima koji se odnose na stomak; jer se creva nastavljaju od stomaka , i

funkcije stomaka postaju jače u njima sve do poslednjeg creva, koje je colon i

rectum (kolon i rektum); iz kojeg razlog se oni koji su u ovim stvarima, oni su u

paklovima koji se nazivaju izmetnim paklovima.Oni koji su u oblasti stomaka i

creva su u zemlji nižih stvari; pošto su sa sveta sa sobom doneli nečiste stvari koje

se lepe za njihove misli i osećanja. Oni se u njima drže izvesno vreme, dok se takve

stvari ne izbrišu, to jest, dok se ne odlože na stranu; kad se ovo dogodi, oni se

mogu podignuti u nebo. Oni koji su tamo, još nisu u Velikom Čoveku, jer oni su

kao hrana koja ulazi u stomak, koja još nije ušla u krv, a preko toga i u telo, dok se

nije osobodila taloga. Oni koji su se ukaljali sa još više zemaljskim talogom, oni su

ispod ovih u oblasti creva; ali sami izmet koji se izbacuje, korespondira paklovima

koji se nazivaju izmetnim (defekalnim?).

5393. Dobro je poznato da se kolon crevo (guzno crevo) širi , a tako i oni koji su u

ovoj oblasti. Oni se šire napred prema levoj strani u zavijenoj liniji, koja vodi u

jedan pakao. U tome su paklu oni koji su bili nemilosrdni, i koji su bez savesti želeli

da unište čovečanstvo, to jest, da ubijaju i plene bez poštovanja ili razlike osoba,

bilo da se opiru ili ne, bez razlike da li su muškarci ili žene ili deca. Ovakve divlje

naravi su većim delom vojnici i njihovi oficiri, koji ne u bitci, nego posle nje, besne

protivu pobeđenih i nenaoruđanih, koje ubijaju i plačkaju u svom besu.

Razgovarao sam s anđelima o ovakvim ljudima, kakvi su oni kad su ostavljeni sami

sebi, bez stega zakona, rekavši da su više divlji nego li najgore zveri, koje ne jure

da unište svoju vlastitu vrstu, nego se samo brane i traže da utole glad odeđenom

hranom, a kad se nasite, to više ne rade. Dugačije je sa čovekom koji postupa iz

okrutnosti i divljaštva. Anđeli se užasavaju da ima takvih ljudi koji se raduju kada

vide celo polje prekriveno telesima koja krvare – ne radujući se da je sada njihova

zemlja slobodna, nego se raduju da ih se sada hvali kao velike ljude i junake. A oni

su ti koji se nazivaju Hrišćanima, i koji čak veruju da će otići u nebo, gde postoji

samo mir, milosrđe, i ljubav ka bližnjemu. Ovakvi su u paklu kolona i rektuma. Ali

oni među njima u kojima ima malo čovečnosti, pokazuju se na levo u iskrivljenoj

liniji, unutar jednog zida; jer u njima još ima puno ljubavi prema sebi. Ako ijedan

od njih ima poštovanja za neko dobro, to je ponekad predstavljeno mlom

zvezdom crvenkastom više nego belom.Pokazao mi se zid naslikan izvajanim

figurama, blizu levoga lakta, koji se zid produžavao i postajao visočiji u isto vreme,

s gornjim delom koji je bio plave boje kao nebo; i bilo mi je rečeno da je ovo

predstavljalo neke duhove koji su bili bolji među njima.

5394. Oni koji su bili okrutni i preljubočinci, ti u drugom životu najviše vole

prljavštinu i izmet, čiji smrad je njima nešto slatko i prijatno iznad svega ostalog.

Razlog je da ove stvari korespondiraju. Ovi su paklovi delom ispod stražnjice,

delom ispod desnog stopala, a delom duboko ispred. Ovo su paklovi prema kojima

vode oni paklovi iz rektuma i iz creva. Jedan duh koji je bio tamo poslat, govoreći

od tamo sa mnom, reče da se tamo mogui videti samo nužnici. Oni koji su bili s

njim na tome mestu, vodili su da mu pokažu samo nužnike, koji su bili vrlo brojni.

Onda je bio odveden na drugo mesto, više na levo; a kad je bio tamo, reče da je

odvratan smarad izlazio iz pećine, i da ne može da načini korak a da ne upadne u

neku pećinu. I reče da je smrad kao od lešine od tamo dolazio, i da je razlog bio to

što su oni koji su bili tamo, bili okrutni i varalice, kojima je zadah lešina prijatan.

Ali ovi će biti opisani na sledećim stranicama, gde će bit opisani izmetni i lešinski

paklovi.

5395. Ima takvih koji žive, ne da bi bili korsni svojoj zemlji ili njenim zajednicama,

nego samo radi sebe, ne nalazeći nikakvo zadovoljstvo u javnim službama, osim

da bi primali počasti i da bi im se udvoravalo (a to je cilj kojega radi traže javne

službe); nalazeći zadovoljstvo u jelu, piću, zabavi, i razgovorima o uživanjima.

Takvi ljudi ne mogu da budu u društvu sa dobrim duhovima, a još manje s

anđelima; jer kod ovih, uživanje je u tome da se bude koristan: Jer Gospodovo

carstvo je carstvo koristi (svrha); i ako je u zemaljskom carstvu svak cenjen prema

onome koliko je koristan, kako li je tek u nebeskom carstvu! Oni koji žive samo

sebe radi i uživanja radi, bez želje da budu korisni, i ti su ispod stražnjice ,

provodeći vreme među prljavim stvarima, u skladu s njihovim uživanjima i

ciljevima.

Kao Appendix (Dodatak) I, mogu izneti sledeće. Bila je oko mene brojna gomila

duhova, koja je zvučala kao bučan (neuredan) potok. Žalili su se da sve ide u

propast; jer je sve u toj gomili izgledalo neorzganizovano, i to je činilo da su se

plašili propasti. I zaista su se plašili da će doći do rušenja kao što se to dešava u

takvim okolnostima. Ali posred njih opazio sam jedan blag zvuk, koji je

nagoveštavao samo red. To su bili anđeoski horovu unutra, dok je neuredna

gomila duhova bili izvana. Ovaj je anđeoski zvuk trajao duže vreme; onda mi je

rečeno da je to način na koji Gospod vlada uzbuđenim i neurednim spoljašnjim

(stvarima ili ljudima?) uz pomoć onoga što je mirno iznutra, uvodei red u ove

okolnosti, braneći svakoga od zabude njegove vlastite prirode. (Prim. prev. Ovde

je teško odlučiti na šta autor misli; da li su to bili zaista bučni i neorganizovani

duhovi koje je smirvao iznutra hor anđela ili se tu radilo o jednom čoveku, čije se

spoljašnje u velikom neredu ali kome Gospod pomaže na taj način što se red i

hrmonija uvode na neki načn u to neuredno čovekovo spoljašnje. Po mome, ovde

se radi o onome što autior naiva Opažanjem koje je dato dobrim duhovima i

anđelima, kada se jedan problem objašnjava i ilustruje živim slikama koje su

predstave i značenja, ponekad sa zvukovima, muzikom, slikama i bojama....)

POGLAVLJE ČETRDESET I DRUGO.

1. A Jakov videći da ima žita u Egiptu,reče sinovima svojim: šta gledate jedan na

drugoga? .

2. Eto čujem da u Egiptu ima žita; idite tamo te nam kupite otuda, da ostanemo

živi i ne pomremo.

3. I desetorica braće otidoše da kupe žita u Egiptu.

4. A Benjamina brata Josipova ne pusti otac s braćom govoreći: da ga ne bi

zadesilo kako zlo.

5. I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu: jer bješe glad u

zemlji Hananskoj.

6. A Josip upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća

Josipova došavši pokloniše se licem do zemlje.

7. A Josip ugledav braću svoju pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im

progovori i reče: odakle ste došli? A oni rekoše: iz zemlje Hananske, da kupimo

hrane.

8. Josip dakle pozna braću svoju, ali oni njega ne poznaše.

9. I opomenu se Josip sanova koje je snio za njih, i reče im: vi ste uhode; došli ste

da vidite gdje je zemlja slaba.

10. A oni rekoše: nijesmo, gospodaru; nego sluge tvoje dođoše da kupe hranu,

11. Svi smo sinovi jednoga čovjeka, pošteni ljudi, nigda nijesu sluge tvoje bile

uhode.

12. A on im reče: nije istina, nego ste došli da vidite gdje je zemlja slaba.

13. A oni rekoše: nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednoga čovjeka u

zemlji Hananskoj; i eno, najmlađi je danas kod oca našega, a jednoa nema više.

14. A Josip im reče: kažem ja da ste vi uhode.

15. Nego hoću da se uvjerim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle

ne dođe amo najmlađi brat vaš.

16. Pošljite jednoga između sebe neka dovede brata vašega, a vi ćete ostati ovdje

u tamnici, pa ću vidjei je li istina što govorite; inače ste uhode, tako živ bio Faraon!

17. I zatvori ih u tamnicu na tri dana.

18. A treći dan reče im Josip: ako ste radi životu, ovo učinte, jer se ja Boga bojim.

19. Ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas neka ostane u tamnici, a vi idite

odnesite žita koliko treba porodicama vašim.

20. Pa onda dovedite k meni najmlađega brata svojega da se posvjedoče riječi

vaše i da ne izginete, i oni učiniše tako.

21. I rekoše jedan drugme: doista se ogriješismo o brata svojega; jer vidjesmo

muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; za to dođe na nas

ova muka.

22. A Ruben govoreći odgovori im: nijesam li vam govorio, ne mojte se griješiti o

dijete? ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova.

23. A oni ne znadijahu da ih Josip razumije, jer se s njim razgovarahu preko

tumača.

24. A Josiop se okrenu od njih i zaplaka se. Po tom se opet okrete k njima, i

progovori s njima, i uzev pred njima Simeona, veza ga pred njima.

25. I zapovijedi Josip na im naspu veće žita, pa i novce šta je koji dao da metnu

svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice za put, i tako bi učinjeno.

26. I natovarivši žito svoje na magarce svoje, otidoše.

27. A jedan od njih otvriv svoju vreću da nahrani magarca svojega u jednoj

gostionici, vidje novce svoje ozgo u vreći.

28. I reče brtaći svojoj: ja dbih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta

srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugome: što nam to čini Bog?

29. I došavši k ocu sjemu u zemlju Hanansku, pripovijediše mu sve što se dogodi,

govoreći:

30. Oštro govoraše s nama čovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji, i dočeka nas kao

uhode.

31. A kd mu rekosmo: mi smo pošteni ljudi,nikada nijesmo bili uhode

32. Bilo nas je dvanaestoro braće, sinova oca našega; jednoga već nema, a

najmlađi je kod oca našega u zemlji Hananskoj.

33. Reče nam čovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji: ovako ću doznati jeste li

pošteni ljudi; brata jednoga ostavite kod mene, a što vam treba za porodice vaše

gladi radi, uzmite i idite.

34. Poslije dovedite k meni brata svojega najmlađega, da se uvjerim da nijeste

uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati po ovoj zemlji.

35. A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći bijahu novci njegovi; i

vidjevši zavežljaje novaca svojh uplašiše se i oni i otac im.

36. I reče im Jakolv otac njihov: potrste mi djecu: Josipa nema, Simeona nema, pa

hoćete i Benjamina da uzmete; sve se skupilo na me.

37. A Ruben progovori i reče ocu svojemu: dva sina moja ubij ako ti ga ne

dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti.

38. A on reče: neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on ostao sam, a

ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji ćete ići, svalili biste me stara s tugom u

grob.

SADRŽAJ.

5396. U drugom delu ovoga poglavlja govorilo se o influks i povanosti Nebeskod

od Duhovnog u Prirodnom; sada se govori o inluksu i povezanosti Nebeskog od

uhovnog s istinama vere u tome (uprirodnim) koje pripadaju crkvi.

5397. Prvo se opisuje nastojanje da se usvoje ove istine uz pomoć spoljašnjih-

znanja (reči-znanja) crkve, koja su Egipat, i bez posrednh, koje su Benjamn,

zajedno s istzinom od Božanskog, koja je Josip; ali uzalud, stoga su poslate natrag,

a dato je i neko dobro prirodne istine slobodno (ne tražeći ništa a uzvrat).

UNUTRAŠNJI SMISAO.

5398. U ovome poglavlju i u onima koji slede o Josipu i sinovima Jakovljevim, u

unutrašnjem smislu, opisuje se preporod Prirodnog u pogledu istina i dobara

crkve – da se ovo ne izvodi pomoću spoljašnjih-znanja, nego pomoću influksa od

Božanskog. U današnje vreme oni koji pripadaju crkvi, jedva da nešto znaju o

preporađanju: ne znaju ni to da preporađanje traje celoga života kod onoga koji

se preporađa, i da se nastavlja u drugom životu, ili da su misterije preporađanja

tako brojne da anđeli jedva da znaju njihov desethiljaditi deo, a te misterije koje

oni znaju, one sačinjavaju njihov inteligenciju i mudrost. Razlog da članovi crkve

znaju tako malo o preporađanju je u tome što oni mnogo govore o otpuštanju

grehova i o opravdanju, i misle da se grehovi otpuštaju u jednom trenutku, a neki

misle da se brišu kao što se telo pere vodom, i da se čovek opravdava samom

verom ili pouzdanjem (u spasenje), u jednom trenutku. Razlog da ovako misle je u

tome što ne znaju šta je greh i šta je zlo. Kad bi ovo znali, oni bi znali da se grehovi

ne brišu nikome, nego da Gospod drži čoveka u dobru, tako da se gresi odbacuju

ili odvajaju na stranu tako da se ne pokazuju, i da se ovo ne može izvesti, ako se

zla neprekidno ne odbacuju, i to na bezbroj načina, od kojih se većina ne mogu

opisati. 2. Oni u drugom životu, koji donose sa sobom mišljenje da se čovek

opravdava verom u jednom trenutku, i da se sasvim čisti od grehova, iznenađeni

su kada vide da se preporod izvodi na bezbroj načina koji se nemogu opisati, i

onda ismevaju i nazivaju ludim neznanje u kome su bili u svetu u pogledu

trenutnog otpuštanja grehova i opravdanja. Ponekad im je bilo rečeno da Gospod

otpušta grehove onih koji to od srca žele; ali to ih e razdvaja od đavolske čete za

koju su vezani gresima koji ih prate u njihovom životu i koji ostaju s njima u celini.

Tada uče iskustvom da biti odvojen od paklova je biti odvojen od grehova, i da to

može da izvede samo Gospod na hiljade i hiljade načina koji su samo Njemu

poznati i to - ako ćete verovati – kroz celu večnost. Jer čovek je toliko zao da se ni

kroz večnost ne može osloboditi jednog jedinoga greha, ali može samo milošću

Gospodovom (ako je primi) da se uzržava od greha i drži u dobru. 3. Na koji način

čovek prima novi život i kako se preporađa, sadržano je u svetilištu Reči, to jest, u

unutrašnjem smislu, uglavnom sa ciljem da kada čovek čita Reč, anđeli tada

osećaju sreću mudosti, a u isto vreme uživaju u tome da služe kao sredstvo. U

ovome i sledećim poglavljima o Josipovoj braći, predmet o kome se govori u

najvišem unutrašnjem smislu je glorifikacija Gospodovg Prirodnog, a u

reprezentativnom smislu, o tome kako Gospod preporađa Prirodno u čoveku u

pogledu istina crkve.

5399. Stihovi 1-5. A Jakov videći da ima žita (hrane) u Egiptu, reče sinovima

svojim: šta gledate jedan na drugoga? I reče: eto čujem da u Egiptu ima žita, idite

tamo te nam kupite da ostanemo živi i ne pomremo. I desetrica braće Josipove

otidoše da kupe žita u Egiptu. A Benjamina brata Josipova ne pusti otac s braćom

govoreći: da ga ne bi zadesilo kako zlo. I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s

ostalima koji dolažahu; jer bješe glad u zemlji Hananskoj. A Jakov videći, označava

stvari vere (Jakov označava Prirodno u pogledu istine koja pripada crkvi); da ima

žita u Egiptu, označava spremnost da se dođe do istina pomoću spoljašnjih-

znanja, koja su Egipat; i Jakov reče sinovima svojim, označava opažanje o istinama

u opšte; što gledate jedan na drugoga? označava zašto stoje (zašto su stali?): sto

čujem da ima žita u Egiptu, označava da se istine mogu pribaviti uz pomoć

spoljašnjih-znanja; idite tamo da nam kupite, označava usvajanje pomoću njih

(spoljašnjih-znanja); da ostanemo živi i ne pomremo, označava duhovni život kroz

to; i oni otidoše, označava nastojanje i delo; desetorica braće Josipove, označava

istine koje korespondiraju; da kupe žita u Egiptu, označava da usvoje dobra od

istine pomoću spoljašnjih-znanja; ali Benjamina , brata Josipova, označava

Duhovno od Nebskog, koje je posredno (dobro); ne pusti Jakov sa braćom,

označava da su bili bez ovoga posredng (dobra); jer reče: da ga ne bi zadesilo kako

zlo, označava da bi nestalo bez Nebeskog od Duhovnog, što je Josip; i dođoše

sinovi Izrailjevi da kupe s ostalima koji dolažahu, označava da je postojala želja da

se duhovne istine, kao i ostale, seknu premo spoljašnjih-znanja; jer glad bijaše u

zemlji Hananskoj, označava da je bila pustoš pogledu stvari crkve u Prirodnom.

5400. I vidjevši. Ovo označava stvari vere, što se vdi iz značenja videti, naime,

stvari vere (br. 897,2325,3869). Jer duhovni vid, odvojen od stvari sveta, nije ništa

drugo nego opažanje istine, ili stvari vere; pa stoga u unutrašnjem smislu nije

označeno sa videti. Jer unutrašnji smisao se pokazuje kada se stvari sveta uklone,

jer se unutarnji smisao odnosi na stvari u nebu. Svetlost istine koja tamo daje vid,

je Božanska istina od Gospoda, koja se pokazuje očima anđela kao svetlost, hiljadu

puta svetlija nego podnevna svetlost u svetu; a pošto ova svetlost ima u sebi

život, to na obasjava ne samo vid anđela nego i vid njihovog razuma i unosi

opažanje istine u skladu sa količinom i prirodom dobra u kome su (anđeli). Pošto

se u unutrašnjem smislu ovoga poglavlja opisuju stvari vere, ili istine crkve, stoga

se na samom početku poglavlja kaže vidjevši ili on vidje, što označava stvar vere.

5401. Jakov,. Ovo označava Prirodno u odnosu na istinu crkve kao što se vidi iz

reprezentacije Jakova, naime, to je doktrina istine u Prirodom, a u najvišem smislu

Gospodovo Prirodno u pogledu istine (br. 3305,35009,3525).

5402. (Reče) čuo sam da ima žita u Egiptu. Ovo označava spremnost da se istine

nađu pomoću spoljašnjih-znanja koja su Egipat, što se vdi iz značenja ima , naime,

ima istina crkve, ili istina vere (da obilje označava umnožavnje istine, može se

videti gore, br.5276, 5280, 5292); i iz značenja Egipta, naime, spoljašnjih-znanja

(br. 1164, 1165, 186), a u istinskom smislu spoljašnja-znanja crkve (br. 4749, 4964,

4966). Da se ovde readi o nastojanju da se nađu istine, jasno je iz onoga što

odmah sledi. Spoljašnjim-znanjima crkve, koja su ovde Egipat, označena su

poznavanja istine i dobra, pre nego li su se povezala s unutarnjim čovekom, ili

preko unutarnjeg čoveka sa nebom, a preko neba sa Gospodom. Doktrinarne

stvari crke i njenih obreda, kao i znanja šta na duhovni način ove stvari

predstavljaju nisu ništa drugo nego spoljašnja-znanja sve dok sam čovek iz Reči ne

vidi da li su istinita, i tako ih usvaja. 2. Postoje dva načina da se dođe do istina

vere – pomoću doktrine, i pomoću Reči. Kada čovek do njih dolazi uz pomoć

doktrine, on ima veru (poverenje) u one koji su ih (te doktrine) izveli iz Reči, i on ih

potvrđuje kao istinite jer su drugi tako rekli; na taj način, on u njih ne veruje od

svoje vlastite vere, nego od vere drugih. Ali kada do njih dođe sam izvodeći ih iz

Reči, i tako ih potvrđuje kao istinite, on tada u njih veruje jer su od Božanskog.

Svako u crkvi prvo izvodi istine vere iz doktrina , a tako i mora da bude, jer on još

nema dovoljno snage da o njima donese nezavistan sud da bi ih sagledao u Reči;

ali u tom slučaju te istine su za njega samo spoljašnja-znanja; ali ako proučava Reč

sa željom i ciljem da sazna istine, tada on , kada ih nađe, sebi nalazi stvari vere iz

istinskog izvora, i one postaju njegove od Božanskog. Ove i slične stvari su

predmet o kojemu se govori ovde u unutrašnjem smislu; jer Egipat označava ova

spoljašnja-znanja, a Josip je istina od Božanskog, to jest, od Reči.

5403. I reče Jakov sinovima svojim. Ovo označava opažanje o istinama u opšte,

kao što se vidi iz značenja reći, u istorijskm delovima Reči, naime, označava

opažanje (br. 1791, 1815, 3509); i iz značenja sinova, naime, istina vere (br. 489,

49, 4257), a pošto su oni bili Jakovljevi sinovi, njima su označene istine u opšte. Jer

su Jakovljevim sinovima, kao i sa dvanaest plemena, označene sve stvari vere,

stoga istine u opšte (br. 2129, 3939, 4060);

5404. Šta gledate jedan na drugoga? Ovo označava zašto su stali, što se vidi i bez

objašnjavanja.

5405. Eto čujem da u Egiptu ima žita (hrane). Ovo označava da se istine mogu naći

preko spoljašnjh-znanja, što se može vidti iz onoga šo je gore rečeno (br. 5402),

gde je pokazano se sa ima žita u Egiptu, označava spremnost da se nađu isine uz

pomoć spoljašnih-znanja, koja je Egipat, kao i šta se misli pod spoljašnjim-

znanjima koja su označena Egiptom. Žito se ovde izražava u izvornom jeziku rečju

koja označava lomljenje, sličnom rečju koja znači kupiti i prodati, gde se kaže da

su Jakovljevi sinovi kupili u Egiptu, a Josip da je tamo bio prodat. Razlog za ovo je

bio to što se u Drevnoj Crkvi hleb lomio kada se nekome davao, a to je značilo

komunicirati (predavat) od svog dobra , i usvajati nečije dobro. Ovako se stvarala

uzajamna ljubav. Jer kada se hleb prelomi i da nekome, tada se komunicira od

svoga; ili kada se hleb lomi među nekolicinom, tada jedan deo hleba priladne

svima, pa tako dolazi do komukacije preko ljubavi ka bližnjemu. Iz ovoga je jasno

da lomljenje hleba označava uzajamnu ljubavi. 2. Pošto je ovaj obred bio

prihvaćen i uobičajen u Drevnoj Crkvi. to je lomljenje samo označavalo i sam

proizvod (žito) koji je postao zajednički. (Da je hleb dobro ljubavi, može se videti

gore, be. 276,3735,4976). To je bio razlog da je Gospod prelamao hleb kad ga je

davao, kao kod Mateje: Isus uze onijeh pet hljebova i dvije ribe, i pogledavši na

nebo, blagoslovi, i prelomivši dade učenicima svojim, a učenici narodu

(XIV.19;Marko VI.41;Luka IX.16). Kod istoga: Uzevši onijeh sedam hljebova i ribe, i

davši hvalu, prelomi, i dade učenicima svojim, a učenici narodu (XV.36; Marko

XIV.22; Luka XXII.19). Kod Luke: Kad sjeđaše s njima za trpezom, uze hljeb i

blagoslovivši prelomi i dade im. Tada se njima otvoriše oči i poznaše ga. I njega

nestade. I oni kazaše što bi na putu, i kako ga poznaše kad prelomi hljeb

(XXIV.30,31,35). Kod Isaije: Nije li ovo da prelamaš hljeb svoj gladnome, i siromahe

prognane da uvedeš u kuću, da vidiš gola i da ga odjeneš? (LVIII.6,7.)

5406. Idite onamo da nam kupite otuda. Da ovo označava usvajanje preko njih,

vidi se po značenju idite onamo, što znači ići prema spoljašnjim stvarima (vidi

niže); i iz značenja kupiti, naime, usvojiti (učiniti svojim) (br. 4397,5374); da se ovo

izvodi uz pomoć spoljašnjih-znanja, označeno je sa otuda, to jest, iz Egipta (da

Egipat označava spoljašnja-znanja pokazano je gore). U Reči često čitamo ići gore i

ići dole, kad se ide iz jednoga u drugo mesto, ne stoga što je jedno mesto

uzdignutije od drugoga, nego zato što se ići gore(penjati se) odnosi na tendenciju

prema onome što je unutarnje ili više, a ići dole (silaziti) zbog tendncije prema

onome što je spoljašnje ili niže; a to znači, ići gore (penjati se ) odnosi se na

tendenciju ka duhovnim i nebeskim stvarima, jer su ove unutarnje, pa se veruje da

su više, a ići dole (spuštati se) odnosi se na tendenciju prema prirodnim i

zemaljskim stvarma, jer ove su spoljašnje a po izledu su niže. Iz ovoga razloga, ne

samo ovde nego svuda u Reči, čitamo sići iz zemlje Hananske u Egipat, a ići gore

(uspinjati se ) iz Egipta u zemlju Hanansku; jer zemlja Hananska označava ono što

je nebesko, a Egipat ono što je prirodno. Jer u reprezentativnom smislu, zemlja

Hananska je nebesko carstvo, pa stoga i nebeska i duhovna dobra i istine, koje su

iznutra u čoveku koji je u Gospodovom carstvu; dok je Egipat u reprezentativnom

smislu prirodno carstvo, pa stoga i dobra i istine koje pripadaju spojašnjoj crkvi, a

što su uglavnom spolajšnja-znanja. (Da se ići gore odnosi na težnju prema

unutarnjim stvarima, može videti gore, br. 4539).

5407. Da ostanemo živi i ne pomremo. Ovo označava duhovni život, što se vidi iz

značenja živjeti i ne umrijeti, naime, duhovni život, je samo je to označeno u

unutrašnjem smislu sa živjeti i ne umrijeti. Jer u drugom životu, pod životom se

misli na nebo, a posebno večna sreća; a pod smrću misli se na pakao, a posebno

na večnu nesreću, što je jasno iz mnogih odlomaka u Reči. Nebo u opštem a večna

sreća u posebnom smislu nazivaju se životom, jer su tamo mudrost od dobra i

inteligencija od istine; a u mudrosti od dobra i u intelgenciji od istine je život od

Gospoda, od kojega je sav život. Ali pošto je u paklu je obrnuto – zlo umesto

dobra, a obmana umesto istine, stoga gašenje duhovnog života – stoga je u

odnosu na nebo tamo pakao; jer duhovna smrt je zlo i obmana, a u čoveku to je

hteti zlo, a otuda misliti obmanu. Zli geniji i duhovi ne žele da čuju o sebi, da oni

ne žive, ili da su mrtvi; jer kažu da su živi zato što hoće i što misle. Ali im se kaže

da je život u dobru i u istini, i da ne može da bude u zlu i u obmani, jer su to

suprotnosti.

5408. I otidoše. Ovo označva nastojanje i delo, naime, da se nađu i usvoje istine za

sebe pomoću spoljašnjih-znanja, što je jasno iz značenja otići dole (sići), naime, u

Egipat, što je i nastojanje i delo.

5409. Desetero braće Josipove. Ovo označava istine crkve koje korespondiraju, što

se vidi iz značenja braće, naime, istina crkve. To je zbog korespondencije da se

one nazivaju braćom Josipovom, koji je istina od Božanskog (istina koja izvire iz, i

koja pripada Božanskom); jer korespondencija (saobraznost) čini da su povezane

kao brat s bratom. Sinovima Jakovljevim ovde su označene sve stvari vere, ili istine

crkve u opšte (br. 5403); isto je označeno i braćom Josipovom, ali zbog

korespondencije. Deset Jakovljevih sinova od Lije označavaju istine spoljašnje

crkve, a dva sina Jakovljeva od Rahele označavaju istine unutrašnje crkve, kao što

je očito iz onoga što je bilo pokazano o Raheli i o Liji, da je Lija osećanje spoljašnje

istine, a Rahela osećanje unutrašnje istine (br. 3758,3819). Da su unutrašnje i

spoljašnje crkve braća, može se videti gore (br. 1222). Sam Gospod naziva braćom

izvedene istine i dobra koja korespondiraju preko ljubavi ka bližnjemu i veri, to

jest, onim (ljudima?) koji su u istinama i dobrima iz ovih istina; kao kod Mateje:

Odgovarajući car reče: zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje

najmanje braće, meni učiniste (XXV.40). I na drugome mestu: I odgovori im

govoreći: ko je mati moja i braća moja? I pogledavši oko sebe narod, koji sjeđaše

reče: evo mati moja i braća moja. Jer ko izvši volju Božiju onaj je brat moj i sestra

moja i mati moja (Marko III.33-35;Luka VIII.21).

5410. Da kupe žita u Egiptu. Ovo označava usvajanje dobra od istine pomoću

spoljašnjih-znanja, što se vidi iz značenja kupiti, naime, prisvojiti (br. 4397, 5374,

5406); iz značenja žita, naime, dobra od istine (br. 5295); i iz značenja Egipta,

naime, spoljašnjih-znanja (br. 5402).

5411. A Benjamin, brat Josipov. Ovo označava Duhovno od Nebeskog, koje je

posredno (dobro), što se vidi iz reprezentacije Benjamina, naime, Duhovnog od

Nebeskog (br. 4592; a isto tako da je Duhovno od Nebeskog posredno). U opšte,

treba da se zna da Unutrašnje ne može da komunicira sa Spoljašnjim, ili obrnuto,

ako nema nešto posredno; sledstveno, da istina od Božanskog, koja je Josip, ne

može da komunicira s istinama u opšte u Prirodnom, koje su braća Josipova, bez

posrednoga koje je predstavljeno Benjaminom, a koje se naziva Duhovnim od

Nebeskog. Da bi nešto bilo posredno, ono mora da ima nešto i Unutrašnjeg i od

Spoljašnjeg. Razloga da mora da bude i jedno posredno, je u tome, što su

Unutrašnje i Spoljašnje vrlo različiti, toliko različiti da se mogu i razdvojiti, isto kao

što se čovekovo poslednje u Spoljašnjem, a to je telo, može razdvjiti , kad on

umre, od njegovog Unutrašnjeg, koje je njegov duh. Spoljašnje umire kada se

posredno odvoji, a Spoljašnje živi kada je posredno između; a život Spoljašnjeg

zavisi od onoga kako živi posredno, kje je između. Pošto su Jakovljevi sinovi bili

bez Benjamina (to jest, bez posrednika), Josip se nije mogao otkriti svojoj braći; i

to je bio razlog da im je grubo govorio, nazivajući ih uhodama, i stavljajući ih u

tamnicu; iz istoga razloga oni nisu prepoznali Josipa. 2. Ali priroda ovoga

posredng, koje je predstavljeno Benjaminom i nazvano Duhovnim od Nebeskog,

ne može se opisati na razumljiv način, jer se malo zna o Nebeskom od Duhovnog,

koje je Josip, i o istinama crkve onoliko koliko su one spoljna-znanja, koja su sinovi

Jakovljevi; otuda tako isto malo se zna o Duhovnom od Nebskog, koje je

Benjamin. Ali u nebu je priroda ovoga posrednog jasna kao dan, je se ono tamo

pokazuje predstavama u svetlosti neba, u kojima u isto vreme postoji i opažanje;

jer svetlost neba je u isto vreme inteligencija sama od Gospoda, a od nje potiče

opažajna moć u odnosu na svaku stvar predstavljenu u toj svetlosti. Nije ovakav

slučaj sa svetlošću sveta, koja nema u sebi inteligenciju; ali preko nje se stvara

razum, koji je rezultat influksa nebeske svetlosti. Otuda to, da je čovek onoliko u

svetlosati neba koliko je u inteligenciji, i da je onoliko u inteligenciji koliko je u u

istinama vere, a da je onoliko u istinama vere koliko je u dobru ljubavi; stoga je

čovek onoliko u svetlosti neba koliko je u dobru ljubavi (prim.prev.koliko je u

dobru koje se hoće i čini iz nesebične ljubavi).

5412. A Jakov ne pusti ga (Benjamina) sa braćom njegovom. Ovo označava da su

bili bez ovoga posrednog, što se može videti iz onoga što je već rečeno.

5413. Jer reče: da ga ne bi zadesilo kako zlo. Ovo označava da bi to nesalo bez

Nebeskog od Duhovnog, koje je Josip, što se vidi iz značenja zadesilo kako zlo,

naime, da bi nestalo. Ovo je otac rekao, jer ga je voleo, i jer se bojao da će nestali

među braćom, kao Josip; ali ove su se iste reče primile i bile uvedene u Reč zbog

unutrašnjeg smisla, a to je da bi posredno nestalo ako bi bilo samo sa spoljašnjim

a bez unutrašnjeg; jer posredno je Benjamin, spoljašnje su sinovi Jakovljevi, a

unutrašnje je Josip. Svako posredno nestaje ako ima samo spoljašnje stvari bez

unutrašnjih, jer postaje od unutrašnjeg, i od njega opstoji; ali ono nastaje na taj

način što unutrašnje gleda u spojašnje sa željom i ciljem da se udruži s njim. Tako

je posredno povezano s unutrašnjim, a od unutrašnjeg sa spoljašnjim, ali ne sa

spojašnjim bez unutrašnjeg. Iz ovoga je jasno da bi posredno nestalo kada bi bilo

samo sa spoljašnjim bez unutrašnjeg. Osim toga, opšti je zakon , kako kod stvari

duhovnog sveta tako i kod onih prirodnog sveta, da jedna stvar može da postoji

ako bi bila samo sa svojom priornom (prethodnom), ali ne bez ove a sa svojom

posteriornom (sa svojom posledičnom), i da be nestala kada bi bila samo s ovom.

Razlog je u tome, da sve bez povezanosti s onim što je priorno, bez poveanosti je s

Prvim, od kojega(čega) sve ima i postojanje i opstojanje.

5314. I dođoše sinovi Izrailjevi da kupuju žita s ostaloma koji dolažahu. Ovo

označava da je bila želja da i duhovne istine, kao i sve druge, proisteknu od

spoljašnjih-znanja, što se vidi iz značenja sinova Izrailjevih, naime, duhovnih istina

(jer sinovi su istine, kao što se može videti, br. 5403, a Izrailj je nebesko- duhovni

čovek od Prirodnog (koji pripada Prirodom) ( br. 4286,4570,4598, tako su sinovi

Izrailjevi duhovne istine u Prirodnom); iz značenja kupiti, naime, pribaviti; i iz

značenja s ostalima koji dolažahu, naime, da su ove kao i sve ostale istine, bile

pribavljene uz pomoć spoljašnjih-znanja.

5415. Jer bijaše glad u zemlji Hananskoj. Ovo označava da je postojala pustoš u

pogledu stvari crkve u Prirodnom, što se vidi iz značenja gladi, naime,

pomanjkanja znanja, i utehe (br. 3364,5277,5376); i iz značenja zemlje Hananske,

naime, crkve (br. 3686,3705,4447); a pošto je to crkva, to je isto tako i ono što

pripada crkvi. Otuda glad bijaše u zemlji Hananskoj označava pustoš u pogledu

stvari crkve. Pustoš je bila u Prirodnom, jer se ove stvari odnose na sinove

Jakovljeve, kojima su označene stvari spoljašnje crkve (br. 5409), stoga se

oznaavaju i oni koji pripadaju crkvi u Prirodnom.

5416. Stihovi 6-8. A Josip upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po

zemlji. I braća Josipova pošavši pokloniše mu se licem do zemlje. A Josip ugledav

braču svoju pozna ih, ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reče:

odakle ste došli? A oni rekoše: iz zemlje Hananske, da kupimo hrane. Josip dakle

pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše. A Josip upravljaše zemljom, označava

da je Nebesko od Duhovnog, ili istina od Božasnskog, vladala u Prirodnom gde su

bila spoljašnja-znanja; i prodavaše žito svemu narodu po zemlji, označava da je od

ovoga svo usvajanje; I Josipova braća došavši, označava opšte istine crkve bez

posredovanja; i pokloniše mu se licem do zemlje, označava poniznost; i Josip

pozna braću svoju, označava opažanje i priznavanje od strane Nebeskog od

Duhovnog;ali se učini da ih ne pozna, označava ne-povezivanje zato što nije bilo

posrednog; i oštro im progovori i reče, označava da nije bilo korespondencije; i on

mi reče: odakle ste došli? označava ispitivanje; a oni rekoše: iz zemlje Hananske,

označava da su pripadali crkvi; da kupimo žito, označava usvajanje istine od dobra;

a Josip pozna braću svoju, označava da su se ove istine crkve pokazale Nebeskom

od Duhovnog u njegovoj svetlosti; ali oni njega ne poznaše, označava da se istina

od Božanskog nije pokazala u prirodnoj svetlosti, koja još nije bila obasjana

nebeskom svetlošću.

5417. A Josip upravljaše zemljom. Ovo označava da je Nebesko od Duhovnog, ili

istina od Božanskog, vladalo u Prirodnom gde su bila spoljašnja-znanja, što se vidi

iz reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog (br. 4286, 4663, 5332); da

je Nebesko od Duhovnog istina od Božanskog, videće se niže); iz značenja

uopravljati, naime, vladati; i iz značenja zemlje, ovde zemlje Egipatske, naime,

prirodnog uma, stoga Prirodnog (br. 5276, 5288, 5301). (Da je Nebesko od

Duhovnog vladalo u Prirodnom gde su bila spoljašnja-znanja, može se videti gore,

br. 5313; a isto tako da je Egipat u unutrašnjem smislu spoljašnje-znanje, br. 1164,

4966, 4964). Nebesko od Duhovnig je istina od Božanskog, jer Gospodovo

unutrašnje Ljudsko, pre nego je bilo potpuno proslavljeno, pošto je bilo prijemnik

Božanskog Samog, bilo je Nebesko od Duhvnog, koje se mora tako nazivati jer se

ne može izrazii drugim rečima ili oblikom misli. Prijemnik Božanskog je isto što i

istina od Božanskog (da je Josip ta istina, može se videti gore, br. 4723,4727).

5418. I prodavaše žito svemu narodu po zemlji. Ovo označava da je svo usvajanje

od ovoga, vidi se iz značenja prodavati, naime, usvajati (br. 5371,5374); i iz

značenja naroda po zemlji, naime, istina crkve (br. 2928), ovde u Prirodnom (br.

5409).

5419. I Josipova braća došavši. Ovo označava opšte istine crkve bez posrednih,

vidi se iz značenja Josipova braća, naime, opšte istine crkve (br. 5409). Oni su bili

bez posrednog (posredništva), jer su bili bez Benjamina, koji je posredno (br.

5411,5413).

5420. Pokloniše mu se licem do zemlje. Ovo označava poniznost, što je vidljivo iz

značenja pokloniti se (br. 2153), naime, poniznost koja dolazi od obožavanja (br.

1999). Poniznost ovde nije poniznost od priznavanja ili unutranje poniznosti, nego

od spoljašnje poniznosti, jer je to bilo u prisustvu upravljača zemlje u skladu s

usvojenim običajem. Ovde se ne označava unutrašnja nego spoljašnja poniznost, a

preko korespondencije, povezanost. Kada je Prirodno u ovome stanju, ono se

zaista i može poniziti, ali samo iz stečene navike. To je gest (pokret) bez pravog

osećanja koje ga stvara, stoga je to telo bez duše. Ovde se misli na takvu

poniznost.

5421. A Josip ugledav braću svoju, poznade ih. ovo označava opažanje i

priznavanje od strane nebeskg od Duhovng, što se vid iz značenja ugledati, name,

opaziti (br.2150,4723); iz reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog

(br.5417); iz značenja njegove braće, naime, opštih istina crkve (br.5419); i iz

značenja poznati, naime, priznati od opažanja. U pogledu ovog priznavanja na

strani Josipa, i ne-priznavanja na strani njegove braće, vidi niže,

br.5422,5427,5428).

5422. Ali se učini da ih ne poznaje. Ovo označava ne-povezivanje jer je bez

posrednog, što se vidi iz značenja učini se da ih ne poznaje, ovde, naime, ne-

povezivanja zbog toga što nije bilo posrednog, jer onaj ko nije uzajamno povezan,

jer je bez posrednog, izgleda čudan, baš kao što unutrašnja istina, ili istina

neposredno od Božanskog, izgleda čudna (strana) onima koji su u spoljašnjim

istinama. Iz ovoga razloga se Josip učinio stranim svojoj braći, ne za to što se od

njih bio otuđio, jer on ih je voleo, i to toliko da se okrenuo i plakao (stih 24);

čudnovatost (drugačiji izgled) na njihovoj strani, zbog ne-poveivanja, bila je

predstavljena njegovim ovakvim ponašanjem. Kao, na primer, kada se kaže u Reči,

da se Jehova ili Gospod učinio drugačijim narodu, da se protivio, ili osudio, ili bacio

u pakao, kaznio, da takve stvari nikada ne potiču od Jehove ili Gospoda, nego se

tako kaže u Reči zbog izgleda, jer to tako izgleda prostima. Sličan je slučaj s

unutrašnjim istinama kada se posmatraju sa strane spoljašnjih istina bez

povezivanja preko posrednog; jer tada te istine izgledaju sasvim čudne spoljašnjim

istinama, a ponekad čak i suprotne; ali suprotnost nije u unutrašnjim nego u

spoljašnjim istinama; jer ove bez povezanosti preko posrednog mogu da

posmatraju prethodne samo u svetlosti sveta odvojeno od svetlosti neba, pa im

stoga izgledaju strane. Ali o ovome biće više govora u onome što sledi.

5423. I oštro im progovori i reče. Ovo označava ne-korespondenciju, što se vidi iz

objašnjenja koje je gore dato o ali se učini da ih ne poznaje; učiniti se da se ne

prepozna, odnosi se na osećanje koje dolazi od volje, a oštro govoriti odnosi se na

osećanje koje dolazi od razuma, jer u unutrašnjem smislu govoriti je misliti (br.

2271,2287,2619); a unutrašnji izgleda čudan spoljašnjem kada nema osećanja, a

unutrašnji izgleda da govori oštro onda kada nema korespondencije.

Korespondencija je pokazivanje unutrašnjeg u spoljašnjem, i ona je njegova

reprezentacija u njemu; stoga kada nema korespondencije, tamo nema ni

pojavljivanja (pokazivanja) unutrašnjeg u spoljašnjem, pa stoga ni reprezentacije

njegove u njemu. Otuda dolazi oštrina.

5424. I reče im: Otkuda ste? Ovo označava ispitivanje, što se vidi bez

objašnjavanja.

5425. A oni rekoše: iz zemlje Hananske. Ovo oznčava da su bili od crkve (da su

pripadali crkvi), što se vidi iz značenja zemlje Hananske, naime, crkve (br.

3686,3705,4447).

5426. Da kupimo hrane. Ovo znači usvajati istinu od dobra, što se vidi iz značenja

kupiti, naime, usvajati (br.4397,5374,5410); i iz značenja hrane, naime, istine od

dobra (br. 5293,5342).

5427. I Josip pozna braću svoju. Ovo označava da su ove istine crkve izgledale

Nebeskom od Duhovnog u njegovoj svetlosti, kao šo se vidi iz značenja poznati,

naime, opaziti, videti, pa stoga i izgledati; iz reprezentacije Josipa, naime

Nebeskog od Duhovnog (vidi gore); i iz značenja njegove braće, naime, opštih

istine crkve (br-5409) 5419). I pošto Josip pozna braću svoju označava da su se

opšte istine crkve pokazale Nebeskom od Duhovn, to sledi da su se pokazale u

svetlosti u kojoj je Nebesko od Duhovnog. U ovoj svetlosti, a to je svetlost od

Božanskog (br. 5417), pokazuje se sve i svaka istina koja je ispod, ili u Prirodnom,

ali ne i obrnuto, osim ako postoji posredno, a još manje ako nema

korespondencije ili povezanosti preko korespodncije. Ovo se može videti iz toga

što anđeli koji su u nebima, pa stoga u svetlostiu neba, mogu da vide sve što se

dešava u svetu duhova, koji je svet sledeći ispod neba, kao i sve što se dešava u

nižoj zemlji, čak i u nebu; ali ne obrnuto. 2. Takav je slučaj i s unutrašnjim

čovekom, ili sa čovekovim duhom, koji se naziva i njegovom dušom, i koji može

videti sve što postoji u spoljašnjem čoveku; ali ne i obrnuto, osim ako postoji

korespondecija i posredno. Sledstveno, spljašnjem čoveku koji nije u

korespondenciji, unutrašnje izgleda kao i nije ništa, i to toliko, da kada se nešto

kaže o unutrašnjem čoveku, , to spoljašnjem čoveku izgleda tako tamno da on

nije voljan ni da pogleda u tome pravcu, ili ako gleda, čini mu se da ništa ne vidi ili

da se tome što vidi ne može pokloniti nikakva vera. Aki ako postoji

korespondencija, tada spoljašnji čovek vidi preko posrednog ono što se dešava u

unutrašnjem; jer svetlost koju ima unutrašnji čovek, ona se uliva preko posrednog

u spoljašnjeg čoveka, to jest, nebeska svetlost se uliva u prirodnu svetlost, i

rasvetljav je. Iz ovoga posvetljenja pokazuje se ono što se dešava u u unutrašnjem

čoveku. Otuda dolazi inteligencija i mudrost spoljašnjeg ili prirodnog čoveka. Ali

ako nema posrednog, a osobito ako nema korspondencije, tada spoljašnji čovek

ne vidi šta se dešava u unutrašnjem čoveku preko posrednog. Ali ako postoji

suprotnost, to jest, ako spoljašnji čovek potpuno izokrene ili ugasi ono što utiče iz

unutrašnjeg čoveka, tada je unutrašnji čovek lišen svoje svetlosti koja dolazi od

neba, i njemu je komunikacija prema nebu zatvorena; a komunikacija od pakla

otvara se prema spoljašnjem čoveku. O ovome predmetu videće se više u onome

što sledi.

5428. Ali oni njega ne poznaše. Ovo označava se istina od Božanskog još nije

pokazala u prirodnoj svetlosti koja još nije bila osvetljena nebeskom svetlošću, što

se vidi iz prethodno navedenog; zato što Josip pozna svoju braću označava da su

se opšte istine crkve pokazale Nebeskom od Duhovnog, ili istini od Božanskog,

one se nisu pokazale opštim istinama crkve u prirodnoj svetlosti koja još nije bila

prosvetljena nebeskom svetlošću. Ovo je jasno iz onoga što je maločas gore

rečeno; ali pošto je to misterija, treba je objasniti primerima, na primer nebeskom

slavom. Oni koji misle o nebeskoj slavi po prirodnoj svetlosti koja nije prosvetljena

nebeskom svetlošću, pošto nema posrednog, a posebno ako nema

korespondencije, ne mogu da oblikuju ideju drugačiju od one koju o tome imaju

po svetskoj slavi; kao kad čitaju proročka otkrovenja, posebno ona kod Jovana u

Otkrovenju, da su stvari u nebu predivne. Ako bi im neko rekao da nebeska slava

toliko prevazilazi svaku divotu u svetu da se one skoro ne mogu ni uporediti, i da

to još uvek nije nebeska slava, nego da je nebeska slava Božansko koje sija iz

svega što je tamo, i da je ona opažanje Božanskih stvari, i mudrost koja potiče od

toga; ali da je ta slava samo za one koji su u nebu, koji znaju da su te divote ništa

ako se uporede s mudrošću, koju oni pripisuju samo Gospodu a ništa sebi – kada

se ova nebeska slava posmatra u prirodnoj svetlosti bez nečega posrednog,

posebno ako nema korespondencije, ona (nebeska slaba) potpuno se zanemaruje

2. Uzmino kao drugi primer anđeosku moć. Oni koji razmišljaju o anđeoskoj moći,

osobito o moći arhanđela koji se pominju u Reči, iz prirodne svetlosti koja nije

osvetljena nebeskom svetlošću, jer je ona bez posrednog, a posebno ako je bez

korespondencije, mora da misle o moći anđela kao o moći onih koji su moćni u

svetu, a to su oni koji pod sobom imaju hiljade i hiljade nad kojima vladaju, i da se

moć u nebu sastoji u ovakvoj vladavini. A da im se kaže da moć anđela prevazilazi

svaku moć moćnih u svetu, i da je ona tako velika da jedan od manjih anđela može

da odagna mirijade paklenih duhova i da ih baci u njihove paklove, da je to razlog

da se oni nazivaju moćima i vladičanstvima, dok u stvari najmanji među njima je

najveći, to jest, onaj je najmoćniji koji veruje, hoće, i opaža da sva moć dolazi od

Gospoda a ništa od sebe, i da su oni koji su moćni u nebu protivni svakoj moći koja

dolazi od sebe samoga, i sve ovo, kada se posmatra iz prirodne svtlosti, potopuno

se odbacuje. 3. Uzmimo još jedan primer. Onaj ko misli o slobodi od prirodnog bez

posrednog, a posbneo bez korespondencije, mora da misli da se sloboda sastoji u

tome da se misli i hoće od samoga sebe, i da može da deluje a da ga niko ne

sprečava u onome što misli i hoće. Stoga prirodni čovek, da bi imao sve ono što

zamišlja i što hoće, želi da bude vrlo bogat; i da bi mogao da radi sve što misli i što

želi, on želi da bude vrlo moćan; i tada misli da bi bio najviše slobodan i jako

srećan. Ali ako mu se kaže da prava ili nebeska sloboda nije takva, nego da se

sastoji u tome da se ne hoće ništa od sebe samoga, nego sve od Gospoda i da ne

misli ništa od samog sebe nego od neba, i da anđeli osećaju tugu i žalost ako im se

dozvoli da misle i nešto hoće od samih sebe, ovo se odbacuje. Iz ovih primera

videće se donekle da se istina od Božanskog ne pokazuje u prirodnoj svetlosti koja

nije rasvetljena nebeskom svetlošću, i da je ovo označeno time što braća nisu

poznala Josipa.

5429. Stihovi 9-16. I opomenu se Josip snova koje je snio za njih; i reče im: vi ste

uhode; došli ste da vidite gdje je zemlja slaba. A oni rekoše: nijesmo , gospodare,

nego sluge tvoje dođoše da kupe hrane. Mi smo sinovi jednoga čovjeka, pošteni

ljudi, nigda nisu sluge tvije bile uhode. A on im reče: nije istina, nego ste došli da

vidite gdje je zemlja slaba. A oni rekoše: nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih,

sinova jednoga čovjeka u zemlji Hananskoj; i eno najmlađi je danas kod oca

našega, a jednoga nema više. A Josip reče: kažem ja da ste vi uhode. Nego hoću da

se uvjerim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle ne dođe ovamo

najmlađi brat vaš. Pošljite jednoga između sebe neka dovede brata vašega, a vi

ćete ostati ovdje u tamnici, pa ću vidjeti je li istina što govorite; inače ste uhde,

tako bio živ Faraon! I opomenu se Josip snova koje je snio za njih, označava da je

Nebesko od Duhovnog predvidelo šta će se desiti s opštim istinama crkve u

Prirodnom; I reče im, označava opažanje; uhode ste, označava da je njihov jedini

cilj dobitak; došli ste da vidite gdje je zemlja slaba, označava da ništa ne bi više

voleli nego da znaju za sebe da one nisu istinite; a oni mu rekoše, ne gospodaru,

mi smo pošteni, označava da su oni istine u sebi; nego sluge tvoje dođoše da kupe

hrane, označava da one (istine) treba da budu usvojene od Prirodnog pomoću

dobra; mi smo sinovi jednoga čovjeka, označava da su ove istine sve iz jednoga

izvora; mi smo pošteni, označava da su one istine u samima sebi; tvoje sluge nijesu

uhode, označava da to nije bilo radi dobitka; a on im reče: ne, nije istina, nego ste

došli da vidite gdje je zemja slaba, označava da se oni ne brinu o tome da li su one

(istine) istinite; a oni rekoše: nas je bilo dvanaest braće , označava da su sve istine

vere tako bile povezane zajedno; sinovi jednoga čovjeka, označava jednoga

porekla; iz zemlje Hananske, označava u crkvi; a najmlađi je danas s ocem,

označava da je postojala povezanost i sa duhovnim dobrom; a jednoga više nema,

označava da Božansko Duhovno, od kojega je to, da se ono više ne pokazue; Josip

im reče, označaba opažanje o tome predmetu; a Josop reče: kažem ja da ste vi

uhode, označava da su oni u istinama crkve radi dobitka; nego hoću da se uvjerim,

označava da će se videti da li je tako; tako živ bio Faraon, označava pouzdano

(sigurno); nećete izaći odavde dok ne dođe vaš najmlađi brat, označava da zaista

treba da se pokaže da su vaše istine takve; pošljite jednga izmedđu sebe da

dovede brata vašega, označava da će možda tu da bude neko povezivanje s tim

dobrom; a vi ćete ostati ovdje u tamnici, označava iako postoji odvajanje u

svakom drugom pogledu; pa ću vidjeti , da li je istina što govorite. označava da će

tada biti tako; inače ste uhode, tako živ bio Faraon, označava u tome slučaju je

izvesno da imate istine samo radi dobitka.

5430. I opomenu se Josip snova koje je snio za njih. Ovo označava da je Nebesko

od Duhovnog predvidelo šta će se desiti opštim istinama crkve u Prirodnom, što

se vidi iz značenja opomenuti se, naime, prisustva ( da opomenuti se da se odnosi

na proviđenje, može se videti gore, br. 3966); iz reprezentacije Josipa, naime,

Nebeskog od Duhovnog (vidi gore); i iz značenja snova, naime, predviđanja,

pretskazivanja, i događaja (br. 3698,5091,5195); ovde dakle predviđanja šta će se

desiti opštim istinama crkve u Prirodnom, jer ove su istine označene Jakovljevim

sinovima (br. 5409,5419). Stoga se kaže da je da je snio za njih.

5431. I reče im. Ovo označava opažanje, kao što je jasno iz značenja reći, naime,

opažati (br. 1791,2862,3509).

5432. Vi ste uhode. Ovo označava da su tu radi o dobiti, što se vidi iz značenja

uhoditi, naime, tražiti dobitak. Samo je to označeno uhodama u unutrašnjem

smislu, kao što se vidi iz konteksta, jer u unutrašnjem smislu ovde se radi o

istinama crkve, da treba da i usvoji Prirodno, i da ne mogu da se usvoje osim

preko influksa od Nebesklog od Duhovnog preko posrednog. Ove istine crkve su

Jakovljevi sinovi, ili Josipova braća; Nebesko od Duhovng je Josip; posredno je

Benjamin. Ovo je bilo gore objašnjeno (br. 5402), da istine vere crkve, koje se

nazivaju doktrine, kada se nauče rano u životu, prihvataju se umom i sačuvaju u

memoriji kao i sva ostala spoljašnja znanja, ostaju takve dok čovek ne počne da ih

ispituje vlastitim očima, i vidi da li su istinite, i kada vidi da jesu, hoće da postupa u

skladu s njima. Ovo ispitivanje i ova volja čini da više nisu spoljašnja-znanja nego

zapovesti života, i na kraju život; jer one na ovaj način ulaze u život koji ih usvaja.

2. Oni koji stignu do zrelosti, a još više oni koji signu do starosti a nisu ispitali

vlastitim očima istine crkve, koje se nazivaju doktrinama, ili videli da li su istinite,

ili da li su voljni da po njima žive, čuvaju ih kao i ostala spoljašnja znanja; ona su u

memoriji samo, a otuda na usnama (na jeziku); i kada ih izuste, to ne čine iz

unutarnjeg čoveka ili iz srca, nego iz spoljnog čoveka i sa usana. Kad je čovek u

ovom stanju, on ne može da veruje da su istine crkve istinite iako mu se čini da

tako veruje. Razlog je ovome to što se on oslanja na druge, i što potvrđuje učenja

drugih. Vrlo je lako potvrđivati stvari uzete od drugih, bilo da su istinite ili lažne;

jer za to se ne traži ništa posebno. 3. Ove istine vere, ili oni koji su na ovaj način u

istinama vere, označeni su uhodama koji dolaze da vide gde je zemlja slaba (da

vide nagotu zemlje). Jer oni ne veruju u doktrine svoje crkve iz nekog osećanja

istine, nego samo zato da bi stekli počasti i dobitak; stoga oni u sebi ne veruju

skoro ništa, i sve odriču u srcu, i gledaju na ove doktrine kao što trgovac gleda na

svoju robu; a sebi izgledaju učeni i mudri kada vide da istine nisu istinite, ali su u

stanju da druge ubede da jesu istinite. Mnogi crkveni dostojanstvenici su

ovakvoga karaktera, što je vidljivo u drugom životu; jer tamo, gde god da odu, oni

su u sferi svojih osećanja i misli koje potiču od tih osećanja, koju sferu drugi jasno

opažaju, i što je uzrok da se njihovo osećanje vere i njihova vera mogu upoznati i

samim čulima. U svetu ovo se ne pokazuje, jer nema duhovnog opažanja ovih

stvari; a pošto je tako, oni se ne izlažu (pogledu), jer inače bi izgubili svoj dobitak.

4. Da su uhode, jasno je i po tome što ovakve osobe traže samo greške u onima

koji su u istinama od dobra, kako bi ih optuživali i osuđivali. Zar nisu ovakve osobe

uhode, bilo da pripadajau tako zvanim Papistima, ili Reformisanim, Kvekerma,

Socinijancima , ili Jevrejima, kada se jedno potvrde u doktrinama crkve? Oni

ismevaju i osuđuju najbitnije istine, ako ijednu mogu da nađu; jer oni ne shvataju

da su istine istinite. Razlog je to što oni nemaju osećanja za istine radi njih samih,

još manje radi života, nego samo radi dobiti. Osim toga, kada ovakve osobe čitaju

Reč, one je istrašuju s jedinim razlogom da potvrde spoljašnja-znanja radi svog

dobitka; i mnogi od njih istražuju Reč kako bi mogli da vide gde je zemlja slaba

(da vide nagost zemlje), to jest, da bi videli kako istine crkve nisu istinite, nego da

one služe samo za to da se drugi ubeđuju da su istinite, a sve radi dobitka. 5. Ali

oni koji su u osećanju istine radi istine i života, stoga radi Gospodovog carstva, oni

doista imaju veru u doktrine crkve; i oni istražuju Reč ali samo radi istine, što

oblikuje njihovu veru i njihovu savest. Ako im neko kaže da treba da se drže

doktrina crkve u kojoj su bili rađeni, oni odgovaraju da bilo da su rođeni u

Judaizmu, Socinijanizmu, Kvekerizmu, Hrišćanskom Neznaboštvu, ili čak izvan

crkve, bilo bi im rečeno isto; i da se svuda kaže: Ovde je crkva! Ovde je crkva!

Ovde je crkva! Ovde su istine i nigde više! A pošto je ovakav slučaj, oni misle da

Reč treba istraživati s usrdnom molitvom Gospoddu radi prosvetljenja. Ovakvi

ljudi ne uznemiravaju nikoga unutar crkve, niti ikoga osuđuju, znajući da svako ko

je crkva, živi od svoje vere.

5433. Da vidite gdje je zemlja slaba (da vidite nagost zemlje). Ovo označava da

ništa ne bi više voleli nego to da znaju da nisu istinite, što se vidi iz značenja došli

da vide, naime, želeći da znaju da je tako, a to znači da bi to najviše voleli; iz

značenja nagosti (slabosti), naime, biti bez istina, a to je da nisu istinite (vidi niže);

i iz značenja zemlje, naime, crkve (br. 566,4447,4535); ovde stoga slabost

(nagota) označava biti bez istina, kao što će se videti iz odlomaka uzetih iz Reči. 2.

Ovo je jasno iz onoga što je rečeno gore (br. 5432), ovde videti gde je slaba (videti

nagotu) označava pokazati ružnoću; jer sva ružnoća dolazi od nedostatka istina, a

sva lepota od istina (br. 4985,5199).

5434. A oni mu rekoše: Nijesmo, gospodare, mi smo pošteni. Ovo označava da su

oni istine u samima sebi, što je vidljivo iz značenja rekoše mu, Nijesmo, gospodaru,

naime, da oni nisu došli radi dobitka, što je označeno Josipovim rečima Vi ste

uhode (br.5432), i da to nije slučaj, da bi oni najviše voleli da znaju za sebe da one

nisu istinite, što je označeno Josipovim rečima, Vi ste došli da vidite gdje je zemlja

slaba (br. 5433); i iz značenja mi smo pošteni, naime, da su oni istine u sebi

samima; jer u unutrašnjem smislu, pošten označava istinu, na ovome kao i na

mnogim drugim mestima Reči. Ovo značenje – da su oni istine u samima sebi -

sledi iz konteksta; jer oni koji su sebi pribavili istine radi dobitka, istine nisu doista

istine (br. 5433); ali one mogu da budu istine u sebi , jer su istine crkve u opšte

označene sinovima Jakovljevim. Poštenim se ovde misli na istine apstraktno, jer

se ideja osobe preokrenula u ideju stvari (br. 5225,5287). Razlog je to da se inače

misao i govor nužno odvajaju od same stvari ka ličnm stvarima; i pored toga,

misao i govor nikako ne mogu da postanu univerzalni, i da obuhvate mnoge stvari

u isto vreme, a još manje da te stvari budu neograničene i neizrecive, kao kod

anđela. Pa ipak, ova apstraktna ideja odnosi se na osobe, naime, na one koji su u

ovim stvarima. Otuda to da pošteni označavaju istine.

5435. Nego sluge tvoje dođoše da kupe hranu. Ovo označava da oni, naime, ove

istine treba da budu usvijene u Prirodnom pomoću dobra, što se vidi iz značenja

sluga, naime, nižih stvari i relativno prirodnih (br. 241,3019,5305); otuda isto tako

i istine (br. 3409), jer su istine potčinjene dobru, a potčinjene stvari se u Reči

nazivaju slugama – ovde su to stoga istine u Prirodnom u odnosu na Nebesko od

Duhovnog; iz značenja kupovati, naime, usvojiti (br. 4397,5406.5410); i iz značenja

hrane, naime, nebesko i duhovno dobro (br 5147), a isto tako istina pripojena

dobru (br. 5340,5342); ovde stoga istina koja treba da se pripoji Prirodnom

pomoću dobra, i da se tako usvoji. Čovek nikad ne usvaja istinu drugačije nego

preko dobra; a kada se tako uvoji, tada istina postaje dobro, jer tada deluje kao

kao jedno s njim; jer zajedno oni su kao jedno telo, čija je duša dobro, a istine u

ovom dobru pošto su duhovna tkiva, oblikuju telo. Stoga tkiva predstavljaju

najdublje forme koje proističu od dobra, a živci označavaju istine (br. 4303,5189).

5436. Mi smo sinovi jednoga čoveka. Ovo označava da su ove istine iz istoga

izvora, kao što se vidi iz značenja sinova, ovde Jakovljevih sinova, naime, istina u

opšte (vidi niže). To što su sinovi jednoga čoveka, označava da su iz istoga izvora,

što je jasno bez objašnjavanja.

5437. Mi smo pošteni. Označava da su na ovaj način oni isine u sebi, kao št se vidi

iz značenja mi smo pošteni, naime,istine u sebi samima (br. 5434).

5438. Sluge tvoje nijesu uhode. Ovo označava da to nije bilo radi dobitka, što se

vidi iz značenja uhoda, naime, onih koji su u istinama crkve radi dobitka (br. 5432);

ovde, da to nije tako.

5439. A on im reče : Ne, nije istina, nego ste došli da vidite gdje je zemlja slaba.

Ovo označava da njima nije bilo do toga da znaju da li su one istinite (spoljašnja

znanja kao istine?), kao što se vidi iz značenja došli da vide gdje je zemlja slaba,

naime, da oni ne vole ništa više nego da znaju da ove nisu istinite (br.5433); ovde,

da njih nije briga da li su istinite.

5440. A oni rekoše: nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih. Ovo označava da su

sve stvari vere povezane zajedno, kao što se vidi iz značenja dvanaest, naime, svih

stvari, i kada se ovde odnose na Jakovljeve sinove, ili na plemena imenovana po

njima, kao i na apostole, označavaju sve stvari vere zajedno (br. 577,3926,460): i

iz značenja braće , naime, povezanosti preko dobra; jer kada su istine povezane

preko dobra, one stvaraju kao bratstvo između sebe. Ako su bez dobra, one samo

izgladaju povezane, ali u stvari nisu povezane; jer obmane od zla ulaze i rastavljaju

ih .Ovome je razlog to što nemaju jedno poreklo od kojega potiču, niti jedan cilj

prema kojem su usmereni. Povezanost zahteva da su prvo i poslednje povezani,

prvo je dobro iz kojega dolaze, a poslednje je dobro prema kojemu idu. Osim

toga, da bi istine bile povezane, dobro mora da vlada svuda; jer ono što vlada

svuda, to povezuje. (Da brat označava osećanje dobra, to jest, dobro, može se

videti gore, ( br. 5436,3815,4121).

5441. Sinovi jednoga čoveka. Ovo označava da su jednga porekla, što je jasno iz

onoga što je rečeno gore (br. 5436), gde se javljaju slične reči.

5442. U zemlji Hanahskoj. ovo označava u crkvi, što se vidi iz značenja zemlje

Hananske, naime Gospodovg carstva i crkve (br. 1413,3705,4447).

5443. I eno, najmlađi je kod oca nešega. Ovo označava da je bilo povezanosti i sa

duhovnim dobrom, kao što se vidi iz reprezentacije Benjamina, koji je ovde

najmlađi, naime, posredni koji povezuje (vidi niže); i iz repreentacje Jakova, ovde

Izrailja, koji je otac, naime, duhovno dobro (br. 3654,4598). Da je Benjamin

Duhovno od Nebeskog koje je posredno, može se videti gore (br. 4592, 5411,

5429); to jest, posredno između Prirodnog, ili stvari Prirodnog, i Nebeskog od

Duhovnog, koje je Josip. A pošto je Benjamin posredno, a Izrailj duhovno dobro,

stoga se rečima eno, najmlađi je danas kod oca našega označava povezanost sa

duhovnim dobrom.

5444. A jednoga nema više. Ovo označava da se Božansko Duhovno, koje je izvor,

ne pokazuje, kao što se vidi iz reprezentacije Josipa, koji je ovde jedan, naime,

Nebesko od Duhovnog, ili što je isto, Božansko duhovno, ili istina od Božanskog

(br. 3969,533,5417), a zato što sva povezanost istine u Prirodnom proističe od

Božaskog Duhovnog, nazvan je Božanskim Duhovnim koje je izvor; i iz značenja

nema više, naime, više se ne pokazue; jer bilo je, ali se nije pokazivalo njima,

pošto posredno, ili Benjamin nije tamo bio.

5445. A Josip im reče. Ovo oznčava opažanje o ovoj stvari, to jest, o stvarima o koji

su govorila njegoca braća, što se vidi iz značenja reći, u istrijskm elovima Reči,

naime, percepciju (br. 1791,619,3509).

5446. A Josip reče: kažem ja. Ovo označava istin je kao što sam mislio. (br.

271,2287,2619). Ovo označava da je ovo istina, što se vidi bz bjašnjavanja.

5447. Uhode ste. Ovo označava da su oni istine crkve radi dobitka, kao što se vidi

iz značenja uhoda, naime, onih koji su u istinama crkve samo radi dobitka (br.

5432,5438).

5448. Nego hoću da se uvjerim ovako. Ovo označava da će se videti da li je tako,

jasno je bez objašnjavanja.

5449. Tako živ bio Faraon. Ovo označava zasigurno, što se vidi iz činjenice sa tako

živ bio Faraon označava naglašena tvrdnja, tako podrazumevajući da je to

zasigurno. Josip je doista znao ovu tvrdnju jer u unutrašnjem smislu to znači

izvesnost da istine crkve, kod koga da su, bez povezanosti s unutarnjim čovekom,

imaju kao cilj samo dobitak; ali kada se povežu preko dobra s unutarnjim

čovekom, imaju kao cilj dobro i istinu samu, a to znači crkvu, Gospodovo crstvo, i

Gospoda Samog; a kada su im ovo ciljevi, tada će imati doista onoliko koliko im je

nužno, prema Gospodovim rečima kod Matejeje:- Ištite prvo carstvo Božije, i

Njegovu pravdu, a sve ostalo će vam se pridodati (VI.33).

5450. Nećete izaći odavde dok brat vaš najmađi ne dođe amo. Ovo označava da

mora da su kod vas ovakve istine, osim ako su povezane sa duhovnim dobrom.

Ovo se ne može sasvim objasniti prema značenjima samih reči; ali ovo je značenje

do kojega se dolazi; jer se ovde najmlađim bratom označava povezivanje sa

duhovnim dobrom (br. 5443):

5451. Pošljite jednoga između sebe da dovede brata vašega. Ovo označava samo

da ima povezanosti sa tim dobrom, kao što se vidi iz značenja brata vašega, ili

najmlađega, nakime, povezanosti sa duhovnim dobrom (br. 5450); i iz značenja

pošaljite i dovedite, naime, samo kad bi bilo neke povehzanosti; jer se ovde

izrazava neka sumna.

5452. A vi ćete ostati ovdje u tamnici. Ovo označava, da iako postoji odvojenost u

svakom drugm pogledu, kao što se vidi iz značenja u tamnici, naime, ovde biti

odvojen; jer onaj ko je u tamnici (ko je vezan), taj je odvojen, to jest, od duhovnog

dobra, koje je označeno ocem Izrailjem.

5453. Pa ću vidjeti je li istina što govorite. Ovo označava da će se to tada desiti,

što se vidi iz značenja je li istina (da li će se vaše riječi dokazati), naime, da je u

tome slučaju izvesno da će se to desiti kao što su rekli. Izvesnost se odnosi na

stvari koje su oni rekli, i na one koje su sadržane u unutrašnjem smislu (br. 5434-

5444).

5454. Inače ste uhode, tako živ bio Faraon. Ovo označava da je inače istina da vi

imate istine samo radi dobitka, što se vidi iz značenja tako živ bio Faraon, naime,

zaizvesno (br. 5449); i iz značenja uhoda, naime, onih koji su u istinama crkve

samo radi dobiti (br. 543,5438,5449). Dalje objašnjavanje ovih i neposredno

prehodnih stihova izostavlja se, jer su bile izložene na opšti način ranije, a i stoga

što se ne mogu bolje objasniti; jer prvo treba da u razum uđu opšta načela, a tek

onda pojedine stvari kao što su one koje su sadržane u prethodnim rečima. Jer

ako se prvo ne prime opšti principi, ni pojedinosti se neće primiti, nego će izazvati

odbojnost; jer ne može da bude osećanja za pojedinosti, ako prethodno opšti

principi nisu osvojili osečanja.

5455. Stihovi 17-20. I zatvori ih u tamnicu na ti dana. A treći dan reče im Josip: ako

ste radi, ovo učinite, jer se bojim Boga: ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas

neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim. Pa

onda dovedite k meni brata najmlađega svojega da se posvjedoče riječi vaše i ne

izginete. I oni učiniše tako. I on ih zatvori u tamnicu, označava odvajanje od sebe;

na tri dana, označava do punine (potpuno). A treći dan Josip im reče, označava

opažanje Nebeskog od Duhovnog o onim istinama koje su odvojene od njega,

kada je došlo do ispinjenja; ovo učinite, jer se Boga bojim, označava da će tako biti

ako imaju život od Božanskog; ako ste pošteni, označava ako su istinite u sebi;

jedan brat između vas neka ostane u tamnici, označava da vera u volji mora da se

razdvoji; a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim, označava da su u

međuvremenu slobodni da se brinu o sebi; pa onda dovedite k meni brata

najmlađega svojega, označava dok ne bude prisutan posredni; da se posvedoče

riječi vaše, označava da će tada biti s istinama kao što je rečeno; i ne izginete,

označava da će da ovaj način istine živeti (imati život); i oni učiniše tako, označava

kraj ovoga stanje.

5456. I zatvori ih u tamnicu. Ovo označava odvajanje od sebe, što se vidi po

zatvaranju u tamnicu, naime, odbacivanje i na taj način razdvajanje (br.

5083,5101).

5457. Na tri dana. Ovo označava do potpunosti, što se vidi iz značenja na tri

dana, naime, od početka do kraja, na taj način do potpunosti (br. 2788,4495); jer

ovo je sada novo stanje koje se opisuje. Ovo celo stanje označeno je sa na tri

dana, a poslednji, koji je i novi, označen je sa treći dana, kao što ubrzo sledi.

5458. A treći dan reče im Josip. Ovo označava opažanje Nebeskog od Duhovnog o

istinama odvojenim od njega (od sebe), kada je bilo došlo do ispunjenja, što se

vidi iz značenna reći, naime, opažanja (1791,2619,3509); i iz reprezentacije

Jakovljevih sinova, naime, istina crkve u opšte ( vidi gore), ovde tih istina

odvojenih od Nebeskog od Duhovnog (br. 5436); iz rerezentacije Josipa, naime,

Nebeskog od Duhovnog (i ovo vidi gore); i iz značenja trećeg dana, naime,

poslednjeg stanje kada je novi početak (br. 5159,5457), a to znači kada je

ispunjenje. Iz ovoga je jasno da time što je Josip rekao trećega dana označava se

opažanje Nebeskog od Duhovnog od sebe, kada dođe do ispunjenja.

5459. Učinite ovo, da bi živjeli (ako ste radi), jer se bojim Boga. Ovo označava da bi

bilo tako kad bi živeli od Božanskog (kad bi imali život od Božanskog), što se vidi iz

značenja učiniti ovo, naime, da će tako biti; i iz značenja da bi živjeli, da bi one, to

jest, istine označene Jakovljevim sinovima, mogle živeti; i iz značenja bojim se

Boga, to jest, bojim se od Božanskog. Jer Josip predstavlja Gospoda u pogledu

istine od Božanskog, što je isto što i Nebesko od Duhovnog; stoga ovde ja

predstavlja u najvišem smislu istinu od Božanskog Samoga, koja je u Nebeskom od

Duhovnog, ili Božansko koje je u istini. Sa bojati se, u najvišem smislu, kada se

odnosi na Gospoda, ne označava se strah, nego ljubav; jer se ljubav ka Bogu

menja u skladu sa onim koji voli (menja kod subjekta ili osobe); ona postaje strah

kod onih koji su u spoljašnjem bogoštovanju bez unutrašnjeg, a postaje sveti strah

kod onih koji su u duhovnom bogoštovanju, a postaje ljubav, u kome je i sveto

poštovanje, kod onih koji su u nebeskom bogoštovanju; ali kod Gospoda nije to

nije bio strah, nego samo čista ljubav. Iz svega ovoga se može videti da bojim se

Boga, kada se odnosi na Gospoda, označava Božansku ljubav, to jest, Božansko.

5460. Ako ste pošteni. Ovo označava, ako su istiniti u sebi, što se vidi iz značenja

biti pošten, naime, da su istiniti u sebi samima (br. 5434,5437.)

5461. Jedan brat između vas neka ostane u tamnici. Ovo označava da vera mora

biti odvojena u volji, što se vidi iz reprezentacije Simeona, koji je jedan od braće

koji treba da ostane u tamnici (stih 24), naime, vera u volji (br. 3869-3872,4503); i

iz značenja ostati u tamnici, naime, biti odvojen (br. 5083,5456). Kada je vere u

volji, ili volja da se čini istina vere, odvojena od onih koji su u istinama crkve, tada

je povezanost sa Božanskim tako slaba da je jedva priznavanje; jer je

influks od Gospoda (samo) kod preporođeng čoveka u dobro a preko njega i u

istinu, ili što je isto, u volja a otuda i u razum. Pa stoga onoliko koliko čovek, koji je

u istini vere, prima dobro od Gospoda, toliko Gospod oblikuje u njemu jednu novu

volju u njegovom intelektualnom delu (da je to u intelektualnom delu može se

videti gore,br. 927,4493,5113), toliko Gospod , pošto jedan od njih ostane u

amniciutiče, i stvara osećanje za činjenje dobra, to jest, da čovek živi ljubavlju

prema bližnjemu. Iz svega ovoga se vidi na šta se misli pod verom u volji

(predstavljenom Simeonom) koja je odvojena sve dotle dok posredno,

predstavljeno Benjaminom, nije prisutno.

5462. A vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama svojim. (zbog gladi u vašim

kućama). Ovo označava da su u međuvremenu slobodni da se brinu za svje

porodice, što se vidi iz značenja vi idite, posle utamničenja, i pošto jedan ostane u

tamnici umesto njih, naime, da su u međuvremenu slobodni; iz značenja žita,

naime, istine (br. 5276,5292): iz značenja gladi, naime, zbog nedostatka znanja i

zbog pustošenje (br.5360,5376), i iz značenja u vašim kućama, naime, mestima

gde su bile istine od svakog od njih pojedinačno, stoga u prirodnom umu. (Da kuća

označava prirodni um, može se videti gore, br. 4973,5023; i da su ovde istine,

predstavljene sinovima Jakovljevim, one istine koje pripadaju spoljašnjoj crkvi, to

jest, Prirodnom, br. 5401,5428.) Iz ovih značenja uzetih zajedno, jasno je da odneti

žito za glad u vašim kućama označava da dok traje pustošenje istine u kojoj su, oni

mogu da se brinu o sebi i o svojima.

5463. Pa onda dovedite k meni najmlađeg brata svojega. Ovo označava dok

posredno ne bude prisutno, što se vidi iz reprezentacije Benjamina, naime,

posrednog između Nebeskog od Duhovnog i Prirodnog (br. 5411,5443.

5464. Da se posvjedoče riječi vaše. Ovo označava da će tada biti s istinama kao što

je to bilo rečeno, što je jasno i bez objašnjavanja. Šta su oni bili rekli o sebi

samima a stoga i o istinama crkve koje predstavljaju, može se videti gore, (br.

5434-5444). Oni koji su u istinama crkve samo radi dobiti, mogu kao i drugi da

izlažu istine, kao na primer istinu da istine ne pripadaju čoveku sve dok nisu

pripojene unutarnjem čoveku, to jest, da se mogu pripojiti samo preko dobra, a

da dok se to ne desi, da istine nemaju života (nisu žive). Ove i slučne stvari oni

vide isto kao što ih i drugi vide, ponekad jasnije od drugih; ali to je tako samo dok

o njima govore. Ali kada ovore sami sebi, ili svome unutarnjem čoveku, to jest,

kada misle), jer oni koji su u istinama crkve samo radi dobiti, ti vide suprotno; a

iako vide suprotno i odriču ih u srcu, oni su i pored toga sposobni da u te istine

ubede druge, kao i da ih ubede da i oni žive po tim istinama. Požuda za dobiti,

počastima, i ugledom radi ovih samih, (vladaju u onima koji) koriste sva sredstva

ubeđivanja da druge u ovo uveri, a najviše ono što je u njima samma istinito; jer

ovakvi imaju u sebi skrivenu moć za zarobe umove (drugih). Svaki čovek, ukoliko

nije sasvim glup, nadaren je sposobnošću da shvati u svom intelektualnom delu da

je nešto istinito kada to vodi njegovoj obnovi i preporodu. Ali ako je zalutao u

izokrenut način života, i kada potopuno odbaci veru crkve, on i dalje ima istu

sposobnost da razume istine, ali nema želje da ih razume, jer oseća prema njima

odbojnost čim ih čuje.

5465. I da ne izginete. Ovo označava da će istine na ovaj način imati život, to jest,

kada su ono što se za njih kaže, kao što se vidi iz značenja da ne izginete, naime, vi

ćete živeti, naime, da će živeti istine kojie su njima predstavljene.

5466. I oni učiniše tako. Ovo označava kraj ovoga stanja, što se vidi iz značenja

učiniše, ili bi učinjeno, što je kraj prethodnog stanja, a počeak sledećeg (br. 4979,

5074). Nepotrebno je dalje objašnjavati, iz razloga koji je dat gore (br.5454). Neka

se zna, međutim, da one sadrže u sebi neizrecive misterije, koje u nebu sijaju iz

nekoliko reči, iako se čoveku ništa od toga ne pokazuje. Ponekad, svetost koju

čovek opaža dok čita Reč, ima u sebi takve misterije; jer svetost koja utiče na

čoveka, sadrži skrivene u sebi nebrojene stvari koje mu se ne pokazuju.

5467. Stihovi 21-24. I rekoše jedan drugome: doista se ogriješismo o brata

svojega; jer vidjesmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo;

za to dođe na nas ova muka. A Ruben odgovori im govoreći: nijesam li vam

govorio, ne griješite se o dijete? ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv

njegova. A oni ne znadijahu da ih Josip razumije, jer se s njim razgovarahu preko

tumača. A Josip se okrete od njih i zaplaka se. Po tome se opet okrete k njima, i

progovori s njima, i uzev među njima Simeona (Šimuna) veza ga pred njima. I oni

rekoše jedan drugome (oni rekoše svaki svome bratu, označava opažanje o uzroku;

doista se ogriješismo o brata svojega, označava da su za osudu zato što su otuđili

Unutrašnje time što nisu primili dobro; jer vidjesmo muku duše njegove, označava

stanje Unutrašnjeg u pogledu dobra kada je bilo otuđeno; i kad nam se moljaše,

pa se oglušismo, označava njegovo neprekidno nastojanja koje nije bilo

prihvaćeno; A Ruben odgovori govoreći, označava opažanje još uvek od vere u

doktrinu (nauk života) i u razumu; Nijesam li van govorio, ne griješite se o dijete,

označava da oni ne treba da se razdvoje; ali me ne poslušaste, označava ne-

primanje; i za to evo od nas se traži krv njegova, označava grižnju savesti zbog

toga; a oni ne znadijahu da ih Josip razumije (da ih čuje), označava da se iz

prirodne svetlosti u kojoj su bili, ne veruje da se sve pokazuje u duhovnoj

svetlosti; jer se razgovarahu preko tumača (jer je tumač bio između njih),

označava da se tada duhovne stvari razumeju na sasvim drugi način; a Josip se

okrete od njih, označava neko povlačenje; i zaplaka se, označava milost; po tome

se opet okrete k njima, i govoraše s njima, označava influks; i uze Simeona

(Šimena) između njih, označava veru u volji; i veza ga, označava odvajanje; pred

njima (na njihove oči), označava tako da su opazili.

5468. I oni rekoše jedan drugome ( rekoše svaki svome bratu). Ovo označava

opažanje o uzroku, što se vidi iz značenja reći u istorijskim delovima Reči, naime,

opažanje (br. 1791,3509); i iz značenja svaki svome bratu, naime,

uzajamno(br.472). Razlog da jedan drugome ovde označava opažanje o uzroku

koji je navodio Josipa da govori oštro s njima, nazivajući ih uhodama, i držeći ih u

tamnici tri dana, je tome što se u stihu koji sledi, njihov uzajamni razgovo odnisi

na uzrok; zato je ovime označeno opažanje o ovome.

5469. Ogriješismo se o brata svojega. Ovo označava da oni treba sebe da krive što

otuđili od sebe Unutrašnje tako što nisu primili dobro, što se vidi iz značenja

ogriješiti se, naime, biti kriv zbog odbijanja dobra, što se vidi iz značenja ogriješiti

se, naime, biti kriv i pod optužbom zbog odbacivanja dobra i istine (br. 3400); i iz

reprezentacije Josipa koji je brat o kojega su se ogriješili, to jest, da je to

Unutrašnje koje su odbacili ili otuđili. jer su Josip i Benjamin predstavljali

Unutrašnje crkve, a drugih deset sinova Jakovljevih, njeno Spoljašnje; jer Rahela

koja je bila Josipova i Benjaminova majka, je osećanje unutarnje istine, a Lija je

osećanje spoljašnje istine (br. 3758,3793,3819). U ovome poglavlju Josip

predstavlja Nebesko od Dohovnog, ili istine od Božanskog, koje je Unutrašnje;

Benjamin, predstavlja Duhovno od Nebeskog, koje je posredno koje proističe iz

toga, a deset ostalih Jakovljevih sinova, istine spoljašnje crkve, pa stoga i istine u

Prirodnom (vidi gore). Ovo poglavlje govori i o povezivanju Unutrašnjeg crkve sa

Spoljašnjim u opšte i u pojedinostima; jer svaki čovek treba da bude crkva kao

pojedinac da bi bio član i opšte crkve; Ali u najvišem smislu, predmet o kome se

govori je Gospod, kako je sjedinio Unutrašnje sa Spoljašnjim u Njegovom

Ljudskom, kako bi ga učinio Božanskim.

5470. I vidjesmo muku duše njegove. Ovo označava stanje Unutrašnjeg u

međuvremenu dok je bilo otuđeno, što se vidi iz značenja muke duše, naime,

stanja Unutrašnjeg kada je otuđeno od Spoljašnjeg. Što se tiče ovoga stanja,

Gospod neprekidno utiče u čoveka s dobrom, i u dobro s istinom; ali čovek ili ga

prihvata ili ga ne prihvata (prima); ako ga prima, on je u dobru; ali ako ga ne

prima, on nije u dobru, (on je u slabom stanju). Ako kada ne prima oseća neku

nelagodnost (ovde označenu mukom duše), postoji nada da će se popraviti (biti

reformisan); ali ako ne oseća neku nelagodnost, nada iščezava. Kod svakoga

čoveka, postoje dva duha iz pakla, i dva anđela iz neba; pošto je čovek rođen sa

grehom (u grehu), on ne može da živi ako s jedne strane nema komunikaciju s

paklom, a s druge strane s nebom; sav njegov život od toga dolazi. Kada čovek

odraste, i počne sam sobom da upravlja, to jest, kada mu se čini da hoće i da

postupa od sebe, to jest, kada mu izgleda da hoće i da postupa po svom vlastitom

sudu, i da misli i pravi zaključke o stvarima vere od svog vlastitog razuma, i ako se

onda preda zlu, tada se dva duha iz pakla približe, a dva anđela iz neba se malo

udalje; ali ako se preda dobru, dva anđela iz neba se približe, a dva duha iz pakla

se uklone. 2. Stoga ako se čovek preda zlima, kao što je slučaj sa mnogim mladim

ljudima, ako oseća neku nelagodnost kada misli o onome zlu koje je počinio, to je

znak da će i dalje primati influks preko anđela iz neba, a to je isto tako i znak da će

dopustiti da bude reformisan; ali ako, kada razmišlja o onome što je zlo učinio, i

ako o tome ne oseća neku nelagodnost, to je znak da ne želi da i dalje prima

influksa preko anđela iz neba. To je isto tako i znak da kasnikje neće dopustiti da

bude reformisan. Ovde se stoga gde se govori o istinama spoljašnje crkve, što je

predstavljeno sa deset Jakovljevih sinova, pominje se i Josipova muka duše kad je

otuđen od braće, a posle i kada ih Ruben moli, čime se označava da ako ovo

stanje prethodi, reformacija ili povezivanja Unutrašnjeg sa Spoljašnjim će se

ostvariti (vidi niže); jer kod onih koji tada osećaju nelagodnost, postoji unutrašnje

priznavanje zla, koje ,kada ga Gosopid oživi, postaje ispovest i na kraju pokajanje.

5471. Kad nas moljaše, mi se oglušismo. Ovo označava neprekidno nastojanja bez

primanja, vidi se iz značenja moljaše, naime, nastojanja: jer nastojanje da se ne

otuđuje, kada se govori o influksu dobra od Božanskog, to je nastojanje da se

bude primljen; jer dobro koje utiče od Gospoda, neprekidno nastoji (podstrekuje),

ali njegovo primanje zavisi od čoveka. Otuda to da nastojanje da ne dođe do

otuđenja, označava neprekidno nastojanje. Iz toga sledi da oglušiti se (ne čuti)

označava ne primiti. U smislu slova broj osoba o kojma se govori, naime, je deset

Jakovljevih sinova i Josip; ali u unutrašnjem smislu o ovima se govori kao jednom

subjektu (osobi). Istine spoljašnje crkve ili istine u Prirodnom, predstavljenih sa

deset Jakovljevih sinova, su istine u spoljašnjem čoveku; a Nebesko od Duhovnog,

predstavljeno Josipom, je istina od Božanskog u unutrašnjem čoveku. Slično je s

ostalim istorijama u Reči; jer stvari su predstavljene osobama, a same stvari

odnose se na jednog subjekta (na jednu osobu).

5472. A Ruben odgovori im govoreći. Ovo označava da je opažanje još uvek bilo od

vere u doktrinu (nauk) i u razum, što se vidi iz značenja odgovori i govori svojoj

braći, naime, opažanje. (Da govoriti označava opažanje, može se videti gore. br.

5468); i iz reprezentacije Rubena, naime, vere u doktrinu i u razum, ili u istinu

doktrine preko koje se dobro života može ostvariti (br. 3861,3866). Pošto je

predmet o kome se govori nastojanje dobra, ili Božanskog u dobru, da bude

primljeno, to se pominje vera, i kako ona uči o primanju dobra, jer ako čovek kad

odstupi od dobra oseća nelagodnost, to nije od nekog unutrašnjeg diktata, nego

od vere koju je stekao iz detinjstva, koja vera tada diktira i uzrokuje ovu

nelagodnost. Ovo je razlog da Ruben, kojim je predstavljena vera, ovde govori.

Naziva se verom u doktrinu i u razum, da bi se razlikovalo od vere u život i u volju,

koja je vera predstavljena Simeonom (Šimunom).

5473. Nijesam li vam govorio, govoreći. Ovo označava stepen opažanja iz toga

(izvora), što se vidi iz značenja govoriti u istorijama u Reči, naime, označava

opažanje. (br. 1791,2619,3509 itd); a pošto se govoriti pominje dva puta, kao

gore, tu se označava stepen opažanja.

5474. Nemojte se griješiti o dijete. Ovo označava da oni ne treba da se razdvajaju,

to jest, Unutrašnje od Spoljašnjeg, što se vidi iz načenja griješiti, naime, razdvojiti

(br. 5229), jer greh razdvaja; i iz reprezentacije Josipa, koji je ovde dijete, naime,

Unutrašnje (br. 5469).

5475. Ali me ne poslušaste. Ovo označava ne-primanje, što se vidi iz značenja

poslušati, naime, pokoriti se (br. 2542,4652-4660 itd); i stoga što označava

pokoriti se , to isto znači i prihvatiti (br. 5471); jer onaj koji se pokorava onome što

vera diktira, on prihvata. U ovom primeru, to je ne-primanje, jer se kaže ali ne

poslušaste.

5476. Za to se evo od nas traži krv njegova. Ovo označava grižnju savesti, što se

vidi iz značenja krvi, naime, nasilja nad dobrom ili nad ljubavlju prema bližnjemu

(br.4374,1005). Kad se traži nešto zbog nasilja ili zbog krvi, tada se oseća

unutrašnja nelagodnost, koja se naziva grižnja savesti; ali to je slučaj samo s

onima koji osečaju nelagodnost kada greše (br.5470).

5477. Ali oni ne znadijahu da ih Josip razumije (da ih čuje, sluša). Ovo označava da

se od prirodne setlosti, u kojoj su te istine, ne veruje da se sve vidi od (iz) duhovne

svetlosti, što je vidljivo iz reprezentacije Jakovljevuh sinova, koji ne znadijahu koje

su istine spoljašnje crkve, a to znači istine u Prirodnom (vidi gore), otkuda sledi

značenje da se od prirodne svetlosti u kojoj su ove istine, da se to ne veruje; i iz

reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog, koje je u duhovnoj

svetlosti. Da se od ove svetlosti pokazuju (pojavljuju) istine u Prirodnom,

označeno je sa Josip ih je razumio, ili čuo, jer čuti označava kako pokoriti se tako i

opažati (br. 5017), na taj način da se istine u prirodnom pokazuju od duhovne

svetlosti, ali ne obrnuto. 2. Što se tiče duhovne svetlost i i prirodne svetlosti,

ovakav je slučaj: prirodna svetlost je od sunca sveta, dok je duhovna svetlost od

sunca neba, koje je Gospod. Sve istine vere koje čovek uči od detinjstva, shvataju

se uz pomoć predmeta i ideja koje su od svetosti sveta, pa se sve i svaka stvar

shvataju na prirodan način; jer sve ideje čovekove misli , sve dok živi u svetu,

zasnovane su na onakvim stvarima kakve postoje u prirodnom svetu; i ako bi se

ove oduzele od njega, njegova bi misao potuno nestala. Čovek koji se nije nanovo

rodio, ništa ne zna o duhovnoj svetlosti; on ne zna ni da u nebu postoji svetlost

koja nema ništa zajedničko sa svetločću sveta, a još manje zna da upravo ova

svetlost rasvetljava ideje i predmete koji pripadaju svetlosti sveta, a koja

omogućava čoveku da misli, pretpostavlja, i razmišlja. Duhovna svetlost može ovo

na čini zato što je ova svetlost mudrost sama koja proizlazi od Gospoda i to je ono

što se vidi kao svetlost od strane anđela u nebu. Od ove svetlosti pokazuju se sve i

svaka stvar koja je ispod, ili ono što je u čoveku od prirodne svetlosti; ali ne i

obratno, osim kada se čovek preporodi, u kojem slučaju stvari neba, to jest, stvari

dobra i istine , preko prosvetljenja od duhvne svetlosti, pokazuju se u Prirodnom

kao u reprezenativnom ogledalu. Iz ovoga je vidljivo da Gospod, koji je svetlost

sama, vidi sve i svaku stvar u misli i u volji čoveka, čak i u univeralnoj prirodi i da

ništa nije od Njega skriveno. 3. Iz svega ovoga sada je jasno da se iz prirodne

svetlosti, u kojoj su ove istine, ne veruje da se sve pokazuje od duhovne svetlosti,

što je označeno sa oni ne znadijahu da ih Josip razumije (čuje). To što je Josip njih

poznao a oni njega nisu poznali, to označava (stih 8 gore) sličnu stvar; jer je time

označeno da su se ove istine crkve pokazale Nebeskom od Duhovnog u njegovoj

vlastitoj svetlosti, i da se istina od Božanskog nije pokazivala u prirodnoj svetlosti

koja još nije obasjana nebeskom svetlošću (br. 5427,5428).

5478. Jer se s njim razgovarahu preko tumača.(jer je tumač bio između njih). Ovo

označava da se tada duhovne stvari shvataju na sasvim drugi način, što se vidi iz

značenja tumača koji je bio između njih, naime, da se duhovne stvari drugačije

shvataju; jer tumač prevodi jezik jednoga na jezik drugoga, tako da prenosi

značenje jednoga u shvatanje drugoga. Otuda to da se sa tumač je bio između njih

označava da se tada duhovne stvari razumeju na sasvim drugačiji način od strane

onih koji su u istinama crkve koje još nisu povezane s unutrašnjim čovekim. Da se

istine crkve shvataju sasvim drugačije od strane onih koji su u dobru, (to jest, od

onih kod kojih su ove istine povezane s dobrom), i od strane onih koji nisu u

dobru, izgleda doista kao paradoks, ali je istinito. Jer oni koji su u dobru, oni

shvataju istine na duhovan način, jer su ove osobe u duhovnoj svetlosti; ali se

shvataju na prirodan način od strane onih koji nisu u dobru, jer su ovi u prirodnoj

svetlosti. Otuda istine čine da se one povezuju s dobrom u takvom čoveku

neprekidno; ali se spajaju sa mnogo obmana i zabuda kod oni koji nisu u dobru.

Razlog da je ovako je u tome što istine kod onih koji su u dobru, one dosežu do

neba; dok istine kod onih koji nisu u dobru, ne dosežu do neba. Otuda su istine

pune kod onih koji su u dobru, dok su prazne kod onih koji nisu u dobru. Ova

punina i ova praznina ne pokazuju se čoveku sve dok je u svetu, ali se to pokazuje

anđelima. Kad bi samo čovek znao koliko puno neba ima u istinama koje su

povezane s dobrom, on bi drugačije osećao prema veri.

5479. A Josip se okrete od njih. Ovo označava malo povlačenje, što se vidi iz

značenja okrenuti se od njih, kada se odnosi na influks dobra od Božanskog ili od

Gospoda, naime, malo povlačenje. Jer Gospod se nikada ne okreće ni od koga,

nego samo odmerava influks dobra u skladu sa stanjem čoveka ili anđela. Upravo

je ovo umeravanje influksa označeno malim povlačenjem.

5480. I zaplaka. Ovo označava milost, što se vidi iz značenja zaplakati kada se

odnosi na Gospoda, koji je ovde predstavljen Josipom, naime, označava milost.

Plakanje je izražavanje žalosti i ljubavi, kao što je dobro poznato, pa je stoga i izraz

milosi ili sažalenja, jer milost je ljubav koja žali. Božanska se ljubav stoga naziva

milošću, jer ljudska rasa je sama po sebi od pakla; i kada čovek ovo opazi u sebi,

on moli za milost. Pošto je i plakanje isto tako milost u unutrašnjem smislu, stoga

u Reči plakanje se ponekad odnosi na Jehovu ili Gospoda, kao kod Isaije: Za to ću

plakati plačem Jazereskim za čokotom Sabamskim, zaljevaću te suzama svojim,

Hezebone i Elealo, jer pjesma o ljetini i o žetvi tvojoj pade (XVI.9). Kod Jeremije:

Znam ja, govori Jehova, bijest njegovu; ali neće biti tako; laži njegove neće učiniti

ništa. Za to ću ridati (glasno plakati) za Moabom, vokati za svijem Moabom,

uzdisaće za onim Keresom. (XLVIII.30-32). Moab označava one koji su u prirodnom

dobru i dopuštaju da budu zavedeni, a kada su zavedeni, tada preljubočine dobra

(prim. prev. čine preljubu u odnosu na dobra, to jest, vole ono što nije dobro) (br.

2468); ridati i vikati i plakati nad označavaju samilost i tugovanje. Slično kod Luke:

A kad dođe blizu gradu, Isus se zaplaka nad njim (XIX.41); Jerusalim, nad kojim je

Isus plakao, ili za koji je osećao samilost, nije bio samo Jerusalim, nego i crkva, i

njen poslednji dan u čiji poslednje vreme neće biti ljubavi ka bližnjem ni vere. Ovo

se ovde označava u unutrašnjem smislu; stoga On je plakao iz samilosti i iz tuga.

(Da je Jerusalim crkva, može se videti gore, br. 2117,3654).

5481. Po tome se opet okrete k njima, i progovori s njima. Ovo označava influks,

što se vidi iz značenja okrenuti se k njima i govoriti s njima, posle onoga što se bio

okrenuo od njih, naime, influks; jer Nebesko od Duhovnog, ili istina od

Božanskog, predstavljenog Josipom, utiče u istine u Prirodnom. Ovo je izraženo u

smislu slova s opet se okrete k njima i progovri s njima. (Da govoriti isto tako

označava uticati, može se videti gore, br. 2951.)

5482. I uzev između njih Simeuna (Šimuna). Ovo označava veru u volji, vidi se iz

reprezentacije Simeona, naime, vere u volji (br. 3869-3872,4503). Vera u volji od

njih je bila odvojena, jer još nije bilo prisutno posredno predstavljeno

Benjaminom; jer istina od Božanskog, predstavljena Josipom, utiče preko

posrednkg u razumevanje istine; ili što je isto, utiče u ljubav ka bližnjem, a kroz

ovu u veru. Influks nije moguć ni na koji drugi nečin kod čoveka koji se

preporodio, i nije moguć drugačiji influks ni kod anđela. Ovo je kao influks sunca u

zemaljske predmete. Ono ih razvija od semena, obnavlja ih; ono utiče u njih

toplinom, u proleće i u leto, a u isto vreme i svetlošću, i na taj ih način stvara, ali

samom svetlošću ništa se ne stvara, što je jasno po stvarima u zimi. Duhovna

toplina je dobro ljubavi, a duhvna svetlost je istina vere; osim toga, duhovna

toplina u subjektima životinjskog carstva proizvodi životnu toplinu, a duhovna

svetlost proizvodi život koji potiče iz toga.

5483. I veza ga. jOvo označava razvajanje, šo se vidi iz značnja vezatim naime,

razdvojiti (br. 5083,5101,5452).

5484. Pred njima (na njihove oči). Ovo označava da je bilo s opažanjem, kao što se

vidi iz značenja očiju, naime, razumevanja i opažanja (br. 2701,4523-4534).

5485. Stihovi 25-28. I zapovjedi Josip da im naspu vreće žita, pa i novce šta je koji

dao metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice za put. I tako bi učinjeno. I

natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše. A jedan od njih otvoriv svoju

vreću da nahrani magarca u jednoj gostionici, vidje novce svoje ozgo u vreći. I reče

braći svojoj:ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta srce u

njima i uplašiše se govoreći jedan drugome: što nam to učini Bog? I zapovjedi

Josip, označava influks Nebeskog od Duhovnog; da im naspu vreće žita, označava

da su spoljašnja-znanja dobila kao dar dobro vere; i novac šta je koji dao metnu,

označava bez ikakvog njihovog truda; metnu svakome u vreću, označava gde god

je bio prijemnik u Prirodnom; i dadu im brašnjenice za put, označava da će

potpomagati (podržavati) istine koje imaju; i tako bi učinjeno, označava efekat

(posledicu); i natovarivši žito svoje na magarce, označava da su istine bile

sakupljene u spoljašnja-znanja; i otidoše, označava život koji je posledica; a jedan

od njih otvoriv svoju vreću, označava posmatranje; da nahrani svojega magarca u

jednoj gostioni, označava kada se razmislilo o spoljašnjim-znanjima u spojašnjem

prirodnom; vidje novce (srebro), označava opažanje da se to desilo bez ikakve

njihove sposobnosti; ozgo u vreći (na ustima vreće), označava da su bile (istine)

vraćene i postavljene na prag spoljašnjeg Prirodnog; i reče braći svojoj, označava

opšte opažanje; ja dobih natrag novce svoje, označava da nije bilo pomoći od njih;

i zadrhta srce u njima, označava strah; i uplašiše se, označava opšti užas; govoreći:

što nam to učini Bog? označava da je to bilo od proviđenja.

5486. I Josip zapovjedi. Ovo označava da su spoljašnja-znanja ispunjena

(ojačana) dobrom od istine, što se vidi iz značenja ispuniti , a pošto je bilo bez

naplate, to je značilo biti ispunjen (ojačan); iz značenja vreća (sudova), naime,

spoljašnjih-znanja; i iz značenja žita, naime, dobra iz istine, ili dobra od istine (br.

5295).

5487. Da im naspu vreće žita. Ovo označava da su spoljašnja-znanja bila

obdarena dobrom od istine, što se vidi iz znčenja nasuti; a pošto je to bilo bez

naplate, to označava da su to dobili kao poklon; iz značenja vreća, naime,

spoljašnjih-znanja (br. 3968,3079); i iz značenja žita, naime, dobra od istine, ili

dobra istine (br. 5295).

5488. Pa i novce što je koji dao metnu. Ovo označav bez ikakovig njihovog

nastojanja (napora), što se vidi iz značenja kupiti za novac (srebro), naime,

pribaviti sebi od svog vlastitog; stoga ovde, metnuti natrag (vratiti) znači dati

slobodno (bez nadoknade), a to je bez njihoc+vog nastzojanja; tako isto kod

Isaije:- Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, koji nemate novaca, hodite, kupujte, i

jedite; hodite, kupujte bez novaca (srerbra) i bez plate vina i mlijeka (LV.1).

5489. U njegovu vreću. Ovo označava gde god bude prijemnik u Prirodnom što se

vidi iz značenja vreće, naime, prijemnika (vidi niže). To je u Prirodnom, pošto se

govori o istinama i o spoljašnjim-znanjima, jer kao što je vreća prijemnik za žito,

tako je i spoljašnje-znanje prijemnik za dobro, ovde za dobro koje je od istine

(br.5487). Malo ko zna da je spoljašnje-znanje prijemnik za dobro, jer malo ko

razmišlja o ovakvim stvarima, iako se to može znati iz sledećih razloga. Spoljašnja-

znanja koja ulaze u memoriju, uvek se uvode uz pomoć nekog osećanja; ona koja

se ne uvode pomoću osećanja, ta ne ostaju, nego se izgube. Razlog je to što u

osećanju postoji život, ali ne u spoljašnjem- znanju osim preko osećanja. Iz ovoga

je jasno da spoljašnja-znanja imaju kod sebe i stvari osećanja, ili što je isto, neku

ljubav, stoga neko dobro, jer se dobrom naziva sve što pripada ljubavi, bilo da je

to dobro ili da se misli da je dobro. Spoljašnja-znanja zajedno s ovim dobrima

formiraju kao brak. Pa otuda to da kada se ovo dobro uzbudi, spoljašnje-znanje

koje je s njim, isto tako se uzbudi: i obrnuto, kada se spoljašnje-znanje izazove (iz

memorije?)zajedno s ovim izlazi i dobro koje je s njim povezano, što svako može

da sebi dokaže ako to želi. 2. Ovo je tada razlog zašto se kod nepreporođenih, koji

odbacuju dobro ljubavi ka bližjemu, spoljašnja znanja, koja su istine crkve, da se

udružuju sa stvarima ljubavi ka sebi i ka svetu, stoga sa zlim stvarima, a koja ona

zbog uživanja u njma, naziva dobrom, i krivim tumačenjem prikazuje to kao dobro.

Ova spoljašnja-znanja imaju dopadljiv izgled kad u njima vladaju ove ljubavi svuda,

a u skladu sa stepenom u kome vladaju. A kod preporođenoga spoljašnja-znanja,

koja su istine crkve, pridružuju sebi stvari koje pripadaju ljubavi ka bližnjem i

ljubavi ka Bogu, pa na taj način ono što je stvarno dobro, to Gospod pohranjuje

ove istine crkve kod svih kiji su nanovo rođeni; pa stoga kada Gospod u takve

osobe udahnjuje revnost za dobro, ove se istine pjavljuju svojim redm; a kada ih

nadahnjuje revnošću za istinu, tada se ovo dobro zapali. Iz svega ovoga vidi se da

su spoljašna-znanja prijemnici dobra.

5490. I da im dadu brašnjenice za put. Ovo označa da bi to podržalo istine koje

imaju, vidi se iz značenja dati brašnjenice, naime, potporu; i iz značenja za put,

naime, za istinu (br. 67,2333); međutim, ovde za put označava sve dok su u tome

stanju, jer biti na putu označava stanje istine povezane sa dobrom (br. 3123).

Brašnjenice označavaju potporu od istine i dobra, kod Davida:-

I pustite im podaždje(dažd) mana za jelo, i hljeb nebeski dade im. Hljeba

anđeoskoga jeđaše čovjek. Posla im jela (žita) do sitosti (LXXVIII.24,25),

5491. I tako bi učinjeno. Ovo označava efekat (posledicu), što se vidi bez

objašnjavanja.

5492. I natovarivši žito svoje na magarce. Ovo označava da su se istine sakupile u

spoljašnja-znanja, što se vidi iz značenja žita, naime, istine (br. 5276,520.5402); i iz

značenja magarca, naime, spoljašnjeg-znanja (br. 781). Otuda sledi da natovariti

svoje žito na magarce označava da su istine sakupljene u spoljašnja znanja. Da je

ovo značenje ovih reči izgleda čudno onome ko se umom drži istorijskog smisla

slova, a osobito ako veruje da tu nema unutrašnjeg smisla koji sija iz slova, jer on

sebi kaže, Kako podizanje žita na magarce može da znači sakupljanje istina u

spoljašnja- znanja? Ali neka zna da doslovni smisao Reči prelazi u duhovni smisao

kada pređe od čoveka anđelima, ili u nebo, a u još udaljeniji smisao kada pređe u

najdublje nebo, gde svaka i sve stvari Reči prelaze u osećanja koja pripadaju

ljubavi i milosrđu, kojem smislu doslovni smisao služi kao podloga (plan). 2. Da

istorijski delovi Reči prekaze u drugi smisao kada se uzdignu u nebo, može da vidi

čovek koji pravi racionalne dedukcije (izvođenja), i koji zna nešto o Prirodnom i

Duhovnom. On može da vidi da je podizaje žita na magarce čisto prirodan čin, i da

u tome nema ama baš ništa duhovno; a može da vidi isto tako da anđeli koji su u

nebu, ili oni koji su u duhovnom svetu, ne mogu shvatiti ove reči drugačije nego

na duhovan način, i da se one shvataju na duhovan način kada se mesto njih

razumeju korespondencije, naime istina crkve umesto žita, i spoljašnja-znanja u

Prirodnom umesto magaraca. Da magarci u Reči označavaju stvari koje služe, pa

stoga spoljašnja-znanja (jer su to stvari koje služe u odnosu (relativno) na duhovne

a isto tako i na racionalne stvari), može e videti kod br. 2781. Otuda je jasno i to

da šta je anđeoska misao i govor u odnosu na čovekovu misao i govor – da je

anđeoska misao i govor duhovan, a čovekova prirodan, i da prvi pada u drugi dok

se spušta, i da se drugi pretvara u prvi kada se uzdiže. Da nije iako, ne bi

biklonikakve komunikcije čoveka s anđelima, ili sveta sa nebom.

5493. I oni otidoše. Ovo označava život koji sledi, što se vidi iz značenja otići,

naime, živeti (br.3335,3690,4882). Isti je slučaj i sa ići (što u duhovnom smislu

znači živeti), kao s onim što je rečeno gore (br. 5492).

5494. A jedan od njih otvoriv svoju vreću. Ovo označava posmatranje

(razmatranje), što se vidi iz značenja vreće, naime prijemnika u Prirodnom (br.

5489,5497), koje je ojačano (dobilo) s dobrom od istine (br. 5487). Da otvoriti to

označava posmatrati, jasno je iz konteksta; jer reči koje slede, da nahrani

magarca svojega u jednoj gostionici, označavaju kada oni razmatraju spoljašnja-

znanja u spoljašnjem Prirodnom.

5495. Da bi nahranio(dao krmu) svoga magarca u jednoj gostionici. Ovo označava

da su razmatrali spoljašnja-znanja u spoljašnjem Prirodnom, kao što se vidi iz

značenja nahraniti svoga magarca, naime, razmatrati (razmišljati) o spoljašnjim-

znanjima; jer nahraniti (dati krmu) magarcima sastoji se od sena i slame, a otuda

to označava raazmatrati o spoljašnjim-znanjima, jer je to ono čime se hrani

razmatranje (da magarac označava spoljašnje.znanje, može se videti upravo gore,

br. 592); i iz značenja gostionice, naime, spoljašnjeg Prirodnog. Da je ovde

gostionica spoljašnje Prirodno, ne može se potvrditi paralelnim odlomcima na

drugim mestima u Reči, ali se može potvrditi time što su spoljašnja znanja kao u

svojoj gostionici kada su u spojašnjem Prirodnom. (Da je Prirodo dvostruko,

spoljašnje i unutrašnje, može se videti gore, br. 5118). Kada su spoljašnja-znanja u

spojašnjem Prirodnom, ona komuniciraju direktno sa spoljašnjim čulima u telu, i

tamo kao da počivaju (odmaraju se) na tim čulima. Otuda to da je ovo Prirodno

spoljašnjim-znanjima gostionica, ili mesto odmora, ili tamo gde se provede noć.

5496. Vidje novce (srebro) svoje ozgo u vreći. Ovo označava da je to bilo bez

ikakve njihove sposobnosti, kao što se vidi iz značenja videti, naime, razumeti i

opaziti (br 2150,2325,4723 itd); i iz značenja novci – srebro koji su vraćeni, što

znači bez ikakve njihove moći (br. 5488).

5497. Evo ih na vrhu (na ustima) moje vreće. Ovo označava da su spremljene i

pohranjene na pragu spoljašnjeg Prirodnog, što se vidi iz značenja usta-vrha vreće,

naime, praga spoljašnjeg Prirodnog; da su tamo pohranjene, to se podrazumeva, a

su tamo pohrnjene, sledi iz onoga što je pre rečeno – da je to bilo bez ikakve

njihove sposobnosti (moći). Pošto je torba prednji deo vreće, onda je time

označen samo prednji deo prijemnika, a to je spoljašnje Prirodno , jer i ovo je

ispred (da vreća označava prijemnik, može se videti, br. 5289,5494). Da bi se znalo

šta je spoljašnje i nutrašnje Prirodno, biće ukratko objašnjeno. Dečak, pošto još

nije u zrelom dobu, može da misli samo od spoljašnjeg Prirodnog;on sastavlja

svoje ideje od čulnih stvari. Ali kada odraste, i počne da od čulnih stvari izvlači

ideje o uzrocima, on tada počinje da pravi zaključke prema uzrocima; dakle

počinje da misli od unutrašnjeg Prirodnog; jer tada od čulnih stvari oblikuje neke

istine, koje se izdižu iznad čula, ali još uvk ostaju unutar prirodnih stvari. Ali kada

postane mladić, kada neguje svoje Racionalno, i tada oblikuje razloge iz stvari u

unutrašnjem Prirodnom, a koji razlozi su još više istine, i kao da su izvučene

(zaključene) iz stvari u unutrašnjem Prirodnom. Ovakve se ideje nazivaju u

učenom svetu intelekalnim i nematerijalnim idejama; dok se ideje iz spoljašnjih-

znanja u oba prirodna, tako što nešto primaju i od sveta preko čula, pa se nazivaju

materijalnim idejama. Na ovaj način čovek se uspinje u svom razumevanju od

sveta prema nebu. Ali preko razumevanja ne stiže u nebo sve dok od Gospoda ne

primi dobro, koje je uvek prisutno i koje utiče; i ako primi dobro, daju mu se i

istine, jer u dobru istine nalaze svoje stanište; a kako mu se daju istine, tako isto

mu se daje i razumevanje, iz kojega je razloga u nebu.

5498. I reče braći svojoj. Ovo označava opšte opažanje, što se vidi iz značenja reći,

u istorijskim delovima Reči, naime, opažati (vidi gore); i iz značenja svojoj braći,

naime,no što je opšte, jer ono što se kaže svima, to postaje opšte.

5499. Ja dobih natrag novce svoje. (Moje srebro je vraćeno). Ovo označava da nije

bilo uz njihovu pomoć, što se vidi iz značenja vratiti srebro, naime, bez ikakve

sposobnosti (pomoći) njihove,ili što je isto, da oni nsu pomagali u tome (br.

5488,5496).

5500. Evo ih u mojoj vreći. Ovo označava da je to bilo u spoljašnjem Prirodnom,

što se vidi iz značenja torbe, naime, spoljašnjeg Prirodnog (br.5497).

5501. I zadrhta srce u njima. Ovo označava strah (bojazan), što se vidi iz značenja

zadrhta srce, naime, strah. Drhtanje srce označava srce, zato što u strahu srce

brže kuca.

5502. I uplašiše se govoreći jedan drugome. Ovo označava opšti strah (užas), što

se vidi iz značenja drhtanja, naime, straha; i iz značenja jedan brat drugome,

naime, ono što je opšte (br.5498). Razlog da se ovde strah izražava dva puta, sa

zadrhta srce i sa uhvati užas, je u tome što se jedan izraz odnosi na volju a drugi

na razumevanje; jer je uobičajeno u Reči, osobito u proročkoj, da se jedna stvari

izrazi dva puta, naime, promenom reči. Onaj ko ne zna ovu mistreju, može da

pretpostavi da je to besmisleno ponavljanje, ali nije tako, jer se jedan izraz odnosi

na dobro, a drugi na istinu; a pošto dobro pripada volji a istina razumevanju

(razumu), to se jedan odnosi na volju a drugi na razumevanje. Razlog je to što je

sve u Reči sveto, a svetost dolazi od nebeskoga braka, koji je između dobra i

istine. Otuda to da je nebo u Reči, pa stoga i Gospod, koji je sve u svim stvarima

neba, tako da je Gospod Reč. Duplo ime u Gospodu Isus Hristos, odnosi se na isto;

ime Isus izražavajući Božansko dobro, a ime Hristos Božansku istinu (br.

3004.3005.3009). Otuda je jasno da je Gospod sve u Reči, toliko da je On Reč

Sama. (Da postoji brak dobra i istine, ili nebeski brak, u svakm delu Reči, može se

videti gore., br. 683,793,5138). Iz ovoga se jasno može zaključiti da čovek, ako se

nada nebu, mora da bude ne samo u istini vere nego i u ljubavi ka bližnjemu, i da

onače nema neba u njemu.

5503. Govoreći: što nam to učini Bog? Ovo označava da je to bilo zbog proviđenja,

što se vidi iz značenaj Bog učini, naime, proviđenje; jer sve što Bog čini, ili Gospod,

u tome je večito i beskrajjno, a ove stvari su zajedno proviđenje. To što su bili

zapanjeni, to je zbog poviđenja.

5504. Stihovi 29-34. I došavši Jakovu ocu svojemu u zemlju Hanansku,

pripovijediše mu sve što im se dogodi, govoreći: Oštro govoraše s nama čovjek,

koji zapovijeda u onoj zemlji, i dočeka nas kao uhode. A kad mu rekosmo: mi smo

pošteni ljudi, nigda nijesmo bili uhode; bilo nas je dvanaest braće, sinova oca

našega; jednoga već nema, a najmlađi je danas kod oca našega u zemlji

Hananskoj; reče nam čovjek: ovako ću znati jeste li pošteni ljudi: brata jednoga

između sebe ostavite kod mene, a što vam treba za prodice (kuće) vaše gladi radi,

uzmite i idite; poslije dovedite k meni brata svojega najmlađega, da se uvjerim da

nijeste uhode nego pošteni ljudi: brata ću vam vratiti; i moći ćete trgovati po ovoj

zemlji. I došavši, označava napredak u reformaciji (popravku); Jakovu ocu

svojemu, označava dobro prirodne istine; u zemlju Hanansku, označava koja

pripada crkvi; pripovijediše mu sve što im se dogodi, označava razmatranje

(razmišljanje) od dobra od te istine o svemu što je do tada bilo proviđeno;

govoreći, označava opažanje; govoraše s nama čovjek, označava Nebesko od

Duhvnog koje vlada u Prirodnom; govoraše oštro, označava ne-povezanost zbog

ne-korespondencije; dočeka nas kao uhode, označava da su istine crkve bile radi

dobiti; a mi mu rekosmo: Nijesmo uhode, mi smo pošteni ljudi, označava poricanje

da su bili istine crkve radi dobiti;bilo nas je dvanaestoro braće , označava sve istine

zajedno; sinova našega oca, označava isto poreklo; jednoga već nema, označava

da se Božanski duhovni izvor više ne pokazuje; a najmlađi je danas s ocem našim,

označava da od njega dolazi povezivanje s duhovnim dobrom; reče nam čovjek,

označava opažanje o Nebeskom od Duhovnom koje vladau Prirodnom; ovako ću

znati da ste pošteni ljudi, ozačava da je voljan ako se pokaže da nisu u istinama

crkve radi dobiti; brata jednoga između vas ostavite kod mene, označava da vera

u volji treba da bude odvojena od njih; a što vam treba za porodice (kuće) vaše

gladi radi, uzmite i idite, označava da u međuvremenu mogu da se brinu za sebe

u pustoši; i idite, označava da mogu da odu; poslije dovedite najmlađeg brata k

meni, označava da ako bude posrednog, da će doći do povezanosti; tako ću znati

da niste uhode, označava da tada neće biti u istinama crkve radi dobiti; i vratiću

vam brata, označava da će tako istine postati dobra; i moći ćete trgovati po zemlji,

označava da će tako istine biti umnožene od dobra, i da će se okrenuti u svrhu i u

korist.

5505. I dođoše. Ovo označava napredak u reformaciji (obnovi), što se vidi iz

značenja doći Jakovu svome ocu, ovde, naime, napredak u obnovi; jer Jakov njihov

otac predstavlja dobro istine u Prirodnom, a doći ovome je biti obnovljen

(reformisan). Jer se ovde u unutršnjem smislu govori o istinama crkve, koje su

predstavljene Jakovljevim sinovima, kako su bile usađene u Prirodnom, a kasnije

povezane sa Nebeskim od Duhovnog; ili što je isto, kako su se istine u spoljašnjem

čoveku povezale s istinama od Božanskog u Unutrašnjem. Iz svega ovoga se vidi

da se njihovim dolaskom ovde označava napredovanje u obnovi.

5506. K Jakovu ocu svome. Ovo označava dobro prirodne istine, što se vidi iz

reprezentacije Jakova, naime, dobra prirodne istine (br 3659,3775,4538); i iz

značenja oca, naime, dobra (br. 3703). Doći ovome dobru je biti obnovljen u toj

meri. Preko ovoga dobra, kad je posredno koje je Benjamin bilo dodato, došlo je

do povezanosti s Unutrašnjim, koje je Josip.

5507. U zemlju Hanansku. Ovo označava koja pripada crkvi, vidi se iz značenja

zemlje Hananske, naime, crkve (br. 3705,4447). Ovo dobro od istine predstavljeno

Jakovom je dobro spoljašnje crkve; ali ono koje je predstavljenoi Izrailjem, to je

dobro relativno unutrašnje crkve.

5508. I pripovijediše mu sve što im se dogodi. Ovo označava razmišljanje od dobra

te istine o stvarima koje su do sada proviđene, što se vidi iz značenja pripovijediti,

naime, misliti i razmišljati (br. 2862), jer što se nekome kaže, to dolazi od

razmišljanja ; i iz značenja što im se dogodi, naime, što je bilo od proviđenja, ili što

je bilo proviđeno (vidi niže). Razlog da je razmišjanje bilo od dobra istine, je u

tome što su rekli Jokovu svom ocu, kojim je petstavljeno dobro istine (br. 5506).

Razlog da razmišljanje nije bilo do istina predstavljenih Jakovljevim sinovima, kao

što to izgleda po smislu slova, je u tome što sve razmišljanje i sva misao koju ima

niže ili spoljašnje, da to dolazi od višeg ili unutrašnjeg, iako izgleda da dolazi od

nižeg ili spoljašnjeg; a pošto je dobro istine predstavljeno Jakovom , unutrašnje,

soga je ovime označeno razmišljanje od dobra istine. 2. Stvari koje su im se desile

su stvari proviđenja, ili stvari proviđene, jer sve što se desi a što ljudi smataju

slučajnim, i pripisuju šansi ili sreći, dolazi od proviđenja. Božansko proviđenje

stoga deluje na nevidljiv način, i na neshvatljiv način da bi čovek mogao u slobodi

(slobodno) da pripisuje neki događaj proviđenju ili šansi; jer kada bi proviđenje

delovalo otvoreno i na shvatljiv način, postojala bi opasnost da čovek poveruje, iz

onoga što zaista vidi i razume, da to dolazi od proviđenja, i da onda ode kasnije u

drugu krajnolst: tako bi se istina i obmana povezale u unutarnjem čoveku, pa bi

istina bila profanisana (oskrvnuta), a profanacija vodi u večnu osudu. Zato je bolje

za takvoga čoveka da se drži u nevrovanju nega da prvo bude u veri a onda da je

ostavi. (prim. prev. Autor je objavio i posebno delo pod nazivom Božansko

proviđenje, koje je prevedeno i nalazi se na istome site-u kao i delo Nebeske

Tajne). 3. To je ono na što se misli kod Isaije: A on reče: reci ovome narodu:

slušajte ali nećete razumjeti, gledajte ali nećete poznati. Učini da odeblja srce

tome narodu i uši da im otežaju, i oči im zatvori, da ne vide očima svojim i ušima

svojim da ne čuju i srcem da ne razumiju, i ne obrate se i ne iscijele (VI.9,10; Jovan

XII.40). To je razlog da se danas ne prave čuda, jer ova bi, kao nešto vidljivo i

razumljivo, ljude prinudilo da poveruje, a sve što prinuđava, to oduzima slovodu;

a sva se obnova i ceo prepodod odvijaju u slobodi. Što god se ne usadi u slobodi,

ne ostaje. A usađuje se u slobodi onda kada je čovek u osećanju dobra i istine (br.

1937,1947,2744.4031). 4. Čuda su se događala kod Jakovljevog potomstva kako bi

ih to prinudilo da održavaju uredbe u njihovoj spojašnjoj formi; jer je to bilo

dovoljno za one koji su bili u predstavama crkve, to jest, koji su bili u spoljašnjim

stvarima odvojeno od unutrašnjih; jer su oni sasvim odbacivali unutrašnje stvari,

pa stoga nisu mogli a profanišu istine (br. 3147,3398,4680). Ovakvi ljudi se mogu

prinuditi bez opasnosti od profanacije onoga što je sveto. 5. Da čovek danas treba

da veruje ono što ne vidi, jasno je iz Gospodovih reči Tomi, kod Jovana: Za to što si

Me vidio, Tomase, povjerovao si; blago onima koji ne vide, a vjeruju (XX.29). Da

stvari koje se događaju (drugom rečima, koje se pripisuju šansi ili sreći) da su od

Božanskog proviđenja, crkva doista priznaje, ali ne veruje; jer ko ne kaže, kad

izađe iz neke velike opasnosti, da ga je Bog sačuva, i ko ne zahvaljuje Bogu? A tako

isto, kada ga podignu u častima, ili kada postane bogat, on to naziva blagoslovom

od Boga. Na taj način čovek crkve priznaje da ono što se događa da je od

proviđenja, ali ipak ne veruje. Ali o ovom će, po Gospodovoj Božanskoj milosti, biti

govora na drugome mestu.

5509. Govoreći. Ovo označava opažanje, kao št se vidi iz značenja govoriti u

istorijama Reči, naime, opažati (vidi gore).

5510. Reče nam čovjek koji zapovijedaše u onoj zemlji. Ovo označava da Nebesko

od Duhovnog vlada u Prirodnom, kao što se vidi iz reprezentacije Josipa, koji je

ovde onaj koji zapovijeda u zemlji, naime, Nebesko od Duhovnog. Čovjek (vir,

muškrac) se odnosi na Duhovno, a gospodar, naime, na Nebesko, jer čovjek (vir) je

istina u unutrašnjem smislu, da gospodar je dobro, a istina od Božanskog je ono

što se naziva nebeskim; i iz značenja zemlje, ovde zemlje Egipta, naime, pridodnog

uma (br. 5276,5278,5301). Da je Nebesko od Duhovnog, koje je predstavljeno

Josipom, vladalo u oba Prirodna, sadržano je u unutrašnjem smislu prethodnog

poglavlja; a to je bilo sa ciljem da bi se moglo predstaviti da je Josip bio postavljen

nad zemljom Egipatskom. 2. Postoje dve stvari u Prirodnom – spoljašnja-znanja i

istine crkve; o spoljašnjim-znanjima bilo je pokazano da ih je Nebesko od

Duhovnog ili istina od Božanskog raspoređivalo u Prirodnom: a sada se govori o

istinama crkve, predstavljenim sa deset Jakovljevih sinova. Spoljašnja-znanja mora

da se srede u Prirodnom; a sada se govori o istinama crkve, koje su predstavljene

sa deset Jakovljevih sinova. Spoljašnja-znanja moraju se rasporediti u Prirodnom

pre istina crkve, jer ove treba da budu shvaćene od prvih (pređašnjih); jer ništa ne

može da uđe u čovekov razum bez ideja koje potiču od ovakvih spoljašnjih-znanja

koja se stiču od detinjstva. Čovek ne zna da svaka istina crkve koja se naziva

istinom vere, da je zasnovana na spoljašnim-znanjima, i da ih on razume i da ih

čuva u memoriji, i poziva iz memorije, uz pomoć ideja sastavljenih od spoljašnjih-

znanja u sebi. 3. U drugom životu priroda ideja često se pokazuje uživo onima koji

to žele; jer ovakve se stvari pokazuju svakoga dana u svetlosti neba; i tada se

pokazuju u onom stepenu svetlosti u u kojem oni vide istinu doktrine crkve. Kod

nekih, ova se istina pokazuje među obmanama , kod nekih među šalama, , čak i

skandalima, kod nekih među iluzijama čula, a među nekima među prividnim

istinama, i tako dalje. Ako je čovek u dobru, to jest, ako je živeo žiotom ljubavi ka

bližnjemu, tada su iz toga dobra istine rasvetljene, a čulne iluzije se pokazuju u

lepim razacima; a kada Gospod na njih utiče nevinšću, ove obmane izgledaju kao

istine.

5511. Govoraše oštro s nama. Ovo označva ne-povezivanje zobg ne-

korespondencije (br. 5422, 5423); jer postoji korespondencija Spoljašnjeg sa

Unutrašnjim, pa tada sve što je unutrašnje i što dolazi od Unutrašnjeg izgleda

(teško) oštro Spoljašnjem, jer nema povezanosti. Na primer – Unutrašnje kaže da

čovek misli ne od sebe, nego od neba, to jest, kroz nebo od Gosposda, ili od pakla

– ako misli dobro, da je to kroz nebo od Gospoda, ili od pakla – ako misli dobro, to

jest, kroz nebo od Gospoda, ako zlo, da je to od pakla – ovo izgelda teško (oštro)

onome ko želi da misli od sebe samoga i koji veruje da kada bi ovo bilo kao što se

tvrdi, da bi onda bilo potrebno posredno, da bi došlo do povezanosti, kao šo se

vidi iz reprezentacije Benjamina , koji je ovde najmlađi brat, naime, ono posredno

(br 5411, 5443); i iz značenja dovedite mi ga, naime, da bi na taj način došlo do

povezivanja, jer se preko posrednog izvodi povezivanje Josipa sa spoljašnjim

stvarima koje su predstavljene Jakovljevim sinovima (br. 5411, 5428).

5512. I dočeka nas kao uhode. Ovo označava da je primetio da su istine crkve bile

radi dobiti, što se vidi iz reprezentacije Jakovljevih sinova, koji su ovde označeni sa

nas, naime, istine crkve u Prirodnom (br. 5403,5419,5458); i iz značenja uhoda ili

uhoda zemlje, naime, onih koji su u istinama crkve samo radi vlastitog probitka

(br. 5432).

5513. A mi mu rekosmo: mi smo pošteni ljudi. Mi nismo uhode. Ovo označada

poricanje da su oni u istinama crkve radi probitka, što se vidi iz značenja rekosmo

mu, naime, odgovor, ovde odricanje; i iz znašenja mi smo pošteni ljudi, naime,da

su oni bili u istinama koje su istine u samima sebi (br. 5434,5460); i iz znašenja

uhoda, naime, onih koji su u istinama crkve radi svog vlastitog, što ovde označava

da to nije bilo radi toga.

5514. Bilo nas je dvanaestoro braće. Ovo označava sve istine skupno, što je jasno

iz značlenja dvanestoro, naime, svih stvari, i kada se to ovde odnosi na Jakovljeve

sinove, ili na dvanaest plemena imenovanih po njima. kao i na dvanaest apostola,

naime, svih stvari u skupu (br. 577,3939,4060).

5515. Sinova oca našega. Ovo označa da su istoga porekla, što se vidi iz značenja

sinova, naime, istina (br. 49,3373); i iz značenja oca, naime, dobra (br. 2803,

3704), Otuda sinovi jednoga oca, označava istine od dobra, a to znači jednoga

porekla; osim toga sve su od istine jednoga dobra.

5516. A jednoga nema više. Ovo označava da se Božanski duhovni izvor ne opaža,

što se vidi iz onoga što je rečeno gore (br. 5444), gde se nalaze iste reči.

5517. A najmlađi je danas kod oca našega. Ovo označava da preko njega postoji

pripajanje duhovnom dobru, što se vidi iz onoga što je pre objašnjeno (br. 5443),

gde se nalaze iste reči. Kaže se preko njega, zato što posredno, koje je

pretstavljeno Benjaminom, proizlazi od Nebeskog od Duhovnog, koje je Josip.

5518. Reče nam čovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji. Ovo označava opažanje o

Nebeskom od Duhovnog koje vlada u Prirodnom, što je očito po značenju reći, u

istorijskom delu Reči, naime, označava opažanje (vidi gore); i iz značenja čovjeka

koji zapovijeda u onoj zemlji, naime, Nebesko od Duhovnog koje vlada u

Prirodnom (br. 5510).

5519. Ovako ću doznati jeste li pošteni ljudi. Ovo označava da je on voljan, ako su

oni u istinama ne radi dobitka, kao što se vidi iz značenja doznati, ovde, naime,

biti voljan, jer ovo sledi iz konteksta; i iz značenja da ste pošteni, a to znači da nisu

uholde, naikme, da su u istinama ne radi negoga probitka (br. 5432-5512).

5520. Brata jednoga između sebe ostavite kod mene. Ovo označava da će vera u

volji biti odvojena, što se vidi iz reprezentacije Simeona (Šimuna), koji je ovde

jedan između braće, naime, on je vera u volji (br. 5482); i iz značenja ostavite

(neka ostane), naime, što je biti razdvojen. O ovome se ranije govorilo.

5521. A što vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite. Ovo označava da u

međuvremenu oni mogu da se postaraju za sebe u toj nevolji, što se vidi iz onoga

što je gore rečeno (br. 5462), gde se javljaju iste reči. To označava u toj nevolji, jer

je nevolja označena sa glad.

5522. I idite. Ovo označava kako bi mogli preživeti, što je očito iz značenja ići,

naime, živeti (br. 3335.5493).

5523. Poslije dovedite k meni brata svojega najmlađega. Ovo označava da ako

bude posredno, doći će do povezivanja, što se vidi iz reprezentacije b

Benjamina, a to je ovde najmlađi brat, naime, posredno (br. 5411,5443); i iz

značenja dovedite k meni, naime, da će kroz to biti povezani. Jer se preko

posrednog ostvaruje povezovanje Unutrašnjeg, koje je pretstavbljeno Josipom, sa

spoljašnjim stvarima koje su pretstavljene Jakovljevim sinovima (br.

5524. Da se uvjerim (da saznam) da niste uhode. Ovo označava da u tome slučaju

istine ne bi više služile radi sticanja dobiti, što se vidi iz značenja uhoda, naime,

onih koji su u istinama crkve radi svoje vlastite koristi, naime, da ne bi više bili

takvi ako bi bilo povezanosti preko posrednoga.

5525. Nego da ste pošteni ljudi. Ovo označava da bi tako bilo korespondencije, što

se vidi iz značenja pošteni ljudi, naime, da su u istinama, jer poštenje (ispravnost)

je u istinama; i pošto su tada u istinama ne radi svoje vlastite koristi, kada postoji

korespondencija, stoga je i ovo označeno sa da ste pošteni ljudi.

5526. Vratiću vam brata. Ovo označava da bi na ovaj način istine postale dobra,

što se vidi iz reprezentacije Simeona, koji je ovde brat kojega ću vam vratiti (dati),

naime, vera u volji (br, 5482); i iz reprezentacije deset Jakovljevih sinova, koji su ti

kojima bi on bio vraćen (dat), naime, istine crkve u Prirodnom (br. 5403,5512).

Vratiću (dati ću) vam brata označava da bi tako istine postale dobra, jer gde

postoji vera u volji, istine postaju dobra; jer čim istine vere koje pripadaju doktrini,

uđu u volju, ta istina postaje istina života, i postaje istina u delu, naziva se

dobrom, a tako isto postaje i duhovno dobro. Iz ovoga Gospod oblikuje novu volju

u čoveku. Volja uzrokuje istinu da postane dobro, jer gledana u sebi volja nije

ništa drugo nego ljubav, jer što god čovek hoće, on to i voli; isto tako, sve što

pripada ljubavi ili što je od ljubavi, to čovek opaža kao dobro, jer on u tome uživa.

Otuda to da sve što pripada volji, ili što je od volje, je dobro.

5527. I moći čete trgovati po zemlji. Ovo označava da bi na ovaj način istine

postale plodne od dobra, i da bi sve postale korisne, što se vidi iz značenja

trgovati, naime, sebi pribaviti znanja o dobru i istini, stoga i istine crkve, koje se

komuniciraju (prenose) drugima (br 4453). A oni koji imaju ovakve stvari, nazivaju

se trgovcima (br. 2967); stoga trgovati po zemlji znači vredno tražiti takve stvari

gde god da su. Iz ovoga sledi da ići po zemlji i trgovati, označava učiniti istine

plodnima od dobra; jer kad se povezivanje izvede preko posrednog koje je

Benjamin, to jest, povezivanje spoljašnjeg čoveka predstavljenog sa deset

Jalovljevih sinova, s unutrašnjim, koje je Josip (o kojem se povezivanju ovde

govori), ili što je isto, kad se čovek preporodi, tada se istine neprekidno

oplođavaju od dobra. Jer onaj ko je u dobru, on je u stanju da jasno vidi istine koje

utiču iz opštih istina, i ovo u neprekidnim serijama (nizovima); a još više posle u

večnom životu, gde svetske i telesne stavri ne bacaju senke na sve. Da dobro ima

ovu sposobnost, pokazano mi je preko živog iskustva. Vidio sam duhove koji nisu

bili bistri dok su živeli kao ljudi u svetu, ali koji su vodili život ljubavi ka bližnjemu,

kako se uzdižu u nebeske zajednice; i tada su bili u sličnoj inteligenciji i mudrosti s

anđelima koji su tamo, i mislili su da je ta intelikgencija i mudrost u njima. Jer su

preko dobra, u kom su bili, bili u stanju da primaju sav influks od anđeoske

zajednice u kojoj su bili. Takva sposobnost i takva plodnost počiva u dobru. Ali

istine koje se oplođavaju u njima od dobra, ne ostaju istine, nego se pretvaraju u

život, i tamo ostvaruju svrhe i koristi (duhovne dobitke).

5528. Stihovi 35-38. A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći bjehu u

zavežljaju novci (srebro) njegovi; i vidjevši zavežljaje novaca svojih, uplašiše se i oni

i otac njihov. I reče im Jakov otac njihov: potrste mi djecu: Josipa nema, Simeona

nema, pa hoćete i Benjamina da uzmete; sve se skupilo na me. A Ruben progovori i

reče ocu svojemu: dva sina moja ubij, ako ga ne dovedem natrag; daj ga u moje

ruke, i ja ću ti ga opet dovesti. A on reče: neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov

umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kakvo zlo, svalili biste me s tugom u

grob. I kad izručivahu vreće svoje, označava korist od istina u Prirodnom; gle,

svakome u vreći bjehu u zavežljaju novci njegovi, označava postavljanje u red

istina kao poklon; i uplašiše se, označava ono što je sveto; oni i otac njihov,

označava ono što je sveto; i reče im Jakov otac njihov, označava opažanje u njima

od dobra od istine; potrste mi djecu (ožalostiste me), označava da ovako više nije

bilo crkve; Josipa nema, označava da nema Unutrašnjeg; ni Simeona nema,

označava da nema vere u volji; pa hoćete i Benjamina da uzmete, označava ako se

uzme i posredno; sve se skupilo na me, označavaa će da taj način biti razoreno

ono što pripada crkvi; a Rubin reče ocu svojemu, označava stvari vere u razumu

koje opaža dobro od istine; ubij dva moja sina, označava da ni jedna ni druga

vrsta vere neće živeti; daj ga u moj ruke, označava koliko god je to u njegovoj

moći; ja ću ti ga opet dovesti, označava da će opet biti obnovljeno

(uspostavljeno); a on reče: neće ići sin moj s vama, označava da neće dopustiti da

se spusti prema nižim stvarima; jer je brat njegov umro, označava zato što

Unutrašnje nije prisutno; i on osta sam, označava da je on mesto Unutrašnjeg; i

ako mu se desi kako zlo, označava s istinama samim u Prirodnom, odvojenom od

Unutrašnjeg ono ni nestalo; svalili biste me ( moje bi sede kose pale), označava

ovo bi bio kraj crkve; s tugom u grob, označava da ne bi bilo nade u uskrsnuće.

5529. I kad izručivahu vreće svoje. Ovo označava postavljenje u red istina kao

poklon (dar), što se vidi iz značenja zavežljaja, naime, stavljanja u red (vidi niže); i

iz značenja novca (srebra), naime, istine (br. 1551,2954); i kad svaki izručivaše

svoju vreću, označava ovo sređivanje kao poklon. Zavežljaj označava postavljanje

u red, jer se istine u čoveku raspoređuju i sređuju u nizove (serije). One koje se

najviše slažu s njegovom ljubavlju, one su u sredini, one koji nisu toliko u ljubavi,

one su sa strana, a one koje nisu nikako u ljubavi, one se odbacuju na najdalje

obronke (granice). Izvan nizova su stvari koje su suprotne ljubavima. Sve one

stvari koje su u sredini nazivaju se krvnim srodnicima, jer ljubav stvara krvno

srodstvo, a oni koji su udaljeni, ti su samo veze (prijateljske); a na najdaljim

granicama veze izumiru (nestaju). Sve su stvari u čoveku raspoređene u ovakve

nizove, i nazivaju se zavežljajima. 2. Ovo razjašnjava slučaj onih koji su u ljubavi

prem sebi i svetu, i onih koji su u ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu. Kod onih

koji su u ljubavi prema sebi, ovakve stvari su središtu, a one koje im samo

donekle idu u prilog su na obodima; a one stvari koje su im suprotne, te se

izbacuju. U ovakvom su stanju pakleni duhovi. I ovaj red ponekad izgleda kao

jasnoća; ali unutar te jasnoće, gde su oni sami, sve je mrač no, čudovišno, i

zastrašujuće. Ali kod anđela je plamteće blistavilo u središtu od dobra nebeske i

duhovne ljubavi; i od ove potiče svetlost i blistavilo oko Gospoda; jer je Gospod,

kad se pokazao Svoje Božansko Petru, Jakovu, i Jovanu sijao u licu kao sunce, a

odeća Njegova kao blistava svetlost (Mateja XVII.2). Da se anđeli pokazuju u

plamtećem svetlu pa stoga i u belini, jasno je sudeći po anđelima koji sišli s neba i

ukloniti kamen sa vrata na grobu: Lice njegovo bješe kao munja, a odijelo njegovo

kao snijeg (Mateja XXVIII.3).

5530. Gle, svakome u vreći bjehu u zavežljaju novci (srebro) njegovi. Ovo

označava postavljenje u red istina kao dar (poklon), što se vidi iz značenja

zavežljaja, naime, postavljanja u red (vidi niže); i iz značenja srebra (novca),

naime, istine )br. 1551,2954); svakome u vreći njegovoj, označava da je ovo

dovođenje u red bilo dar (poklon). Zavežljaj označava postavljanje u red, jer kod

čoveka istine se raspoređuju i postavljaju u nizove. One koje se slažu s njegovim

ljubavima, te su u središtu, dok su one koje se manje slažu, sa strane, a na kraju su

one koje se nikako ne slažu, i te se odbacuju na najdalje obronke. Izvan ovih

nizova su stvari koje su suprotne ljubavima. Zbog toga se one koje su u središtu

nazivaju krvni srodnici, jer ljubav vodi ka krvnom srodstvu; a one koje su više

udaljene, to su veze /prijateljske?/ ; a na krajnjim granicama veze izumiru. Sve se

stvari u čovek raspoređuju u ovakve nizove i nazivaju se zavežljajima.

2. Ovo čini jasnim slučaj onih koji su u ljubavima prema sebi i svetu, i onih koji su

ljubavi prema Bogu i bližnjemu. Kod onih koji su u ljubavi prema sebi i prema

svetu, stvari koje idu u prilog ovih ljubavi, one su u središtu, a one koje ne idu

toliko u prilog ovih ljubavi, te su na obroncima, dok su one koje su suprotne, a to

su one koje odnose na ljubav prema Bogu i bližnjemu, te se izbacuju. U ovakvom

su stanju pakleni (duhovi). Ovaj red čini da se ponekad primećuje svetlost oko

njih; ali unutar te svetlosti, kojom su okruženi, sve je mračno, čudovišno, i užasno.

Kod anđela se vidi plameni sjaj u središtu koji potiče od dobra nebeske i duhovne

ljubavi, a od ove se pokazuje svetlost ili blistavilo okolo njih. Oni koji se tako

pokazuju, ti su slike (sličnosti) Gospoda; jer Gospod Sam, kada se pokazao Svoje

Božansko Petru, Jakovu, i Jovanu, sijao je kao sunce, a Nejgva haljina je bila kao

svetlost (Mateja XVII.2); da su anđeli slike (sličnosti) koje se pokazuju sa

plamenim sjajem i otuda i u belom, vidi se po anđelu koji je sišao iz neba i odvalio

kamen sa vrata groba: A lice njegovo bješe kao munja, a odijelo njegovo kao snijeg

(Mateja XXVIII.3).

5531. Bješe u njegovoj vreći. Ovo označava (da se našlo) u prijemniku svakoga od

njih, što se vidi iz značenja vreće, naime, prijemnika (br. 5489,5529). Šta je ovde

označeno prijemniko, biće ukratko rečeno. Čovekovo Prirodno se deli u

prijemnike. A u svakom prijemniku postoji jedna opšta stvar, u kojoj su stvari

manje opšte i relativno pojedinačne stavljene u red, a u ovima opet druge

pojedinačne. Svaka ovo opšta stvar, zajedno sa pojedinačnim i najmanjim, ima

svoj prijemnik, u kojemu deluje, menjajući svoje oblike i svoja stanja. Kod čoveka

koji je preporođen, ovih rpijemnika ima onoliko koliko i opštih istina u njemu,

svaki prijemnik korespondira jednoj zajednici u nebu. Tako je postavljen red kod

čoveka koji je dobru ljubavi a otuda i u istini vere. Iz ovoga će se donekle videti na

šta se misli pod pijemnicima svakoga od njih, kada se to tiče Prirodnog, koje je

predstavljeno sa deset Jakovljevh sinova.

5532. I vidjevši zavežljaje novaca. Ovo označava opažanje da je tako bilo, name,

da je postavljanje u red istina poklon (dar), vidi se iz onoga što je objašnjeno gore

(br. 5530).

5533. Oni i otac njihov. Ovo ozačava (da je to izvdeno) pomoću istina i dobra istine

u Prirodnom, što se vidi iz reprezentacije Jakovljeih sinova, koji su ovde oni,

naime, istine u Prirodnom (br. 5403,4538). Na šta se misli pod opažanjem od

istina i od dobra istine u Prirodnom, može se izložiti, ali se može shvatiti samo

donekle. Ali duhovi i anđeli ovo vide jasno, jer to njima vrlo laklo. Iz ovoga se

može donekle videti kakva je razlika između čovekove inteligencije kad je u svetu i

u njegovoj svetlosti, i one kada je u nebu i u njegovoj svetlosti.

5534. I uplašiše se. Ovo označava ono što je sveto, što se vidi iz značenja uplašiti

se kada se ovo dogodi po Božanskom proviđenju – kao ovde, gde se kaže da su

istine date bez nadoknade, što je označeno sa svakome bjehu u zavežljaju novci

njegovi. Nešto sveto koje se tada uliva, to donosi i neki strah sa svetim

poštovanjem.

5535. (Uplašiše se) i oni i Jakov otac njihov. Ovo označava njihovo opažanje od

dobra istine, što se vidi iz znčenja reći u istorijama u Reči, naime, opažanje (vidi

gore; i iz reprezentacije Jakova, naime, dobra istine Ibr. 5533).

5536. Ožalostili ste me (potrste mi djecu). Ovo označava da ovako više nema

crkve, što se vidi iz reprezentacije Jakova, koji ovo kaže sebi, naime, dobro istine

(br. 3659,458); a zato što je dobro istine, to je stoga i crkva, jer dobro je ono što je

suštinsko u crkvi; pa je stoga isto da li se kaže dobro istine, ili crkva, jer kod

čoveka kod koga je dobro istine, kod njega je i crkva (da je Jakov crkva može se

videti gore, br. 4286,4520); a otuda njegovi sinovi predstavljaju istine crkve

(br.5404,5512); i iz značenja žaliti (žalovati), naime, lišiti crkvu istina i dobara, kao

ovde onih koje su predstavljene Josipom, Benjaminom, i Simeonom (vidi niže). 2.

Žaliti označava lišiti crkvu istina i dobara jer se crkva upoređuje sa brakom, gde su

njena dobra muž, a njene istine žena, a istine rođene iz toga braka su sinovi, a

dobra su kćeri, i tako dalje. Kada se, dakle, govori o žaljenju, to znači da je crkva

lišena istina, i da na taj način prestaje sa bude crkva. U tom smislu se žaljenje ili

tugovanje ponekad koristi i na drugim mestima u Reči, kao kod Jezikilja: kad

pustim na vas glad i ljute zvijer, i koje će i djecu izjesti za kojom ćeš žaliti (V.17).

Kod istoga: Ako pustim ljute zvijeri u zemlju, i da te pomori (ožalosti) ljude, da

niko ne može proći (XV.15). U Knjizi Levitskoj: I pustiću na vas zvijeri poljske koje

će vas ožalostiti, djecu izjevši, i stoku potrti i vas umaliti (XXVI.22). 3. U ovom

odlomcima glad označava nedostatak znanja o dobru i istini, a otuda pustošenje;

ljute zvijeri, obmane od zala; zemlja, crkvu; pustiti glad i ljute zvijeri da ožaloste

(opustoše) zemlju označava srušiti crkvu obmanama od zala, tako lišiti je istina.

Kod Jeremije: Za to ću izvijati vijačom, učiniću ih sirotama, potrću narod svoj, jer se

ne vraćaju s putova svojih (XV.7). Žalostiti (pustošiti ) označava nedotatak istina.

Kod istoga:- Za to ću predaj sinove njihove gladi, i učini da izgnu od mača, i žene

njihove da budu sirote i udove (XVIII.21). Njihove žene da budu udove znači biti bez

istina i dobra. 4. Kod Osije (Ozeja): Efraimova će slava odletjeti ko ptica od rođenja

i od utrobe, i od začetka . I ako li i othrani sinove svoje, ja ću ih učinii da budu bez

djece, da ne ostane ni jedan; teško njima kad otstupim od njih. Efraim, kad ga

gledah, bješe kao Tir, posađen na ljupku mjestu; ali će Efraim izvesti krvniku sinove

svoje (IX. 11,13). I ovde izvesti krvniku označava lišavanje istina. 5. Kod Isaije: Niti

si čuo ni znao, prije ti se uši ne otvore, i ne znadijah da li ćeš činiti nevjeru, i da li se

zoveš prijestupnik od utrobe materine. Imena svojega radi, ustegnuću gnjev svoj, i

radi hvale svoje uzrdžaću gnjev svoj, da te ne istrijebim (XLVIII.8,9). Ovo se kaže

za kćer Vavilonsku i Haldejsku, to jest, za one koji su u svetom spoljašnjem a u

profanom unutrašnjem, zbog ovog poljnog svetog oni se nazivaku crkvom.

Žaljenjem i udovištvom označava se lišavanje dobra i istine. Opet: Podigni oči svoje

unaokolo i vidi: svi se oni skupljaju i idu k tebi. Tako bio ja živ, veli Jehova, svjema

njima kao nakitom zaodjenućeš se , i uresićeš se kao nevjesta. I djeca koju ćeš

imati, po što si bila bez djece, reći će da čuješ: tijesno mi je ovo mjesto, pomakni se

da se mogu nastaniti. A ti ćeš reći u srcu svome : ko mi ih rodi, jer bijah sirota i

inokosna (ožalošćena), zarobljena i prognana? i ko ih otkhrani?, ja bijah ostala

sama, a gdje oni bijahu? (Isaija XLIX.18,0,21). Ovo se kaže o Sionu ili o nebeskoj

crkvi, i o njihovoj plodnsoti posle pustošenja; sinovi žalosti (inokosni) označavaju

istine koje su se posle pustoši oporavile i jako umnožile.

5537. Josipa nema. Ovo označava da nema Unutrašnjeg, što se vidi iz

reprezentacije Josipa, koji, pošto je Nebeski od Duhovnog, je Unutrašnje crkve (br.

5469,5471).

5538. I Simeona nema. Ovo označava da nema ni veree u volji, kao što se vidi iz

reprezentacije Simeona, naime, vere u volji (br. 3869-3872, 5482).

5539. Pa hoćete i Benjamina da uzmete. Označa da ako se oduzme i posredno, što

se vidi iz reprezentacije Benjamina, naime, onoga što je posredno (br. 5411,

5443).

5540. Sve se skupilo na me. Ovo označava da će biti razoreno ono što pripada

crkvi, vidi se iz reprezentacije Jakova, koji to kaže o sebi, naime, o crkvi (br. 5536).

Kada u crkvi nema Unutrašnjeg, koje je predstvljeno Josipom, i kad nema vere u

volji, što je predstavljeno Simeonom, ako se posredno koje povezuje,

predstavljeno Benjaminom, oduzme, sve će u crkvi biti razoreno. To je ono što je

označeno sa sve se skupilo na me.

5541. A Rubin progovori i reče ocu svojemu. Ovo označava stvari u razumu koje

opaža dobro od istine, vidi se iz značenja reći u istorijama u Reči, naime, opažati

(vidi niže); i iz reprezentacije Rubina, naime, vere u doktrini i u razumu (br.

3861,5472), stoga stvari ove vere; i iz reprezentacije Jakova koji je ovde otac,

kojemu Rubin govori, naime, dobro istine (br. 3659,5533). Iz svega ovoga je jasno

da to što Rubin govori svome ocu, označava stvari vere u razumu koje opaža

dobro od istine. Razlog da ovde Rubin govori, zato što se radi o crkvi, u kojoj vera

u doktrini i u razumu na izgled uzima prvo mesto, i uči, u ovome slučaju, šta treba

da se uradi kako se stvari crkve ne bi razorile.

5542. Govoreći, ubij dva moja sina. Označava da nijedna od dve vrste vere neće

živeti, što se vidi iz značenja dva sina Rubinova, naime, dve vrste vere; jer Rubin

predstavlja veru u doktrini i u razumu, a njegovi sinovi dve doktrine crkve, doktinu

istine i doktrinu dobra, ili dlktrinu vere i doktrinu ljubavi ka bližnjemu. Da nijedna

od ove dve vere ili ili crkve neće živeti osim ako se posredno predstavljeno

Benjaminom poveže, označeno je sa ubij dva sina moja, ako ti ga ne dovedem

natrag. Ovime Rubin potvrđuje da će biti svršeno sa crkvom osim ako postoji

posredno. Da nema unutrašnjeg smisla u ovim rečima, Rubin ne bi bio rekao

svome ocu da ubije dva njegova sina ako mu ne dovede natrag Benjamina; jer bi

na taj način uzrokovao bi kraj jedne porodice, što bi bilo progtivno svemu što je

pravo i što bi bilo besramno. Ali nas unutrašnji smisao uči zašto je ovo rečeno.

5543. Ako ti ga ne dovedem natrag. Ovo označava da ukoliko se ne poveže sa

posrednim, što se vidi iz reprezentacije Benjamina, koji je ovde označen sa onim

koga bih doveo natrag, naime, posredno (br. 5411,5439); i iz značenja dovesti

natrag, naime, biti povezan.

5544. Daj ga u moje ruke. Ovo označava (da će učiniti) sve što je u njegovoj moći,

što se vidi iz značenja ruke, naime, moći (br. 878,5328). Dati ga u njegovu ruku

znači poveriti ga njemu; ali kako vera u razumu, predstavljena Rubinom, ima malo

snage u koju se može pouzdati (jer istina vere dobija moć od dobra ljubavi ka

bližnjem, br. 3563), stoga Daj ga u moje ruke označava koliko god je u mojoj moći.

5545. I ja ću ga dovesti natrag k tebi. Označava da će se ponovo uspostaviti, što

se vidi bez objašnjavanja.

5546. Neće ići sin moj s vama. Ovo označava da neće dopustiti da se spusti ka

nižim stvarima. kao što se vidi iz značenja spustiti se, što se odnosi na spištanje

preema nižim stvarima (br. 5406), ovde ići ovim istinama spoljašnjih-znanja u

spoljašnjem Prirodnom (br. 549,5500), što je preetstavljeno Jakovljevim sinovma.

5547. Jer je njegov brat umro. Ovo označava da je to stoga što Unutrašnje nije

prisutno, što se vidi iz toga što Unutrašnje, koje je Josip, nije bilo prisutno, a

Benjamin je bio samo drugo dete Josipove majke, pa je on sada bio kao da je

Josip. Osim toga, i Josip i Benjamin predstavljaju Unutrašnje, dok drugih deset

Jakovljevh sinova predstavljaju Spoljašnje (br. 5469).

5548. I on osta sam. Ovo označava da je ovaj na mesto Unutrašnjeg, što se vidi iz

toga što Unutrašnje, koje je Josip, nije bilo prisutno, a Benjamin je bio jedino dete

Josipove majke, tako da je on sada bio kao Josip. Osim toga, i Josip i Banjamin

pretstavljaju Unutrašnje, dok ostalih deset Jakovljevih sinova pretstavljaju

Spoljašnje (br. 549).

5549. Pa ako bi ga zadesilo kako zlo. Ovo označava da bi s istinama samim u

Prirodnom, odvojenih od Unutrašnjeg, da bi to nestalo, kao što se vidi iz onoga

što je objašnjeno gore (br. 5413), gde se javljaju slične reči.

5550. Svalili biste me (s bijelom kosom) stara s tugom u grob. Ovo označava da bi

ovo bio kraj crkve, vidi se iz značenja stara,( sa bijelom kosom), kada se govori o

crkvi, naime, o njenom kraju. Njen kraj je označen sijedom kosom , kao kod Isaije:-

Slušajte me, dome Jakovljev i svi koji ste ostali od doma Izrailjev, koje nosim od

utrobe, koje držim od rođenja. I do starosti vaše ja ću biti isti, i ja ću vas nositi do

sijeda vijeka; ja sam vas stvorio, i ja ću vas nositi i izbaviću (XLVI.3,4). Dom

Jakovljev označava spoljašnju crkvu; dom Izrailjev, unutrašnju crkvu; nosim od

utrobe i čuvam od rođenja označava od njenoga početka; starost i sijede kose

označavaju njen svršetak. Kao kod Davida:-

Koji su asađeni u domu Jehovinom, zelene se u dvorima Boga našega. Rodni su i u

starosti (sa sijedom kosom), jedri i zeleni (XCII.13,14); sijedom kosom označava se

poslednji stadij.

5551. Svalili biste me s tugom u grob. Ovo označava bez nade u uskrsnuće, kao što

je jasno iz značenja s tugom, naime, ovde bez nade, jer kad više nema nade, to je

tuga; i iz značenja groba, naime, uskrsnuća i preporoda (br. 2916,3256), stoga

buđenja crkve; jer ako u crkvi nema ni Unutrašnjeg koje je predstavljeno Josipom,

ni posrednoga koje je predstavljeno Benjamikom, ni vere u volji ili ljubavi ka

bližnjemu, što je predstavljeno Simeonom, tada više nema nikakve nade da će se

(crkva) probuditi (vratiti u život). Izgleda čudno da grob označava buđenja

(povrtatak u život), ali to je zbog čovekove ideje o tome; jer on ne odvaja grob od

smrti, čak ni od mrtvga tela u grobu. Ali anđeli u nebu ne mogu da imaju ovakvu

ideju o grobu, jer je njihova ideja o tome sasvm različita od čovekove, jer oni misle

o buđenju i uskrsnuću. Jer kada se čovekovo telo preda grobu, on se budi u

drugom životu; stoga ideja anđela o grobu nije ideja o smrti, nego ideja o životu,

stoga o buđenju.

NASTAVAK O KORESPONDENCIJI SA VELIKIM ČOVEKOM; OVDE O

KORESPONDENCIJI SA KOŽOM, KOSOM, I KOSTIMA.

5552. Što se tiče korespondencije, ovakav je slučaj. Stvari u čoveku koji imaju

najviše života korespondiraju (saobrazne su) s onim zajednicama u nebima koje

imaju najviše života pa stoga i najviše sreće, kao što su one kojima korespondiraju

čovekova spoljašnja i unutrašnja čula kao i stvari njegovog razuma i volje. A stvari

u čoveku koje imaju manje života korespondiraju zajednicama koje su u manje

života, kao što su pokožice koje pokrivaju celo telo, hrskavice i kosti, koje

podržavaju i drže zajedno sve delove tela, kao i kosa koja raste iz pokožica.

Priroda i kvalitget zajednica kojima ove stvari korespondiraju, jesu ono o čemu će

se sada nešto reći.

5553. Zajednice kojima korespondiraju kože, one su na ulazu u nebo, i njima je

dato opažanje prirode duhove koji se skupljaju na prvom pragu, koji se tu ili

odbacuju ili pripuštaju; tako da ih možemo nazvati ulazima ili pragovima neba.

5554. Ima vrlo mnogo zajednica koje sačinjavaju spoljašnje delove tela razlikama

od lica do nožnih stopala; jer svuda ima razlika. I s njima (s tim duhovima) sam

razgovarao. U pogledu duhovnog života, oni su dozvolili da ih se uveri da je tako; i

kada su čuli da se to potvrđuje doslovnim smislom Reči, oni su to potopuno

poverovali, i ostali u tome mišljenju, i vodili su život, ne zao, u skladu sa tim

(mišljenjem). Drugi koji nisu iste prirode, ne mogu s njima da lako razgovaraju; jer

ovi se drže tvrdoglavo mišljenja koje su primili, i ne dopuštaju da promene

mišljenja razlozima. Mnogi od ovih su s ove zemlje, jer naša je planeta u

spoljašnjim (stvarima), pa stoga reaguje protivu unutrašnjih (stvari), kao što to

koža čini.

5555. Ima takvih koji su u životu tela poznavali samo opšte stvari vere – kao to

da treba voleti bližnjega - i koji su zbog opšteg načela činili dobro kako zlima tako

i pravednima bez razlike, govoreći da je svak bližnji. Kad su ovi živeli u svetu, oni

su dozvolili da ih zavode lukavi, licemerni, i prevarni; pa se ista stvar njima desila i

u drugom životu; oni ne obraćaju pažnju na ono što im se govori, jer su čulni, i ne

slušaju razloge. I ovi sačinjavaju kožu, ali njen vanjski manje osetljiv deo.

Razgovarao sam s onima koji sačinjavaju kožu na lobanji. Postoji velika razlika

među onima koji sačinjavaju kožu, kao što na samoj koži postoje razni delovi, kao

koža na raznim delovima lobanje, kao na potiljku, slepočnicama, na licu, i na

prsima (grudima), abdmenu, stegnima, nogama, rukama, šakama, i prstima.

5556. Dato mi je saznam ko sačinjava krastavu kožu (prim.prev. na Latinskom je

cutis squamosum na Engleskm scarf-skin ili scaly skin). Ova je koža manje

osetljiva nego ijedan drugi deo ingumenta (ljudske kože), jer je pokrivena

ljuskama koje su kao tanka hrskavica. Zajednice koje je sačinjavaju sastavljene su

od onih koji rezonuju (raspravljaju) o svemu da li je tako ili nije, i tako dalje. Kada

sam s njima razgovarao, video sam da oni ne shvataju šta je istinito ili ne istinito.

Međutim, oni sebi izgledaju mudriji od ostalih. Oni ne shvataju da je glavna stvar

u mudrosti opažati bez rezonovanja (raspravljanja) da li je nešto ovako ili onako.

Mnogi od ovih postali su ovakvi u svetu gde postoji zbrka oko dobra i istine zbog

filosofskih istančanosti, što čini da imaju manje zdravog razuma.

5557. Postoje i duhovi preko koji drugi govore, i koji da skoro ne razumeju šta se

preko njih govori. Ovo su priznali, ali su i dalje govorili. Oni su postali ovakvi jer su

u živou tela samo brbljali, ne misleći o onome o čemu govore, a voleli su da

govore o svemu. Rečeno mi je da su oni u društvima , i da se neki od ovih odnose

na opne koje pokrivaju utrobu u telu, a neki na pokožice čija je osetljivost vrlo

slaba; jer oni su pasivne moći, i ne čine ništa od sebe, nego od drugih.

5558. Ima duhova koji kada žele nešto da znaju, oni kažu da je tako, jedan za

drugim u tome društvu; i kada tako nešto kažu, tada posmatraju da li ti teče

slobodno bez nekog duhovnog otpora jer ako nije tako, oni osete otpor iznutra; a

ako ne prmeti neki otpor, oni misle da je tako, i ne znaju to ni na kakv drugi način.

Takvi su oni koji sačinjavaju male žlezde na koži. Ali njih ima dve vrstem ona kja

potvrđujejer oseća slobodan tok, kada pretpostavljaju da je njihov tvrdnja u

skladu sa nebeskom formom, stoga i sa istinom, i da tako primaju potvrdu. a

druga vrsta je ona koja smeono tvrdi da je nešto tako, iako to ne znaju

5559. Bilo mi je pokazano na reprezentativan način kako se isprepleću kože. Ta

isprepletanje kod onih kod kojih krajnje stvari (na koži?) korespondiraju

unutarnjim stvarima, ili u kojima su materijalne stvari potčinjene duhovnim

stvarima, bila su kao spirale u nekoj vrsti čipke, koju je nemoguće opisati. Ta

isprepletanja (koža) bila su plave boje. Posle su mi pokazane forme još više

razrađene, delikatne, i divno izatkane. Ovako izgledaju kože preporođenoga

čoveka. Ali kod onih koji su obmanjivali (svojim izgledom?), ove krajnje stvari

izgledale su kao čvorovi isprepletenih zmija; a kod onih koji su se koristili magijom,

kao prljava creva.

5560. Zajednice duhova kojma klorespodiraju hrskavice i kosti vrlo su brojne; ali u

njima ima malo duhovnog života, kao što ima malo života u kostima u upoređenju

sa mekim delovima koje kosti opkoljavaju – kao na primer u lobanji i u kostima

glave u upoređenju sa mozgom ili produženom moždinom i sa osetljivm

supstancijama; ili kao u kičmi i rebrima u upoređenju sa srcem i plućima; i tako

dalje.

5561. Pokazano mi je koliko malo duholvnolg živogta maju oni koji se odnse na

kosti. Drugi duhovi govore preko njih, a oni malo znaju ono o čemu govore;

uprkos toga, oni govre,nalazeći advoljstvosamo u tome. U takvo se stanje svode

oni koji su vodili zao život, ali koji su imale neke Ostatke sačuvane u sebi. Ti Ostaci

čine da imaju imalo duhovnog života, posle pustošenja kroz dugo vreme. (Šta su

Ostaci, može se videti gore, b r. 468,532,5344). Kaže se da maju malo duhovnog

života, gde se pod duhovnim životom misli na život anđela u nebu. U ovaj život

čovek se uvodi u svetu kroz veru i ljubav ka bližnjemu; samo osećanje dobra koje

je u ljubavi ka bližnjemu, i osećanje istine koje dolazi od vere,to je duhovni život.

Bez ovih, čovekov život je samo prirodan, svetski, telesan, i zemaljski, što nije

duhovni život, i ako u njemu nema duhovnog života, to je život koji postoji kod

životinja.

5562. Oni koji prođu pustošenja, služe (prim. preev. u Velikom Čoveku?) kao kosti,

nemaju određenu misao, nego opštu, skoro neodređenu; oni su kao oni koje

nazivamo rasejanima, to jest, kao da nisu u telu; oni su tromi, teški, glupi, i lenji u

svemu. Ali ponekad su mirni, jer se ne brinu ni za što, pa se (njihova pažnja)

rasipa okolo u opštu tamu. (prim. prev.Ovi su odlomci skoro neprevodivi jer

opisuju stanja duša koja žive nekim poluživotom.)

5563. Ponekad se osećaju bolovi u lobanji, sad u jednom, sad u drugom delu;

nukleusi (jezgra) kao da se osećaju kao da su odeljena od drugih kostiju, i koja su

bolna (u bolu). Naučio sam iz iskustva da ovakvi bolovi potiču od obmana koje

dolaze od požuda; i što je začuđujuće, vrste i podvrste obmana imaju svoja

utvrđena mesta u lobanji, što mi je takođe bilo pokazano iskustvom. Ova jezgra

(nukleusi), koja su otvrdnuta, lome se i omekšaju kod onih koji se popravljaju

(reformišu), a to se postiže na razne načine, uglavnom poukama o dobru i istini,

jakim influksima istina koji uzrokuju unutarnju bol, kao i stvarnim razvlačenjima

koja uzorkuju vanjski bol (fizički bol) (prim. prev. na drugim mestima, autor piše da

se duhovi u tz nižoj zemlji podvrgavaju fizičkim kaznama kao vrsti terapije, koja

povoljno deluje na njihovo mišljenje i ponašanje. Jedan od tih metoda je tz

razvlačenje ili neka vrsta rastezanja tela, koja izvode li duhovi, s dopuštenjem).

Obmane od požuda imaju takvu prirodu da uzrokuju tvrdoću; jer su one suprotne

istinama, koje, pošto su u skladu sa formom neba, kao da telu same od sebe,

slobodno, tiho, i mekano; dok obmane, pošto imaju suprotnu težnju, idu u

drugom pravcu, što zaustavlja tok nebeske forme; otuda otvrdnuća. Ovo je uzrok

da oni koji su bile u smrtnoj mržnji i osvetoljubivosti uz ovakvu mržnju, a otuda i u

obmanama, da su njihove lobanje sasvim otvrdule, a kod nekih su lobanje kao

slonova kost, kroz koje svetlosni zraci, koji su istine, ne prodiru, nego se odbijaju.

5564. Ima duhova malih rastom koji kada govore, grme, jedan. ponekad kao da je

cela zajednica. Njima kao da je urođeno da tako govore. Oni nisu s ove zemlje,

nego s druge o kojima će biti reči, kada po Gospodovoj Božanskoj milosti, budem

govorio o stanovnicima drugih zemalja (planeta?). Za njih je rečeno da se odnose

na hrskavicu koja kao štit stoji ispred grudi, a koja služi kao potpora ispred rebara,

kao raznim mišićima kod vokalizacije.

5565. Ima i duhova koji se odnose na još tvrđe kosti, kao na zube; ali nisam o

njima mnogo naučio, osim to da pošto im je ostalo samo malo duhovnog života,

kada se vide u nebeskoj svetlosti, oni se ne vide licem nego samo zubima umesto

lica; jer lice predstavlja čovekovo unutarnje ili njegove duhovne i nebeske stvari,

to jest, one koje pripadaju veri i ljubavi ka bližnjemu; pa se stoga oni tako

pokazuju jer u životu tela nisu stekli ništa od takvoga života.

5566. Približio mi je jedan koji je izgledao kao crni oblak oko kojega su bile zvezde

koje padaju (komete?). Kada se u drugom životu pokažu zvede koje padaju, one

označavaju obmane; a zvezde koje su utvrđene (zvezde stajaćice) označavaju

istine. Opazio sam da je to bio neki duh koji je želeo da se približi. Kada mi je

približio, uneo je u mene strah; ovo mogu da učine neki duhovi, osoboto

razbojnici, pa sam iz toga mogao da zaključim da je bio razbojnik. Kad je bio blizu

mene, sve je učinio da na mene deluje magijskim veštinama, ali uzalud. Ispružio je

ruku kako bi iskoristio svoju zamišljenu moć; ali bez ikakvog efekta. Onda se

pokazalo kakvo mu je bilo lice. Nije to bilo lice, nego nešto crno umesto toga; a u

tome su se pokazala usta koja su zjapila tako zastrašujuće i divlje da je to bila

čeljust u kojoj su zubi bili poređani; jednom rečju, bio je kao besan pas s isturenim

vilicama, tako da je umesto lica imao široko otvorena usta.

5567. Jedan mi se približio s leve strane, ali tada nisam znao otkuda dolazi, niti šta

je bio; i on je deloao nejasno. Hteo je da uđe u mene , ali je bio odbijen. On je

uneo opštu sferu ideja koja je neopisiva, i ja se ne sećam da sam ikada pre opazio

takvu opštu sferu. On se nije držao nikakvih načela, ali je bio protivu svih koji su

mogli da ga na pravi način ukore i kontroliraju, iako nije znao šta je istina. Čudio

sam se da je toliko bistar da može druge da pobija, iako lišen bilo kakvog znanja o

istini u sebi. Posle je otišao, ali se ubrzo vratio sa zemljanom posudom u ruci, i

hteo je da nešto iz toga popijem. U toj posudi, bilo je nešto, iz fantazije, što bi

oduzelo razum onome koji to popije. Ovo je bilo predstava kako je on nekada

lišavao one koje su mu bili privrženi, razumevanja istine i dobra; ali su uprkos toga

i dalje njemu bili privrženi. Ni on se u svetlosti neba nije pokazao sa licem, nego

samo sa zubima, jer je mogao da ismeje druge, i kada je živeo, bio je slavan, i

njegov je karakter bio nekima poznat. (prim.prev. Ovi neobični opisi neobišnih

duhova, nisu slučajno unesinu u ovo delo. Autor tvrdi da ga je Gospod uveo u svet

duhova da bi ga opisao. To on vredno radi, ali uz to vrši i drugu misiju dodaljenu

mu: najavu dolaska Gospodovog u istinama unutrašnjeg smisla Sv Pisma, i

formiranja jedne Nove Hrišćanske crkve u nevidljivom svetu pretskazane u

Jovanovoj Apokalipsi kao Novi Jerusalim).

5568. Sa mnom su bili ponekad neki koji su škrgutali zubima. Ovi su bili iz paklova

gde su oni koji su ne samo vodili zao život, nego su bili ubeđeni protibu Božanskog

(ubeđeni da nema Boga?), i smatrali da je sve nastalo od prirode. Ovi škrguću

zubima kada govore, što je užasno slušati.

5569. Kao što postoji korespondencija sa kostima i sa kožama, tako postoji i sa

dlakama; jer one izbijaju iz korena u koži. Što god ima korespondenciju sa Velikim

Čovekom, se to postoji kod anđela i duhova; jer je svaki od njih slika Velikoga

Čoveka; stoga je kosa kod anđela lepa i sređena.Njihova kosa predstavlja njihov

prirodni život i njegovu korespondenciju sa njihovim duhovnim životom. Da kosa

označava stvari prirodnog života, može se videi gore, br. 3301; a tako isto da

otseći kosu znači srediti prirodne stvari tako da postanu pristojne i lepe (br. 5247).

5570. Ima mnogo onih, posebno žena, koje pridaju veliku pažnju ukrašavanju, i

koje ne misle o višim stvarima, a jedva nešto o večnom životu. Ovo je oprostivo

kod žena do doba ženstvenosi (kada postaju žene), kada prestaje žar koji prethodi

braku; ali ako nastave ovako i posle odraslog doba, kada mogu da znaju nešto

bolje, tada steknu prirodu koja ostaje posle smrti. Ovakve se pokazuju u drugom

životu s dugom kosom koja pokriva lice, a kosu češljaju da bude privlačna

(elegantna); jer češljati kosu označava sređivati (akomodirati) prirodne stvari tako

da izgledaju lepo (br. 5247). Iz ovoga je njihov karakter drugima poznat; jer duhovi

mogu da kažu po boji, dužini, i sređenosti kose kakav je bio njihov prirodni život u

svetu.

5571. Oni koji veruju da je priroda sve, i koji su se utvrdili u ovome, pa su stoga

vodili bezbrižan žibvot, ne priznajući život posle smrti, pa stoga ni nebo ni pakao,

pošto su čisto prirodni, u svetlosti neba ne vidi se da imaju lice, nego umesto toga

imaju nešto bradato, dlakavo, i neuredno; jer kao što je pre rečeno, lice

predstavlja duhovne i nebeske stvari unutar čoveka, a dlakavst pirodne stvari.

5572. U ovo vreme ima u Hrišćanskom svetu mnogo onih koji sve pripisuju prirodi,

a skoro ništa Božanskom; u jednoj naciji više a u drugoj manje. Sada ću izneti

razgovor sa nekima iz jedne nacije gde takvih ima više.

5573. Bio je prisutan jedan iznad glave, koji je bio nevidljiv, ali čije se prisustvo

osećalo po mirisu izgorelog roga ili kosti, kao i smrad zuba. Posle je došla velika

gomila, kao crn oblak, koji se zaustavio iznad glave. Pretpostavljao sam da su

nevidljivi jer su lukavi, ali mi je rečeno da su oni nevidljivi kada su u duhovnoj

sferi, ali da su vidljivi tamo gde je prirodna sfera. Oni se nazivaju nevidljivim

prirodnim duhovima. Prva stvar koja mi je o njima otkrivena je to da se oni trude

svim silama i veštinom da se o njima ništa ne sazna, s kojm ciljem u stanju su da

ukradu ideje od drugih, i da uvedu druge ideje, i da tako spreče da budu otkriveni.

Ovo je trajalo poduže vremena. Otuda se pokazalo da su u životu tela skrivali ono

što su radili i mislili, uzimajući drugo lice i drugi govor. Pa ipak, oni nisu ovo radili

tako što bi lagali. 2. Opaženo je da su ovi prisutni bili trgovci u životu tela, ali

trgovci koji nisu uživali u bogatstvu nego u samoj trgovini, tako kao da je trgovanje

bilo njihova duša. Stoga sam s njima o tome razgovarao, i bilo mi je dopušteno da

im kažem da ih trgvanje ni na koji način ne sprečava da dođu u nebo, jer da u

nebu ima i bogatih i siromašnih. Ali oni su ovo osporavali, govoreći da je njihovo

mišljenje bilo da ako žele da se spasu da treba da napuste trgovinu, da sve svoje

dadu siromasima, i da sami budu bedni. Bilo mi je dopušteno da im kaže da nije

tako, i da oni među njima koji su u nebu jer su bili dobri Hrišćani, da su drugačije

mislili, a bili su bogati, a neki i vrlo bogati. Ovi su kao cilj imali opšte dobro i

bližnjega, a trgovanje im je bilo zanimanje u svetu, i da nisu svoje srce tome

predavali. A razloga da su bili tako nisko je u tome što su bili čisto prirodni, pa

stoga nisu verovali u život posle smrti, ni u nebo ili pakao, čak ni u duh; i da nisu

oklevali da druge liše njihovih dobara na razne načine, i da su bili u stanju da

gledaju cele porodice upropaštene sve radi svoje dobiti; i da su se izrugivali sa

svakim ko im je govorio o duhovnom životu. 3. Pokazano je i kakvu su vrste vere

imali o živoTu posle smrti, o nebu i o paklu. Pokazao se jedan koji se podigao u

nebo od leva prema desnom; rečeno mi je da je skoro bio umro, i da su ga anđeli

odmah odveli u nebo. Razgovor je bio o tome. Ali iako su videli (prirodni duhovi),

još uvek je bila oko njih jaka sfera neverice, koju su širili okolo, tako da su hteli da

poveruju u nešto što je bilo suprotno onome što su videli. A pošto je njihovo

neverovanje bilo tako veliko, bilo mi je dopušteno da im kžem, Preposavimo da

ste u svetu videli da je neko oživeo posle smrti, neko ko je već ležao u mrtvačkm

sanduku. Prvo su rekli da ne bi verovali dok ne i videli nekoliko osoba koje bi se

tako vratile u život; i da su sve to videli, to bi pripisali prirodnim uzrocima. A kada

su bili ostavljeni da sami misle o tome, rekoše da bi oni prvo mislili da je to

prevara; a ako bi se dokazalo da to nije bila prevara, da bi mislili da je mrtva osoba

mala tajnu vezu s onim ko ju je podigao iz mrtvih; i na kraju,da mislili da postoji

neka tajna stvar koju oni ne mogu da shvate, jer da ima mnogo neshvatljivh stvari

u pirodi; tako da ne bi nikada povervali da se to desilo iz natprirodnih razloga. Na

ovaj način bila je pokarana priroda njihove vere – da ih niko ne bi mogao navesti

da poveruju u život posle smrti, niti da ima pakao, ili nebo; to jest, da su bli sasvim

prirodni. Kada se ovakve osobe pokažu u svetlosti neba, one se vide bez lica, sa

gustom masom kose umesto lica.

POGLAVLJE ČETRDESET I TREĆE.

1. Ali glad bješe vrlo velika u onoj zemlji.

2. Pa kad pojedoše žito koje bijahu donijeli iz Egipta, reče im otac: idite opet i

kupite nam malo hrane.

3. A Juda mu progovori i reče: tvrdo nema se zarekao onaj čovjek: nećete vidjeti

lica mojega, ako ne bude s vama brat vaš.

4. Ako ćeš pustiti s nama brata našega, ići ćemo i kupićemo ti hranu.

5. Ako ti nećeš pustiti, nećemo ići.jer nam je kazao onaj čovjek: nećete vidjeti lica

mojega, ako ne bude s vama brat vaš.

6. A Izrailj reče: to mi to zlo učiniste, i kazaste čovjeku da imate još jednoga

brata?

7. A oni rekoše: čovjek je potanko raspitivao za nas i za rod naš govoreći: je li još

živ otac vaš? imate li još braće? a mi mu odgovorismo kako pitaše. Jesmo li mogli

kako znati da će kazati: dovedite brata svojega?

8. I reče Juda Izrailju ocu svojemu: pusti djete sa mnom, pa ćemo se podigniti i

otići, da ostanemo živi i ne pomremo i mi i ti i naša djeca.

9. Ja ti se jamčim za nj, iz moje ga ruke išti; ako ti ga ne dovedem natag i preda te

ne stavim, da sam ti krv do vijeka.

10. Da nijesmo toliko oklijevali, do sada bismo se dva puta vratili.

11. Onda reče Izrailj otac njihov: kad je tako, učinite ovo: uzmite što je najljepše

ima u ovoj zemlji u svoje vreće, i ponesite čovjeku onom dar; malo tamjana i malo

meda mirisava korjenja i smirne, uzmite i badema.

12. A novaca ponesite dvojinom, i uzmite novce što bijahu ozgo u vrećama vašim, i

odnesite natrag: može biti da je pogrješka.

13. A uzmite i brata svojega, pa usanute i idite opet k onom čoveku.

14. A Bog svemogući da vam da da nađete milost u onoga čovjeka, da vam pusti

brata vašega drugoga, i Benjamina; ako li ostanem bez djece, nek ostanem bez

djece.

15. Tada uzevši dare i novce dvojinom, uzevši i Benjamna, podigoše se i otidoše u

Egipat, i izađoče pred Josipa.

16. A kad Josip vidje s njima Benjamina, reče čovjeku koji upravljaše kućom

njegovom: podvedi ljude ove u kuću pa nakolji mesa pa zgotovi jer će u podne sa

mnom jesti ovi ljudi.

17. I učini čovjek kako Josip reče, i uvede ljude u kuću Josipovu.

18. A oni se bojahu kad ih čovjek vođaše u kuću Josipovu, i rekoše: za novce koje

pređe bjehu metnuti u vreće naše vodi nas, dokle smisli kako će nas okriviti, da nas

zarobi i uzme naše magarce.

19. Pa pristupivši čovjeku koji upravljaše kućom Josipovom, progovoriše mu na

vratima kućnim.

20. I rekoše: čuj, gospodaru, došli smo bili i pređe, i kupismo hrane.

21. Pa kad dođosmo u jednu gostionicui otvorismo vreće,a to novci od svakoga od

nas bijahu ozgo u vreći njegovoj, novci naši na mjeru; i evo smo ih donijeli natrag.

22. A druge smo novce donijeli da kupimo hrane; ne znamo ko nam metnu novce

naše u vreće.

23. A on im reče: budite mirni, ne bojte se. Bog vaš i Bog otaca vaših metnuo je

blago u vreće vaše; novci su vaši bili u mene. I izvede im Simeona.

24. I uvede ih čovjek u kuću Josipovu, i donese im vode te opraše noge, i

magarcima njihovim položi.

25. I pripraviše dar dokle dođe Josip u po dne, jer čuše da će oni ondje objedovati

26 I kad Josip dođe kući, iznesoše mu dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do

zemlje.

27. A on ih zapita kako su, i reče kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? je li

još živ?

28. A oni rekoše: dobro je sluga tvoj, otac naš, još je živ. I pokloniše mu se.

29. A on pogledav vidje Benjamina brata svojega, sina matere svoje, i reče: je li

vam to najmlađi brat vaš za kojega mi govoriste? I reče: Bog da ti bude milostiv,

sinko!

30. A Josipu goraše srce od ljubavi prema bratu svojemu, te brže potraži gdje će

plakati, i ušav u jednu sobu, plaka ondje.

31. Poslije umiv se izađe, i ustežući se reče: dajte objed.

32. I donesoše njemu na po se, i njima na po se, i Egipćanima koji s njima jedoše

na po se, jer ne mogahu Egipćani jesti sa Jevrejima, jer je to nečisto Egipćanima.

33. A sjeđahu pred njim stariji po starješinstvu svojemu a mlađi po mladosti svojoj,

i gledahu se od čuda.

34. I uzimajući jela ispred sebe, slaše njima, a Benjaminu dopade pet puta više

nego drugima. I piše i napiše se s njim.

SADRŽAJ.

5574. Ovde se nastavlja o povezivanju u Prirodnom istina crkve, koje su deset

Jakovljevih sinova, sa nebeskim od Duhovnog, ili istinom od Božanskog, koje je

Josip, preko posrednog koje je Benjamin; ali u ovome poglavlju, u unutrašnjem

smislu, govori se samo o opštem influksu koji prethodi povezivanju.

UNUTRAŠNJI SMISAO.

5575. Stihovi 1-5. A glad bijaše velika u onoj zemlji. Pa kad pojedoše žito koje

bijahu donijeli iz Egipta, reče im otac: idite opet, i kupite nam malo hrane. A Juda

mu progovori i reče: tvrdo nam se zarekao onaj čovjek govoreći: nećete vidjeti lica

mojega, ako ne bude s vama brat vaš. Ako ćeš pustiti s nama brata našega, ići

ćemo i kupićemo ti hrane. Ako li nećeš putiti, nećemo ići, jer nam je kazao onaj

čovjek: nećete vidjeti lica mjega ako ne bude s vama brat vaš. A glad bijaše velika

u onoj zemlji, označava pustoš zbog nedostatka duhovnih stvari; u onoj zemlji,

označavao stvarima koje pripadaju crkvi; I kda se dogodi, označava ono što je

novo; kad pojedoše žito, označava kada su istine nestale; koje bijahu donijeli iz

Egipta, označava ono što je bilo od spoljašnjih-znanja; otac njihov im reče,

opažanje kod stvari koje pripadaju crkvi; idite i kupite nam malo hrane, označava

da ako hoće da žive, moraju da pripave dobro duhovne istine; A Juda mu reče:

označava dobro crkve; tvrdo nam se zarekao onaj čovjek, označava da je Duhovno

koje je poteklo od Unutrašnjeg, bilo njima protivno; govoreći, nećete vidjeti lica

mojega,; ako brat vaš nedođe s vama, označava ukoliko nema da neće biti

samilosti; s vama posrednoga; ako ćeš pustiti s nama brata našega, označava da

ako bi se tako postupilo, može doći do pripajanja; ići ćemo i kupiti ti hrane,

označava da će tada biti dobro od istine pribavljeno; ako li nećeš pustiti, označava

ako ne; mi nećemo ići, označava da ne može da se pribavi; jer nam je kazao onaj

čovjek, označava opažanje o Duhovnom; nećete vidjeti lica mojega, označava da

neće biti samilosti; ako vaš brat ne dođe s vama, označava ako ne bude

posrednog s vama.

5576. A bijaše glad velika. Ovo označava pustoš zbog nedostatka duhovnih stvari,

kao što se vidi iz značenja gladi, naime, nedostatka znanja o dobru i istini (br,

3364,5300), a otuda pustoš (br. 5360,5415); i pošto pustoš dolazi zbog oskudice i

nedostatka duhovnih stvari, ovo se tako istonnaziva glađu. 2. Glad u duhovnom

svetu ili u nebu nije glad za hranom, jer se anđeli ne hrane materijalnom hranom,

koja je za telo koje čovek nosi dok je u svetu; nego je to glad za hranom koja hrani

njihove umove. Ova hrana, koja se naziva duhovnom hranom, je u tome da se

razume istina i da sa se bude mudar u dobru; i divno je reći, anđeli se hrane ovom

hranom; to mi je postalo očito onda kada mi je bilo pokazano da oni koji umru

kao mala deca, kad prime pouku u nebu u istinama inteligencije i dobrima

mudrosti, da oni više ne izgledaju kao deca nego kao odrasli, i to sve prema

njihovom rastu u dobru i istini; a i po tome što anđeli neprestano čeznu za

stvarima inteligencije i mudrosti, i da kada su u večeri, to jest, u stanju kada im

nedostaje tih stvari (inteligencije i mudrosti), oni su relativno nesrećni, i tada

osećaju glad i čeznu za onim što će im doneti jutro, kada bi se vratili svom životu

sreće u kojoj je inteligencija i mudrost. 3. Da je duhovna hrana razumeti istinu i

hteti dobro, može biti jasno svakome ko pomisli da kada neko uživa u

materijalnoj hrani, kojom se održava njegovo telo, njegova hrana mu više prija

ako je u isto vreme veseloga duha i ako (pri jelu) razgovra o prijatnim predmetim,

što je znak da postoji korespondencija između duhovne hrane, koja je za dušu, i

materijalne hrane, koja je za telo. Isto se može videti i po tome što kad neko

čezne za tim da ispuni svoj svoj um znanjima, inteligencijom, i mudrošću, a koji se

drži odvojen on ovih, on se oseća tužnim i snuždenim, kao neko ko je izgladneo, a

koji čezne da se vrati svojoj duhovnoj hrani, kojom hrani svoju dušu. 4. Da postoji

duhovna hrana koja ishranjuje dušu kao što materijalna hrana hrani telo, može se

videti iz Reči, kao kod Mojsija: I mučio te je, i glađu morio, ali te je opet hranio

manom, za koju ti nijesi znao ni oci tvoji, da bi ti pokazao da čovjek ne živi o

samom hljebu, nego o svemu što izlazi iz usta Jehovinih (Zak. Ponovljeni VIII.3;

Mateja IV.6). Sve što izlazi iu usta Jehovinih , je uopšte Božanska istina koja

proizlazi iz Gospoda, stoga sva istina mudrosti, posebno Reči, u kojoj i po kojoj su

stvari mudrosti. I kod Jovana: Ne trudi se oko hrane koja nestaje, nego za onu koja

ostaje za život vječni, koju će ti dati Sin čovječiji (VI.27); da je ova hrana istina

mudrosti koja proističe od Gospoda, to je jasno. 5. I ovo pokazuje šta se

podrazumeva u rečima Gospodovim u istom poglavlju: Jer je tijelo moje pravo jelo,

i krv moja pravo piće (VI.55). naime, da je Gospodovo telo Božansko dobro

(br,3813), a Njegova krv Božanska istina (br.4735); jer kada je Gospod učinio Svoje

Ljudsko Božanskim, tada je Njegovo telo postalo Božansko dobro, a Njegova krv,

Božanska istina. Jasno je da u Božanskom ništa ne treba razumeti kao

materijalno; stoga hrana u najvišem smislu, to jest, kada se odnosi na Gospoda, to

je dobro Božanske ljubavi da se spasi cela ljudska rasa. Ova hrana je ono što se

razume pod Gospodovim rečima kod Jovana:- A On im reče: ja imam jelo da jedem

za koje vi ne znate. Jelo je moje da izvršim volju onoga koji me posla, i da sveršim

njegov posao (IV.32,34). Volja onoga koji Ga posla da svrši Njegov posao, to je da

spasi ljudsku rasu; Božansko od kojeg se ovo čini, je Božanska ljubav. Iz svega

ovoga sada je jasno šta je u duhovnom smislu označeno glađu.

5577. U zemlji. Ovo označava da se radi o stvarima koje su pripadale crkvi, što se

vidi iz značenja zemlje u Reči, naime crkve, a ovde stoga stvari koje pripadau crkvi,

jer sve što označava crkvu, označava i stvari koje pripadaju crkvi; jer je one

sačinjavaju. U Reči zemlja označava crkvu zato što je zemlja Hananska je bila

mesto gde je crkva bila u pradrevno vreme. Tako kada se zemlja ili njiva pomenu u

Reči, misli se na zemlju Hanansku; a kada se ova pomene, misli se na crkvu; jer

kad se pomene zemlja, oni koji su u duhovnom svetu ne ostaju u ideji zemlje,

nego u ideji nacije koja je tamo, ali ne ni u ideji nacije, nego u ideji karaktera te

nacije; a to znači da ostaju u ideji crkve kada se govori o zemlji a misli se na zemlju

Hanansku. Iz ovoga se jasno vidi kako zastranjuju oni koji u naše dane

pretpostavljaju da će se pojaviti nova zemlja i novo nebo, prema proročanstvima

u Starom Zavetu i kod Jovana u Novom (Zavetu)( gde se, međutim, pod novom

zemljom misli na novu spoljašnju crkv, a pod novim nebom, na novu unutrašnnju

crkvu(, kao i oni koji pretpostavbljaju na se sve samo ne crkva označava celom

zemljom koja se pominje u Reči). Iz ovoga se vidi koliko malo razumeju Reč oni koji

misle da nema svetijeg smisla u tome nego što je onaj koji sija iz samoga slova. Da

je crkva bila u zemlji Hananskoj od pradrevnih vremena, može se videti gore

(br.3686,5136 itd); i da zemlja u Reči označava crkvu (br. 662,4447 itd); i da se

novim nebm i novom zemljom označaba nova crkva unutrašnja i spoljašnja (br.

1733,4535, itd).

5578. I bi (I dogodi se). Ovo označava ono što je novo, što se vidi iz značnje bi ili

dogodi se, što označava novo stanje (br. 499,5466, itd). U izvornom jeziku u

početku nije bilo pravo pravopisnih znakova (punktuacije), nego je tekst tekao

neprekidno, u oponašanju nebeskoga govora; a umesto pravopisnih znakova

koristili su reči kao i, bi, dogodi se. To je razlog da se ove reči pojavljuju tako

često, i zašto bi ili dogodi se označava nešto novo.

5579. Pa kad pojedoše žito. Ovo označava kada je ponestalo istina, što se vidi iz

značenja žita, naime, istine (br. 5276, itd); da više nije bilo istina, označeno je sa

pojedoše ga. Oni koji su u duhvnom svetu zadovljni su sa stvarima koje su istinite i

dobre, jer one su njihova hrana (br. 5576), ali kada ove posluže svojoj svrsi, njima

je potrebna nova . To je kao i sa čovekovom materijalnom hranom – kada ova

završi svoj zadaak, glad se ponovo javlja. Glad koji je potreba za duhovnim

stvarima, u duhovnom svetu je veče ili prevečerja njihovog dana; ali posle toga

dolazi zora i jutro. Na taj način tamo postoje promene. Oni ulaze u večer ili u

duhovnu glad kada osećaju glad i čežnju za istinama i dobrima, koja daju više

hrane kada su gladni baš onako kao što to materijalna hrana čini onome ko je

izgladneo. Iz svega ovoga se vidi šta je označeno potrebom za duhovnim stvarima

onda kada nedostaju istine.

5580. Koje bjehu donijeli iz Egipta. Ovo označava da je to bilo od spoljašnjih-

znanja, kao što se vidi iz značenja Egipta, naime, spoljašnjih-znanja

(br,1164,1462,itd); da je to bilo od ovih, označeno je time što su oni donijeli otuda.

Egiptom se u dobrom smislu označavaju spoljašnja-znanja crkve, naime, ona koja

služe da bi se formirala crkva (br. 4749,4966). Pomoću ovakvih znanja čovek se

uvodi u istine crkve kao preko trema u kuću; jer ova su znanja ono što deluje na

čula i što na taj način otvara put ka unutarnjim stvarima; jer je poznato da se kod

čoveka prvo razviju vanjska čula, a onda unutarnja čuna, i na kraju svari razuma; i

kada se ovo poslednje razvije, tada su ove predstavljene lu prethodnim tako da se

mogu shvatiti. Razhlog je to što stvari razuma izviru iz stvari čula preko neke vrste

odbira, jer stvari u razumu su zaključci, koji se odvajaju kad su formirani i podižu

se na viši plan. Do ovoga dolazi zbog influksa duhovnih stvari kroz nebo od

Gospoda. Iz svega ovoga je jasno kakav je slučaj s istinama koje potiču od

spoljašnjih- znanja.

5581. Reče im otac. Ovo označava opažanje pomoću stvari crkve, što se vidi iz

značenja reći u istorijskim delovima Reči, naime, opažanje (vidi gore); i iz

reprezentacije Izrailja, koji je ovde otac, naime, crkva; (da je Izrailj unutrašnja

duhovna crkva, a Jakov spoljašnja, može se videti gore, br. 4289,4570). On se

naziva ocem jer i otac u Reči označava crkvu, kao što je označava i majka, ali

majka označava crkvu u pogledu istine, a otac crkvu u pogledu dobra. Razlog za

ovo je to što je crkva duhovni brak koji je sačinjen od dobra kao oca i istine kao

majke.

5582. Idite opet i kupite (donesite) nam malo hrane. Ovo označava da bi živeli, oni

moraju da pribave za sebe dobro duhovne istine , kao što se vidi iz značenja kupiti,

naime, pribaviti sebi i usvojiti (br. 4397, 5426 itd) i iz značenja hrane, naime,

dobra od istine (br. 5340,5342), ovde dobra o duhovne istine, jer se o ovome

dobru govori u onome što sledi. Sledi to, da to znači da bi živeli.

5583. A Juda mu progovori i reče. Ovo označava dobro crkve, što se vidi iz

reprezentacije Jude, naime, dobra crkve (br. 3654). To što sada Juda govori o

Benjaminu, a Ruben to što je govorio o njemu ranije (u preerthodnm poglavlju

stihovi 36,37), to je misterija koja se može objasniti samo pomoću unutrašnjeg

smisla tako da kada je Ruben govorio o Benjaminu, Jakov je bio nazvan Jakovom

(vidi prethodno poglavlje, stih 36), dok ovde kad Juda o njemu govori, Jakov se

naziva Izraljem (stihovi 6,8,11). Da ima u ovome nešto što je skriveno, to ne može

niko da ospori, ali šta je to , ne može se saznati iz istorijskog smisla slova. Tako

isto i na drugim mestima gde se Jakov ponekad naziva Jakovom a ponekad

Izrailjem (br. 4286). Misterija o kojoj se radi, biće otkrivena, po Gospodovoj

Božanskoj milosti, na sledećim stranicama. Juda sada govori jer se govori o dobru

duhovne istine, koje treba da se pribavi (br. 5582); pa stoga Juda, koji je dobro

crkve, govori s Izrailjem, koji je dobro duhovne istine, koji se oseća odgovornim za

Benjamina koji je posredno (dobro?); jer se posredno mara povezati pomoću

dobra.

5584. Govoreći, tvrdo nam se zarekao onaj čovjek. Ovo znači da je Duhovno od

Unutrašnjeg bilo njima protivno, što se vidi iz značenja zarekao se (protivio se)

naime, bio je protivan, jer se protivio tome da oni vide njegovo lice ako njihov brat

ne dođe s njima; jer protivljenje dolazi od odbojnosti, jer time što neće videti

njegovo lice označava se da neće biti samilosti (vidi niže); i iz reprezentacije

Josipa, naime, Božanskog Duhovnog ili što je isto, istine od Božanskog (br. 3969),

koji je, pošto se ovde naziva čovjek, Duhovno, ili istina koja proističe od

Unutrašnjeg.

5585. Govoreći, nećete vidjeti lica mojega. Ovo označava da neće biti samilosti

(sažalenja), što se vidi iz značenja lica kada se odnosi na čoveka, naime, na

njegove unutarnje stvari, to jest, osećanja i misli (br.358,4797,5102); ali kada se

odnosi na Gospoda, tada označava milost, ili sažalenje. Stoga nećete videti moje

lice znači da neće biti milosti ili sažalenja; jer u najvišem smislu Gospod je ovde

označen Josipom. Ne da Gospod nema sažalenja, jer On je sama milost; nega da

nema posrednog da poveže, pa se stoga čoveku čini da kao da nema samilosti

kod Gospoda. Razlod je da ako nema posrednog koje povezuje, nema ni primanja

dobra, a kada nema primanja dobra, ima zla umesto (dobra). Ako se tada čovek

obraća Gospodu, pošto se obraća od zla pa stoga za sebe a pritivu drugih, on nije

uslišan, te mu stoga izgleda kao da nema sažalenja. Da lice Jehovino ili Gospodovo

označava milost, vidi se iz Reči; jer lice Jehovino ili Gospodovo u pravom smislu

označava Božansku ljubav samu; a pošto označava Božansku ljubav, to značava i

milost, jer se milost pokazuje prema ljudskoj rasi koja je utonula u takvu veliku

bedu. 2. Da je lice Jehovino ili Gospodovo Božanska ljubav, vidi se iz lica

Gospodovog kada se preobrazio preed Petrom, Jakovom ,i Jovanom, to jest, kada

im je pokazao Svoje Božansko, jer tada Lice Njegvo zasja kao sunce (Mateja

XVII.2); da je sunce Božanska ljubav, može se videti gore (br. 30-38, 1521,4696

itd). Nije se pokazalo Gospodovo Božansko Samo koje je sijalo iz Njegovog lica,

nego Nejegvo Božansko Ljudsko a preko ovoga kao da je u Njemu i Božanska

ljubav, a u odnosu na ljudsku rasu, Božanska milost. Ova Božanska milost u

Božanskom Ljudskom naziva se anđelom lica Njegovog, kao kod Isaije: Pominjaću

dobrotu Jehovinu hvalu Gospodovu za sve što nam je učinio Jehova, i mnoštvo

dobra što je učinio domu Izrailjevom po milosti svojoj i po velikoj dobroti svojoj. Jer

reče doista su moj narod, sinovi koji neće iznevjeriti. I bi im spaselj. U svakoj tuzi

njihovoj on bješe tužan i anđeo, koji je pred njim, spase ih. Ljubavi svoje radi i

milosti svje radi n ih izbavi, i podiže ih i nosi ih sv vrijeme (LXIII.7-9); naziva se

anđelom zato što anđeli u unutrašnjem smislu Reči označavaju nešto što pripada

Gospodu br. 1925,2821,4085), a ovde Njegovu milost, pa se stoga kaže anđeo lica

Njegovog. 3. Da je lice Jehovino ili Gospodovo milost, a tako isto mir i dobro, jer i

ovi su milost, može se videti iz sledećih odlomaka U blagoslovu: Da te obasja

Jehova licem svojim i bude ti milostiv! Da Jehova obrati lice svoje k tebi i dade ti

mir! (Brojevi VI.25,26); jasno je da obasjati licem znači biti milostiv, a obratiti lice

znači mir. Kod Davida: Budi nam milostiv o Bože! Obasjaj nas licem svojim, da se

spasemo! (Psalam LXVII.2); lice ovde označava milost. Kod istoga: Bože, povrati

nas! neka zasja lice tvoje da se spasemo (Psalam LXXX.3,7,19); s istim značenjem.

Opet: Izbavi me iz ruku nepijetelja mojih i onih koji me progone. Neka zasja lice

tvoje na slugu tvoga (Psalam XXXI.15,16; Psalam CXIX. 134,135). Kod Danila: Sada

dakle poslušaj, Bože naš, molitvu sluge tvojega i molbe njegove i obasjaj licem

svojim opustjelu svetinju svoju (IX.17). Obasjaj licdem svojim oznčava milostivost.

4. Kod Davida: Mnogi govore: ko će nam pokazati šta je dobro? Obrati k nama, o

Gospode, svijetlo lice Svoje! (Psalam IV. 6,7). Obratiti lice označava davati dobro

od milosti. Kod Osije: Otići ću i vratiću se na svoje mjesto dokle ne priznadu svoju

krivicu i potraže lice moje; kada budu u nevilji, tražiće me (V.15). Opet kod Davida:

Srce moje govori pred tobom što si rekao: tražite lice moje; tražim lice tvoje,

Gospode! (Psalam XXVI.8). Opet: A ja ću u pravdi gledati lice tvoje kad se

probudim biću sit od prilike tvoje ( Psalam XVII.15). Kod Mateje: Gledajte da ne

prezrete jednoga od malijeh ovijeh; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima

gledaju jednako lice Oca mojega nebeskoga (XVIII.10). Gledati lice oca nebeskoga

označava uživati mir i dobro od (iz) milosti. Opet: Tražite Gospoda i silu Njegovu;

tražite lice Njegvo bez prestanka (Psalam CV.4) Opet kod Davida: Tražite lice mioje

u pravdi (Psalam XVII. 15). 5. A suprotno je sakriti ili odvratiti lice, što označava ne

biti milostiv kao kod Isaije: U malom gnjevu sakrih za čas lice svoje od tebe, ali ću

te vječnom milošću pomilovati, veli izbavitelj tvoj Jehova (LV.8) U gnjevu sakrih,

ovde označava iskušenje, i pošto tada izgleda da Gospod nije milostiv, to se kaže,

Sakrih za čas lice svoje. Kod Jezikilja: Odvratiću lice Svoje od njih (VII.22). Kod

Davida: Dokle ćeš me, o Jehova, sasvijem zaboravljati? dokle ćeš odvraćati lice

Svoje od mene? (Psalam XIII.1). Kod istoga: Nemoj odvratiti od mene lice svoje,

nemoj u gnjevu ostaviti sluge svojega; budi pomoćnik mo, nemoj me odbiti, i

nemoj me ostaviti, Bože spasitelju moj! (Psalam XXVI.9). Opet: Za što, o Jehova,

odbacuješ dušu moju, i odvraćaš lice Svoje od mene?(LXXXV. 14). Opet: Pohitaj,

usliši me, o Jehova, nestaje daha mojega, nemoj odvratiti lica svojega od mene; jer

ću biti kao oni što odlaze u grob (jamu). Rano mi javi milost Svoju (Psalam CXLII.

7,8). I kod Mojsija: I onda će se raspaliti gnev moj i ostaviću ih, i sakriću lice svoje

od njih; oni će se proždrijeti i snaći će ih zla mnoga i nevole; i onda će reći: da me

ne snađoše zla zato što Bog moj nije posred mene? (Zak. Ponovljeni XXXI.178). 6.

Raspaliti gnjev označava odvratiti se (br. 5034); a sakriti lice označava ne biti

milostiv. Ovo se odnosi na Jehovu ili Gospoda, iako On nije nikada gnevan i nikada

se ne odvraća i nikada ne skriva Svoje lice, ali se to tako izražava zato što tako

izgleda čoveku koji je u zlu, jer čovek koji je u zlu, odvraća se i sakriva svoje lice od

Gospoda, to jest , odvraća Njegovu milost od sebe. Da to čine zla u čoveku, može

se videti iz Reči kao kod Miheja: Tada će vikati ka Jehovi, ali ih neće uslišiti, nego

će sakriti lice svoje od njih u ono vrijeme, kako oni zlo radiše (III.). Kod Jezikilja: I

narodi će poznati da se za svoja bezaknja zarobi dom Izrailjev što meni zgriješiše

te sakrih lice svoje od njih i dadoh ih u ruke neprijateljima njihovijem, i svi padoše

od mača. Po nečistoti njihovoj i po prijestupu njihovom učinih im i sakrih lice svoje

od njih (XXXIX. 23, 24). A posebno kod Isaije: Nego bezakonja vaša rastaviše vas s

Bogom vašim i grijesi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje (LIX.2). Ovi i

mnogi drugi odlomci jasno pokazuju unutrašnji smisao, jer tu i tamo je očevidno, i

može da ga nađe onaj ko traži.

5586. Ako ne bude s vama brat vaš. Ovo označava ako nema posrednog za vas, što

se vidi iz reprezentacije Benjamina, naime. posrednoga (br. 5411,5443). Posredno,

koije je predstavljeno Benjaminom, je srednje između Unutrašnjeg i Spoljašnjeg, ili

između duhovnog i prirodnog čoveka, i istina od dobra koja proističe od istine od

Božanskog, koje je predstavljeno Josipom. Ova istina od dobra naziva se

Duhovnim od Nebeskog, i što je Benjamin, kao što se vidi gore (br. 3969,4592).

Čovekovo Unutrašnje i Spoljašnje su jasno odvojeni, jer njegovo unutrašnje je u

svetlosti neba, a njegovo spoljašnje je u svetlosti sveta; pa pošto su tako odvojeni,

oni se mogu povezati samo preko posrednog koje ima nešto od oba.

5587. Ako ćeš pustiti s nama brata našega. Ovo označava da ako se hoće da dođe

do povezivanja, mora da postoji i posredno, što se vidi iz reprezentacije Izrailja,

koji je trebao da pošalje (posredno), to jest reprezentacije crkve (br. 4286), i iz

repezentacije Benjamina koji je ovde brat, naime, posreedno (br. 5586). Iz ovoga

je jasno da ako ćeš pustiti s nama brata našega, označava da ne može doći do

povezivanja Spoljašnjeg s Unutrašnm ako nema posrednog.

5588. Ići ćemo i kupiti ti hrane. Ovo označava da će tada dobro od istine biti

pribavljeno, što se vidi iz značenja kupiti, naime, pribaviti i usvojiti, i iz značenja

hrane, naime, dobra od istine (br. 5582).

5589. Ako li ga nećeš pustiti (poslati). Ovo označava ako ne, to jest ako ne dođe do

povezivanje kroz crkvu, jasno je iz onoga što je rečeno gore (br. 5587).

5590. Nećemo ići. Ovo označava da se (u tom slučaju) ne mogu pribaviti, što se

vidi iz onoga što je rečeno gore (br. 5588).

5591. Jer nam je kazao onaj čovjek. Ovo označava opažanje o Duhovnom, što se

vidi iz značenja čovjeka, naime Duhovnog od Unutrašnjeg (br. 5584); i iz značenja

reći u istorijsim delovima Reči, naime, opažanje (vidi gore).

5592. Nećete vidjeti lica mojega. Ovo označava da neće biti sažalenja, što se vidi iz

onoga što je objašnjeno gore (br. 5585), gde se javljau iste reči.

5593. Ako ne bude s vama brat vaš. Ovo označava osim ako je s vama posredno,

što se vidi iz onoga što je rečeno o Benjaminu, koji je ovde brat, da je on

posredno (br. 5586,5587).

5594. Stihovi 6-10. A Izrailj reče: što mi to zlo učinite i kazaste čovjeku da imate

još jdnoga brata.? A oni rekoše: čovjek je potanko raspitivao za nas i za rod naš

govreći: je vam jošte živ otac? imate li još braće? a mi mu odgovarasmo kako nas

pitaše. Jesmo li mogli kako znati da će kazati: dovedite brata svjega? I reče Juda

Izrailju: ocu svojemu: pusti dijete sa mnom, paćemo se podigniti i otići. da

ostanemo živi i ne pomremo i mi (i ti) i djeca naša. Ja ti se jamčim za nj, iz moje

ruke ga išti; ako li ga ne dovedem, i preda te ne stavim, da sam to kriv do vijeka.

Da nijesmo toliko oklijevali, do sad bismo se dva puta vratili. A Izrailj reče,

označava opažanje od duhovnog dobra; što mi to zlo učiniste i kazaste čovjeku da

imate još jednoga brata? označava da su odvojili od sebe istinu od dobra, da bi je

povezali sa Duhovnim od Unutrašnjeg; a oni rekoše: čovjek je potanko raspitvao o

nama, označava da je jasno video stvari u Prirodnom; i o rodu našem, označava o

istinama vere tamo (u Prirodnm?); govoreći: je li jošte živ otac vaš? označava o

duhovnom dobru kojemu su oni pripadali; imate li još braće? označava o

unutarnjoj istini; a mi mu odgovarasmo kako nas pitaše, označava da ih je opažao

na odgovarajući način; kako smo mogli znati da će kazati: dovedite brata svojega?

označava da mi nismo verovali da je on želeo da se istina od dobra poveže s nim; a

Juda reče Izrailju ocu svome, označava opažanje od dobra crkve o tim stvarima;

pusti dijete sa mnom, označava da bi on trebao da se poveže s njim; pa ćemo se

podignuti i otići, da ostanemo živi i ne pomremo, označava duhovni život prema

stepenima; oboje, mi, označava Spoljašnje crkve; i ti, označava Unutrašnje; i djeca

naša (mali naši), označava stvari koje su još više unutarnje; ja ti jamčim za nj,

označava da će u međuvremeu biti povezan s njim; iz moje ruke išti ga, označava

da neće od njega biti otrgnut sve dok je to u njegovoj moći; ako li ti ga ne

dovedem natrag, i stavim preda te, označava ako nije potpuno vraćen crkvi; da

sam ti kriv do vijeka, označava da dobro crkve više neće postojati; jer da nijesmo

oklijevali, označava ostajati u stanju sumnje; do sada bismo se dva puta vratili,

označava da bi bilo duhovnog života kako u spoljašnjem tako i u unutrašnjem.

5595. A onda reče Izrailj. Ovo označava opažanje koje ima duhovno dobro, što se

vidi iz značenja reći, naime, opažati (vidi gore); i iz reprezentacije Izrailja, naime,

duhovnog dobra (br. 3654,4598); a pošto je Izrailj duhovno dobro, on je isto tako i

unutrašnje duhovne crkve (br. 3305,4286); jer ova crkva je crkva zbog (od)

duhovnog dobra. Duhovno dobro je istina koja je postala dobro; jer istina postaje

dobro kada čovek živi prema njoj, jer tada prelazi u volju, a iz volje u delo, i

postaje život;; a kada pripadne životu, ne zove se više istina nego dobro. Ali volja

koja pretvara istinu u dobro, je nova volja u intgelektualnom delu; ovo se dobro

naziva duhovnim dobrom. Duhovno se dobro razlikuje od nebeskoga dobra u

tome što se nebesko dobro usađuje u samu čovekovu volju; ali o ovome je često

već bilo govora. 2. Jakov se sada ne zove Jakov, kao u prethodnom poglavlju (stih

36), nego Izrailj, jer se ovde govori o dobru u ovome poglavlju, a o istini u

prethodnom; stoga je u tome poglavlju Ruben govorio, kojim je bila predstavljena

istina nauka (doktrine) crkve (br. 3861,4761,itd), dok u ovome poglavlju govori

Juda, kojim je predstavljeno dobro crkve (br. 3654,5583). Sada se govori o dobru,

jer se sada povezivanje između Unutrašnjeg, koje je Josip, i Spoljašnjeg, koje su

deset Jakovljevih sinova, jer se izvodi preko posrednog koje je Benjamin; i (govori

se ) o povezivanju Unjutrašnjeg sa Spoljašnjim preko dobra.

5596. Što mi to zlo učiniste i kazaste čovjeku da imate još jednoga brata? Ovo

označava da su odvojli od sebe istinu dobra (iz dobra) kako bi je povezali sa

Duhovnim od Unutrašnjeg, što se vidi iz značenja zlo učiniste, naime, odvajanje,

jer on naziva zlom to što su odvajali Benjamina od njega; i iz značenja kazaste,

naime, dati nešto drugome da o tome razmišlja i misli (br. 862,5508), sledstveno

saopštiti (komunicirati), kao kada je Josip čuo da je Benjamin živ (da postoji

Benjamin?)i da je s ocem, on je hteo sa mu dođe, što je jasno iz priče koja sledi, i

iz reprezentacije Josipa, naime, Božanskog Duhovnog kada se naziva čovekom,

Duhovno od Unutrašnjeg (br. 5584); i iz reprezentacije Benjamina, koji je ovde

brat o kome mu govore, naime, istina od dobra (br. 5586). Iz svega ovoga se vidi

da što mi to zlo učiniste i kazaste čovjeku da imate još jednoga brata?, da to

označava da su oni odvojili od sebe istinu dobra, kako bi je povezali sa Duhovnim

od Unutrašnjeg.

5597. A oni rekoše: čovek je potanko raspitivao o nama. Ovo označava da je on

jasno opažao stvari u Prirodnom, što se vidi iz značenja raspitivao, naime,

opažanje misli druge osobe (vidi niže); i iz reprezentacije deset Jakovljevih sinova,

koji su ovde označeni sa o nama, naime, o stvarima crkve koja je u Prirodnom (br.

5403.5419,5512). Rapitivati označava opažanje misli drugoga; jer priroda jedne

stvari na zemlji je u unutrašnjem smisku njena priroda u nebu.

5598. I o rodu našem. Ovo označava (da se raspitivao) o istinama vere tamo, što

se vidi iz značenja roda, naime, roda (rađanja) istine od dobra ili vere od ljubavi

ka bližnjemu (br. 1145,4668,itd); Rod (rođenja) u unutrašnjem smislu označavaju

ovo, zato što se u nebu zna samo za takva rođenja koja se nazivaju preporod, a

koji se izvodi pomoću istina vere i dobra ljubavi ka bližnjemu. Preko ovoga rođenja

od sina čoveka postaju sinovi Gospodovi; to su oni koji su rođeni od Boga (Jovan

I.13). U skladu sa vrstama dobra od istine i istine od dobra kod ovog rođenja,

stvaraju se bratstva ili rodbinski odnosi preko krvi i brakova u nebu; jer u nebu

postoje neprekidne promene ali te promene podešava Gospod tako da

predstavljaju porodice u kojima ima braće, sestara, zetova, snaha, unuka i unčica,

i tako dalje. U opšte, sve je sređeno po takvoj formi da svi zajedno čine jedinstvo

kao što je slučaj sa raličitostima u ljudskom telu, gde nijedan organ nije sasvim kao

drugi niti jedan deo u ozganu kao drugi deo u istom organu, ali su svi delovi tako

raspoređeni da deluju kao jedan, a svaki deo na dublji ili udajeniji način doprinosi

delovanju drugih delova. Pošto je takva čovekova forma, to se može zaključiti da i

forma neba mora da je takva, to jest, da sve stvari u čoveku imaju

korespondenciju - kako bi sve bilo savršeno.

5599. Govoreći, je li jošte živ otac vaš? Ovo označava (da se raspituju) o

duhovnom dobru od kojega su (kojemu su pripadali), što se vidi iz reprezentacije

Izrailja, koji je otac ovde, naime, duhovno dobro (br.3654, 4598,5596). Kaže se, od

kojega su (kojemu pripadaju) jer od ovoga dobra kao od oca, potiču istine vere

(br. 5598).

5600. Imate li još braće? Ovo znači (raspitivanje) o unutarnjoj istini, što se vidi iz

reprezentacije Benjamina, naime, duhovnog od Nebeskog ili što je isto, istine od

dobra, ili duhovnog od Nebeskog, što se može videti gore (br. 3969,4592). Ova

unutarnja istina je posredno između istine od Božanskog i istine u Prirodnom.

5601. A mi mu odgovarasmo kako nas pitaše. Ovo označava da ih je on opažao na

odgovarajući način, što se vidi iz značenja odgovarasmo, to jest, opažati (br.

3608), jer u duhovnom svetu ili u nebu nema potrebe da jedan kaže drugome šta

misli, jer tamo postoji komunikacija (saopštavanje) svih misli (br. 5597), pa stoga u

duhovnom smislu odgovarati (reći) označava opažati;i iz značenja kako nas pitaše,

naime, na odgovarajući način; jer to su bile stvari koje je želeo da opaža.

5602. Jesmo li kako znali da će kazati: dovedite brata svojega? Ovo označava da

nismo verovali da je on želeo da se s njim poveže, što se vidi iz značenja jesmo li

kako znali da će kazati, to jest, da nisu verovali; i iz reprezentacije Benjamina, koji

je ovde brat, naime, istina od dobra (br. 5600); da je ovo trebalo da se poveže s

njim, označeno je sa dovedite ga, što je jesno iz onoga što je rečeno ranije (br.

5596).

5603. I reče Juda Izrailju ocu svome. Ovo označava opažanje koje ima dobro crkve

o ovim stvarima, vidi se iz značenja reče, u istorijskim delovima Reči, naime,

opažati (vidi gore); iz reprezentacije Jude, naime, dobra crkve (br. 5583); i iz

reprezentcije Izrailja, naime, unutrašnjeg duhovne crkve (br. 3305,4286). Iz ovoga

je jasno da reče Juda Izrailju ocu svome, označava opažanje crkve od njenog

dobra.

5604. Dovedite brata svojega. Ovo označava da on treba da se s njim poveže, to

jest, sa dobrom crkve koje je predstavljeno Judom, što se vidi iz značenja dovesti

ga, naime, povezati se s njim, a ne s ostalima; jer se kaže u onome što sledi: ja

jamčim za nj; iz moje ga ruke išti; i iz reprezentacije Benjamina, koji je ovde dijete

(dječak), naime, unjutarnja istina (br.5600). Naziva se dijete (dječak) zato što se

ono što je unutarnje u Reči, naziva, relativno, dijete (dječak), jer u unutarnjem

čoveku ima više nevinosti nego u spoljašnjem, a nevinost se označava malim

djetetom, a isto tako i dječakom (br. 5236).

5605. Pa ćemo se podignuti i otići, da ostanemo živi i ne pomremo, i mi i ti i naša

djeca (naši mali). Ovo označava duhovni život u skladu sa stepenima, što se vidi iz

značenja podignuti se, naime, uzdizanje u viši stepen, stoga u stvari duhovnog

života (br. 2401,2785,4881); iz značenja otići, naime, živeti (br. 3335,5493 itd), kao

i iz reči koje slede, da ostanemo živi (br. 3335,5493 itd), kao i iz reči koje slede, da

ostanemo živi, gde ostanemo označava početni duhovni život i iz značenja živi,

naime, (da bismo imali) duhovni život, jer se samo na taj život misli u unutrašnjem

smislu Reči; i iz značenja umreti, naime, ne biti više pod osudom, to jest, biti izvan

stanja osude, jer se u unutrašnjem smislu Reči misli samo na duhovnu smrt koja je

osuda . Iz ovoga je jasno da se sa podignućemo se i otići i živećemo i nećemo

umreti, označava život u skladu sa stepenima ; naime, uvođenje u život se

označava sa podignuti se, a početak života sa otići, a sam život sa živjeti, a biti

vođen od stvari u kojima nema života, sa da ne pomremo. 2. Da je otići (ići,

hodati) u unutrašnjem smislu živeti, mora da izgleda čudno svakome koji ne zna

ništa o duhovnom životu; ali to je kao i putovati, što označava red života i ono što

sledi jedno za drugim u životu (br.1293,4585), i kao boraviti što označava biti

poučavan i živeti prema pouci (br. 1463,3672). Razlog da ići, hodati, putovati, i

boraviti imaju ovakva značenja, to se doista se može kazati, ali to (objašnjenje)

ne mogu prihvatiti oni koji nisu upoznati sa prirodom kretanja u drugom životu.

Kretanja i napredovanja tamo su samo promene stanja života. Jer to je njihov

jedini izvor. Ove pomene izgledaju sasvim kao pomeranja s jednog na drugo

mesto. Ovo se može dokazati mnogim iskustvom u drugom životu; jer ja sam tako

hodao u duhu s njima i među njima, kroz mnoga njihova staništa, iako sam svojim

telo ostajao na istome mestu. Tako isto, s njma sam razgovarao zašto je tako, i bio

sam poučen da su to promene stanja života koje čine kretanja u drugom životu. 3.

Ovo se dokazuje i time, što preko promena u njihovim stanjima, duhovi mogu da

se pojave iznad, a onda u trenu ispod, ili sad daleko na zapadu, a u trenu na

istoku, i tako dalje. Ali, kao šo je rečeno, ovo mora da izgleda čudno onima koji ne

znaju ništa o životu u drugom svetu; jer nema tamo ni prostora i vremena; nego

samo stanja umesto toga. Ova stanja stvaraju najživlje privide napredovanja i

pokreta. Izgled je tako živ i tako stvaran kao da je taj žvot u nama i da nama

pripada, iako se život uliva od Gospoda, koji je izvor celog života (br. 2658,4318-

4320 itd). Pošto ići i kretati se označavaju život, drevni su govorili u Bogu se

krećemo, u njemu jesmo (Djela Apostolska XVII.28); pod kretanjem oni su mislili na

Spoljašnje života, a pod biti na njegovo Najadublje.

5606. Mi. Ovo označava Spoljašnje crkve, što se vidi iz reprezentacije deset

Jakovljevih sinova, koji su ovde mi, naime,Spoljašnje crkve (br. 5469).

5607. I ti. Ovo označava Unutrašnje, što se vidi iz reprezentacije Izrailja, koji je

ovde ti, naime, Unutrašnje crkve (br. 4286,4292,4570).

5608. I naši mali (naša djeca). Ovo označava stvari koje su još više unutarnje, što

se vidi iz značenja malih, naime, stvari koje su unutarnje (br. 5604). Više unutarnje

stvari označene su malom djecom i dečacima, jer i jedni i drugi označavaju

nevinost, a nevinost je ono što je najdublje (najviše unutarnje). U nebima

najdublje ili treće nebo sastoji se od onih koji su u nevinosti, jer su u ljubavi ka

Gospodu; a pošto je Gospod sama nevinost, stoga su oni koji su tamo, a prema

tome i u ljubavi ka Gospodu, oni su u nevinosti. Ovi, iako su mudriji od svih tamo,

ookazuju se drugima kao mala deca. Iz toga razloga, a i zato što su mala deca u

nevinosti, mala deca u Reči označavaju nevinost. 2. Pošto je najdublje u nebima u

nevnosti, stoga ono što je unutarnje kod svih u nebima je nevinost (prim. prev. Za

autora nevinost u kojoj su anđeli, je odrivanje od svoje vlastite volje, i želja da

Gospod, koji je Sunce u trećem nebu, vodi anđela u svemu, kao što malu decu u

svemu vode njihovi roditelji). Ovo je kao uzastopne (sukcesivne) stvari u odnosu

na one koje koegzistiraju (postoje u isto vreme), ili kao stvari koje su odvojene

jedne od drugih po stepenima u odnosu na one koje postoje od njih; jer sve što

postoji u isto vreme, izvire iz onoga šo je uzastopno (sukcesivno). Kada prethodne

postoje od potonjih, delovi se sređuju u isti red u kome su bile pre nego što su se

odvojile preko stepena; na primer, cilj, uzrok,i efekat su nešto uzastopno i različito

jedno od drugoga, i kada postoje zajedno, one se sređuju u isti redm gde je

najviše ono šo je najdublje, uzrok je sledeće, a efekat je poslednje. Efekat

koegzistira (postoji zajedno), i on je takav da ako u njemu neMa uzroka, i u isto

vreme cilja, onda nem efekta, jer ako iz efekta uklonite uzROk, bi rušite efekat, i to

još više ako iz uzroka uklonite cilj; jer od cilja uzrok ima ono što ga čini uzrokom, a

od uzroka efekat ima ono šo ga čini efektom. 3. Tako je i u duhovnom svetu;

upravo onako kao što su cilj, uzrok, i efekat različiti jedan od drugoga, tako se

odnose u nebima ljubav prema Gospodu, ljubav prema bližnjemu, i dela ljubavi ka

bližnjemu. Kada ove tri postanu jedna ili kada koegzistiraju , prvaa (stvar) mora

biti u drugoj, a druga u trećoj. Tako isto kod dela ljubavi ka bižnjemu: ako ljubav

ka bližnjemu ne potiče od osećanja ili srca, i ako nije u njima (delima), ona nisu

dela ljubavi ka bližnjemu, ili ako ljubav ka Gospodu nije u ljubavi ka bližnjemu, to

nije ljubav ka bližnjemu. Stoga ako oduzmete ono što je unutarnje, spoljašnje

pada; jer spoljašnje postoji i opstoji od unutarnjeg prema redu. Tako je i sa

nevinošću. Ona čini jedno sa ljubavlju ka Gospodu, i ako ona nije u ljubavi ka

bližnjemu, ona nije ljubav ka bližnjemu; stoga ako ljubav ka bližnjemu, u kojoj je

nevinost, nije u delima ljubavi ka bližnjemju, ova nisu dela ljubavi ka bližnjemu.

tuda to da nevinost mora da bude u onima koji su u nebima. 4. Da je ovako, to

jest, da je nevinost označena malom decom, jasno je iz Marka: Donošahu k Njemu

i djecu da h se dotakne; i kad vidješe učenici zaprijetiše im; A Isus dozvavši ih reče:

pustite djecu neka dolaze k meni, jer je takovijeh carstvo Božije (Luka XVIII.15-17;

Marko X.14-16; Mateja XVIII.3). Jasno je d mala djeca ovde označavaju nevinost,

jer mala deca su nevina, a i zato što oni koji su u nebu, oni se pokazuju drugima

kao mala deca. 5. Niko ne može ući u nebo ako u njemu nema barem malo

nevinosti (br. 4797); a mala deca dozvoljavaju da njima upravljaju anđeli koji su

forme nevinosti, naime, da upravljaju decom koja još nisu samostalna i ne

upravljaju sobom i nemaju svoje rasuđivanje i volju. Da mala deca dopuštaju da

anđeli njima upravljaju, vidi se iz Gospodovih reči kod Mateje: Gledajte da ne

prezrete jednoga od malijeh ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima

jednako gledaju lice oca Mojega nebeskoga (XVIII.10).

Niko ne može da vidi lice Božije osim od nevinosti. 6. U sledećim odlomcima

nevinost je označena odojčadima i malom decom: I rekoše Mu: čuješ li šta ovi

govore? A Isus reče:da! zar nijeste nikad čitali, iz usta male djece i koja sisaju

načinio si Sebi hvalu? (XXI. 16;Psalam VIII.2). Opet: U to vrijeme odgovori Isus, i

reče: hvalim Te, Oče, Gospodaru neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrijeh i

razumnijeh, a kazao si prostima (maloj djeci) (XI.25; Luka X.21); jer nevinost koja

je označena malom djecom, je sama mudrost, jer istinska nevinost obitava u

mudrosti (br. 2305306,4797). Iz toga se razloga kaže, iz usta male djece i koja

sisaju , načinio si sebi hvalu, kao i to da su takve stvari pokazane maloj djeci. 7.

Kod Isaije: I krava i medvjedica zajedno će pasti, mlad njihova ležaće zajedno, i lav

će jesti slami kao vo. I dijete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom i dijete

odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije vasilinske (XI.7,8); ovo se kaže o

Gospodovom carstvu, a posebno o stanju mira ili nevinosti u njemu. Dijete koje

sisa označava nevinost; da se nikakvo zlo neće desiti onima koji su u nevinosti,

označeno je sa dijete koje sisa a koje zavlači ruku u rupu zmije; zmija su oni koji su

najlukaviji. Ovo se poglavlje odnosi na Gospoda. Kod Joila: Trubite u trube na

Sionu, naredite post, naredite sabor, skupite starce, saberite djecu i koja sisaju;

ženik neka izađe iz svoje klijeti i nevjesta iz ložnice svoje (II.15,16); starci

označavaju mudre; djeca i koja sisaju, nevine. 8. I u sledećim odlomcima nevinolst

je označena malom djecom, ali djecom u kojoj je nevinost uništena. Kod Jeremije:

Ovako veli Jehova Gospod: za što sami sebi činite tako veliko zlo (grijeh) da

istrijebite iz Jude ljude i žene, djecu i koja sisaju da ne ostane u vas ostatka

(XLIV.7). Opet: Ustaj, viči ob noć, u početku straže, proljevaj srce svoje pred

Jehovom kao vodu, podiži k njemu ruke svoje za dušu djece svoje koja obamiru od

gladi na uglovima svijeh ulica (II.19). Kod Jezikilja: A drugim reče i čuh: pođite za

njim po gradu i pobijte, i neka ne žali oko vaše niti se smilujte; starce i mladiće i

djevojke, i djecu i žene pobijte da se istrijebe (IX.5,6). Kod Miheje:- Žene naroda

mojega izgonite iz milijeh kuća njihovijeh, od djece moje otimate slavu moju na

vijek (II.9). 9. Međutim, nevinost male djece je samo spoljašnja, a ne unutrašnja; a

pošto nije unutrašnja, ona se ne može povezati sa mudrošću. Dok je nevinost

anđela, osobito onih u trećem nebu, unutrašnja nevinost, pa je stoga povezana s

mudrošću (br. 2305,4797 itd). Čovek je tako stvoren da kada ostari i postane kao

malo dete, nevinost mudrosti se sjedinjava s nevinošću neznanja koju je imao u

detinjstvu, tako da prelazi u drugi žđivot kao malo dete.

5509. Ja jamčim za nj. Označava da će u međuvremenu biti povezan s njim, što se

vidi iz značenja jamčiti za, naime,biti umesto njega, što je jasno iz onoga što sledi,

osobito iz onoga što je Juda kazao Josipu o jamčenju (XLIV. 32,33); a biti jamac

nekome, to je biti umesto njega, što označava da, dok su na putu, da će on biti

povezan s njim.

5510. Iz moje ga ruke išti. Ovo označava da neće biti otrgnuto od njega sve dok je

to u njegovoj moći, što se vidi iz značenja ruke, naime, moći (br. 78, 5322, 5544), i

to označava da koliko god to leži u njegovoj moći, jer sigurnost ili jamstvo ne ide

dalje (unutrašnji smisao ovde pokazuje istinu i njenu prirodu); i iz značenja išti ga

od mene, naime, (jamčiti) da neće biti otrgnut od njega.

5611. Ako ti ga ne dovedem natrag, i preda te ne stavim. Ovo označava ukoliko ne

bude sasvim vraćen crkvi, kao što je jasno iz značenja dovedem ga natrag i preda

te stavim, naime, potpuno povratim; i iz reprezentacije Izrailja, kojemu treb da

bude vraćen, naime, crkvi (br. 3305, 4286, 5595).

5612. Da sam ti kriv (da sam griješan) do vijeka. Ovo označava da dobro crkve

neće više postojati, što se vidi iz reprezentacije Jude, koji ovo kaže o sebi, naime, o

dobru crkve (br. 5583, 5603) i iz značenja biti kriv (zgriješiti), naime, razdvajanje

(br. 529,5474), stoga da više neće postojati, jer sve što je razdvojeno od nečega,

nije više s tim;i iz značenja do vijeka, naime, zauvek, stoga ne više. Ovo se kaže

stoga što je dobro crkve nemoguće bez Posrednog između Unutrašnjeg i

Spoljašnjeg, koje Posredno je predstavljeno Banjaminom; jer kako dobro tako i

istina crkve teku iz Unutrašćjeg preko Posrednog u Spoljašnje, pa je stoga od

suštinskog značaja da dobro crkve da bude i jedno Posredno. To je razlog da Juda

nudi sebe kao jamca za Benjamina. Da dobro crkve nije moguće bez Posrednog,

označeno je ovim Judinim rečima, a da istina crkve nije moguća, Rubenovim

rečima (br. 5542).

5513. Da nijesmo toliko oklijevali. Ovo označava ostajati u stanju sumnje, što se

vidi iz značenja oklijevati, naime, stanje sumnje; jer ići, kretati se i putovati

označava stanja života (br. 5605); tgako oklijevati označava stanje sumnje, jer

kada je stanje života u stanju sumnje, tada je Spoljašnje u stanju oklevanja. Osm

toga, ovo treba videti u samom čoveku; jer kada njegov um okleva zbog sumnje,

on se zaustavlja i razmatra. Razlog je to da sumnja čini da čovek u životu okleva, i

koleba se, pa otuda može da postoji samo izvanjsko napredovanj kao efekat.

Otuda je jasno se oklevanje zbog sumnje označava sa da nijesmo toliko oklijevali.

5514. Do sada bismo se dva puta vratili. Ovo označava da bi bilo duhovnog života

kako unutarnjeg tako i spoljašnjeg, što se vidi iz značena ići, naime, živeti (br.

5605); pa stoga vratiti se je živeti od toga, jer su otišli da nabave žito, a žito

označava dobro istine od kojega je duhovni život; i iz značenja dva puta, a što, jer

se odnosi na život, označava unutarnji i spoljašnji život, jer hrana, koju su doneli

prvi put, označavala je život koji je spoljašnji ili u Prirodnom, jer su bili bez

Posrednog (kao što je objašnjeno u prethodnom poglavlju); dok je žitom koje

pribavljaju ovoga puta, označen unutarnji život, jer sada su sa Benjaminom, koji je

Posredno, kao što je objašnjeno u ovome i u sledećem poglavlju. Stoga do sada

bismo se vratili dva puta, označava duhovni život spoljašnji i unutrašnji. 2. Da je

ovo objašnjenje, mora da izgleda čudno, osobito onima koji ništa ne znaju o tome

šta je duhovno; jer naizgled, vratiti se dva puta nema nikakve veze sa duhovnim

životom koji je time označen; ali ovo je unutrašnji smisao ovih reči. Ako ćete

verovati, čovekova unutarnja misao ovo shvata, jer je njegova misao u

unutrašnjem smislu, ali čovek nije svestan toga sve dok je u životu tela; jer bez

njegvog znanja, unutrašnji smisao, to jest, duhovni smisao, koji pripada

unutrašnjoj misli, pada u (uliva se u) materijalne i čulne ideje koje pripadaju

vremenu i prostoru, kao i stvarima ovoga sveta, a se stoga ne vidi da je njegova

unutarnja misao takva. Jer je njegova unutarnja misao je slična misli anđela, pošto

je njegov duh u društvu s njima, 3. Da je misao čoveka koji je u dobru, u skladu s

unutrašnjim smislom, može se videti iz toga što kada posle smrti dođe u nebo, on

je bez pouke odmah u unutrašnjem smislu; a to ne bi moglo biti da njegova

unutarnja misao nije bila u ovome smislu i onda kada je bio u svetu. Razlog da je

tada u unutrašnjem smislu je u tome što postoji korespondencija izmešu duhovnih

i prirodnih stvari tako potpuna, da nema ni jedne najmanje stvari koja nema svoju

korespondenciju (saobraznost), pa stoga što je čovekov unutarnji ili racionalni um

koji je u dobru, je u duhovnom svetu, a njegov spoljašnji ili prirodno um u

prirodnom svetu, to mora biti da oba uma misle (unutarnji um duhovno, a

spoljašnji prirodno) i da se duhovni uliva (pada u) prirodni, i da deluju kao jedan

preko korespondencije. 4. Da se čovekov unutarnji um, čije se ideje nazivaju

intelektualnim i za koje se kaže da su nematerijalne, ne služi rečima nijednog

jezika. niti se služi prirodnim formama, može da vidi svako ko o ovom ozbiljno

razmisli, jer on može da misli o više stvari u jednm trenu nego što može da izgvori

u jednm času, a on to čini preko univeralnih (pojmova?) koj obuhvataju jako puno

pojedinačnih stvari. Ove su ideje duhovne, i kada se Reč čita, one se ne razlikuju

od unutrašnjeg smisla iako čovek ovo ne zna, jer, kao šo je već rečeno, ove

duhovne ideje, preko influksa u ono što je prirodno, izazivaju prirodne ideje, tako

da se duhovne ideje ne pokazuju; i to toliko, da kad nije poučen, čovek veruje da

nema duhovnog osim ako je kao prirodno, i da i kao duh govori kao što govori u

telu. Na taj način prirodno baca senku preko duhovnog.

5615. Stihovi 11-14. . Onda reče Izrailj otac njihov: kad je tako, učinite ovo:

uzmite što je najljepše ima u ovoj zemlji u svoje vreće, i ponesite čovjeku onom

dar; malo tamjana i malo meda mirisava korjenja i smirne, uzmite i badema. A

novaca ponesite dvojinom, i uzmite novce što bijahu ozgo u vrećama vašim, i

odnesite natrag: može biti da je pogrješka. A uzmite i brata svojega, pa ustanite i

idite opet k onom čoveku. A Bog svemogući da vam da da nađete milost u onoga

čovjeka, da vam pusti brata vašega drugoga, i Benjamina; ako li ostanem bez

djece, nek ostanem bez djece. A onda reče Izrailj otac njihov, označava opažanje

od duhovnog dobra; kad je tako,učinite ovo, označava da ako ne može da bude

drugačije, onda neka bude tako; uzmite što je najljepše u ovoj zemlji u svoje vreć ,

označava izabrane stvari crkve u istinama vere; i ponesite čovjeku nom na dar,

označava da steknete naklonost; malo tamjana i malo meda, označava istine od

dobra koje pripadaju spoljašnjem Prirodnom, i njegovim uživanjima; mirisava

korjenja i smirne, označava istine od dobra koje pripadaju unutarnjem Prirodnom;

uzmite i badema, označava dobro života koje korespondira ovim istinama; a

novaca ponesite dvojinom, označava istine primljene u moćima; i uzmite novce što

bijahu ozgo u vašim vrećama, i odnsite natrag, označava da istine date bez

nadoknade u spojašnjem Prirodnom treba da se potčine koliko je to moguće;

može biti da je pogrješka, označava kako ne bi došlo do odbijanja; a uzmite i brata

svojega, označava da bi tako imali dobro vere; pa ustanite i idite opet k onom

čoveku, označava život od duhovne istine; a Bog svemogući, označava utehu

posle teškoća; da vam da da nađete milost u onoga čovjeka, označava (moju

želju) da vas duhovna istina primi milostivo; da vam pusti brata vašega drugoga,

označava da bi vam dao dobro vere; i Benjamina, označava i unutarnju istinu; ako

li ostanem bez djece, nek ostanem bez djece, označava da će crkva biti, pre nego

se ovo dogodi, kao da je lišena svojih istina.

5616. A onda reče Izrailj otac njihov. Ovo označava opažanje od duhovnog dobra,

što se vidi iz značenja reče, u istorijskim delovima Reči, naime, opažanje; i iz

reprezentacije Izrailja, naime, duhovnoga dobra (brt.5595). On se naziva ocem, jer

istine koje njegovi sinovi predstavljaju pripadaju obome dobru kao ocu.

5617. Kad je tako, učinite ovo. Označava da ako ne može da se uradi drugačije,

neka se uradi ovako, što se vidi i bez objašnjavanja.

5618. Uzmite što najljepše ima u ovoj zemlji (uzmite pjesme ove zemlje) u svoje

vreće. Ovo označava odabrane stvari u crkvi u istinma vere, kao što se vidi iz

značenja najljepše (pjesme), naime, odabrane stvari (vidi niže); i iz značenja

zemlje, naime, crkve (br. 5577); i iz značenja vreća, naime, istina vere (br.

3068,3070,3318). Reč pjesma (ono što je najljepše) se koristi zato što ova reč u

izvornom jeziku izvedena je iz reči pevanje; otuda pjesma zemlje (najljepše što ima

u zemlji) označava žetvu (proizvode zemlje) koji se pozdravljaju pesmom i hvalom,

stoga u unutrašnjem smislu označava odabrane stvari.

5619. I ponesite čovjeku onom dar. Označava steći naklonost, što se vidi iz

značenja poneti dar čoveku, ovde Josipu, koji se naziva gospodarem zemlje,

naime,steći naklonost. Bila je to uobičajena stvar u Drevnoj reprezentativnoj

Crkvi, a otuda i u Jevrejskoj, da se daju pokloni sudijama, a kasnije i carevima i

sveštenicima, kada im se prilazilo; osim toga, ovo je bilo i naloženo (zapoveđeno).

Razlog je bio to što su darovi predstaljali ono što čovek treba da da Gospodu koda

Mu se priližava, a darovi su davani slobodno od srca, a što je od srca, to je od

volje, a što je od volje, to je od osećanja koje je od ljubavi, i to je bilo slobodno,

stoga od samoga čoveka (br. 1947,3158). Od ovih stvari čovek treba da da

Gospodu kad Mu prilazi. Te su stvari bile predstavljene darovima, jer su carevi

predstavljali Gospoda u pogledu Božanske istine (br. 1672,4966,5044), a

sveštenici Gospoda u pogledu Božanskog dobra (br. 1728,3670). Ovi darovi bili su

uvođenja (inicijacije) (br. 4262), uvođenja koja vode naklonosti (usluzi).

5620. Malo tamjana i malo meda. Ovo označava istine od dobra u spoljašnjem

Prirodnom i u njegovim uživanjima, što se vidi iz značenja tamjana, naime, istine

od dobra ili istine iz dobra (br. 4748). Tamjan ima ovo značenje, jer je to uljasta i

armatičbžna (stvar). Aromatične (mirisave) stvari označavaju stvari koje pripadaju

istini od dobra, osobito ako su prirodno uljaste; jer ulje označava dobro

(886,4582). Da je ovaj tamjan bio arfomatičan, može se videti u Postanju

XXXVII.25 ; to je razlog da je ista reč u izvornom jeziku balsam. Jasno je da je to

bilo kao mast ili kao gusto ulje. To je razlog da tamjan označava istinu od dobra u

Prirodnom, ovde u Spoljašnjem, jer tamjan se stavlja na prvo mesto a onda med

koji je uživanje u onom prethodnom. Med označava uživanje jer je sladak, a sve

što je slatko u prirodnm svetu korespondira onome što je prijatno u Duhovnom

svetu. Naziva se njegovim uživanjem, to jest, uživanjem u istine od dobra u

spoljašnjem Prirodnom, jer svaka istina, a posebno istina od dobra, ima svoje

uživanje – uživanje koje dolazi od osećanja za ove, i iz upotrebe istih. 2. Da je med

uživanje, vidi se iz drugih odlomaka u Reči, kao kod Isaije:- a za to će vam Jehova

dati znak: eto, djevojka će zatrudnjeti i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuel.

Maslo i med ješće, dokle ne nauči odbaciti zlo i izabrati dobro (VII.1415); ovo se

odnosi na Gospoda; maslo označava nebesko, a med, ono što je od nebeskog. 3.

Kod istoga: Od mnoštva mlijeka što će davati ješće maslo jer maslo i med ješće ko

god ostane u zemlji (VII.22). Ovo se odnosi na Gospodovo carstvo; mlijeko

označava duhovno dobro; maslo, nebesko dobro; a med, ono što je od njih, to

jest, ono što je srećno, prijatno i za uživanje. 4. Kod Jezikilja:- I bijaše okićedna

zlatom i srebrom, a odijelo ti bijaše od tankoga platna i od svile i vezeno, i jeđaše

bijelo brašno i med i ulje, i bijaše vrlo lijepa i prispe do carstva. I hljeb moj, koji ti

dadoh, bijelo brašno i ulje i med, čim te hranih, postavlja si njima za miris ugodni

(XVI.1319). Ovo se odnosi na Jerusalim, kojim se označava duhovna crkva čiji je

karakter opisan kakav je bio kod drevnih, a kakav je postao kasnije. Njeno

ukrašavanje zlatom i srebrom označava da je bila u nebesklom i duhovnom dobru

i istini; njeno odijelo od tankoga platna, izvezenoga, označava istine u

Racionalnom i u svakom Prirodnom; bijelo brašno označava Duhovno; med,

uživanje u tome (Duhovnom), a ulje, njeno dobro. Da su ove nebeske stvari

označene ovim pojedinostima, to svako može da vidi. 5. Kod istoga: Juda i zemlja

Izrailjeva bijahu tvoji trgovci, dolažahu na sajme tvoje sa pšenicom Menitskom i

Feničkom i medom i uljem i balsamom (XXVII,17); ovo se odnosi na Tir kojim je

označena duhovna crkva kao što je bila u početku i kakva je posle postala, ali u

odnosu na poznavanja dobra i istine (br. 1201). Med i ovde označava prijatnost i

uživanje od osećanja za upoznavanje i učenje nebeskih i duhovnih dobara i istina.

6. Kod Mojsija: Vođaše ga u visine zemaljske da jede rod poljski, i davaše mu da

sisa med iz stijene i ulje iz tvrdoga kamena (XXXII.13); i ovde se govori o Drevnoj

duhovnoj Crkvi; sisati med iz stijene označava biti ispunjen uživanjima koja potiču

od istina vere. 7. Kod Davida: Najboljom bih pšenicom hranio njih, i medom bih iz

kamena sitio ih (Psalam LXXXI.16) hraniti medom iz stijene označava biti ispunjen

uživanjem koje dolazi od istina vere. 8. U Zak. Ponovljenim: U zemlju izobilnu

pšenicom i ječmom i vinovom lozom i smokvama i šipcima, zemlju izobilnu

maslinom, od koje biva ulje, i medom (VIII.7,8); ovo se odnosi na zemlju Hanansku,

a u unutrašnjem smislku, na Gospodovo carstvo u nebima. Zemlja obilna u

maslinama i medu označava duhovo dobro i uživanje u njemu. 9. Otuda se zemlja

Hananska nazivala zemljom u kojoj teče med i mlijeko (Brojevi XIII.27; XIV.8; Zak.

Ponovljeni XXVI.9,15; Jeremija XI.5; Jezikilj XX.6).

U unutrašnjem smislu ovih odlomaka zemlja Hananska označava, kao što je

rečeno, Gospodovo carstvo; u kojoj teče mlijeko označava obilje nebesko

duhovnih stvari; i medom, obilje sreće i uživanja. 10. Kod Davida: Zakon je Jehovin

savršen, krijepi dušu, svjedočanstvo je Jehovino vjerno, daje mudrost nevještome.

Naredbe su Jehovine pravedne, vesele srce: Zapovijest je Jehovina svijetla,

prosvjeljuje oči; naredbe Jehovine su istine Božanske slađe od meda (XIX. 9,10);

naredbe Jehovine označavaju istinu Božansku; slađe su od meda označava

uživanje koje dolazi od dobra i prijatnost koja potiče od istine. Opet: kako su

slatke jeziku mojem riječi Tvoje, slađe od meda ustima mojim! (Psalam CXIX 103); i

ovde je slično značenje. 11. Mana koju je potomstvo Jakovljeno imalo u pustinji

umesto hleba, ovako se opisuje kod Moijsija: I reče Mojsije: ovo je zapovijedio

Jehova: napuni gomor mane, i metni pred Jehovu da se čuva od koljena do koljena

(Izlazak XVI.31); manom je označena istina Božansk koja silazi iz neba od Gospod,

pa stoga označava i Gospoda Samog u odnosu na Božansko Ljudsko, kao što On

Sam uči kod Jovana VI.51,58; jer je to Gospodovo Božansko Ljudsko od kojega

dolazi sva istina Božanska, a o kojoj govori sva Božanska istina, i pošto je tako to

se mana opisuje u pogledu njene prijatnosti po ukusa, kao kolač umešen sa

medom. (Da ukus označava uživanje u dobru i prijatnosti istine, može se videti

gore, br. 3502). 12. Pošto je Jovan Krstitelj predstavljao Gospoda u pogledu Reči,

koja je Božanska istina na zemlji, kao što ga je predstavljao i Ilija (br. 2762,5247)),

stoga je on bio Ilija koji je trebao da dođe pre Gospoda (Mateja III.23; Mateja

XVII.10-12; Marko IX. 11-13; Luka I.17)); zbog toga je i njegova odeća označavala

nešto (duhovno), o čemu čitamo kod Mateje: A Jovan imaše haljine od dlake

kamilje, i pojas kožat oko sebe, a hrana njegova bješe skakavci i med divlji (III.4;

Marko I.6). Haljia od kamilje dlake označavaju da je Reč prirodna u svom

doslovnom smislu kao istina (koji smisao je odeća za unutrašnji smisao); jer dlaka i

kamila označavaju ono što je prirodno; a hrana koja bješe skakavci i divlji med,

oznmačavala je Reč u njenom doslovnom značenjuu u pogledu dobra; uživanje u

ovoj, označen je divljim medom. 13. Uživanje u istini Božanskoj u spoljašnjem

smislu opisano je medom i kod Jezikilja: I reče mi, sine čovječiji, nahrani trbuh svoj

i crijeva svoja napuni ovom knjigom koju ti dajem. I pojedoh je, i bješe slatka kao

med (III.3), i kod Jovana:- I otiđoh k anđelu, i rekoh: podaj mi tu knjižicu, i reče mi:

uzmi i izjedi je; i grka će biti u trbuhu tvojemu, ali u ustima biće ti slatka kao med. I

uzeh knjižicu iz ruke anđelove i izjedoh je, i bješe u ustima mojim kao med slatka,

a kad je izjedoh, bjaše gorka u trbuhu mojemu. I reče mi: valja ti opet prorokovati

narodima i plemenima i jezicima i carevima mnogima (Otkr. X.9-11). Knjiga kod

Jezikilja i knjižica kod Jovana označavaju istinu Božansku. Ona u spoljašnjoj formi

izgleda prijatna, kao što je označeno ukusom koji je bio sladak kao med, jer istina

Božanska, kao Reč, je prijatna u spoljašnjoj formi ili u doslovnm smislu jer se može

tumačiti u svačiju korist. Ali nije takva u unutrašnjem smislu, što je označeno

gorkim ukusom, jer ovaj smisao otkriva čovekove unutarnje stvari. Razlog da je

spoljašnji smisao prijatan je to što se njegov sadržaj, kao što je već rečeno, može

tumačiti kako ko hoće jer to su samo opšte istine, a opšte istine su takve dok ne

postanu pojedinačne, a ove idu u detalje. Prijatan je (spoljašnji smisao) jer je

prirodan, dok je u njemu sakrven unutrašnji smisao. Osim toga, on treba da bude

prijatan da bi ga čovek primio, go jest, da bi se čovek uveo u nju (u Reč?), a ne da

se zaustavi na samom pragu. 14. Med u satu i pečena riba, koju je Gospod jeo s

učenicima posle Svoga uskrsnuća, i to je označavalo spoljašnji smisao Reči (riba

njenu istinu a med u satu (u saću) njenu prijatnost), u vezi sa čim čitamo kod Luke:

Isus reče: Imate li što za jelo? A oni Mu rekoše: pečene ribe i meda u satu, i On uze,

i jede pred njima (XXIV.41-43). I pošto ove reči imaju značenje, Gospod im je

rekao: Ovo su riječi koje sam vam govorio dok sam još bio s vama, da sve treba da

se svrši što je za mene napisano u zakonu Mojsjevu i u prorocima i u psalmima

(stih 44). Izgleda kao da ove stvari nemaju neko značenje, jer izgleda da je to čisti

slučaj da su imali pečenu ribi u med u satu; ali to je bilo po proviđenju i ne samo

ovo,nego sve pa i namanje stvari koje se dešavaju u Reči. Pošto ove reči imaju

značenje, stoga je Gospod rekao za Reč da ona piše o Njemu. Međutim, malo je

toga o Njemu napisano u Starom Zavetu u doslovnom smislu; ali zato je sve o

Njemu napisano u unutrašnjem smislu, jer od toga dolazi svetost Reči. To je ono

što je označeno Njegovim rečima, da se sve moralo ispuniti što je o Njemu

napisano kod Mojsija, kod Proroka, i u Psalmima. 15. Sve ovo pokazuje da med

označava uživanje koje dolazi od dobra i istine ili od osećanja prema njima, a

posebno je označeno spoljašnje uživanje, a to je uživanje u spoljašnjem

Prirodnom. A pošto ovo uživanje dolazi od sveta preko čula, pa stoga ima u sebi

mnogo toga što pripada ljubavi prema svetu, stoga je bilo zabranjeno prinositi

med kao žrtvu paljenicu, u Levitikusu: Nijedan dar koji prnosite Jehovi da ne bude

sa kvascem; jer ni kvasca mi meda ne treba da palite na žrtvu ognjenu Jehovi

(II.11). Med ovde označava spojašnje uživanje, u kome ima nešto i od ljubavi ka

svetu, pa je stoga bio zabranjen i kvasac. (Značenje kvasca i ukvasalog može se

videti gore, br. 2342).

5621. Mirisava korjenja i smirne. Ovo označava istine od dobra u unutarnjem

Prirodnom, kao što se vidi iz značenja mirisavog korjenja, ovde aromatičnog

voska, naime, istine od dobra (vidi niže); i iz značenja smirne, to jest, istine iz

dobra (br. 4748). One pripadaju unutarnjem Prirodnom, jer su ovi začini čistiji od

tamjana i meda, pa se stoga pominju na drugome mestu; jer se ovakve pojednosti

nabrajaju u Reči pravim redom. Vosak (mirisavo korjenje) nije obični vosak nego

armatični vosak kao što je storaks (prim. prev. Storax, Smola mirišljava od kore

drveta; koristi se u medicini. Ovaj je vosak označen izrazom u izvornom jeziku,

kao i izraz za začin. Otuda je vidljivio zašto ovaj aromatični vosak označava istinu

od dobra; jer svi začini, pošto su slatkasti, u unutrašnjem smislu, označaaju istine

iz dobra. To se može videti i po tome što se istine od dobra opažaju u nebu s

uživanjem, kao slatkaste stvari u svetu; a stoga kada se kod anđela preko opažanja

to oseti kao miris, kao što se to po Gospodovoj milosti često dešava, oni mirišu

kao začini i kao cveće. To je razlog da se tamjan i miro smatrali mirišljavim

stvarima, te su se kristili u svete svrhe zašto su se aromazične stvari mešale s

uljem kojim se pomazivalo. Onaj ko ne zna da su uzroci za ovo u onome što se

dešava u nebu, može lako da pretpostavi da je to naređeno zato što je time

spoljašnje bogoštovanje prijatnije; ali u takvom slučaju, u njima ne bi bilo ništa

nebesko, to jest, ništa sveto, pa takvo bogoštovanje ne bi imalo ničega Božanskolg

u sebi. (Vidi šta je već bilo pokazano o ovom predmetu; da su tamjan i miro , kao i

druge mirisne supstancije bile korištene kod pomazivanja uljem, da su

predstavljale duhovne i nebeske stvari, br. 4748; i da se sfere vere i ljubavi

pretvaraju u prijatne mirise, i da stoga mirisi označavaju istine vere koje potiču od

dobra ljubavi, br. 1514,1517.1519,4628).

5622. Malo urmi i badema. Ovo označava dobra života koja odgovaraju

(korespondiraju) tim istinama, što se vidi iz značenja malo urmi, naime, dobara

života koja korespondiraju istinama od dobra koja pripadaju spoljašnjem

Prirodnom, koje je predstaljeno tamjanom; i iz značenja urmi, naime,dobara

života koja korespondiraju istinma od dobra a koja pripadaju unutarnjem

Prirodnom, koje je označeno mirisavim korjenjem i smirnom. Ovi bademi imaju

ovo značenje zato što su plodovi, a plodovi u Reči označavaju dela; plodovi

korisnih drveta, dobra dela, ili što je isto, dobra života, jer u pogledu koristi, dobra

života su dobra dela. Malo urmi označavaju dobra života koja korespondiraju

istinama od dobra u spoljašnjem Prirodnom, jer su od manje plemenitog drveta.

Razlog je to što su spoljašnje stvari grublje od unutrašnjih; jer su one opšte stvari

sastavljene od mnogo unutrašnjih stvari. 2. Bademi označavaju dobra života koja

korespondiraju istinama od dobra koja pripadaju unutarnjem Prirodnom, jer je

badem plemenitije drvo. Samo ovo drvo označava u duhovnom smislu opažanje

unutarnje istine koja je od dobra, njegov cvat označava unutarnje istine koje su od

dobra, a njegov plod, dobro života. U ovome smislu govori se o bademovom

drvetu kod Jeremije: Poslije mi dođe riječ Jehovina govoreći: šta vidiš, Jeremija? I

rekoh: vidim prut (palica, štap) bademov. Tada mi reče Jehova: dobro si vidio, jer

će nastati oko riječi svoje da je izvršim (I.11,12);

Prut označava moć; bademovo drvo, opažanje unutarnje istine, ovde, one koja se

odnosi na Jehovu, a znači straženje; riječ označava istinu. 3. Bademi koji su cvetali

iz Aronove palice (pruta) za Levijevo pleme, označavali su dobra ljubavi ka

bližnjemu ili dobra života, o čemu čitamo kod Mojsija: A sjutradan dođe Mojsije u

šator od svjedočanstva, i gle, procvjetala palica Aronova od doma Levijeva i bješe

napupila i cvjetala, i bademi zreli na njoj (Brojevi XVII.8).Ovo je bio znak da je ovo

pleme bilo izabrano za svešteničku službu; jer pleme Levijevo označavalo je ljubav

ka bližnjemu (br. 3875,3877,4497)), a šo je suština duhovne crkve.

5623. I novaca (srebra) u rukama ponesite dvojinom. stoga Ovo označava istinu

primljenu u moćima, kao što se vidi iz značenja novca (srebra), naime, istine (br.

1551,2954); i iz značenja dvojinom, naime, opet redom (br. 133), to jest, istine

koja im je data slobodno (bez ičega za uzvrat), a što znači dati im to ponovo; i iz

značenja ruku, naime, moći (br. 878,3387,5328). Istina u moćima znači biti

sposoban primiti, stoga prema sposobnosti. Ali sposobnosti ili moći da se primi

istina su sasvim u skladu s dobrom, jer Gospod dodaje istine dobru; jer kada

Gospod utiče s dobrima, On utiče i sa moćima-sposobnostima. Otuda istina

primlljena u moćina znači u skladu sa dobrima. Da je sposobnost da se primi istina

sasvim u skladu s dobrom, jasno je iz mnogo iskustva u drugom životu. Oni koji su

u dobru, imaju sposobnost ne samo da opažaju istinu, nego i da je primaju prema

tome koliko i kakvo je dobro u kome su. Ali oni koji su u zlu, s druge strane,

nemaju sposobnost da primaju istinu. Jer ova (sposobnost) dalazi od zadovoljstva i

želje: Oni koji su u dobru, oni osećaju zadovoljstvo kad usavršavaju dobro pomoću

istine, jer dobra dobijaju svoj kvalitet od istina; stoga oni žele istine. Ali oni koji su

u zlu, osećaju zadovoljstvo u zlu, i u tome da ga potvrđuju obmanama , pa stoga

oni žele obmane; a pošto žele obmane, oni osećaju odbojnost prem istinama. To

je razlog da nemaju sposobnosti da prime istine, jer ih oni odbacuju ili guše ili

izokreeću čim ove dopru do njihovih ušiju ili im padnu na pamet. Osim toga, svaki

onaj ko ima zdrav um, ima sposobnost da primi istine; ali oni koji se okrenu zlu,

uguše ovu sposobnost a oni koji se okrenu dobru, oni je ojačaju.

5624. A srebro (novce) koje bješe na vrhu vreća vaših nosite u rukama i vratite.

Ovo označava da uz pomoć istina koje su slobodno primili u spoljašnjem

Prirodnom, oni treba da se potčine koliko je to moguće, što se vidi iz značenja

vratiti srebro, naime, istinu koja je data slobodno (vidi br. 5530); iz značenja na

vrhu vreća, naime, na pragu spoljašnjeg Prirodnog (br. 5497); i iz značenja vratite

ili nosite u rukama, naime, u moći (br. 5623), a to znači koliko je god to moguće.

Njihovo potčinjavanje pomoću istina označeno je sa nositi natrag; jer u duhovnom

svetu, nositi natrag istinu Gospodu, od kojega je primljena slobodno, je potčiniti

se uz pomoć nje. Ali način na koji treba da se potčine pomoću nje, vidi se iz

razgovora sa čovekom koji je bio nad Josipovom kućom (stihovi 1-24).

5625. Može biti da je pogrješka. Ovo označava da ne bi bio odbojan (protivan),

što se vidi iz značenja pogrješke, naime, ono što se protivi, jer pogreška na koju se

ovde misli je u tome da ako su bili zaboravili da plate srebrom pa su ga odneli

natrag, svaki u svojoj vreći; iz kojeg razloga on bi mogao da to uzme protivu njih,

kao što su to oni i verovali, jer su se plašili pošto su bili uvedeni u Josipovu kuću,

pa su rekli, Za novce koji pređe bjehu metnuti u vreće naše, vodi nas, dokle smisli

kako će nas okriviti, da nas zarobi i uzme naše magarce (stih 18). Osim toga,

pogrješka (greh) označava razdvajanje i odbojnost (br. 5229,5474); stoga se kaže

da ne bi bio odbojan (protivan).

5626. I uzmite i brata svojega. Ovo označava da će na ovaj način imati dobro vere,

što se vidi iz reprezentacije Simeona koji je ovde brat kojega treba da uzmu

(dovedu natrag), naime, veru u volji (br. 3869-3872 itd), stoga dobro vere, jer

kada istina vere pređe u volju, ostaje dobro vere; jer istina kada pređe u čovekov

život i kada je tamo, ne gleda se na nju kao na nešto što treba da se upoznaje,

nego kao na nešto što treba da se čini; stoga, ona menja suštinu i postaje delujuća

(aktuelna). Otuda to da se više ne naziva istinom, nego dobrom.

5627. Pa ustanite i idite opet k onom čovjeku. Ovo označava život od duhovne

istine, što se vidi iz značenja ustanite, naime, uzdizanje unutarnjih stvari, stoga

duhovnih stvari (br. 24014881 itd); iz značenja idite opet (vratite se), naime, život

koji sledi (br. 5614); i iz reprezentacije Josipa, kad ga se naziva čovjekom, naime,

duhovnom istinom (br. 5584).

5628. I Bog Svemogući (Šadai). Ovo označava utehu posle teškoća (nevolja), što se

vidi iz značenja Šadai, naime, iskušenja i utehe posle toga (br. 1992,4572); ovde

stoga iskušenja posle nevolja koje su podneli u Egiptu. Da je to uteha posle

nevolja, jasno je i iz toga što reči koje neposredno slede – da vam da da nađete

milost kod onoga čovjeka. Šadai označava iskušenje i utehu posle njega, jer su

drevni označavali Jednog Samo Boga raznim imenima, prema raznim stvarima

koje su bile od Njega; a pošto su verovali da iskušenja dolaze od Njega, stoga su ga

nazivali Bog Šadai, ali pod tim nisu mislili na drugoga Boga, nego na Jednog u

pogledu iskušenja. Ali kada je Drevna Crkva bila u opadanju, počeli su da se

klanjuju mnogim bogovima, sve prema imenma Jednog Boga, dodajući od sebe i

druge. Ovaj je običaj toliko bio usvjen, da je na kraju svaka porodica imala svoga

boga kojega su razlikovali od svih ostalih kojima su se klanjale druge porodice. 2.

Terina porodica, od koje je bio Abraham, klanjala se Šadai-u kao svome bogu (br.

136,3667 itd); a otuda su ne samo Abraham, nego Jakov priznavali Šadai-a za

svog boga, čak i u zemlji Hananskoj; a to im je bilo dopušteno kako ne bi prisiljeni

da istupe iz svoje vlastite forme religije; jer se niko ne odvaja na silu od onoga što

smatra svetim. Ali pošto su drevni pod Šadajem podrazumevali Samoga Jehovu, li

Gospoda, koji im je tako izgledao kada su prolazili kroz iskušenja, stoga je Jehova

opet dobio to ime kod Abrahama, što je jasno iz Postanja XV.1, a istoi tako i kod

Jakova, Postanje XXXV.11. Šadai ne označava samo iskušenje, nego i utehu, jer

uteha uvek dolazi posle duhovnih iskušenja. Ovo sam naučio iskustvom u drugom

životu, jer kad god tamo neko pretrpi teške stvari od zlih duhova, kroz napade i

izazivanja zla, i ubeđivanja u obmane, kada se ti duhovi otstrane, njega primaju

anđeli, i uvde u stanje mira i utehe prema onome što prija njegovome karakteru.

5629. Da nađete milost u onoga čovjeka. Ovo označava, da vas duhovna istina

primi milostivo, što se vidi iz značenja da nađete milost, naime, biti primljen

milostivo; i iz reprezentacije Josipa kad je nazvan čovjekom, name, duhovnom

istinom (br. 5627).

5630. I da vam pusti (pošalje) brata vašega drugoga. Ovo označava, želju da bi

vam dao dobro vere, što se vidi iz reprezentacije Simeona, koji je ovde drugi brat,

naime, dobro vere (br. 5626). Pustiti (poslati) znači dati, jer se pustiti (poslati)

koristi u vezi s osobom, a dati u vezi sa stvari koja je označena osobom.

5631. I Benjamina. Ovo označava, (da steknete) i unutarnju istinu, što se vidi iz

reprezentacie Benjamina, naime, unutarnje istine (br.5600).(prim. prev. Benjamin

je predstavljao posredno, a od br. 5600 predstavlja unutarnju istinu)

5632. Ako li ostanem bez djece, neka ostanem bez djece. Ovo označava da sve

dotle dok se to ne dogodi, crkva će biti lišena svojih istina, što je jasno iz

reprezentacije Izrailja, koji ovo kaže o sebi, naime, o crkvi (br. 3305, 4286); i iz

značenja ostati bez (biti ožalošćen), naime,biti lišen istina crkve (br. 5536). Jasno

je da je ovo ovako sve dok se one stvari ne dogode, jer ako nema dobra vere

predstavljenog Smeonom (br. 5630), i ako nema unutarnje istine, koja je Posredno

predstavljeno Banjaminom, crkva nema istine, osim na usnama, a ne u srcu.

5633. Stihovi 15-17. Tada uzevši dare i novce dvojinom, uzevši i Benjamna,

podigoše se i otidoše u Egipat, i izađoče pred Josipa. A kad Josip vidje s njima

Benjamina, reče čovjeku koji upravljaše kućom njegovom: povedi ljude ove u kuću

pa nakolji mesa pa zgotovi jer će u podne sa mnom jesti ovi ljudi. I učini čovjek

kako Josip reče, i uvede ljude u kuću Josipovu. Tada uzevši dare, označava da su

istine imale sposobnost da steknu milost (da budu primljene); i novce (srebro)

dvojinom, i ovo označava primanje istina u moći; i Benjamina, označava Posredno

tako isto; podigolše se i otidoše u Egipat, označava uzdizanje ka životu koji će oni

steći od unutarnjih stvari spoljašnjih-znanja; i izađoše pred Josipa, označava

prisustvo pred Nebeskim od Duhovnog; a Josip vidje s njima Benjamina, označava

opažanje Nebeskog od Duhovnog o duhovnom Posrednom kod istina; reče

čovjeku koji upravljaše njegovom kućom, označava da je rekao onome koji

pripada spoljašnjoj crkvi; povedi ljude ove u kuću, označava da istine u Prirodnom

treba da se uvedu dalje; pa nakolji mesa pa zgotovi, označava preko dobra

spojašnjeg Prirodnog; jer će u podne sa mnom jesti ovi ljudi, oznčava tdsa će bii

opovezani sa Posrednim; i učini čovjek kako Josip reče, označava da je uradio to; i

uvede ljude u Josipovu kuću, označava prvo uvođenje u dobro od strane Nebeskog

od Duhovnog.

5634. Tada ljudi uzevši dare. Ovo označava da istine imaju u sebi sposobnost da

nađu milost, što se vidi iz značenja ljudi, naime, istina (br.3134); i iz značenja dara

koji se davao kada se prilazilo carevima i sveštenicima, naime, nešto da bi se

stekla milost (br. 5619).

5635. I novaca (srebra) dvojinom. Ovo značava tako isto i to da su istine primljene

u moći, što je jasno iz onoga što je rečeno gore (br. 5623), gde se javljaju iste reči.

Iz toga se može videti na šta se misli pod istinama koje su primljene u moći.

5636. I Benjamina. Ovo označava i Posredno, kao što se vidi iz reprezentacije

Benjamina, naime, Posrednog (br. 5411,5443).

5637. Pa se podigoše i otidoše u Egipat. Ovo označava uzdizanje prema životu koji

oni treba da steknu od unutarnjih stvari spoljašnjih-znanja i iz značenja podigoše

se, naime, uzdizanje ka stvarima duhovnog života (br. 2401,3171,4881); i iz

značenja otići dole,naime, u život koji treba da steknu, jer otići dole ovde znači isto

što i Pusti dijete sa mnom pa ćemo se podignuti i otići, da ostanemo živi i ne

pomremo (stih 8), čime je označen duhovni život prema stepenima (br. 5605); i iz

značenja Egipta, naime, spoljašnjih-znanja (br.1164, 1165,4966), ovde unutarnjih

stvari spoljašnjih-znanja, jer Nebesko od Duhovnog predstavljeno Josipom, tamo

je stajalo; stoga se odmah zatim kaže da su stajali pred Josipom. Unutarnje stvari

spoljašnjih-znanja su duhvne stvari u prirodnm umu, a duhovne su stvari tamo

gde su spoljašnja-znanja prosvetljena svetlošću neba, a ona su prosvetljena onda

kada čovek ima veru u doktrine iz Reči, a on ima ovu veru kada je u dobru ljubavi

ka bližnjemu, jer tada su istine i spoljašnja-znanja prosvetljeni od dobra ljubavi ka

bližnjemu kao plamenom. On iz ovoga imaju svoju duhovnu svetlost. Otuda se

može videti na šta se misli pod unutarnjim stvarima spoljašnjih-znanja.

5638. I izađoše pred Josipa. Ovo označava prisustvo Nebeskog od Duhovnog, što

se vidi iz značenja izađoše pred nekoga, naime, prisustvo; i iz reprezentacije

Josipa, naime Nebeskog od Duhovnog (vidi gore); Da je Nebesko od Duhovnog

bilo prisutno u oba Prirodna predstavljeno je time što je Josip postao

gospodarem nad Egiptom. To je ono na šta se misli pod prisustvom Nebeskog od

Duhovng u unutarnjim stvarima spoljašnjih-znanja; jer ova su znanja u Prirodnom

(br. 5316,4324,5373). Istine predstavljene sa deset Jakovljevih sinova su istine u

Prirodnom.

5639. I Josip kad vidje s njima Benjamina. Ovo označava opažanje od strane

Nebeskog od Duhovnog koje pripada duhovnom Posrednom kod istina, kao što se

vidi iz značenja vidje, naime, razumeti i opaziti (br. 2150,5400); i iz reprezentacije

Jakovljevih deset sinova (koji su označeni sa s njima) , to jest, sa kojima je Josip

video Benjamina), naime, istine u Prirodnom (br. 5403,5512); i iz reprezentacije

Benjamina, naime, Posrednog (5411 5413,5443). Ovo se ovde naziva duhovnim

Posrednim, jer istine predstavljene Jakovljevim sinovma treba da se povežu s

istinom od Božanskoga, koja je Josip, a ovo se povezivanje ne može ostvarili bez

Posrednog koje je duhovno; pa stoga kada je ovo Posredno opaženo, to odmah

sledi da je Josip rekao čoveku koji upravljaše njegovom kućom, rekavši, Uvedi

ljude u kuću, i zakolji mesa i zgotovi; jer će u po dne jesti sa mnom ovi ljudi, čima

je označeno da će biti uvedeni i da će se povezati, jer su sa Posrednim. 2. Šta je

Duhovno u odnosu na prirodno, treba da se kaže ukratko, zato što veći deo onih

koji žive u Hrišćanskom svetu neznalice su o Duhovnom, tako da kada čuju taj

izraz, oni oklevaju, i sebi kažu da niko ne zna šta je to. U svojoj suštini, Duhovno

kod čoveka je samo osećanje dobra i istine radi dobra i istine, a ne radi sebe, a isto

tako osećanje za ono što je pravo i pošteno radi onoga što je pravo i pošteno, a

ne radi sebe. Kada čovek u sebi oseća zadovoljstvo i kad uživa a još više ako oseća

sreću i blaženstvo od ovih osećanja, to je Duhovno u njemu, koje ne dolazi od

prirodnog, nego od duhovnog sveta ili od neba, to jest, preko neba od Gospoda.

Ovo je tada Duhovno koje, kada vlada u čoveku, utiče i kao da dodiruje sve što on

misli, hoće i radi, tako da njegove misli i dela njegove volje postaju deo Duhovnog

da bi na kraju i sami postali duhovni u njemu, kao što se to dešava onda kada

pređe iz prirodnog u duhovni svet. Jednom rečju, osećanje ljubavi ka bližnjem i

vera, to jest, osećanje dobra i istine,kao i zadovoljstvo i uživanje, a još više sreća i

blaženstvo koje pri tome oseća, to je ono što ga čini istinski Hrišćaninom, i to je

sve Duhovno. 3. Većina ljudi u Hrišćanskom svetu ne znaju šta je Duhovno, jer od

vere umesto od ljubavi ka bližnjemu prave suštinu crkve. Sledstveno, onaj mali

broj (ljudi) koji misle o veri, malo ili nimalo ne misle o ljubavi ka bližnjem pa stoga

i ne znaju šta je to, pa stoga što nema znanja, to nema ni opažanja osećanja za

ljubav ka bližnjemu; a onaj ko nije u osećanju ljubavi ka bližnjemu, taj nikako ne

može da zna šta je Duhovno. Ovo je osobito istinito u ove dane, kada malo ko ima

ljubavi ka bližnjemu, jer je ovo poslednje vreme crkve. Ali neka se zna da u

opštem smislu, duhovno znači osećanje kako dobra tako i istine, ča se stoga nebo

naziva duhovnim svetom, a unutrašnji smisao Reči se naziva duhovnim smislom; a

posebno, osećanje dobra se naziva Nebeskim, a osećanje istine naziva se

Duhovnim.

5640. Reče čovjeku koji upravljaše kućom njegovom. Ovo označava (da je to

rekao) onome koji je bio od spoljašnje crkve, kao što se vidi iz reprezentacije

onoga koji je upravljao kućom, naime, spoljašnjm crkvom (br. 1795). A pošto se

kod unutrašnjeg smisla gleda na stvar a ne na osobu (br.5225m287,5434), stoga

se onim koji upravljaše kućom označava ono što pripada spoljašnjoj crkvi.

5641. Odvedi ove ljude u kuću. Ovo označava da treba da se istine u prirodnom

umu uvode i dalje, kao što se vidi iz značenja Jakovljevih sinova, naime, istina

crkve u Prirodnom (br. 5403,5427). Njihovo uvođenje označeno je sa uvedi ljude u

kuću.

5642. Pa zakolji mesa i zgotovi. Ovo označava (da će se to postići) preko dobara

spoljašnjeg Prirodnog, kao što se vidi iz značenja zakolji,što obuhvata i ono što je

zaklano – vola, junicu, ovna, jarca – naime, dobra Prirodnog (da su vo i junica

dobra koja pripadaju Prirodnom, može se videti gore, br. 2180,2830); ovde dobra

koja pripadaju spoljašnjem Prirodnom, jer se preko ovih oni sada po prvi put

uvode u povezivanje, jer uvesti ljude u Josipovu kuću označava prvo uvođenje u

dobro Nebeskog od Duhovnog (br.5645). Pošto su junica i vo označavali dobra

Prirodnog, sve što je učinjeno u vezi s njima, označavalo je ovo dobro, jer je jedno

povezano s drugim.

5643. Jer će u podne jesti sa mnom ovi ljudi. Ovo označava da će se povezati kada

budu sa Posrednim, što je očigledno iz značenja jesti zajedno, to jest,

komunicirati, biti povezan i usvojen (br. 2187,2343, itd). A zato što su bili sa

Posrednim, koje je Benjamin (br. 4639), to se kaže u podne; jer podne označava

stanje svetlosti, stoga duhovno stanje koje dolazi preko Posrednog (br.

1458,3708).

5644. I učini čovjek kako Josip reče. Ovo označava izvršavanje (ostvarivanje), što je

jasno bez bjašnjavanja.

5645. I uvede ljude u kuću Josipovu. Ovo označva prvo uvođenje u dobro

Nebeskog od Duhovnog, što se vidi iz značenja uvede, naime, uvođenje (br.5641);

iz značenja Jakovljevih sinova, naime, istina crkve u Prirodnom (br. 5403,5512); iz

značenja kuće, naime, dobra (br. 3652,4982), otuda i crkve (br. 3720), jer crkva je

crkva zbog dobra; i iz reprezentacije Josipa, naime, Nebeskog od Duhovnog (vidi

gore). Iz ovoga je jasno da čovek uvede ljude u kuću Josipovu označava da su

istine u Prirodnom ble uvedene u dobro koje pripada Nebeskom od Duhovnog.

Označeno je prvo uvođenje zato što su sada sami jeli sa Josipom, a nisu ga poznali.

Ovime je označeno opšte povezivanje, a što je prvo (početno) uvođenje; jer tada

istina od Božanskog utiče na opšti način, i još se ne razaznaje. A kad se istina koja

utiče, kada se razazna (uoči), to je tada drugo povezivanje, što je označeno time

što se Josip otkrio svojoj braći, kao što se iznosi u sledećem poglavlju (XLV.).

5646. Stihovi 18-23. 18. A oni se bojahu kad ih čovjek vođaše u kuću Josipovu, i

rekoše: za novce koje pređe bjehu metnuti u vreće naše vodi nas, dokle smisli kako

će nas okriviti, da nas zarobi i uzme naše magarce.Pa pristupivši čovjeku koji

upravljaše kućom Josipovom, progovoriše mu na vratima kućnim. I rekoše: čuj,

gospodaru, došli smo bili i pređe, i kupismo hrane. 21. Pa kad dođosmo u jednu

gostionicui otvorismo vreće,a to novci od svakoga od nas bijahu ozgo u vreći

njegovoj, novci naši na mjeru; i evo smo ih donijeli natrag. A druge smo novce

donijeli da kupimo hrane; ne znamo ko nam metnu novce naše u vreće. A onim

reče: budite mirni, ne bojte se; Bog vaš i Bog oca vašega metnuo je blago u vreće

vaše; novci su vaši bili u mene. I izvede im Simeona. A oni se bojahu, označava

povlačenje; kad ih čovjek vođaše u kuću Josipovu, označava da istine koje

pripadaju Prirodnom treba da se povežu i potčine Unutrašnjem; i rekoše: za novce

koji pređe bjehu metnuti u vreeće naše vodi nas, označava zato što istine koje se

pokazuju u Prirodnom izgleda samo kao da su date slobodno (bez nadoknade) pa

stoga oni treba da budu u potčinjenosti; dokle smisli kako će nas okriviti, označava

da zbog ovoga oni treba da budu pod apsolutnom moći; da nas zarobi i uzme

naše magarce, označava dok se sve što je u Prirodnom ne svede u ništa; pa

pristupivši čovjeku koji upravljaše kućom Josipovom, označava doktrinarne stvari

crkve; progovoriše mu na vratima kućnim, označava posavetovati se o njihovom

uvođenju; oj, čuj nas , gopodaru! označava svedočenje; došli smo bili i pređe da

kupimo hrane, označava spremnost da pribave dobro za istine; pa kad dođosmo u

jednu gostionicu i otvorismo vreće, označava proveravanje u spoljašnjem

Prirodnom; a to novci od svakoga od nas bijahu u vreći odozgo, označava da je

jasno viđeno kao da su istine bile date slobodno bez nadoknade; novci (srebro)

naši na mjeru, označava istine prema stanju svakoga od njih; i evo smo ih donijeli

natrag, označava da ono što je bilo dato slobdno (besplatno), to će se potčiniti

koliko je to god moguće; a druge smo novce donijeli da kupimo hrane, označava

da postoji raspoloženje (spremnost) da se pribavi dobro pomoću istina i iz drugog

izvora; ne znamo ko nam metnu novce u naše vreće, označava ne-vericu zbog

neznanja izvora istine u spoljašnjem Prirodnom; a on im reče: budite mirni, ne

bojte se, označava da je sve dobro, neka ne očajavaju; Bog vaš i Bog oca vašega,

označava Gospodovo Božansko Ljudsko; metnuo je blago u vreće vaše, označava

da je to bilo od Njega, odvojeno od njihove vlastite pameti; novci su vaši bili u

mene, značava da će izgledati da su oni sami pribavili istine; i izvede im Simeona,

označava da se volja (spremnost) pripojila istinama.

5647. A oni se bojahu. Ovo označava povlačenje, što se vidi iz značenja bojati se

ovde, naime, povući se od povezivanja s Unutrašnjim. Bojazan se javlja iz raznih

uzroka, kao što je opasnot da se izgubi život, dobit, čast, i ugled, kao i opasnost da

se padne u ropstvo i tako izgubi sloboda a s njom i uživanje u životu. O ovome se

govori u onome što sledi; jer su se plašili da ako se pripoje Unutrašnjem, da će

tako izgubiti oni što je njihovo sopstveno, a sa tim i slobodu, a s njom i uživanje u

životu, jer ovo zavisi od slobode. To je razlog da oni se bojahu označava

povlačenje kako se ne bi povezali. Ovde se ovo povezivanje mora objasniti u

kratko, to jest, povezivanje spoljašnjeg ili prirodnog čoveka s unutrašnjim ili

duhovnim. Spoljašnji ili prirodni čovek vlada od najranijeg doba, i ne zna da

postoji neki unutrašnji ili duhovni čovek. Stoga kada se čovek počne obnavljati i od

prirodnog postajati duhovan ili unutrašnji, prirodni se u početku buni (odupire),

jer se plaši da će biti potčinjen, go jest, da će sve što mu pripada sa svim onim što

to potvrđuje, biti iskorenjeno. Otuda to da kad je prirodni čovek ostavljen

samome sebi, on misli da će sasvim nestati; jer pretpostavlja da je prirodno sve

(što postoji), a živi u potpunom neznanju da u Duhovnom postoje neizmerljive i

neiskazive stvari; a kada prirodni čovek ovako misli, on se povlači i ne želi da bude

potčinjen Duhovnom. To je ono što je ovde označeno strahom.

5648. Kad ih čovjek vođaše u Josipovu kuću. Ovo označava (da su se bojali) jer su

istine koje pripadaju Prirodnm trebale da se pripoje i potčine Unutrašnjem, što se

vidi iz vođaše ih u Josipovu kuću, naime, tamo gde treba da se povežu i potčine

Unutrašnjem; jer Josip predstavlja Unutrašnje, jer on predstavlja istinu od

Božanskog, ili Nebesko od Duhovnog (br. 5307,5331,5469); a kuća označava

čovekovo Unutrašnje kao i njegovo Spoljašnje (br. 3128,3538,5023), ovde

Unutrašnje, jer se naziva Josipova kuća; a biti vođen (to jest, u Unutrašnje)

označava biti pridodat a to je potčinjen. Razlog je to, da kada je Prirodno dodato

(pripojeno) Unutrašnjem, ono je tada potčinjeno njemu; jer uprava koja je

pripadala prirodnom čoveku, tada treba da pripadne duhovnom; o toj upravi, po

Gospodovoj Božanskoj milosti, biće više reči na sledećim stranicama. 2. Nekoliko

reči treba dodati o unutrašnjem smislu. Unutrašnji smisao je osobito za one koji

su u drugom životu. Kada su oni koji su tamo sa čovekm koji čita Reč, oni je

opažaju u skladu s unutrašnjim smislom, a ne u skladu sa spoljašnjim; jer oni ne

razumeju ljudske reči, nego samo smisao reči, i to ne prema čovekovim prirodnim

mislima, nego preko njegovih misli koje su duhovne. U ovaj duhovni smisao

pretvara se u istom trnutku prirodni smisao koji je kod čoveka, isto kao što neko

jezik drugoga čoveka prevodi na svoj koji je različit. Na taj način se čovekova

prirodna misao pretvara u duhovnu, jer je duhovni jezik ili misao svojstven

anđelima, a prirodni jezik ili govor čoveku. Postoji takva iznenadna promena iz

jednog u drugi jezik, jer postoji korespondencija svih i svake stvari u prirodnm

svetu s onima su u duhovnom svetu. u više udaljene od od shvatanja ljudi kojima

su prijatne samo one stvari koje pripadaju svetu i telu; i pošto je ovo slučaj, oni

preziru duhovne stvari koje pripadaju unutrašnjem smislu, i one su imodvratne. 3.

Sad, pošto je unutrašnji smisao Reči za one koji su u duhovnom svetu, ovde se

pominju u unutranjem smislu stvari koje su za njih. Tako, pominju se stvari više

unutarnje i više udaljene od shvatanja ljudi, kojima su prijatne samo one stvari

koje pripadaju svetu i telu; i pošto je ovo slučaj, oni preziru duhovne stvari koje

pripadaju unutrašnjem smislu, i one su im odvratne. Neka svak sebe ispita da bi

video da li stvari koje pripadaju unutrašnjem smislu stihova koji sada slede, da li

su mu neukusne i bezvredne, iako su to stvari u kojima uživaju anđeoska društva.

Iz toga će biti jasno onome ko razmisli, kakva je razlika između onoga u čemu

uživaju anđeli i onoga u čemu ljudi, i kakva je razlika između onoga što anđeli

smatraju mudrošću a što ljudi smatraju mudrošću – da anđeli uživaju u onome što

ljudi smatraju bezvrednim i nekusnim, i da ljudi vide mudrost u onome što anđeli

ne vole kao i ono što anđeli odbacuju i od čega se klone.

5649. I rekoše: za novce koji pređe bjehu metnuti u vreće naše vodi nas. Ovo

označava da pošto izgleda da je istina u spoljašnjem Prirodnom bila data slobodno

(bez nadoknade), oni treba sada da se potčine, kao što se vidi iz značenja novca

koji pređe bješe metnut u vreće (koji je bio vraćen), naime, istina koje su bile date

slobodno (br. 5530,5624); iz značenja vreće, naime, praga spoljašnjeg Prirodnog

(br. 5497); i iz značenja vodi nas, naime, biti pripojen ili potčinjen (br. 5648). 2.

Ovaj predmet treba razumeti ovako. Oni su opazili (zaključili) da su istine

spoljašnjih-znanja u spoljašnjem Prirodnom bile date slobodno, kako bi bili

privučeni da se spoje s Unutrašnjim, i da bi mu se tako potčinilie, i da bi, kao što je

rečeno, bili lišeni svoje slobode i sveg uživanja u životu. Čovek ne zna da je ovakav

slučaj, naime, da su mu istine spoljašnjih-znanja date slobodno u prirodnom umu

bilo spoljašnjem ili unutrašnjem. Razlog da on to ne opaža je to, što voli svetske i

zemaljske stvari, a ne nebeske i duhovne stvari; dok je slučaj takav, da sve što

racionalno zaključuje iz spoljašnjih-znanja, i što pretpostavlja da je zahvaljujući

njegovoj sposobnosti, sve mu je to dato slobodno (bez nadoknade). Još manje

čovek opaža da li je to smešteno (stavljeno) u spoljašnje ili unutrašnje Prirodno,

jer nije svestan toga da je Prirodno dvostruko, naime, spoljašnje koje prilazi

(veruje?) spoljašnjim čulima, i unutrašnje koje se od njih povlači i okreće se

Racionalnom. 3. Pošto čovek ne zna ni jedno ni drugo, to ne može da ima

opažanje (percepciju) o takvim stvarima; jer prvo treba da se dođe do znanja o

nečemu, da bi se o tome imalo opažanje. Dok anđeoske zajednice znaju i opažaju

ove stvari dobro i jasno, ne samo ono što im se kaže slobodno, nego i gde je to,

što se može videti iz sledećeg iskustva. Kada neki anđeo koji je dobar pa stoga i

sposoban, dođe u jednu anđeosku zajedncu, on odmah stekne svo znanje i

inteligenciju zajednice u kojoj ranije nije bio; i on u početku pretpostavlja da je on

to znao i razumeo ranije. Ali kada razmisli, onda uviđa da mu je to dato slobodno

preko te zajednice od Gospoda; i onda zna od anđeoske zajednice da li je to u

spoljašnjem ili u unutrašnjem Prirodnom. Samo što Prirodno koje pripada njima,

nije Prirodno koje ima čovek; nego je to duhovno Prirodno, koje je postalo

duhovno jer se povezalo sa i postalo Duhovno. 4. Iz ovoga je jasno da ono što se

ovde iznosi o unutrašnjme smislu, da se to dešava u drugom životu, naime, da oni

opažaju ono što im se daje slobodno, kao i on što je bilo sačuvano (spremljeno),

iako čovek danas ništa o tome ne zna. Ali u drevna vremena oni koji su pripadali

crkvi, znali su ovakve stvari, čemu su se učili preko spoljašnjih-znanja i preko

nauka (doktrina).Oni su bili unutrašnji ljudi; ali od tih vremena ljudi suj postajali

sve više spoljašnji, tako da su danas sasvim u telu, a to znači u krajnjem (reda).

Znak da je tako, je to što ne znaju šta je Duhovno a šta Prirodno, niti verju da ovo

postoji. Toliko su se udaljili u telu od unutrašnjih stvari, da ne veruju ni da postoji

život posle smrti, niti da postoji nebo ili pakao. Šta više, udaljujući se od

unutrašnjih stvari, otišli su u takvu krajnost, i postali tako glupi u duhovnim

stvarima, da veruju da je čovekov život sličan životu životinja, i da čovek umire kao

i one; i čudno je, ali učeni ovo veruju češće nego prosti i svakoga ko misli

drugačije, njega smatraju budalastim.

5650. Dokle smisli kako će nas okriviti. Ovo označava da će zbog ovoga biti

stavljeni pod apsolutnu moć, što je jasno iz značenja smisliti, naime, prikazati ih

krivim; i iz značenja okriviti nekoga, što je potčiniti ga svojoj moći, jer sledi da nas

zarobi i uzme naše magarce. Istina je, da pre nego li se prirodni čovek poveže sa

duhovnim, ili spoljašnji s unutrašnjim, njemu se ostavlja da razmisli da li želi da se

oslobodi požuda koje potiču od ljjubavi ka sebi i svetu, kao i onih stvari pomoću

kojih ih je branio i da preda upravu (nad sobom) duhovnom ili unutrašnjem

čoveku. Njemu je ostavljeno da ovo razmotri da bi bio slobodan da izabere ono

što hoće. Kada prirodni čovek, odvojeno od duhovnog, ovo razmatra, on to

odbacuje; jer voli svoje požude, jer voli sebe i svet. Otuda se plaši, i misli da ako bi

se odrekao (požuda), ne bi mu ostalo života, jer njemu je prirodni ili spoljašnji

čovek sve (što postoji); ili pomišlja da posle toga ne bi mogao ništa da učini sam

od sebe, i da bi sve misli, želje i dela njemu dolazile od neba, i da ne bi bio više

svoj gospodar. Kada je prirodni čovek ovakav kad je ostavljen samome sebi, on se

povlači i odupire. Ali kad prodre malo svetlosti preko neba od Gospoda, on

počinje da misli drugačije, naime, da je bolje da duhovni čolvek vlada, jer tada on

može da misli i hoće ono što je dobro, i tako može doći u nebo, ali ne ako je

prirodnom čoveku dato da vlada. I kada pomisli da su svi anđeli celokupnog neba

takvoga karaktera, i da su oni neprekidno u radosti koja se ne može opisati

rečima, tada se bori protivu prirodnog čoveka, i na kraju zaželi da se potčini

duhovnom čoveku. U ovakvo se stanje dovodi čovek koji treba da se nanovo rodi,

kako bi bio slobdan da se okrene kako hoće; i koliko se slobodno okrene ovome,

toliko je nanovo rođen. O svemu ovome se ovde govori u unutrašnjem smislu.

5651. Da nas zarobi i uzme naše magarce. Ovo označava (da će to ići tako daleko)

sve dok sve što je u Prirodnom ne bude sveden na ništa, što se vidi iz

reprezentacije deset Jakovljevih sinova koji ovo kažu o sebi, naime, o istinama u

Prirodnom (br.5403,5512), i iz značenja zarobi (načini robovima), naime, da

postanu ništa (vidi niže); i iz značenja magaraca, naime, stvari u Prirodnom, ili u

spoljašnjim-znanjima (br. 5492), ovde u spoljašnjem Prirodnom, jer su istine

označene Jakovljevim sinovima u unutrašnjem Prirodnom. 2. U pogledu onoga što

je rečeno da bi oba Prirodna bila svedena u ništa, ovakav je slučaj. Da bi čovek

mogao postati duhovan, njegovo Prirodno mora postati kao da je ništa, to jest,

tako da samo od sebe ne može ništa da učini, jer onoliko koliko je Prirodno

sposobno da nešto uradi, toliko Duhovno nije sposobno ; jer Prirodno je u sebe od

detinjstva upilo samo ljubav ka sebi i svetu, a to su one stvari koje su protivne

ljubavi ka bližnjemu. Ova zla sprečavaju influks dobra od Gospoda, jer sve što

utiče (od Gospoda) pretvara se u Prirodnom u zlo, pošto je Prireodno plan na

kome se influks završava. Pa stoga ako Prirodno (to jest, zlo i obmana koji su ga

oblikovali) ne postane kao ništa, dobro ne može da se uliva kroz nebo od

Gospoda. Nema mesta gde može da se zadrži nego se rasipa; jer ne može da

opstane u zlu i u obmani. To je razlog da je unutrašnje zatvoreno sve dok

prirodno ne postane kao ništa. Ovo je poznato u crkvi iz doktrine, da se stari čovek

mora odložiti, da bi se (čovek) obukao u novoga čoveka. 3. Regeneracija (novo

rađanje) nije ništa drugo nego potčinjavanje Prirodnog, i vladavina Duhovnog; a

Prirodno je potčinjeno onda kada je svedeno na korespondenciju (saobraznost).

Kada se Prirodno dovede u korespondenciju, tada ono više ne reaguje (ne protivi

se), nego postupa onako kako mu se naređuje, i poslušno je Duhovnom skoro kao

što je telo pokorno volji ili kao što je govor i izraz lica pokorni saobrazni influksu

misli. Iz ovoga je jasno da bi čovek postao duhovan, Prirodno mora nužno da

postane kao da nije ništa u odnosu na voljno (na htenje). 4. A poznato je da staro

Prirodno mora da postane kao da je ništa, jer je ono oblikovano zlom i obmanom;

a novo Prirodno, nazvano i duhovnim Prirodnim – duhovnim jer duhovno deluje

preko njega, i pokazuje se preko njega, kao uzrok preko efekta. Poznato je da je

uzrok sve u efektu. Otuda novo Prirodno kad misli, hoće, i kada proizvodi efekte,

samo je reprezentativ (predstavnik) Duhovnoga. Kada se ovo dogodi, čovek prima

dobro od Gospoda; i kada postane savršen u inteligenciji i mudrosti, on je

blagosloven i sretan i u večnosti.

5652. Pa pristupivši čovjeku koji upravljaše Josipovom kućom. Ovo označava

nauke (doktrine) crkve, što se vidi iz značenja govoriti sa čovjekom koji upravljaše

Josipovm kućom, naime, s onim što je od spoljašnje crkve (br. 5469). Josipov kuća

je unutrašnja crkva. Nauk (doktrina) iz Reči je sve što je u kući, a što služi i

poslužuje.

5653. Progovoriše mu na vratima (na pragu) kuće. Ovo označava da prime savet

od njih, to jest, od doktrina; i iz značenja na pragu od kuće, naime, (na pragu,na

početku) uvođenja (br. 34,2385), ovde uvođenja iz prirodnog ili spoljašnjeg u

duhovno ili unutrašnje, a što je predmet o kome se govori. Pošto je ovo označeno,

to se u izvornom jeziku ne kaže na vratima od kuće, nego vrata kuće.

5654. I rekoše: čuj, gospodaru! Ovo označava svedočenje, što se vidi iz samog

oblika govora, koji je svedočenje, naime, (izjava) da će kazati istinu o srebru koje

je nađeno na vrhu (na ustima) svačije vreće.

5655. Došli smo bili i pređe da kupimo hrane. Ovo označava spremnost da se

pribavi dobro za istine, kao što se vidi iz značenja došli smo, naime, spremnost ili

namera; jer onaj koji dođe ili ide nekuda, to radi s namerom, ovde da bi pribavio

dobro za istine, što je označeno sa kupiti hrane; jer kupovanje znači pribavljanje i

usvajanje (br. 5340,5414), a hrana, dobro od istine (br. 5340,534), ovde dobro za

istine predstavljene Jakovljevikm sinovima, koji ovo kažu o sebi.

5656. Pa kad dođosmo u jednu gostionu, i otvorismo vreće. Ovo označava samo-

posmatranje (introspekciju) u spoljašnje Prirodno, što se vidi iz značenja gostione,

naime, spoljašnjeg Prirodnog u opšte (br. 5495); i iz značenja otvorismo, naime,

introspekcija, jer onaj ko otvara, on i gleda unutra; i iz značenja vreće, posebno

svake, naime, spoljašnjeg Prirodnog (br. 5497).

5657. A to novci (srebro) svakoga od nas bijahu ozgo u vreći njegovoj. Ovo

označava da se jasno videlo kao da su istine bile date slobodno, što se vidi iz

značenja svačije srebro u vreći njegovoj, naime, istine date slobdno (br.

5530,5624). Slično je sa svačijim srebrom na vrhu svačije vreće , čime je označeno

da su ove istine bile date slobodno. A tako je i s istinama koje su pohranjene

(sačuvane) na pragu spoljašnjeg Prirodnog; jer se vrhom (ustima) vreće označava

prag spoljašnjeg Prirodnog (br. 5497). Kao da su date slobodno, to je ovde

naglašeno, jer su oni u stanju sumnje da li su voljni da se povežu s Unutrašnjim i

da postanu ništa; a kada je neko u stanju sumnje, on oseća sumnju o istinama koje

potvrđuju (ono što on veruje?).

5658. I novci (srebro) naši na mjeru. Ovo označava istine u skladu sa svačijim

stanjem, što se vidi iz značenja na mjeru (po težini), naime, stanje stvari u pogledu

dobra (br. 3104); stoga istine u skladu sa svačijim stanjem znači u skladu s dobrom

koje su u stanju da prime. Težine i mere se pominju često u Reči, ali u

unutrašnjem smislu one ne znače težine i mere; nego težine označavaju stanje

neke stvari u pogledu dobra, a mere stanje neke stvari u pogledu istine. Tako isto i

težine i prostiranja (ekstenzije); nešto teško u prirodnom svetu korespondira

dobru u duhovnom svetu, a prostiranje (ekstenzija, širenje), istini. Razlog je to da

u nebu, koje je izvor korespondencija, nema težine i širine, jer nema prostora.

Stvari, doista, izgledaju teške i prostrane među duhovima; ali ovo su izgledi koji

potiču od stanja dobra i istine u višem nebu. 2. Da srebro označava istinu, bilo je

vrlo poznato u drevna vreemena. Otuda su drevni razlikovali nekoliko doba sveta

od prvoga do poslednjega, u zlatno, srebreno, bakarno, i gvozdeno doba kojemu

su dodali i glineno doba. Nazivali su ona vremena zlatnim dobom kada je

postojala nevinst i poštenje, i kada je svako činio dobro radi dobra, i kada je svako

bio pravedan radi pravičnosti. Nazvali su ono doba srebrenim kad više nije bilo

nevinosti, neg neke vrste poštenja koje se sastojalo ne u tome da se čini dobro

radi dobra, nego da se tvori istina radi istine, dok su ime kopra i gvožđa dali

onome dobu koje je bilo još niže. 3. Ovako su označili te periode ne po

upoređivanjima, nego po korespondencijama; jer su drevni znali da srebro

korespondira istini, a zlato dobru, a to su znali kroz komunikaciju s duhovima i

anđelima. Jer kada se u višem nebu govori o dobru, pokazuje se zlato onima koji

su u prvom ili nižem nebu; a kada se govori o istini, pokazuje se srebro; ponekad

tako da ne samo zidovi soba u kojima borave da sijaju kao zlato nego sama

atmosfera sija isto tako. Pojavljuju se zlatni stolovi, zlatni svećnjaci, i mnoge druge

stvari pokazuje se anđelima prvog ili poslednjeg neba, koji su u dobru radi dobra;

dok se onima koji su u istinama radi istina, njima se takvi predmeti pokazuju od

srebra. Ali ko danas zna da su drevni ova doba zbog korespondencja nazivali

zlatnim, i srebrenim dobom? Zaista, ko danas zna bilo šta o korespondecijama? A

naj ko ovo ne zna, a još više onaj ko misli da je to zadovoljstvo i da je mudro

raspravljaiti da li je nešto ovako ili nije, taj ne može da zna ništa o bezbroj stvari

koje je se odnose na korespondencije.

5659. I evo smo ih donijeli natrag (u ruci) da bi kupili. Ovo označava da ono što je

dato slobodno (besplatno), da to treba da se potčini koliko je god to moguće, što

se vidi iz značenja donijeli natrag, ovde, naime, potčiniti se; i iz značenja u našoj

ruci, naime, koliko je god to moguće (br. 5624). Da su bile date besplatgno,

označeno je srebrom na vrhu vreća koje smo doneli natrag (br. 5657).

5660. A druge smo novce donijeli da kupimo hrane. Ovo označava da postoji

spremnost da se pribavi dobro pomoću istina iz drugog izvora, što se vidi iz

značenja srebra, naime, istine (br. 5657); i pošto srebro označava istinu, to drugo

srebro označava istinu iz drugog izvora (pošto jedina prava istina dolazi od

Gospoda, koji je daje slobodno, tako da sama istine je samo iz toga izvora); i iz

značenja donijeti, naime, imati nameru da se pribavi, to jest, dobro od istine

označeno žitom, koje su hteli da kupe. Istorijski smisao slova podrazumeva da je i

drugo srebra dolazilo Josipuda bi se kupila od njega hrana, pa prema tome nije

došlo ni iz kojeg drugog izvora. Ali unutrašnji smisao ne počiva u istorijskm smislu

slova, koji njemu nije važan, nego u počiva u predmetu o kome se radi; stvar je u

tome, da ako budu potčinjeni kao sluge zato što su im neke istine u spoljašnjem

Prirodnom bile date slobodno, u tome slučaju će oni pribaviti dobro pomoću

istina iz nekog drugog izvora. Takav je i sled misli u unutrašnjem smislu, jer se

odmah zatim kaže, Ne znamo ko je metnuo srebro u naše vreće, što označava da

oni ne bi verovali, jer nisu znali izvor istine u spoljašnjem Prirodnom. 2. Nešto se

slično dešava u drugom životu sa duhovima koji se upućuju u dobro pomoću

istina, a posebno u ovu – da sve dobro i istina utiču (ulivaju se) od Gospoda. Kada

opaze da sve što misle i što hoće, da sve to utiče (uliva se i prima se), tako da

nemaju moći ni da misle ni da hoće od samih sebe, oni se tada opiru koliko god

mogu, verujući da ako bi bilo ovako, da ne bi imali svog vlastitog života. Osim

toga, oni veruju da ako ne bi mogli da čine dobro ili da veruju istinu od sebe

samih, da bi onda sklopili ruke i mislili ni o čemu i da bi čekali influks. Njima je

dopušteno da tako misle, i da zaključe da ne žele da primaju dobro i istinu ovoga

izvora nego iz nekog drugog izvora, što ne bi bilo skopčano sa gubitkom onoga što

je njihovo sopstveno; a ponekad im je dozvoljeno da se raspituju da li ga (dobro)

mogu naći na drugome izvoru. Međutim, kada ga nigde drugo ne nađu, oni koji su

već nanovo rođeni, oni se vraćaju, i slobodno biraju da ih Gospod vodi u svemu

što hoće i što misle. Tada im se kaže da će primiti nebesko ja (proprium), kao ono

koje imaju anđeli, a s njim i blaženstvlo i sreću kroz večnst. 3. Ovo novo ja (jastvo,

proprium) dolazi do nove volje koju Gospod podaruje, i ono se razlikuje od

čovekovog starog ja (propriuma) u tome što oni koji ga imaju, više ne gledaju sebe

u svim i u svakoj stvari koju rade, koju nauče, i koju naučavaju; nego onda gledaju

u tome bližnjega, javnost, crkvu, a kroz to i Samoga Gospoda. Tu se menjaju ciljevi

života. Ciljevi koji gledaju prema nižim stvarima, to jest, prema sebi i svetu,

uklanjaju se, a ciljevi koji gledaju ka višim stvarima, uzimaju mesto onih prvih.

Ciljevi života su sam čovekov život, jer su oni njegova volja i ljubav, jer ono što

čovek voli, to on i hoće i to mu je cilj. Onaj ko je primio nebesko ja (proprium), taj

se odmara i u miru je; jer se on uzda u Gospoda, i veruje da ga nikakvo zlo ne

može snaći, a zna i to da ga požude neće mučiti. Osim toga, oni koji su u

nebeskom ja, ti su u samoj slobodi; jer biti vođen od Gospoda, to je sloboda, jer to

znači biti vođen ka dobru preko dobra, opet u dobro. Iz toga se vidi da su oni u

blažensti i sreći, jer ih ništa ne uznemirava, ništa što dolazi od ljubavi ka sebi, pa

su stoga pošteđeni neprijateljstva, mržnje ili osvete; niti pate od ljubavi ka svetu,

pa su pošteđeni i prevare, straha, ili nemira.

5661. Ne znamo ko nam metnu novce naše (srebro) u vreće. Ovo označava ne-

verovanje, koje dolazi od nepoznavanja izvora istine u spoljašnjem Prirodnom, što

se vidi iz značenja ne znamo, a u duhovnom smislu, ne-verovanja; iz značenja ko

metnu, naime, nepoznavanje iz kojega izvora; iz značenja srebra, naime, istine

(br.5658); i iz značenja vreće, naime, spoljašnjeg Prirodnog (br. 5497).

5662. A on im reče: Budite mirni, ne bojte se! Ovo označava sve je u redu, neka ne

očajavaju, što se vdi iz značenja mirni, naime, dobrobit (vidi niže); i iz značenja ne

bojte se, naime, neka ne očajavaju. Jer unutrašnji smisao govori o promeni stanja,

a to je da više ne dolaze do istina, a preko njih do dobra svojom vlastiom moći,

nego da ih dobijaju kao dar od Gospoda. A zato što su pretpostavljali da će izgubiti

vlastitu slobodu a s njom i uživanje svog života, bili su u očajanju, kao što se vidi iz

onoga što se ranije desilo. Otuda ne bojte se ovde označava, neka ne očajavaju;

jer se strah javlja iz raznih uzroka (br. 5647), te stoga označava razne stvari. 2. Mir

označava da je sve u redu, jer je to ono što je najdublje, pa stoga i ono što vlada u

svemu, u svim i u svakoj stvari neba; jer je mir u nebu kao proleće na zemlji, ili kao

zora, koja na nas ne deluje na osetljiv (čulan) način, neko kao sveopšta veselost

koja utiče na sve što se opaža i prožima sve, kako samo opažanje tako i predmete

koji se opažaju. U naše vreme malo ko zna značenje mira kad se pomene u Reči,

kao u blagoslovu, da Jehova podigne lice Svoje ka tebi, i da ti mir (Brojevi VI.26); i

na drugim mestima. Skoro svak misli da je to sigurnost od neprijatelja, i mir u

domu i među drugarima. U ovome odlomku ne značava se ovakav mir, nego mir

koji prevazilazi to – nebeski mir o kome je maločas bilo reči. Ovaj se mir ne može

dati nikome koga Gospod ne vodi i ko nije u Gospodu, to jest, u nebu gde je

Gospod sve u svemu; jer nebeski mir se uliva onda kada se požude ljubavi ka sebi i

svetu uklone. Ove izgone mir, jer one zagađuju čovekovo unutarnje, i čine da se

mir pretvara u nemir, i u smutnju, jer one (požude) uživaju u zlu. Sve dok je u zlu,

čovek ne može da zna šta je mir, i šta više, on tada veruje da takav mir ni ne

postoji; i ako neko kaže da se taj mir opaža onda kada se uživanje u ljubavi ka sebi

i svetu uklone, on se na to smeje, jer za njega mir je uživanje u zlu, što je suprotno

miru. 3. Zato što je mir ono najdublje u sreći i blaženosti te zbog toga vlada u

njima, drevni su mali običaj da se pozdravljaju sa Mir tebi, kada bi nekome želeli

dobro; a pitali bi da li neko ima mir kada su hteli da kažu, da li je dobro? Pogledaj

što je rečeno i objašnjeno o miru, naime: Da je mir u nebu kao proleće i zora na

zemlji (br. 1726,2780); Da je mir u najvišem smislu Gospod, u reprezentativnom

smislu Njegovo carstvo, i da je to Gospodovo Božansko koje deluje na dobrom iz

najdubljeg (čovekovg bića?) (br. 3780,4681); Da je sav nemir uzrokovan zlom i

obmanom, a mir dobrom i istinom (br. 3170).

5663. Bog vaš i Bog oca vašega. Ovo označava Gospodovo Božansko Ljudsko, što

može videti po tome da gde god se Bog ili Jehova pomenu u Reči, niko se drugi ne

označava nego Gospod (br. 13431736,2921,3035); i kada se kaže, vaš Bog i Bog

oca vašega, to jest, Bog Izrailja i Jakova i njegovih sinova, misli se na Gospodovo

Božansko Ljudsko, to jest, na Božansko Prirodno (br. 3305,4286,4570); jer Izrailj

predstavlja Gospoda u pogledu unutrašnjeg Prirodnog, Jakov u pogledu

spoljašnjeg, a njegovi sinovi u pogledu istina u ovome Prirodnom. 2. Da se Gospod

označava u Reći sa Bog i sa Jehova, to nije znala Jevrejska Crkva, a ne zna danas ni

Hrišćanska Crkva. Hrišćanska Crkva to ne zna zato što je podelila Božanstvo u tri

osobe. Ali Drevna Crkva, koja je bila posle potopa, a iznad svega Pradrevna Crkva

koja je bila pre potopa, pod Jehovom i pod Bogom mislila je samo na Gospoda i to

na Njega kao na Njegovo Božansko Ljudsko. Oni su znali i o Božanskolm Samom

koje je u Gospodu, a koje su nazivali Ocem, ali nisu bili u staju da misle o

Božanskom Samom koje je u Gospodu, nego o Božanskom Ljudskom, pa stoga se

nisu mogli povezati ni sa kojim drugim Božanskim, jer se povezivanje izvodi preko

misli koja pripada razumu i osećanju volje, a to je preko vere i ljubavi. Jer ako

pomislimo o Božasnkom Samom, misao kao da pada u bezgranični svemir, i kao da

se rasipa, zbog čega ne može da dođe do povezivanja. Drugačije je kada se misli o

Božanskom Ljudskom. A drevni su znali da ne mogu da se spasu ako nisu povezani

sa Božanskim Ljudskim. 3. Stoga je Drevna Crkva obožavala Božansko Ljudsko; a

Jehova im se pokazivao kao Božansko Ljudsko. Božansko Ljudsko je bilo u nebu

Samo Božansko; jer nebo sačinjava jednog čoveka koji se naziva Veliki Čovek, kao

što je bilo pokazano ranije na kraju poglavlja. Ovo Božansko u nebu nije ništa

drugo nego Božansko Samo, ali u nebu to je Božanski Čovek. Ovaj Čovek, to je Ono

što je uzeo na Sebe Gospod, i učinio ga Božanskim u Sebi, i tako Ga sjedinio sa

Božanskim Samim s kojim je bilo ujedinjeno od večnosti; jer od večnosti bilo je

jedno. On je to učinio, jer se čovečanstvo nije moglo spasiti ni na koji drugi način;

jer više nije bilo dovoljno da Božansko Samo, preko neba a tako i preko Božanskog

Ljudskolg, utiče u ljudske umove; stoga je Samo Božansko htelo da sjedini sa

Sobom Božansko Ljudsko na taj način što je uzelo na Sebe Ljudsko u svetu. I jedno

i drugo je Gospod.

5664. Metnuo je blago (skriveni dar) u vreće vaše. Ovo označava da je to bilo od

Njega odvojeno od svake njihove mudrosti (sposobnosti), što se vidi iz značenja

skrivenog dara, naime, dobra i istine koje je On dao, bez čovekovog znanja; i iz

značenja srebra koje je vraćeno u vrećama, to jest, odvojeno od njihove moći (br.

5488,5496,5499). Iz svega ovoga jasno je da metnuo je skriveni dar u vaše vreće

označava da je to od Njega, to jest, od Gospodovog Božanskog Ljudskog, i da je to

od istine i dobra u Prirodnom odvojeno od njihove moći; a pošto je odvojeno od

njihove moći, to je odvojeno i od njihove mudrosti (prudence): reč mudrost

(prudence) se koristi zato što korespondira proviđenju i onome što pripada

Božanskom proviđenju, a ono što pripada Božanskom proviđenju, ne pripada

ljudskoj mudrosti.

5664a Novci (srebro) su vaši bili u mene. Ovo označava da će izgledati kao da su

oni pribavili istine, što se vidi iz značenja srebra, naime, istine (br. 1551,2954).

Njihovo srebro, koje je bilo kod njega (došlo njemu), znači da su oni kupili, a to

znači da su ga sami pribavili; jer kupiti je pribaviti (br. 5655). Stoga vaše srebro

došlo je meni znači istinu koja je od njih nabavljena; ali pošto nikad čovek ne

pribavlja istinu vere, nego je ona data od Gospoda, ali izgleda da ju je pribavio

sam čovek, stoga se kaže izgledaće kao su oni pribavili istinu. 2. U crkvi je poznato

da Gospod usađuje istinu: jer se naučava da vera nije od čoveka, nego od Boga;

tako ne samo da je pouzdanje (poverenje), nego i da su i istine vere od Njega. Pa

ipak, izgleda kao da čovek sam pribavlja istine vere, jer on ne zna da se one

ulivaju, jer to ne opaža. Razlog da on to ne opaža je to, što je njegovo unutarnje

zatvoreno, tako da ne može da ima komunikaciju sa suhovima i anđelima koja se

opaža, a kada je unutarnje zatvoreno, čovek ne može da zna ništa o influksu. 3.

Međutim, neka se zna da je jedna stvar poznavati istine, a sasvim druga verovati

ih. Oni koji samo znaju istine vere oni ih sačuvaju u memoriji isto kao i druge

činjenica iz drugih oblasti znanja. Ova znanja čovek može pribaviti i bez takvog

influksa ali ona nemaju života, što se vidi i iz toga što i zao čovek, pa i najgori,

može da zna istine vere isto kao i pošten i pobožan čovek. Ali, kao što je rečeno,

ove istine nemaju života kod zlog čoveka ; jer kada on izgovara ove istine, on u

svemu tome ide za svojom slavom ili dobitkom; tako da ljubav prema sebi i svetu

ispunjava ove istine, i čini da izgledaju kao žive; ali to je takav život u kome je

pakao i koji se naziva duhovnom smrću. Tako ih vadi iz svoje memorije, a ne iz

srca; dok onaj koji doista veruje istine vere, on ih vadi iz svoga srca onda kada ih

stavlja na usne; jer kod njega su istine vere tako duboko ukerenjene, toliko da

imaju svoje korene i u spoljašnjoj memoriji, i one rastu otuda prema onome što je

unutrašnje ili više, kao plodonosna stabla; pa kao i stabla, i one (istine) se

pokrivaju lišćem, a onda cvatom, i na kraju rađaju plodom. Tako je sa takvim

čovekom. 4. Isto tako, on preko istina vere ide za tim da bude koristan, kao to što

vrši dela ljubavi ka bližnjemu, što su za njega plodovi vere. Ovo su istine koje

čovek ne može da sebi pribavi, ni u najmanjem stepenu; nego mu ih Gospod daje

slobodno, i to od prvog trenutka njegovog života. Ali pošto je čovek takav da to ne

opaža, jer kao što je rečeno, kad bi to opažao, on bi se odupirao, jer bi verovao da

tako gubi ono što je njegovo vlastito, a s tim i svoju slobodu, a sa slobodom i

uživanje, i da bi se tako pretvrio u ništa; stoga je proviđeni da čovek misli da on

sam pribavlja istine. To je ono što je označeno rečima da će mu izgledati da je on

sam pribavio istine. Pored toga, da bi se nebesko ja i nebeska slobida dala

čoveku, on mora da čini dobro kao od sebe i da misli istinu kao od sebe; ali kada

razmisli, treba da prizna da je sve ovo od Gospoda (b. 2882,2883,2891).

5665. I izvede im Simeona. Ovo označava da se dodalo htenje (volja) istinama, što

se vidi iz reprezentacije Simeona, naime, vere u volji ili volje da se primeni istina

vere (br. 38869-38725482); i iz reprezentacije Jakovljevih sinva, kojima je on izveo

Simeona, naime, istinama crkve u Prirodnom (br. 5403,5427). Iz ovoga je jasno da

izvede im Simeona označava da je htenje bilo prpojeno istinama.

5666. Stihovi 24-28. 24. I uvede ih čovjek u kuću Josipovu, i donese im vode te

opraše noge, i magarcima njihovim položi. 25. I pripraviše dar dokle dođe Josip u

po dne, jer čuše da će oni ondje objedovati 26 I kad Josip dođe kući, iznesoše mu

dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do zemlje. 27. A on ih zapita kako su, i

reče kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? je li još živ? 28. A oni rekoše:

dobro je sluga tvoj, otac naš, još je živ. I pokloniše mu se. I uvede ih čovjek u kuću

Josipovu, označava uvođenje u povezanost s Unutrašnjim; i donese im vode te

opraše noge, označava opšti influks istine iz Unutrašnjeg; i magarcima njihovijem

položi, označava pouku o dobru; i pripraviše dar, označava pomirenje; dokle dođe

Josip u podne, označava dok ne bude prisutno Unutrašnje sa svetlošću; jer čuše da

će ondje objedovati, označava opažanje da će dobro biti pridodato istinama; i kad

Josip dođe kući, označava prisustvo Unutrašnjeg; iznesoše mu dar koji imahu kod

sebe, označava pomirenje koliko je god to moguće; i pokloniše mu se do zemlje,

značava poniznost; i zapita ih kako su?(imaju li mir?), označava opažanje da je sve

dobro; i zapita kako je otac vaš stari za koga mi govoriste? označava kako je sa

duhovnim dobrom? je li još živ? označava da ima život; a oni rekoše, još je živ

sluga tvoj, otac naš, označava opažanje Prirodnog da je sve dobro od kojega

dolaze; i pokloniše mu se, označažva spoljašnju i unutrašnju poniznost.

5667. I uvede ih čovjek u kuću Josipovu. Ovo označva uvođenje u povezanost s

Unutrašnjim, što se vidi iz značenja uvede ih u Josipovu kuću, naime, pridodati

unutrašnje istinama koje pripadaju Prirodnom (br. 5648). Označeno je uvođenje u

povezanost, što je jasno iz onoga što sledi – da su tamo objedovali, i da se Josip

nije još njima pokazao; čime je označen opšti influks, koji se sada opisuje, a koji je

uvođenje.

5668. I donese im vode. Ovo označava opšti inflks istine od Unutrašnjeg, što se

vidi iz značenja vode, naime, istine (br. 702,4976), i doista istine u opštem. Otuda

doneti (dati) vode označava opšti influks istine; To je bilo od Unutrašnjeg, jer je

bilo u Josipovoj kući (br. 5667). Opšti influks istine je prosvetljenje koje daje

sposobnost shvatanja i razumevanja istine. Ovo je prosvetljenje od svetlosti neba

koje je od Gospoda, a koj nije ništa drugo nego Božanska istina (br.

2776,4415,5400).

5669. Te opraše noge. Ovo označava čišćenje Prirodnog, što se vidi iz značenja

oprati noge, naime, čistiti Prirodno (br. 3147).

5670. I magarcima njihovijem položi. Ovo označava pouku o dobru, što se vidi iz

značenja položiti (nahraniti) magarcima, što je hraniti, a što označava poučavati;

jer položiti hranu označava dobro istina koje pripadaju spoljašnjim-znanjima (br.

3114); a položiti, što je nahraniti, označava poučavati u ovom dobru (hranjenje je

poučavanje, br. 5201; a magarci označavaju spoljašnja-znanja, vidi br.5492). Iz

ovoga je jasno da položiti (dati hranu) magarcima označava poučavati o dobru

spoljašnjih-znanja. Dobro spoljašnjih-znanja su najopštije istine, koje se pokazuju i

u prirodnoj svetlosti koja je od svetlosti sveta; da bi se pokazale (to jest, istine),

mora da postoji opšti influks od Unutrašnjeg (br. 5668). Ovo je prosvetljenje od

svetlosti neba.

5671. I pripraviše dar. Ovo označava pomirenje, što se vidi iz značenja dara,

naime, steći naklonost (br.5619); stoga pripraviti dar je pomirenje.

5672. Čekajući dokle dođe Josip u po dne. Ovo označava dok ne bude Unutrašnje

prisutno sa svetlošću, što se vidi iz značenja dokle on dođe, naime, kad on bude

prisutan; iz reprezentacije Josipa, naime, Unutrašnjeg br. 5648); i iz značenja po

dne, naime, stanje svetlosti (br. 1458,3708). Po dne označava stanje svetlosti, jer

vremena dana, kao što su jutro, podne, i veče, korespondiraju prosvetljenju, kao

jutro, podne, i veče korespondiraju prosvetljenjima u drugom životu, a tamo je

prosvetljenost inteligencija i mudrost. Tamo postoje promene u prosvetljenosti

kao jutro, podne, i veče na zemlji. Stanja senke, kao ona uveče, ne zavise od sunca

tamo, to jest, od Gospoda, koji uvek daje svetlost, nego od anđelovog ja

(propriuma), jer onoliko koliko su uronjeni u svoje ja (proprium), toliko su u stanju

senke ili večeri, a onoliko koliko su izvan svoga ja (propriuma), toliko su u

nebeskom propriumu, i toliko ulaze u stanje svetlosti. Iz ovoga je jasno zašto po

dne označava stanje svetlosti.

5673. Jer čuše da će oni ondje objedovati (jesti hleb). Ovo označava opažanje da će

dobro biti pridodato istinama, što se vidi iz značenja čuti, naime opaziti (br. 5017)

iz značenja objedovati (jesti hljeb), naime, usvojiti i povezati (br.2187,5643); i iz

značenja hrane (hljeba), naime, dobra ljubavi (br. 2165,4976).

5674. I kad Josip dođe kući. Ovo označava prisustvo Unutrašnjeg, što se vidi iz

značenja doći kući, naime, biti pri ruci, ili prisutnost (br. 5672);i iz reprezentacije

Josipa,naime, Unutrašnjeg (br.5648).

5675. Iznesoše mu dar koji imahu kod sebe (u ruci). Ovo označava pomirenje

koliko je to moguće, što se vidi iz dara, koji se davao carevima i sveštenicima, kako

bi se stekla naklonost; a tako isto i pomirenje (br. 5671); i iz značenja koji imahu

kod sebe (u ruci), naime, koliko je god moguće (br. 5624,6559).

5676. I pokloniše mu se do zemlje. Ovo označava poniznost, što se vidi iz značenja

pokloniti se do zemlje, što znači poniziti se (br. 2153, 5682).

5677. A on ih zapita kako su (imaju li mir). Ovo označava opažanje da je sve dobro,

što se vidi iz značenja zapita, naime, opaziti misao drugoga (čoveka) (5597); i iz

značenja mira, što je dobrobit (br. 5662).

5678. I zapita: kako je otac vaš stari za koga mi govoriste (ima li mir vaš otac?).

Ovo označava isto tako pitanje kako je sa duhovnim do brom, što se vidi iz

značenja mira, to jest, dobrobiti (br.5677); i iz reprezentacije Izrailja, koji je otac,

naime, duhovno dobro (br.3654,4598),

5679. Je li živ? Ovo označava da (duhovno dobro) ima život, što se vidi iz značenja

živeti, naime, duhovno živeti (br.5407).

5680. A oni rekoše; živ je sluga tvoj, otac naš. Ovo označava opažanje od

Prirodnog da je dobro sa dobrom od kojega dolazi (Prirodno dobro?),što sedi iz

značenja reći, naime, opaziti (br. 1898,3395,5677); i iz reprezentacije Izrailja,

naime,duhovnog dobra (br. 5677). Ovo se dobro naziva ocem, jer su od njega kao

od oca istine i dobra u Prirodnom, koje su predstavljene sa njegovih deset sinova;

a zato što su istine i dobra u Prirodnom njima predstavljene; a zato oni

predstavljaju i Prirodno, jer Prirodno je sadržatelj dok su istine i dobra sadržaj,

tako da čine jedno. Iz ovoga se vidi da ono što kažu dobro je sluga tvoj, otac naš

označava opažanje Prirodnog da je dobro sa dobrom od kjega dolazi (prim. prev.

da je dobro s duhovnim dobrom od kojega dolazi Prirodno dobro), Naziva se

opažanje od, to jest, od Unutrašnjeg, koje je predstavljeno Josipom (br. 5648), jer

svo opažanje Prirodnog potiče od Duhovnog; a pošto dolazi od Duhovnog, to isto

tako dolazi i od Unutrašnjeg, to jest, preko Unutrašnjeg od Gospoda. Prirodno

nikad nema ni opažanje ni život misli i osećanja osim kada to dolazi od Duhovnog;

jer u Prirodnom sve je mrtvo, ali se oživljava zahvaljujući influksu iz duhovnog

sveta, to jest, preko duhovnoga sveta od Gospoda. U duhovnom svetu sve stvari

žive od svetlosti koja je od Gospoda; jer u toj je svetlosti mudrost i inteligencija.

Da ovde to označava opažanje od toga (iz toga). ili od Unutrašneg u Prirodnom,

sledi iz onoga što je rečeno gore (br. 5677).

5681. Još je živ. Ovo označava da ima život, što je očito iz onoga što je rečeno gore

(br. 5699 uporedi sa br. 5407.)

5682. I pokloniše mu se do zemlje. Ovo označava spoljašnju i unutrašnju

poniznost, što se vidi iz značenja pokloniti se, naime, spoljašnju poniznost; jer

pokloniti se je manji stepen poniznosti, dok je saviti se veći stepen, i označava

unutrašnju poniznost. Osim toga, pokloniti se označava poniznost istine, to jest,

onih koji su u istini, stoga poniznost Duhovnog; dok savijanje označava poniznost

dobra, to jest, onih koji su u dobru, stoga poniznost Nebeskog. I u ovom slučaju

pokloniti se je spoljašnja poniznost a saviti se je unutrašnja; jer oni koji su u dobru,

su više unutrašnji ljudi nego oni koji su u istini. Ove su stvar sadržane u

unutranjem smislu ovoga odlomka. Većina ovih je objašnjena tako što su data

značenja reči, jer su te stvari bile ranije objašnjene.

5683. Stihovi 29-34. A on pogledav vidje Benjamina brata svojega, sina matere

svoje, i reče: je li vam to najmlađi brat vaš za kojega mi govoriste? I reče: Bog da ti

bude milostiv, sinko! A Josipu goraše srce od ljubavi prema bratu svojemu, te brže

potraži gdje će plakati, i ušav u jednu sobu, plaka ondje.Poslije umiv se izađe, i

ustežući se reče: dajte objed. I donesoše njemu na po se, i njima na po se, i

Egipćanima koji s njima jedoše na po se, jer ne mogahu Egipćani jesti sa Jevrejima,

jer je to nečisto Egipćanima. A sjeđahu pred njim stariji po starješinstvu svojemu a

mlađi po mladosti svojoj, i gledahu se od čuda.I uzimajući jela ispred sebe, slaše

njima, a Benjaminu dopade pet puta više nego drugima. I piše i napiše se s njim.

29. A on pogledav vidje Benjamina brata svojega, sina matere svoje, i reče: je li

vam to najmlađi brat vaš za kojega mi govoriste? I reče: Bog da ti bude milostiv,

sinko! A on pogledav, označava razmišljanje; vidje Benjamina, označava opažanje

Posrednog; brata svojega, sina matere svoje, označava Unutrašnje od Prirodnog

kao od majke; i reče: je li vam to najmlađi brat vaš za kojega mi govoriste?

označava onaj koji je rođen posle svih, pošto je bio poznat njima; I reče: Bog da ti

bude milostiv, sinko! označava da je Božansko i sa Duhovnim od Nebeskog od

Duhovnog, što je istina od Božansklog; A Josipu goraše srce, označava od

najdubljeg; od ljubavi prema, označava milost od ljubavi; bratu svome, označava

prema Unutrašnjem od sebe; te brže potraži gdje će plakati, označava efekat

milosti od ljubavi; i ušav u jednu sobu, plaka ondje, označava u sebi, ne otvoreno;

poslije umiv se, označava da se tako sredilo; izađe, označava uklanjanje; i ustežući

se, označava prikrivanje; reče; dajte objed, označava opažanje povezivanja preko

Posrednog s istinama u Prirodnom; I donesoše njemu na po se, i njima na po se,

označava izgled (privid) da je Unutrašnje odvojeno od njih; i Egipćanima koji s

njima jedoše na po se, označava odvajanje spoljašnjih-znanja koja su u

izokrenutom redu; jer ne mogahu Egipćani jesti sa Jevrejima, označava da oni

nikako ne moguda se povežu s istinom i dobrom crkve; jer je to nečisto

Egipćanima, označava da su oni tome protivni. A sjeđahu pred njim, označava da

su postavljeni u red zbog njegovog prisustva; stariji po starješinstvu svojemu a

mlađi po mladosti svojoj, označava u skladu s redom istine od dobra; i gledahu se

od čuda, označava stanje promene kod svakoga od njih. I uzimajući jela ispred

sebe, slaše njima,označava dobra koja su na njih primenjena iz milosti; a

Benjaminu dopade, označava iznad dobara istine u Prirodnom; pet puta više,

označava veliki porast; više nego drugima, označava dobro za Posredno uvećano;

I piše, označava primenu dobara pod istinama; i napiše se s njim, označava obilno.

5684. A on pogledav (podigavši oči svoje). Ovo označava razmišljanje, što se vidi

iz značenja podignuti oči, naime, misao i pažnja (br. 2789,4339), kao i posmatranje

(br. 4089). Na taj način, označava razmišljanje; jer razmišljati je usredsrediti

intelektualkni pogled, i videti da li nešto tako, i tada da je to tako.

5685. I vidje Benjamina. Ovo označava opažanje Posrednog, kao što se vidi iz

značenja vidjeti, naime, razumeti i primetiti (br. 2150,2325,5400); i iz

reprezentacije Benjamina, naime, Posrednog (br. 5411,5639).

5686. Brata njegovog, sina matere njegove. Ovo označava Unutrašnje od

Prirodnog kao od majke, što se vidi iz reprezentacije Benjamina, koji se ovde brat,

i sin matere, naime, Unutrašnje (br.5469); a pošto je on Posredno, to on stoiga

proizlazi od Nebeskog od Duhovnog, koje je Josip, kao od oca, i od Prirodnog, kao

od majke; jer on mora da ima nešto od oba kako bi služio kao Posredno. To je ono

na šta se misli pod Unutrašnjim od Prirodnog kao od majke. A pošto je Nebesko

od Duhovnog, koje je Josip, na sličan način proizašlo od Prirodnog kao od majke,

ali od Božanskog kao od oca, to se Benjamin naziva bratom, i sinom njegove

matere, kao što je i bio po rođenju. A ubrzo on se naziva i njegovim sinom.

Gospod, koji je ovde označen Josipom u najvišem smislu, svakoga naziva bratom

ko ima imalo dobra i ljubavi ka bližnjemuj od Gospoda. I on se nazivao sinom

Njegove majke, ali se tada sa majke označava crkva.

5687. I reče. Ovo označava opažanje, kao što se vidi iz značenja reći u istorijskim

delovima Reči, naime, opažanje (vidi gore). Govoriti je opažati jer u nebu se opaža

sama misao od koje dolazi govor, dok na svetu nije tako. Otuda to, da je opažati u

unutrašnjem smislu govoriti, ili reći u doslovnom ili prirodnom smislu.

5688. Je li vam to najmlađi brat za kojega mi govoriste? Ovo označava onoga ko

je poslednji rođen, kao što je njima bilo poznato, što je jasno iz značenja

najmlađega brata, naime, onoga koji je poslednji rođen (vidi niže); i iz značenja za

kojega mi govoriste, naime, ono što su oni opazili. (Da govoriti označava ono što

je opaženo, to jest, što je poznato, može se videti gore br. 5687). Benjamin se

ovde naziva, kao što je i bio, njihovim najmlađim bratom, to jest, onim koji je

rođen poslednji ili koji je najmlađi po rođenju, jer je to isto u duhovnom smislu s

Posrednim koje je predstavljeno Benjaminom; jer se Posredno u čoveku rađa kao

poslednje, jer kad se čovek duhovno rađa, njegovo Racionalno, koje je unutrašnje

ljudsko, je ono što Gospod prvo preporađa, a tek posle njegovo Prirodno (br,

3286,4612); i pošto Posredno ima nešto od jednog i od drugog (od Racionalnog

koje postaje duhovno, i od Prirodnog), i pošto ne može da ima nešto od Prirodnog

ako i ono ne postane novo, stoga se Posredno može roditi samo kasnije, i to u

skladu sa stepenima po kojima se Prirodno preporađa. 2. Sve ono što je izloženo u

Reči o Jakovljevim sinovima dogodilo se po Proviđenju, kako bi Reč bila napisana o

njima i o njihovim potomcima, i kako bi sadržavala nebeske stvari, a u najvišem

smislu i Božanske stvari, koje bi oni predstavljali u stvarnom životu. Pa je tako bilo

i sa Benjaminom, pošto je bio rođen kao poslednji, da je predstavljao Posredno

između Unutrašnjeg i Spoljašnjeg, ili između Nebeskog od Duhovnog koje je

Gospod imao u svetu, i Prirodnog koje je isto tako Gospod imao u svetu, a koje je

trebao da učini Božanskim. 3. Ono što daje suštinu, to je otac, jer suština je duša;

a ono što daje odelo, to je majka, jer odelo je telo ove duše. To je razlog da se

gore kaže da Posredno mora da ima nešto s obe strane da bi bilo Posredno; ono

što ima od Unutrašnjeg, to je kao od njegovog oca, a ono što ima od Spoljašnjeg,

to je kao od njegove majke.

5689. Bog da ti bude milostiv, sinko. Ovo označava da je Božansko bilo i sa

Duhovnim od Nebeskog, koje je Posredno, zato što proističe od Nebeskog koje

pripada Duhovnom, što je istina od Božanskog, kao što se vidi iz značenja Bog da

ti bude milostiv, kada to kaže Nebesko od Duhovnog, koje je Josip, Duhovnom

koje pripada Nebeskom, koje je Benjamin, kada se ovaj poslednji nazva sinom, što

znači da je Božansko bilo i sa Duhovnim koje pripada Nebeskom, koje je Posredno

jer proističe od Nebeskog koje pripada Duhovnom, a što je istina od Božanskog.

(Da je Benjamin Duhovno od Nebeskog može se videti gore, br. 3969,4592; a isto

tako da je ovo Posredno, br. 5411,5413,5639).

2. Pošto je u najvišem smislu, kao što je rečeno, Gospodovo unutrašnje ljudsko

bilo Nebesko od Duhovnog, ili prva haljina Božanskog Samog u Gospodu, i pošto

Duhovno od Nebeskog, koje je Posredno, proističe iz toga, sledi da je Božasnko

bilo i s ovim. Ono što proističe od nečega, vuče svoju suštinu iz toga; ali ono je

odeveno takvim stvarima koje služe za komunikaciju, radi korištenja ovoga u nižim

sferama. Stvari u koje se oblači, uzete su od onih koje su u nižim sferama, gde je

cilj to da unutrašnje od kojega proističe može da deluje u nižim sferama preko

sredstava koja su tamo.

3. Ono što daje suštinu je kao otac, jer je suština duša; a ono što daje odelo je

majka, jer odelo je telo ove duše. Ovo je razlog da se gore kaže da Posredno mora

da ima nešto od obe strane da bi bilo Posredno; ono što ima od Unutrašnjeg je

kao otac, a ono što ima od Spoljašnjeg je kao majka.

5690. Te Josip požuri. Ovo označava (da je ovo dolazilo) iz Najdubljeg, kao što se

vidi iz značenja požuriti, ovde, naime, ono što izbija iz Najdubljeg; jer sledi, jer

goraše mu srce, što označava milost od ljubavi. Kada ovo izbije, to dolazi iz

Najdubljeg, i to se događa kod prvog pogleda ili sa trenutnom pomisli; stoga

požuri označava ovde ono što je iz Najdubljeg.

5691. Jer mu goraše srce (od sažalenja). Ovo označava milost od ljubavi; milost,

jer ga (Benjamin) još nije bio priznao, a od ljubavi, zato što je kao Posredno on od

njega (Nebeskog il Josipa) potekao. U izvornom jeziku, sažalenje se izražava rečju

koja je slična najdubljem i najnežnijoj ljubavi.

5692. Prema bratu svojemu. Ovo označava prema Unutrašnjem od sebe, što se

vidi iz reprezentacije Benjamina, koji je ovde brat, naime, Posredno, a stoga i

Unutrašnje (br. 5469); i pošto i Posredno i Unutrašnje proistiću od Nebeskog od

Duhovnog, koje je Josip, stoga se naziva Unutrašnje od samga sebe. Ko god prima

nešto Božansko od Gospoda, koji je ovde Josip u najvišem smislu, na primer, onaj

ko prima dobro ljubavi ka bližnjemu, njega Gospod naziva bratom, a isto tako i

sinom.

5693. Te brže potraži gdje će plakati. Ovo označava osećanje (emociju) milosti od

ljubavi, što se vidi iz značenja plakati, naime,efekt milosti od ljubavi (br.

3801,5480).

5694. I ušav u sobu jednu plaka ondje. Ovo označava (da je to bilo) u sebi, ne

otvoreno, a što se vidi iz značenja, ući u sobu, to jest, u sebe, kako ga niko ne bi

gledao. Kod drevnih bilo je uobučajeno reći, ući u sobu, pa onda zatvoriti vrata,

kada su hteli da nešto urade, a da niko to ne zna. Taj oblik govora poticao je iz

značenja u Drevnoj Crkvi; jer se kućom u duhovnom smislu označavao čovek (br.

3128), a sobe (klijeti) i spavaonice označavale su čovekovo unutarnje. Stoga se sa

ući u sobu označavalo biti sam sa sobom, pa stoga i ne bili viđen od drugih; a zato

što ući u sobu ima to značenje, stoga se taj izraz često pominje u Reči, kao kod

Isaije: Hajde narode moj, uđi u klijeti svoje i zaključaj vrata svoja za sobom, prikrij

se za čas, dokle prođe gnjev (XXVI.20); da ulaženje u klijeti ne znači to učiniti

doslovno, nego sakriti se, i biti sam, to je vrlo jasno.Kod Jezikilja: Tada mi reče:

vidiš li, sine čovječiji, šta čine starješine doma Izrailjeva, svak u svojoj pisanoj

klijeti? jer govore, ne vidi nas Jehova (VIII.12); ovde se sa pisanom klijeti

(spavaćom sobom) označava čovekovo unutarnje, naime, ono što on misli, šta

namerava, i šta pokušava da uradi. Kod Mateje: I kad se moliš, uđi u klijet svoju, i

zatvorivši vrata svoja, pomoli se ocu svojemu koji je u tajnosti; i otac tvoj koji vidi

tajno, platiće tebi javno (VI.6). ući u klijet i pomoliti se znači ne otvoreno; jer se

ovo kaže pomoću reprentacija.

5695. I poslije umiv se. Ovo označava da je tako uređeno, što se vidi iz značenja

oprati lice, a što označava (da se nešo radilo) ne otvoreno. Jer lice se opralo kako

se ne bi videli tragovi suza; stoga znači da je bilo tako podešeno. Ove će stvari biti

objašnjene, po Glospodovoj Božanskoj milosti, na sledećim stranicama. Ovde

treba nešto reći o korespondenciji lica s unutarnjim stvarima. Lice je spoljašnja

predstava unutarnjih stvari, jer je lice tako oblikovano da se unutarnje stvari u

njemu pokazuju kao u ogledaju koje ih predstavlja,tako da drugi mogu da znaju

kako je ova osoba raspoložena prema njima, jer dok on govori on pokazuje svoja

osećanja kako licem tako i rečima. Pradrevni ljudi, koji su pripadali nebeskoj crkvi,

imali su takva lica; a takva lica imaju i anđeli, jer oni ne žele da prikriju bilo šta što

misle, jrer oni misle s ljubavlju o bližnjemu, a nemaju nameru da žele dobro

bližnjemu sebe radi. Ali pakleni duhovi, kada se ne vide u svetloast neba, nemaju

lice koje korespondira njihovom unutarnjem; razlog je tome to što su u životu tela

pokazivali ljubav ka bližnjemu samo radi svoje lične časti, a mislili su o bližnjem

samo radi sebe samih. Rezultat je to da je izraz lica toliko različit od njihovih tajnih

stvari, da su ponekad neprijateljstvo, mržnja, osveta, i umorstvo unutra su

sakrveni, dok su njihva lica tako oblikvana da zrače ljubavlju prema bližnjemju.To

pokazuje kako je veliko neslaganje danas između unutrašnjih i spoljašnjih stvari, a

što je moguće jer se veština prokrivanja smatra umetošću.

5696. I izađe. Ovo označava (da je to postignuto) uklanjanjem, što se vdi iz

značenja izaći, ovde, naime, uklanjanje; jer neko se ukloni, kad izađe ili kad se

povuče. Unutrašnji smisao je sledeći: Josip u najvišem smislu označava Gospoda,

deset Jakovljevih sinova predstavljaju istine i dobra u Prirodnom kod onih koji se

rađaju nanovo; a Benjamin predstavlja Posredno, jer su preko toga oni niže bili

preporođeni.Ali Gospodova ljubav i milost se ne opažaju sve dok povezanost

preko Posrednog nije postignuta. A tako je uređeno da se sve ovo ne može

opaziti, jer kad bi se moglo, ne mi moglo da dođe do preporoda. Podešavanje se

izvodi preko uklanjanja i prikrivanja – ali to ne znači da Gospod bilo kada uklanja i

povlači milost; ali kad se onaj koji se preporađa, po dopoštenju, postavi u zla,

njemju tada izgleda se Gospod udaljio i sakrio. Zla su ta koja je ispreče, i koja

imaju ovakav efekat, kao št gust oblaci stoje imeđu nas i snca, što nam se čini kao

da se sjunce udaljilo i sakrilo. To je prikrivanje i povlačenje na koje se ovde misli.

5697. I ustežući se reče. Ovo označava prikrivanje, kao što se vidi iz značenje

ustezati se, naime, prikrivati; jer onaj ko se usteže, taj prikriva on što u sebi hoće.

Šta je hteo da prikrije, vidi se gore (br. 5696).

5698. I reče: Dajte objed (postavite hljeb ili jelo)! Ovo označava opažanje

povezivanja preko Posrednog s istinama u Prirodnom, što se vidi iz značenja reći,

naime, opaziti (vidi gore); i iz značenja dajte (postavite jelo), naime, povezivanje

preko Posredng s istinama u Prirodnom. Postavljanje jela (hleba) znači banket, a

banketi i gozbe označavaju povezivanje, osobito uvođenje u povezanost (br.

3596,5161). Da je to povezivanje preko Posredng s istinama u Prirodnom, sledi iz

konteksta, jer Benjamin je Posredno, a Jakovljevi sinovi su istine u Prirodnom, kao

što je pokazano; pa stoga što je preko Posrednog, Josip je naredio kad je video

Benjamina, da treba da jedu s njim - a Josip kad vidje Benjamina, reče čovjeku

koji upravljaše kućom njeovom, odvedi ove ljude u kuću, jer će u podne jesti sa

mnom ovi ljudi (stih 16).

5699. I donesoše njemu na po se, i njima na po se. Ovo označava izvanjski izgled

da je Unutrašnje bilo odvojeno od njih, što se vidi iz postavljanja za njega samoga,

i za njih same, naime, odvajanje; a pošto je Unutrašnje bilo predstavljeno Josipom,

a Spoljašnje sa deset Jakovljevih sinova, ali samo na izgled, jer im je on davao

hranu sa svoga stola, šaljući svakome deo.

5700. I Egipćanima koji objedovahu s njim na po se. Ovo označava odvojenost od

spoljašnjih-znanja koja su u izokrenutom redu, što se vidi iz reprezentacije

Egipćana, naime, spoljašnjih-znanja u izokrenutom redu, i iz značenja koji

objedovahu s njim na po se (sami), naime, odvojenost (br. 5699). Egipćani koji

objedovahu s njim označavaju Egipćane koji su jeli u Josipovoj kući: da oni nisu jeli

s Josipom, jasno je, je su jeli sami. Egipat i Egipćani u dobrom smislu označavaju

spoljašnja-znanja crkve (br. 1464,4964,4966); ali u obrnutom smislu, oni

označavaju spoljašnja-znanja u izokrenutom smislu, pa su stoga suprotna istinama

crkve (br. 1164,1186). U ovome smislu Egipat se pominje na mnogim mestima

Reči. Egipat označava spoljašnja-znanja, jer su spoljašnje-znanja negovana mnogo

više među Egipćanma nego među drugima, gde su se pretvorila u magiju; (to se

bila nekad spoljašnja –znanja Drevne Crkve, kaja su bila predstave i značenja

nebeskih duhovnih stvari). Na taj način oni su sasvim izokrenuli spoljašnja-znanja

reprezentativne crkve. 2. Za spoljašnja-znanja se kaže da su u izokrenutom redu

onda kada ljudi zloupotrebe nebeski red, jer nebeski je red u tome da se dobro

čini svakome. Otuda se desilo da kada su izokrenuli nebeski red, oni su na kraju

poricali Božanske stvari neba, a stoga i one koje se odnose na ljubav ka bližnjem i

veru. Takvi ljudi znaju kako se oštro i vešto razmišlja polazeći od spoljašnjih-

znanja, jer oni razmišljaju polazeći od čula, a razmišljaju ovako polazeći od

spoljašnjih stvari, to jest, od telesnih i svetskih stvari, koje zaokupe čovekova čula i

osećanja. Ako se ove stvari ne prosvetle svetlošću neba, i ne rasporede u sasvim

drugi red, one zatamne nebeske stvari tako da ih čovek ne moče razumeti, pa ih

čak i poriče, i na kraju odbacuje, a posle svega, i svetogrdi. Kada su spolašnja-

znanja u redu, njih Gospod raspređuje po nebeskom obliku; ali kada su u

izokrenutom redu, ona su raspoređena po paklenskom obliku; tada su u središtu,

on stvari koje su najviše obmane, a one koji potvređuju ove, te su sa strane, a

pošto su izvana, one nemaju komunikaciju s nebom gde vladaju istine; stoga se

unutrašnje stvari zatvaraju takvim osobama; jer nebo se otvara pomoću

unutrašnjih stvari.

5701. Jer ne mogahu Egipćani jesti sa Jevrejima. Ovo označava da se ovi ni na koji

način ne mogu povezati s istinama i dobrima crkve, što se vidi iz reprezentacije

Egipćana, naime, onih koji su u izokrenutom redu, to jest, u zlu i u obmani

(br.5700); i iz reprezentacije Egipćana, naime, onih koji su u pravom redu, to jest,

u dobru i u istini crkve. Zemlja Hebrejska označava crkvu (br. 5136,523), i to je

zato što je Hebrejska Crkva bila druga Drevna Crkva (br. q238,1241,1q343). Jesti

hljeb se ovde pominje; a gore se pominje postaviti hljeb, jer hljeb označava hranu

u opšte (br. 2165), stoga banket. Hleb označava svu hranu i sam banket jer u

duhovnom smislu, hljeb je nebeska ljubav, a nebeska ljubav u sebi sadrži sve stvari

dobra i istine, a to se sve stvari duhovne hrane. (Da je hljeb nebeska ljubav, može

se videti gore,br. 276,680,21265,4976).

5702. Jer je to nečisto Egipćanima. Ovo označava da su protivni, što se vidi iz

reprezentacije Egipćana, naime, onih koji su u izokrenutom redu (br. 5700); i iz

reprezentacije Hebreja, s kojima je Egipćanima bilo nečisto jesti, naime, onih koji

su u pravom redu (br. 5701); stoga su oni jedni protivni drugima, a otuda dolazi

odbojnost i na kraju i odvratnost. U pogledu ove odvratnosti, neka se zna da oni

koji su u izokrenutm redu, to jest i zlu i u obmani, da su oni na kraju tako protivni

dobru i istini crkve, da kada o njima čuju, osobito kada čuju o njenim unutarnjim

stvarima, da osećaju tako veliku odvratnost da osećaju na povraćanje; rečeno mi

je da je danas Hrišćanski svet takav, da ne prima unutarnje stvari Reči. Pojavili se

se duhovi iz Hrišćanskg sveta, pa kad su bili prisiljeni da slušaju unutarnje stvari

Reči, koji su se osetli tako bolesni da su rekli da hoće da povrate; a onda mi je

rečeno da je Hrišćanski sveta takav skoro svuda. Razlg je to što nemaju sećanja za

istinu istine radi, a još manje osećanja za dobro dobra radi; a kada misle ili navode

nešto iz Reči ili iz dokrine, to čine iz navike stečene od detinjstva, ko i zbog

ustaljenog običaja; stoga je to spoljašnja stvar a ne unutrašnja. 2. Sve stvari

Hebrejske crkve, koje su kasnije bile ustanovljene među Jakovljevim potomcima,

bile su gadost Egipćanima, što je jasno ne samo iz toga što nisu hteli da jedu s

njima, nego i iz žrtava (prinosa) koje je Hebrejska crkva smatrala glavnim delom

bogoštovanja, a koje su žrtve bile njima (Egipćanima) gadost; ovo se vidi iz

Mojsija: I Faraon dozva Mojsija i Arona i reče im: idite, prinesite žrtvu Bogu

svojemu ovdje u zemlji. A Mojsije reče: ne valja tako; jer bismo prinijeli na žrtvu

Bogu svojemu ono što je nečisto Egipćanima; na oči njihove, ne bi li nas pobili

kamenjem? (Izlazak VIII. 25,26). Pasti stado, i pastir, i to je bilo njima nečisto, što

je jasno kod Mojsija: A vi kažete pastiri u bile sluge tvoje od mladosti, i mi i stari

naši; da biste ostali u zemlji Gesenskoj, jer su Egipćanima svi pastiri nečisti

(Postanje XLVI.34). Na taj način se vidi da je Egipćanima bilo sve nečisto što je

pripadalo toj crkvi. Razlog je u tome, što su Egipćani bili među onima koji su

ustanovili Drevnu reprezentativnu Crkvu (br. 1238,2385); ali vremenm oni su

odbacili Boga Drevne Crkve, to jest, Jehovu ili Gospoda, i služili su idole, osobito

tele; a isto tako okrenuli su u magiju same predstave i značenja nebeskih i

duhovnih stvari Drevne Ctrkve, koje su bili naučili onda kada su pripadali toj crkvi.

Otuda je red bio izokrenutg kod njih, pa su im sve stvari crkve postale gadost

(nečiste).

5703. I sjeđahu pred njim stariji. Ovo označava da su sedeli po redu zbog njegovog

prisustva, što se vidi iz značenja sjeđahu, ovde, naime, sedeti su u skladu s redom,

jer ih je u red postavio Josip, kao što se vidi iz onoga što sledi (jer su se čudili da je

prvorođeni sedeo prema svom prvenaštvu, a najmlađi po svojoj mladosti); i iz

značenja pred njim, naime, zbog njegovog prisustva. Ovakav je ovaj slučaj. U

najvišem smislu Josip predstavlja Gospoda, a Izrailjevi sinovi, dobra i istine u

Prirodnom; kada je prisutan Gospod, tada su sve stvari postavljene u red zbog

Njegovog prisustva. Gospod je red sami, i tamo gde je On, tamo je i red, a gde je

red, tamo je On prisutan. Sada sledi opis samoga reda, po kome istine treba da

budu potčinjene dobru.

5704. A sjeđahu pred njim stariji po starještvu svojem a mlađi po mladosti svojoj.

Ovo označava (da je ovo išlo) prema redu istina pod dobrom, što se vidi iz

značenja sjedati po starještvu i po mladosti, naime, prema redu istina pod

dobrom; jer sinovi Izrailjevi predstavljaju istine crkve u njihovom redu (vidi

objašnjenje u Postanju XXIX.,XXX.); pa stoga sjedati po starještvu je prema redu

istina. Ali istine crkve koje su predstavljene Izrailjevim sinovma dolaze u red samo

kroz Hrišćansko dobro, to jest, kroz dobro ljubavi ka bližnjemu i ljubavi ka

Gospodu; jer u dobru je Gospod, pa otuda u dobru je i nebo, stoga u dobru je i

život, to jest, živa delujuća sila, ali ona nije nikad u istini bez dobra. Da dobro

postavlja istine u red prema svojoj slici, vidi se iz svake ljubavi, čak i iz ljubavi

prema sebi i svetu, to jest, iz ljubavi prema osveti, mržnji,i sličnim zlima. Oni koji

su u ovim zlima, oni zlo nazivaju dobrom, jer je njima zzlo prijatno. Ovo njihovo

tako zvano dobro postavlja u red obmane koje su za njih istine, a koje oni i

nazivaju istinama, i postavkjaju ih u takav red, da to postaje ubeđenje. Ali ovaj

red je red u paklu; dok je red istina pod dobrom nebeske ljubavi, red neba; i to je

razlog da čovek, koji ima ovaj red u sebi, to jest, koji se preporađa, da se naziva se

malim nebom, ili nebom u malom (u minijaturi), jer njegove unutarnje stvari

korespondiraju nebima. 2. Da dobro postavlja istine u red, vidi se iz reda u

nebima. Sve su zajednice tamo uređene u skladu s istinama pod dobrom, koje

istine su od Gospoda; jer Gospod je samo Božansko dobro; Božanska istina nije u

Gospodu nego proizilazi od Njega; da je Gospod samo Božansko dobro, i da

Božanska istina nije u Njemu nego da proističe od Njega, može se ilustrovati

suncem u svetu. Sunce je sama vatra, a svetlost nije u njemu, nego proizlazi od

njega; na sličan način, stvari koje pripadaju svetlosti u svetu, kao što su biljne

forme, dovode se u red pomoću topline koja potiče od sunčane vatre i njegove

svetlosti, što se vidi po spoleću i letu. Pošto je sveopšta priroda pozornica koja

predstavlja Gospodovo carstvo, i ovo je sveopšte. Sunce predstavlja Gospoda,

njegova vatra, Njegovu Božansku ljubav, a njegva toplina, dobro koje proisiće iz

nje (Božanske ljubavi); pa pošto su to predstave, stoga u duhovnom smislu sunce

u Reči označava Gospoda (1053,5219 itd), a vatra, ljubav (br. 934,4409,5400.

5705. I ljudi se zgledaju u čudu. Ovo označava promenu stanja kod svakoga od

njih, što se vidi iz značenja gledati se u čudu; naime, ovime je, u unutrašnjem

smislu, bila označena iznenadna i nagla promena stanja u mislima, a to je bio

uzrok njihovoga čuđenja; jer ovde se govori o redu istina pod dobrom, kojem je

redu uzrok prisustvo Unutrašnjeg (vidi 5703,5704); pošto je to novi red, to se

odigrava promena stanja kod svakoga od njih, što je označeno rečima, ljudi se

zgledahu u čudu.

5706. I uzimajući jela ispred sebe, slaše njima. Ovo označava dobro koje je

primenjeno na svakoga od njih iz milosti, kao što se vidi iz značenja uzimajući jela,

naime, dobara; jer sve vrste hrane označavaju dobra, a sve vrste pića označavaju

istine; da se ova primenjuju na svakoga, jasno je iz onoga što sledi, a što je

označeno sa slaše njima, i iz značenja ispred sebe (ispred svoga lica), kada se

odnosi na Gospoda, koji je predstavljen Josipom, naime, označava milost (br, 222,

223, 5585).

5707. A Benjaminu dopade više nego drugima. Ovo označava da je dato više dobra

za Posredno nego za ostala dobra u Prirodnom, što se vidi iz značenja dopade

više, naime, dobara (br. 5706); iz reprezentacije Benjamkina, naime, Posrednog

(br. 5411,5612); i iz reprezentacije Jakovljevjh sinova, od ćijih je delova (porcija)

uzeo da bi dao više Benjaminu, naime, od istina u Prirodnom (5403,5512). 2. Iz

ovoga se jasno vidi da se sa povećanjem Benjaminovog dela iznad delova drugih,

označava da je dobro za Posredno iznad dobara za istine u Prirodnom. Razlog da

je bilo više dobra za Posredno nego dobara za istine u Prirodnom, je u tome što je

Posredno unutarnje; a ono što je unutarnje, to je bogatije u dobrima nego ono što

je spoljašnje. Malo ko zna da je unutarnje bogatije u dobrima i istinama nego

Spoljašnje. Razlog je da malo njih, a možda i niko, ne zna da se Unutarnje razlikuje

od Spoljašnjeg, i da su toliko različiti da se mogu i odvojiti, i da kada se razdvoje

Unutarnje živi, a Spoljašnje umire. Ali sve dok su povezani, Spoljašnje živi od

Unutrašnjeg. Da je ovo bilo poznato, možda bi znali šta je Unutarnje upoređeno sa

Spoljašnjim – da u Unutarnjem ima hiljada stvari koje u Spoljašnjem izgledaju kao

jedna; jer Unutarnje je u čistijoj sferi, a Spoljašnje u grubljoj: a ono što je u čistijoj

sferi, to može da primi hiljade stvari više nego nego što može da primi Spoljašnje.

Otuda čovek, koji je vodio dobar život, kada stigne posle smrti u nebo, on može da

primi hilijade hiljada više stvari koje pripadaju inteligenciji i mudrosi i sreće nego

kada je živeo u svetu; jer on je u nebu u čistijoj sferi, i u inutarnjim stvarima, a

odložio je grublje stvari tela. Iz svega ovoga sada je jasno šta se označava dobrom

Posrednog koje je iznad dobara istina u Prirodnom, a što je označeno dobrom za

Posredno koje je iznad dobara istine u Prirodnom, a što je označeno onim što se

označava sa poveća Benjaminov deo iznad delova osalih.

5708. Pet puta (pet mjera). Ovo označava veliki porast, kao što se vidi iz značenja

pet, naime, mnogo (vidi niže); i iz značenja mjere, naime, stanja dobra od istine

(br. 3104). Pet je broj koji iznačava malo, i nešto, ali isto tako i mnogo; pošto

brojevi koji se stvaraju množenjem označavaju isto što i njihov prosti brojevi (br.

5291, 5335), tako i brojevi do kojih se dolazi deljenjem označavaju isto što i oni od

kojih su postali – na primer pet je isto što i deset, dvadeset i stotinu, hiljadu, i tako

dalje. (Da deset označava ono što je puno, može se videti gore (br. 3107,4638).

Pet mera više bilo je dato Benjaminu nego ostaloj braći zbog značenja u

unutrašnjem smislu; nije moglo biti dato deset puta više, jer bi to bilo odviše.

Preko predaje (tradicije) od Pradrevne Crkve drevni su poznavali šta su brojevi

ohznačavali, pa su i koristili brojeve kada bi se nešto desilo što je imalo značenje,

kao ovde broj pet, a na drugim mestima koristili su druge brojeve, kao tri da bi

označili ono što je potpuno od početka do kraja; sedam, da bi označili ono što je

sveto; a dvanaest, sve stvari u jednom skupu (kompleksu).

5709. I piše. Ovo označava primenjivanje istina pod dobrom, što se vidi iz

značenja piti, naime, to je komunikaciju i usvajanje istine pod dobrom

(potčinjavati istine dobru) (br. 5704). (prim. prev. Primenjivati i potčinjavati istine

pod dobrom, je činiti dobro na taj način što se istine prmenjuju, potčinjavaju i

usvajaju , da bi tako postale deo dobra, i život u čoveku).

5710. I napše se s njim. Ovo označava obilno, što se vidi iz značenja napiti se,

naime, primeniti istine pod dobrom (br. 5709); otuda napiti se označava obilno. Iz

stvari koje su objašnjene ju ovome poglavlju, vidi se da se ovde govori u uvođenju

u povezanost Prirodnog sa Nebeskim od Duhovnog, dok će se u sledećem

poglavlju govoriti se o prvom povezivanju; jer se prvo povezivanje ostvaruje na taj

način što se Josip otkriva svojoj braći; a drugo, onda kada ide da se sretne sa

svojim ocem, i dovođenjem svih u Egipat.

NASATAVAK O KORESPONDEDNCIJI, OVDE O KORESPONDENCIJI BOLESTI SA

DUHOVNIM SVETOM.

5711. Što se tiče korespondencija bolesti (obolenja), neka se zna da bolesti imaju

korespondenciju u duhovnom svetu; jer bez korespondencije sa duhovnim

svetom, ništa u svemiru ne bi moglo postojati, jer ne bi imalo uzroka od kojega

postaje, pa stoga od kojega i opstaje. Stvari u prirodi su samo efekti, a njihovi su

uzroci u duhovnom svetu; a uzroci ovih uzroka su u ciljevima, koji su u unutarnjem

nebu. A efekat ne može opstati ako u njemu nije stalno uzrok, jer efekat prestaje

onda kad i uzrok prestane. Viđen u sebi, efekat je samo uzrok, ali je obučen

izvana kako bi omogućio uzroku da deluje kao uzrok u jednoj nižoj sferi. Sličan

odnos postoji između uzroka i cilja; ako uzrok ne postoji zbog nekog uzroka, a to

je cilj, to nije uzrok; jer uzrok bez cilja je uzrok koji nije u redu; a gde ne postoji

red, tu ne postoji ni efekat. Gledan u sebi, uzrok je samo cilj. Cilj dobra je u nebu, i

proističe od Gospoda; stoga, efekat nije efekat ako u njemu nije neprekidno

uzrok; a cilj nije dobar cilj ako ne proističe od Božanskog koje proizlazi od Gospoda

koji je u njemu. Otuda je jasno da pošto su sve i svaka stvar u svemiru proizašle od

Božanskog, one i nastavljaju da postoje od Božanskog.

5712. Ove su stvari rečene da bi se pokazalo da i bolesti imaju korespondencije sa

duhovnim svetom; ne korespondencije s nebom, koji je Veliki Čovek, nego s

onima koji su u obratnom, to jest, s onima koji su u paklovima: (Pod duhovnim

svetom misli se u univerzalnom smislu i na nebo i na pakao; jer kad čovek umre,

on prelazi iz prirodnog u duhovni svet); Bolesti imaju korespondencije s ovima jer

one korespondiraju požudama i strastima nižega uma, gde je i njihovo poreklo; jer

su uzroci bolestima uglavnom neumerenost, luksuz raznih vrsta, čisto telesna

uživanja, ali ist tako i osećanja zavisti, mržnje, osvete, bluda, i slično, što razara

čovekove unutarnje stvari; a kada se ove razore, tada i spoljašnje stvari trpe i vuku

čoveka u bolest, pa i u smrt. Poznato je u crkvi da čovekova smrt dolazi od zala , ili

zbog greha; a isto je i sa bolestima, jer ove pripadaju smrti. Sve ovo pokzuje da i

bolesti imaju korespondencije sa duhovnim svetom, ali sa nečistim stvarima tamo;

jer bolesti su u sebi nešto nečisto, jer one, kao što je rečeno, izbijaju iz nečisih

stvari.

5713. Svi pakleni duhovi unose bolesti, ali sa razlikama, zato što su svi paklovi u

zlim željama i u požudama, pa su stoga suprotni stvarima u nebu; stoga ini deluju

na čoveka od onoga što je suprotno. Nebo, koje je Veliki Čovek, drži sve zajedno u

povezanosti i u sigurnosti; pakao, kao suprotan, razara i rastavlja sve stvari. Stoga

ako pakleni dođu blizinu, oni unose bolesti, pa na kraju i smrt. Ali nije im

dopušteno da utiču u čvrste delove tela, od kojih se sastoji čovekova utroba,

organi, i udovi, nego samo u njegove požude i obmane. Tek kada se čovek razboli,

oni uiču na nečiste stvari bolesti; kao što je rečeno, ništa se u čoveku ne dešava a

da za to ne postoji uzrok u duhovnom svetu. Ako bi se Prirodno u čoveku odvojilo

od Duhovnog, bilo bi odvojeno od uzroka svoga postojanja, pa stooga i od onoga

šo je vitalno (životno). Ali to ne sprečava da čovek bude izlečen prirodnm putem,

jer Gospodovo proviđenje ide uporedo sa prirodnim sredstvima. Ovo mi je bilo

dokazano preko mnogo živog iskustva, i to tako često i za dugo da o tome nemam

nikakve sumnje. Jer zli duhovi su bili dovedeni iz svojih staništa u dodir sa mnom

često i za dugo, i svojim su prisustvo uzrokovali bolove, a isto tako i obolenja. Bilo

mi je pokazano gde su bili i šta su bili, i rečeno mi je odakle su dolazili. (prim. prev.

Autor je umro u dobokoj starosti a da nikad nije bolovao ni od jedne bolesti,

koliko je bilo poznato. Njegove tvrdnje o zlim duhovima koji uzrokuju bolesti, treba

razumeti u kontekstu s ostalim učenjima, kao na primer, s učenjem o Božanskom

proviđenju koje ev. dopušta zlim duhovima da utiču na taj način, ali samo dotle

dok to vodi čovekovom duhovnom napretku. Pročitaj i br. 5715 i 5716, koji mogu

da pomognu da se shvati naćin na koji zli duhovi utiču na ljudsko telo).

5714. Neki (zao duh) koji je u telesnom životu bio potpuno predan preljubama, i

koji je nalazio veliko zadovoljstvo u preljubama sa više žena, koje bi zatim odmah

odbacivao i prema kojma bi osećao gađenje, ovako je živeo do starosti. I inače, bio

je predan uživanjima, i nikad nije činio nikakvo dobro ili neku uslugu nekom ako to

nije bilo sebe radi, osobito radi svojh preljuba.Taj je bio sa mnom nekoliko dana,

ispod mojih stopala. I kada je njegova vitalna sfera bila meni prenesena

(komunicirana), izazvala je bol u P periosteumu (pokosnici) i živcima, kao na

primer u prstima levog stopala; a kad mu je bilo dopušteno da se podigne, tada je

uzrokovao bol u delovima gde je bio, osobito u periosteumu (pokosnici) u

slabinama, i na grudima ispod dijafragme, kao i unutar zuba. Sve dok je delovala

njegova sfera, osećao sam pritisak u stomaku.

5715. Jednom se pokazao četverouglasti otvor koji se spustio na dole u znatnu

dubinu. U toj dubini video se okrugli otvor, koji se ubrzo zatvorio. Iz njega je

izbijala opasna vrućina, skupljena iz raznih paklova a koja je izlazila iz raznih

požuda, kao arogancije, bluda, preljube, mržnje, osvete, svađe i borbe; jer iz

ovakvih u paklovima izbija ovakva vrućina, koja se tada setila. Kad je delovala na

moje telo, odmah je donela bolest sličnu gorućoj vatri; ali čim je prestala da utiče,

ova sličnost sa bolešću je nestala. Kada čovek oboli zbog svog načina života, tada

su se približi nečista sfera koja korespondira bolesti koja se pojavila, i koja sfera je

prisutna kao uzrok (faktor?) koji potstiče. Da bih se uverio u ovo, bili su kod mene

duhovi iz raznih paklova, preko kojih je do mene dopirala sfera isparenja; i onoliko

koliko je mogla da deluje na čvrste delove moga tela, mene je toliko držala

potištenost, bol, kao i odgovarajuća bolest koja je nestala istoga trena kada su ti

duhovi bili oterani; i da ne bi bilo nikakve sumnje, ovo se desilo hiljadu puta.

5716. Ima i duhova koji nisu daleko, a koji izazivaju nečiste nazebe, kao drhteće

groznice, što znam iz iskustva. Isti duhovi uzrokuju i umne poremećaje, i gubljenje

svesti. Duhovi iz toga susedstva su naj pakosniji.

5717. Ima i takvih (duhova) koji se ne samo odnose na najgušće supstance

mozga, koje su njegov izmet, nego znaju i kako da na njih deluju kao otrovom.

Kada ovi duhovi dođu, oni jurnu unutar lobanje a odatle u kičmenu moždinu. Ovo

ne može da oseti onaj čini unutarnji delovi nisu otvoreni. Bilo mi je dato da jasno

osetim njihov ulazak kao i napor na me razore, ali to je bilo uzalud, jer me je

Gospod štitio. Oni su se naprezali da mi oduzmu sposobnost intelekta. Jasno sam

osećao njihovo delovanje kao i bol od toga, koji je međutim prestao. Posle sam s

njima razgovarao, i bili su prinuđeni da kažu odakle su. Rekoše da žive u mračnim

šumama, gde im nije dozvoljeno da vređaju svoje drugare, jer je u tome slučaju

ovima dozvoljeno da s njima postuaju okrutno. Tako se oni drže u sponama. Oni

su ružni i dlakavi, a lica su im kao u divljih zveri. Rečeni mi je da su to oni koji su

nekad ubijali cele armije (vojske), kao što čitamo u Reči; jer oni jure u komore

(delove) svačijeg mozga i izazivaju strah i ludilo, kako bi jedni druge ubijali. U ovo

vreme, njih se drži zatvorene u njihovom posebnom paklu, i ne pušta ih se van.

Oni se odnose (korespondiraju) smrtonosnim tumorima u glavi, to jest, u lobanji.

Gore je rečeno da oni jurnu u lobanju a otuda da i u kičmenu moždinu; ali poznato

je da je to samo izgled (privid), da sami ti duhovi tako jure, jer se oni vode izvana

putem koji samo korespondira tim oblastima u telu, i to se oseća kao unutra kao

neki upad. Ovaj oset je zbog korespondencije, preko koje se njihovo delovanje

lako oseća na čoveku protivu kojega je usmereno (njihovo delovanje).

5718. Ima takvih duhova koji, iz želje da vladaju nad svima, potstiču

nerijateljstvo, mržnju i borbu među drugima. Video sam te borbe i ćudio se tome.

Pitao sam ko su ti, pa mi je rečeno da je to vrsta duhova koja izaziva ovakve

strasti, jer ovakvi duhovi smeraju da postanu jedini vladari prema maksimi

(pravilu), Podeli pa vladaj (Divide et impera). Bilo mi je dopušteno i s njima da

razgovaram, i oni odmah rekoše da oni vladaju nad svima. Ali mi je bilo dato da im

odgovorim da su oni utelovljeno ludilo ako misle da će na ovaj način uspostaviti

svoju vlast. Razgovarali su sa mnom odozgo na osrednjoj visini iznad čela: Govorili

su tečno, jer su u telesnim životu bili dobri govornici. Bio sam obavešten da se oni

odnose na flegmu ( phlegmu) mozga i da oni oduzimaju njenu vitalnost svojm

prisustvom, i unose otupelost, otkuda potiče opiranje, što izaziva neke bolesti i

neosetljivost. 2. Bilo je primećeno da su lišeni svake savesti , i da je za njih ljudska

pamet i mudrost u tome da izaziaju neprijateljstvo, mržnju i ogorčenu borbu, kako

bi vladali. Bilo mi je dato da ih zapitam, da li znaju da su sada u drugome životu,

gde će živeti kroz večnosti, da u njemu postoje duhovni zakoni koji zabranjuju

ovakva dela, i da dok su bili u svetu, da su ih glupi ljudi mogli smatrati mudrima,

ali da su oni među zaista mudrima bezumni. Ovo im nije dopalo. Nastavio sam,

rekavši da se nebo sastoji od uzajamne ljubavi ili ljubavi jednih prema drugima,

otkuda potiče red u nebu, i gde se nad mirijadam vlada kao da su jedno, ali da je s

njma slučaj obrnut, jer oni potstiču druge da mrze svoje drugove, da se svete, i da

budu okrutni. Odgovorili su da ne mogu da budu drugačiji nego što su, na šta sam

im odgovorio, da oni sada mogu da znaju da svačiji život ostaje s njim posle smrti.

5719. Oni koji preziru i ismevaju Reč u slovu, a još više oni koji to isto rade i s

dubljim smislom u njoj, kao i sa doktrinama izvedenm iz Reči, a koji u isto vreme

ne vole bližnjega nego sebe , oni se odnose na zatrovane stvari u krvi, koje nalaze

svoj put u vene i arterije, i zagađuju celinu. Kako njihovo prisustvo ne bi donosilo

čoveku nešto tako, oni su odvojeni u svoj posebni pakao, i povezani su samo s

onima koji su kao i oni; jer ovi uranjaju u dah i sferu toga pakla.

5720. Bili su sa mnom i licemeri, naime, oni koji s poštovanjem govore o

Božanskim stvarima, i s ljubavlju o javnom dobru i o bližnjem, i koji svedoče za

pravdu i poštenje, ali koji u svome srcu preziru i ismevaju ove stvari. Kada im je

bilo dopušteno da utiču u onaj deo tela sa kojim korespondiraju protivljenjem, oni

su zadavali bol u zubima, koji je bio tako oštar kada su se približili, da nisam

mogao da ga podnesem; a kako bi se udaljili, bol bi prestala. Ovo je pokazano u

više navrata, tako da nije bilo nikakve sumnje (da je tako). Među njima je bio i

jedan kojega sam ponavao u životu tela, pa sam stoga s njim i razgovarao; i

njegovo prisustvo je uzrokovalo bol u zubima i u desnima; a kada se podigao na

levo, bol se osetila u levoj strani vilice, i ušla u kost na levoj slepočnici nadole do

kosti u obrazu.

5721. Najtvrdokorniji (tvrdoglaviji) su oni koji su u životu tela izgledali pravedniji

od ostalih i koji su zauzimali počasne položaje, i zbog toga imali vlast i značaj, a

nisu verovali ni u šta, i koji su živeli životom ljubavi prema sebi, koji su odisali

mržnjom i osvetom protivu svih onih koji im nisu činili usluge i koji ih nisu

poštovali, a još više protivu onih koji su im se odupirali. Ako bi ovi pronašli kod

nekoga najmanju grešku, oni bi od tako naprabvli najveće zlo, i ocrnili ga, iako je

ovaj mogao da bude među najboljim građanima. 2. U drugom žvotu takve osobe

govore kao što su to radile u ovom svetu, name, kao da imaju vlast i značaj, i kao

iz osećanja za pravdu; stoga mnogi misle da im se može više verovati nego

drugima. Dok su oni u stvari najzlobniji. Kada dođu u vezu sa čovekom, unose bol

od zamora, koji oni stalno uvećavaju do potupune iznemoglosti; ovo vodi u takav

zamor uma, i tela, da čovek skoro ne može ustati iz postelje (kreveta). To mi je

pokazano takvim zamorom, koji me je uhvatio kad su bili prsutni, a koji je nestajao

onako kako su se oni udaljavali. 3. Oni koriste mnoge veštine da bi uneli ovaj

zamor a preko toga i slabost među njima i njihovim partnerima, posebno preko

omalovažavanja i ocrnjavanja koju sferu oni unose. Kada ove osobe na samo

razmišljaju o Božanskoj službi, o veri, i o večnom životu, one ih potpuno odbacuju,

a žele da izgleda kao da je to iz neke posebne mudrosti. U drugom životu oni su

voljni da se nazivaju vragovima (đavolima), pod uslovom da im se dopusti na

vladaju nad paklovima, a o znači da imaju vrhovnu moć – kako to veruju – i da

deluju protivu Božansokg. Iznutra, oni su prljavi, jer su u ljubavi prema sebi više od

ostalih, pa su prema tome predani mržnji, osveti, i okrutnosti protivu svih koji im

se ne dodvoravaju. 4. Oni bivaju strogo kažnjeni, kao što sam čuo, sve dok ne

prestanu da druge zavode pretvarajući se da vole pravdu. Kada se ovo od njih

oduzme, govore drugim tonom. Oni se onda izbacuju iz sveta duhova, i bivaju

nošeni na levo i tamo se bacaju duboko u pakao. Njihov je pakao na levo na

srednjoj udaljenosti.

5722. Ima drugih koji su u životu tela bili najprljaviji, čija se prljavština ne može ni

pomenuti. Svojim prisustvom i influksom, u čvrste delove čovekovog tela, oni

unose životni zamor i otupelost u sve udove i organe, da čovek ne može da ustane

iz kreveta. Oni su vrlo tvrdoglavi i za razliku od drugih đavola, istrajavaju uprkos

kažnjavanja. Oni se pojavljuju pored glave, i kao da tamo leže. Kada ih se odagoni,

to se ne čini iznenada nego blago, i tada se postepeno spuštaju u dubinu, a tamo

ih muče tako oštro, da se posle uzdržavaju da ne napastvuju druge. Njihovo

uživanje u zlu prevazilazi svako drugo.

5723. Bili su sa mnom duhovi koji su uneli tako oštar pritisak u abdomenu da mi

se činilo da umirem. Pritisak je bio tako velik da bi kod drugih izazvao nesvesticu.

Ali su oni bili udaljeni, i tada je sve prestalo. Rečeno mi je da ovi duhovi u životu

tela nisu bili posvećeni nikakvom ozbiljnm cilju, čak ni u domaćinstvu, nego su

živeli samo za zadovoljstva, a osim toga, živeli su u lenjosti i prljavštini, i nisu se

brinuli za druge. Osim toga, prezirali su veru. Ukratko, bili su životinje a ne ljudi.

Njihova sfera izaziva otupelost u udovima i u zglobovma kod bolesnih (ljudi).

5724. U mozgu postoje lepljive materije s kojima je pomešano nešto gasovito, to

jest, vitalno. I ove lepljive materije, izbačene iz krvi, prelaze prvo u meninge

(moždane opne), a onda u tubule a deo njih i u šupljine (ventrikule) mozga, i tako

dalje. Duhovi koji se odnose na te lepljive materije u kojima ima i nešto gasovito,

to jest, vitalno, pokazuju se skoro direktno iznad sredine glave na srednjoj

udaljenosti, i takvi su, da iz navike stečene u životu tela, potstiču skrupule u

savesti, i unose ih iako to nisu stvari koje opterećuju savest, i na taj način

opterećuju savesti prostih ljudi. Oni ne znaju što može da optereti savest, nego

sve prikazuju kao stvar savesti. Ovi duhovi izazivaju nemir u delu abdomena ispod

dijafragme. Oni su prisutno i u iskušenjima, kada unose nemir, ponekad i

nepodnošljiv. Oni među njima koji korespondiraju lepljivoj tečnosti sa malo

vitalnosti drže misao prikovanu za ove nemire (bojazni). Pored toga, kada sam s

njima razgovarao, da bih saznao nešto o njihovom karakteru, pokušali su na razne

načine da opterete moju savest. To je ono u čemu su najviše uživali u životu.

Primetio sam da ne slušaju razum i da nemajui šireg pogleda na stvari da mi mogli

da vide nešto pojedinačno.

5725. Bilo mi je pokazano šta znači potop ili poplava u duhovnom smislu. Poplave

su dvostruke, jedna je polava požudama, a druga je obmanama. One požudama

pripadaju voljnom delu, i one su na desnoj strani mozga, a one obmnama

pripadaju intelektualnm delu i one su na levoj strani mozga. Kada se čovek, koji je

živeo u dobru (koji je bio dobar), ostavi da bude u svome ja (propriumu), a to

znači da bude u sferi svoga života, tada se javlja nešto kao polava; i kada je u ovoj

poplavi, on se je buni i ljuti, misli bez odmora, i ima nagle želje. To se dešava na

jedan način kada je u poplavi leva strana gde su obmane, a na drugi način kada je

desna strana poplavljena, tamo gde su požude. Ali kad se čovek drži u sferi života

koju je primio od Gospoda kroz preporod, on je izvan ovakve poplave, a u tihom,

sunčanom, veselom i srećnom stanju, a to znači daleko od ozlojeđenosti, ljutnje,

nemira, požuda, i sličnog, a to je jutro ili proleće za duhove; a drugo (vreme

poplava?) je njihovo veče ili jesen. Bilo mi je dopušteno da opazim da sam izvan

ove poplave (potopa), i to za dugo vremena; dok sam druge duhove gledao u njoj.

Međutim, kasnije sam i ja sam bio u njoj, i tada sam opazio izgled poplave. U

takvoj poplavi su oni koji su u iskušenjima. I na ovaj sam način bio sam poučen šta

zanči potop u Reči – da su pradrevni ljudi, koji su pripadali Gospodovoj nebeskoj

crkvi, bili potpuno poplavljeni zlima i obmanama, i da su tako nestali.

5726. Pošto je izvor smrti greh, a greh je ono što je protivno Božanskom redu,

stoga zlo zatvara najsitnije i najmanje vidljive sudove od koji su sastaljeni širi, a

koji su isto tako nevidljivi; jer sudovi koji su najmanji i sasvim nevidljivi, oni su

nastavak čovekovih unutarnjih stvari. Otuda potiče prva i najdublja prepreka, i

otuda je prva i najdublja zagađenost krvi. Kada se ova zagađenost poveća, to

uzrokuje bolest, pa na kraju i smrt. Međutim, ako bi čovek živeo životom dobra,

njegovi unutarnji delovi bili bi otvoreni prema nebu, a preko neba Gospodu; tako

bi (bili okrenut ka nebu i Gospodu) i najmanji i najnevidljiviji sudovi (tragovi prvih

konaca mogu se nazvati malim sudovima, zbog njihove korespondencije). Kao

posledica, čovek bi bio bez bolesti i samo bi slabio do u krajnje doba, kad bi

postao opet kao malo dete, ali mudro ovaj put. I kada telo više ne bi moglo da

služi njegovom unutrašnjem čoveku ili duhu, on bi prešao bez bolesti iz svog

zemaljskog tela u telo onakvo kakvo imaju anđeli, a to znači iz sveta ravno u nebo.

(prim. prev. Autorovo mišljenje o uzrocima bolesti i smrti nije lako usvojiti, ako

polazimo do načela opšte-usvojenh u našoj judeo-hrišćanskoj tradiciji: ali u Indiji,

kako piše Auribindo, u svojoj Autobiografiji, bila je u to vreme jedna žena koja već

tada nije jela 40 godina, otkako ju je svekrva ukorila da previše jede. Ona je živela

normalno od prane koja dolazi iz kosmosa,i nastavila da živi sa svekrvm i mužem.

Okolina ju je smatrala nezvaničnkm duhovnikm učiteljem. Ovakav slučaj nije redak

u Hindu tradiciji).

5727. Ovo je kraj predmeta o korespondencijama. Na sledećim stranicama, na

kraju poglavlja, po Gospodovoj Božanskoj milosti, govoriću o duhovima i anđelima

kod čoveka; onda o influksu, kao i o odnosu duše sa telom; a posle toga, o

stanovnicma drugih zemalja (planeta).

KRAJ TOMA VII.