Nebeske Tajne II

  • View
    181

  • Download
    28

Embed Size (px)

Text of Nebeske Tajne II

  • NEBESKE TAJNE tom II Emanuel Svedenborg

    Prevod

    Risto Rundo

    Napomena redaktora:

    Izostavljeni brojevi ne postoji ni u originalu

    KNJIGA POSTANJA

    Poglavlje Deseto

    O Pradrevnoj Crkvi, koja se nazivala ovek, ili Adam.

    1114. Aneli i duhovi, ili ljudi posle smrti, kada Gospod dozvoli, mogu da sretnu

    sve one koje poznaju iz ovoga sveta, ili o kojima su uli svakoga koga ele

    mogu ih videti kao prisutne i s njima razgovarati. to je zauujue, oni su

    prisutni u trenutku; tako da nije samo mogue razgovarati sa prijateljima, koji

    obino nau jedan drugoga, ve i sa onima koje su potovali i cenili. Boanskom

    milou Gospodovom meni je doputeno da razgovaram ne samo s onima, koje

    sam poznavao kada su iveli u telu, ve i s onima koji su poznati iz Rei; a tako

    isto i s onima iz Pradrevne Crkve, koja se nazivala 'ovek' ili 'Adam', i sa nekima

    iz sledeih crkava, da bih znao da su imenima u prvim poglavljima Knjige

    Postanja oznaene crkve; isto tako da bih upoznao karakter ljudi u tim crkvama

    u to vreme. Ono to sledi je izvetaj o onome to mi je dato da saznam o

    Pradrevnim Crkvama.

    1115. Oni koji su pripadali Pradrevnoj Crkvi, koja se nazivala ovek, ili Adam,

    bili su nebeski ljudi, koji su bili visoko iznad glave, i koji su tamo iveli zajedno u

    najveoj srei. Rekoe da drugi retko dolaze k njima, a neki od njih ponekad,

    kako se izrazie, i 'iz svemira', i da su oni visoko iznad ne zato to su blagorodni,

    ve zato da bi upravljali onima koji su tamo. (prim.prev. nije jasno nad kim oni

    upravljaju, kad su tamo svi nebeskoga karaktera. Verovatno se misli na one koji

  • dolaze 'iz svemira' a koji su nebeski ljudi, a koji upravljaju onima tamo u

    svemiru, koji nisu nebeski).

    1116. Pokazana su mi obitavalita onih koji su pripadali drugom i treem

    potomstvu ove Pradrevne Crkve. Ona su velianstvena, pruajui se u veliku

    daljinu, razlikujui se po lepim bojama svetlo crvene i blave boje. Jer aneli

    imaju velianstvene nastanbe, koje se ne mogu opisati, a koje esto vidim.

    Njihovim oima, one su stvarne toliko da nita ne moe biti stvarnije. Ali

    poreklo ovakvog stvarnog izgleda bie pokazano, Boanskom milou

    Gospodovom, u onome to sledi. Oni ive, takorei, u auri blistavo bisernog, a

    ponekad i dijamantnog svetla. Jer u drugom svetu postoje divotne aure,

    neizrecivih raznolikosti. Mnogo gree oni koji ne veruju da ovakve stvari tamo

    postoje, i to takve koje niko ne moe da zamisli. One su uistinu predstave

    (reprezentativi) kakve su ponekad proroci videli; a ove (predstave) su tako

    stvarne onima koji su u drugom ivotu, da njima stvari koje su na svetu

    izgledaju relativno nestvarne.

    1117. Oni ive u najjaoj svetlosti. Svetlo ovoga sveta jedva se moe uporediti

    sa svetlom u kojemu oni ive. To mi je svetlo pokazano svetlou plamena, koji

    kao da se spustio pred moje oi; oni koji su pripadali Pradrevnoj Crkvi, rekoe

    da je kod njih takva svetlost, i da je jo jaa.

    1118. Izvesnim uticajem (influksom), koji ne mogu opisati, pokazana mi je

    priroda njihovoga govora kada su iveli na svetu. Njihov govor nije bio

    artikulisan, kao glasovni govor u nae vreme, ve je bio neujan, izvoen ne

    spoljanjim ve unutranjim disanjem. Bilo mi je doputeno da osetim kakvo je

    bilo njihovo unutranje disanje da je teklo od pupka prema srcu, i tako preko

    usana, bez glasova, i da nije ulazilo u uho i nije diralo ono to se naziva

    bubnom opnom spoljanjim putem, ve nekim putem unutar usta, u stvari kroz

    prolaz koji se sada naziva Eustahijeva cev. Pa mi je pokazano i to da su se

    takvim govorom mogla punije izraziti oseanja uma i ideje misli, nego to se

    moe izraziti artikulisanim zvukovima, ili glasovnim reima, koji se zvukovi

    upravljaju disanjem, ali spoljanjim. Jer nema niega u rei to se ne upravlja

    prema disanju. Ali kod njih je to bilo mnogo savrenije, zato to je bilo preko

    unutranjeg disanja; koje je, budui unutranje, ujedno i savrenije i vie se

    slae sa samim idejama misli. (prim.prev. 'ideje misil' su slike ili predstave, koje

    misao stvara spontano). Pored toga, one (ideje misli) se izraavaju slabanim

  • pokretima usana, i odgovarajuim promenama na licu; poto su bili nebeski

    ljudi, to god su mislili sijalo je iz njihovih lica i oiju, koji su se menjali u skladu

    sa mislima. Oni nisu bili u stanju da licem izraze nita drugo osim ono to su je

    bilo u skladu njihovim mislima. Pretvorstvo (pretvaranje, simulacija) je za njih

    bio udovian zloin.

    1119. Bilo mi jde pokazano uivo kako se unutranje disanje drevnih ljudi

    beujno ulivalo u neku vrst spoljanjeg a tako i unutranjega govora, koji je

    opaao unutranji ovek drugoga oveka (oveka koji je sluao). Rekoe da se

    ovo disanje kod njih menjalao u zavisnosti od stanja njihove ljubavi i vere u

    Gospoda. Razlog da nije moglo biti drugaije, rekoe, je bio u tome to su oni

    bili povezani s nebom; jer su disali s anelima u ijem su drutvu bili. Aneli

    imaju disanje koje je saobrazno unutranjem disanju; a to disanje se menja. Jer

    kada im se dogodi neto to je suprotno ljubavi i veri u Gospoda, njihovo

    disanje se smanjuje; a kada su u srei ljubavi i vere, njihovo disanje je slobodno

    i puno. Neto je slino i sa svakim ovekom, a to je u skladu njegovim telesnim

    ljubavima i njegovim naelima. Kada se bilo ta njima suprostavlja, disanje je

    oteano; a kada im neto ide u prilog, disanje je slobodno i puno. Ali o disanju

    anela e, po Boanskoj milosti Gospodovoj, biti rei kasnije.

    1120. Tako isto mi je pokazano da je unutranje disanje ljudi Pradrevne crkve,

    koje je teklo od pupka prema grudima, u toku vremena, to jest kod njihovoga

    potomstva, bilo promenjeno, i da se povuklo prema leima i prema abdomenu

    (trbuhu), a to znai naizvan i nadole; tako da na kraju, kod poslednjeg

    potomstva te crkve, koja je postojala neposredno pred potop, malota je bilo

    ostalo od toga disanja; i kada na kraju od toga disanja nije bilo ostalo nita, oni

    su se sami od sebe uguili; ali tada je kod nekih od njih poelo spoljanje

    disanje, s artikulisanim govorom, a to je disanje bilo u skladu sa stanjem

    njihove ljubavi i vere; na kraju, kada vie nije bilo ljubavi i vere, ve samo

    obmane, unutranje disanje je prestalo; a sa njim i neposredna veza s

    anelima, i opaanje. (prim.prev. U vezi sa pradrevnim ljudima, Swedenborg na

    drugim mestima govori o organskoj povezanosti plua i srca, to je bilo

    uslovljeno vezom oseanja i misli, koje je kod njih bilo potpuno: sledea Crkva,

    nazvana Nojevskom, imala je razum i volju, odnosno ljubav i veru, odeljene,

    gde je razum upravljao voljom, pa su stoga plua i srce bilo odvojeni kao to su i

    kod sadanjih ljudi. Dodajmo da se ovek, po Swedenborgu, razvijao postupno,

  • to je pretstavljeno 'danima stvaranja sveta', gde se duhovni ovek pojavljuje u

    'estom' a nebeski u 'sednom' danu.)

    1121. Sinovi Pradrevne Crkve obavestili me o njihovom opaanju, da je njihovo

    opaanje bilo kao kod anela s kojima su bili povezani, jer je njihov unutranji

    ovek, ili duh, preko unutranjeg disanja, bio povezan s nebom; i da ljubav

    prema Gospodu i prema blinjemu idu zajedno s ovim; jer ovek je povezan s

    anelima preko svog vlastitog ivota, koji se sastoji od ovakve ljubavi. Rekoe

    da je zakon bio upisan u njima, jer su voleli Gospoda i blinjega, i poto je bilo

    ovako, sve ono to je zakon propisivao, bilo je u skladu s njihovim opaanjem, a

    sve to je zakon zabranjivao, protivilo se tome opaanju. Oni nisu sumnjali u to

    da su svi zakoni, kako ljudski tako i Boanski, zasnovani na ljubavi prema

    Gospodu i na milosru prema blinjemu, to jest da se svi zakoni odnose na njih.

    Isto tako oni veruju da oni koji danas ive u svetu, a koji vole Gospoda

    blinjega, da je zakon upisan u njih, i da su priznati svuda na zemlji, kao i u

    nebu.

    1122. Dalje, obaveten sam da su ljudi Pradrene Crkve imali predivne snove,

    kao i vienja, i da im je pokazivano njihovo znaenje. Otuda njihove rajske

    predstave, i mnoge druge stvari. Zboga toga njima spoljanja ula, koja su

    zemaljska i svetovna, nisu znaila nita, niti su imali oseali bilo kakvo uivanje

    u njima, nego su samo opaali ta ovakva opaanja oznaavaju i petstavljaju;

    stoga, kada su gledali zemaljske predmete, oni o njima nisu razmiljali, ve

    samo o onome ta su ti predmeti oznaavali i pretstavljhali, a to je bilo za njih

    isto zadovoljstvo; jer su to bile stvari kao one u nebu, preko kojih su videli

    Samoga Gospoda.

    1123. Razgovarao sam s onima iz treeg pokolenja Pradrevne Crkve, koji su mi

    rekli da su u njihovo vreme, kada su iveli na svetu, oekivali Gospoda, koji bi

    spasio ljudski rod, i da je kod njih bila uzreica da e enino seme zgaziti

    zmijinju glavu. Rekoe da je od toga vremena njihovo najvee uivanje u

    njihovom ivotu bilo da stvaraju potomstvo, tako da je njihovo najvee uivanje

    bilo u tome da vole svog branog druga radi potomstva, koje su uivanje

    nazivali najprijatnijim uivanjem i najprijatnijim zadovoljstvom, dodajui da je

    opaanje ovih uivanja dolazilo od uticaja iz neba, jer je Gospod trebao da se

    rodi.

  • 1124. Nali su se blizu mene neki od potomaka (Pradevne Crkve), koji su iveli

    pre potopa, ne oni koji su nestali, ve su neki koji su bili malo bolji. Prvo su

    uticali blago i skoro neprimetno, ali bilo mi je dato da znam da su iznutra bili zli,

    i da su