Nauka i vrednosti u metodologiji Maksa Vebera

5/14/2018 Nauka i vrednosti u metodologiji Maksa Vebera - slidepdf.com

http://slidepdf.com/reader/full/nauka-i-vrednosti-u-metodologiji-maksa-vebera 1/40

NAUKA I VREDNOSTI

U METODOLOGIJI MAKSA VEBERAMirana Dmitrović



2

SADRŢAJ

1. UVOD .................................................................................................................5

2. NAUKA SLOBODNA OD VREDNOVANJA ..................................................7

2. 1. Argument prvi .....................................................................................9

2. 2. Granice koje se ne prelaze ................................................................10

2. 3. Intermezzo .........................................................................................13

2. 4. Argument drugi .................................................................................16

3. NAUKA ZASNOVANA NA VREDNOVANJIMA ........................................20

3. 1. Nenaučne osnove nauke ....................................................................21

3. 2. Vrednosti kao orijentiri .....................................................................22

3. 3. Vrednosti kao činjenice .....................................................................23

3. 4. Egzistencijalna uslovljenost saznanja ...............................................25

3. 5. Imanentne vrednosti nauke ...............................................................29

3. 6. Profesionalna etika ............................................................................30

3. 6. 1. Amfiteatar i trg ..................................................................30

3. 6. 2. Moralna odgovornost ........................................................33

4. TEKST I KONTEKST ......................................................................................355. ZAKLJUČAK ...................................................................................................38

LITERATURA .....................................................................................................40



3

NAUKA I VREDNOSTI U METODOLOGIJI MAKSA VEBERA

Rezime

U radu se polazi od uverenja da je pitanje odnosa nauke prema vrednostima središnje za

odreĎenje njene istraţivačke usmerenosti, kao i uloge koju ona ima u društvenom ţivotu

ljudi. Navedeni problemi se posmatraju prevashodno kroz prizmu u sociologiji spornog

koncepta vrednosne neutralnosti nauke Maksa Vebera. Rad ima za cilj da preispita

osnovanost tog koncepta s obzirom na princip objektivnosti naučnog saznanja, te njegove

implikacije u sferi primene nauke. Iznose se epistemološki i filozofski argumenti nakojima se zahtev za naukom slobodnom od vrednovanja zasniva, kao i njihova kritika. U

daljem razmatranju se Veberov koncept podrobnije analizira iz perspektive metodologije

socioloških istraţivanja, sociologije saznanja, te problema koje otvara profesionalna

etika. Na kraju se, iz ugla sociologije nauke, ukazuje na društveni smisao zahteva za

vrednosno neutralnom naukom, koji moţe da bude različit zavisno od konkretne

konstelacije odnosa na relaciji društvo — nauka.

Ključne reči: Veber, vrednosna neutralnost nauke, društvena uloga nauke, objektivnost,

profesionalna etika



4

1. UVOD

Od načina na koji se shvata odnos nauke prema vrednostima zavisi njena

istraţivačka usmerenost, te viĎenje uloge koju nauka ima u društvenom ţivotu (Milić,

1996). Zato, za razliku od Alvina Guldnera (Alvin Gouldner) koji je zaokupljenost

sociologa tim temama tumačio kao „prvi znak profesionalne senilnosti” a moţda i kao

„posljednji znak mladenačke čeţnje” (Gouldner, 1980: 11), verujemo da je problem

odnosa nauke prema vrednostima večno ţiva, uvek aktuelna tema.

Malo je onih koji će reći da se naukom treba baviti zarad nje same. Sledi da se sav

smisao napora da se spozna stvarnost stavlja u funkciji zadovoljavanja odreĎenih potreba

praktičnog ţivota, ma kako te potrebe definisali. Uostalom, razvojni put nauke to

potvrĎuje: orijentacija ka praktično primenljivom znanju, a ne besplodnim spekulacijama,

ucrtana je u savremenim naučnim strategijama kao trasa za budućnost.

MeĎutim, primena nauke u praksi donosi sa sobom niz problema vrednosne

prirode. Da li je nauka ta koja treba da nam kaţe šta je dobro, a šta loše, i na tom osnovu

šta treba činiti? Nije li vrednosno procenjivanje proučavanih pojava nespojivo s

postulatom objektivnosti naučnog saznanja? Da li nauka zato treba da bude vrednosnoneutralna? Opet, ima li smisla uopšte govoriti o vrednosnoj neutralnosti nauke kad

vrednosti, moguće je pokazati, proţimaju nauku u gotovo svim njenim aspektima?

Cilj ovog rada jeste upravo svestrana analiza odnosa nauke prema vrednostima, i

to kroz prizmu učenja nemačkog sociologa Maksa Vebera (Max Weber) o nauci

slobodnoj od vrednovanja, budući da ono, bar kada je reč o sociologiji, najčešće sluţi kao

polazište za razmatranje navedenih problema.

U prvom delu rada analiziraće se Veberovo učenje o vrednosnoj neutralnostinauke: šta zahtev za naukom slobodnom od vrednovanja znači, kojim argumentima se

brani, kakva ograničenja nameće nauci prilikom istraţivanja društvenih pojava. U ovom

delu rada izloţiće se i kritika i istog sa stanovišta epistemologije, kao i odreĎene

filozofije vrednosti. Centralno pitanje na koje će se nastojati dati odgovor glasi: da li

nauka moţe da donosi vrednosne sudove i istovremeno ostane objektivna?



5

Drugi deo rada je pokušaj da se odgovori na pitanje: ima li uopšte smisla govoriti

o vrednosno neutralnoj nauci kad nauk a bez vrednosti ne postoji? Cilj je da se ukaţe na

ključne segmente povezanosti vrednosti i nauke, počev od osnova na kojima se ona

temelji, pa do problema profesionalne etike naučnika.

U poslednjem delu rada ukazaće se na društvenu pozadinu Veberovog zahteva za

naukom slobodnom od vrednovanja. Jedna od centralnih teza bila bi da ideja vrednosno

neutralne nauke moţe, izmeĎu ostalog, i da se objasni u zavisnosti od aktuelne

konstelacije odnosa na relaciji društvo — nauka, te da u tom kontekstu ista moţe da

poprimi krajnje različiti smisao.



6

2. NAUKA SLOBODNA OD VREDNOVANJA

S pitanjem da li je moguće naučno proučavati društvene pojave nezavisno odvrednosnih pretpostavki bilo koje vrste, Veber se prvi put bio neposredno suočio u ranom

periodu svog stvaralaštva, prilikom istraţivanja poloţaja poljoprivrednih radnika u

istočnoj Nemačkoj1 (Đurić, 1964).

Konkretno, sporan je bio problem zamene nemačkih radnika radnicima iz Poljske

na velikim poljoprivrednim dobrima istočno od Elbe. Posmatramo li tu pojavu sa čisto

ekonomskog ili, pak, sa stanovišta nacionalnih interesa, doći ćemo do dijametralno

suprotnih zaključaka, ustanovio je Veber. Za Homo oeconomicus-a opravdano je svako

sredstvo koje vodi maksimalnoj dobiti kao cilju, a u ovom slučaju to sredstvo je jeftinija

radna snaga iz Poljske. No, uzmemo li u obzir moguće posledice, kao što je „slovenska

penetracija u nemačke oblasti” (isto: 19), potiskivanje nemačkih poljskim radnicima

svakako ne predstavlja poţelju pojavu.

RaĎa se tako dilema kom se interesu prikloniti — ekonomskom ili nacionalnom?

Da li je, uostalom, nauka ta koja je pozvana da razreši ovaj Gordijev čvor? Dakle, da bira

izmeĎu dva dobra ili dva zla? Ako jeste, nuţno mora utemeljiti svoj odgovor na izvesnim

vrednosnim pretpostavkama, jer svaki izbor sa svoje strane pretpostavlja neku vrednost

kao orijentir u mnoštvu mogućnosti. Pitanje se moţe i drugačije formulisati: ima li nauka

pravo da se aktivno upliće u društveni ţivot, nudeći čoveku normativne putokaze u

praksi?

Analiziramo li pomenuti Veberov rad iz ranog perioda njegovog stvaralaštva,

moţemo zaključiti da u njemu „ima mnogo više elemenata koji govore u prilog shvatanju

da nauka treba da bude društveno i politički angaţovana” (isto) pre nego vrednosno

neutralna.Kasnije je, meĎutim, Maks Veber strasno branio dijametralno suprotno stanoviše.

Naime, da nauka treba što više da se distancira od svakog vrednosnog procenjivanja

1 Radi se o anketnom istraţivanju sprovedenom 1891. godine pod okriljem Udruţenja za socijalnu politiku.

Veber je u njemu učestvovao analizirajući već prikupljene empirijske podatke. Rezultati istraţivanja bili suobjavljeni 1892. godine, u obimnoj knjizi od preko 800 strana (Bogdanović, 1981; Đurić, 1964).



7

pojava koje proučava, da u nauci nema mesta vrednosnim sudovima, da ih ona niti moţe

braniti niti donosi2. Njeno carstvo je carstvo činjenica, a vrednosna opredeljenja, kao i

donošenje na njima utemeljenih odluka u pogledu praktičnog delovanja, dakle, onoga šta

treba činiti moraju se prepustiti normativnim disciplinama i politici.

Takav pogled na odnos nauke prema sudovima vrednosti je i u Veberovo vreme

bio predmet ţestokih sporenja. Primera radi, Gustav Šmoler (Gustav Schmoller), jedan od

najeminentnijih nemačkih naučnika s kraja XIX i početka XX veka i voĎa Udruţenja za

socijalnu politik u, zastupao je stanovište da nauka o nacionalnoj ekonomiji mora biti

praktično angaţovana (Supek, 1983). To će reći da njen zadatak nije samo da proučava

privredni razvoj, već i da kritički propituje njegove ciljeve, te na tom osnovu preporučuje

odreĎene praktične mere delovanja kao ideale.

Tzv. radikalizovano levo krilo Udruţenja za socijalnu politiku, predvoĎenoupravo Veberom, ustalo je 1905. protiv takvog pogleda na odnos nauke prema

vrednosnim sudovima (isto). Ishod te svojevrsne programske pobune bilo je osnivanje

vlastite asocijacije 1909. godine, Nemačkog društva za sociologiju. IzmeĎu ostalih, neki

od njegovih proklamovanih ciljeva su bili i organizovanje „čisto” naučnih istraţivanja,

objavljivanje „čisto” naučnih radova, te odbijanje zastupanja praktičnih ciljeva bilo koje

vrste — političkih ili religijskih, etičkih ili estetskih, svejedno.

Spor izmeĎu pristalica i protivnika nauke slobodne od vrednovanja time,meĎutim, nije bio razrešen. Zato je Udruţenje za socijalnu politiku bilo organizovalo

1914. godine jedno posebno zasedanje3 na kom je oko 50 odabranih nemačkih društvenih

naučnika trebalo da raspravi, izmeĎu ostalog, poloţaj vrednosnih sudova u naučnoj

nacionalnoj ekonomiji (isto). I opet, problem nije bio rešen. Došlo je do oštrog sukoba

izmeĎu (malobrojnijih) pristalica „čiste” nauke, predvoĎenih Veberom, te pristalica

Udruţenja za socijalnu politiku, predvoĎenih Šmolerom. Zasedanje je, smatra se, bilo

završilo porazom „čistih” naučnika, na šta simbolički upućuje i podatak da je Veber

nakon jedne ţešće replike demonstrativno napustio isto.

2 Svoje shvatanje vrednosno neutralne nauke Veber je izloţio u programskom članku „’Objektivnost’

spoznaje u društvenoj znanosti i društvenoj politici”, potom u metodološkoj raspravi izrazito polemičkeprirode „Smisao ’vrijednosne neutralnosti’ sociologijskih i ekonomijskih znanosti”, kao i u predavanju„Nauka kao poziv”. 3 Zasedanje je bilo odrţano u veoma neobičnim okolnostima, pod prisegom prisutnih da će se sve sačuvati

u najstroţoj tajnosti, da se ništa neće saopštavati široj javnosti, da će se o skupu ćutati. Budući da je nasnazi bila zabrana objavljivanja svih diskusija, stenografi su bili poslati kućama (Supek, 1983).



8

Istorija sociologije nas, meĎutim, uči da time nije bila stavljena tačka na čitavu

priču. Nauka slobodna od vrednovanja ostala je predmetom sporenja i kada aktera

pomenute sednice više nije bilo meĎu ţivima. Uz nju se, pak, najčešće vezivalo ime

Maksa Vebera kao najvatrenijeg pobornika ideje vrednosno neutralnog proučavanja

društvenih pojava, što je i dan danas slučaj. Pogledajmo zato kako je on sam razvijao

vlastito učenje, te naročito kojim argumentima je nastojao da odbrani svoj zahtev za

„čistom” naukom.

2. 1. Argument prvi

Da ne bi bilo zabune, do čega je Veberu uvek stalo, na samom početku treba reći

šta on pod vrednovanjima podrazumeva — naime, „ praktična procjenjivanja pojave na

koju moţemo našim djelovanjem utjecati, kao zadovoljavajuće ili nezadovoljavajuće”

(Weber, 1989: 203).

Takvim, dakle, vrednovanjima — bilo estetskim, etičkim, privrednim, ili

političkim — nema mesta u nauci koja pretenduje da bude objektivna nauka o stvarnosti.

Koja, zapravo, mora to da bude ako ne ţeli da se utopi u druge moguće oblike duhovnogosvajanja sveta u kom ţivimo: u religiju, ideologiju, zdravorazumsko saznanje, filozofiju

ili umetnost.

Upravo princip objektivnosti nalaţe da se naučnik maksimalno suzdrţava od

procenjivanja proučavanih pojava kao poţeljnih ili nepoţeljnih, dobrih ili loših.

Vrednosne ocene takvog tipa uvek su krajnje pristrasne, smatra Maks Veber, te bi

njihovo unošenje u nauku negiralo samu objektivnost k ao onu njenu osobinu po kojoj se

razlikuje od drugih duhovnih tvorevina.

Argument kojim Veber brani svoj zahtev za vrednosno neutralnim pristupom

stvarnosti temelji se na tezi da izmeĎu činjenica i vrednosti postoji korenita razlika. Radi

se, reći će, o dve apsolutno heterogene, meĎusobno nespojive sfere koje se moraju

bezuslovno, oštro i dosledno razgraničavati.



9

Prve, činjenice, kazuju nam kakve stvari jesu. Vrednosti, pak, kakve bi stvari

trebalo da budu. Dok jedne postoje, druge vaţe. Činjenice su objek tivne prirode, za

razliku od vrednosti koje su apsolutno subjektivne kao izrazi ţelja, htenja, teţnji, interesa

i, u konačnom, odluka pojedinaca. Najzad, istinitost ili neistinitost, tačnost ili netačnost

činjenica nauka moţe proveriti sredstvima koja joj stoje na raspolaganju. To, meĎutim,

ne vaţi i za sferu vrednovanja u kojoj je takva razlika izmeĎu istine i neistine prosto

neprimenljiva. Nema tačnih i pogrešnih vrednosnih sudova, jer su vrednosti iznad svakog

dokazivanja, potvrĎivanja ili osporavanja — one su stvar verovanja.

Ilustrujmo to jednim krajnje banalnim primerom. Reći da je neka ruţa crvene

boje, indikativni je iskaz čiju tačnost ili netačnost moţemo iskustveno proveriti. Ali, ako

kaţemo da je ista ta ruţa lepa, lepša od svih drugih, tada već imamo posla s jednim

vrednosnim estetskim sudom za koji nijedna empirijska nauka ne moţe reći da je istinitili neistinit. Prosto, to je stvar ličnog ukusa, a o ukusima ne vredi raspravljati.

Dakle, zato što su subjektivne prirode i zato što ne podleţu mogućnosti

proveranja, vrednosnim sudovima nema mesta u naučnim razmatranjima koja pretenduju

na objektivnost. Zadatak empirijske nauke je da opiše, razume i objasni stvarnost, ne i da

je ocenjuje u skladu sa ovim ili onim idealom — za takvu vrstu vrednovanja nadleţne

mogu biti samo normativne discipline poput socijalne filozofije ili etike.

2. 2. Granice koje se ne prelaze

Usvajajući u osnovi Veberovo stanovište u celosti, te polazeći upravo od oštrog

razdvajanja činjeničnih i vrednosnih pitanja, Mihailo Đurić ističe da vrednosna

neutralnost nauke to jest — njegovim jezikom rečeno — „princip etičke neutralnosti, koji je implicitno sadrţan u principu objektivnosti naučnog saznanja, nameće izvesna

ograničenja u oblasti društvenih proučavanja”4 (Đurić, 1997: 46). Razradimo zato sada

4 Đurić napominje i da isti princip ne nameće nikakva ograničenja naučnicima sa područja prirodnih

naukama, budući da prirodne pojave nemaju vrednosna značenja — one same po sebi nisu ni dobre ni loše.„Predmet vrednosnih ocena mogu biti samo društvene pojave” (Đurić, 1997: 47).



10

detaljnije Veberovu doktrinu da bismo sagledali koje su to konkretno granice koje se ne

bi smele preći prilikom naučnog istraţivanja društvenih pojava.

Problem je relevantan iz dva ugla. Naime, to da li nauka sme ili ne sme vrednosno

ocenjivati pojave koje proučava kao zadovoljavajuće ili nezadovoljavajuće, poţeljne ili

nepoţeljne nije samo pitanje koje se tiče objektivnosti naučnog saznanja kao „zlatnog

pravila” naučne delatnosti. Od odnosa nauke prema vrednostima najneposrednije zavisi i

njen odnos prema društvenoj praksi tj. odgovor na pitanje o ulozi nauke u društvenom

ţivotu (Milić, 1996). Jer, ako nauka ne moţe da donosi vrednosne sudove, ma kojim

argumentima takav zahtev da se brani, to onda implicira i da nema legitimitet da govori

ljudima šta treba da čine5, što je zaključak do kog je došao i sam Veber u svojoj raspravi

„Smisao ’vrijednosne neutralnosti’ sociologijskih i ekonomijskih znanosti”.

Čim na području praktičnih vrednovanja treba izvesti uputstva za valjanodelovanje, jedino što neka empirijska nauka moţe pokazati jeste: „(1) neizbjeţno

sredstvo; (2) neizbjeţne popratne posljedice; (3) time uvjetovano meĎusobno nadmetanje

više mogućih vrednovanja u njihovim praktičnim konzekvencijama. Filozofijske

discipline mogu ići dalje i svojim misaonim sredstvima razotkriti smisao vrednovanja, to

jest njihovu smisaonu strukturu i njihove smisaone konzekvencije, to jest pokazati

njihovo mjesto u cjelini uopće mogućih konačnih vrijednosti i omeĎiti sfere njihova

smislenoga vaţenja. Već tako jednostavna pitanja kao što je pitanje: u kojoj mjeri trebaopravdati neki cilj neizbjeţnim sredstvima, kao i drugo: u kojoj mjeri treba uzeti u obzir

neţeljene posljedice, kao i treće: kako izmiriti sukobe izmeĎu više in concreto

kolidirajućih ţeljenih ili potrebnih ciljeva — to su posve stvari izbora ili kompromisa. Ne

postoji nikakav (racionalni ili empirijski) znanstveni postupak bilo koje vrste koji bi nam

ovdje mogao pruţiti odluku. Najmanje naša strogo empirijska znanost moţe pojedinca

poštedjeti od tog izbora, a ona stoga ne bi trebala stvoriti iluziju da to moţe” (Weber,

1989: 220).

5Ovde treba imati na umu definiciju vrednosti kao elementa kulture i strukture ličnosti „koji odreĎuje

orijentaciju u delatnom ţivotu ljudskih grupa i individua i sluţi kao kriterijum selekcije izmeĎu postojećih imogućih alternativa za zadovoljavanje ljudskih potreba” (Golubović, 1998: 144).



11

Valja, meĎutim, primetiti da u svojevrsnu protivrečnost sa samim sobom Veber

dolazi kada na drugom mestu6

navodi da je zadatak nauke, i to jedan od najbitnijih, da

pruţa znanje o značenju ţeljenog ukazivanjem na ideje koje stoje u osnovi konkretnog

cilja (isto). Istina, odmah se ograĎuje napominjući da je reč o zadatku koji prevashodno

potpada pod nadleţnost socijalne filozofije, ali da ga se ni nauka ne moţe odreći imajući

u vidu veliku istorijsku moć ideja u razvitku društvenog ţivota ljudi. No, u onom

najbitnijem Veber je uvek bio dosledan, naime, da „empirijska znanost ne moţe nikoga

poučiti što treba, nego samo što može i — u odreĎenim okolnostima — što hoće” (isto:

26).

Zamislimo sada jednu hipotetičku situaciju: ţivimo u društvu koje se opredelilo

da krene putem modernizacije, identifikujući to kao svoj dugoročni razvojni cilj.

Istovremeno, u istom tom društvu mogu veoma snaţno da se čuju i glasovi koji dov ode u

pitanje smislenost čitavog projekta. Tako se rasplamsava polemika oko vaţnog

društvenog pitanja da li je modernizacija poţeljna ili nepoţeljna vizija budućnosti. Za sve

to vreme nauka neće stajati po strani, meĎutim, neće preuzeti na sebe ni ulogu ar bitra

izmeĎu dve suprotstavljene opcije. Svesna svojih mogućnosti i sredstava koje joj stoje na

raspolaganju, reći će: gospodo, ako ţelite da ostvarite taj i taj cilj stoje vam na

raspolaganju ova i ona optimalna sredstva, ali morate da računate i na odreĎene propratne

posledice od kojih nisu baš sve poţeljne sa stanovišta odabranog cilja; drugim rečima,vaš ideal ima odreĎenu cenu, a samo na vama je da odlučite da li ste spremni istu i da

platite.

Na nekoliko mesta u svojim metodološkim raspravama, Veber izričito napominje

da nijedna empirijska nauka nikom ne moţe uskraćivati pravo da zauzima vrednosni stav

prema činjenicama. Moguće je tako okvalifikovati proces modernizacije kao „pad

civilizacije” i stoga nepoţeljnu pojavu, ali i dijametralno suprotno — kao „oličenje

napretka”7 i pozitivnu tekovinu ljudskih pregnuća. MeĎutim, u takvoj vrsti vrednosnog

procenjivanja iskustvene nauke ne smeju učestvovati. One samo mogu konstatovati da

6 Radi se o članku „’Objektivnost’ spoznaje u društvenoj znanosti i društvenoj politici”, u kom Veber

odreĎuje ciljeve časopisa „Arhiv za društvene nauke i socijalnu politiku”, čije ureĎivanje je bio preuzeo1904. godine, zajedno sa Vernerom Zombartom (Werner Sombart) i Edgarom Jafeom (Edgar Jaffe).7 Veber posvećuje posebnu paţnju pojmu napretka, ističući da je moguća njegova vrednosno neutralna

upotreba, ali da je mnogo češća primena u smislu vrednovanja (Weber, 1989). Nije li upravo svakiudţbenik iz uvoda u sociologiju prepun upozorenja o vrednosnim naslagama pojma napredak, te saveta da

ga stoga treba oprezno upotrebljavati, ako već ne i potpuno odbaciti?



12

modernizacija ima raznolike posledice, ali konačni sud o tom razvojnom procesu na

temelju bilansa dobitaka i gubitaka ne mogu dati.

U osnovi ovakvog viĎenja uloge nauke u društvenom ţivotu nalazi se, smatra

Veber, činjenica da ljudi zauzimaju svoja vrednosna stanovišta prema nekim iracionalnim

porivima. Drugim rečima, skloni su da svoje sudbinske odluke izvode iz vere pre nego na

temelju racionalnih naučnih saznanja. To, dakako, ne znači da nauka nema šta da ponudi

delatnom čoveku. Na osnovu njene spoznaje o uzročno- posledičnoj povezanosti svih

zbivanja8, pojedinac moţe izvoditi recepte za uspešno delovanje u praksi. Naravno, ako

to ţeli. Njegov izbor moţe biti i da poput don Kihota krene u borbu protiv svih

vetrenjača, znanih i neznanih zakona prirode i društva. Iako osuĎena na propast iz

perspektive racionalne naučne spoznaje, takva borba moţe zaista biti nečiji lični cilj, a

nauka nikad, ali nikad njegovu legitimnost ne bi smela dovoditi u pitanje i kritički o njojsuditi.

2. 3. Intermezzo

Zastanimo na trenutak sa izlaganjem Veberovog učenja da bismo već sada videlikoje su to njegove eventualno „slabe tačke”. Za početak, moţemo se zapitati: da li je

argument kojim Maks Veber brani svoj zahtev za naukom slobodnom od vrednovanja,

onaj o korenitoj razlici izmeĎu činjenica i vrednosti, tačan?

Tezu da nauka ne moţe vrednosno procenjivati pojave koje proučava zato što bi

time dovela u pitanje vlastitu nepristrasnost moguće je, kako pokazuje Vojin Milić,

oboriti u nekoliko koraka (Milić, 1996). Krenimo od antiteze: nauka moţe da donosi

vrednosne sudove, a da ne ugrozi svoju objektivnost. Ta mogućnost počiva na činjenici

da u strukturi vrednosti osim čisto subjektivnih voljno-osećajnih, postoje i izvesni

objektivni elementi. Radi se, naime, o činjeničnim pretpostavkama na kojima su

vrednosti zasnovane, a koje sluţe kao njihove premise tj. obrazloţenja. One, kao

8 Iskaz tipa ’mera X je (jedino) prikladno sredstvo za postizanje cilja Y’ je samo obrtanje uzročne postavke

’na X sledi Y’ (Weber, 1989).



13

uostalom i činjenice bilo koje druge vrste, podleţu mogućnosti iskustvene provere, a

preko njih je moguća i posredna verifikacija vrednosnih sudova!

Ključna greška pristalica vrednosno neutralne nauke je, dakle, u tome što su

prevideli da izmeĎu onoga što jeste i što bi trebalo da bude ne postoji nepremostivi jaz 9,

već tesna povezanost. Milić navodi primer američkog antropologa Klajda Klakhona

(Clyde Kluckhohn): „Ako je priroda čovekova shvaćena kao suštinski zla, ljudima se ne

nalaţe da se ponašaju kao bogovi, iako se to moţe od njih zahtevati ako se veruje da je

ljudska priroda sposobna za usavršavanje” (isto, 344).

Sad, moţemo postaviti pitanje da li navedeni primer predstavlja i najsrećniji izbor

jer činjenica kojima moţemo potkrepiti pretpostavku o suštinski zloj ljudskoj prirodi ima

isto onoliko koliko i činjenica koje idu u prilog shvatanju da je ljudska priroda sposobna

za usavršavanje. Zato logički pozitivisti „odbacuju ideju da činjenički elementi mogu dasluţe kao dokaz tačnosti nekog vrednosnog suda” (isto). Istina je, kaţu, da se u

raspravama o vrednostima koriste kao argumenti razne činjenice, ali da u tom slučaju mi

nemamo posla s naučnim dokazivanjem već ubeĎivanjem, što su dve različite stvari10.

Bilo kako bilo, prigovor da je Veber sveo vrednosti samo na njihove subjektivne

komponente11, zanemarujući pri tom objektivne osnove istih — opravdan je. To, opet, ne

znači da treba ići u drugu krajnost i poistovetiti vrednosti samo sa njihovim činjeničnim

elementima

12

. One, naime, predstavljaju specifično jedinstvo subjektivnih i objektivnihčinilaca (Šešić, 1974). Izrazito su relacione kategorije: ne proizilaze samo iz subjekta koji

o objektima izriče sud, niti su neki kvalitet objekta nezavisan od subjekata, već se

konstituišu u odnosu subjekta prema objektu. Drugim rečima, čovek je taj koji pripisuje

9 Sledi da je neosnovano apsolutno odvajati činjenice i vrednosti. Treba, meĎutim, ovde reći da je isto tako

pogrešno i potpuno ih poistovećivati jer bi se u tom slučaju razlika izmeĎu onoga što jeste i što treba da bude izgubila. Objašnjenje daje Klakhon: „Činjenični elementi u vrednosti ne preslikavaju stvarno

postojeće prilike i odnose, već iz njih izvode zaključke i o onome što je u stvarnosti mogućno... Smisaonorme leţi upravo u izboru i sankcionisanju jedne od postojećih mogućnosti” (Milić, 1996: 345).10

„Rad na nauci nije ubeĎivanje ili preobraćanje, već pre dokazivanje da pod odreĎenim uslovimaneizbeţno slede odreĎeni dogaĎaji” (Gud i Het, 1966: 21). UbeĎivanje se, sa svoje strane, moţe sluţiti inaučnim dokazima da bi se neko uverio da je nešto na bilo koji način poţeljno ili nepoţeljno (isto). 11

Gledište da su vrednosti samo subjektivne kategorije je jednostrano i stoga pogrešno. Bogdan Šešić gaoznačava kao subjektivni aksiologizam (Šešić, 1974), a Vojin Milić kao emotivno-voluntarističkostanovište (Milić, 1996). 12

Ovo stanovište Šešić označava kao objektivni aksiologizam (Šešić, 1974), dok ga Milić nazivavrednosnim intelektualizmom (Milić, 1996).



14

vrednost stvarima, vršeći procenu ne samo s obzirom na njihove objektivne kvalitete, već

i s obzirom na svoja subjektivna htenja (Golubović, 1998).

Zato je opreznost prilikom manipulisanja vrednostima u nauci neophodna,

konstatuje Milić (Milić, 1996). U njima ima mnogo čisto voljnih i afektivnih, jednom

rečju, iracionalnih elemenata koji predstavljaju pretnju objektivnosti i racionalnosti

naučne misli. To, meĎutim, ne znači da ih stoga treba potpuno „proterati” iz nauke, kao

što čine pristalice njene vrednosne neutralnosti. Mogućnost donošenja naučnih

vrednosnih sudova počiva na činjenici da u njima postoje i one komponente koje podleţu

iskustvenom proveravanju. Zahtev za naukom slobodnom od vrednovanja nemoguće je,

prema tome, braniti sa epistemološkog stanovišta.

Sledi da naučnici mogu procenjivati pojave koje proučavaju kao zadovoljavajuće

ili nezadovoljavajuće, dobre ili loše, poţeljne ili nepoţeljne, a da time ne ugroze „zlatno

pravilo” svoje delatnosti, princip objektivnosti. Epistemologija im daje legitimitet da

kritički sude o postojećem i mogućem, te na tom osnovu egzaktno da utvrĎuju uzvišene

ideale, konkretne ciljeve i norme kojima čovek treba da se rukovodi u svom delovan ju.

Maks Veber je tu mogućnost aktivnog uplitanja u tokove društvenog ţivota neopravdano

bio uskratio nauci, zaključuje Milić, svodeći je na puko instrumentalno sredstvo prakse tj.

ograničavajući njen manevarski prostor na rešavanje jedino tehničkih problema koji

proizilaze iz nekog, uvek datog, a nikad upitnog cilja (isto).Moţe se, meĎutim, sada postaviti pitanje: ako argument o nepremostivom jazu

koji deli činjenice i vrednosti „pada u vodu”, kao što sledi nakon izloţene epistemološke

kritike istog, da li to onda znači da zahtev za naukom slobodnom od vrednovanja

jednostavno treba svrstati u inventar naučnih zabluda i mirne savesti nastaviti sa svojim

poslom dalje? Drugim rečima, ima li eventualno Veber još nešto da ponudi u prilog

odbrane svoje koncepcije? Odgovor je potvrdan, a sadrţan u njegovom učenju o

pluralizmu vrednosti, tačnije, pluralizmu najviših ličnih aksioma verovanja na kojima se

temelji svekoliko ljudsko delovanje.



15

2. 4. Argument drugi

Ako se ono što treba da bude i temelji na onome što jeste, mogao bi nakon svega

konstatovati Maks Veber bez sujete uvaţavajući kritiku, zar svakodnevno iskustvo ne

govori da jednu istu pojavu dva čoveka neretko potpuno različito doţivljavaju? „Kako

stvari izgledaju meni, tako za mene i postoje; i kako stvari izgledaju tebi, tako za tebe i

postoje” (Radović, 2006), još je davnih dana bio uočio antički filozof Protagora. Vernik i

nevernik nikada se neće moći sloţiti u pogledu vrednosti i smisla religijske egzistencije,

republikanac i monarhista u pogledu idealnog oblika drţavnog ureĎenja, a hedonista i

puritanac po pitanju poţeljnog načina ţivota. Što je dobro za jednog, loše je za drugog,

eto kako lako izbijaju sukobi!

Nije, meĎutim, potrebno kročiti u komšijsko dvorište da bi se konflikti generisali.

Lako čovek dolazi u protivrečnost i sa samim sobom, ne treba mu za to pomoć drugih.

Zar svakodnevno iskustvo ne govori da jedna ista stvar za jednog istog pojedinca često

ima dva lica? Nešto moţe biti sveto, a da nije lepo; lepo nije uvek i dobro; konačno,

istinito ne mora biti ni sveto, ni lepo, ni dobro (Veber, 1998).

Ţivimo u „etičko iracionalnom svijetu”, kaţe Veber (Weber, 1989: 218). Svetu u

kom ne postoje neke univerzalne, za sve ljude apsolutno obavezne vrednosti. Svetu u

kom postoji samo večna, nepomirljiva, krvnoneprijateljska borba na ţivot i smrt izmeĎu

krajnje različitih vrednosnih opredeljenja, „poput one izmeĎu boga i vraga” (isto, 220).

Konačno, ţivimo u svetu u kom svaku nadu u mogućnost njihovog izmirenja i integracije

u neki jedinstveni, harmonični sistem treba napustiti.

Taj i takav apsolutni vrednosni „politeizam” (isto, 219) je realnost ţivota koje

čovek nije i ne ţeli biti svestan, smatra Veber, izbegavajući ličnu konačnu odluku koja od

sukobljenih vrednosti će, metaforički rečeno, za njega biti bog, a koja vrag. Zato se u

situacijama koje nameću nuţnost izbora okreće izmeĎu ostalog i nauci, traţeći od nje

razrešenje vlastite dileme.

MeĎutim, nauka svesna etičke iracionalnosti sveta ulogu moralnog vodiča kroz

ljudski ţivot ne moţe na sebe preuzeti. Kojoj vrednosti se prikloniti, šta činiti, pitanja su

na koja odgovor moţe dati samo pojedinac u skladu sa svojom savešću. „Plod stabla



16

spoznaje koji je neprijatan svakoj ljudskoj udobnosti, ali koji je neizbjeţan, nije ništa

drugo nego upravo — znati opreke i morati vidjeti da svaka pojedinačna vaţna djelatnost

i ţivot u cijelosti, ako ne protiče kao jedna prirodna zgoda, nego se treba svjesno

upravljati, znače lanac konačnih odluka putem kojih duša, kao u Platona, bira svoju

vlastitu sudbinu — znači smisao njezinih čina i svog bitka” (isto, 220).

Sam Veber je bio svestan karaktera svog učenja o pluralizmu vrednosti, naime,

toga da se radi o jednom krajnje relativističkom stanovištu13. Iz perspektive takvog

pogleda na svet, logično sledi da naučnici — ovoga puta ne iz epistemoloških, već čisto

etičkih razloga — nemaju pravo nikome govoriti šta je dobro, a šta loše. Svako

potencijalno vrednovanje tek je jedno u nizu mogućih, i svako zasluţuje duţno

poštovanje. Drugim rečima, nema načina na koji bi nauk a mogla utvrditi koja vrednosna

opredeljenja su manje, a koja više poţeljna. Da li?

Kritičari radikalnog kulturnog relativizma reći će da postoje izvesne univerzalne,

opšteljudske, fundamentalne vrednosti koje se moraju izvoditi iz ljudske prirode

(Golubović, 1998). Postupak njihovog utvrĎivanja treba, pak, da se zasniva na što širem

uporednom proučavanju vrednosnih sistema niza kultura14, bilo postojećih ili prošlih, s

ciljem da se pouzdano utvrdi „(1) šta sve moţe postati ljudskom potrebom i teţnjom, i na

kakve su ih načine razna društva nastojala da zadovolje; (2) da li se meĎu tim potrebama

ne javljaju neke potrebe i teţnje, kao osnovne i prioritetne, bez čijeg bar minimalnogzadovoljenja postaje nemogućan sreĎen društveni ţivot i društveni napredak; (3) kakve se

sve vrednosne lestvice pojavljuju u različitim kulturama i kakve to posledice ima za

istorijski razvoj pojedinih društava u celini, i razvoj pojedinih društvenih delatnosti”

(Milić, 1996: 354).

Tek ustanovljavanjem onog što je zajedničko na polju vrednosti, moguće je

prevazići radikalni relativizam istih. Bitno je, meĎutim, napomenuti da je ta ravan

ljudskih univerzalija, za koje su antropolozi već ustanovili da postoje, vrlo apstraktna

13 „Moţda ipak najveći nesporazum s kojim se zastupnici pogleda o koliziji vrijednosti stalno ponovo

susreću treba traţiti u tvrdnji da je to stajalište ’relativističko’ — da je ono ţivotni nazor koji počiva upravona radikalnom pogledu o uzajamnim odnosima meĎusobno suprotstavljenih vrijednosnih sfera (udosljednom obliku) koji se moţe ostvariti samo na terenu vrlo osebujno oblikovane ’organske’ metafizike”(Weber, 1989: 220).14

Polazište za utvrĎivanje univerzalnih vrednosti ne moţe biti vrednosna lestvica samo jedne odreĎenekulture, jer bi to vodilo u uskogrudi etnocentrizam, koji predstavlja podjednako jednostrano stanovište kao ikulturni relativizam (Milić, 1996).



17

(Berger i Kelner, 1991). Zato se dešava da opšteljudske vrednosti bivaju relativizovane

(Golubović, 1998) u okvirima odreĎenog društva ili grupe tj. od strane pojedinaca koji ih

usvajaju i realizuju u konkretnim istorijskim uslovima. Otud moţemo govoriti o

relativnosti, ali ne i o relativizmu vrednosnih opredeljenja.

Konačno, koje bismo vrednosti mogli označiti kao univerzalne? Istinu, za razliku

od laţi i zablude. Altruizam, ne i egoizam. Slobodu, pre nego zavisnost. Potom:

jednakost, pravednost, dostojanstvo, lični integritet, aktivnost... Najkraće rečeno, sve ono

što je u funkciji razvijanja čovečnosti čoveka, sve što je humano (isto). I upravo te i takve

„generičke” vrednosti mogu i treba da posluţe kao osnov vrednovanja pojava u svetu u

kom ţivimo! Orijentir za nauku, dakle, postoji. Da li?

Zalaţući se za obnovu sociologije u veberijanskom duhu, Piter Berger (Peter

Berger) i Hansfrid Kelner (Hansfried Kellner) će reći da naučnik ipak nuţno mora ostatiagnostik kada doĎe do krajnjih pitanja koja se tiču čovekove egzistencije (Berger i

Kelner, 1998). U tak va svakako spadaju ona vezana za ljudski ţivot kao vrednost po sebi.

Vrlo je lako zaključiti da sve ono što nije u sluţbi njegovog odrţanja i unapreĎenja

zavreĎuje etiketu negativne vrednosti ili antivrednosti. Mnogi će rado kao primer navesti

rat nasuprot miru, a malo ko se sa tim neće sloţiti.

Tragika čovekove egzistencije sastoji se, meĎutim, u tome što je retko koja

situacija u sferi vrednovanja jednostavno „ili crna ili bela”. Problem eutanazije o tomesvedoči. Ima li smisla odrţavati ţivot čoveka na samrtnoj postelji, pod izgovorom da je

isti, ma kakv bio, svetinja? Bolest, naročito ako je neizlečiva, često vodi u degradaciju

ljudskog dostojanstva, a ono je takoĎe jedna vrednost, univerzalna kao i ţivot sam.

Problem eutanazije tako se svodi na problem sukoba izmeĎu različitih vrednosnih

opredeljenja. Dobrovoljna smrt zarad ideala kao što su sloboda, jednakost, pravednost, te

brojni drugi primeri ţrtvovanja vlastitog ţivota u ime ličnih uverenja mogu se podvesti

pod isti slučaj.

I tu se pokazuju granice nauke: u čiju korist će ona da sudi ako su joj i ţivot i

ljudsko dostojanstvo i sloboda i jednakost kao vrednosti jednako drage? Nikako, reći će

Veber. Sukob vrednosti, bile one i univerzalne, nije moguće izbeći. Jedino što se moţe i

mora znati jeste „da se najviši ideali koji nas najsnaţnije pokreću u sva vremena izraĎaju



18

u borbi s drugim idealima, koji su isto tako sveti drugima kao što su naši ideali sveti

nama” (Weber, 1989: 28).

Moţda ponajbolji način da se ovo poglavlje rasprave o vrednosnoj neutralnosti

nauke zatvori, a pitanje o pluralizmu vrednosti ipak ostavi otvorenim jeste upozorenje

koje daju Berger i Kelner: „Vaţno je naglasiti da sociologija, kada dotiče velika

filozofska pitanja o čovekovoj situaciji (ono kantovsko 'Šta je čovek?') ne moţe sama da

raspravlja o tim pitanjima... Sociologija ne moţe rešiti problem relativnosti u smislu

arbitraţe izmeĎu sukobljenih sistema značenja, time što bi neki proglasila za konačno

istinit. Ako je takva arbitraţa uopšte moguća, taj posao se mora ostaviti filozofiji, etici i

teologiji” (Berger i Kelner, 1991: 90).



19

3. NAUKA ZASNOVANA NA VREDNOVANJIMA

Kao dobar šlagvort u razmatranje koje sledi mogu nam posluţiti reči PolaHonigshajma (Paul Honnigsheim), napisane nakon smrti nemačkog sociologa: „Ništa od

svega onoga što je Max Weber uradio, rekao ili napisao, nije bilo toliko raspravljano,

komentirano, pogrešno shvaćeno i izrugivano kao njegovo učenje o slobodi od vrednota u

sociološkoj znanosti” (Supek, 1983: 234).

Ideja vrednosno neutralne nauke imala je i još uvek ima svojih vatrenih

pobornika. Štaviše, vremenom je prerasla u svojevrsnu dogmu koja se ritualistički

upraţnjava od strane mnogih sociologa, upozorava Alvin Guldner (Gouldner, 1980).

Problem je, meĎutim, u tome što se pod tim pojmom ili podrazumevaju različite stvari ili

se uopšte ne zna šta bi on mogao da znači, što za posledicu ima da se „Weberovi pogledi

na odnos izmeĎu vrijednosti i društvenih znanosti ne poklapaju s nekim danas općenito

prihvaćenim teorijama” (isto: 13).

Koliko sledbenika, toliko je ideja vrednosne neutralnosti nauke imala i još uvek

ima vatrenih protivnika. Najglasniji meĎu njima su bili i ostali oni koji veruju da je nauka

slobodna od vrednovanja kao takva apsolutno neprihvatljiva, rukovoĎeni argumentom da

prosto postoje pitanja u vezi kojih niko ne bi smeo ostati neutralan u vrednosnom

pogledu.

Sporovi u sociologiji manje su se, meĎutim, vodili „oko toga da li je takva nauka

poţeljna, a više oko toga da li je moguća” (Todorović i Nedović, 1996: 218). Ističe se da

problem, na kraju krajeva, ne predstavlja sam zahtev, već njegova ostvarivost koja je,

smatra se, nemoguća. Radi se o idealu kom se teţi, ali koji se nikada ne dostiţe zato što

su vrednosti povezane s naukom na višestruk način, gotovo u svim njenim segmentima

— počev od osnova na kojima se ona temelji, pa do njenog izbora kao ţivotnog poziva. Ima li onda uopšte smisla govoriti o vrednosnoj neutralnosti nauke kad nauka bez

vrednosti ne postoji? Jedni će eksplicitno odgovoriti da nema, drugi će ostaviti da

odgovor na ovo pitanje „lebdi u vazduhu”, a treći da tezu i zahtev za naukom slobodnom

od vrednovanja treba u najmanju ruku prihvatiti s rezervom, ali ne i odbaciti kao ideal.



20

Razmotrimo zato sada neke od ključnih aspekata povezanosti nauke i vrednosti, te

naročito da li je i, ako jeste, na koji način sam Maks Veber iste inkorporirao u vlastito

učenje. Tim pre što je ono neretko bilo a priori ili apsolutno veličano ili, pak, isto tako

apsolutno osporavano — bez dubljeg promišljanja i paţljivijeg osluškivanja onoga što je

nemački sociolog govorio.

3. 1. Nenaučne osnove nauke

Krenimo od temelja na kojima počiva zdanje nauke. Epistemologija nas uči da

postoje izvesne nadiskustvene, pa prema tome i nedokazive pretpostavke o svetu koji

nastojimo da spoznamo. Na primer, da taj svet uopšte postoji, da se na neki način moţe

saznati, da saznanje takve vrste, konačno, predstavlja neku vrednost. Ustanoviti da li su te

pretpostavke tačne ne moţemo, ali verovati da jesu moramo jer od njih zavisi pravo

nauke na postojanje (Gud i Het, 1966).

Lepo kaţe Đuro Šušnjić: sva naša muka počiva na filozofskom trojstvu — na

jednoj ontološkoj, potom gnoseološkoj, te aksiološkoj pretpostavci: da istina postoji; da

se istina moţe saznati; da je saznanje istine vredno po sebi (Šušnjić, 1999). Naučnik nemoţe biti agnostik u pogledu vere u istinu a da ne dovede u pitanje smisao vlastitih

napora! Ako ona ne postoji, ako je ne moţemo saznati, ako saznanje istine nema nikakvu

vrednost, čemu onda za njom tragati?

Maks Veber će se sa tim sloţiti: „Nijedna nauka nije sasvim lišena pretpostavki i

nijedna nauka ne moţe pruţiti dokaz svoje vrednosti onome ko odbacuje njene

pretpostavke” (Veber, 1998: 95). Za početak, pretpostavlja se „valjanost logičkih pravila i

metodologije koji sačinjavaju opšte temelje za našu orijentaciju u svetu” (Veber, 1998:

78). Nadalje, „pretpostavlja se i da je rezultat naučnog rada važan kao vredan spoznaje”

(isto: 79). Ta se pretpostavka, meĎutim, ne moţe dokazati naučnim sredstvima. Njen

krajnji smisao mi moţemo tumačiti, a potom isti jednostavno prihvatiti ili odbaciti,

zavisno od našeg ličnog stava prema ţivotu, zaključuje Veber, ostajući dosledan svom

učenju o nesamerljivom pluralizmu krajnjih mogućih ličnih aksioma verovanja.



21

3. 2. Vrednosti kao orijentiri

Gotovo po pravilu, jedan od prvih argumenata za kojima se poseţe prilikom

kritike koncepta vrednosne neutralnosti društvene nauke jeste onaj o neminovnosti

uplitanja vrednosti u izbor predmeta istraţivanja. Sloţenost društvene problematike

dopušta, pa i zahteva da se selekcija vrši izmeĎu vaţnih i nevaţnih tema, što u osnovi već

jeste jedan vrednosni sud. Dakle, s obzirom na ovaj segment povezanosti vrednosti i

nauke, govora o njenoj neutralnosti ne moţe biti, reći će kritičari tog koncepta, a

pristalice istog im neće protivurečiti.

Neminovnosti uplitanja vrednosti u proces naučnog istraţivanja prilikom odabira

njegove teme bio je svestan i Maks Veber, označavajući sintagmom ’odnos prema

vrednostima’ osnovni kriterijum takvog izbora. „Kaos ’egzistencijalnih sudova’ o

bezbrojnim pojedinačnim opaţanjima bio bi jedino što bi se postiglo ozbiljnim

pokušajem spoznaje zbilje ’bez pretpostavki’... U taj kaos unosi red samo okolnost da

nam je u svakom slučaju samo dio pojedinačne zbilje zanimljiv i da ima značenje, jer je

samo on povezan s kulturno vrijednosnim idejama kojima pristupamo zbilji” (Weber,1989: 49, 50)

Nauka mora stvarati vrednosne kriterijume prilikom izbora predmeta istraţivanja

jer neki objektivni orijentiri za to ne postoje. Naime, sama stvarnost — koja predstavlja

jedan heterogeni continuum, nepregledno i raznoliko mnoštvo pojava, beskonačan lanac

uzroka i posledica — nikada nam ne govori šta je u njoj vaţno i vredno saznati.

Otud, u mnoštvu pojava koje postoje u istoriji i društvu, istraţivač se moţe snaći

samo ako poĎe od odreĎenih vrednosti. „Bez vrijednosnih ideja istraţivača zasigurno ne

bi bilo nikakvog načela izbora materijala i nikakve smislene spoznaje pojedinačno

zbiljskoga, a kako je bez vjere istraţivača što se tiče značenja nekih kulturnih sadrţaja

svaki rad na spoznaji pojedinačne zbilje naprosto besmislen, tako i smjer njegovog

osobnog vjerovanja, prelamanje boja vrijednosti u ogledalu njegove duše pokazuje smjer

njegovog rada” (isto: 53).



22

Prevedeno na pristupačniji jezik, Veber kaţe da izbor vrednosti pomoću koje će

se orijentisati u stvarnosti vrši naučnik sam, u skladu sa svojim afinitetima. Dakle, koliko

naučnika, toliko i kriterijuma. Logična posledica svega je odbacivanje mogućnosti

postojanja jedinstvene društvene nauke i, što je mnogo vaţnije, mogućnost

kumulativnosti naučnog saznanja.

Moţe se na kraju postaviti pitanje: u kakvom odnosu se nalazi zahtev za naukom

slobodnom od vrednovanja spram činjenice da vrednosti neminovno, s obzirom na

prirodu stvarnosti, moraju posluţiti kao načelo izbora predmeta istraţivanja? Ni u

kakvom, reći će Veber. ’Odnos prema vrednostima’ treba pomno razlikovati od

vrednovanja: vrednosti svoju ulogu u procesu naučnog istraţivanja završavaju s izborom

predmet proučavanja. Dalje bavl jenje njime mora se osloboditi svake vrednosne procene.

3. 3. Vrednosti kao činjenice

Veza nauke sa vrednosnom sferom ostvaruje se u još jednom vrlo bitnom

segmentu. Naime, kao determinante ljudskog ponašanja, vrednosti jesu nezaobilazan

predmet naučnog istraţivanja, sa čim će se bezrezervno sloţiti15

i zastupnici i protivnici

spornog zahteva za naukom slobodnom od vrednovanja.

Da vrednosti tako postaju svojevrstan činjenični materijal u naučnom istraţivanju

društvenih pojava, ponajmanje je mogao prevideti sam Maks Veber, koji je svoju

razumevajuću sociologiju definisao upravo kao nauku „koja hoće da razume i tumači

društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njegovom toku i njegovim

posledicama” (Veber, 1976: 3). Prosto, bez uzimanja u obzir vrednosti kao smernica

društvenog delanja, ciljevi razumevajuće sociologija ne bi mogli biti ostvareni.

Signifikantna je i sledeća njegova napomena: „Kad je normativno vaţeće predmet

empirijskih istraţivanja, ono kao predmet gubi normativni karakter; tada je riječ o

njegovu ’postojanju’, a ne o ’vaţenju’” (Weber, 1989: 242). Drugim rečima, to znači da

15 Samo su krajnji bihejvioristi osporavali pravo nauke da proučava vrednosti, ograničavajući njen predmet

istraţivanja samo na ono što se neposredno moţe opaziti pomoću čula (Đurić, 1997).



23

vrednostima pristupamo kao i svakoj drugoj pojavi koja postaje središte našeg naučnog

interesovanja. Dakle, i vrednosti treba proučavati na vrednosno neutralan način, ne

zauzimajući nikakav sud o njima, niti ih na bilo koji način osporavati ili opravdavati,

svejedno.

Kritičari nauke slobodne od vrednovanja će, meĎutim, reći da je to prosto

nemoguće. Već u samom opisu i analizi nekog vrednosnog sistema sadrţana je njegova

kritika. „Dovoljno je, naime, opisati njegove unutrašnje protivrečnosti, izneti njegove

netačne činjenično-teorijske pretpostavke i uporediti ih sa stvarnošću, pokazati kako

vrednosti, bilo da se odnose na konačne ciljeve ili konkretna sredstva, ne obezbeĎuju

postizanje onih rezultata koje obećavaju, pa da opis vrednosnog sistema bude dobrim

delom istovremeno i njegova kritika” (Milić, 1996: 342).

Tu mogućnost nije ni Veber isključivao: „Ali znanstvena obrada vrijednosnihsudova ne samo da ţeli shvatiti i ponovo doţivjeti ţeljene ciljeve i ideale koji su u

temelju tih ciljeva, nego ih ţeli prije svega naučiti i kritički ’prosuĎivati’. Ta kritika

moţe, dakako, biti samo dijalektička, to jest moţe biti samo jedno formalnologičko

produĎivanje zadanog materijala u povijesno odreĎenim vrijednosnim sudovima i

idejama; provjera ideala na postulatu unutarnje neproturječnosti ţeljenog” (Weber, 1989:

25).

Razmatrajući pitanje prikladnosti ili neprikladnosti sredstava za postizanje nekogzadatog cilja, nauka procenjuje izglede za njegovo ostvarivanje (isto). Drugim rečima,

kritički sudi o njegovoj praktičnoj smislenosti ili besmislenosti. I ne samo to. Jedna od

najbitnijih funkcija takve, istina uvek indirektne i samo tehničke, kritike je pruţiti

delatnom čoveku odgovor na pitanje koliko „staje” postizanje ţeljenog cilja, što svaki

pojedinac koji odgovorno dela mora imati u vidu.

Budući da se vrednosti od strane čitavih društava, uţih društvenih grupa, te

individua doţivljavaju kao nedodirljive svetinje, njihovo naučno istraţivanje — posebno

ako sadrţi elemente kritike, makar i samo tehničke i indiriktne — moţe biti veoma

oteţano, pa i potpuno onemogućeno. Nije to, meĎutim, jedini problem sa kojim se

naučnici susreću na ovom osetljivom području. Postoji još jedna, za status naučnog

saznanja relevantnija poteškoća. Naime, naučnik koji proučava vrednosti svoje sopstvene

kulture je i sam u njima angaţovan (Gud i Het, 1966). Jasno je da pitanje glasi: kako



24

sprečiti i da li je uopšte moguće sprečiti njihov uticaj na proces naučnog istraţivanja?

Berger i Kelner identifikuju isti problem, sluţeći se efektnom metaforom: kako gurati

kola u kojima se vozimo (Berger i Kelner, 1991)? Ta dilema nas, pak, uvodi u novo

poglavlje rasprave o vrednosnoj neutralnosti nauke tj. na teren sociologije saznanja.

3. 4. Egzistencijalna uslovljenost saznanja

Ako se na zahtevu za naukom slobodnom od vrednovanja insistira zarad

ostvarenja principa objektivnosti, te ako kao uzor u tom pogledu sluţe prirodne nauke,

onda svaku nadu u mogućnost njegovog doslednog sprovoĎenja treba napustiti. Nerealno

je očekivati da isti stepen objektivnosti mogu postići prirodne i društvene nauke, jer se

poloţaj istraţivača u te dve oblasti bitno razlikuje (Šušnjić, 1973).

Naučnik koji proučava pojave u okviru odreĎenog društva je i sam jedan od

članova istog: socijalizovan je u skladu sa njegovim normativnim standardima, aktivno

participira u njegovom društvenom ţivotu posredstvom raznoraznih uţih grupa kojima

pripada. Društveni naučnik otud dolazi u poziciju da bude istovremeno i posmatrač i

učesnik, i gledalac i glumac drame egzistencije (isto). Kako se to odraţava na sam proces naučnog saznanja? Tako što se istraţivač

veoma teško moţe oslobodi dominantnih vrednosti sredine u koju je ukalupljen. Tako što

se njegova rasna, nacionalna, verska, klasna, slojna, profesionalna i svaka druga

pripadnost bilo svesno ili nesvesno reflektuju na odabir teme, identifikovanje činjenica,

organizaciju materije, formulaciju hipoteza, procenu evidencije, konačno, odreĎivanje

sadrţaja zaključaka istraţivanja (isto).

„Točno je da se osobni nazori na svijet na području naših znanosti neprestano

upliću i u znanstvenu argumentaciju, uvijek je ponovo zamućuju i teţinu znanstvenih

argumenata čak i na području iznalaţenja jednostavnih uzročnih povezanosti činjenica

različito ocjenjuju, što rezultira smanjenjem ili povećanjem izgleda osobnih ideala, to jest

mogućnosti da se nešto odreĎeno hoće” (Weber, 1989: 26) — zapaţa Veber 1904,



25

svodeći čitav problem tek na jednu ljudsku slabost, a u tom pogledu, ništa što je ljudsko

ne moţe ni naučnicima biti strano.

Trebalo je sačekati još koju deceniju, pa da implikacije tzv. egzistencijalne

uslovljenosti mišljenja (Manhajm, 1978) na svetlost dana iznese jedna nova nauka,

sociologija saznanja. Piter Berger i Hansfrid Kelner opisaće je kao ogromnu razradu

„Paskalovih uvida u društvenu relativnost čovekovih pojmova o istini” (Berger i Kelner,

1991: 78), te definisati kao disciplinu koja „izučava konstruisani karakter onoga što ljudi

smatraju za ’stvarnost’” (isto: 79).

Problem nije beznačajan i ne moţe se svesti tek na jednu ljudsku slabost.

Vannaučni, u prvom redu društveni faktori koji usmeravaju proces mišljenja, kako ističe

Karl Manhajm (Karl Mannheim), imaju konstitutivni, a ne tek periferni značaj: oni

prodiru u sadrţinu i formu, obim i način formulisanja saznanja, presudno utiču nakapacitet i intenzitet opaţanja (Manhajm, 1978).

Sad postaje jasno kako je moguće da jednu istu pojavu dva čoveka potpuno

različito doţivljavaju, interpretiraju, vrednosno procenjuju. Ništa se ne moţe opaţati

neposredno tj. „onakvo kakvo jeste (ako uopšte jeste)” (Radović, 2006), već samo s

obzirom na odreĎeni referentni sistem koji čine individualno, društveno, disciplinarno i

na bilo koji drugi način determinisane vrednosti, očekivanja, interesi, predrasude,

pojedinaca (isto).Tu zamku referentnog okvira ne mogu izbeći ni naučnici. Ralf Darendorf (Ralf

Dahrendorf) će reći da su skloni da svoje teorije stvaraju po ličnom ukusu, te da je

njihova percepcija nuţno uvek selektivna: vidi se ono što se ţeli videti, ostaje se slep za

sve drugo (Supek 1983). Alvin Guldner će, pak, isti problem označiti kao problem

teoretičareve infrastrukture: „Društvene teorije temelje se na znanju koje je teoretičar

stekao vlastitim iskustvom. Za nj su, naravno, činjenice koje su ukorijenjene u osobnoj

realnosti krajnje uvjerljive. On vidi i osjeća, čak sudjeluje u pojavama kao što su

francuska revolucija, uspon socijalizma i velika kriza, a da nikada ne posumnja u

zbiljnost svojeg iskustva. Njegova osnovna koncepcija onoga što je društveno stvarno i

zbiljsko je prema tome ukorijenjena u infrastrukturi čovjeka samog, u onome što se

neposredno tiče njegova ţivota” (Gouldner, 1980: 75).



26

Krajnje konsenkvence relativizovanja svekolikog, pa i naučnog saznanja

posredstvom dejstva vansaznajnih činilaca ilustruju Paskalove reči: „ono što je istina sa

jedne strane Pirineja sa druge je greška” (Berger i Kelner, 1991: 76). Zigmunt Bauman

(Zygmunt Bauman) će tako ustanoviti da je konstitutivno obeleţje bitka kao takvog

mnoštvenost rivalskih interpretacija sveta u kom ţivimo; da je sociologija tek jedan

osobit način komentarisanja iskustva, ništa bolji nego li je to laičko, zdravorazumsko

znanje; da se zajednica sociologa stoga moţe svesti na zajednicu ukusa; i da postoji

raspad objektivnosti (Vrcan, 2005).

Oni kojima je ipak stalo do nauke neće se sa takvim zaključcima sloţiti, već će

princip radikalnog relativizma, koji uvek i svugde negira smislenost objektivne potrage

za jednom i jedinom istinom, pokušati na neki način prevazići.

Berger i Kelner navode da je u tom pogledu moguće predloţiti nekoliko rešenja, asvima njima je zajedničko „uspostavljanje odreĎenog mesta u društvu koje pojedinca čini

imunim, ili bar malo manje podloţnim zubu relativnosti” (Berger i Kelner, 1991: 83).

Svojevrstan status epistemološke elite marksisti će, na primer, pripisati proletarijatu ili

avangardi proletarijata; feministkinje ţenama; „crni” sociolozi „crncima”... Spisak onih

koji pretenduju na jedini pravilan ugao posmatranja sveta u kom ţivimo moţe biti

praktično nepregledan. Karl Manhajm izlaz vidi u tzv. slobodno lebdećoj inteligenciji, za

koju će ustvrditi da jedina moţe da se uzdigne iznad svoje grupe, klase, društva i zauzmeako ne objektivan, a ono bar više objektivan stav. Problem je, meĎutim, u tome što

sociologija saznanja moţe pokazati da su sve te pojedinačne perspektive podjednako

relativne kao i uverenja svih drugih ljudi.

Kako onda prevazići radikalni relativizam, a ne upasti u njegove zamke?

„Mogućnost naučne objektivnosti utemeljena je u mnoštvu relevantnih struktura u okviru

svesti”, reći će Berger i Kelner (isto: 81). Svaka ta struktura poseduje vlastite osobine

koje se nameću pojedincu dok u svesti stupa u neku od njih. Objektivnost jeste obeleţje

upravo naučne relevantne strukture, a ona nalaţe sociologu da mora staviti u zagrade

lične vrednosti i stanovišta u što je moguće većoj meri kada počne svoje istraţivanje,

kako ne bi došlo do iskrivljavanja rezultate istog. Prostije rečeno, naučnik mora biti

vrednosno neutralan baš onako kako je to Veber propisivao.



27

Dalje objašnjenje ovog stavljanja u zagrade vlastitih uverenja prilično je,

meĎutim, maglovito. Ma koliko strog neki naučni metod bio, on ne moţe biti garancija

objektivnosti jer i sam lako podleţe uticaju vrednosti: mrţnja se moţe kvantifikovati

(isto)! Zato Berger i Kelner navode da je za vrednosnu neutralnost nauke zapravo

potrebna strast da se vidi jasno, te da distanciranje od ličnih stanovišta odlikuje izvesni

asketizam pošto proces odvajanja moţe biti veoma teţak ako je naučnik egzistencijalno

vezan za situaciju koju proučava. Konačno, ishod uloţenih napora nikada ne moţe biti

izvestan jer sociolog i u ulozi sociologa uvek ostaje član društva „sa svim

relativizirajućim implikacijama koje to nosi” (isto: 85). Jedino što mu preostaje jeste da

bude svestan tog svog, metaforički rečenog, dvojnog drţavljanstva — naučnog i

društvenog.

Krug se tako zatvara: stiţemo do iste one tačke od koje smo i pošli. Zbog toga što proces spoznaje društvenih pojava uslovljavaju izvesni vannaučni činioci, društvene

nauke nikada ne mogu da se pribliţe onom stepenu objektivnosti koji sa mnogo manje

napora postiţu prirodne nauke. Pokušaji, pak, potpunog neutralisanja uticaja tih

egzistencijalnih faktora nuţno su osuĎeni na neuspeh jer se radi o apriornim elementima

naše percepcije (Šušnjić, 1973). Drugim rečima, čovekov pogled na svet nikada nije

neposredan. Šta će se i na koji način videti zavisi od jezika kojim se sluţimo, iskustva

koje imamo, naših ličnih interesa...Ako već ne postoji način na koji bismo mogli eliminisati dejstvo tih faktora, meĎu

koje spadaju i vrednosti, onda je upravo zarad objektivnosti naučnog saznanja bolje

eksplicitno izneti vrednosne pretpostavke na kojima se istraţivanje temelji, nego pod

velom nikad apsolutno moguće vrednosne neutralnosti dopustiti da se one implicitno

„uvuku” u isto, zaključuje Đuro Šušnjić (isto). Po Ralfu Darendorfu, tek takva vrsta

transparentnosti, koja je preduslov samokritike i kritike od strane drugih, omogućiće da

se pristrasnost istraţivača svede na najmanju moguću meru (Supek, 1983). Princip

objektivnosti i mogućnost izricanja vrednosnih sudova u nauci tako ne isključuju nuţno

jedno drugo.



28

3. 5. Imanentne vrednosti nauke

Bavljenje naukom predstavlja jednu osobenu društvenu delatnost, a kao i svaka

druga delatnost, tako se i ona naučna bazira na izvesnim vrednosnim postulatima,

ugraĎenim u njene temelje. Eto još jednog segmenta u kom su nauka i vrednosti

povezane. Eto načina na koji nauka sama poprima vrednosni kvalitet. Preostaje da se vidi

koje su to specifične naučne vrednosti kojih su naučnici duţni ne samo da se pridrţavaju,

već i aktivno za njih da se bore.

Za Vojina Milića, ali i za niz drugih autora, imanentna vrednost naučne delatnosti

jeste „teţnja za objektivnošću, nepristrasnošću i proverljivošću” (Milić, 1996: 358). Iz te

vrednosti proizilaze i odreĎeni nalozi za praksu: da uvek treba biti spreman priznati

vlastitu grešku tj. one fakte koje ne idu u prilog ličnim stavovima; da treba biti apsolutno

pošten; da se činjenice ne smeju falsifikovati ili iskrivljavati (Gud i Het, 1966).

Konačno: da je naučnik duţan baš u ulozi naučnika aktivno da se bori protiv svih onih

tendencija koje osnovnu vrednost nauke ugroţavaju (Đurić, 1997).

Imanentne vrednosti nauke, koje se zapravo izvode iz osnovnog postulata

naučnog metoda, apsolutno obavezuju poslenike naučne delatnosti, ali ne i šire javnosti.

Ne ceni se objektivno, nepristrasno, iskustveno proverljivo znanje podjednako u svim

kulturama (Milić, 1996). Ima i onih društava, ili bar njegovih uţih segmenata koji će

prednost pre dati magiji ili ideologiji nego li nauci.

Takve šire društveno-kulturne okolnosti svakako ne predstavljaju povoljan okvir

za razvoj naučne delatnosti, što je činjenica spram koje su naučnici duţni da zauzmu

aktivan stav, a ne da budu pasivni, čekajući bolja vremena da sama od sebe doĎu. Ovo je

još jedan dokaz da se teza o vrednosnoj neutralnosti nauke ne moţe braniti pozivanjem na

objektivnost kao imanentnu naučnu vrednost, navodi Milić, jer su naučnici duţni da s

obzirom na svoj poziv zauzimaju mnogobrojne vrednosne stavove (isto).



29

3. 6. Profesionalna etika

Zahtev za naukom slobodnom od vrednovanja bio je upravo sa stanovišta naučnog

poziva tj. iz perspektive problema koji se tiču profesionalne etike naučnika najţešće

osporavan. Kritika se usredsreĎivala na implikacije koncepta u pogledu javne uloge

naučnika i nauke u društvenom ţivotu, te s tim u vezi na pitanje odgovornosti.

Vrednosno neutralna nauka recept je za moralnu ravnodušnost, tvrdi se. Ona

proteruje kritički stav naučnika u podzemlje sociološke kulture. Neće da sudi ni o bogu ni

o Ďavolu, ali spremna je i jednom i drugom da sluţi. Podobna je kao sredstvo, nikad ne

pita za cilj. OtuĎena je od ljudi.

Da li je, meĎutim, sve to imao na umu i Maks Veber, jedan od najvatrenijih

pobornika vrednosno neutralne nauke? Pre će biti da je ona takvom postala nakon

Vebera. „Dobro poznavanje Weberova djela o ovim problemima zbunilo bi mnoge koji

danas vrijednosno neutralnu sociologiju potpisuju u njegovo ime”, ističe Alvin Guldner

(Gouldner, 1980: 14).

Vratimo se zato izvoru. Kako je nemački sociolog doţivljavao javnu ulogu

naučnika, preispitaćemo kroz njegovo razmatranje problema mesta vrednovanja u

univerzitetskoj nastavi. U šta se, pak, koncepcija vrednosno neutralne nauke izrodila

nakon Vebera, sagledaćemo baveći se problemom moralne odgovornosti naučnika.

3. 6. 1. Amfiteatar i trg

Na samom početku rasprave „Smisao ’vrijednosne neutralnosti’ sociologijskih iekonomijskih znanosti” (Weber, 1989) Veber eksplicitno napominje da su pitanje

valjanosti i smisla logičkog načela slobode nauke od vrednovanja, te pitanje da li u

univerzitetskoj nastavi treba zastupati vlastite poglede na svet — dva krajnje različita

problema. I opet, zato što je posve vrednosno uslovljeno, drugo pitanje je nerešivo.



30

U tom je pogledu moguće zastupati različita stanovišta, a da li su neka od njih

prihvatljivija od drugih nije na nauci da sudi (isto). Ima onih koji smatraju da je ispravno

odvajati čisto logičke i čisto empirijske probleme s jedne, te probleme praktičnih

vrednovanja s druge strane, ali da je legitimno baviti se u nastavi i jednima i drugima.

Ima, opet, i onih koji će reći da logički dosledno razdvajanje te dve sfere nikada nije i ne

moţe biti izvodivo, no preporučuju, koliko je god to moguće, izbegavanje svih praktičnih

vrednovanja u nastavi.

Ako bi već trebalo da se opredeljuje izmeĎu ta dva ekstremna stanovišta, Veber će

se pre prikloniti prvom, nego li drugom, ali uz jedan minimalan zahtev. Naime, da je

legitimno baviti se u nastavi, osim čisto logičkim i čisto empirijskim problemima, i

problemima vrednovanja samo „ako sveučilišni nastavnik bezuvjetno postavi sebi u

duţnost da će u svakom pojedinimo slučaju, čak i uz opasnost da uslijed toga svoje

predavanje učini manje zanimljivim, svojim slušateljima i, što je glavno, samome sebi

pouzdano razjasniti koja su od dotičnih njegovih izvoĎenja isljučivo logički zaključci ili

isključivo empirijsko utvrĎivanje činjenica, a koja su praktično vrednovanje” (isto, 204).

Tako postupiti, izravan je imperativ intelektualne časti, zaključuje Veber.

Pa ipak, čak i uz zadovoljavanje tog minimalnog uslova, univerzitet nije mesto

gde profesor moţe i treba da, kako kaţe Veber, propoveda vlastite ideale i uverenja16

.

Dva su razloga tome (Veber, 1998).Prvi, dublji, jeste činjenica da ţivimo u etički iracionalnom svetu u kom se

izmeĎu različitih vrednosti vodi nepomirljiva borba, te stoga niko nema pravo nametati

nekome lične poglede na svet kao jedino ispravne (isto).

Drugi, praktični razlog, svodi se na prirodu odnosa izmeĎu studenata i profesora u

slušaonici. „Okolnosti nameću da su studenti obavezni da prate tečajeve nekog profesora

s obzirom na svoju buduću karijeru, kao i to da niko ko prisustvuje predavanju ne sme

kritikovati profesora” (isto: 83). Tako, dok su jedni primorani da ćute, drugi imaju

neograničenu slobodu da govore, a ponajmanje što profesor moţe da učini jeste da ne

iskorišćava zavistan poloţaj svojih studenata. Za propagiranje vlastitih ideala njemu, kao

uostalom i svakome, stoje na raspolaganju druge mogućnosti — mediji, javni skupovi na

16 „Ali profesor ne bi trebao postavljati zahtjev da kao profesor nosi maršalsku palicu drţavnika (ili

reformatora kulture) u svojoj naprtnjači, što on radi kad se sluţi okriljem katedre za izraţavanjedrţavničkih političkih (ili kulturno političkih) sentimenata” (Weber, 1989: 207).



31

ulicama ili u crkvi, privatni sastanci kakvog udruţenja. Jednom rečju, sve one situacije

gde je kritika moguća. U takvim prilikama profesor moţe da radi ono što mu zapoveda

njegov bog ili demon, ne skrivajući svoj lični stav. „Naprotiv, jasno opredeljivanje tada

postaje prokleta obaveza i duţnost”17(isto: 82).

Sudeći po svemu prethodno rečenom, smisao Veberovog zahteva za vrednosno

neutralnom naukom ne moţe se svesti na floskulu da vrednovanja naučnika nisu vaţna.

Uostalom, od takvih tumačenja svoje koncepcije eksplicitno se bio ograĎivao i sam

Veber: „Sposobnost da se razlikuje spoznavanje i vrednovanje i izvršenje znanstvene

duţnosti da se vidi činjenična istina, kao i praktična obveza da se zauzmemo za naše

vlastite ideale, ono je na što se ţelimo sve tješnje vezati” (Weber, 1989: 29). Sva njegova

razmatranja bila su, kako je isticao, uperena samo protiv brkanja naučne rasprave o

činjenicama i vrednosnog rezonovanja, ne i protiv zastupanja ličnih uverenja.

I tu sledi jedna vrlo bitna Veberova napomena, kao i nalog za praktično

postupanje. Naime, da „moralna indiferentnost i znanstvena ’objektivnost’ nemaju

nikakve unutarnje srodnosti” (isto: 31), te da naučnik, kada se naĎe na skliskom području

vrednovanja, samo treba samom sebi i drugima jasno da razjasni „kada istraţivač

prestaje, a kad čovjek koji pokazuje htijenje počinje govoriti; gdje se argumenti obraćaju

znanstvenom razumijevanju, a gdje osjećaju” (isto).

Da zaključimo: smisao zahteva za naukom slobodnom od vrednovanja, onakokako ga je Veber shvatao, nije da naučnik treba kao ličnost da se odrekne vlastitih ideala

(Đurić, 1997). Ono što jeste bila njegova namera, to je potreba da se odvoje različite

moguće društvene uloge — uloga naučnika od uloge političkog aktiviste, društvenog

reformatora, moralnog propovednika. Što se, pak, tiče uloge vrednovanja u

univerzitetskoj nastavi, naučnik kao nastavnik moţe i treba svojim studentima da pruţi

17 „Uzme li se u obzir razmjerno uzvišen poloţaj profesora u njemačkom društvu, i jednostranost

komunikacije svojstvene sveučilišnim predavanjima, Weber je bio u pravu. Njegova strahovanja bila su

vjerojatno još opravdanija ako prihvatimo stav da je njemački ’nacionalni karakter’ autoritaran, što Nietzscheovim riječima znači spoj oholosti i ropske podloţnosti”, konstatuje Alvin Guldner (Gouldner,1980: 16). MeĎutim, takva razmatranja manje su uverljiva u demokratskim kulturama, u kojima specifičnaideologija obrazovanja naglašava poţeljnost učešća studenata u raspravama kroz izraţavanje ličnih stavova,te u kojima se profesori manje poštuju, smatra isti autor, zaključujući: „Premalo je studentske servilnosti da

bi mogla potaknuti i ohrabriti povremenu profesorsku oholost” (isto).



32

samo stručno obrazovanje, ne i da rešava njihove ţivotne dileme, jer za to nema potrebne

kvalifikacije.

Problem takvog pogleda na pedagoško delovanje postavlja, meĎutim, Alvin

Guldner: „Ako se danas bavimo isključivo stručnim znanjem naših studenata i odbacimo

svaku odgovornost za njihove moralne osjećaje ili nedostatak takvih osjećaja, jednoga

bismo dana mogli biti prisiljeni preuzeti odgovornost zato što smo odgojili generaciju

koja je spremna raditi za budući Auschwitz” (Gouldner, 1980: 33). Kako bi se Veber

nosio sa time?

3. 6. 2. Moralna odgovornost

Problem moralne odgovornosti je, sa etičkog stanovišta, moţda najslabija tačka

koncepcije vrednosno neutralne nauke koju je Veber zastupao. On jeste polazio od toga

da nauka moţe biti korisna delatnom čoveku, pruţajući mu pouzdana saznanja o

načinima na koje moţe ostvariti ţeljene ciljeve, kao i saznanja o posledicama istih. Nije,

dakle, nauku stavljao pod stakleno zvono, verujući da se njom treba baviti zarad nje

same.

Konačno, ništa od svega toga nije sporno. Problem se otvara u onom segmentu

njegovog učenja o neupitnosti ciljeva kojima nauka sluţi, nikada nemajući pravo da

kritički ispituje njihovu legitimnost. Istorija je, meĎutim, pokazala krajnje domete takvog

svoĎenja nauke na puko instrumentalno sredstvo prakse koje moţe da se koristi i zarad

ostvarenja krajnje iracionalnih ciljeva.

Ima li boljeg primera od atomske bombe? „Prije Hirošime i fizičari su govorili o

vrijednosno neutralnoj znanosti: oni su takoĎer svečano prisegli da neće izricati

vrijednosne sudove. Danas mnogi od njih nisu u to tako sigurni” (Gouldner, 1980: 32).

Nakon Drugog svetskog rata, ako već nije pre, problem vrednosti postao je tako

relevantan i za prirodne nauke, a ne samo usud društvene.

Koncepcija vrednosno neutralne nauke nakon Vebera zadobila je bila brojne

sledbenike. I to ne slučajno. Predstavljala je upravo idealno sredstvo opravdanja za



33

skidanje s naučnika svake moralne odgovornosti u pogledu ciljeva kojima sluţi: bili oni

dobri ili loši, racionalni ili iracionalni, svejedno. Tako se mogao desiti projekat

„Kamelot”.

MeĎutim, za razliku od Vebera koji je svoj zahtev za naukom slobodnom od

vrednovanja temeljio na jednoj relativističkoj filozofiji vrednosti, kasnije pristalice

vrednosno neutralne nauke rukovodili su se krajnje pragmatičnim motivima. Onaj ko ne

sudi ni o kome i ni o čemu, moţe lako po dobru cenu da se proda svakom. Guldnerovim

rečima rečeno, vrednosno neutralna nauka je itekako korisna onima koji ţive od

sociologije, a ne za nju (isto).

Zalaţući se za obnovu sociologiju u veberijanskom duhu, a naročito za

revitalizaciju klasične ideje objektivnosti, Piter Berger i Hansfrid Kelner će reći da je

tehnokratska (zlo)upotreba nauke za svaku osudu, jednako kao i ideološka (Berger iKelner, 1991). Za razliku od Guldnera, koji je smatrao da je takva primena nauke moguća

kao prirodna posledica jedne doktrine koja kruto razdvaja činjenice i vrednosti, Berger i

Kelner drţe da to nije slučaj. Nije problem u konceptu, već u tome što se on primenjuje u

okviru relevantne strukture ko ja nije naučna. Nema mesta vrednosnoj neutralnosti u

svakodnevnom ţivotu, niti u praksi jer svaka primena nauke nuţno mora biti utemeljena

na nekim vrednostima. Tako vrednosno neutralna nauka koja se stavlja u funkciju

zadovoljavanja potreba praktičnog ţivota dolazi nuţno u protivrečnost sa samom sobom.Izlaz iz te situacije Berger i Kelner su našli u postavljanju nesavladivih, čvrstih i dubokih

granica izmeĎu nauke i ţivota. Jednom rečju, otuĎili su je od običnih ljudi i njihovih

potreba.

Problem zloupotreba nauke moguće je, meĎutim, rešiti i na drugačiji način, a ne

tako radikalnim njenim odvajanjem od praktičnog društvenog ţivota ljudi. „Potrebna je

samo jedna vrednosna pretpostavka — da sociologija treba, u krajnjoj liniji, da sluţi

stvaranju društvenih uslova u kojima će postojati, u datim opštim istorijskim uslovima,

najpovoljnije mogućnosti za razvoj svih pozitivnih potencijalnih sposobnosti i

zadovoljenje ţivotnih potreba konkretnih ljudi” (Milić, 1996: 355). Ta pretpostavka, koja

predstavlja jedan od etičkih postulata društvenih nauka, moţe biti osnov kritičkog

uplitanja nauke u društveni ţivot, sluţeći kao kriterij selekcije dobrih i loših ciljeva u čiju

funkciju nauka moţe da se stavi.



34

4. TEKST I KONTEKST

Ideje nisu entiteti sui generis. Ideje stvaraju ljudi. Otud, kao što je uostalom slučaj

sa svim produktima ljudskog stvaralaštva, one nose pečat svega onog što odreĎuje

njihove vlastite kreatore. Dakle, pečat ličnog ali i šireg društvenog konteksta omeĎenog

zadatim vremensko-prostornim koordinatama. Drugim rečima, to znači da misaone

tvorevine moţemo posmatrati i kroz prizmu okolnosti u kojima nastaju, opstaju i nestaju,

sve u cilju njihovog boljeg razumevanja.

Kada je reč o Veberovom zahtevu za naukom slobodnom od vrednovanja,

razmatranje društvene pozadine istog je gotovo neophodno budući da je, kako primećuje

Vojin Milić, „ideja o vrednosnoj neutralnosti nauke dobrim delom plod njenog

društvenog poloţaja”18 (Milić, 1996: 338). Što je ovaj nepovoljniji tj. što više vannaučni

činioci ugroţavaju autonomiju nauke, zahtev za njenom neutralnošću tim će pre biti

prihvaćen u krugovima samih naučnika, sluţeći kao „poslednje sredstvo za zaštitu bar

najograničenijih mogućnosti slobodnog i nepristrasnog bavljenja naukom” (isto).

U osnovi do istog zaključka bio je došao i Alvin Guldner, posmatrajući verovanje

u vrednosno neutralnu nauku kao jedan element ideologije profesionalne grupe sociologa

(Gouldner, 1980). Tako je, kako kaţe, to „uzvišeno” pitanje — da li nauka sme ili ne sme

donositi vrednosni (čitaj: kritički) sud o pojavama koje proučava — povezao sa izvesnim

„ovozemaljskim” interesima samih naučnika.

Neke od njih, mada ne sve, imao je na umu i Maks Veber kada je formulisao

svoju koncepciju. Na to upućuje, za početak, njegovo razmatranje konkurencije meĎuuniverzitetima i profesorima za pridobijanje studenata, što je problem koji se moţe

razumeti samo ako se imaju u vidu institucionalne specifičnosti nemačkih visokoškolskih

ustanova Veberovog vremena (Weber, 1989). Naime, od toga koliko su predavanja nekog

18 Milić napominje da se radi o pretpostavci koju bi trebalo proveriti istraţivanjima sociologije nauke

(Milić, 1996).



35

profesora bila posećena, najneposrednije je zavisilo njegovo napredovanje u karijeri, a na

samim njenim počecima izravno i prihod. Otud je u interesu predavača bilo da budu što

popularniji, a sredstvo za postizanje tog cilja svodilo se na davanje tzv. lične note nastavi

kako ova ne bi bila dosadna. Tako se i meĎu samim profesorima vodila nečasna borba za

sticanje naklonosti meĎu studentima, što je Veber drţao vrlo neprijatnim 19. Jedna od

skrivenih funkcija njegove doktrine o vrednosnoj neutralnosti nauke bila je da to

suparništvo obuzda i „unese mir u akademske ustanove”, zaključuje Guldner (Gouldner,

1980: 15).

Zahtev za naukom slobodnom od vrednovanja zadovoljavao je, meĎutim, još

jednu potrebu, akutnu sa stanovišta prilika u Nemačkoj u prvoj trećini minulog stoleća.

Bez opšteg konsenzusa u pogledu bitnih nacionalnih pitanja, nemački društveni ţivot

odvijao se u znaku ţestokih političkih podela i sukoba, koji su se istom silinom bilireflektovali i na univerzitet. Načelo vrednosne neutralnosti nauke tr ebalo je da akademski

ţivot depolitizuje, odnosno, da utemelji „modus vivendi meĎu sveučilišnim profesorima

čiji su politički stavovi često bili duboko proţivljeni i u oštroj opoziciji” (isto: 16).

I tu dolazimo do ključne stvari. Naime, Veberova intencija da se na univerzitetu

obuzdaju političke strasti bila je, zapravo, motivisana jednim znatno dubljim razlogom —

strahom od odmazde onih koji u svojim rukama drţe poluge moći; strahom „da bi

izraţavanje političkih vrijednosnih sudova na sveučilištu moglo izazvati vladu da ga podvrgne cenzuri i tako ugrozi njegovu autonomiju” (Gouldner, 1980: 17). Sve ovo

upućuje na činjenicu da je društveni poloţaj visokoškolskih ustanova u Nemačkoj u prvoj

trećini XX veka bio vrlo nepovoljan. O tome, uostalom, svedoči i sam Veber kada ističe

da su svestrane rasprave o najodlučnijim, najvaţnijim, ţivotnim pitanjima nacije pod

okriljem nemačkih univerziteta zabranjene, te „da bi dignitetu predstavnika znanosti

jedino odgovaralo da šuti i o takvim vrijednosnim problemima o kojima mu je dopušteno

najslobodnije raspravljati” (Weber, 1989: 210).

19 „Nadalje, svatko zna da će konkurencija izmeĎu sveučilišta za pridobivanje studenata pri predlaganju

nastavnika često dati prednost nekom proroku, koliko god bio minoran, koji puni predavaonice, u odnosuna veoma istaknutog učenjaka i objektivnog učitelja, osim ako bi proricanje ostavilo nedirnutim politička ilikonvencionalna vrednovanja koja se u to vrijeme uvaţavaju kao normalna. Tobože vrijednosno neutralan

prorok koji govori u prilog vladajućih interesa ima, dakako, veće mogućnosti, zahvaljujući utjecaju koji oneimaju na političke moćnike” (Weber, 1989: 211).



36

Ovakav konačni zaključak Maksa Vebera Alvin Guldner će prokomentarisati

rečima u kojima se oseća pomalo i doza neverice i kap ironije, te dobra mera apsurda:

„Prihvaćajući zbiljnost napora da se spriječe nepopularni stavovi na sveučilištu, čini se

čudnim propisati samocenzuru kao način izbjegavanja vanjske cenzure. Samoubojstvo

nam se ne čini najboljim načinom da se izbjegne smrt od tuĎe ruke” (Gouldner, 1980:

18). Drugačije rečeno, jedno ograničenje slobode ne moţe biti opravdanje za drugo,

konstatuje Guldner.

Pa ipak, Veberu je toliko bilo stalo do toga da zaštiti integritet univerziteta i

osigura profesionalnu autonomiju naučnika da je za to bio spreman platiti bilo koju cenu

(isto). Otud zahtev da nauka bude slobodna od vrednovanja ako već potpuna sloboda

nauke od stega vlastitog društva ne moţe biti zagarantovana. U specifičnim istorijskim

uslovima, kakvi su vladali u vreme kada se Maks Veber bio strasno zalagao za vrednosnu

neutralnost nauke, takvo ograničavanje njenog delokruga se, dakle, donekle moţe

opravdati. Na kraju krajeva, ako sud o smislenosti ţrtvovanja zarad viših ideala donosi

istorija sama, onda valja sa ove vremenske distance istaći da je Veberovo načelo zaista

bilo pojačalo autonomiju sociologije, te tako doprinelo njenom intelektualnom razvoju,

omogućavajući naučnicima da se bave temeljnim problemima svoje discipline, a ne

novinarski da reaguju na dnevne dogaĎaje (isto).

MeĎutim, istorija svedoči i da je ista ta koncepcija bila poprimila bitno drugačijismisao nakon Vebera, postavši dobrim opravdanjem za skidanje svake društvene

odgovornosti s naučnika u pogledu načina njihovog angaţovanja ili, pak, neangaţovanja

u društvu čiji jesu deo. Alvin Guldner će reći da je to logičn a posledica jedne doktrine

čije su mogućnosti bile i još uvek jesu protivrečne (isto). Da li će one biti pozitivne ili

negativne, sve zavisi od toga ko se i s kakvom namerom tom doktrinom sluţi. I to je onaj

aspekt zahteva za naukom slobodnom od vrednovanja koji sam Veber nije bio do kraja

promislio, niti dovoljno dugo poţiveo da vidi njegove krajnje konsenkvence. OslobaĎa li

ga to svake odgovornosti, pitanje je koje ćemo ostaviti bez odgovora.



37

5. ZAKLJUČAK

Problem odnosa nauke prema vrednostima nije samo uvek aktuelno, nego je iveoma sloţeno pitanje. Za njegovo svestrano razmatranje potrebno je zaći u područja ne

samo epistemologije i metodologije, već i filozofije vrednosti, logike, sociologije

saznanja i nauke, konačno, etike. Svaka od tih disciplina pitanja veze izmeĎu nauke i

vrednosti osvetljava na sebi svojstven način. U ovom radu mi smo se tim pitanjima bavili

kroz prizmu učenja nemačkog sociologa Maksa Vebera o nauci slobodnoj od

vrednovanja. Problem je relevantan iz dva razloga — tiče se principa objektivnosti

naučnog saznanja, ali i uloge koju nauka moţe da ima u društvenom ţivotu.

U prvom delu rada akcenat je bio stavljen na argumente pomoću kojih je Veber

nastojao da odbrani svoje učenje o vrednosnoj neutralnosti nauke. Pokazali smo da se sa

epistemološkog stanovišta ono ne moţe braniti: argument da su vrednosti čisto

subjektivne kategorije i da bi stoga njihovo unošenje u nauku ugrozilo princip

objektivnosti nije tačan. Vrednosti su povezane sa činjenicama, predstavljajući tako

specifično jedinstvo objektivnih i subjektivih komponenata. Sporan zahtev da nauka ne

sme donositi vrednosne sudove moguće je, meĎutim, braniti i filozofskim argumentom o

postojanju pluralizma vrednosti, te njihovoj nepomirljivoj borbi. Ovo pitanje ostavili

smo, meĎutim, otvorenim, uz napomenu da se radi o problemima o kojima sociologija ne

moţe raspravljati sama.

U drugom delu rada postavili smo jedno više retoričko pitanje: ima li smisla

govoriti o vrednosnoj neutralnosti nauke kad nauka bez vrednosti ne postoji? One ne

samo da predstavljaju specifičan predmet naučnog istraţivanja, već su i svojevrsni

orijentiri u izboru onoga šta će se proučavati. Nadalje, sama nauka kao osobena društvena

delatnost poseduje izvesne vrednosne postulate zadobijajući tako specifičan vrednosnikvalitet. Konačno, pravo nauke na postojanje zavisi od toga da li ona veruje u vrednosti,

konkretno, vrednost istine.

Posebnu paţnju u drugom delu rada posvetili smo razmatranju problema odnosa

nauke i vrednosti iz perspektive sociologije saznanja. Vrednosti, naime, jesu jedan od

onih vannaučnih, egzistencijalih, u prvom redu društvenih faktora koji aktivno oblikuju



38

našu percepciju sveta. Čovek stvarnost ne posmatra neposredno, već u skladu sa svojim

referentnim okvirom. Otud, jednu istu stvar dva pojedinca mogu potpuno različito

interpretirati. Tako dolazimo do teze o relativnosti svekolikog ljudskog znanja, pa i onog

naučnog. Činjeni su različiti pokušaji da se taj relativizam prevaziĎe zarad interesa nauke.

Došli smo do zaključka da je moţda najprikladniji način da se to učini tako što će se

vrednosne pretpostavke, na kojima počiva naučno istraţivanje, učiniti transparentnim,

ako već nikako ne mogu da se eliminišu.

Analizirajući zahtev za naukom slobodnom od vrednovanja iz ugla sociologije

nauke, ustanovili smo da isti moţe da ima krajnje različit smisao u zavisnosti od

konstelacije prilika na relaciji nauka — društvo. U sredinama u kojima vannaučni činioci

usmeravaju naučnu delatnost, zahtev za njenom neutralnošću stavlja se u funkciju

odbrane autonomije nauke po cenu ograničavanja delokruga. To smo ilustrovali na primeru Nemačke u Veberovo vreme. MeĎutim, koncept vrednosne neutralnosti nauke

moţe da sluţi i kao opravdanje za skidanje svake društvene odgovornosti sa naučnika u

pogledu načina primene naučnih postignuća, što je problem koji smo posebno osvetlili

baveći se etičkom stranom naučnog poziva.

To nas dovodi do pitanja kakve implikacije zahtev za naukom slobodnom od

vrednovanja ima s obzirom na ulogu nauke u društvenom ţivotu. Na Veber ovom primeru

smo pokazali da taj koncept svodi nauku na instrumentalno sredstvo čovekove prakse. Nauka moţe da se bavi pitanjem prikladnosti sredstava, kao i pitanjem posledica

postizanja odreĎenog cilja, ali sam taj cilj ne moţe da dovodi u pitanje jer time stupa na

zabranjeno područje vrednosti. Nauka koja ne propituje ciljeve kojima sluţi moţe tako da

se koristi i u racionalne i u iracionalne svrhe. Piter Berger i Hansfrid Kelner će reći da

mogućnosti takve zloupotrebe ne proizilaze iz naučne koncepcije vrednosne neutralnosti,

već iz njene primene u praksi, gde joj nije mesto. Naučna vrlina postaje tako kulturni

porok. Budući da svaka primena naučnih postignuća pretpostavlja izvesne vrednosti, tako

vrednosno neutralna nauka dolazi u protivrečnost sa samom sobom. Jedini izlaz iz ove

situacije Berger i Kelner su videli u potpunom odvajanju nauke i ţivota, što je krajnja i

vrlo problematična konsenkvenca koncepta vrednosne neutralnosti nauke.



39

LITERATURA

Berger, Peter i Kellner, Hansfried (1991). Sociologija u novom ključu. Niš: Gradina. Bogdanović, Marija (1981). Kvantitativni pristup u sociologiji. Beograd: NIU Sluţbeni

list SFRJ.

Đurić, Mihailo (1997). Problemi sociološkog metoda. Beograd: NIU Sluţbeni list SRJ.

Đurić, Mihailo (1964). Sociologija Maxa Webera. Zagreb: Matica hrvatska.

Golubović, Zagorka (1998). Čovek i njegov svet . Beograd: Plato.

Gouldner, Alvin W. (1980). Za sociologiju. Zagreb: Globus.

Gud, Viljem i Het, Pol (1966). Metodi socijalnog istraživanja. Beograd: Vuk Karadţić.

Kalanj, Rade (2005). Suvremenost klasične sociologije. Zagreb: Politička kultura.

Manhajm, Karl (1978). Ideologija i utopija. Beograd: Nolit.

Milić, Vojin (1996). Sociološki metod . Beograd: Zavod za udţbenike i nastavna sredstva.

Mils, Rajt (1998). Sociološka imaginacija. Beograd: Plato.

Radović, SrĎan (2006). „Relativizam i antropologija”. Glasnik Etnografskog instituta

SANU , br. 54: 389-401. URL: http://www.etno-institut.co.yu (12. 7. 2008)

Ritzer, George (1997). Suvremena sociologijska teorija. Zagreb: Globus.

Supek, Rudi (1983). Zanat sociologa — strukturalna analiza. Zagreb: Školska knjiga.

Šešić, Bogdan (1974). Osnovi metodologije društvenih nauka. Beograd: Naučna knjiga.

Šporer, Ţeljka i Kalanj, Rade (1991). Max Weber: suvremene interpretacije. Zagreb:

SDH.

Šušnjić, Đuro (1999). Metodologija. Beograd: Čigoja štampa.

Šušnjić, Đuro (1973). Kritika sociološke metode. Niš: Gradina.

Todorović, Mirjana i Nedović, Slobodanka (1996). Sociološki rečnik . Novi Beograd:

Bona fides.Veber, Maks (1998). Duhovni rad kao poziv — nauka i politika. Sremski Karlovci, Novi

Sad: Izdavačka knjiţarnica Zorana Stojanovića.

Veber, Maks (1976). Privreda i društvo I . Beograd: Prosveta.

Vrcan, SrĎan (2005). „Suvremeni prijepori oko sociologije”. Revija za sociologiju, Vol.

XXXVI, No 3-4: 157-169.

http://www./

http://www./

http://www./

http://www./



40

Weber, Max (1989). Metodologija društvenih nauka. Zagreb: Globus.

Documents

Nauka i vrednosti u metodologiji Maksa Vebera