POJAM, RAZVOJ I NASTANAK PRVIH BIBLIOTEKATačno vreme nastanka prvih biblioteka nemoguće je utvrditi, kao ni njihovu tačnu ulogu. Sve su one, bez izuzetaka, bile društveno uslovljene, njihova uloga zavisila je od političkih, ekonomskih i kulturnih prilika određenog istorijskog perioda.Prema nemačkom istoričaru Vortiasu za nastanak biblioteka bili su neophodni određeni preduslovi:1) pojava i razvitak pisma koje se javlja 3-4000. godina pre nove ere, gotovo u isto vreme, u Egiptu, Vavilonu i Kini, a koje su Feničani i Grci usavršili sastavivši prvo fonetsko pismo;2) razvoj literature do te mere da je usmena tradicija postala nedovoljna, pa se javila potreba da se ona i zapiše, što je dovelo do pojave književnih spomenika;3) Postanak jednog sloja obrazovanih ljudi, neophodnih za formiranje korisnika biblioteka, kao i samih bibliotekarai.Prenošenje znanja i iskustva usmenim putem bilo je moguće samo u malim zajednicama sa nerazvijenim društvenim odnosima. Tek će pojava pisma omogućiti ubrzani društveni razvoj, a kao posledice razvoja pojaviće se i prvi pisani dokumenti i potreba da se oni na određenim mestima skladište i čuvaju.

Iz vremena egipatskog kralja Ramzesa II (13. vek p.n.e.) sačuvan je jedan ilustrovani papirus, koji predstavlja najstariju ilustrovanu knjigu. Ovaj papirus je najverovatnije bio deo fonda kraljevske biblioteke. Prve egipatske biblioteke, nalazile su se u okviru hramova i u vladrskim palatama. Podaci o njima dosta su nepouzdani, a na osnovu arheoloških istraživanja postoje dokazi o postojanju biblioteke Ramzesa II u Tebi i biblioteke u hramu boga Horusa u Edfu u kojima su čuvani papirusni svici ispisani egipatskim hijeroglifima.Jedni od najstarijih pisanih spomenika pronađeni su pri arheološkim iskopavanjima na teritoriji gde su se nekada razvijale i smenjivale najstarije civilizacije sveta Sumeri, Akađani, Asirci i Vavilonci. U velikim sumerskim gradovima Uruku, Nipru, Lagašu i mnogim drugim mestima, pronađene su glinene pločice pisane klinastim pismom. Najznačajnija biblioteka tog vremena bila je biblioteka asirskog kralja Asurbanipala (668-626 p.n.e.).U starogrčkim gradovima polisima i pored raširene pismenosti, na većoj ceni i vise poštovani, bili su usmeno izlaganje i neposredan dijalog. Ipak su mnogi znameniti Grci imali veće ili manje zbirke knjiga od kojih je najpoznatija bila je Arestotelova biblioteka. Posle smrti Aleksandra Velikog 323. godine p.n.e. njegovo carstvo je podeljeno, a jedan od njegovih vojskovođa I prijatelja, Ptolomej i Soter, nasledio je Egipat. U Aleksandriji, glavnom gradu Egipta "kao rezultat srećne kombinacije klasične grčke i orijentalne bibliotečke tradicije nastala je Aleksandrijska biblioteka". Ptolomej i Soter, prvi vladar iz dinastije Ptolomeja, u želji da u novom gradu okupi najpoznatije naučnike, pisce, filozofe i

sve ostale učene Ijude, osniva Muzeon - jednu vrstu Akademije nauka. Ptolomeji su članovima Muzeona davali doživotno zaposlenje, izdašne plate, besplatan smeštaj, hranu i sjajne uslove za rad. Muzeon se nalazio u elitnom delu grada, u okviru same kraljevske palate. Uz sve druge povlastice na raspolaganju im je bio i veliki broj knjiga, koje su bile smeštene u biblioteci specijalno podignutoj za njihove potrebe. Bila je to nadaleko čuvena i cenjena Aleksandrijska biblioteka.Krajem 3. veka p.n.e. još jedna velika biblioteka nastala je na teritoriji nekadašnjeg velikog carstva Aleksandra Makedonskog. Atal i Soter (241-197. god. p.n.e.) osnovao je Pergamsku biblioteku. Pergam i njegova biblioteka postaju centar književnosti i učenosti i mada je biblioteka osnovana po ugledu na Aleksandrijsku, nikada nije uspela da dostigne njen ugled, niti su Atalidi uspeli da sakupe onoliko učenih ljudi u Pergamu koliko su to uspeli Ptolomeji u Aleksandriji.Prve biblioteke starog veka bile su mesta u kojima su se knjige skladištile i vise su podsećale na arhivske institucije, a njihovi korisnici su pripadali uskom krugu povlašćenih ljudi. Nastale kasnije i Aleksandrijska i Pergamska biblioteka bile su ustanove u kojma je primat imao istraživački rad. U prvoj su se učeni ljudi i filozofi bavili kritičkim upoređivanjem izdanja starih pisaca, izrađivani su prvi katalozi, kao i Kalamahovo prvo bibliografsko delo Pinakes (Tablice), za to vreme njihove kolege u Pergamu, pisali su pre svega naučne studije o raznim filološkim i drugim temama. Već tada se broj korisnika znatno povećao, sa daljom tendencijom porasta i u narednim vekovima.Pored velikog broja privatnih biblioteka koje su nastale još u periodu Rimske republike od kojih su najpoznatije Ciceronova i Atikova, pred kraj stare ere javlja se ideja o osnivanju prvih javnih biblioteka. Gaj Julije Cezar (Gaius lulius Caesar; 100- 44. godine p.n.e.), veliki rimski vojskovođa, imao je u planu osnivanje jedne takve biblioteke. Impresioniran aleksandrijskim zdanjem, želeo je da izgradi biblioteku koja će se sastojati iz dva odeljenja, jednog sa grčkim i jednog sa latinskim knjigama. Osujetili su ga njegovi neprijatelji ubivši ga 44. godine p.n.e. Izgradnju prve javne biblioteke u delo je sproveo, nekoliko godina kasnije, Cezarov pristalica i prijatelj Gaj Azinije Polin, podigavši je 39. godine p.n.e. pored samog Foruma.Otvaranje prve javne biblioteke poklopilo se sa prelomnim događajima vezanim za dalji razvoj rimske države. Bio je to period kada su prestala ratna osvajanja i borbe za vlast i kada je kao jedini i neprikosnoveni vladar rimskog sveta, 31. godine p.n.e., postao Oktavijan Avgust. Proglasivši se za cara uvodi državu u miran period u kom će Rimsko carstvo doživeti najveći procvat u svojoj istoriji. Avgust je osnovao još dve javne biblioteke. Prvu biblioteku Paletinu podigao je 28. godine p.n.e. pored Apolonovog hrama na Palatinskom brežuljku, a drugu biblioteku Oktavijanu, nekoliko godina kasnije na južnom delu Marsovog polja u cast svoje sestre Oktavije.Sledeća značajna javna biblioteka bila je biblioteka Ulpina koju je 113. godine podigao car Trajan i koja se nalazila u samom centru Trajanovog foruma. I ova biblioteka je imala posebna odeljenja za grčka i latinska dela, samo što su kod ove biblioteke odeljenja bila postavljena jedno naspram drugog. Samo mesto na kom je podignuta kao i veličina i raskoš biblioteke ukazuju na veoma važno mesto knjige u životu Rimljana.Ipak su i ove biblioteke, mada su nosile epitet javne i bile namenjene pismenom stanovnistvu, opsluživale prilično mali broj korisnika. Pismenost nije bila raširena, a ženama i deci ulaz u biblioteku bio je zabranjen.Zapadni deo Rimskog carstva nestao je gotovo bez traga posle 476. godine pred uzastopnim napadima varvarskih naroda koji su ovaj deo Evrope gurnuli u takozvano "mračno doba srednjeg veka". Sam grad Rim je neko vreme bio gotovo potpuno napušten i razoren, a viševekovnom nasleđu grčko-rimske civilizacije pretilo je potpuno istrebljenje.Dok je u antičkom periodu knjiga predstavljala sredstvo za prenos naučnih informacija i književnih tekstova, početkom srednjeg veka ona sve vise postaje magijski objekat. Prepisivanje, proizvodnja i korišćenje knjige vezuju se za manastire i verske škole.Knjige koje se po manastirima pišu i prepisuju imaju verski, najčešće liturgijski sadržaj. Do nje je za običnog čoveka u srednjevekovnoj Evropi bilo gotovo nemoguće doći.Bila je dostupna samo uskom krugu ljudi, a pravila za njeno korišćenje su bila veoma stroga. Zato se za srednji vek može reći da je period opadanja i gubljenja ideje javnog bibliotekarstva. Mada ima i autora, kao što je Tomas Keli (Thomas Kelly, rođ. 1909.), najpoznatiji istoričar britanskog javnog bibliotekarstva, koji u svojoj knjizi Early Public Libraries, manastirske biblioteke smatra ne samo duhovnim centrima, već i središtima pismenosti, naučnog i umetničkog stvaralaštva.

Od XII veka razvija se nov način proizvodnje. Sve vise napreduju zanatstvo i trgovina, a pojavljuje se i nov društveni stalež koji se naseljava u gradovima. Pored sveštenstva koje je do tada bilo jedini nosilac kulture, javljaju se i plemstvo i građanska klasa. S razvojem gradova otvaraju se u Evropi gradske škole, a vrlo brzo se formiraju i razvijaju i čuveni univerziteti srednjeg veka. Prvi univerzitet otvoren je u Bolonji oko 1100. godine, zatim univerzitet Sorbona u Parizu oko 1150. godine, u XII veku je osnovan i univerzitet u Oksfordu, a 1230. godine i univerzitet u Kembridžu, u Pragu 1348. godine, u Krakovu 1364., u Beču 1365. i Hajdelbergu 1386. godine. Sve one imale su svoje biblioteke, čije fondove su koristili i studenti i profesori.Pokušaj demokratizacije biblioteka javlja se u periodu humanizma i renesanse kada mnogi njeni predstvanici imaju ideju o stvaranju i osnivanju javnih biblioteka. Jedan od utemeljivača italijanskog humanizma i njen najpoznatiji predstavnik bio je Frančesko Petrarka (Francesco Petrarca; 1304-1374.). Svoju privatnu biblioteku, u kojoj je bilo preko 100 dela, poklonio je crkvi Svetog Marka u Veneciji pod uslovom da se u ovom gradu osnuje javna biblioteka, čiji bi početni fond predstavljala njegova kolekcija. Mada ta ideja nije realizovana, a njegove knjige rasute na sve četiri strane sveta, Svend Dahl ga u svom delu Povijest knjige, naziva ocem javnih biblioteka.Istinski centar humanizma bila je Firenca zahvaljujući Kaluču Salutatiju (Coluccio Salutati; 1330-1406.), njenom dugogodišnjem kancelaru, a nadasve predstavnicima porodice Medičija koji su zaslužni za osnivanje niza javnih biblioteka. Godine 1425. u Londonu osnovana je Gildhol biblioteka (Guildhall Library) i koju je Tomas Keli smatrao najstarijom javnom bibliotekom u Londonu.Ovo je period kada je u bibliotekama sem kumulativne i memorijske funkcije, u začetku i organizaciona funkcija. Organizacija smeštaja, korišćenja i pozajmice publikacija, koja je u prethodnom razdoblju prilično nerazvijena i nedovoljno sistematičana, u narednom periodu, sa razvojem ideje javnog bibliotekarstva postaje dominantna funkcija kojoj su veliku važnost pridavali mnogi istaknuti bibliotekari.Petnaesti vek je period od izuzetnog značaja za razvoj bibliotekarstva. Jedan veliki pronalazak obeležio je ovu epohu. Izum Gutenbergove (Johannes Gensfleisch zur Laden zum Gutenberg; oko 1400-3. februara 1468) štamparske prese povećao je broj knjiga do neslućenih razmera. Pre Gutenberga broj rukopisnih knjiga u Evropi kretao se u hiljadama, a 1500. godine u opticaju je bilo oko deset miliona štampanih knjiga.Postavsi brojnije knjige su u bibliotekama postavljane uspravno u policama poređanim uza zidove. Bile su zbijene jedna uz drugu sa vidljivim hrptom na kom su bili ispisani naslov i ime autora. Središnji deo prostorije predstavljao je čitalački prostor namenjen korisnicima, čiji se broj iz godine u godinu povećavao.Gabrijel Node (Gabriel Naude; 1600-1653), bibliotekar kardinala Mazarenais napisao je 1627. godine Pravila za uređenje biblioteke (Advis pour Dresser une Bibliotheque) u kojima je tvrdio da bibliotečki fond treba da bude univerzalan i da ne treba da bude ograničen pogrešnim shvatanjima i predrasudama. Node je biblioteku zamislio kao javno mesto na kom se knjige ne prikupljaju samo radi biblliografske obrade; već da bi bile dostupne svima. Ovaj veliki bibliotekar radio je i kod kardinala Rišeljea i švedske kraljice Kristine, a njegovih saveta se pridržavao i Samjuel Pips prilikom uredenja svoje biblioteke, koja je i danas dostupna stručnjacima u Modlin koledžu Univerziteta u Kembridžu.Još jedan izuzetan bibliotekar dao je svoj doprinos razvoju javnog bibliotekarstva. Bio je to čuveni filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646-1716), koji je pod snažnim Nodeovim uticajem pristupio 1691. godine uređenju Biblioteke hercoga Avgusta u Volfenbitelu.Lajbnic je bio prvi moderan bibliotekar koji je sačinio alfabetski katalog biblioteke, fond je popunjavao nabavljajući skupocene rukopise i štampane knjige, a osmislio je i nadgledao izgradnju nove zgrade biblioteke. Izgradnja ove čuvene Biblioteke rotonda trajala je od 1706-1710. godine. Izvođač projkta bio je arhitekta Herman Korb.Lajbnicove principe za uređenje biblioteke razradio je filolog Johan Gesner (Johann Matthias Gesner, 1691-1761) u biblioteci Univerziteta u Getingenu, primenivši, 1735. godine, po prvi put, sistem numerus currens za smeštaj knjiga po policama.Prosvetiteljstvo je evropski, intelektualni pokret koji obuhvata ceo 18. vek. Njegov začetak vidljiv je još u 17. veku, dok se u nekim zemljama zbog složenih i specifičnih društvenih, političkih i kulturnih prilika (kao što je slučaj sa Srbijom) javlja tek u 19. veku. Za prosvetitelje je nauka postala najviši autoritet, a na duhovnoj, kulturnoj i naučnoj sceni dominiraju um i razum. Ovakav stav i pogled na život doveli su, neizostavno i do bitnih društvenih promena koje se ogledaju u sve većoj demokratizaciji društva. Predstavnici

ovog pokreta verovali su u moć razuma, nauke i obrazovanja. Bilo je to vreme kada se u građanskoj sredini javlja i ideja javnog bibliotekarstva.Posle Francuske revolucije, mnoge zemlje, pre svega Francuska i Nemačka, uvode obavezno osnovno obrazovanje, što dovodi do sve većeg opismenjavanja stanovništva i formiranja obrazovanog građanskog sloja koji je sve vise osećao potrebu za knjigom i čitanjem.Pored novina, u drugoj polovini 17. veka pojavljuju se i časopisi, a u 18. veku njihov broj je znatno porastao. Samo u Francuskoj, u periodu od 1789. do 1800. godine, izlazi 1350 naslova novina, koje su tada, kao i sada, bile moćno sredstvo kojim se uticalo na javno mnjenje. Već 1803. godine u Parizu je štampano 36 000 primeraka dnevnih novina, a sa ublažavanjem cenzure i porastom pismenih ljudi rastao je i broj čitalaca.Sve veća pismenost nužno je menjala i način čitanja. Dnevne novine se po pravilu ne čitaju u osami, već se u kafanama vrši čitanje za grupu ljudi, da bi se posle čitanja najnovijih vesti razvijala diskusija i polemika o pročitanom tekstu. Ovakav vid čitanja uslovio je potrebu za otvaranjem i formiranjem čitalačkih udruženja koja se nezaustavljivo šire Evropom, prvo u Francuskoj, a zatim u Engleskoj, Nemačkoj i drugim razvijenim evropskim zemljama.Društva za čitanje bila su privatna udruženja, a osnivali su ih pripadnici građanske klase, želeći da od njih stvore živa mesta susretanja. Od njihovih članskih uloga i dobrovoljnih priloga nabavljane su novine, knjige, časopisi, almanasi, kao i naučna i brojna strana literatura koja je odgovarala nivou obrazovanja i interesovanju članova društva. Ipak, ova udruženja nisu služila samo kao mesta za čitanje. Obično su kuće, u kojima su bila čitališta, imale i balske sale u kojima su priređivane zabave za članove, kao i prostor u kom su se organizovale razne tribine i mnogi drugi raznovrsni vidovi susretanja. Udruženja su imala svoje statute, koji su propisivali način organizovanja susreta u čitaonocama, način vođenja poslova u društvima, radno vreme i vrstu literature koju je bilo potrebno nabaviti. Svako društvo je imalo svog predsednika, sekratara i blagajnika čija je obaveza bila da rade u skladu sa potrebama i željama članova, a prema propisima koje je predvidao statut.U Francuskoj su ova udruženja dobila naziv književni saloni (Salons litteraries) i kabineti za čitanje (Cabinets de lecture). Među prvima se pominju saloni u Arasu 1736. godine, zatim u Klermon - Feranu 1747. godine, u Bezansonu 1753. i Parizu 1759. godine. Kako su književni saloni dobro prihvaćeni, njihov broj brzo raste i osnivaju se u svim delovima Francuske. U vreme Francuske revolucje i u decenijama koje su sledile, polet i entuzijazam za otveranje čitališta bio je izuzetno velik. U vreme kada su nastali saloni (sredinom 18. veka), knjige, časopisi i novine bili su isuviše skupi za mnoge građane pa su ova udruženja značajno doprinela da se put ka knjizi i i čitanju otvori i širim krugovima stanovništva. Svoj vrhunac saloni u Francuskoj doživeli su četrdesetih godina 19. veka da bi njihov razvoj bio zaustavljen oko 1850. godine.U Nemačkoj su ovakva udruženja građana nastala polovinom 18. veka po uzoru na francuske čitaonice. U većim garadovina dobila su naziv društva za čitanje (Lesegesellschaft), dok su po manjim mestima bila poznata pod imenom kabineti za čitanje (Lesekabinette). Kao i u drugim zemljama i u Nemačkoj ova društva otvaraju se prvo u privredno razvijenim oblastima na severu zemlje, da bi se nesto kasnije javila i na jugu Nemačke. Neka društva dozvoljavala su pozajmicu knjiga van čitaonice, sa različitom mogućnošću zadržavanja knjiga (od jednog i po do osam dana), a i radno vreme je zavisilo od potreba članova, pa je društvo za čitanje u Majncu radilo od 9 do 22 časa, dok se radno vreme nekih društava razlikovalo u zavisnosti od godišnjih doba, što je bio slučaj sa čitaonicom u Ninbergu koja je leti bila otvorena 57 časova, a zimi 51 čas nedeljno. Krajem 18.veka u Nemačkoj je bilo oko 1000 društava sa brojem članova koji je varirao i kretao se od 40 do 80 članova.U Engleskoj ovakve čitaonice nose naziv društvene biblioteke (social library). Postojala su dva tipa ovih bibliotka. Prve, takozvane, pretplatne biblioteke (subscription libraries) bila su društva koja su se izdržavala godišnjim članarinama članova, od kojih su kupovane knjige i časopisi. Druge, vlasničke biblioteke (property libraries), predstavljale su institucije nastale udruživanjem građana koji su na taj način postajali i posednici dela imovine biblioteke. Namenjene građanskoj klasi i nižem plemstvu, ove čitaonice razvijaju se i dostižu vrhunac oko 1850. godine kada je u Engleskoj izglasan prvi Ukaz o javnim bibliotekama (Public Libraries Act).

Početkom 18. veka ideju opšte dostupnosti bibliotečkih fondova u Americi su ostvarivale tzv. društvene biblioteke (social libraries). Najznačajniji predstavnik ovakve vrste biblioteka bio je Bostonski Ateneum (Boston Atheneum), osnovan 1807. godine. I ova društva su osnivala udružene grupe građana koja su imala zajednički interes i približno isti nivo obrazovanaja. Prema Džesiju Širu (Jesse Hauk Shera) u Americi je bilo oko 1200 čitališta.U našim krajevim čitaonce se javljaju četrdesetih godina 19. veka u uslovima složenih političkih, ekonomskih i kulturnih prilika. Radeći na prosvećivanju naroda, očuvanju narodnog jezika i kulturne baštine, čitališta su doprinela razvijanju nacionalne svesti. Nastanak čitališta u Srbiji vezuje se za period srpskog građanskog preporoda (1848-1878).Prema vremenu u kom nastaju, kao i prema karakteristikama društvenog i političkog života Srbije 19. veka, istorija razvoja čitališta u Srbiji obuhvata četiri perioda:• Pojava prvih čitališta i relativno široki pokret osnivanja u toku 1846-1848. godine.• Desetogodičnji period stagnacije u razvoju čitališta od 1849-1858. godine.• Obnavljanje i širenje čitališta u periodu od 1859-1880. godine.• Gašenje čitališta u vreme intezivnog političkog, društvenog i ekonomskog razvoja Srbije u periodu od 1881. godine i kraja 19. veka.Ma gde da su nastala čitalačka društva i bez obzira na vreme njihovog nastanka u pojedinim zemljama, svi ovi klubovi i udruženja imali su svoje bibliotečke zbirke i prostorije za čitanje knjiga, novina i časopisa koja su znatno doprinela širenju pisane reči i demokratizaciji čitanja, a samim tim i razvoju ideje i prakse javnog bibliotekarstva.Jer, ma koliko da su čitališta bila otvorena društva, ona su pre svega, bila plod privane inicijative i nisu uvek mogla dosledno i potpuno da povežu ključne elemente kojima bi obezbedili trajnost i demokratičnost svog delovanja, princip univerzalnosti knjižnih zbirki, opštu dostupnost i besplatnost korišćenja publikacija i usluga. Iz tog razloga je donošenje posebnih zakona koji su regulisali rad javnih biblioteka, zatim način njihovog finansiranja, bilo presudno za razvoj modernog javnog bibliotekarstva.Sredinom 19. veka, gotovo u isto vreme, doneti su u Engleskoj i Americi, najrazvijenijim zemljama tog doba, prvi zakonski akti o javnim bibliotekama. Baveći se dugi niz godina proučavanjem javnih biblioteka, kao jednim od fenomena modernog doba, "Džesi Sir (Jesse Hauk Shera) je zaključio da do pojave javnih biblioteka može doći tek kada određeni region toliko ekonomski ojača da im može pružiti materijalnu pomoć i kada kulturna zrelost dostigne takav nivo da se biblioteka shvata kao ustanova neophodna društvu."Godine 1850. u Engleskoj je izglasan prvi Ukaz o javnim bibliotekama (Public Libraries Act). Ovaj propis je prvi put u istoriji bibliotekarstva obavezivao gradske naseobine sa preko 10 000 stanovnika da iz poreza građana odvaja sredstva po glavi punoletnog člana zajednice za izdržavanje javne biblioteke. Akt iz 1950. godine odnosio se samo na Englesku i Vels, a njegov uticaj se proširi na Škotsku i Irsku ukazom iz 1953. godine. Aktom iz 1855. broj od 10 000 stanovnika smanjen je na 5 000. I pored sporog sprovođenja propisa već 1869. godine u četrdeset i šest gradova Velike Britanije bile su osnovane javne biblioteke, godine 1879. bilo ih je 98, a 1909. godine širom Britanije je radilo 570 javnih biblioteka.Ovaj zakon nastao je kao rezultat napora jedne male grupe obrazovanih i prosvećenih ljudi medu kojima su vodeću ulogu imali Viljem Evert, clan parlamenta iz Liverpula i Edvard Edvards, zaposlen u Britanskom muzeju, koji su uvideli da postoji nedovoljan broj biblioteka sa slobodnim pristupom publici. U svom obraćanju Parlamentu Edvards je između ostalog rekao: "Javne biblioteke moraju biti potpuno otvorene za svakog posetioca. One ne treba da nude samo praktična saznanja i privremena i uobičajena mnjenja, već svim ljudima moraju približavati mudrost prethodnih generacija, riznice dalekih starina i nade i svedočanstva budućeg sveta". I pored protivljenja opozicije, parlament je usvojio Zakon o javnim bibliotekama sa 118 glasova za i 101 glasom protiv ovog predloga.U SAD javne biblioteke će prerasti u kulturne centre, prilagođavajući se potrebama i konfiguraciji stanovništva, postaće istinska snaga društva. Od 1833. godine kada je u Piterborou (Peterborough, New Hampshire) osnovana prva javna biblioteka koja je uživala finansijsku pomoć gradskih vlasti, preko 1848. godine kada je u Bostonu, po prvi put u Americi, propisana gradska taksa za osnivanje biblioteke, pokret javnog bibliotekarstva širio se nezadrživo. Do kraja 19. veka primer Bostona su sledile sve države, članice SAD,

donoseći slične propise o osnivanju javnih biblioteka, čime je stvoren pravni osnov za njihov razvoj. Godine 1900. u Americi je prema svedočenju istoričara Bemford-Parksa (Henry Bamford Parkes, 1904-1972) bilo 9 000 javnih biblioteka, koje su imale najmanje 300 knjiga po stanovniku.Kroz ceo 19. vek, a naročito u prve tri decenije 20. veka otvarane su javne biblioteke širom Evrope. Svaki grad, svako malo veće mesto, pa i mnoge seoske opštine imale su zgrade koje su isključivo služile za potrebe javnih biblioteka. Veliki uticaj i doprinos razvoju javnog bibliotekarstva imao je Endrju Karnegi (Andrew Carnegie) koji je obezbedio sredstva za podizanje mnogih zgrada širom Amerike i Evrope.U Srbiji, u kojoj je otvaranje čitalačkih društava kasnilo gotovo ceo vek u odnosu na razvijene evropske države, na osnivanje prvih javnih biblioteka nije se čekalo toliko dugo. Ideja o osnivanju jedne takve ustanove potekla je od Janka Šafarika. Njegova zamisao je bila da se u nekom većem mestu u unutrašnjosti Srbije osnuje biblioteka čiji bi početni fond činili duplikati iz zbirke Narodne biblioteke. Na predlog ministra Koste Cukića.Državni savet u Beogradu je 26. juna 1866. godine doneo odluku o osnivanju biblioteke u Kragujevcu. Ovu odluku ubrzo je potvrdio i knez Mihailo Obrenović. Posle kragujevačke, pod okriljem Narodne biblioteke u Beogradu, osnovane su i biblioteke u ostalim većim gradovima Srbije: Nišu, Leskovcu, Zaječaru, Negotinu, Jagodini, Pirotu i Loznici.Gradske knjižnice u krajevima pod Austro-Ugarskom osnivali su Srbi u želji da očuvaju svoju nacionalnu kulturu i identitet. Prva takva gradska biblioteka osnovana je u Somboru 1859. godine velikim zalaganjem Karla Bijelickog. Ubrzo posle Sombora i Vršac i Subotica dobili su svoje javne biblioteke.Pored velikog broja bibliotekara pojedinaca, koji su dali svoj izuzetan doprinos u razvoju bibliotekarstva (Kalamah iz Kirene, Frančesko Petrarka, Gabrijel Node, Gotfrid Vilhelm Lajbnic, Martin Sretingeres , Johan Gesner, Karl Ojackose, Antonijo Panići i mnogi drugi) sve više se osećala potreba za osnivanjem bibliotečkih udruženja čiji zadatak bi bio rad na unapređenju biblioteka, njihovom što boljem organizovanju, bržem uključivanju i korišćenju u naučne i prosvetne svrhe, kao i unapređenju bibliotekarstva u pojedinim zemljama.Od svih nacionalnih bibliotekarskih udraženja najstarije je američko (American Library Association - ALA), osnovano na inicijativu Melvila Djuija 1876. godine u Filadelfiji. Godinu dana nakon osnivanja Američke bibliotekarske asocijacije, 1877. na međunarodnoj konferenciji u Londonu osnovano je i Britansko bibliotekarsko udruženje (Library Association - La), zatim je u Japanu osnovano udruženje 1892, Švajcarskoj 1897, Danskoj 1905, Francuskoj 1906. Međunarodna federacija bibliotečkih udruženja (International Federation of Library Associations - IFLA) osnovana je 1927. godine, na kongresu u Edinburgu, na 50. godišnjoj konferenciji Britanskog bibliotekarskog društva, kom su prisustvovali predstavnici nacionalnih udruženja iz 15 zemalja. Do 1939. godine u IFLA-u se učlanilo 41 udruženje, a nakon Drugog svetskog rata IFLA je bila među prvim medunarodnim nevladinim organizacijama koje su nastavile svoj rad. Danas ovo udruženje, čije je sedište u Holandiji, broji preko 1 800 članova iz 140 zemalja sveta.Društvo bibliotekara Kraljevine Jugoslavije osnovano je 1931. godine. Posle Drugog svetskog rata sa delovanjem počinju republička profesionalna udruženja, među kojima je, januara 1948. godine, prvo sa radom počelo Društvo bibliotekara Srbije. Već naredne godine 1949. Formiran je Savez društava bibliotekara Jugoslavije koje 1950. postaje član IFLE-e.Organizacija ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization - Unesco) je u cilju definisanja društvene misije, ciljeva i zadataka modernih javnih biblioteka i želji da istakne njihov veliki značaj objavila 1949. godine prvi Uneskov Manifest o javnim bibliotekama. Ovaj Manifest je drugi put objavljen 1972, a treći put 1994. godine. Izradeni su u saradnji sa najeminentnijim stručnjacima iz krugova bibliotekarstva. Prevedeni su na mnoge jezike, objavljeni su u obliku letaka i plakata, a štampani su i komentarisani kako u specijalizovanoj tako i u popularnoj periodici.Prema Manifestu iz 1949. godine javne biblioteke su demokratske obrazovne institucije koje treba da obezbede permanentno obrazovanje svih generacija. One treba da omoguće čitaocima da budu u tokovima naučnog napretka i da razvijaju kritički i konstruktivni duh u oblastima javnih poslova. Kako bi se obezbedila demokratičnost, trajnost i kontinuitet delovanja javnih biblioteka neophodno je postojanje jasne zakonske

regulative, finansiranje iz javnih sredstava, otvorenost svim članovima zajednice, bez obzira na zanimanje, religiju, klasnu ili rasnu pripadnost.Na pripremi i izradi druge verzije Manifesta, objavljenog 1972. godine, značajnu ulogu je imala IFLA-ina sekcija za javne biblioteke. Njime je proširen opseg društvene misije javnih biblioteka, određujući ih kao demokratske ustanove prosvete, kulture i informisanja. Manifestom se ukazuje na značaj novih metoda i tehnika za beleženje ljudskog znanja i iskustva - filmove, ploče, dijapozitive, magnetofonske i magnetoskopske trake, koji će zauzimati sve vise mesta u zbirkama javnih biblioteka. A specifičnost ovog Manifesta je u posvećivanju veće pažnje posebnim grupama korisnika, deci, đacima, studentima, starima i licima sa posebni potrebama.Ubrzan razvoja novih tehnologija, pogotovo informaciona i komunikaciona revolucija, namenili su javnim bibliotekama novu ulogu, pa se u najnovijoj verziji Manifesta iz 1994. godine, javna biblioteka određuje kao lokalni centar u kom korisnik lako može naći sve vrste saznanja i i informacija i insistira se na ulozi bibliotekara kao aktivnih posrednika izmedu korisnika i resursa.IFLA, kao međunarodno telo koje predstavlja interese biblioteka, informacionih službi i korisnika, ističe verovanje da je ljudima, zajednicama i organizacijama potreban univerzalan pristup informacijama, idejama i dostignućima ljudskog duha radi njihovog društvenog, obrazovnog, demokratskog i ekonomskog blagostanja.U cilju sprođenja ovih ideja, sekcija javnih biblioteka u okviru IFLA-e razradila je standarde i smernice za javne biblioteke.Zadaci standarda za javne biblioteke jesu da preciziraju nivo i kvalitet usluga koje treba da budu dostupne svakom korisniku. Istovremeno, utvrđuju i obavezu zajednice da obezbedi uslove za nesmetano obavljanje svih stručnih bibliotečkih funkcija, a kako ne bi ostali samo slovo na papiru neophodno je da se za njih obezbede obavezujuća podzakonska akta, pri čemu sa javlja i neophodnost praćenja njihove realizacije.Najznačajniji i najuticajniji su bili IFLA-ini standardi za javne bibiioteke objavljeni prvi put 1973. i dopunjeni 1977. godine. Odredbe ovih izdanja danas se smatraju minimumom za delatnos javnih biblioteka. Doprineli su poboljšanju uslova rada nerazvijenijih biblioteka, ali za mnoge bolje organizovane i savremenije biblioteke nisu bili preterano stimulativni i podsticajni. Zato već osamdesetih godina 20. veka usled raznolikosti potreba lokalnih zajednica i različitog stepena ravijenosti pojedinih resursa kojima javne biblioteke raspolažu, IFLA napušta ideju o univerzalno važećim i krutim standardima i 1986. godine objavljuje znatno elastičnije.Smernica za javne biblioteke, koje za razliku od standarda preporučuju šta treba, a ne kako treba, uraditi i sa kojim stručnim i društvenim ciljem. Ovakva uputstva svaka zemlja ili neki manji region mogu da prilagode potrebama zajednice, kao i tehničkim mogućnostima kojima raspolažu.Godine 2001. Sekcija javnih biblioteka u okviru IFLA-e razradila je standarde i smernice za javne biblioteke, rađene na temelju Manifesta iz 1994. godine. Najnovije izdanje nosi naslov "Usluge javnih biblioteka: IFLA/UNESKO uputstva za razvoj". Sastoji se od šest glavnih standarda za sledeće oblasti:• Uloga i svrha javne biblioteke• Pravni i fmansijski okvir• Zadovoljavanje korisničkih potreba• Unapređivanje fondova• Kadrovi• Upravljanje i marketing u javnim bibliotekama.Razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija transformisao je savremeno društvo u "informaciono društvo", pri čemu se uticaj savremenih sredstava komunikacije odražava na svim nivoima svakodnevnog života. Veliki broj informacija vezanih za obrazovanje, zabavu, kulturu, rad i poslovanje kreirani su u elektronskom obliku, a do njih je moguće doći jedino elektronskim putem. I dok je u najrazvijenijim evropskim zemljama prodor interneta u mnoge domove i na radna mesta na izuzetno visokom nivou, u velikom broju evropskih zemlja to nije slučaj. Iz tog razloga su na Savetovanju u Lisabonu 2000. godine, evropski državnici Odredili kao Cilj Stvaranje "najprodornijeg i najdinamičnijeg draštva u svetu, temeljenog na znanju". U cilju sprovođenja ove ideje započeta je izgradnja elektronske Evrope (e-Evrope), čiji akcioni plan je ponudio široki spektar mera za postizanje tri prvenstvena cilja:

• jeftiniji, brži, sigurniji internet;• ulaganje u ljude i znanja;• podsticanje korišćenja interneta.Javne biblioteke bi trebalo, kao politički neutralne i sa slobodnim pristupom za sve građane, da odigraju značajnu ulogu u izgradnji buduće elektronske Evrope. Mada veliki broj javnih biblioteka čini značajne korake u razvoju novih usluga i omogućava Slobodan pristup internetu, još uvek je priličan broj onih koje nude uglavnom klasične usluge.U cilju prevazilaženja ovakvih razlika otpočeo je, februara 2001. godine, rad na projektu PULMAN, kako bi se izgradila posebna evropska mreža javnih biblioteka koja bi doprinela bržem unapređenju distribucije znanja, digitalnom opismenjavanju i uključivanju celog društva u informatičko doba. Sprovođenjem ovog projekta prevazišao bi se jaz koji postoji u pristupu internetu - između muškaraca i žena, zaposlenih i nezaposlenih, onih s visokim i onih s niskim prihodima, visokoobrazovanih i niže obrazovanih, starih i mladih kako bi se sprečilo da oni koji nemaju pristup Internetu propuste mnoge prilike i mogućnosti.Projekat PULMAN (Europe's network of exellence for public libraries, museums and archives) obuhvata 26 zemalja evropske unije, a pokrenula ga je i finansira ga Evropska komisija. Kao nastavak ovog velikog evropskog projekta nastao je projekat PULMAN XT kojim su uključene i ostale zemlje Evrope. Ovako proširen projekat zapoceo je sa radom 15. juna 2002.godine.Javne biblioteke imaju veoma važnu ulogu u razvoju buduće e-Evrope, digitalizaciji kulturnog nasleda (zajedno sa muzejima i arhivima) i obrazovanju građana za korišćenje savremenih kompjuterskih tehnologija. Javne biblioteke sve vise preuzimaju ulogu posrednika u širenju informacija i znanja (Learning trough libraries) i u okupljanju najširih slojeva stanovništva. U zemljama Evropske unije, i evropskim zemljama uopšte već dugo se organizuju različiti projekti u oblasti rada javnih biblioteka (public libraries).Ovakav sistem javnih biblioteka poslužiće kao osnova za stvaranje budućeg Društva znanja kome Evropa teži. Ujedno će i doprineti da se promeni, još uvek ponegde zastupljena, konzervativna predstava o biblioteci kao magacinu knjiga i bibliotekaru, samo kao posredniku izmedu knjige i čitaoca. Iz tog razloga bibliotekarima u manje razvijenim zemljama Evrope predstoji kontinuirano obrazovanje ukoliko žele da idu u korak sa promenama koje donosi savremeno društvo kako bi dostigle evropski standard.