Nastanak i integritet Novog Zaveta

Dr Laslo Galus UDK: 27-246 ; 27-274.4 profesor Novog zaveta Pregledni rad Teoloki fakultet, Beograd Primljen: 10.11.2013. [email protected]

NASTANAK I INTEGRITET KANONA NOVOG ZAVETA: FILOLOKO-ISTORIJSKA ANALIZA

Rezime:

Biblija nije stigla faksom sa neba (Da Vinijev kod) ona ima svoju bogatu istoriju nastanka. U ovom radu preispituju se osnovna pitanja vezana za nastanak novo-zavetnog kanona, kroz analizu osnovnih istorijskih aspekata. Polazi se od filoloke anali-ze izraza kanon i ispitivanja spoljanjih i unutranjih razloga, koji su doveli do nastan-ka novozavetnog kanona. Proces kanonizacije je prikazan u koracima, a posebna panja se posveuje diskusiji osnovnih kriterijuma kanoninosti. Osnovna teza rada je: Novi za-vet je i pored dinaminog procesa razvoja vie od ljudske odluke. Na kraju rada se uka-zuje na implikacije postavljene teze.

Kljune rei: Novi zavet, kanon, kanonizacija, autoritet

U knjizi Da Vinijev kod, Tibing, jedan od glavnih likova, izjavljuje: Bib-lija nije stigla faksom sa neba nije volebno pala sa oblaka.1 I pored fiktivne prirode ovog kontraverznog romana, on je bez sumnje u pravu, makar po jednom pitanju: Biblija nije neka vrsta magine knjige koja je poslata sa neba u crnom konom povezu, sa pozlaenim krstom na naslovnoj strani. Svaka knjiga Novog zaveta ima svoju pojedinanu istoriju nastanka i recepcije, a crkva je prepoznala njihovu posebnost i u jednom dugom i dinaminom procesu sabrala ih je u kolekciju, koja je nazvana Novi zavet.

Diskusija o nastanku kanona Novog zaveta ne prestaje da bude jedna od najvrelijih debata u novozavetnim studijama.2 I pored poprilino jasnih mea-a u istoriji nastanka Novog zaveta, mnogi znaajni detalji su i dalje nepozna-ti, to otvara mnotvo pitanja i daje povod za razne pekulacije. Jedan od najpro-vokativnijih savremenih pogleda Novi zavet vidi kao rezultat crkvene politike i pritiska Rimske imperije. Ovakav pogled se ogleda i u naslovu popularne knji-

1Den Braun, Da Vinijev Kod (Novi Sad: Solaris, 2004), 207.2Za pregled diskusije, videti Harry Y. Gamble, The New Testament Canon: Recent Re-

search and the Status Quaestionis, u The Canon Debate, (ur.) Lee Martin McDonald i James A. Sanders (Peabody, Mass.: Hendrickson, 2002), 267-294; Katharina Greschat, Die Entstehung des neutestamentlichen Kanons. Fragestellungen und Themen der neueren Forschung, VF 51 (2006), 56-63.

254 Laslo Galus: Nastanak i integritet kanona Novog zaveta:

ge Dangana (Dungan): Konstantinova Biblija: politika i stvaranje Novog zave-ta.3 Ovaj rad nije jo jedan u nizu mnogih kritika ovakvog savremenog pristupa nastanku Novog zaveta. Naa namera je da pitanju priemo iz filoloke i istorij-ske perspektive, i kroz induktivnu analizu injenica ukaemo na integritet kano-na Novog zaveta.

1. Znaenje izraza kanon

Grki pojam je deklinirani oblik imenice (postoji i oblik ), rei semitskog porekla, ije je osnovno znaenje trska. Jevrejski izraz qneh, pored trske, oznaavao je i ravan tap, a poznato je da je tap sluio kao sredstvo poravnavanja ili merilo ravnosti (i tako ispravnosti). Izraz tako-e je oznaavao i visak, alat zidara i tesara za utvrivanje ispravnog pravca pri radu sa kamenom ili drvetom (Lukijan, Hist. conscr. 5). Iz ovog doslovnog zna-enja su kasnije potekle sve metaforine upotrebe izraza, koje su se odomaile u raznim sferama ivota.

U irem smislu, kanon je u antikoj misli postao nepogreivi kriterijum ili standard, na osnovu kojeg je mogla da se utvrdi ispravnost odreenog toka razmiljanja ili delovanja, a istovremeno je bio i cilj ka kome treba da se tei. Tako je Aristotel mogao da okarakterie idealnu, primernu osobu kao kanon i merilo istine ( ; Eth. Nic. 3.6). Kada je re o knjievnosti, alek-sandrijski gramatiari su reju kanon oznaili kolekciju klasinih spisa, koju su zbog lepote izraavanja smatrali dostojnim modelom za sleenje (Kvintilijan, Inst. 10.1.54 i 59). Na podruju umetnosti, Polikletova statua kopljanika smatra-na je kanonom, savrenim uzorom prikaza ljudskog tela kada je re o proporcija-ma (Plinije, HN 34.8.55). U antikoj muzici je monokord, koji kontrolie sve od-nose meu tonovima, nazvan (Nikomah, Arith. 2.27.1). Koncept kanona se, meutim, u grkoj misli ne odnosi iskljuivo na estetiku, ve zadire i u sferu etike. Tako se zakon, koji nas obavezuje, pojavljuje kao kanon kod Luki-jana, koji tvrdi da je oveku potreban kanon i kompas kako bi mogao da dono-si ispravne sudove u moralnoj sferi ivota (Hermot. 76). Slino ovom razmilja-nju, Epikur tvrdi da je osnovni zadatak ljudskog razmiljanja da otkrije temelj () na osnovu kojeg e moi da se utvrdi ta je istina, a ta la, ta je vredno traenja i ta bi trebalo da se izbegava.4

Zanimljivo je zapaziti da Septuaginta nikada ne prevodi jevrejski qneh sa -om. Izraz se pojavljuje svega tri puta: (1) u Jud. 13:6 se odnosi na kraj

3David L. Dungan, Constantins Bible: Politics and the Making of the New Testament (Minneapolis, Minn.: Fortress Press, 2006). U vezi obraenja Konstantina i njegovog uticaja na raz voj hrianstva, videti Milan Vukomanovi, Rano hrianstvo od Isusa do Hrista (Beograd: i-goja, 2003), 243-260.

4Epikurej je napisao izgubljenu knjigu pod naslovom U vezi kriterijuma kanona, za koju znamo iz npr. Ciceron, Nat. D. 1.16.43; Seneka, Ep. 89.11. Za dalje primere upotrebe izraza kanw,n u sekularnom grkom kontekstu, videti H.W. Beyer, , u TDNT, III, 596-602.

Religija i tolerancija, Vol. XI, 20, Jul Decembar, 2012. 255

kreveta; (2) u Mih. 7:4 je tekstualni problem, viak u odnosu na jevrejski tekst (bez odreenog znaenja); (3) najznaajniju upotrebu rei susreemo u 4Mak. 7:21, budui da ona oznaava pravilo, zakonitost: koji filozofira na osnovu svih pravila filozofije ( ). Slinu upotrebu susreemo i kod Filona Aleksandrijskog (zakon, statut, pra-vilo), a kod Josifa Flavija i se odnose na model i meru (Ant. 10.49).

U Novom zavetu izraz se takoe retko pojavljuje, i to iskljuivo u Pavlo-vim poslanicama (etiri puta u dva razliita konteksta). U Gal. 6:16, u zakljuku poslanice, apostol izrie uslovni blagoslov nad onima koji slede odreeni (pravilo): Mir i milosre svima koji se dre ovog pravila ( ) i Bo-ijem Izraelu (6:16). Izraz ovo pravilo se odnosi na princip izreen u 6:15, ka ijoj formulaciji se argument poslanice postepeno gradi od samog poetka (jer ni obrezanje ni neobrezanje nije nita, nego novo stvorenje).5 Budui da se ovaj tekst nalazi na samom kraju poslanice, u epilogu, izraz najverovatnije ukazuje i na sadraj itave poslanice.6

U 2Kor. 10:13-16 izraz se pojavljuje tri puta u lingvistiki kom-pleksnom tekstu.7 Pavle u ovom poglavlju brani svoj apostolski autoritet od napa-da svojih protivnika, koji su doli u Korint, u ve ustaljenu zajednicu, osporili le-gitimnost njegovog autoriteta i sebe preporuivali na osnovu neutemeljenog hva-lisanja i pisma preporuke (moda iz Jerusalima). Na taj nain su nameravali da preuzmu uticaj nad crkvom koja je za njih bila strana teritorija, a za Pavla do-mai teren. U ovom kontekstu oznaava delokrug Pavlovog rada, a repe-ticija pojma ukazuje na njegovu centralnost u debati. Pavle u svojoj argumentaci-ji tvrdi da on ima kanon ili delokrug svog rada, koji je primio od Boga. U pozadi-ni ove upotrebe rei krije se slika Boje trske za merenje, koja je odredila sfe-ru apostolovog delovanja.

Iako se u Novom zavetu upotrebljava samo u jednom tekstu, za oznaavanje normativnog merila pravog hrianstva (Gal. 6:16), u ranoj

5Bec (Hans Dieter Betz, Galatians: A Commentary on Pauls Letter to the Churches in Galatia [Hermeneia; Minneapolis, Minn.: Fortress Press, 1979], 320) zapaa da je itava poslani-ca proeta idejom sleenja pravila formulisanog u 6:15. U 1:12-2:14 Pavle iznosi kako je do-sledno sledio pravilo, dok su njegovi protivnici sledili drugaije pravilo ili su bili bez pravila (po-sebno 2:14). U ostatku poslanice Pavle uglavnom indirektno, ali u nekim momentima veoma odre-eno (5:6) daje do znanja da je potrebno iveti u skladu sa njegovim pravilom. itava diskusija je uok virena uslovnim prokletstvom (1:8-9) i uslovnim blagoslovom (6:16) koji zavisi od stava pre-ma Pavlovom -u.

6U pojedinim kasnijim grkim kodeksima, na uticaj Gal. 6:16, pisari su dodali u Fil. 3:16 re kanw,n sa grkim izrazom hoditi (hodimo na osnovu istog pravila). Videti kritiki aparat u NA28.

7Haris (M.J. Harris, The Second Epistle to the Corinthians: A Commentary on the Greek Text [NIGTC; Grand Rapids, Mich.: Eerdmans; Milton Keynes: Paternoster, 2005], 704) pripisuje problematinu sintaksu intenzitetu Pavlovih emocija pri vatrenoj odbrani svoje teritorije od pro-tivnika, koji su nameravali da je od njega preuzmu.


patris tikoj literaturi ovakva upotreba rei je uestala. Razlog se krije u estim diskusijama u hrianskim krugovima o tome ta treba da se smatra istinskim hrianskim verovanjem i praksom. Naavi se u takvoj poziciji, crkva je bila prisiljena da postavlja merila, a re se pokazala kao adekvatna za oznaavanje onoga to je ispravno i normativno u crkvi. Na osnovu 1. Klementove poslanice (oko 96) moemo da zakljuimo da je izraz bio od posebnog znaaja za crkvu u Rimu jo u prvom veku, a pojavljuje se i u brojnim sloenicama u kasnijim spisima. Takve sloenice su: kanon podreenosti ili poslunosti ( ; 1Klem. 1:3), kanon nae tradicije ( ; 1Klem. 7:2), kanon liturgije ( ; 1Klem. 41:1), kanon istine ( ; Klement Aleksandrijski, Strom. 6.15.124) i kanon vere ( ; Polikrat iz Efesa citiran u Euzebije, Hist. eccl. 3.32.7). Poslednji izraz (kanon vere) je postao posebno znaajan i odomaio se u latinskom crkvenom jeziku kao regula fidei. Dakle, u prvim vekovima hrianske crkve kanon je norma na osnovu koje se sve regulie u Crkvi; kanonizovati znai prepoznati neto kao deo ove norme.8

Od 4. veka upotreba izraza se proiruje na odreene odluke, ljude i stvari vezane za crkvu. Tako, saborske i sinodske odluke postaju kanonine za hriansku praksu. Prvi sabor koji je svoje odluke o doktrini i disciplini nazvao kanonima odran je u Antiohiji 341. Nekoliko godina ranije, na saboru u Nikeji (325), izraz je primenjen na zvanini spisak registrovanih svetenika koji su na-zvani (Can. 16-17). Bajer (Beyer) zapaa da je re poprimila i etiki smisao, budui da su izrazom oznaene duhovne osobe, koje ive u skladu sa pravilom Crkve, pre svega monasi koji vode ivot na osnovu pravila svog monakog reda.9 Kod Euzebija je lista ili katalog tekstova iz jevanelja. NA28 edicija Grkog Novog zaveta sadri u svom uvodu 10 Euzebi-jevih kanona, tj. 10 tabela koje pokazuju koji biblijski tekstovi se pojavljuju u sva etiri, u tri, dva ili samo u jednom jevanelju.

U svetlu ovako irokog spektra primene izraza nije iznenaujue da crkveni oci od sredine 4. veka ovom reju oznaavaju kolekciju svetih spisa, na koju se gledalo kao na autoritativni standard hrianstva. Ovakva upotreba od-nosila se najverovatnije kako na formalni (spisak ili kolekcija autoritativnih sve-tih spisa), tako i na sadrajni (mera, standard vere i prakse crkve) smisao izraza. Dakle, kanonizovani su oni spisi koji su posedovali autoritet merila a samim tim bili smatrani i dostojnima da budu deo kanonine liste.10 Najranija poznata primena rei za oznaavanje autoritativne liste hrianskih knjiga je dosta kasna: u Atanasijevom delu Dekreti nikejskog sinoda (oko 350) izjavljuje se da

8Adolf Jlicher, Einleitung in das Neue Testament (Tbingen: J.C.B. Mohr, 7. izd., 1931), 555.

9Beyer, , 602.10Pter Balla, Az jszvetsgi iratok trtnete: bevezetstani alternatvk (Budapest: K-

roli Egyetemi Kiad, 2. izd., 2008), 36.


Hermasov Pastir ne pripada kanonu ( ).11 U nastavku emo videti da se i pored prilino kasne primene rei na kolekciju 27 novoza-vetnih spisa, moe govoriti o procesu razvoja kanona kao o putu ka uspostavlja-nju kanona, ali i o kanoninoj svesti koja je prisutna kod novozavetnih autora.

2. Razlozi nastanka kanona

Osnovni motiv za sakupljanje ranih hrianskih spisa u kolekciju Novog zaveta bio je stvaranje normativne osnove za hrianski pokret. Novozavet-ni kanon, kao opte prihvaeni izraz autoriteta, imao je ulogu da definie identi-tet crkve, regulie njen ivot i odnos prema svetu. Stoga je stvaranje kanona pre svega odgovor na unutranje potrebe crkve, ali su njenom nastanku znaajno do-prineli i spoljanji faktori u vidu izazova sa kojima se hrianstvo suoilo u pr-vim vekovima.

2.1. Unutranje potrebe

Hrianstvo je religija usredsreena na Isusa Hrista, spasitelja i uitelja, koji je za vreme svog ovozemaljskog ivota govorio i delovao autoritetom bez premca.12 Ono to je hrianstvo verovalo o svom uitelju, Judaizam se nije usu-dio da tvrdi ni o jednom velikanu svoje tradicije, ak ni o Mojsiju. Nakon vazne-senja Isusa Hrista, njegovi apostoli su poeli u svom propovedanju (kerigmi) da poduavaju sa izuzetnim autoritetom sve ono to je Isus inio i govorio (1Kor. 15:1-5). Njihov je autoritet, meutim, bio drugaije prirode, jer je bio zasnovan na boanskom izboru svedoka onoga to je Hristos poduavao i inio, a to su oni kao oevici lino doiveli.13 Rana crkva je svoje propovedanje zasnivala na tri au-toriteta: (1) Stari zavet; (2) Gospod Isus Hristos; i (3) apostolska kerigma. Kada je sadraj poslednja dva autoriteta dobio pisanu formu, prirodno je bilo oekiva-nje da se na njih gleda kao na autoritativne izvore hrianstva. to je vremens-ka i geografska distanca od Isusa postajala vea (sve manje oevidaca i irenje hrianstva u sve udaljenijim krajevima), tim je zapisivanje postalo znaajnije.14

11Bruce M. Metzger, The Canon of the New Testament: Its Origin, Development, and Sig-nificance (Oxford: Clarendon Press, 1989), 292.

12Isus je poduavao kao onaj koji ima vlast, nasuprot knjievnicima (Mt. 7:29; Mk. 1:22). Njegov autoritet je na jedinstven nain iskazan i pri opratanju greha (Mt. 9:6; Mk. 2:10; Lk. 5:24), kao i u injenju udesnih dela u kojima je njegova sila dola do punog izraaja najavljujui pobedu Bojeg carstva nad carstvom tame (isceljivanje, izgonjenje demona, vaskrsavanje).

13Za ubedljivu argumentaciju u prilog jevanelja kao svedoanstva oevidaca, videti Ri-chard Bauckham, Jesus and the Eyewitness: The Gospels as Eyewitnesses Testimony (Grand Ra-pids, Mich.: Eerdmans, 2006). Pavle nije bio deo inicijalnog kruga oevidaca, jer je njegov poziv doao nakon Hristovog ivota. Meutim, u njegovom sluaju poseban boanski poziv nadomeu-je ovaj nedostatak (1Kor. 7:10; 9:14; Dela 20:35).

14Gyrgy Benyik, Az jszvetsgi Szentrs keletkezs- s kutatstrtnete (Szeged: JA-TE Press, 1996), 344.


Nastanak kanona je, pre svega, bio znaajan zbog definisanja identeta hri-anstva. Spisi Novog zaveta bili su tekstovi koje su rani hriani mogli da pogle-daju i podsete se ko su.15 Stvaranje dvodelne hrianske Biblije razjasnilo je ta hriane vee za Judaizam, a ta ih odvaja od njega. Zajednike take obuhvata-le su odnos prema jevrejskoj Bibliji kao svetim spisima, veru u jednog Boga i po-slunost njegovim zapovestima. Meutim, hrianstvo je, suprotno od Judaizma, gledalo na Isusa kao na ispunjenje starozavetnih mesijanskih iekivanja (npr. Lk. 24:44). Ovakav stav nije podrazumevao radikalnu reinterpretaciju Starog za-veta, ve tumaenje Hristovog ivota i spasonosnog dela kao nastavak onoga to je Bog poeo da ini jo u vreme otaca.16 Kako Tajsen (Theissen) zapaa, hria-ni su dodali svoj Novi zavet Starom u svesti da je istorijski gledano Novi zavet is-punjenje, a sa hermeneutike take gledita klju Starog zaveta.17

Na drugom mestu, kanon je bio potreban radi ouvanja integriteta hrian-skog propovedanja. Karakter hrianstva kao misionarskog pokreta (Mt. 28:19-20), koji je nastojao da vest jevanelja odnese sve do kraja zemlje (Dela 1:8), zahtevao je ukljuenost velikog broja ljudi mimo kruga svedoka. Opasnost pri ovakvom globalnom poduhvatu je zasnivanje poruke nedovoljno upuenih ves-nika na nepoverljivoj tradiciji, ija bi posledica bilo razvodnjeno ili iskrivlje-no propovedanje (jedan takav primer susreemo u Dela 18:24-26). Kao odgovor na ovu potrebu crkve, nastala su dva tipa literature: (1) zapisi Hristovog ivota i uenja, koji su mogli da poslue ne samo za misionsku i katehetsku svrhu, ve i kao prirunici za propovednike, orijentir pri eventualnoj korekciji pogrenih po-gleda i praksi u crkvama; i (2) pastoralna-epistolarna literatura napisana radi nad-zora nad crkvama, koja je imala za cilj da nadomesti odsustvo poverljivog auto-riteta (npr. poslanica Galatima).18

Na treem mestu, kanon je igrao vitalnu ulogu u liturgijskom ivotu hri-anskih zajednica. Ranohrianski spisi su se od samog poetka svog nastanka itali na bogosluenjima uz Jevrejske svete spise. Na kraju poslanice Koloani-ma itamo sledee svedoanstvo o ovoj praksi: A kada se ova poslanica proi-ta kod vas, postarajte se da se proita i u crkvi u Laodikeji, a i vi da proitate onu iz Laodikeje (4:16). Verovatno je ovo bio sluaj i sa drugim Pavlovim poslani-cama, kao i sa ostalim novozavetnim knjigama.19 Praksa itanja na bogosluenji-

15David A. deSilva, An Introduction to the New Testament: Context, Methods & Ministry Formation (Downers Grove, Ill.: IVP Academic; Nottingham: Apollos, 2004), 32.

16U brojnim novozavetnim tekstovima govori se o Starom zavetu kao o Pismu na ko-je treba da se gleda poput sredstva datog za pouavanje i osnaivanje hriana (Rim. 15:3-6; 1Kor. 10:11; 2Tim. 3:14-17; 1Pet. 1:10-12; Jevr. 11:39-40). U suprotnosti sa Novim zavetom, u gnosti-kim spisima nema kontinuiteta sa Jevrejskom Biblijom, ve nasilne reinterpretacije.

17Gerd Theissen, The New Testament: A Literary History (prev. Linda M. Maloney; Min-neapolis, Minn.: Fortress, 2012), 229.

18Paul J. Achtemeir, Joel B. Green i Marianne Meye Thompson, Introducing the New Tes-tament: Its Literature and Theology (Grand Rapids, Mich.: Eerdmans, 2001), 590.

19Na osnovu 2Pet. 3:15-16 moemo da zakljuimo da su Pavlove poslanice kruile u hri-anskim krugovima u vidu kolekcije, budui da se u tekstu spominju vie pavlovskih spisa (Pa-


ma se takoe spominje u Otkr. 1:3 (blago onom ko ita) i 1Tim. 4:13 (posve-ti panju javnom itanju).

Na kraju, potrebno je spomenuti da sa prolaskom vremena i izumiranjem prve generacije hriana, u kojoj su mnogi lino poznavali Isusa i bili svedo-ci njegovog vaskrsenja, hrianska crkva nala u nezavidnoj situaciji. Odsustvo apostola znaajno je otealo reavanje kriznih situacija, meu kojima su doktri-narni sukobi bili najizazovniji.20 Takvi konflikti su uglavnom bili isprovocirani ponaanjem gnostika koji su bili veoma iskljuivi u svom pristupu i arogantno gledali na ostale lanove crkve kao neuke i nedorasle njihovom nivou.21 Crkva je bila prisiljena da se u odsustvu apostola okrene njihovim spisima i potrai u nji-ma savete za reavanje problema. U toj situaciji spisi apostola su trebali da pre-uzmu ulogu svedoka Hristovog ivota koju su oni imali dok su bili ivi.22 Sa us-postavljanjem kanona izgraen je konsenzus i jasno su povuene granice izme-u pravoverja i jeresi.

2.2. Spoljanji faktori

Vei deo dananjeg Novog zaveta je u periodu prelaska iz 1. u 2. vek ve smatran hrianskim Svetim Pismom, i pored toga to je stvaranje kanona sa jasnim granicama jo uvek bilo stvar budunosti. Od tog perioda pa nadalje be-leimo znaajan rast hrianske literature. Pre svega, nastaju spisi crkvenih ota-ca u kojima se usmerava vernitvo i vatreno brani hrianstvo estim pozivanjem na apostolske spise, na knjige Novog zaveta.23 Takoe se pojavljuje i raznolika apokrifna literatura, iznedrena od strane pojedinih hrianskih grupacija. Apokri-fni spisi nastali su po uzoru na novozavetnu literaturu i zato pojavljuju se broj-na apokrifna jevanelja, dela apostolska, poslanice i apokalipse. Opta karakteri-stika apokrifnih spisa je neodoljiva strast prema pripovedanju. Postoji elja da se matovitou popune praznine u istorijskim izvetajima mitskim, bajkovitim, ne retko i apsurdnim elementima. Haotina razliitost u pozivanju na istinu pretila

vao [je pisao] ... u svim poslanicama). Naravno, autor ima u vidu Pavlove poslanice koje su mu poznate, meutim ne moemo da znamo o koliko poslanica je re. Bokam (Richard Bauckham, 2 Peter, Jude [WBC, 50; Dallas, Tex.: Word, 2002], 330) tvrdi da 2. Petrova ne sadri sigurne alu-zije na Pavlove poslanice, meutim ipak ne iskljuuje mogunost aluzije na Rimljanima (u 2:19; 3:15) i 1. Solunjanima (u 3:10).

20Videti Euzebije, Hist. eccl. 3.22.8.21Odnos prema jevaneljima je oigledan primer gnostike iskljuivosti. Dok u novoza-

vetnom kanonu ima dovoljno prostora za etiri jevanelja (a samim tim i za visok stepen toleran-cije razliitosti), Irinej navodi kao obeleje jeretika da se oni oslanjaju na samo jedno jevanelje: ebioniti na Mateja, Marcion na revidiranog Luku, docetisti na Marka, dok valentinijanci najvie na Jovana (Adv. Haer. 3.11.7).

22Achtemeier, Introducing, 592.23Budui da se svaka novozavetna knjiga citira u spisima crkvenih otaca, kada bi se igrom

sluaja dogodilo da ostanemo bez Novog zaveta, rekonstukcija bi najverovatnije bila mogua na osnovu ove literature visoke istorijske vrednosti (J. Harold Greenlee, Introduction to New Testa-ment Textual Criticism [Peabody, Mass.: Hendrickson, dop. izd., 1995], 46).


je da u potpunosti zamagli i oslabi autentini karakter poruke hrianstva. Stoga je crkva definisanjem kanona reagovala odvajanjem ita od kukolja i na taj nain se ogradila od raznih religijskih nanosa koji su se putem nekontrolisane produk-cije literature nagomilavali na na autentinoj poruci Evanelja .24

Prvi kanon formulisao je Marcion (oko 85-160), sin bogatog brodovla-snika, koji je postao lan rimske crkve i obilno je podravao svojim donacijama. Oko 144. godine crkva ga je iskljuila zbog dva osnovna problema u njegovom uenju: (1) verovao je da postoji nepomirljiva razlika izmeu Boga Starog i No-vog zaveta, tiranina pravednosti koji kao nie boanstvo stoji nasuprot bogu lju-bavi, vieg boanstva, otkrivenog u Isusu Hristu; (2) formulisao je sopsveni ka-non odbacujui Stari zavet kao negativnu literature i prihvatajui isljuivo jevan-elje po Luki uz 10 Pavlovih poslanica (bez pastoralnih poslanica).25 Marcion je izvrio temeljnu reviziju ovih 11 novozavetnih dela koje je ukljuio u svoj kanon oistivi ih od svih elemenata koji prikazuju bilo koji aspekat Judaizma u pozitiv-nom svetlu ili odraavaju uticaj starozavetnog materijala. Irinej je ovakav postu-pak nazvao unakaenjem Pisma (Adv. Haer. 3.12.12).

Budui da je Marcion prvi uspostavio kanon zatvorenog karaktera, pita-nje njegovog uticaja na proces kanonizacije je nezaobilazno.26 Fon Harnak (von Harnack) je jo poetkom 20. veka, izneo hipotezu da je kanon Novog zaveta for-mulisala ortodoksna grana hrianstva kao odgovor na Marcionov kanon.27 Ovo miljenje zastupao je i fon Kampenhausen (von Campenhausen) pedesetak godi-na kasnije.28 Danas, meutim, postoji konsenzus da je kriza izazvana Marciono-vim delovanjem bila znaajna karika u procesu kanonizacije, ali ne i kljuni fak-tor. Iako hrianska crkva nije uspostavila Novi zavet radi suprotstavljanja jere-tikom kanonu, Marcionov potez je ipak ubrzao stvaranje konsenzusa o kanonu (poput katalizatora) prisilivi crkvu da ispita sopstvene predpostavke i formu-lie mnogo jasnije ta je ono to veruje i na osnovu kakvih kriterijuma to ini.29 Proces kanonizacije poeo je jo u prvom veku, nezavisno od Marciona. Naime, kolekcije jevanelja i Pavlovih spisa kruile su mnogo pre Marciona i prepozna-

24Predrag Dragutinovi, Uvod u Novi zavet: Osnovi novozavetne nauke I (Beograd: Insti-tut za teoloka istraivanja PBF, 2010), 35.

25Marcionova dela nisu opstala, ali je rekonstrukcija njegovog kanona mogua na osnovu spisa crkvenih otaca koji su vodili debate sa njim pre svega Tertulijan (Adv. Marc. 4).

26Za sveobuhvatnu analizu Marcionovog kanona i njegovog uticaja, videti Ulrich Schmid, Marcion und sein Apostolos: Rekonstruktion und historische Einordnung der marcionitischen Pau-lusbriefausgabe (ANTF, 25; Berlin: W. de Gruyter, 1995).

27Adolf von Harnack, Marcion: Das Evangelium vom fremden Gott (TUGAL, 45; Leip-zig: Hinrichs, 1921).

28Hans von Campenhausen, Die Entstehung der christlichen Bibel (BHT, 39; Tbingen: Mohr, 1968), 116.

29Robert M. Grant, The Formation of the New Testament (London: Hutchinson Universi-ty Library, 1965), 126 citirano u Metzger, Canon, 9.


te su kao kolekcije svetih spisa u mnogim crkvama.30 Barton istie da se Marcion nije bavio stvaranjem kolekcije hrianskih knjiga, ve rukovoen svojom teo-lokom agendom, bavio se veoma ogranienom selekcijom ve postojeeg mate-rijala. injenica je da u sluaju da mnogi drugi spisi nisu bili prepoznati kao sve-ti od strane brojnih crkava, Marcion ne bi imao potrebu da insistira na postavlja-nju granica.31

Uspostavljanje kanona kao merila hrianstva bilo je potrebno i zbog uti-caja montanistikog pokreta, koji je nastao krajem 2. veka u Frigiji (Mala Azi-ja) i delovao sve do 6. veka. Osniva pokreta, Montan, uz podrku dve proroice (Maksimile i Priskile), objavljivao je novo doba Duha i skori kraj sveta. Re je o apokaliptiko-harizmatskom pokretu obnovljenja, koji je svojom sranou pred-stavljao ozbiljnu alternativu ostalim hrianskim zajednicama u mnogim kraje-vima Rimske imperije. Budui da je prorotvo smatrano vrhovnim autoritetom u ovom pokretu to je bio problem jo u Pavlovo vreme u korintskoj zajednici (1Kor. 14:37-38) na izjave Montana izreene u Duhu gledalo se kao na rei koje imaju autoritet ravan autoritetu izjava Hristovih apostola. tavie, proroan-stva Montana i njegovih sledbenika sakupljana su u pisanoj formi i citirana kao autoritativni izvori.32 Na taj nain je hrianska crkva dovedena u poziciju da bra-ni ortodoksiju nasuprot savremenog prorotva, a najbolji nain da to uini je bila afirmacija apostolskog perioda kao normativnog merila za razumevanje bilo kakve komunikacije sa Duhom.33

3. Septuaginta kao model novozavetnog kanona

Stvaranjem kanona Novog zaveta hriani su se ugledali na Judaizam, iji kanon je kumovao34 kao model ne samo po pitanju ideje, ve i konkretnog obli-ka. Potrebno je, meutim, istai da se redosled jevrejskih svetih spisa razlikuje u hrianskom Starom zavetu od jevrejske Septuaginte. Jevrejska Biblija (Tanak) deli se na tri grupe spisa: tora (torah), proroci (nabiim) i spisi (ketubim). Sa druge strane, Stari zavet se u hrianskim kodeksima sastoji iz etiri dela, jer su proro-

30Trobi (David Trobisch, Pauls Letter Collection: Tracing the Origins [Minneapolis, Minn.: Fortress Press, 1994]) smatra da je Pavle lino skupio i uredio u kolekciju neke od svojih spisa. Ova ideja se temelji na praksi poznatoj u antikom svetu po kojoj su autori sami skupili svoja pisma i uredili za izdavanje (Autorenrezension). Trobi postavlja logino pitanje: zato bi Pavle bio izuzetak? Ako je ova hipoteza tana, ona potvruje da su Pavlovi spisi veoma rano poeli da krue kao kolekcija. U tom sluaju se na ovaj skup knjiga zasigurno gledalo kao na autoritativni korpus itan i mimo crkava koje su bile primarni adresati.

31John Barton, Holy Writings, Sacred Text: The Canon in Early Church (Louisville, Ky.: Westminster John Knox Press, 1997), 35-62.

32Harry Y. Gamble, The New Testament Canon: Its Making and Meaning (Philadelphia, Pa.: Fortress Press, 1985), 63-65.

33Achtemeier, Introducing, 594.34Theissen, Literary History, 220.


ke knjige podeljene na dve grupe, istorijske i proroke u klasinom smislu, koje zauzimaju drugo i etvrto mesto u kolekciji. ini se da se ovde radi o osmilje-nom teolokom aktu hrianske crkve: Izvreno [je] premetanje prorokih spisa sa drugog mesta u judejskoj Bibliji, gde su imali funkciju tumaenja i aktualiza-cije Tore, na etvrto mesto u hrianskom Starom zavetu, gde se njihova funkcija menja i bivaju povezani sa linou Isusa Hrista, predstavljajui svojim proro-tvima o dolazeem Mesiji most izmeu judejstva i hrianstva.35 Ovo hristolo-ki motivisano restrukturisanje u odnosu na Septuagintu omoguilo je visok ste-pen korespodencije izmeu strukture dva dela hrianske Biblije: (1) jevanelja odgovaraju Petoknjiju; (2) Dela Apostolska postaju ekvivalent istorijskim spisi-ma; (3) mudrosna literatura je paralelna sa poslanicama; i (4) Otkrivenje pokazu-je slinosti sa proroko-apokaliptikom literaturom Septuaginte.

Uticaj Septuaginte na oblikovanje hrianskog kanona ogleda se i u stilu naslovljavanja knjiga. Prilikom sakupljanja etiri jevanelja u jednu kolekciju, pojedinana jevanelja dobijaju imena radi razlikovanja, ali ona odraavaju ideju da su ovi spisi etiri verzije istog, jednog jevanelja (etvorojevanelje). Model koji se sledi je (po) + ime autora (po Mateju, po Marku, po Luki, po Jova-nu), koji je veoma redak u antikom svetu. Jedina poznata upotreba naslova ova-kvog stila je za oznaavanje prevoda. Ipak, hrianima je ovakav stil naslovljava-nja bio dobro poznat, jer, kao prevod Starog zaveta, Septuaginta je nosila naslov: Spisi po sedamdesetorici prevodilaca ( ).36

4. Proces nastanka novozavetnog kanona

Kanon Novog zaveta nije nastao zahvaljujui crkvenoj odluci sa konkret-nim datumom, ve je ispravnije gledati na ovaj korpus literature kao na vrhunac istorije novozavetne literature,37 na rezultat dugotrajnog procesa razvoja. Stoga moe se govoriti o putu ka kanonu, koji je u velikoj meri misterija, budui da u prvim vekovima nije postojala centralizovana crkvena institucija koja bi done-la autoritativnu odluku o listi normativnih spisa ije itanje je dozvoljeno na bo-gosluenjima.

U proteklom veku vodila se otra diskusija o pitanju od kada se moe ili od kada bi trebalo da se govori o prisustvu kanona novozavetnih spisa u hrianskoj crkvi (iako je ovakva upotreba rei anahronistina u svetlu filoloke analize izra-

35Dragutinovi, Uvod, 32. Nasuprot ovom miljenju Tajsen (Literary History, 220-221) smatra da je analogija vie u vremenskoj orijentaciji: prva grupa spisa (Petoknjije, Jevanelja) su istorijskog karaktera budui da opisuju sudbonosne dogaaje prolosti, druga grupa (Spisi, Posla-nice) usresreuje se na sadanjost, dok se u treu grupu (Proroci, Otkrivenje) ubrajaju proroka de-la u kojima je predskazana budunost. Ova analogija, meutim, ima svoja ogranienja, jer se Dela Apostolska ne uklapaju u emu.

36Za dalje detalje, videti Silke Petersen, Die Evangelienberschriften und die Entste-hung des neutestamentlichen Kanons, ZNW 97 (2006), 250-274.

37Theissen, Literary History, 205.


za). Dva najistaknutija naunika ranije generacije, koji su kao kljuni uesnici de-bate odredili dalji tok istraivanja, bili su Can (Zahn) i fon Harnak. Can tvrdi da je kolekcija novozavetnih svetih spisa nastala spontano, jo u vreme prve genera-cije hriana. To bi znailo da su glavne konture Novog zaveta postojale u nekom vidu ve pri kraju prvog veka, iako to neminovno ne znai da je bilo obuhvae-no svih 27 knjiga. Can se poziva na rane citate i aluzije na novozavetne knjige u spisima crkvenih otaca, koji potvruju da se na ove knjige od samog poetka nji-hovog nastanka gledalo kao na svetu literaturu.38 Vestkot (Westcott) je ve zastu-pao ovo miljenje,39 a Bala (Balla), renomirani maarski naunik i najistaknutiji savremeni branioc teze, smatra da i pored toga to je kanonizacija pojedinih spi-sa bila predmet kasnije diskusije, to nije prepreka da se govori o ranom poetku razvoja kanona i o kanonskoj svesti (canonical awareness) novozavetnih au-tora.40 U suprotnosti sa ovim miljenjem, fon Harnak tvrdi da citate u spisima cr-kvenih otaca ne moemo smatrati relevantnim argumentom za datiranje u prvom veku, budui da samo citiranje ne znai neminovno da su novozavetni spisi sma-trani Svetim Pismom. Stoga, on zastupa stav da je drugi vek mnogo verovatnije vreme nastanka kanona (veinsko miljenje), posebno zbog toga to je re o peri-odu otre borbe izmeu crkve i jeretikih pokreta za ouvanje ortodoksije.41 Da-nas se diskusija uglavnom vodi izmeu onih koji govore o drugom veku (jezgro kanona) i onih koji zastupaju etvrti vek (zatvoreni kanon) insistirajui na ra-zlici izmau Pisma i kanona. Barton, savremeni naunik sa Oksforda, je sva-kako u pravu kada ukazuje na injenicu da su ove pozicije mnogo blie nego to se na prvi pogled ini, budui da je razlika u velikoj meri terminoloke prirode: pre svega potrebno je da se utvrdi ta se podrazumeva pod izrazom kanon. Da li je re o fiksnoj listi svetih spisa priznatih od strane odreenog crkvenog tela kao Sveto Pismo ili se termin koristi u slobodnijem smislu za oznaavanje knjiga koje je crkva (ili pojedinane crkve) prepoznala kao svete spise, i odnosila se prema njima sa izrazitim potovanjem kao prema autoritativnim izvorima?42

U ispitivanju istorije razvoja kanona logino je da se krene od antikih li-sta kanona. Najstariji pregled kanoninih knjiga je Muratorijev kanon (Canon Muratori), koji potie iz kasnog drugog veka.43 Ovaj dokument dobio je ime po

38Can je izloio svoju tvrdnju u svom kapitalnom delu Geschichte des neutestamentlichen Kanons (2 toma; Erlangen: Andreas Deichert, 1888-1890).

39Brook Foss Westcott, A General Survey of the History of the Canon of the New Testa-ment (London: Macmillan, 1885).

40Peter Balla, Challenges to New Testament Theology: An Attempt to Justify the Enterpri-se (WUNT, 2/95; Tbingen: Mohr Siebeck, 1997), 109.

41Adolf von Harnack, The Origins of the New Testament and the Most Important Con-sequences of the New Creation (London: Williams & Norgate, 1925).

42Barton, Holy Writings, 1-14.43Sandberg (Sundberg) i Haneman (Hahneman) zastupaju miljenje da je Muratorijev ka-

non nastao u etvrtom veku. Ovo datiranje meutim nije opte prihvaeno. Za kritiku ove hipoteze, videti J. Verheyden, The Canon Muratori: A Matter of Dispute, u The Biblical Canons, (ur.) J.M. Auwers i H.J. de Jonge (BETL, 63; Leuven: Leuven University Press, 2003), 487-556.


L.A. Muratoriju, koji ga je pronaao u milanskoj biblioteci i objavio 1740. godi-ne. Radi se o fragmentu od 85 redova pisanim loim latinskom, koji je najvero-vatnije prevod sa grkog prepis potie iz 8. veka.44 Dokument je anoniman i po miljenju Mecgera (Metzger) vezuje se za nepoznatu linost iz rimske crkve ili njene okoline.45 Muratorijev kanon nije kanon u uem smislu rei, ve je neka vr-sta uvoda u Novi zavet. Autor ne samo da navodi katalog knjiga koje se prihva-taju kao autoritativne od strane crkve, ve dodaje svoje komentare o istorijskoj, teolokoj i ekleziolokoj vredosti pojedinih spisa. Muratorijev kanon klasifikuje ranohrianske spise u etiri grupe: (1) univerzalno prihvaene knjige su 4 jevan-elja,46 Dela, 13 Pavlovih poslanica (bez Jevrejima), Judina poslanice, dve Jova-nove poslanice, Mudrost Solomunova i Otkrivenje; (2) Petrova Apokalipsa je dis-kutabilna knjiga, za koju autor tvrdi da neki meu nama ne ele da ... bude ita-na u crkvi (frag. 72); (3) Hermasov Pastir nije u istom rangu sa predhodnim spi-sima, jer iako se njegovo javno itanje u crkvi ne dozvoljava, preporuuje se za privatnu upotrebu; (4) nekoliko jeretikih spisa je kategorino odbaeno. Murato-rijev kanon je znaajno svedoanstvo o razmiljanju crkve u zapadnim krajevima u 2. veku o kanoninom statusu pojedinih knjiga, koji pokazuje da su odreene kolekcije u okviru kanona bile ve kompletirane (jevanelja, Pavlove poslanice).

Irinej (oko 180), poput Muratorijevog kanona, sa izrazitom sigurnou tvr-di da pored etiri jevanelja ne mogu postojati druga kanonina jevanelja. Sa po-malo poetinim argumentima brani validnost broja etiri,47 ali o fiksnom karakte-ru kolekcije Pavlovih poslanica uti. Ovaj istaknuti crkveni otac citira skoro sve novozavetne knjige sa izuzetkom tri najkrae poslanice: Filemonu, 3. Jovanove i Judine. Takoe citira i Hermasov Pastir (Adv. Haer. 4.20.2), kao i 1. Klementovu (Adv. Haer. 3.3.3), meutim to ini na nain koji se razlikuje od citiranja kanoni-nih spisa. Fiksni karakter kanoninog pod-korpusa etiri jevanelja je poznat u treem veku ne samo u zapadnoj, ve i u istonoj crkvi (npr. Origen govori o sve-tom etvorstvu jevanelja; cit. u Euzebije, Hist. eccl. 6.25.4). Sirijska crkva je, meutim, krenula drugim putem. Tacijan (120-180) je oko 170. pokuao da har-monizuje etiri jevanelja u jednu celinu stvarajui jedno mega-jevanelje za po-trebe sirijske crkve na osnovu narativnih okvira Jovanovog jevanelja. Ovo delo, nazvano Diatesaron (; kroz etiri), odralo se u Siriji sve do 5. veka kada je odbaeno u korist etiri pojedinana jevanelja u uvenom prevodu Peita.

44Za tekst Muratorijevog kanona, videti Wilhelm Schneemelcher (ur.), New Testament Apocrypha (prev. Robert M. Wilson; 2 toma; Cambridge: J. Clarke; Louisville, Ky.: Westminster/John Knox Press, 1991-1992), I, 34-36.

45Za nekoliko potencijalnih kandidata, videti Metzger, Canon, 194.46Muratorijev kanon kao fragment ne sadri prva dva jevanelja, ali ih podrazumeva

(Lukino jevanelje se navodi kao tree, a Jovanovo kao etvrto), stoga su ona zasigurno bila deo originalnog dokumenta.

47Nemogue je da broj jevanelja bude vei ili manji, jer postoje etiri strane sveta, e-tiri glavna vetra, etiri iva bia pred prestolom Bojim u knjizi Otkrivenje, i etiri zaveta koja je Bog uinio sa oveanstvom (Adv. Haer. 3.11.8).


Rana upotreba kodeksa u hrianskim krugovima (nasuprot svitaka u Ju-daizmu) omoguila je da se etiri jevanelja nau u istom kodeksu kao kolekcija, to ne bi bilo mogue u sluaju upotrebe svitaka.48 Sakupljanje etiri jevanelja u jedan kodeks uticalo je na proces kanonizacije na taj nain to je na etiri jevan-elja poelo da se gleda kao na fiksni entitet, kanon jevanelja. Takoe posto-je i brojni primeri prepisivanja kolekcije Pavlovih spisa,49 a i katolikih poslanica u poseban kodeks.50 Interesantno je zapaziti da obim kodeksa naglo raste nakon treeg veka. Sve do ovog perioda ni jedan nama poznat kodeks nije dui od 300 strana, ali se novozavetne knjige kasnije spajaju u jedan kodeks i tako npr. Ko-deks Sinaitikus ima 1460 strana (4. vek), Kodeks Vatikanus 1600 strana (4. vek), a Kodeks Aleksandrinus 1640 strana (5. vek).51

U procesu raanja novozavetnog kanona od posebnog znaaja su svedo-anstva citata novozavetnih i drugih hrianskih spisa u delima crkvenih ota-ca. Naime, nain njihovog citiranja odraava stav prema ovim knjigama u hri-anskim krugovima. Barton je, zasnivajui svoje istraivanje na tulhoferovom (Stuhlhofer) delu,52 ispitao uestalost citiranja novozavetnih (i drugih) spisa u de-lima crkvenih otaca u odnosu na njihovu duinu. Zakljuio je da postoje tri gru-pe spisa: (1) esto citirane knjige (etiri jevanelja i Pavlove due poslanice); (2) ree citirane knjige (ostali spisi Novog zaveta); i (3) jedva citirane knjige (ra-nohrianski spisi kojih nema u kanonu).53 Dakle, citati crkvenih otaca svedoe u prilog postojanja otre razlike u percepciji rane crkve izmeu novozavetnih i dru-gih knjiga, stoga njihovo izdvajanje i citiranje govori o njihovom posebnom sta-tusu u hrianskim krugovima.

Neki od crkvenih otaca su grupisali ranohrianske spise u nekoliko osnov-nih kategorija. Njihove liste su jasan pokazatelj o kojim knjigama su, u odree-no vreme i na odreenom geografskom podruju, stavovi bili jasni, a o kojima su se vodile polemike. Jedan od najznaajnijih izvora ove vrste je Origenova li-sta (oko 185-254). Ovaj crkveni otac je veinu svog ivota proveo u Aleksandri-ji, ali je mnogo putovao po svetu i zato bio upoznat sa tradicijama razliitih pod-ruja.54 Njegova kategorizacija na tri grupe spisa nam je poznata na osnovu Eu-

48Videti npr. Graham N. Stanton, The Fourfold Gospel, NTS 43 (1997), 317-346.49U svetlu svedoanstva 2Pet. 3:14-15 postoji mogunost da su Pavlovi spisi bili prvi

hri anski dokumenti koji su prepoznati kao Pismo.50Redosled spisa unutar ovih korpusa varira. Npr. kada je re o jevaneljima, najraspros-

tranjeniji je kanonini redosled, ali je veoma poznat i tzv. zapadni redosled po kojem se Jovan pojavljuje kao drugo jevanelje odmah posle Mateja (dva apostola dobijaju ast da budu na poet-ku), a Luka je na etvrtom mestu, nakon Marka. Za dalje primere videti J.K. Elliott, Manuscripts, the Codex and the Canon, JSNT 63 (1996), 105-123.

51Elliott, Manuscripts, 110.52Franz Stuhlhofer, Der Gebrauch der Bibel von Jesus bis Euseb: eine statistische Unter-

suchung zur Kanongeschichte (Wuppertal: Brockhaus, 1988).53Barton, Holy Writings, 14-24.54Mecger (Canon, 135) tvrdi da je Origen posetio velike centre poput Rima, Antiohije,

Efesa, Atine i Arabije, i da je dosta dugo iveo u Cezareji u Palestini.


zebija (Hist. eccl. 6.25.3-14): (1) homologoumena (; o kojima za-jedno tvrde, isto tvrde svuda, tj. opteprihvaeni spisi): 4 jevanelja, Dela, 13 Pavlovih poslanica, 1Pet., 1Jn i Otk.; (2) amfiballomena (; koji-ma protivree na nekim mestima): 2Pet., 2Jn, 3Jn, Jevr., Jak. i Juda; (3) pseud (; lani spisi, koji su falsifikati jeretika): npr. Egipatsko jevanelje, To-mino jevanelje, Matijino jevanelje.

Znaaj Origenove liste ogleda se u tome to se u njenim prvim dvema ka-tegorijama po prvi put spominju 27 knjiga, bez referenci na druge spise, koje e kasnije biti prepoznate kao kanonine. Ipak, ovde je potrebno ukazati na injeni-cu da je Origen imao veoma visoko miljenje o Poslanici Varnave, Hermasovom Pastiru i Didaheu prema kojima se odnosio sa posebnim potovanjem. Iako u na-unim krugovima postoji miljenje da je Origenova lista kreacija Euzebija i Ru-fina sto godina nakon Origenove smrti,55 ne postoje ubedljivi argumenti na osno-vu kojih bi se svedoanstvo ovog izuzetno uenog i dobro informisanog crkve-nog oca smatralo neverodostojnim.

Euzebije iz Cezareje (oko 260-340) je svojim delom Crkvena istorija dao neuporedivi doprinos hrianskoj istoriografiji.56 U ovom kapitalnom delu, pisa-nom u vie tomova i u vie proirenih izdanja, Euzebije sa velikom panjom opi-suje brojne detalje koji se odnose na istoriju hrianske Biblije.57 Budui da po-etkom 4. veka jo nije bilo zvanine liste kanoninih spisa Novog zaveta, Euze-bije, na osnovu svedodoanstava kojima je raspolagao, klasifikuje apostolske spi-se i one koji sebi pripisuju apostolski autoritet u tri grupe (Hist. eccl. 3.25.1-7):

1. Homologoumena () spisi ija su autentinost i autori-tet jednoglasno prepoznati u svim crkvama. U ovu grupu se svrstavaju 22 knjige: 4 jevanelja, Dela, 14 Pavlovih poslanica (ukljuujui Jevrejima),58 1Pet., 1Jn. i eventualno (; ako se tako svia) Otkrivenje. I pored ove kratke na-pomene vezane za Otkrivenje, Euzebije zakljuuje listu sa sledeom izjavom: Ove se ubrajaju u priznate knjige.

2. Antilegomena (; diskutabilne knjige, poznate veini u cr-kvi) knjige po ijem pitanju su podeljena svedoanstva. Ova grupa se deli na dve pod-grupe: () knjige protiv kojih postoje prigovori na nekim mestima, ali su priznate od strane veine: Jak., Juda, 2Pet. i 2-3Jn. (b) sumnjivi spisi ():

55Npr. Lee M. McDonald, The Origin of the Bible: A Guide for the Perplexed (London: T. & T. Clark, 2011), 185-186.

56Vukomanovi (Rano hrianstvo, 243, 246) naziva Euzebija Konstantinovim crkvenim savetnikom i vodeim hrianskim ideologom. Njegove uvene Besede u slavu cara Konstanti-na, sastavljene povodom tridesetogodinjice njegova vladanja kao rimskog cara (306-336.g.), mogu se, s pravom, smatrati za najpotpuniju i najvaniju formulaciju nove, hrianske politike teorije.

57Videti Everett R. Kalin, The New Testament Canon of Eusebius, u The Canon De-bate, 386-404.

58U vezi Jevrejima poslanice Euzebije tvrdi: Pavlove poslanice su oigledne i jasne, ali ipak nije u redu da se ignorie injenica da su neki odbacili Jevrejima poslanicu tvrdei da je ospo-rena od strane crkve u Rimu na osnovu tvrdnje da je nije Pavle napisao (Hist. eccl. 3.3.4).


Dela Pavlova, Hermasov Pastir, Otkrivenje Petrovo, Varnavina poslanica, Dida-he, Jevanelje Jevreja i eventualno () Otkrivenje.

3. Jeretiki spisi (; neduhovni spisi) lani spisi napisani pod imenom apostola, koji su u potpunosti beskorisni: Petrovo, Tomino i Matejevo Jevanelje, kao i Dela Andrije, Jovana i drugih apostola.

U Euzebijevoj listi, slino Origenovoj kategorizaciji, dosta jasno se nazi-ru konture kanona od 27 knjiga i pored pitanja nekih o statusu pojedinih knjiga.59 Iznenaujue je prisustvo Otkrivenja u dve grupe, najverovatnije zbog osporava-nja apostolskog autorstva od strane pojedinaca pod uticajem Dionisija iz Alek-sandrije, iako je npr. Origen (Euzebije, Hist. eccl. 6.25.9) sa mnogim drugima ja-sno naglasio da je autor ove knjige isti Jovan koji je napisao etvrto jevanelje. Takoe je zanimljivo zapaziti da se kod Euzebija Jevrejima poslanica ne pojav-ljuje posebno kao kod Origena, ve se njeno prisustvo podrazumeva u korpusu od 14 Pavlovih poslanica.

Kiril iz Jerusalima u svojim katehetskim predavanjima (oko 350) navodi sve novozavetne knjige osim Otkrivenja (Cath. 4.33-36). eltenham lista (Chel-tenham list) kanoninih knjiga (oko 360), koja odraava tradiciju severnoafrike crkve, navodi takoe skoro sve novozavetne spise - bez Jevrejima poslanice i ka-tolikih poslanica Jakova i Jude. Laodikejski sabor se 363. bavio pitanjem kano-na, meutim odluke ovog skupa nam nisu u potpunosti poznate. Ipak, izjava na kraju dekreta (ili kanona kako su se saborski dekreti nazivali) izdatog na ovom saboru mnogo govori: Neka se ne itaju privatni psalmi niti nekanonine knjige ( ) u crkvi, ve samo kanonine ( ) Novog i Starog zaveta. U daljem tekstu se nabrajaju kanonine knjige Starog i Novog zaveta kada je re o Novom zavetu pojavljuju se sve knjige osim Otkrivenja.

Prvu kompletnu listu 27 novozavetnih knjiga nalazimo u 39. uskrnjoj po-slanici Atanasija, aleksandrijskog biskupa, 367. godine. U ovom krunom pismu, upuenom vernitvu u regionu ovog biskupa, ne samo da se navode knjige ve se nalae njihova upotreba. Takoe se, poput laodikejskog dekreta, koristi izraz kanonian () za oznaavanje njihovog statusa. Pored kanoninih knjiga, Atanasije preporuuje i itanje nekoliko dodatnih spisa za linu upotre-bu (van bogosluenja), meu kojima su uz Didahe i Hermasov Pastir i nekoliko starozavetnih apokrifnih dela. Trei kartaginski sabor (397), na kojem je prisus-tvovao i Avgustin, potvrdio je kanoninost nama poznatih 27 novozavetnih knji-ga, ali je i nakon 4. veka u nekim regionima bilo manjih odstupanja kako u Isto-noj, tako i u Zapadnoj crkvi.60 U srednjem veku nije bilo znaajnijih talasanja oko pitanja kanona Novog zaveta, ali se sa 16. vekom pojavljuje sumnja u vred-

59Mecger (Canon, 204-205) objanjava prisustvo sumnjivih () spisa u drugog ka-tegoriji sa njihovim ortodoksnim usmerenjem, nasuprot heterodoksnog karaktera jeretikih spisa na koje se nikada nije gledalo kao na autoritativne dokumente.

60Neki od rukopisa izostavljaju po koju kanoninu knjigu (npr. Jevrejima) ili proiruju lis tu (npr. Kodeks Sinaitikus [4. vek] i Kodeks Klaromontanus [6. vek] dodaju Varnavinu poslani-cu i Hermasov Pastir, dok Kodeks Aleksandrinus [5. vek] ukljuuje Klementove dve poslanice).


nost odreenih novozavetnih spisa, to automatski povlai sa sobom kritiku ka-nona. Najistaknutiji predstavnici ovog talasa su Erazmo, Luter i kardinal Kajetan de Vio (Cajetan de Vio). Kasnije je tzv. istorijska kritika izvora nastojala da na-rui ili makar marginalizuje karakternu i kvalitativnu razliku izmeu kanonine, apokrifne i patristike literature, to bi praktino znailo kraj bilo kakvog kano-na, a samim tim i objektivnog autoriteta Novog zaveta.61

Na kraju ove saete diskusije o procesu nastanka novozavetnog kanona potrebno je naglasiti da kanon nije stvorila crkva svojim saborskim odlukama u drugoj polovini 4. veka, ve je on rezultat nenametnutog konsenzusa meu razli-itim geografskim regionima. injenica je da je postojao jedan apostolski peri-od, nakon ijeg zavretka nisu mogli da nastaju spisi kanoninog autoriteta. Bala ispravno zakljuuje, sledei Cana, da u vreme kada jo nije ni postojao zaklju-en kanon, moemo da govorimo o postojanju kanonskog perioda, koji najvero-vatnije nije dosezao dalje od kraja 1. veka.62 Stoga se crkveni oci i sabori nisu bavili stvaranjem kanona, ve su samo prepoznali i priznali, uz manje ili vee dis-kusije u odreenim geografskim regionima, ono to se odavno smatralo svetim spisima u crkvi u najirem geografskom smislu. Ovaj zakljuak dobija na snazi u svetlu osnovnih kriterijuma kanonizacije, ka ijoj diskusiji se okreemo u na-rednoj sekciji.

5. Kriterijumi kanoninosti

U prvim vekovima su u hrianskim krugovima kruile mnoge knjige, koje su sebi pripisivale poseban autoritet, pozivajui se ne retko na Boansko otkrive-nje. Tajsen deli ranohriansku literaturu na dve grupe: (1) ortodoksnu literaturu, koja uz kanonine knjige obuhvata i apostolske oce; i (2) spise sumnjivog karak-tera sa jeretikim sadrajem, uglavnom gnostike orijentacije.63 Kanonizacija je kao izbor odreenog kruga spisa podrazumevala selekciju, koja je nastala spon-tano kao rezultat ivota hrianskih zajednica. Dakle, kanon nije nametnut, ve je izrastao iz konteksta crkvene zajednice koja je prepoznala odreene spise kao svete, autoritativne i korisnije od drugih.64 U procesu selekcije crkva se rukovo-dila sa tri kljuna kriterijuma do ijeg utvrivanja dolazimo na osnovu spisa ra-nohrianskih autora nastalih u 2. i 3. veku:

1. Osnovni kriterijum kanoninosti bio je sklad sa apostolskom verom, tzv. pravilom vere ( ; regula fidei), ortodoksijom, koja je prihvae-na kao normativna hrianska istina u crkvi. Ve u 1. veku pravi se otra razlika izmeu ortodoksije i jeresi (Gal. 1:6-9), budui da su apostoli nastojali da zatite integritet hrianskog jevanelja apelom na apostolsko uenje (Kol. 2:6, 8; 2Sol.

61Merril C. Tenney, New Testament Survey (Grand Rapids, Mich.: Eerdmans; Leicester: Inter-Varsity, dop. izd., 1985), 411.

62Balla, jszvetsgi iratok, 37.63Theissen, Literary History, 225.64Achtemeier, Introducing, 603-604.


2:15; 1Jn 1:5), re istine (2Tim. 1:14; 2:15; 3:8), ispravnu i dobru doktrinu (1Tim. 4:6; 6:3; 2Tim. 1:13; 4:3; Tit. 1:9; 2:1), veru (2Tim. 4:7; Juda 3, 20) i iskuava-nje duhova (1Jn 4:1-4). Kao to je u starozavetno vreme istinitost proroke po-ruke trebala da bude testirana u svetlu ispunjenja proroanstava i sklada sa osno-vama jevrejske religije, tako je i u Novom zavetu ispitivanje sadraja spisa bio od kljunog znaaja. Osnovni standard ispitivanja je sama istina, to se ogleda u uestaloj upotrebi izraza kanon istine ( ) i pravilo isti-ne (regula veritatis) od strane eminentnih crkvenih otaca poput Irineja, Klemen-ta Aleksandrijskog, Hipolita, Tertulijana i drugih.65 Potrebno je, meutim, nagla-siti da ortodoksija u ranoj crkvi nije podrazumevala uniformnu teologiju. Najno-vija istraivanja jasno ukazuju na bogatstvo razliitosti teolokih izraza u Novom zavetu, razliitosti koja ne naruava jedinstvo teologije.66

2. Verovatno najee spominjani kriterijum kod crkvenih otaca je apostol-ski autoritet (apostolstvo), koji se temelji na linoj kvalifikaciji pisaca kao sve-doka. Tako kada Muratorijev kanon ne preporuuje Hermasovog Pastira za jav-no itanje, to ini pozivajui se na injenicu da je ovo delo tek nedavno nastalo, tj. nakon apostolskog perioda, stoga ne moe da stoji rame uz rame sa prorocima i apostolima (mislei na starozavetne i novozavetne spise).67 Koncept apostolstva je meutim iri nego to se na prvi pogled ini, jer se u sluaju jevanelja Marka i Luke primenjuje fleksibilno, budui da su ovi spisi na indirektan nain vezani za apostole. Iako Marko i Luka nisu spadali u krug apostola, njihovim spisima je ipak pripisan apostolski autoritet, zbog uske veze sa Petrom (Marko je poznat kao Petrov tuma; videti tradiciju Papija u Euzebije, Hist. eccl.3.39.14-16), odnosno Pavlom (Luka je bio Pavlov saputnik; videti Muratori 4-5). Ovaj kriterijum je os-poren od strane savremenih liberalnih istraivaa, koji smatraju da u Novom za-vetu postoji veliki broj pseudonimnih spisa. Upravo je zbog toga od velikog zna-aja upoznati stavove apostolske crkve o autorstvu novozavetnih spisa. Iako su u ranohrianskim krugovima kruile mnoge knjige, poznato je da su crkveni oci kategorino odbacili sve spise kao apokrifne u sluaju da su lano nosili ime ne-

65Metzger, Canon, 252.66Videti npr. James D.G. Dunn, Unity and Diversity in the New Testament: An Inquiry in-

to the Character of Earliest Christianity (London: SCM Press, 3. izd., 2006). Jedan od najprovo-kativnijih savremenih kritiara ove ideje je Bart D. Erman (Ehrman), koji Novi zavet vidi kao li-teraturu na koju su pisari u ranoj crkvi izvrili znaajan uticaj promenivi tekst, tj. prilagodivi ga kako bi on izgledao ortodoksno (videti npr. Isus to nije rekao: pria o tome ko je izmenio Bibliju i zato [Beograd: Babun, 2007]). Ivens (Craig A. Evans, Fabricating Jesus: How Modern Scholars Distort the Gospel [Nottingham: Inter-Varsity Press, 2007]) u svojoj kritici Ermana koristi izraze poput pogrena logika, preuveliane izjave, izvetaeni zakljuci itd.

67Neki naunici prave razliku izmeu kriterijuma antinosti i apostolstva (npr. Bart D. Ehrman, Lost Christianities: The Battle for Scripture and the Faith We Never Knew [Oxford: Oxford University Press, 2003], 229-257), meutim kvalitet antinosti se podrazumeva u kriteri-jumu apostolstva, jer nakon apostolskog perioda nije vie bio mogu nastanak apostolskih spisa.


kog od apostola. Karson (Carson) ukazuje na injenicu da i sm Novi zavet istie kako prihvatanje pseudonimnih pisama nije prihvatljiva opcija (2Sol. 2:2; 3:17).68

3. Rasprostranjenost i upotreba jedne knjige u crkvi takoe je bio znaajan test autoriteta. Javno itanje hrianskih spisa i Starog zaveta bilo je sastavni deo hrianskog bogosluenja.69 Knjiga koja je due vreme bila u upotrebi i bila po-znata irem krugu, nalazila se u boljoj poziciji od one koja je prihvaena od samo nekolicine crkava tek u skorije vreme. Izuzetan znaaj iskustva crkve sa knjigom se ogleda i u sledeoj Jeronimovoj izjavi: Nije vano ko je autor Jevrejima po-slanice, jer se u svakom sluaju radi o delu crkvenog pisca (ecclesiastici viri) i stalno se ita po crkvama (Ep. 129). Ovaj kriterijum je jasan pokazatelj injeni-ce da kanon Novog zaveta nije rezultat teorijskih spekulacija jednog kruga obra-zovanih teologa, ve izraz ive vere Bojeg naroda. Kriterijum rasprostranjenosti i upotrebe ukazuje na dinaminu i organsku uzajamnost liturgijskog ivota Cr-kve i novozavetnih spisa.70

Iako su crkveni oci verovali da je starozavetno i novozavetno Sveto Pismo nadahnuta, sveta literatura, rana crkva nije gledala na nadahnue kao na kriteri-jum kanoninosti. Rani hriani su verovali da je Sveti Duh boanski dar dat i-tavoj crkvi, koji ispunjava svakog vernika i nadahnjuje celu zajednicu, a ne samo pisce svetih spisa (Dela 2:17; Rim. 8:9; 1Kor. 2:14-16; Otk. 2:7). Jedini novo-zavetni autor koji se direktno poziva na nadahnue svoje knjige je autor knji-ge Otkrivenja (1:1; 3:22; 22:18-19). Sa druge strane, koncept nadahnua nije bio ogranien na Novi zavet. Klement Rimski tvrdi za svoja dela da su nadahnuta (1Klem. 63:2), a to ini i Ignacije (Rim. 8:3) i mnogi drugi posle njih. iroki spek-tar upotrebe rei (od Boga nadahnut) u ranoj crkvi otkriva da se na nadahnue Pisma gledalo kao na samo jedan aspekt mnogo ire aktivnosti na-dahnua, a ne kao na razlog autoritativnosti.71 Mecger je svakako u pravu kada u svetlu ove injenice zakljuuje: Jedan spis nije kanonian zato to je autor bio nadahnut, ve je radije autor smatran nadahnutim, jer je ono to je napisao prepo-znato kao kanonino, tj. kao autoritativno u crkvi.72

6. Autoritet novozavetnog kanona

Iako je Novi zavet nastao kao rezultat dinaminog procesa razvoja, njego-vo roenje je vie od ljudske odluke. Kao to je Duh Boji izvrio dubok uticaj

68U vezi pseudonimnosti, videti D.A. Carson, Pseudonimity and Pseudepigraphy, u Dictionary of New Testament Background, (ur.) Craig A. Evans i Stanley E. Porter (Downers Grove, Ill.: InterVarsity, 2000), 857-874.

691Tim. 4:13; Kol. 4:16; Otkr. 1:3. O itanju poslanica crkvenih otaca na bogosluenjima svedoe izjave u Euzebije, Hist. Eccl.3.16.1; 4.23.11.

70Dragutinovi, Uvod, 39.71Za primere videti, Metzger, Canon, 255-256.72Metzger, Canon, 257; cf. Arthur G. Patzia, The Making of the New Testament: Origin,

Collection, Text & Canon (Downers Grove, Ill.: IVP Academic, 2. izd., 2011), 172-176.


na pisanje svetih spisa nadahnjujui njihove autore (2Tim. 3:16; 2Pet. 1:19-21), na slian nain je nadzirao i itav proces kanonizacije. Njegov posao je garanci-ja sigurnosti da nita znaajno nije proputeno i u Novom zavetu imamo auten-tino svedoanstvo o Hristu i njegovom delu, kao i o verovanjima i nadanjima ranog hrianstva (Jn 16:13). Jo je autor 2. Petrove poslanice prepoznao poseb-nost Pavlovih spisa kada ih je stavio na isti nivo sa svetim spisima Starog zaveta, to potvruje rani poetak procesa kanonizacije: A njegovu strpljivost smatrajte spasenjem, kao to vam je, u skladu s mudrou koja mu je data, pisao i na dra-gi brat Pavle. On tako pie u svim poslanicama kada o ovome govori. Ima u nji-ma nekih stvari koje je teko razumeti, koje, kao i ostala Pisma, neuki i neposto-jani ljudi iskrivljuju na sopstvenu propast (2Pet. 3:15-16).

U prvim vekovima nije jo postojala mona crkvena institucija (poput srednjovekovnog papstva) koja bi uz lobiranje i upotrebu moi nastojala da us-postavi kanon u vlastitom interesu, ve je nastanak Novog zaveta tekao sponta-no, ali u isto vreme osmiljeno. Crkva je bila svesna da se kanonine knjige su-tinski razlikuju od ostalih spisa po pitanju tanosti pripovedanja, dubine podua-vanja i centralnosti lika Isusa, i da je moralno-duhovni uticaj ovih spisa kvalita-tivno drugaiji u odnosu na apokrifnu literaturu.73 Bilo koliko subjektivno zvua-lo, ali hriansko iskustvo dokazuje da novozavetne knjige nisu samo korisno ti-vo, ve sveti spisi koji poseduju silu da menjaju ivot ljudi (Rim. 1:16) kao Bo-ja re o kojoj Isaija belei: Jer kako pada dad ili sneg s neba i ne vraa se ona-mo, nego natapa zemlju i uini da raa i da se zeleni, da daje semena da se seje i hleba da se jede, tako e biti re moja kad izie iz mojih usta: nee se vratiti k meni prazna, nego e uiniti to mi je drago, i sreno e svriti na to je poljem (Isa. 55:10-11).

Novi zavet nije rezultat arbitrarne odluke crkve, ve je nastao na taj nain to su novozavetne knjige same sebe izabrale kroz neku vrstu prirodne selek-cije.74 Crkve u razliitim delovima sveta same su prepoznale jedinstven karakter novozavetnih knjiga, koje su se izdvojile od ostale literature svojom posebno u. Stoga, kanon Novog zaveta nisu stvorili ni pojedinci, ni sabori, ve su oni samo prepoznali i priznali samopotvrujui kvalitet ovih spisa, koji su se nametnuli kao kanonini crkvi.75 U svetlu ove injenice ispravnije je da se govori o utvri-vanju kanona nego o njegovom stvaranju.76

Status novozavetnih knjiga kao svetih spisa, iza ijeg nastanka i kanoni-zovanja stoji boanski uticaj, ima jasne implikacije po pitanju autoriteta ove lite-

73Tenney, Survey, 403.74Charles E. Hill, Who Chose the Gospels? Probing the Great Gospel Conspiracy

(Oxford: Oxford University Press, 2010), 229. Videti takoe D.A. Carson i Douglas J. Moo, An In-troduction to the New Testament (Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 2. izd., 2005), 735-736.

75Bruce M. Metzger, The New Testament, its Background, Growth and Content (Nash-ville, Tenn.: Abingdon Press, 3. izd., 2003), 318.

76Kurt Aland, Das Problem des neutestamentlichen Kanons, u Das Neue Testament als Kanon, (ur.) Ernst Ksemann (Gttingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 1970), 147(134-158).


rature. Ako je re o Svetom Pismu, re je o tekstu neuporedivog znaaja, koji ne sadri trivijalne ili prolazne elemente. Iako e njegova primena da zavisi od kon-teksta, autoritet sa kojim Novi zavet govori se ne temelji na ljudskom faktoru, ve kako to Kalvin istie, na injenici da sam Bog govori tamo (Summa scrip-turae probatio a Dei loquentis persona sumitur).77 Autoritet Svetog Pisma, me-utim, ne znai da ne postoji pravo na postavljanje pitanja u vezi doktrinalne tra-dicije. Bar (Barr) je svakako u pravu kada tvrdi da istinski biblijski autoritet po-stoji samo tamo gde je ovek slobodan da razmilja i postavlja pitanja na osnovu Pisma, da prilagodi, i ako je potrebno da napusti dominantnu doktrinalnu tradici-ju.78 Stoga, na hrianski kanon treba da se gleda ne kao na nametnuti nanos tra-dicija iz prolosti, ve kao na dinamino sredstvo kroz koje vaskrsli Gospod na-stavlja da putem Svetog Duha usmerava, poduava i neguje svoj narod.79 Barkli (Barclay) istie: Uzvienost zrai iz knjiga Novog zaveta. One oliavaju izuzet-nost. One same sebe dokazuju.80 Crkva u njima ima jedinstveno blago, koje sa-vreno otkriva Hrista i sa pravom poseduje autoritet normativnog merila hrian-ske vere i prakse.

77an Kalvin, Nauk hrianske vere (prev. Ivanka Pavlovi; Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 1996), I, 7.4.

78James Barr, Holy Scripture: Canon, Authority, Criticism (Philadelphia, Pa.: Westmins-ter Press, 1983), 31.

79Brevard S. Childs, Churchs Guide for Reading Paul: The Canonical Shaping of the Pauline Corpus (Grand Rapids, Mich.: Eerdmans, 2008), 26.

80Citirano u Dejvid Maral, Bitka za Bibliju (Beograd: SG-Vili, 2009), 40.


Literatura

Achtemeir, Paul J., Joel B. Green i Marianne Meye Thompson. Introducing the New Tes-tament: Its Literature and Theology. Grand Rapids, Mich.: Eerdmans, 2001.

Aland, Kurt. Das Problem des neutestamentlichenKanons, u Das Neue Testament als Kanon, (ur.) Ernst Ksemann. Gttingen: Vandenhoeck &Ruprecht, 1970, 134-158.

Balla, Pter. Az jszvetsgi iratok trtnete: bevezetstani alternatvk. Budapest: Kro-li Egyetemi Kiad, 2. izd., 2008.

Balla, Pter. Challenges to New Testament Theology: An Attempt to Justify the Enterprise. WUNT, 2/95. Tbingen: Mohr Siebeck, 1997.

Barr, James. Holy Scripture: Canon, Authority, Criticism. Philadelphia, Pa.: Westmins-ter Press, 1983.

Barton, John. Holy Writings, Sacred Text: The Canon in Early Church. Louisville, Ky.: Westminster John Knox Press, 1997.

Bauckham, Richard. Jesus and the Eyewitness: The Gospels as Eyewitnesses Testimony. Grand Rapids, Mich.: Eerdmans, 2006.

Bauckham, Richard. 2 Peter, Jude. WBC, 50. Dallas, Tex.: Word, 2002.Benyik, Gyrgy. Az jszvetsgi Szentrs keletkezs- s kutatstrtnete. Szeged: JATE-

Press, 1996.Betz, Hans Dieter. Galatians: A Commentary on Pauls Letter to the Churches in Galatia.

Hermeneia. Minneapolis, Minn.: Fortress Press, 1979.Beyer, H.W. , u TDNT, III, 596-602.Braun, Den. Da Vinijev Kod. Novi Sad: Solaris, 2004.Campenhausen, Hans von. Die Entstehung der christlichen Bibel. BHT, 39. Tbingen:

Mohr, 1968.Carson, D.A. Pseudonimity and Pseudepigraphy, u Dictionary of New Testament Back-

ground, (ur.) Craig A. Evans i Stanley E. Porter. Downers Grove, Ill.: InterVarsi-ty, 2000, 857-874.

Carson, D.A. i Douglas J. Moo. An Introduction to the New Testament. Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 2. izd., 2005.

Childs, Brevard S. Churchs Guide for Reading Paul: The Canonical Shaping of the Pau-line Corpus. Grand Rapids, Mich.: Eerdmans, 2008.

deSilva, David A. An Introduction to the New Testament: Context, Methods & Minis-try Formation. Downers Grove, Ill.: IVP Academic; Nottingham: Apollos, 2004.

Dragutinovi, Predrag. Uvod u Novi zavet: osnovi novozavetne nauke I. Beograd: Institut za teoloka istraivanja PBF, 2010.

Dungan, David L. Constantins Bible: Politics and the Making of the New Testament. Minneapolis, Minn.: Fortress Press, 2006.

Dunn, James D.G. Unity and Diversity in the New Testament: An Inquiry into the Cha-racter of Earliest Christianity. London: SCM Press, 3. izd., 2006.

Elliott, J.K. Manuscripts, the Codex and the Canon, JSNT 63 (1996), 105-123. Ehrman, Bart D. Lost Christianities: The Battle for Scripture and the Faith We Never

Knew. Oxford: Oxford University Press, 2003.


Erman, Bart. Isus to nije rekao: pria o tome ko je izmenio Bibliju i zato. Beograd: Babun, 2007.

Evans, Craig A. Fabricating Jesus: How Modern Scholars Distort the Gospel. Notting-ham: Inter-Varsity Press, 2007.

Gamble, Harry Y. The New Testament Canon: Its Making and Meaning. Philadelphia, Pa.: Fortress Press, 1985.

Gamble, Harry Y. The New Testament Canon: Recent Research and the Status Quaes-tionis, u The Canon Debate, (ur.) Lee Martin McDonald i James A. Sanders. Pe-abody, Mass.: Hendrickson, 2002, 267-294.

Grant, Robert M. The Formation of the New Testament. London: Hutchinson Universi-ty Library, 1965.

Greenlee, J. Harold. Introduction to New Testament Textual Criticism. Peabody, Mass.: Hendrickson, dop. izd., 1995.

Greschat, Katharina. Die Entstehung des neutestamentlichen Kanons. Fragestellungen und Themen der neueren Forschung, VF 51 (2006), 56-63.

Harnack, Adolf von. Marcion: Das Evangelium vom fremden Gott. TUGAL, 45. Leip-zig: Hinrichs, 1921.

Harnack, Adolf von. The Origins of the New Testament and the Most Important Conse-quences of the New Creation. London: Williams & Norgate, 1925.

Harris, M.J. The Second Epistle to the Corinthians: A Commentary on the Greek Text. NIGTC. Grand Rapids, Mich.: Eerdmans; Milton Keynes: Paternoster, 2005.

Hill, Charles E. Who Chose the Gospels? Probing the Great Gospel Conspiracy. Oxford: Oxford University Press, 2010.

Jlicher, Adolf. Einleitung in das Neue Testament. Tbingen: J.C.B. Mohr, 7. izd., 1931.Kalin, Everett R. The New Testament Canon of Eusebius, u The Canon Debate, (ur.)

Lee Martin McDonald i James A. Sanders. Peabody, Mass.: Hendrickson, 2002, 386-404.

Kalvin, an. Nauk hrianske vere. Prev. Ivanka Pavlovi. Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 1996.

Maral, Dejvid. Bitka za Bibliju. Beograd: SG-Vili, 2009.McDonald, Lee M. The Origin of the Bible: A Guide for the Perplexed. London: T. & T.

Clark, 2011.Metzger, Bruce M. The Canon of the New Testament: Its Origin, Development, and Sig-

nificance. Oxford: Clarendon Press, 1989.Metzger, Bruce M. The New Testament, its Background, Growth and Content. Nashville,

Tenn.: Abingdon Press, 3. izd., 2003.Patzia, Arthur G. The Making of the New Testament: Origin, Collection, Text & Canon.

Downers Grove, Ill.: IVP Academic, 2. izd., 2011.Petersen, Silke. Die Evangelienberschriften und die Entstehung des neutestamentli-

chen Kanons, ZNW 97 (2006), 250-274.Schmid, Ulrich. Marcion und sein Apostolos: Rekonstruktion und historische Einordnung

der marcionitischen Paulusbriefausgabe. ANTF, 25. Berlin: W. de Gruyter, 1995.Schneemelcher, Wilhelm (ur.). New Testament Apocrypha. Prev. Robert M. Wilson. 2

toma. Cambridge: J. Clarke; Louisville, Ky.: Westminster/John Knox Press, 1991-1992.


Stanton, Graham N. The Fourfold Gospel, NTS 43 (1997), 317-346.Stuhlhofer, Franz. Der Gebrauch der Bibel von Jesus bis Euseb: einestatistische Unter-

suchung zur Kanongeschichte. Wuppertal: Brockhaus, 1988.Tenney, Merril C. New Testament Survey. Grand Rapids, Mich.: Eerdmans; Leicester: In-

ter-Varsity, dop. izd., 1985.Theissen, Gerd. The New Testament: A Literary History. Minneapolis, Minn.: Fortress,

2012.Trobisch, David. Pauls Letter Collection: Tracing the Origins. Minneapolis, Minn.: For-

tress Press, 1994.Zahn, Theodor. Geschichte des neutestamentlichen Kanons. 2 toma. Erlangen: Andreas

Deichert, 1888-1890.Verheyden, J. The Canon Muratori: A Matter of Dispute, u The Biblical Canons, (ur.)

J.M. Auwers i H.J. de Jonge. BETL, 63. Leuven: Leuven University Press, 2003, 487-556.

Vukomanovi, Milan. Rano hrianstvo od Isusa do Hrista (Beograd: igoja, 2003).Westcott, Brook Foss. A General Survey of the History of the Canon of the New Testa-

ment. London: Macmillan, 1885.

Dr Laslo GalusFaculty of Theology, [email protected]

ORIGIN AND CANON OF THE NEW TESTAMENT:

PHILOLOGICAL AND HISTORICAL ANALYSIS

Abstract:

The Bible was not faxed from heaven (the Da Vinci Code) it has its own rich history of origin. This paper discusses the basic issues related to the origin of the canon of the New Testament through analysis of basic historical aspects. A starting point is a philological analysis of the term canon and examination of internal and external rea-sons for creating the New Testament canon. The process of canonization is shown through phases, and special attention is given to a discussion on basic criteria of canonicity. The basic thesis of the paper is: the New Testament is, despite the dynamic process of deve-lopment, something more than just a human decision. At the end of the paper, implications of the set thesis are indicated.

Key Words: New Testament, Canon, Canonization, Authority

Documents

Nastanak i integritet Novog Zaveta