1. UVOD

Narodne pesme čine najvažniji deo naše usmene književnosti. Njih ima najviše i najpotpunije izražavaju duh i karakter naroda. Odlikuju se mnogo većom raznolikošću od proze. Vuk Karadžić ih je podelio na tri vrste: ženske, junačke i pesme prelaznog karaktera ili, ako se ta podela iskaže u terminima teorije književnosti, na lirske, epske i epsko-lirske pesme. Lirske i epske pesme razlikuju se po odnosu subjektivnog i objektivnog elementa, s jedne, i po odnosu pesme i pevanja, s druge strane. Vuk je to izrazio u sledećoj, lapidarnoj formulaciji koju možemo smatrati klasičnom: "Ženske pesme peva jedno ili dvoje radi  svoga razgovora, a junačke se pesme najviše pevaju da  drugi slušaju, i zato se u pevanju ženskih pesama više gleda na pevanje nego na pesmu, a u pevanju junačkh, najviše na pesmu" (reči je istakao Vuk).

2. NARODNE LIRSKE PESME

Narodna lirika je najmnogobrojnija i najraznovrsnija vrsta narodne poezije i čitave usmene književnosti. Ona obuhvata celokupan javni i privatni život našega patrijarhalnog čoveka. Nema nijedne oblasti narodnog života, nijednog posla koji se kolektivno obavlja, a da nije našao svoj izraz u pesmi. Pesma je pratila ceo ljudski život, od kolevke do groba. Njeno bogatstvo i njena raznovrsnost ispoljavaju se takođe u ritmici. Vezana uz melodiju, narodna je lirika iskoristila sve muzičke mogućnosti jezika. U njoj su razrađeni svi mogući stihovi – od četverca do šesnaesterca, u skladu sa duhom jezika. Najveći deo narodnih lirskih pesama određen je svojom upotrebom u praktičnom životu: one su ne samo izraz kolektivnog mišljenja i osećanja nego i pojava narodnog života, jedna od najznačajnijih folklornih manifestacija. Polazeći od toga, celu narodnu liriku možemo podeliti na dve velike skupine: u prvu bi išla obredna i običajna poezija, u kojoj je momenat upotrebe polazna tačka u jezičko-umetničkom uobličavanju pesme, a u dugu – ljubavna lirika zajedno s drugim nenamenskim vrstama. Prva skupina obuhvata sve one pesme koje su vezane za određene običaje bilo u godišnjem ciklusu, bilo u toku ljudskog života, bilo u raznim manifestacijama kolektivnog života. Tu su najpre kalendarske obredne pesme: koledarske, vodičarske, đurđevske, uskršnje, lazaričke, spasovske, kraljičke, ivanjske, dodolske. Iako se neke od njih pevaju na hrišćanske praznike, sve su te vrste sačuvale u osnovi paganski karakter. "Pagansko osećanje života", koje je, po Vladanu Nediću, osnovno obeležje narodne lirike u celini, najpotpunije je došlo do izražaja u tim pesmama, koje su se javljale kao manifestacija obrednih običaja vezanih za godišnje promene u prirodi. Tu bi dalje išle pesme povezane s raznim momentima iz ljudskog života: babičke pesme, uspavanke, svatovske pesme, tužbalice. Naročito su mnogobrojne i raznovrsne svatovske pesme. One obuhvataju celokupan svadbeni ritual, gotovo neku vrstu obredne drame s mnoštvom utvrđenih uloga i nizom međusobno povezanih akcija. Tužbalice su takođe iz prastarog vremena, njihovo postanje povezano je s

paganskim pogrebnim običajima, a do novog doba sačuvane su u izvornoj čistoti samo u nekim krajevima: u Crnoj Gori, Boki, istočnoj Hercegovini. Prigodnog, običajnog karaktera jesu i tzv. posledničke pesme, pesme uz rad i zabavu: žetelačke, igračke, pesme koje se pevaju na prelu ili "na ranilu", slepačke i dr. One su potekle iz paganskog, ritualnog shvatanja rada.

3. LJUBAVNE NARODNE LIRSKE PESME

Ljubavne pesme čine najbrojniju skupinu narodne lirike. U obrednim pesmama događaj je izvan pesme, a ljubavni događaj je u pesmi. Kao što su obredne pesme date u vezi s obredom i u funkciji obreda, tako je i u ljubavnim pesmama osećanje koje je u njihovoj osnovi dato po pravilu povodom nekog događaja ili predmeta koji su prethodno opisani. Tako u lirskoj narodnoj pesmi imamo kao skoro redovnu pojavu neku сажету osnovicu, neku kratku pričicu na koju se nadograđuje emocionalna sadržina pesme. Ta pričica, međutim, nema samostalne vrednosti kao što je ima u epskoj pesmi: ona je uvek oblikovana po obrascu lirske teme, vrlo često deluje bizarno, izobličeno. Причица је само основа на коју се надограђује емотивна грађа пјесме, заправо осјећање које пјесник хоће да индиректно опјева. Каже се у једној од њих:

„Што сам млада да сам вода ладна, ја би ' знала ђе би' извирала –

крај дућана Јове базарђана; не би л' Јови жеђа додијала,

не би ли се водице напио,не би л' мене у води попио,не би' ли му на срце панула

и на срцу рану начинила.”

U jednoj od najpoznatijih lirskih narodnih pesama Srpska djevojka pesnik ne može sagledati lice devojke od njenih dugih trepavica; da bi to postigao, on okuplja kolo devojaka "i u kolu Milicu djevojku"; njegovu nameru potpomaže i priroda, nebo se naoblači, udare munje, ali sve uzalud: ostale devojke pogledaju u nebo, samo Milica ostaje oborena pogleda, jer devojci pristoji, kao što se poučno zaključuje na kraju pesme da gleda "preda se". Ljubavna priča dešava se ponajčešće u slobodnom prostoru, opisi prirode dolaze obično na početku pesme i predstavljaju jedan od glavnih izvora njene lepote. Našu ljubavnu liriku odlikuje velika raznolikost teme i motiva. U njima su opevani svi trenuci ljubavi, osećanja od najjednostavnijih do najsloženijih, sastanci od najčednijih do najčulnijih, ali su najlepše i najsnažnije pesme na temu rastanka i ljubavnog bola. Pesme se razlikuju i po krajevima gde su nastale. Klasična vukovska patrijarhalna lirika cvetala je naročito u bokokotorskom i dubrovačkom primorju i po unutrašnjih brdskim krajevima. U ostalim oblastima pesme su često dobijale i neke osobene nijanse. Za istočnu i jugoistočnu Srbiju karakteristična je čežnjiva, čulna pesma, za Bosnu sevdalinka s dosta orijentalnih crta. U severnim, panonskim krajevima narodna lirika imala je najosobeniji razvitak. U susretu s raznim oblicima

umetničke poezije ona je dala u 18. stoleću tzv. građansku liriku. Poseban je izdanak poezije tih krajeva bećarac, najkraća narodna pesma, obično rimovani distih, najčešće građena na dosetki, vesela, šaljiva, na mahove razuzdana. Љубавна песма је стара колико је старо и осећање љубави према особи  супротног пола. Како је љубав основно и најјаче људско осећање, ова лирска врста  не не само најстарија, настала још у примитивном друштву, него је и најбројнија,  најразноврснија по тематици и најлепша по исказаним осећањима и мелодији.  Народна љубавна песма има неколико мотива који се понављају из песме у песму:   телесна лепота (посебна лепота жене), душевна лепота (Српска девојка),  изјављивање љубави, љубавна чежња (Паун пасе), несрећна љубав, фаталност  женске лепоте. Љубавна песма је настала у конкретним околностима па је зато  израз времена, друштвених и породичних односа. Преплитање мотива,  карактеристично скоро за све врсте народне лирике, уочава се и у љубавним  песмама. Осећање се исказује посредно и дискретно, у сликама, алегоријски.  Нема чулности, љубав је само наговештена, само се наслућује. Овде мало има  љубавне среће и радости, више има чежње и туге због растанка, бола због неостварене љубави. Језик је једноставан као што једноставно и казивање о  љубави. Mnoge pesme kazuju da je lakši i ugodniji život u onim prilikama bio mogu ћ samo pre жenidbe i udaje. Nevesta često žali za devovanjem - svojim carovanjem:

"Car ti bijah dok djevojka bijah."

Tada je ona bila kod majke i oca, među braćom i sestrama,  bezbrižna i slobodna koliko se to onda moglo biti. Manje razloga nego ona ima muskarac  da žali za svojim momačkim vremenom, ali ipak ima, jer je stekavsi porodicu stekao i brige kako da je odbarani od nestašice, golotinje, bolesti. No i pre ženidbe i udaje zivot  nije bio bez gorčine. Mladost je često vređana i ponižavana. Ona je htela da se vezuje  prema stasu i obrazu, prema tome koliko je u srcu drago, a roditelji su isli prema blagu,  prema bogatom rodu, i, okoreli u svojoj nesreći i tražeći po svaku cenu izlaz iz bede,  davali su lepotu za rugobu, mlado za staro, drago za nedrago. Sem toga, često, voljeni  mladić morao je da ide u rat, na duže vreme, možda i da se ne vrati. Otuda su tužni  rastanci jedan od najglavnijih motiva naše narodne ljubavne lirike.

"A moj đule, ne kruni se na me,  Nije meni do štano je tebi, 

Već je meni do moje nevolje:  Mlad me prosi, za stara me daju. 

Star je vojno trula javorina,  Vjetar duva, javorinu ljulja, 

Kiša ide, javorina trune;  Mlad je vojno ruža napupila,  Vjetar Duva, ruža se razvija, 

A od kiše biva veselija,  Sunce sija ona rumenija".

СРПСКА ДЕВОЈКА

Садржина и значењеДевојка и девојачка лепота (лепота тела и лепота душе) чест је предмет певања у народној лирској поезији. Песма Српска девојка је једна од таквих песама: на телесну лепоту се указује одмах, већ у првој строфи. Међутим, телесна лепота само је повод да се скрене пажња на душевне особине, које се изузетно цене, више од телесних. Особеност ове лирске песме је причање (нарација): у њој постоје ликови (Милица, девојке, младић), догађај (коло, грмљавина, гледање у небо), дијалог, казивање. Овде се не износи само утисак и запажања о Милици, него се она ставља у ситуацију кроз коју се сама исказује речима и поступцима.1. Указивање на предмет (тему) певања (девојка Милица) и увођење мотива који ће покренути лирску причу - трепавице: оне су дуге, толико дуге да су прекриле румен јагодице и бело лице. Овде се примећује извесна нелогичност: трепавице су прекриле румене јагедице, црне очи и бело лице па их лирски субјект (младић) није могао сагледати. Постављамо себи питање: ако их није могао гледати, како може да зна да су јагодице румене, очи црне а лице бело? Овде је нелогичност привидна - све је овде логично. У народној песми се за лице девојке увек употреби атрибут бело, а за очи црне, за јагодице црвене, за струк танак, итд,2. Друга строфа садржи две слике:а) исповест лирског субјекта да три године није успео да сагледа Миличице "црне очи,ни бијело лице";б) он сакупља коло девојака и у њему Милицу девојку не би ли јој очи сагледао. За младића, дакле, није проблем у томе да сагледа боју лица или очију - он зна каквису. Стало му је да сагледа њено лице (које је стално смерно сагнуто јер девојкагледа преда се) и њене очи које су сакривене трепавицама (баш зато што је поглед оборен ка земљи!) да би открио шта девојка мисли о њему, да ли га је приметила међу момцима. Позната је у народу чињеница да се са лица може много да сазна, а да очи много говоре о човеку и његовим осећањима и расположењима. Ето, то је лирски субјект желео да сазна, зато му је било стало да сагледа девојчине очи и лице. И пошто три године није успео да сазна истину из девојчиних очију и са њеног лица, послужио се лукавством - сакупио је коло девојака. Зашто је баш то учИнио? Кад се игра, глава је подигнута,цоглед је прав и отворен, могу се јасно сагледати и лице и очи.3. Док коло игра, време се наоблачи, из облака "зас'јеваше муње": Девојке су изненађене, погледају у небоал'не гледа Милица девојка,већ преда се у зелену траву.Младићу је и време ишло на руку: изненађује девојке, подижу поглед ка небу и потпуно откривају и лице и поглед (очи су раширене од узбуђења). Али Милица и даље гледа "у зелену траву". Ова слика открива једну особину Миличине личности: она је мирна и сталожена, изненадна дешавања (муње) прима као нешто природно.4. Овакво Миличино понашање не мрже нико да схвати, па ни девојке:ил' си луда, ил' одвише мудра,те све гледаш у зелену траву,а не гледпш с нама у облаке, -ђе се муње вију по облаку.Овакво Миличино држање је неуобичајено и несхватљиво. Као да није људско биће, или није здрава. Неуобичајено понашање се објашњава или као лудост или као превелика мудрост.

5. Миличин одговор је једноставан:нит' сам луда, нит' превише мудра,нит' сам вила — да збијам облаке,већ девојка — да гледам преда се.Она жели да разбије погрешну слику коју је средина стекла о њој:- није особењак (нит' сам луда),- није уображена (нит' одвише мудра),- није изван овога света (нит' сам вила).Она је само девојка, а девојка мора да гледа преда се - да буде смерна и скромна. -Језик Опис изгледа девојке Милице остварен је бројним описним придевима који стоје узименице:ДУГЕ + ТРЕПАВИЦЕРУМЕНЕ + ЈАГОДИЦЕБИЈЕЛО + ЛИЦЕОЧИ + ЦРНЕ

Kада народни певач пева о девојци или жени, uvek će рећи да су јагодице румене, лице бело, очи црне, бело грло, танак струк, итд. То су устаљени описи, а овако употребљени придеви називају се стални епитети, епитети које певач има готове и користи их по навици. Песма је испевана у десетерачком стиху, стих од десет гласова. Овакав стих је карактеристичан за епске песме у којима се пева о јунацима и њиховим подвизима, али и за лирске песме у којима се пева о људским осећањима и расположењима. Није тешко да се на основу врсте стиха закључи да су и овакве лирске песме певане уз гусле, односно да их је спевао песник који је спевао и велики број епских песама - по навици је и лирске песме одевао у рухо епског десетерца.

ПАУН ПАСЕ

Паун пасе је љубавна народна песма. Али она није само израз љубавних осећања (љубави, чежње, патње), него је и израз сплета многих околности које су изван ове осећајне сфере. Наиме, скоро у свакој љубавној народној песми могу да се уоче два слоја: социјални и индивидуални. Може се са сигурношћу претпоставити да је прво настао социјални слој (догађај и околности), а потом је на њега надограђен и индивидуални слој (судбина појединца у тим околностима). Отуда потиче наративна основа и интонација скоро сваке љубавне песме: и љубав, и растанак, и чежња јављају се у извесним околностима или су изазвани тим околностима. Ретке су песме у којима нема ове наративне основе. Паун пасе донела је још једну особеност: казивање у првом лицу ("а ја немам с ким") чиме је девојци дата улога, лирског субјекта - онога који казује о својим осећањима и расположењима. Лирски субјекат доминира песмом па она добија исповедни тон. Казивање у првом лицу, казивач као лирски субјект и исповедни тон појачавају утисак непосредности и блискости лирског субјекта и слушаоца/читаоца. Казивање у првом лицу и остварена лирска ситуација (љубавни растанак) условили су дијалошку форму која још више доприноси непбсредности лирског казивања. Песма Паун пасе настала је из мотива љубавног растанка (средишњи мотив свеколикенародне љубавне поезије), из њега је проистекао мотив спречене љубави: један

идруги побудјују мотив чежње. У стиховимаПаун пасе, трава расте,гора зелени,предочена је слика живота који тече уобичајеним током: све буја, остварује се, добија свој коначни смисао. У том неспутаном и незадрживом току живота и јесте сврха и смисао -кретање ка циљу, остварењу и испуњењу. У тој свеопштој остварености јавља се један дисонантан тон - осећање неостварености и усамљености:

и гора се слистом саста,а ја немам с ким.

Ови стихови, на први прглед, говоре о усамљености и патњи девојке. Усамљеностје тежа а патња наглашенија у непосредном додиру са сликом свеопштег кретања и испуњења сврхе. Ови стихови, међутим, казују још нешто: усамљеност и патња трају дуго- од јесени, кад се гора с лиетом растаје, до пролећа, кад се гора с листом састаје.Оно "а ја немам с ким" добило је објашњење у следећој смисаоној целини песме: узрок усамљености је у томе што је драги далеко, у туђој земљи. Из усамљености се јавља ојађеност, љубавна чежња и жеља за састанком, што производи позив "Дођи, драгане!". Овај позив има интезитет вапаја и крика: интензитет се подразумева из ситуације (контекста) и из садржине позива. Одмах после овог снажног крика следи снижавање напет ости и емотивног набоја, смирени тон исповести:

У башти ми зумбул цвати,ја гане берем;на зумбулу булбул пјева,ја га не чујем.

Овде је лепо предочено психолошко стање младе девојке. Ови стихови емитују два могућа сазнања - значења: (1) све је неважно када нема драгог, живот је незанимљив, празан и бесмислен; (2) драга је толико обузета тугом и болом да је обневидела и оглухнула за све што се око ње догађа - нити види лепоту зумбула, нити чује умилну песму булбула (славуја). Ово је манифестација потпуне блокаде чула: ни вида, ни слуха, н и мириса.Вапај девојке "Дођи, драгане!" испуњен је надом у позитиван одговор, очекивањем, стрепњом. У одговору драгог нема утехе:Не могу ти, драга, доћи,још, за годину!Вапај је био тако снажан да је изискивао неодложан одговор; није трпео причу, објашњења, одуговлачење. То ће доћи пошто је напетост очекивања и чежње олабављена услед наглогара негативног одговора. Тек сада долазе објашњења. Девојку мучи љубавна чежња и жеља за састанком, а младићеве муке су двоструке: због неслободе и због спречене љубави.Пусти пути затворениод Румелије,Скендер-бег их затвориохоће да роби!Израз "пусти пути" емитује најмање два значења. Дословно: путеви су опустели јерсу затворени и на њима нема путника. Пренесено: емоционална напетост драгог, изазвана спречавањем љубави и робовањем, у путевима види зло: пусти пути = проклети пути.

У завршном дистиху бол је достигао врхунац;Туга мори, паша роби -туга голема!Асиндетским низањем израза (реченица) остварује се језгровитост, али и згуснутост емоција, пренапрегнутост: туга мори због спречене љубави, туга мори и зато што паша роби — две туге су се слиле у "тугу годему". Концентрација речи са негативним емотивним предзнаком (туга, туга, мори, роби) изискује синтезу која је исказана придевом голема. Овај израз обликом и гласовном структуром (звучањем) наглашава тежину доживлјене ситуације и исказаних осећања.Драганов одговор има психолошки извор: снага љубави усамљене девојке је тако велика да она улази у душу одсутног драгана и тамо налази истоветна осећања (љубав) и расположење (туга). Услед духовног поистовећивања у љубави и болу, девојка, у претпостављеном одговору драгановом, преноси своја осећања и расположења видећи их ка о младићева. Стопљеност душа и осећања омогућава девојци да схвати реалност па да, место драгог, сама уобличи одговор. Такав претпостављени одговор изражава разумевање за драганову одсутност, али истовремено изражава и наду у повратак.Садржина и значењеПесма је компонована на принципу антитезе (контраста). Овај принцип је доследноспроведен на нивоу песме као целине (1), на нивоу композиционо-смисаоних целина(2) и на нивоу синтаксичко-интонационих целина (3).(1) На нивоу песме остварена су два контраста.а) - Контраст оквира песме:1 Паун пасе, трава расте,2 гора зелени,19 Туга мори, паша роби20 туга голема!Док је почетак израз динамике живота и свеопштег буђења у природи, завршетак је обележен тугом и болом; док је почетак наговештавао кретање и остварење, завршетак означава затварање видика, губљење наде и пораз љубави. - б) Контраст композиционо-смисаоних целина:- први случај: на граници прве и друге композиционо-смисаоне целине остварен је контраст:И—2 а ја немам с кимИИ—1 имам драгог на далеко.Ово "немам - имам" остварује више уметничких функција. Наглим обртом изневерава емотивно-мисону инерцију, обрт прелама ритам казивања, али истовремено ублажава тврдоћу негације и привремено подиже тензију очекивања промене.- други случај:1—2 Дођи, драгане!ИИ—1 Не могу ти, драга, доћи.Девојчин вапај је испуњен чежњом и снажним осећањима жеље и очекивања; драганов одговор нагло одзвања својом негацијом "не могу" и руши наду у могућност састајања. Овај одговор, међутим, није остао тврд и одсечан (што му придаје оштро "не могу") него је топао и снажан. Топлину и нежност уноси у одговор енклитички облик "ти" (од "теби" у значењу "твој") и вокатив "драга".(2) На нивоу композиционо-смисаоних целина контраст је остварен у првој целини:Паун пасе, трава расте,

гора зелени;и гора се с листом састаа ја немам с ким.На једној страни је раст, бујање, кретање, живот; на другој страни је усамљеност, меланхолија, туга, празнина. То је контраст између природе и лирског субјекта,стања у природи и душевног стања лирског субјекта. У овој контрастној слици је емотивно и мисаоно средиште песме.(3) На нивоу синтаксичко-интонационих целина (а то су дистиси у овој песми) остварен је контраст у два завршна мотива друге целине:У башти ми зумбул цватиа ја га не берем;на зумбулу булбул пјева,ја га не чујем.То је контраст између зумбула који цвати и девојке која вене од туге, не бере цвећејер нема коме да га да; то је и контраст између булбула (славуја), који је гласан,који пева, и девојке која не само да ћути у своме болу него, занесена тугом, и нечује славујеву песму.Антитетично постављање слика, мотива и исказа наглашава супротности између девојчиног душевног стања и свега онога што је окружује; оно истовремено, баш осветљавањем супротности, наглашава усамљеност, меланхолију и тугу.Обликовање песме Народна лирска песма је по правилу астрофична, без поделе на строфе. Али у њеној садржини могу да се уоче одређене смисаоне целине. Ова песма има три композиционо-смисаоне целине:од 1. до 4. стихаод 5. до 12. стихаод 13. до 20. стиха.Ове целине читалац доживљава као заокружене и самосталне јединице које су међусобно лабаво повезане па могу да опстану као самосталне песме (песме у песми). Природа ових целина је различита:И лирска нарацијаИИ лирска нарација + дијалошка репликаИИИ дијалошка реплика.Свака смисаона целина обликована је од синтаксичко-интонационих целина које представљају садржинско јединство (потпуна реченица) и интонационо јединство. Обично су одвојене знаковима интерпункције (. , ; ). (Прва смисаона целина састоји се из две синтаксичко-интонационе целине:И 1 Паун пасе, трава растеИ 1 гора зелени;И 2 и гора се с листом састаИ 2 а ја немам с ким.Синтаксичко-интонационе целине ове песме састоје се из два стиха различите дужине (различитог броја слогова):1 2 3 4 5 6 7 8Паун пасе, трава расте, 8 слогова1-11 2 3 4 5гора зелени. 5 слогова

Цела песма је испевана у два стиха - осмерцу и петерцу. Измене осмерца и петерцачине ритам песме неуједначеним. Стих је, дакле, организовано силабичком (сyллаба=слог) принципу - ритам је условљен бројем слогова у стиху и утврђеним местом цезуре (= границе полустиха, ритмичке паузе). У осмерцу је цезура после четвртог слога: 4//4; у епском десетерцу цезура је после четвртог слога: ,4//6; у лирском десетерцу цезура је после петог слога: 5//5.Звучање Лирска песма се пева уз евентуалну инструменталну пратњу. Она се најчешће изводи у хору у одређеним радним, обичајним или верским ситуацијама. Певање песме могуће је због њених звучних (еуфонијских) својстава - обиље различитих језичко-стилских средстава.

Паун пасе...Паун пасе, трава расте,гора зелени;и гора се с листом саста,а ја немам с ким.Имам драгог на далеко,у туђој земљи,па му јадна поручујем:"Дођи, драгане!У башти ми зумбул цвати,ја га не берем;на зумбулу булбул пјева,ја га не чујем!""Не могу ти, драга, доћи,још за годину!Пусти пути затворениод Румелије,Скендер-бег их затворио,хоће да роби!Туга мори, паша роби,туга голема!"булбул – славујРумелија – у турско време јужна Бугарска