Narodni plesovi, igre i kola

O narodnim igrama moze se raspravljati prema psiholoskoj sadrzini, oblicima, stilu, karakteru, tehnickom sklopu,

prilikama u kojima se izvode i mestima gde se izvode. Razvrstavane su u grupe i tipove. Po sadrzini su: sastavni

deo narodnih obicaja (svadbenih i drugih), ostaci davnih obrednih igara s magijskom namenom, religioznom,

vezanom za posebne prilike, dogadjaje, prirodne pojave, godisnje doba, pojedine dane u godini, vegetaciju,

razlicite manifestacije, ljudske poslove. Po karakteru igranje je katkad mirno, katkad i razvuceno, setno; zivlje, s

lakocom; zivo, sitno; snazno, poletno, ostro, kruto. Raznovrsnost oblika zavisi o rodu i polu, o uobicajenom broju

ucesnika, poretku, uzajamnom drzanju ruke, o smeru igranja, vrsti koraka, talasima i treperenju, propratnim

pokretima uz korake i o narocitim rekvizitima sto ih igraci upotrebljavaju. Mesta na kojima se igra jesu: kuce,

dvorista, vrtovi, gumna, livade, blizina crkve ili groblja, raskrsce, trgovi i dr. Glavne prilike za igru su svadbe i

druge obiteljske svecanosti, radna sela, poklade, veci i manji verski i narodni praznici, useljivanje u novu kucu i

dr.

Igre su grupirane po onome sto je karakteristicno za igru prema onome sto je najuocljivije ili prema glavnoj

sadrzini, formi, mestu, necijem imenu i sl. Razlikuju se i igre muske, zenske, zajednicke, decije. Nazivi nocne,

zalovite, neme, sitne, zive igre i sl. Jasno pokazuju kakve su. Kao o posebnoj grupi moze se raspravljati o "onima

u kojima se nesto predstavlja, prikazuje", tj. o mimicko dramskim igrama. U svakoj grupi razlikuju se pojedini

tipovi kao glavni predstavnici, a svaki tip ima i svoje varijante i svoja posebna imena. Igra, kao i celokupna

narodna umetnost, dozivljavale su, a i sada dozivljavaju mnoge promene. One nisu ustaljene ni u istom kraju gde

su nastale; prenose se u obliznje i udaljenije krajeve pa i tako nastaju promene i preinacenja, prilagodjavanje

domacem lokalnom stilu, unosenje necega novog u lokalni stil. Zato se i ne mogu strogo povuci granice

koreografskih podrucija; one nisu zatvorene a najmanje se poklapaju s politickim upravnim granicama.

Srpske narodne igre

Tesko je ustanoviti tacan fond narodnih igara Srbije. Verovatno se zbog toga nije ni pokusavalo njegovo konacno

sredjivanje. Teskoce su se javljale ne zato sto je taj fond nepoznat, vec zato sto se stalno menja. No, na osnovu

pisanih izvora i zive tradicije mogucno ga je bar priblizno sastaviti. Razume se da to ne moze biti nepromenljiv

spisak, posto narodne igre stalno nastaju, razvijaju se i nestaju. One koje imaju trajnu vrednost ostaju i predaju se

sledecim pokoljenima, a one koje su plod prolaznog ukusa brzo se zaboravljaju. Zbog toga je moguce dati samo

savremeni presek fonda, njegov kostur, posto je on neophodan za dalje proucavanje. Osvezenja ga razgranavaju

novim igrama, pri cemu otpadaju one koje se predaju zaboravu. Iako su stariji izvori veoma oskudni, razvoj

narodnih igara na ovome prostoru moze se praviti na osnovu novijih ali ipak zadovoljavajucih podataka, posto je

poznato da su narodne igre kategorija koja se sporije menja no neke druge etnoloske pojave.

Zabeleske savremenika u nauci se cene kao izvorni dokumenat vremena kada su zabelezene. Jedan od takvih

izvora je delo Milana Dj. Milicevica "Knezevina Srbije", koje je stampao pre vise od jednoga veka, 1876. godine.

Na osnovu napomena o narodnim igrama u tadasnjim okruzima valjevskom, smederevskom, jagodinskom,

kragujevackom, rudnickom, uzickom, cacanskom, krusevackom, cuprijskom, pozarevackom, aleksinackom,

knjezevackom , crnoreckom, i krajinskom, moze se priblizno ustanoviti fond igara iz toga vremena. Autor je iz

njega sam izdvojio igre koje su se tada smatrale starijim, sto ne znaci da su ostale igre nastale u njegovo doba, vec

su mnoge od njih svakako nastale i pre toga. Iz podataka je moguce pratiti stanje i proces razvoja... U ovom

pogledu igre nisu grupisane prema oblicima, koreografskoj strukturi, regionalno ili po nekom drugom sistemu, već

su date po azbučnom redu naziva. No, kada se jednom ustanovi fond igara, onda mogu uslediti razne klasifikacije

pa će on, kao orijentacija, svakako korisno posluţiti.

Naziv često otkriva verovatno poreklo igre, jer u mnogim slučajevima stoji u uzročnoj vezi sa njom. On moţe

otkriti i neke druge osobine igre. Naziv često moţe biti i indikator geneze, ali ne uvek. Stoga je potrebna

opreznost, a na naţive se moţe osloniti samo u slučajevima gde nema kolebanja. treba znati da se jedna igra moţe

javiti pod više naziva ili se istim nazivom ozmačava više njih. Zato nazivi zasluţuju komentar.

Veliki broj naziva izvodi se iz prvog stiha pesme uz koju se igralo. Ponekad se tekst očuvao u potpunosti i još

uvek ide zajedno sa igrom. Veoma često se nekadašnji tekst pesme očuvao samo u nazivu. Kao primer se moţe

navesti igra Neda grivne izgubila. Sem prvog stiha, ostali se tekst zaboravio, a igra se i danas prati samo

instrumentalna. Inače je ova igra veoma stara, pošto je pominje i Milićević. Ima slučajeva kada je igra dobila naziv

samo po prvoj ili nekoj karakterističnoj reči iz teksta. Na primer dunjeranke. Milićević pominje i ovu igru. Naziv

dolazi od refrena "lele, dunje ranke", pa kad se tekst zaboravio, naziv se izgovarao kao jedna reč. Iz ovih primera

se jasno vidi pomenuti proces postepenog napuštanja vokalne pratnje igara i prelaska na instrumentalnu.

Dobar deo igara nosi nazive po ličnim imenima. Ovakvih naziva ima nekoliko vrsta. Neki od njih se izvode iz

imena onih nosilaca igre koji su dali svoj doprinos njenom stvaranju ili popularizaciji. Na primer, zna se da je pop-

Marinkovo kolo rado igrao pop Marinko, učesnik timočke bune. Pašonovo kolo je dobilo naziv po beogradskom

kafedţiji ĐorĎu Pašoni, koji je bio njegov ljubitelj, a moţda i stvaralac. Ima igara koje su se igrale kao uspomena

na znamenite ljude, kao što su Karađorđevo ili vojvode Sinđelića kolo, a iz novije istorije su to Lunovo i Ljubovo,

koja su kola dobila nazive po ratnim herojima uţičkog kraja. Najzad, treba pomenuti i podsticaj koji razvoju

narodnih igara daju sve lakše veze izmeĎu pojedinih krajeva a naročito emisije radija i televizije. Radojkino kolo je

dobilo naziv po poznatoj interpretatorki narodnog melosa Radojki Ţivković, Savino prema čuvenom frulašu Savi

Jeremiću, Mijino prema Miji Krnjevcu, Borovo prema Bori Janjiću itd. Ovoj kategoriji pripadaju Cicvarića i

Kurtovića kolo, kao i mnoga druga kola. Ovde smo svedoci stvaranja novih igara prema novim melodijama ili pak

menjanja naziva ili oţivljavanja pod drugim nazivom starijih igara koje su ove ličnosti izvodile i popularisale.

Sledeću vrstu igara bi činila ona kola čiji se nazivi izvode iz geografskih imena, naselja, reka ili predela. Ove igre

su veoma brojne, a kao primeri se navode: beograđanka, mačvanka, sremačko, crnotravka, posavsko i druga. No, i

tu treba biti oprezan. Na primer, igra čačak ne potiče iz Čačka, niti se ikada tamo igrala. Ona je karakteristična za

juţnomoravski region. MeĎu ovim igrama ima i takvih čiji su stariji nazivi promenjeni u nove. Paležanka je

promenila naziv u obrenovčanku, pošto je i naselje promenilo ime. Igra čarapan je dobila naziv prema

"čarapanima", kako su se nazivali stanovnici oko Kruševca.

Narednu grupu bi predstavljale one igre koje uz svoj osnovni naziv nose neki epitet koji bliţe odreĎuje igru. To bi

bile stara i nova vlainja, staro i novo kokonješte ili koje drugo kolo koje ima stariju i noviju varijantu. Zatim se

nailazi na nazive sitan i krupan čačak, što govori o načinu igranja a dodaci banjski, bujanovački, svrljiški ili koji

drugi čačak označavaju njegovu lokalnu pripadnost. Na način igranja navodi i naziv luda četvorka, i slično.

Nacionalno poreklo nekih igara takoĎe se moţe ogledati u njihovim nazivima: vlainja, arnautka, bugarka,

karavlaško, cigančica i druge. To ne znači da navedene igre pripadaju samo odreĎenom narodu, već da su

verovatno otuda poreklom. Mnoge od ovih igara ne igraju se samo meĎu pripadnicima dotičnih narodnosti, već su

bile opšteprihvaćene i prilagoĎene domaćem načinu igranja, a zadrţale su samo nazive svoga porekla.

Pripadnost pojedinim zanimanjima ili odreĎenom krugu ljudi takoĎe dolazi do izraţaja u nazivima: ratarsko,

seljančica, staroselsko, paorsko, trgovačko, zanatlijsko, opančarka, učiteljsko, đačko, doktorsko, artiljerijsko,

mitraljesko, oficirsko, starsko itd. MeĎutim, to ne znači da je samo taj krug ljudi stvorio i igrao te igre, već moţe

da znači i to da je usvojio neka postojeća ili novostvorena kola po uzoru na izvorna.

Veliki krug igara nosi nazive po svojim strukturalnim osobinama. To su: trojanac, šestorka, osamputka, đurđevka

povozna i u mestu, dva put mesta, brzak, vrtenica, zaplet, klecka, kriva, pleti kolo, pljeskavac, jednostranka,

dvostranka, levakinja, teško oro, iz kolena, za pojas, po same itd.

Treba pomenuti i imitativne igre u kojima se podraţavaju ţivotinje, radni proces ili koje gestom ilustruju tekst

pesme koja prati igru: jare, zečije kolo, sejaljka, ovako se biber tuca itd.

Ostali nazivi spadaju u manje kategorije igara ili im je teško odrediti poreklo.

Na ovome mestu nije potrebno iznositi tipološku klasifikaciju igara, pošto su to, na osnovu koreografske analize

svoje velike i vredne zbirke, već obavile sestre Janković.1 Isto tako, nije potrebno osvrtati se ni na strukturalne

osobine kola, pošto ih je u dovoljnoj meri i na zadovoljavajući način objasnila Olivera Mladenović.2 Regionalno

grupisanje igara po etnokoreološkim područjima izvršio sam u nekim svojim ranijim radovima,3 a ovde je iznet

samo globalni pregled igara za celu Srbiju. Pregledom fonda igara koji se ovde objavljuje i pomoću pomenutih

radova, otvara se i znatno olakšava put za dalju svestranu analizu fonda igara. U Srbiji ima vise od 3000 naziva

narodnih igara. U svim krajevima prevladjuju vedre i vesele igre u kolu ali se mogu naci i setne pa mimicke,

eroticke i dr. Pored otvorenog i zatvorenog kola tu su i drugi oblici, npr. lese, naspramni lanci, igre udvoje, utroje,

učetvoro itd. U pogledu ritma preovladjuju dvodelni i cetvorodelni taktovi, a nisu retki slucajevi ni trodelnog,

slozenog i neravnog takta. Igre prate instrumente (gajde, svirala, duduk, frula, dvojnice, cemane, tambure, zurle i

tupan). Ima igara koje se izvode uz pevanje ili naizmenicno pevanje i nemo igranje ili uz naizmenicno pevanje i

instrumentalnu pratnju. U periodu izmedju dva svetska rata gotovo u sve krajeve prodire harmonika. Prilike za

igranje po selima su redovne i vanredne. Vanredne su o selima, prelima, mobama, svadbama i tome sl. Igraci-

stvaraoci pokazuju sklonosti ka individualnom izrazavanju u igri i ka interpretaciji ukrasnih koraka te tako

najcesce pridonose stvaranju lokalnih stilskih oblika. Pod uticajem nekih igara koje su se po gradovima formirale

u veoma zive igre, kao sto su Ţikino kolo, Vranjanka, Kukunješte i dr., igra se i po selima zivlje. Medju najstarije

igre idu obredne, danas vec u izbledelom i degenerisanom obliku. Takve su dodolske, lazaričke, kraljičke,

koledarske i dr. Rusalje su čarolijsko-ekstaticne igre poznate u istocnoj Srbiji kod Vlaha. Ostaci obrednih igara

nalaze se i u mnogim decijim igrama.

Bogastvo i lepota svetovnih orskih igara ogleda se u razlicitim tipovima i stilovima koji su se u svakom pojedinom

kraju razvili pod specificnim istorijskim, kulturnim, ekonomskim, geografskim i drugim uslovima toga kraja.

Tipske, stilske i tehnicke osobine igara omogucuju da se izvesne krajeve uprkos manjim lokalnim razlikama,

posmatra kao jednu koreografsku oblast koja se ne poklapa uvek sa teritorijalnim granicama, vec se igre redovno

prelivaju na jednu i na drugu stranu. Pojedine igre vise su rasprostranjene po citavoj Srbiji. Takve su starije:

Dunjeranke, Seljančica, Devojačko kolo, Ajd na levo, braća Stevo, Zaplet, Đurdjevka i dr. U novije vreme uveliko

su se rasirile zive igre Ţikino kolo, Vranjanka, Kukunješte, U šest, a donekle i Moravac. Svatovska igra, Šareno

oro, igra se po citavoj Srbiji sem Vojvodine.

U koreografskoj oblasti centralne i zapadne Srbije ceni se sitno igranje i fino treperenje tela. Vecina igara izvodi

se u otvorenom kolu uz pratnju svirale, frule i dvojnice. U selima oko Beograda i na Kosmaju najpoznatije su igre

Paleţanka, Orijent, Groznica, Moravac i dr. U zapadnom delu oko Obrenovca, Šapca pa idući prema Valjevu,

igraju se, pored pomenutih igara, Kolubarka, Prolomka, Mačvanka, Cicvarića kolo itd. U centralnoj Srbiji, pored

mnogih drugih, igraju se Šumadinka, Gruzanka, Trojanac, Tašino kolo, Stara i Nova Vlahinja, Šeta, Treskovac,

Osmica, Četvorka.

Koreografska oblast istočne Srbije, odlukuju se veoma ţivim igrama i raznolikim koracima. Igre prate gajde,

duduk, dvojnice i svirala; kasnije Cigani uvode ćemane (violinu). U donjem delu istočne Srbije, igre prate zurle i

goč. U oblasti Nišave igre spadaju medju najzivlje u Srbiji. Najomiljenije su Čačak (u lesi) i Katanka, obe u

mnogim varijantama. Cesti su duhoviti koreografski satavi koji pokazuju smisao za salu. Vranje je predstavnik

gradskih narodnih igara. Dostojanstven stil vranjanskih igara prozet je mnogim orijentalnim primesama. Vranjanci

igraju meraklijski, sa uzdrzanim temperamentom; oni prozivljavaju svaki pokret koji kao da se radja iz samog

osecanja neke duboke ceznje. Vranjanka, Daskalica, Iz banju ide, Teško oro, Pembe izvanredni su primerci igara

ovoga kraja.

U koreografskoj oblasti Kosova i Metohije, srpske seoske igre nose u sebi najstarije elemente slovenskog

karaktera. Po selima se igra veoma mirno, najcesce uz naizmenicno, razvuceno i setno pevanje dveju po dveju

igracica. Pri tome je karakteristican otegnut uzvik I!. Prizrenski tip igara nadelko je cuven kao i prizrenska bogata

nosnja, narocito zenska. Najomiljenija igra je Kolač. Lepe su stare srpske igre, Stara Prizrenka ili Razgranjala,

Coko, Bre devojče, Poduna mori poduna i druge…

Vojvodina je jasno izdvojena koreografska oblast cije su odlike uslovljene razlicitim uticajima. Na ovom ravnom i

plodnom tlu pored srpskih, bunjevačkih i sokačkih igara dale su i igre nacionalnih manjina (madjarske, rumunske,

slovacke i rusinske) svoj doprinos u stvaranju ovog specificnog stila. Igra se sitno, skoro u mestu, a individualna

improvizacija ukrasnih koraka i figura izrazena je narocito u muskoj igri; karakteristicna je improvizacija,

sinkopiranog udaranja petom u zemlju ili petom o petu (duplir), koje se kod dobrih igraca javlja gotovo u svim

igrama. Igre su ranije pratile gajde, danas ih najcesce prate tambure. Najrasprostranjenije su Bačko kolo, Banatsko

kolo i Sremsko kolo. Varijante se javljaju kao esnafska kola: Paorskom, Ratarsko, Majstorsko, Zanatlijsko,

Opančarsko, Čobansko itd. Šaranac je solo muska igra koja se zadrzala jos oko Vršca i Bele Crkve.

Folklor

Folklor je naziv za različite aspekte tradicije kulture, najčešće uobičajen u značenju zajedničkog imena za

tradicijske oblike knjiţevnosti, muzike, plesova, dramskog i likovnog stvaranja.

Igranjem kola verovali su stari istocni narodi da od slovenskih bogova mogu izmoliti: zivotnu snagu, blagostanje,

zdravlje, rodne godine i napredak u kuci.

Energicno kretanje, ljuljanje, okretanje u ritmu bogovi slovenski rado gledaju, pa su zato stari Sloveni da se na

svecane dane i sunce okrece od veselja i uzivanja.

Umetnost bilo kojeg vremena ne moţe se zamisliti bez folklornih elemenata, premda je njegov udeo ponekad

jedva zametljiv. Vrhunska ostvarenja na području muzicke umetnosti zasnivaju se manje ili više na elementima

folklora, što danas posebno dokazuju sve češći etno festivali. Sve specifične osobine nekog naroda i kraja kao što

su ljudska psiha, podneblje, prirodni fenomeni, govor, ritam, pesme i plesovi skupljeni su u folklor koji samo čeka

na umetnikovu imaginaciju da ga on kroz svoju ličnost doţivi i pretvori u umetničko delo. Narodna melodija koja

se čuje negde u pezaţu nosi sa svojom melodijom i deo atmosfere krajolika s kojim neposredno ţivi i od kojeg je

autentično izrečen. Dakle, ako se ţeli emocionalno doţiveti i muzicki realizirati jedan kraj te zbivanja u njemu,

treba duboko proučiti atmosferu i psihologiju dotičnog kraja, njegovih ljudi i prirode s kojom su oni tako

neposredno stopljeni. Folklor ne nameće nikakve dogme i propise, on omogućava potpunu slobodu umetniku u

njegovom stvaranju i interpretiranju.

Poznata je cinjenica da je obrazovanje i vaspitanje potomstva osnovni nosilac kulturnog progresa i drustvenog

razvoja odredjene zajednice ljudi. Pri tom se ne sme izgubiti iz vida da se obrazovanje i vaspitanje primenjuje jos

od najranijih oblika drustvene zajednice, i gredeci osnovno kulturno nasledje, prenosi sa kolena na koleno, kroz

sve istorijske periode i razlicite organizacije zivota. To materijalno i kulturno blago sacuvano i negovano kroz

vekovne borbe i istorijske tokove u sadasnjem istorijskom momentu je uvedeno u porodicne okvire.Porodica

postaje stub-nosilac kulturnog nasledja, a samim tim i cuvar tradicionalnih kulturnih vrednosti.

Klasifikacije igrackog folklora

Klasifikacije igrackog folklora za svaku naciju i za svaku etno oblast stvaraju posebne poteskoce i predstavljaju

najzahtevniji i najtezi deo oblasti teritorije folklora.

U svakom slucaju, kod klasifikacije se ne polazi samo od opstih, vec i od specificnosti konkretnog igrackog

materijala, narocito ako je u pitanju folklorna gradja drugog evolutivnog razvoja. Ovo pitanje je svakako jedno od

najaktuelnijih kada je u pitanju srpska orska gradja. Posto svi pisani tragovi i dokumenta o igrackim pojavama

pripadaju relativno novijoj istoriji, grupisanje prikupljenog igrackog materijala na osnovu starine moguce je izvesti

samo studioznom analizom i poredjenjem sa istorijskim, kulturnim i umetnickim dogadjajima, prateci zivot naseg

naroda u razlicitim istorijskim epohama. Pritom, u svakom slucaju, ne mozemo da govorimo o tacnim datumima i

godinama stvaranja nekog igrackog obrasca.

U okvirima starih patrijahalnih kulturnih shvatanja u Srba pojam i rec muzika ne postoji. Ovaj opsti pojam izazvan

je u narodu konceptom pesma i svirka,tj.ono sto se peva i ono sto se svira. Rec muzika usao je u narodnu upotrebu

u tokovima raznih akulturacionih procesa, pa je zato i dobijo svoje posebno znacenje.

Setnja za pocetak

Momci ili ozenjeni ljudi otpocinjali su setnjom igranje na igrackim skupovima, i to cesto uz vokalno-istrumentalnu

pratnju, dajuci poseban znacaj kako pocetku igranja tako i samoj igri. Nakon sto se ona izvede, sledile su druge

igre po po zelji kolovodje.

Stil igranja

Stil igranja u ovoj etnokoreoloskoj celini veoma je zanimljiv: na nasim prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne

ulepsava. Osnovni igracki obrazac se ukrasava: poskocima odozdo ili odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem,

pocupkivanjem, zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u jednom taktu,

uslozavanjem koraka (povecanjem broja izvedenih koraka u jednom taktu).

Koraci

Korak je svako pomicanje u prostoru. Ako je u pitanju stupanje u istom mestu ili promena nogu u mestu, onda to

nije korak.

Postoje: obican korak, korak bez privlacenja, korak s privlacenjem, ukrsten korak, poskok, korak s poskokom,

skok, lak skok, naglasen korak i korak sa zadrzavanjem...

Kolovodja i kec

Najzastupljeniji oblik igre je polukrug sa istaknutom ulogom prvog igraca-kolovodje i poslednjeg keca. U nekim

celinam postoji i trecak, drugi igrac (muskarac u kolu). Izmedju kolovodje i trecaka moze uci samo jedna igracica,

a kolo se uvecava, odnosno siri izmedju trecaka i keca.

Muzicka pratnja

Muzicka pratnja igara u ovoj etnokoreoloskoj oblasti je vokalno-istrumentalna (ne odnosi se na obredne, vec samo

na zabavne igre). Najzastupljenije su svirale i gajde, nesto manje dvojnice. Na pratnju igara velikog uticaja imali

su cigani violinisti, koji su u prohujalim vekovima bili zabavljaci u mnogobrojnim hanovima i konacistima u

dolini Morave. Ostajuci na ovim prostorima, oni su kao profesionalci prihvatili pratnju nasih igara svirajuci nase

melodije. Njihov zvuk dopunice harmonika koja se pojavila nesto kasnije.

Sta je obicno kolo?

Ne samo u centralnoj vec bezmalo i u citavoj Srbiji najcesca je igra ciji je naziv danas sveden samo na jednu rec:

kolo, a to je u sustini kolo u tri ili kolo u sest (nazivi koji se koriste u selima centralne Srbije).

Njen koreoloski obrazac sastoji se od osam taktova, ima bezbroj varijanti, raznoliku muzicku pratnju

i mnogo naziva.

Igranje u krugu

Igranje u krugu je, pored ostalih simbolickih korespodencija,identicno i covekovom poimanju prostora u

arhitekturi:prve covekove kuce-sklonista imale su kruznu osnovu.

Zatvoren krug predstavlja jednostavan,krajnje strog,ali istovremeno savrsen oblik, jer svi igraci izvode iste korake

i pokrete, drze se na isti nacin.

Trojanac

Igra trojanac je jedna od najpopularnijih igara 20. veka na teritoriji Srbije. Cini osnovni igracki repertoar centralne

Srbije, velikog dela zapadne (od Macve do Stavice) i dela istocne Srbije od Crnorecja i Timoka do Nisave.

Danas se iza naziva trojanac nalaze tri razlicita igracka obrasca: od pet, osam i dvanaest taktova.

Vlaske igre

Igre su uglavnom mesovite i izvode se najcesce u polukrugu. Drzanje igraca je u vecini igara za pojas, a samo

nekoliko igara se izvodi u polukrugu u kojem su igraci spojeni rukama spustenim niz telo.

Igra se na celom stopalu, telo je opusteno i igraci su uvek usredsredjeni na srediste kola. U pojedinim igrama, telo

se moze pokretati levo-desno i to kod muskaraca u ramenima, a kod zena u kukovima.

Izrazena karakteristika vlaske igre je udaranje nogama o tlo... Igre su izuzetno zanimljive i atraktivne i od strane

publike uvek dobro primljene.

Ritmicka sema

To je najcesce cetvrtina dve osmine, sto izvodjenju daje izvesnu opustenost, te se posmatracu cini da se igracki

obrasci ove oblasti izvode spontano, skladno, leprsavo, logicno, nekako prirodno. Medjutim, za takav nacin igranja

potrebno je veliko igracko umece i prozivljavanje igre i igranja. Upravo se kroz tako mastovito ukrasavanje

osnovnog igrackog obrasca ispoljava mentalitet stanovnika centralne Srbije, njihovo poimanje lepog, domisljanost

igraca izrazena je raznovrsnim ukrasima, kojima se osnovni igracki obrazac veoma cesto toliko preoblikuje da ga

je tesko prepoznati.

Smotre folklora

U ţelji da se poboljša i poveća deo folklornog programa najviše su pridonele nacionalne i meĎunarodne smotre.

Njihov je osnovni cilj prikazati autentičnu sliku narodne umetnosti. Foklor kao zbir komponenata vezanih uz ţivot

i stvaralaštvo seoskog stanovništva nema više svoje vekovne uvete razvoja i opstanka i ostaje relativno malo

mogućnosti da ga se sačuva kao i što znanost o folkloru ima zapravo jedinu pravu šansu da ostane ţiva znanstvena

disciplina koja neposredno pridonosi društvu u kojem deluje.

Znanost o folkloru ima veliki zadatak, a to je selekcija onih folklornih vrednosti koje trebaju ući u dela neprolazne

vriednosti, u opću riznicu nacionalne kulture i umetničke baštine te da se zaustavi odlazak folklora samo u muzeje

i sećanja te da se zadrţi ţivim. Nestajanje ili naglo smanjenje vriednih folklornih elemenata zadaje velike brige

znanstvenim institucijama koje se bave skupljanjem folklorne tradicije i njezinim interpretiranjem. Nestaju mnogi

vredni dokumenti i zato Smotra folklora u sadašnjosti, ali i u budućnosti treba potaknuti čuvanje i restauriranje

mnogih običaja nacionalne kulturne baštine. Zato svaka Smotra moţe najbolje usporediti do kakvih je promena

došlo u primjeni narodne umetnosti, promatrajući nezine izvore i ostvarenja nastala raznim obradama i

adaptacijama.