Prvi srpski ustanak i obnova države1804-1813

Kriza Osmanskog Carstva krajem XVIII i početkom XIX veka

Krajem XVIII veka i početkom XIX veka Osmansko Carstvo prolazi kroz krizu državnog,javnog,i ekonomskog života.Reforme sultana Selima III nisu poboljšale opšte prilike,umesto toga otvaraju nove procese koje su pogodili društveno-ekonomski i pravni sistem u carstvu.Izbijaju nemiri i pokreti seljaštva praćeni otkazivanjem poslušnosti lokalnih organa vlasti,širokih slojeva hrišćanske raje,sitnih posednika-seljaka do spahija,gradskog stanovništva,i gradskih vojnih posada.Reformama Selima III i docnije Mahmuda II,posebno su bili nezadovoljni janičari.Posebnu teškoću za razvoj normalnih prilika,a naročito za težak život hrišćanskih seljaka,predstavljale su bune janičara i pojava krdzalija, koje izbijaju početkom XIX veka. Janičari će biti u stalnom sukobu sa Portom u Bosanskom pašaluku, a jedan njihov ogranak, poznat pod imenom kao dahije, izazvaće prvi srpski ustanak, dok će krdzalije pune dve decenije širiti strah Rumelijom, posebno u nekim sandzacima u Bugarskoj. U pograničnim krajevima Albanije sa Epirom i Makedonijom, kao i u Tesaliji, nesigurnost za javni život su predstavljali paše-odmetnici, kao što su Ali-paša Janjinski, Tepelenli, protiv kojih će Porta voditi i velike vojne pohode. Kao odmetnik od carske vlasti javiće se i Osman Pazvan-Oglu u vidinskom sandzaku.Uporedo se, na Balkanu, odvijao i proces zamene timarsko-spahijskog sistema za čitluk-sahibijske agrarno-pravne produkcione odnose. Proces je bio praćen i nametanjem novih agrarnih obaveza seljacima,nasilnim oduzimanjem seljačkih baština, proterivanjima i izbeglištvom seljaka u bezbednije krajeve. Brutalnost postupaka prema raji i bezobzirnost u otimanju seljačke zemlje činili su osnovna obeležja toga procesa. Takođe,bila je prisutna i islamizacija hrišćanskog življa, naročito po selima pašaluka na Kosovu. Glavna karakteristika Osmanskog Carstva na prelazu vekova bila je opšta nesigurnost u krajevima na Balkanskom poluostrvu, težak pravni, društveni,i ekonomski položaj raje, nekoliko narodnih buna i ustanaka u Srbiji i Grčkoj kojima će početi period kod većine balkanskih naroda, period emancipacionih antiturskih, odnosno nacionalnooslobodilačkih pokreta.

Politički i pravni položaj Srba pred ustanak

Krajem XVIII veka srpski narod se i dalje nalazio pod stranom vlašću,izdeljen u nekoliko država,najvećim delom pod Turskom i Austrijom,a do 1797.god. i pod Venecijom.Većina srpskog življa živela je u Turskoj,odnosno Osmanskom Carstvu.Srpski narod pod osmanskom vlašću teritorijalno je pripadao administraciji dva vilajeta: bosanskog i rumelijskog.U Bosanskom vilajetu,u narodu poznatiji kao bosanski pašaluk,srpski narod je živeo u sva četiri njegova sandzaka:zvorničkom, bosanskom,kliškom,i hercegovačkom. Bosanski vilajet se prostirao na istoku do gornjeg toka reke Morače i srednjeg toka reke Lima,a preko Drine je obuhvatao Jadar i Rađevinu kao delove zvorničke nahije,dok je šabačka nahija u poreskom pogledu takođe pripadala bosanskom vilajetu (pašaluku).Srbi su na tom prostoru bili potpuno potčinjeni turskoj vlasti.Na čelu bosanskog pašaluka (vilajeta) nalazio se paša, ranije u rangu beglerbega koga je postavljala Porta. U sudsko-administrativnom pogledu, bosanski pašaluk (vilajet) bio je podeljen na 18. kadiluka, a u vojno-teritorijalnom pogledu bio je podeljen na 35. kapetanija (do 1835. god.). Jedan kadiluk moglo je činiti više nahija; kapetani su u pretežnom broju bili nasledni i predstavljali su glavni Portin oslonac u vojnoj odbrani Bosne u odnosu na Austriju. Spahije, turski konjički red, bile su pod komandom alajbega, i predstavljali su glavnu udarnu snagu turske bosanske vojske.

1

Finansije Bosne spadale su u nadležnost defterdara. Posle poslednjeg austrijsko-turskog rata 1788-1791. god., u Bosni poznatog pod imenom kao „dubički rat“, centralna vlast je bila oslabljena usled opozicionog delovanja bosanskog begovata i drugih slojeva domaćeg povlašćenog muslimanskog stanovništva.S obzirom na tursku administrativno-teritorijalnu podelu, Srbija je u celini ili delovima obuhvatala teritoriju sledećih turskih sandzaka tj. pašaluka: Beogradski, novopazarski (do 1817. god. pod tim imenom), delove bosanskog, vidinskog,skadarskog, prizrenskog, zatim ceo niški, leskovački, vranjski,pećki, prištinski. Na zapadu se graničila sa bosanskim vilajetom (pašalukom),i sandzacima zvorničkim i hercegovačkim, na jugu sa tetovskim i skopljanskim, na istoku sa sofijskim pašalukom, i ćustendilskim ajanlukom. Vuk Karadzić je računao da je na teritoriji Srbije početkom XIX veka živelo oko milion ljudi, a blizu milion u ostalim krajevima pod turskom vlašću. Oslobodjena Srbija u prvom srpskom ustanku brojaće oko pola miliona stanovnika.Organizacija ekonomskog i društvenog života Srba pod turskom vlašću nosila je pred prvi srpski ustanak mnoga obeležja iz prethodnog razvitka: naturalni karakter privrede i patrijahalnu porodičnu zadrugu. U severnim delovima Srbije, najveći broj stanovništva je živeo po selima,bavio se zemljoradnjom i gajenjem stoke,a ređe po varošima i palankama,u kojima su se bavili trgovinom i zanatstvom.U gradskim sredinama među Turcima,srpsko stanovništvo je živelo u posebnim četvrtima,obično na periferiji ili u predgrađima utvrđenih gradova i varoši.Gradsko stanovništvo je bilo uglavnom doseljeničko iz raznih krajeva Balkanskog poluostrva.Pored južnoslovenskog stanovništva bilo je dosta i doseljenih Grka i Cincara,ređe Jermena,Jevreja,zatim Turaka-Osmanlija.U selima je preovlađivalo srpsko stanovništvo koje je bilo starosedelačko,a delom doseljeno iz raznih krajeva tokom migracija.U odnosu na Turke Srbi su bili „raja“ i sa određenim obavezama i pravima u društveno-pravnom,ekonomskom,i političkom statusu prema Osmanskom Carstvu.U socijalnom pogledu,srpsko stanovništvo je bilo uglavnom homogeno,međusobno povezano institucijama patrijahalnog života.Zadruga i selo činili su osnovne ćelije porodične i društvene povezanosti.U mirnodopskim periodima, pred turskom vlašću odgovarali su starešine zadruga i kmetova (knezovi),ili selo kao kolektivno organizovana narodna zajednica.Seoska opština predstavljala je srpski narod pred turskim političkim,sudskim,i poreskim vlastima. Više seoskih opština obrazovalo je knežinu koja je važila za upravno-teritorijalnu organizaciju na čelu sa izbornim knezovima koje su radi lakšeg upravljanja priznavali i Turci , negde sa većim a negde sa manjim samoupravnim pravima. Dve ili više narodnih knežina poklapale su se sa turskim kadilukom ili nahijom. U dvanaest nahija Beogradskog pašaluka bilo je tridesetak knežina. Seoski kmetovi,odnosno seoski zborovi,knežinske skupštine,i knezovi bili su nosioci javnih narodnih zahteva,a nahijski oborknezovi,glavni predstavnici pred turskim vlastima pašaluka. Knezovi i oborknezovi su bili predstavnici srpskog naroda pred inostranim državama,uglavnom pograničnim vlastima u Austriji,pogotovo u vreme ustanaka i buna protiv Turaka,kao i za vreme ratova Turske protiv Rusije i Austrije. Pravoslavna crkva predstavljala je jaku duhovnu i društvenu osnovu za šire kontakte i manifestacije javnog,versko-crkvenog,i nacionalno-političkog života Srba.U Srbiji do ukidanja Pećke patrijaršije 1766.god.i u drugim krajevima sa srpskim narodom,pravoslavna crkva predstavljala je narodnu i versku organizaciju,sa sveštenstvom,nižim jerejima,i kaluđerima koji su ponikli iz naroda.U kanonskom i organizacionom pogledu,crkva u Srbiji kao i u drugim krajevima pod turskom vlašću bila je pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije.Manastiri pred prvi srpski ustanak su imali veliku ulogu u verskom,društvenom,kulturnom,i nacionalnom životu Srba u Turskoj.Srpski narod je većinom živeo u zadrugama.Iz zadružnih kuća su bili birani seoski kmetovi i knezovi knežina.Kao što je zadruga bila osnovna ćelija u etničkoj karakteristici i socijalnoj organizaciji srpskog naroda,tako je ustanova knežine i knežinske samouprave to bila u društveno-političkoj organizaciji i ranije, i u periodu pred prvi i drugi srpski ustanak.Gde je bilo

2

zadružnog života i knežinske,i uopšte lokalne,seoske samouprave,tu je srpski narod uspeo da sačuva sva bitna svojstva narodne organizacije i nacionalne kulture.Islamizacija i čitlučenje pogodovali su daleko više u krajevima gde su sticajem okolnosti bile razbijene institucije običajnog narodnog života,računajući i narodnu crkvenu organizaciju. Osnovna društvena i ekonomska suprotnost između srpskog naroda i turske države naročito od kraja XVIII veka,svodila se na borbu za otimanje seljačkih baština u korist upravno-zemljišne aristokratije,odnosno za pauperizaciju seljaka pretvaranjem spahijske zemlje,timara,u neposredan „gospodarski“ posed,čitluk,u privatnu svojinu Turaka muslimana „mulk“. Tamo gde je postojala knežinska samouprava koja je štitila i pojedinačna prava seljaka i zajednička prava sela,taj proces društveno-ekonomskog potčinjavanja srpskog naroda,nailazile su na otpor,ili su barem usporavale pojave društvene anarhije i političke samovolje koja je zahvatila Osmansko Carstvo krajem XVIII i početkom XIX veka.Zato se na područjima gde nije postojala jaka upravna vlast Porte vršio pritisak na ove organe narodne samouprave.Otporna moć na zloupotrebe osmanskih vlasti izkazivala se podnošenjem zakonskih tužbi i žalbi na Porti,slanjem narodnih deputacija u Carigrad,oružanim pobunama ili podizanjem ustanaka širih razmera.Ono što je davalo zajedničku karakteristiku svim selima i krajevima koji nisu imali svoje baštine,spahijske zemlje,i slobodne seljake,tkz.“rajete“ bio je čitlučki agrarno-pravni produkcioni odnos i čitlučki tip sela sa obavezom seljaka da pored spahijskog,odnosno državnog desetka daju još jedan desetak svome agi,čitluksahibiji,tkz.“devetak“.Međutim,još od kraja XVIII veka,jačanjem čitlučenja,najčešće nasiljem,klasičan tip devetka pretvarao se u osminu,petinu,četvrtinu,čak i trećinu i polovinu.Ovo poslednje je bilo poznato i pod imenom „napolica“, kao veoma težak oblik agrarno-pravnog ekonomskog statusa seljaka.Taj tip odnosa je preovladao u južnoj Srbiji,i krajevima naseljenim mešovitim srpsko-makedonskim,i srpsko-bugarskim življem,u kojima nisu postojali oblici knežinske samouprave. Ukidanjem Pećke patrijaršije Knežinska samouprava postaje najznačajnija ustanova kod Srba u Beogradskom pašaluku uoči izbijanja ustanka.Oblici samouprave postojali su i ranije na skoro svim prostorima Osmanskog Carstva,a kod nas su bili posebno izraženi u Timočkoj krajini i Ključu,koji nisu pripadali Beogradskom pašaluku.Knežinska samouprava uspostavljena je odmah posle povratka Srbije iz austrijske u tursku vlast 1739.god.da bi pravno bila uobličena tokom poslednje decenije XVIII veka.Ona se ispoljavala na tri nivoa:. Selo. Knežina. NahijaNajizraženija je bila u knežini odakle i potiče njen naziv.Selo,knežina,nahija imali su samoupravne organe vlasti: seoskog kneza,knežinskog kneza i oborkneza,seoski zbor,knežinsku i nahijsku skupštinu. U njihovoj nadležnosti bili su poslovi za koje turska vlast nije bila posebno zainteresovana,a ticali su se isključivo srpskog življa:-sakupljanje poreza-održavanje puteva,crkava,i manastira-biranje knezova-rešavanje raznih međusobnih sporova,ličnih i zemljišnih.Poslednji austro-turski rat 1788-1791.god.,poznat pod imenom i kao Kočina krajina,ubrzao je proces izgradnje knežinske samouprave,kojom su Turci nastojali da zadovolje Srbe koji su u ovom ratu bili na strani Austrije.Uoči Svištovskog mira tronoški arhimandrit Stevan Jovanović, studenički arhimandrit Vasilije Radosavljević, i protoprezviter Jovan Milović sačinili su, 1791. god. program samoupravnih privilegija: da se u odredbe mira unese da Srbi sultanu daju porez odsekom, da Turci ne žive zajedno sa Srbima,da im muselimi ne sude,da izaberu među poznatijim ljudima jednog za komandanta koji će sultanu predavati porez,da u svojoj zemlji mogu mirno raditi i uživati. Iako je imao vojno zvanje a finansijske nadležnosti,komandant bi bio posrednik između Srba i Porte,budući vrhovni knez iz 1796.god.Tokom vezirata Hadzi Mustafa-paše(1793-1797,1799-1801.god.) Porta je fermanima dala Srbima u Beogradskom pašaluku

3

konačan pravni oblik knežinske samouprave. Reč je o aktima obnarodovanim 1793.god.,1794.god.,1796.god.sa sledećim povlasticama:-Pašalukom upravlja vezir sa turskim organima vlasti do nahija-uz njih postoje-vrhovni srpski knez,oborknezovi starešine nahija (ne pominju se ali se podrazumevaju seoski i knežinski knezovi).oni razrezuju i kupe porez-Srbi isplaćuju danak i ostale dažbine u utvrđenom iznosu-spahije stanuju samo u Beogradu-Turci se uklanjaju iz naroda -paša ima pravo da drži Srbe u svojoj pratnji -osniva se srpska narodna vojska za odbranu pašaluka-garantuje se sloboda veroispovesti i podizanja crkava i manastiraAprila 1796.god. u Beogradu je izabrano 12 oborknezova i vrhovni knez Petar Đurović,koji je imao da vodi nadzor nad njima i održava vezu između paše i srpskih knezova.Međutim,Turci su sprečili zaživljavanje ustanove vrhovnog kneza,ali su dopustili organizovanje srpskih odreda sastavljenih od 16000.vojnika.Ta srpska vojska u turskoj službi imala je svoju organizaciju i sticala je iskustva u borbi protiv janičarskog odmetnika Pazvan Oglua,što će biti od značaja u ustaničkom periodu.U ustaničkoj državi organi knežinske samouprave predstavljali su civilnu vlast.1

Prvi srpski ustanak i ratovanje Srba s Turcima1804 – 1813.god.

Buna na dahije 1804.god . Janičarske bune i neredi postali su nesnosni legalnim povratkom janičara u Beogradski pašaluk 1799. god. Trovanje tronoškog arhimandrita Stevana Jovanovića,ubistvo tamnavskog kneza Ranka Lazarevića, ubistvima mitropolita Metodija i beogradskog vezira Hadzi-Mustafa paše (1801.god.) nastalo je doba dahijske strahovlade 1801-1804.god. Dahije Fočić Mehmed-aga, Mula Jusuf, Kučuk Alija, i Aganlija podelile su pašaluk na četiri dela,a u unutrašnjosti su upravu poverili svojim bliskim rođacima sa zvanjem muselima. Prvi su ostali u sećanju naroda kao velike dahije, a potonji kao kabadahije. U ličnosti Pazvan Oglua imali su čvrsu zaštitu.Povratkom čitlučkih odnosa i izgradnjom hanova u selima gušena je knežinska samouprava. Zulum Turaka postao je neizdrživ. Istovremeno su počele pripreme knezova i sveštenika za dizanje ustanka. Dahije su saznale za zaveru i odlučile se za njeno krvavo ugušenje. U „seči knezova“ između 4. i 10.februara 1804.god. stradalo je blizu stotinu istaknutih Srba, a njihove odsečene glave donete su u Beograd.Za objavu i početak ustanka uzima se zbor u Orašcu koji je održan 2/14.februara 1804.god. na Sretenje.Zbor u Orašcu imao je obeležje dogovora viđenijih narodnih predstavnika iz centralnog dela Šumadije tj. iz kragujevačke,rudničke,i beogradske nahije kao i pojedinaca iz smederevske,i jagodinske nahije.To su bili knezovi,sveštenici,trgovci stokom,bivše buljubaše narodne vojske,istaknutiji hajduci. Orašački zbor je održan u mestu zvanom Marićevića jaruga. Tu je uz opštu saglasnost svih prisutnih izabran za vođu ustanka Đorđe Petrović,poznatiji kao Karađorđe,pošto su prethodno harambaša Stanoje Glavaš i knez Teodosije Marićević nisu prihvatili uloge vožda.Prota Atanasije izvršio je zakletvu i time skupu dao sakralno obeležje.Posle završenog zbora odmah se krenulo u akciju,istog popodneva je zapaljen han u Orašcu,a handzije i sejmeni su ili oterani ili pobijeni,čime je i praktično počela „buna na dahije“.

1 R.Ljušić,Istorija srpske državnosti II, Novi Sad 2001,54 – 56.

4

Proces uništenja turske organizacije vlasti u Beogradskom pašaluku počeo je paljenjem hanova u selima, iproterivanjem handzija i subaša.Drugog dana bila je razbijena kod sela Sibnice i veća grupa Turaka koja je iz Beograda išla za Rudnik.Ustanak se potom proširio na širu okolinu Orašca i Topole. Brz razvoj ustanka i istrebljenje organa vlasti uveliko je zabrinulo dahije.Stoga one brzo šalju u pobunjene krajeve Aganliju, koji je bio za blaži način upravljana rajom,kako bi nagovorio Srbe na pomirenje. Do susreta Aganlije i Karađorđa došlo je u selu Drlupi,međutim, sastanak je završen sukobom u kome je Aganlija ranjen,a njegovih nekoliko pratilaca ubijeno, pa su se ostali Turci povukli.Goneći ih,Srbi su preneli ustaničku akciju u neposrednu blizinu Beograda. Tada se javno odmetnula od Turaka i gročanska knežina i posavska knežina sa knezom Simom Markovićem.Za njima je sledila i smederevska nahija koju su predvodili knez Đuša Vulićević i Obrad iz Azanje.Veze Beograda sa unutrašnjošću pašaluka bile su prekinute.Boj na Drlupi bio je prvo vatreno krštenje ustanika u borbi protiv dahija. Kako se ustanak širio na druge krajeve,dahije su učinile novi pokušaj,laskavim obećanjima su pokušale da smire narod šaljući beogradskog mitropolita Leontija i devetnaest Turaka na razgovore sa Karađorđem u Palanku.Pregovori su propali insistiranjem Srba da austrijski car garantuje budući srpsko-turski ugovor.Posle toga je organizovana tešnja opsada Beograda,veze između Beograda i turskih tvrđava u Smederevu,Šapcu,Adakaleu mogle su se održavati jedino rekama Savom i Dunavom,ali i to ne zadugo širenjem ustanka u tim krajevima.Nakon seče knezova,grozota koje su dahije vršile po pašaluku,nije moglo da prođe a da se ne izazove osveta. Ubrzo su valjevski Turci osetili komešanje u narodu,pa su napustili Ub i otpremili svoje porodice u tvrđave u Užice i Soko.Paljenje hanova u Šumadiji uticalo je i na narod valjevske i šabačke nahije koji se krajem februara i početkom marta sam podigao na ustanak. U ovim krajevima Beogradskog pašaluka prva se na otvoren ustanak diže knežina Tamnava u kojoj i dolazi do prvog oružanog sukoba sa Turcima.Znatne snage ustanika su najpre napale i zauzele Palež(Obrenovac) 9/21.februara 1804.god . Potom je Jakov Nenadović potukao valjevske i šabačke Turke na Beljinu 23.februara. Ove dve pobede omogućile su ubrzo i oslobođenje Valjeva 6/18.marta 1804.god.Istog dana ustanici su zauzeli i Rudnik,dok se Šabac nalazio pod opsadom. Zauzimanjem Valjeva i opsadom Šapca oslobođena je cela teritorija od Kolubare do Cera i Mačve izuzev sokoske nahije,i Jadra i Rađevine koji su pripadali bosanskom pašaluku. Zauzevši u martu i Čačak Srbi su postavili granicu prema Užicu koju je čuvao znatan turski garnizon.Međitim,pod utiskom poraza dahija i prvih ustaničkih uspeha,Turci Užičani se nisu usuđivali da neko vreme krenu protiv ustanika,što je doprinelo stabilizaciji prilika u ostalim krajevima na jugozapadu Beogradskog pašaluka.Prekomoravski krajevi Beogradskog pašaluka,požarevačka i ćuprijska nahija (Resava) ustali su na oružje odmah po izbijanju ustanka u Šumadiji.Isti uzroci dahijske samovolje,ubistva viđenijih narodnih predstavnika,pljačke,naganale su i stanovništvo ovih krajeva da se digne na oružje.Kada su šumadijski ustanici krenuli na sela donje Jasenice u smederevskoj nahiji, Karađorđe je uputio poziv prekomoravskim Srbima da se dišu na ustanak.Iako su nailazili,u početku,na jak otpor Turaka ustanici požarevačke i ćuprijske nahije su uspeli da do polovine marta oslobode: knežine Moravu,Mlavu,Stig,Ramsku,Pečku,Homolje,Zvižd,i veći deo Resave,i da postave straže prema vidinskom i leskovačkom pašaluku. Nakon pobeda na Dubokom Potoku i Gilja,i na Umovima blizu Svilajnca,očišćen je ceo istočni deo Beogradskog pašaluka.Kao narodne vođe istakli su se Milovan Resavac,Stevan Sinđelić,Milenko Stojković,Petar Dobrnjac.Požarevac se predao u maju 1804.god.,dok je u Turskim rukama ostao Porekao utvrđeni grad na Dunavu.Ustanak se širio i u južnim delovima kragujevačke i požeške nahije,zatim u jagodinskoj nahiji.Prepreka brzom oslobođenju ovih predela bilo je prisustvo jakih turskih odreda u Jagodini i Kragujevcu kao nahijskim mestima,zatim utvrđenim palankama Batočini i Karanovcu.U svom planu oslobođenja celog Beogradskog pašaluka od dahijske vlasti,a poučen iskustvom prodora Kučuk Alije iz Beograda u Jagodinu,Karađorđe je nastojao da te palanke i gradove što pre

5

osvoji.Goneći Kučuk Aliju, ustanici pod Karađorđevom komandom su uspeli da zauzmu Kragujevac 23.marta 1804.god. Odatle se Kučuk Alija povukao u Jagodinu da bi stvorio bazu za dalje prikupljanje vojnih snaga.U dve bitke na Batočini 24.i 25.marta 1804.god. Srbi su uspeli da potpuno potuku tursku posadu.Opsada Jagodine je trajala tri nedelje sa dve veće bitke.16.aprila tokom noći Srbi su uspeli da nanesu poraz Kučuk Aliji koji se preko Kragujevca i Topole povukao u Beograd.Jagodina je oslobođena,a sa njom i nahije jagodinska,kragujevačka,i ćuprijska,pošto se neznatna turska posada povukla u Paraćin i Kruševac koji su pripadali leskovačkom pašaluku.Karađorđe je odmah potom krenuo u poteru za Kučuk Alijom.Bežeći u pravcu Beograda,progonjeni Kučuk Alija je imao dva sukoba sa Srbima,kod Ropočeva gde se sudario sa Karađorđem ali je uspeo da se izvuče,i drugi put se sukobio na Leštanima gde ga je dočekao Vasa Čarapić.Kod Leštana poraz Turaka je bio potpun, a zadobijen je i veliki plen.Preostali Turci jedva su uspeli da se sklone u Beograd,oko koga su počele da se skupljaju ustaničke vojske. Za dva meseca dahijska vlast u deset nahija Beogradskog pašaluka bila je ukinuta ,dahije vojno potučene,dok se sam Beograd nalazio pod opsadom.Brz i uspešan ustanak je uništio za nekoliko nedelja sistem dahijske uprave u deset od dvanaest nahija Beogradskog pašaluka .Ustanici dobro organizovani,i vešto vođeni svojim starešinama,suvereno su držali vlast.Čvrste veze su postojale između nahijskih centara ustanka i Karađorđa koga su sve više smatrali za glavnu ličnost ustanka i izvan Šumadije.

Ustanak tokom 1805-1806 god.

Isterivanjem Turaka iz unutrašnjosti pašaluka i opsadom Beograda,ustanak je predstavljao stvarnost koja je nadmašivala karakter bune na dahije.To su osetili beogradski Turci.Stoga dahije iz Beograda i beogradski vezir Hasan-paša mole barona Geneina,komandanta Slavonske vojne granice,za posredovanje kod Srba.Kao komandant ustanika Karađorđe pristaje da se srpsko-turski pregovori održe u Zemunu u prisustvu visokih predstavnika Vojne granice.U tom cilju je i sazvao skupštinu ustaničkih vođa i drugih uglednih ljudi iz svih nahija Beogradskog pašaluka radi dogovora.Ostružnička skupština sastala se u maju 1804.god. Prisustvovali su narodni predstavnici beogradske,kragujevačke,rudničke,smederevske,i valjevske nahije,a pored ostalih i Karađorđe,Stanoje Glavaš,Janko Katić,Sima Marković,Milan Obrenović,prota Mateja Nenadović,zatim od sveštenih lica iguman Ravanice Sava,iguman Kalenića Josif,požarevački prota Josif,i drugi.Skupština je donela odluku da posebna deputacija ode u Zemun i počne pregovore na osnovu devet tačaka dogovora: isterivanje dahija iz pašaluka,obnavljanje knežinske samouprave,sloboda ličnosti,trgovine,i veroispovesti,pravo da vrhovni knez zajedno sa pašom pretresa sva pitanja koja se tiču odnosa između Srba i Turaka,amnestija za počinjene krivice u 1804.god.Srpsko-turski pregovori u Zemunu održani su 10.maja i nisu urodili plodom zbog odbijanja Turaka da prihvate srpske zahteve.Nakon toga su Karađorđe,Sima Marković, i Janko Katić u posebnoj audijenciji kod barona Geneina zatražili zaštitu austrijskog dvora,ali su odbijeni uz zahtev da se obrate Porti. To je ujedno bio i prvi javni kontakt s predstavnikom jedne strane sile.U Takvoj situaciji Ostružnička skupština je donela odluku: da se opsedne Beograd i što pre primora na predaju; da se po nahijskim središtima izaberu sudije koje će suditi za krivice; da se obrate Rusiji za zaštitu, u vezi sa tim je napisana i posebna molba koja je poslata ruskom predstavniku u Carigrad.

6

Neuspevši da se nagode sa Turcima Srbi su zatražili pomoć od austrijskih vlasti i ruskog poslanika.Prihvativši srpsku molbu, ruski predstavnik u Carigradu zatražio je uputstva od svog ministra,kneza Adama Čartorijskog.Čartorijski je smatrao da bi tek nakon srpskog osvajanja Beograda ruska diplomatija mogla da posreduje u Carigradu,polazeći od prava Rusije da uzme u zaštitu pravoslavne hrišćane po Kučukkajnardzijskom miru koji je sklopljen 1774.god.Čartorijski je smatrao da Srbi treba da održavaju što bolje pogranične veze sa austrijskim vlastima kako bi se iz južnih austrijskih provincija mogli što više snabdevati ratnim potrebama,odnosno materijalom.Ruski car Aleksandar I saglasio se sa svojim ministrom inostranih poslova.Uvidevši da austrijske vlasti ne žele povrediti neutralnost Austrije prema Turskoj,ustaničke vođe su počele tražiti nove izvore podrške i pomoći.Obratili su se crnogorskom vladici Petru I.Tada su se srpske starešine obratile posebnom molbom ruskom caru preko bačkog vladike Jovana Jovanovića.Molili su Aleksandra I za pomoć i objasnili da su sami nemoćni da suzbiju Turke,čak ukoliko bi i oslobodili Beograd ,tako da je povoljan ishod ustanka u stalnoj opasnosti.Novi trenutak je nastupio kada je u Srbiju prešao Petar Novaković Čardaklija,vođa frajkora iz poslednjeg austro-turskog rata u XVIII veku.On je predložio ustaničkim starešinama da upute ruskom caru posebnu deputaciju koju su činili:prota Mateja Nenadović,Petar Novaković,i Jovan Protić iz Požarevca.U prestonici Ruskog Carstva,Petrogradu,deputati su pročitali molbu u kojoj su tražili: novac,oružje,oficire,i posebno jednog konzula za Srbiju koji bi bio jemac za mir između Srba i Turaka.Pozivajući se na privilegije Jonskih ostrva, zatražili su da se Rusija saglasi sa budućom vrhovnom ustanovom oslobeđene Srbije koja bi bila u labavoj vezi sa Turskom,kojoj bi plaćala utvrđeni danak ,a Srbi bi ponudili svoju oružanu silu koja bi u sultanovo ime štitila turske gradove i unutrašnji poredak u Beogradskom pašaluku.Pokušalo se i sa sporzumevanjem sa Portom.Naime, ustanici su nastojali da pridobiju Portu da prihvati opravdanost srpskog pokreta,pri čemu bi se uklonili uzroci njegovog izbijanja i po likvidaciji dahija vratile privilegije iz tkz. knežinske samouprave,odnosno fermana 1793-1796.god. Stoga ustanici nisu dirali u sultanova prava,u život i imanja „mirnih“ Turaka koji nisu prišli dahijama. Tako je Porta u junu 1804.god. naredila bosanskom veziru Bećir-paši da dođe u Beogradski pašaluk,ukloni dahije, i zavede redovnu tursku upravu,obećavajući Srbima zakoniti poredak.U leto 1804.god. Bećir-paša je došao sa nešto vojske i artiljerijom pod Beograd gde je i vodio razgovore sa Karađorđom i drugim starešinama.Krdzalije su na prevaru uspele da konfiniraju Bećir-pašu i da ga ucene,pa su Srbi morali dati novčani otkup za njega.Međutim, Bećir-paša je uspeo u svojoj misiji utoliko što su dahije pod pritiskom krdzalija pobegle u Adakale gde ih je po pašinom naređenju pobio Milenko Stojković. Narodna skupština ustaničkih starešina u Pećanima održana aprila 1805.god. trebala je da potvrdi dotadašnji rad i da donese nove odluke koje su imale zadatak da doprinesu novoj afirmaciji srpskog ustanka i u oslobođenoj zemlji i u inostranstvu. Skupština je trebalo da pretrese tri važna zadatka: da donese odluku o daljem toku ustanka u Beogradskom pašaluku,da formuliše zahteve koji će biti predani Porti, da izabere deputaciju za Craigrad.Srbi su zahtevali da im se dopusti: da sami biraju starešine koji će pod sultanovom zaštitom „upravljati narodom“ da narodne starešine, sa izabranim predstavnikom, uredno sakupljaju danak,koji može biti i povećan,i da ga predaju sultanu preko svog čoveka koji će stalno boraviti u Carigardu da svi Turci vojni činovnici zauvek napuste zemlju.Srbi su obećali da će braniti zemlju u ime sultana i mirno živeti s turskim civilnim stanovništvom u svojoj okolini. Postojala je i još jedna varijanta sa nešto drugačijim formulacijama: da Porta pošalje jednog činovnika, finansijskog,koji će sa srpskim vrhovnim knezom voditi računa u pašaluku; da Srbi biraju dvanaest knezova i jednog vrhovnog kneza koje će sultan potvrditi beratima; da jedino oni mogu sakupljati porez,koji će biti tačno utvrđen i predavan u Carigradu iz srpskih ruku;sloboda veroispovesti,trgovine,sloboda obrade zemlje,sloboda kretanja.

7

Portini ministri nisu uzeli u ozbiljna razmatranja srpske zahteve, polazeći od pretpostavke da Srbi nisu ispunili njihova očekivanja,da i dalje drže pod oružjem veliki broj ljudi,i da čak opsedaju carski grad.Porta je izdala nalog niškom muhafizu Hafis-paši da se pripremi za pohod na Beograd i da silom zavede legalan sultanov poredak. Tada ustaničke starešine donose odluku da sačuvaju stečene pozicije i po cenu sukoba sa Portom i sultanom.Tako su ustanici početkom leta 1805.god.napali i zauzeli Karanovac,Trstenik, i Užice,pa su se i preostale nahije pridružile ustanku . Ubrzo je došlo i do prvog pohoda sultanove vojske na ustanike. Na čelu pohoda nalazio se Hafis-paša. Pošto je odbijen zahtev Turaka da se oslobodi carski drum i da se vojska propusti za Beograd,došlo je do borbe na Ivankovcu severo-istočno od Ćuprije.Napade su odbijali Milenko Stojković i Petar Dobrnjac,da bi potom krenuli i u napad.Hafis-paša je ranjen a turska vojska je razbijena.Tako su Srbi izvojevali prvu pobedu nad sultanovom vojskom,a ustanak je dobio obeležje otvorenog sukoba sa legalnim vlastima Osmanskog Carstva. Događaji iz 1805.god. značili su otvoren sukob imeđu Srba i Porte.Uspon ustanka i pobeda nad sultanovom vojskom doneo je i proširenje političkih ciljeva ustanika.Nije više bilo reči o povratku na stanje pre dahijske uzurpacije i uoči izbijanja ustanka,nego o znatnom smanjenju obima turske vlasti u Beogradskom pašaluku.Srpske ustaničke starešine ističu sada osnovu narodnog suvereniteta na oslobođenoj teritoriji i labilnu političku vezu s portom,što bi odgovaralo odnosu autonomnog položaja Vlaške i Moldavije prema Osmanskom Carstvu. S Turskog stanovišta to je vodilo potiskivanju sultanovog suvereniteta,što je moglo imati posledice za dalji integritet carstva i moguće ugledanje ostalih Srba u Bosni i Rumeliji na ustanak u Beogradskom pašaluku.Međunarodni položaj Turske je, takođe, u 1805.god. dobio nove karakteristike.Posle francuskih pobeda kod Austerlica,i mira u Požunu kojim je Austrija ustupila Dalmaciju Napoleonu,Francuska postaje neposredan sused Turske na Balkanu.Rusija se posle Požuna osećala ugroženom od Napoleona,pa je ruski dvor savetovao Srbima da upute novu delegaciju u Carigrad,uz obećanje da će pomoći srpske zahteve na Porti.Tako su se i ustanici na prelazu 1805. na 1806.god. našli na političkom raskršću. Zbog pojačnog interesovanja velikih evropskih sila, pitanje Turske pa samim tim i ustanka Srba dobija međunarodni karakter. Krajem 1805.god. i početkom 1806.god. položaj ustaničke Srbije je promenjen u odnosu na dotadašnje srpsko-turske odnose.Jedna od najvažnijih skupština za vreme ustanka bila je skupština održana u Smederevu krajem novembra 1805.god. Na njoj su razmatrana pitanja daljeg odnosa Srba prema Turima i odbrana dotadašnjih tekovina.Doneti su zaključci koji su predviđali sledeće: da se iskoriste sve snage u zemlji,materijalne i ljudske, kako bi se maksimalno organizovala vojna moć ustanika; da se Beograd na svaki način zauzme od Turaka; da se počne sa prodiranjem u dubinu turske teritorije u cilju zauzimanja važnih strateških pozicija i odbrane oslobođene teritorije. Za finansiranje vojnih operacija i obnovu smederevske tvrđave bio je raspisan prirez od pet stotina hiljada groša,ili pedeset hiljada dukata. Doneta je odluka i da se diplomatskim putem pokuša zaštita zemlje.U tu svrhu su upućene molbe austrijskom i ruskom caru. U molbi upućenoj sultanu,u kojoj su navedeni razlozi podizanja ustanka,navedena je spremnost izmirenja sa Portom na osnovu predloga donetih na skupštini u Pećanima. Pismom prote Mateje Nenadovića ruski poslanik u Carigradu,Italinski, bio je zamoljen da na Porti poradi u interesu srpskih zahteva.

Na skupštini u Ostružnici održanoj u januaru 1806.god. molbu upućenu sultanu potpisali su pored Karađorđa, prote Mateje Nenadovića,i sve druge istaknute starešine ustanka(devet knezova i vojvoda). Tom prilikom za deputate austrijskom caru određeni su prota Mateja, Boža Grujović,Miloš Urošević.U molbi sultanu je istaknuto da će Srbi biti verni sultanovi podanici ukoliko se fermanom priznaju njihovi zahtevi i objavi opšta amnestija.U slučaju da Porta pošalje

8

vojsku na ustanike,pružiće se otpor do poslednjeg čoveka. Austrijski dvor bio je zamoljen da srpsku molbu u prepisu dostavi ruskom dvoru.Znajući za pripreme turske vojske za pohod,Karađorđe je izdao naređenje komandantima da prebace na tursku teritoriju jače odrede ustaničke vojske.Milenko Stojković je je u januaru 1806.god. upao u Krajinu i Ključ,zauzeo Poreč na Dunavu,Petar Dobrnjac i druge starešine su dolinom Morave ušli u leskovački pašaluk i osvojili sve do Kruševca i Aleksinca.Osvojeni su i Prokuplje,Kuršumlija,dok su ustanici došli i do prilaza Leskovcu.Milan Obrenović je prodro sve do Nove Varoši i Višegrada.Kod Sokobanje potučen je i Osman Pazvan Oglu,odbijeni su napadi iz Leskovca,Niša i suzbijeni su hercegovački Turci.U proleće 1806.god. ,Srbi su potpuno blokirali Beograd i sprečili veću bosansku vojsku da pređe Drinu. Aprila 1806.god. posle pobede nad vojskom Osmana Dzora,Srbi su osvojili Rađevinu i Jadar od zvorničkog paše.Pod pritiskom ovih ustaničkih uspeha Porta je mobilisala velike snage redovne vojske i bašibozuka u Rumeliji.Tada su austrijski i ruski dvor intervenisali na Porti da se mirnim putem postigne sporazum sa Srbima.Ali Porta je odbila intervenciju smatrajući ustanak za domaću stvar. Portu je mučila i neizvesnost u pogledu francuske politike na Balkanskom poluostrvu nakon zauzimanja Dalmacije.U tom pogledu su nastojanja francuske diplomatije i pismo Napoleona sultanu da silom uništi srpske buntovnike koje podržava Rusija učinili preokret u korist ratovanja. Porta je izdala nalog Ibrahim-paši Skadarskom,seraskeru rumelijske vojske,kao i bosanskom veziru da sa velikim vojnim snagama krenu na Srbiju. U julu su dve velike vojske već stigle na Drinu prema Loznici,zatim na Moravu prema Deligradu koji su Srbi utvrdili.Porta je srpskim ustanicima objavila „dzihad“ .Bosanci su razmišljali da unište živu silu ustanika u pograničnim odbranbenim mestima i šančevima,a još više da opljačkaju seljake i popale sela.U nastupanju svojom brojnošću lomili su otpor pojedinih mesta srpske odbrane na Drini . Glavnina turske vojske išla je na Badovince,a srebrenički Hadzibeg vodio je pomoćnu tursku vojsku preko Sokolske planine u pravcu Valjeva.Srbi su imali malo vojske koja je većim delom bila poslata prema Nišu.Tako su Turci privremeno zauzeli Mačvu. Početkom avgusta srpska odbrana se povukla na liniju Valjevo-Šabac,ali je Karađorđev dolazak sa oko pet hiljada vojnika ulio nove snage srpskoj odbrani.Karađorđe je naredio da se izlaz iz Šapca prema Beogradu zatvori izgradnjom šančeva na mestu Mišar.Brojno stanje srpske vojske je iznosilo oko 10 000 vojnika,a turske oko 20 000 ljudi.Tu su bili Karađorđe i vojvode Luka Lazarević,Milan i Miloš Obrenović,Jakov Nenadović,Stojan Čupić,Petar Moler,Cincar Janko Popović i druge starešine iz ovog kraja. Tako je 1./13. avgusta 1806.god. došlo do velike bitke na Mišaru i do potpunog poraza Turaka. Na bojnom polju ostali su Kulin-kapetan,Sinan-paša iz Goražda,kapetan od Dervente,Mehmedbeg Vidajić i mnogo pešaka i konjanika.Na Mišaru je poginuo cvet bosanskih ratnika i zarobljen je veliki broj turskih zastava.Ostatak se povukao u Šabac ili pokušao pobeći u Bosnu preko Drine.Mišarska bitka i nešto kasnije deligradska bitka bile su dva najveća uspeha u dotadašnjoj oružanoj borbi protiv Turaka.Odjek koji je mišarska bitka imala kod bosansko-hercegovačkih hrišćana,naročito je uplašio turske vlasti u Bosni koje su strahovale od širih ustaničkih pokreta,posebno u Podrinju i Krajini.Direktna posledica srpske pobede na Mišaru bilo je materijalno slabljenje vezirske vojske,naročito u spahijama , i jačanje oružane spreme Srba ustanika koji su zaplenili mnogo oružja,municije,konja,a posebno novca i drugih dragocenosti . Slične posledice za Srbe i Turke imala je i bitka na Deligradu,uključivši i njene završne operacije na Staroj planini,u Zagorju i razvođu Toplice i Laba na Kosovu.Tu je bila potučena regularna carska vojska koju je vodio Ibrahim-paša,veliki vezir i serasker Rumelije.Bio je primoran na prekid daljih vojnih operacija i na primirje s Karađorđem u Lomćoju i Prevali (danas u Bugarskoj). Veliki značaj je imala i činjenica da su bili potučene i osione arbanaške paše,domicilne u sandzacima i pašalucima Stare Srbije,zapadne Makedonije i Albanije. Deligradska bitka dobijala je u značaju i time što su Srbi uspeli da pređu u protivofanzivu i da potpuno razbiju tursku vojsku,prenoseći operacije u dubinu turske teritorije,do Niša,Prokuplja,Kuršumlije,Bele Palanke,i Pirota.

9

Napoleonova pobeda kod Austerlica i Požunski mir uticali su na ruske državnike i primorali ih da budućnosti Evrope posvete svu svoju pažnju.Za Rusiju je bilo važno da li će Turska u ratu između Rusije i Francuske ostati neutralna,ili će prići Napoleonu.U predstavci koju su u Petrogradu zastupali prota Aleksa Lazarević,Čardaklija,i Gavrilo Vujanović,Srbi su molili ruskog cara za novćanu pomoć u znosu od milion rubalja,da im pošalje oružje za sto pedeset hiljada ljudi,sto do dve stotine topova i izvestan broj artiljeraca,i nekoliko pukova carske vojske iz Vlaške.Ukoliko bi se to ostvarilo,srpski narod bi se sigurno digao u Srbiji,Bosni,Hercegovini,Crnoj Gori,Dalmaciji,koju su Francuzi tek bili zaposeli, tako da bi Rusi dobili preko sto hiljada novih boraca za svoje potrebe na Balkanu.Po srpskoj želji tom vojskom bi bilo najbolje da komanduje carev brat Konstantin.Mada je ruska diplomatija srpske planove svela na realne osnove,i ublažila srpske zahteve,ona je u suštini prihvatila srpski ustanak i njegove potrebe za materijalnom pomoći i diplomatskom podrškom.Otuda su ponovo učinjeni energični koraci na Porti da Turci na pogodan način regulišu odnose sa Srbima.Podupirući odluke skupštine u Smederevu,Čartorijski je preporučio caru Aleksandru da bi ustanak u Srbiji trebalo pomoći svim sredstvima osim rata,pošto su Crnogorci i Hercegovci i Brđani spremni da priđu ustanku i ustanicima iz Beogradskog pašaluka ukoliko dobiju odobrenje iz Rusjie.Za slučaj rata sa Francuskom to bi bila velika snaga koja bi im zaprečila prodiranje u unutrašnjost Balkanskog poluostrva Čartorijski je predlagao da se ustanicima pošalje novčana pomoć radi finansiranja ratnih potreba i kupovine oružja u susednoj Austriji. Ruski car je usvojio mišljenje svog ministra spoljnih poslova i zatražio od ruskog predstavnika u Carigradu da se na Porti još jednom zauzme za ustanike,tj, za priznanje unutrašnje autonomije uz plaćanje poreza odsekom.Oslobođenje Beograda je završeno 30.novembra 1806.god. Nije bilo velikih gubitaka pošto je prodor i zauzimanje jedne od gradskih kapija (Varoš kapije) izvršeno na prepad, i omogućili proboj ostaloj srpskoj vojsci.U napadima na ostale kapije,među ostalima pao je i vojvoda prvog srpskog ustanka Vasa Čarapić,komandant gročanske nahije.U zauzetoj varoši ustanici su zatekli veliki ratni plen,a Turci su se zatvorili u gradsku tvrđavu na Kalemegdanu.Početkom januara 1807.god. zauzeta je i beogradska tvrđava,najveći uspeh prvog srpskog ustanka. Ubrzo su osvojene i tvrđave Šapca i Užica, čime je unutrašnjost bivšeg Beogradskog pašaluka sem tvrđave Soko na Drini,i Adakale na Dunavu bila očišćena od turske vlasti.Granice Srbije prema susednoj Austriji bile su otvorene za slobodnu trgovinu i saobraćaj.Veliki deo opsadne vojske je bio oslobođen za potrebe na drugim frontovima ,što je bilo od značaja za planiranje novih operacija.Prilika za to ukazala se ubrzo kad je Rusija zbog Vlaške i Moldavije ušla u rat sa Turskom i pozvala Srbe da kao saveznici Rusije nastave borbu protiv Turaka do konačnog oslobođenja.Misija Petra Ička bila je poslednji pokušaj da se u teškim uslovima u kojima se Porta našla posle poraza 1806. god. postigne sporazum sa Srbima. Srpski uslovi koje je podneo Petar Ičko Porti bili su sledeći : da Srbi plaćaju danak odsekom; da u Srbiju umesto vezira dođe musahil (finasijski činovnik) kome će srpski knezovi predvati poreze za Portu; da se iz Srbije prognaju „zli Turci“ i da granice Srbije čuvaju Srbi na do tada oslobođenoj teritoriji. U početku svoje misije Ičko je opštio sa Portom posredstvom carigradskog patrijarha, ali je istovremeno održavao veze sa ruskim poslanikom Italinskim radi instrukcija sa ruske strane, i održavanja poverljive pošte koja je ruskim kanalima preko Bukurešta stizala u Srbiju. Ičkova misija u početku nije pokazala rezultate,ali kada je u Carigrad stigla vest o porazu turske vojske na Deligradu i kada su se odnosi sa Rusijom komplikovali zbog vlaških knezova, Turci su pristali da se mire sa Srbima, uz obećanje da će dati široke povlastice.Tako su poslali u Srbiju muhasila Hasan-agu čiji je predloge saslušala skupština u Smederevu krajem oktobra 1806.god. Smederevska skupština je ponovo ovlastila Petra Ička da sa knezom Živkom Konstantinovićem na Porti utvrdi detalje sporazuma koji će biti obnarodovani sultanovim fermanom. Porta je izdala ferman u januaru 1807.god. koji sadrži: utvrđeni godišnji danak koji će prikupljati knezovi; amnestija za krivce i oproštaj zaostalog danka; novčano obeštećenje

10

spahijama koje će primati preko alajbega; izgnanje janičara i dahijskih pristalica, s tim da tvrđave zaposedne aga sa svega pet stotina vojnika; sloboda bogosluženja i pravo na otvaranje škola; Srbija će dobiti naslednog oborkneza i izborne nahijske knezove koji mogu imati manji broj oružane pratnje; Turci nemaju pravo da se kreću po unutrašnjosti zemlje, a paša izdaje portine naredbe preko baškneza i nahijskih knezova; Turci civili mogu boraviti jedino po tvrđavama; paše se mogu menjati na žalbe Srba; utvrđuju se ekonomske obaveze Srba oko izdržavanja pašinog konaka u Beogradu. Porta se odlučila na davanje velikih ustupaka Srbima usled nepovoljnog razvoja prilika u srpsko-turskim odnosima pre svega na bojnom polju, a zatim i što je želela da davanjem široke autonomije Srbima,spreči Ruse da pridobiju Srbe usled pogoršanih rusko-turskih odnosa.Ičkov ugovor nije stupio na snagu zato što su ga starešine odbile. Pored toga Sulejman-paša je bio iznenada ubijen kada je odlazio iz Beograda,a to se dogodilo i ostalim turskim deputatima koji su nosili ferman. Ustanici su na taj način i potpuno prekinuli sve veze sa Portom.

Prvi srpski ustanak 1807- 1812.god.

Ulazak Ruske vojske u Modaviju i Vlašku u decembru 1806.god. značio je nov korak u srpsko-ruskim odnosima.Srpski ustanak još više je dobio na značaju u ratnim planovima Rusije protiv Turske. Odbacivši Ičkov mir,Karađorđe i ostale starešine, prihvatile su ruski poziv da upute glavninu srpske vojske na Timok i Vidin. U novoj fazi rata početkom 1807.god. odeljenja srpske vojske prešla su preko Timoka i Stare planine.U sadejstvu sa tamošnjim ustanicima-seljacima oslobođene su oblasti Zagorja,a osvajanjem Kule i Vidbola,doprli su do Vidina i Lom Palanke.Na Dunavu prema Maloj Vlaškoj opkoljeno je Kladovo i zauzeto Veliko ostrvo preko koga je počeo stizati ruski vojni materijal u oslobođene delove Ključa i Krajine.Do prelaska ruske vojske u Srbiju došlo je tek u junu,u vreme bitke na Malajnici i Štubiku ; bitka na Malajnici trajala je nekoliko dana. Porta je protiv Srba poslala značajne snage iz Male Vlaške, kao i Aliju Gušanca,nekadašnjeg komandanta krdzalija u Beogradu.Potiskujući Srbe sa Dunava i Timoka,Turci su opseli Milenka Stojkovića na Malajnici.Posle nekoliko dana teških borbi u pomoć je pristigao Karađorđe i oslabio turski pritisak.U toku novih borbi pristiglo je u pomoć i oko dve hiljade Rusa iz Male Vlaške pod komandom generala Isajeva.Udružena srpsko-ruska vojska porazila je u potpunosti Turke na Malajnici i Štubiku,i očistila od Turaka celu Krajinu sa Ključem osim Kladova. Posledica turskog poraza bila je uspostavljanje sigurne komunikacije između Srba i Rusa u Maloj Vlaškoj,pristupanje novih seljačkih snaga iz Krajine i užeg vidinskog područja,i satrvena je konjička snaga turske vojske.U isto vreme,u proleće 1807.god., Srbi razvijaju vojnu aktivnost u dolini Morave, u Starom Vlahu, i Bosni. Opkoljavajući Niš, ustanici ulaze u Prokuplje,Kuršumliju, pokušavaju zauzeti Leskovac, oslobađaju prostrane delove Ponišavlja, Lužnice, Znepolje, Crne Trave, i Vlasine.No pobede Srba u ratovanju protiv Turaka nisu dale željene rezultate.Naime, u Evropi je Napoleon nizao vojničke uspehe koji su okončani porazom ruske vojske u Istočnoj Pruskoj i sklapanjem mirovnog ugovora u Tilzitu jula 1807.god. između Napoleona i Aleksandra I. U rešavanju balkanskog pitanja,Napoleon je rešio da posreduje u postizanju sporazuma između Turske i Rusije. To je dovelo do primirja u Sloboziju avgusta 1807. Ruska vojska je trebalo da se povuče iz Moldavije i Vlaške,dok je za Srbiju predviđeno primirje na sektoru od Vidina do Kladova. Kasnije, na intervenciju Rusije, Turska je prihvatila da primirje obuhvati celu graničnu liniju srpsko-turskog ratovanja. Time je započeo period zatišja u srpsko-turskim odnosima koji će potrajati sve do proleća 1809.god. Primirje u Sloboziju predstavlja prvi međunarodni akt u kome je bilo govora o postojanju ustaničke Srbije. Posledica ovog primirja bila je ta da je u Srbiju poslat prvi ruski predstavnik sa širokim političkim ovlašćenjima kao neka vrsta ruskog konzula kod srpskih ustanika. To je bio

11

Konstantin Rodofinikin .Posledice primirja bile su važne za organizaciju i uređenje oslobođene zemlje.Najviše se pažnje posvetilo unutrašnjem uređenju: organizaciji centralne uprave,sudovima,unapređenju privrede,finansijskih izvora. Pokušano je da se regulišu odnosi između civilne uprave i vojvodske vlasti.Veći deo unutrašnjeg političkog života u periodu primirja bio je vezan za Rodofinikina i njegove rasprave sa Karađorđem,Sovjetom,i antivoždovskom opozicijom među vojvodama.Mnogo važnije bilo je Rodofinikinovo delovanje oko koncepcija državnog uređenja Srbije 1808.god. što je činio pozahtevima službenih krugova carskog dvora. Njegov koncept uređenja Srbije tasnivao se na pravu da Rusija postane protektor samoupravne teritorije srpskog naroda koga bi predstavljao knez domaćeg porekla,možda Karađorđe,ali bi se Portin suverenitete zadržao u formi umerenog novčanog danka.Zakoni bi se morali preuzeti iz Rusije,s tim što bi se prilagodili poterbama i stupnju obrazovanosti stanovništva Srbije.Ruski predstavnik bi imao uvid i uticaj na rad Sovjeta,a naročito u sudskim stvarima.On je predviđao obnovu Srbije prema granicama iz „drevnih vremena“, otprilike između Drine i Timoka,a na jugu sa gradovima Novim Pazarom,Skopljem,i Nišom, do „same Sofije“.Ove granice bi se mogle ostvariti ako bi Rusija,sklapajući mir sa Turskom, bila sposobna da primora Portu na ovakve i druge ustupke na Balkanu u korist Rusije. Obnova ratnih operacijaNa vesti da će ruska vojska preći Dunav,Karađorđe je odlučio da i Srbi pređu tursku granicu pre nego što Turci izvrše prikupljanje svoje vojske. Određena su četiri glavna pravca napredovanja: prema Vidinu gde je bio određen Milenko Stojković;prema Nišu radi prodiranja prema pirotu i Vranju,kao i pomoći ustanicima u tim krajevima, čime je rukovodio Miloje Petrović; prema Bosni sa ciljem da se podigne ustanak u pograničnim krajevima i Krajini pod glavnom komandom Jakova Nenadovića; preko Starog Vlaha ka hercegovačko-brdskim plemenima da bi se uhvatila veza sa Crnom Gorom i odsekla Bosna od ostalih krajeva Turskog Carstva,u čemu je glavnu komandu imao sam Karađorđe. Napredovanje srpske vojske imalo je u početku svuda uspeha,naročiti u podizanju lokalnih ustanaka u pozadini turske vojske.Srpska drinska vojska zauzela je Višegrad,Srebrenicu,Janju,i Bjeljinu i stigla u blizinu Tuzle i na četiri dana hoda od Sarajeva. Timočka vojska je operisala u okolini Vidina. Karađorđe je postigao najveće uspehe kad je osvojio Strai Vlah i dolinu Lima od Priboja do Bijelog Polja,s Novom Varoši,Sjenicom, Novim Pazarom, pošto je potukao pećkog Numan-pašu na Suvodolu. Tada su mu se pridružili Moračani,Bihorci,i Vasojevići.a na ustanak su se digla i ostala brdska plemena u Crnoj Gori. Karađorđe je primio i mnoge prebegle Bokelje koje je predvodio Toma Milinović Morinjanin. Karađorđev plan bio je da prodre preko Tare i da se sastane sa Crnogorcima vladike Petra I .Međutim,srpski poraz na Kamenici pred Nišom omeo je Karađorđeve završne operacije u Staroj Srbiji,pa se vratio u Šumadiju da preuzme odbranu pred turskom navalom. Poraz na Kamenici bio je izraz turske premoći,neaktivnosti srpske vojske pod Nišom i sukoba Petra Dobrnjca i Miloja Petrovića oko komande nad srpskom vojskom. Tome porazu je dao doprinos i Hajduk Veljko koji se odvojio od glavnine i sa svojim konjanicima upao preko Ponišavlja u Zagorje,zauzevši uz put Belu Palanku i podgrađe tvrđave Belogradčika u Bugarskoj. Na Kamenici,u boju na Čegru odbijajući turske napade poginuo je resavski vojvoda Stevan Sinđelić sa oko tri hiljade Resavaca zapalivši magacin baruta. Turci su tada krenuli na Deligrad,opkolili ga i krenuli na Sokobanju.Posle dužih borbi oko ovih utvrđenja jedna jaka turska kolona uputila se dolinom Morave do njenog ušća u Dunav. Turci su potom zauzeli Sokobanju (Banju) i raspodelili se po celoj teritoriji između Morave i Timoka sem u Poreču,gde se borio Milenko Stojković. Pred navalom Turaka masa izbeglica je prešla u Austriju,ili preko Morave u okolinu Beograda. Tokom ovog prodora Turaka Karađorđe je uspeo da organizuje front na Moravi,a ponekad i protivnapadima da suzbije napredovanje Turaka.Turci su se ubrzo povukli iz Srbije,nešto zbog otpora,a uglavnom zato što je ruska vojska prešla Dunav i otpočela operacije protiv Turaka oko gradova u severnoj Bugarskoj.Zimsko vreme ubrzo je prekinulo ratovanje i odlošilo rešenje srpsko-turskog pitanja. Pod uticajem uspešnih turskuh napada,posebno nakon poraza na

12

Kamenici,Karađorđe se obratio austrijskom dvoru za pomoć ponudivši gradove na Savi i Dunavu da ih zaposedne austrijska vojska. Pošto su Austrijanci oklevali da pomognu ustanicima, Karađorđe se obratio za pomoć Napoleonu.Karađorđev poverenik otišao je u Bukurešt tamošnjem francuskom konzulu da bi dobio uputstva za viđenje sa Napoleonom i predao Karađorđeva i Sovjetova pisma,i instrukcije koje su sadržale srpsko stanovište na buduće odnose sa Francuskom. Srbi su nudili Francuzima da zaposednu Šabac i druge gradove u Srbiji.Rado Vučinić je potom iz Bukurešta otišao u Beč gde ga je primio francuski ministar inostranih poslova.Srbi su molili Francuze za posredovanje na Porti pod uslovima da Srbi plaćaju danak,da priznaju sultanovu suverenost,da imaju svoju administraciju,da imaju svoju oružanu silu.Francuzi su odbili da intervenišu na Porti. Posle prelaska ruske vojske u severnu Bugarsku Karađorđe je u Palanci sazvao skupštinu starešina koja se obratila Rusima za pomoć, starešine su tražile od ruskog cara da ne šalje Rodofinikina u Srbiju,Grka, već pravog Rusa koji će imati više razumevanja za stvar srpskog naroda i živeti u boljim odnosima sa starešinama. Karađorđe i Sovjet ipak nisu želeli da prekinu uspostavljene veze sa Napoleonom. U januaru 1810.god. kao deputat kod francuske vlade bio je određen Rado Vučinić, koji je najpre bio „akreditovan“ kod pukovnika Merijaža u Ljubljani,odakle je otputovao u Pariz i tamo ostao sve do početka 1813.god. Njegov zadatak se sastojao u tome da pridobije Napoleona za priznanje nezavisne Srbije u kojoj će vladati Karađorđe i njegovi naslednici,a kojoj će Napoleon biti protektor.Kao mogući saveznik Francuske Srbija bo mogla okupiti oko sebe srpski narod u Bosni,Hercegovini,Dalmaciji,zatim susedne Bugare, i tako imati važniju vojno-političku ulogu u Napoleonovim planovima protiv Austrije i Turske.Rusi su se pokazali angažovanije u početku 1810.god. nego godinu dana ranije.Tako je posle privremene ekspedicije generala Isajeva u martu 1810.god. oko Kladova i u Krajini,glavni komandant grof Kamenski u junu poslao u Srbiju grofa Cukata sa 4500 vojnika.Tako su Srbi zajedno sa Rusima zauzeli Kladovo i Crnu Reku.Na Karađorđev poziv da se suzbije Huršid-paša,serasker nove turske ofanzive na Srbiju, jedno odeljenje Rusa od oko 1500 vojnika pod komandom grofa Orurka stiglo je u Deligrad.Posle sastanka sa grofom,Karađorđe je otišao u Šumadiju po novu vojsku,a grof Orurk je sa Mladenom Milovanovićem i Hajduk-Veljkom stigao na Varvarinsko polje. Tu je sredinom septembra 1810.god. došlo do višednevne bitke između udruženih Srba i Rusa s jedne strane, i Turaka koje su predvodili Huršid-paša i Ismail-paša Serezlija.Turci su bili potpuno razbijeni pa su se povukli iza Jastrepca u pravcu Niša. Predvođeni Karađorđem i njegovim pojačanjima iz Šumadije Srbi su ponovo uspostavili svoju granicu na Jastrepcu, i preko Morave na rečeci Toponici,pred samim Nišom. Zahvaljujući zajedničkom akcijom savezničke vojske povraćene su granice Srbije iz vremena primirja u Sloboziji i pre katastrofe na Kamenici 1809.god. Tako je turska ofanziva na južnom frontu Srbije pretrpela poraz krajem septembra 1810.god. Na Drini Turci su koncentrisali svoje snage na Loznicu.Opsada je trajala dvanaest dana i obe strane imale su teške gubitke,ali turska premoć bila je trostruko jača.Povratak Karađorđa sa Varvarina i Deligrada doneo je preokret na bojištu, sa knezom Simom Markovićem,Stanojem Glavašom,i vojskom iz središnih šumadijskih nahija, Karađorđe je vodio oktobra 1810.god. veliku bitku na polju Tičaru u kojoj su Turci bili potpuno potučeni.Bitka na Loznici,i Tičaru,bila je po značaju i posledicama ravna boju na Mišaru.Turska ofanziva iz Bosne bila je slomljena porazom na Loznici,iako su Turci još pokušavali da na donjoj Drini povremeno vrše prebacivanje u Srbiju.Godina 1810. bila je godina teških odbrambenih borbi,nekoliko manjih bojeva i dve velike bitke,ali i godina srpskih pobeda. Na kraju te prelomne godine,srpske straže stajale su na Drini i Timoku,na Tari,Zlatiboru,Javoru,Goliji,iznad Novog Pazara,na južnim padinama Kopaonika i Jastrepca,na Gramadi,na Staroj planini. Granica nije bila mirna ni tokom 1811.god., naročito prema Vidinu,i Nišu. Od poznatih bojeva,ovde je bio onaj na Gramadi kad je sa obe strane učestvovalo po osam hiljada vojnika.Udružena srpsko-ruska vojska pobedila je niškog Huršid-pašu.

13

U 1812.god. cela istočna Hercegovina,od Neretve do Crne Gore i Lima i Starog Vlaha,bila je u tajnim olitičkim vezama sa Karađorđem,a uz to bila je preplavljena emigrantima koji su se iz Srbije vraćali u svoj zavičaj.Bilo je to vreme priprema oko izvođenja plana admirala Čičagova.Po tom planu trebalo je da se ceo srpski narod od Timoka i Vidina,preko oslobođene teritorije Srbije,predela Raške,i Kosova,Hercegovine između Neretve i Lima,zajedno sa Crnom Gorom podigne u veliki rat protiv Turske. Rat bi povela ruska vojska na Bugarsku i Srbiju,i flotom preko Boke Kotorske i Dubrovnika na južnu Hercegovinu i Crnu Goru.Vršene su velike pripreme pa su Karađorđu dolazili predstavnici deset hercrgovačkih nahija da primi oružje,barjake, i poslednja uputstva.Međitim, svi ovi planovi pali su u vodu kada je Rusija zaključila mir sa Turskom u Bukureštu 16/28.maja 1812.god. i u taj ugovor unela VIII tačku koja se odnosila na Srbiju: Porta je Srbima obećala amnestiju,da sami upravljaju unutrašnjim poslovima zemlje,da sami prikupljaju porez,da se Turci vraćaju u gradove i dobiju krupno naoružanje srpske vojske.Porta je obećala da i na Srbe prenese povlastice koje su imali njeni podanici na arhipelaškim ostrvima i da će se u vezi sa tim dogovoriti sa srpskim narodom . Saznavši za Bukureški ugovor,Karađorđe je pokušao da naknadno izdejstvuje povoljnije rešenje za Srbe. Obratio se admiralu Čičagovu,komandantu dunavske armije, i molio ga da dok Srbi po ruskoj želji pregovaraju sa Turcima pošalje u Srbiju veliku količinu baruta i olova,da grof Orurk ostane sa vojskom u Srbiji i da bude jemac u pregovorima sa Turcima. U tu svrhu je u Bukurešt poslat Jakov Nenadović.Karađorđe se obratio caru Aleksandru I,grofu Orurku,ruskom poslaniku u Carigradu Nikolaju Saltikovu i vlaškom knezu.Odredba ugovora između Rusije i Turske koja se odnosila na srpske ustanike,poznati član VIII,zadugo nije bio poznat ustaničkim starešinama,pa su za njega saznali najpre sa turske strane,a ne sa ruske.Rusija je tada ulazila u sudbonosni rat s Napoleonovom Francuskom i sva njena pažnja bila je koncentrisana na njene zapadne granice.Turska je time dobila odrešene ruke na Balkanu,pa je Porta rešila da konačno završi sa pobunjenom Srbijom,bilo da se Srbi mirno pokore prihvatajući rusko-turski sporazum u Bukureštu,bilo da oružanim putem uspostavi svoj suverenitet u Srbiji ukoliko bi naišla na srpski otpor.

Kraj Prvog srpskog ustanka 1812-1813.god.

Porta je najpre mirnim putem pokušala da privoli Srbe da se pokore odluci dvaju careva,pa je pozvala ustaničke starešine na mirovne pregovore.Deputaciji koja bi bila poslata na Portu bila bi saopštena Portina odluka da će turska vojska u određenom broju krenuti od Niša da posedne tvrđave i druge strateške i administartivne centre u Srbiji,te da Srbi moraju raspustiti svoju vojsku i bez protivljenja prihvatiti ponovnu uspostavu turske uprave u „pobunjenim“ krajevima.Karađorđe je sazvao skupštinu u manastiru Vraćevšnici 15/27. avgusta 1812.god. Na skupštini je bio i Marko Ivelić,izaslanik komandanta ruske vojske na Dunavu,da bi saopštio Srbima odluke Bukureškog mira i zatražio od srpskih starešina da se zakunu da će poštovati volju ruskog cara i da će ispuniti odredbu koja se odnosi na Srbe. Na skupštinu su bile pozvane sve srpske vojvode,svi kapetani i buljubaše,predsednici magistrata,članovi Sovjeta,mnogi od viđenijih sveštenih lica.Bila je izabrana deputacija koja će otići u Carigrad da zatraži uslove i turske pregovarače koji će se sporazumeti o detaljima ponovne turske uprave u Srbiji. Delegaciju su činili Jova Protić, član Sovjeta,ražanjski knez Milić, i Stevan Jeftić.Oni su najpre trebali da zadobiju za srpsku stvar niškog Huršid-pašu i sultanovog punomoćnika Čelebi-efendiju. Međutim deputati su odbijeni.Stoga je na novoj skupštini 1813.god. određena nova deputacija koju su činili Jevto Savić-Čotrić,kladovski vojvoda Živko Konstantinović,paraćinski vojvoda Ilija Barjaktarević,i sekretar Velikog suda narodnog Gavrilo Nikolajević. Delegacija je ponovo trebala otići Čelebi-efendiji u Niš da bi Turcima iznela sledeće predloge: da se srpska uprava zadrži na svim teritorijama dokle

14

su stajale srpske čete; da sultan fermanom prizna Karađorđa za kneza Srbije; da sultan fermanom prizna „srpski senat“ kao vrhovno upravno i sudsko telo u Srbiji;u naknadu za to Srbi će pristati da plaćaju odsekom utvrđeni danak, da prime jednog muhasila u Beogradu a s njim i manji broj Turaka i da u sultanovo ime čuvaju i brane „carske gradove“.Međutim, Čelebi-efendija je tražio kapitulaciju Srba i restauraciju svih ranijih turskih prava kao i pre ustanka.Tokom cele prve polovine 1813.god. Srbi i Turci nisu popuštali u svojim zahtevima.Očekivalo se i čišćenje situacije u Evropi,a sultanov odmetnik Mula-paša u Vidinu nudio je Srbima odbrambeni savez,pa čak i to da jedan kontigent srpske vojske zaposedne neka vidinska utvrđenja.Srbi su odbili savez iz obzira prema Rusiji,odnosno njenim obevezama prema Porti,mada su se i dalje prijateljski držali prema Mula-paši.I treći put srpska delegacija u maju 1813.god. nije postigla ništa u ponovnim razgovorima sa Čelebi-efendijom u Sofiji,premda su srpski predlozi izlazili u susret Turcima, da se Srbima ostavi sitno oružje koje su oni stalno nosili pod turskom vlašču,da se Turci više ne vraćaju u Srbiju sa porodicama,u Beograd će primiti pašu sa određenim brojem vojske,koja će se sa pašinim dogovorom raspodeliti i po drugim gardovima.Turci nisu pristali ni na kakvo pregovaranje,nego su i dalje tražili potpuno potčinjavanje.Karađorđe je zapovedio starešinama da se pripreme za odbranu zemlje i stanovništva u slučaju turske invazije.Vesti o novim Napoleonovim uspesima posle bitke kod Licena naveli su Portu da silom pokori srpske ustanike. Odluka o novom ratnom pohodu bila je izdata celokupnoj turskoj vojsci.Karađorđe je sa Sovjetom odbio da bezrezervno izvrši rusko-turski sporazum u vezi sa Srbijom po VIII članu Bukureškog ugovora. Srbi su znali dve činjenice: prvo da je Rusija zauzeta teškim borbama s Napoleonom,i drugo da se Turska sprema da bezobzirno skrši srpski ustanak.U dilemi između pune vojne i političke kapitulacije ustanka i slabašnih izgleda da se Turcima pruži otpor po primeru ranijih godina,Karađorđe je usvojio drugu alternativu,pa su nju prihvatile i druge starešine i vođe ustanka.Naređena je mobilizacija sveg odraslog stanovništva u Srbiji od petnaest do sedamdeset godina,nabavljana je municija,utvrđivane su strateške tačke odbrane na granicama fronta prema Turskoj,javno su ubijani turski špijuni.Život u Srbiji se militarizovao,zemlja je bila u opasnosti i svi su bili dužni da je brane do konačnog ishoda rata.Karađorđe je predlagao da bi trebalo skratiti liniju fronta,tako što bi se oslonilo na prirodne utvrđene tačke,pre svega u istočnoj Srbiji,i da bi se stanovništvo pograničnih nahija trebalo evakuisati od eventualnih napada turske konjice.Preovladao je plan Mladena Milovanovića da se front brani na postojećim graničnim linijama i da se vodi poziciona odbrana po svaku cenu. Front je bio podeljen na tri glavne komande: južnu pod komandom Antonija Pljakića u Karanovcu,istočnu kojom je rukovodio Mladen Milovanović u Deligradu,zapadno-drinsku kojoj su na čelu stajali Luka Lazarević i prota Mateja Nenadović. Kad su bili odbijeni Portini zahtevi,ona je na granice Srbije izvela tri velike armije: prema Vidinu komandu je držao Huršid-paša,prema Deligradu i na Drini. U julu je Karađorđe izdao Proklamaciju u kojoj se narod poziva na odsdnu bitku.Ceo srpsko-turski front bio je podeljen na tri sektora: na deligradski pod komandom Vujice Vulićevića i Stanoja Glavaša,drinski sa oko deset holjada ljudi.Bilo je i drugih frontova sa hiljadu i više boraca.Turci su prešli u napad sredinom jula 1813.god. na sva tri glavna fronta i nekoliko sporednijih.Najžešći su bili napadi sa vidinske strane.Tu je Hajduk Veljko prvih dana imao čak i izvesnu inicijativu i upadao na tursku teritoriju do okoline Vidina,ali se i pored toga morao povući u Negotin. Posle dvo nedeljnih napada i pogibije Hajduk Veljka Negotin je pao,zatim su Turci zauzeli i Brzu Palanku,Kladovo,Tekiju,Poreč. Srbi su se uporno branili i na Deligradu,ali su Turci ostavljajući deo opsadne vojske zaobišli utvrđena mesta i dolinom Morave prodrli do Dunava, pa zauzeli i Požarevac.Tu su se spojili sa svojom drugom vojskom koja je flotilom prevožena uz Dunav. Na Drini su dugo trajale neobično žestoke borbe,posebno na Lešnici i Loznici,zatim na Zasavici,oko šanca Rvanje.Pod komandom vojvode Sime Katića pružen je otpor daleko nadmoćnijoj turskoj vojsci.Krajem septembra,prota Mateja Nenadović,knez Sima

15

Marković,vojvoda Stojan Čupić,i vojvoda Miloš Obrenović nameravali su pruže poslednji otpor kod Šapca, ali je plan propao pošto je turska vojska probila front na Moravi koji je kod Smedereva čuvao vojvoda Vule Ilić. Karađođeva pojava na Moravi došla je suviše kasno,Turci su svuda bili u ofanzivi,brojno jači,i nadmoćniji u naoružanju.Karađorđev povratak u Beograd značio je i kraj planirane aktivne srpske odbrane,vožd je sutradan iznenada prešao u Zemun,u Austriju.Dva dana docnije turska konjica je zauzela Beograd.Srbi nisu hteli braniti Beograd,kao i smederevsku tvrđavu.Turci su zauzeli i sve skele i prelaze na Dunavu i Savi.Posle pada Beograda otpor je i dalje trajao u unutrašnjosti Srbije. Zauzevši Beograd Turci su opljačkali sve što se moglo naći od vrednijih stvari,zatim su zaposeli zgrade srpske uprave i Kalemegdansku tvrđavu.U prvih nekoliko dana okupacije Beograd je pretvoren u,možda, najveću pijacu roblja u Turskoj.Zarobljeno stanovništvo je odvođeno na tržišta robova u Anadoliju,Aleksandriju, Egiptu.Prodor turskih armija u Srbiju,pad Beograda,Šapca,Smedereva,odlazak Kararđorđa i članova Praviteljstvujuščeg sovjeta,i glavnih ustaničkih komandanata, označio je gubitak slobode i devetogodišnjeg nezavisnog položaja.Turci su vojnim snagama zauzeli glavne komunikacije,tvrđave na Savi i Dunavu,Topolu,i Beograd,i postavili straže prema Austriji. Za to vreme zadržao se ceo južni front srpske odbrane koji je držao Antonije Pljakić,i front od Golije do Tare i Sokolskih planina koji je u početku držao Miloš Obrenović,a zatim lokalne vojvode,i raspao se kad su se Turci pojavili sa leđa iz pravca Valjeva,Kragujevca,i Jagodine.U jesen su i poslednje ustaničke starešine i vojvode napustile svoje pozicije i krišom prešle u Austriju.Kad se na poziv Turaka i uz svečano obećanje da će dati opštu amnestiju predao i poslednji komandant ustaničke Srbije,jedini iz ranga „gospodara“ Miloš Obrenović,zajedno sa krugom svojih ratnih saradnika (Lazar Mutap,Milić Drinčić,Arsenije Lomo) moglo se smatrati da je prvi srpski ustanak bio završen posle devet godina i devet meseci ratovanja sa Turcima.

Uvod

Period od 1794 do 1804. veoma je važan za Srbe i razvoj njihovih ideja o stvaranju sopstvene države. Naročito treba istaći značaj stvaranja srpske narodne vojske i pomoći koju je ona pružila beogradskom paši protiv janičara jer je to bila osnova za ostale povlastice.

Događaji u Beogradskom pašaluku 1795

Janičari su posle Svištovskog mira 1791. bili izgnani iz Beogradskog pašaluka. Pošto u nekoliko navrata nisu uspeli da se u njega vrate okrenuli su se Osmanu Pazvanogluu, buntovniku koji se osamostalio u Vidinskom pašaluku ne hajući mnogo za naredbe koje su stizale od Porte. On je bio protivnik reformi Selima III pa je tako došao u sukob i sa Beogradskim pašalukom u kojem je paša bio Hadži Mustafa, pristalica ovih reformi, srpska majka.

Znajući da raspolaže nedovoljnim snagama za rat sa janičarima potpomognutim Pazvanogluom, Hadži Mustafa paša je pozvao Srbe preko beogradskog mitropolita Metodija da se dignu na oružje i da učestvuju u odbrani na šta su se oni i odazvali. Do prvog napada došlo je 10. juna 1795. (1796. Ljušić) Janičari su upali iz Vidinskog pašaluka i potukli Hadži Mustafu kod Jagodine. Uskoro je usledio novi poraz Hadži Mustafe kod Boleča i paša se našao opsednut u Beogradu. Buntovnici su uspeli da zauzmu beogradsku varoš i to usled izdaje beogradskih janičara u pašinoj službi. Paša se oslanjao od tada samo na svoje plaćenike (krdžalije) i Srbe. Opsada je trajala sve do kraja juna i pobunjenici su odbijeni tek kada su došle trupe poslate iz Bosne. Janičari su isterani iz Beogradskog pašaluka.2 Paša je bio veoma zadovoljan učestvovanjem Srba u ovom sukobu i bio je velikodušan posle pobede. Grupu od 500 Srba koji su bili u Beogradu za vreme opsade kao deo posade, oslobodio je od plaćanja harača za celu

2 D.Pantelić , Beogradski pašaluk pred prvi srpski ustanak 1794.-1804, Posebna izdanja SAN knj. CXLVI Odeljenje društvenih nauka knj. 57, Beograd 1949, 33 - 41.

16

godinu, a javno je izdao proglas da se buntovnici gone i ubijaju gde god se nađu i objavio je nagrade za svaku donešenu glavu u čemu su se Srbi takođe pokazali revnosni.3 Ovo sve bilo je od izuzetnog značaja za položaj Srba jer su u ovom unutrašnjem sukobu unutar Osmanskog carstva praktično postali oružje sultana protiv pobunjenika. Još je bitno i da je u ovom sukobu naglo opao ugled koji su janičari imali kod Srba i što su Srbi dobili na samopouzdanju pobedivši ih. Trgovina

Beogradski pašaluk je posle Svištovskog mira 1792. opusteo. Zemlja je bila slabo obrađena, a narod je delom bio po šumama, delom u emigraciji. Putevi su bili nesigurni i vrveli od razbojnika. Beograd se morao snabdevati hranom iz Austrije. Nešto kasnije, kada se narod vratio kućama i proizvodnja kako tako uspostavljena, stanje se stabilizovalo, ali je nestašica hrane bila i dalje prisutna. Razlog tome je i loš polozaj seljaka i njihova nemotivisanost. U ratu je i stočni fond bio satrven tako da je došlo čak i do uvoza koža iz Austrije dok je pre rata bio obrnut slučaj. Stanje se međutim bitno popravilo u sledećim godinama i već 1796. javljaju se svedočanstva o izvozu znatnog broja svinja, meda i drveta.4 Kao posrednik u trgovačkim poslovima u Beogradu pojavljuje se Petar Ičko, kod koga su austrijski trgovci morali da prijavljuju svu robu, kako za uvoz tako i za izvoz, i da plaćaju konzularnu taksu za nju. On je radio, čini se, u dosluhu sa samim pašom i paša i on su dobro zarađivali. Hadži Mustafa paša je otezao da plaća dugovanja prema Austrijancima i da rešava sporove koji su ga mogli koštati pa nije bio omiljen kod austrijskih pograničnih vlasti.5

Kuga

Kuga je bila sveprisutna u Beogradskom pašaluku sve vreme od 1792. do 1798. i pogađala je većinom tursko stanovništvo koje je živelo po gradovima. Austrijanci su bili prinuđeni da osnuju kontumac u Zemunu, Pančevu i drugim mestima gde je prelaz stanovništva bio velik. U njima su ljudi ostajali po 4 i 6 nedelja zavisno od jačine kuge u pograničnom pojasu, a kada je kuga bila izuzetno izražena granica se zatvarala. Sva roba koja je dolazila iz pašaluka bila je tada radi preventive dimljena.Tako se kuga pojavljivala iz godine u godinu i to najvise zbog nedostatka lekara i bilo kakvih sredstava za njeno suzbijanje.6

Knežinska autonomija

Fermanima iz 1793 i 1794. Beogradskom pašaluku date su povlastice koje su se odnosile na srpsko stanovništvo kao nagrada za učestvovanje u borbi protiv janičara i pod uticajem novog reformatorskog duha u Turskoj pod sultanom Selimom III. Pošto su Srbi još jedanput pomogli sultanu i paši 1795. očekivalo se proširenje već datih povlastica i ono je ubrzo i usledilo aprila 1796.7

Najvažnije odredbe ovih povlastica iz 1793/4 i 1796 su:1. Izabrano je 12 nahijskih oborkneževa.2. Oborkneževi razrezuju i kupe porez.3. Spahije stanuju samo u Beogradu.4. Zabrana turskog nasilja pri putovanjima; podizanje hanova.

3 isto , 43.4 isto, 102 - 103.5 isto , 63 - 74.6 isto 89 - 96.7 isto 98.

17

5. Paša može držati 600 naoružanih ljudi.6. Slobodno podizanje crkava i manastira.7. Dotadašnje dažbine ostaju i dalje (harač, čibuk, spahijsko) .8. Ustanovljava se srpska narodna vojska radi odbrane pašaluka.8

U težištu proširene autonomije stajala je odredba o oborkneževima. Svaka nahija imala je svog oborkneza, a njihova nadležnost bila je proširena time što je prikupljanje dažbina dato njima i u to se nije smeo mešati ni jedan Turčin. Sredinom aprila 1796. sastalo se mnogo viđenijih Srba u Beogradu sa pašom i tu su oborkneževi i izabrani. Oni su se obavezali da će davati za Beograd kuluk, stočnu hranu i po potrebi ojačavati beogradski garnizon.9

Sistem oporezivanja bio je sledeći. Prvo su kneževi sastavljali račune o izdacima usled dočeka paše ili nekog drugog Turčina, nabavke građe i sl. i donosili su ih turskim sudovima u glavnim nahijskim mestima na odobrenje. Sa odobrenim računima sakupljali su se oborkneževi na Đurđevdan i Mitrovdan kod paše. Vezir je tamo razrezivao porez. Zatim su kneževi pozivali 2-3 čoveka iz svakog sela u glavno nahijsko mesto i tu je kadija na osnovu pašine naredbe saopštavao veličinu poreza. Oborkneževi su se dogovarali sa kneževima kolika će suma pasti na pojedine knežine. Potom je svaki knez u svojoj knežini sazivao seoske kmetove i sa njima raspoređivao koliko otpada na svakog pojedinca. Porez su kupili oborkneževi i nosili ga u Beograd paši.10

Crkva

U Beogradskom pašaluku postojale su dve eparhije: Beogradska i Užičko-valjevska. Na čelu Beogradske eparhije je stajao mitropolit Metodije, Grk koji je na tom mestu bio od 1791. On je, kao i Carigradska patrijaršija, bio pristalica reformi u Turskom carstvu i u skladu sa tim sarađivao je sa Hadži Mustafa pašom. Srbi ga ipak nisu suviše voleli, a on im je davao za pravo svojim često neljudskim ponašanjem prema kneževima koji su kasnili sa isplatom njegovih dažbina i srpskom nižem sveštenstvu i kaluđerima tako da je od naroda dobio nadimak Mučitelj. 11

Ipak i pored loših odnosa između Srba i Metodija crkva je uspešno koristila dobijene povlastice i mnoge crkve i manastiri ponovo su podignuti.

Narodna vojska

Narodna vojska bila je jedna od najvažnijih povlastica Srbima. Ona je nastala zbog stalnih nemira u Beogradskom pašaluku i zbog opasnosti od Osmana Pazvanoglua koji je iz Vidina stalno ugrožavao pašaluk. Bitno je istaći da je muslimansko stanovništvo beogradskog pašaluka u većini bilo na strani Pazvanoglua jer se on borio protiv evropeizacije Turske i time imao pristalica širom Turskog carstva. Beogradski paša iz tog razloga nije mogao da se oslanja isuviše na Turke i to se pokazalo u napadu janičara 1795. Uz to je u samom pašaluku bilo i relativno malo muslimana koji su se nalazili samo u gradovima dok je seosko stanovništvo bilo pravoslavno i srpsko. Iz tog razloga Hadži Mustafa paša se oslanjao prvenstveno na najamnike, a sve više i na srpsku narodnu vojsku. Prota Mateja govori o tome kako je paša u prvo vreme mislio da se osloni isključivo na plaćenike, ali je to vodilo povećanju poreza. Oborkneževi su se protivili tome, a on im je rekao da ako ne poveća poreze ne može izdržavati vojsku, a to opet znači ulazak janičara u pašaluk. Tada su mu oborkneževi predložili da u slučaju upada janičara oni daju

8 isto , 102.9 isto , 103.10 isto , 100 – 101.11 isto , 104 – 106.

18

vojsku, a da se porez ne povećeva na šta je on pristao.12 Broj tako popisanih srpskih vojnika iznosio je otprilike 16.000.13

Hadži Mustafa paša je želeo da ovu vojsku pomeša sa Turcima kao što se to dešavalo u prethodnim angažovanjima srpske vojske 1793. i 1795., ali kneževi nisu pristali na to iako je paša vršio jak pritisak. Ubrzo je bio izabran komadant srpske vojske i to je bio Stanko Arambašić. Određeni su i niži oficiri tako da je buljubaša komandovao nad 50 ljudi, harambaša nad 100, a bimbaša nad 1000. Od oružja je svaki vojnik morao imati pušku, jatagan i 2 pištolja.14

Takođe je bitno i to da su se Srbi izborili da ne ratuju van Beogradskog pašaluka. Isto tako, samo su tri nahije15 davale vojsku za odbranu Beograda, a ostale su se starale za bezbednost teritorija koje su pokrivale.

Izgleda da je ova organizacija srpske vojske bila prihvaćena i ozvaničena od samog sultana, ali pošto se D.Pantelić u svojoj knjizi nije koristio turskim izvorima teško je reći.

Beogradsku posadu je posle ovih događanja trebalo da čini 2.500 Turaka i 8.000 Srba što govori o značaju srpskog vojnog faktora u Beogradskom pašaluku.16

Spoljnopolitička situacija

Paralelno sa ovim promenama u Beogradskom pašaluku odigravale su se značajne promene i na spoljnopolitičkom planu. Ratovi koji su nastali usled francuske revolucije 1789. uzdrmali su Austriju i Tursku. Austrija je isterana iz Italije, a Turska je, budući u savezu sa Francuskom očekivala, i pored svoje teške unutrašnje situacije, da povrati neke od izgubljenih teritorija koje je držala Austrija. Beč se sa pravom bojao te situacije i naoružavanje Srba mu se nije ni malo svidelo. Ipak sve ove kombinacije prestale su 1797. mirom između Austrije i Francuske koja se okretala neprijateljstvu prema Turskoj.17

Događaji u Beogradskom pašaluku 1797.-1801.

Hadži Mustafa paša je 1797. izabran za rumelijskog beglerbega i ove dužnosti se nerado primio. To je bilo zbog toga što je morao da napusti Beograd u kojem je zahvaljujući svojim trgovačkim mahinacijama lepo zarađivao, a sada se bojao da će se to obelodaniti, takođe i što je morao poći u rat sa Pazvanogluom koji je ponovo postao nepokoran. Srbima se njegov odlazak takođe nije svideo jer je on bio jemac njihove poluautonomije. Beogradsku upravu dobio je Osman aga kao njegov kajmakam (zamenik).18 Ovaj se pokazao kao čovek naprednih shvatanja.19

Pošto mu nije ispunjen zahtev da postane paša u Vidinu, Pazvanoglu je krenuo u novi rat sa sultanom. Ovoga puta čak je i otvoreno želeo da stvori nezavisnu državu. Jedna od najbitnijih strateških tačaka u tom njegovom cilju bio je Beograd. On je novembra 1797. poslao jednu vojsku iz Vidinskog pašaluka i ova je kod Požarevca potukla kajmakamove snage. Pazvanoglu je svojoj vojsci naredio lepo ponašanje prema raji tako da je stekao simpatije kod Srba što je verovatno imalo za posledicu da nisu bili orni da brane Beograd na kajmakamov poziv. Buntovnici su ubrzo došli do pod sam Beograd, ali su krajem decembra odbijeni od njega dolaskom pomoćne vojske iz Bosne u kojoj je bio i Aleksa Nenadović, valjevski oborknez sa

12 isto, 122 - 123.13 isto , 123 – 124.14 isto , 125.15 Beogradska , Smederevska i Valjevska nahija16 D.Pantelić , Beogradski pašaluk pred prvi srpski ustanak 1794.-1804 , Posebna izdanja SAN knj. CXLVI Odeljenje društvenih nauka knj. 57 , Beograd 1949, 128.17 isto , 129 – 130.18 isto 134 – 136.19 isto 137.

19

svojim odredom. Uskoro je usledio kontranapad udružene tursko-srpske vojske protiv pobunjenika i oni su posle žestokih bojeva isterani iz Požarevca i Smedereva.20

Srpska vojska imala je bitnu ulogu i u napadu Hadži Mustafa paše na Vidin. Ona je osiguravala granične delove Beogradskog pašaluka čime je ispoštovano to da ne ratuje van pašaluka, ali je ovo bilo i zbog toga što se Turcima nije sviđalo što moraju da se bore rame uz rame sa rajom.21

Opsada Vidina nije bila uspešna iako je premoć sultanova bila velika. Pazvanoglu je uspeo ne samo da izdrži opsadu već i da je probije i potuče opsađivače. Tursku je u tom trenutku zadesila još jedna velika nesreća. Napoleon se iskrcao u Egipat i ovladao njime započevši rat sa Turskom. Sultan je morao da svoje snage prebaci sa Balkana u Afriku i morao je da se sporazume sa Pazvanogluom. Pazvanoglu je postavljen za vidinskog pašu, a janičarima je bilo dozvoljeno da se vrate u Beogradski pašaluk, što se za Srbe pokazalo kao izuzetno nepovoljan ishod.22

U ovo vreme jača sumnjičavost turskih vlasti prema Srbima koji su bili nekadašnji frajkorci jer je postojala bojazan da Austrija kao francuski saveznik može rešiti da započne rat. Francuzi su na Balkanu pokušavali da otpočnu seriju ustanaka računajući na slabosti Turske, pa ovo sumnjičenje i nije bilo bez razloga. Najverovatnije je zbog toga ubijen Stanko Arambašić dotadašnji vojni komadant Srba.23

Pošto je smenjen sa funkcije rumelijskog beglerbega Hadži Mustafa paša se vratio u Beograd, ali se dugo sumnjalo da na to nema pravo jer nije doneo ferman sa sobom kojim ga je car postavljao za beogradskog pašu. Ta formalonost je ipak obavljena tako da su sumnje nestale.

Portina odluka o povratku janičara doneta je 30. januara 1799. a Srbi se njihovom povratku uopšte nisu obradovali. Uskoro se u Beogradu skupilo oko 2.000 janičara koji su sa sobom doveli svoje pristalice. Međutim oni nisu bili jedinstveni u svojim pogledima i ubrzo je došlo do sukoba. Tako je ubijen Kara Ismail, janičarski aga. Pazvanoglu je ovo iskoristio i pod izgovorom da sveti smrt svog prijatelja krenuo u novi napad na Beogradski pašaluk. I u ovoj prilici Hadži Mustafa se obratio Srbima i čak su i janičari prihvatili da se bore uz njih.24

Godine 1800., u decembru, uhapšen je mitropolit Metodije i ubijen u šabačkom gradu. Ne zna se šta je bio pravi povod za njegovo ubistvo, a sumnje postoje razne. Jedna je da je bio u dosluhu sa Pazvanogluom,a druga da je radio na dizanju grčkog ustanka sa Rigom od Fere koji je zbog toga uhapšen i ubijen u kuli Nebojši. Postoje sumnje da su za mitropolitovo hapšenje bili krivi Petar Ičko i Janko Katić jer su želeli da ga smene sa mesta.25

Janičari su jačali u broju i sili i uskoro je došlo do otvorene pobune protiv Hadži Mustafa paše. Oni su uspeli da ovladaju Beogradom i da ga primoraju da radi kako oni žele. 26 Porta je nemajući tenutno raspoložive snage za borbu sa janičarima pristala da oprosti janičarima bunu ako ubuduće ostanu mirni tako da je njihova vlast u Beogradskom pašaluku praktično priznata. Ovo se nije promenilo čak ni kada su došli islednici iz Carigrada da ispitaju stvar. Janičari su bili veoma uplašeni zbog ovoga, ali Porta se nije potrudila da ih istera iz Beograda. Uskoro su janičari sasvim odbacili i privid poštovanja paše i ubili ga 27. decembra 1801.27 Postoji sumnja da je paša pokušao da se sa 300 odanih oslobodi ali je otkriven. Takođe se smatra da je paša u tu kombinaciju planirao da ubaci i Srbe, ali, u tome nije uspeo.

Ovim ubistvom završava se period od izvanrednog značaja za Srbe i iskustva koja su iz njega dobili uspeće da uspešno iskoriste u borbi sa dahijama. Još od Kočine krajine i austrijskih frajkora pa sve do srpske vojske osnovane pod Hadži Mustafa pašom Srbi su se vežbali vojničkoj

20 isto 143 – 162.21 isto , 166 – 167.22 isto , 174 – 178.23 isto , 183 – 185.24 isto , 209 – 210.25 isto , 223 – 232.26 isto , 239 – 249.27 Kao ubica se pominje Kučuk Alija, a kao saučesnici još i Fočić i Mula Jusuf.

20

veštini, snabdeli su se oružijem i naučili su da se ne plaše rata sa janičarima. Takođe je ojačao sloj bogatih seljaka i kneževa koji su se obogatili prvenstveno trgujući stokom. Ovaj sloj pokazaće se kao sloj vođa u budućem ratu.28

Dahijska uprava

U početku janičari su bili podeljeni među sobom na 3 stranke, a nepoverenje među njima bilo je veliko tako da je u jednom trenutku kulminiralo i uličnim borbama. Ipak, sredinom februara 1802. kao glavne ličnosti među njima istakle su se 4 dahije: Fočić Mehmed-aga, Kučuk Alija, Aganlija barjaktar i Mula Jusuf. Po karakteru najpreduzimljiviji među njima bio je Fočić Mehmed-aga, najgori prema narodu Kučuk Alija, a najčovečniji Aganlija. Oni i ostali janičari nisu se u Beogradu osećali sigurnim i preduzeli su velike radove da bi se on utvrdio. Za to vreme Porta je bila kolebljiva i menjala je svoje mišljenje po pitanju naimenovanja novog paše. Pa i kada je izabran na to mesto, Hasan-aga se nije žurio da ga preuzme strahujući za svoju bezbednost. Janičari su se ipak umirili kada im je od Porte došla abolicija.29

Do kraja maja 1802. bilo je završeno organizovanje uprave u Beogradskom pašaluku. Četiri janičarske vođe nazvale su se dahijama i ceo pašaluk podelili na 4 dela, svakom po 3 nahije. Svaki je u gradovima i varošicama svojih nahija postavljao kabadahije (male dahije) kao svoje činovnike koji su pod sobom imali 20 – 30 Turaka kao ispomoć, a u svakom selu bio je po jedan subaša sa nekoliko Turaka. Radi nadzora nad narodom dahije su u svakoj palanci digle han sa posadom od 10 - 15 janičara. Izdržavanje ovih činovnika išlo je na narodni trošak.30

Desila se još jedna bitna promena u upravi, a to je bilo ponovno uvođenje čitluka. Čitluci su bila velika imanja na kojima su radili seljaci koji nisu imali svoje zemlje. Oni nisu davani u stalno vlasništvo već su kupovani od države i taj zakup je trajao do kraja života. Međutim dešavalo se da se ovaj čitluk prodaje naslednicima po niskoj ceni pa je praktički postao nasledan. Ovo su bili pravi čitluci, a ono što su uvele dahije bilo je sličnije pljački nego bilo kakvoj zakonskoj promeni u agrarnim odnosima. Dahije i njihovi činovnici preuzimali su spahiluke spahija koje su se borile protiv njih pod Hadži Mustafom i pretvarali ih u lični posed. Takođe su terale seljake da im prodaju svoje posede i pretvarale ih u nadničare na sopstvenoj zemlji. Otežavajuća okolnost za Srbe je bila i ta što su do tada spahije dobijale platu od prihoda sa njihovog spahiluka, ali nisu direktno ubirale taj prihod već im je spahiluk bio samo osnova za platu koju su dobijale od države. Tako je ispadalo da su seljaci faktički posednici te zemlje iako je zakonski sva zemlja pripadala sultanu. Sada se situacija iz korena izmenila. Janičari, ili čitluk-sahibije, su postali faktički gospodari te zemlje, a seljaci njihovi nadničari.31

Uvedene su i nove takse. Do tada dažbine koje su davane državi bile su: harač (glavarina), porez (plaća ga svaki oženjeni čovek) i čibuk (porez na sitnu stoku), a spahijske: desetak (od useva) i glavnica (svaki oženjen čovek u novcu) i još nešto sitno. Ličnog rada za spahiju nije bilo jer kao što je već rečeno spahije nisu imale sopstvene zemlje na kojoj se moralo raditi. Dahije su uvele devetak za sebe, a sve dažbine ostale su da postoje i dalje, ali bitno povećane. Dahije su se povodile u organizovanju vlasti za Pazvanogluom koji je ovako ustrojio Vidinski pašaluk.32

Ovim promenama ukinuta je knežinska samouprava, a kabadahije i subaše su zamenile oborkneževe i kneževe.33

28 D.Pantelić, Beogradski pašaluk pred prvi srpski ustanak 1794.-1804, Posebna izdanja SAN knj. CXLVI Odeljenje društvenih nauka knj. 57, Beograd 1, 265 – 268.29 isto , 279 – 294.30 isto , 294 – 296.31 isto , 296 – 307.32isto , 296 - 313.33 isto , 313.

21

Događaji u Beogradskom pašaluku 1802

Uvođenjem čitluka najviše su bile pogođene spahije. Svakog spahiju koji nije hteo pristati uz dahije oni su ubili ili proterali i ova emigracija vrlo brzo je uspostavila kontakt sa Srbima koji su gubeći svoje povlastice takođe bili nezadovoljni. Spahije koje su bile u Zemunu slale su municiju u pašaluk, a prevozili su je srpski trgovci. Ovo je bilo povezano sa pripremama sultana da se razračuna sa dahijama. Glavni podstrekači pobune spahija bili su Hasan-beg i Mehmed-aga Konjalija. Tursku vojsku vodio je Tosun-aga i uskoro mu se priključilo i nešto Srba. Medjutim kod Požarevca je zaustavljen i primoran da se vrati u Ćupriju. Srbi koji su se spremali da se dignu na oružije razišli su se čuvši ovu vest. Tako je ova pobuna propala. Jedan od glavnih inicijatora ove pobune mogao bi biti Petar Ičko koji je u to doba isto u Zemunu. Zanimljivo je to da je i u dahijskoj vojsci bilo Srba i da su se borilu u sukobu sa Tosun-agom.34

Spahije su proterane iz pašaluka i njihov otpor je skršen. Srbi se na njih više nisu mogli oslanjati. Iz toga razloga oni se okreću Austriji i predlažu joj da okupira pašaluk, ali u to vreme Austriji nije odgovaralo nikakvo ratovanje na Balkanu jer joj je najveći neprijatelj bio Napoleon i protiv njega je angažovala sve svoje snage.

Dahije su uskoro napale Tosun-agu u Ćupriji i tamo ga pobedile, ali su se posle bitke sporazumeli sa njim i on je pristao uz njih. Time je eliminisana spoljna pretnja po dahije.35

Godine 1803. Hasan-aga paša je konačno došao u Beograd da preuzme vlast i dahije su se veoma uplašile njegovog dolaska. Oni su se spremali za opsadu Beograda, ali do takve krize ipak nije došlo. Paša je nesmetano ušao sa svojom pratnjom u grad i započeo svoju službu. Prvi se pokazao kao nepokoran paši Kučuk Alija, a paša to nije mogao da spreči i time mu se podrivao ugled. Janičarima se nije sviđalo što se Beogradu sve više primiču turske trupe i što su seljaci naoružani, pa je tako i pritisak na Srbe povećan.36

Pripreme za ustanak

I pored neuspešnog prvog ustanka Srbi su sa spahijama i dalje održavali veze. Tako su se stvorila dva centra u Beogradskom pašaluku iz kojih se širila agitacija za dizanje ustanka. Ta dva centra bila su Valjevska nahija, na čelu sa Aleksom Nenadovićem i Ilijom Birčaninom, i Šumadija sa Karađorđem. Aleksa Nenadović bio je bivši frajkorski oficir i održavao je sve to vreme veze sa Austrijancima te se nadao pomoći sa njihove strane što je bilo moguće i usled samog položaja Valjevske nahije. Karađorđe se nije mogao pouzdati u veze sa Austrijom, iako je i on bio niži oficir frajkora, jer je Šumadija bila izolovana, ali su planine i šume omogućavale dobro sklonište u slučaju dahijskog napada. Ubrzo se razvila veza između kneževa i harambaša u ovim delovima pašaluka i počelo se sa organizovanjem.37

Ustanak koji je spreman nije imao karakter ustanka za oslobođenje od Turaka i stvaranje sopstvene države. Cilj ustanika bio je da se vrati stanje pre 1802. koje je vladalo pod Hadži Mustafa pašom.38

Međutim, pripreme za ustanak nisu bile dovoljno tajne. Dahije su za njih ubrzo saznale i to iz nekoliko izvora.

1. Prvi je bio spisak od 60 kneževa i sveštenika, koji je dahijama predao Mehmed-aga Konjalija u kojem su navedena imena onih sa kojima su on i Hasan-beg pripremali prevrat. Ovaj spisak je dahijama predat u januaru 1803.

34 isto , 315 – 324.35 isto , 335 – 338.36 isto , 352 – 365.37 isto , 389 – 396.38 isto , 396 – 409.

22

2. Na drugom mestu je vest o sastanku kneževa i sveštenika u nekom manastiru (možda Bogovađi) u Valjevskoj nahiji. Tu je vest preneo neki kaluđer koji je mrzeo arhimandrita Hadži Ruvima.

3. Treće po redu je pismo Alekse Nenadovića majoru Mitezeru, pisano u leto 1803. Njega je dugo imao kod sebe Musa-aga Fočić ne pridajući mu posebnu pažnju jer je verovao da je ono podmetnuto Aleksi Nenadoviću. Tek kasnije iz nepoznatog razloga on je to pismo predao Mehmed-ahi Fočiću i to tek negde pred kraj 1803.

4. Pred kraj 1803. nađeno je kod popa Marka prilikom pretresa u Ostružnici pismo o dogovoru sultanskih Turaka i srpskih viđenijih ljudi za ustanak.

5. Kao poslednji razlog za seču kneževa navodi se ferman koji je na žalbu srpskih kneževa izdao sultan i u kojem on preti dahijama da će, ako nastave sa nasiljem, na njih poslati vojsku druge nacije i druge vere iz čega su dahije zaključile da je to srpska vojska. Ovaj ferman pada krajem januara 1804.39

Ferman je verovatno bio glavni razlog za seču kneževa i ona je sprovedena samo par dana posle njega, 4. februara 1804. Najveću opasnost su dahije očekivale iz Valjevske nahije i zato je tamo lično Mehmed-aga Fočić predvodio seču. Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin pogubljeni su 4.februara, a arhimandrit Ruvim 10. februara u Beogradu. Kučuk Alija i Mula Jusuf takođe su krenuli u druge delove pašaluka radi seče , a Aganlija je ostao u Beogradu. 40

Na Karađorđa nije pošao ni jedan dahija lično nego je nalog za njegovo smaknuće izdat nižim vlastima koje taj posao nisu uspele da završe. Mehmed-aga je bio veoma uzrujan kada je čuo da Karađorđe nije ubijen pa se brzo vratio u Beograd, ali nije smeo kopnom nego se spustio Savom što svedoči o njegovom strahu. Dahije su pokušale da razoružaju narod, ali se iz toga razvio sukob pa su mnogi hanovi popaljeni. U Srbiji je nastala opšta nesigurnost i mnoštvo ljudi se iselilo. 41

Karađorđe je u početku planirao da pobegne u Bosnu i prvo je otišao do Stanoja Glavaša da se posavetuje. Međutim po Srbiji se već digla buna i on i Stanoje su joj stali na čelo skupljajući vojsku, paleći hanove i ubijajući subaše.42 Ne zna se tačan datum skupštine u Orašcu gde se sakupilo između 300 i 500 kneževa i ostalih viđenijih ljudi, a kao moguci datumi pominju se Sretenje (2.februar), Aranđelovdan i 31. januar.43 Na ovoj skupštini kneževi su se dogovorili da se za vođu ustanka izabere Karađorđe, koji je to posle nekoliko odbijanja prihvatio i da se bolje organizuje ustanak koji je već počeo. Karađorđe je bio pravi kandidat za vođu jer je bio domaćin na svom imanju, a ne hajdučki harambaša u kojeg narod ne bi imao poverenja, a ujedno je već bio na meti dahija tako da mu nije bilo povlačenja. Ostali kneževi nisu hteli da se kompromituju strahujući od propasti ustanka i odmazde dahija.44

Zaključak

Postoje dva uzroka za ustanak Srba protiv dahija. Prvi je ekonomski, a drugi politički. Ekonomski, jer su svi nameti povećani i još neki novi dodati, a seljaci primorani da postanu nadničari čitluk sahibija; i politički, jer je dolaskom dahija izgubljena knežinska autonomija i mnoge druge povlastice. Siromašenje naroda i nesigurnost doveli su do podizanja naroda na oružije.

39 isto , 416 - 417.40 isto , 420 – 422.41 isto , 423 – 425.42 isto , 426 – 427.43 isto , 431 – 433.44 isto , 433 – 434.

23

Beogradski pašaluk od Svištovskog mira 1791. godine do Prvog srpskog

ustanka 1804. godine

Svištovskim mirom Turci su se obavezali da će održavati red i mir na austro-turskoj granici. Zbog toga je Porta želela da uspostavi red u Beogradskom pašaluku, te je donela freman kojim se zabranjuje povratak janičara u pašaluk. Vođa janičara Deli-Ahmed je bio pogubljen. Kad je novi beogradski vezir Abu Bećir paša objavio ferman, janičari pod vođstvom Kara Ismaila su se pobunili. Pobuna je krvavo ugušena. Kara Ismail je sa ostalim janičarima uspeo da se izbavi zatočeništva nakon što je osuđen na smrt. Kara-Ismail je sa janičarima preko Požarevca i Smedereva stigao u Beograd kojeg je osvojio. Porta je odmah reagovala i na janičare je poslala vojsku. Nakon janičarskog poraza kod Niša 1792. godine, Portina vojska je zauzela Beograd i iz pašaluke je proterala janičare. Janičari su pobegli vidinskom buntovniku Osmanu Pazvan oglu-u, koji je bio u sukobu sa centralnom vlašću i protivio se reformama Selima III (uspostavljanje redovne vojske nize, centralizacija provincijske uprave itd). Pored janičara Osman Pazvan oglu je oko sebe okupio veliki broj krdžalija ili daglija. Krdžalije su bili najamnici u turskoj vojsci koji se nakon austro-turskog rata nisu vratili svojim kućama, već su se odali razbojništvu po Bugarskoj i Makedoniji. Oni su zadržali svoju vojnu formaciju sa buljugbašama i bimbašama na čelu. U Beogradski pašaluk 1793. godine u svojstvu kapidži-baše je stigao Hadži-Mustafa paša. Nešto kasnije on je postavljen za Beogradskog vezira. Hadži-Mustafa je bio pristalica reformi Selima III i želeo je da uspostavi red u pašaluku. Hadži-Mustafa je pokazivao naklonosti prema srpskom narodu. On je na sve načine suzbijao turske samovolje i zulume. Zbog toga je on dugi niz godina vodio ratove sa janičarima i Pazvan-ogluom. Janičari su se pod predvoništvom Kara-Hasana ponovo okupili u Nišu 1793. godine. Da bi odbranio pašaluk od janičara Hadži-Mustafa je u pomoć pozvao srpsko stanovništvo, koje se odazvalo pozivu. Uz pomoć njih beogradski vezir je uspeo da zaustavi janičare kod Kolara. Srbi su u narednih nekoliko godina učestvovali u ratovima beogradskog vezira protiv janičara i Pazvan-oglua. Zbog toga je Porta Srbima u nekoliko navrata 1793, 1794 i 1796. godine izdavala fermane u kojem je porširivala postojeće povlastice i knežinsku samoupravu. Fermanima iz 1793. i 1794. godine su bili potvrđeni srpski organi vlasti knezovi i oborkenzovi, koji su upravljali srpskim stanovništvom. Turcima je bilo zabranjeno da ulaze u sela. Knezovi su odgovarali za raju u svojim selima i sve pritužbe su slali oborknezovima, koji su to slali Turcima. Narod ima pravo da bira knezove, dok njih potvrđuje paša. Porez se plaćao odsekom i iznosio je 15 groša po jednoj poreskoj glavi. Srbi imaju pravo da podižu crkve i manastire. Fermanom iz 1796. godine autonomija je proširena. Srbi dobijaju pravo da na nivou nahija izaberu 12 oborknezova. Njihov glavni zadatak je bio prikupljanje poreza (do tada porez su sakupljali Turci). Porez se sakupljao 2 puta godišnje o Đurđevdan i Mitrovdan. Tog dana svi knezovi bi se sakupli u Beogradu, gde bi paša razrezao porez, odnosno odredio visinu poreza po jednoj poreskoj glavi. Knezovi su imali pravo da porez samostalno rapoređuju po knežinama. Takođe je bilo predviđeno biranje jednog vrhovnog srpskog kneza. Srbi su izabrali svih 12 oborknezova i vrhovnog kneza Petra. Ali njegovo naimenovanje Turci nisu potvrdili, tako da ustnova vrhovnog kneza nikad nije zaživela. Na osnovu ovih fermana zasniva se srpska knežinska poluautonomija. Srpske vođe su tokom Prvog srpskog ustanka u više navrata tražile da im se vrate privilegije garantovane ovim fermanima. Ičkov mir se zasnivao na ovim fermanima. Jedan od uzroka Prvog srpskog ustanka bio je to što su dahije uništili knežnsku poluautonomij koju su garantovali ovi fermani. Posle trogodišnje borbe sa beogradskim pašama, janičari su se uverili da sopstveni snagama ne mogu da se vrate u pašaluk, oni su se konačno okrenuli Pazvan-ogluu. U dva susedna pašaluka beogradskom i vidinskom, odigravala su se dva oprečna procesa. U beogradskom Hadži-Mustafa

24

je sprovodio reforme Selima III, dok se Pazvan-oglu tim reformama protivio i sprovodio je sasvim suprotne procese uvodio je čitluke, ograničavao je knežinsku autonomiju oduzimajući im pravo da sude i ubiru poreze. Zbog toga je sukob između Hadži-Mustafe i Pazvan-oglua bio neminovan. I jedan i drugi su želeli da ovladaju tvrđavama na Dunavu Kladovo, Poreč i Adakale . Pošto se zapovdenik Poreča Ćosa-Mustafa stavio na stranu Pazvan-oglua, Mustafa-paša je na njega poslao vojsku koja je uspela da osvoji Poreč 1795. godine. Janičari su se opet okupili sa juga i udarili na pašinu vojsku. Do bitke je došlo kod Jagodine 1795. godine u kojem su janičari izvojevali pobedu. Nakon još jedne pobede kod Boleča janičari osvajaju beogradsku varoš, dok se Hadži-Mustafa povlači u tvrđavu. Pošto mu je stigla vojska iz Bosne i Poreča, beogradski vezir je porazio janičare koji su se povukli iz Beograda ka Požarevcu i u potpunosti napustili pašaluk. U ovom sukobu sa janičarima značajnu ulogu su imali Srbi. Hadži-Mustafa je oslobodio harača na godinu dana sve Srbe koji su učestvovali u odbrani Beograda i takođe je raspisao nagradu za svakog zarobljenog i ubijenog janičara. Konačno Srbi su 1796. godine dobili novi ferman, kojim se postojeće privilegije proširuju. Nakon ovog janičarskog upada u pašaluk, Potra je donela odluku da se udari na Pazvan-oglua kako bi se on konačno eliminisao. U ovom pohodu na Vidin pored rumelijskog paše, učestvovao je i beogradski paša Hadži-Mustafa. Međutim obe vojske su 1795. godine bili poražene kod Vidina.Pazvan-oglu je 1796. godine napao Hafiz-pašu, kod Niša, ali nije uspeo da ga osvoji. On je pretio da će napasti Beogradski pašaluk, pa čak i Carigrad, ali je od toga odustao jer nije imao dovoljan borj vojnika. Mustafa-paša je radi odbarne pašaluka želeo da podigne poreze. Ali je usled protesta Srba odustao od toga i umesto viših poreza Srbi su prstali da paši daju vojsku. Time je 1797. godine došlo do stvaranja srpske narodne vojske, koja je imala dobro organizovanu vojničku strukturu sa komadantima buljubašama, harambašam i bimbašama. Srbi su odbili da se pomešaju sa Turcima i da Turci zapovedaju ovoj vojsci. Zbog toga su Srbi imali pravo da biraju svoje zapovednike. Za vrhovnog zapovednika je bio izabran Stanko Arambašić. Hadži-Mustafa paša je 1797. godine bio izabran za rumelijskog seraskera i dobio je zadatak da Rumeliju očisti od krdžalija. U pašaluku njega je zamenio kajmakam Osman-aga. U to vreme Pazvan-oglu je odlučio da izvrši pohod na Beogradski pašaluk. Njegova vojska je porazila pašinu vojsku kod Požarevca i osvojila Smederevo. Nakon toga usledila je Pazvanova opsada Beograda. Paši je u pomoć stigla srpska vojska koju su predvodili Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i Nikola Grbović. Napadači su bili poraženi i primorani da se povuku iz Beograda. Srbi su posle toga pod vođstvom Ilije Birčanina osvojili Smederevo, a pod Stankom Arambašićem Požarevac. Porta je odlučila ponovo da izvrši pohod na Pazvan-oglua u Vidin. Turskom vojskom koja je napala Vidin 1798. godine komadovao je Hadži-Mustafa paša. Sultanova vojska je pretrpela veliki poraz. Porta je na sve načine želela mir sa Pazvan-ogluom jer je tad počela Napoleonova ekspedicija na Egipat. Mir je sklopljen između Porte i Pazvan-oglua. On je konačno dobio titulu paše sa tri repa i upravu nad Vidinskim pašalukom. Posebnim sultanovim hatišerifom iz 1799. godine dozvoljen je povratak janičara u Beogradski pašaluk. Janičarima su tim hatšerifom vraćene sva prava, povlastice i posedi u pašaluku. Za beogradskog vezira 1799. godine ponovo je postavljen Hadži-Mustafa paša. Janičari su se počeli da vraćaju u pašaluk predvođeni Kara-Ismailom. Zbog dolaska janičara veliki broj bivših frajkoraca je pobegao u Austriju. Janičari su se vraćali mirno, ali je i pored toga dolazilo do nereda jer su neki od janičara silom želeli da povrate svoja imanja. Hadži-Mustafa se ponovo sukobio sa Pazvan-ogluom 1800. godine. Porta je Pazvan-ogluu oduzela zvanje paše i ponovo poslala vojsku na Vidin. Beogradski paša je takođe poslao vojsku koja je osvojila Poreč, ali je pretrpela poraz prilikom napada na Negotin. Za neuspeh su optuženij janičari, zbog čega je Hadži-Mustafa naredio da se pobiju janičarske vođe. Janičari su doznali za ovu pašinu naredbu, zbog čega su podigli bunu u beogradskoj varoši 1801. godine. Paša se sa krdžalijama sklonio u tvrđavu. Hadži-Mustafa je očekivao dolazak svog sina Derviš-bega. Njega su janičari preduhitrili jer su preko tajnih laguma ušli u tvrđavu, ovladali njom i zarobili Hadži-Mustafu. Janičari su priznali Hadži-Mustafu za beogradskog vezira, ali je on bio u neku ruku u

25

janičarskom zatočeništvu i nijednu odluku nije mogao da donese bez njihovog odobrenja. Nakon 4 meseca janičari su pogubili Hadži-Mustafu pašu.Janičari su se konačno dočepali vlasti u Beogradskom pašaluku nakon što su pogubili Hadži-Mustafu pašu. Janičari su ubrzo vlast iz Beograda proširili na ostale gradove Šapac, Pođarevac, Jagodinu, Ćupriju i dr, čime su ovladali čitavim pašalukom. Na čelo janičara došli su četvorica velikih dahija Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf, Fočić Mehmed aga. Oni su Beogradski pašaluk uredili po ugledu na Osman Pazvan-ogluov pašaluk. Dahije su između sebe podelili čitav pašaluk. Za vojvode i muselime po gradovima postavili su svoje ljude kabadahije, a po selima su postavili subaše. Subaše su po selima zamenili srpske knezove čime su u potpunosti uništili srpsku knežinsku samoupravu. Janičari su živeli po selima gde su osnivali svoje hanove. Dahije su u pašaluku ponovo uvele čitluke, koji su odstranjeni još od vremena Kočine Krajine. Pošto su mnoge spahije pružile otpor dahijskom režimu, mnogi od njih su ostali bez svojih poseda timara, koji su pretvoreni u čitluke. Formalno vrhovni posednik čitave zemlje je bio turski sultan. Za svoju vojnu službu spahija je dobijao zemljišnji posed ili timar. Na timaru je radila hrišćanska raja koji je deo prihoda desetak davala spahiji koji je uz pomoć nje finansirao vojnu službu. Otud spahija nije bio vlasnik timara već je spahija bio uživaoc dela prihoda i od sultana je dobio pravo da sa timara ubire porez. Nakon smrti ili prestanka vojne službe timar bi se spahiji oduzimao i dodeljivao drugom licu. Raja je za stalno ostajala na timaru (nakon smrti spahije ona i dalje ostaje na timaru). Ona se formalno smtrala zakupcom timara, a faktički pravim vlasnikom timara. Dahije su te timare oduzeli od seljaka i spahija i pretvorili ih u čitluke koji se smatraju naslednim zemljišnim posedom. Za razliku od timara, čitluk se mogao naslediti, prodati ili pokloniti. Vlasnici čitluka su bili čitluk-sahibije, dok su seljaci na čitluku se nazivali čifčijama. Čifčije su imali duplo veća poreska opterećenja od običnih seljaka koji su radili na timarima . Za razliku od seljaka na timarima koji plaćaju samo desetak spahiji, čifčije na čitlucima su pored desetka spahiji plaćali devetak čitluk-sahibiji. Dahije su na kraju prigrabile i ostale državne prihode, harač, čibuk, carine i dr. time je Porta ostala bez značajnih prihoda iz Beogradskog pašaluka. Usled nepovoljnih međunarodnih okolnosti Porta je priznala dahijski režim u pašaluku. Zbog toga je Porta za beogradskog vezira imenovala Hasanagu-pašu koji je u pašaluk stigao 1803. godine. Ali on je bio samo marioneta u rukama janičara i bez njihovog odobrenja nije mogao povuče ni jedan potez. Mnoge spahije su pobegle iz pašaluka nakon uspostavljanja dahijskog režima. Spahije su pretežno emigrirali u Austriju. Dvojica istaknutih spahija Mehmed-aga Konjalija i Hasan-beg su otpočeli sa pripremama za ustank protiv dahija u pašaluku. Oni su na svoju stranu želeli da privuku što veći broj Srba. Zbog toga su održavali kontakte sa istaknutim predstavnicima Srba. Okupljenim srpskim knezovima oko Avale spahije su doturali oružje i municiju. Konjalija i Hasan-beg su okupili vojsku oko Ćuprije. Oni su očekivali dolazak Tosun-age iz Požarevca. Ali Tosun-aga je u sukobu sa janičarima bio poražen, zbog čega su Srbi sa Avale odustali od ustanka. Kasnije Tosun-aga se pomirio sa dahijama. Time je pokušaj dizanja spahijske bune u pašaluku propao. Položaj srpskog stanovništva pod dahiijskim režimom je bio izuzetno težak usled čitluka, raznih poreskih opterećenja, zuluma i dr. To je dovelo do pojave masovne hajdučije u pašaluku. Otud srpski narod je od 1803. godine otpočeo primreme za dizanje ustanka protiv dahija, radi uspostavljanja stanja kao u vreme Hadži-Mustafinog režima. Pripreme za ustanak u Valjevskoj nahiji je sporvodio Aleksa Nenadović, u Šumadiji Karađorđe. U valjevskoj nahiji srpski knezovi su se okupili u manastiru Bogovađi 1803. godine, gde su odlučili da podignu ustanka. Oni su preko spahija uputili pismo Porti u kojem su se žalili na dahijski režim. Za to pismo saznale su dahije, ali nisu odmah reagovale. U Šumadiji Karađorđe je na ustanak pozvao istaknute Srbe Vasu Čarapića, Janka Katića, Mladena Milovanovića, Milana Obrenovića, Stevana Sinđelića i dr. Na jednom sastankuje odlučeno da se ustanak podikne u Orašcu na proleće 1804. godine. Svi planovi oko podizanja ustanka su trebali da se čuvaju u velikoj tajnosti. Karađorđe je preko Austrije dobavljao oružje i municiju.

26

Bez obira na na tajnovitost ovih priprema za ustanak, za to su dahije doznale iz nekoliko izvor. Prvo o pripremema Srba za ustanak dahije je obavestio Konjalija. Dahije su donzale za skup u Bogovađi i pismo srpskih knezova Porti. Neoboriv dokaz dahije su dobile od pisma Alekse Nenadovića kapetanu Miteseru u Zemunu u kojem je Aleksa tražio oružje i municiju za ustanak. Zbog toga su dahije želele munjevitom akcijom, tzv sečom knezova da spreče izbijanje ustanak. Ovom akcijom dahije su trebale da uklone knezove koji su spremali na ustanak i da na njihovo mesto postave svoje ljude. Povod za seču knezova bio je sultanov ferman iz 1804. godine u kojem sultan traži od dahija da prestanu sa terorom jer će u suprotnom na njih poslati vojsku druge vere i druge narodnosti. Pod tima narodom dahije su prepoznali Srbe. Seču knezova u valjevskoj nahiji je lično predvodio Fočić Mehmed aga, koji je lično zarobio i pogubio Aleksu Neneadovića i Iliju Birčanina. U ovoj seči knezova stradao je i Hadži-Ruvim. Seča knezova je izvedena munjevito kako bi se postigao efekat iznenađenja. Dahije su naredila muselimima da pogube sve knezove koje budu uhvatili. Seča knezova se najviše ustremila u Valjevskoj nahiji, jer su se dahije plašile Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina. Otud su dahije lično preduzimale seču knezova u ovoj nahiji. Za razliku od valjevske nahije na Šumadiju dahije se nisu toliko okomile. Seču knezova u Šumadiji nisu predvodile dahije, već su naredili da to učine niži organi vlasti. To je omogućilo Karađorđu da izbegne ovu seču. Seča knezova je izazvala spontanu reakciju kod srpskog stanovništva, koje je počelo da sakuplja opružje, spontano da diže bine napada i spaljuje hanove itd. Nakon što je izmakao seči knezova Karađorđe je se našao sa Stanojem Glavašom i spalio jedan han. Njima su se spontano priduživali ostali seljaci iz okoline Topole. Sem Šumadije i ostali delovi pašaluka su bili u plamenu pobune. Vasa Čarapić je pobegao na Avalu gde je pobunio beogradsku nahiju, dok su Milenko Stojković i Petar Dobrnjac podigli ustanak u smederevskoj nahiji. Uzroci Prvog srpskog ustanka su dvojakog karaktera ekonomskog i političkog. On je bio uperen protiv dahijskog režima koji je izazvao ekonomske i političke poremećaje u Beogradskom pašaluku. Dahije su uvele čitluke, šti je dodatno opterećivalo srpsko stanovništvo sa novim dažbinama. Dahijski režim je uništio srpsku knežinsku samoupravu koji je bio uspostavljen u vreme Hadži-Mustafinog režima putem fermana iz 1793, 1794. i 1796. godine. Tim fermanima Srbi su imali pravo da obavljaju lokalnu vlast, sakupljaju poreze, vrše administrativne i sudske funkcije. Turci nisu mogli da se mešaju u srpsku lokalnu samoupravu niti da žive po selima. Taj sistem je narušen kada su dahije po selima poslale subaše i handžije, čime su se Turci ponovo vratili na selo. Na početku Prvu sprski ustanak je imao za cilj svrgavanje dahijsog režima i uspostavljanje stanja kao u vreme hadži-Mustafinog vezirovanja. On nije imao za cilj da se porširi van granica Beogradskog pašaluka, na ostale teritorije na kojima su živeli Srbi. To se desilo nešto kasnije čime se karakter srpskog ustanka pretvorio u potpuno oslobođenje od turske vlasti.

Д. Пантелић, Београgски пашалук преg први српски устанак (1794-1804), Београд 1949.

Борбе између Хаџи-Мустафе-паше и Осман Пазван-оглуа

Након Свиштовског мира јаничари су изгнани из Београgског пашалука. Они су заштиту пронашли у видинском бунтовнику и одметнику Осман Пазван-оглу-у. Он се противио реформама Селима III, због чега је дуги низ година водио ратове против султана и Порте. Пазван-оглу и његов отац Омар су и пре аустро-турског рата изазивали нереде у Видину и околини. Њих двојица су учестовали у астро-турском рату и били су на бојиштима у Влашкој. Омар-ага је након повратка у Видин био убијен.

Након склапања мира у Јашију 1792. године између Турске и Русије из турске војске отпуштен је велики број најамника. Али ти најамници се нису вратили

27

својим кућама, већ су остали под својим вођама и одали се разбојништву. По Бугарској и Македонији су нападали и пљачкали не само хришћанска већ и муслиманска села. Они су се називали крџалијама, док су их Турци звали gаглије. Имали су војничку организацију са буљугбашама и бимбашама на челу.

Други фактор нестабилности на Балкану су били бивши београдски јаничари који су били портерани из Београдског пашалука. Те крџалије и београдски јаничари су се почели скупљати око Видина након Свиштовског мира. Многи од њих су ступили у Пазван-оглуову службу. Јаничари су се противили султановој тежњи ка стварању регуларне војске тзв. низам, јер су у томе видели претњу свом јаничарском реду. Пазван-оглу је окупио око себе јаничаре истичући се као бранилац њихових интереса. Јаничари су у њему пронашли свог заштитника.

Већ након завршетка аустро-турског рата Пазван-оглу је дошао у у сукоб са видинским пашом јер се противио аустријском захтеву да се пусте аустријски ратни заробљеници. До тог сукоба је дошло у два наврата током 1792. и 1793. године. У другом наврату султан је издао ферман у којем је захтевао да се Пазван-оглу погуби. Након неколико месеци Порта је донела одлуку о помиловању овог видинског бунтовника. Порта је морала то да учини из више разлога због незадовољства Турака из Босне због уступања северозападних крајева Аустрији и због борби против скадарског паше Махумда Бушатлије, који се одметнуо у северној Албанији. Дотле су крџалије у тракији и Македониј вршили велика разбојништва. Управо због тога Порта није могла у том тренутку да се одлучније обрачуна са видинским бунтовником. Нови паша је у Видин стигао 1794. године, али он је био марионета у рукама Осман Пазван-оглуа.

Након учвршћења свог утицаја у Видину, Пазва-оглу је почео да се припрема за напад на Београдски пашалук. Прво је желео да освоји луке на Дунаву Кладово, Пореч, Адакале, који су били на речном путу између Видина и Београда. У овим градовима владали су турски управљачи, који су показивали велику дозу самосталности. Управљач Пореча Ћоса Мустафа-ага је стао на страну Пазван-оглуа. На њега је војску послао београдски везир Хаџи-Мустафа-паша 1794. године. Ова војска је поразила Ћосу-Мустафу и заузела Пореч. Због тога је Ћоса затражио помоће од Пазван-оглуа, очекујући да ће му он послати београдске јаничаре. То је искористио Пазван-оглу. Он није желео да освоји само Пореч, већ је сакупио велику војску са којом је намеравао да нападне Београд.

Пазван-оглу је позвао све јаничаре и крџалије из свих крајева у поход на Београдски пашалук. Боградски паша Хаџи Мустафа је на ове вести одмах кренуо са припремама ради одбране пашалука. Он је у помоћ позвао локално српско становништво, али и Турке из Босне. Први сукоб између бунтовника које је подржавао Пазван-оглу и Хаџи Мустафине војске се одиграо коg Јагоgине 1795. године. Бунтовници су извојевали победу и приморали пашину војску на повлачење. Након пораза код Јагодине паша је наредио повлачење посаде из Поречa ка Београду. Пашина војска је доживела нови пораз коg Болеча, након чега су бунтовници дошли до Београда и заузели београдску варош. Хџи-Мустафина војска се повукла у тврђаву јер је добро знала да бунтовници немају снаге да освоје тврђаву. Дошло је до затишја јер су бунтовници очекивали помоћ од Ћосе Мустафе, док је паша очекивао помоћ од посаде из Пореча и од босанске војске која се тада налазила у Палежу. Кад је поречка војска предвођена Мехемед-агом стигла пред Београд, пашина посада је извршила испад из тврђаве. Буновници су се тада нашли између две ватре и били потучени. Следећег дана бунтовницима у помоћ стигао је Ћоса-Мустафа. Паши у тврђаву је преко аустријске територије стигла боснаска посада из Палежа. Уз помоћ те увећане војске паша је извршио јуриш и поразио бунтовнике који су морали да се повуку из вароши. Бунтовници су преко Болеча и Гроцке доспели у Пожаревац, одакле су се распршили на више страна. Паша је желео у потпуности да очисти Београдски пашалук од бунтовника. Због тога је позвао Србе у помоћ. Чак је за сваку бунтовничку главу одредио новчану награду. У овој одбрани Београдског пашалука од јаничара, Срби су

28

играли активну улогу и отворено су стали на страну Хаџи-Мустафе, који је био присталица реформи султана Селима III.

Због напада бунтовника на Београдски пашалук, који су имали подршку Пазван-оглуа, Порта је одлучила да се коначно обрачуна са видинским одметником. За тај поход био је одређен Хаџи-Мустафа. Он је у помоћ позвао лесковачког, сребреничког, травничког пашу и крџалије, али и Србе. Та војска је требала да се окупи у Пожаревцу. Друга војску која је требала да крене на Видин била је војска румелијског беглербега која је била стационирана у Софији. Пазван-оглу је се са Ћосом Мустафом спремао да дочека овај напад. Пашиним планом је било предвиђено да војска из Пожаревца нападне и освоји Пореч, док би друга војска из Београда директно кренула за Видин. Трећа војска румелијског беглербега би кренула на Видин из Софије. Пореч је брзо заузет. Међутим у првој већој бици коg Црне Реке београдска војска је поражена од видинске. Пазван-оглуова војска је била порежна код великог моста покрај Видина. Уследио је јуриш заједниче војске на Видин. Пазван-оглу је захваљујући артиљерији и изненадним испадима из трвђаве успео да порази ову војску. Након тога видинска војска је напала логор румелијског валије и тешко га празила. Београдска војска и румелијски валија су се након ових пораза повукли из Видина. Једино јеЋоса-Мустафа био поражен приликом покушаја да освоји Пореч.

Уследили су преговори између Пазван-оглуа и Порте око измирења. Порта је издала ферман о помиловању Пазван-оглуа уз обавезу да призна новог видинског пашу и да му се покорава. Другим ферманом Порта је пордужила мандат београдском везиру Хаџи-Мустафи на годину дана.

Београдски пашалук после Свиштовског мира

Београдски пашалук након аустро-турског рата је био у доста тешкој економској ситуацији. Маса становништваје побегла у шуме или отишла у емиграцију. Земља је била опустела и слабо обрађивана. Постојала је велика несташица хране. Новопоставељени београдски везир Хаџи Мустафа-паша је контролисао царину и трговину у пашалуку. У Београду је основана царинска испостава. Хаџи Мустафа је имао право да уводи нове царине, сам се бавио трговином и издавао је трговачке дозволе. Пошто није било довољно хране у пашалуку сам београдски везир је преузео на себе увоз хране из Аустрије. Други трговци су могли да увозе храну само уз пашину дозволу. У Београдски пашалук се највише извозило платно, посуђе, ракија, алати од гвожђа и челика попут ножева, косе и др, те крзно, шећер итд. Из пашалука су се највише извозиле свиње. Њих су највише куповали млетачки и дубровачки трговци. После свиња највише се извозио мед. Као посредник приликом извоза и увоза јавио се Петар Ичко.

Народ у Београдском пашалуку у овом периоду и пре и после Свиштовског мира је нападала куга (сваке године 1792. – 1798. см). Жртве куге су биле изузетно велике због слабих средстава за борбу против ње. Становништво би приликом појаве куге масовно бежало у шуме. У време куге аустријске власти би на граничним испоставама успоставили карантин, а у случају јаког интезитета куге они би затворили границу. Већ после Свиштовског мира, наредне 1792. године појавила се куга на местима између Београда и Ниша. Куга се поново појавила у два наврата током 1793. и 1794. године и биле су изузетно јаког интезитета и захватиле су широко подручје. Куга из 1794/95. године је захватила подручје Београда, Пожаревца, Пореча, Крајине, Смедерева, Јагодине и Ниша. Тек што је овај талас куге спласнуо, поново се јавила нова куга која је трајала током зиме 1795/96. године. У борби против куге истакао се италијански лекар Вићенцо Мазучи. Због своје делатности био је изутено поштован код Турака и самог паше. Куга се у Београдском пашалуку јавила и током 1797. и 1798. године. Због непостојања средстава за борбу против

29

куге у пашалуку је од ње умро велики број људи. Сматра се да је више становника настраgало оg куге, него у борбама са јаничарима.

Српска кнежинска аутономија

Због заслука у борби са јаничарима Порта је Србима доделила фермане 1793. и 1794. године. Пошто су Срби учествовали у рату против Османа Пазван-оглуа, Порта је Србима издала нови ферман из 1796. године. Тиме ферманима се проширује постојећа кнежинска аутономија у духу реформи Селима III. Београдски везир Хаџи Мустафа паша је био одговоран за спровођење ових реформи. Због тога су се Срби сваки пут одазивали на пашин позив за одбрану пашалука од јаничара.

Проширена аутономија предвиђа да се на нивоу нахија изабере укупно 12 оборкнезова који су имали за задатак прикупљање пореза. Турци се нису смели мешати у ово прикупљање данка. Такође је било предвиђено да се изабере један врховни кнез који би контролисао рад оборкнезова. Врховни кнез је требао да преда београдском везиру сакупљени данак. Ове одлуке су спроведене у дело, изабрано је 12 оборкнезова и један врховни кнез, који су паши положили заклетву. Тада се помиње да је за врховног кнеза био изабран извесни оборкнез Петар из Великог Мостара. На тај начин Срби су стекли право самосталног пикупљања пореза без мешања Турака. Везе између Турака и Срба су сведене на минималну меру.

Захваљујући извештају проте Матеје Ненадовића познајемо тадашњи систем прикупљања пореза. Сви српски кнезови би се о Ђурђевдан и Митровдан сакупили у Београду, где би паша разрезао порез. Београдски везир би издао бурунтију у којој би стајало величина пореза по једној пореској глави. Српски кнезови су самостално одређивали колико би пореско оптерећење пало на једну кнежину. Тиме су они желели да се порез равномерно расподели на све кнежине.

На овим ферманима се заснива кнежинска полуаутономија у Србији. Српски устаници су током Првог српског устанка тражили повластице које су биле предвиђене овим ферманима. Те захтеве су упутили дахијским представницима у Земуну 1805. године, те у својој молби султану и при уговарању мира са Портом преко Петра Ичка 1806. године. У њима су Срби захтевали да на челу Београдског пашалука стоји београдски везир, а да на челу нахија стоје обркнезови који разрезују и купе порез у утврђеном износу. Спахије станују само у Београду, а остали Турци се одстрањују из народа. Такође се тражило стварање српске народне војске ради одбране пашалука, те слободно подизање цркава, манастира и на крају слобода вероисповести. Због тога је задобијањем ових аутономних повластица Београдског пашалука пред крај XVIII века ударен темељ на којој су касније српски устаници градили нову српску државу.45

Поред ове проширене кнежинске аутономије, други стуб српске народне организације у Београдском пашалуку је била српска црква. Она је била у рукама грчких црквених власти. Православна црква у Београдском пашалуку је била подељена на две епархије Београдску и Ужичко-ваљевску или Шабачку. Епископе у овим епархијама је постављала Цариградска патријаршија. За београдског митрополита је 1791. године изабран Грк Методије. Он је био на страни паше и султанових реформи. Без обзира на то односи између Срба и митрополита нису били баш најбољи. Методије је био непопуларан међу становништвом због његових угњетавања. Грчки митрополити су једва знали или уопште нису знали српски језик. Српско свештенство је живело од прихода са својих парохија. Свештеници су обично били слабо писмени, јер тада није било школа у Србији,

45 Д. Пантелић, Београgски пашалук преg први српски устанак 1794-1804, Београд 1949, 104.

30

већ су се они описмењавали по манастирима. Након Свиштовског мира у Београдском пашалуку отпочело је са обнављањем српских цркава и манастира страдалих у последњем аустро-турском рат. Највише је ових црквених објеката подигнуто за време Хаџи-Мустафиног везировања од 1793-1798. године. Главни покретачи обнове су били свештеници, калуђери. кнезови и обичан народ. Од свих манстира, најзначајније је било обнављање манастира Боговође и Раче.

Након одласка бунтовника из Београда 1796. године отпочело се са његовом обновом. У саставу београдског гарнизона био је велики број крџалија. Порта је у из Београда опозвала крџалије и уместо њих је послала спахије. У међувременз Пазван-оглу је искористиоб сукоб крџалија са војском румелијског беглербега Хаким-паше, и напао Ниш. Он је успео да за себе веже београдске јаничаре којима је обећао повратак у Београд и послао војску на Хафис-пашу нишког. Ова јаничарска војска је опљачкала и запалила Ражањ, Алексинац и стигла надомак Ниша. То је изазвало велики страх у београдском пашалуку. Хаџи Мустафа је позвао Србе на одбрану пашалука. Али војска Пазван-оглуа није успела да заузме Ниш, тако да се она повукла. Истовремено Хаки-паша је поразио крџалије код Пловдива.

У то време ратовали су Аустрија и Француска у северној Италији. Француска дипломатија је на све начине покушавала да у рат увуче и Турску. Чак је и једна турска војска стигла у Травник са намером да ступи у рат са Аустријом. Французи су Турцима нудили северозападне крајеве Босне који су Свиштовским миром припали Аустрији. За Аустријанце ови покушаји су били велика претња. Порта је уверавала Аустрију да нема намеру да уђе у рат. Без обзира на то Турци су наставили са ратним припремама.

Пазван-оглу диже нову буну пролећа 1797. године, јер ни након три године није постављен за видинског везира, већ је био обичан мухасил (закупац државних прихода). Он је такође тежио да своју власт прошири на околне пашалуке. Пазван-оглу је своје намере изнео преко прогласа у којем стоји да се у његовој војсци не налазе скитнице и лопови већ прави и верни муслимани, који се противе намерама султана да уведе безбожне европске обичаје. Проглас је завршио претњом да ће кренути на Цариград са 100 000 војника. За себе је тражио звање паше и заповедништво над Видинским пашалуком. Прво је освојио Трново, да би потом запретио да ће напасти Београд.

На ове претње Пазван-оглуа реаговао је Хаџи-Мустафа припремама за одбрану пашалука. Он је прво желео да повећа порез како би могао да плати муслиманску најамничку војску. Међутим то су одбили Срби који су предложили да уместо повећања пореза дају своју војску као помоћ београдском паши. На то је Хаџи Мустафа пристао и у преговрима са српским кнезовима одлучен је број војника који су Срби требали да доделе паши. Укупно је било 16 000 српских војника. Српски одред је остао читав и није био помешан са муслиманском војском. На челу српске војске стајао је Станко Арамбашић. Из српских редова бирани су буљубаше, харамбаше и бимбаше. Тиме је створена српска војска са својом личном организацијом.

Аустрија је са подозрењем гледала на мобилизацију Београдског пашалука, и поред уверавања Хаџи Мустафе да је ова ратна припрема била уперена против турских бунтовника. Међутим Аустрија је и даље веровала да постоји неки план он нападу Турске на њу, јер се тада прочуло да се Пазван-оглу измирио са Хаџи-Мустафом. Када је Наполеон освојио Трст и Ријеку дознало се за турски план, који је предвиђао да ће након француског заузимања Беча, Турци напасти и освојити Банат. Али ова опција о турском нападу на Аустрију је отпала након склапања примирја између Француске и Аустрије у Лебену 1797. године, којим је било предвиђено да Аустрија добије Боку, Далмацију и Истру, а Француска Јонска острва.

31

Други напад Пазван-оглуа на Београдски пашалук и рат са Портом

У време мобилизације Београдског пашалука Порта се измирила са Осман Пазван-оглуом. Он је проглашен за врховног надзорника над сакупљањем нових пореза. Након тога Порта је сменила румелијског беглербега Хаки-пашу и на његово место поставила београдског везира Хаџи-Мустафу-пашу. Он је и даље контролисао Београдски пашалук. За наследника Хаџи-Мустафа је желео да види свог сина Дервиш-бега, који је тада имао звање капиџи-баше. Управу над пашалуком привремено је предао шабачком емину Осман-аги који је носио титулу кајмакама (заменика).

Хаџи-Мустафа је требао да Румелију очисти од даглија. Због тога је био у наводно присним односима са Пазван-оглуом. Али он је добро знао да ће након обрачуна са крџалијама Хаџи-Мустафа желети да коначно уништи самог Пазван-оглуа. У то време је око Видина Пазван-оглу ископао велики шанац и пустио у њега воду из Дунава. Тако је од Видина направљено острво. Такође он је проширио утицај на ширу околину Видина. Имао је присталице међу обичним становницима који нису били задовољни султановим реформама. У међувремену војска Хаџи-Мустафе је поразила крџалије. Они су били приморани да положе оружје, многи су ушли у пашину службу, неки су се вратили кућама, а други су отишли код Паззван-оглуа.

Пошто Порта није поставила Пазван-оглуа за пашу и видинског везира, он се поново 1797. године дигао на оружје. Прво је освојио Никопољ и Свиштов. Потра је брзо реаговала и издала ферман у којем је захтевала да се Пазван-оглу уништи. Поред тога шеих-ул-ислам је издао фетву. Одлучено је да се против видинског бунтовника поведе одлучна борба коју би предводио Хаџи Мустафа. Пазван-оглу је након освајања на доњем Дунаву одлучио да изненадни препадом освоји Београд и да припоји Београдски пашалук Видинском. Циљ му је био да створи засебну државу од Саве до планине Балкана, након чега би освојио и сам Цариград. За Порту је Београдски пашалук био изузетно важан, јер је престављао основну везу са Европом. Такође је постојала опасност да Пазавн-оглу после Београдског пашалука освоји Босну, у којој је имао велики број присталица.

Планом је било предвиђено да пазва-оглу на Београд пошаље две војске које би се кретале копном и реком Дунавом. Али Турске власти су свој страну Дунава заштитили како би спречили кретање видинских шајки, док су се Аустријанци обавезали да неће допустит пролаз бунтовничке флоте њеном страном реке. Пазван-оглуова војска се копном кретала преко Крајине и Пожаревачке нахије. Прво је освојила Пореч, потом је поразила кајмакамову и српску војску код Пожаревац. Турци су бунотвницима предали Смедерево, након чега је цела пожаревачка и смедеревска нахија била у Пазван-оглуовим рукама. Након Смедерева они су освојили Гроцку, Ритопек и Вишњицу. Циљ им је био да се сва бунтовничка војска окупи на Врачару, одакле је требала да изврши јуриш на Београд. Кајмакам Осман-паша се повукао у београдску тврђаву, одакле је затражио помоћ из Босне. Такође је кајмакам тражио помоћ од Срба. Они су послали војску под предводништвом Алексе Ненадовића, Илије Бирчанина и Николе Грбовића. Бунотвници су заузели варош. На њих је дејствовала артиљерија са београдске тврђаве. Тада су у београдску варош стигли помоћни српски и турски одреди и у самој варошиб су се сукобили са бунтовницима. Кад је то видео камакам је из тврђаве послао своју војску која је помогла Србима. Заједничком акцијом и Срба и Турака бунтовници су били поражени у Београду, након чега су се повукли у Болеч. После ове победе београдском кајмакаму је стигла помоћ од зворничког паше.

Кајмакам је спровео контраофанзиву, једну војску је послао на Смедерево, којег је опсео, а другу војску на Пожаревац који је брзо заузет. Пазван-оглу је послао једну своју војску у помоћ опседнутима у Смедереву. Међутим ту војску пресрела је кајмакамова

32

војска код Пожаревца и тешко је поразила. Након тога бунтовници из опседнутог Смедерева су се предали. Тиме је Пазван-оглуов поход на Београдски пашалук пропао, због помоћи коју је београдски кајмакам добио од Срба и Турака из Босне.

Порта је након ових догађаја одлучила да се обрачуна са Османом Пазван-оглуом. Она је сакупила огромну војску и из Румелије и из Анадолије. Наредила је свим спахијама у Београдском пашалуку под претњом смрћу и одузимањем спахилука, да се појаве под пуном ратном опремом на Врачару ради похода на Видин. Поред тога Порта је захтевала да у походу учествују и Срби. Касније се показало да они нису учествовали у опсади Видина са муслиманима, већ су обезбеђивали источну границу.

Порта је сакупила огромну војску, којом је командовао капудан-паша Кучук-Хусејин. Пазван-оглу је и поред бројчане инферирности одлучио да се брани. Он није изашао на отворено поље, већ је одлучио да се брани из видинске тврђаве. Тако је 1798. године Видин био опкољен са свих страна. Пре доласка капудан-паше, Пазван-оглу је нанео низ пораза остлаим пашама који су нападали Видин. Пошто Кучук-Хусејин није успео да натера видинске становнике да му предају Пазван-оглуа, нит да се са њим мирно споразуме, отпочела је борба. Капудан-паша је на почетку извршио масовно бомбардовање Видина јер је желео да становнике примора да издају Пазван-оглуа. Али у томе није успео. Читаву ову борбу за Видин карактеришу нагли обрти. У неколико наврата Портина војска је освајала видинску варош, али је исти број пута је морала да је напусти уз тешке губитке. Пазван-оглу је честим испадима наносио губитке међу Портином војском. Глави кривац за ове поразе био је Хаџи-Мустафа паша, због чега је смењен са места румелијског беглербега.

Док је борба за Видин трајала, отпочела је француска експедиција на Египат. Наполеон је након освајања Јонских острва желео да заузме Египат. То је имало за циљ да се уништи британска империја, јер то није могао да учини директним искрцавањем у Британију. Наполеон је прво освојио Малту, те Александрију и након битке код пирамида и Каиро. Русија је наговорила турског султана Селима III да Француској објави рат. Узрок рата није била само египатска експедиција, већ и Наполеонова подршка националним покретима балканских народа у Османском царству. Он је желео да ти народи подигну устанак против Турака и да тако дођу под утицај Француске. Наполеон је такође подржавао Пазван-оглуа и желео је да га види на месту султана. Порта је због рата са Француском морала да се измири са видинским бунтовником.

Пазван-оглу је наставио да са испадима наноси тешке губитке Портиној војсци. Ускоро је престала опсада Видина. Пазван-оглу је након повлачења султанове војске повратио све своје раније територије укључујући Крајину. И Порта због рата са Наполеоном и Пазван-оглу због бојазни руске интервенције су желели мир. Пазван-оглу је тражио дипломатску подршку Аустрије, која је требала да се заузме за њега на Порти. Пазван-оглу и Порта су отпочели са преговорима о миру. Видински бунотвник је био неумољив у својим захтевима, тако да је Порта морала да прихвати повратак јаничара у Београдски пашалук и да Пазван-оглуу додели звање паше од три репа. Као видински паша он се од тада зове Осман-паша.

Хаџи Мустафа паша се вратио у Београдски пашалук где је затражио данак ради исплате своје војске. Он је обавестио становништво о доласку јаничара у пашалук. Порта је издала ферман о поновном постављењу Хаџи-Мустафе за београдског везира.

Због свих ових догађаја појаве јаничара и проласка разних турских војски у Београдском пашалуку се појавила хајдучија. Хајдуци су често прелазили аустро-турску границу на Сави и Дунаву и вршили разна разбојништва у Аустрији. Због тога су аустријске власти заједно са турским тежили да сузбију ову хајдучију.

У време видинске опсаде у Београду је дошло до трагедије грчког револуционара Константина Риге од Фере. Грци су током XVIII велике наде за солобођење полагали у Русију. Али фрнацуском револуцијом ствар се променила тако да су се Грци окренули

33

Французима. Идеје франсцуске револуције су у по Грчкој и Балкану ширили богати грчки трговци. Под утицајем ових идеја у Грчкој је настао снажан национални покрет. Рига од Фере је једно време боравио у Влашкој и Бечу где се бавио својим књижевним радом. Када су Французи освојили Јонска острва Рига је напустио књижевни рад и са групом исомишљеника бацио се на револуционарану делатност. Рига је саставио грчки устав у којо је изнео идеју ослобођења целе Грчке, Тесалије, Македоније, Албаније и других земаља. Са таквим плановима Рига је крену у Грчку преко Трста. Али у Трсту га је ухапсила полиција са својим списима и плановима. Он је одведен у Беч, а о целом случају обавештена је Порта. Након Портиних захтева Рига је депортован у Београд 1798. године и заточен у Небојшиној кули. На основу Портиног фремана Рига је заједно са осталим депортованим друговима у Небојшиној кули задављен.

Повратак јаничара у Београдски пашалук и њихова буна

Порта је издала фреман 1799. године о дозволи свим јаничарима да се врате у Београдски пашалук, који су изгани пре аустро-турског рата. Тим ферманом јаничари су могли да поврате све своје куће и имања. Другим фреманом наређено је Хаџи-Мустафи да отпусти из своје службе све крџалије и да на њихово место постави јаничаре. Тиме се остварио главни услов Пазван-оглуа, због којих по њему вођен рат против Порте. Јаничари су се постепено враћали у Београд. За заповедника београдских јаничара је постављен Кара-Исмаил. Пошто Хаџи-Мустафа није могао да одмах исплати отпуштене крџалије, они су подигли буну. Након исплате они су се разишли.

Другу главобољу паши су донели јаничари, који су одмах желели на силу да поврате своја имања. Поред јаничара у пашалук се вратио велики број Бошњака. Хаџи-Мустафа је задржао један број крџалија јер су му они поред спахија највише били верни. Због доласка јаничара из пашалука у Аустрију је побегао велики број бивших фрајкораца са својим породицама. Убиство јаничарског старешине Кара-Исмаила је довело до малог превирања међу јаничарима.

Након завршека сукоба Пазван-оглу је заузео Крајину, што му је Порта потврдила. Поред тога заузео је Пореч, док су напади на Адакале завршени неуспехом. Такође Пазван-оглу је заратио са нишки ајаном Хафиз-агом, али је његов покушај освајања Ниша такође завршен неуспехом. Због убиства Кара-Исмаила Пазван-оглу је спремао нови напад против Хаџи Мустафе и Београдског пашалука 1800. године. На те претње Хаџи-Мустафа је почео са припремама за одбрану пашалука. Тражио је од Срба да се припреме за могући сукоб са трупама Пазван-оглуа, које су се кретале долином Мораве. Паша је успео да на своју страну задржи београдске јаничаре. Али у Шабцу је дошло до побуне јаничара, која је брзо угушена. Хаџи Мустафа је послао војску на Пореч. Али до великог сукоба између две војске није дошло, пошто је Порта наредила смиривање ситуације. Пазван-оглу је такође ратовао против Хафиз-аге око Бање.

Порта је 1800. године сменила Пазван-оглуа са места видинског везира и одузела му титулу паше. За новог везира је поставила Тахир-пашу и наредила му да освоји Видин. Поред њега Порта је наредила и Хаџи-Мустафи паши да нападне Пазван-оглуа. Војска београдског везира је освојила Пореч, али је приликом опсаде Кладова била поражена. У време ових догађаја ухапшен је и погубљен београдски митрополит Методије.

Београдска војска је коначно успела да освоји Кладово, док је прилико опсаде Неготина претрпела пораз. Дервиш-бег је у писмо обавестио свог оца Хаџи-Мустафу да су за неуспех код Неготина одговорни јаничари, због свог неверства. Београдски везир је наредио да се истакнути јаничари погубе. То је изазвало њихов бес. На крају јаничари су 1801. године подигли устанак у Београду. Заузели су варош, док се Хаџи Мустафа повукао у тврђаву. Јаничари су захтевали од београдског везира да отпусти из своје службе крџалије и да на њихово место постави јаничаре. Такође јаничари су захтевали да сва

34

трговина буде уступљена њима. Паша је одбио ове захтеве и позвао у помоћсвог сина Дервш-бега. Али јаничари су успели пре доласка Дервиш-бега да преко лагума продру у горњи град и приморају пашу да прихвати њихове услове о отпуштању крџалија и примању јаничара у службу. Паша је доспео у неку врсту ропства јаничара и Дервиш-бег није могао да нападне Београд, јер су јаничари запретили да ће у том случају погубити пашу. Након тога Дервиш-бег је отишао у Ниш. Хришћанско становништво је масовно напуштало Београдски пашалук због доласка на власт јаничара и због разбојништва отпуштених крџалија.

Порта није била у могућности да војно реагује на устанак јаничара у Београду. Пошто се бојала да београдски јаничари не стану на страну Пазван-оглуа Порта се одлучила на попуштање. Она је издала ферман, којим су јаничари амнестирани и дозвољен им је повратак имања уз обавезу да се покоравају паши. Без обзира на овај ферман паша је морао да слуша јаничаре и да се на све њихове захтеве повинује. Јаничари су поред тога у два наврата одбили захтев Порте да им преда совје вође. Кучук-Алија је погубио Хаџи-Мустафу пашу. Јаничари су отели сву његову имовину и поделили је између себе. Јаничари су погубили Хаџи-Мустафу јер су дознали за тајне припреме паше да заједно са Србима подигне устанак.

Хаџи-Мустафа је био присталица реформи султана Селима III. Он је са великим успехом спроводио те реформе и за то време Београдски пашалуке је доживео крупан преображај. Управо у време његовог везировања Срби су добили повластице, којима су локални послови безбедност, резрезивање и распоређивање пореза остали у рукама домаћих кнезова и оборкнезова. Остали елемнети српске аутономије су били српска црква и народна војска. Срби су учестовали у пашиним ратовим са јаничарима и Пазван-оглуом. Њихово ратно и војно искуство стечено у фрајкору, народој војсци и ратовима на страни паше добро ће доћи приликом подизања Првог српског устанка. Првиреда у Београдском пашалуку је такође заживела. Најзначајнија привредна делатност је било сточарство. Сама пољопривреда није била толико развијена, због чега се храна увозила из Аустрије. Срби су највише извозили свиње, овце, козе, вуну, кожу, лој, и др.

Дахијска управа у Београдском пашалуку

Након убиства Хаџи-Мустафе јаничари су за пашиног заменика кајмакама поставили јаничар-агу Халила. Аустрија је признала нову јаничарску власт у Београдском пашалуку и није желела да реагује. Убиство паше је довело до расцепа међу јаничарима. Једни су подржавали овај акт, док су се други противили. Почетком 1802. године истицали су се четири бунотвна јаничара, тзв дахије Фочић Мехмед-ага, Кучук-Алија, Аганлија и Мула Јусуф. Они су желели да овладају читавим пашалуком и да попут Пазван-оглуа буду независни у односу на Порту. Они су из пашалука протерали све султанове присталице. Дахије су убрзо власт прошириле на Ћуприју, Пожаревац, Шабац, Смедерево, Јагодину и др.

Порта је на вест о убиству Хаџи-Мустафе, за београдског пашу поставила Хасан-агу, бившег силистријског пашу, али је он убрзо смењен До доласка новог паше београдским пашалуком је и даље управљао Халил- паша. За то време јаничари су се спремали на одбрану пашалука. Они су и поред великих уверавања Порте да их неће казнити били у великом страху. На крају Порта је издала ферман о амнестији јаничара.

Четворица дахија су између себе поделили пашалук. Сваком је припало по три нахије. По градовима су поставили своје присталице кабадахије који су преузели функције војвода и муселима. У сваком селу су постављали субаше. У селима су гардили и ханове у којима су држали јаничарску посаду. Јаничари су у Београдском пашалуку поново увели

35

читлуке. Након доласка јаничара на власт у пашалуку, они су протерали већину спахија. Њихову земљу спахилуке, јаничари су претворили у читлуке. Дахије су за себе присвојиле државну земљу мукаде, док су читлуке разделили својим присталицама. Овим мерама дахије су пореметили економски систем у пашалуку. До тада српски сељаци су плаћали државни порез (харач, порез, чибук) и спахијски порез (десетак, главница и др). Кулук није постојао. Такође спахије нисум имали своју земљу. На њиховим поседима уживали су сељаци, који су за то плаћали порез, као награду спахијама за њихову војну службу. Јаничари су приморали сељке да им за мале паре продају земљу. На тај начин сељачка баштина је била претворена у читлуке. Јаничари су постали читлук-сахибије и приморавали су сељаке да на раде на тим читлуцима као чифчије. За разлику од спахије који је земљу добио ради уживања извесних дажбина, читлук-сахибија је постао прави сопственик земље. Он је посед могао поклонити, продати, заменити. После смрти читлук-сахибије његови потомци би наследили земљу. Сељаци су имали много више обавеза и дажбина према читлук-сахибји, него према спахији. Спахије које су остале верне дахијама и тиме остали у пашалуку, су се добровољно претворили у читлук-сахибије.

Дахије су успоставиле уређење Београдског пашалука по узору на Видински пашалук Осман Пазван-оглуа. Та сличност се огледала у унтрашњем уређењу, финансијама, увођењу читлука, повећању дажбина и др. Поред тоха дахије су уништили кнежинску аутономију у пашалуку. Срби више нису имали самосталност у својој локалној управи. Дахије су преко кабадахија и субаша спровели своју власт на сваком нивоу власти, укључујући нахије и села.

Прва реакција на дахијску управу је дошла од спахија. Они су желели да смакну дахије и да успоставе нормалу управу у пашалуку. Многи од спахија који нису желели да се приклоне дахијском режиму су морали да емигирају у Астрију. Међу емигрантима био је велики број Срба. Дахијама је такође претила интервенција са споља од Порте и од устанка локалног српског становништва. Спахије Хасан-бег и Мехмед-ага Коњалија су из Земуна саставили план о нападу на дахије 1802. године. Истовремено из правца Пожаревца према Београду се кретала велика војска под вођством Тосун-аге. Дахије нису знале да се паралелно са овим акцијама Срби окупљају на Авали, са намером да нападну Београд. Ти Срби су добили муницију од спахија у Земуну. Али Срби су се разишли јер је стигла власт о поразу Тосун-аге на Морави од стране јаничара. Тиме је порпао план о заједничком дизању буне о стране Срби, спахија и других незадовољних Турака. Тосун-ага је после праза код Пожаревца претрпео пораз и код Јагодине.

Након ових догађаја све спахије су морале да напусте пашалук. Терор дахија преко својих субаша је појачан. То је имало за последицу појаву хајдучије. Чак су српски лидери нудили Аустрији да их отргну од Портине власти и припоји себи. Пошто су то аустријске власти одбиле, Срби су били свесни да они сами једино могу да униште дахијску власт.

Дахије су наставиле рат са Тосн-агом око Ћуприје. У јаничарским редовима био је велики број Срба. Пошто је пораз био неминован Тосун-ага се споразумео са јаничарима. Тосун-ага је прешао на страну јаничара у замену за Ћуприју, која постаје његов спахилук. Тосун-ага је по уговору отишао у Београд где је добио јаничарско звање.

Нови београдски везир Хасан-ага-паша је стигао у Београд 1803. године, где је дочекан са свим почастима. Дужност је преузео од тадашњег кајмакама Ибрахим-паше. На почетку своје управе паша се сусрео са недостатком намирница, због чега је из Аустрије морао да увози већу количину хране. Брзо се показивала непослушност дахија према паши и његова немоћ да се избори са дахијама. Дахије су се такође замериле аустијским властима, јер је Кучук-Алија штитио хајдуке који су оперисали по аустријској територији. Дахије су током 1803. године појачале терор над хришћанским становништвом, што је имало за последицу њихово масовно исељавање из пашалука.

36

Сеча кнезова и почетак устанка

Као последица слабљења Османског царства јављају се идеје о обнови српске државнсоти. Међу првима је био Немац Волдемар Шметау који је у Кучук-Кајнаџирском миру видео почетак краја Турског цартсва. Да би се сачувало то царство он је саветовао султану да Србију да у феуд неком локалном кнезу по узору на Влашку и Молдавију. Идеју о обнови српске државности у писму кнезу Потемкину изразио је српске генерал у руској војсци Давид Неранџић. Он се залагао за стварање црногорске државе која би била под рускм портекторатом. Тако би Русија у случају рата и против Турске и против Аустрије имала верног савезника на Балкану. Сам је себе видео на челу те нове државе. Сличну идеју је проследио царици Катарини II и Порти Димитрије Вујић. У оба случаја Вујић тражи стварање црногорске државе на чијем челу би био он. Црногорски митрополит Петар I je послао у Русију архимандрита који је руском двору предочио идеју о обнови Илирске краљевине под вођством владике Петра. Ту је и мисао богатог Србина из Аустрије Саве Текелије који је видео обнављање државе Србије под његовом управом. Архимадрит манастира Пиве Арсеније Гаговић је у полсанству у Петрограду 1803. године, изнео идеју о стварању Словено-српског царства. На крају ту је идеју митрополита Стевана Стратимировића о стварању Српске или Словено-српске gржаве. И Гагић и Стратимировић сматрају да новом државом треба да управља руски кнез.

Истовремено са стварањем Гагићевог и Стратимировићевог пројекта, Срби у Београдском пашалулу су током 1803. године тајно спремали устанак против дахија. Тај први покушај устанка српског становништва заједно са турским спахијама забележен је 1802. године, али без већег успеха. Сарадња између Срба и турских противника дахијама је и после овог неуспеха настављена. Године 1803. забележен је покушајподизања устанк Срба заједно са сином бившег паше Дервиш-бегом. Али Дервиш-бег је одустао од похода на пашалук.

Припреме за буну у Ваљевској нахији је организовао Алекса Ненадовић, а Шумадијској нахији Карађорђе. Алекса Ненадовић бивши фрајкорац је био истакнути српски вођа. Он је био оборкнез ваљевске нахије. Турци нису знали да је он одржавао везе са Земунском војном командом и слао им информације о приликама и догађајима у пашалуку. Ткође одржавао је везе са Петром Ичком. И Крађорђе је у аустро-турском рату суделовао у Михаљићевом фрајкору. Карађорђе је из Аустрије добављао оружје и муницију. На устанак је позивао истакнуте Србе Васу Чарапића, Јанка Катића, Младена Миловановића, Милана Обреновића, Стевана Синђелића. На једном састанку 1803. одине одлучено је да се на пролеће 1804. године подигне устанак.

Без обзира на тајновитост дахије су током 1803. године дознале преко различитих извора припреме српских кнезова за устанак. Свакако најзначајниј извор представљао је списак од 60 кнезова које је дахијама уручио Мехмед-ага Коњалија. Дахије нису одмах реаговале због сукоба Кучук-Алије са Тосун-агом и због скорог доласка паше. Дахије су такође дознале о скупу српских кнезова у Ваљевској нахији, где је упућена молба султан и запрећено да ће ускоро дигнути устанак против дахија. Ту је још и писмо Алексе Ненадовића упућено аустријском мајору Митисеру, који је доспео у руке дахија. У овом писму Алексa Ненадовић обaвештава земунског мајора о завади међу дахијама и моли га да припреми оружје и муницију за устанике. Вук Караџић наводи да непосредни повод за сечу кнезова био је ферман који је султан упутио дахијама. У ферману султан налаже дахијама да престану са терором, јер у супротном им прети да ће на њих послати војску gруге вере и gруге нароgности. Дахије су одмах схватиле да се у овом ферману подразумева српска војска.

Дахије су желеле да сечом кнезова спрече избијање устанка. Сечом кнезова било је предвиђено да се побију сви знаменитији Срби, да се на њихово место поставе нови

37

кнезови и старешине, које би дахије домамиле у град и оставили их као таоце све док се раја не разоружа. Ишло се до тога да се део српског становниптва истреби, а да се део преведе на ислам. Једино је Фоча-ефендија тражио благост према Србима. Дахијe су се највише плашиле Алексе Ненадовића, тако да су приликом сече кнезова највише пажње посвећивали њему и Ваљевској нахији, док су Шумадијску нахију и Карађорђа оставили по страни. Дахије су одбах погубиле ваљевске прваке Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина. Потом су убијени кнез Станоје и хаџи Рувим. Дахије су наредили муселимима да погубе своје кнезове. Сеча кнезова се одиграла брзо и није трајала дуже од 5 дана. То је било стога што су дахије желеле да једним ударцем убију што више кнезова. Ту је био значајан фактор изненађења. Кнезови нису смели да преживе и да о томе обавесте друге кнезове. За разлику од Фочић Мехмед-аге, који је лично отишао у Ваљевску нахију да погуби Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, дахије нису отишле лично да погубе Карађорђа, већ су то наложили нижим органима власти. Из тога се види да се они нису много плашили Карађорђа, нити су њему придавали много пажње. Карађорђе је успео да умакне Турцима који су по налогу дахија дошли да га погубе. О околностим Карађорђевог бекства остало је мало података. Сеча кнезова је изазвало велико узнемирење међу српским становништвом. Преживели кнезови су бежали у шуме. Многи од њих су успешно пружали отпор дахијама.

Сеча кнезова је изазвала спонтану реакцију међу српским становништвом, које је почело да сакупља оружје. Карађође пошто је умакао Турцима, отишао Станоју Главашу. Њих двојица нису знали шта да раде. Постојала је једна могућност да побегну у Босну. Тада су напали и опљачкали један хан. Временом на њихову страну долазио је влики број присталица, укључујући и хајдуке. Сељаци из Тополе и околних места су спонтано без ичије наредбе и вођства отворено подигли буну. Ти побуњени сељаци су напали једног ханџију, којег су погубили, а његов хан зпалили. Ова група побуњеника је наставлиа са нападом на ханови и почелаје да тражи Карађорђа. Српске старешине су тада одлучила да сазову састанак у Орашцу.

И друге нахије Београдског пашалука су се дизале на устанак. Тако је Васа Чарапић побегао на Авалу и позвао све људе београдске нахије да се подигну на устанак. Миленко Стојковић и Петар Добрљац су подили устанак у Смедеревској нахији.

Подаци о збору у Орашцу су доста штури. Велику полемику је изазвао и датум одржавања збора на Орашцу. Тај састанак се одржао на Сретење 2. фебруара 1804. године. О бирању вође постоје разне верзије. За вођу устанка је прво предложен Главаш, али је он то одбио и за вођу предложио Карађорђа. Са друге стране Карађорђе је одбио понуду, јер је сматрао да је Главаш најподеснији за вођу. На крају Карађорђе се прихватио вођства, након великог наваљивања осталих старешина.

Узроци Првог српског устанка

Узроци Првог српског устанка су двојаког карактера економског и политичког. Он је био уперен портив дахијског режима који је изазвао економски и политички поремећај у Београдском пашалуку. Дахије су увеле читлуке, што је додатно економски оптерећивало српско становништво са новим дажбинама. Дахијски режим је уништио српску кнежинску полуаутномију, која је уведена за време везировања Хаџи Мустафе. Срби су аутономијом имали право да обављају локалну власт сакупљају порезе, врше адмминстртиве и судске функције. Турци нису могли да се мешају у српску локалну самоуправу нити да живе по селима. Тај систем је нарушен када су дахије по селима послале субаше и ханџије. Тиме су се Турци поново вратили на село.

На почетку устанак је имао за циљ свргавање дахијске власти и успостављење аутономије онакве каква је била за време Хаџи-Мустафине управе. На почетку она није желела да се прошири ван граница Београдског пашалука, и да тиме добије карактер борбе

38

Срба за ослобођење од сулатнове власти. А нарочито није имала намеру да се прошири на друге делове Османског царства у којем су живели Срби.

1804. izbija ustanak, zbor u Orašcu, pismo Karađorđa srpskim ustanicima, Drulpa, Palanka, osvajanje Paleža, Valjeva, Rudnika, opsada Beograda, oslobođenje čitavog pašaluka sem gradova, pohod Kučuk Alije, Kragujevac i Jagodina, skupština u Ostružnici i pregpvori u Zemunu, dolazak Bp, pogibija dahija, osvajanje Požarevca i Smedereva, opsada Šapca i bitka na Čokešini, deputacija prote Mateje u Petrograd, pregovori u Smederevu1805. povratak srpske deputacije i skupština u Pećanima, Soko, Karanovac, Užice, Čardaklijina deputacija u Carigradu, bitka kod Ivankovca, pad Smedereva, skupština u Bogovađi i Borku, skupština u Smederevu, Napoleon, sultanovi planovi1806. skupština u Ostužnici, diplomatska intervencija Austrije i Rusije, raspored vojske pred tursku ofanzivu, bitke 1806, Ičkova misija, srpski zahtevi, nastavak ustanka1807. predlog za mir, srpsko osvajanje Beograda i Šabca, rusko-turski rat, srpsko odbacivanje mira, 1808. mirna godina, ustavne promene

Prvi srpski ustanak

Uzroci Prvog srpskog ustanka su dvojakog karaktera ekonomskog i političkog. On je bio uperen protiv dahijskog režima koji je izazvao ekonomske i političke poremećaje u Beogradskom pašaluku. Dahije su uvele čitluke, što je dodatno opterećivalo srpsko stanovništvo sa novim dažbinama. Dahijski režim je uništio srpsku knežinsku samoupravu koja je bila uspostavljena u vreme Hadži-Mustafinog režima putem fermana iz 1793, 1794. i 1796. godine. Tim fermanima Srbi su imali pravo da obavljaju lokalnu vlast, sakupljaju poreze, vrše administrativne i sudske funkcije. Turci nisu mogli da se mešaju u srpsku lokalnu samoupravu niti da žive po selima. Taj sistem je narušen kada su dahije po selima poslale subaše i handžije, čime su se Turci ponovo vratili na selo. Na početku Prvu sprski ustanak je imao za cilj svrgavanje dahijsog režima i uspostavljanje stanja kao u vreme hadži-Mustafinog vezirovanja. On nije imao za cilj da se porširi van granica Beogradskog pašaluka, na ostale teritorije na kojima su živeli Srbi. To se desilo nešto kasnije čime se karakter srpskog ustanka pretvorio u potpuno oslobođenje od turske vlasti.

Položaj srpskog stanovništva pod dahiijskim režimom je bio izuzetno težak usled čitluka, raznih poreskih opterećenja, zuluma i dr. To je dovelo do pojave masovne hajdučije u pašaluku. Otud srpski narod je od 1803. godine otpočeo primreme za dizanje ustanka protiv dahija, radi uspostavljanja stanja kao u vreme Hadži-Mustafinog režima.

Pripreme za ustanak u Valjevskoj nahiji je sporvodio Aleksa Nenadović, u Šumadiji Karađorđe. U valjevskoj nahiji srpski knezovi su se okupili u manastiru Bogovađi 1803. godine, gde su odlučili da podignu ustanka. Oni su preko spahija uputili pismo Porti u kojem su se žalili na dahijski režim. Za to pismo saznale su dahije, ali nisu odmah reagovale. U Šumadiji Karađorđe je na ustanak pozvao istaknute Srbe Vasu Čarapića, Janka Katića, Mladena Milovanovića, Milana Obrenovića, Stevana Sinđelića i dr. Na jednom sastankuje odlučeno da se ustanak podikne u Orašcu na proleće 1804. godine. Svi planovi oko podizanja ustanka su trebali da se čuvaju u velikoj tajnosti. Karađorđe je preko Austrije dobavljao oružje i municiju.

Bez obira na na tajnovitost ovih priprema za ustanak, za to su dahije doznale iz nekoliko izvora. Prvo o pripremema Srba za ustanak dahije je obavestio Konjalija. Dahije su donzale za skup u Bogovađi i pismo srpskih knezova Porti. Neoboriv dokaz dahije su dobile od pisma Alekse Nenadovića kapetanu Miteseru u Zemunu u kojem je Aleksa tražio oružje i municiju za ustanak. Zbog toga su dahije želele munjevitom akcijom, tzv sečom knezova da spreče izbijanje ustanak. Ovom akcijom dahije su trebale da uklone knezove koji su spremali na ustanak i da na njihovo mesto postave svoje ljude. Povod za seču knezova bio je

39

sultanov ferman iz 1804. godine u kojem sultan traži od dahija da prestanu sa terorom jer će u suprotnom na njih poslati vojsku druge vere i druge narodnosti. Pod tima narodom dahije su prepoznali Srbe.

Seču knezova u valjevskoj nahiji je lično predvodio Fočić Mehmed aga, koji je lično zarobio i pogubio Aleksu Neneadovića i Iliju Birčanina. U ovoj seči knezova stradao je i Hadži-Ruvim. Seča knezova je izvedena munjevito kako bi se postigao efekat iznenađenja. Dahije su naredila muselimima da pogube sve knezove koje budu uhvatili. Seča knezova se najviše ustremila u Valjevskoj nahiji, jer su se dahije plašile Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina. Otud su dahije lično preduzimale seču knezova u ovoj nahiji. Za razliku od valjevske nahije na Šumadiju dahije se nisu toliko okomile. Seču knezova u Šumadiji nisu predvodile dahije, već su naredili da to učine niži organi vlasti. To je omogućilo Karađorđu da izbegne ovu seču.

Seča knezova je izazvala spontanu reakciju kod srpskog stanovništva, koje je počelo da sakuplja opružje, spontano da diže bune napada i spaljuje hanove itd. Nakon što je izmakao seči knezova Karađorđe se našao sa Stanojem Glavašom i spalio jedan han. Njima su se spontano priduživali ostali seljaci iz okoline Topole. Sem Šumadije i ostali delovi pašaluka su bili u plamenu pobune. Vasa Čarapić je pobegao na Avalu gde je pobunio beogradsku nahiju, dok su Milenko Stojković i Petar Dobrnjac podigli ustanak u smederevskoj nahiji.

Karađorđu i Stanoju Glavašu su se pridružili ostali ustanici. U Kopljarima je doneta odluka da se hanovi pale, a da se handžije ubijaju, a Srbi koji bi to odbili da urade pretila je smrtna kazna. Ovakav radikalizam je karakterističan za prvobitne ustaničke čete sastavljene od bivših i aktivnih hajduka i odmentnika. Tada u Kopljarima je doneta odluka da se organizuje skup u Orašcu. Dok je Karađorđe spremao zbor u Orašcu, seosko stanovništvo je po svim delovima pašaluka masovno bežalo u šume i dizalo ustanak protiv Turaka.

Zbor u Orašcu se najverovatnije održao na Sretenje 1804. godine i u njemu je učestvovalo oko 300 istaknutih ljudi pretežno iz Šumadije. Izvor ne govore ekspilcitno da je on organizovan radi izbora vožda koji bi predvodio srpski ustanak. Najpoznatije ličnosti koji su učestvovali na zboru su bili Karađorđe, Stanoje Glavaš, Arsenije Lomo, Hajduk Veljko, Marko Katić, prota Antonijević, Teodosije Marićević i dr. Kao paravan za zbor služila je jedna svadba. Ne zna se sa sigurnošću oko čega je zbor raspravljao sem o izboru vožda. Na osnovu potonjih podataka verovatno je odlučeno da se stupi u otvoreni sukob sa dahijama, da se spale hanovi i da se Turci proteraju iz unutrašnjosti pašaluka. Vuk Karadžić navodi da je starešinstvo bilo prvobitno ponuđeno Stanija Glavašu, ali je on ovu ponudu odbio pod izgovorom da ona ne priliči hajduku kao što je on bio. Ponudu je odbio i Teodosije Marićević, ali je zato on za vožda predložio Karađorđa. Karađorđe se iz prva dvoumio ali je ovu ponudu na kraju prihvatio. Svi učesnici zbora su položili zakletvu Karađorđu. Na zboru u Orašcu Karađorđe nije dobio titulu vodžda, koja će se javiti tek kasnije, već titulu starešine ili predvoditelja. Izbor Karađorđa za starešinu ustanka je bio prvi korak u probijanju ustanka van granica borbe protiv dahija i za uspostavljanja čitso knežinske samouprave. On time postaje dobro organizovan ustanak čiji cilj je oslobođenje pašaluka od turske vlasti.

Nakon zbora u Orašcu Karađorđe je napao i spalio han. Posle toga poslao je pismo istaknutim srpskim knezovima u ostalim nahijama smederevskoj, požarevačkoj Milenku Stojkovću i Petru Dobrnjcu, jagodinskoj, rudničkoj Miliću Drinčiću i Lazaru Mutapu, ćuprijskoj, beogradskoj Vasi Čarapiću, Janku Katiću i Simi Markoviću i dr, u kojima je od njih tražio da poput njega napadaju i uništavaju hanove. Na taj način Karađorđe je širio ustanak van Šumadije, na ostale delove pašaluka. Posle toga Karađorđe je sa vojskom udario na beogradsku nahiju. Drugi paket pisama Karađorđe je uputio u valjevsku i šabačku nahiju Jakovu Nenadoviću, Nikoli Grboviću i dr.

U međuvremenu dahije su se okupile u Beogradu i od ustanika su tražili da smire narod u zamenu za novčanu pomoć. Na to su srpske vođe odgovorile da će se smiriti tek nakon što subaše i handžije napuste sela, što bi trebao da garantuje bečki dvor. Dahije su poslale Aganliju da smiri Srbe. On je dospeo do Sremčice. Karađorđe je očekivao njegov dolazak u Drulpu, gde je hteo da

40

se sa njim obračuna. Ali u Drulpi je došlo do pregovora između Karađorđa i Aganlije. Dok su trajali pregovori srpski ustanici su napali Aganlijev odred. Aganlija je iako ranjen uspeo da se povuče u Beograd. Potom se Karađorđe susreo sa Katićem, Čarapićem i Markovićem u Lisoviću, gdeje odlučeno da se Turcima ne dozvoli dalje istupanje iz beogradske tvrđave.

Karađorđe se posle toga uputio u Smederevsku nahiju koju je takođe podigao na ustanak. Novo poslanstvo dahija Karađorđu su predvodili Foča i beogradski mitropolit Leontije. Pregovori su vođeni u Palanci. Karađorđu je ponovo bilo ponuđeno 500 kesa novca, zvanje vrhovnog kneza u pašaluku, jemstvo bečkog dvora i zabrana janičarima da žive u selima. Međutim Karađorđe je tražio da im se dahije predaju jer ih je smatrao glavnim uzročnicima za ovo stanje u pašaluku. Međutim ovaj zahtev Karađorđa dahijini pregovarači su odbili, zbog čega su ovim pregovori propali.

Nakon ovih pregovora u Palanki Karađorđe se ustremio na osvajanje Rudnika. U Rudniku se učvrstio Sali-aga koji je želeo da uspostavi čvršću komunikaciju između Rudnika i Beograda. Karađorđe se bojao većih ispada Turaka iz Rudnika, zbog čega ga je zajedno sa oderdima Čarapića, Katića, Markovića i Arsenija Lome uspeo da osvoji marta 1804. godine. Za rudničkog vojvodu Karađorđe je postavio Milana Obrenovića.

Smederevskoj nahiju na ustanak je podigao Đuša Vulićević. Prota Mateja je podigao ustanak u valjevskoj i šabačkoj nahiji. Njegovi posavski odredi

su nakon bitke kod Beljine osvojili 21. 2. Palež, a u 18. marta Valjevo. Oni su opkolili Šabac ali zbog velike tvrđave nisu ni pokušavali da ga osvoje. Na severu ustanici su zauzeli Grocku.

23. marta odneli su sjajnu pobedu kod Ćuprije nad krdžalijama Alije Gušanca. Do sredine 1804. godine ustanici su proterali Turke iz seoskih sredina i unutrašnjosti

pašaluka. Turci su se sklonili po tvrđavama u Beogradu, Smederevu, Šapcu, Jagodini, Užicu, Požarevac, Karanovcu, Kragujevcu, Soku i dr.

Dahije su se za pomoć obratile ostalim pašama među kojima je bio i Pazvan oglu. Dahije su sastavile ratni plan koji je predviđao da se beogradski pašaluk očisti od ustanika tako što bi dahijski saveznici Arnauti udarili sa juga, dok bi njihova vojska izletela iz tvrđava. Da bi unajmio Arnaute Kučuk Alija je sa svojim oderdima janičara izašao iz beogradske tvrđave i uputio se na jug. On je porazio Karađorđa i Katića i preko Topole je dospeo u Kragujevac. Pošto ustanici nisu bili dobro naoružani i bez dovoljno municije Karađorđe je otišao u Pećane i Jakovo koji se nalaze u Sremu gde je nabavio oružje i municiju. Nakon toga se dao u poteru za Kučuk Alijom. On je stigao pred Kragujevac kojeg su ustanici opsedali. Ustanici su osvojili Kragujevac, ali Kučuk Alija je pobegao u pravcu Jagodine. Turcima u Jagodinu stiže vojska Halil age Gušanca kojeg je poslao Pazvan-oglu. Karađorđe je i dalje jurio Kučuk Aliju ali ga je on porazio kod Batočine.

Usledila je opsada Jagodine koju su izveli Karađorđe, Milan Obrenović i Mladen Milovanović. U prvom napadu Karađorđe je ušao u varoš, ali ostali odredi to nisu učinili jer je došlo do izlivanja reke Belice. Tek iz drugog pokušaja ustanici su uspeli da osvoje Jagodinu. Iz Jagodine Kučuk Alija je ponovo uspeo da izmakne Karađorđu i da uputi u pravcu Beograda. Kučuk Alija je prolazio pored Topole gde je spalio Karađorđevu kuću. Kod Leštana Kučuk Aliju je dočekao Vasa Čarapić i uspeo je da mu nanese znatne gubitke. Ali i pored toga Kučuk Alija je uspeo da se domogne beogradske tvrđave. Od Karađorđa Katić, Čarapić i Marković su dobili naređenja da se utvrde oko beogradske tvrđave i da ne dozvole ispade Turaka iz tvrđave.

Nakon toga Karađorđe se uputio na Avalu kod Vase Čarapića, gde je uputio poziv svim srpskim starešinama da dođu u Ostružnicu na Skupštinu. Ova skupština se sastala u Ostružnici na uskrs 1804. godine i ona je trebala da raspravlja o vojnim problemima, pitanjima unutrašnjeg uređenja, mirovnim pregovorima sa Turcima i dr. Na skupštini je došlo do sukoba između Karađorđa i Teodosija Marićevića po pitanju isplate novca trgovcima za oružje i municiju. Karađorđe je zahtevao od svih prisutinih da zajedno u roku od 10 dana isplate novac trgovcima, dok je Teodosije zahtevao da Karađorđe sam isplati trgovce. Tada je Karađorđe potegao pitanje Teodosijeve odgovonosti za neupeh ustanika kod Batočine. Na to Teodosije je izvadio pušku sa

41

kojom je hteo da ubije Karađorđa, ali on je bio brži i uspeo je da ubije Teodosija. Ovaj događaj bitno je uticao na učvršćenje ugleda Karađorđa među ustanicima.

Ostužnička skuptština je sastavila zahteve koji su trebali da se izlože na pregovorima u Zemunu. Ti zahtevi su bili na osnovu devet tačaka dogovora: isterivanje dahija iz pašaluka, obnavljanje knežinske samouprave, sloboda ličnosti, trgovine,i veroispovesti, pravo da vrhovni knez zajedno sa pašom pretresa sva pitanja koja se tiču odnosa između Srba i Turaka, amnestija za počinjene krivice u 1804.god. Karađorđe je bio ovlašćen da pregovara sa dahijskim izaslanicima, austrijskim vlastima i Bećir-pašom sultanovim izaslanikom. U to vreme vođeni su pregovori u Zemunu između ustanika koje predvodi Karađorđe i dahijskog izaslanika Sulejman-age, a pod posredništvom austrijskih vojnih vlasti. Srpski izaslanici tražili su proterivanje dahija i ukidanje čitlučenja, što je dahijski izaslanik odbio, ali je obećao da će se dahije dobro ponašati.

Nakon propalih pregovora u Zemunu skupština je nastavila sa radom i raspravljala je o pitanjima sakupljanju vojske od 25000 ljudi i njenoj organizaciji, kao i pitanje izbora sudija. Na ovoj skupštini Karađorđe je podelio srpsku vojsku na 12 nahija, pri čemu je svaka nahija imala po jedan tabor ili puk. Svaki tabor je bio sastavljen od 10-12 buljuka ili četa. Svi vojnici su polagali zakletvu na vernost, a kazna za izdaju je bilo nabijanje na kolac. Plen je bio zajednički, a izdržavanje vojske je palo na teret sela. Naložila je takođe momentalnu opsadu Beograda. Skupština je uputila pismo ruskom poslaniku na Porti Andreju Italinskom u kojem ga informiše o teškom položaju srpskog stanovništva u pašaluku pod dahijskim režimom i traži od njega rusku pomoć.

Nakon Ostružničke skupštine otpočela je opsada Beograda. U međuvremenu Milenko Stojković je opsedao Požarevac. Turci iz Požarevca su obećali da će se predati jedino Karađođru. Zbog toga se on povukao iz Beograda, poverivši opsadu Mladenu Milovanoviću. Karađorđe se uputio u Požarevac gde su mu se predali požarevački Turci. On ih je pustio da odu u Niš i Vidin. Nakon toga Karađorđe se uputio u Smederevo i Beograd. Smederevo se zbog gladi predalo. Karađorđe je nudio Foči i Fočić Mehmed agi upravu nad gradom u zamenu za oslobođenje od ostalih dahija. Ali su ovi pregovori propali jer je stigao sultanov izaslanik Bećir-paša, koji je tad bio bosanski vezir.

Bećir-paša je od Porte dobio nalog da dođe u Beograd, da ukloni dahije, da oslobodi beogradsku tvrđavu i da umiri raju. Karađorđe je pred Beogradom dočekao pašinog izaslanika tzv. Muhardara. Konačno pred Beograd stigao je Bećir-paša. Tada je veoma značajan faktor u pašaluku bio predvodnik krdžalija Gušanac Alija. Kad su jednom dahije izašle iz tvrđave Gušanac Alija ime je zatvorio mostove i onemogućio im povratak u tvrđavu. Ustanici koji su prvo krenuli prema tvrđavi nakon što su saznali za prevaru su odustali od zauzimanja tvrđave. Pošto nisu mogli da se vrate u grad dahije su pobegle niz Dunav. Krdžalije su zauzele beogradsku tvrđavu.

Karađorđe je pregovarao sa Bećir-pašom. On je u zamenu za mir tražio da mu se predaju dahije. Bećir-paša nije imao kud i morao je da izda buruntiju kojem je omogućio Milenku Stojkoviću da kod Adakala zarobi i pogubi dahije.

Gospodar beogradke tvrđave postaje Gušanac Alije pod čijim uticajem je bio i Bećir-paša. Krdžalije nisu dale paši ulazak u tvrđavu. Pregovori sa ustanicima su se odužili. Ustanici su otplatili pašine dugove krdžalijama u Beogradu. U međuvremenu stigao je novi beogradski vezir Sulejman-paša. Između Karađorđa i Bećir-paše je sklopljen usmeni mir. Poznat je samo deo odredbi. Njime je bilo predviđeno zabrana čitlučenja, zabrana povratka odmetnika i nasilnika po selima, sakupljanje poreza pripada Srbima, sudovi su u srpskim rukama, milicija je mešovito srpsko-turska, godišnji porez iznosi 500 hiljada groša, s tim što paša može dodatno da naplaćuje carinu i putarinu. Potom je izdat ferman kojim se traži od Srba da se vrate svojim kućama, a u zamenu za to se obećava da će njihovi zahteve biti ispunjeni. Nakon toga Bećir-paša je napustio pašaluk.

42

Zvornički paša je sa vojskom krenuo u pomoć opsednutim Turcima u Šabac. Ova vojska je prešla Drinu kod Lešnice. Na ove Turke krenuo je Jakov Nenadović sa odredom od 400 vojnika. On je krenuo na Čokešinu. Tu ga je dočekao hajduci na čelu sa Đorđem Ćurčijom. Tada je došlo do sukoba između Ćurčije koji je tražio da se ustanici povuku u šumu, a Jakov da se vojska povuče u manastir. Tako razjedinjene ustanike Turci su porazili na Čokešini (Ranke: Termopile Srpske revolucije). Uzrok poraza na Čokešini je bila odluka hajduka da se brane na otvorenom polju bez bilo kakvog ukopavanja i zaštite. Bez obzira na to bosanska vojska nije uspela da pruži pomoć opsednutim Turcimau Šapcu, što je omogućilo srpskim ustanicima da osvoje šabačku tvrđavu. Ćurčija je tad Jadar i Mitrovičku skelu.

Jakov i Matija Nenadović su Ćurčiju optužili kod Karađorđa da je izdajnik, zulumćar, hajduk, da izbegava sukobe sa Turcima. Zbog toga im je Karađorđe naredio da se obračunaju sa Ćurčijom. Ćurčija je bio uhvaćen i pogubljen, dok je Jakov Nenadović organizovao pravu hajku na hajduke po Mačvi. To je bio najveći obračun novih srpskih vlasti sa hajducima, tako da je kao posledica toga hajdučija zamrla jedno vreme u pašaluku.

Srpski ustanici nisu imali dovoljno veštine u dimplmatiji. Porta je igrala dvostruku ulogu. Ona je prividno podržavala srpske ustanike u njegovoj borbi protiv odmetnika. Ali u suštini Porta je želela da produbi jaz i sukob između ustanika i odmetnika kako bi u Beogradskom pašaluku uspostavila stanje kao i predhodnog perioda. Rusija je sa Turskom 1805. godine sklopila odbrambeni savez i u takvoj situaciji nije se moglo očekivati da Rusija može da bilo kom narodu na Balkanu pruži pomoć. Ali prema srpskom ustanku Rusija nije mogla da ostane ravnodušna. Rusija je usmeno saopštila svoju blagonaklonost prema srpskim ustanicima i savetovala im je da zauzmu Beograd i da taj način primoraju Portu na pregovore oko dobijanja autonomije. Rusi su javno tražili od ustanika pokornost prema Porti, dok su tajno podržavali ustaničke zahteve, ali do određene granice. Rusija nikad nije podržavala srpski zahtev za stvaranje nezavisne srpske države, već je prihvatala samo stvaranje autonomne države koja bi bila u sastavu Osmanskog carstva, kao što je to bila Vlaška i Moldavija. Rusija i Austrija su se takođe saglasile da ne dozvole upliv Napoleonove Francuske u istočno pitanje. Takođe je sugerisala ustanicima da se ne oslanjajuna Portina obećanja bez ruskog pokroviteljstva.

U Petrograd je poslata srpska deputacija Septembra 1804. godine koju je predvodio prota Mateja Nenadović. Oni su primljeni kod ruskog cara od kojeg su tražili zaštitu i spasenje. Deputacija je takođe tražila da se u Srbiju uputi ruski konzul koji bi bio posrednik i garant mira. Ali Rusija je prihvatila kompromisno rešenje kojim bi se srpsko-ruski odnosi održavali posredstvom srpskog poslanika u Bukureštu.

Srpski ustanici su tražili pomoć i podršku Austrije. Od Austrije su tražili oružje i municiju. Karađorđe je čak predložio da Austrija uzme Srbiju u svoje pokroviteljstvo i da uputi jednog princa koji bi bio upravnik Srbije. Ali Porta se žestoko protivila mešanju Austrije u srpsko pitanje. Srpska deputacija se vratila iz Rusije i obavestila je Karađorđa da je Rusija pružila podršku srpskim ustanicima i naložila im da ostanu pod oružejm, da se utvrde i da nastave rat.

Novi mirovni pregovori između Srba i Turaka vođeni su u Smederevu dec. 1804. Tada je odlučeno da Srbi plate godišnji harač od 1000 kesa i da dozvole spahijama da neometanu uživaju u svojim dobrima. Srpski ustanici su se podelili na dve struje tvrdu koju predvode Janko Katić i Milenko Stojković, a koja se zalaže da se borba nastavi sve dok se ne ostvari sloboda i druga umerena stuja koja se zalagala za pregovore i pomirljivi stav prema Porti.

1805.

Porta je u proleće 1805. godine odlučila da pošalje u pohod na ustanike Bećir-agu koji je trebao da uspostavi red u pašaluku. Ali Bećir-aga je odbio ovaj zadatak, tražeći najpre da se okonča sa Gušancem, tako da je pohod poveren Hafis-agi Niškom. On je dobio titulu beogradskog muhafiza i vezira. Hafis-aga je trebao da uspostavi mir u pašaluku.

43

Aprila 1805. je sazvana nova skupština u Pećanima, gde su se sastali „svi otmeniji ljudi“. Ona je sastavila srpsku deputaciju koje je trebala da ide u Carigrad, saslušan je izveštaj Prote Mateje i izveštaj o prikupljenom haraču. Takođe skupština je sastavila molbu koja je srpska deputacija trebala da podnese na Porti. U molbi se zahteva da se na čelo beogradskog pašaluka postavi muhasil (defterdar) a ne vezir, dakle finansijski, a ne vojni starešina. Srpski upravu bi činio veliki knez sa nahijskim knezovim koji su potvrđeni beratom. Svi porezi bi se davali odsekom jedanput godišnje i posebno lice bi ovaj tribut davalo Turcima. Traži se da spahije napuste sela i da sultan plaća spahije srpskim novcem. Traži se sloboda veroispovesti, sloboda podizanja crkava i manastira, sloboda trgovine i dr.

Takođe nešto kasnije sastavljena je i druga molba koja je upućena sultanu. Ona je manje sadržajnija. Svu krivicu za stanje prebacuje na spahije, pa čak i na beogradskog vezira. Ona traži uspostavljanje stanja kako je bilo pre dahija. U njoj se traži da se bira starešina koji će upravljati narodom i sakupljati danak i posredstvom jednog čoveka ga upućivati sultanu. Traži se da Srbiju napuste vojni činovnici, a da u Srbiji mogu ostati miroljubivi Turci koji će se baviti zanatskim i trgovačkim poslovima i da se sultanova zaštita nad Srbima bude ista kao i kod drugih naroda. Ovo su dve molbe koje su dosta slične, odnosno dve varijante jedno istog zahteva. Na skupštini je sastavljen i treći akt koji je poslat ruskom caru Aleksandru u kojem mu se izražava zahvalnost zbog pokroviteljstva nad Srbijom.

Ostatak skupštinske sednice posvećen je razradi plana za oslobođenje požeške, užičke i sokolske nahije.

Srpska vojska je prvo oslobodila sokolsku nahiju. Potom je usledio napad na Karanovac. Srpski trupama kod Karanovca je komandovao

Radič Petrović. U napadu na Karanovac učestvovale su i ostale srpske starešine. Karađorđe je otišao u Topolu da dovuče nova pojačanja. Jakov Nenadović je bio zadužen da sprečava užičane da priteknu u pomoć opsednutim Turcima u Karanovac, a Stanoje Glavaš je blokirao Beograd. Posle kratkotrajnog sukoba Turci su predali Karanovac i povukli se u Novi Pazar.

Karađorđe je uputio protu Mateju na Užice, a sam je otišao u Jagodinu, kako bi organizovao odbranu od pohoda Hafiz-paše. Srpska vojska je spalila užičku varoš i primorala Turke na mir. Ovim mirom Užice je dobilo dvojnu srpsko-tursku upravu pošto su iz njega proterani svi zulumćari. Zauzimanjem Užica srpski ustanici su uspostavili kontrolu nad Zapadnom Moravom i otežali komunikaciju Hafis-paše sa Bosnom.

Po planu Hafis-paše, avgusta 1805. u Smederevu su se pobunili Turci i na njih je krenuo Karađorđe kako bi sklopio mir. Za to vreme u selu Invankovcu Milenko Stojković je izgradio tri šanca i postavio jedan top. Karađorđe je zaposeo položaje na desnoj obali Morave. Cilj ustanika je bio da se turska vojska dovede na potez između Giljeva i Ivankovca kako bi se našla između dve vatre Milenkovićeve i Karađorđeve vojske. Ali ovu nameru srpskih ustanika pročitao je Hafis-paša i uputio je svoju delegaciju na pregovore. U međuvremenu stigla je ruska pomoć srpskom taboru. Na Porti je ruski poslanik protestovao zbog akcije Hafis-paše.

Hafis-paša je želeo da pređe Moravu i da dođe do Beograda. Kad je stigao na Moravu uvideo je da je reka nadošla, a da ga sa druge strane čeka Karađorđeva vojska. Promenio je plan i krenuo je na vojsku Milenka Stojkovića. Videvši da sva turska vojska ide na njega Stojković je podigao čitav sistem zemljišnjih nasipa. Glavnica turske vojske je udarila na čelo i uspela da zauzme mali šanac. Dve vojske su zaobišle Ivankovac, ali ovim manevrom nisu ustanicima naneli neke teže gubitke. Ali svi pokušaji Turaka da osvoje veliki šanac su se izjalovili. Bitka se odužila na čitav dan i kad je pao mrak turska vojska se povukla u Paraćin. Sutradan Karađorđe je prešao Moravu i sa Stojkovićem je zauzeo položaje iznad Paraćina. Turci su u tri navrata bezuspešno jurišali na ustanike i svaki put subili odbijeni. U jednom trenutku čak i paša je bio ranjen. Na kraju Turci su se povukli iz Paraćina i otišli u pravcu Niša. Vezir je umro od zadobijene rane. Karađorđe nije prešao granicu Beogradskog pašaluka, tako da ustanici nisu osvojili i spalili Paraćin. Boj na Ivankovcu desio se 18-20. avgusta 1805.

44

Pred bitku na Ivankovcu u Carigrad je otišla srpska deputacija koju su činili Novaković Čardaklija i Živković. Oni su Porti uputili molbu koju je sastavila skupština u Pećanima. Ova misija je propala i deputacija je brodom pobegla za Odesu jer je doznala da Porta ima nameru da ih pošalje u tabor Hafis-paše u Nišu koji je trebao da ih iskoristi u predstojećem pohodu.

Nakon Ivankovca Karađorđe se uredsredio na opsadu Beograda i Smedereva. Komadu nad smederevski trupama Karađorđe je predao Mladenu Milovanociću, a sam je otišao u Beograd. Turci su ponovo predali Smederevo na Arađelovdan 1805. godine.

Poraz Hafis-paše je snažno odjeknuo na Porti. Ona je odmah naredila da se prestonički korpus sa aritljerijom odmah uputi u Niš. Rumelisjkom i Bosanskom paši je naređeno da budu spremni za pohod. Ali u Niš umesto čitavog korpusa stigle su svega dve artiljerijske baterije. Zbog jesenjih kiša Turci su odustali od pohoda na srpske ustanike.

Karađorđeje još od početka ustanka imao opoziciju među starešina. Prvi koji mu se usprotivio bio je Teodosije Marićević na ostružničkoj skupštini, ali je on u ovom sukobu stradao. Posle njega opoziciju Karađorđu činili su Jakov Nenadović i Janko Katić. Na skupštini u Borku 1805. godine doneta je odluka o osnivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta. Ideja o stvaranju saveta potiče od Rusa. Putem saveta istaknuti srpski knezovi su mogli da ograničavaju vlast vodžda. Savet je prvi put pominje u pismu grupe starešina koje su uputili srpskim deputatima u Carigrad. U pismu oni su deputate upoznali sa postojanjem ovog tela. Centar Sovjeta je manastir Bogovađa. Zbog borbi oko Karanovca, Užica i Ivankovca Savet nije stigao da se konstituiše. Prota Mateja i Jakov Nenadović nisu učestvovali u bitci na Ivankovcu, već su pravili planove za skupštinu u Bogovađi. Oni su sazvali skupštinu u Bogovađi koja se sastojala od predstavnika iz valjevske, rudničke i beogradske nahije. Ona je trebala izabere članove saveta. Ali njih je preduhitrio Karađorđe i sazvao skupštinu u Borku i sve članove skupštine u Bogovađi je primorao da dođu u skupštinu u Borku. Karađorđe je dozvolio proti Mateji da izabere članove Saveta, a centar Saveta je iz Bogovođe premešten u Voljavču. Vodžd je stavio do znanja da savet mora da zavisi od njega. B. Grujić je sastavio Za pamjat i Slovo . To su bila akta o Praviteljstvujuščem sovjetu i poglavaru zemlje ili vodždu. Sovjet čini 12 poznatih nahijski predstavnika, a najsposobnijeg bi izabrali za predsedatelja. Sovjet se delio na 2 celine. Jednu čini vlada od 6 ministara vojske, finansija (kase vilajetske), pravosuđa, crkve i prosvete, inostranih i unutrašnjih dela. Njihove dužnosti su više nagoveštene nego propisane. Bilo je moguće da jedna osoba ima dve funkcije. Drugi deo sovjeta čine ostali članovi, koji obavljaju ostala vilajetska dela koja nisu pobrojana. Sovjetu pomaže nekoliko pisara, momaka i knjigovođa.

Slovo nam nije sačuvano, zbog čega ne možemo da utvrdimo titulu koju je nosio Karađorđe. Zvanje vodžda u ovom aktu se ne pominje.

Nakon skupštine Savet je počeo sa radom. U tom preiod jedino što znamo jeste da je Savet presuđivao narodu za manja krivična dela. Ubrzo se centar Saveta iz Voljevače preselio u Bogovađu. Potom je naloženo svim nahijama da izaberu po jednog predstavnika za Sovjet, čime su izabrani svi članovi Sovjeta. Potom Sovjet je raspravljao o uređenju vrhovne uprave suda i ostalih institucija. Po nahijama uspostavljeni su sudovi ili magistrati. U Bogovađi su nastala sva pravna akta o uređenju države. Od svih akata koji je Sovjet doneo u Bogovođi su i onaj o postavljenju Karađorđa za predsednika Sovjeta i odluka da rešenje Sovjeta ne mogu biti punovažna bez njegovog potpisa. Sovjet je done odluku da se izvrši popis svih dobara i da se za njih razreže porez. Akt o uređenju sudova je sudstvo podelilo na 4 stepena seoski, kneževski, nahijski i veliki sud narodni kojeg čini Sovjet. Crkveni sud se deli na 4 stepena namesnički, protojerejski, arhijerejski, veliki narodni sud koji je vrhovni mirski i sveštenički sud. Sovjet je iz Bogovađe premešten u Smederevo.

- U avgustu je održana skupština u Borku; ona je jako važna u pogledu organizacija ustaničke države: Karađorđe je tokom 1804. uspostavljao neprikosnovenu vlast; tokom 1805. ipak je ojačala opozicija takvoj vlasti; već na Pećanskoj skupštini aprila/maja 1805. došlo je do

45

izvesnih neslaganja (na pr. dve molbe sultanu); tu se čula i ideja o Savetu; stranci su uočili da vlast u Srbiji dele vožd i 12 starešina; ali Saveta kao organizovanog tela još nema; prvi put se pominje u jednom pismu delegaciji u Cgrdu od 20 . 7. 1805.; aktivno se radi na osnivanju saveta i to se vidi iz pisma koje je odgovor na pismo Jakova i Mateje N. i Bože Grujovića koje je su oni uputili St. Stratimiroviću; u pismu se kaže da Strat. savetuje da se ono nameravano provizorijalno pravlenije imenuje mežduvremenoje pravl; Prota i VSt.K kažu da je Sovjet osnovan na skupštini u Boraku, kr. avgusta 1805.; ne može se tačno utvrditi; odluka o osnivanju je svakako pala pre osvajanja Karanovca i Užica; za sedište je izabrana Bogovađa; dok su tekle pripreme za Ivankovac, Nenadovići su pripremali skupštinu u Bogovađi; na nju su pozvali i K.; U Bogovađi su se okupili viđeniji ljudi Valjevske, Beogr, i Rudničke nahije; Ali, K. ih sve poziva na Sk. u Borak i oni odlaze; sk. je održana istog dana za koji je bila zakazana i ona u Bogovađi, 27. 8.; na skupštini je doneta odluka da se uzme Smederevo; K. je odobrio Proti da izabere članove za Savet, koji će se smestiti u Voljavči, ne u Bogovađi, a potom u Sd!;

- Boža Grujović je sastavio dva teksta „Za pamjat“ i „Slovo“, koji se bave ustrojstvom državne vlasti, temelj svih zakonodavnih akcija 1805, 1808, 1811, a pre svega temelj ustanova Pravitelj. Sovjeta i Vožda

- Načalnij Pravitel. sovjet narodni je telo od 12 ili 13 članova, zavisno od konačnog rešenja: predsednik jedan od članova ili poseban član, vožd ili neko dr i sl; Iz sovjeta proizilazi vlada od 6 članova: vojni, finansijski, prosvete i crkve, up., inop, pravosuđa; nadležnosti čl. Saveta i Vlade su više nagoveštene nego utvrđene!

- Slovo se bavilo ustanovom poglavara države, ali ne navodi njegovo ime, ali nije sačuvano u celini; istaknuto je najpre načelo ZAKONITOSTI!;

- Savet je u Voljavči zasedao uglavnom po sudskim poslovima; K. je dopustio da pređu u Bogovađu; Grujović je pisao da nahije pošalju predstavnike za savet i to je završeno i u Bogovađi je već „polno sosedanije“; od 16. do 24. oktobra u Bogov. su nastali svi akti o uređenju države; Donete uredbe Savet je slao po nahijama;

o 16. okt. doneta je uredba kojom se K. proglašava za predsednika Sovjeta i koja ga obavezuje da odluke Sovjeta potvrdi!; K. to nije ni tražio ni želeo; Naprotiv!; detaljnije o Savetu raspravljaće Smederevska sk;

o 22. 10. 1805. raspravljano je o popisu imovine i razrezivanju poreza;o 23. 10. raspravljalo se o sudstvu i donet je akt Učreždenije sudejstv:

četvorostepeno sudstvo – seoski, knežinski, nahijski i Veliki sud narodni, Sud vilajetski (Sovjet); drugi deo akta se bavi crkvenim sudovima i uređuje ih na isti način: namesnički (u knežinama), protojerejski, eparhijski i Veliki sud;

o 24. 10. rešeno je da smrtne presude može da donosi samo Vrhovni narodni sud; zabranjene su globa, haranje i batinjanje sekirom i topuzom; proglašene su slobode imovine, trgovanja... „OVO SE ZOVE SERBSKA SLOBODA“.

- raspravljalo se i o odnosima sa Portom; upućena još jedna delegacija, ali nije otišla u Carigrad jer je stigla vest o Portinom pripremanju za nastavak sukoba vs Srba, pod komandom bosanskog vezira i uz učešće i ostalih vezira;

Decembra 1805. godine organizovana je Skupština u Smederevu, koje je ponovo osvojeno novembra 1805. U njoj su prisustovale najznačajnije srpske starešine. Tada je došlo do otvorenog sukoba između Karađorđa i Sovjeta, jer je Sovjet želeo da se ovo telo na skupštini proglasi za vrhovnu vlast u zemlji. Karađorđe je čak u jednom trenutku izašao iz skupštine i odlučio da se sa svojim momcima obračuna sa Sovjetom. Ali ga je u skupštinu vratio Janko Katić. Savet je povukao svoj predlog tako da je prihvaćeno kompromisno rešenje. Prota Mateja je izabran za predsednika Sovjeta, a Karađorđe za vrhovnog predsednika Sovjeta. Time postoje dva predsednika jedne ustanove, a da nisu razgraničene njihove nadležnosti.

46

Skupština je donela uredbu o Sovjetu kojim je bilo predviđeno da vrhovna vlast pripada savetu i da su svi dužni da se povinuju vlasti saveta. Savet ima pravo da u Srbiji zasnuje sve ustanove, upravlja narodnom blagajnom, sakuplja porez, drži skele i dr. Savet upravlja smederevskim gradom, a potčinjeni su mu svi ostali gradski komadanti. Savet je najviša sudska ustanova i radi kao Sud vilajetski. On ima pravo da izriče smrtne presude. Ova odluka je vezana za odluku Saveta donetog u Bogovođi i sa njim čini jedinstvenu celinu.

Nakon uredbe o Savetu skupština je sastavila molbu koja je upućena sultanu, ruskom caru i ruskom poslaniku na Porti Italinskom. U pismu upućenom sultanu skupština traži od sultana da fermanom prizna trenutno stanje u Beogradskom pašaluku. U pismu ustanici su naglasili da su ustanak podigli protiv dahijskog režima i nisu se odrekli plaćanja tributa sultanu. Takođe od njega se zahteva da bosanskog i ostale paše spreči da napadnu Srbiju. Sva tri pisma potpisao je Karađorđe kao komadant Srba, a ne kao predsednik Sovjeta.

Skupština u Smederevu je takođe donela nekoliko odluka: da se usled rata obustavi plaćanje tributa porti, da se nastavlja sakupljanje poreza i da se on upotrebi u vojničke svrhe, da se vojna sila umnožina 100 hiljada, da u vojsku primi savko ko prebegne u Srbiju, da vojnike izdržavaju sela, da se u vojsci zavede strogi red i disciplina, da se uvede smrtna kazna za begunce, da se popravi smederevska tvrđava i da se ona popuni garnizonom, da se osvoji Beograd, da se krene u ofanzivuvu van granica pašaluka, da se Karađorđu da neograničena vlast u vojnim poslovima. Nakon skupština u Bogovađi i Smederevu opozicija je uzdrmala Karađorđevu vlast, ali nije uspela da je ograniči jer je Karađorđe i dalje bio iznad Saveta. Nakon skupštine u Smederevu Karađorđe se uputio u Beograd gde je nadizarao pripreme za opsadu tvrđave.

Napoleon 1805. godine osvaja Beč i poražava austrijsku vojsku kod Austerlica. Nakon toga on osvaja Berlin i sa Austrijom potpisuje mir u Požunu 1806. godine. Ovim mirom Napoleon dobija austrijske provincije na Jadranu uključujući Dalmaciju i Boku Kotorsku. Otud Napoleon počinje da igra značajnu ulogu u istočnom pitanju. Napoleon je odbio predlog da se Austriji dodeli BiH, Srbija, Makedonija, Bugarska i dr, čime bi se Rusija odvojila od Turske. Ali u tom trenutku Napoleon nije bio spreman da kida odnose sa Rusijom. Napoleon se zadovoljio sa protektorato mnad Turskom i potiskivanjem Austrije i Rusije sa Balkana. Napoleon je napustio politiku raturanja Osmanskog carstva i založio se za očuvanje njegovog inegriteta. Otud on nije imao simpatija prema srpskim ustanicima. Napoleon osvaja Dalmaciju do Neretve, te Dubrovnik i Boku Kotorsku. Sudbina Srbije zavisi od međunarodnih okolnosti. Velike sile su bile na njenim granicama na Jadranu i na Dunavu.

Zbog poraza na Ivankovcu sultan je naredio bosanskom i rumelijskom paši da se pripreme na pohod protiv srpskih ustanika.

1806.

Početkom 1806 godine ponovo se sastala skupština u Ostružnici. Na njoj su prisustovali Karađorđe i prota Mateja. Skuptšina je uputila molbe ruskom, austrijskom i turskom caru. U pismu sultanu ustanici se ne odriču podaništva sultanu i izražavaju spremnost da plate dvostuki danak. Ali zato nisu pristajali da ponovo padnu pod jaram odmetnika i ističu nameru da se suprostave vojsci koju bi na njih poslao sultan. Molbe ruskom i austrijskom caru su slične sadržine. Oni se žale na turska nasilja i odsustvo pravde i mole ih da se založe za njihove interese na Porti i da umilostive sultana kako on na njih ne bi poslao vojsku. U sva tri pisma srpski ustanici traže obrazovanje mešovito rusko-austrijsko-turske komisije koja bi ispitala uzroke ustanka. Ukoliko bi se dokazala nevinost ustanika, oni bi imali pravo na sultanovu milost. Skupština je izabrala deputaciju koja je trebala da uputila molbu ruskom i austrijskom caru. Tu deputaciju je predvodio prota Mateja.

47

Srpska deputacija je predala molbu austrijskim vlastima, a potom je vodila pregovora sa sekretarom carske kancelarije Valenburgom. U pregovorima srpska deputacija od austrijskih vlasti traži da utiče na sultana da pristane na mirovne pregovore i da odustane od slanja vojske na Srbiju, da pomognu u nabavci oružja i municije, da im dopusti traženje utočišta na njenom tlu u slučaju turske pobede. Austrija je bila sprema da prihvati samo prvi zahtev srpskih ustanika. Austrijski car je odmah reagovao i od turskog sultana je zahtevao da se spor reši mirnim putem. Carev brat nadvojvoda Karlo je kao vojni ministar zamolio beogradskog, vidinskog, zvorničkog, travničkog i skadarskog pašu da obustave svako nasilje i krvoproliće. O ovim diplomatskim potezima odmah je obavešten Karađorđe i od njega je zatraženo miroljubivo ponašanje.

Zbog francuskog uticaja na Tursku, sultan Selim III je odbio ovu diplomatsku inicijativu Austrije. Da bi uverila Portu da ne podržava srpske ustanike, Austrija je zatvorila granicu prema Srbiji.

Austrijske vlasti srpskoj deputaciji nisu savetovali da odlazi u Petrograd. Molbu ruskom car srpska deputacija je uputila preko ruskog poslanika. U molbi se traži pomoć u novcu, municiji i nekoliko ruskih pukova. Čak su predlagali da na čelo srpske vojske dođe knez Konstantin Pavlovič. Ruska diplomatija se založila da se srpski zahtevi ispune putem jednog hatišerifa. Srbi će zauzvrat sultanu plaćati tribut i slati svoju vojsku kao ispomoć. Bez obzirana ovu austrijsku i rusku diplomatsku inicijativu Turska je pod uticajem francuske odlučila da se obračuna sa srpskim ustanicima.

Porta je izdala ferman kojim je naredila pašama koji se graniče sa Srbijom da preduzmu mere. Nju je pratila fetva šeih-ul-islama protiv nevernih Srba. Srbi su proglašeni neprijateljima islama. Centar okupljanja rumelijske vojske bio je u Sofiji. Rumelijskom valiji Ibrahim-paši data su neograničena prava u gušenju srpskog ustanka. Sultanovu vojsku za pohod su pripremali francuski oficiri. Oni su sastavili ratni plan, koji će Turcima poslužiti i tokom pohoda 1813. godine.

Pored rumelijske okupljala se i bosanska vojska. Njoj se pridružila hercegovačka vojska Sulejman-paše Skopljaka, pošto je predhodno ugušila ustanak Dobrnjaka. Njen zadatak je bio da preko Novog Pazara i Raške napreduje dolinom Ibra. Ibrahim-pašina vojska se okupila oko Niša i brojala je 40 hiljada ljudi. Severno je bila vojska Pazvan-oglua. Planom je bilo predviđeno da se Srbija napadne sa tri strane sa istoka dolinom Dunava iz Vidina, sa zapada iz Bosne i sa jug iz pravca Niša.

Vojni plan za odbranu Srbije od turskog pohoda sačinjenjen je na Smederevskoj skupštini. Tim ustaničkim planom je bilo predviđeno:

Milenko Stojković treba da krene niz Dunav i da zauzme Poreč i Ključ, Petar Dobrnjac je treba da ide uz Moravu na Paraćin, Ražanj i Sokobanju, Stanoje Glavaš, Mladen Milovanović i Vule Kolarac su trebali da idu u pravcu

Kruševca, Milan Obrenović ka Višegradu, Jakov Nenadović i Luka Lazarević na Šabac, opsadom Beograda komanduju Miloje Petrović i Vasa Čarapić,

Duž cele granice u šancevima su bile smeštene odbrambene jedinice. Na Smederevskoj skupštini bilo je reči o mogućnosti spajanja ustaničke vojske sa

Crnogorcima i zajedničko ratovanje protiv Turaka. Uspostavljena je komunikacija između vladike Petra I i vodžda i Karađorđa. Vožd i savet su bili uvereni da bi ratni uspeh doveo do ujedinjenja Srbije, Crne Gori i Bosne. Ali u tom trenutku Petar I je bio zaokupljen ratom sa Francuzima oko Boke. Njemu je u tome pomagala ruska flota. Zbog toga se on protivio Karađorđevom konceptu ratovanja protiv Turaka i savetovao mu je da ne ratuje van granica beogradskog pašaluka. On je odbio vodždov plan o zajedničkom ratovanju i ujedinjenju. Tokom sledećih ratnih godina Crnogorci i vladika Petar I neće preduzeti ni jednu akciju protiv Turaka. Time je bila propuštena jedna prilika za zajednički nastup protiv Turaka.

48

Ustanici su pokrenuli ofanzivu odmah nakon ostružničke skupštine. Milenko Stojković je krajem januara zauzeo Poreč. Preko planine Miroča se spustio u Timočku krajinu i osvojio Negotin i Kladovo. Petar Dobrnjac je osvojio Paraćin, Ražanj i Aleksinac. Turci su u Ražnju pružili žestok otpor, ali su morali da se povuku u Sokobanju gde su uspeli da se odbrane. Mladen Milovanović i Stanoje Glavaš su potisnuli vojsku leskovačkog paše i osvojili Kruševac. Približili su se Nišu i kod Kuršumlije su razbili jedan arnautski odred. Radič Petrović je krenuo niz Ibar i pomogao da se oslobodi novopazarska nahija. Milan Obrenović je dopro do Višegrada i Nove Varoši. Pazvan oglu je sa svojom vojskom upao u Srbiju, ali je doživeo poraz na Dživdđibarama nedaleko od Rtnja, nakon čega je sa ustanicima morao da potpiše mir.

Na jugu, srpski ustanici su doživeli poraz na Deževi. Sulejman-paša Skopljak je naneo poraz Radiču Brankoviću nakon čega je spalio

Studenicu. Za to vreme Karađorđe je rukovodio operacijama opsade Beograda i Šapca. Na

ostružničkoj skupštini rešeno je da se Šabac osvoji pre Beograda jer je postojala opasnost da šapčanskim Turcima pomognu Turci iz Bosne.

Posle ostružničke skupštine Karađorđe se pridružio Jakovu Nenadoviću, ali njih dvojica nisu uspeli da osvoje Šabac. Na vest da prelaze Drinu u nameri da pomognu opsednutom Šapcu, Karađođe i Jakov im dolaze u susret. Na Žičkom polju ustanici su bili poraženi i potisnuti na Vidojevicu, a Turci su prodrli do Šapca. U ovoj bitci i Karađorđe i Jakov su bili ranjeni. Karađorđe je u blizini Mišara podigao šanac, ali je tu bio napadnut od strane Mehmed-kapetana Vidajića i Osman-kapetana Gradačkog. U jednom trenutku je postojala opasnost da Turci upadnu u šanac, ali je Karađorđa spasao odlučni napad Petra Molera.

Ovo je iskoristio (Hadži-beg Srebrenički) Hasan-paša Srebrenički prešao Drinu i napao Brankvinu i Valjevo. Njemu nije mogao da se suprostavi Jakov Nenadović. Turci koji su spalili Brankovinu i Valjevo su potisnuti tek kad je iz Beograda došao Janko Katić. Nakon ovih događaja Karađorđe se povukao u Topolu. Odatle on se uputio u Beograd kojeg je uz pomoć artiljerije iz Smedereva pokušao bezuspešno da osvoji. Zbog toga je on zatražio posredovanje Austrije. Ali ovi pregovori sa krdžalijama u tvrđavi su propali.

Pod pritiskom Turaka iz Bosne Pocerina i Mačva su se pokorile Turcima. Prota Mateja je napustio Savet kako bi preuzeo komandu nad delom valjevske vojske koja je držala dugi front prema Bosni. Turski pritisak na front je bio jak, tako da je prota tražio od Karađorđa da on lično dođe na front ili da pošalje pomoć. Karađorđe mu je savetovao da sukob odugovlači pregovorima sve dok se on ne obračuna sa Omer-agom na Moravi kod Ćuprije. Prota Mateja je lično otišao u bosanski tabor na pregovore gde je upoznao Kulin kapetana.

Tada je krenula istovremeno ofanziva sa zapada iz Bosne koju predvodi bosanski vezir, iz Niša preko Morave koju predvodi rumelijski valija i uz Dunav ka Poreču predvodi Jusuf-paša. Na desnoj obali Morave između Aleksinca i Ražnja kapetan Žikić je izgradio veliki šanac pod nazivom Deligrad. Na levoj obali morave napravljen je drugi šanac Topljak. Deligrad i Topljak su bili povezani međusobom.

Turci su 06. 07. 1806. godine izvršili napad na Deligrad, ali su bili razbijeni prilikom borbi za utvrđenje hajdučka česma. Tri dana kasnije Turci su prešili Moravu ali su nakon žestokih sukoba morali da se povuku. U tim sukobima stradao je veliki broj i Turaka i Srba. Za to vreme bosanska vojska je uspela da se domogne Šapca i da uspostavi kontrolu nad ovim delom Srbije. Postojala je opasnost da prodru do Beograda. Turski plan je bio da se vojska Hadži-bega Srebreničkog pređe Drinu i da se preko Valjeva spusti do Paleža, gde je trebao da se spoji sa glavninom turske vojske. Karađorđe je sa vojskom krenuo na njih. Ustanička vojska je bila podeljena na dva dela. Jedna vojska je pod komandom Karađorđa trebala da se suprostavi bosanskoj vojsci, dok je druga vojska pod komadom Petra Dobrnjca trebala da krene prema Nišu. Karađorđe se sa Jankom Katićem uputio u pravcu Kolubare, da bi se na Belom Brdu susreo sa protom Matejom, Milanom i Milošem Obrenovićem. Tada je došlo do sukoba između Karađorđa i prote Mateje, jer ga je Karađorđe optuživao za neuspeh u šabačkoj nahiji, iako je to bio sukob

49

za vrhovnu vlast. Deo ustanika je uspeo da zaustavi Hadži-bega, dok je glavnica bosanske vojske pod komadom Sulejman-paše Skopljaka se iz Šabca uputila ka Beogradu, onog trenutka kad je Hadži-beg udario na Valjevo. Jakov Nenadović, Luka Lazarević i Janko Katić su se sukobili sa jednim odredom Hasan-paše kod sela Krnića. U tom sukobu Janko Katić je poginuo. Sulejman-paša je spalio Palež i povukao se u Šabac nakon što je saznao za poraze Hadži-paše i Hasan-paše.

Nakon toga Karađorđe se dao u prikupljanje vojske. On je smirio situaciju u valjevskoj nahiji i Pocerini. Karađorđe je sa ustaničkom vojskom stigao na Mišar gde je sagradio šanac. Šanac je bio izgrađen na brzinu, tako da je imao nepravilan četvorougaoni oblik i nije bio najbolje spremljen. Turci su to iskoristili i napali srpsku vojsku na šancu. Borba je trajala čitav dan dok nije pao mrak. Karađorđe je sastavio plan kojim se deo vojske sa konjicom povukao u šumu. Bitka na Mišaru je počela rano ujutru 13. 08. 1806. godine artiljerijskom paljom i turskim jurišem. Turci su se primakli šancu, ali Srbi su ih odbili i napali. Turci su svom snagom izveli drugi napad na šanac. Šanac je bio opkoljen a Srbi su ga grčevito branili. U tom trenutku usledio je napad srpskih konjanika na turska leđa i bok. To je pokolebalo Turke. U napad je krenula pešadija iz šanca. Srbi su Turcima naneli težak poraz i zadobili veliki ratni plen u zlatu i stoci. Kulin kapetan je napustio svoj odred i uputio se u pravcu Bosne. Ali njega je kod Kitoga porazila vojska Miloša Pocerca. Mišarskom bitkom za jedno vreme otklonjena je opasnost koja je srpskim ustanicima pretila iz Bosne. Srpski ustanici su nakon Mišarske bitke uspeli da povrate kontrolu nad Mačvom i Pocerinom.

Za to vreme nisu prestajali turski napadi na Deligradu. Karađorđe se posle Mišara uputio u Beograd i Šumadiju kako bi sakupio vojsku sa kojom je želeo da krene na Deligrad. Karađorđe nije stigao na Deligrad gde se odvijala odlučujuća bitka. Petar Dobrnjac, Stanoje Glavaš i Mladen Milovanović su porazili vojsku rumelijskog vezira Ibrahim-paše. Bitka je bila žestoka i trajala je ceo dan.

Karađorđe je saznao za pobedu dok se kretao prema Deligradu. Zajedno sa ovom vojskom krenuo je na Niš. Stanoje Glavaš je upao u Toplicu i spalio Prokuplje. Nastavio je da goni Arbanase sve do Laba, Brvenika i Banjske. Za to vreme Karađorđe je jurio Ibrahim-pašu i opseo Niš. Milenko Stojković je uspešno operisao u Krajini, a jedan njegov odred je stigao sve do Vidina. Tada je Karađorđe sa Ibrahim-pašom sklopio primirje na 6 nedelja sve dok se ne vrati Petar Ičko koji je otišao na mirovne pregovore. Srbi su se povukli iz Ključa i napustili su opsadu Niša. Ali sve ostale teritorije su zadržali. Srbi drže teritoriju od Drine do Timoka i od Save i Dunava do Kosova i Niša.

Karađorđe je poslao Petra Ička u mirovnu misiju pre nego što je otpočela turska ofanziva. To je bilo stoga što je Karađorđe sumnjao u mogućnost da Srbi mogu da se odupru turskoj invaziji i verovao je da pregovorima može da ublaži turski napad. Petar Ičko je pred Portom podneo srpske zahteve. To su bili:

podaništvo Srba sultanu se izražava plaćanjem godišnjeg danka odsekom, među Srbima umesto vezira bi boravio carski muhasil (dakle, finansijski, a ne vojni

službenik) sa najnužnijom poslugom, srpska vlast bi obavljala sve sultanove, muhasilove i narodne poslove, janičari, krdžalije i ostali zulumćari bili bi proterani iz Srbije, dok bi odbranu granica

Osmanskog carstva preuzeli Srbi. Ičko je stigao u Carigrad u nepovoljno vreme. Vezu sa Portom održavao je preko

Carigradskog patrijarha. Turci su tad tvrdili da je njihova ofanziva uspešno završena. Ali uz pomoć svoje veštine, ruske podrške i povoljnih vesti sa fronta Petar Ičko je uspeo od Porte da izdejstvuje predlog za mir.

Nakon poraza kod Deligrada Porta je poslala muhasila u Srbiju. U Srbiju je došao i Petar Ičko gde je obavestio vožda o svom radu i fermanu koji je Porta poslala Ibrahim-paši. Sadržaj fermana nije poznat, ali se veruje da je njime Porta dala oproštaj Srbima zbog dizanja ustanka i pristala da im se pod određenim uslovima preda uprava nad pašalukom. Portini predlozi su bili:

50

1. Srbi svoju vernost Porti iskazuju putem danka koji isplaćuju dva puta godišnje o Đurđevdan i Mitrovdan i koja iznosi 722,5 groša,

2. spahije napuštaju sela u zamenu za novčanu nadoknadu od najviše 10 groša. Tu novčanu nadoknadu bi sakupljali Srbi i predavali ih alaj-begu koji bi ih dalj prosleđivao spahijama.

3. Srbima se daje amnestija, oprašta neplaćeni danak i oslobađa danak za predstojeće polugođe,

4. Porta proteruje janičare, krdžalije i ostale zulumćare iz Srbije. U Srbiji se dozvoljava boravak ostalim Turcima, ali samo po gradovima, uz obavezu da ne smeju da se svete Srbima. Vojska se nalazi po tvrđavama u Beogradu, Smederevcu, Šapcu i Užicu i njima komanduje paša.

5. Srbi uživaju potpunu versku slobodu sa pravom podizanja crkava, manastira i škola. 6. vrhovna srpska uprava pripada baš-knezu, dok po nahijama stoluju nahijski knezovi.

Oni imaju dužnost da prikupljaju porez. 7. pašina vlast se prostire samo po tvrđavama i nema pravo da šalje svoje ljude u

unutrašnjost. Paša ima pravo da izriče smrtne presude, a sve ostale poslove on mora da obavlja zajedno sa baš-knezom.

8. ako Turci žele da putuju po Srbiji zbog svojih trgovačkih poslova, oni to mogu da čine samo uz isprave koje dobijaju od baš-kneza.

9. nije poželjna česta promena paša, ako to izričito ne traže Srbi i dr.Srbi nisu želeli da isplate prvi deo danka dok se iz Beograda ne udalje krdžalije i Gušanac

Alija. U tom trenutku on je bio najveća smetnja miru. Vožd i muhasil su se iz Smedereva uputili u Beograd. Oni su verovali damogu da ubede Gušanca da dobrovoljno preda grad. Gušanac je reagovao ispadom iz grada. Potom je Karađorđe uputio pismo Gušancu u kojem ga moli da prestane sa prolivanjem krvi i da grad preda u zamenu za slobodno napuštanje Srbije. Ali Gušanac je i ovu molbu odbio. Nakon toga skuptšina je prihvatila Portine predloge i šalje Petra Ička da utvrde konačne uslove mira.

Karađorđe je usredsredio svu vojsku na osvajanje Beograda i Šapca. Vojskom koja je opsedala Beograd komandovao je Radič Branković. Logor se prvobitno smestio na Vračaru, da bi se potom premestio na Tašmajdan. Turke u tom trenutku je spasavala Austrija koja im je prodavala oružje i hranu. Srpska vojska je otpočela sa bombardovanjem tvrđave. Inače beogradska tvrđava je bila opasana sa šančevima, grudobranima i karaulama. Sastojala se od 4 kapije savska, varoška, stambolska i vidinska. Utvrđenje se delilo na gornji i donji grad. Beograd je bio dobro utvrđen i bilo ga je teško osvojiti. Srpsku vojsku predvodili su Marković, Čarapić, Glavaš i dr. Na početku opsade Srbi su uspeli da zauzmu Savsku kapiju, a potom Varoš i Stambol kapiju na kojoj je poginuo Vasa Čarapić. Da bi onemogućili Gušanca da nabavlja opremu iz Austrije, ustanici su zauzeli Veliko ratno ostrvo. Nakon toga Gušanac je potpisao predaju tvrđave i sa krdžalijama je slobodno otplovio niz Dunav u Vidin. Beogradsku tvrđavu zauzeo je Sulejman-paša, podigao je mostove i odbio je da je preda Srbima dok ne stigne ferman . Ustanici su na silu upali u tvrđavu i zarobili pašu. Tim je Beograd početkom 1807. godine konačno dospeo u srpske ruke. Ubrzo nakon pada Beograda pao je i Šabac. Time su Srbi postigli uspeh kojim su mogli da nateraju Portu na mir.

Ali u tom trenutku izbio je veliki spor između Rusije i Turske. Na sve češće smene vlaških knezova, Rusi su reagovali zaposedanjem Bukurešta, zbog čega je Turska objavila rat Rusiji. Ovaj rat je vođen 1807-1812. godine. Rusko-turski rat je uticao na sam tok srpskog ustanka. Da bi umirila Srbe Porta je Petru Ičku dala mir. Porta je prihvatila sve srpske zahteve, ali je sadržaj ovog Ičkovog mira ostao nepoznat. Ali Rusi u tom trenutku nisu želelli srpsko-turski mir. Oni su želeli da uspostave front od Dunava do Jadrana, zbog čega su Srbe nagovarali da nastave sa ratom obećavajući da će Srbiju pretvoriti u rusku vazalnu kneževinu. Rusi su poslali u Srbiju boljara Manolaka koji je nagovorio Karađorđa da iz Beograda protera pašu. Veliki jaz između Srba i Turaka izazvao je Miheljsonov proglas u kojem je poručio Srbima da oni

51

ne trebaju Turcima da plaćaju danak. Srbi su od Rusa očekivali pomoć radi rata na teritoriji Srbije, dok su Rusi želeli da sa Srbima ratuju na vlaškom frontu.

Odnosi između Srbije i Porte su bili poremećeni kada su ustanici napali i pobili pašinu kolonu koja se povlačila iz Beogradske tvrđave. Takođe ustanici u pobili svo tursko stanovništvo koje su zatekli u Beogradu i Šapcu. Srbi su se u potpunosti priklonili Rusima i u skupštini u Smederevu su doneli odluku koju su uputili muhasilu, a u kojoj se nalaže da se Srbija smatra nezavisnom državom i naložila je muhasilu da napusti Srbiju. Time su ustanici odbacili Ičkov mir, koji je prihvatio sve srpske zahteve iz 1805. godine. Srpski ustanici su otvoreno stali na stranu Rusije i svoju sudbinu su vezali za ishod rusko-tuskog rata.

1807.

Rusko-pruskom konvecijom garantuje se celovitost Osmanskog carstva. Austrija se držala načela da ako Srbija ne može njoj da pripadne, onda mora da ostane u sastavu Osmanskog carstva. Austrija nije želela Srbiju kao autonomnu kneževinu, a kamoli nezavisnu državu. Austrija se zalagala za mir između Srbije i Turske jer nije želela prodor Rusije u Srbiju, koja je bila njena interesna sfera. Zbog zaposedanja Velikog ratnog ostrva Austrija je zatvorila granicu prema Srbiji. Tilzitskim mirom između Francuske i Rusije bilo je predviđena podela interesnih sfera. Srpski ustanici se prvi put pominju u jednom međunarodnom pravnom aktu u primirju u Soloboziju.

Na beogradskoj skupštini 1807. godine usvojen je ratni plan. Naloženo je Milenku Stojković da sprovede žešću ofanzivu prema Vidinu, kako bi se spojio sa ruskim trupama u Vlaškoj. Pored Vidina srpkim ratnim planom bilo je predviđeno napad na Užice i Niš. Takođe je naloženo popravka beogradske tvrđave.

Milenko Stojković je sproveo ofanzivu i zajedno sa Miheljsonom je osvojio Vidin. Nakon toga spustio se na Negotin, ali je bio primoran da se povuče na Štubik. U to isto vreme hajduk Veljko se umesto na Niš krenuo u Grgusovačku nahiju, odakle se sa Petrom Dobrnjcem uputio ka Vidinu. Dobrnjac je dospeo do Štubika gde su ga zajedno sa Stojkovićem opkolili Turci. Za to vreme trajala je opsada Niša. Srpski ustanici su prodrli do Leskovca kojeg su spalili. Ali na Sićevu su bili poraženi.

Na zapadu borbe su vođene oko Jadra i Rađevine. Jakov Nenadović je osvojio Loznicu i sve Turke je proterao u Bosnu. Ustanici su čak prešli Drinu i došli do Bijeljine ali su se zbog naleta Turaka morali povući. Ratnim planom je bilo predviđeno takođeje postojao plan da se na ustanak podigne Hercegovina i spajanje sa ustanicima kod Novog Pazara.

Lazar Mutap i Milan Obrenović su zauzeli položaje na Zlatiboru gde su sprečavali Turke iz Sjenice i Nove Varoši da pomognu opsednutim Turcima u Užicu. Karađorđe je nakon opsade uspeo da osvoji Užice. Nakon toga Karađorđe odlazi na istok gde je sa hajduk Veljkom i Dobrnjcem porazio Turke na Štubiku i izbavio Milenka Stojkovića iz opsade.

Nakon toga usledilo je primirje u Soloboziju između Rusije i Francuske. Ovim mirom Rusija je morala da se povuče iz Vlaške i Moldavije. Na intervenciju Rusije i Turska je morala da prihvati primirije koja je obuhvatala i srpsko-tursku graničnu liniju. Time je započeo period zatišja u srpsko-turskom ratu koji će trajati do 1809. godine.

Srpski ustanici su poslali novu deputaciju u Rusiju, koja je od cara Aleksandra I tražila da se u Srbiju pošalje jedan ruski konzul koji bi predesdavao savetom. Prihvaćeno je kompromisno rešenje i u Srbiju je upućen ruski činovnik Konstantin Konstantinovič Rodofinikin.

U Srbiju 1807. godine stigao je markiz Pauluči, koji je trebao da napravi rusko-srpski ratni savez. Cilj Rusa je bio da preko Srba u Srbiji i BiH dospeju na Jadran gde bi ratovali protiv Francuza. Tada je nastala ideja o stvaranju Slaveno-srpskog carstva koje bi sačinjavali Crna Gora, Hercegovina, Boka, Dubrovnik i Dalmacija. U pogodnom trenutku bi im se priključila Bosna i Srbija, a centar države bi bio u Dubrovniku. Pauluči je stigao u Srbiju gde je vodio pregovore sa Karađorđem. Dogovorom između Paulučija i Karađorđa nastala je tzv.

52

Paulučijeva konvencija. Ona predstavlja dogovor u vidu ustaničkih zahteva u 13 tačaka koje su potpisale srpske strašine sem Karađorđa. Konvencija predviđa: Srbija stupa pod rusko pokroviteljstvo, ustanici traže zemljupravitelja koji uredio državu i sačinio ustav, ukidanje feudalizma, svi činovnici se postavljaju u carevo ime, Grci ne mogu dobijati službu u Srbiji, sedište zemljuprave je u Beogradu, prisustvo ruske vojske u Srbiji se predviđa na više mesta. Karađorđe se protivio ruskom političkom protektoratu, a ne i sklapnju vojnog saveza. Funkcija vožda je bila izbačena iz vrhovne uprave. Ali ovaj sporazum nije ratifikobao ruski car jer je u međuvremenu sklopljen Tilzitski mir čime je prestala potreba za srpsko-ruskim vojnim savezom. Tilzitskim mirom bilo je predviđeno da Rusija napusti Vlašku i Moldaviju, dok Napoleon dobija Boku i Jonska ostrva. Turska se obavezala da će na svojoj granici prihvatiti primirje.

Rodofinikin je stigao u Srbiju 1807. godine. U njegovim instrukcijama stajalo je da je njegov zadatak da pomogne Srbima u uređivanju njihove unutrašnje uprave. Pored toga on je bio u obavezi da sakuplja podatke, da širi ruski uticaj, da im obeća pomoć u oružju i municiji, da uvek zna njihove namere i tokove operacija. Sa sobom Rodofinikin je doneo nacrt o organizaciji državne uprave. Tim nacrtomje bilo predviđeno da vrhovna vlast pripadne knjazu, Savet i senatu, dok ne priznaje insitucije skupštine i vožda. Nijedan član senata ne može biti isključen bez jednoglasne odluke knjaza i senata. Članstvo senata čine nahijski komadanti, dotadašnji članovi saveta i izabrani ljudi iz svake nahije. Voždovi i senatori su doživotni, dok se sovjetnici biraju na tri godine. Senat ima pravo da postavlja nahijske komadante, da odlučuje o ratu i miru, da organizuje vojnu, civilnu i sudsku vlast u nahijama i da raspolaže finansijama. Time je karađorđeva funkcija pretvorena u čisto reprezentativnu figuru. Car Aleksandar I nije potpisao ovaj akt, što je Karađorđa spasilo.

Rodofinikin je odmah krenuo sa sprovođenjem svog Osnovanija. Odmah je popunio Savet sa članovima. Ali je u ovoj primeni imao otpor Karađorđa i ostalih nahijskih knezova. Tako on nije mogao da sporvede odredbu o uspostavljanju sudova po nahijama. Karađorđe je u savetovanju sa srpskim starešinama odlučio da zauzmu nezavisan stav prema Rusiji. Karađorđe je odbio da potpiše bilo kakav akt koji bi doneo rodofinikin a u kojem bi se Srbi pominjali kao turski podanici. Roofinikin nije želeo da smakne Karađorđa, ali je želeo da ga stavi pod svoju kontrolu. On je bio svestan da Karađorđe nema sposobnosti da organizuje i uredi državu, zbog čega mu je često davao korisne savete. Rodofinikin je često prelazio preko svojih ovlašćenja.

Velike sile su imale različite interese na Balkanu. Rusi su želeli da preko Srbije, BiH i Crne Gore prodru u Dalmaciju, Frncuzi su želeli da zajedno sa Turcima ratuju protiv Rusije, a Austrijanci su želeli da se šire na jug i da osvoje Srbiju. Karađorđe je sa gurpom istomišljenika formirao austrofilsku struju, ali je u savetu preovladala rusfilska struja. Karađorđe se susreo sa austrijskim izaslanikom Simbšenom. Austrijaje tražila da joj se preda Beograd u zamenu za otvaranje svoje granice prema Srbiji. To je izazvalo žestok protest Rusije koja je stavila jasno do znanja da to može dovesti do prekida ruskog pokroviteljstva nad Srbijom. Karađorđe je pod pritiskom Rodofinikina odbio zahtev Austrije za Beogradom i da Srbija dođe pod pokroviteljstvo Austrije.

Rodofinikin se tokom čitave 1808. godine bavio donošenjem zakona i ustavnim pitanjima. Rodofinik je sastvaljao nacrte zakona koje bi poslao voždu i Savetu na razmatranje, koji bi imali pravo da vrše dopune i izmene, a potom bi ih usvajali i sprovodili. Njegovim planom je bilo predviđeno da se Sovjet preimenuje u Narodni sud sa dva odeljenja za krivična i građanska dela, a stvorio se novi Savet i Senat. Iz Savet stvorila bi se vlada. Rodofinikin je predložio ukidanje smrtne kazne i još neke druge stvari. Toje bio osnov Rodofinikinovog ustava. U ovom planu ne postoji ni govora o lišavanju Karađorđa postojeće vlasti.

Karađorđe je sazvao skupštinu u Beogradu. Na njoj su imenovane vojne starešine, donesen je ustavni akt, a u Skupštini je suđeno učesnicima pregovora u Golubinju. Oni su optuženi da su prodali ustanike i Srbiju, a sam konzul Rodofinikin je optužen da ne radi valjano svoj posao. U Beogradu je dovršen dogovor oko ustavnog akta koji je otpočeo u Topoli. Njime je

53

konstituisana vrhovna vlast u Srbiji. Tada je usvojen ijedan svečani akt, na koje su stavile pečate i potpise sve prisutne starešine. Skupština je odlučila da Savet, komadanti, vojvode, knezovi i sav narod priznaju Karađorđa i njegovo potomstvo za vrhovnog predvodnika Srbije, kome će biti verni i pokorni. Vožd je obećao da će očinski brinuti o narodu, a Savet priznati za vrhovni sud. Sve zapovesti donosi vožd i Savet dogovorom. Naredbe se saopštavaju ovim rasporedom vožd Savetu, Savet nahijskim komadatima, itd. Time je Karađorđe priznat za naslednog vladara. Iako bez Saveta Karađorđe nije mogao da donese odluku, i naglašavanje sudske vlasti Saveta, ova ustavna akta su neosporno predstavljala Karađorđev trijumf. On je njima znatno učvrstio svoj položaj. Vojne vlasti odnele su prevagu nad civilnim. U Srbiji je zavedeno strogo centralističko uređenje. Ustavna akt pokazuju nezavisnot ustanika u odnosu na Rusiju.

U Evropskoj politici 1809. godine došlo je do veoma bitnih promena. Napoleon je ponovo usled francusko-asutrijskog rata ušao u Beč i primorao Austriju da potpiše mir u Šenbrunu. Rusija je tada od Švedske osvojila Finsku. Rusija je 1809. godine promenila svoj strateški plan. Njen cilj više nije bio Jadrna već donji Dunav i zapadna obala Crnog Mora. Time Srbija za Rusiju igra drugorazrednu ulogu. U tom trenutku srpski ustanici su u Rusiju poslali delegaciju koja traži da potpunu nezavisnost od Turske. U zamenu za to Srbija nudi stalan savez sa Rusijom i obavezu da će ratovati protiv bilo kog neprijatelja Rusije. Srpski deputati su se susreli sa ruskim izaslanicima u Jašiju. Sukob između njih je bio neminovan, jer je u tom trenutku Rusija vodila mirovne pregovore sa Turskom. U njima Rusija je tražila obezbeđivanje unutrašnje uprave u Srbiji sa ruskim i francuskim pokroviteljstvom. Time bi Srbija ostala u sastavu Osmanskog carstva. Ali rat između Rusije i Turske je bio nastavljen, tako da je Rusija počela da podržava ustaničke zahteve za nezavisnošću.

Ustavnim aktima iz 1808. godine uvedena je redovna vojska u Srbiji. Okosnicu redovne vojske karađorđevi i vojvodski momci i bećari. Svaka nahija srednje veličine je morala da obrazuje jednu kompaniju ili četu od 250 ljudi. Veća nahija je obrazovala dve čete, a manja po pola čete. Zapovednik čete je bio kapetan, a niže starešine su bili kaplari. Na ovaj način Srbija je dobila oko 5000 regularnih vojnika. Izvršen je popis svih stanovnika sposobnih za rat. Oni su činili narodnu vojsku ili miliciju i bilo ih je oko 160 hiljada. Regularne jedinice su bile smeštene po nahijskim centrima ili u pograničnim šančevima. Regularna vojska je imala svoju obuku. Egzercir su obavljali prema pravilu kojije sastavljao Savet. Svim nahijskim komadantima je naređeno da sa svoje čete egzerciraju. Osim pešadije obučavani su konjanici, topdžije, dobošari i trubači. Podoficiri su imali posebnu obuku. Miloje Petrović je bio opunomoćeni inspektor nad svim regularnim jedinicama. Regularna vojska je u početku bila unifomisana narodnim, a potom ruskim vojnim odelima. Osnovno oružje je bila ruska puška sa bajonetom. Vojnik je za pojasom nosio dva pištolja i jatagan. Konjanik je bio naoružan sabljom i kopljem. Oružje je kupovano u Austriji ili je dobijeno od Rusa. Ustanici su sami spravljali manje količine baruta. Topionice su popravljali topove. Zavođenje redovne vojske nije bilo popularno među narodom jer je bilo teško zavesti red i disiplinu u vojsci. To je često dovodilo do pobuna.

Ratne operacije su obnovljene tokom 1809. godine. Ratni plan je sastavio Praviteljstvujušči sovjet u Beogradu. Cela vojska je bila podeljena na 4 dela i stavljena po zapovedništvo četvorice starešina Milenka Stojkovića prema Vidinu, Miloja Petrovića prema Nišu, Karađorđa prema Staroj Srbiji i Jakova Nenadovića prema Bosni. Glavnica Truske vojske nalazila se u Bugarskoj gde je ratovala sa Rusima. Nešto manje vojske Turci su imali u Bosni. Cilj ustanika je bio da se preko Vidina sprske trupe spoje ruskim, kao i da se opkoli i zauzme Niš i da se spoje sa Crnogorcima i sa Hercegovcima i da zajedno prodru u Staru Srbiju i Bosnu. Vojni plan je bio u skladu sa političkim čiji je cilj oslobođenje i ujedinjenje srpskih zemalja. Karađorđe je u rat pozvao Crnogorce i vladiku Petra I.

Luka Lazarević i Stojan Čupić su prešli Drinu u ulogorili se ispred Bijeljine. Izvršen je jedan ponoh na Brčko, dok je druga vojska opsedala Srebrenicu. Deo Srba se priklonio ustaničkoj vojsci, ali ne u očekivanom broju. Ali ubrzo ustanička vojska je potisnuta na Drinu. U

54

međuvremenu Turci su prešli Drinu i opseli Loznicu. Tri dana Turci su bezuspešno opsedali Loznicu, i opsadu su razbili nakon što je stigla pomoć sa druge strane.

Za to vreme hajduk Veljko je zauzeo Belu Palanku i uputio se u pravcu Grgusovca i Pirota. Veliki vezir Jusuf-paša komadant turske vojske je odlučio da se prvo obračuna sa Srbima, a potom da napadne Ruse na Dunavu. Iz Deligrada ustaničke trupe su krenule ka Nišu i opsele ga. U srpskoj vojsci bio je veliki broj komadanata koji su međusobom bili zavađeni. Vojsku je predvodio Miloje Petrović. Ispred grada je podigao šančeve, čime je izgubio dragoceno vreme. Time je omogućio Turcima u Nišu da zadobiju pojačanje. To je omogućilo Turcima da pređu čak i u ofanzivu.

Vojska na jugozapadnom frontu je bila smeštena u Užicu i nju su predvodili Milan i Miloš Obrenović, Lazar Mutap i dr. Njima se pridružio Karađorđe nakon čega je usledila ofanziva. Oni su krenuli niz Đetinju i zauzeli Novu Varoš. Tada se vojska podelila, jedna pod Karađorđem je krenula na Sjenicu, a druga pod Antonijem Pljakićem prema Prijepolju. Karađorđe je zauzeo Sjeničku varoš. Tu su im stigli crnogorski, brđanski i hercegovački doborvoljci. On je opsedao tvrđavu. Turci su pružali žestok otpor, ali su na karju predali tvrđavu. Nakon osvajanja Sjenice Miloš Obrenovićje krenuo na Prijepolje i Lim, a Hadži Prodan na Bijelo Polje, Pljakić na Novi Pazar.

Za to vreme situacija premaNišu je bila teška. Hajduk Veljko i Miloje Petrović su trpeli snažan pritisak Turaka. Ustanici su bili rastrzani svađama. Tri dana trajala je svađa oko podizanja šančeva na Čegru blizu sela Kamenice. Dan uoči bitke Petar Dobrnjac je samovoljno napustio šanac kod Čegra i otišao hajduk Veljku u Grgusovac. Time je znatno smanjena odbrambena moć ustaniče vojske kod Čegra.

Bitka na Čegru se odigrala 31.5.1809. godine. Turske trupe su svoj napad usmerile na istureni šanac koji su branili resavska, ražanjska i aleksinačka vojska predvođena Stevanom Sinđelićem. U pet navrata Turci su napadali na šanac i svaki put su bili odbijeni . Miloje Petrović nije imao dovoljno snaga da pošalje u pomoć Sinđeliću. Videvši da nema kud Sinđelić je pucao u u municiju i sve oko sebe je digao u vazduh. Nakon bitke Milivoje Petrović je pobegao u Deligrad.

Nakon bitke ko Čegra Karađorđe je nastavio operacije u Staroj Srbiji. Karađorđe je napao Novi Pazar. Uspeo je da osvoji varoš, ali ne i tvrđavu. Time su Turci u ovom periodu nizali same uspehe. Porazili su srpsku vojsku kod Čegra, potom su druge dve vojske zaustavili kod Prijepolja i Pazar. Turska vojska iz Bosne je prešla Drinu kod Sokola i prinudila Srbe da se vrate na desnu obalu. Iz Vidina Turci su ugorzili Milenka Stojkovića, koji se iz Kladova povukao u Brzu Palanku. Srbi su se nakon poraza na Novom Pazaru našli u dubokoj ofanzivi. Greška ustanika bila je u tome što su loše procenili Ruse koji u tom trenutku nisu želeli da uđu u ratne operacije. Druga greška je bila u tome što su rat vodili na čitavoj dužini fronta, a treća što su za komadante vojski postavljali nesposobne ljude koji su međusobom bili sukobljeni.

Nakon bitke Dobrnjac i Miloje Petrović su se ušančili u Deligradu. Posle poraza kod Novog Pazara Karađorđe se vratio u Topolu. Naredio je povlačenje vojske preko Drine, a Simi Markoviću i Atanasiju Čarapiću da odmah krenu u Deligrad. Naređenje za povlačenje dobile su vojske iz Nove Varoši, Sjenice, Javora, Novog Pazara i drugih. U Deligrad je krenuo i Milenko Stojković. Karađorđe je odlučio da okupi svu vojsku na Deligradu. Turci su podigli logore oko Deligrada i presekli sve puteve, sem jednog koji je vodio za Kruševac. Turci su otpočeli sa bombardovanjem. Jedan turski odred je prodro do Ćuprije. U Banji ratovali su Hajduk Veljko i Gušanac Alija. U ovim borbama hajduk Veljko je morao da se povuče. Sam Karađorđe se ulogorio u Topljaku u blizini Deligrada. Njega su tu napali Turci, ali oni su tu bili poraženi. Za to vreme Dobrnjac se branio u Deligradu. Odbrana Deligrada je trajala 36 dana. Dobrnjac je izašao iz Deligrada sa namerom da izvuče topove i da odatle napadne Turke. U šancu on je ostavio Milivoja Petrovića, koji nije mogao da se odupre Turcima zbog čega im je predao šanac, a sam se sa vojskom povukao iz deligrada. Na taj način Deligrad je pao. Vojska se povukla kod Karađorđa u Jasiku. Padom Deligrada čitava istočna Srbija je bila ugrožena. Ustanici su se potom utvrdili u

55

Ćupriji, koja je trebala da zameni Deligrad. Ali Radič Petrović je u opštem haosu spalio i napustio šanac u Ćurpriji. Karađorđev glavni problem u tom trenutku je bio to što nije mogao da zadrži vojsku na frontu, jer je ona zapala u haos. Iz Jasike karađorđe se uputio u Jagodinu. Turci su uspeli da pređu Moravu i da pordru do Jagodine i Kragujevca. Ali Karađorđe je napokon uspeo da zadrži Turke na Moravi.

Jedan od uzroka srpskih poraza 1809. godine bilo je netrpeljivost i trvenja između srpskih starešina. Na jednoj strani stajali su Dobrnjac, Stojković i hajduk Veljko, a sa druge strane Mladen Milovanović i Milivoje Petrović. Za ovaj period karakteristično je odmetništvo Milenka Stojkovića. U trenutku kad je Karađorđe želeo da promeni spoljnu politiku želeći da se oslobodi ruskog odmetništva porterujući Rodofinikina, Milenko Stojković je bio spreman da prihvati rusko podanstvo. Njemu se približio i Dobrnjac. Stojković se sklonio u Poreč. Stojković je bio uz Rodofinikina i on je njemu došao u Poreč. Tada je Karađorđe naredio starešinama da Stojkovića drže na oku, i u slučaju da napusti Poreč ili počini izdaju, da ga odmah ubiju. Za ovo naređenje Stojković je saznao, što je dovelo do još većeg zatezanja odnosa između njih. Stojković nije mogao Karađorđu da oprsoti naređenje da bude ubijen.

U međuvremenu srpski ustanici su zaustavili nekoliko ofanziva na Moravi. Karađorđe je sazvao skupštinu u Palanci. Na njoj se pričalo o budućem ustavu, o odnosima sa Rusijom i Austrijom. Traže da im se pošalje prirodni Rus, a ne Grk Rodofinikin. Tokom rada je pokrenuta istraga o novcu. Bilo je reči o izbeglim strešinama i ruskom konzulu. Trebala je da se sazove jedna komisija koja će utvrditi uzroke srpsko-ruskog nesporazuma prouzrokovani Rodofinikinovim bekstvom. Skupštinski rad je prekinut jer su poslanici tražili da se sudi Petroviću i Milovanoviću.

U međuvremenu krenula je velika Turska ofanziva iz Bosne koju je predvodio bosanski vezir Ibrahim-paša. Turska vojska je prešla Drinu i opsela Loznicu i Lešnicu. Zapadni front je branio Jakov Nenadović. I sa njim je Karađorđe došao u sukob. Time je Karađorđev položaj bio duboko uzdrman. Zbog toga je on odlučio na popuštanje i pristao je na uklanjanje Mladena i Miloja. Za predsednika saveta je izabran Jakov Nenadović. Sačinjena je jedna deputacija, koja je otišla u Rusiju. Od nje je trebala da traži da ruska vojska dođe u Srbiju. Ali nakon skupštine Karađorđe je u dogovoru sa Milanom Obrenovićem odlučio da promeni sastav deputacije, jer je umesto Stojkovića postavio Dobrnjca. Stojkoviće se ovim činom i definitivno odmetnuo od Karađorđa.

1810.

Rusija je obnovila ratne operacije početkom 1810. godine. Ona je tada izdala proklamaciju Srbima u kojima traži da se sjedine sa trupama generala Isajeva u zamenu za priznanje nezavisnosti. Dve stvari u ovoj deklaraciju su nepovoljne za Karađorđa zahtev da se Rodofinikin vrati u Srbiju, a drugi da se srpska vojska stavi pod komandom generala Isajeva . Ruska vojska je zauzela Veliko ostrvo na Dunavu, ali su se oni ubrzo potom povukli zbog žestokog otpora Turaka i zbog promene ratnog plana. Na kraju Karađorđe se izmirio sa Stojkovićem.

Rat 1810. godine. Rusija je obnovila ratne operacije 1810. godine. Za Ruse od velikog značaja je bila pomoć koja je mogla da dobije od ustaničke vojske. Ratne operacije su vođene oko tvrđava na Dunavu, jer je celokupna turska vojska bila stacionirana na njima, jer nije postojalo utvrđenja u unutrašnjosti Bugarske. Rusi su srpske ustanike snabdeli novcem i ratnim materijalom. Srpske trupe subile skoncentrisane na tri mesta na istoku u selu Topolnici na Porečkoj reci, u Deligradu i u Loznici. Rusi su sproveli ofanzivu i zauzeli Veliko ostrvo na Dunavu. Tu im je došao u pomoć jedan korpus pod komandom Dobrnjca. Bili su opkoljeni Brza Palanka, Kladovo, Prahovo. Turci su u utvrđenjima na Dunavu pružili žestok otpor. Karađorđe

56

je svesno raštrkao sprsku vojsku jer su Turci zaobilazili šančeve i pljačkali po Srbiji. To je dovelo do slabljenja ofanzivne moći srpske vojske. Turcima u Banji je stizalo pjačanje u Niš. Srbi su napali to pojačanje, ali nisu uspeli da spreče spajanje tih dveju vojski. U međuvremenu stigao je hajduk Veljko. Ustanici su jurišali, ali bez uspeha. Bez obzira na velike gubitke Turci su izvojevali pobedu.

Hajduk Veljko je naposletku zauzeo Banju, dok je dok je Karađorđe krenuo na Crnu Rijeku. Tada je rumelijski vezir Huršid paša, krenuo na Kruševc i Deligrad. Prva srpska linija kod Deligrada je porazila Turke. Huršid-paša je odustao od napada na Deligrad, ali je preko Kruševca dospeo do Varvarina. U Varvarin se uputila zajedničak srpsko-ruska vojska pod predvodništvom Karađorđa i Orurka. Pošto je bio uveren da su Turci u prednosti Orurk je predložio da se ustanici vrate u Jasiku gde su obnovili šanac. Karađorđe je komandovao trupama u šancu, a Orurk konjicom koja je bila ispred šanca. Konjica je uspela da nanese gubitke Turcima, ali Turci su sa druge strane prodrli u šanac ali su odatle ubrzo bili izbačeni. Na kraju i rezervne truske trupe nisu izzdržale zajednički srpsko-ruski napad, pa su krenuli da beže reko Morave. Nakon toga srpsko-ruske trupe su napustile Jasiku zbog nepovoljnog položaja i sklonile su se u Varvarin. Na taj način su se našli iza vezirovih leđa i primorali su ga da ih napadne na Varvarinskom polju.

Za to vreme na istočnom frontu ustanici su osvojila Kladovo, Prahovo i Negotin. Pomoć Karađorđu u Varvarin poslao je Dobrnjac. Bez obzira na to srpske i ruske trupe su bile dvostruko slabije od turskih. Vožd je napustio položaj i otišao je u Vrbovsku. U Varvarinu njega je zamenio Milovanović. Turske trupe su napale šanac i borbe su vođene ceo dan, bez rezultata. Turske trupe nisu se probile do šanca zbog snažne artiljerijske vatre. Orurk je napao Turke i razbio ih. Oni su se povukli u neredu. Sutradan u Varvarin je stigao Karađorđe. Uoči druge Varvarinske bitke Karađorđe se povukao. Druga bitka kod Varvarina je krenula napadom Turaka na šanac. Tri sata je trajala topovska paljba. Konjica pod komandom Glavaša je izašla iz šanca i sukobila se sa Turcima. Prilikom povlačenja konjice turske trupe su došle pod artiljerijsku paljbu. To je dovelo do novog poraza vezira.

Nakon Varvarinske bitke Karađorđe je obezbedio južni front i krenuo je na Drinski. Ruski general Zas je tražio od Krađorđa pomoć jer je nameravao da napadne Niš. Karađorđe je odbio ovaj zahtev uveravajući generala da ne može da vodi rat na dva fronta. Turci iz Bosne su na tri mesta prešli Drinu kod Crne Bare, Loznice i Zvornika. Karađorđe je porazio Turke kod Crne Bare i primorao ih da pređu Drinu. Bez odmora ubrzanim tempom je krenuo na Loznicu. Tu ga je sačekao Jakov Nenadović i Lazar Lazarević. Tada su Turci opsedali lozničku tvrđavu. Oko tvrđave Turci su podigli 5 šančeva, a na okonim brdima 2 šanca. Tako da je njihova pozicija bila izuzetna. Otpčela je bitka kod Loznice koja je trajala dva dana. Na kraju Srbi su uspeli da osvoje turske šančeve i da ih proteraju preko Drine. U jesen Rusi su se zbog predstojeće zime počeli da povlače.

1811.

Milan Obrenović je preuzeo vođstvo nad opozicijom do 1810. godine, kada je umro. Stojković je bio bolesan, a Dobrnjac prezauzet. On je objedionio starešine iz zapadne i istočne Srbije i sa njim je formirao opoziciju prema Karađorđu i njegovim pristalicama u Šumadiji. Jakov Nenadović, Luka Lazarević, Petar Moler i dr, su potpisali Svideteljstvo narodno u kojem traže rusko pokroviteljstvo i uređenje Srbije na osnovu carskih ukaza i zakona. Sva zakonodavna akta bi se izradila u Rusiji i to u dogovoru sa Milanom Obrenovićem. Ovim zakonime trebalo je preurediti Sovjet. Ovaj zahtev je trebao da se preda ruskim poslanicima. Ali u opzicionim redovima došlo je do velikog neslaganja. Cilj reformi je da se povrati ugled i funkcija Saveta, koji je to izgubio u ratnim danima 1809. i 1810. godine.

Ustavnu reformu od 1811. godine osmislio je Karađorđe i Mladen Milovanović. Cilj je bio stvaranje jake centralne vlasti oličene u ustanovama vožda i Sovjeta. Karađorđe je sazvao

57

skupštinu u Beogradu 1811. godine. poziv na skuštinu dobile su sve srpske starešine. Na skupštinu nije došao jedino Petar Dobrnjac. Ova skupština je po masovnosti bila najveća tokom čitavog ustanka.

Prvog dana raspravljalo se o finansijskim pitanjima i sve starešine su pravdale svoje prihode i rashode i dogovarale se o razrezivanju poreza za tekuću godinu.

Potom usledila je rasprava o političkikm pitanjima. Opozicija nije smela da protivureči Karađorđu, tako da su sve odluke donete jednoglasno. Ustavna akta iz 1811. godine imaju ugovorenu formu. Članovi saveta potvrđuju ustavna akta iz 1808. godine i na isti način polažu zakletvu vernosti Karađorđu. Svi u skupštini su se obavezali da neće raditi na tome da na položaj vožda dođe neko drugi osim Karađorđa i njegovih potomaka. Savet neće ništa preduzimati ili rešavati bez znanja vožda, starešine bez znanja vožda i saveta. Ovo je bio konačan Karađorđev trijumf. Nakon toga Karađorđe je položio zakletvu: da će održavati savez sa Rusijom, da će vladati u dogovoru sa Savetom i posredstvom njega da će izdavati naređenje nižim vlastima, niti on niti bilo ko drugi neće moći izricati najstrože kazne bez saglasnosti Sovjeta, stim što će on moći da oslobodi ili ublaži krivca od kazne. Neće dopustiti zloupotrebu vlasti, jer ni jedan činovnik ne može obavljati dužnost, a da predhodno nije bio postavljen od Sovjeta i potvrđen od vožda.

Uredba o Sovjetu je izdana tri dana kasnije. Već pre donošenja uredbe utvrđeni su članovi Sovjeta. Ovom uredbo Sovjet je reformisan. Vraćen mu je naziv Praviteljstvujušči sovjet. Osnovana su popečiteljstva,tj. ministarstva i Veliki zemaljski sud; trebalo je da te ustanove označe novu fazu u daljem razvitku oslobođene Srbije. Popečiteljstva su se sastojala iz šest resora: za pravosuđe (popečitelj Petar Dobrnjac) , za unutrašnje poslove (Jakov Nenadović), za inostrane poslove (Milenko Stojković),za finansije (Sima Marković), za vojne poslove (Mladen Milovanović), za prosvetu (Dositej Obradović). Članovi saveta su ravnopravni i odluke donose jednoglasno. Ministri su samostalni u okviru svog popečiteljstva. Popečitelji su odgovorni za svoj rad voždu i skupštini. Predesdnik sovjeta je vožd i on ima pravo da imenuje svog zamenika i on ima pravo da predsedava savetom kada tu nije prisutan vožd. U slučaju rata vožd ima pravo da popečitelje pošalje na granicu i oni postaju vojni komadanti. Ovom uredbom prvobitni sovjet je preobražen u izvršni organ ili vladu. Vojne i civilne nadležnosti nisu strogo odvojene i usposavljena je prevlast vojne nad civilnom. Vožd je imao pravo postvljanja i smenjivanja članova Saveta, jer su do tada savetnici bili predstavnici nahija. Ustavnim aktima zaveden je centralistički sistem u Srbiju. Ugušena je nahijska i kenžinska autonomija.

Ovu skupštinu Karađorđe je iskoristio kako bi se definitvno obračunao sa Stojkovićem i Dobrnjcem. Njih dvojicu Karađorđe je optužio za utaju poreza na potezu od Poreča do Timoka. Skupština je od njih zatevala da plate porez, inače bi ih sustigla kazna proterivanja iz zemlje. Dobrnjac i Stojković su stigli u Beograd gde ih je Karađorđe upoznao sa odlukama skupštine. Dobrnjac je odbio mesto popečitelja. Karađorđe je za komadante Poreča i Kladova postavio svoje ljude. Konačan rasplet se odigrao u Milovanovićevoj kući. Stojković i Dobrnjac su uporno odbijali ponuđene dužnosti jer su se protivili uspotavljenom centralističkom sistem, koji je uništio samoupravu nahija i knežina. Karađorđe je bio spreman da im sve oprosti u zamenu za preuzimanje funkcija. Ali pošto su oni to i dalje odbijali bili su uhapšeni i izvedeni na suđenje zbog utaje poreza. Doneta je odluka da se oni porteraju. Dobrnjac i Stojković su marta 1811. godine proterani iz zemlje.

Oktobra 1811. godine Rusija je sa Portom otpočela sa mirovnim pregovorima. Oni su vođeni u senci Napoleonovih priprema za pohod na Rusiju. Rusija je u tom trenutku želela da obezbedi granicu na Serti i Dunavu i da osiguraju sudbinu Srbije. Njime je trebao da se garantuje opstanak naroda u Srbiji. Karađorđe je odmah u Petrograd uputio deputaciju koja je tražila vojnu, materijalnu i moralnu podršku. Oni su tražili od cara da u budućim pregovorima za Srbiju izdejstvuje status nezavisne države, koja plaća simboličan danak. Car je primio deputaciju, ali se ne zna tok razgovora. Kada je feburara 1812. godine Napoleon sklopio savez sa Pruskom i

58

Austrijom i počeo da gomila trupe na ruskoj granici, car Aleksandar I je tražio da se pod hitno potpiše mir sa Turskom. Zbog toga Rusi su morali da odustanu od svih svojih zahteva. Odustali su da granica ide rekom Seretom i Dunavom. Rusi su takođe odustali od zahteva za nezavisnošću Srbije. Mir je potpisan u Bukureštu 1812. godine. Rusi su prihvatili da rusko-turska granica bude na Prutu i da se Vlaška i Moldavija vrate Osmanskom carstvu, ali da zadrže autonomiju. VIII tačka bukureštanskog mira je bila vezana za Srbiju. Srbija je postala privilegovana oblast Osmanskog carstva, a hrišćanska raja je dobila status pravne ličnosti. Autonomija za Srbiju nije bila precizno određena. Ona garantuje bezbednost Srbima i proglašava opštu amnestiju za sve učesnike ustanka, ali je omogućavala povratak Turcima u gradove sa oružjem uz rušenje novopodignutih objekata i utvrđenja. Autonomija Srbije nije jasno određena. Ona je dobila povlastice poput Arhipelaških ostrva i nekih drugih krajeva Turske. Osmom tačkom je bilo predviđeno da se Srbima prepusti briga o unutrašnjoj upravi zemlje, od kojih je precizirano samo umereni porez koji će sami neposredno isplaćivati. Na kraju Rusija je obavezala Portu da će odredbe ovog mira Turska sprovoditi u dogovoru sa srpskim narodom. Bio je ovo prvi akt kojim su Srbi uvedeni u međunarodne odnose   !

Bukureštanski mir je kod Srba izazvao veliko ogorčenje, naročito ona odredba koja je omogućila povratak Turaka u gradove. Rusi su i dalje bili vojno prisutni u Srbiji jer su planirali da izvrše jadransku ekspediciju kojim su trebali da se napadnu francuski posedi u Dalamciji i Italiji. Ali Napoleon je u međuvremenu napao Rusiju i Rusi su počeli da se povlače iz Srbije. Oni su nagovarali Srbe da pod hitno otpočnu pregovore sa Turcima. Nakon potpisivanja Bukureštanskog mira Porta je ovlastila rumelijskog vezira Huršid-pašu da otpočne pregovore sa ustanicima. Ovim pregovorima trebalo je da se reši pitanje amnestije, predaje tvrđava i porez. Karađorđe je uputio deputaciju po predvodništvom Jakova Nenadovića kod Rusa u Bukurešt. Ova deputacija je odbijala pregovore sa Turcima bez posredništva Rusije i odbijala je odredbe VIII tačke Bukureštanskog mira. Pored toga jedna srpska deputacija je krenula u Carigrad radi pregovora. Karađorđe je obavljao konultacije sa starešinama u Beogradu i Topoli. Na kraju Karađorđe je sazvao skupštinu u manastiru Vraćevšnici. Na skupštini je pročitana VIII Bukureštnaskog mira. Skupština je upoznata sa postojećom situacijom u Evropi i razlozima zbog čega su Rusi bili primorani da prihvate Bukureštanski mir. Na skupštini se raspravljalo o zloupotrebama starešina i o pregovorima sa Portom.

Glavni cilj srpskih deputata u Carigradu bio je ne da se sklopi sporazum sa Portom, već da se odugovlači sa pregovorima, kako bi se usporila realizacija VIII tačke. Ali Porta je odmah pročitala nameru srpske deputacije da dobije na vremenu. Porta je uspela u tome da izbaci ruskog konzula Italinskog kao posrednika u pregovorima. Ona je pregovore prenela na Huršid-pašu koji je postao veliki vezir. Huršid-paša je primio deputaciju i od nje zahtevao da se Srbi ponovo pretvore u raju, oduzima se naoružanje, predaju se tvrđave, ruše se šanci i drugi objekti, isplaćuje se zaostali danak. Neki od ovih uslova poput predaja naoružanja nije bila predviđena VIII tačkom. Zbog toga srpska deputacija nije prihvatila uslove niti je imala za to ovlašćenja. Deputacija se vratila u Srbiju i starešine je upoznala sa turskim zahtevima. Tada je Karađorđe odlučio da krajem 1812. godine sazove skupštinu u Kragujevcu. Skupština se održala početkom 1913. godine.

Kragujevačka skupština je raspravljala oko nekoliko pitanja porez, zolupotrebe starešina, odbrani zemlje, pregovorima sa Portom. Skupština je poslala novu deputaciju u Niš koja je od Turaka tražila da se ne menjaju granice Srbije i niko nema pravo da se meša u poslove Srbije, Porta priznaje Karađorđa za vožda, postojeća uprava se potvrđuje fermanima, Srbi obećavaju pokornost sultanu, u Beogradu primaju vezira sa onoliko Turaka koliko u pregovorima bude odlučeno,ne dozvoljava se povratak proteranim Turcima, godišnji danak sakupljaju Srbi i predaju ga veziru u Beograd, sultanu daju vojnu pomoć, Srbi kontrolišu gradove. Ali Portini zahtevi su bili neumoljivi: da se ustupe gradovi, da se poruše svi šančevi, da se predaje oružje, da se dopusti povratak svim prognanim Turcima i da im se vrati imovina, da se uspostavi potpuna turska uprava. Ali do sklapanja sporazuma nije došlo, jer ni jedna strana nije želela da popusti.

59

Porta je odlučila da se silom obračuna sa srpskim ustanicima i nije želela posredništvo Rusije. Ustanici su bili spremni na popuštanje da se ustanicima dozvoli nošenje sitnog oružja i da se ne dopusti povratak izganim Turcima osim veziru i njegovoj vojsci. Rumelijski vezir je objavio rat. I Turci i Srbi su otpočeli sa pripremama za ustanak. Cilj Turaka je bio da se uspostavi suverenitet nad Srbijom prema odredbama Bukureštanskog mira. Proterivanjem Dobrnjca i Stojkovića i dovođenjem Jakova Nenadovića u Beograd odbrambena moć ustaniče Srbije je znatno oslabljena. Jakova je na zapadnom frontu zamenio prota Mateja. Istočni front je takođe bio oslabljen jer je jedini vrsni komadant bio hajduk Veljko. Ustavnim reformama iz 1811. godine u nahijama su ukinuti nahijski komadanti i na njihovo mesto su došli vojvode. Uvedena je jedna nova funkcija glavnog komadanta koji je objedinjavao vojsku pograničnih nahija. Ti komadanti su bili Mladen Milovanović, Miloš Obrenović, prota Mateja, Luka Lazarević. Ovaj način odbrane i podele fronta Karađorđe je zadržao 1813. godine. Miloš Obrenović je držao granicu od Moravice do Rače, prota Mateja od Rače do Loznice, Luka Lazarević od Loznice do ušća Drine, Antonije Pljakić od Moravice do Kruševca, Ilija Barjaktarević jugoistočni front sa sedištem u Deligradu i Veljko Petrović severoistočni sa sedištem u Negotinu. Zapadni front je objedinjavao Sima Marković, a istočni Mladen Milovanović. Karađorđe je komandovao rezervom sa sedištem u Jagodini. Ovakav raspored navodi na zaključajk da je Karađorđe očekivao najveći napad sa juga iz pravca Niša i da će se sudbina ustanika rešiti jednom velikom bitkom. Najviše nesuglasica oko ratnog plana, bio je vezan za odbranu istočnog fronta. Umesto odbrane iz šančeva Karađorđe je zahtevao da se ona izvrši na planinama. Skuptšina u Kragujevcu je prihvatila ovaj predlog. Međutim u međuvremenu došlo je do promene ratnog plana, kada je Karađorđe izdao ratnu proklamaciju kojim je na istočnom frontu umesto odbrane na planiskom vencu promenjena u odbranu pograničnom linijom.

Turci su operaciju pokoravanja srpskih ustanika poverili velikom veziru Huršid-paši, rumelijskom veziru Mehmed Bahrem-paši, bosanskom veziru Silihdar-paši, vidinskom veziru Ahmet-paši. Karađorđe je u međuvremenu doživeo nervni slom, čime je bio onesposobljen da dalje vrši vlast, te je ovlašćenja preneo na Janićija Dimitrijevića Đurića. Srpski ratni plan je u suštini bio dobar i on nije bio uzrok vojničkog sloma već iscrpljenost srpskih ustanika i zbog nadmoćnosti turske vojske.

Turci su izvršili napad na Srbiju istovremeno sa više strana. Sa zapad iz Bosne su pregazili Drinu i opseli Loznicu i Lešnicu, a sa zapada vidinska vojska je prešla Timok i opsela Negotin, a sa juga iz pravca Niša rumelijska vojska je bila upućena na Deligrad. Najteža situacija je bila u Neogtinu gde se očajnički branio hajduk Veljko. On je tražio pomoć od Milovanovića, ali je nije dobio. Prilikom jednog izleta iz grada on je bio smrtno pogođen topovskim đulom. U ustaničkoj vojsci u Negotinu nakon smrti hajduk Veljka došlo je do panike i oni su napustili grad i uputli se u pravcu Poreča. Situacija je bila izuzetno teška. Odsutnost Karađorđa se osećala na svim stranama. Masovno se javlja desertacija koja je bila prouzrokovana zbog straha vojnika za njihove porodice. Zbog toga je dezertacija bila privremena i trajala je sve dok se te porodice ne sklone na sigurno mesto. Tako je kladovski komadant napustio tvrđavu, što je omogućilo Turcima da lako savladaju zbunjenu posadu. Turci su se iz Kladova uputili ka Brzoj Palanci i Poreču. Karađorđe je pogubio komadante Negotina i Kladova, a isto je zapretio i komadantu Poreča. Bez obzira na žestok otpor Turci su zauzeli Poreč. Time im je bio otvoren put prema Smederevu i Moravi.

Za to vreme rumelijska vojska je strahovito porazila srpsku kod Mozgova, nakon čega su se ustanici u potpunosti povukli u Deligrad. Turci su zaobišli Deligrad i pojavili se ispred Paraćina i Ćuprije, gde su potukli Srbe i primorali ih da pređu preko reke. Turci su osvojili Požarevac. Vidinska i rumelijska vojska se spojila, a cela istočna Srbija do Velike Morave je bila osvojena. Na zapadnom frontu Turci su posle višednevne opsade osvojili Lešnicu. Nakon toga Turci su se ustremili na Loznicu, koju je žestoko branio Petar Moler. Moler je uspeo da se spase kada je tajno pobegao iz Loznice, koju su Turci zauzeli. Zasavica je bila najveća od svih bitaka na zapadnom frontu. Srbi su u njoj bili poraženi i primorani da se povuku u Šabac. Karađorđe je bio

60

svestan poraza. On je uputio pismo car Aleksandru u kojem ga je molio da izvrši uticaj na Austriju da prihvati ustaničke porodice ili da im obezbedi slobodan prolaz za Rusiju. Slično pismo uputio je i austrijskom car Francu. Ali ni od jednog nije dobio odgovor. Srpsko stanovništvo je masovno počelo da se seli prema Savi i Dunavu. Turci su probili front na Moravi. Zbog toga je Karađorđe odlučio da se lično sa porodicom preseli u Zemun. Turci su zazeli Beograd. Srbija je bila vojnički slomljena iako se Deligrad još držao. U Šabcu su se okupili Marković, Lazarević, Obrenović, Čupić i dr. oni su bili razočarani Karađorđevim preseljenjem u Zemun. Ali su nakon pada Beograda i oni sami pobegli iz Šapca kojeg su Turci osvojili. Jedino je Miloš Obrenović odlučio da ostane u Srbiji.

Organizacija vlasti u doba prvog srpskog ustanka

Srbija u vreme prvog ustanka obuhavtala je teritoriju od Drine do Timoka i Stare planine,od Save i Dunava ka jugu,obuhvatajući područje sliva Velike Morave do planinskog venca koji čine planine Zlatibor, Golija, Javor, preko Raške na Kopaonik, i Jastrebac, pa na rečicu Toponicu kod Niša, i preko planine Gramade na izvor Trgoviškog Timoka. P: 37740km2Sastojala se iz dvanaest nahija Beogradskog pašaluka: beogradske, šabačke, valjevske, sokoske, užičke, požeške, rudničke, kragujevačke, smederevske, požarevačke, ćuprijske, i jagodinske. Iz pet nahija vidinskog pašaluka: ključke, krajinske, crnorečke, gurgusovačke, i banjske.Iz tri nahije leskovačkog pašaluka: paraćinske, ražanjske, i kruševačke.Iz delova novopazarskog pašaluka: Jošanica, Gornji Ibar; iz sjeničkog (Stari Vlah) i zvorničkog (Jadar, Rađevina). Nahije su se sastojale iz jedne ili više knežina. U toku svog desetogodišnjeg postojanja prvi srpski ustanak je uništio sve ustanove turske vlasti u Srbiji, i ekonomske i političke, pa umesto stare turske vlasti sproveo novu organizaciju nacionalne uprave. Promena koju je Prvi ustanak doneo bila je politička nezavisnost od Porte. To se ogledalo u činjenici da je u oslobođenoj Srbiji bila uvedena nacionalna politička uprava i da je bila organizovana narodna (nacionalna) vojska koja je štitila tekovine ustanka. Tu je zatim ekonomska nezavisnost od poreskih plaćanja Porti i feudalnih obaveza prema spahijama i čitluksahibijama: novčana i naturalna renta, davana do tada turskoj državi i feudalnom redu spahija, bila je ukinuta već 1805. god. i nije plaćana Turcima sve do propasti ustanka 1813. god. Pošto je ukinut spahijski posed srpski seljak je bio potpuni vlasnik zemlje koju je obrađivao, a dotadašnji fiskalni prihodi do potpunog prekida sa Portom preneseni su u nadležnost srpske nacionalne uprave radi finansiranja borbe protiv Turaka. Tursko stanovništvo je izbeglo ili pobijeno, i na njihova imanja su se naselile izbeglice iz gotovo svih krajeva Balkanskog poluostrva, uglavnom iz susednih turskih provincija. Političko osamostaljivanje Srbije zavisilo je u prvom redu od uspeha na bojnom polju, od rezultata vojnih operacija koje je srpski narod vodio protiv turske vojske. Ono se nije ogedalo samo kroz pobede na bojnom polju. Zbog ratnih prilika, vrhovna vlast bila je u rukama ustaničkih starešina pojedinih krajeva, nahija, a skupština ili zbor ustaničkih satrešina bio je jedina naredbodavna, „zakonodavna“, vlast u celoj oslobođenoj Srbiji. Rat, rukovođenje odbranom, snabdevanje vojske, finansiranje vojnih potreba, skupljanje poreskih prihoda, veze sa inostarnstvom, spadalo je u nadležnost skupštine ustaničkih starešina, čiji je glavni vojno-politički predstavnik, neka vrsta organa centralne vlasti, bio vožd oličen u glavnom četovođi ustanika Đorđu Petroviću, Karađorđu.

Po nahijama za sve javne poslove lokalnog značaja bila je u prvo vreme nadležna stara demokratska narodna ustanova knežinske (nahijske) skupštine. U nahijsku skupštinu ulazili su vojne starešine, sveštenici, kaluđeri, buljubaše, i po nekoliko viđenijih ljudi, odnosno kmetova iz

61

svakog sela. Početkom ustanka pravosuđe je delovalo na osnovu običajnog prava i spadalo je u nadležnost knezova knežina, odnosna kmetova po selima. U njihovu nadležnost spadalo je i prikupljanje poreza. Već se na Ostružničkoj skupštini 1804. god. po proterivanju Turaka iz srpske sredine raspravljalo o potrebi postavljanja sudskih i upravnih vlasti u oslobođenoj Srbiji. Izgradnja upravne organizacije imala je dvostruki karakter oslobodilački i odbrambeni. S jedne strane, u svim granama javnog života težilo se da se tursko nasleđe što potpunije istisne iz sredine srpskog naroda, a sa druge strane da se postignu rezultati u ratovanju s Turcima zaštite i učvrste što je moguće više. 1805. god. dolazi do stvaranja organa centralne uprave, Sovjeta, i nahijskih sudova (koji su docnije nazivani magistrati), a bili su pod kontrolom Sovjeta. Tek u avgustu 1805. god. na skupštini u selu Borku kod Beograda formira se Sinod, centralno upravno i zakonodavno telo, u koje svaka nahija šalje po jednog svog predstavnika izabranog na nahijskoj skupštini. Po Karađorđevoj želji sedište Sinoda bilo je prvo u manastiru Voljovači, zatim u Bogovađi, pa u Smederevu. Sinod se preselio u oslobođeno Smederevo krajem 1805. god., a odlukom skupštine ustaničkih starešina nazvan je Praviteljstvujušči sovjet. Nakon oslobođenja Beograda 1806. god., Sovjet se preselio u glavni grad Srbije. Vožd je bio predsednik Sovjeta, ustavnim aktom iz 1805. god. Sovjetu (savet) se daje najviša vlast u zemlji. Sovjet je za sve važnije odluke morao dobiti Karađorđevu saglasnost. Ovo voždovo prvenstvo su od prvih dana osporavale krupnije starešine. Prvi predsednik Sovjeta bio je prota Mateja Nenadović, a poslednji Mladen Milovanović. Sovjet je bio neka vrsta prezidijalnog kolegija od dvanaest ravnopravnih članova opunomoćenika dvanaest nahija oslobođenog dela Srbije. Pod njegovu nadležnost spadala je organizacija civilne uprave: adminisracija, sudstvo, finansije, snabdevanje vojske, zakonodavni rad, spoljna trgovina. Donosio je uredbe o tarifama, zanatima, starao se o unapređenju prosvete, vršio nadzor o imovini građana, starao se o popisu stanovništva. Uredbom je imenovano samo pet članova ovog tela u rangu ministara: vojni, spoljnih poslova, prosvete, unutrašnjih poslova, pravde, i finansija (uredbom iz 1811. god.)1806. god. unutrašnja organizacija vlasti Srbije sprovođena je sa više plana. Pokušano je da se odvoje kompetencije civilne vlasti od vojinih rukovodilaca ustanka. U unutrašnjosti nahija razvija se civilni upravni aparat, uspostavljaju se sudovi, otvaraju škole, uvodi se poštanska služba, osigurava se mir i imovina građana.1807. god. posle primirja u Sloboziji natavlja se upravno organizovanje Srbije: u svakoj nahiji je postavljen sud sa tri sudije koje bira narod. Sudovi su bili nezavisni od vojnih vlasti i mogli su pozvati na odgovornost čak i vojne starešine. Iznad nahijskih sudova stajao je Sovjet koji je ustavnim aktom 1808. god. postao vrhovni sud. Obavljao je poslove koji su se odnosili na složenije slučajeve pravne prakse, a oslanjao se u prvo vreme na običajno pravo, na Krmčiju, a u nekim slučajevima na administrativne propise koji su važili u austrijskoj Vojnoj granici. U nadležnost Sovjeta je spadalo i rešavanje zamršenih imovinskih pitanja, posebno zemljišnih odnosa. Da bi se istakla odvojenost civilne vlasti od vojne, Sovjet je 1807. god. doneo odluku da se po gradovima postave „komandanti“, neka vrsta načelnika, a po selima knezovi kao izvršni organi. Srbija je idalje bila podeljena na dvanaest nahija ali je taj broj uvećan.

Prva vest o uspostavljanju sudova u ustaničkoj Srbiji pada u vreme rada Ostružničke skupštine. Karađorđe je tražio od nahijskih starešina da omoguće izbor sudija. Smederevska skupština dec. 1805. ? donela je nekoliko akata ustavnog značaja o voždu, Savetu, i sudovima. Posebnim aktom su propisana pravila mirskim (svetovnim) sudovima: seoski, knežinski, nahijski, (magistrat kako se češće naziva) ,i Veliki sud narodni. Prva tri suda su postojala u svakoj administrativnoj jedinici – selu, knežini, nahiji, dok je četvrti sud bio Sovjet. Takođe, postojali su i sveštenički sudovi: sud namesnički u svakoj knežini; sud protojerejski u protopopijatu; sud arhijerejski u svakoj eparhiji; Veliki narodni sud, koji je vrhovni svetovni i sveštenički sud. Ovim je dovršena dogradnja sudske vlasti i sudske mreže.

62

Sačuvana su dva pravna propisa na osnovu kojih se sudilo u toku postojanja države Prvog srpskog ustanka, tkz. Zakon Prote Mateje (1804.) i Karađorđev zakonik koji nije sačuvan u celini a ne zna se ni godina njegovog nastanka. Prvi je zasnovan na srednjovekovnom zakonodavstvu – Krmčiji, a drugu je proizvod stanja u zemlji. Vojna vlast - organizacija je samonikla. Početkom ustanka vojna vlast nije bila izdvojena od civilne, pa su mnoge starešine istovremeno obavljale obe vlasti. Tek ustavnim aktima iz 1808. god. i 1811. god. izdvaja se vojna vlast od civilne, ali ni tada ne u potpunosti.

Ustanička vojna organizacija dovršena je 1811. god. i njen hijerarhijski sled izgledao je ovako: vožd, popečitelj vojni, glavnokomandujući (vojni starešina više nahija – od 1811. bilo ih je pet, a od 1813. šest), komandant (zapovednik nahije) vojvoda (zapovednik knežine od 1808., ranije nahije), gradski komandant, kapetan( buljubaša), kaplar, momak, vojnik. Tokom celog ustanka vojne vlasti imale su prednost u odnosu na civilnu vlast. Na zvaničnim aktima prvo se potpisuju vojni zapovednici, potom civilni organi vlasti.

U Beogradu je uspostavljena i policijska vlast na čelu sa administratorom. Policjski organi su postojali i u unutrašnjosti Srbije.

Posebna pažnja posvećena je organizaciji narodne odbrane po kojoj su svi odrasli muškarci u jednoj kući bili vojnici sem jednoga. Regrutovanje vojnika vršeno je po teritorijalnom principu, prema vojnim srezovima, i nahijama, a odeća i ishrana, padala je na narodni trošak, dok je snabdevanje vojnim potrebama vršeno na račun državne kase. 1807. god. započela je i redovna vojna obuka (egzercir), koja se vršila pod rukovodstvom bivših starešina frajkora, ili prebeglih austrijskih oficira i podoficira Srba. Vojna moć srpskih ustanika je ojačala posle osvajanja Beograda i Šapca kad je zaplenjeno dosta sitnog orušja, zatim topova, artiljerijske i konjičke opreme. Stajaća vojska je formirana 1808. god.

U sistem organizacije narodne odbrane spadala je i nabavka oružja iz Austrije i Rusije, utvrđivanje gradova i graničnih šančeva.

Vojni kapacitet Srbije iznosio je 40-50 000 ljudi, a u slučaju krajnje opasnosto i do 80 000 vojnika, i sastojao se od pešaka, konjice, i artiljerije. Ustanička vojska je bila organizovana i obučena po austrijskim i ruskim načelima. Osnova oružane sile činila je narodna vojska koja je dolazila do izražaja u slučaju turskih ofanziva na oslobođenu teritoriju, ili prilikom ustaničkih akcija van Beogradskog pašaluka.

Neku vrste stajeće vojske koja je bila stalno naoružana kod Karađorđa i drugih vojvoda činili su momci. Izvršavali su naređenja starešina ustaničke vojske, bili su izvršni organ ustaničkih vođa, i Sovjeta, i primali su platu. U ratnim vremenima bili su neka vrsta lične garde, telohranitelji svojih gospodara.

Centralnu vlast ustaničke države činili su Vožd, Praviteljstvujušči sovjet, i Popečiteljstva.Vožd je titula koja je zvanično prihvaćena 1811. god. Do 1808. god. Karađorđe je nosio zvanje komandanta, a potom predvoditelja. Ustavnim aktom iz 1805. god. Karađorđe je bio i predsednik Sovjeta, ali se civilnog zvanja brzo odrekao. Ozbiljnije se rešavalo pitanje vladalačke vlasti ustavnim aktom iz 1808. god. Najveći pomak bio je u pogledu dodeljivanja nasledstva dinastiji Karađorđević. Karađorđe je isticao da je on „vrhovni vožd naroda“ kome su Skupština i Savet položili zakletvu vernosti. Potom je i vožd položio zakletvu, po prvi put. U Karađorđu su se ponovo stekle dve funkcije-vožd i predsednik Saveta (vlade) čime je koncentrisao svu vlast usvojim rukama. Od tada Karađorđe je imao skoro neograničenu vlast i predstavljao je šefa

63

države sa vojničkim zvanjem, bio je vrhovni komandant, predstavljao je državu pred stranim dvorovima, uz to je još povremeno vršio i sudsku i administrativnu vlast. Reč i titula su autohtoni.Skupštine tokom Prvog srpskog ustanka nisu držane redovno usled ratnih zbivanja, ali su se sastajale jednom godišnje, odlučujući o važnim državnim i vojničkim pitanjima. Njima su prisustvovale najvažnije vojne i civilne starešine, najčešće na poziv vožda a potom i saveta. Na njima su donošene odluke o ratovanju, usvajani ratni planovi, sastavljane molbe za sultana i pisma i odgovori vladarima velikih sila, donošena ustavna akta, razrezivan danak, uređivano sudstvo, i ostali oblici civilnih i vojnih organa vlasti. One imaju obeležje narodnih, a ne vojvodskih skupština.

Preuređenje državne uprave 1811 – 1813. god.

Ustanova Praviteljstvujuščeg sovjeta doživela je reformu u januaru 1811.god. Na skupštini ustaničkih starešina u Beogradu bio je donesen novi ustav, drugi po redu, koji je trebalo da učvrsti organizacionu strukturu oslobođene teritorije ustaničke Srbije i da reguliše položaj i odnose centralnih organa vlasti prema novim uslovima unutrašnjeg političkog i spoljno političkog stanja ustanka. U tu svrhu bila su osnovana popečiteljstva, tj. ministarstva i Veliki zemaljski sud; trebalo je da te ustanove označe novu fazu u daljem razvitku oslobođene Srbije. Popečiteljstva su se sastojala iz šest resora: za pravosuđe (popečitelj Petar Dobrnjac) , za unutrašnje poslove (Jakov Nenadović), za inostrane poslove (Milenko Stojković), za finansije (Sima Marković), za vojne poslove (Mladen Milovanović), za prosvetu (Dositej Obradović). Za čisto sudske poslove bio je uspostavljen Veliki zemaljski ili Narodni sud kome je predsedavao popečitelj za pravosuđe. Za razliku od dotadašnjeg načela izbornosti, tj. biranja savetnika po nahijama za dužnosti u Praviteljstvujuščem sovjetu, posle 1811. god. uvedeno je naimenovanje savetnika ili popečitelja, a sudstvo je bilo odeljeno od upravne vlasti. Karađorđe je proglašen za poglavara Srbije i glavnokomandujućeg vojske. Ideju o stvaranju popečiteljstava dao je Mihailo Grujić koji je sa Maldenom Milovanovićem radio na tome da se ograniči uticaj Sovjeta, i Skupštine ustaničkih starešina koji su do tada predstavljali zakonodavnu vlast. Reorganizacija vlasti iz 1811. god. trebalo je da ojača Karađorđevu vlast koju je skupština ograničavala. U stvari oko ovih ideja sukobljavale su se dva grupe starešina. Prvu grupu činili su Karađorđe, Mladen Milovanović, Boža Grujević, i Sima Marković, a drugu grupu činili su Jakov Nenadović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, i Milan Obrenović (umro u Bukureštu 1810.god.) . Prva grupa oko Karađorđa je u odnosu na unutrašnje uređenje Srbije želela centralizaciju uprave i Karađorđevu vrhovnu vlast, dok je druga grupa bila za ograničenje voždove vlasti i decentralizaciju uprave. Karađorđeva grupa bila je za oslonac na Rusiju u spoljnoj politici,ali ne i za njen puni protektorat, njegovi protivnici bili su za potpun oslonac na Rusiju. Karađorđe je posle 1809. god. bio za elastičniju spoljnu politiku koju je uslovljavao i odnosom drugih evropskih sila prema Turskoj, s težnjom da se i ostale evropske sile, u prvom redu Francuska, zainteresuju za konačno rešenje srpskog pitanja i međunarodno priznanje prvog srpskog ustanka. Povodom reforme vrhovne vlasti u 1811. god. udaljeni su iz Srbije Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, a većina njihovih pristalica smenjena je sa glavnih pozicija vlasti . Ovaj sukob među starešinama izazvao je podeljenost u narodu i oslabio je odbrambenu moć prvog srpskog ustanka. Sukob između ustaničkih vođa ticao se nekoliko načelnih pitanja. Najpre je bilo u pitanju ograničenje vlasti Karađorđa koje se sve više kretala u pravcu apsolutizma. Protivnici su priznavali prvenstveno Karađorđu pravo vrhovnog komandanta, „vožda“ ustaničke vojske, ali su bili za ograničenje njegovih prerogativa u unutrašnjoj upravi. Želeli su da voždu uskrate pravo da se meša u sve poslove pojedinih nahija, tj. u upravnim područjima drugih gospodara. Ovo pitanje prelazilo je u stvari u drugi problem, u odnose centralne uprave i restauracije prava knežinske samouprave. Tu je bilo reči o primeni dva načela, centralističkog i samoupravnog, i o ozakonjenju jedne od dve prakse, upravljana iz centra, iz Topole, odnosno Beograda, ili iz sedišta nekadašnjih nahija, knežina. U ovom sukobu

64

koncepcija vlasti bilo je jedno jasno, da je knežinska samouprava bila praktično suspendovana, da su seoski zborovi i skupštine knežina ukinuti, a knežinski knezovi pretvoreni u izvršioce bilo naređenja i uputstava novonastale centralne uprave oslobođene Srbije, bilo posrednim putem, preko vojnih komandanata ukoliko je reč o ratu sa Turcima. Takođe, i u pogledu spoljne politike postojala je podvojenost, prva kako urediti odnose sa Turcima, a druga na koga se osloniti, na Rusiju ili Austriju. Iako je Karađorđe odneo prevagu u unutrašnjoj politici, u spoljnoj je ostao oslonac na Rusiju.U 1811. god. u Srbiji je izvršena i podela na nove vojno-upravne srezove, a postavljene su i nove vojvode. Tada su postavljene i titularne vojvode za čitav niz obližnjih nahija u Turskoj čiji je stanovništvo delom pobeglo u oslobođenu Srbiju i bilo organizovano u posebne niže komande. Karađorđe je proširio svoju vlast posle 1811. god.Usled ratnih prilika i relativne oskudice u novcu, zbog finansiranja ratnih potreba i hrane iz uvoza, državni upravni aparat ustaničke Srbije izdržavao se na više načina: primanjem plate iz narodne kase, od zakupa đumruka i skela, delom iz narodnog kuluka na starešinskim imanjima. Ustaničke starešine su dugo uzimale i deo ratnog plena,a u prvim godinama ustanka prisvajale su i konfiskovane nekretnine izbeglih Turaka.Prosveta i školstvoPosle oslobođenja Srbije, na osnovno školstvo počelo se misliti kao na potrebu od šireg interesa, a posebno za spremanje budućih službenika u zemlji. Primirje u Sloboziji 1807. god. stvorilo je mogućnosti i za sistematskije otvaranje škola, pa je između 1808. god. i 1813. god. došlo do reorganizacije školstva i prosvete. U svim nahijskim centrima uz magistrate otvaraju se i osnovne škole, a zatim i po drugim važnijim trgovačkim centrima, u varošicama i palankama. Izdržavale su ih opštine, ili đački roditelji, odnosno građani kao na primer u Beogradu. U Srbiji je do završetka ustanka bilo oko pedesetak škola. Učitelji su dolazili mahom iz susednih krajeva Austrije, ali ih je bilo i iz same Srbije, pa čak i iz novooslobođenih krajeva. Najviše osnovnih škola bilo je u beogradskoj, valjevskoj, i kragujevačkoj nahiji i to u : Beogradu, Belom Potoku,Ostružnici, Resniku, Ripnju, Valjevu, Kragujevcu, Čačku, Karanovcu, Požegi, Šapcu,Smederevu, Svilajncu, Požarevcu, Ćupriji, Negotinu. U osnovnim školama predavani su sledeći predmeti: „poznavanje slova i slogova“ odnosno bukvar, psaltir, crkvena istorija i katihizis, računica, crkveno pojanje. Po svoj prilici predavana je i istorija srpskog naroda. Godine 1808. Ivan Jugović je u Beogradu otvorio Veliku školu. U početku u njoj je bila velika pažnja posvećena učenju računa, istorije, i geografije, ali ubrzo bili su uvedeni i predmeti kao što su: srpski jezik, stilistika, istorija sveta, rimsko pravo,fizika, nemački jezik, i etika. Velika škola je imala tri razreda, a prve godine bilo je upisano četrdeset učenika, koji su mahom bili sinovi popečitelja, vojvoda,knezova, i trgovaca. Tu je učio i Vuk Karadzić. Poznati profesori Velike škole bili su: Ivan Jugović, Sima Milutinović, Mihailo Popović, Lazar Vojinović. Velika škola dala je prvi svršeni kadar učenika 1812. god. U Velikoj školi su preovladali predmeti sa laičkim i širim obrazovanjem tj. stručni predmeti.Postojala je i Klirikalna škola osnovana 1810.god. i njome je rukovodio učeni bogoslov Vićentije Rakić, inače rodom iz Zemuna. Ona je školovala sveštenike za potrebe crkve i verski život srpskog naroda. Škola je bila poznata i pod imenom Bogoslovija, u njoj se nastava odvijala u dva razreda. U jesen 1812. god. iz nje su izašla četvorica prvih školovanih bogodlova u Srbiji. Većina učitelja i profesora na Velikoj školi i Bogosloviji došla je iz Srema i Bačke, ali ih je bilo i iz drugih krajeva Austrije.

CrkvaU crkvenom pogledu Srbija je stajala pod vlašću Carigradske patrijaršije otkako je ukinuta Pećka patrijaršija. Preuzeta je eparhijska teritorijalna organizacija kakva je bila i pre izbijanja ustanka. U Beogradskom pašaluku postojale su dve eparhije: užičko-šabačka i beogradska. U užičko-šabačkoj eparhiji bio je vladika Antim Zepović, a u beogradskoj Leontije Lambrović koji se

65

titulisao kao beogradski mitropolit. U oslobođenim delovima Srbije van Beogradskog pašaluka, Jadar i Rađevina podpadali su pod jurisdikciju zvorničkog vladike, Timočka krajina pod vidinsku eparhiju, a kruševačka, ražanjska, i paraćinska pod jurisdikciju niškog mitropolita. Praviteljstvujušči sovjet i Karađorđe priznavali su kanonsku nadležnost Carigradske patrijaršije i njene dotadašnje vladike u Srbiji. U početku ustanka obojica grčkih vladika učestvovali su u javnim i društvenim poslovima, i političkim pregovorima između Srba i Turaka. Bogosluženje se u Srbiji vršilo na staroslovenskom odnosno crkvenoslovenskom jeziku, sem u Beogradu gde se vršilo na grčkom. Sem vladika i njihove lične posluge i pratnje, ostali sveštenici bili su Srbi. Znatan broj manastira i crkava održavao je verska osećanja kod naroda u Srbiji, čemu je doprinela i blizina Austrije, odnosno Karlovačke mitropolije. Crkva u Srbiji bila je pogođena dahijskim bezvlašćem i kao verska organizacija i kao nacionalno-politička ustanova srpskog naroda. U vreme prvog ustanka, pravoslavna crkva u Srbiji smatrana je za nacionalnu ustanovu koju štiti i pomaže država. Sveštenstvo se izdržavalo od svešteničkog „bira“ i propisanih taksi za vršenje verskih obreda. Bir je propisao Sovjet. Crkva je imala nacionalni karakter, mada je u pogledu kanona i organizacije i dalje priznavala nadležnosti grčkih vladika u Šapcu i Beogradu, ali je uticaj Karlovačke Mitropolije bio sve izrazitiji u liturgiji i opštoj obrazovanosti mlađih sveštenika. Materijalna pomoć u knjigama, svetom miru, krstovima, stizala je i iz Rusije. U srpsko-tursko ratovanje aktivno se uključila i crkva sve do poslednjih dana borbe. U pripremama za ustanak učestvovala su sveštena lica, takođe, učestvovala su i u radu ustaničkih skupština.

Stvaranje srpske države 1804-1833

Period od 1804. do 1835., u nauci nazvan i opšte prihvaćen, jeste period srpske revolucije. On počinje Prvim srpskim ustankom 1804., a obuhvata Hadži-Prodanovu bunu i Drugi srpski ustanak. Srpska revolucija završava se 1835. konačnim ukidanjem feudalizma u Srbiji.

Teritorija na kojoj su se desili događaji od značaja za ovaj proces ulazila je u okvir Smederevskog sandžaka, oformljenog nakon 1459. (pad despotovine). Za nju se ustalilo ime Beogradski pašaluk, i to od vremena kada Turci osvajaju Beograd (1521.). Reč je o teritoriji između Drine, Save, Dunava, Poreča, Stalaća, Karanovca ( Kraljeva) i Užica.

Beogradski pašaluk obuhvatao je 12 nahija, uključujući i 6 spornih nahija koje će ustanici u prvom ustanku pripojiti njegovoj teritoriji. Slomom ustanka 1813. ovih 6 nahija biće ponovo otrgnute od pašaluka da bi se 1833. našle u okviru kneževine Srbije donošenjem trećeg hatišerifa. Reč je o Krajinskoj, Crnorečkoj, Paraćinskoj, Kruševačkoj, Starovlaškoj i Podrinskoj nahiji. U Beogradskom pašaluku bilo je u to vreme oko 400. 000 stanovnika (prvi delimično sačuvan popis je iz 1834.).

U tom vremenu ime Srbije nije definisano i konačno utvrđeno. Može se govoriti o revolucionarnoj Srbiji. Zvaničan naziv datira iz 1830. To ime (Knjaževina, tj. Kneževina Srbija) ulazi u Ustav iz 1869. Od 1882. zvaničan naziv je Kraljevina Srbija.

Put državnog razvoja Srbije može se podeliti na tri perioda: period borbe za formiranje države od 1788/1804 do 1833, period vazalne države od 1833 do 1878 i period nezavisne države od 1878 do 1918.

Ne bi trebalo zanemariti ni vreme pre početka srpske revolucije, u mnogo čemu prelomno, vreme nacionalnog buđenja i rađanja ideja koje će u kasnijim godinama imati značajne posledice. Mirom u Svištovu uavršen je poslednji veliki rat između Austrije i Rusije sa jedne i Turske sa druge strane. Obema stranama bio je potreban period mira, posebno Turskoj u kojoj se ozbiljno razmišljalo o korenitim reformama.

Obnova turske vlasti u Srbiji 1813-1815.god.

66

okupacija i teror

Restauracija turske vlasti u Srbiji bila je propraćena zulumima,konfiskacijamaodvođenjima u ropstvo ne samo preživelih ustanika nego i žena i nejači.Dzihad je za pokorenu Srbiju značio dvanestodnevno stavljanje pokorenog stanovništva van zakona,tj. na milost i nemilost turskoj vojsci.U Austriju je prebeglo više od sto dvadeset hiljada ljudi,a u Vlašku oko dvadeset hiljada ljudi. Civilno stanovništvo bilo je odvođeno na imanja,a žene u hareme turskih vojnih zapovednika.Posle odlaska velikog vezira Huršid-paše i Derendli-paše,za prvog zapovednika Beogradskog pašaluka bio je naimenovan Sulejman-paša Skopljak čije je zasluge Porta veoma cenila zbog njegovih ranijih borbi protiv srpskih ustanika uopšte. Postavljen je za pašu odmah nakon portinog proglasa amnestije i poziva srpskim izbeglicama da se vrate u Beogradski pašaluk,nekoliko nedelja po obustavljanju ustaničkog otpora. Nužda da se privreda ponovo pokrene,zatim da se obezbedi radna snaga za kuluk i transport za potrebe turske vojske,diktirali su Porti da donese odluku o zavođenju režima relativne blagosti. Pobeda Rusa nad Napoleonom,takođe, je uticala na sultana da naredi poštovanje VIII tačke Bukureštanskog mirovnog ugovora. Odbijanje Austrije da repatrira stotinak ustaničkih vojnih i upravnih starešina,koje je Huršid-paša po spisku tražio prvih nedelja po pokoravanju Srbije,uticalo je na Portu da pozove na predaju i one ustaničke vođe za koje se zasigurno znalo da se kriju po šumama i planinama u zemlji.Tako je između ostalih bilo ponuđeno da se predaju vojvoda Miloš Obrenović i Stanoje Glavaš.Spahije su dobro primale povratnike.Turci su prihvatili da Stanoje Glavaš bude postavljen za kr-serdara,glavnog čuvara bezbednosti carskog druma od Ćuprije do Beograda. Miloš Obrenović je najpre bio postavljen za obor kneza rudničke nahije,da bi 1814.god. postao i obor knez požeške i kragujevačke nahije. Za početak Sulejman-paša je povratio stare ustanove i poreze koji su postojali do 1804.god.Turska blagost nije dugo trajala.Pošto je postignuta vojna bezbednost i obavljen glavni deo posla oko repatrijacije,Sulejman-paša je počeo prvih nedelja 1814.god. sprovoditi policijski teror pod izgovorom da traži oružje i posakrivane hajduke,a u stvari je želeo da se osveti i razračuna sa viđenijim Srbima.Naredio je da specijalni oružani odredi prokrstare kroz srpska sela. Narodu je bio nametnut i veliki pojedinačni i kolektivni kuluk za opravku beogradske tvrđave. Porez je,takođe,bio uvećan,njegovo sakupljanje nadgledali su posebni pašini komesari uz pratnju velikog broja naoružanih ljudi. Posebno je surovo prikupljan nahijski prirez za izdržavanje nahijskih „nefera“, vojnika dobrovoljaca pod najmom, a iznosio je tri groša po poreskoj glavi. Tako je početak 1814.god. ličio na vreme janičarskih nasilja pre ustanka. Gladna godina i jaka epidemija kuge upotpunili su spisak opštih nevolja u kojima se našao srpski narod u Beogradskom pašaluku.

Hadzi-Prodanova buna

Polovinom septembra 1814.god. izbila je buna u požeškoj nahiji,sa središtem u manastiru Trnavi kod Čačka,kojoj se na čelo stavio bivši starovlaški vojvoda Hadzi-Prodan Gligorijević. Buna se odmah prenela na veliki deo kragujevačke i jagodinske nahije. Naročito su sela gružanske knežine bile protiv Turaka koji su pobegli iz Čačka,Karanovca,i Trstenika u susedne pašaluke. Plan vođa pobune bio je da se na bunu dignu i užička,starovlaška,i novopazarska nahija. Knez Miloš Obrenović je odbio da se pridruži pobunjenicima. Sulejman-paša je poslao u Čačak svog ćehaju da odatle rukovodi akcijom protiv novih ustanika.U međuvremenu su bili poraženi

67

kod Knića,gde je došlo do oružanog sukoba, turski zapovednik Ašimbeg i knez Miloš. Uprkos izvojevanoj pobedi ustanici su se već sutradan rasturili,pošto su bili uvereni da buna nije bila dovoljno dobro organizivana, pa je tako osuđena na propast. Hadzi-Prodan je sa svojom braćom i drugim vođama pobune pobegao prema Savi u nameri da se prebaci u Austriju. Slom Hadzi-Prodanove bune izazvao je novi talas turske odmazde.Pohvatano je nekoliko stotina seljaka,među kojima i više kaluđera,sveštenika,kmetova. U Beogradu je posečeno,ili nataknuto na kolac oko tri stotine ljudi,među kojima i iguman manastira Trnave,Pajsije, a ubrzo je ubijen i Stanoje Glavaš.Strah je ponovo zavladao u narodu,niko nije bio siguran za svoju glavu.Iako je propala zbog podvojenosti među vođama,Hadzi-Prodanova buna je predstavljala uvod u događaje koji će nastati u proleće 1815.god. i dovesti do drugog srpskog ustanka.

Drugi srpski ustanak 1815. godine

Srpsko-turski odnosi u Beogradskom pašaluku nisu se promenili ni tokom 1815. godine. Za beogradskog vezira nakon propasti Prvog srpskog ustanka izabran je Sulejman-paša Skopljak, koji je zaveo pravi teror u Beogradskom pašaluku. Sulejman paša je februara 1815. godine u Beograd pozvao veći broj kulučara, sve knezove i ostale viđenije Srbe. Neki od njih se nisu odazvali pozivu jer su se plašili najgoreg. Knezovi su bili zadržani izvesno vreme u paševom konaku. Paša je starešine obavestio o smaknuću Stanoja Glavaša. Pošto je orderdio visinu poreza koju su morali da plate, svi knezovi sem Miloša su pušteni kućama. Ovaj sastanak sa pašom je kod srpskih vođa izazvao stanje mučnine , zbog smaknuća Stanoja Glavaša i zadržavanja kneza Miloša, istaknute srpske starešine iguman Avakum, Milutin Garašanin, Lazar Mutap, Arsenije Lomo i dr, održali su dva sastanka u selu Rudovcu i Vreocima gde su se dogovorili da zbog turskih zuluma podignu novi ustanak.

Paša je ubrzo pustio kneza Miloša nakon što je obećao da da otkup za roblje još iz vremena Hadži Prodanove bune. Kad je stigao na Rudnik knez Miloš je zatekao uzavrelu situaciju i upoznao se o sastancima u Rudovcu i Vreocima. Sam Miloš je organizovao nekoliko tajnih sastanaka sa istaknutim predstavnicima Srba. Tada je dogovoreno da se ustanak podigne na narodnom saboru u Takovu na Cvatima. Sa Miloševima planovima bili su upoznati svi viđeniji Srbi. Ali uoči Cvati Arsenije Loma je rasterao haračlije, dok je jedan turski sakupljač poreza ubijen u selu Konjuši.

Na narodnom saboru u Takovu 1815. godine knez Miloš je pred narodom objavio podizanje ustanka portiv Turaka. To je izazvalo veliko oduševljenje među narodom. Za vođu ustanka izbran je Miloš. Plan ustanika bio je da ovladaju centralnim delovima pašaluka, da osvoje centre nahija i da opkole truske garnizone po tvrđavama. Centar ustanka činila bi kragujevačka, rudnička i čačanska nahija. Miloš je ostao na Rudniku gde je rukovodio ustankom, dok je Lazara Mutapa poslao na Čačak, a Milutina Garašanina na planinu Klještevicu, da onemogućava Tirke iz Beograda.

Turci su uspeli da odbiju srpski napad na Čačak, nakon čega su se ustanici utvrdili na Ljubiću. Tada je Sulejman-paša poslao svog ćehaja Imšir pašu sa preko 5000 ljudi na Čačak kako bi oslabio taj pritisak. Ova turska vojska je trebala da pređe preko Rudnika. Miloš nije želeo da direktno napadne ovu vojsku, već se ograničio na pozadinske udare. Imšir paša je nakon pobeda na Rudovcu i Liparu, prešao Rudnik i dospeo do Čačka. Tada su počele borbe za Ljubić, najznamenitije bitke u Drugom srpskom ustanku, koja je trajala 40 dana.

68

U međuvremenu Miloš je deo vojske poslao na Valjevo i Palež, a deo na Karanovac. Ustanici su osvajanjem Karanovca trebali da spreče dotur pomoći turskoj vojsci u Čačku iz novopazarskog sandžaka.

Ubrzo je došlo do bitke na Družetićima, gde je Drinčić razbio valjevske turke, dok je Miloš izvojevao pobedu na Paležu . Nakon ovih pobeda na ustanak su se podigla beogradska i valjevska nahija. Veza između Beograda i Šapca je bila prekinuta.

U borbama na Ljubiću Srbi su trpeli poraze. Ali tada je došlo do pogibije Imšir-paše, nakon čega su se Turci razbežali, a Srbi osvojili 24. maja Čačak. U međuvremenu ustanici osvajaju tokom maja Valjevo i Palež.

U požarevačkoj nahiji ustanak je podigao Pavle Cukić, a u bitkama kod Požarevca koje je vpdio lično Miloš Srbi su imali dosta uspeha. Ubrzo je bila oslobođena cela požarevačka, ćuprijska i jagodinska nahija i grad Poreč.

Stojan Čupić je podigao na ustanak celu šabačku nahiju. U beogradskoj i smederevskoj nahiji Turci su bili potučeni kod Grocke i Vinče, nakon

čega su morali da se povuku u beogradsku i smederevsku tvrđavu. Pokušaj bosanskog vezira Huršid paše da preko šabačke nahije dospe u Beograd je

porpala nakon bitke na Dublju 14. jula 1815. Time je za kratko vreme oslobođen ceo Beogradski pašaluk sem gradova Beograda, Šapca, Užica, Sokola i Smedereva.

Drugi srpski ustanak je imao odjeka i van granica Beogradskog pašaluka. U Srbiju se vraćao veliki broj emigranata iz Prvog srpskog ustanka, među kojima je bio i Karađorđe. Knez Miloš preko prote Mateje Nenadovića održava kontakte sa Bečkim dvorom, ruskim carem Aleksandrom i austrijskim carem Francom. Od njih je uzalud tražio pomoć. Ustanicima su savetovali da vode sa Portom pregovore oko mira. Knez Miloš i srpski utanici su stalno tvrdili da je ustanak podignut protiv Sulejmana-paše Skopljaka i da nije bio uperen protiv sultanove vlasti. Kao dokaz za tu tvrdnju stoji činjenica da ustanak nije obuhvatio teritorije van Beogradskog pašaluka, kao i human postupak prema muslimanskim i turskim stanovništvom i zarobljenicima.

Da bi smirila ustanak Porta je naložila rumelijskom valiji Marašli Ali-paši i bosanskom valiji Huršid-paši da povedu pregovore sa srpskim ustanicima. Knez Miloš je otpočeo pregovore sa Huršid-pašom. On je imao dosta čvrst stav i bio je manje naklonjeniji prema Srbima nego Marašlija. Nakon pregovora sa Milošem u svom logoru, Huršid-paša je izdao bujuruldiju kojim je od ustanika zahtevao predaju oružja u zamenu za amnestiju. Druga srpska delegacija je u Miloševo ime pregovarala sa Marašlijom. Na kraju Marašlija je odustao od zahteva da se ustanici razoružaju u zamenu za izjavu pokornosti sultanu, obustavu ratovanja i porpuštanje jednog odeljenja njegove vojske koja je trebala da se uputi u Beograd. Marašlija se obavezao da će obezbediti pratnju za srpsku deputaciju koja bi bila upućena u Carigrad na Portu gde je trebala da uputi svoje zahteve. Marašlija je kao garant ovog usmenog dogovora ostao u Ćupriji, dok je turska vojska propuštena za Beograd, a u Carigrad poslata srpska deputacija.

Nakon toga knez Miloš je otpočeo direktne pregovore sa Marašlijom. On je izneo optužbe protiv Sulejman-paše Skopljaka i izjavio da narod želi da živi u miru sa Turcima. Od Marašlije je tražio privilegije na osnovu Ičkovog mira iz 1806. godine. Marašlija je odluku od budućem statusu Srba u Beogradskom pašaluku prepustio Porti. Zbog toga su u Carigrad poslate dve srpske deputacije. Usmenim dogovorom između Marašlije i Miloša bilo je predviđeno:

1. da Srbi sakupljaju porez bez turskog mešanja;

69

2. da u nahijskim mestima uz turskog muselima bude po jedan knez koji bi sudio Srbima. 3. da spahije dobiju samo što im pripada po zakonu (beratu) ; 4. da se u Beogradu uspostavi Narodna kancelarija za srpske unutrašnje stvari, sastavljene

od 12 knezova predstavnika svih 12 nahija; 5. Marašlija je priznao Miloša za glavnog među srpskim knezovima; 6. ukinuti su čitluci; 7. dozvoljen je povratak izbeglicama iz Austrije.Druga srpska deputacija je pred Portom iznela optužbe protiv Sulejman-paše

Skopljaka i tražila da se za beogradskog vezira imenuje Marašlija. Deputacija je takođe uputila nekoliko zahteva: 1. da vezir u Beogradu drži vosjku od ljudi koji ranije nisu živeli u pašaluku; 2. slobodu veroispovesti, prosvete i sloboda nošenja oružja; 3. zabranu Turcima da žive po selima i palankama, i dozvola knezovima da sude Srbima; 4. zabranu svim Turcima sem trgovcima i glasnicima Porte i vezira da ulaze u Srbiju; 5. sloboda trgovine Srbima na teritoriji čitavog Osmanskog carstva i sa stranim državama; 6. zabrana spahijama da žive među narodom; 7. pravo vrhovnog kneza da sa vezirom bira knezove za nahije; 8. naslednost položaja vrhovnog kneza; 9. pravo nahijski knezova da sami prikupljaju porez kojeg bi tri čoveka (Srbi i Turci) odnelu u Carigrad; 10 određuje se danak od 800 hiljada groša prema fermanu iz 1806. godine.

Sprazum između Miloša i Marašlije bio je legalizovan sa osam fermana koje je izdala Porta 1816. godine. Tim fermanima: 1. značajno je smanjen harač; 2. proglašena je opšta amnestija; 3. spahije su uzimale desetak po beratu; 4. porez se plaćao dva puta godišnje o Đurđevdanu i Mitrovdanu; 5. turske vojne posade bez janičara borave samo u tvrđavama; 6. po gradovima uz muselima stoji po jedan srpski knez koji sudi Srbima; 7. u Beogradu se osniva Narodna kancelarija sastavljena od nahijskih predstavnika; 8. srpskim trgovcima se dozvoljava trgovina na teritoriji čitavog Osmanskog carstva. Najznačajnija odredba ovih fermana je bilo smanjenje harača sa 13 na 3 groša. Porta ovim fermanima nije prihvatila dva osnovna zahteva ustanika titula naslednog kneževskog dostojanstva i plaćanja poreza odeskom (paušalno). Zbog toga se Miloš u narednom periodu okrenuo Rusiji tražeći od nje diplomatsku podršku radi dobijanja naslednog kneževskog dostojanstva. Srbi su nevoljno prihvatili fermane, jer nisu dobili potpunu autonomiju. Na ovim fermanima zasnivala se poluautonomija Srba u Beogradskom pašaluku. Sulejman-pašinu strahovladu, zamenio je režim Marašli Ali-paše. Turci su bili odstranjeni iz narodne sredine, a veze naroda sa Turcima su održavali srpski organi po knežinama i Narodna kancelarija u Beogradu.

Miloševa uprava u Srbiji i bune srpskih starešina

Nakon završetka Drugog srpskog ustanka knez Miloš i Narodna kancelarija su se susreli sa teškoćama u rešavanju unutrašnjih problema. Nardona kancelarija je otpočela sa radom odmah nakon sporazuma Miloša i Marašlije. Ona se sastojala od 12 predstvanika nahija Beogradskog pašaluka. Narodna kancelarija je trebala da predstavlja vrhovni organ srpske poluautonomije. Međutima on je ubrzo dosta izgubila na autoritetu zbog unutrašnjeg sukoba između svojih članova.

Postojala je jedna koncepcija uređenja Srbije. Ona se zalagala za podelu Srbije između 4 istaknutih Srba kneza Miloša, Petra Molera, Pavla Cukića i prote Mateje Nenadovića. Time se izbegava mogućnost da Srbijom vlada jedna ličnost kao u vreme Prvog srpskog ustanka. Knez Miloš je ovu ideju prećutno prihvatio, ali je već 1816. godine došao u sukob sa Petrom Molerom zbog želje da se nametne kao vrhovni vođa Srba. Taj sukob se preneo i na pašin konak. Turci su

70

to iskoristili kako bi se umešali u unutrašnje odnose Srba. Moler ja na Đurđevdanskoj skupštini optužen za proneveru prilikom sakupljanja poreza. Marašlija je prihvatio želju većine srpskih poslanika i zadavio Molera na kalamegdanskoj tvrđavi. Ubrzo potom knez Miloš je pod svoju kontrolu stavio Narodnu kancelariju.

Ali Miloševa vlast nije još bila apsolutistička zbog veoma moćne emigracije koje predvodi Karađorđe. Miloš je izazvao nepopularnost u narodu zbog velikih poreskih, naturalnih i novčanih obaveza prema Porti. Te obaveze su pale na pleća srpskog stanovništva. Miloš je je takođe nezadovoljstvo izazvao uprvanim organima koji su Miloševu politiku sprovodili surovo sa elementima bezakonja. Tu su još kuluci za potrebe turske države ali i na Miloševim imanjima, kao ograničenje u trgovini. Zbog ovih stvari Miloš se susreo sa otporom među stanovništvom naročito seljacime. Ali otpor Milošu su pružali i istaknute srpske starešine. Kao posledica toga javlja se veliki borj buna srpskih starešina uperenih protiv Miloševog apsolutističkog režima.

Već 1817. godine knez Sima Marković je organizovao bunu koja je zahvatila 6 nahija severozapadnog dela pašaluka. Simu Markovića podržao je i čuveni ustanik Pavle Cukić. Miloš je imao podršku Turaka i Marašlije zbog čega je pobunu brzo ugušio. Marašlija je pogubio Simu Markovića, a Miloš Pavla Cukića. Tako je Miloš vremenom uklanjao sve svoje političke protivnike koji bi mu se suprostavili u izgradnji apsolutizma. Kao posledica bune Sime Markovića, knez Miloš je uveo nekoliko novina, da bi još više učvrstio svoju vlast. Smenio je dotadašnje knezove knežina, i na njihovo mesto postavio svoje ljude. Pored toga oduzeo je Narodnoj kancelariji sve njene nadležnosti i prisvojio ih sebi.

U Srbiju se 1817. godine vratio Karađorđe. Posle propasti Prvog srpskog ustanka Karađorđe je pristupio grčkoj organizaciji Heteriji. Ona se zalagala za opštebalkanski ustanak protiv turske vlasti u kojem bi zajednički učestvovali Srbi, Bugari i Grci. Kao posledica tog ustanka trebalo je restaurisati nekadašnje Vizantinsko carstvo. Pošto je porpala inicijativa heterista da za svoj plan pridobiju kneza Miloša, oni su u Srbiju poslali Karađorđa, koji je trebao da podigne ustanak u Srbiji. Stoga je Karađorđe tajno prešao u smederevsku nahiju i stupio u kontakt sa Milošem tražeći razgovor oko predstojećih akcija. Tu Karađorđevu inicijativu odbio je knez Miloš, koji je ubrzo potom naredio da se Karađorđe ubije. Nakon što je Karađorđe ubijen na spavanju, Miloš je njegovu glavu poslao u Beograd i Carigrad. Karađorđeva smrt je snažno odjeknula i Beogradskom pašaluku i van njega. Mnogi su optuživali kneza Miloša za njegovu smrt. Miloš se pravdao od tih optužbi, smatrajući da je državni interes i teško stečen mir sa Turcima iznad svega. Zabog toga je Mitrovska skupština 1817. godine proglasila kneza Miloša za naslednog kneza Srbije. Nova srpska deputacija koja je tražila povlastice na osnovu Ičkovog mira, je naišla na odbijanje u Porti.

Nova buna izbila je 1821. godine. Nju su podigli knezovi Stevan Dobrnjac i Marko Todorović Abdul. Ustanak se proširio na ćuprijsku i požarevačku nahiju. I ona je imala karakter otpora prema Miloševim težnjama za apsolutističkom vladavinom. Buna je brzo ugušena Abdula je ubijen, a Dobrnjac je pobegao u Leskovac.

Svakako najmasovnija buna protv Miloševe vladavine, bila je Đakova buna iz januara 1825. godine. Nju je podigao Miloje Popvić Đak zbog zuluma knežinskih knezova. Buna je izbila u Jasenici i proširila se delimično na smederevsku, kragujevačku, požarevačku i beogradsku (SKPb:) nahiju. U pobuni učestvovao je veliki broj seljaka. Ustanici su osvojili Požarevac gde su spalili konak Miloševog brata Jovana. Ustanici su na Topoli izneli svoj program reformi u kojem su zahtevali promenu društvenog i ekonomskog položaja naroda, liberalizovanje trgovine, ukidanje neposrednih poreza, smanjenje novčanih poreza i kuluka.

71

Miloš je uspeo obećanjima da pokoleba vođe ustanika, nakon čega se surovo obračunao sa ostali ustancima, naročito sa seljacima. Popović je na prevaru ubijen.

Nakon Đakove bune Miloš je izvršio blage promene, kako bi smanjio nezadovoljstvo stanovništva prema njegovom režimu. Naredio je organima vlasti da ispitaju uzroke ove masovne pobune. Smenio je neke lokalne starešine, smanjio porez, ukinuo batine, izbegavao je tajna ubistva, pažljivo je razmatrao žalbe stanovništva. Ove reforme su bile umerene i nisu mogle značajno da zadovolje i smire srpsko stanovništvo.

Tako je godinu dana 1826. nakon Đakove izbila Čarapićeva buna. Nju je predvodio Đorđe Čarapić, sinovac vojvode Vase Čarapića iz Prvog srpskog ustanka. Cilj njegove bune je rušenje režima kneza Miloša i povratak iz emigracije vođa iz Prvog srpskog ustanka. U buni je učestvovao veliki broj zanatlija i trgovaca iz Beograda, kao i seljaci iz okoline Beograda. Buna je rano otkrivena, tako da nije ni stigla da se razvije. Vođe ustanka su se sklonile na Avalu gde su zarobljeni i pogubljeni. Knez Miloš je uspeo da sačuva svoju vlast. Bune srpskih starešina nisu uspele jer je Miloš vešto koristio pomoć i podršku Turaka.

Međunarodni ugovori i hatišerifi

VIII tačka Bukureštskog mira 1812. godina

Bukureštanskim mirom 1812. godine završen je rat između Rusije i Turske vođen između 1809-1812. godine. Rusija je bila primorana da pod hitno potpiše mir sa Turskom jer joj je pretila invazija od Napoleonove vojske. Ovim mirom Rusija se odrekla velikog broja svojih zahteva, među kojima su oni koji su se odnosili na Srbiju. Rusi su prihvatili da rusko-turska granica ide rekom Prut, a da se Vlaška i Moldavija vrate Turskoj uz autonomiju. VIII tačka Bukureštanskog mira je bila vezana za Srbiju. Srbija je postala privilegovana oblast Osmanskog carstva, a hrišćanska raja je dobila status pravne ličnosti. Autonomija za Srbiju nije bila precizno određena. Ona garantuje bezbednost Srbima i proglašava opštu amnestiju za sve učesnike ustanka, ali je omogućavala povratak Turcima u gradove sa oružjem uz rušenje novopodignutih objekata i utvrđenja.

Autonomija Srbije nije jasno određena. Ona je dobila povlastice poput Arhipelaških ostrva i nekih drugih krajeva Turske. Osmom tačkom je bilo predviđeno da se Srbima prepusti briga o unutrašnjoj upravi zemlje, od kojih je precizirano samo umereni porez koji će sami neposredno isplaćivati. Na kraju Rusija je obavezala Portu da će odredbe ovog mira Turska sprovoditi u dogovoru sa srpskim narodom. Bukureštanski mir je bio prvi međunarodno-pravni akt, kojim su Srbi i Srbija uvedeni u međunarodno pravo.

Akermanska konvencija 1826. godina

72

Knez Miloš je nakon 1815. godine uspeo da izvrši dve veoma bitne stvari da likvidira tursku upravu u unutrašnjosti zemlje i da značajno smanji poreze. Miloš je uspeo da uzme u zakup carske spahiluke, carski harač i carinu. Turci više nisu imali pravo da oteraju srpskog seljaka sa svoje zemlje. Više se nisu sporvodili turski zulumi, i razne druge zloupotrebe. U Srbiju se doseljava veliki broj emigranata.

Da bi izdejstvovao ono što je dobio hatišerifom iz 1833. godine, knez Miloš je u Carigrad poslao ukupno sedam deputacija. Za razliku od prve i druge deputacije, treća i četvrta nisu imale većeg uspeha. Porta je odbila da se danak plaće odsekom ili paušalno, i da se samouprava proširi na granice iz 1813. godine. Usledila je reakcija Porte koja je želela da smakne Miloša, dok su spahije počeleda izazivaju incidente po selima. Zbog toga je Milš 1821. godine poslao petu deputaciju u Carigrad. Ali ni ona se nije proslavila jer je tada došlo do pobune Heterista u Vlaškoj, a u Grčkoj je došlo do ustanka. Srpska deputacija je bila privremeno zatvorena u Nišu. Miloš je održavao kontakte sa Heteristima, za šta je doznala i Porta. Ali on je odbio da uvuče Srbiju u ovaj ustanak.

U međuvremenu Grčki ustanak je zapao u krizu. Njegovu popast su sprečile velike evropske sile. Miloš nije bio zadovoljan sa 8 fermana, jer nije dobio titulu naslednog kneza. Da bi izedejstvovao ovu odluku on se vezao za Rusiju od koje je tražio pomoć i podršku. Preko prote Mateje Nenadovića održavao je prepisku sa ruskim carem. Grčki ustanak i direktna intervencija Rusije, je dala priliku Milošu da utiče na Rusiju da Turska Srbiji konačno izda autonomiju. Godine 1826. Rusija je uputila ultimatum Turskoj. Kao posledica tog ultimatuma izdana je zajednička rusko-turska konvencija. Ona je bila poznata pod nazivom Akermanska konvencija. Peta tačka ove konvecnije je regulisalo pitanje Srbije. Petom tačkom Akermasnke konvencije Turska se obavezala da će u roku od 18 meseci zajedno sa srpskom deputacijom dati privilegije na osnovu VIII člana Bukureštanskog mira. Te privilegije će biti regulisane posebnim hatišerifom, a ruski car je morao biti izvešten o tim privilegijama putem berata. Srpski zahtevi su ušli u sastva Odvojenog akta, koji je bio deo Akermanske konvencije. Tim aktom Srbi zahtevaju slobodu vere, izbor starešina, nezavisnost unutrašnje uprave, povratak 6 nahija, sloboda trgovine da trgovci sa srpskim pasošem mogu da trguju širom Osmanskog carstva, zabrana muslimanima da se nastanjuju u Srbiji, slobodno podizanje škola, bolnica, štamparija i dr. Od svih zahteva Rusi su odustali samo od zahteva kneza Miloša da mu se dodeli zvanje naslednog kneza.

U međuvremenu se nastavio grčki ustanak. Francuska i Rusija su Londonskim ugovorom iz 1827. godine zahtevala da se Grčkoj garantuje autonomija pod turskim suverenitetom. Porta je ovaj zahtev odbila, nakon čega je usledila intervencija i Navarinska bitka. Za to vreme Porta je izdejstvovala od kneza Miloša da se izjavi vernost i pokornost Porti, a turske trupe su ušle u Srbiju. Ovim dodvoravanjem Porti, Miloš je želeo da od nje izdejstvuje dobijanje naslednog kneževskog zvanja. Rusija je 1828. godine objavila rat Turskoj. Rusija je od Miloša zahtevala da održi mir u zemlji i da ne ulazi u rat. Londonski protokolom je Grčkoj priznata nezavisnost 1829. godine. Iste godine završen je rusko-turski rat Jedrenskim mirom. Šesta tačka Jedrenskog mira se odnosi na Srbiju. Turska je bila obavezna da ispuni odredbe Opšteg akta i V tačke Akermanske konvencija, a to je bilo da se Srbiji hatišerifom dodeli autonomija i da se Srbiji vrati šest nahija. Akermasnskom konvencijom i Jedrenskim mirom se konačno sprovode odluke VIII tačke Bukureštanskog mira.

73

Hatišerifi

Sultan je poštujući odredbe Jedrenskom mira izdao Srbima prvi Hatišerif 1829. godine. Iz početka srpska šesta deputacija je odbila da primi taj hatišerif, jer nisu bila regulisana pitanja 6 nahija i plaćanje poreza odsekom. Na kraju Miloš je pak primio hatišerif koji je pročitan u Beogradu u vezirovom Divanu uz prisustvo Srba. Sprovođenje ovog hatišerifa je bilo povereno beogradskom veziru. Takođe hatišerif je pročitan na Narodnoj skupštini u Kragujevcu 1830. godine. Ovaj prvi hatišerif iz 1829. godine nije doneo ništa novo, veće je ponavljao odredbe VIII tačke Bukureštanskog mira, V tačke Akermanske konvencije i VI tačke Jedrenskog mira.

Drugi Hatišerif je izdan 1830. godine. U njemu se proklamuju prava i povlastice srpskog naroda na teritoriji koji su bili zahvaćena Prvim srpskim ustankom. U prvu grupu odredbi spadaju one koje se odnose na položaj Srbije prema Turskom carstvu. Srbija se smatra sastavnim delom carstva. Sem starih utvrđenja Beograda, Šapca, Smedereva, Kladova, Užica i Sokola, sva ostala utvrđenja se razaraju. Srbiji se vraćaju 6 otrgnutih nahija, nakon izveštaja zajedničke rusko-turske komisije. Ona treba da utvrdi granice. Srbija mora da plaća paušalni tribut (za kojeg su vezana harač, svi danci uključujući prihode sa turskih feudalnih dobara i carinski prihodi). Porta se obavezala da neće tražiti više od onoga što se odsekom orderdi (odsek-paušalni porez). Turci imaju prava da prodaju svoju zemlju u roku od godinu dana. Turcima i svim muslimanima se zabranjuje da žive u Srbiji, sem u granizonima po utvrđenjima.

Druga grupa odredbi se odnosi na samoupravna prava Srba u Kneževini. Porta se obavezala da se neće mešati u unutrašnju upravu. Srbima je priznata sloboda veroispovesti sa pravom da sami biraju mitropolita i

episkope koje će postavljati carigradski patrijarh. Tu se takođe daje pravo upotrebe zvona na crkvama.

Miloš Obrenović je dobio zvanje kneza sa naslednim pravima, koje treba da se bliže odredi posebnim Beratom. U slučaju upražnjenja prestola ili izumiranja dinastije Porta ima pravo da imenuje novog kneza i da mu izda Berat.

Unutrašnja uprava je bila poverena knezu Milošu, koju on izvršava zajedno sa Savetom. Knez Miloš ima zakonodavnu, a knez i savet starešina izvršnu vlast. Deoba vlasti između Saveta i kneza nije jasno razgraničena, što će biti osnov budućim sukoba. Članovi saveta su doživotni, mogu ih smeniti sudovi u slučaju teških kršenja prava. Članove Saveta postavlja i razrešava knez.

Turci su u potpunosti odstranjeni iz pravosuđa, koje pod kontrolom Srba. Knez ima pravo da drži vojsku radi održavanja reda i poretka u zemlji.

Pored vojske Srbija ima pravo da osniva i druge ustanove poput škola, bolnica, štamparija, poštu i dr. Srpski trgovci imaju pravo trgovine na teritoriji čitavog Osmanskog carstva uz srpski pasoš i teskeru od turskih vlasti.

Ni jedan Turčin ne može na silu da primora Srbina da radi za njega. Srbi imaju pravo da drže svog diplomatskog predstavnika (agenta, kapućehaja) u

Carigradu, koji će zastupati srpske interese na Porti. Kao i prvi i ovaj drugi hatišerif je bio upućen beogradskom veziru. Srbi su ovim

hatišerifima postigli sve svoje zahteve sem pripajanje 6 nahija i plaćanje poreza odsekom. U hatišerifu se uopšte nije pominjala Narodna skupština.

74

Uz Hatišerif 1830. godine išao je i Berat izdat na ime kneza Miloša Obrenovića. Time Beratom sultan knezu Milošu dodeljuje nasledno kneževsko dostojanstvo po principu primogeniture. U slučaju upražnjenja prestola Porta postavlja novog naslednika i izdaje mu novi berat. Beratom je sultan prepustio svu upravu knezu, dok je Hatišerifom bilo predviđenoda knez deli vlast sa Savetom. Berat je bio izuzetno značajan ne samo za kneza Miloša već za čitavu Srbiju. Tim beratom Miloš dobija kneževsko nasledno dostojanstvo. U Osmanskom carstvu po tradiciji nasledno dostojanstvo su imali sultani Osmanske dinastije. Kasnije su to dostojanstvo dobili upravnici Tunisa i Egipta. To nisu imali vladari Vlaške i Moldavije. Nasledno dostojanstvo nije bilo predviđeni ni mirom u Bukureštom niti docnijim međunarodnim ugovorima. Beratom Miloš je bio priznat za kneza, ali i za naslednog kneza. Srbija postaje nasledna kneževina pod sultanovim suverenitetom.

Hatišerif i Berat su bili pročitani na Skupštini na Tašmajdanu 1830. godine uz prisustvo beogradskog vezira. Nakon Sabora uz zvuke zvona i topova Miloš se uputio u pravcu Saborne crkve gde je miropomazan za kneza vladara od strane mitropolita.

Srbija je Hatišerifom dobila slobodu veroispovesti. Autonomija srpske crkve je zavisila od Vaseljenske patrijaršije. Ona je posvetila beogradskog mitropolita, a potom je potpisan Konkordat 1832. godine (Topos carigradskog patrijarha). Time je Srbija dobila crkvenu autonomiju. Konkordatom bilo je predviđeno da mitropolite i episkope bira knez i narod bez mešanja Patrijaršije. Ona je imala pravo postavljanja mitropolita, bez obaveznog njihovog odlaska u Carigrad. Srpska crkva je morala Patrijaršiji da plaća godišnji porez.

Nakon dobijanja Hata iz 1830. u Srbiji su se pojavila velika očekivanja. Međutim, stvari su išle teže nego što su se neki nadali. Miloš je bio despotska narav i u rovitosti autonomije iz 1830. nalazio je rezlog za nepopustljivost u unutrašnjoj politici. Postavio je nekoliko prioriteta:

1) iseljavanje Turaka2) reguliisanje bivših drž. i spah. poseda i ozakonjenje seljačkog priv. poseda3) obeležavanje srpsko-turske granice i dobijanje Šest nahija4) rešenje statusa građana Srbije u Osmanskom carstvu5) rešenje odnosa Vaseljenske patrijaršije i crkve u SrbijiSva ova pitanja Miloš je koristio kako bi odugovlačio sa unutr. reformama, pre svega sa

uspostavljanjem Saveta. Iseljavanje Turaka nije išlo lako. (Mali Zvornik i Sakar). Povraćaj 6 nahija su trebali da se izvrše nakon izveštaja zajedničke rusko-turske

komisije, koja je takođe trebala da odredi granice. Do trećeg Hatišerifa je došlo 1833. godine. Tada je Porta bila u dosta teškoj situaciji zbog pobuna skadarskog paše Mahumd Bušatlije, bosanskih kapetana predvođenih Husein kapetanom Gradaščevićem i egipatskim vladarem Mehmed-Alijom. Knez Miloš je uspeo da veštim manevrisanjem dobija naklonost Porte. On je pružio pomoć u gušenju albanske i bosanske pobune. Koristeći se prvom egipatskom krizom knez Miloš je podstakao srpsko stanovništvo da podignu ustanak u 6 otrgnuih nahija. U međuvremenu između Rusije i Turske sklopljen je sporazum u Unkjar-Iskelesiju, kojim je Turska došla pod protektorat Rusije. U takvoj situaciji, sultan je Srbima izdao treći Hatišerif 1833. godine. Taj hatišerif je za razliku od prva dva bio naslovljen na kneza Miloša. On je predvideo vraćanje 6 nahija Srbiji. Srbiji su vraćeni Krajina, Svrljig, Kruševac, Paraćin, deo Starog Vlaha i Novog Pazara. Turska se ponovo obavezala da se neće mešati u unutrašnju upravu Srbije. Hetišerifom je određena visina godišenjeg tributa, koju je Srbija morala da plaća dva put godišenj o Đurđevdanu i Mitrovdanu. Za Srbiju godišnji tribut nije bilo veće opterećenje i ono je trebalo samo formalno da pokaže suverenitet Osmanskog carstva nad

75

Srbijom. Ovaj Hatišerif je omogućila ukidanje feudalizma u Srbiji, što je zvanično proglašeno na Spasovskoj skupštini u Kragujevcu 1834. godine. Miloš se vrlo predano posvetio utvrđivanju granica Kneževine.

Rok za iseljenje Turaka iz Srbije, je drugim hatišerifom pomeren sa godinu dana na pet godina. Nakon isteka roka oni su bili obavezni da napuste zemlju i odu u utvrđenja gde se nalaze turski garnizoni. Trećim Hatišerifom regulisani su odnosi u beogradskoj varoši. I Srbima i Turcima je bilo dozvoljeno da žive u Beogradu i da se slobodno bave trgovinom. U varoš je bilo zabranjeno unošenje oružja. Baogradska carinarnica je pripala Srbima. Turci su neposredno potčinjeni beogradskom veziru a Srbi knezu Milošu. Zabranjen je prebeg hrišćanskog stanovništva iz ostalih delova cartsva u Kneževinu Srbiju.

Bavio se povećanjem prihoda Kneževine i vodio računa o svim detaljima. Pitanje carinarnice u Nišu: da se prenese u Aleksinac i da prihode kontroliše Srbija.

Vojska; Prosveta i obrazovanje: nove škole, Knjažeska topografija 1831; Srpske novine 1834;

Dositejeva knjiga je prva štampana u Srbiji; Srbija je ovim Hatišerifima postala vazalno-tributarna država, koja u okviru svojih

granica ima nezavisnu unutrašnju upravu. Srbija je plaćala godišnji tribut beogradskom veziru sve do 1867. godine kada u Beogradu više nije bilo vezira. Od tada Srbija je tribut plaćala direktno u Carigrad. Srbija je prestala da plaća tribut kad je stekla nezavisnost 1878. godine.

Ali praktična primena ovih hatišerifa je bila mnogo teža. To se pre svega odnosi na iseljavanje muslimanskog i turskog stanovništva. To iseljavanje nije teklo na jednostavan i miran način. Često je muslimansko stanovništvo pružalo otpore zbog čega je dolazili do sukoba sa srpskom vlašću. Do ukidanja spahiluka je došlo nakon što je Miloš izvršio paušalno obeštećenje. Miloš je na Spasovskoj skupštini u Kragujevcu 1834. godine, proglasio da su seljačke baštine slobodne i neprikosnovene. Na osnovu toga ukinute su sve dotadašnje feudalne obaveze kao što su desetak i drugi porezi. Time je u Srbiji definitivo ukinut feudalizam. U Srbiji su 1834. godine pokušana po prvi put da se osnuju ministarstva, tzv popečitelji. Postojala su 5 popečiteljstva za pravosuđe, untrašnja, spoljnja, vojna i finansijska dela.

U administrativnom pogledu Srbija je bila podeljena 5 velikih serdarstava: podunavsko, mačvansko, raško, rasinsko i timočko. Serdarstva nisu bila dugog veka. 1835. uvode se velike komande.

Ukida se naziv nahija i uvode se okružja.Od 1830. knežine se nazivaju kapetanije, a od 1834. srezovi.

Miletina buna i Sretenjski ustav 1835. godine

Miletina buna je izbila januara 1835. godine u Kruševcu i Jagodini, da bi se potom proširila na ćuprijsku, jagodinsku i kragujevačku nahiju. Tu bunu su predvodili veliki rasinski serdar Mileta Radojković, Milisav Zdravković Resavac, Avram Petronijević i dr, dok su sa bunom bili upoznati kneginja Ljubica i Milošev brat Jevrem Obrenović. Mileta je sa seljacima ušao u srpsku prestonicu Kragujevac. Toma Vučić Perišić je branio Milošev konak. Usledili su pregovori između Milete i Vučića u zgradi Narodnog suda. Došlo je do sporazuma kojim je predviđeno da se seljaci vrate svojim kućama i da se proglasi amnestija za sve učesnike bune.

76

Takođe je bilo predviđeno da se o Sretenju sazove Narodna skupština u Kragujevcu u kojem bi se raspravljalo o daljoj organizaciji Srbije, donošenju ustava, regulisanju poreza, kuluka i dr. Pošto se Miloš složio sa ovim sporazumom ustanici su se razišli. Kao neposredna posledica Miletine bune bila je sazvana Narodna skupština i donet je tzv. Sretenski ustav.

Sretenjski ustav je donet na Narodnoj skupštini u Kragujevci 1835. godine. Taj ustav je napisao Dimitrije Davidović po ugledu na ustave Švajcarske i Belgije. Ustav proklamuje podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Zakonodavnu vlast dele knez i Savet u koje ulaze ministri. Zakonodavnu inicijativu imaju knez i ministri, dok zakone donosi knez i Savet. Knez ima pravo apsolutnog veta. Knez je neprikosnovena ličnost koji imenuje sve predstavnike vlasti i činovike, daje pomilovanja i odličja. Kneževsko zvanje je nasledno. Savet se sastoji od više ministara pravde, unutrašnjih i spoljnih poslova, vojske, prosvete i finansija. Predsednika, članove i ministre saveta postavlja i smenjuje knez.

Narodna skupština broji 100 članova i saziva se jedanput, o Đurđevdan, ili više puta godišnje. Skupštinu saziva i raspušta knez. Budžet i razrezivanje poreza je bilo u isključivoj nadležnosti skupštine. Ona ima pravo zakonodavne inicijative, ali to nije bilo jasno oderđeno. Skupšina ima ustavotvronu vlast. Jedino ona ima pravo da donosi, ukine ili menja ustav.

Sudska vlast je bila nezavisna od izvršne. Postoji trostepeno sudstvo: Okružni, Veliki ili Apelacioni sud i odeljenje Saveta. Suđenje treba da se odvija prema građanskom i krivičnom zakoniku, koji je trebalo tek da se donese.

Jedno poglavlje ustava se odnosi na građanska prava koji su slični pravima iz zapadno-liberalnih demokratija. Ustav je proklamovao jednakost svih građana pred zakonom i sudovima, neprikosnovenost privatne svojine, ukidanje kuluka, sloboda veroispovesti. U Sretenski ustav su ugrađeni Hatišerif i Berat iz 1830. godine. Značaj Sretenskog ustava je bio u tome što je jednom narodnom bunom ograničio vlast kneza i uspostavio građanska prava u zemlji.

Austrija, Rusija i Turska su protestovale zbog donošenja Sretenskog ustava, koga je branio knez Miloš smatrajući da je to unutrašnje pitanje Srbije. Ali je pod pritiskom velikih sila Miloš morao da ga dve nedelje nakon njegovog donošenja ukine. Miloš se obavezao da će doneti drugi ustav. On je zaista obrazovao komisiju, ali je na sve načine odugovlačio rad na ovom poslu zbog čega je došao u sukob sa većinom narodnih starešina.

Srbija u Miloševo vreme

Poresko pitanje je bilo osnov sukoba na relaciji knez seljaštvo. Osnovni razlog sukoba bio je visoka stopa novčanih davanja i velike oskudice u novcu što je uticalo na pogoršanje položaja srpskih seljaka. Stanovništvo je takođe bilo nezadovoljno policijskom metodom upravljanja državom, nepostojanjem pisanih zakona, zavisnost sudova od izvršne vlasti. To veliko socijalno i ekonomsko nezadovoljstvo seljaka vešto su koristili ustavobranitelji u svojoj političkoj borbi protiv kneza Miloša. Ustavobranitelji su obećavali, nakon što bi došli na vlast da će da umanje poreze. Takođe su obećavali slobodno tržište i ukidanje administrativnih ograničenja u trgovini. Ipak ustavobranitelji nisu na svoju stranu uspeli da privuku veliki broj seljaka u svojoj opzicionarnoj delatnosti protiv kneza Miloša. Taj pokret je uspeo za sebe da veže samo starešine, činovnike i imućnije seoske i varoške gazde. Stoga je ustavobraniteljski pokret bio politički pokret bez snažne socijalne baze. On se više zalagao za smanjenje kneževe vlasti i deobu vlasti sa njim. Miloš se branio da je Sretenskim ustavom želeo da ograniči svoju vlast i

77

da uspostavi instituciju Narodne skupštine. Ukazivao je na gramzivost narodnih starešina i optuživao je ustavobranitelje da žele da u Srbiji uspostave oligarhiju.

Od 1835-1838. godine zametnula se ljuta politička borba između kneza i ustavobranitelja. Oni više nisu tražili podršku u narodu, već spolja od Porte, Austrije i Rusije. Na početku ovog sukoba Rusija je bila na strani kneza Miloša, ali je od njega zahtevala da udovolji narodnim starešinama i da se odrekne apsolutizma. Nakon toga se Miloš okrenuo Britaniji, tražeći od britanske diplomatije i konzula podršku. Ovo diplomatsko uvođenje Britanije u srpsko pitanje je razočaralo Rusiju, jer je smatrala da je jedino ona bila zaštitnica autonomije Srbije. Zbog toga je Rusija okrenula leđa Milošu 1837. godine. Porta se priklonila Rusija. Ona je u tom trenutku bila u velikim teškoćama zbog ustanka Mehmed Alije u Egiptu. Porta je želela da produbi politički sukob u Srbiji, kako bi povratila izgubljeni politički uticaj na Srbiju. Porta je takođe želela opstanak turskog stanovništva u beogradskoj varoši. Na kraju i Austrija se našla na strani protiv kneza Miloša. Ona je bila nezadovoljna tretiranjem austrijskih građana u Srbiji, koje je knez Miloš stavljao na udar srpskih zakonskih propisa.

Pod pritiskom velikih sila knez Miloš je pristao da jedna mešovita komisija sastvljena od njegovih pristalica, ali i ustavobranitelja izradi novi ustav u saradnji sa Portom. Pređašnji pokušaji donošenja ustava su propali jer Miloš nije udovoljio zahtevima ustavobranitelja da se obrazuje jedan savet čiji članovi bi bili doživotni i koje knez ne bi mogao da smeni po svom nahođenju.

U Carigrad je otišla deveta deputacija koja se sastojala i od kneževih pristalica i od predstavnika ustavobranitelja. U Srpskoj delegaciji postojala su dva koncepta ustava, Milošev i ustavobraniteljski. Porta uz podršku Rusije priklonila Miloševim protivnicima, da bi potom izdala ustav u obliku hatišerifa iz 1838. godine. Ustav iz 1838. godine, poznat pod nazivom turski, donet je u obliku četvrtog hatišerifa i pročitan na Kalemegdanu 1839. godine. Novi ustav izvršio je novu podelu vlasti. Njime je bilo predviđeno da knez dobije izvršnu, Savet zakonodavnu, a sud sudsku vlast. Knezu je dato pravo minimalno uticaja na izradu zakona, ali je imao apsolutni veto. Nešto kasnije knez je dobio zakonodavnu inicijativu. Takođe Savet je imao uticaja na ministre i time se uplitao u izvršnu vlast. Time je načelo podele vlasti bilo narušeno. Knez je izvršnu vlast ostvarivao posredstvom vlade od četiri minstra, unutrašnjih, spoljnih poslova, finansija i pravde u koju je bila uključena i prosveta. Knez je postavljao i razrešavao ministre. Knez je jedino bio u obavezi da za ministre bira ljude iz redova Saveta. Savet broji 17 članova, koje bira knez uz savetovanje samih članova Saveta. Članove Saveta knez može da smeni ukoliko se dokaže krivica na Porti. Savet je imao zakonodavnu vlast. On pripremao i donosio zakone koje je potpisivao knez. On nije smeo da odbije zakone koje bi usvojio Savet.

Ni ovaj Ustav iz 1838. godinene ne pominje instituciju Narodne skupštine. Uz saglasnot ruskog poslanika na Porti, knez je izdao ukaz on Narodnoj skupštini 1839. godine, koji postaje dopunski član Ustava. Jedina novina je bila u tome što Narodna skupština više nije donosila budžet i razrezivala porez. To je došlo pod jurizdikciju Saveta.

Sudski sistem je bio trostepeni mirovni, okružni i apelacioni. Garantovana su osnovne slobode i prava građanina. Ali i dalje nije postojao građanski i krivični zakonik. Ustav iz 1838. godine je bio značajan po tome što je ograničio knežev apsolutizam, omogućio blagu demokratizaciju političkog života i uspostavio pravni poredak u zemlji. Ovim Ustav iz 1838. godine značio je pobedu ustavobranitelja, koji su posredstvom Saveta ušli u vlast. Od tada Miloš je morao da deli vlast sa ustavobraniteljima. Takođe turski ustav je značajno narušavao autonomiju Srbije, zbog toga što je Porta dobila pravo da se meša u ustavna pitanja Srbije.

78

Poštujući odredbe hatišerifa 1838. godine Miloš je sledeće 1839. izabrao ministe i članove Saveta koji su većinom bili iz redova ustavobranitelja. Oni su ubrzo od kneza oduzeli prvo zakonodavna, a potom i izvršna ovlašćenja. Faktički knez Miloš je morao da deli vlast sa ustavobraniteljima. Miloš je na sve načine pokušao da obori ustav, nazivajući ga turskim. On je smatrao da ustav narušava autonomiju Srbije, pošto je Porta zadržala pravo da spreči smenu članova Saveta. Pošto u tome nije uspeo on se odlučio na dobrovoljnu abdikaciju 1839. godine. Ubrzo je napustio Srbiju i otišao u Zemun sa mlađim sinom Mihajlom. Kneževsku funkciju po pravu primogeniture preuzeo je Milošev stariji sin Milan Obrenović. Pošto je on u tom trenutku bio maloletan vlast je preuzelo namesništvo na čelu sa Jevremom Obrenovićem, Avramom Petronijevićem i Tomom-Vučić Perišićem. Ali on je ubrzo umro tako da je njega nasledio Mihajlo. Time je završena vladavina kneza Miloša i počela perod vladavine ustavobranitelja koja će trajati sve do ponovnog dolaska Miloša na vlast 1858. godine.

Organi vlasti u Srbiji

Knez je bila vladarska titula srpski vladara od 1815-1882. godine. Knez Miloše se u vreme Drugog srpskog ustanka nazivao voždom, da bi u toku ustnka preuzeo titulu kneza, koju je nosio i nakon ustanka. Da bi se razlikovao od ostalih knezova, koji su bili narodne starešine, knez Miloš je počeo da se naziva Knjazom, prvi put 1827, a konačno 1830. godine. U istoriografiji se koristi termin knez, dok je zvanična titula bila knjaz. Svi srpski knezovi su bili miropomazani sem Milana Obrenovića, zbog prerane smrti. Dinastija je uži pojam od vladalačke porodice. Dinastiju čini vladar sa suprugom i prestolonaslednikom. Sistem nasleđivanja se zasnivao na principu primogeniture.

Pored knjaza najznačajnija intitucija u Srbiji bio je Savet. Knez Miloš je prvi put osnovao Savet 1826. godine nakon Đakove bune. Ali taj Savet nije dugo radio. Hatišerif iz 1830. godine predvideo je postojanje Savet. Unutrašnja uprava je bila poverena knezu Milošu, koju on izvršava zajedno sa Savetom. Knez Miloš ima zakonodavnu, a knez i savet izvršnu vlast. Deoba vlasti između Saveta i kneza nije jasno razgraničena, što će biti osnov budućim sukoba. Članovi saveta su doživotni, mogu ih smeniti sudovi u slučaju teških kršenja prava. Članove Saveta postavlja i razrešava knez. Ali Miloš je čitave 4 godine uspevao da ne primeni ovu odredbu Hatišerifa. Nakon Miletine bune on je pristao na osnivanje Saveta, koji je bio predviđen Sretenskim ustavom. Ali bez obzira što je ovaj Ustav ukinut, Savet je otpočeo sa radom. Zakon o državnom Savetu je donet 1835. godine. Njime je bilo predviđeno da Savet deli zakonodavnu vlast sa knezom, tako što bi tako što bi Savet imao pravo zakonodavne inicijative, a knez pravo veta. Savet se sastojao od članova tzv. savetnika. Pored toga Savet je imao i sudsku vlast, jer je sudsko odeljenje Saveta predstavljao sud trećeg stepena, a opšte zasedanje Saveta sud četvrtog stepena. Za razliku od Sretenjskog ustava Savet je izgubio izvršnu vlast jer u njegov sastav više nisu ulazila ministarstva.

Narodna skupština se u svim hatišerifima 1829, 1830, 1833 i 1838. godine ne pominje. Amadmanom na ustav iz 1839. godine se dozvoljava njen rad. Pošto su hatišerifima bilo predviđeno razrezivanje poreza skupština je automatski izgubila svoj najznačajniju funkciju, regulisanje poreza. Ali skupština se u ovom preiodu retko kad sazivala. Za Miloševe vladavine održano je svega 10 skupštinskih sednica. Poslanici su se u skupštini birali na dva načina pozivom i izborom. Uobičajena praksa na skupštini bila je da poslanici podnesu narodne molbe, tzv. narodna prošenija. Samo u dva slučaja Narodna skupština nije održana na otvorenom polju

79

uz prisustvo naoružanih poslanika, koji su više klicali nego što su diskutovali. Ona se obično sazivala uoči nekog crkvenog praznika. Na skupštinama 1840, 1842 i 1858. godine smenivao se i birao knez. Zakon o Narodonoj skuštini, projekat liberala, usvojila je Svetoandrejska skupština. Zahvaljujući savezu kneza Miloša sa konzervativicma doneta su dva nova zakona o Narodnoj skupštini 1860. i 1861. godine. Tim zakonima Narodna skupština nije imala široka ovlašćenja, već je zadržala savetodavni karakter.

Vlada je vrhovni organ izvršne vlasti. Ona je promenila više naziva Ministarstva, Ministarski savet, Vlada i Kabinet. Vlada koju je sastavio knez Miloš 1834. godine se sastojala iz više ministarstava parvde, unutrašnjif, spoljnih poslova, finansija i vojske, da bi 1838. godine uvedeno ministarstvo porsvete. Ministre je postavljao knez Miloš. Ustavom iz 1838. godine ministrastva su jasno dobila svoja nadležstva. Potom se uvodi Knjaževska kancelarija. Na čelu kancelarije se nalazi knežev predsavnih, koji takođe ima funkciju ministra inostranih dela. Ove dve nadležnosti su često bile objedinjene u jednoj ličnosti on onje tad imao funkciju predsednika vlade. Ostala tri popečitelja su činili Centralno pravlenije. Popečiteljstvo unutrašnjih dela je bilo najobiminje i sastojalo se od tri odeljenja, od kojih je jedno bilo vojno. Popečitelj inostranih dela je zamenjivao kneza u slučaju nemogućstva obavljanja funkcije. Zakon o ustrojstvu centralne uprave 1862. godine je doneo izmene. Ustav iz 1869. godine je done propise o jakoj vladi, koji odgovaraju za svoj rad knezu, a skupštini u slučaju povrede ustava, veleizdaje, primanje mita i dr.ministrima sudi poseban sud. U Srbiji između 1862-1888. godine postojao je autokratski sistem vlasti jer je vladar istovremeno bio nosilac i izvršne i zakonodavne vlasti.

Pravosuđe je takođe bilo značajno za unutrašnje uređenje Srbije. Knez i Savet su 1835. godine izdali Propis za parnice o livadama, njivama međama i dr. Knez Miloš je u Srbiju pozvao Vasilija lazarevića i Jovana Hadžića koji su trebali da sastvae krivični zakonik o sudskom postupku i građanski zakonik. Nactri ovih zakonika su dovršeni 1839, odnosno 1840. godine. Ustav i 1838. godine ustanovio je sudove u Srbiji. Sudski sistem se delio na tri stepena mirovni, okružni i apelacioni.Zakon o građansko-sudskom postupku je donet 1853, godine dok je Zakon o ustrojstvu sudova izašao 1865. godine. Jovan Hadžić je sastavio Građanski zakonik 1844. godine, po uzoru na austrijski Opšti građanski zakonik iz 1811. godine. Ovaj austrijski zakonik je imao osnov u rimskom pravu.srpski zakonik je skraćena varijanta austrijskog. Jedina razlik je u tome što je nege element običajnog parav uveo u zakonik. Neke stvari Hadžić je izbacio iz zakonika. Najvažnije novine su propisi o porodičnoj zadruzi i o isključenju ženske dece iz nasleđa. Građanskim zakonikom potvrđeno je jedno načelo iz turskog ustava o neprikosnovenosti privatne svojine. Krivični zakonik se sastoji od više zakona. Prvo je 1843. godine donet Zakon o zaštiti države i njenog poretka koji je bio uperen protiv izdaje i pobune. Policijski zakon Ilije Garašanina je donet 1850. godine. Policija je stekla pravo kažnjavanja i to batinama. Svakako najznačajniji bio je Kriminalni zakonik iz 1860. godine, rađen po uzoru na pruski zakonik. Onje uveo policijski nadzor i smrtnu kaznu za lopove, razbojnike, hajduke koji bi izvršili tri opsane krađe. Vrhovni sud Srbija je dobila 1846. godine, a 1858. godine kasacioni sud. Sudski postupci su bili dugi i spori zbog nedovoljnog borja osoblja, nesposobnost sudija i dr.

Vojsku Miloš počinje da osniva još od 1825. godine, Prvo osniva pešačku i konjičku gardu, artiljeriju, telohranitelje. Potom se grade kasarne. Ustav iz 1838. godine je dozvolio knezu da drži garnizonsku vojsku. Primi Ministarstvu unutrašnjih dela otvoreno je vojno odelenje. Granizonska vojska je imala zadatak da čuva poredak i bezbednost zemlje, kao i granice. Zakonima iz 1860. i 1861. godine uvedena je Narodna vojska.

80

Srbija posle Miloša 1839-1858. godine

Vlada namesništva ili prva ustavobraniteljska vlada 1839-1840. godina

Nakon abdikacije kneza Miloša 1839. godine po pravu primogeniture nasledio ga je najstariji sin Milan Obrenovic. Pošto je on bio maloletan obrazovano je namesništvo koje čine Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić. To je Prvo namesništvo! (S. M.) Ubrzo je umro Milan Obrenović. Njega je trebao da nasledi mlađi brat Mihajlo Obrenović. Ali je njega Miloš zadržao kod sebe u Vlaškoj čitavih 8 meseci nadajući se da će se ponovo vratiti na vlast. Za to vreme vlast u Srbiji imala je namesnička vlada, sastvaljena isključivo od ustavobranitelja. Zbog toga se ovaj period od 1839-1840. naziva Prvom ustavobraniteljskom vladom, koja je trajala 9 meseci.

Ustavobranitlji su bili izrazito antiobrenovićevski nastrojeni . Zbog toga su dozvolili povratak Karađorđeve supruge Jelene i sina Aleksandra u Srbiju. Čak je postojala i jedna struja koja je lobirala da se Aleksandar izabere za kneza. Tako se politički život u Srbiji pocepao na dve sturje Karađorđevće i Obrenoviće. To su bile podele vezane za dinastiju koju su podržavali.

Ustavobranitelji nisu imali jasan politički program, sem što su se zalagali za poštovanje turskog ustava. Glavna ličnost ustavorbranitelja je bio Toma Vučić Perišić. Oni su imali snažnu dipolmatsku podršku ruskog konzula u Beogradu i Porte. Cilj ove vlade je bio da se njihovi portivnici što više oslabe i da se ograniči buduća vlast kneza Mihajla. Odmah nakon Miloševe abdikacije sazvana je Narodna skupština, koja je donela niz zakona koji su išli u prilog srpskom seljaštvu. Jedna od najznačajinijh bilo je smanjenje poreza sa 6 na 5 talira. Iz administracije izbačen je veliki broj obrenovićevaca. Takođe se protiv njih agitovalo u narodu, a popularisao ustav.

Prva vlada kneza Mihajla 1840-1842. godine

Kad ga je otac pustio, Mihajlo se vratio u Srbiju preko Carigrada 1840. godine. Odmah je sazvana Narodna skupština nako kojoj je pročitan berat o postavljenju Mihajla za kneza. Ali tada su ustavrobranitelji objavili dve Portine odluke, koji su oni predhodno uspeli da izdejstvuju. Prvom odlukom bilo je predviđeno da se Mihajlo proglasi za izbornog, a ne naslednog kneza, kako je predhodno bilo predviđeno hatišerifima iz 1830. i 1833. godine. Drugom odlukom predviđeno je da se za kneževe savetnike postave ustavobranitelji Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević, pošto je Mihajlo tad još bio maloletan. Mihajlo je uprkos protivljenju prihvatio ove dve odluke. To je izazvalo reakciju obrenovićevaca koji su u pojedinim delovima Srbije dizali ustanke. Pod pritiskom javnosti Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević su podneli ostavke na funkcijama savetnika. Uprkos tome situacija u Srbiji je bila i dalje uzavrela. Da bi se razrešila ova situacija Porta je u Srbiju poslala carskog emisara Musu efendiju. Između emisara i kneza je bilo dogovoreno da se sazove Narodna skupština u kojoj je najviše bilo pristalica Obrenovića. U skupštini je pročitan ferman o Mihajlovom postavljenju za kneza. Takođe obrenovićevci su u Skupštini tražili da se istaknuti ustavobraniteljski prvaci proteraju iz Srbije. Na kraju Musa efendija se priklonio obrenovićevcima, tako da su ustavobraniteljski lideri morali da napuste Srbiju. Pošto je knjeginja Ljubica želela povratak Miloša u Srbiju u avgustu 1840. godine došlo je do pobune Petra Ilića Pekete u požarevačkom okrugu. Ali pobunjenici su brzo pohvatani i osuđeni. Nakon završetka Musa efendijeve misije i odlaska ustavobranitelja, knez Mihajlo se pozabavio unutrašnjom politikom. Prvo je postavio sve ministre iz redova obrenovićevaca. Na te ministre se najviše oslanja zbog svoje mladosti i neiskustva, iako su se oni pokazali manje sposobnijim nego njihovi ustavobraniteljski predhodnici. Nova Mihajlova vlada je otpočela sa progonima i ustavobranitelja i Miloševih pristalica. Ona je donela niz uredbi kojime je uvela niz novih taksi, a sam porez, koju je prva

81

ustavobraniteljska vlada smanjila povećala je sa 5 na 6 talira. Tu su još uredbe o školskom fondu, o vojsci, o činovnicima o osnivanju Društva srpske slovesnosti 1842. godine i dr. Knez Mihajo je bio aktivan i na spoljnom planu. Za razliku od kneza Miloša, on je podržavao pokrete srpskog stanovništva u krajevima pod turskom vlašću. Položaj Srba u tim krajevima je bio težak, tako da su neki prvaci iz niške, pirotske, prokupačke i leskovačke nahije odlučili da dignu bunu 1841. godine. Mihajlo je pružio podršku ustanicima, ali je buna nakon petnaestak dana surovo ugušena. Vođe pobune su se sa svojim porodicama sklonili u Srbiju. Mihajlo je odbio da vođe bune preda Turcima. Saradnja srpske vlade sa ustanicima, nagnala je Turke da pruže podršku ustavobraniteljima. Nakon niške bune knez Mihajlo je pod pritiskom Turske, Austrije i Rusije morao da dozvoli povratak u Srbiju svim ustavobraniteljima sem Tome Vučića Perišića, Milutina Garašanina i Stojana Simića. Nakon spoljnih pritisaka Mihajlo je morao da odobri povratak trojici preostalih ustavobranitelja 1842. godine. Pored toga Porta je tražila od kneza da smeni svoje ministre i postavi na njihovo mesto ustavobranitelje. Na kraju se Porta odlučila za smenu kneza Mihajla jer je on postao slepo oruđe u rukama Rusije. Pošto nije smenio vladu, ustavobranitelji su počeli sa pripremama za bunu. Tako je izbila ustavobraniteljska Vučićeva buna 1842. godine.

Vučićeva buna („narodno volenije“)

Ustavobranitelji su tokom prve Mihajlove vladavine uspeli da ponovo zadobiju popularnost među narodom. To je bilo zbog uredbi i mera kneza Mihajla, a pre svega povećanja poreza. Nezadovljstvo naroda Mihajlovom politikom su iskoristili ustavobranitelji radi podizanja bune. Avram Petronijević i jedan deo ustavobranitelja se sklonio kod paše u Beograd, dok su se drugi razmileli po Srbiji. Glavnu reč u ustanku je vodio Perišić. On je iz Austije trebalo da stigne u Kragujevac i da preuzme topove od oficira koji su bili privrženi ustavobraniteljima. Perišić je prilikom putovanja do Kragujevca sakupio veliki broj pristalica. U samom Kragujevcu mu se predala regularna vojska. Pre njegovog ulaska u Kragujvac, knez Mihajlo je sa regularnom vojskom krenuo na Perišića i uz njega je bilo više naroda. Dve vojske su se susrele kod Kragujevca. U ovom oružanom sukobu Perišić je imao više uspeha, jer je njegova artiljerija uspela da razbije Mihajlovu vojsku. Nakon ove bitke Mihajlo se povukao i kod Žabara se suprostavio Perišiću sa pregrupisanom vojskom. Kad je stigla Perišićeva vojska komadant Mihajlove vojske je samoinicijativno naredio odstupanje. Mihajlo se prvo povukao u Beograd, ali pošto mu ruski konzul u svojoj kući nije mogao garantovati bezbednost, on je morao da pobegne u Austriju. Porta je ovo iskoristila kao formalni razlog za zbacivanje kneza koji se obratio za pomoć stranoj sili, a ne svojoj sizerenskoj.Perišić je ušao u Beograd. Beogradski paša i carski emisar su priznali novu ustavobraniteljsku vlast. Vučićeva buna se uspešno završila zahvaljujući podršci širih seljačkih masa i izdaji u kneževoj vojsci. Vučić je u Beogradu na Vračaru odmah sazvao Narodnu skupštinu, koja je za novog kneza izabrala Aleksandra Karađorđevića.

Ustavobraniteljski režim 1842-1858. godine

Ustavobranitelji su bili nov naraštaj Srbije koji je tražio krupne reforme. Taj naraštaj nije izrastao pod turskim, već pod Miloševim režimom. Stariji naraštaj koji je živeo pod turskom vlašću bio je željan samo oslobođenja te turske vlasti i prihvatio je Milošev patrijarhalan depostski režim. Novi naraštaj nastao iz Miloševog režima je bio svestan njegovih velikih mana i tražio je promene. Tada iz Austrije dolazi veliki broj učenih Srba koji treba da učestvuju u izgradnji tog poretka. Ustavobranitelji se zalažu za uspostavljanje političkog i ustavnog poretka u zemlji, donošenje zakona, nezavisnost sudova, neprikosnovenost privatne svojine, ograničiti vlast kneza putem Saveta biranog iz redova naroda i birokratije. Da bi se to postiglo ustavobranitelji teže uspostavljanju sudskog sistema, činovništva, školskog sistema iz kojih će se regrutovati činovnici i dr. U vreme ustavobraniteljskog režima dolazi do obrazovanja prvih ustanova u Srbiji. Glavni ustavobranitelji bili su Toma Vučić Perišić, Avram Petronijević, Milutin i Ilija Garašanin i Stojan i Aleksa Simić.

82

Ustavobraniteljski režim je tokom čitavog svog postojanja prolazio kroz period spoljne i unutrašnje krize . Što se tiče spoljnog karaktera on je uvek imao porblema da do kraja dobije priznanje od strane velikih sila. Odmah nakon bune i prevrata francuski i britanski konzuli su stali na stranu Porte. Turska je bezrezervno podržavala ustavobreanitelje, zbog čega je već 1842. godine poslala berat o postavljenju Aleksandra Karađorđevića za kneza. Ali ruski dvor ovaj prevrat nije želeo da prihvati, jer je Rusija zadržala pravo mešanja u unutrašnje stvari Srbije. Ona se uvek smatrala za glavnog protektora Srbije. Zbog toga je ruska vlada zatražila poništavanje izbora Aleksandra Karađorđevića za kneza. Pod veliki ruskim pritiskom Porta je morala da popusti, pa je knez Aleksandar morao da podnese ostavku. Sazvana je Narodna skupština koja je ponovo izabrala Aleksandra za kneza. Tu odluku skupštine prihvatila je ruska vlada, tako da je Porta 1843. godine izdala novi berat kojim je potvrđeno Aleksandrovo postavljenje za kneza. Rusija je takođe izvršila pritisak da se 1843. godine iz Srbije prognaju Perišić i Petronijević. Režim ustavobranitelja je potkopavala i kriza unutrašnje prirode:1) Ustavobranitelji u svojoj politici nikad nisu uspeli da pronađu balans sa težnjama seljačkog stanovništva. Već na prvoj Narodnoj skupštini ustavobranitelji su dozvolili narodu da na skupštini izrazi svoje želje. Te želje su bile pretežno finansijskog karaktera i poreske politike. Od političkih zahteva najznačajnija je bila ona koja zahtevala da se Narodna skupština saziva redovno svake godine. Ustavobranitelji su bili u stanju da odgovore na zaheteve koji su bili finansijske pririode, iako je to predstavljalo udar za budžet. Što se tiče Narodne skupštine, oni su tu podbacili i nisu je sazivali sve do 1848. godine. Zbog toga je nezadovoljstvo ustavobraniteljski režimom od samog početka postojalo među seljačkim masama. 2) Nezadovoljstvo prema režimu je postojalo i među obrenovićevcima, koji su još od 1842. godine organizovali razne zavere i bune. Već 1842. godine bunu je podigao Stojan Jovanović Cukić, a 1844. godine je podignuta smederevska ili Rajovićeva zavera. Protiv ustavobranitelja radili su Mihajlo i Miloš Obrenović iz Austrije. Vrhunac ove obrenovićevske delatnosti predstavlja katanska buna iz 1844. godine. Tu bunu podigao je Cukić uz svesrdnu podršku kneza Miloša. Iako je trajala nekoliko dana buna je zahvatila više okruga. Mirčina buna je podignuta 1846. godine. 3) Takođe je postojao racep i među ustavobraniteljima na kneževce i vučićevce. Naime knez Aleksandar nije želeo da bude marioneta u rukama ustavobranitelja. Zbog toga je oko sebe okupio krug pristalica nasuprot tvdrokornih ustavobranitelja tzv. vučićevaca. Ta podela se odrazila i na spoljašnjem planu jer su se prvaci počeli deliti na turkofile i rusofile. Petronijević je postao turkofil, a Vučić rusofil. Njih dvojica su se nakon jednogodišnje emigracije vratili u Srbiju. Za ustavobraniteljski režim veoma značajno pitanje bilo je odnos između kneza i Saveta. Ustavom iz 1838. godine Savet je imao mnogo šira ovlašćenja, što je predstavljalo teškoću za funkcionisanje vlasti. Savet je po Ustavu iz 1838, a mnogo više posebnim zakonskim aktima donetim nakon Ustava i koja su mu neretko bila suprotstavljena, imao sledeća ovlašćenja1.Zakonodavna2.Donošenje budžeta3.Admonistrativna:a. postavlja činovnike i određuje broj i platub. Kontroliše rad ministaraSavet je nastojao da kneževsku vlast što više ograniči. U tom cilju doneti su zakoni koji su mu davali više vlasti nego što je to ustavom bilo propisano. Knez je opet nastojao da s iz toga izvuče. U nedorečenosti i različitom tumačenju normi leži uslov za sukob kneza i Saveta. Savet je sastavljen od dve grupe ljudi: narodnih vođa i birokrata. Vrmenom će preovladati drugi, koji nisu imali većeg dodira sa narodom, bez ugleda u narodu. U zemlji vlada anatagonizam između „parizlija i staraca“.Aleksandar je bio izborni knez i tu je ležao koren njegove slabosti. Zato je u borbi sa savetom morao da bude veoma oprezan. Bio je sasvim u rukama Nenadovića. Bio je lišen političkog talenta, ali dobar intrigant. Nije bio omiljen, ali ni omražen. Oslonac je imao u vojsci, a od Krimskog rata i u Austriji, što je izazvalo podozrenje Rusije, Francuske i Porte. Knez je smatrao da činovnicima po sopstvenoj volji može davati vojne činove, sa kojima je rasla i plata, nezavisno od hijerarhije u činovničkom aparatu. Savet je bio protivan. Knez je želeo da ima pravo da premešta činovnike, ali je i to Savet osporio.

83

Zbog toga se težilo ka donošenju novog ustava. Istaknuti predstavnik ustavobranitelja Jovan Hadžić je sastavio jedan projekat ustava 1846. godine. To isto, ali nešto kasnije, je učinio Franjo Zah, poljski emigrant koji je u to vreme bio istaknuti činovnik u adminstraciji Srbije. Njegov projekat je predviđao ustanovu Narodne skupštine, kao stalnog organa vlasti. Ali ni jedan od ovih projekata nije bio realizovan. Tako je u Srbiji i nakon Vučićeve bune ostala velika politička kriza usled sukoba različitik političkih frakcija, ali i nezadovoljstva stanovništva što se nije sazivala Narodna skupština. Osnov političkog programa ustavobranitelja, a koji se zasniva na ustavu iz 1838. godine je ograničenje kneževe vlasti putem Saveta, uređenje svojinskih odnosa, sloboda trgovine i regulsianje činovničkog položaja. Seljaci su bili najviše zainteresovani za uređenje svojinskih odnosa, jer je u Miloševo vreme što se toga tiče vladao pravi haos. Zbog toga je ustavobraniteljski režim 1844. godine doneo Građanski zakonik, koji je najznačajnija tekovina ustavobraniteljskog režima. G. z. ima svoju predistoriju. Naime, još je knez Miloš planirao prevođenje francuskog G. z. na srpski, ali pošto nije bilo nijednog primerka dostupnog na francuskom, rešenje je nađeno u prevođenju na srpski nemačkog prevoda francuskog G. z. U komisiji za prevođenje i redigovanje nije bilo iskusnih pravnika, a predsednik komisije bio je Vuk Karadžić. Da nevolja bude veća, posao prevođenja na srpski sa nemačkog jezika prevoda francuskog g. z. bio je poveren Grku, Zaharijadesu, učitelju kneževića Milana, koji, osim što nije bio pravnik, nije dobro znao ni nemački ni srpski jezik. Kada se tome doda da su ti zakonopisci smatrali da je hipoteka – apoteka i da servituti znači ropstvo, nije nikakvo čudo što je knez Miloš, dobivši gotov primerak zakonika izjavio da je cela stvar toliko rđava, da izgleda kao da su je radili ljudi ili pijani ili ludi. G. z. iz 1844. rađen je po ugledu na austrijski i on je privatnu svojinu smatrao neprikosnovenom i apsolutnom, kao i rimsko pravo. Zakon o građanskom postupku donet je tek 1853. godine.Po ustavu iz 1838. godine sudovi su stepenovani. Na osnovu zakona ustrojstvu opština 1839. godine i ustrojstvu sudova 1840. godine utvrđuje se višestepeni sudski sistem, pa se sudovi dele na:opštinski (primiritelni, u svakom selu), prvostepeni (okružni) i apelacioni (u prestonici), da bi 1846. godine bio uveden i kasacioni sud. Kasacionu vlast do 1846. godine vrši knez, kada se uspostavlja institucija Vrhovnog suda. Na njega knez svoja kasaciona ovlašćenja prenosi 1855. godine. Vrhovni kasacioni sud se pretvara u čisto kasacioni sud 1858. Suđenja su bila spora i neefikasna, sudovi su prenatrpani predmetima i na presude se dugo godina čeka. Mnoge predmeti nikad nisu završeni. Uzroci sporosti suđenja su veliki broj instanci, pismeni postupak, prenatrpani sudovi razanim parničnim predmetima (A. Simić: naši ljudi vole da se teraju pred sudom; sve u inat, teraju neki cvancik;), loša organizacija i nestručan i neobrazovan kadar, veliki broj pupilarnih predmeta. Gotovo i da nije bilo školovanja sudija i advokata. Zbog toga u sudove ulaze veliki broj nepismenih ljudi ili ljudi sa završenom samo osnovnom školom. Takođe je bilo moguće na svaku odluku suda uputiti žalbu prvostepenom, apelacionom sudu i knezu. Sporost u suđenjima je izazvalo veliko nezadovoljstvo stanovništva prema sudskom sistemu i ustavobraniteljskom režimu, a kad stignu, presude su često bile čista nepravda . Bez obira na sve nedostatke uspotavljanje sudskog sisema u Srbiji za vreme ustavobraniteljskog režima je bio krupan korak u izgradnji Srbije kao moderne evropske države. Činovništvo je postojalo u Miloševo vreme. Činovnici su se tada smatrali Miloševim slugama koji su radili razne poslove koje je od njih knez zahtevao. Zakoni o činovnicima nisu postojali. Nijedan činovnik nije imao jasno određenu dužnost, nije postojala hijerarhija, činovničke plate nisu bile regulisane. Ustavobranitelji su se borili za poboljšanje položaja činovnika.Uređen je i činovnički sistem. Ustav iz 1838. godine je činovnike definisao kao državne, a ne kneževe službenike. U vreme ustavobraniteljskog režima položaj činovnika se definiše na osnovu uredbi, uvodi se princip da za činovnika može da se postavi osoba koja je za to bila kvalifikovana, ali za dobijanje činovničkog položaja neretko je mnogo značajnije bilo da je budući činovnik privržen režimu, a ne da ima neke kvalifikacije. Bilo je regulisno napredovanje činovnika, kao i njihova nadležnost, plata, penzija i dr. Ustavobranitelji su od činovnika želeli da stvore jedan društveni red koji bi mogao što efikasnije da upravlja građanstvom i seljačkim masama. Svaki činovnik ima pravo na penziju, titulu i uniformu. Tako se u

84

vreme ustavobraniteljskog režima stvorila moćna birokratija. Činovnici dobijaju veliku društvenu moć. Pored toga oni su bili i nedisciplinovani i često su vršili razne zloupotrebe. Za činovnike se ne mogu postavljati kneževi ljudi. Plate činovnika se određuju budžetom koje zajednički donose knez i savet i visina zavisi od ranga (30 rangova!). Činovnici su bili služebenici i upravljači koji su se u svemu izdvajali od obične seljačke mase, kojom trebaju da upravljaju. Vrhovnu vlast u Srbiji čine knez i Savet. Savet se smatra najznačajnijom činovničkom institucijom. Policijski zakon iz 1850. godine koje je doneo Ilija Garašanin je dalo policiji pravo da kažnjava za manje krivice. Time je završen porces izgradnje birokratskog sistema u Srbiji. Stvorena je neka vrsta činovničkog reda, koji ima veliku društvenu moć i koja uz pomoć policijskog aparat upravlja zemljom. Ali i činovnički sistem je kao i sudski bio sa velikim manama. Postojala je velika nedisciplina usled toga što je činovnika mogao da smeni jedino sud. Otud neposlušnost nižih činovnika prema višim. Tokom čitavog perioda ustavobraniteljskog režima vlada nije imala pravo da smenjuje činovnike. Pošto nije mogla da ih smenjuje, neposlušne činovnike vlada ih je premeštala na druga radna mesta. Narod je takođe bio nezadovoljan činovnicima koji su dolazili iz drugih nahija ili čak iz Austrije . Oni su za činovnike želeli da vide ljude iz njihove sredine. Narod je bio nezadovoljan policijskim aparatom. Veliki broj činovnika je bio slabo obrazovan i nedovoljno kvalifikovan za svoj poziv. Ustavobranitelji su mnogo pažnje posvećivali na razvoju porsvete. Pored sudstva ustavobranitelji su veliku pažnju posvećivali školstvu. To je bilo stoga što je bilo neophodno stvoriti kvalifikovani sudski i činovnički kadar. Zbog toga je formirano posebno ministarstvo za pravosuđe i školstvo. Miloš se nije mnogo bavio razvojem školsva u Srbiji jer je bio nepoverljiv prema učenim ljudima. Već u vreme prve Mihajlove vlade došlo je do značajnog pomaka. Osniva se Društvo srpske slovesnosti, dok se pod knezom Aleksandrom osniva licej 1841., gimnazija, vojna akademija 1850, trgovačka 1846, poljoprivredna škola 1853, a od ranije je postojala bogoslovija. Otvara se i veliki broj osnovnih škola. U Miloševo vreme najveći broj osnovnih škola čine opštinske škole koje se finansiraju na teretu opština. Opštine su te koje finanisraju izgradnju škola, plaćaju učitelja. Plate učitelja su niske. Školski fond se osniva 1841. godine. On se popunjava od dobrovoljnih prihoda, a od 1855. godine svaka poreska glava je deo dažbina uplaćivala u školski fond. Zakon o osnovnim školama je donet 1857. godine. Od tada učitelje ne bira opština, već ministarstvo prosvete. Veliki problem školama stavrao je nedovoljan broj učitelja i đaka. Seljaci su nerado svoju decu davali u škole jer su u tom slučaju ostajali bez potrebne radne snage za domaće poslove. Gimnazije su izučavale pretežno humanističke nauke književnost, retoriku, poetiku, mitologiji, filozofiju, latinski, nemački i starogrčki jezik. Licej je osnovan 1838. godine. Zakonom od 1844. licej sadrži dva odeljenja pravno i filozofsko. Država često šalje pitomce u inostranstvo gde stiču neophodna znanja. Ovi pitomci su iz inostranstva u Srbiju doneli liberalne ideje. Oni su se protivili ustavobraniteljskom policijskom režimu. Bez obzira na razvoj školstva, velika masa seljaka je i dalje ostala nepismena i neobrazovana.Što se tiče finasijske i poreske politike ustavobranitelji su smanjili porez što je išlo na štetu budžeta. Zbog toga je ustavobraniteljski režim bio suočen sa konstantnom finansijskom krizom. Dolazi do razvoja poštanskog sistema i otvaraju se prve telegrafske linije. Takođe se ulaže napor za izdavanje kredita. Jedna od velikih tekovina ustavobranitelja bila je liberalizacija trgovine. Spoljni izvoz pre svega stoke i ostalih poljoprivrednih proizvoda se mnogo brže razvijao od unutrašnje trgovine. Za vreme ustavobranitelja zabeleženi su začeci industrije u Srbiji. Ustavobranitelji su imali velike zasluge u izgradnji puteva, pošta i telegrafa. U državnu kasu sliva se velika količina novca iz koje se daju krediti i zajmovi stanovništvu. Ustavobranitelji se zalažu za slobodu trgovine. Miloš je u svoje vreme ograničio trgovinu kako bi sebi i svojim prijateljima ostavrio monopol. Budžet u vreme ustavobraniteljskog režima je bio u stalnom deficitu. Da bi zadovoljili narod ustavobranitelji su smanjili porez, što je tokom čitave njihove vladavine izazivalo konstantu finansijsku krizu. Državni rashodi usled glomaznog činovničkog aparata su bili sve veći i veći. Što se tiče prihoda postojala su 4 glavna poreza glavnica, činovnički i bećarski danak i harač. Najznačajniji porez je bio glavnica koju su ustavobranitelji sa 6 smanjili na 5 talira. Zbog niskig poreza vlada je želela povećanjem carina da nadomesti manjak novčanih prihoda, ali je problem bio u Portinim obavezama prema evropskim silama u carinskom sistemu (carina od samo 3%). Ustavobraniteljski režim je najviše pažnje posvećivao razvoju sudstva, činovništva i školstva, dok je celokupnu privredu zanemarila.

85

Privreda je bila pod jurizdikcijiom ministrastva unutrašnjih dela. Glavna mana ustavobraniteljskog režima je bila loša eknomska politika. Narod za loš ekonosmi položaj optuživao ustavobranitelje. Otud velika nepopularnost naroda prema ustavobraniteljskom režimu. Narod je tražio sazivanje Nardone skupštine gde je mogao da uputi svoje žalbe i zahteve oko eknomskog položaja.

Načertanije

Razni krugovi ustavobraniteljskog režima su se zalagali za aktivnu nacionalnu politiku. Zbog toga je upravo u vreme njihove vladavine nastalo Načertanije 1844. godine. Autor Načertanija je bio Ilija Garašanin tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Načertanije je trebalo da oderdi pravac srpske spoljne i nacionalne politike u budućnosti. Ono je imalo svoju predistoriju. Veliki uticaj na stvaranje Načertanija imala je poljska emigracija, koja je bila predvođena grofom Adamom Čartorijskim, koji je u Parizu osnovao minstarstvo spoljnih poslova. Čartorijski je u Srbiju poslao svog diplomatskog agenta Franju Zaha 1842. godine. Sekerat engleske ambasade u Carigradu Dejvid Urkvart je četiri puta boravio u Srbiji gde je prikupio osnovne misli kneza Miloša o rešenju srpskog nacionalnog pitanja. Na osnovu njegovih saznanja Adam Čartorijski je sastavio delo Saveti, koji predstavlja program koju bi u budućnosti trebala da vodi Srbija. Tu se pre svega misli na okupljanju Južnih Slovena i u Austriji i u Turskoj, oko Srbije. Franjo Zah je odmah nakon dolaska u Srbiju okupljao ljude oko sebe i osnovao jedno panslavističko društvo. Zah je na osnovu Čartorijskih Saveta, sastavio za ministarstvo unutrašnjih poslova Plan. U to vreme na čelu ministarstva unutrašnjih poslovao stajao je Ilija Garašanin. On je kao ministar bio upoznat sa Planom. Na osnovu Plana, u glavnom prihvatajući njegove ideje uz značajne izmene, Garašanin je sastavio delo Načertanije. Otuda Načertanije ima svoju predistoriju od ideja kneza Miloša koje je sakupio Urkvart, preko Čartorijevih Sveta, do Zahovog Plana.Od svih najviše uticaja na Načertanije imao je Zahov Plan. Po Zahu srpska spoljna politika mora biti okrenuta isključivo južnoslovenskoj ideji, koja se odnosi na stvaranje južnoslovenske države. Tursko carstvo je pred propašću i njegova teritorija će biti ili podeljena među evropskim silama ili će sa na tim teritorijama stvoriti jedna nova hrišćanska država. U prvom slučaju teritoriju bi podelile Austrija i Rusija, gde bi Austriji pripala Srbija, a Rusiji Bugarska. Što se tiče druge mogućnosti stvaranja jedne hrišćanske države, Zah je mislio na Srbiju, koja je trebala da obnovi nekadašnje Dušanovo carstvo iz XIV veka. Zah je bio izrazito antiruski raspoložen. On smatra da Rusija nema poverenja u Srbiju jer od nje očekuje punu pokornost, a ne vođenje samostalne politike. Rusija u rušenju Turskog carstva gleda samo svoju ličnu korist. Kao glavni saveznike Rusije na Balkanu su Bugari, zbog čega Srbija mora na sve načine da privoli Bugarsku na svoju stranu, radi stvaranje južnoslovenske države. Što se tiče Bosne, Zah smatra da ona mora da se pripoji Srbiji, srpskim zakonima i srpskoj dinastiji. U Bosni bi se proglasile verske slobode. Srbija svoju politiku mora da uperi u pravcu severne Albanije (Stare Srbije) i Crne Gore. Za razliku od Zahovog Plana, Garašaninovo Načertanije ne propagira južnoslovensku već isključivo srpsku ideju. Pored toga Garašanin nije antiruski nastrojen. On smatra da je moguć savez između Srbije i Rusije, i da mora da se radi na emancipaciji Srbije od ruske prevlasti. Na Austriju se gleda kao na velikog neprijatelja Srbije. Upravo su u ovim dvema stvarima bitno razlikuje Garašaninovo Načertanije, od Zahovog Plana.Načertanije predstavlja razuđen plan srpske državne i nacionalne politike. On se sastoji od uvoda i dva poglavlja. Garašanin polazi od toga da Srbija mora da ima plan za budućnost čija načela treba slediti duži vremenski period. On nije tačno odredio vreme za koje bi se ovaj plan terabo ostvariti. Garašanin je polazio od činjenice da je Srbija mala država i zavisna od turske vlasti i da je cilj njene politike proširenja države na teritorije u kojima žive Srbi. On pretpostavlja da su to teritorije na prostoru i Turske i Austrije. Ako se ne uveća, Srbija teško da će moći opstati u postojećem stanju. U prvom poglavlju Politika Srbije Garašanin je preuzeo ideju Zaha i smatra da je Tursko Carstvo neminovno pred raspadom. Ono će rezltirati podelom turske teritorije između Austrije i Rusije ili stvaranjem jedne hrišćanske države na toj teritoriji. On u tome vidi prostor za buduću srpsku državu. Smatrao je da bi Britanija i Francuska pružile podršku stvaranju srpske države. Garašanin nije naveo teritorije te buduće Srbije, ali ona može bliže da se odredi. Kneževini Srbiji bila bi pripojena Bosna,

86

Hercegovina, Crna Gora i Stara Srbija (u tekstu severna Albanija). Tako se u Garašaninovom Načertaniju Srbiji pripajaju teritorije na kojem žive Srbi u okviru Turskog carstva. Ta nova srpska država se temelji na srpskom cartsvu iz XIV veka. Stoga Kneževina Srbija prošerenje svoje teritorije zasniva na istorijskom pravu, a ne na tekovinama srpske revolucije. Garašanin daje prednost Dušanovom carstvu, u odnosu na Karađorđevu i Miloševu revolucionarnu Srbiju. U drugom poglavlju Načertanija Garašanin piše o propagandnom radu u južnoslovesnkim zemljama. Ta propaganda je trebala da se organizuje na teritorijama i Turskog i Austrijskog carstva – Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, Staroj Srbiji, Slavoniji, Hrvatskoj, Dalmaciji, Sremu, Banatu, Bačkoj, Bugarskoj. Bugarima koji su živeli u teškom ropstvu nudio je pomoć u školstvu, štampanju knjiga i na kraju i oslobođenje pomoću Srbije. Propagadni rad u Hrvatskoj nije spominjao, ali je ostavio mogućnost ujedinjenja sa Hrvatskom. Na osnovu analize Načertanija, može se zaključiti da je Garašanin pravio plan o budućoj srpskoj državi. Ta država je trebala da obuhvati teritoriju Kneževine Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Severne Albanije (Stare Srbije). Srbija je trebala da bude oganizovana kao monarhija, a da bi u određenim okolnostima trebala da dobije status carstva. Time se obnavlja nekadašnje Dušanovo carstvo. Zabunu je donelo drugo poglavlje u kojem je Garašanin potrebu da srpska propaganda deluje na teritoriji Hrvatske, Slavonije i Dalamcije bez preciznog objašnjenja razloga za tu radnju. On ističe značaj propagande u južnoj Ugarskoj (Srem, Banat i Bačka) sa ciljem da se u povoljnom istorijskom trenutku doće do ujedinjenja ovih teritorija sa Srbijom. To znači da bi nakon ujedinjenja Srbije sa ostalim Srbima iz Turskog carstva došlo do ujedninja sa Srbima iz južne Ugarske. Prevashodni cilj Načertanija je bilo stvaranje srpske države. Garašanin tek na kraju ostavlja mogućnost ujedinjenja Srbije sa Hrvatskom, Slavonijom, Dalmacijom i Bugarskom čime bi srpska država dobila južnoslovensko obeležje. Za prvu državu mora da se izbori srpski narod radi opstanka, a za drugu državu postoji mogućnost stvaranja u slučaju da se ukažu povoljne istorijske okolnosti. Ta južnoslovenska ideja kod Garašanina nije jasno precizirana i dosta je maglovita. Upravo zbog toga Garašaninovo Načertanije ima isključivo srpsko obeležje, za razliku od Zahovog Plana koji ima južnoslovensko obeležje. Načertanije je plan za stvaranje srpske države, i tek eventualno južnoslovenske države. Cilj je ujedinjenje Srbije sa teritorijama na kojima žive Srbi u Turskom carstvu i južnoj Ugarskoj (Srem, Bačka, Banat). Ali ostavio je mogućnost stvaranja južnoslovenske države ujedinjenjem Srba, Hrvata i Bugara. Budućnost je pokazala da plan Garašaninovog Načertanija nije bio ostvaren. Pre svega i Garašanin i Zah su pogrešili jer su verovali o skoroj propasti Turskog carstva. Moderna srpska država nije nastala po principu istrojskog prava zasnovanog na obnovi Dušanovog carstva. Srpska država 1878. i 1913. godine nije dosegla granice Načertanija. To je bila sasvim druga država od one koja je zamišljena u Načertaniju. Jugoslovenska država iz 1918. godine nije bila Garašaninova Južnoslavija. Bila je to država Srba, Hrvata i Slovenaca, dok je Garašanin ostavio mogućnost ujedinjenja Srba, Hrvata i Bugara. Bez obira što je Načertanije bilo potpuni promašaj, ono ne umanjuje njegov značaj u stvaranju temelja srpske državne misli koje je imalo neprestano pred sobom ujedninje srpskog naroda i mogućnost ujedinjenja južnoslovenskih naroda. Garašaninovo Načertanije je bilo tajni spis koji je ostao nepoznat evropskim političarima do osamdesetih godina XIX veka. Postojanje Načertanija srpskom javnom mnenju je objavljeno 1888. godine, da bi sadržaj bio obelodanjen tek početkom XX veka. Cilj Načertanija je stvaranja srpske države, a po mogućtvu i južnoslovenske države.

Revolucija 1848. godine i Srbija

Revolucija u Evropi iz 1848. godine je imala velikog odjeka i u Srbiji. Povećalo se neraspoloženje Srba prema Turcima. Po Srbiji javljaju se panslavistički proglasi u kojem se traži stavarnje ilirsko-srpske države od austrijskih i turskih pokrajina. Deo srpskih političara otvoreno je tražio pripajanje Srbiji teritorija u okviru Turskog cartsva. Ministar pravde predlaže Savetu slobodu štampe. Antonije Orešković obilazi Bosnu i Hrvatsku. Garašanin u Bosnu, Hrvatsku i Dalmaciju šalje i Tomu Kovačevića koji izveštava o

87

sjajnim rezultatima u Bosni i Hercegovini. U Austriju odlazi i Matija Ban, Zah. Vlada šalje i jednu delegaciju na Slovenski kongres u Prag.Garašanin je i tokom revolucije 1848. godine bio dosta aktivan. Tada je Konstantin Nikolajević kapućehaj u Carigradu sastavio svoje političesko načertanije i poslao ga ministru unutrašnjih dela Iliji Garašaninu. On je prihvatio Nikolajevićev projekat i tražio da lično uspostavi kontakt sa Portom, ali da se njegov nacrt ne shvati kao zvaničan stav vlade. To je bio Nikolajevićev projekat o Srspkom vicekraljevstvu (Srpskim sjedinjenim državama). Ali je ovaj diplomatski zahtev Garašanina i Nikolajevića Porta odbila. Iz prepiske Garašanin-Nikolajević saznajemo da su postojala dva projekta Nikolajevićev o Srpskom vicekraljevstvu i Marinovićev o građanskim reformama u evropskom delu Turske. Marinovićev projekat je trebalo da građanskim reformama poboljša položaj hrišćana u Turskom carstvu. On je predlagao da se po nahijama biraju obor knezovi. Nikolajevićev projekat je predviđao da se Srbiji pripoje Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Gornja Albanija (Stara Srbija), i da sve one čine jednu srpsku državu u okviru Osmanskog carstva – Srpsko vicekraljevstvi ili Srpske sjedinjene države. Porta zadržava nad tom državom suverenitet, ali ona ima široku autonomiju. Srpska država ima pravo na unutrašnu autonomiju, donošenje zakona, vojsku. Srpske sjedinjene države imaju svog predstavnika u Carigradu. U njoj muslimani i hrišćani uživaju sva prava, proglašavaju se verske slobode. Osnovna ideja Konstanitna Nikolajevića o Sjedninjenim srpskim državama bila je preuređenje Turskog carstva na osnovu dualističkog principa, gde bi se Osmansko carstvo sastojalao iz Azijske Turske i Srpskih sjedinjenih država. Svaka država bi imala samostalnu upravu, vladare, teritoriju i dr. Nikolajević je nešto kasnije otišao mnogo dalje, kad je video raspad Habsburške monarhije. Na njenim temeljima bi se stvorilo vicekraljvstvo Južna Slavonija u kojoj bi ušli pored Južnih Slovena, Mađari i Rumuni. Ujedninjenjem Južne Slavonije sa Sjedinjenim srpskim državama (Srpsko vicekraljevstvo) stovrilo bi se Jugoslovensko carstvo. Nikolajevićev projekat u tom trenutku je bio nerealan jer nije imao snažnu podršku velikih sila, pre svega Rusije. Ali je on docnije pogazao kao vizionarski, jer je predvideo sve ono što će se desiti 1918. godine, kad je stovrena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koja se zasnivala na temeljima i Osnamsnog i Habsburškog carstva. Srbiju u vreme revolucije 1848. godine karakterišu razdor između ustavobranitelja i snažna diplomatska akcija Obrenovića. Prema vladajućem režimu u to vreme nalazila se moćna opozicija okupljena oko Tome Vučića Perišića. Istovremeno knez Miloš je krenuo ka Srbiji. Ustavobranitelji su uspeli da izdejstvuju kod Ljudevita Gaja da se Miloš uhapsi u Zagrebu. Za tu akciju bio je zadužen Blaznavac.Da bi popravili svoj položaj usled velike delatnosti Perišićeve i Miloševe opozicije, knez i vlada su odlučili da na Petrovdan 1848. godine sazovu Narodnu skupštinu. Ali na ovoj Petrovskoj skupštini Perišićeve pristalice vučićevci su bili dosta brojni. Zbog toga su knez i vlada bili primorani da popuste tako da su Stevan Knićanin i još dva funkcionera morali da podnesu ostavke. Vučićevci su u unutrašnjoj politici takođe zahtevali da se Narodna skupština redovno saziva, da svaki okrug bude zastupljen u Savetu i da sreski načelnici budu iz redova lokalnog stanovništva. Pojedini okruzi su zahtevali slobodu štampe, kreditiranje trgovaca, uvođenje proporcijalnog poreza i dr.

Takođe se od činovnika zahteva da im se zabrani bavljenje trgovinom, da tri člana jedne porodice ne smeju biti činovnici, da se višim činovnicima smanje plate, da se pri primanju u službu svi podjednako tretiraju, da činovnici plaćaju veći porez, da im se sude za neizmirena dugovanja, da im se zabrani bogata ugošćavanja prilikom silnih putovanja.

88

Svi ovi zahtevi pokazuju koliko je činovništvo tada bilo nepopularno među običnim stanovništvom. Od spoljnopolitičkih pitanja upućena su dva zahteva - da se izdejstvuje nasledno kneževsko dostojanstvo i - da celokupno tursko stanovništvo protera iz Srbije. Petrovska skupština nije donela nikakve bitne promene. Ustavobranitelji nisu bili u stanju da udovolje zahtevima stanovništva. Ono je prihvatilo sitne molbe, dok je glavni zahtev za institucionalizaciju Narodne skupštine ostao nerešen. Kriza se i dalje nastavila ne samo zbog opšte narodnog nezadovoljstva, već zbog unutrašnjih razdora među ustavobraniteljima i delatnošću Obrenovićevske opozicije. Što se tiče spoljne politike Garašanin je iz Srbije je organizovao snažnu propagandu u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, južnoj Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Dalmaciji, Hrvatskoj i dr. Garašanin je osnivao tajne komitete koji su radili na nacionalnoj propagandi sve do njegovog pada 1853. Centralno pitanje srpske diplomatije tokom revolucije 1848/49. godine bio je odnos sa srpskim nacionalnim pokretom u južnoj Ugarskoj. Srpske novine iz Beograda su detaljno pisale o događajima u južnoj Ugarskoj, i što je više vreme prolazilo aktivno se mešale u tim događajima. Maja 1848. godine ustavobraniteljska vlada donela je odluku o materijalnom pomaganju pokreta. U južnu Ugarsko masovno su dolazili dobrovoljsci iz Srbije koji su želeli da pomognu tom pokretu. Oni su dali značajnu pomoć kad je general Hrabovski napao Sremeske Karlovce koji su bili središte srpskog nacionalnog pokreta. Nakon ostavke na Petrovskoj skupštini Knićanin je napustio Srbiju i prešao u južnu Ugarsku gde je došao na čelo srpskih dobrovoljaca. Vrhovni komadant srpske vojske Stratimiorvić je došao u sukob sa oficirima i patrijarhom je otišao u Srbiju gde je tražio pomoć. Nakon povratka u Vojvodinu on je zatražio pomoć Knićanina. Ali je ubro vlada iz Srbije stala na stranu patrijarha Rajačića i tražila od Knićanina i Stratimirovića pokornost patrijarhu, na šta su oni pristali. Porta koja je simpatisala Mađare je od Srbije tražila povlačenje dobrovoljaca, dok je srpska vlada od Porte zahtevala podršku za prisajedinjenje Vojvodine Srbiji. Srbija je i novčano pomagala srpski pokret. Zbog te pomoći naglo je narastao ugled Srbije u očima Srba van Srbije. Patrijarh Rajačić je u decembru 1848. pozivao dobrovoljce iz Srbije i vlada je tada intenzvirala pomoć Srbima u Ugarskoj. Kada je umro Šupljikac aktiviran je sukob Rajačića i Stratimirovića. Vlada Srbije je u tom sukobu ostala neutralna. Austrijska vlada je 1849. godine kada je poboljšala svoj položaj, tražila da se opozovu srpski dobrovoljci iz Vojvodine. Isto tako i Porta je od Srbije zatražila neutralnost. Zbog toga je srpska vlada bila primorana da naredi Knićaninu da se sa dorovoljcima povuče iz Vojvodine. Nakon Knićaninovog odlaska, Mađari su sproveli veliku ofanzivu i prilikom nje su zauzeli gotovo ceo Banat. Masa srpskih izbeglica je otišla u Srbiju. Knićanin se na patrijarhov poziv vratio u Vojvodinu, ali nije uspeo dalje da spreči mađarsku ofanzivu, ali se držao kod Tomaševca. Radio je na svom izboru za vojvodu Srba u Ugarskoj. Kada je u Mađarsku revoluciju na strani Austrije ušla Rusija, mađarski predstavnici su uzalud predlagali srbijanskoj vladi i Knićaninu mir. Kada je mađarska revolucija okončana, rezultat je bio porazan: Srbi su delovali kao pesnica Beča i ništa više. Nacionalni cilj je potisnut. Uloga Srbije u revoluciji 1848//1849. godine je bila velika. Ona je pokazala da Srbija može da odigra značajnu ulogu u međunarodnim odnosima.

Srbija posle Revolucije 1848. godine

Situacija u Srbiji posle 1848. godine se nije bitno promenila. Ustavobraniteljski režim je i dalje bio meta napada vučićevaca i obrenovićevaca, a sa spolja je trpela velike pritiske Rusije. Ona nije mogla da se pomiri sa činjenicom da u jednoj zavisnoj zemlji postoji režim koji joj nije bio pokoran. Vlada iracionalan strah od Obrenovića.Godine 1851. Avram Petonijević, knežev izaslanik je otišao u Carigrad gde je tražio da se knezu Aleksandru dodeli titula naslednog kneževskog dostojanstva. Ali Petronijević, jedan od najistaknutijih ustavobranitelja je umro u Carigradu 1852. godine. Petronijevića je zamenio Garašanin. Pošto je on bio frankofil, knez Aleksandar ga je smenio pod pritiskom Rusije. Na Garšaninovo mesto je 1853. došao Aleksa Simić. Ključna ličnost režima je Vučić.

89

U proleće 1853. godine došlo je do diplomatskog sukoba između Porte i Rusije, jer je Porta priznala Napoleonu III pravo zaštite hrišćanskih svetinja u Palestini. Pošto je Porta odbila ruski ultimatum da joj se prizna pravo zaštite hrišćana u okviru Osmanskog cartsva Rusija je okupirala Vlašku i Moldaviju. To je bio povod za Krimski rat 1853-1855. godine. Srbija se nije mešala u ovaj rat. Odmah na početku rata Porta je izdala ferman kojim je potvrdila dotadašnji autonomni položaj Srbije. Rusija je na sve načine pokušavla da Srbiju uvuče u rat, što je ona upono odbijala. Austrija je gomilala trupe prema srpskoj granici, jer se bojala upada ruske vojske u Srbiju. Zbog toga je srpska vlada otpočela sa ratnim pripremama. Porta je naložila Srbiji da prestane sa ratnim pripremama, dok je Srbija od Porte tražila zaštitu od Austrije . Mihailo je pisao Savetu o uslovima svog eventualnog povratka na vlast. Nakon ruskih poraza u ovom ratu, Rusi su se povukli iz Vlaške i Moldavije, nakon čega su se austrijske trupe povukle sa austrijsko-srpske granice. Krimski rat je završen Pariskom mirovnom konferencijom 1856. godine. Za Srbiju je bila značajna jedna oderdba konferencije kojom je protektorat nad Srbijom i zaštita hrišćana u Osmanskom carstvu proširena sa Rusije na ostale velike sile Francusku, Britaniju, Austriju, Prusku i Sardiniju. Turska je zvanično primljena u koncert velikih sila. Za Srbiju je takođe bila značajna i oderdba o slobodnoj plovidbi Dunavom. Pariskim ugovorom Rusija je izgubila protekotrat nad Srbijom, Vlaškom, Moldavijom i status zaštitnice hrišćanskog stanovništva u Osmanskom carstvu. Od tada ona je ovaj status morala da deli sa ostalim evropskim silama. Time je Rusija izgubila prednost u rešavanju istočnog pitanja. Politička kriza u Srbiji je bila produbljena nakon Krimskog rata. Sveopšte narodno nezadovoljstvo ustavobraniteljskim režimom je i dalje trajalo. Ustavobranitelji nisu bili u stanju da temeljnim reformama promene sitaciju u Srbiji. Tokom Krimskog rata trajao je sukob između kneza i Saveta. Sukob je nastao zbog različitog tumačenja dve ustavne oderdbe. Savet je zahtevao od kneza da za ministre postavlja ljude iz redova Saveta, dok je knez tvrdio da ima pravo da postavlja za ministre ljude van Saveta. Sa druge strane Savet je tvrdio da ima pravo da sam postvalja članove Saveta, dok je knez smatrao da je to njegovo ustavno pravo. Od 1854. godine smenio se veliki broj vlada. Postao je pokušaj kneza da za sebe veže Perišića, ali bez većih uspeha.

Ustavom iz 1838. godine definisan je Savet. To definisanje je bilo neprecizno što je docnije izazivalo protivrečnosti u njegovom tumačenju naročito na relaciji kenza i Saveta. Bilo je ukupno 17 članova saveta. Oni su morali da budu srpski državljani i da imaju najmanje 35 godina. Članove saveta je birao knez. Ali oni su morali da budu ugledni ljudi iz naroda. Članovi saveta su po pravilu trebali da budu iz različitih nahija. Da ne bi postavio svoje ljude za članove saveta knez je mogao da postavlja ljude koje bi Savet odobrio kao poplarne ljude u narodu. Tako je sam Savet imao mogućnost da odlučuje koji su kandidati za članstvo u Savetu ugledni ljudi. Pošto se u praksi ova odredba pokazala kao teško primenljiva, ona je dovodila do sukoba na relaciji savet-knez. Članove Saveta knez nije mogao da smeni. Oni su mogli da se smene tek nakon što bi im se krivica dokazala kod Porte. Savet je imao zakonodavnu vlast koju je delio sa knezom. Savet je imao pravo zakonodavne inicijative, dok to knez nije imao. Savet je sastavljao zakonski predlog kojeg je kasnije usvajao. Da bi on postao zakon njega je knez mogao da potvrdi. Knez je imao pravo apsolutnog veta. Uzajamna zavisnost kneza i saveta u donošenju zakona se vidi u tome što savet nije mogao da donese zakon bez potvrde kneza, a sa druge strane knez nije mogaod donositi zakone bez Saveta. Savet je imao pravo donošenja budžeta do 1858. godine kad je to pravo dobila vlada . Savet je imao rukovodio celokupnom administracijom. On je imao nadzor nad ministrima. Od njih Savet je mogao da traži godišnje izveštaje o radu. Ministri zasedaju u Savetu. Pravo postavljanja ministra ima isključivo knez. Ali za ministre knez može da postavlja jedino članove saveta. Za ustavobraniteljski režim veoma značajno pitanje bilo je odnos između kneza i Saveta. Ustavom iz 1838. godine Savet je imao mnogo šira ovlašćenja, što je predstavljalo teškoću za funkcionisanje vlasti. Savet je po Ustavu iz 1838, a mnogo više posebnim zakonskim aktima donetim nakon Ustava i koja su mu neretko bila suprotstavljena, imao sledeća ovlašćenja4.Zakonodavna5.Donošenje budžeta6.Admonistrativna:

90

a. postavlja činovnike i određuje broj i platub. Kontroliše rad ministaraSavet je nastojao da kneževsku vlast što više ograniči. U tom cilju doneti su zakoni koji su mu davali više vlasti nego što je to ustavom bilo propisano. Knez je opet nastojao da s iz toga izvuče. U nedorečenosti i različitom tumačenju normi leži uslov za sukob kneza i Saveta. Savet je sastavljen od dve grupe ljudi: narodnih vođa i birokrata. Vrmenom će preovladati drugi, koji nisu imali većeg dodira sa narodom, bez ugleda u narodu. U zemlji vlada anatagonizam između „parizlija i staraca“.Aleksandar je bio izborni knez i tu je ležao koren njegove slabosti. Zato je u borbi sa savetom morao da bude veoma oprezan. Bio je sasvim u rukama Nenadovića. Bio je lišen političkog talenta, ali dobar intrigant. Nije bio omiljen, ali ni omražen. Oslonac je imao u vojsci, a od Krimskog rata i u Austriji, što je izazvalo podozrenje Rusije, Francuske i Porte. Knez je smatrao da činovnicima po sopstvenoj volji može davati vojne činove, sa kojima je rasla i plata, nezavisno od hijerarhije u činovničkom aparatu. Savet je bio protivan. Knez je želeo da ima pravo da premešta činovnike, ali je i to Savet osporio. Zbog toga se težilo ka donošenju novog ustava. Istaknuti predstavnik ustavobranitelja Jovan Hadžić je sastavio jedan projekat ustava još 1846. godine. To isto, ali nešto kasnije, je učinio Franjo Zah, poljski emigrant koji je u to vreme bio istaknuti činovnik u adminstraciji Srbije. Njegov projekat je predviđao ustanovu Narodne skupštine, kao stalnog organa vlasti. Ali ni jedan od ovih projekata nije bio realizovan. Dok se na čeli Saveta kao knežev predstavnik nalazio Petronijević, koji je bio odan knezu, nije bilo većih trzavica. One nastaju nakon smrti Petronijevićeve 1852. kada na njegovo mesto dolazi na kratko Garašanin, a za njim i nertni Aleksa Simić. Iz kneza i njegovog stava stajala je Austrija. Do Krimskog rata i Pariskog mira Srbija je bila pod protektoratom Rusije i uživala je rusku zaštitu. Pariskim mirom ulogu zaštitnice Srbije i njenog protektora uzele su sve evropske sile Rusija, Austrija, Francuska, Britanija, Pijemont i Pruska. Ali praksa je pokazala da se ruski uticaj na Srbiju zamenio austrijskim. Austrija je želela da posle Pariskog mira preuzme ulogu Rusije. To je želela da ostvari putem kneza Aleksandra Karađorđevića. Sa svojom austrofilskom politikom kenz Aleksandar je počeo još u vreme Krimskog rata od 1854. godine. Tokom Krimskog rata povodom spoljne politike postojalo je nekoliko shvatanja. Postojala je jedna struja koja se zalagala da se Srbija u potpunosti veže za Rusiju makar ona zajedno sa Rusjom propala. Garašanin se zalagao za privrženost Francuskoj (ili Zapadu uopšte), Nikolajević za okretanje Porti, a knez Aleksandar za Austriju. Takva kneževa politika je imala i svoje pristalice. Politička scena u Srbiji je bila podeljena na pristalice kneza i pristalice saveta. Ali ovi srpski političari su lako prelazili iz jednog tabora u drugi. Primeri su Jeremija Stanojević, Aleksandar Nenadović i dr. Knez Aleksandar je imao značajnu podršku austrijskih Srba i svojih rođaka, ali to nije bilo dovoljno za kneza bez ličnog autoriteta. Zato je bio potreban i čovek sa takvim ugledom i on je nađen u Knićaninu. Pokušaj sa pridobijanjem uvređenog i penzionisanog Vučića nije uspeo, ali je zato došlo do sporazuma sa Garašaninom. Sukob između kneza i Saveta se rasplamsao nakon Krimskog rata, tačnije već 1855. godine, zahtevom Saveta da se vojska nakon završetka austrijske vojne pretnje vrati kućama. Knez sa svoje strane pokreće pitanje nesaglasnosti Ustava i pojedinih zakona. Taj sukob je nastao zbog protivrečnog tumačenja ustava. Savet je smatrao da knez za ministre može da postavlja samo članove saveta i da za članove saveta knez može da postavlja ljude koji bi odbrio sam Savet. Sa druge strane knez je tvrdio da on može po svom nahođenju postavljati za ministre ljude koji nisu članovi saveta i da po svom nahođenju postavlja članove saveta bez predhodnog odobrenja tog saveta. Pred Tenkinu zaveru knez je uspeo u svojim zahtevima i za ministre je postavio ljude koji nisu bili članovi saveta, i za članove saveta je postavio ljude mimo saglasnosti saveta. Sukob između kneza i Saveta je i dalje postojao ne samo zbog kneževog postavljenja ministara i savetnika, već i zbog nekih drugi stvari. Tako se, pored Porte, i Savet usprotivio nameri kneza da postavi Karađorđev spomenik jer su se prilozi za podizanje spomenika nisu skupljali dobrovoljno već su se naplaćivali putem poreza. Savet se zainteresovao i za slučaj zaječarskog načelnika okruga, Tripkovića, knjeginjinog teču, koji je zlostavljao narod u okrugu. Iz ovog se izrodio i „stvar Vidojeva“. To je pokazivalo da su se knez i Savet sukobljavali i oko nekih sitnih, ali načelnih problema i sporova. Svima je bilo jasno da se ovakva situacija može prevazići tek nakon uklanjanja jednog od protivnika. U tom smislu

91

je delovao svojevremeno, još 1855. i Garašanin u Parizu tražeći da se smeni AK i na njegovo mesto dovede neki strani (ne ruski i austrijski) princ.I knez i Savet su poč. 1856. uputili po jedan ustavni predlog Porti. Knez je tražio pravo postavljanja i smene ministara i Savetnika, a Savet je tražio smenu kneza. Porta je ćutala. Knaz ima jednu prednost, a to je prednost izvršne vlasti nad zakonodavnm – dovodi je pred svršen čin: postavlja ministre van saveta, postavlja savetnike mimo volje Saveta, izdaje u sept. 1856. proklamaciju o odredbama Pariskog mira samostalno. Kao što je naglašeno, posle Krimskog rata oseća se sve veći uticaj Austrije. Knez je u gotovo svakodnevnom kontaktu sa austrijskim konzulom u Srbiji Radosavljevićem, koji mal ne sastavlja vlade. Rusija upozorava de je uticaj Austrije jako osnažio, a da ona radi na štetu Srbije. U vladu ulaze austrofili: Knićanin i Aleksa Janković, 1854. Knez je verovatno računao sa austrijskom potporom za dobijanje naslednog zvanja i u sukobu sa Savetom. Očekivalo se da Austrija podrži ustavnu reformu u korist kneza. Godine 1857. otkrivena je Tenkina zavera koja je trebalo da donese epilog sukobu između kneza i Saveta. Na čelu zavere se nalazio predsednik Saveta Stefan Stefanović Tenka . Deo zaverenika je radio za kneza Miloša i imao je za cilj da se ubije knez Aleksandar. Zaverenici su otkriveni, uhapšeni i osuđeni na smrt, da bi potom kazna bila preinačena u doživotnu robiju. Vlada je primorala veći broj članova Saveta, za koje se sumnjalo da su učestvovali u zaveri podnesu ostavke i odu u penziju, da bi na njihovo mesto postavili svoje ljude. Porta je iskoristila ovu situaciju kako bi se umešala u unutrašnje pitanje Srbije. Porta je u Srbiju poslala svog emisara Etem-pašu, koji je naterao kneza Aleksandra da pomiluje osuđene savetnike i da omogući povratak penzionisanih savenika u Savet. Vođe opozicije Perišić i Garašanin su se vratili na vlast. Prvi je izabran za predesnika Saveta, a drugi za ministra unutrašnjih poslova.Kulminacija sukoba između Saveta i kneza najavljena je sa Tenkinom zaverom 1857. godine. Vođa zavere je bio predsednik saveta Stefan Stefanović Tenka, a pored njega u zaveri su učestvovali i predsednik Vrhovnog suda kao i još tri savetnika. Zaverenici su unajmili jednog čoveka koji je trebao da ubije kneza Aleksandra Karađorđevića. On je od zaverenika dobio novac, lažne dokumente i oružje. Međutim ubica je odustao od te svoje namere i počeo da ucenjuje zaverenike tražeći im još novca. Pošto se zavera odugovlačila, vlast je zaveru otkrila. Iza zavere stajao je knez Miloš koji je zaverenicima slao novac. Cilj zavere je bio da se ukloni knez Aleksandar i da se na njegovo mesto postavi knez Miloš. Pada u oči da su zaverenici bili rusofiski nastrojeni i da su se protivili kneževoj austrofilskoj politici. Vlast čim je saznala za zaveru je pohapsila sve zaverenike. Svi do jednog su brzo osuđeni na smrt. Knez Aleksandar je ovu smrtu presudu pod pritiskom Porte i njenog emisara Etem paše, morao da preinači u doživotnu robiju. Vlast je od ostalih članova saveta zatražila da podnesu zahteve za penziju ili će kao zaverenici biti zaotčeni. Pod ovim pritiskom svi ostali savetnici su bili penzionisani. Na taj način iz Saveta su uklonjeni ljudi koji nisu učestvovali u Tenkinoj zaveri. Njihova jedina krivica je bila u tome što su predstavljali opoziciju režimu. Namesto smenjenih savetnika postavljeni su kneževi ljudi. Jedino je Ilija Garašanin odbio da podnese ostavku. On je bio predvodnik savetske opozicije prema knezu. Savetnici su smatrali da je penzionisanjem savetnika knez prekršio Ustav. Po njima knez je izvršio jednu vrstu državnog udara. Savetnici su se žalili na ovaj postupak kneza Aleksandra Porti, ali i drugim evropskim silama koji su bile zaštitnice Srbije. Rusija i Francuska su se protivili kneževoj austrofilskoj politici. One su želele da suzbiju austrijski uticaj na Srbiju. Nasuprot knezu Aleksandru stajao je Savet koji je bio rusofilski nastrojen. Kneževo smenjivanje savetnika za Rusiju i Francusku je bio znak produbljavanja austrijskog uticaja na Srbiju. Porta je izvršila snažan pritisak na kneza Aleksandra da pomiluje učesnike zavere. Porta se takođe usportivila smeni članova Saveta, jer je po Ustavu iz 1838. godine članovi saveta su mogli da se smene tek nakon što bi im se krivica dokazala na Porti. Zbog toga je Porta u Srbiju poslala misiju Etem-paše. Ova misija je trebalo da reši spor između kneza i Saveta. Porta je to učinila kako bi se sprečila evropska intervencija u Srbiji povodom ovog spora. Na čelu opozicije prema knezu stoji Ilija Garašanin, koji je uspeo da za sebe veže Tomu Vučić Perišića i Mišu Anastasijevića. Kneza je branio Blaznavac.Prilikom prvog susreta sa knezom Aleksandrom Etem paša od kneza zahteva da pomiluje osuđenike i da ih preda Porti koja treba da utvrdi njihovu krivicu. Ovaj zahtev knez Aleksandar je odmah ispunio. Etem-paša

92

nije mogao niti je zahtevao od kneza smenu ali je zato tražio da se u Savet vrate svi penzionisani članovi. Knez u Savet vraća sve ranije zbačene članove, a na visoke položaje postavljaju Vučića (pred. Saveta) i Garašanina (Ministar u. p.). Time je došlo do izmirenja između Saveta i kneza. Knez Aleksadar je želeo da Tenkinom zaverom profitira, ali u tome nije uspeo. Pogrešio je što se mimo zakona obračunao sa Savetom, što je rezultiralo njegovim porazom u ovom sukobu. Na čelo Saveta je došao Toma Vučić Perišić, dok je za ministra unutrašnjih poslova bio postavljen Ilija Garašanin. Nova vlada je donela nekoliko uredbi kojim su smanjena ovlašćenja kneza: - knez sada nije imao pravo apsolutnog veta, jer je svaki zakon koji donese Savet morao da potpiše. - u slučaju spora između kneza i Saveta, odluka Saveta je uvek imala prednost;- članovi Saveta nisu se mogli predati sudu bez predhodnog odobrenja samog Saveta;- kasacioni sud je imao pravo da sudi savetnicima;- savet je ima pravo da pozove ministre na odgovornost i nakon toga njime je sudio Apelacioni sud.

Tim promenama Savet je dobio apsolutnu vlast u državi. Kneževa ovlašćenja su znatno smanjena. Savet je bio podjednako popunjen i kneževim i Garašaninovim pristalicama.Nakon što su učvrstili vlast Perišići i Garašanin su tražili sazivanje Narodne skupštine na kojoj bi se smenio knez Aleksandar Karađorđević. Knez je imao opoziciju u svim društveni slojevima i svim političkim strujama. U opoziciji su bili ustavobranitelji Garašanin i Perišić, seljaštvo, obrenovićevci i nova politička struja u Srbiji – liberali, jedna grupa intelektualaca i drugih istaknutih građana koji će stvoriti prvu liberalnu struju u Srbiji. Liberalni pokret u Srbiji se prvi put javlja u vreme revolucije 1848. godine. Liberal se zalažu za aktivnu nacionalnu politiku. Oni traže da Srbija bude samostalna država i da narod samostalno upravlja samim sobom. Zbog toga se protive mešanju Porte u unutrašnje stvri zemlje. Liberali se u unutrašnjoj politici zalažu za institucionalizaciju Narodne skupštine koje je trebala da predstavlja najvažniju instituciju u zemlji. Dakle, opozicija u Srbiji se sastojala od tri tabora: konzervativce (deo ustavobranitelja predvođenih Perišićem i Garašaninom), liberale i obrenovićevce. Konzervativci i liberali su imali različite poglede na rad skupštine. Konzervatici su želeli smenu kneza Aleksandra, biranje namesništva i izbor novog kneza. Jedan od lidera konzervativaca bio je najbogatiji čovek u Srbiji Miša Anastasijević. On je za novog kneza želeo svog zeta Đorđa Karađorđevića. Liberali su želeli prvo da se donese zakon o Narodnoj skupštini, kojim bi se regulisalo redovno skupštinsko sazivanje, nakon čega bi se pristupilo zabcivanju kneza Aleksandra. Liberali su se zalagali da Miloš ponovo preuzme funkciju kneza. Time je uoči skupštinske sednice obrazovan savez između liberala i obrenovićevaca. Sve tri političke struje se zalažu za sazivanje Narodne skupštine. Garašanin je uspeo da i pored upornog odbijanja kneza i Portinog protivljenja izvrši uticaj na Savet da se sazove Narodna skupština. Pre sazivanja Narodne skupštine donet je zakon o Narodnoj skupštini. Njime je bilo predviđeno da se skupštinski sastav popunjava od strane izabranih i postavljenih poslanika. Izborni poslanici su se birali po nahijama i njih je birao narod i bili su većina, dok su postavljeni poslanici bili iz redova državne administracije. Cilj donošenja ovog zakone bio je da se sačini red u skupštini i da se ona ne pretvori u razularenu masu kojom bi rukovodio Vučić kao u Petrovskoj skupštini 1848. godine. Skupština je izabrana i sazvana 1858. godine na dan Sv. Andreja zbog čega se zove svetoandrejska skupština. Najuticajnije ličnosti u skupštini su bili konzervativci Garašanin, Vučić i Miša Anastasijević. Konzervativci su se zalagali za smenu kneza Aleksandra Karađorđevića. Nakon njegove smene oni su smatrali da treba da se svetonadrejska skupština raspusti da se obrazuje novo namesništvo koje bi upravljalo Srbijom. Nakon toga bi se raspisali izbori za Veliku skupštinu koja i izabrala novog kneza. Jedan od kandidata konezrvativaca bio je Đorđe Karađorđević zet Miše Anastasijevića i sinovac kneza Aleksandra. Sa druge strane nasuprot konzervativcima stajali su udruženi liberali i obrenovićevci. Oni su se zalagali za smenu kneza Aleksandra i za izbor Miloša Obrenovića za novog kneza. Liberali su sastavili plan svog delovanja: Konzervativcima prepuštaju inicijativu za smenu knez Aleksandra, potom liberali predlažu donošenje zakona o Narodnoj skupštini, kako bi se skupština redovno sazivala. Da bi se posle zbacivanja

93

kneza sprečilo stvaranje namseništva, skupštini je povereno svojevrsno namesništvo. Nakon toga usledio bi izbor Miloša Obrenovića za kneza. Skupština je otpočela sa radom. Za predsednika skupštine je bio izabran Miša Anastasijević, dok je za potpredesdnika bio izabran obrenovićevac Stevča Mihajlović, a za sekretara liberal Jevrem Grujić. Do zbacivanja kneza Aleksandra nije odmah došlo, jer je lider liberala Grujć želeo prethodno da skupština donese zakon o Narodnoj skupštini. On je na sve načine težio da vlast nakon zbacivanja kneza pripadne skupštini, kako se ne bi formiralo konzervativno namesništvo. Sam nacrt zakona sastavio je Jevrem Grujić. Po tom nacrtu skupština je trebalo da se popunjava isključivo od izabranih poslanika. Skupština se sazivala svake godine. Bez odobrenja skupštine ne može se promeniti ili doneti zakoni vezani za kneza, savet, skupštinu, ministre itd. Skupština ima pravo veta na zakone koje bi doneli knez ili savet, a za koje ona smatra da su štetni. Otud skupština dobija zakonodavna ovlašćenja. Jedna od najznačajnijih ingerencija skupštine bilo je donošenje budžeta. Bez odluke skupštine nije bilo dozvoljeno podizanje novih nameta. Pored toga skupština ima pravo da pozove ministre na krivičnu odgovornost. Ali ovom nactru koji je bio suviše liberalan usportivili su se konzervativci, Garašanin i Anastasijević. Otpočeli su pregovori između Garašanina i liberala o izmeni nacrta. Neke odredbe su izmenjene kao one o sazivanju skupštine svake godine, o pozivanju ministara na odgovornost, zabrana uvođenja novih poreza bez odobrenja skupštine, popunjavanje skupštine izabranim poslanicima i dr. Skupštini su smanjene zakonodavne ingerencije. Skupština je zakone o knezu, ministrima i dr imala pravo da savetuje u njihovom donošenju. Takođe skupština nema pravo da ukida zakone koje donesu knez i Savet, ona je mogla samo da ih vrati na ponovno razmatranje. Budžetske nadležnosti skupštine se uopšte ne pominju. Ovaj zakon o Nardonoj skupštinije trebao da potvrdi savet. Tek nakon ovih izmena skupština je usvojila zakon 1858. godine, da bi ga Savet potvrdio januara 1859. godine. Nakon usvajanja zakona o Narodnoj skupštini krenulo se u zbacivanje kneza Aleksandra. Skupština je sačinila jedan akt u kojem je od kneza Aleksandra tražila ostavku. Ona smatra da je knez Aleksandar bio izabran za kneza od strane skupštine i da ta skupština koja ga je izabrala može i da ga smeni. Knezu je bila upućena jedna deputacija koju je predvodio Stevča Mihajlović, a koja je knezu odnela tekst ovog akta od njega je tražila da potpiše ostavku. Knez je tražio 24 h kako bi razmislio o podnošenju ostavke. Knjeginja Persida je nagovarala kneza Aleksandra da ode u Kragujevac i da sa vojskom rastera skupštinu. Ali knez je ovaj predlog odbio. Bez obzira na to proširila se vest da je knez otišao u Kragujevac što je dovelo do panike u Skupštini. Na ostavku kneza je nagovarao i Savet. Tokom noći ne sačekavši jutro kako bi skupštinu izvestio o svojoj odluci on je tajno napustio varoš u sklonio se u tvrđavu beogradskom paši koji mu je pružio zaštitu. To je učinio zbog toga što se gomila okupila oko njegovog dvora nakon što je stigla lažna vest o odlasku kneza u Kragujevac. Garašanin je pomogao knezu Aleksandru da pobegne iz dvora. Liberali su na vest o kneževom bekstvu naložili da se obrenovićevci sutradan pojave u skupštini naoružani jer je postojala opasnost da konzervativci obrazuju namesništvo. Ali do toga nije došlo jer je Garašanin smatrao da nova vlast treba da se izabere dogovorom. Skupština je ujutro prihvatila predlog predsednika Anastasijevića da se knez Aleksandar zbaci sa vlasti zbog izdaje. Pre nego što je akt o zbacivanju kneza Aleksandra potvrdio Savet skupština je izglasala predlog liberala da se za novog kneza izabere Miloš Obrenović, da do dolaska kneza u Srbiju namesničku vlast obavlja Skupština, a da se komanda nad vojskom i policijom predaje Stevči Mihajloviću. Ovaj akt o postavljenja Miloša za kneza je bio potpisan i svečano objavljen narodu. Izbor Miloša za kneza nije bio obavljen po pravilima i zakonu, jer je Savet morao da potvrdi akt o zbacivanju kneza Aleksadra pre nego što bi se otpočelo sa izborom novog kneza. Ovoj skupštinskoj odluci usprotivili su se konzervativci. Oni nisu želeli Miloša Obrenovića za kneza. Od liberala su tražili da se obrazuje namesništvo i da se njemu prepusti komanda nad vojskom i policijiom. Ovaj blagi sukob između konzervativaca i liberala želeli su da iskoriste savetnici koji su bili pristalice kneza Aleksandra. Oni su kneza pozvali da dođe u Beograd i da uz pomoć vojske rastera skupštinu. Vojska koja je krenula na skupštinu se vratila u kasarnu nakon što nije uspela da bez ispaljenog metka rasturi skupštinu. Nakon toga došlo je do sporazuma između liberala i konzervativaca. Liberali su prihvatili namesništvo do dolaska kneza Miloša u Srbiju. To namesništvo je trebalo da čine Ilija Garašanin, Stevča Mihajlović i Jevtimije Ugričić. Mihailović bi bio Milošev mestozasupnik. Konačno se i vojska priklanja skupštini. Time se svetonadrejska skupština okončala bez prolivanja krvi.

94

Porta je prihvatila smenu kneza Aleksandra, ali se usprotivila ostalim odlukama svetoandrejske skupštine. Austrija se protivila odluci o zbacivanju kneza Aleksadra i bila je spremna na vojnu intervenciju u korist zbačenog kneza. Ali od te intervencije Austriju je odgovorila Rusija i Francuska jer su intervenciju smatrali povredu Pariskog mirovnog ugovora. Svetoandrejska skupština je trajala mesec i po dana. Na njoj su poslanici iz svih okruga izneli veliki broj zahteva. Od zančajnijih zahteva treba pomenuti da se knez, savetnici i činovnici mogu pozvati na odgovornost u slučaju zloupotreba. Potom tu si odluke o sprečavanju zelenaštva, izmena ustava, reforma sudstva i poreskog sistema, sprečavanje zloupotreba činovništva, uvođenje odgovornosti minstara, donošenje zakona o slobodi štampe. Za seljake je bila najvažnija seoska sampouprava.

Druga Miloševa (1858-1860) i druga Mihjalova vlada (1860-1868)(ћириличне су допуне из С. Јовановић)

Miloš je drugi put došao na vlast u Srbiji nakon Svetoandrejske skupštine 1858. godine. Miloš se susreo sa dva krupna problema sa seljaštvom koje tražilo reforme, а касније и са liberalnom i konezervativnom opozicijom koje su se suprostavljale Miloševoj apsolutističkoj vladavini. Liberali su kneževu vlast želeli da ograničavaju Skupštinom, konzervativci Savetom. Odmah nakon stupanja Miloša na vlast prestao je da važi Ustav iz 1838. godine. Savet je pripremao zakone, dok je Miloš postavljao članove Saveta i ministarstava. Kao i za vreme prve vlade Miloš se nije mešao u sudske poslove. Nakon dolaska Miloša na vlast otpušten je jedan broj činovnika za koje se utvrdilo da su vršili zloupotrebe. Pod Miloševim pritiskom uhapšen je njegov veliki neprijatelj Toma Vučić Perišić, koji je ubrzo umro, jer je verovatno bio otrovan. Sa liberalima Miloš nije odmah raskinuo. Miloš je liberalima omogućio stvaranje skupštinskog odbora, koji bi rešavali molbe upućenih Svetoandrejskoj skupštini. Konzervatici su kritikovali ustanovu Narodne skupštine i isticali značaj Saveta. Miloš se načelno nije protivio postojanju Narodne skupštine, ali nije želeo da ona ima široka ovlašćenja, već isključivo savetodavni karakter. Zbog toga je 1859. godine sazvana Malogospođinska skupština. Miloš je zabranio ulazak činovnika u skupštinu, zbog čega su liberali bili pretežno lišeni ulaska u skupštinu. Skupština je donela nekoliko odluka i zakona. To su zakon o nasleđu kneževskog dostojanstva (jer je Porta Miloša tad smatrala izbornim, a ne naslednim knezom) то је питање било компликовано, али је Милош ствар упростио; поред izmena zakona o Savetu i promena ustava i donošenje zakona o štampi. Takođe skupština je donela odluku o otpuštanju velikog broja činovnika i smanjenje činovničke plate. Novim zakonom o sudksom postupku, sudski proces je značajno pojednostavljen.Miloš je u jesen 1859. godine smenio sa mesta urednika Srpskih novina konzervativca i postavio liberala. Tada je bio pokušaj promene ustava. Po predlogu saveta formirana je komisija od tri člana, čiji je zadatak bio da se napiše nacrt ustava. Glavna ličnost komisije i autor nacrta je bio Jevrem Grujić. Taj Grujićev nacrt ustava je bio izuzetno liberalan. Da bi zadovoljio kneza Miloša on je predvideo princip naslednosti kneževskog dostojanstva, kao i kneževsko pravo da postavlja i smenjuje ministre. Savet bi bio ukinut, dok bi knez i skupština imali zakonodavnu inicijativu. Nacrt ustava je predvideo i samoupravnu organizaciju lokalnih vlasti. Ona predviđa postojanje opštinskih skupština koje postavljaju kmetove. Pored opštinskih postoje sreske i okružne skupštine. Miloš je prihvatio Grujićev ustavni nacrt ali se on od pukih priprema nije dalje odmakao.U unutrašnjoj politici Miloš je uspeo da ponovo izgradi apsolutistički način vladanja. Na spoljnopolitičkom planu je uspeo da izgradi mnogo čvršći stav prema Porti. Od Porte je tražio

95

pitanje naslednog, a ne izbornog kneza. Svog sina i prestolonaslednika Mihajla je poslao po Evropi da uspostavi kontakte sa velikim silama i obavesti ih o prilikama na Balkanu.Miloš je 1860. godine poslao deputaciju u Carigrad sa zahtevima da se prizna naslednost kneževskog dostojanstva, da se tursko stanovništvo iseli iz Srbije i da se dozvoli Srbiji da donese novi ustav. Ali Porta se oglušila o ove zahteve. Iako bez rezultata Miloševa spoljna politika je značajna zbog stoga što je utvrdila čvršći kurs koja se pokazala kao značajna u vreme Mihajlove vlade. Iste godine knez Miloš je umro. Miloš je kao i u prvom mandatu pokaza apsolutističe mere vladavine. U spoljnoj politici uspeo je da popravi međunarodni položaj zemlje. Iako Porta nije Milošu priznala nasledno dostojanstvo, Turci su još za Miloševog života pristali da ga nakon smrti nasledi sin Mihajlo.

Drugu Mihajlovu vladu karakteriše apsolitistički sistem vladavine na unutrašnjem planu i žestoka pronacionalna politika na spoljašnjem planu. Veliki deo života knez Mihajlo je proveo u emigraciji, proputovao je veliki deo Evrope i upoznao se sa raznim evropskim kulturama. Imao je izuzetno obrazovanje. On je uvideo veliku zaostalost Srbije, ali je verovao da ona može da se promeni aktivnom politikom odozgo. Bio je pristalica prosvećenog apsolutizma.Na početku vladavine knez Mihajlo se susreo sa opozicijom među konzervativcima i liberalima, koji su želeli da ograniče njegovu vlast putem Saveta, odnosno Narodne skupštine. Knez Mihjalo je želeo da uspostavi svoj apsolutizam, ali u da taj apsolutizam inkorporira postojeće političke struje. Zbog toga je knez prvu vladu sastavio i od konzervativaca i od liberala. Nju su činili knežev predstavnik Filip Hristić, konzervativac Nikola Hristić i liberal Jevrem Grujić. Hristićeva vlada nije mogla dugo da se održi.

Godine 1861. sazvana je Preobraženska skupština. Knez Mihajlo je na njoj želeo da izmeni ustav, ali je zbog nepovoljnih spoljno-političkih okolnosti odustao od te ideje. On se ograničio na donošenje zakona koji su pobijali ustav iz 1838. godine. Skupština je usvojila novi zakojn o Narodnoj skupštini, zakon o savetu, zakon o narodnoj vojsci, zakon o usvojenju prestolonaslednika, predlog reformi poreskog sistema. Skupština je ovim zakonom pretvorena u čisto savetodavno telo bez većeg političkog značaja. Članove Saveta knez je po svom ličnom nahođenju mogao da postavlja i smenjuje. Iako je Savet donosio zakone, on je bio sputan velikim kneževim uticajem. Zakon o nardonoj vojsci je predvideo opštu vojnu obavezu svih muškarci od 20-50 godina starosti. Oni nisu odlazili u kasarne, već su obavljali obuku po svojim mestima.Zakonom o ustrojstvu centralne državne uprave iz 1862. godine knez je dobio pravo da postvlja ministre po svom nahođenju. Ovim zakonima učvršćen je Mihajlov apsolutizam. Da bi efikasnije sproveo ove zakone u prilog apsolutizmu, Mihajlo je 1861. godine obrazovao novu vladu na čelu sa Ilijom Garašaninom. U vlasti više nisu učestvovali liberali. Ilija Garašanin postaje centralna figura Mihajlovog režima. Garašanin je ostao dosledan pristalica apsolutizma jer je smatrao da je običan narodn nezrelo i neobrazovano i shodno tome ne može samostalno i pravilno da politički razmišlja. Liberali su ustali protiv Mihajlovog režima i pre nego što je liberal Grujić izašao iz vlade 1861. godine. Liberali su osnovali svoj list Narodna skupština, ali je vlast zabranila taj list. U Smederevu je 1863. godine otkrivena jedna zavera u kojoj su učestvovali i konzervativci i liberali. Veliki sud pod uticajem Grujića je oslobodio zaverenike. Zbog toga je Mihajlova vlada donela zakon po kojem su sudije Velikog suda osuđene na višegodišnje robije.Najistaknutiji predstavnici liberala u ovom periodu su bili Vladimir Jovanović, Alimpije Vasiljević i Stojan Bošković. Pošto nisu mogli da pokrenu list Narodna skupština liberali su bili saradnici u listu Trgovačke novine. U njima su liberali žestoko kritikovali kneza i njegove ministre. Pošto ni

96

Trgovačke novine nisu dugo radile oni su se približili Društvu srpske slovesnosti i u njihovom listu Glasnik su propagirali svoje ideje. Oni su imali većinu u Društvu i kontrolisali ga. Zbog toga je vlada i ministar prosvete došao u sukob sa članovima društva. Vlada je konačno ukinula Društvo srpske slovesnosti i osnovala Srpsko učeno društvo. Time su liberali izgubili poslednju ustanovu u koju su mogli da deluju. Posle ovih događaja većina liberala je emigrirala iz Srbiju i u inostranstvu je nastavila da vrši propagandni rad. U emigraciji liberali su osnivali svoje listove i te listove su preko svojih istomišljenika tajno rasturali po Srbiji. Jovanoviće je sa vojvođanskim liberalom Miletićem u Budimpešti osnovao list Zastava. Liberali su putem štampe pokušavali da vrše uticaj na svest gradskog stanovništva, ali nisu uspeli da pokolebaju Mihajlov režim.Veoma značajna liberalna organizacija bila je Ujedinjena omladina srpska koja je osnovana 1866. godine u Novom Sadu. U ovu organizaciju ulazili Srbi iz svih krajeva. Njeni prioritetni porgramski ciljevi su širenje nacionalne svesti i prosvete među svim Srbima. Druga sednica skupštine Ujedinjene omladine je održana u Beograu 1867. godine. Knez Mihjalo se nije usprotivio njenom sazivanju u Beogradu. Na toj skupštini za predsednika je izabran Jevrem Grujić. Zbog toga i zbog pretresanja političkih pitanja ministar unutrašnjih poslova je zabranio njen rad.Mihajlo je vodio aktivnu pronacionalnu spoljnu politiku. On je imao viziju da pomoću nacionalnih ustanak u oblastima pod turskom vlašću stvori veliku južnoslovensku državu u kojoj bi glavnu ulogu igrala Srbija. Zbog toga je unutrašnju politiku podredio spoljnoj. On je smatrao da mora vladati apsolutstički kako bi sve snage u zemlji ujedinio oko ove spoljno-političke zamisli. Glavni protagonista spoljne politike bio je predsednik vlade Ilija Garašanin. Osnova je trebalo da bude balkanski savez.Pioritetno spoljno-političko pitanje je bilo proterivanje turskog stanovnišva iz Srbije. Zbog toga je Garašanin nekoliko meseci boravio u Carigradu tokom 1861. godine, ali bez većih uspeha. Zakon o narodnoj vojsci je izazvao podozrenje kod Porte i njen protest. Bez obzira na to Srbija je nastavila sa vojnim pripremama, a od Rusije je dobila novac od koga je kupila puške. Sve ovo je dovelo do pogoršanja odnosa između srpskog i turskog stanovništva u Srbiji. Turski vojnici su 1862. godine ranili jednog srpskog dečaka, a takođe su u nekoliko navrata bombardovali beogradsku varoš. Ove incidente je iskoristila srpska vlada kako bi uputila zahtev za iseljenje turskog stanovnštva iz Srbije. Da bi se rešio ovaj spor garantne sile i Porta su sazvale konferenciju u carigradskom predgrađu Kanlidži. Pre sazivanja konferencije ruska i francuska strana su se dogovorile da zajednički nastupe u korist Srbije, dok su Austrija i Engleska naginjale Porti. Konferencija je donela odluku da se unište tvrđave Soko i Užice i da se muslimansko stanovništvo iseli iz Srbije što je bilo predviđeno hatišerifom iz 1830. godine. Turci su tvrđave u Beogradu, Šapcu, Smederevu i Kladovu. Ova konferencija je donela polovične rezultate i nije mogla da zadovolji kneza Mihajla.Spoljnu politiku kneza Mihajla karakteriše okupljanje i organizovanje okolnog srpskog stanovništva pod turskom vlašću i sklapanje saveza sa balkanskim državama i političarima. To je imalo za cilj da se organizuju balkanski hrišćani radi podizanja ustanka protiv turske vlasti. 1862. Garašanin je organizovap Srpski odbor za propagandu, pod L. A. Batalakom. Vlada je održavala veze sa bugarskim (Rakovski) i albanskim revolucionarima (Dželal paša). Bugari su imali i neformalno predstavništvo u Bgd i svoj list. Saradnja je trajala do 1863. Pokrenuta je i propaganda u Makedoniji i St. Srbiji.Najveći diplomatski uspeh bio je stvaranje saveza sa Crnom Gorom 1866. godine, kojem su se obe države obavezale na zajedničke pripreme za podizanje ustanka i rata protiv Turske. Preko Dučića i Lešjanina ostvarene su veze i konačno potpisan savez oktobra 1866. U slučaju ujedinjenja knez Nikola je pokazivao spremnost da se povuče, uz priznanje posebnog položaja njegove porodice. Srpska vlada se takođe zbližila sa hrvatskim (Štrosmajer) i mađarskim (Andraši) političarima.

97

Srpska vlada je 1866. godine na predlog kapućehaje Ristića od Turske zatražila da se turski garnizon povuče iz tvrđava u Srbiji. Za ovu inicijativu ona je zatražila podršku od Rusije, Bajsta i Bizmarka. Bizmark je obećao diplomatsku pomoć. Za predaju tvrđava zauzimala se i austrijska vlada. Istovremeno srpska vlada je aktivnu vršila agitaciju za podizanje ustanka u Bosni i prisajedinjenje Bosne i Hercegovine Srbiji. Izgledalo je da za to ima i podršku Andrašija. Maja 1867. došlo je do sporazuma sa hrvatskom Narodnom strankom oko zajedničke akcije u Bosni. Kada je podignut grčki ustanak na ostrvu Kritu 1867. godine srpska vlada je pokušala da podigne ustanak u Bosni i Hercegovini. Na kraju od ovog plana se odustalo jer su se tome protvili Bizmark, Francuska i Austrija. Porta je pored upornih odbijanja bila primorana da pod pritiskog velikih sila 1867. godine izda ferman knezu Mihajlu prilikom njegove posete Carigradu. Tim fermanom Turci su napustili sve tvrđave u Srbiji, ali uz uslov da na tvrđavama pored srpske stoji turska zastava. Turska vojska je napustila sve tvrđave u Srbiji 1867. godine. Pored toga Srbija se obavezala da neće vršiti popravke i širenje tvrđava bez odobrenja Porte. Knez Mihajlo je sklopio savez sa vođama bugarskih emigranata 1867. godine u Bukureštu. On su se složili da Srbija i Bugarska stvore jednu veliku južnoslovesnku državu na čijem čelu bi se nalazio knez Mihajlo. Savez sa Grčkom je sklopljen 1867. godine, a pregovaralo se od 1861. Pregovori su bezuspešno obnavljani 1861, 1863. Vođeni su i tokom 1864-6. Megale idea je onemogućavala svaki sporazum. Grčka je na kraju odustala od predloga iz 1861. za podelu Bugarske i za pripajanje cele Makedonije Grčkoj. Dogovorena je podela Albanije. Sporazumom je postignut 1867. i obe države su se obavezale da će ući rat protiv Turkse, u slučaju turskog napada na jednu članicu ovog saveza. Rat protiv Turske bi se vodio do oslobođenja svih hrišćana na Balkanu. Ugovorm je predviđeno da Srbija dobije BiH, Grčka Epir i Tesaliju. Makedonija nije uzeta u obzir. Konačno knez Mihajlo je 1868. godine, nakon njegovog povratka iz Carigrada sklopio savez sa Rumunijom, na čiju inicijativu su povedeni razgovori još 1867. Time je knez Mihajlo formirao Prvi balkanski savez, čiji je cilj bio oslobošenje svih hrišćanskih naroda na Balkanu od turske vlasti i formiranje jedne južnoslovenske države. Mihajlova spoljna politika je donela rezultate u proterivanju turskog stanovništva iz Srbije i dobijanje tvrđva. Savezi sa drugim balkanskim zemljama nisu doneli konkretne rezultate. Oni su aktivirali pitanje oslobođenja svih hrišćana od turske vlasti. Ali te ideje su doživele promene posle Mihajlove smrti, i oniće se odigrati tek docnije sa stvaranjem povoljnih međunarodnih uslova. Knez Mihajlo je još za života bio svestan da balkanski savez ne može da zaživi. To je pokazao i gčki ustanak na Kritu 1867. godine koji je doveo do grčko-turskog rata 1868. godine u koji Srbija nije ušla iako je bila obavezna na osnovu sporazuma o srpsko-grčkom savezu.

Ivanka i smena Garašanina.

Zakon o opštinama je donet 1866. godine i njime su opštine stavljene pod jak državni nadzor. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo liberala. Na Miholjskoj skupštini 1867. godine liberali su protestvovali zbog ograničenja sloboda, i tražili su nepoverenje ministrima, povratak zakona on Narodnoj skupštini iz 1859. godine, zakon o odgovornosti ministara pred skupštinom uvođenje opštinske samouprave. Mihajlo se pred kraj svoje vlade duboko razočarao u rusku istočnu politiku. On je težio da se oslobodi velikog ruskog uticaja i da pronađe nove saveznike. Knez Mihajlo se 1867. godine na svom imanju u Ivanki susreo sa ugarskim predsednikom vlade grofom Andrašijem. Na tom sastanku grof Andraši je Mihajlu ponudio Bosnu u zamenu da se Srbija odvoji od ruskog uticaja i da knez prema

98

Srbima u Monarhiji vodi politiku koja bi bila u interesu Mađara. Možda je i to bio razlog zbog čega je 1867. godine sa mesta predsednika vlade smenio Iliju Garašanina. Garašanin je bio rusofil, i sama Rusija je nepovoljno gledala na smenu Garašanina. Za novog predesdinka vlade je izabrao umerenog liberala Jovana Ristića. Ali je na kraju od te namere odustao i za predsednika vlade postavio dotadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Nikolu Hristića. Mihajlov svoju nepopularnost treba da zahali upravo Nikoli Hristiću. U međuvremenu formirana je zaverenička grupa koja je pripremala atentat na knez Mihajla. Na čelu zaverenika stajao je Pavle Radenović, dok je paln o ubistvu sastavio Lazar Marić. Radenovićeva žena je bila u srodstvu sa bivšim knezom Aleksandrom. Knez Aleksandar je slao zaverenicima oružje, municiju i novac. Zaverenici su revolverom i handžarom ubili kneza Mihajla u Košutnjaku 1868. godine.

Srbija u vreme Namesništva 1868-1872.

Srbiju u političkom pogledu karakteriše nedemokratski politički odnosi vladarska neograničena vlast i snažan birokratski aparat te vlasti. Srbija je bila centralistička i neefikasna država sa slabim demokratskim institucijama parlamentom, sudom. Vladajuće elite su se oslanjale na najkonzervativnije elemente društva trgovačke i zelenaške buržoazije. Takvom sistemu najveći otpor su pružali liberali koji su se kao značajan politički činilac iskristalisali na Svetoandrejskoj skupštini. Tokom Mihajlovog režima bili su proganjani i zabranjivani. Mihajlova smrt je omogućila preobrašaj Srbije u pravcu izgradnje modernog parlamentarizma, ustavnosti i grđanskih sloboda. U Srbiji posle Mihajlovog ubistva postoje tri političke struje: konzervativci koji se zalažu za očuvanje Mihajlove uprave i vladarskog apsolutizma, liberali koji su za uvođenje ustavne parlamentarne monarhijem koja bi garantovala građanske slobode, ograničenje izršne vlasti, decentralizaciju države i socijalista Svetozara Markovića koji su za ukidanje privatne svojine i izgradnju socijalističkog društva.Odmah nakon atentata na kneza Mihajla obrazovano je privremeno namesništvo koje je trebalo da upravlja Srbijom dok se ne izabere novi knez. Izbor novog kneza je bilo zamršeno pitanje jer Mihajlo nije imao zakonitog naslednika, i iza kneza Miloša nisu ostali potomci. Pravni propisi ovakav slučaj nisu regulisali. Ubrzo je sazvana Velika narodna skupština koja je trebala da izabere novog kneza. Između Prviremenog namesništva i vlade postojale su razlike po pitanju novog kneza. Ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac se zalagao da se za kneza izabere Milan Obrenović maloletni unuk Miloševog brata Jevrema. Vojska je bila na strani Milana. Velika narodna skupština na Topčideru je samo potvrdila odluku vojske da se za novog kneza izabere Milan Obrenović. Pošto je on bio maloletan Srbijom je urpavljalo namestništvo kojeg su činili Milivoje Petrović Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović.Ovoj odluci Blaznavca nisu odmah mogli da se suprostave konzervativci i liberali. U prvom momentu oni nisu bili u mogućnosti da se bore za vlast. Blaznavac se uz pomoć vojske dočepao vlasti. On je uspeo da zadnji plan potisne konzervativce na čelu sa Garašaninom. Blaznavac je uvideo da uz puku pomoć vojske ne može da se održi na vlasti zbog čega se okrenuo liberalima. Liberali su pozivani na saradnju ali pod njihovim uslovima. Nova vlast je odmah proklamovala buduća načela a to je umerena liberalizacija društva. Većina liberala je prihvatila te uslove. Blaznavac se sporazumeo sa liberalima i to da se Srbija od policijske države pretvori u ustavnu državu i da se vojne snage Srbije usmere na akciju narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Ostale ideje liberala sloboda štampe, zbora i dogovora, parlamentarizam i dr, namesništvo nije prihvatilo. Novi ustav je donet 1869. godine. on je bio još poznat pod nazivom namesnički ili trojički ustav. Drugo namesništvoje donelo ustav u podršku Austro-Ugarske držeći se Pariskog mirovnog ugovora

99

koji je predvideo da Srbija uživa potpunu slobodu u zakonodavnoj oblasti. Takođe namesništvo je prešlo preko odredbe zakona o Narodnoj skupštini koji je zabranjivao donošenje ustava za vreme maloletstva vladara. Time su prenebregnuta prava vladara, ali i Porte. Njegovi autori su bili Jovan Ristić i Radivoje Milojković. Njihova osnovna ideja je bila da se u zemlji uvede umeren i ograničen liberalizam, da se uvede institucija narodnog predstavništva i da se vlast podeli između kneza i narodnog predstavništva. U državi se zadržava centalizam i snažna izvršna vlast. Ustav je proglasio Srbiju Ustavnom monarhijom sa narodnim predstavništvom i naslednom dinastijom Obrenović na čelu. Time se prvi put nasledna prava Obrenovića regulišu ustavom. Kneza Milana je ustavom trebao da nasledi najstariji sin. U slučaju da nema sina nasleđivali bi ga muški, a ako i njih nema ženski potomci. Ukoliko bi njegova linija izumrla vlast bi nasledili potpmci Miloševih kćeri. U slučaju da dinastija Obrenović u potpunosti izumre novog kneza bi izabrala skupština. Taj novi knez ne bi mogao da bude iz dinastije Karađorđević na koje je bačeno prokletstvo. Knez deli zakonodavnu vlast sa Skupštinom, on potvrđuje i proglašava zakone, ima pravo zakonodavne inicijative, zapovednik je vojske, zastuplja zemlju u inostranstvu, postavlja državne činovnike i dr. Skupština se bira na 3 godine, a saziva se svake godine. Nju saziva i otvara knez. Skupština se sastoji od biranih i postavljanih poslanika. Na svakog trećeg biranog poslanika, knez postavlja po jednog poslanika. Ovi postavljeni poslanici omogućuju knezu uticaj u Skupštini. Skupština donosi zakone, dok knez i ministri imaju pravo zakonodavne inicijative. Knez postavlja ministre. Oni ne odgovaraju skupštini, već mogu da se pozovu isključivo na krivičnu odgovornost. Knez i vlada imaju prava da donose zakone mimo skupštine i pravo da privremeno obustavi pojedine članove ustava koji se odnose na političke i građanske slobode. Skupština nije mogla da odbaci vladin budžetski predlog. Proklamovana su osnovna građanske slobode i načela. Proklamuju se sve klasične građanske slobode ravnopravnost pred sudom, lična sloboda, sloboda štampe, neprikosnovenost privatne svojine. Međutim nisu postojala jemstva da se ta načela sprovedu. Uvedena je opšta vojna i poreska obaveza, proglašena je nezavisnost sudova. Mnoge ustavne odbredbe su regulisane nizom zakona donetih 1870. godine. Od svog nastanka Ustav je trpeo kritike sa svih strana. Najžešća je bila kritika liberala. Oni su bili nezadovoljni jer Skupština nije dobila pravo zakonodavne inicijative i pravo donošenja budžeta, što nije dovoljno štitio građanska prava i slobode, što nije predvideo odgovornost ministara pred skupštinom itd. Bez obzira na kritike Ustav je bio krupan napredak u političkom razvitku Srbije. Po prvi put on je ograničio moć vladara. Njime je ukinut Turski ustav iz 1838. godine i konačno onemogućio mešanje Porte u unutrašnje poslove Srbije i rešavanje unutrašnjih sukoba, na šta je Porta imala pravo Ustavom iz 1838. godine. Namesnički režim je gradio svoj sistem na osnovu Ustava iz 1869. godine. Tokom čitavog svog razdoblja on nije prolazio kroz krupnije potrese na ekonomskom i društvenom planu. Opozicija je bila suzbijena i strogo nadzirana. Jedino se prema Karađorđevićima primenjivale oštre mere gonjenja i nasilja. I konzervativci predvođeni Aćimom Čumićem su bili suzbijeni u drugi plan. Liberali su bili pocepani na stare svetoandrejske liberali i mlađe liberale okupljene oko Jovana Ristića. Ta druga grupacija liberala je podržavala Namesnički režim.

Milan Obrenović

Prve godine vladavine Milana Obrenovića do ustanka u Bosni 1875. godine

100

Kada je Milan Obrenović postao punoletan 1872. godine namesnička vlada je konačno prestala. Ali Blaznavac i Ristić su ostali veoma uticajni kod mladog i neiskusnog kneza. Obrazovana je vlada na čijem čelu se nalazio Blaznavac, dok je Ristić postao ministar insotranih poslova. Međutim Blaznavac je ubrzo umro. Kneževa politika se tada okrenula. On je želeo da se oslobodi tutorstva i da se nasuprot liberalima, osloni na konzervativce. Milan se nije odmah obračunao sa Ristićem. Čak mu je omogućio da sastavi vladu. Milan je konačno 1873. godine oborio Ristićevu vladu. Obrazovana je nova konzervativna vlada Jovana Marinovića. Ova nova vlada je imala za cilj da populariše konzervativce među masama, putem donošenja popluranih zakona. Ali između liberala i konzervativaca se zametnula ljuta politička borba. Iza liberala stajala je Narodna skupština a iza konzervativaca knez Milan. Spor je prvo počeo oko Ustava. Knez Milan je smatrao Ustav iz 1869. godine nezakonitim. On se njemu protivio jer je znatno sužio njegova ovlašćenja. Zbog toga je poveo inicijativu za promenu ustava. U tome su ga podržavali konzervativci, dok su se liberali žestoko protivili. Na skupštinski izborima 1874. godine liberali odnose pobeda, a Marinovićeva vlada podnosi ostavku. Obrazovana je nova konzervativna vlada Čumića, ali je ona došla u sukob sa Skupštinom. U samoj Skupštini podneta su dva predloga o promeni ustava od konzervativaca i liberala. Čumić podnosi ostavku. Knez Milan obrazuje novu vladu 1875. godine. Tada je u Negotisnkoj krajini izbila prva radikalska buna.Međunarodni položaj Srbije do sticanja nezavisnosti 1878. godine, zasnivao se na Pariskom mirovnom ugovoru iz 1856. godine. Srbija je bila vazalno-tributarna država Osmanskog carstva sa nezavisnom unutrašnjom upravom, slobodom vere, zakonodavstva, trgovine i plovidbe. Ovaj status Srbije garantovale su šest velikih sila Austrija (od 1867. Austro-Ugarska), Velika Britanija, Francuska, Rusija, Sardiniska kraljevina (od 1871. godine Italija) i Pruska (od 1871. Nemačka). Kada su Srbiji predata sva truska utvrđenanja, Turci nisu imali na teritoriji Srbije vojne snage niti bilo kakve političke nadležnosti. Jedini ostaci turskog suvereniteta su bili godišnji tribut koji je Srbija plaćala Turskoj i turska zastava koja se vijorila na beogradskoj tvrđavi. Srbija formalno nije bila nezavisna jer nije imala 3 osnovna atributa suvereniteta 1. pravo zaključivanja međunarodnih ugovora; 2. pravo diplomatskog predstavništva; 3. pravo vođenja rata.

Srbija je igrala veliku ulogu u Istočnom pitanju zbog izuzetnog geopolitičkog položaja. Zbog toga je Srbija stekla važnost u međunarodnom životu cele Evrope. Namesnička vlada zbog učvršćenja svog unutrašnje-političkog položaja nije bila u stanju da se aktivno bori za spoljno-političke ciljeve. U međuvremenu došlo je do bitnih pormena u međunarodnim odnosima u Evropi. Nakon bitke kod Sadove 1866. godine i nepsoredne opasnosti od rata protiv Pruske, Francuska se je zajedno sa Austro-Ugarskom postala veliki protivnik bilo kakvih značajnijih promena i potresa u Istočnom pitanju. Takvom stavu se pridružuju i ostale evropske sile. Zbog toga je lokalizovan Kritski ustanak 1866-1869. i veći grčko-turski sukob 1867-1869. godine. Ovi događaji su označili kraj Mihajlovog Prvog balkanskog saveza. Iako se ukazala prilika velikim franacsuko-pruskim ratom balkanski narodi nisu podigli masovni ustanak protiv turske vlasti. Ristić je prihvatio Garašaninovu ideju iz Načertanija o okupljanju svih Srba u jednu državu. Takođe je prihvatio delovanje Garašaninovih tajnih udruženja na teritorijama u kojem su živeli Srbi pod Turskom vlašću. Iako pristalica Mihajlovog Balkanskog saveza zbog uticaja velikih sila i nesloge balknaskih naroda on je počeo sumnjati u tu ideju. On je smatrao da se za tu ideju ne treba vezati samo za jednu veliku silu,već i za njih više. Smatrao je Habsburšku monarhiju najvećim neprijateljom, ali nije bio za vezivanje isključivo za Rusiju. Ova Ristićeva spoljno-politička shvatanja preuzeli su i konzervativci.

101

Netačno je tvrđenje da sa Namesništvom se napušta ideja o opšebalkanskom ustanku protiv turske vlasti. Tu ideju je još knez Mihajlo pred kraj svoje vladavine napustio. Ali Namesništvo nije prekinulo saradnju sa tajnim srpskim nacionalnim udruđenjima u oblastima pod turskom vlašću. Oni su odustali od pokretanja opštebalkanskog ustanka nakon neuspelog ustanka na Kritu, nepovoljnih međunarodnih odnosa i nespremnosti srpske vojske za jedan ovakav poduhvat. Nakon Mihajlovog atentata Prvi balkanski svez je počeo da se raspada. Iz saveza se prvo izdvojila Crna Gora. Srpsko-crnogorski odnosi nisu bili dobri ni za vreme vladavine kneza Mihajla. Tu nije bilo u pitanju sukob između dinastija, već pitanje nacionalno-državnog programa. Srbija se zalagala za stvaranje jedinstvene države pod srbijanskom hegemonijom, dok se Crna Gora tome protivila. Crna Gora je pokazivala pretenzije na teritorije na koje je i Srbija pretendovala Sandžak, Hercegovina, delovi Bosne, Stare Srbije i severne Albanije. Tako je posle Mihajlve smrti došlo do pogoršenja srpsko-crnogorskih odnosa. Iz balkanskog saveza izlazi Grčka nakon okočenja kritskog ustanka 1869. godine. Zbog Kritskog ustanka pretio je grčko-turski rat. Srbija nije pomagala Grčku tokom ovih kriznih godina, što je bila u obavezi na osnovu grčko-srpskog saveza. Saveznički odnosi između Srbije i Rumunije takođe nisu bili srdačni.Bugarsko-srpski odnosi su bili ne samo poremećeni, već i konfrontirani. Bugarski nacionalni pokret traži versku i kulturnu autonomiju ne samo za svoje matične bugarske zemlje već i za Makedoniju, delove Srbije i Stare Srbije pa čak i Bosne. Mihajlo i Ilija Garašanin su trepeli te bugarske aspiracije zbog svoje ideje velikog južnoslovenskog kraljevstva. Međutim Namesnička vlada se tome žestoko protivila. Pored toga Rusija razočarana u Srbiju, počinje da pruža pomoć Bugarima i njihovim nacionalnim težnjama. Bugarska je od Porte dobila ferman 1870. godine kojim je proglašeno stvaranje Bugarske egzarhije. Nova Bugarska egzarhija je imala pretenzije na sve hrišćane na Balkanu. Carigradska patrijaršija i srpska crkva je nisu priznale. Namesništvo je još više pogoršalo srpsko-hrvatske odnose, koji nisu bili dobri ni tokom Mihajlove vladavine, zbog sporazuma sa Andrašijem u Ivanki. Knez Mihajlo je izgradio dobre odnose sa Austro-Ugarskom. Ona je sa žaljenjem prihvatila vest o Mihajlovom ubistvu, ali je sa rdošći prihvatila Blavzanvčevo namesništvo i kneza Milana. Preko Austro-Ugarske Namesništvo je izgradilo dobre odnose sa Turskom. Porta je bez razmišljanja izdala ferman o postavljenju Milana Obrenovića za kneza. Njegovom izboru ni Porta ni Austro-Ugarska se nije protivila, jer se to smatralo unutrašnjim pitanjem Srbije. Za odnose između Srbije i Austro-Ugarske bilo je najvažnije pitanje Bosne i Hercegovine. U Beograd je za generalnog austrougarskog konzula poslan mađarski aristokrata Benjamin Kalaj koji je bio pod uticajem Andrašija. Andraši i Kalaj su imali slične stavove po pitanju Južnih Slovena. Oni su smatrali da od njih ne treba stvarati žestoke nepritelje već ih treba odobrovoljiti, međusobno zavaditi i na kraju ovladati. Kalaj je u Beogradu trebao da među srpskim rukovodiocima ulije poverenje u austrougarsku politiku i da spreči ponovno veziavnje Srbije za Rusiju. On je to učinio obećavajući Srbiji Bosnu. Ali Namesništvo je preko Hrvata saznalo za pripreme namesnika Dalmacije Vagnera za priključenje BiH Austro-Ugarskoj. Na kraju srpska vlada je posumnjala da je sve ovo bila smicalica Austro-Ugarske. Andraši je čak nudio Srbiji večno pritaljstvo u zamenu za BiH, što je srpska vlada odbila. Zbog toga su srpsko-austrougarski odnosi počeli da se remete od 1871. godine. To je bilo zbog toga što je A-U zatražila da on bude ta koja je trebala da osposobi Đerdap za savremeniju i bezbedniju plovidbu Dunavom. Srbija i Rumunija su se tome usprotivile jer su u tome videle kršenje Pariskog sporazuma o slobodnoj plovidbi Dunavom. Austrougarski zahtev je bio odbačen na Londonskoj konferenciji. Ugrski odogovor je došao brzo. Iz zatvora je pušten Aleksandar Karađorđević, koji je u pritvoru bio još od Mihajlovog atentata. Odnose sa Portom je remetilo pitanje Malog Zvornika ili Sakara tj. srpsko-turske granične linije, kao i vezivanje srpskih i turskih železnica. U takvoj situaciji pogoršanih odnosa Srbija sa Portom i A-U,

102

Blaznavac i knez Milan su 1871. godine otišli na Krim gde su bili u poseti ruskom caru Aleksandru II. Ovaj potez je izazvao ogorčenje Porte i A-U iako ova poseta nije donela nikakva rešenja, rezultate ili obećanja. Da bi sredio odnose sa A-U Jovan Ristić je u svojstvu predsednika vlade 1873. godine posetio Beč gde se susreo sa Andrašijem. Susret je bio srdačan. Raspravljalo se o železničkom povezivanu Srbije i A-U. Ristić je po pitanju čišćenja Đerdapa zadržao čvrst stav. Knez Milan je 1873. godine otišao u Beč gde se susreo sa carem Franjom Josifom. Na austrijkom dvoru je primljen uz najviše svečanosti. Nakon toga knez Milan je otputovao u Pariz.

Nakon povratka kneza Milana iz inostranstva pala je Ristićeva vlada, a novu vladu je obrazovao Marinović. Nova vlada je želela da poboljša odnose sa Portom. Ali do toga nije došlo usled spornih pitanja. Knez Milan je konačno posetio Carigrad 1874. godine. Ali Turska nije prihvatila srpski zahtev za Malim Zvonikom. Milanova poseta Carigradu nije rešila trusko-srpski spor, zbog čega su se odnosi još više pogoršali. Odnosi su pogoršani i zahtevom Srbije i Rumunije da samostalno sklapaju trgovinske sporazume.

Bosanski ustanak i istočna kriza 1875-1878. godine

Glavni pravac ruske spoljne politike u istočnom pitanju bio je prodor na moreuze i topla mora (Egejsko, Mramorno i Sredozemno more). Ta politika postoji tokom čitavog XIX veka. Rusija je te ciljeve želela da ostvari bilo direktnim napadom na Osmansko carstvo koje bi rezultiralo njegovom propašću, nakon čega bi Rusija ovladala Carigradom i moreuzima, bilo stvaranjem vazalnih balkanskih država koje bi bile pod ruskim protektoratom. Takvoj politici žestoko su se suprostavljale ostale evropske sile pre svega Engleska i Austo-Ugarska. Engleska nije želela da joj Rusija otme prestiž u Sredomzomenom moru, naročito od kad je otvoren Suecki kanal koji postaje glavni pomorski put prema Indiji. Sa druge strane Austro-Ugarska se plašila nacionalnih pokreta balknaskih naroda koji su se borili za oslobođenje od turske vlasti, jer se pibojavala da se ti nacionalni pokreti i težnje ne preliju na njeno tlo među slovenskim narodima (Hrvatima, Slovencima, Česima, Poljacima i dr). Zbog toga je Austro-Ugarska bila živo zainteresovana za očuvanje Osmanskog carstva. Austro-Ugarska se protivila samom Bosanskom ustanku, te težnjama Srbije da pripoji Bosnu, kao i stvaranju zajedničke srpsko-crnogorske granice. Da bi u tome sprečila Srbiju, A-U je želela Bosnu za sebe.

U Hercegovini je 1875. godine izbio ustanak srpskog seljačkog stanovništva. On se ubrzo proširion na Bosnu, a odjeke je imao u Bugarskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Ovaj ustanak je na početku imao isključivo agrarni karkter jer mu je cilj bio ukidanje feudalizma, da bi vremenom dobio nacionalni karakter jer je težio nacionalnom oslobođenju od turske vlasti. Srbija je nespremno dočekala ustanak u Hercegovini usled sukoba u Skupštini i kneževim težnjama da održi konzervativce na vlasti. Javnost je odmah reagovala na glasine o velikim neredima i stradanjima raje. Po Srbiji se stvaraju odbori koji prikupljaju pomoć, organizuju se dobrovoljačke jedinice i dr. Vlada Danila Stevanovića u odsustvu kneza Milana, koji je bio u poseti Beču je pomagao dobrovljce i slao ih na granicu. Nakon dolaska Milana u Srbiju rapuštnena je Stevanovićeva vlada, da bi se potom održali skupštinski izbori na kojima su pobedu odneli liberali. Knez se odlučio na mešovitu liberalno-konzervativnu vladu. Na čelu vlade je stajao konzervativac Mihajlović, dok je ministar inostranih poslova bio Jovan Ristić, ministar unutrašnjih poslova Jevrem Grujić. Ova vlada je poznata pod nazivom akciono ministarstvo. Skpština je potom trebala da se odredi da li da se pruži pomoć ustanicima, odnosno da li da se uđe u rat ili ne. U međuvremenu Turska je gomilala svoje trupe na srpskoj granici. Knez Milan se protivio

103

ratu, dok je Ristić smatrao da u rat ne treba da se bezuslovno ulazi dok se ne iscrpu sva ostala sredstva. On nije želeo bosanski ustanak da prepusti svojoj sudbini i speman je bio na sve, pa čak i na rat kao poslednje sredstvo. Skupština je održala svoje zasedanje u Kragujevcu. Na njoj su donete tajne odluke koje je predviđalo da se ustanak pomaže, makar to dovelo do rata. Tajne odluke predviđaju da se za ratne pripreme uzme inostrani zajam. Nadzor nad zajmom dobija jedan skupštinski odbor, a u slučaju rada smanjiće se činovničke plate i penzije. Tajne odluke su izazvale uznemirenje velikih sila, koje nisu znale za sadržaj odluka. Knez Milan pod velikim pritiscima nije želeo da prihavti odluke, već je raspustio vladu. Obrazovana je nova konzervatino-liberalna vlada na čijem čelu je bio Kaljević.Pad Mihajlović-Ristićeve vlade su pozdravile velike sile, dok su tu odluku liberali i javnost kritkiovali. Nova Kaljevićeva vlada je donela niz zakona (o opštinskoj upravi, o štampi, o ličnoj bezbednosti) kojim su olabavljene policijske stege i oslabljena državna birokratija. Bez obzira na to, pa i zahvaljujući tome (veća sloboda štampe) radikalska i socijalistička opozicija su nastavile sa napadima na vladu. Traže svođenej činovništva, crkvene jerarhije, državnih rashoda, škola... na min imum; ukidanje Nar. pozorišta). Radnici u Kragujevcu su оrganizovali masovne demonstracije poznatve pod nazivom Crveni barjak. Bez obzira na stav prema tajnim odlukama nova Kaljevićeva vlada i knez Milan su finansijski i materijalno pomagali Bosanski ustanak. Vojni zajam je na kraju prihvaćen, ali u nižem iznosu. Vojne pripreme su nastavljene. Austro-Ugarska i Rusija su direktno kod kneza Milana protestvovali zbor ratnih priprema. Kaljevićeva vlada je zatražila pomoć Grčke i Rumunije, ali te molbe nisu uslišene. Dugi pregovori su vođeni sa Crnm Gorom ali su i oni završeni bez uspeha. Balkanski savez nije postojao. U Bugarskoj je izbio ustanak 1876. godine. U BiH su sukobi nastavljeni,jer su sve mirovne inicijative propale. Nemiri i nasilja su potresali Makedoniju, Albaniju, Epir i Tesaliju. Srpska javnost i većina političkih struja je sve više zahtevala ulazak Srbije u rat. Protiv rata jedino su bili konzervativci. Za rat je bio ceo srpski oficirski kor. Pod ovim pritiscima na kraju knez Milan je prihvatio rat kao nešto neizbežno. Smenjena je Kaljevićeva i ponovo postavljena Mihajlović-Ristićeva vlada, u nešto izmenjenom sastavu. Ristićeva vlada je odmah uputila zahtev knjazu Nikoli za sklapanje vojsnog saveza. Ugovor o vojnom savezu između Srbije i Crne Gore je potpisan u Veneciji juna 1876. godine na osnovu srpskog projekta koji je tri meseca ranije na Cetinju izložio Ranko Alimpić i primedbi kneza Nikole na taj nacrt. Na osnovu tog sporazuma dve države sklapaju savez čiji cilj je bio da se oslobode svi Srbi koji su živeli pod turskom vlašću. Za taj cilj obe države će raditi sporazumno. Države se obavezuju da će 10 dana nakon potpisivanja sporazuma ući u rat protiv Turske i da nijedna ugovorna strana neće potpisati separatni mir. Drugi Ristićev korak trebalo je da bude jedna misija kod Porte sa zahtevom da se BiH daju na upravu Srbiji i CG. Nikola ni da čuje za to moljakanje Carigrada. Ristić se tešio da bi misija svakako propala. I Milan je protiv te misije. Odmah bi u rat.U tom trenutku na rat Srbiju je podsticala i Rusija. U Srbiju je došao general Černejev koji je podsticao Srbiju na rat. Rusija je preko Srbije želela da uđe u rat protiv Turske. Dizraelijeva doktrina – „treba pustiti krv“. Ristić je napokon bio spreman na rat. Pošto je Porta odbacila zahtev da se BiH ustupe Srbija, Srbija je Turskoj objavila rat 30. juna 1876. godine. Dva dana nakon tog to isto je učinila i Crna Gora. Knez Milan je nevoljno pod pritiskom javnog mnjenja i političara bio prinuđen da uđe u rat.

Ulaskom Srbije i Crne Gore u rat nije došlo do masovnog ustanka na Balkanu protiv turske vlasti. Rumunija i Grčka su ostale neutralne, Bugarska je bila oslabljena, dok su nemiri u Makedoniji i

104

Staroj Srbiji nisu bili masovnog karaktera. Srbija i Crna Gora ostale su same i jedino su mogle da se pouzdaju na stanovnike BiH. Kao posledica srpsko-turskog rata Austro-Ugarska i Rusija su sklopile tajni dogovor u Rajhštatu 8. jula 1876. kojim je bilo predviđeno da A-U dobije BiH, a Rusija deo Besarabije i azijske turske koja je izgubila u krimskom ratu. U slučaju pobede Srbija i Crna Gora se mogu širiti samo na jug, samo delimično u BiH, a u slučaju poraza Srbija i Crna Gora bi zadržale teritorije koje su imale pre rata status quo ante. U slučaju raspada Turske Bigarska i Albanija dobijaju autonomiju, a Grčka proširenja na Tesaliju i Krit. Carigrad je trebao da bude slobodan grad. Srbija je u rat ušla nespremno sa nedovoljno vojnih i finansijskih sredstava. Načelnik Glavnog generalštaba Franjo Zah je sastavio ratni plan kojim su srpske snage trebale da udare na glavnicu turske vojske. Zbog toga je napad bio usmeren na dolinu Morave prema Nišu i Pirotu. Nakon sastavljanja ratnog plana usledila je mobilizacija. Glavnokom. je bio sam knez Milan, sa štabom u Paraćinu. Srpskoj vojsci od 123000 vojnika (158 bataljona I i II poziva, 18 III poziva, 42 konjičke eskadrile, 18 pionirskih i 6 sanitetskih četa i 206 topova) se pridružilo oko 2500 ruskih dobrovoljaca. Srpska armija je bila podeljena na 4 vojske Moravsku (68000) pod genralom Černejvom stacionirana kod Aleksinca i Deligrada sa pravcem prodora ka Kuršumliji; Timočka (25000) pod komandom gen. Milojka Lešjanina kod Zaječara sa pp ka Kuli; Drinska na Drini, pod kom. Ranka Alimpića, odbrana granice; i Ibarska, pod komandom Zaha, na Javoru, sa zadatkom ograničenog prodora ka Sjenici i N. Pazaru. Ali već pred ofanzivu general Černejev je 14 bataljona Moravkse vojske poslao Ibarskoj, što je dovelo do njenog slabljenja iako je imala da izvrši glavni udar. Osim toga udarna snaga Mor. armije bila je oslabljena njenom podelom na 4 kolone i dve posebne grupacije – Knjaževačka vojska. Černjajev je bio vatreni slovenofila ali očajan komandant.Turska vojska je bila nadmoćnija u odnosu na srpsku u broju vojnika, ratne opreme, artiljerije i dr. Srpska vojska je inferirionst najviše pokazala u oficirskom kadru. 133000 vojnika bilo je podeljeno u 5 koncentracionih grupa: kod Vidina pod Osman pašom; kod Prokuplja i Niša glavna snaga od 60000 pod Ejub i Said pašom; kod Novog Pazara pod Mehmed ali pašom, kod Sjenice i Nove Varoši pod Muktar pašom; u Bosni pod Sulejman pašom. Celokupno stanje srpske vojske bilo je osrednje ili loše.Srbija je pogrešno procenila da će doći do opšte balkanskog ustanka. U rat je ušla nespremno i nju je dočekala superiornija turska vojska.Usledio je srpski napad 2. i 3. jula. Drinska vojska je najpre osv. Sakar i Mali Zvornik, a zatim je prešla Drinu i osvojila Bosansku Raču, ali nije uspela da zauzme Bijeljinu. Ipak, učvrstila se na poziciji dobroj za odbranu. Ibarska vosjka je doživela poraz kod Kalipolja i vratila se na početni položaj: Vasiljev Vrh-Ograđenik, zbog čega je smenjen Zah, a doveden ppuk Lazar Čolak Antić. Glavni udar je trebala da izvede Moravksa vojska koja je bila podeljena na četiri kolone. Ali već na početku ofanzive sve četiri kolone su bile zaustavljene, a zatim se bez stvarne potrebe vratile na početni položaj. Nije uspela da opšedne Niš i osvoji Toplicu i Prokuplje. Samo je Knjaž. vojska pod kom ppuk Đure Horvatovića uspela da izvojuje pobedu na Babinoj glavi i da uznapreduje prema Beloj Palanci i Nišu. Timočka vojska je na početku rata doživela težak poraz i bila je u povlačenju: Kulu nije osvojila a izgubila je izuzetno značajni Veliki Izvor. Zbog toga je Černjajev je obustavio sve napade u dolini Morave, kako bi povratio V. Izvor. Černjajev je krenuo u pomoć Timočkoj vojsci. Do odusdne bitke je došlo kod Velikog Izvora 18. jula, u kojoj su Srbi bili poraženi. To je prekretna bitka Prvog rata. Nakon toga srpska vojska je iz ofanzive bila prinuđena da pređe u defanzivu. Srpska vojska je bila primorana da se povuče iz Knjaževca i Zaječara na liniju Boljevac Lukovo. Černajev je spojio

105

Timočku i Moravsku vojsku. Turci su sproveli ofanzivu. Nisu mali snage za ofanzivu sa ist. i sa juga koju su srpske snage sada očekivale. Turska vojska je bez borbe napustila Knjaževac, u koji ulaze srpske jedinice. U međuvremenu usledila je inicijativa velikih sila za primirje. Dok se knez premišljao, tražio je azil za slučaj potrebe u Austrougarskoj i Rusiji, a vlada je tražila mišljenje komande. Svi su, osim Černjajeva, bili za primirje. I CG takođe. Andraši savetuje kneza da obori vladu i na nju svali krivicu. Ipak, u vreme tih premišljanja, Srpska vojska je konačno uspela da zaustavi tursku ofanizvu na Južnoj Moravi, posle važne bitke kod Šumatovca, 18 – 22. 8. 1876. Černjajev je ipak dao saglasnost za primirje, ali je videvši značaj Šumatovačkog uspeha povukao taj predlog, ali kasno. Knez Milan je od veliki sila zatražio primirje. Ali se iz početka Porta se tome protivila, tražeći sklapanja nepovoljnog mira sa Srbijom: vraćanje u 4 tvrđave, veći danak, dolazak kneza na poklonjenje, raspuštanje narodne vojske. Ona je Srbiju stalno uslovljavala. Ali Britanija je vršila pritiske na Portu da potpiše primirje, jer se bojala da Rusija uđe u rat radi zaštite Srbije. U međuvremenu nastavile su se operacije na obe strane Morave: srpske snage potisnute su na liniju Đunis – Šiljegovac, ali su zaustavile turski prodor kod Babovišta, 11. septembra. U to je 15. 9. došlo DESETODNEVNO primirje koje je Porta proglasila i prestale su ratne akcije. Velike sile bi da ugovore mir, a ni vlada se tome ne protivi.Ali se primirju protivio i general Černejev i deo oficirskog kora, smatrajući da sukob treba nastaviti sve dok u rat ne uđe Rusija. Na Deligradu je Milan proglašen za kralja u režiji Černjajeva, ali je to ostalo bez efekta. Pod pritiskom velikih sila Porta je Srbiji ponudila primirje za koje su se te velike sile sem Rusije, koja je zahtevala formalno primirje, saglasile. Porta je ponovo proglasila primirje za narednih deset dana, a kada je Rusija zapretila Turskoj prekidom dipl. odnosa, Porta je ponudila primirje na 6 meseci. Ali, ni to nije prihvatila Rusija, a pod uticajem Černejeva i srpska vlada i knez su odbili ovu ponudu za primirje, kojoj je i Ristić bio sklon. Sukob se ubrzo nastavio. Turska vojske je sprovela ofanzivu. Nakon višednevnih krvavih borbi kod Kreveta, septembra 1876. nije bilo odluke ni na jednoj strani. Ipak, Srbi više nisu imali odakle da popunjavaju vojsku a Turci jesu. Černjajev ipak tvrdi da položaji nisu nikad bili bolji! Konačno, turska vojska je potisnula Srbe kod sela Veliki Šiljegovac na Đuniski vis, a potom je porazila srpsku vojsku kod Đunisa, krajem oktobra 1876. Nakon osvajanja Đunisa put Turaka prema Beogradu je bio otvoren. Srbija je bila pred vojničkim slomom. Černajev je podneo ostavku i telegrafisao knezu Milanu da momentalno zatraži primirje. Pod pritiskom Rusije Porta je bila primorana da 1. 11. ponudi bezuslovno dvomesečno primirje sa Srbijom i Crnog Gorom, koje je važilo i za bosanske ustanike. Izvršeno je razgraničenje gde je svaka strana zadržala ono što je i osvojila. Time je završen srpsko-turski rat koji Srbiji nije donao nikakve rezultate i koristi. Srbija je posle ovog rata bila u dosta teškoj situaciji. Vlada je 5. novembra rešila da se obrati ruskom caru. Knez je video izlaz jedino u približavanju Rusiji. Zbog toga je zatražio od Rusije da primi delegaciju. Oni su prihvatili, ali samo delegaciju Marinovića, kao ličnog kneževog, a ne vladinog izaslanika. Marinovića je primio car nekoliko puta, a sa Gorčakovim je vodio veoma duge i poverljive razgovore. Delegacija je za neuspeh u ratu, po kneževim instrukcijama, optuživala neefikasan državni i politički sistem. Rusi su tada knezu Milanu pružili podršku ne samo za obaranje Mihajlović-Ristićeve vlade već i za promenu političkog sistema u Srbiji, ukidanje ustava i uspostavljanje apsolutizma. Knez Milan je tražio finansijsku pomoć. U slučaju rata Rusije i Turske od Srbije se očekuje energična koopetativnost. U pogledu nekih daljih koraka, Gorčakov je tvrdio da sve zavisi od Carigradske konferencije, dec. 76.-jan. 77. Ova nije rešila ništa.

106

Rusija se ponovo sporazumela sa Austro-Ugarskom. Peštanskom konvencijom 15. januara 1877. godine A-U se obavezala da se neće mešati u buduću rusko-turski rat u zamenu za BiH. A-U se obavezala da neće napasti Srbiju, Rumuniju i Bugarsku, dok se Rusija obavezala da neće voditi ratove niti slati vojsku u Srbiju, Crnu Goru i BiH. Tim je došlo do podele interesnih sfera na Blakanu između Rusije i A-U. Takođe Rusija se obavezala da neće stovriti veliku slovensku državu na Blakanu. U tom trenutku A-U je pod velikom državom podrazumevala Srbiju. Konvencija je isključivala ruske trupe u Srbiji.

Srbija je prihvatila poziv Turske za pregovore o miru početkom 1877. godine, dobivši saglasnost Rusije, čime je bila pomalo iznenađena (a energična kooperacija?). Rusija je prekinula vojnu pomoć Srbiji, pa je nastao zastoj u srpskom snabdevanju. Mirovni pregovori vođeni u Carigradu, a ne u Beču kako je tražio Milan, su brzo završeni. Ugovorom je bilo predviđeno status kvo, amnestija za sve učesnike rata i povlačenje vojsaka sa okupiranih teritorija u roku od 12 dana. 28. februara je potpisan mir. U sam tekst ugovora nisu unete moralne klauzule koje su bile preduslov početka pregvora, ali su one sastavni deo Objašnjavajuće note. Uslove mira je prihvatila Velika narodna skupština, sazvana posle izbora 1876. i koja je bila održana u zgradi Narodnog pozorišta. Skupština je zaista trebalo da bude jedna inscenacija sračunata da se kompromituje vlada, a opravda Knez. Vlada je bila protiv izbora, ali ju je knez primorao. Ipak, nije računao sa time da narod konzervativce mrzi veše nego liberale. Rezultati izbora bili su poraz za kneza koji je nameravao da dovede Marinovića. Većinu su odneli radikali i karađorđevićevci. Knez je slutio novu Svetoandrejsku skupštinu. Ipak, Ristić, Grujić i Milojković su se dosetili: SKUPŠTINA ĆE SRBIJE IZJASNITI O ONOME ZBOG ČEGA JE SAZVANA I NI O ČEMU VIŠE, dakle o mirovnim uslovima. U skupštini je zavladao potpuni šok kada se nakon prihvatanja predloga o miru pojavio knez i odmah raspustio skupštinu.

Srbija se posle ovog srpsko-turskog rata nalazila u dosta teškoj situaciji. Veliki broj stanovnika je ostao bez svojih kuća i imanja u oblastim u kojim je prošla truska vojska. Stanovništvo je posebno pogodilo vojne rekvizicije koje su skupljane mimo zakona i nasilno. Posle rata vlada je nastavila sa naplatom ratnog zajma. To sve je izazvalo veliko nezadovoljstvo među običnim stanovništvom. Vlada nije ukinula ratne mere. Sve slobode su ukinute. Prirodne nepogode. Juna i jula 1877. sastala se Narodna skupština iz 1875. Ona je vladina i povlađuje vladi: produžava vanr. stanje, odobrava budžet, razrešava vladu svake odgovornosti za neuspeh u ratu.Glavno pitanje plete se oko rusko-turskog rata koji je počeo 24. aprila 1876. Srbija se pita šta da radi Ima loše iskustvo sa preuranjenim akcijama, a Ist. pitanje se sada rešava bez nje. Obraća se Rusiji: Katardži kod cara u Kišinjevu; Traži pomoć za novi rat Srbije vs. Turske: milion rubalja za svaki mesec rata! Car savetuje da bude mirna i da čeka prelaz ruskih trupa preko Dunava. U istom smislu i Gorčakov. Vladu pritiska neizvesnost. Rumunija proglašava nezavisnost. Knez se plaši da stvari sasvim izmiču Srbiji. Ristić i knez kod cara u Ploešti. Prima ih 14. juna. Prijatan ali ih ukoreo zbog nepromišljenog rata 1876. Neka čekaju ruski prelazak Dunava. Gorčakov: saradnja moguća samo en dehors du pays, van Srbije. (Peštanska konvencija!) (U međuvremenu izbio je rusko-turski rat 1877. godine. Na početku Srbija je želela neutralsnost i nemešanje u ovaj sukob velikih sila. Svoju neutralnost Srbija je mogla da napusti u slučaju velikog ruskog zajma. Zbog toga je knez Milan poslao delegaciju u Kišinjev, gde se nalazio Glavi stan rusuke vojske i sam car Aleksandar II. Tu je srpska delegacija iznela predlog caru u kojem bi Srbija ušla u rat nakon dobijanja velikog zajma. Ruski car je srpsku vladu savetovao da za izvesno vreme zadrži neutralnost. Nakon što je Rumunija proglasila nezavisnost knez Milan i Ristić su odlučili da odu u Ploešti gde se nalazio ruski car. Ruski car im je savetovao da u rat uđu nakon što ruske trupe

107

pređu Dunav. Tu ih je obavestio da srpsko-ruska vojna saradnja može da se odvija van granica Srbije usled ruskog sporazuma sa A-U. Takođe Srbija mora da donese odluku o ratu sama bez pritisaka Rusije. )Pošto su ruske trupe bile zaustavljene kod Plevne, čime je dovedeno u pitanje prelazak preko Balkana i uspeh rata uopšte, car Aleksandar II je zatražio od Srbije da uđe u rat. Rusija je počela Srbiji da šalje ratni zajam. Srpska vlada i knez su se tome iz početka portivili jer srpska vojska nije bila u tom trenutku spremna za rat. Ako se rat ne završi do zime i ruske trupe se povuku na levu obalu Dunava Srbiju bi zadesila katastrofa! Gen. Ignjatijev, jul 1877: ako Srbija bude čekala još 12 dana njena „budućnost će biti kompromitovana“. Ali je nakon ruskog insistiranja, ruskih vojnih zajmova i reorganizacije srpske vojske to ipak učinjeno, ali znatno kasnije nego što je Rusija tražila. Njen vojni inspektor Bobrikov se i sam uverio u očajno stanje srpske vojske. Zato je car tražio za početak od Srbije vojnu demonstraciju na turskoj granici i Srbija je to učinila, a u međuvremenu reorgan. vojsku. Srpska vojska je bila podeljena na 5 korpusa: Šumadijski (Belimarković), Moravski (Lešjanin), Timočki (Horvatović), Javorski i Drinski i jedna timočko-zaječarska vojska. 22. novembra car je uputio poziv Srbiji da stupi u borbu u roku od 10 dana. Vlada se još dvoumi, ali je obavezna prema Rusiji od koje prima lepu pomoć. Plevna se drži a zima je sve bliže. I kada je trebalo da počnu operacije – buna u Kragujevcu i Topoli. Zato je srpska proklamacija rata usledila tek 13. dec. a Plevna je pala 10. Topolska buna je izbila na Stanovljanskom polju 7. 12. 1877. To je bunt jednog btaljona nar. vojske koji je odbio da ide na front. Bataljon se pobunio u trenutku kada je Kragujevačka brigada II šumadijske divizije izvedena na zakletvu. 283 vojnika su odbila zakletvu i uputili se u Topolu. Vojnike su podbunili vodnici Živić i Radivojević koji su potpalili masu time da će im načelo stati Petar Karađorđević i da će sadašnji knez i vlada biti uklonjeni. Reč je o pobuni karađorđevićevaca koju su osmislili ne baš daroviti ljudi pop Panta Popović iz Topole i trgovački kalauz Mihailo Begović iz Azanje. Ipak, broj pobunjenika se osipao. Ostalo ih oko 100. Vlada je ozbiljno shvatila pobunu. Knez je tražio 9. 12. proglas vanredn. stanja u lepeničkom i jaseničkom okrugu. Vojska je izvedena da brani Kragujevac, a jedan vojni odred je upućen na pobunjenike. Ovi su se povukli na vis Bokanja, odakle su se brzo razbežali, ali su svi pohvatani. Puk. Janković, kom. odreda za gušenje pobune razorio je topolsku kulu. Knez je bio životno zainteresovan za inspiratore pobune. Našao ih je u dvojici smederevskih trgovaca, karađorđevićevaca, ali i u Čumiću i Iliji Kolarcu i Jevremu Markoviću. Ovi ljudi nisu bili u neposrednoj vezi sa bunom, a najviše su mogli biti moralno odgovorni. Svi su osuđeni na smrt. Na traženje vlade, ruskog konzula i dr. smrtne su zamenjene vremenskim kaznama. Izuzetak je Jevrem Marković, koji je streljan 31. 5. 1878. u Aranđelovcu, sa ostalim, neposredno umešanima u pobunu.

Srbija je napokon nakon vojnih pobuna u Kragujevcu i Topoli objavila rat Turskoj. Međutim Rusi su osvojili Plevnu pre ulska Srbije u rat. Topolska buna je bilo delo Karađorđevića i imali je za cilj zbacivanje kneza Milana sa vlasti. U ove bune stupio je veliki broj nezadovoljnih srpski seljaka. Knez Milan je brzo ugušio Topolsku bunu. I u ovom drugom srpsko-turskom ratu turska vojska je bila nadmoćnija u odnosu na srpski po broju vojnika, naoružanja, artiljerije, opremljenosti i dr. Međutim tokom ovog rata Turci nisu uspeli da iskoriste ovu nadmoćnost. Srpska vlada i vrhovna komanda su znali da ne mogu da računaju na BiH, zbog toga je glavnica udara bila umerena na jug i za cilj je imala teritorijalno proširenje Srbije na jug. Rusija je tražila da Šumadijski, Moravski i Timočki korpus blokiraju dolazak tur. snaga sa Kosova i iz Niša na front prema Rusima. Ratni cilj je

108

bio da se zauzmu Niš, Babina glava, Bela Palanka i Pirot i nastupa mprema Sofiji. Ostale vojske, kao i u preth. ratu. Turske snage su se učvrstile u Nišu, Pirotu i N. Pazaru. Već na početku ofanzive (počela 15. dec.) srpske snage (Moravska, Timočka i Dunavska divizija) pod kom. Lešjanina su za pet dana opkolile Niš, zauzlele Kuršumliju 25. 12. i strateške tačke koje presecaju put Priština-Prokuplje-Niš, kao i Leskovac, koji su Turci napustili. Turci su se povukli na Grdeličku klisuru. Timočki i Šumadijski korpus pod kom. Belimarkovića su zauzeli Babinu glavu (Knjaževačka vojska Jevrema Markovića) i Belu Palanku. Time je ostvaren prvobitini cilj rata a to je bilo da se spreči doturanje pomoći turskoj vojsci kod Plevne iz Bosne, Albanije i Kosova. Srpska vojska je potom osvojila i Pirot 28. 12., koji su Turci takođe napustili kako bi izbegli opkoljavanje. Vojska je tada nasatavila sa kretanjem prema istoku ka Sofiji. Ona se zaustavila kod Slivnice na vest da su Rusi osvojili Sofiju. Srspka vojska je zauzela Kulu, Breznik, Trn i Radomir. Opsada Niša bila je u opasnosti jer se približavala, sa Kosova, vojska Hafis paše, koja je čak zauzela Kuršumliju. Na Niš, koji je branilo 5000 vojnika sa preko 260 topova krenule su tri divizije Moravske i Šumadijske vojske. Na kraju srpska vojska je 10. 1. zauzela Niš, koji su turski zapovednici predali. Dobijen je ogroman ratni plen. Nakon što su Rusi zauzeli Sofiju oni su stavili do znanja da im više ne treba srpska pomoć i naložila im da sa vojnim operacijama nastave dalje prema jugu i zapad. Srpska vrhovna komanda je odlučila da dejstvuje na jug peko Grdeličke klisure prema Vranju i na zapad preko Kuršumlije na Prištinu. Srpska vojska koja je dejstvovala iz povraćene Kuršumlije prema Prištini je pretrpela neuspeh na Samokovu – druga Plevna. Drugi korpus je uspeo da osvoji Lebane i Bojnik. Šumadijski korpus je zauzeo Grdeličku klisuru, a potom i Vranje, početkom februara 1878. Ovaj korpus je umesto da krene na Skoplje i Kumanovo zaokrenuo prema Prištini. Oslobođeno je Gnjilane. Šumadijski korpus stigao je do Gračanice. Tad je stigla vest o sklapanju rusko-turskog primirja kod Jedrena. Drugi srpsko-turski rat je bio završen.

Tada je srpska vlada sastavila program svojih ratnih ciljeva, koji će biti traženi od Turske radi potpisivanja mira. Tim programom je bilo predviđeno da Srbija traži nezavisnost kao i teritorijalne ustupke celu Staru Srbiju i kosovski ejalet sa niškim, prizrenskim, skopskim i novopazarskim sandžakom i Vidin. O BiH se raspravljalo i iznošena su tri mišljenja: priajanje, autonomija, ćutanje. Andraši je jasno rekao Cukiću: ne dolazi u obzir. Srbija je bila svesna da BiH ne može da dobije, ali se nadala. Ovim teritorijalnim pretenzijama se protivila ne samo Turska već i Rusija. Rusi ne samo što nisu podržali srpske pretenzije, već su za račun Bugarske želela da odzme teritorije koje je osvojila srpska vojska. Jedrenskim primirjem za Srbiju se pedviđa nezavisnost i korekcija granice! Veliko ogorčenje među Srbima izazvala je ruska namera da se Srbiji oduzme Niš, Leskovac, Pirot, Vranje i Trn! Zbog toga je knez Milan u ruski Glavni stan poslao izaslanstvo. Lešjaninu je rečeno da u krajnjem slučaju kaže sagovornicima u Glavnom stanu da će Niš braniti i od Rusa! Moglo se jedino odstupiti od zahteva za Vidinom. Lešjanin je u ruskom Gl. stanu u Jedrenu boravio od 16. 2. do 18. 3. Rusi su odustali od oduzimanja Leskovca i Niša Srbiji, ali su tražili Vranje i Trn Bugarskoj. Srbiji je obećano proširnje ka K. Mitrovici i N. Pazaru ali bez ta dva grada. To su bili neosvojeni predeli! Na pitanje Lešjanina Ignjatijevu kako da se dođe do tih predela ovaj je rekao: „Pa isterajte Turke!“ Ristić je zato bio uporan da se ne predaje ni pedalj osvojenih teritorija.

Rusija i Turska su sklopile mirovni ugovor u San Stefanu 1878. godine. Tim ugovorom stvorena je Velika Bugarska, koja pored matičnih bugarskih zemalja obuhvata celu Makedoniju, severnu Albaniju, delove grčke Trakije i delove Stare Srbije u kojim većinski žive

109

Srbi. U sastav Velike Bugarske ušli su i delovi južne Srbije pirotski, vranjski i trnski srez. Sanstefanski mir Srbiji i Crnog Goru predviđa nezavisnost i teritorijalna proširenja. Srbija dobija Niš, Leskovac, Toplicu, Labu, delove novopazarske i mitrovičke nahija, ali bez njihovih varoši. Mitrovica i Novi Pazar ostaju pod turskom vlašću kako bi se obezbedila kopnena veza između BiH i Turske i da bi se sprečilo stvaranje zajedničke srpsko-crnogorske granice.Cilj San Stefanskog mira bilo je to da Rusija preko Velike Bugarske ostvari svoj vekovni san, a to je ovladavanje moreuzima i porodor na topla mora, pre svega na Sredozemno more. Pošto nije mogla neposredno da osvoji Carigrad i moreuze, Rusija je želela da ostvari dominaciju na Balkanu putem Velike Bugarske. Velika Bugarska je stvorena u ruskoj interesnoj sferi koji je Rusiji po sporazumu sa A-U pripadalo. Srpskom poluzvaničnom predstavniku u Petrogradu pomoćnik mip Girs je rekao da su Rusiji na prvom mestu interesi Rusije, pa Bugarske, pa tek onda Srbije, a ima prilika kada su bugarski na ravnoj nozi sa ruskim.Bez obzira na ove činjenice srpsko javno mnenje je bilo ogorčano na Rusiju i rusku politiku. San Stefanski mir je za njih bio nepravedan. Vlada je umirivala antiruska osećanja. Sanstefanski mir je izazvao i veliko nezadovoljstvo i kod Velike Britanije i Austro-Ugarske. A-U je tražile sazivanje kongresa u Berlinu na kojem bi bio preispitan Sanstefanski mir. Taj predlog je prihvatila Britanija, Nemačka i Italija. Zbog pretnje ratom sa A-U i Engleskom na kraju je i Rusija morala da prihvati ovaj predlog, a i Francuska nakon veravanja da će se Kongres baviti samo pitanjima iz poslednjeg rata. Pre sazivanja kongresa tri meseca su Velika Britanija, Austro-Ugarska i Rusija usaglašavale svoja gledišta. To je na kraju postignuto kada je Rusija odustala od svojih tekovina ovog rusko-turskog rata. Kongres je otpočeo 13. juna 1878.Posle rata Srbija je u problemima:- rat je ostavio neobrađena polja- nespokojstvo zbog posledica Topolske bune po učesnike- izbeglice i retki povratniciNa Berlinski kongres je otišao Jovan Ristić. On je otišao u Berlin preko Beča. Ristić je u Beču predao pismo kneza Miloša grofu Andrašiju. To je bio začetak Milanove austrofilske politike. Ristić je Andrašiju predao kneževo pismo i otpočeo pregovore. Andraši se složio da Srbija dobije nezavisnost, ali je odbio srpske pretenzije na BiH, Novi Pazar i Mitrovicu. Prihvatio je srpske pretenzije na južnu Srbiju, pre svega Vranje, Pirot i Trn. Potom je Andraši ukazao uslove pod kojim će se A-U zalagati za srpske zahteve na kongresu. Ti uslovi su bili - zaključenje austrougarsko-srpskog trgovačkog ugovora, - povezivanje austrougarskih i srpskih železnica u naredne tri godine od Beograda do Niša, - održavanje i ekspolatacija železnice biće u rukama srpsko-austrougarsko-bugarske komisije i- kraju A-U dobija pravo čišćenja Đerdapa. Putem ovih uslova A-U je želela da u Srbiji obezbedi ekonomski i politički uticaj. Bez obizra na nepovoljne uslove Ristić ih je morao prihvatiti, ako je želeo da Srbija dobije nezavisnost i teritorijalna proširenja. Berlinski kongres je otpočeo sa radom. Najticajni sile A-U, Britanija i Rusija su se pre kongresa dogovorile, tako da je kongres formalno prihvatio njihove odluke. Berlinski kongres je temeljno preispitao Sanstefanski mir i u velikoj meri ga je revidirao. Najveća revizija se odnosi na Veluku Bugarsku. Umesto Velike Bugarske stvorena je severno od planine Balkana Kneževina Bugarska, koja je bila u vazalnim odnosima prema Osmanskom carstvu i južno od Balkana Istočna Rumelija koja je bila autonomna oblast u okviru Osmanskog carstva. Ostali delovi Velike Bugarske Makedonija, severna Albanija i delovi Grčke su ostali u sastavu Osmanskog carstva.

110

Rumunija je dobila Dorudžu i nezavisnost. Crna Gora takođe dobija nezavisnost i teritorijalna proširenja na Bar gde izlazi na more, te proširenje do Bileće, a takođe dobija Podgoricu, Plav i Gusinje. A-U dobija Spič i Haj-nehaj. Crna gora se obavezala da ne poseduje ratnu flotu, dok je trgovačka flota bila pod kontrolom A-U. Predviđena je slobodna plovidba Bojanom. A-U je dobila pravo da okupira BiH, kao i prao da drži posadu u novopazarskom sandžaku koji se nalazio između Srbije i Crne Gore. Sultan je fromalno, ali ne i faktički, zadržao suverenitet nad BiH do Aneksije 1908. godine. Britanija dobija Kipar. Male države nisu bile učesnice kongresa, već su tu i tamo mogle da saopštavaju svoje zahteve silama. Uglavnom neformalno. Ristić je 24. juna uputio Kongresu Memoar u kome je tražio - nezavisnost- teritorijalno proširenje na bazi zahteva upućenog Rusiji pred Sanstefanski mir Kongres je srpsko pitanje otvorio 26. juna, kada je turski predstavnik izneo svoje zahteve u vezi sa novom granicom sa Srbijom: - strateška i prorodna granica- put koji vodi za BiH da ne dodiruje Srbiju- da strateške pozicije Vučitrn, Leskovac, Kuršumlija i Prokuplje ostanu Turskoj- da gradovi Priština, Nova Varoš, Sjenica, Višegrad budu dovoljno daleko od srpske graniceBerlinski kongres je proglasio nezavisnost Srbije, što su delegati svih zemalaj prihvatili, posle formalnog protivljenja turskog delegata. Srbiji je priznata nezavisnost (XXXV čl.) uz uslov poštovanja verskih sloboda (XXXVI), političke i pravne jednakosti i poštovanje trgovačkih sporazuma Carevine do sklapanja novih (XXXVII). Ristić je na savet Vadingtona poslao Kongresu jedan memoar u kome se izražava pozitivno o pitanju potrebe za verskim slobodama. Kongres je doneo rešenje da jedna komisija nadzire povlačenje srpskih trupa sa turskih teritorija, kao i obaveza Srbije da na svojoj teritoriji gradi tranzitne pruge (XXXVIII). Što se tiče finansija Srbija se obavezala da plati Porti kapitalizovan tribut (ratni danak) i državni dug u srazmeri sa pripojenim teritorijama. 28. 6. na Osmoj plenarnoj sednici usledilo je razmatranje srpskih granica. Ono je predato posebnoj komisiji. Ristić je sutradan 29. 6. obezbedio franscusku podršku (Sen Valije). Francuska je postom u svim pitanjima granica bila na strani Srbije. Pitanje srpskih granica je ponovo pokrenuto 8. jula. Rusi (Šuvalov) su zahtevali da se Pirot i Trn dodele Bugarskoj, dok je Andraši i Sen Valije zastupao srpske interese. Ristić je predlagao plebiscit, što su Rusi ironično komentarisali da je to sad Srbima lako kad su proterali vladiku. Pitanje je ponovo vraćeno komisiji sa tim da njena odluka bude konačna. Trn je na kraju ustupljen Bugarskoj jer je ona izgubila stratešku tačku Ihtiman u korist Turske. Pirot je ostao Srbiji. Srbija je ovo pitsnje rešila u svoju korist zahvaljujući podršci Francuske i Andrašija. Britanija se žestoko zalagala da Turska dobije Vranje i Grdeličku klisuru. Bizmark je nekoliko puta ponovio da se zbog srpskih granica ne sme žrtvovati evropski mir i da više ne želi ni da čuje za Grdelicu! Englezi i Turci su bili nadglasani pa je južna granica određena da ide južno od Vranja. I ovo je vraćeno komisiji. Južna i jugoistočna granica su na kraju rešena u korist Srbije, koja je konačno dobila Niš, Pirot, Toplicu i Vranje.Na kraju i pitanje kapitalizovanog tributaje rešeno u srpsku korist. Ristić je uspeo da ubedi kongres da je to ne samo nepravedno, nego i nemogće. Narodna skupština u Kragujevcu je prihvatila odluke Berlinskog kongresa.

Ristić o BK: beznačelan! Samo da se ugodi velikima. Same posledice su dvostruke: nezavisnost je velika tekovina, ali i dalje velika razjedinjenost i strana okupacija.

111

Srbija posle 1878. godine

Srbiju su kroz nemirne godine istočne krize i ratova 1876-1878. godine vodila liberalno konzervativna vlada Stevče Mihajlovića i Jovana Ristića poznate poz nazivom akciono ministartsvo. Nakon Berlinskog kongersa Narodna skupština je usvojila odluke tog kongersa i proglasila državnu nezavisnost. Nakon toga Skupština je raspuštena. Na novim izobrima liberali su dobili još veći broj glasova zahvaljujući ugledu koji su zadobili tokom ovih ratnih godina. Još pre izbora akciono ministarstvo je podnelo ostavku. Jevrem Grujić i sa njim ostali svetoandrejski liberali su otišli sa političke scene. Ristić je postao predsednik vlade, ali je zadržao i ministarstvo spoljnih poslova. Ristić i liberali su bili na vlasti od 1878-1880. godine. Ristićeva vlada se susrela sa gomilom problema uređenje novozadobijenih krajeva, ukidanje feudalizma i agrarna reforma u njima, pitanje vraćanja ratnih dugova, izgradnja železnica i pitanje spoljne trgovine. U rešavanju tih pitanja liberalna vlada je susrela sa malobrojnom ali bučnom skupštinskom opozicijom. U skupštini se prvi put javljaju radikali. Nikola Pašić. Najviše protesta protiv vlade opozicija je uputila povodom novog zakona o štampi. Vladi nije uspelo da vrati zakon iz 1870, ali je i novi zakon bio dovoljno represivan. Urednik mora da je valjan građanin, iznad 25 godina, sa fakultetom. Vlada je uprkos velikom otporu progurala zakon o prikupljanju sredstva za otpis ratnih dugova. Ta sredstva trebalo je skupiti taksom za upis radnje, patentarina. Zato je liberalna vlada izgubila i sopstvene poslanike, mahom trgovce: Vlada – Turci u čakširama. Opoziciju Ristićevoj vlasti činio je i knez Milan. On želi svoju stranku. Vlada je morala da se pozabavi uređenjem oslobođenih oblasti, gde je vojska zadržala mnoge ingerencije. Velike nevolje je doneo zakon o agrarnim odnosima u novoosvojenim krajevima (febr. 1880). U tim krajevima obični seljaci su na silu proterivali spahije i čitluk-sahibije i oduzimali im zemljišne posede, što je bilo u suprotnosti sa odlukama Berlinskog kongresa. Zbog toga su velike sile uložile protest, zbog čega je srpska vlada bila primorana da donela zakon o otkupu spahiluka. To je značilo da su srpski seljaci mogli da dobiju zemlju samo ako je otkupe od od tadašnjih gospodara u roku od 5 godina. Visina otkupa su trebale da odrede sporazumne strane. Pošto one nisu mogle da se dogovore to je dovelo do sukoba sa njima. Tek velikim inostranim zajmom iz 1882. godine turski feudalci su bili isplaćeni. Ristićeva vlada je takođe uspela da izdejstvje da Vaseljenska patrijaršija prizna nezavisnost srpske crkve. 1878. Vlada je donela Zakon o srpskom narodnom novcu – prvi zlatnici. Ristićeva vlada donela je i priznanje crkvene nezavisnostiOpozicija je počela snažnije da se okuplja nakon što je grupa mladokonzervativaca osnovala list Videlo, koji je otvorila i radikalima. Tako je Ristićeva vlada pored skupšinske opzicije koju čine radikali i kneževe opozicije, u javnosti dobila novu konzervativnu opoziciju. Malodkonzervativci su oko sebe želeli da okupe što više intelektualaca, kako bi se u dogledno vreme stvorila snažna politička stranka. Radikali i konzervativci su sporazumno radili protiv vlade. Sudbonosno pitanje po liberale je bila žleznica. Ristić se Andršiju obavezao da će u zamenu za diplomatsku podršku, Srbija izgraditi železnice. Taj usmeni dogovor je potvrđen na Berlinskom kongresu. Zbog toga su Srbija i A-U 1880. godine sklopile Konvenciju kojom se Srbija obavezala da izgradi prugu Beograd-Niš-Vranje, kao i prugu od Beogradske železničke stanice do Savskog mosta. Srbija se ovom Konvecijom obavezala da će radove na izgradnji pruge otpočeti za 6 meseci i završiti u roku od 3 godine. Austrougarske železničke vlasti bi imale nadležnost nad prugom od Železničke

112

stanice do Savskog mosta. Ovu Konvenciju je trebala da ratifikuje Narodna skupština na zasedanju u Kragujevcu 1880. godine. To je iskoristila opozicija kako bi srušila vladu. Opozicija je kritikovala Konvenciju iz više razloga jer je smatrala da izgradnja ne može da počne za 6 meseci, da će izradnja za Srbiju značiti veliko ekonomsko opterećenje itd. Ali je nakon Ristićevog govora u skupštini gde je on izneo da izgradnja železnice predstavlja šansu za ekonomski razvitak zemlje i da bi se sa povezivanjem sa Solunom Srbija oslobodila autrougarske ekonomske dominacije, poslanici su usvojili Konveciju.Mnogo teže pitanje je bilo trgovčki ugovor između Srbije i A-U. Berlinskim kongresom bilo je predviđeno da Srbija u trgovini sa A-U drži carinu na 3 %, dok je A-U mogla slobodno povećavati carinu. Da bi politički ojačala, vlada je sa Engleskom, Rusijom, Italijom, Belgijom potpisala ugovor o najvećoj povlašćenosti, ali je Austrougarska kočila. Srbija je bila spremna da A-U da status najpovlašćenije zemlje u trgovini, ako isto to učuni A-U za Srbiju. Međutim A-U je uporno odbacivala te srpske zahteve, zbog čega su pregovori između dve zemlje prekinuti. Ristić je bio uporan i bio je spreman da u svom stavu ide daleko, iako bi to na kraju dovelo do carinskog rata. Carisnki rat za Srbiju je predstavljao veliku opasnost jer bi sprečio uvoz, ali i izvoz i tim sprečio ekonomski razvitak Srbije. Carinskom ratu su se suprostavljali svi trgovci. Tome se pridružila opozicija i knez Milan. Knez je bio u poseti Beču 1880. godine i bio je spreman da prihvati trgovački sporazum koju je diktirala Austrija. Austrougarska vlada je uputila ulitmatum da prihvati trgovački sporazum ili da se suoči sa carinskim ratom. Pošto je Ristić odbio taj ultimatum, knez Milan je oborio Ristićevu vladu. Time su sa vlasti u Srbiji svrgnuti liberali.

Knez Milan je sastvaljanje nove vlade poverio mladokonzervativcima. Knežev ljubimac Marinović nije uspeo da formira vladu. Za predsednika vlade izabran je Milan Piroćanac. On je za ministra inostranih poslova i finansija po kneževoj želji postavio Čedomilja Mijatovića zbog njegovog austrofilskog stava, a za min. vojnog Lešjanina. Za ministra unutrašnjih poslova postavljen je Milutin Garašanin, a za ministra prosvete Stojan Novaković. U sastva vlade nisu ulazili radikali sa kojima su mladokonzervativci bili prisni u borbi protiv liberalskog režima. Zbog toga su radikali 1881. godine u listu Samouprava objavili program svoje stranke. Time je u Srbiji formirana prva organizovana politička stranka. Na to su reagovali naprednjaci i usvojili Statut Napredne stranke. Time je formirana i Naprednjačka stranka. Nova vlada je sa A-U sklopila trgovački ugovor 1881. godine. Povodom ovog trgovačkog sporazuma došlo je do rakida između naprednjaka i radikala. Radikali su u Skupštini kritikovali ovaj sporazum, ali naprednjaci su obezbedili većinu, tako da je Skupština usvojila ovaj sporazum. Već prilikom trgovačkog sporazuma naprednjaci su otvoreno pokazali svoje austrofilstvo. Cilj A-U je bio da ekonomski veže Srbiju za sebe. Trgovačkim sporazumom Srbija je u neku ruku ušla u carinski savez sa A-U. To je bilo u službi širenja A-U prema jugoistoku.

Knez Milan je bio razočaran ruskom politikom u istočnom pitanju i stvaranje Velike Bugarske. Zbog toga je nakon rata čvrsto odlučio da se stavi u okrilje A-U. To je bilo njegovo strateško opredeljenje. Preko ministra Mijatovića on je pokušao da kod Kalaja ispita mogućnost zaključivanja političkog ugovora između Srbije i A-U. To mu je omogućilo i povoljni međunarodni odnosi nakon ponovnog sklapanja saveza tri cara 1881. godine između Rusije, A-U i Nemačke. Ovim savezom A-U je priznato pravo da u povoljnom trenutku anektira BiH, dok su Rusiji bile odrešene ruke za ujedninjenje kneževine Bugarske i Istočne Rumelije. U tom slučaju Srbija ostaje neutralna i poprište sukoba između A-U i Rusije. Zbog toga je A-U oberučke prihvatila ponudu kneza Milana. Knez Milan je sa austrougarskim državnicima Hajmerleom i Kalajem bez ičije pomoći sklopio Tajnu konvenciju između Srbije i A-U 1881. godine. Tajnom konvencijom Srbija se obavezala da neće vršiti bilo kakvu nacionalističku propagandu protiv A-U, uključujući tu BiH i Novopazarski

113

sandžak. Isto to se obavezala i A-U. Ona je podržala proglašenje kneza Milana za kralja, a kneževinu Srbiju za kraljevinu. Za A-U najznačajnija odredba bila je ona po kojoj Srbija neće pregovarati nit sklopiti ugovor sa drugom vladom i pustiti na svoju teritoriju stranu vojsku bez prethodnog sporazuma sa A-U. Ugovorene strane se obavezuju da se neće mešati u slučaju sukoba jedne ugovorene zemlje sa trećom zemljom. A-U se obavezala da će podržati eventualna teritorijalna proširenja Srbije na jug izuzimajući Novopazarski sandžak. Ali to za Srbiju nije bilo u tom trenutku značajno jer ona sama nije mogla da se izbori za teritorijalna proširenja na jug, dok su velike sile u istočnom pitanju nakon sklapanja sporazuma tri cara bili za održanje status-kvoa. Tek nakon sklapanja Tajne konvencije njen tekst knez Milan je pokazao Milanu Piroćancu i Milutinu Garašaninu. Njih dvojicu je to prenerazilo, zbog čega su oni ponudili svoje ostavke. Knez Milan se našao u dosta teškoj situaciji. On nije želeo ostavku vlade niti da otkaže konvenciju sa A-U. Ta situacije se razrešila kada su Kalaj i Garašanin zajedno sačinili poverljiv dodatak koji se priključio Tajnoj konvecniji. Tim dodatkom preformulisan je 4. član Konvencije. Na taj način Srbija se obavezala da neće sklapati međunarodne ugovore koji bi se protivile duhu i slovu Tajne konvencije. Garašanin je zadovoljan napustio Beč. Ali nije znao da je knez Milan uputio tajno pismo Kalaju u kojem se obavezao da će u potpunosti poštovati Tajnu konvenciju bez njenih kasnijih dodataka. Garašanin nije obavestio svoje saradnike o postojanju Tajne konvencije. Kad su došli na vlast naprednjaci su pokazali svoje pravo lice. Oni su tražili više prava za buržaziju, a manje za običan seoski narod. Oni su izradili nacrt ustava u kojem je bilo predviđevo nezavisnost sudova, sloboda štampe, zborova i dogovora, lokalna samouprava, ali i dvodomna skupština i ograničenje biračkog prava. U Gornji dom skupštine bi ulazili lica sa najvećim imovinskim cenzom. Stanovništvo bi bilo podeljeno na 3 kategorije i kategorija sa najnižim imovinskim cezom ne bi imala biračko pravo. Piroćančeva vlada (1881-1883) je reforme sprovodila običnim zakonima, dok je odustala od promene ustava, ostavljajući skupštini da donese ustav i zakone o narodnoj skupštini i senat. Naprednjaci su doneli niz zakona o sudovima, štampi, zboru i dogovoru koji su bili slobodoumni. Februar-april 1881:Zakon o sudovima – nezavisnost i stručnost sudija;Zakon o štampi iz 1881. godine je bio slobodoumniji u odnosu na Ristićev iz 1870. godine. Ovim zakonom je bilo predviđeno da za izdavanje, rasturanje i prodaju novina nije bilo potrebno odobrenje policije. Novine su mogle biti zabranjene samo u slučaju uvrede vladara i poziva naroda na bunu. Urednik novina je mogao biti bez fakultetskog obrazovanja. Odogovrnost pisaca, urdernika i rasturača je bila individualna a ne grupna. Cenzura je bila ukinuta. Ovim zakonom štampa je bila isuviše liberalizovana, tako da su novine u Srbiji, koja nije imala demokratske institucije, zloupotrebile svoja prava, tako da su monogi od novinara ostali nekažnjeni i za očigledno počinjena krivična dela. Zbog toga su naprednjaci u dva navrata 1882. i 1884. godine ograničavali slobodu štampe proširujući dela za koje se novine mogu zatvoriti zbog širenja nihilističkih i komunističkih ideja. Zakon o zboru i udruživanju donet je 1881. godine je zbor proglasio slobodnim i oni su mogli da se organizuju bez dozvole policije. Politička udruženja nisu mogla da se organizuju bez dozvole policije, a nepolitička udruženja su mogla bez dozovle policije. Postojao je policijski nadzor nad političkim organizacijama. Policija je mogla da šalje svoje izaslanike na sastanke i da pregledava zapisnike. Nakon Timočke bune 1884. godine ovaj zakon je izmenjen i bilo je zabranjeno političkim udruženjima da osnivaju mesne odbore, a policiji su bili dužni da pokažu spisak članova. Zakonom o sudijama 1882. godine vlast nije mogla po svom nahođenju da smenjuje, penzioniše ili premešta

114

sudije. Zakon o osnovnoj školi je propisao obavezno osnovno obrazovanje. Zakonom o vojsci 1883. godine umesto narodne uspostavljena je stajaća vojska. Proglašena je opšta vojna obaveza koja je trajala 2 godine. Naprednjačka vlada je vidno popravila finansijsko stanje u zemlji. Naprednjaci su osnovali Narodnu banku 1883. godine.Velika previranja na političkoj sceni u Srbiji donela je železnčko pitanje, pre svega Bontuov ugovor 1881. i krah Generalne unije 1882. godine. Srpska vlada je potpisala sa Bontuom ugovor o uzimanju nepovoljnog zajma radi izgradnje železica. Ni sama vlada se nije lako odlučila na ovaj korak, ali ju je pritisnuo knez. Ali u javnosti je procurela informacija, da je Bontu srpskim političarim inkasirao veliku sumu novca da bi došao do ovog trostrukog (zajam, način izgradnje i korišćenje železnica) ugovora. Tada je stigla vest i o krahu Generalne unije kod koje se Srbija kreditirala. Samouprava je likovala. Da bi se smirila situacija naprednjaci su sa knezom Milanom uz diplomatsku podršku A-U odlučili da Srbiju proglase kraljevinom, a kneza Milana za kralja. Jedna od vodilja za proglašenje Srbije kraljevinom bilo je i proglašenje Rumunije kraljevinom 1881. godine. Narodna skupština je Srbiju proglasila kraljevinom 1882. godine. Uzdizanje Srbije u rang kraljevine priznale su sve evropske zemlje. Ali afera sa krahom Bontuovog ugovora je nastavljena. Pašićeva interpelacija: vlada je proglasila za neumesnu! Naprednjačka vlada je vršila dosta nepopularne poteze. Oni su u skupštinu na mesto opozicionih poslanika koji su podneli ostavke protivzakonito postavljali svoje ljude, posle neregularno održavanih izbora, tzv. dvoglasci. Naprednjaci su masovno smenjivali činovnike iz redova opozicije i na njihovo mesto postavljala svoje ljude. Čistka je izvršena i u srpskoj crkvi. Na kneževu inicijativu vlada je smenila beogradskog mitropolita Mihajla jer je bio liberal i ruskofilski nastrojen. Episkopi su se ovoj odluci usportivili i odbili da rukopolože ovog episkopa. Vlada je smenila svu trojicu episkopa. Vlada i knez Milan su izvršili čistku u srpskoj crkvi uz podršku i pomoć A-U. To je izazvalo nezadovoljstvo i reakciju Rusije. U o vreme verovatno uz podršku Rusije crnogorski knjaz Nikola je udao svoju ćerku za Petra Karađorđevića, najvećeg neprijatelja dinastije Obrenović. U vreme Hercegovačkog ustanka 1882. godine knez Milan i vlada su se držali Tajne konvencije i nisu pomagali taj ustanak, mada je austrougarski posl. u Bg Kevenhiler izveštavao o narodnoj podršci ustanku.Borba sa radiklima 1882. godine je naprednjačku vladu udaljila od dotadašnjih slobodoumnih načela. Ona je donela niz zakona kojim su se ogrnaičavala političke slobode i zavodile policijske stege: zakon o kazni za n. poslanike koji ne bi došli na zasedanje Narodna skupštine sa 1000 dinara.dopune zakona o štampi - zabranjuje se širenje nihilizma i komunizma, zakon o vojsci (jan. 1883)- uvodi stajaću vojsku i opštu dvogodišnju vojnu obavezuZakon o osnovnom obrazovanju (januar 1883)Zakon o žandarmeriji Vlada je osnovala žandarmeriju (po radikalima sejmeni!) koja je išla po selima i varošima da bi učvršćivala ugled vlasti.Veliko nezadovoljstvo radom vlade pokazali su radikali kada su u avgustu 1882 u Kragujevcu održali veliki zbor svoje stranke. To je bila masovan manifestacija opozicije. Radikali su pokazali da su formirali snažnu organizaciju i da su imali podršku narodnih masa. U međurvemenu 1882. godine Jelena-Ilka Marković, udovica Jevrema Markovića koji je pogubljen 1878. godine je izvršila neupeli atentat na kneza Milana ispred Saborne crkve u Beogradu. Iako je to bio lični čin jedne očajne udovice, knez Milan je želeo to da iskoristi kako bi izvršio državni udar i obračunao se sa radikalima. Ali naprednjaci i austrougarska dipolamtija su te namere kneza osujetili. Na skupštinskim izborima septembra 1883. godine radikali su odneli ubedljivu pobedu. Piroćančeva

115

vlada je podnela ostavku. Ali kralj Milan, vrativši se sa evropske turneje, nije imao nameru da vlast preda radikalima, već je na novog predsednika vlade postavio Niklu Hristića, ministra unutrašnjih poslova iz vremena Mihajlovog režima i veoma omraženu ličnost u Srbiji. Prvo što je Hristić uradio bio je raspuštanje Narodne skupštine. Radikali su upozoravali da Ustav i Hristić ne idu zajedno. HRISTIĆ: „NEKA SVAKI GLASA PO SVOJOJ SAVESTI ONAKO KAKO MU SE ZAPOVEDI“.

Timočka buna

U istočnoj Srbiji koja je stradala tokom ratne 1876. godine je postojalo veliko narodno nezadovoljstvo. Ono je posebno bilo nezadovoljno postojećom državnom vlašću zbog nepravednog poreskog sistema, razni posredni porezi, samovolja i surovost policijskih vlasti i slično. Kada je došla vladina odluka o oduzimanju oružja od naroda jula 1883. godine, istočna Srbija je bila u opštoj pobuni, poznatoj po nazivu Timočka buna. Seljaštvoje bilo spremno da se u borbi protiv vlasti prikloni radikalskoj opoziciji. Radikali su činili sve da podstaknu ovo narodno nezadovoljstvo i da se na talasu tog nezadovoljstva dočepaju vlasti. Ali još nije razjašnjena uloga vođa radikala u Timočkoj buni. Oni su se protivili vladinoj odluci oodutimanju oružja od naroda. Čuven je Pašićev članak koji je pozivao narod da ne predaje oružje. Ipak, stranka sa bunom nije bila povezana neposredno. Svejedno, obavešten od ruskog konzula da će biti uhapšen, Pašić je napustio zemlju 6. 11.Vlast je obrazovala komisije koje su vršile popis vojnih obveznika. One su imale za zadatak da od tih vojnih obveznika oduzmu oružje.Timočka buna je nastala kad su vojni obveznici iz više sela odbili da predaju oružje. Nemiri su se širili od 7. 10. kada su otpočeli u Rujištu, Bogdincu i Milušincu pa do 2. 11. kada je izdat ukaz o vanrednom stanju. Zbog toga je knez Milan doneo odluku o zavođenju varednog stanja u crnorečkom okrugu i zavođenju Prekog suda. Sledećeg dana obustavljen je zakon o slobodu zbora i dogvora, dok je su pojedini zakon o štampi bili obustavljeni. General Nikolić i major Bajalović poslani su da guše pobunu. Čim je proglašeno vanredno stanje vođe pobune, koji su bili iz redova radikala su preduzeli mere kako bi u pobunjena područja onemogućili porlaz regularne vojske. Zagospodarili su Boljevcem. Buntovnici su ubrzo obrazovali privremenu vlast, koju pretežno čine lokalni radikali. Na čelu svih bio je sveštenik Marinko Ivković. Centar ustanka je bio boljevački srez, da bi se on prošrio, na banjski srez. Vlada je vanredno stanje prošrila na aleksinački okrug i poslala vojsku pod kom puk. Hadžića koja je trebala da uguši ustanak. Pobunjenici nisu želeli sukob sa regularnom vojskom, već su ovom manifestacijom želele da sa vladom otpočnu pregovora. Ali vlast je na pobunjenike poslala vojsku. Banjski srez je došao prvi na udar kraljevske vojske. Nakon neupelih pregovora došlo je do sukoba u kojem su pobunjenici bili poraženi. Ali ustanak se tada proširio na Zaječar, kojim su zagospodarili ustanici, i Knjaževac. Ustanici su bili sasvim neorganizovani. Policijske snage su povratile javni red i mir u Zaječaru. Najjače pobunjeničke snage su se nalazile na uzvišenju Čestobrodica preko kojeg je poralizio glavni drum. Tu su ustanici sagradili svoj logor. Nakon napada na banjsku vladine trupe su napale pobunjenike na Čestobrodici. Bez gubitaka regularna armije je porazila pobunjenike, razbila njen logor u Stolici 9. 11. i ovladao Čestobrodicom. Ustanak se potom ugušio u boljevačkom i banjskom srezu. U pobuni je jedino ostao Knjaežvac, gde je narod bolje organizovao Aca Stanojević, ali ne zadugo jer su knjaževačke pobunjenike porazile vladine trupe. Pokušaj Knjaževčana da pomognu Banji nije dao rezultat. Takođe, pokolebani ustanici su nudili predaju oružja u zamenu za amnestiju, ali je vlada ostajala nepopustljiva. Nakon toga pobunio se i Aleksinac, ali ni on nije dugo trajao jer ga je ugušila regularna vojska 14. 11. Odjek je buna imala u krajinskom

116

srezu, nešo se ustalasalo i u čačanskom, pirotskom, topličkom i užičkom okrugu. Osvajanjem Aleksinca konačno je ugušena Timočka buna. Buna je obuhvatala boljevački, banjski, knjaževači, crnorečki i aleksinački srez. Preki sud je odmah otpočeo sa radom, već 4. 11. i po kratkom postupku je izrekao veliki broj smrtnih kazni. Pašić, Raša Milošević i P. Todorović osuđeni su na smrtne kazne, a deo GO na vremenske. Veći deo je oslobođen. Mnoge radikalske vođe među kojima je bio i Nikola Pašić su morali da se bekstvom spasavaju. Mnogi od istaknutih radikala su pohapšeni i bačeni u kazamate beogradske tvrđave, poput Pere Todorovića. Hajku na vođe radikale je sprovodila zbog toga što su njeni lokalni članovi predvodili ustanak. Tužilac je za sve članove Glavnog odbora Radikalne stranke tražio smrtnu kaznu. Oni su se branili tvrdeći da u buni nisu učstvovali, niti su za njeno pokretanje znali. Vođe radikala uključujući i Nikolu Pašića su osuđeni na smrt streljanjem. Ali knez Milan je bio pod velikim unutrašnjim i spoljnim pritiskom da pomiluje osuđenike. Od kneza Milana pomilovanje su tražili kraljica Natalija, vođe i Liberalne i Naprednjačke stranke, pojedini ministri, ruski i austrougarski poslanik, austrougarska vlada i dr. Zbog tog pritiska kralj Milan je svojom ličnom odlukom preinačio smrtnu kaznu na kaznu 10 godina zatvora. Timočka buna je bio prvi i poslednji pokušaj da jedna stranka putem narodnog nezaodovoljstva i otvorene pobune dođe na vlast. Nakon timočke bune u Srbiji kralj Milan je zaveo period dvogodišnjega potpunog apsolutizma, bez obzira na postojanje parlamenta, ustava i drugih ustanova. Taj apsolutizam kralj je uspostavio zahvaljujući pomoć vojske i naprednjačkog biokratsko-policijskog aparata. Kralj Milan nije menjao ustav, ali su zahvaljujući novim policijskim stegama naprednjaci na skupštinskim izborima septembra 1884. godine osvojili apsolutnu većinu. Za novog predsednika vlade knez je umesto reakcionarnog Hristića koji je želeo ukidanje ustava i višepartijskog sistema, postavio Milutina Garašanina (1884-1887). Nova naprednjačka vlada je novim zakonom o štampi ograničila slobodu štampe. Naročito je gonjen radikalski Odjek. Zakonom o opštinama žandramerija je dobila pravo da vrši uticajna biranje predsednika opština, a samouprava je ograničena. Posle Timočke bune kralj Milan je zaoštrio odnose sa Bugarskom jer je ona primila veliki broj izbeglica i političkih emigranata koji su iz Bugarske vršili agitaciju protiv Milanovog režima. Kralj Milan je posle Timočke bune još više se vezao za svoju austrofilsku politiku. Krajem 1884. i početkom 1885. potresalo ga je više ličnih i političkih kriza. Tada je ponudio Srbiju Austrougarskoj u zemenu za jedno feudalno leno u Austrougarskoj.Pored toga Milan je došao u sukob sa suprugoma Natalijom, a sve više je ostajao bez novčanih sredstava. Zbog toga je 1885. godine austriskom poslaniku u Beogradu predložio proširenje Tajne konvecije u zamenu za novčana sredstva. Tim predlogom kralj Milan je otvorenu nudio Srbiju i srpski preso A-U i Habsburzima, ako hoće. Predlagao je da se kraljević školuje u Terezijanumu i da Austrougarska garantuje njegov presto, ako nađe za potrebno. Ali taj predlog austrijski predstavnici su odbili, uz komentar da bi, kada bi hteli, Srbiju sami uzeli oružjem, a ne bi je kupovali od njenog kralja. Smatrali su da je predlog posledica obolelih nerava jednog kockara koji bi da nekako dođe do novca. Milanu je nagovešteno da je njegov postupak nedostojan jednog vladaoca.

Srpsko-bugarski rat 1885. godine

U ovakvoj atmosferi zahlađenih odnosa između Srbije i Bugarske od 1883. godine, zbog toga što je Bugarska primila emigrante iz timočke bune, koji su iz Bugarske delovali protiv Milanovog režima, preteći novom bunom, odigrali su se veoma značajni događaji u Bugarskoj tokom 1885. godine.

117

U autonomnoj oblsti istočna Rumelija zbačen je turski guverner, da bi se potom u Plovdivu prolasilo ujedinjenje istočne Rumelije i kneževine Bugarske. U tom trenutku Rusija nije želela bugarsko ujedinjenje pod vođstvom kneza Aleksandra Batenberga koji je želeo da se oslobodi ruskog tutorstva. Upravo zbog toga je Velika Britanija podržala ujedinjenje Bugarske. A-U je bila protiv ujedinjenja i za status kvo, jer se zbog saveza tri cara morala da bude na strani Rusije. Posle Sanstefanskog mira među srpskim političkim krugovima postojao je strah od Velike Bugarske. Oni smatrali da Bugarska predstavlja smrtnu opasnost po srpsku državu. Pošto Srbija od A-U nije mogla da se širi na zapad i sever, jedini pravac njenog širenja je bio jug. Srbija se upravo zbog toga plašila da joj Bugarska ne prepreči put ka širenju na jug. Za Srbiju jug je bio put ka ostatku sveta. Milan je u ujedninjenju video stvaranje Velike Bugarske, pretnju biološkom opstanku srpskog naroda, poremećaj ravnoteže na Balkanu, i dovođenje u pitanje širenja Srbije na jug. Njegov strah od Bugarske je u tom trenutku bio patološki i iracionalan. To je predstavljalo pogrešnu porcenu postojeće situacije. Srbija je trebala da se širi na jug kojeg su držali Turci, a ne na istok i Bugarsku. Na Narodnoj skupštini kralj Milan je govorio da je poremećen sistem ravnoteže na Balkanu, zbog čega Srbija svim silama mora da povrati tu ravnotežu. Taj njegov govor su podržali naprednjački poslanici. A-U je podržavala Srbiju da otpočne rat kako bi na Balkanu povratila status-kvo. Nakon Niške skupštine kralj Milan se definitivno odlučio na rat protiv Bugarske kako bi na Balkanu povratio status-kvo. Teritorijalno širenje nije bio prioritet, već je potisnut u drugi plan. Rusija i Bizmark su se protvili srpskoj akciji, dok A-U iako član Saveza tri cara nije želela da spreči Srbiju u njenoj nameri, već je Srbiju gurala u rat, mada je javno delovala suprotno. Srbija je otpočela sa mobilizacijom i gomilanjem snaga na srpsko-bugarskoj granici. Bizmark je vršio pritisak na A-U da to spreči, ali je ona samo naložila Srbiji da odgodi početak rata. Ta pauza je omogućila Milanu da Srbiju spremi za rat u vojnom i diplomatskom pogledu. Srbija je uspela da obezbedi nemešanje Turske, čiji je suverenitet bio u pitanju, uz ogradu da posle rata ne dobije teritorijalna proširenja na račun Bugarske. To je bio jedini Milanov dipolatski uspeh. Rumunija je odbila savezništvo, Srbija je odbila grčko savezništvo jer je grčka želela rat sa Turskom, dok je knaz Nikola vodio ruskofilsku politiku i navijao je za Milanov poraz. Ratne pripreme su vođene traljavo. Milan nije mobilisao sve srpske snage, jer je deo trupa želeo da ostavi u unutrašnjosti zbog straha od nemira. Takođe srpska vojska nije imala dovoljno oružja za ovaj napad. Britanija se protivila ratu, zbog čega je Bateberga nagovarala da vodi pregovore. Bugarski knez je zaustavio delatnost srpske emigracije i ponudio kralju Milanu pregovore, što je on odbio. A-U je ponovo uspela da odloži srpski napad jer je u Carigradu trebala da se održi konferencija ambasadora koja je trebala da odlučio o sudbini Rumelije. Osim toga, austrougarski mip Kalnoki je poručivap kralju da nema ni govora o teritorijalnom širenju. Pošto Carigradska konferecija nije revidirala bugarsko ujedninjenje, Srbija je objavila rat Bugarkoj 2. 11. 1885. Knez Milan je lično predvodio i komadovao srpskom vojskom. Armija je bila podeljena na dve vojske Timočku i Nišavsku. Linija fronta se prtezala od Zaječara do Vlasine u dužini od 300 km. Za načelnika štaba je postavio vojnog ministra, a za pomoćnika nije uzeo ni jednog iskusnog komadanta iz ratova sa Turskom. Srpska vojska je ratnim planom trebala da osvoji deo Vidinskog i Sofijskog okruga, gde trebala da se ukopa i da dočeka napad bugarske vojske. Bugarska vojska je bila brojčano nadmoćnija od srpske vojske. Pored toga bila je dobro uvežbana zahvaljujući ruskim vojnim stručnjacima. Srbija je pokazivala znake slabosti u naoružanju, konadovanju i samoj organizaciji. Pored toga niko sem kralja, minstara i dela viših oficira nije privržen ovom ratu. Običan srpski vojnik je u rat išao bezvoljno i neborbeno. Za razliku od Srba, Bugari su imali snažan borbeni duh. Usiljenim maršom bugarska vojska je iz Rumelije za kratko vreme stigla na srpsku granicu.

118

Srpske trupe su krenule u napad i zauzele su položaje ispred mesta Slivnice 30 km zašadno od Sofije. Milan je računao na ter proširenje i zauzeo je prostor koji je smislio da anektira. U tom trenutku su se bugarske jedinice utvrđivale u Slivnicu. Deo bugarske vojske je napao srpsko levo krilo, čime je otpočela trodnevna slivnička bitka, 5-7. 11. Na vest da bi bugarske snage mogle zabići srpsku vojku i napasti Vrhovnu komandu, kralj Milan je naredio povlačanje Vrhovne komande u Pirot. To je izazvlo komešanje u vojci. Nakon poraza dunavske divizije ostale srpske divizije su se povukle iz Slivnice na Dragomanski klanac, čime je bitka završena. Kralj Milan je odmah nakon poraza srpske vojske kod Slivnice zatražio od austrougarskog vojnog da od svoje vlade traži posredovanje za prekid vatre. Kraalj je naredio povlačenje na granicu. U međuvremenu bugarska vojska je napredovala prema Pirotu, zbog čega je Vrhovna komanda izmeštena iz Pirota u Belu Palanku. Srpska vojska se povukla na državnu granicu. Postojala je opasnost od bugarskog napada. Savez tri cara je uputo zahtev za obustavu neprijatleljstva, što je srpska strana prihvatila i odmah obustavila sva ratna dejstva. Ali to knez Aleksandar nije heto da prihvati već je želeo da osvoji Niš kako bi izdejstvovao međunarodno priznanje ujedinjenja. Zbog toga bugarska vojska je nastavila s ofanzivom i osvojila Pirot. Nakon pada Pirota ratna dejstva je obnovila i srpska vojska, ali nije uspela da povrati Pirot. Tada je stupila na scenu A-U koja je od kneza Aleksandra zatražila da prihvati zahtve tri cara o primirju, uz pretnju da će u rat na strani Srbije ući A-U. Usled te pretnje Bugarska je prihvatila primirje na dva meseca, dok se ne sklopi mir. Bugarska je držala Pirot, a Srbija vidisnki okrug. Knez Milan i Garašanin su se nosili mišlju da rat nastave posle isteka dvomesečnog primirja, kako bi povratili čast zemlje. Čak su i vođene pripreme za nastavak rata. Ali usled nepovoljnog međunarodnog položaja zemlje kralj Milan je odustao od rata i prihvatio pregovore o miru. Mirovni pregovori su vođenu u Bukureštu gde je 3.3.1886. godine sklopljen mir, koji je upsotavio status-kvo koji je postojao pre rata.

Poslednje godine vladavine kralaj Milana 1885-1889.

Rat sa Bugarskom je doveo i do unutrašnjo političke napetosti. Kralj je zbog poraza bio u očaju, i u trenutku nervnog rastsrojstva je bio spreman na abdikaciju cele dinastije, koju je čak napisao, od čega ga je odgovorio Garašanin: „Sram Vas bilo!“. Kevenhiler je do poruke iz Beča da Milana treba održati na sveki način, pomišljao na namesništv kraljice Natalije. U političkom životu došlo je do zbliženja vođe liberala Ristića i naprednjaka Piroćanca. Oni su se saglasili da Srbija mora promeniti pravac unutrašnje i spoljnje politike. Na unutrašnjem planu njih dvojica traže da se kraljevksa vlast mora staviti pod jaču kontrolu Skupštine zbog čega je promena ustava neophodna. Na spoljnom planu se traži okretanje Srbije Rusiji, koja je na Balkanu jači faktor od A-U. Na strani Ristića i Piroćanca je bila i kraljica Natalija, zbog čega je kralj postao nepoverljiv prema njoj, jer je smatrao da on radi protiv njega i da se zalaže za njegovu abdikaciju. Početkom 1886. godine kralj Milan je pomilovao radikala Peru Todorovića koji je u beogradskoj tvrđavi služio kaznu zbog Timočke bune. To je kralj učinio zbog toga što je želeo da sastavi novu naprednjačko-radikalnu koaliciju. Ali Todorović nije uspeo da u to ubedi ostale stranačke kolege. Piroćanac je napustio stranku i na lidersko mesto je došao Garašanin. Usledili su skupštinski izbori 1886. godine. Radikali i liberali su odlučili da na izbor izađu zajedno, sa zajedničkim kandidatima i uz obavezu da posle izobra obrazuju zajedničku vladu. Garašanin se oslonio na policijske pritiske. Na izobrima naprednjaci nisu osvojili ni minimalnu većinu i uz pomoć kraljevih postavljenih poslanika naprednjaci su jedva sastavili novu vladu.

119

Razlaz između bračnog para Milana i Natalije otpočeo je pre rata sa Bugarskom. Kraljica više nije mogla da trpi njegova neverstva. Tokom Bugarskog rat bračni sukob se iz emotivnog proširio na politički plan. Milan je bio austrofil, a Natalija rusofil. Milan postaje sve više sumnjičav prema njoj. Ta sumnjičavost dobija patološki karakter jer on veruje da ona želi da ga svrgne sa prestola. Sukob je kulminirao po pitanju obrazovanja sina Aleksandra, jer se kraljica protivila njegovom vaspitanju u habsburškom duhu. Kralj Milan je 1887. godine rešio da protera Nataliju iz zemlje. Na ovakvu drstičnu meru kralja je odvratila ostavka Garašanina, tako da je on pristao da kraljica sa sinom boravi u inostranstvu sve do konačne odluke o njegovom vaspitanju. Kralj je sve više razmišljao o abdikaciji. Pošto je Garašanin držao Natalijinu stranu, kralj ga je otpustio sa čela vlade 1887. godine. Prihvatio je novu liberalno-radikalsku ladu na čijem čelu je bio Ristić uz obavezu da u vladi ne učestvuju radikali koji su osuđeni zbog učestvovanja u Timočkoj buni. Ristićeva vlada je odmah proklamovala svoja tri načela okretanje Rusiji, čuvanje dobrih odnosa sa A-U i striktno poštovanje ustava. Izbor nove vlade je doveo do opštenarodnog veselja. Pararelno sa time narod je vršio napade na pripadnike naprednjačke stranke. U međuvremenu rusko-austrijski odnosi su se zaotrili što je moglo dovesti do rata. A-U je želela da na svoju stranu stavi Srbiju, ali je tonije mogla dok je Ristić bio predesdnik vlade. Zbog toga je nagovarala kralja Milana da otpusti Ristića što je on i učinio. Kralj je izveo obaranje vlade, tako što je na Ristića našuškao deo liberala. Obrazovana je nova radikalska vlada koja je vladala 4 meseca. Potom je kralj Milan smenio radikale 1888. godine, a za novog predsednika vlade postavio Nikolu Hristića.

Ustav iz 1888. godine

Hristića je razveo kralja Milana sa kraljicom Natalijom. Potom je sazvao Veliku narodnu skupštinu, kojaje trebala da donese novi ustav. Niko u Srbiji nije znao da iza toga stoji definitivna kraljeva odluka o abdikaciji. Donošenje ustava je bio sam predigra abdikacije. Donošenjem ustava i abdikacijom on je želeo da smiri političku krizu u Srbiji, kako bi omogućio svom sinu da ga bez većih potresa nasledi. Kralj je imenovao Ustavotvorni odbor kojeg čine liberal Ristić, naprednjag Garašanin i radikal Grujić. Nacrt ustava je sastavljen 1888. godine. Ustav je predviđao da je Srbija ustavna monarhija sa narodnim predstavništvom. Garantuju se ustavna prava građanina: jednakost pred zakonom, građanin ne može biti progonjen i hapšen odlukom policije već po nalogu nadležnog suda, predstavnici vlasti mogu biti tuženi zbog bilo koje zloupotrebe i mogu biti pozvani na krivičnu odgovornost, pravo privatne svojine je nepirkosnoveno, smrtna kazna se ukida za političke krivce, sem u slučaju atentata na vladara. Ustav jemči slobodu štampe, zbora, dogovora i dr. Zakonodavnu vlast imaju podjednako skupština i kralj, od kojih skupština ima prednost. Skupštinske odluke kralj može samo jedanput da poništi. Pitanje budžeta je u iskljčivoj nadležnosti skupštine. Članovi skupštine se biraju na opštim izoborima. Biračko pravo imaju svi muškarci uz ograničenje strosnog cenza (21 godina) i imovinskog cenza (15 dinara poreza). Poslanici imaju strosni cenz od 30 godina i imovinski cenz od 30 dinara godišnje. Izvršnu vlast u potpunosti ima kralj. On postavlja sve državne funkcionere i članove vlade. On saziva otvara, zatvara i raspušta Skupštinu. On je vrhovni komadant vojske. Kralj imenuje vladu koja odgovara skupštini i koja mora da ima većinsku podršku skupštine. Sudstvo je nezavisno. Srbija je podeljena na opštine, srezove i 15 okruga. Ove jedinice imaju svoja samoupravna tela.

120

Ovom nacrtu su se usprotivili radikali, koji su na izborima za Veliku skupštinu odneli najviše glasova. Ali su radikali pod pritiskom kralja pristali da glasaju za novi Ustav. Velika narodna skupština je 1888. godine prihvatila novi ustav uz jednu izmenu, da se srpska vojska ne može staviti u službu druge države bez odluke Skupštine. Ova promena je bila uperena protiv A-U. Kralj Milan je potvrdio donošenje novog ustava.Nakon što je ustav donešen kralj Milan je obavestio nemačku i austorugarsku vlast o svojoj čvrstoj rešenosti da abdicira. Na to su ga odgovarali i car Franja Josif i car Vilhelm II. U toj svojoj odluci on je ostao nepokolebljiv. On je trvdio da je umoran od vlasti, da vlast loše utiče na njegovo psihološko stanje. Od ostalih razloga tu su skandalozni razlaz sa kraljicom Natalijom, lična kraljeva finansijska kriza. Od političkih razloga je netrpeljivost javnog mnjenja prema njegovoj austrofilskoj politici. On nije želeo okretanje prema Rusiji, što su javnost i ostale političke stranke želele. A-U je pripremala planove za abdikaciju. Ona je želela da nova vlast i namesništvo poštuju tajnu konvenciju. Na čelu namesništva bečki dvor je video Jovana Ristića. Kralj je upoznao Ristića sa namerom da abdicira. Takođe ga je upoznao sa Tajnom konvencijom i obavezom namesništva da poštuje odredbe Tajne konvencije. Ristić je prihvatio ove zahteve uz izvesne uslove povodom srpsko-austrijske vojne sradnje, proširenje Srbije prema jugu, kao i da A-U spreči bugarske i grčke pretenzije prema Makedoniji. Kralj Milan i grof Kalnoki su 1889. godine potpisali Protokol o produženju trajanja Tajne konvencije do 1895. godine. Tim protokolom je bilo predviđeno da će austrougarska vlada sprečiti prelazak neprijateljskih vojski preko Srbije i to pružanom silom ako bi prelazila preko svoje teritorije, a dipolmatskim putem ako bi prealzila preko turske teritorije. Austrougarsko-srpska vojna saradnja će biti ostvarena u okviru ustava kraljevine Srbije. A-U će podržati srpske težnje ka širenju prema jugu i Vardarskoj dolini. I na kraju Protokol je predviđao da A-U da Srbiji pruži pomoć u stabilizaciju finansijskog i ekonomskog stanja. Nakon potpisivanja Protokola Ristić se u pismu kralju Milan obavezao da će poštovati sve međunarodne obaveze koje su zaključene za vreme vladavine kralja Milana. Ubrzo posle potiskivanja Protokola obrazovano je Namesništvo u kojem su ušli Jovan Ristić, Kosta Protić i Jovan Belimarković. U njega nije ušao ni jedan radikal. Na proslavi godošnjice proglašenja kraljevine kralj Milan je na dvorskom prijemu pročitao svoj prglas o abdikaciji 1889. godine.

Kralj Aleksandar Obrenović

Nakon Milanove abdikacije obrazovano je namesništvo na čijem čelu je bio Ristić. Radikali su se konačno dočepali vlasti 1889. godine, i uspeli su da se održe pune tri godine. Nikola Pašić se tada vratio iz emigracije. Postaoje predsednik stranke, predsednik skupštine, predsednik vlade 1892. godine, kandidat za upržnjeno mesto namesnika 1892. i dr. Na skupštinskim izborima 1889. i 1890. godine radikali su osvojili 80 % glasova, što im je omogućilo da obrazuju samostalno vladu i da neometano sprovode svoj program. Prvo što su učinili radikali, a što je bio njihov prioritetni progam je davanje većih prava lokalnoj samoupravi. Opštinske, sreske i okružna tela su se popunjavala izborima. Nadzor nad činovnicima i ministrima su pooštreni. Skupština konačno dobija ovlašćenja koja joj pripadaju po ustavu. U državi su se poštovala ljudska prava i političke slobode. U spoljnoj politici radikali su ostvarili veliki zaokret, kada su se okrenuli Rusiji. To je izazvalo reakciju A-U. Na nju je naročito uticalo vraćanje rusofila mitropolita Mihajla na čelo srpske crkve. Radikali su isticali težnju Srbije da se ekonsmski oslobodi A-U. Vlada je donela odluku o raskidu ugovora o korišćenju železnica i prekid ugovora o zakupu monopola soli i duvana koji su se nalazili u rukama stranaca. Obnovljeni trgovački ugovor sa A-U 1892. godine, nije doneo nikakve bitne promene.

121

Radikalska vlast je nailazila otpor među konzervatvnim političkim krugovima i izvesnom delu vojske. Bivši kralj Milan je imao dosta pristalica. Iako je boravio u inostranstvu on je vršio uticaj na političke prilike u Srbiji. U međuvremenu opet se rasplamsala borba između bivših supružnika Milana i Natalije. Pod pritiskom Milana Namesništvo je 1889. godine donelo odluku o zabrani ulaska u Srbiju kraljici Nataliji. Bez obzira na to Natalija se vratila u Srbiju 1890. godine, za njom i Milan pritisnut dugovima. Milan je napao radikalsku vlast. Tada se pokazalo da bivši kralj ima i dalje podršku vojske. Radikali su se sporazumeli sa kraljem da će naterati Nataliju na dobrovoljno progonstvo u zamenu za isplatu kraljevih dugova, odricanja kralja od srpskog državljanstva i kraljevskog doma. Srpska vladaje sa svoje strane isplatila dugove, ali Natalija uz podršku svojih pristalica nije htela da napusti Srbiju, već je to učinila tek pod pritiskom. Nakon odlaska Natalije iz Srbije kralj Milan se svečano obavezao da se odriče srpskog državljanstva i da se nikad više neće vraćati u Srbiju. Te Milanove odluke su prošle kroz skupštinu i dobile zakonsku vrednost.Vlada i Namesništvo su prema Milanu zadržali jedinstveni stav. Nakon Milanovog konačnog odlaska iz Srbije između njih su se pogoršali odnosi. Nakon smrti namesnika Protića, radikali su tražili da oni popune upražnjeno mesto i za to su kandidovali Nikolu Pašića. Ali Jovan Ristić se tome usprotivio, što je dovelo do ostavke vlade. Ristić je prihvatio ostavku i mandat je poverio liberalima iz skupštinske manjine. Nova vlada Jovana Avakumovića je raspustila skupštinu i raspisala izbore. Na izborima su radikali osvojili većinu, ali su odbili da učestvuju na skupštinskim sednicama. Uz pomoć zamenjenih radikalskih mandata liberali su skrpili većinu.

Nezakonit rad libealne vlade je iskoristio kralj Aleksandar da bi 1893. godine izvršio državni udar. On je iznenada uz pomoć vojske proglasio svoje punoletstvo, otpustio namesnike i liberalsku vladu, a mandat za novu vladu poverio svom vaspitači umerenom radikalu Lazaru Dokiću. Iza Aleksandrovog državno udara stajala je vojska i kralj Milan. Pre državnog udara kralj Milan je stvorio uslove za to: poništio je dokument o razvodu braka i zakon od 1892. godine. Radikali su na početku prihvatili udar jer je njime omogućeno svrgavanje liberalne vlade. Na sledećim skupštinskim izobrima radikali osvajaju 88 % glasova. Alekandar je radio na razbijanju radikala na Pašićevo i Dokićevo krilo. Ali je ono izbegnuto jer je na stranačkim izobrima Pašić osvojio više glasova. Ali saradnja radikala i novog kralja nije dugo trajala. Nakon susreta sa Milanom u Abaciju 1893. godine, Aleksandar je promenio spoljnu politiku ponovnim okretanjem prema A-U. Nakon Dokićevog povlačenja sa mesta predesdnika vlade, Aleksandar na njegovo mesto nije želeo da dovede Pašića, već je za predesdnika vlade postavio Grujića. U zemlju se 1894. godine vratio kralj Milan, što je na kraju dovelo do definitvinog razlaza sa radikalima. Srbija je zapala u veliku političku krizu. Izlaz je mogao da se iznađe u ustavnim okvirima ili uvođenjem diktature. Kralj Aleksnadar se odlučio na ovo prvo i po drugi put za kratko vreme je izvršio državni udar 1894. godine, kada je ukinuo Ustav iz 1888. godine i vratio Ustav iz 1869. godine. Ovaj državni udar je izveden uz pomoć konzervativnih struja i vojske. Posle ukidanja Ustava kralj je očistio birokratski aparat od radikalskih činovnika. Ukidanje Ustava je najviše pogodilo Radikalnu stranku. Bez obzira na podršku većine biračkog tela, radikali ukidanjem ustava nisu mogli da se dokopaju vlasti. Počeli su progoni i suđenja radikalima, zbog čega je Pašić morao da beži iz zemlje. Tokom 1895. godine Hristićevu vladu smenila je Novakovićeva vlada. Stojan Novaković je bio jedan od najistaknutijih naprednjaka. Uz pomoć njegove inicijative naprednjaci su napustili austrofilsku politiku. Aleksandra je smenio Novakovićevu vladu i za novu vladu postavio umerene radikale Đorđa Simića. U znak protesta Novakoviće je raspustio Naprednjačku stranku.

122

Nakon skupštinskih izbora 1897. godine radikali su odneli pobedu. Po savetu Milana, kralj Aleksandra je smenio Simićev kabinet i zaveo monarhijsku diktaturu, uz podršku vojske, birokratije, konzervativaca i političke desnice. Političke stranke su raspuštene, štampa je podvrgnta oštroj kontroli. Od ostataka liberala i naprednjaka skrpljena je dvorska stranka.

Cilj diktature bio je uništenje parlametarizma i sprovođenje reformi u privredi, vojsci i saobraćaju. Celokupni činovnički aparat je smenjen. Približavanje Rusiji nije uspelo, zbog toga što Rusija nije verovala kralju Milanu. Diplomatski odnosi između Srbije i Rusije su prekinuti, povlačenjem ruskog poslanika iz Beograda 1897-1898. godine. Pogoršanje odnosa sa Rusijom, omogućilo je ponovno približavanje Srbije A-U.

Politički pritisci na opoziciju su radikalizovani. Radikalski list Odjek je bio više puta zabranjivan i cezurisan. Radikali su svoju bornu preneli na štampanje tajnih plaketa i delovanjem iz inostranstva. Vlast je iskorustila pokušaj atentata na kralja Milana 1899. godine. Taj neuspeo atentat je izvršio Stefan Knežević, karađorđevićevac i član ruske obaveštajne službe. Dvor je odmah reagovao i na Preki sude su izvedene radikalske vođe, koji su osuđene na dugogodišnje kazne robijom. Zbog ženidbe sa dvorskom damom svoje majke Dragom Mašin, kralj Aleksandar je došao u otvoreni sukob sa ocem Milanom, koji je morao da ide u progonstvo, gde je ostao sve do svoje smrti. Kralj Aleksandar je odlučio da 1901. godine olabavi političke stege u Srbiji. Vlada Mihajla Vujića je bila sastavljena i od naprednjaka i od radikala. Ona je otpočela rad na novom ustavu. Za osnov im je služio Ustav iz 1888. godine i naprednjački nacrt iz 1883. godine, koji je bio prepravljen 1896. godine. Za naprednjake je bilo važno da uvedu dvodomnu skupštinu. Kralj Aleksandar je odbio da sazove Veliku narodnu skupštinu koja je trebala da usvoji ovaj nacrt ustava. On je ovaj ustav lično doneo čime je izazvao treći državni udar. Time je on oktroisao ustav. Ustav iz 1901. godine, poznat pod još pod nazivom Aprilski ustav uveo je dvodomni skupštinski sistem u Srbiji. Narodno predstavništvo se sastojalo od Skupštine koja je popunjavan izabranim poslanicima kao iz Ustava iz 1888. godine i od Senata koji se popunjavao kraljevim poslanicima kao što je predviđao Ustav iz 1869. godine. Senat se sastojao od vrste poslanika: 1. virilni kojeg čine prestolonaslednik, beogradski arhiepiskop i episkopi; 2. 30 poslanika koje postavlja kralj i 3. 18 poslanika koje bira narod. Članovi saveta su doživotni. Radi izbora poslanika za Senat postojao je izborni cenz od 45 dinara. Aprilskim ustavom je bilo predviđeno da zakonodavnu vlast ravnomerno dele kralj i Narodno predstavništvo. Ustav je prilikom dodeljivanja ovlašćenja skupštini ostao nedorečen. Nije rečeno pred kim vlada odgovara pred skupštinom ili senatom. Dva člana ustava nisu bila u duhu parlamentarizma: 1.ukoliko bi narod izabrao senator ili ministra za poslanika njegova funkcija je automatski prestajala; 2. narodno predstavništvo nije moglo da odbaci budžet. U tom slučaju kralj je imao pravo da budžet produži za još godinu dana. Veoma široka ovlašćenja ima Državni savet koji kontroliše ministarska rešenja i ukaze. Nezavisnost sudova je zagarantovana. Ali ljudksa prava i slobode su ustavom bile ograničene. U štampi cenzura je bila zabranjena, ali kad je reč o štampi i udruženjima zadnju reč imala je zakonodavna vlast. Ukinuta je Velika narodna skupština tako da su ustavotvorna ovlašćenja dobila obična skupština. Na izborima održanim 1901. godine pobed su odneli radikali. Nakon toga pristupilo se donošenju novih zakona. Zakon o izboru članova Narodnog predstavništva bilo je zabranjeno da se kandidatske liste označavaju imenima stranaka. Zakon o štampi je zabranio kauciju i predhodnu prijavu lista kod policije. Zakonom o opštinama vrađeno je administrativo uređenje Srbije kao što je bilo predviđeno Ustavom iz 1888. godine. Ciljeve sprkse spoljne politike krajem XIX veka izložio je prvak Radikaln stranke i profesor Velike škole Milovan Milovanović 1894. godine. Po njemu zadaci spoljne politike su očuvanje terotorijalne

123

nezavisnosti u oslobođenje i ujedinjenje svih Srba pod jednim državom. Takvo gledište predstavlja vraćanje na Načertanije. Postojala su dva gledišta o načinu ispunjenja ove politike. Jedno gledište smatra da se u sprovođenju ove ideje treba tražiti oslonac u srednjoj Evrope, dok se drugo zalaže za oslonac na Rusiju i saradnju sa drugim balkanskim narodima. Prvu iedju su propagirali naprednjaci i ono je predspotavljalo odricanje od BiH i prodor na Makedoniju. Drugo stanovište su propagirali radikali i ono je tražilo mnogo širu teritoriju. U poslednjoj deceniju XIX veka preovladalo je konzervativno shvatanje naprednjaka. Ujedninjenje svih Srba nije moglo do se ostvari bez jugoslovenskog ujedinjenja, odnosno ujedinjenja Srba i Hrvata. Da bi se to učinilo trebalo je otkloniti uzroke koji su remetili srpsko-hrvatske odnose. I srpski i hrvatski nacionalizam se između sebe kosio, po pitanju koje treitorije kom narodu pripadaju. Najbolji primer za to bila je BiH i jedni i drugi su smatrali da njima pripada BiH. Srbi su sa ogorčenjem prihvatili austrougarsku okupaciju BiH, dok su Hrvati to podržali. Ta rasprava oko BiH se prenela i na druge krajeve Srem, Slavonija, Lika, Dalamcija i dr. A-U je te rasprave želela da razbukta.

Stara Srbija i Makedonija

Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine A-U je dobila pravo da okupira BiH. Stara Srbija (Kosovo, Metohija i Novopazarski sandžak) i Makedonija su ostale pod vlašću Osmanskog carstva. Berlinski kongers je odlučio da A-U može da drži svoje trupe u zapadnom delu Novopazarskog sandžaka. Posebnom konvencijom 1879. godine između A-U i Turske rešena je ova odredba Berlinskog kongresa. A-U je držala garnizone u Priboju, Prijepolju i Bijelom Polju, da bi docnije Bijelo Polje bilo zamenjeno Pljevljima. Za razliku od BiH Turska je imala pravo da drži svoju vojsku u tim mestima, zbog čega sultan nije izgubio faktički suverenitet, kao u BiH. Okupacija BiH je izazvala promene u unutrašnjem uređenju ovih krajeva. Novopazarski sandžak osnovan 1864. godine je 1879. godine bio izuzet iz bosanskog vilajet i pripojen kosovskom vilajetu koji je osnovan 1877. godine sa sedištem u Prištini. Sedište vilajeta je iz Prištine preneto u Skoplje 1888. godine. Iz novopazarskog sandžaka stvorena su dva mutesarifluka (sandžaka) pljevaljski i novopazarski sa sedištem u Sjenici. Kosovski vilajet se sastoji od više mutesarifluka (sandžaka): pljevaljski, novopazarski, prištinski , pećki, prizrenski i skopski. Sandžaci su se dalje delili na kaze (srezove). Na čelu sandžaka se nalazi mutesarif, a na čelu kaze kajmakam. Pored tih turskih insitucija stoje medžilisi, koji su savetodavna tela i čije jedan deo čine i Srbi. Kaze se dele na mudirluke i jafte (veće i manje opštine). Na čelu mudirluka stoji mudir, dok jafe imaju svoja samuoravana tela. Stanovnici jafe su birali muhtare kodžobaše koji su iz redova kmetova.

U Staroj Srbiji i Makedoniji, postojali su stari turski feudalni odnosi. Srbi su u ogromnoj većini bile čifčije, što znači da nisu imali zemlju, već da su radili na posedima aga, begova, čitluk-sahibija. Čifčije su morale da obrađuju zemlji i da gospodarima daju razne poreze. Srpsko stanovništvo na ovim teritorijama bilo u dosta teškoj ekonomskoj situaciji, zbog čega su oni masovno napuštali svoju zemlju i bežali u slobodnu Srbiju. Na promenjenu etničku kartu u Staroj Srbiji i Makedoniji doprineli su muhadžiri muslimanske izbeglice, koji su bežali iz BiH i sa teritorija koje su zauzeli Srbi, i naseljavali se na ovim prostorima.

A-U je stacioniranjem garnizona u novopazarskom sandžaku želela da prošri svoj uticaj na Staru Srbiju i da spreči širenje Srbije i Crne Gore na nju i stvaranja zajedničke srpsko-crnogorske granice. A-U je otpočela sa propagandom u Staroj Srbiji sa ciljem da stvori razdor između Srba i Albanaca,

124

kako bi onemogućila njihovu zajedničku akciju. Sve je to bilo sračunato da se Sandžak, Kosovo i Metohija jednog dana pod povoljnim okolnostima prepusti A-U. Velike sile A-U, Rusija, Engleska, Nemačka i Italija su po gradovima Stare Srbije osnivlai svoje konzulate.

Dok je BiH bila seme razdora između srpskog i hrvatskog nacionalizma, dotle je Makedonija bila jabuka razodora između balkanski naroda Srba, Grka i Bugara. Političkim igrama velikih sila stvorene su balkanske države Srbija, Grčka i Bugarska. Politika velikih sila u istočnom pitanju krajem XIX veka bilo je održanje statusa-kvoa, dok su balkanski narodi težili uništenju turske vlasti na Balkanu. Zbog toga su balkanski narodi to mogli da učine međusobonom saradnjom i akcijom. Ali njih su opterećivali međusobne nacionalne težnje koje su se kosile. Tada je postojalo tradicionalno shvatanje nacionalizma koje se može izraziti frazom jedna država, jedna nacija. Ali na Balkanu usle viševekovnih migracija veliki broj obalsti se sastoja od više naroda i nacija. Srbija je krajem XIX veka bila pod velikim uticajem A-U. Posle Berlinskog kongresa njoj je bilo jasno da ona ne može da se širi na zapad prema BiH. Pored toga Tajnom konvecijom Srbija se obavezala da se neće širiti ni prema novopazarskom sandaku i Kosovskoj Mitrovici. A-U je podržala srpsko širenje prema Makedoniji. Zbog toga je pravac njenog širenja bio usmeren prema jugu i Makedoniji. Srbija je želela da izađe na Egejsko more kako i se oslobodila eknonomske dominacija A-U. To su dva osnovna razloga zbog kojih je Srbija težila da se proširi na Makedoniju. Ali na Makedoniju i Grčka i Bugarska su imale pretenzije.

U Makedoniji krajem XIX dolazi do stvaranja nacionalnog pokreta koji je težio oslobođenju od turske vlasti. Srbija je podržavala i pomagala taj pokret. To činila tako što je u tim područjima osnivala škole i materijalno ih pomagala slanjem učitelja i knjiga, osnivanjem i obnavljanjem srpskih crkava i manastira, vršenje razne propagande i dr. Još u vreme namesništva 1868. godine u Srbiji je obrazovan odbor za škole i učitelje u Staroj Srbiji i Makedoniji. Taj odbor je omogućio stvaranja 22 osnovne škole na tom području, koje su snabdevane knjigama iz Srbije. U Prizrenu je 1871. godine osnovana srpska Bogoslovsko-učiteljska škola. U Srbiji je 1886. godine osnovano Društvo svetog Save sa zadatkom da otvara srpske škole po Makedoniji, da ih snabdeva učiteljima i knjigama, da rastura srpsku propagandnu literaturu. Srbija osniva konzulate u Skoplju, Solunu, Bitolju i Prištini. Pri Ministarstvu prosvete formirano je 1887. godine Odeljenje za srpske škole i crkve van Srbije. Ono je prebačeno u sastav Ministarstva spoljnjih poslova i u potpunosti je preuzelo vođenje propagande u Makedoniji.

Porta je fermanom iz 1870. godine osnvala bugarsku crkvu, tzv. Bugarski egzarhat. Ono je pored matičnih bugarskih teritorija obuhvatalo i Makedoniju. To je ujedinilo srpsku crkvu i Vaseljensku patrijaršiju. Srbija je dugo tražila podršku od Vaseljenske patrijaršije i Grčke da se na teritoriji Makedonije osnuju srpske mitropolije. Tek uzpodršku Porte Srbija je izdejstvovala da se za mitropolita u Skoplju postavi Srbi. Time su Srbi pored Prizrena imali mitropolita i u Skoplju.

U Makedoniji krajem XIX veka dolazi do pojave komitskih i hajdučkih četa Srba, Albanaca i muslimana, koje su se među sobom sukobljavale. Srpske komitske čete su ratovale protiv turske vlasti, ali albanskih i muslimanskih četa. Srpska i crnogorska vlada nisu podržavale komite i smatrala da su oni nepotrebni. Komitske čete se razvijaju naročito posle velikog turskog pokolja nad srpskim stanovništvom 1901. godine, povodom Kolašinske afere. Tada su Turci otkrili veliku količinu oružja u Starom Kolašinu za koje su pretostavili da pripadaju Srbima.

Od 1904. godine srpski komiti se organizuju po Makedoniji. One su organizvane i obučavane iz Srbije odakle su prebacivane u Makedoniju. U komitima nisu bili samo Srbi iz Makedonije, već Srbi iz Srbije, BiH, Dalmacije, Vojvodine, Hrvatske i dr. Srpski komiti su se sukobljavali sa turskom

125

vlašću, a vodili su borbu protiv albanskih bašibozuka i bugarskih komitskih četa. Posle mladoturske revolucije 1908. godine došlo je do raspuštanja komitskih četa, nakon što su maldoturci izjavaili da su svi Otomanska braća.

Politički život u Osmanskom carstvu je zaživeo kada su Mladoturci 1908. godine zaveli ustavni poredak povratkom ustava iz 1876. godine. Tim ustavom svi narodi i vere su u Osmanskom carstvu izjednačeni u pravima, uvedena je sloboda štampe, zbora i dogovora. Mladoturci su težili da likvidiraju oružane snage hrišćana i da hrišćanske političare uključe u svoj rad. Srpska vlada je nagovara Srbe u Truskoj da sarađuju sa maldoturcima posredstvom Živojina Balugdžića. On je radio na organizovanju Srba u posebnu narodnu organizaciju koja je trbala da se pretvori u pravu političku stranku i da kao takva stupi u pregovore sa maldoturcima i da učestvuje na parlamentarnim izobrima. U Skoplju je sazvana konferencija srpskih prvaka. Bilo je prisutno 30 delegata iz tri vilajeta kosovskog, bitoljskog i solunskog. Konferencija je prihvatila Pravilnik privremene organizacije srpskog naroda u otomanskoj carevini. Ova organizacija se naziva Srpska narodna organizacija Srba Osmanlija ili Srpska demokratska liga. Potom je sačinje Manifest. Pravilnik i Manifest su bili privremeni, sve dok se ne sastane Skupština svih srpskih predstavnika u Turkoj na kojem bi se doneo program i statut lige. Konferencija je izabrala Centralni odbor lige, čiji je zadatak bio da se izradi program rada Skupštine. Konferencija je zadužila Centralni odbor da zahteva političke, prosvetne i privredne reforme u Makedoniji. Liga je pokrenula list Vardar koji je u Skoplju izlazio od 1908-1914. godine. Pored njega postojali su listovi Carigradksi glasnik i Glas naroda. Nakon završetka Konferencije pristupilo se obrazovanju okružnih, sreskih i opštinskih odbora Lige. Stupilo se u pregovore sa mladoturcima. Liga je izašla na izbore i osvojila tri poslanička mandata. Nakon završenih parlamentarnih izbora, a na osnovu odluke Konferencije, otpočele su prirpeme za organizovanje Skupštine svih Srba u Osmanskom carstvu. Skupština se sastala u Skoplju 1909. godine. Skupština je usvojila Ustav kojim je liga dobila nov naziv Organizacija srpskog naroda u Otomanskoj carevini. Centralni odbor je Skupštini podneo tri izveštaja o političkim, crkveno-školskim i ekonomskim prilikama. Duskutovalo se o svakom izveštaju ponaosob , da bi potom bile usvojene 3 rezolucije. Zajedno sa Ustavom rezolucije predstavljaju program i statut ove organizacije. U njima se nalaze zahtevi Srba u Turskoj.

Ali saradnja sa malodturcima nije dugo trajala, jer mladoturci nakon učvršćivanja svoje vlasti nisu želeli da menjaju odnos prema srpskom stanovništvu u odnosu na predhodni režim. Maldoturci su naročito želeli da stave pod svojom kontrolom srpske škole. Zbog toga što su Srbi to odbili turska vlast je donela odluku o zatvaranju srpskih škola. One su obnovljene tek kad su Srbi pristali da učiteljske diplome overava turska vlast. Mladoturci su takođe doneli odluku po kojoj su i hrišćani bili obavezni da služe u turskoj vojsci. Mladoturci su 1909. godine zabranili rad svim neturskim političkim strankama. Tada je zatvoren srpski klub u Skoplju i Bitolju. Organizacija je promenila ime u Prosvetno-dobrotvorna organizacija otomanskih Srba. Time su se Srbi u potpunosti razočarali u mladoturski režim.

Srbija u doba Karađorđevića

Već 1901.god. počela je jedna grupa oficira da kuje zaveru da bi nasilnim putem uklonila kralja Aleksandra. Grupa je nameravala da ukloni kralja na dvorskom balu, ali to nije učinjeno. Zavera je i dalje rasla. Na čelo zaverenika došao je kapetan Dragutin Dimitrijević Apis. Zavera je rasla u

126

vojsci, najpre među mlađim oficirima, ali su joj prišli jedan general i dva pukovnika. Zaverenici su tražili podršku među političarima i našli je kod nazadnjaka iz Liberalne stranke, Đorđa Genčića i Jovana Avakumovića. U poduhvatu je učestvovalo i nekoliko naprednjaka, kao i bogati beogradski trgovac Hadzi Toma. Zastrašeni Timočkom bunom i posledicama ivanjdanskog atentata, radikali su ostali van zavere, mada su znali za nju. Zaverenici su uspostavili vezu i sa pretedentom na srpski presto Petrom Karađorđevićem. On nije bio začetnik zavere, ali je bio spreman da se koristi njenim rezultatima. Održavao je vezu sa zaverenicima preko Jakova Nenadovića, njegovog predstavnika u Beču. Takođe, pokušano je da se ispita i držanje Austrije i Rusije prema nameravanom prevratu. Prema izvesnim pokazateljima kralj Aleksandar je ponovo spremao zaokret u spoljnoj politici od Austrije prema Rusiji, a prema nekim nagoveštajima čak je smerao da se otrese i kraljice Drage. Austrijska diplomatija je u svakom slučaju bila upoznata s postojanjem zavere u Srbiji, a verovatno su i ruski obaveštajci imali podataka o njoj. Martovski protesti radnika i đaka odigrali su presudnu ulogu u razvoju zavere.U noći 29. maja (11.juna) 1903. god. grupa od 28 oficira nasilno je prodrla u dvor, ubila kralja i kraljicu, a njihova tela izbacila kroz prozor. Takođe, ubijeni su predsednik vlade i ministar vojni, generali Dimitrije Cincar-Marković i Milovan Pavlović. Vojska je zauzela ključne objekte vlasti i veza u Beogradu, i tako je zavera uspela. Prevrat izvršen u Beogradu nije bio revolucija u pravom smislu reči pošto nije promenio društvenu strukturu Srbije, niti je menjao njen ekonomski sistem. To je bio vojni puč koji je odgovarao interesima liberalnog građanstva kao način da se otvori put građanskoj demokratiji, ustavnosti, i parlamentarizmu. Vojnim pučem 1903.god. uklonjena je i poslednja prepreka da se uvede parlamentarizam za koji se zalagalo i borilo srpsko građanstvo. Smrću kralja Aleksandra ugasila se i dinastija Obrenovića koja je, sa prekidom u razdoblju 1842-1858. god., vladala Srbijom od drugog srpskog ustanka 1815. god.

Prevrat je označio prekretnicu u unutrašnjoj i spoljnoj politici Srbije, i označio početak novog razdoblja koje je trajalo do prvog svetskog rata. To razdoblje bilo je obeleženo unutrašnjim uvođenjem ustavne i parlamentarne građanske demokratije i aktivnom nacionalnom spoljnom politikom. Suštinski, ove promene su označile završetak procesa političkog i ekonomskog oslobođenja Srbije.

Stupanje dinastije Karađorđević na presto

Nova revolucionarna vlada Jovana Avakumovića sazvala je raspušteno narodno predstavništvo koje je vratilo ukinuti Ustav iz 1888. god. i izabralo Petra I Karađorđevića za novog vladara Srbije. To je bio predznak nove političke klime u kojoj je težište političkog života preneto sa dvora na Skupštinu, i značilo pobedu ideja koje su krčile put u Srbiji u razdoblju od 1878. do 1903.god. Političke stranke dobile su nov polet i snagu kroz parlamentarizam, ali se ni dvor nije odmah predavao, kao što je i vojska zadržala svoj stari uticaj, delimično u dnevnoj politici, a posebno u trenucima nacionalnih kriza. S toga na razvoj srpskog parlamentarizma u periodu od 1903. do 1906.god. snažno deluju tri određena činioca: političke stranke, dvor, i vojska.Uspostavljanje parlamentarizma značilo je i aktiviranje političkih stranaka. Osim radikalne stranke, sve građanske stranke donele su nove programe, prilagođavajući se novim političkim uslovima. Dok su se jedni radikali držali svog starog programa donetog još osamdesetih godina, dotle je nova Samostalna radikalna stranka koja se 1904. god. konačno izdvojila iz krila starih radikala unela u svoj program privredne zahteve u korist sela i istakla da će u spoljnoj politici „negovati duh jugoslovenskoj zajednici“. Kao svoju glavnu parolu istakli su moralni preporod srpskog političkog i

127

javnog života uopšte. Liberalna stranka se konačno pocepala na dve frakcije – narodnu (nacionalnu), i liberalno-demokratsku (narodnjačku) stranku. Napredna stranka, raspuštena 1897.god., ponovo se organizovala 1906. god. s programom koji je bio skrojen u starom duhu izmene ustava u konzervativnom smislu (dvodomni sistem). Nova stranka, Srpska seljačka sloga, kao pokušaj klasne seljačke organizacije stajala je na antibirokratskim pozicijama, ali nije pokazala uspeha u već opredeljenom seljaštvu koje je sledilo građanske stranke. Posle 1903. god. u srpskom političkom životu javila se jedna nova politička radnička stranka zasnovana na načelu marksističke radničke organizacije. Nakon osnivanja Beogradskog radničkog društva i pokretanja „Radničkih novina“, početkom avgusta 1903 god. na osnivačkom kongresu u Beogradu osnovana je Srpska socijal-demokratska stranka. Njen program se dobrim delom ugledao na Erfurtski program nemačke socijal-demokratije: u njemu je bila osuđena politika građanskih stranaka kao izraz interesa buržoazije, zahtevana je svetovnost škole, ravnopravnost žena, donošenje radničkog zakonodavstva koje će ograničiti radno vreme, zabraniti dečji noćni rad, regulisati isplate nadnice i obezbediti nedeljni odmor. Uporedo sa osnivanjem stranke održan je i prvi kongres Radničkog saveza kojim je stvoren jedinstven sindikalni pokret. Marksističko vođstvo stranke činili su Radovan Dragović, i Dimitrije Tucović. Industrijski polet Srbije dao je polet i radničkom pokretu uopšte na početku XX veka. Glavnu ulogu u parlamentarnom životu imala je radikalna stranka. Ona je na prvim skupštinskim izborima održanim u septembru 1903. god. osvojila većinu koja im je omugućila da obrazuju kabinet i da sa manjim prekidima ostanu na vlasti sve do 1918. god. Vladavinu starih radikala najozbiljnije je ugrozio rascep sa mlađim radikalima tkz. samostalcima. Taj rascep je bio neizbežan u procesu dalje polarizacije srpskog građanstva, kao i smene generacija u političkom životu. Rascep u radikalnoj stranci bio je najznačajniji događaj političke istorije Srbije posle 1903. god. i znatno je uticao na pravac razvoja srpskog parlamentarizma uopšte. Obe radikalne stranke, starija i mlađa, bile su po snazi uglavnom izjednačene, pa su skupštinske izbore i odnose u Skupštini dovodile do mrtve tačke. Prevrat izvršen učešćem oficira mogao je istaći ulogu vojske u unutrašnjem političkom životu. Istina je da su izvršioci prevrata predali vlast građanskim političarima po svršenom činu i da nisu pokušali da obrazuju vojnu vladu. Ali to nije značilo da su se vojnici odrekli svake uloge u daljem političkom životu zemlje. Jedna grupa zaverenika odmah je okružila novog kralja, zauzela važne položaje u vojsci, i počela čišćenje načelnih i ličnih protivnika, većinom pristalica svrgnute dinastije. Oficirski kor se posle 1903. god. pocepao na dve struje: na pristalice zaverenika, i njihove protivnike. Protivnici zaverenika su zahtevali da se oni isključe iz vojske i budu sudski kažnjeni za kraljoubistvo. Delatnost protiv zaverenika odrazila se u pokušaju pobune podoficira u Kragujevačkom garnizonu u aprilu 1906. god., ali pokret nije imao jaču podršku. On je bio kombinovan s međunarodnim zapletom koji je nastao usled protivljenja Engleske da prizna novi režim u Srbiji. Zaverenici su u početku našli punu podršku kod kralja, ali ih je njegovo ustezanje da prekine veze s političkim strankama i počini neustavna akta postepeno udaljavalo od njega, cepajući ih na dva zavađena krila: zaverenike koji su ostali uz dinastiju i one koji su se okrenuli protiv nje. Ovaj raskid se mogao osetiti već od 1906. god. kad je kralj popustio pod engleskim pritiskom, kao i na savet političkih stranaka, te penzionisao glavne učesnike u majskim događajima iz 1903. god. Ovaj rascep u vojsci doveo je kasnije do podele na tkz. „Crnu ruku“ i „Belu ruku“, što je dobilo krvav rascep u Solunskom procesu 1917. god.Pored oficira učesnika u zaveri, odane pristalice dinastije obrazovale su 1903-1906. god. neku vrstu civilne klike u dvoru. Ovi ljudi su se mešali u unutrašnju politiku, posredovali su u austrijsko-

128

srpskom sukobu iz straha da jače zaoštravanje sa Habsburškom Monarhijom može ugroziti i samu dinastiju u Srbiji, a posebno su oštro istupali protiv Nikole Pašića i starih radikala.Pobedom shvatanja liberalnog građanstva koje je ostvareno u parlamentarizmu, vojska je izgubila ulogu neposrednog zaštitnika monarhije i vladara, mada je opštim pogoršanjem spoljnopolitičkog stanja od 1903. god. dobila u značaju kao jemac za nezavisnost zemlje. Dinastija Karađorđevića vraćena je 1903. god. u zemlju posle četrdeset i pet godina vladavine Obrenovića. Petar je stigao u Beograd posle izbeglištva u kome je proveo najveći deo života. Na presto je stupio kao šezdesetogodišnjak. Novi kralj je u početku mogao računati na podršku onih koji su ga doveli na presto. To su bili oficiri i prijatelji iz emigracije. Posle početnog kolebanja kralj Petar se opredelio za parlamentarizam. To ne samo što je učvrstilo njegov lični položaj, nego mu je zajedno sa živom spoljnom politikom koju je poveo posle 1903. god., a koja je bila vezana za njegovo ime, donelo popularnost.

Spoljno- politički položaj Srbije 1903.god.

Položaj Srbije bio je težak. Neposredno se nalazila na udaru nemačkog prodora na Istok i morala je doći u sukob sa njegovom austro-ugarskom prethodnicom.Otpor Austriji i Nemačkoj bio je moguć najpre uz podršku Rusije koja je bila tradicionalni protivnik njihovog prodora na Balkan.Rusko-japanski rat na Dalekom istoku poremetio je austrijsko-rusku ravnotežu snaga na Balkanu u korist Habsburške Monarhije. Otvarajući svoje planove prema Solunu i zatvarajući Srbiji vrata prema jugu,Austro-Ugarska joj je nametala borbu. Nemajući podršku Rusije,koja je bila zauzeta ratom na Dalekom istoku,Srbija je morala tražiti podršku kod zapadnih sila Evrope,protivnica Nemačke. Udaljavanjem Rusije sa Balkana,austro-ugarski imperijalizam se na jugo-istoku Evrope sudario sa rastućim italijanskim imperijalizmom čije su se težnje usmeravale prema Albaniji,i istočnoj obali Jadrana. To je koristila srpska diplomatija koja je nastojala da iskoristi austrijsko-italijansko suparništvo,videvši u Italiji kočnicu austrijskom širenju na Balkanu.Veliku teškoću u približavanju Srbije silama Antante predstavljali su pogoršani odnosi sa Engleskom od 1903.god.-1906.god. zbog prevrata izvršenog u maju 1903.god. Ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića izazvalo je negodovanje legitimističke Evrope u kojoj je prednjačila Engleska. Posle izvršenog atentata, Austro-Ugarska i Rusija su odmah priznale svršenu činjenicu i nastojale da novi režim privuku sebi. To je učinila i Francuska posle izvesnog kolebanja, ali su Engleska i Holandija ostale uporne u osudi izvršenog čina. Strani predstavnici u Beogradu (osim grčkog, i turskog) napustili su prestonicu na Novu 1904. god. kako bi izbegli prijem u dvoru. Engleski predstavnik nije prisustvovao i svečanostima prilikom krunisanja kralja Petra u leto 1904.god. Ovaj izmenjeni odnos snaga suočio je englesku diplomatiju s potrebom da postepeno izmeni svoju tradicionalnu turskofilsku politiku u korist mladih i dinamičnih balkanskih država, među kojima je Srbija svojim otporom Beču iskakala sve više u prvi plan. Kao uslov za sređivanje odnosa engleska vlada je tražila da se oficiri–zaverenici najpre kazne,a potom i uklone sa visokih položaja u dvoru i vojsci. Pitanje zaverenika imalo je ustvari dva vida: spoljno kao pitanje sukoba sa Engleskom,i unutrašnje usled političke uloge koju su zaverenici imali u životu zemlje zaklanjajući se iza kralja. Međutim,pošto su zaverenici uz podršku kralja odbili da se povuku,to se vlada umesto sa oficirima uskoro sukobila sa dvorom.Skupština je pomilovala zaverenike za dela izvršena 29.maja. S toga je Engleska tražila nezakonite mere od vlade i kralja, pošto se kažnajvanje zaverenika kosilo sa već donetom odlukom i nosilo bi znak protivustavnog akta. Usled otpora da potpiše ukaz o penzionisanju zaverenika, u decembru 1905.god. pao je ministar spoljnih poslova Jovan Žujović. Kabinet Ljube Stojanovića se ponovo sukobio sa kraljem i zaverenicima u martu 1906.god. kad su

129

dobijeni konačni engleski uslovi: imena petorice oficira čije je uklanjanje tražio London za obnovu diplomatskih odnosa. Ceo sukob zbivao se u jeku austrijsko-srpskog spora koji je nastao oko topovskih nabavki,zajma i trgovinskog ugovora,te bio utoliko teži za Srbiju. Pre nego što bi se povukli zaverenici su tražili jemstvo da neće biti proganjani, da će biti materijalno obeštećeni, i da će odnosi sa Engleskom biti zaista uspostavljeni. Pašić je sa zaverenicima postigao sporazum o materijalnom obeštećenju: da dobiju penzije u visini svojih plata, a istovremeno je tražio izjavu Engleske da će obnoviti odnose posle penzionisanja zaverenika. Na pritisak Apisa, zaverenici su konačno dali pristanak. Ukazom od 17. maja 1906. god. penzionisani su Aleksandar Mašin, Damjan Popović, Petar Mišić, Luka Lazarević, i Ljuba Kostić, a odnosi sa Engleskom uspostavljeni su upravo na dan trogodišnjeg prekida. Rešenje zavereničkog pitanja bilo je važno i za spoljnu i za unutrašnju politiku Srbije. Engleska je trebalo da odigra važnu ulogu u aneksionoj krizi. Rešenjem ovog pitanja smanjena je uloga kralja i dvora u političkom životu Srbije pobedom parlamentarnih rešenja. Time je završeno potpuno povezivanje Srbije sa silama Antante u čijem je taboru ušla i u prvi svetski rat.

Pitanje Makedonije (1903-1908.god.)

Krajem XIX i početkom XX veka Makedonija je sve više izbijala u prvi plan međubalkanskih odnosa kao posledica unutrašnjeg jačanja balkanskih država, delatnosti domaćeg makedonskog pokreta, početka dejstva velikih evropskih sila na Balkanu, uz raspadanje osmanskog privrednog i upravnog sistema.Dva događaja, jedan unutrašnji i drugi spoljašnji, iznela su makedonsko pitanje na evropsku pozornicu: Ilindenski ustanak 1903. god. i reformna akcija evropskih sila u Makedoniji. Ilindenski ustanak koji je buknuo 2. avgusta 1903. god. u oblasti Kruševa, mada je bio ugušen teškim odmazdama turske vojske, skrenuo je pažnju cele Evrope na patnje stanovništva i na kritično stanje u ovoj oblasti. U oktobru iste godine sporazumele su se Austro-Ugarska i Rusija da se zajedno preduzmu izvršenja programa unutrašnjih reformi u Makedoniji, uz sadejstvo drugih velikih sila. Austrijsko-ruski sporazumi u odnosu na Balkan uvek su krili opasnost od moguće podele interesnih sfera na balkanskom području. U jednoj takvoj podeli tokom istočne krize 1876-1877. god. Srbija je potpadala pod interesnu sferu Austro-Ugarske.Proširenjem austrijskog uticaja u severnoj Albaniji,Sandzaku,i Kosovu izazvalo je strah u Beogradu da će Austro-Ugarska izdejstvovati evropski mandat za Makedoniju sličnom onom koji je dobila za Bosnu i Hercegovinu 1878.god. Srpske težnje ispoljene u Makedoniji na početku XX veka bile su pothranjene razlozima samoodbrane od pritiska koji je dolazio sa severa,iz Austro-Ugarske.Naime, planovi stvaranja velike Albanije,inače pripremanim u Beču, koja bi obuhvtala teritoriju do Skopja bili su poznati u Beogradu.Veliko bugarska delatnost,oslonjena na Sanstefanske težnje,otvarala je put širenju drugom suparniku u Makedoniji.U takvim okolnostima javlja se i treći činilac,Grčka. Pitanje Makedonije,posmatrano sa stanovišta srpskog nacionalizma,trebalo je rešiti podelom oblasti među balkanskim takmacima.Samostalnost Makedonije odbacivana je u izvesnoj meri i usled bojazni da je Bugarska ne iskoristi u aneksionističke svrhe.Podela Makedonije bila je teško ostvariva pošto nisu postojale etničke granice koje bi poslužile kao osnov,kao i usled nepomirljivih stavova balkanskih država. U međuvremenu su, na makedonskom tlu, izrastale i domaće nacionalne snage iz sazrevanja svesti o makedonskoj naciji kao posebnoj nacionalnosti na Balkanu. Takođe,razvila se i oružana borba između četa koje su ubacivane iz susednih balkanskih država.Iza makedonskih komiteta u Bugarskoj stajali su bugarski vojni krugovi i dvor s knezom Ferdinandom.Za Bugarskom stupila je u akciju i Grčka čije su čete uglavnom delovale u oblastima

130

južne Makedonije. Makedonski komitet u Atini na čelu sa Vrhovnim savetom rukovodio je akcijama grčkih četa uz podršku konzulata u Solunu,Serezu,i Kavali,čije je osoblje uglavnom činio grčki oficirski kadar. Grčke čete su delovale protiv bugarskih,što je 1906.god. dovelo i do pogoršanje bugarsko-grčkih odnosa,i antigrčkih ispada u mnogim gradovima južne Bugarske.Srbija se,takođe,uključila u oružanu akciju u Makedoniji. Prvi četnički komitet za vojna dejstva nikao je u privatnim krugovima 1902.god.,a prve čete su obrazovane 1904.god. u Srbiji,zatim i na makedonskom terenu. Učinjen je i pokušaj saradnje sa Unutrašnjom makedonskom organizacijom,mada srpski nacionalizam nije priznavao makedonsku narodnost.Srpska vlada je, u početku, bila uzdražana prema akcijama srpskih četničkih organizacija, budući da se plašila reakcije Austro-Ugarske.U njoj su pored Nikole Pašića i Ministarstva vojske i spoljnih poslova, učestvovali i samostalci Ljuba Davidović i Ljuba Kovačević.U oblasti Skoplja i Bitolja stvorena je tkz. „Srpska odbrana“ kojoj su na čelu stajala dva odbora,jedan u Staroj Srbiji,a drugi u Makedoniji. Četama je rukovodio Gorski štab koji je osnivao pododbore i mesne odbore po Makedoniji,i bili su sastavljeni delom od meštana,a delom od dobrovoljaca sa strane. Ubacivane su čete iz Srbije koje su opremane u Beogradu,Vranju,Leskovcu,Nišu,i bile pod komandom oficira i podoficira srpske vojske,a sastavljene od dobrovoljaca među kojima je bilo prebeglica iz Bosne i Hercegovine,Vojvodine,pa čak i iz Hrvatske,Slavonije,i Dalmacije. Najveća četnička aktivnost razvila se u periodu od 1904.-1908.god.Mladoturska revolucija koja je izbila u julu 1908.god. bila je pokušaj da se Tursko Carstvo modernizuje i uvede u krug evropskih država.Društvena i ekonomska slabost turskog građanstva udarila je mladoturskom pokretu pečat vojne zavere i vojnog prevrata, koji su umesto zapodnoevropske građanske demokratije vodili uspostavljanju vojne diktature. U početnoj fazi bila su istaknuta načela ustavnosti,parlamentarizma,i agrarna reforma. Pošto je revolucija sa sedištom u solunskom vojnom garnizonu pobedila,to je 23.jula donet ustav.Sultan Abdul Hamid je morao da kapitulira,a mladoturci su u Carigradu obrazovali svoju vladu.Revolucija je označila i kraj reformne akcije u Makedoniji,pošto je novi režim odbio strano mešanje u unutrašnje stvari carstva. Novi ustav je obećavao i nesmetan razvoj svih narodnosti u Turskom Carstvu. Svi tada postojeći pokreti u Makedoniji počeli su se politički organizovati za delatnost u novim uslovima. Mladoturci su osnovali svoju partiju „Ujedinjenje i napredak“. Levo krilo VMRO stvorilo je Makedonsko-ordinsku revolucionarnu organizaciju (MORO) koja je usled potrebe da se pređe sa revolucionarne na političku delatnost uskoro prerasla u Narodnu federativnu partiju (NEP). Njen program zastupao je decentralizaciju Carstva,samoupravu i ravnopravnost njegovih narodnosti,agrarnu reformu, i stvaranje istočne federacije-Saveza Turske sa balkanskim narodima. Ostale akcije u Makedoniji bile su saobražene sa novim uslovima u tkz. političke klubove.Savez bugarskih konstitucionalnih klubova nastavio je bugarsku propagandu uz podršku desnog krila VMRO i Sofije. Grčki klubovi su osnovani 1908.god. uz podršku Patrijaršije i Atine.Albanci su ,takođe,osnivali svoje klubove i tražili priznanje albanske narodnosti,upotrebu jezika u nastavi, i oblasnu autonomiju. Na podstrek srpskog konzula u Skoplju, u avgustu 1908.god. održana je Prva srpska konferencija u Skoplju radi osnivanja Glavnog odbora organizacije otomanskih Srba. U februaru 1909.god. u Skoplju je održan kongres srpske organizacije koja je u saradnji sa mladoturcima dobila dva mesta u parlamentu u Carigradu.Program srpske organizacije zagovarao je proširenje nadležnosti crkvenih opština,izmenu poreskog sistema, i poboljšanje položaja seljaka. Srpska propaganda je imala na raspolaganju i glasilo Vardar koji je izlazio do 1914.god.Međutim,novi mladoturski režim je umesto proklamovanog ustavnog i demokratskog ustrojstva počeo vršiti razne pritiske,otomanizaciju i gušenje pokreta neturskih narodnosti.Njihovi klubovi su zabranjeni 1909.god.,a naredne 1910.god.započelo je razoružavanje stanovništva,sprovedeno uz teška

131

nasilja i žrtve. Velike sile su u početku pozdravile mladoturski pokušaj,svaka u nadi da će privući novi režim na svoju stranu.Međutim,on se počeo okretati Nemačkoj opredeljujući se za Centralne sile.Područje Makedonije,južne Srbije,Albanije,i Trakije bilo je uoči prvog balkanskog rata 1912.god. ponovo u stanju anarhije,praćeno atentatima,obračunima četa i odmazdama centralnih vlasti.Mladoturska revolucija je ubrzala ostvarenje planova Beča u vezi sa aneksijom Bosne i Hercegovine.

Carinski rat između Srbije i Austro-Ugarske1905.-1911.god.

Privredna povezanost Srbije za Austro-Ugarsku na početku XX veka bila je takva da joj je u stvarnosti onemogućavala da vodi nezavisnu privrednu politiku. Prvi korak u pravcu aktiviranja srpske politike posle 1903. god. bilo je izvršenje programa da se naoruža vojska i proširi železnička mreža. Usled jačanja spoljne opasnosti i zaoštravanja krize u Turskoj, sve balkanske države su početkom XX veka pristupile ubrzanom naoružavanju.Izgradnja železnica u Srbiji bila je izazvana strateškim i privrednim potrebama.Tranzitnu prugu od Beograda do bugarske i turske granice koja je izgrađena posle Berlinskog kongresa trebalo je povezati s lokalnim železnicama i uključiti u sistem privredno-saobraćajne mreže da bi pokrila celu zemlju. Te težnje su došle do izražaja u politici saobraćaja posle 1903. god. usmeravajući srpski izvoz ka donjem Dunavu i predviđajući gradnju jadranske železnice koja bi otvorila put do Jadranskog mora,ova politika imala je za cilj da omogući uslove za privrednu ne zavisnost onako kako je naoružanje vojske trebalo da brani političku samostalnost.Naoružanje vojske i izgradnja železnica zahtevali su materijalna sredstva kojima Srbija nije raspolagala,a mogla ih je naći jedino u inostranom zajmu. Izbor zajmodavca za naoružanje nosio je istovremeno odgovor na pitanje spoljnopolitičkog usmerenja Srbije. Radikali su zastupali mišljenje da zajam treba zaključiti u Francuskoj, polazeći od pretpostavke da može doći do sukoba sa Habsburškom monarhijom u budućnosti, i od činjenice da je francuski kapital preovladao na Balkanu. Samostalci su tražili slobodan izbor najpovoljnije ponude, smanjenje tereta zajma, i razdvajanje izvora za naoružanje od izvora za železnice. Topove je trebalo nabaviti prema njihovim tehničkim prednostima bez obzira na njihovo političko poreklo. Posebno oštro suparništvo je izbilo između francuskih,austrougarskih,i nemačkih banaka i fabrika. Srpska vlada sa Nikolom Pašićem okrenula se prema Francuskoj i zatražila zajam kod pariskih banaka, na čemu je radio ministar finansija Lazar Paču. Nedovoljno jaka da učestvuje u nadmetanju evropskog kapitala, Austro-Ugarska je izvršila neposredan pritisak na Srbiju,nstvarajući poteškoće srpskom poljoprivrednom izvozu i zahtevajući da se pre zaključenja zajma izvrše uporedne probe topova evropskih fabrika u nadi da će tim otezanjem onemogućiti zajam u Francuskoj. Zahtev da se prethodno izvrše uporedne probe topova podelio je Srbiju na dva fronta.Opozicija koju su podržali dvor i oficiri zaverenici smatrali su da radikali imaju materijalnu korist od kupovine topova u Francuskoj.To je izazvalo političku krizu početkom 1905. god. koja se pretvorila u krizu parlamentrizma. Pašić je najpre uspeo da pridobije vojsku i Radomira Putnika, i preko štampe i uz podršku parlamenta uspeo da skrši otpor dvora. Time je vlada u proleće 1905. god. uspela da zaključi u Parizu veliki zajam za naoružanje i izgradnju železnica u iznosu od 110 miliona franaka. Potom je Pašić pokušao da na izborima proširi svoju skupštinsku većinu.Vlada je podnela ostavku, što je dovelo do raspuštanja Skupštine i novih izbora. Međutim, kralj je mandat za sastavljanje vlade dao samostalcima, koji su bili manjina u skupštini. Sa starom vladom pao je i pariski zajam. Nova vlada je zaključila zajam u Beču. Srbija se na taj način posredno obavezala da topove nabavi kod

132

austrijskih proizvođača, a zajam je povećao uticaj austrijskog kapitala u Srbiji u trenutku kada je počinjala odlučujuća borba za osamostaljenje Srbije od susedne Monarhije. Upetljan u pitanje rešavanja odnosa sa Engleskom i penzionisanja oficira zaverenika, (Ljuba) Stojanovićev kabinet je upao u novu krizu početkom carinskog rata između Srbije i Austro-Ugarske. Sve je to odlučilo sudbinu bečkog zajma koji je vlada otkazala pozivajući se na represalije koje je Austro-Ugarska preduzela prema Srbiji. Carinski rat koji je izbio 1906. god. između Srbije i Austro-Ugarske imao je ekonomske i političke uzroke. Usled dugogodišnje povezanosti srpske privrede sa austrijskom, promena njihovih odnosa mogla je biti izvršena samo korenitim prekidom. Početkom XX veka prestao je da važi čitav blok evropskih trgovačkih ugovora koji su bili zaključeni tokom osamdesetih godina XIX veka. Srpska vlada je krenula pravcem zaštite domaće industrije u novoj carinskoj tarifi donetoj 1904. god. Nemačka je 1902. god. novom tarifom počela nametati politiku agrarne zaštite koja je neposredno pogodila Austro-Ugarsku i njen poljoprivredni izvoz u Nemačku. To se odrazilo na ograničenja koja su ugarski poljoprivrednici, najviše pogođeni promenama, nametnuli poljoprivrednom uvozu sa Balkana. Nova carinska tarifa doneta u Habsburškoj Monarhiji 1906. god. zaključila je period povlašćenog postupka prema Srbiji iz ranijih ugovora 1881. god. i 1882. god. Sukob dveju zaštitnih politika: srpske industrijske i austrougarske agrarne bio je neizbežan. Ugarski poljoprivrednici kao jači činilac su nametnuli Srbiji carinski rat,a a gubeći prednosti za svoj izvoz, srpska privreda nije više imala razloga da žrtvuje svoje industrijske i političke interese. Početak sukoba praktično je mogao početi onog trenutka kada je Srbija 1904. god. zaključila trgovinski ugovor sa Nemačkom i 1905. god. sa Turskom, ne čekajući da sredi svoje odnose sa susednom Habsburškom Monarhijom. To je izazvalo nezadovoljstvo u Beču koje je preraslo u buru krajem 1905. god. kad se saznalo da su Bugarska i Srbija sklopile carinski savez. Ministar spoljnih poslova Austro-Ugarske grof Goluhovski odlučio je da na političkom pitanju kakvo je u suštini bio srpsko-bugarski savez prelomi privredne odnose sa Srbijom. Prekinuvši 25. decembra 1905. god. započete pregovore sa Srbijom za zaključenje novog ugovora, Goluhovski je 2.januara 1906.god. ultimativno zatražio raskid srpsko-bugarskog ugovora kao suprotan pravu najvećeg povlašćenja Austro-Ugarske. U Beču je naređeno da se zatvori granica prema Srbiji, što je bilo jednako objavi carinskog rata. Vest o carinskom ratu sa Austro-Ugarskom je izazvala proteste u Srbiji. Trgovinski prekid sa Habsburškom Monarhijom imao je za srpsku privredu značaj prekretne promene budući da je dotle 86% srpskog izvoza išlo u Monarhiju. Iza prekida se krila opasnost finansijske i privredne krize za jednu agrarnu privredu koja je mogla biti ugušena ukoliko ostane bez tržišta. Ni međunarodni položaj Srbije nije bio povoljan jer je Turska, zbog srpsko-bugarske carinske unije, pretila da će zatvoriti Srbiju sa juga. U aprilu 1906. god. austrougarska vlada je uputila u Beograd promemoriju u kojoj je bezpogovorno zahtevala da srpska vlada pri nabavci artiljerijskog naoružanja, materijala za železnice, i soli uz jednake ponude obezbedi prvenstvo austrougarskim firmama, postavljajući ovaj zahtev kao uslov za zaključenje novog trgovinskog ugovora. Promemorijom je oživljeno „topovsko pitanje“ koje je bilo vezano za trgovinske odnose. Zahtevajući prvenstvo, vlada u Beču je narušavala načelo ravnopravnog takmičenja evropskog kapitala u Srbiji i stvarala presedan koji se kasnije mogao preneti na druge oblike političke i privredne delatnosti. Vlada Nikole Pašića je pokušala da se nagodi sa Austro-Ugarskom. Pozivajući se na izveštaj tehničke artiljerijske komisije koja je davala prednost francuskom topu, vlada je ponudila austrougarskoj industriji nagradu u ostalim porudzbinam . Taj odgovor nije zadovoljio austrougarsku vladu, koja je 7. jula 1906. god. naredila da se zatvori granica za uvoz stoke iz Srbije, pozivajući se na opsanost od stočne zaraze. Srpska vlada je tada obnovila pregovore za zaključenje zajma radi nabavke topova i železničkog

133

materijala u Parizu, gde su u novembru 1906. god. potpisani ugovori sa francuskim bankama. Time je konačno rešeno „topovsko pitanje“ koje je dve godine gušilo srpsku unutrašnju i spoljašnju politiku.Carinski rat sa Dvojnom Monarhijom prekinuo je srpskoj poljoprivredi tradicionalne veze sa srednjom Evropom. Srpski poljoprivredni izvoz morao se probiti na nova tržišta Sredozemlja i zapadne Evrope. Kontinentalni položaj Srbije bez neposrednog izlaza na more zahtevali su punu mobilizaciju proizvodnih, saobraćajnih, i finansijskih izvora Srbije. Vlada je od početka sukoba pristupila osnivanju spoljnotrgovačke mreže preko trgovinskih predstavništava i otvaranju počasnih konzulata, koristeći se iskustvima Rumunije u trgovačkom ratu sa Austro-Ugarskom. Ishod carinskog rata je zavisio od rešenja saobraćajnog pitanja i organizacije prevoza. Srbija je imala na raspolaganju četiri pravca: dva železnička-preko Bugarske za Crno more i preko Turske za Solun-, i dva rečna donjim Dunavom do Suline i srednjim Dunavom do Regensburga. Krajem 1906. god. i početkom 1907. god. sklopljeno je osam novih ugovora koji su olakšavali pristup na tržišta Italije, Francuske, Engleske, Švajcarske, Belgije, Španije,Rusije i zemalja severne Evrope. Istovremeno su preduzete mere i za sređivanje unutrašnjeg tržišta, nadzora nad robom koja je namenjena izvozu, trgovačkog kredita, i sl. Pitanje izvoza stoke, koja nije podnosila dug transport, rešeno je podizanjem domaće prerađivačke industrije (klanica, fabrika konzervi) i prebacivanjem težišta proizvodnje sa stočne na poljoprivrednu. Povoljan trgovinski bilans krajem 1906. god. i zaključenje zajma u Parizu ojačali su položaj Srbije prema Habsburškoj Monarhiji. S toga je baron Leks fon Erental, austrijski ministar spoljnih poslova, pokušao 1907. god. da smiri carinski rat sa Srbijom. Ni srpska vlada nije želela da dalje zaoštrava odnose sa Bečom zbog teškoća u stočnom izvozu i međunarodne situacije uopšte, posebno zbog odnosa na Balkanu. Nikola Pašić je kao predsednik vlade posetio Beč 1907. god. posle čega su otvoreni putevi da se nastavi sa prekinutim trgovinskim pregovorima. Vođeni u Beču pregovori su stalno zapadali u krizu jer su se spoticali na srpskom zahtevu da se izvoz žive stoke u Austro-Ugarsku dozvoli, i na bečkom protiv predlogu da se dopusti samo ograničena količina uvoza iz Srbije, i to zaklane stoke. Konačno je u martu 1908.god. potpisan nov austrijsko-srpski trgovinski ugovor posle pregovora koji su trajali godinu dana. Novi ugovor sa Austro-Ugarskom nije se dugo održao, jer su ga odnele nepogode u srpsko-austrijskim odnosima. Sukob nastao između dve zemlje posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine povukao je za sobom i trgovinski ugovor. Otpor koji je Srbija pružila Austro-Ugarskoj u aneksionoj krizi iskoristili su mađarski poljoprivrednici da spreče potvrdu ugovora u austrougarskim parlamentima. Na njihovo traženje u Beču je odlučeno da se količina mesa iz srpskog uvoza dodeli Rumuniji. Srpska vlada je u znak protesta izradila novu minimalnu carinsku tarifu koja je bila protiv industrijskog uvoza iz Monarhije. Zatim su otkazani i svi austrijsko-srpski sporazumi zaključeni još 1881/82.god. Privremeno uvedeni trgovinski ugovor je prestao da važi u martu 1909. god. pa su se obe zemlje našle ponovo u ne ugovorenom stanju i carinskom ratu. Posledice borbe su se najbolje pokazale prilikom zaključenja novog zajma za dalje naoružanje zemlje i građenje jadranske železnice. Zajam je zaključen 1909. god. u Francuskoj. Takođe, je i Austro-Ugarska izvukla pouku: ona je u aneksionoj krizi izvojevala političku pobedu, ali ju je platila turskim bojkotom njene robe i posledicama srpske osamostaljenosti. S toga su obe strane potražile način da ublaže dotadašnju zategnutost. U Beču je tokom svojih poseta srpski ministar spoljnih poslova Milovan Milovanović otvorio put sporazumu u trgovinskim pitanjima. Oni su vođeni u leto 1910. god. ali su se spoticali na srpskom zahtevu da se umesto uvozne količine mesa u Austro-Ugarsku

134

dozvoli samo uvoz žive stoke iz Srbije preko susedne Monarhije u Evropu. Zahtev je odbačen u Beču. Austrijsko-srpski ugovor je postignut 27. jula 1910. god., količina uvoza zaklane stoke je smanjena, dok su srpske zaštitne carine na uvoz austrijske industrijske robe bile povećane. Stupanjem na snagu austrijsko-srpskog ugovora od 24. januara 1911. god. bio je najzad okončan carinski rat između dve zemlje. Srpski trgovinski bilans je ostao aktivan tokom sukoba i pokazao je uvećanje, a srpska privreda je udarila temelje svojoj nezavisnosti od Austro-Ugarske. Posledice promena na privrednom polju su se odrazile neposredno i na političkom polju, što se ogledalo tokom aneksione krize 1908/09. god. i ratova 1912-1914. god.Najdramatičnije razdoblje sukoba bilo je 1906. i 1907. god.

Austrijska politika na Balkanu 1905-1908.god.

Austro-Ugarska politika prema Balkanu i Srbiji odrazila se u tri vida koji su se naizmenično smenjivali od 1905.god.-1908.god. Prvi je bio ekonomski izražen u carinskom ratu; drugi je bio saobraćajni i ispoljen u projektu za gradnju tkz. sandzačke železnice; treći je bio politički,a primenjen je u pripajanju Bosne i Hercegovine. Cilj Austro-Ugarske na Balkanu bio je Solun.Snaženje Italije u oblasti Jadrana i prodor u južnu Albaniju zapretio je Austriji da zatvori pristup do Sredozemlja preko Dalmacije. Neposredan pravac prilaska Egejskom moru vodio je Moravsko-vardarskom dolinom. Na severnom prilazu ovom pravcu isprečila se Srbija koja je otporom u carinskom ratu potvrdila nezavisnost od Habsburške Monarhije.Međutim, položaj Sandzaka koji se nalazi između Srbije i Crne Gore,otvarao je puteve preko Kosova u srce Makedonije.Saobraćajno strateški značaj sandzačke visoravni ocenio je još austrougarski državnik Julijus Andraši na Berlinskom kongresu 1878.god. i tražio pravo da sa vojskom zauzme ove oblasti. Izgradnja železničke pruge preko Novopazarskog sandzaka koja je trebalo da spoji bosanske železnice sa turskim,prvi je 1900.god. pokrenuo Benjamin Kalaj,ministar finansija u Beču koji je istovremeno upravljao i Bosnom. Kalaj je svojim projektom želeo da obezbedi kontrolu nad celokupnom balkanskom železničkom mrežom,da za slučaj potrebe omogući brzo grupisanje trupa prema Staroj Srbiji i Makedoniji,da olakša trgovinsko i industrijsko prodiranje na Balkan,da suzbije srpsko-ruske i italijanske projekte o železnicama na Balkanu. U Beču je 1902.god. odlučeno da se gradi istočnobosanska pruga čija je deonica do granice Sandzaka bila završena 1906.god. Naredne godine grof Erental je oživeo stari Kalajev plan o Sandzaku.Plan je predviđao izgradnju tri železničke linije koje bi se spuštale u dubinu Balkana. Južni krak bi trebao da spoji Boku Kotorsku sa Skadrom i bio je uperen protiv italijanskog prodiranja u Albaniju. Srednji krak omogućio bi prodiranje u kosovsku niziju.Severni krak Erentalovog plana trebao je da spoji srpske železnice sa bosanskim. Građenje novopazarske železnice zavisilo je od Porte,a da bi dobio njenu saglasnost,Erental je žrtvovao program reformi velikih sila u Makedoniji.U Carigradu je obelodanio svoj projekat.Njegova izjava da će nova pruga predstavljati „najkraći put iz srednje Evrope u Egipat i Indiju“ bila je dovoljna da se izazove sukob u evropskoj diplomatiji. Rusija je ohrabrila Srbiju da iznova pokrene projekat za jadransku železnicu od Dunava do Jadranskog mora koja je sekla austrougarski plan.Rusija je ponovo stupila na balkansku pozornicu i iskoristila „železničko pitanje“ za staru borbu protiv Austro-Ugarske za prevlast na ovom području. Projekat za novopazarsku železnicu nikad nije bio ostvaren.Naime, u julu 1908.god. izbila je mladoturska revolucija,a u oktobru 1908.god. izvršeno je pripajanje Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj, izbijanjem Prvog balkanskog

135

rata 1912.god. projekat pruge postaje i bespredmetan posle podele Sandzaka između Srbije i Crne Gore. Planovi za jadransku prugu odražavali su želje Srbije za izlazom na more,a prednosti jadranske železnice bile su dvostruke,ekonomske i političke. Ona je trebalo da otvori nove privredne puteve Srbije prema Evropi i da je poveže sa Starom Srbijom i Crnom Gorom radi njihovog političkog ujedinjenja. Srpska diplomatija je već 1895.god. i 1897.god. pokušala da dobije od Porte odobrenje za izgradnju pruge od Jadrana preko Kosova i severne Albanije. Projekat jadranske železnice je upao u središte evropske politike,čime je diplomatski spor evropskih sila za izgradnju železnica na Balkanu dobio dva vida: prvi u pitanju sandzačke železnice,i drugi u pogledu jadranske železnice.Za jadransku su se zainteresovale Rusija,Italija,i Francuska.Rusiji je ona bila sredstvo za izlaz na topla mora,Italiji je otvarala put u unutrašnjost Balkana,a Francuskoj je obećavala unosno ulaganje finansijskog i industrijskog kapitala. 1908.god. srpska vlada je pokrenula pitanje jadranske železnice.Da bi ga lakše progurala na Porti,ona je zahtev za koncesiju prepustila jednom francuskom društvu,a sama je pokrenula akciju za finansiranje pruge pomoću evropskog kapitala. Pošto je dobijena saglasnost za učešće francuskog i italijanskog kapitala,u Parizu je potpisan sporazum o osnivanju dva društva: jednog za građenje pruge,i drugog za izgradnju pristaništa na Jadranu.Međutim,pošto je Turska izgubila teritorije Stare Srbije i Sandzaka u Prvom balkanskom ratu 1912.god. ona je prestala da bude činilac u „železničkom pitanju“. Ako nije mogla da obezbedi izlaz na more železnicom, Srbija je to pokušala da ostvari vojskom,ali je to izazvalo nove otpore velikih sila.

Austro-Ugarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908./1909.god.

Od trenutka kada je 1878.god. na Berlinskom kongresu dobila mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu,Austro-Ugarska je počela pripremati njenu aneksiju.Ovi planovi su oživeli 1906.god. kada je za ministra spoljnih poslova došao baron Leks fon Erental.On je nameravao da oživi agresivnu austrougarsku politiku na Balkanu i osamostali Austro-Ugarsku u odnosu na Nemačku. Cilj aneksije Bosne i Hercegovine: da politički i strateški obezbedi austrougarske posede na Jadranu i Balkanu, da razbije jugoslovenski pokret koji se počeo usmeravati prema Srbiji,da omogući potpunije ekonomsko iskorišćavanje anektiranih pokrajina,i da podigne ugled Habsburške Monarhije unutra i spolja. Glasovi o aneksiji Bosne i Hercegovine izazvali su u Srbiji veliku uznemirenost.Ministar spoljnih poslova Srbije Milovan Milovanović sastao se sa ruskim ministrom spoljnih poslova Izvoljskim u Karlsbadu.Izvoljski je rekao da je aneksija ne izbežna. Međutim, srpski ministar nije znao da su Izvoljski i Erental u toku leta 1908.god. počeli pregovore na bazi trampe: aneksija Bosne za prednost Rusiji u dobijanju prava na moreuze Dardanele i Bosfor. Iznenada za celu evropsku diplomatiju 6.oktobra 1908.god objavljena je u Beču aneksija Bosne i Hercegovine kao poklon caru Franji Josifu za šezdesetogodišnjicu njegovog stupanja na presto. Uoči aneksije proglašena je i ne zavisnost Bugarske.Zahvaljujući indiskreciji austrougarskog ambasadora u Parizu saznalo se za ova dva događaja koji su međusobno povezani. Trebalo je da knez Ferdinand svojim proglasom odrekne važnost Berlinskom ugovoru kako bi otvorio vrata Austro-Ugarskoj u Bosni. Međutim, i pored toga aneksija Bosne je izazvala veliku buru u Evropi, a naročito u Srbiji. U srpskoj javnosti su preovladala tri mišljenja: prvo, da aneksija nije uperena protiv Bosne nego i protiv Srbije čije se zaokruženje pojačava spuštanjem Austro-Ugarske i na Kosovo; drugo, da će aneksija ubrzati proces odnarođavanja naroda u Bosni i da će se ona zauvek otrgnuti od Srbije;

136

treće, da će aneksija izazvati ustanak u Bosni i Hercegovini koji će povući i Srbiju u rat protiv Habsburške Monarhije. Ministar spoljnih poslova Milovanović je uputio protestnu notu silama potpisnicama Berlinskog ugovora u kojoj je Srbija osudila aneksiju,i zatražila nadoknadu ukoliko bi Evropa priznala poništavanje Berlinskog ugovora. Nadoknade su obuhvatale uzan teritorijalni pojas između Srbije i Crne Gore,preko bosansko-hercegovačkog područja,pošto se Sandzak nalazio u sastavu Turske. Osnovna težnja je bila da se Srbija i Crna Gora spoje čime bi se omogućilo njihovo ujedinjenje,a Bosna i Hercegovina odvojile od Kosova i Makedonije,i tako onemogućilo širenje Austro-Ugarske prema jugu. Ako je Evropa na Berlinskom kongresu 1878.god. štitila Balkan od Rusije, sad ga je trebalo uzeti u zaštitu od Austro-Ugarske. Ovakva politika nije naišla na odziv ni u Srbiji ni u Evropi. Zahtev za nadoknade je značio priznanje aneksije,a srpska javnost je bila protiv diplomatskog cenkanja. U Srbiji je došlo do unutrašnjeg rascepa: sa jedne strane bilo je ne pomirljivo nacionalno gledište da treba tražiti nadoknade,a na drugoj se nalazila ratoborna struja spremna da se uhvati u koštac sa Habsburškom Monarhijom. Osnovan je i Središni odbor narodne odbrane sa ciljem da se ujedine sve nacionalne snage i obrazuju dobrovoljačke jedinice za predstojeći rat sa Austro-Ugarskom.Odbori su osnovani i van zemlje,a dobrovoljci su stizali iz Rusije,Italije,sa turskog i austrougarskog područja. Najveći otpor aneksiji pružila je Rusija,i potom Turska u kojoj je proglašen bojkot austrougarske robe.Opasne su bile i vojne mere koje je Austro-Ugarska preduzela na granici prema Srbiji. Mada je naklonost Rusije,Francuske,i Engleske bila na srpskoj strani,nijedna sila nije želela sukob,odnosno rat zbog bosanskog pitanja. Srpsko-turski pregovori započeti odmah na početku krize otkrili su obostrano razmimoilaženje u interesima i ciljevima: Turska je bila potrebna Srbiji protiv Austro-Ugarske,ali je Turska tražila podršku Srbije protiv Bugarske posle proglasa njene ne zavisnosti. Nezadovoljna aneksijom i Crna Gora je bila spreman za rat,pa su diplomatski odnosi sa Srbijom odmah uspostavljeni(pošto su bili prekinuti zbog „bombaške afere“). Aneksiona kriza 1908/1909.god. se ispoljila u tri sukoba: austrijsko-turskom, bugarsko-turskom,i austrijsko-srpskom. Beč se sporazumeo sa Carigradom i pristao da plati materijalnu odštetu za prisvajanje sultanovih prava u BiH. Austrijsko-srpski sukob se stalno širio.Januara 1909.god. odbijanje priznavanja aneksije i zahtev za autonomijiu Bosne i Hercegovine pod sultanovim sizerenstvom,predstavljali su gledište ratoborne struje u Srbiji. Ovaj otpor je izazvao odgovor ratobornih krugova u Beču na čelu sa vojskom, koji su želeli obračun sa Srbijom pa su tražili i vojnu okupaciju Beograda. Srpska vlada je 10.marta 1909.god.izjavila da ne namerava izazvati rat i tražiti bilo kakve nadoknade od Habsburške Monarhije,te pitanje Bosne i Hercegovine i njegovo rešenje prepušta velikim silama. Austro-Ugarska je pojačala vojne pripreme protiv Srbije, a uz to je tražila da Srbija prizna aneksiju. Nemačka je 22.marta uputila ultimativan zahtev Rusiji da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine,nespremna za rat carska vlada je dala traženu izjavu. Ovim aktom je srkšen srpski otpor aneksiji.Srpska vlada je 31.marta 1909.god. morala dati izjavu koja je inače bila sastavljena u Beču i poslata na potpis u Beograd,da priznaje i prihvata aneksiju Bosne i Hercegovine,da će se odreći daljeg protesta,da će promeniti politiku prema Austro-Ugarskoj,da će raspustiti sva dobrovoljačka udruženja osnovana na srpskoj teritoriji.Vlada je priznala iskaz. Kriza je ostavila dubok trag u širim,evropskim okvirima,a podvojenost sila je njome produbljena. Aneksiona kriza je bila jedna od prekretnica koja je gurnula događaje u pravcu svetskog rata. Unutrašnja kriza u Srbiji 1908-1909.god.Sa izbijanjem aneksione krize pojavila se i kriza vlade.Ona je dobila prvi udar na pitanju politike nadoknada za aneksiju kojoj su se oštro usprotivili radikali s Pašićem. Vlada je ulazila u krizu i u vezi s pitanjem vojnih budzeta.Kriza se otegla od decembra 1908.god. do februara 1909.god.,a

137

istovremeno su vođeni pregovori o formiranju jake koalicione i reprezentativne vlade. Takvu vladu,u koju su ušli predstavnici svih srpskih građanskih stranaka,obrazovao je 24.februara 1909.god. srpski istoričar Stojan Novaković.Kabinet četvoročlane koalicije je opstao na vlasti osam meseci.Vlada je izvela zemlju iz krize,a zatim podlegla unutrašnjem ne slaganju između stranaka. Spoljna opasnost zataškala je još jednu krizu koja bi pod drugim okolnostima imala jače posledice. U pitanju je bila ostavka prestolonaslednika Đorđa u martu 1909.god. u korist njegovog mlađeg brata Aleksandra. Tokom aneksione krize Đorđe je načinio nekoliko ispada u vezi sa Austro-Ugarskom koji su mogli biti iskorišćeni protiv Srbije.Konačno je ne hotice,u nastupu besa, ozledio svog sobara koji je podlegao povredama. Političke stranke su pustile Đorđa niz vodu.Vojni krediti izglasani 1908.god.,strah od rata i mere ekonomske blokade koje je Austro-Ugarska preduzela,izazvale su finansijsku krizu u Srbiji. Zalihe novca su iscrpene,zemlja je ostala bez kredita,a firme su padale pod stečaj. Zamro je privredni život,a vlada je preduzela administrativne i privredne mere kako bi sprečila finansijski slom. Narodna banka je povećala opticaj novca i iznesene su zlatne rezerve na tržište. Krajem 1908.i početkom 1909.god. počele su stizati vojne porudzbine zaključene ugovorima 1906.god. a uvožene preko Turske i Soluna.Zabrana tranzita ozbiljno je uzdrmala Srbiju i zapretila da Srbija ostane bez vojnih porudzbina,ali Porta nije želela njenu kapitulaciju pred Austro-Ugarskom jer bi to otvorilo put Austriji u dubinu Balkana. Turska je najzad popustila i stavila zabranu na tranzit u martu 1909.god. Zabrana je pogodila Srbiju čiji su transporti morali biti upućivani dugim i zaobilaznim putevima preko Odese,Crnog mora,Dunava,ili Varne.

Spoljna politika Srbije 1903-1912.god.

Suprotnosti između velikih sila sve više su se ispoljavale početkom XX veka,posebno u oblastima severne Afrike,Balkana,i istočnog Sredozemlja. Balkansko područje bilo,je,takođe, upleteno u borbu između velikih evropskih sila.U Evropi je na početku XX veka došlo do pregrupisavanja snaga.Anglo-francuski sporazum iz 1904.god. udario je temelj stvaranju Velike Antante.Poraz Rusije na Dalekom istoku u ratu sa Japanom i revolucija 1905.god. utrli su put sporazumu sa Engleskom 1907.god. Ruska opasnost po britanske interese u Sredozemlju bledela je pred opasnošću od Nemačkog Rajha. Podela sveta na blokove,jasno ispoljena 1905.god. u prvoj marokanskoj krizi,osetila se i na Balkanu i stavila balkanske države pred ne doumicu kojoj od grupa da priđu. Spoljno politički položaj Srbije od 1903.god. bio je težak.Ona se nalazila na udaru nemačkog prodora na Istok i ne izbežno je morala doći u sukob sa njegovom austrijskom prethodnicom. Otpor Austriji i Nemačkoj bio je moguć najpre uz podršku Rusije koja je bila tradicionalni protivnik njihovog prodora na Balkan. Srbija je morala tražiti podršku Rusije i sila zapadne Evrope,protivnica Nemačke. Na početku XX veka zaoštrila se kriza u sklopu austrougarskog dualističkog sistema,izazvana mađarskim zahtevima za političkom i ekonomskom ne zavisnošću i otcepljenjem od Beča. Sukobi između Beča i Pešte doveli su do okršaja u Mađarskoj,a zatim do opstrukcije i raspuštanja parlamenta, i diktature generala Fejervarija 1905.god. Politika odbrane srpskog i balkanskog područja nalazila se u korenu srpsko-mađarske saradnje koja je začeta 1904.god. Mađari su potražili podršku na Balkanu za svoj otpor Beču. Prve mađarsko-srpske veze ostvarene su razmenom trgovinskih,a potom i novinarskih delegacija 1904.god. Usled osetljivosti odnosa,veze između srpske vlade i vođstva mađarske opozicije bile su oprezne u javnosti,u izrazima prijateljstva i obostranom pisanju štampe. Uzdržanost srpske vlade bila je umanjena kada je početkom 1906.god. izbio carinski rat. Dolazak mađarske koalicije na vlast u

138

proleće 1906.god. delovao je dvostruko: sa jedne strane je mađarskoj opoziciji nametnuo nagodbu sa Bečom,a sa druge strane ostavio ne ispunjene mnoge zahteve. Srpska diplomatija se trudila da produbi jaz između Beča i Pešte,pa je tajnim kanalima snabdevala levo krilo mađarske koalicije materijalima za napad na grofa Goluhovskog,zajedničkog ministra spoljnih poslova,prema Bosni i Hercegovini. Predsednik mađarske vlade dr. Šandor Vekerle pokušao je da posreduje,u korist Srbije, u leto 1906.god. kada je izbio carinski rat sa Austro-Ugarskom. Srpsko-mađarsko odnosi bili su kratkog daha zato što nikada nisu imali javni i službeni pečat,nego su se razvijali tajnim kanalima. Izazvana političkim razlozima,saradnja se slomila na ekonomskom polju.Saradnju je onemogućila snaga ugarskog agrarnog pokreta koja je u srpskom agraru videla ekonmskog suparnika. U proleće 1906.god. mađarska koalicija se nagodila sa Bečom i došla na vlast u Ugarskoj.Mađarska je pružila 1908.god. podršku aneksiji Bosne i Hercegovine čime se definitivno otuđila od Srbije.Međusobni sukob balkanskih država na makedonskom području oslabio je njihovu sposobnost da se odbrane od spoljnog pritiska.On je bio težak za Srbiju kojoj je sporazum sa Bugarskom bio neophodan radi otpora Austro-Ugarskoj. Srpska diplomatija je još od 1903.god. pripremala teren za sporazum sa Bugarskom i Crnom Gorom radi odbrane sa severa i napada na Tursku.Politiku balkanskog sporazuma preporučivale su i Francuska i Italija. Međunarodni zapleti nastali posle 1903.god. uputili su Srbiju i Bugarsku na sporazum,dok je Srbiji pretila Austrija, dotle je Bugarsku ugrožavala Turska. Za Bugarsku je u Makedoniji bila manje opasna Srbija od moguće prevlasti velike sile kakva je bila Austro-Ugarska.Tako je zajednički strah od Habsburške Monarhije utirao put srpsko-bugarskom zbliženju. Pregovori oko sporazuma vođeni su u Beogradu tokom marta 1904.god.,ali su se spoticali na pitanju Makedonije. Bugari su tražili njenu samostalnost,a Srbi njenu podelu na interesne sfere i izdvajanje Stare Srbije (Kosova). Obe strane su popustile,bugarska vlada je priznala postojanje srpskih interesa u Makedoniji,a srpska vlada je u načelu odobrila autonomijiu Makedonije pod uslovom da svim balkanskim narodima budu zajemčena ista prava,da Makedonija uđe u carinski savez sa Srbijom i da Solun dobije status slobodne luke. U martu 1904.god. sklopljena su dva srpsko-bugarska sporazuma, tajni „savezni ugovor“ političkog karaktera,i javni prijateljski ugovor ekonomsko-pravne sadržine. Političkim ugovorom su obe strane garantovale bezbednost i nepovredivost u slučaju da neka velika sila pokuša da okupira ili prisajedini deo Balkanskog poluostrva. Srpsko-bugarsko ekonomsko zbliženje bilo je uzajamno osiguranje Srbije od Austro-Ugarske,a Bugarske od Turske.Srbija je njime dobijala izlaz na Crno more,a Bugarska prolaz kroz Srbiju do srednje Evrope. Temelji ekonomskog zbližavanja postavljeni su u „Prijateljskom ugovoru“, a razrađeni su i prošireni u ugovoru o carinskom savezu koji je posle dužih pregovora pripremljen 22. jula 1905. god. Njime je roba domaće proizvodnje oslobođena carina u međusobnom srpsko-bugarskom prometu, ali su prema inostranstvu zadržane posebne carinske tarife i trgovinski ugovori, s tim da se do 1917. god. uklone postojeće razlike koje su ometale uspostavljanje carinske unije. Sam naziv carinskog saveza uzet je kako bi se isključila primena najveće povlastice prema Austro-Ugarskoj pošto se ona nije protezala na carinske saveze. Srpsko-bugarski ugovor je bio više izraz težnji dveju zemalja za ekonomskim oslobođenjem nego što je među njima uspostavio carinski savez. Pod uslovom pune zavisnosti Srbije od njenih tržišta,Austro-Ugarska je uvek imala mogućnosti da spreči srpsko-bugarsko zbližavanje.To je pokazao početak carinskog rata između Srbije i Austro-Ugarske 1906. god.,kada je Srbija morala da raskine ugovor. Tokom 1904. i 1905. god. vođeni su pregovori o zaključenju srpsko-crnogorskog saveza. Inicijativa je potekla sa Cetinja,pa su pregovori tokom 1904.god. razmatrali mogućnost zajedničkog razvoja na Balkanu,i potreba da se zaštite srpski interesi u Makedoniji. U nacrtu ugovora o savezu predviđeno je

139

da se sprovede načelo „Balkan balkanskim narodima“,kao i zajednička odbrana od napada spolja. Srpska vlada je radila na tome da uvuče Italiju u pregovore o balkanskom savezu. Srpsko-crnogorski pregovori ograničeni su na načelan sporazum bez formalnih ugovornih zaključaka.Javnost i vlada Srbije bili su na grčkoj strani u „kritskom pitanju“ koje se ponovo zaoštrilo 1903. god. Vlada je pokušala da se približi Atini 1905. god., ali je grčka vlada odgovorila uvijeno.

Balkanski savez

Prvi pokušaji zbližavanja sa balkanskim državama koje je Srbija pokrenula nisu dali rezultate: sa Grčkom 1892, 1899, 1905, sa Bugarskom 1889, 1897, 1904, 1909.)Aneksiona kriza je snažno uticala na dalji pravac srpske spoljne politike.Sukob sa Habsburškom Monarhijom u aneksionoj krizi zamalo nije doveo do rata i uništenja Srbije s obzirom na tadašnji odnos snaga u Evropi.U lancu sila koje su se protivile razvoju Srbije, Tursko Carstvo bilo je najslabije. Bilo je očigledno da se „bolesniku na Bosforu“ odbrojani dani. Okrećući se jugu i Turskom Carstvu, Srbija se u rešenju „turskog pitanja“ suočavala ne samo sa Evropom nego i sa susednim balkanskim državama koje su bile zainteresovane za osmansko nasleđe. Istočne krize XIX veka su pokazale da pojedinačno i izdvojeno rešenje balkanskog pitanja nije moguće, zato što nijedna od balkanskih država nije dovoljno snažna da ga reši sama. Ono se moglo razrešiti samo saradnjom i sporazumom zainteresovanih balkanskih država, a sporazum je previđao ujedinjenje balkanskih snaga da bi se Evropa isključila iz balkanskih pitanja, kao i zajedničku ofanzivu protiv Turskog Carstva. Akcija za balkansko zbližavanje je počela odmah nakon smirivanja aneksione krize. Ta akcija obuhvata dva razdoblja: u prvom od 1909. god. do 1910.god. nastajala je postepeno misao o balkanskom savezu, uz pripremanje pregovora koji će u drugom razdoblju 1912.-1913. god. dovesti do zaključenja balkanskog saveza. Za Srbiju, ugroženu sa severa, pitanje balkanskog saveza i otpora srednjoj Evropi radi rešenja osmanskog nasleđa postaje pitanje opstanka ili propasti. Posle aneksione krize odmah su postavljena dva cilja srpske spoljne politike: prvo, vezati Rusiju za politiku balkanskog sporazuma i pridobiti balkanske države za savez, prvenstveno Bugarsku. Izbor Rusije bio je prirodan pošto je ona bila glavni protivnik širenja Austrije na Balkanu, i vodila tradicionalnu antitursku politiku zarad ostvarenja svojih interesa na Bosforu i Dardanelima, a izbor Bugarske stoga što bi eventualno austrijsko-bugarski sporazum označio kraj nezavisnosti Srbije. Takođe, između Srbije i Bugarske je postojao sukob interesa u Makedoniji i obostranog polaganja prava na neoslobođeni deo centralnog Balkana. Srbija je u Rusiji pokušala da nađe pomagača koji bi naterao Bugarsku na sporazum. Od 1906. god. ruska spoljna politika se vratila Balkanu, a novi odnosi su učinili da Rusija pruži podršku zbližavanju balkanskih država. Usmeravanje mladoturaka Nemačkoj i antitursko raspoloženje balkanskih država umanjili su ruski uticaj na Porti, tek posle aneksione krize nije više dolazila u obzir podela Balkana sa Austro-Ugarskom. Jedino sredstvo koje je ostalo na raspolaganju ruskoj balkanskoj politici bilo je sklapanje saveza balkanskih država. Teškoću srpsko-ruskim odnosima činili su ruski sanstefanski planovi u odnosu na Bugarsku. Međutim, usled kolebljivog držanja bugarskog kneza Ferdinanda koji je vodio promenljivu politiku oslanjanja, čas na Rusiju, a čas na Austro-Ugarsku, umanjili su poverenje ruske diplomatije u Bugarsku, koja bi se obnovljena u sanstefanskim granicana mogla okrenuti Austriji i time označiti kraj ruske politike na Balkanu. Prilikom posete kralja Petra I i ministra spoljnih poslova Milovanovića Petrogradu 1910. god., ruski ministar Izvoljski je prvi put priznao nepravdu učinjenu Srbiji Sanstefanskim mirovnim ugovorom s Turskom. Napuštanjem sanstefanskih težnji otvoren je put punom osloncu Srbije na Rusiju u njenom zauzimanju u pripremi balkanskog saveza.

140

Strah od austrougarskih planova za dalje prodiranje na jug Balkana bili su prisutni u srpskoj diplomatiji koji je proizilazio iz držanja Austro-Ugarske prema Sandzaku i Albaniji. Naročito su smatrani opasnim bečki planovi o stvaranju velike Albanije koja bi zahvatala područje do Vardara, Staru Srbiju, i deo bitoljskog vilajeta. Pomoću velike Albanije Austro-Ugarska je mislila da suzbije Italiju, utvrdi svoj uticaj na izlasku iz Jadranskog mora i ugrozi Srbiju sa juga. Srpska diplomatija je, stoga, radila na dobijanju podrške sila Antante, Francuske i Engleske, za balkanski savez.Uznemirenost u Evropi posle aneksione krize stvorila je povoljnu klimu za balkanski savez kod sila Antante koje su u njemu videle novog saveznika u borbi protiv Centralnih sila. Inicijativa za srpsko-bugarski sporazum je nastala u Beogradu u vreme aneksione krize. Po završetku krize Srbija je odmah, posle Rusije, priznala nezavisnost Bugarske. Nemiri u Turskoj izazvani pokušajem kontrarevolucije u Carigradu u aprilu 1909. god. podstakli su srpsku vladu da Sofiji pruži predloge za savez.Albanski ustanci, neredi u Makedoniji, privredni sukobi Grčke i Bugarske sa Turskom stvorili su 1911. god. napeto stanje na Balkanu. Dolazak Elefteriosa Venizelosa na vlast u Grčkoj 1910. god. koji je poveo energičnu politiku sa osloncem na balkansko zaleđe. Vladu u Bugarskoj je obrazovao 1911. god. Ivan Gošev, pristalica balkanskog sporazuma. U ovakvim okolnostima Italija je 1911. god. objavila rat Turskoj koji je ponovo otvorio Istočno pitanje, izolovao Tursku, zadao joj prve udarce, i mobilisao snage u balkanskim državama. Da bi učestvovale u njemu balkanske države su trebale da sklope savez, koji je bio neophodan i radi sprečavanja mešanja evropskih država u ratnom obračunu sa Turskom. To je nagnalo bugarsku vladu da odmah započne pregovore o savezu sa Srbijom. Oktobra 1911. god. bugarski izaslanik Rizov je doneo u Beograd predloge o sporazumu koji su sadržavali i pristanak o deobi Makedonije. Odlučeno je da se razgraničenje utvrdi odmah ugovorom o savezu. Prvi bugarski predlog nudio je Srbiji područje do skopskog sandzaka, zadržavajući za Bugarsku najveći deo Makedonije. Srpski pregovarači su tražili teritoriju do Bregalnice, obuhvatajući Skoplje, Veles, Prilep, Kičevo, i Poreč. Pošto su se oba predloga razgraničenja u Makedoniji razlikovala, razmatrana je mogućnost da se cela teritorija Makedonije od Šar planine do Rodopa poveri arbitraži ruskog cara. Tokom pet meseci često prekidanih pregovora, srpsko-bugarski ugovor o savezu bio je najzad potpisan 13. februara 1912. god. i sastojao se iz dva dela: ugovora o savezu, i posebnog tajnog dodatka. Ugovor je imao odbranbeno obeležje i predviđao međusobno jemstvo „državne nezavisnosti i nepovredivosti državne teritorije“, zajedničku odbranu svoje državne, ali i balkanske teritorije od pokušaja okupacije koje strane sile, i zaključenje vojnog saveza. Savez bi trajao do 1920. Objavljivanje ugovora samo istovremeno. Ofanzivne namere saveznika bile su sadržane u tajnom dodatku sporazuma i predviđale su rat protiv Turske u slučaju unutrašnjih nereda u Turskoj. O ratu će najpre obavestiti Rusiju. Teritorijalne tekovine budućeg rata trebaju biti suvlasništvo oba saveznika, condominium, a njihova podela će se izvršiti tako što će Srbiji pripasti „nesporna zona“ na severu i zapadu od Šar planine, a Bugarskoj „nesporna zona“ istočno od Rodopa i reke Strume. Za središni deo Makedonije koji se nalazio između „nespornih zona“, alternativno je predviđena autonomija, ili ukoliko se ona ne može ostvariti podela osvojenih oblasti. U slučaju podele Srbija se odricala delova preko linije koja se dijagonalno pruža od Krive Palanke do Ohrida. Bugarska se obavezala da će prihvatiti ovu liniju ukoliko se ruski car, koji će arbitražom rešiti ovo pitanje, izjasni u korist ove linije. Obe strane će prihvatiti kao definitivnu granicu onu liniju koju ruski car bude smatrao kao prihvatljivo rešenje za obe strane.

141

(? Uskoro je zatim 12. maja 1912. god. potpisan i vojni sporazum koji je predviđao mogućnost da Austro-Ugarska napadne Srbiju, a Rumunija Bugarsku, kao i zajednička srpsko-bugarska dejstva protiv Turske.)2. 7. 1912. potpisana je u Varni vojna konvencija koja je predviđala precizno angažovanje snaga saveznika, komandovanje i ostale tehničke detalje. Konvenciju su potpisali načelnici generalštaba Putnik i Fičev. Predviđeno je da se Srbija u celini angažuje na vardarskom ratištu (do 150000 vojnika), a da Bugarska pošalje jednu armiju od 3 divizije. Ona je izmenjena na inicijativu Bugarske 28. septembra 1912, smanjenjem bugarske angažovanosti na vardarskom ratištu: jedna divizija, a i ona da se povuče ako može.Drugi deo sporazuma su predstavljali bugarsko-grčki i srpsko-crnogorski pregovori o savezu. Grčki poslanik Panas preneo je 16. oktobra 1911. god. Venizelosovu poruku predsedniku vlade Goševu da je Grčka spremna da uđe u rat protiv Turske ukoliko ona napadne Bugarsku. Bugarska vlada je ušla u pregovore sa Grčkom u martu 1912. god. Pitanje Makedonije čiju autonomiju nije prihvatala Grčka, rešeno je tako što je izbegnuto pitanje razgraničenja. Italijansko bombardovanje Dardanela i zauzimanje Rodosa i Dodekaneza približili su rat Balkanu. To je ubrzalo zaključivanje sporazuma sa Bugarskom koji je potpisan 29. maja 1912. god. a po sadržini bio uži od srpsko-bugarskog. On je predviđao samo odbranbeni savez za slučaj rata sa Turskom. Bugarsko-grčki vojni sporazum je potpisan 5. oktobra 1912. god. pred početak ratnih operacija protiv Turske.Poslednje balkanske sporazume je 1912. god. potpisala Crna Gora. Najpre je između Cetinja i Sofije postignut usmeni sporazum, jula 1912., a pregovori između Srbije i Crne Gore vođeni na Cetinju završeni su u Lucernu u Švajcarskoj, potpisivanjem političkog i vojnog saveza 27. septembra 1912. god. Time su udareni temelji Balkanskom savezu koji je trebao da odluči sudbinu evropskih poseda Turske. Srbija i Grčka i CG i Grčka nisu potpisale nikakav poseban sporazum.Balkanski savez iz 1912.god. bio je postavljen na temelju državnih i nacionalnih interesa ugovornih strana koji su prevladali nad načelom narodnog samoopredeljenja. Nepostojanje zajedničkog ugovora, nerešena ili delimično rešena pitanja teritorijalnog razgraničenja, izukrštani nacionalizmi balkanskih država i njihovih vlada, postali su uskoro povodi novih sukoba i razmirica među saveznicima. Prvi balkanski rat 1912.god.

Ofanzivne namere balkanskih saveznika prema Turskoj su skrivane od Evrope. Od velikih sila jedino je Rusija bila upoznata sa tekstom ugovora o savezu. Opasnost je predstavljala i moguća reakcija Austro-Ugarske ukoliko bi saznala za savezničke pripreme i namere. Vesti o balkanskom savezu su, ipak, doprle do Beča posrednim putem preko Nemačke i Rumunije. Te vesti su navele austrijskog ministra spoljnih poslova grofa Berhtolda da predloži program reformi u evropskoj Turskoj koji je bio zasnovan na decentralizaciji u korist pokorenih naroda. Bečki plan je zakasnio i bio neizvodljiv.U leto 1912. god. na Balkanu je ključalo. Albanski pobunjenici su u avgustu ušli u Peć, Prištinu, Prizren, Đakovicu i Skoplje. Mladoturska vlada je pala, pobune garnizona u Jedrenu i Bitolju. U tim okolnostima naročito je stradalo hrišćansko stanovništvo. Saveznici su zahtevali u noti od 19. 9. da se hitno poboljša stanje hrišćana izvođenjem reformi. Turska je odgovorila delimičnom mobilizacijom 23. 9., zaplenom grčkih brodova u Carigradu i srpskog ratnog materijala. Saveznici su u znak protesta izvršili ratnu mobilizaciju 30. septembra, a 1. oktobra je isto učinila i Turska. CG je objavila rat 8. 10. Uoči samog rata Austro-Ugarska i Rusija su se sporazumele, da kao mandatori Evrope predoče balkanskim državama notom od 10. oktobra 1912. god., da one neće dozvoliti promenu teritorijalnog stanja na Balkanu bez obzira na ishod rata sa Turskom i da je od Porte zahtevano da izvrši reforme u

142

skladu sa 23. čl. Berlinskog ugovora. Međutim, Saveznici su objavili rat Turskoj: 17. 10. Srbija i Bugarska, a 19. 10. Grčka. Uprkos tome balkanski saveznici su se odlučili na rat.Crna Gora je prva započela ratne operacije 8.oktobra 1912.god. Saveznici su uputili Porti note u kojima se od nje zahtevalo da izvrši ozbiljne reforme u Makedoniji pod nadzorom balkanskih država. Ne dobivši odgovor, armije Srbije, Bugarske, i Grčke prešle su 18. oktobra 1912. god. tursku granicu. Time je balkanski rat počeo. Dejstva su se odvijala na tri odvojena bojišta: Bugari su krenuli u prodor prema Trakiji i Carigradu,Grci prema Makedoniji i Epiru, Srbi i Crnogorci prema Sandzaku,Albaniji,i Makedoniji.Akcije u Makedoniji i Trakiji dobile su podršku domaćeg stanovništva. Prema operativnom planu srpske Vrhovne komande,II armija pod komandom Stepe Stepanovića dejstvovala je u pravcu Ćustendila,I armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra krenula je u pravcu Kumanova i Skoplja,a III armija pod komandom Bože Jankovića upućena je prema Kosovu,dok je tkz.Ibarska armija prešla u Sandzak u susret crnogorskim trupama. Prva srpska armija je u dvodnevnoj bici na Kumanovu (23/24.oktobar) 1912.god. potukla Turke i 26.oktobra ušla u Skoplje. Treća armija je oslobodila Prizren 30.oktobra, a Đakovicu 4.novembra. Ibarska vojska ušla je u Novi Pazar i 25.oktobra spojila se sa crnogorkom vojskom,ostvarujući ciljeve koje je postavio Karađorđe još 1809.god. Crnogorska armija je opsela Skadar i stigla do Medove,Bugari su u Trakiji tukli Turke kod Kirk Kilise,Jedrene je bilo opkoljeno,a bugarsko napredovanje pobedonosno je produženo prema Čataldzi i Carigradu. Grčka armija je razbila Turke kod Sarantaporosa i Selfidze,opsela je Janinu i preduzela napade prema Bitolju i Solunu u koji je pobedonosno ušla 8.novembra 1912.god. Srpska vojska vodila je borbu kod Bitolja i spojila se sa Grcima kod Florine. Balkanske armije su za mesec dana slomile vekovnu osmansku prevlast nad Balkanom.Turska je 4.novembra 1912.god. zatražila posredovanje velikih sila. Jedan od glavnih ciljeva politike srpske vlade bio je izlazak na Jadransko more.Prema planu srpskog generalštaba,po izbijanju na Kosovo, srpske trupe su trebale preko albanskih planina nastaviti nastupanje da bi posle desetodnevnog marša izbile na Jadransko more severno od Lješa.

Odjeci balkanskih pobeda u Evropi i prve podele između saveznika

Uspesi Srbije izazvali su negodovanje Austro-Ugarske.Prinuđena pod pritiskom međunarodnog javnog mnenja da prihvati ratna dostignuća na Balkanu,a da bi povratila svoj prestiž,Austro-Ugarska je postavila zahtev da se Srbija povuče sa Jadrana kako bi se obrazovala nova autonomna Albanija. Iza austrijske politike stajala je vojna stranka koja je u novoj Albaniji videla zamenu za izgubljeno Kosovo i Sandzak,kao novo sredstvo za dalji pritisak na Srbiju,Crnu Goru i balkansko područje u celini. S druge strane srpska vlada je tražila izlaz na more preko tuđe terotorije,negirajući pri tome pravo Albanaca na načelo narodnosti na kome je sama zasnivala svoje postojanje. Balkanski rat se mogao pravdati jedino kroz slamanje osmanskog feudalizma i nacionalno oslobođenje balkanskih naroda.Austrijsko-srpski sukob koji je izbio oko Albanije,ne izbežno se proširio u austrijsko-ruski.Kao što je Austro-Ugarska nastojala da umanji dobitke Srbije u ratu,tako je Rusija pokušavala da ih uveća. Vlade velikih sila su savetovale srpskoj vladi da povuče vojsku sa albanske teritorije i mora. Bugarska vlada je želela da izbegne komplikacije koje bi nastale iz srpsko-austrijskog sukoba,a u koji bi mogla biti uvučena i Bugarska.Između Bugarske i Grčke javili su se sporovi oko Soluna i podele osvojenih teritorija u Trakiji i Makedoniji. Vođe albanskog pokreta objavili su u Valoni da osnivaju novu državu,pa su obrazovali vladu na čijem se čelu nalazio Ismail Kemal Bej. Nova država

143

je odmah dobila podršku Austro-Ugarske i Italije,pri čemu su se obe države nadale da će uspeti da je privuku na svoju stranu. Srpska vlada je odbila da se povuče sa obale, dok je grčka flota bombardovala Valonu. U takvim okolnostima Austro-Ugarska je odlučila da primeni mere vojnog pritiska. Austro-ugarske vojne mere protiv Srbije su odmah izazvale i ruske vojne mere protiv Austrije, i obratno.Počela je da se rađa napetost koja je lako mogla da se pretvori u rat Srbije i Rusije sa Centralnim silama. Ratni porazi su primorali Tursku da 25.novembra 1912.god. zatraži pregovore o primirju,pa je ono potpisano 3.decembra na osnovu teritorijalnih promena ostvarenih u ratu.Grčka nije potpisala primirje pošto je zahtevala predaju Janine,ali je ipak poslala svoje delegate u London 16.decembra.Pregovori su bili već pri kraju kada je novi prevrat u Carigradu 23.januara 1913.god. izazvao prekid pregovora i nastavak rata.Granice nove Albanije o kojima se raspravljalo u Londonu bile su povod za novi sukob.Srpska vlada je otezala da povuče svoje trupe iz Albanije u nameri da utiče na odluku velikih sila u pogledu granica. Glavna kriza je izbila 1913.god.,ovoga puta u pitanju Skadra.U krizu su bile umešane Crna Gora,a za njom i Srbija.

Skadarska kriza 1913.god.

Na poziv kralja Nikole,srpska vlada je u februaru 1913.god. odlučila da uputi pod Skadar jednu diviziju u pomoć Crnogorcima. Srpsko-crnogorska opsada skadra je izazvala uzbunu međeu velikim silama,kriza se zaoštrila da bi vrhunac dostigla u martu 1913.god. Austro-Ugarska je zapretila da će zbog Skadra napustiti konferenciju ambasadora u Londonu,dala je pristanak da Srbija dobije Đakovicu ali je u pogledu Skadra bila ne popustljiva. Konfrencija ambasadora je odlučila 23.marta da Skadar pripadne Albaniji i zatražila od Crne Gore i Srbije da obustave bombardovanje grada čija je budućnost rešena. Da bi osnažile zahtev,velike sile su bez učešća Rusije organizovale pomorsku blokadu obale od Bara do ušća Drima.U međuvremenu je Austro-Ugarska primenila prema Crnoj Gori vojni pritisak kao prema Srbiji krajem 1912.god. Pod uplivom Rusije i pred mogućnošću sve veće ratne opsnosti srpska vlada je 9.aprila 1913.god. odlučila da se prekine sa ratnim dejstvima pod Skadrom. Kralj Nikola je ostao uporan, pa su njegove trupe prodrle u grad 24.aprila 1913.god.,što je za Austro-Ugarsku bio znak da stupi u akciju. Austro-ugarska vlada je objavila da zadržava pravo na posebnu akciju protiv Crne Gore, pa je preduzela mere za vojni napad na nju. Kralj Nikola je popustio u poslednjem trenutku i predao Skadar velikim silama 4.maja 1913.god.Rešenjem skadarskog pitanja prebrođena je i poslednja kriza vezana za balkanski rat 1912.god. Pobeđena Turska,koja je još jednom zatražila posredovanje velikih sila, bila je prinuđena da prihavti savezničke uslove i potpiše mirovni ugovor u Londonu 30.maja 1913.god. Celokupna teritorija evropskih poseda Turske do linije Enos-Midija pripala je balkanskim saveznicima.Krit se konačno ujedinio sa Grčkom,dok je sudbina ostrva u Egejskom moru i granica buduće Albanije poverena velikim silama. Od dva cilja srpske vlade i Generalštaba-prodor u Vardarsku Makedoniju i izlazak na more- na kraju rata postignut je samo jedan. Ugovorom sa Bugarskom iz 1912.god.,srpska vlada je trebalo da preda bugarskom savezniku teritoriju od Krive Palanke na severo-istoku do Struge na Ohridskom jezeru,gde bi se bugarska granica dodirivala sa albanskom i tako odvojila srbiju od drugog balkanskog saveznika Grčke.Odbačena od Jadranskog mora i prilaza Solunu,Srbija je sada bila zavisna od budućih austrijsko-bugarskih odnosa.Opijena pobedama u ratu i postignutim teritorijalnim dobicima,srpska vlada,i posebno vojni krugovi,odbijali su pomisao da Bugarskoj pripadnu ugovorom određene teritorije.Slično stanje vladalo je u Grčkoj i Bugarskoj sa težnjom da se pošto-poto

144

zadrže,odnosno u slučaju Bugarske dobiju što veće teritorije iz turskog plena. Kako više nije bilo turske opasnosti,balkanske države i njihovi teritorijalni apetiti okrenuli su se jedni protiv drugih. Drugi balkanski rat 1913.god.

Pošto ratni rezultati nisu odgovarali rezultatima koji su bili predviđeni ugovorom,to se u toku rata postavilo pitanje o izmeni odredaba srpsko-bugarskog ugovora.Srpska vlada je nagovestila bugarskoj vladi da je potrebno izvršiti izmene ugovornih klauzula. Naveden je dokaz da je srpska vojska pritekla u pomoć bugarskoj kod Jedrena,iako to nije bila dužna da uradi,dok bugarska armija nije učestvovala u ratnim operacijama na makedonskom bojištu kao što je ugovorom bilo predviđeno..Razlozi su se u suštini svodili na to da je Srbija bila prinuđena da se povuče iz Albanije,a odbijala da to isto učini i u Makedoniji. Bugarska vlada je odbila da razgovara o izmeni ugovora. Bugarski zahtevi su obuhavtali ne samo Makedoniju i Trakiju nego su bacali pogled i na Albaniju. Balkanska politika Bugarske došla je u sukob sa svojim susedima,Srbijom,Grčkom,i Rumunijom.Iza ovih balkanskih razmirica stajala je Austro-Ugarska koja je radila na razbijanju balkanskog saveza. Raspaljeni nacionalizmi,velikodržavni snovi,militarizam, bili su povodi novog obračuna između balkanskih država. Tri balkanske države, Srbija,Grčka,i Rumunija počele su se udruživati protiv Bugarske.Srpska vlada je ponudila savez Rumuniji,ali nije prihvaćen zbog toga što je Rumunija bila saveznik Austro-Ugarske,ali je rumunska vlada izjavila da neće sedeti po strani ako dođe do sukoba sa Bugarskom. Posle oružanih sukoba između Grčke i Bugarske kod Nigrite u maju 1913.god.,grčka i bugarska armija su se sukobile i blizu Kavale. Grčka vlada odlučila je da sklopi poseban ugovor o savezu sa Srbijom uperen protiv Bugarske.Obe vlade su se sporazumele da zaključe ugovor o prijateljstvu i savezu u kome će se obostrano zajemčiti teritorijalni dobici iz rata 1912.god. i zajednička granica.Srpsko-grčka vojna konvencija zaključena je 14.maja 1913.god.,a u junu i ugovor o savezništvu u kome je utvrđeno da Srbija i Grčka neće dozvoliti da se treća država ubaci između njih. Grčka se obavezala da će Srbiji učiniti tranzitne olakšice u izvozu preko solunske luke.Ratne operacije su počele iznenadnim napadom bugarske vojske 29/30.juna 1913.god. na srpske položaje na Bregalnici. Bugarska vojska je bila poražena na Bregalnici. Crna Gora je pritekla u pomoć Srbiji,Rumunija je ušla u rat protiv Bugarske,čak su i Turci koristili ovaj obrt,pa su 20.juna zauzeli Jedrene i deo Trakije.Bugarska vlada je 20.jula 1913.god. zatražila primirje,a Rusija je savetovala balkanskim pobednicima da se smire i porade na zaključenju mira. Pregovori o miru su vođeni u Bukureštu,a uglavnom su zapinjali oko srpsko-bugarske granice na levoj obali Vardara, i grčko-bugarske granice u Trakiji. Strumica je ustupljena Bugarskoj,po želji Rusije.Ugovorom o miru koji je potpisan 10.avgusta 1913.god. u Bukureštu,Srbija je zadržala teritorije zauzete 1912.god., Grćka je dobila Kavalu i pomerila granicu na istok do ušća reke Meste,dok je Rumunija ostvarila teritorijalne dobitke u Silistriji. Srbija i Grčka izašle su iz rata sa velikim teritorijalnim dobicima,dok je Bugarska izgubila veliki deo onoga što je postigla u prvom balkanskom ratu. Posledice sukoba 1912/1913.god.,mobilizacia velikog broja ljudi predstavljala je veliki teret za srpsku privredu,održavanje vojske i troškovi naoružavanja ocenjeni su na 590.miliona franaka.Ukupni nacionalni dohodak Srbije,takođe,je pao,došlo je do smanjenja proizvodnje usled ratnih tereta.Državni budzet nije mogao biti pokriven ni za polovinu zbog obustavljenog izvoza,a uvoz se udvostručio zbog ratnih nabavki.Ukupna cena ratova 1912./1913.god. stajala je Srbiju oko milijardu franaka.

145

Unutrašnje političke prilike u Srbiji

Česte unutrašnje promene vlada i stalni sukobi između dve najjače stranke (Radikalne i Samostalne) izazvale su ne zadovoljstvo jednog dela oficira i vojnih krugova koji su bili uvereni da unutrašnje političke krize ometaju aktivnu spoljnu politiku. Težnja vojnih krugova da utiču na vođenje unutrašnjih i spoljnih poslova Srbije nije bila nova pojava.Mada su bili penzionisani,zaverenici iz 1903.god. ostali su dalje činilac unutrašnje politike u zemlji. Njihovo uklanjanje usled sukoba sa Engleskom izazvalo je ne zadovoljstvo jednog broja oficira novom dinastijom. Među zaverenicima se govorilo 1907. god. o smeni prestolonaslednika Đorđa i dovođenju na njegovo mesto Aleksandra. Bilo je planova 1909. god. da se izazove i abdikacija kralja Petra. Zaverenici su se razišli na ovom dinastičkom pitanju. Manja grupa oficira je ostala uz starog kralja i vladu, dok se veća grupa izdvojila i osnovala tajnu oficirsku organizaciju koja je imala zadatak da probudi nacionalno-propagandnu aktivnost u zemljama pod vlašću Habsburga i osmanskih sultana. Grupa oficira bliska dvoru i vladi dobila je u narodu dobila naziv „Bela ruka“, a druga ne zadovoljna vladom i dinastijom nazvana je „Crna ruka“. Grupa nezadovoljnih oficira osnovala je 1911. god. organizaciju poznatu pod nazivom „Ujedinjenje ili smrt“, čiji je začetnik bio generalštabni major Dragutin Dimitrijević Apis. U spoljnoj politici zagovarala je nacionalnu revoluciju u cilju „ujedinjenja Srpstva“, pa se u tu svrhu poslužila i Narodnom odbranom osnovanom u vreme aneksione krize. U unutrašnjoj politici, zaverenici su se suprotstavljali Radikalnoj stranci i njenom vođi Nikoli Pašiću. U septembru 1911. god. pokrenut je časopis „Pijemont“ koji je bio neslužbeno glasilo svih oficira. Prestolonalsednik Aleksandar, kome je isto smetao Pašić zbog njegovog monopolističkog položaja u stranci, podržavao je jedno vreme zaverenike i finansijski pomagao izlaženje lista „Pijemont“. Pošto je smenio brata u redu nasledstva prestola, Aleksandar je želeo da svoj položaj ojača i istakne sukob između radikala i vojske. U unutrašnjoj politici Srbije, sve do Solunskog procesa, postojala su tri uporišta: Aleksandar, Pašić i Apis sa svojim pristalicama. Oni će se međusobno sukobljavati ili sarađivati u borbi za političku vlast u zemlji. Do sukoba između vlade radikala i oficira nije došlo zbog ratova 1912. god. sa Turskom, a zatim sa Bugarskom. Sukob je izbio po završetku ratova, da bi se 1914. god. razbuktao. Povod je bio uprava koja je uvedena u Makedoniji. Naime, radikalska vlada nije proširila odredbe Ustava na novoosvojena područja Makedonije 1912. god., nego je ustav postepeno uvodila preko svog prava da izdaje dekrete i posebne zakone. Ovakav postupak je omogućavao zloupotrebe upravnih vladinih tela i dvojstvo civilne i vojne vlasti u Makedoniji. Iz toga se rodila borba za prvenstvo, a posle jednog sukoba u Skoplju vlada je donela odluku o prioritetu civilnih vlasti. Vojska se usprotivila i našla podršku kod opozicije koja je želela da obori radikalsku vladu. U maju 1914. god. došlo je do opstrukcije Skupštine, zahtevana je izmena Ustava iz 1903. god. pa je vlada pod pritiskom podnela ostavku. U takvim okolnostima kralj Petar je 11 (24) juna doneo odluku o prenošenju vladarskih dužnosti na prestolonaslednika Aleksandra. Izbijanje prvog svetskog rata sprečilo je razrešavanje unutrašnje ustavne i političke krize u zemlji.

146