Nacionalizam posle komunizma

NACIONALIZAM POSLE KOMUNIZMANauene lekcije

NACIONALIZAM POSLE KOMUNIZMANauene lekcije

Urednici Alina Mundjiu-Pipidi i Ivan Krastev

Beograd, 2004.

Naslov originala NATIONALISM AFTER COMMUNISM: LESSONS LEARNED Edited by Alina Mungiu-Pippidi and Ivan Krastev 2004 Central European University

Izdava Beogradski fond za politiku izuzetnost Za izdavaa Sonja Licht Prevod Mirjana Paunovi Lektura i korektura Ljiljana Angelovski Ljiljana Ubovi Dizajn korica Vladimir Nerandi Fotograja Benis Arapovi Kompjuterska priprema i tampa MarAdjo, Beograd Tira 500 primeraka ISBN 86-85401-00-3

Objavljivanje ovog izdanja je omoguila Kancelarija Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) u Srbiji i Crnoj Gori.

Sadraj

ZAHVALNOST

7

O AUTORIMA

9

I UVOD Alina Mundjiu-Pipidi Razum i predrasude u prouavanju medjuetnikih sukoba vansistemske paradigme u istraivanju i teoriji

13

II SUBJEKTIVNI RAZLOZI MEDJUETNIKIH SUKOBA Alina Mundjiu-Pipidi Miloevievi birai - objanjenje za nacionalizam u postkomunistikoj Evropi koji je potekao iz masa

47

III OBJEKTIVNI RAZLOZI MEDJUETNIKIH SUKOBA Vladimir Gligorov Ekonomski razlozi raspada i reintegracije sluaj Jugoslavije Gerald Knaus, Kristof Bender, Markus Koks Politika ekonomija medjuetnikih odnosa Ahmetijevo selo ili sluaj Makedonije arls King Koristi od medjuetnikih ratova saznanja o nepriznatim dravama Evroazije

95

113

163

IV PROCENA INSTITUCIONALNIH INSTRUMENATA Valeri Bans Da li je etnofederalizam reenje za problem? Filip D. Roder Nacionalno samoopredeljenje i postkomunistiki suverenitet naroda Florian Biber Podela vlasti kao etniko zastupanje u postkoniktnim drutvima sluajevi Bosne, Makedonije i Kosova Mateis Bohards Izborni sistemi i upravljanje etnikim koniktima na Balkanu Alina Mundjiu-Pipidi i Ivan Krastev Nauene lekcije izgradnja nacije i drave posle komunizma 197

219

255

275

299

INDEKS

317

ZahvalnostOva knjiga je nastala kao plod rada istraivakog projekta Bluebird - Program za civilno drutvo u jugoistonoj Evropi na temu Budunost nacionalnih drava. Pokrovitelji ove istraivake grupe bili su Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije, u okviru svog MATRA programa, i Regionalni centar za Evropu i ZND Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP). Konferencija o Izgradnji nacija nasuprot izgradnji drava nauene lekcije gde su prvi put izlagani radovi iz ove knjige takodje je dobila blagonaklonu pomo od NATO-a i Centralnoevropskog univerziteta (Central European University). Konstantnu podrku i korisne savete dali su nam Ben Slej (Ben Slay), direktor Regionalnog centra UNDP-a, kao i Liza Smrl (Lisa Smirl) i Toma Anuijevi (Tomasz Anusiewicz), UNDP-ovi regionalni savetnici za demokratsko upravljanje. Otrovidne komentare dali su uesnici predavanja ove grupe odranih na Centralnoevropskom univerzitetu i Institutu evropskog univerziteta u Firenci (European University Institute) tokom 2002. do 2003. godine. Urednici ove knjige ele da izraze svoju zahvalnost svima njima, i na kraju, ali ne manje vanoj Elison Rouz (Alison Rose), koja je s beskrajnim strpljenjem obavila jeziko uredjivanje ove knjige. Stavovi izneti u ovoj knjizi su lini stavovi autora i ni na koji nain nisu u vezi sa sponzorima ove publikacije.

O autorima

KRISTOF BENDER (Kristof Bender), MARKUS KOKS (Marcus Cox) i GERALD KNAUS (Gerald Knaus), analitiari Evropske inicijative za stabilnost (European Stability Iniciative), medjunarodne ekspertske grupe sa seditem u Berlinu, Nemaka FLORIAN BIBER (Florian Bieber), vii nerezidentni vanredni istraiva Evropskog centra za pitanja manjina (European Centre for Minority Issues), iz Beograda, SCG MATEIS BOHARDS (Matthijs Boggards), predava na Odeljenju za politike nauke Univerziteta u Sauthemptonu (University of Southampton), Velika Britanija VALERI BANS, (Valerie Bunce), Aaron Binenkorb profesor medjunarodnih studija na Fakultetu i ef Odeljenja za politike nauke Univerziteta Kornel (Cornell University), SAD VLADIMIR GLIGOROV (Vladimir Gligorov), stalni ekonomist pri Bekom institutu za medjunarodne ekonomske studije (Vienna Institute for International Economic Studies), Austrija ARLS KING (Charles King), vanredni profesor na koli za diplomatiju i Odeljenju za politike nauke Univerziteta Dordtaun (Georgetown University), SAD IVAN KRASTEV (Ivan Krastev), predsednik Centra za liberalne strategije (Center for Liberal Strategies), ekspertske grupe u Bugarskoj, koordinator istraivanja u okviru projekta Bluebird ALINA MUNDJIU-PIPIDI (Alina Mungiu Pippidi), konsultant UNDP-a za Sisteme ranog upozorenja na Balkanu, upravnica Rumunskog akademskog drutva (Romanian Academic Society) FILIP D. RODER (Philip G. Roeder), vanredni profesor na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu (University of California, San Diego), SAD

I UVOD

Nacionalizam posle komunizma - nauene lekcije

Razum i predrasude u prouavanju medjuetnikih sukoba - vansistemske paradigme u istraivanju i teoriji

Alina Mundjiu-Pipidi

Izazov ta ako bi jedan kreator politike kome je dat zadatak da saini mirovni plan za razreenje jednog medjuetnikog sukoba postavio pitanje nekom akademiku kako bi teorija o medjuetnikim sukobima i nacionalizmu mogla praktino da pomogne u pravljenju takvog jednog plana? Ne biste ba poeleli da ste u tako nezavidnoj poziciji kao to je taj akademik. ak i pod pretpostavkom da odgovor ne bude u uobiajenim okvirima normativne teorije koja se odnosi na jedan svet gde su univerzalno i ravnopravno rasporedjeni pravda i sposobnost da se ini ono to je ispravno, nije sigurno da je mogue dati koristan savet. Ako je taj akademik konstruktivistiki opredeljen, njegov odgovor bi mogao biti da - uesnike sukoba treba poduiti potpuno novoj verziji njihove etnogeneze i istorijata njihovog sukoba, da im se pokae da oni sasvim sluajno pripadaju strani A ili strani B, te da su se njihovi preci medjusobno ubijali stoga to su ueni jednoj pogrenoj istoriji. Ako bi pak taj akademik bio primordijalista, odgovorio bi moda da svaka od sukobljenih strana nasledjuje bezuslovno svoju kulturu i da je solidarnost sa pripadnicima iste kulture tako jaka da medju etnikim grupacijama nije mogue razumevanje niti shvatanje potreba one druge strane. Ako bi taj akademik bio instrumentalist, njegov bi odgovor moda glasio da poto je etniko svrstavanje najkrai put ka protu, tako okupljena grupa bi se pre ili posle mobilisala kako bi preotela ar onoj drugoj strani. Zaista je i bilo saveta koji se mogu svrstati u bilo koju od pomenutih kategorija i nastala je itava domaa radinost istorijskih udbenika, napisanih sa jedinim ciljem da se obezvrede oni drugi istorijski udbenici. No, od Republike Srpske do Dnjestarske Republike, nacionalni borci se dre ono malo istorije za koju hoe da znaju i odbijaju da ue neku novu. Medjunarodna zajednica je prilikom ucrtavanja novih - moda prvobitno internih granica - prihvatila etniko ienje, polazei od toga da se ni demokratskim nainima ne moe nikom silom nametnuti kohabitacija. Pritom je esto prinudno razdvajanje

13

UVOD

naroda, omiljena politika nedemokrata, ivotna injenica. Medjunarodna zajednica je takodje insistirala na podjednakim ekonomskim ansama, nadajui se da bi takve reforme mogle dovesti do medjuetnikog mira, iako su u stvari suprotstavljene strane jasno pokazivale da im nije do fer igre, ve do sopstvene premoi. Uz to, poetkom devedesetih, kada izgleda niko nije bio spreman da se postavi izmedju suprotstavljenih etnikih grupacija koje su i ranije bile u sukobu, inilo se da je najbolje obuzdati takve sukobe, ne i razreavati ih. Izgleda da je reavanje medjuetnikog sukoba propala stvar i za kreatore politike i za akademike. No da li mora tako da bude? Da li je mogue postaviti most izmedju akademskog sveta - koji gue politika korektnost i sistemske paradigme1 podsticane ambicijom - i sveta onih koji smiljaju politiku za podsticanje medjuetnikog mira i saradnje, a pritom su slabo teorijski potkovani, nemaju dovoljno vremena za neophodna istraivanja, a ograniena su im i nansijska sredstva? Upravo tim izazovom pokuava da se pozabavi ova knjiga. To je knjiga iji su tvorci akademici sa iskustvom politikih savetnika, od Balkana do eenije, i mada nije slepa za teoriju, vrsto je utemeljena na empirijskim istraivanjima. Na stranu teoretski postulati i normativni ideali, u postkomunistikom svetu se nakupilo dosta iskustava o etnikim sukobima i izgradnji nacije i drave. Sada kad je prolo vie od jedne decenije od pada Berlinskog zida ta iskustva treba preispitati. ta iskustva postkomunizma o etnikim sukobima imaju zajedniko sa drugim nacionalizmima i etnikim sukobima i ta je, ako iega ima posebnog, u postkomunistikim iskustvima? Kako je najbolje postupati u sluaju medjuetnikih sukoba u okviru jedne drave ili izmedju susednih drava? Koje su institucije uspene i u kakvim uslovima? Neka poglavlja ove knjige, poto su takve politike orijentacije, sadre malo teorijskih rasprava, a neka se u stvari oslanjaju na opis stvarne politike. Stoga e ovo uvodno poglavlje ukratko skicirati najvanija pitanja nacionalizma i teorije etnikih sukoba koja su od vanosti za politiko odluivanje. Nacionalizam i teorija etnikih sukoba su dva pola saznanja koja se delimino preklapaju, a delimino razilaze. Nacionalizam je irok termin i obuhvata elemente kao to su nacionalna svest i mobilisanost, izraavanje nacionalnog identiteta i odanosti naciji, to neki autori nazivaju rodoljubljem. Nacionalizam znai za zajednicu potvrdu suvereniteta u vidu nacije - drave. Nacionalizam kao ideologija: ...poziva svoje pristalice da1

Ovaj termin je skovao Jano Kornai

14


zajednike interese zasnovane na klasnoj, verskoj ili partijskoj pripadnosti koje imaju sa svojim sugradjanima podrede interesima koji su im zajedniki sa ostalim pripadnicima svog naroda (Barry, 1987: 357). Nacionalizam kao izraavanje identiteta denie prirodu odnosa pojedinca prema kolektivu. Mnogo se pisalo o tome ta jednu etniku grupaciju pretvara u naciju. Mnogo je dokaza da svaka etnika grupacija ima potencijala da postane nacija, ako se steknu uslovi, a neki akademici idu dotle da tvrde da je svaki narod i nacija, samo nema svoju teritoriju (Oomen, 1997). Treba razlikovati etnonacionalizam, politiki princip po kojem svaka etnika grupacija koja sebe smatra nacijom ima legitimno pravo na suverenitet, od patriotizma odnosno odanosti pojedinca svojoj zemlji i dravi, pokazane tako to potuje nacionalni dogovor (na pr. spremnou da se odazove pozivu na odluenje vojnog roka). Dananje drave su drutva preraspodele, bez obzira na etniku pripadnost njihovih stanovnika i taj proces preraspodele karakterie pravednost. Do etnonacionalizma dolazi samo kada pripadnici neke etnike grupacije smatraju da je drava samo njihova - a ne svih gradjana - nastoje da tu dravu koriste samo za sopstveno dobro i za interese jednog naroda, a ne gradjana pojedinaca. U praksi se ta dva sluaja teko razlikuju. Razlog tome je dugotrajna praksa drava da pokazuju etniku pristrasnost ka veinskom narodu. No dogod drave zvanino zauzimaju stav nepristrasnosti - da nije vano koje su nacionalnosti gradjani i da su prava individualna, etnonacionalizam oznaava upravo suprotnu situaciju. Savremena istraivanja na ove teme tako su sloena i raznovrsna da ih je teko klasikovati samo u tri gore opisana smera. Isto tako, ta tri argumenta ne mogu obuhvatiti sva istraivanja u potvrdu jednog stava, jer nijedno empirijsko istraivanje nije u stanju da potvrdi teorije koje nude objanjenja za sve. Stoga sistemskim paradigmama treba pristupati s krajnjim oprezom jer se ratovi medju njihovim posveenicima, kako bi rekao Ludvig Vitgentajn, najee vode oko rei, a ne oko injenica. Ne elei da se uputa u uobiajeno etiketiranje literature i uenjaka, koje nikada ba dobro ne uspeva, ovo nae uvodno poglavlje nastoji da ilustruje saznanja u prilog srednje teorije o etnikim sukobima koja bi obuhvatila i savremene i istorijske primere i postavila osnovicu za fer predvidjanja i zdravu politiku. Polazei od tog stanovita, sledimo Donalda Horovica u njegovom zalaganju za neki srednji stav i slaemo se sa njegovom radikalnom tvrdnjom - da je sklonost analitiara naizgled nepomirljivim tvrdim i mekim stavovima po svim ovim pitanjima u stvari manifestacija iste bazine sklonosti rascepu, 15

UVOD

poredjenju i samodenisanju oponiranjem koja nadahnjuje sukobe koje oni pokuavaju da objasne (Horowitz, 1988: 35). Dakle, ovaj uvod prouava najpopularnije lane dihotomije u teorijama o etnikim sukobima i nacionalizmu da bi pokazao da se poslednjih godina dosta dobilo jednim srednjim pristupom koji je u stanju da oivotvori politiku. Na kraju uvoda predlaemo i jednu klasikaciju medjuetnikih sukoba, zasnovanu kako na psiholokim modelima, tako i na razvojnim.

Urodjeno, prirodno i naueno Jezgro glavne teorijske debate o studijama etnikih sukoba fokusira se na urodjeni ili steeni karakter etnike pripadnosti i veza. Stavovi variraju od takozvanog tvrdog primordijalistikog, koji tvrdi da je kulturni identitet urodjen, do mekog stava da je kolektivni identitet socijalna konstrukcija manipulativnih elita. Horovic s pravom naglaava da je malo onih koji zastupaju ekstremno tvrdo ili meko gledite i da su veina stavova centristiki, ali napomenimo da su Htun i Sing (2000) i Horovica etiketirali kao primordijalistu. to se tie Horovica i Vokera Konora, oni su izbegavali svrstavanje u primordijaliste, a Danijel Konversi u svojoj knjizi o Konorovom nasledju zastupa gledite da je Konor u stvari bio protiv svih izama. To je moda i njegovo najvanije zavetanje, no jo uvek je osporavano. Kako su ovako suprotstavljena gledita inspirisala i veoma razliite politike, a svaka je dovodila do prilino fundamentalistikih iluzija i zabluda, potrebno je udubiti se u istraivanja koja e postaviti osnovicu za jedan srednji pristup. Kliford Gerc, kojeg Edvard ils obino navodi kao tipinog primordijalistu, naglaava znaaj ovekove povezanosti sa kulturom kojoj pripada. Ta kultura uobliava misli pojedinca - kroz jezik i sve to on nosi u nasledje. Gerc kae da je politika jedne zemlje odraz tipa njene kulture, i to ne kultova i obiaja ve naina miljenja kojim ljudi saoptavaju svoja iskustva, dok politiku ne ine dravni udari i ustavi, ve je ona jedna od glavnih arena u kojima se javno odvijaju takve strukture. (Geertz, 1973: 311-312). tavie, pored kulturnog prilagodjavanja Gerc zapaa da iz same veze proistie jedno neobjanjivo i apsolutno znaenje te se ono smatra primordijalnim: Pod primordijalnom vezom se podrazumeva takva veza koja proistie iz datosti - ili, tanije, kako kultura neizbeno ima veze u takvim stvarima, pretpostavljene datosti - socijalne egzistencije: uglavnom 16


je to neposredna bliskost i tesna veza, ali postoji jo i datost koja proistie iz toga to ste rodjeni u jednoj verskoj zajednici, govorite jednim jezikom, ak i posebnim dijalektom tog jezika i sledite odredjenu socijalnu praksu. Uoeno je da te bliskosti po krvi, govoru, obiajima i sl. nose u sebi i van sebe jednu neizrecivu i ponekad neodoljivu prinudu. ovek je ipso facto vezan za srodnika, suseda, brata po veri; i to ne samo kao rezultat line naklonosti, praktine potrebe, zajednikog interesa ili obaveze, ve barem u dobroj meri zbog jednog neobjanjivog i apsolutnog znaaja koji se pripisuje samoj toj vezi. Kolika je snaga takvih primordijalnih veza i onih njihovih tipova koji su vani razlikuje se od osobe do osobe, od drutva do drutva i vremena u kom se ivi. No skoro kod svake osobe, svakog drutva, u svim vremenima, izgleda da neke veze vie proistiu iz smisla za prirodni - neko bi rekao duhovni - anitet nego iz socijalne interakcije (Geertz, 1963: 1089-1100). Da li to znai da nema sociogeneze kulturnog identiteta ve je on primordijalan, urodjen, kako kau Gercovi kritiari (Eller i Coughlin, 1993)? Empirijski dokazi ukazuju da je ponekad mogua promena identiteta. Deava se da ljudi iz jedne grupe predju u drugu, ali ne ba esto. Medjutim, ea je situacija kada pojedinci koji su odgajeni u kulturi razliitoj od kulture svojih roditelja, socijalizovani da se prikljue kulturi nove domovine, steknu kroz kulturno prilagodjavanje novi identitet koji ponekad moe zaista snano da utie na njihovo ponaanje. Izgleda da je to u jakoj vezi sa sposobnou nekog pojedinca da ovlada jezikom svoje nove kulture, no ima razliitih primera s tim u vezi (Lanca i Alksnis, 1994). injenica da je identitet usvojen kroz socijalno iskustvo ne umanjuje znaaj tog identiteta za pojedinca ili grupe. To takodje ne znai da u okviru normalnog opsega jedne kulture koja je u svojoj kolevci, bez migracija, prinudnog nametanja tudje kulture ili nekih katastrofalnih dogadjaja koji bi mogli da uzdrmaju korene jedne zajednice te veze ne uspostavljaju vrste spone izmedju pojedinaca, mada jaina tih spona moe da varira. Zakljuak bi bio da je razumno oekivati da ljudi misle, oseaju i ponaaju se unutar nekih kulturnih okvira. Ti okviri se stvaraju kroz dugogodinju istoriju i zajednika iskustva a oituju se kao socijalna predstava2 takve istorije i iskustava. U praksi se ne sree estoPrvi je taj termin uveo francuski sociopsiholog Ser Moskovici a sada je u irokoj upotrebi u evropskoj sociopsihologiji. Socijalna predstava je rasprostranjena individualna predstava, socijalne konstrukcije, a daje izvesno tumaenje injenice ili dogadjaja koje doivljava cela jedna zajednica. Za bolje objanjenje vidi kod Duaza (Doise, 1990.).2

17

UVOD

samo etnika pristrasnost, u vidu starih predrasuda ili mrnje, ve to esto biva i stvarna kognitivna pristrasnost koja nastaje prilikom socijalizacije sa nekom odredjenom kulturom. Potrebno je da je ovek zaista vrlo obrazovan i da je proao mnogo sveta da bi mogao da na taj svet gleda iz zaista individualnog i kosmopolitskog ugla, tj. da se emancipovao u odnosu na sopstvenu kulturu. Bolje je tako neto ne oekivati od obinih ljudi. Ako se dakle priznaje sociogeneza, ta ostaje od datosti? Najbolji odgovor prua teorija psihologije koja takodje podupire Horovicevu teoriju medjuetnikih sukoba. Teorija socijalnog identiteta kakvu su postavili Henri Tajfel i njegovi mnogobrojni sledbenici, a na osnovu laboratorijskih eksperimenata ali i velikog rada na terenu, kae da grupe tee da steknu pozitivan socijalni identitet. To se obino postie maksimalnom diferencijacijom i takmienjem medju grupama (Tajfel, 1974). Socijalno poredjenje pothranjuje identitet, i elei da stekne oseaj velikog potovanja grupa nastoji da se pozitivno poredi sa drugima, dakle eli pozitivnu diferencijaciju. ak i kada ih prilikom eksperimenata nasumino stave u razne grupe, ljudi pokuavaju da oforme neke podgrupe, da izmisle neto to e im dati poseban identitet, te da pokau sklonost takvim svojim podgrupama, a nesklonost onim ljudima koji im ne pripadaju. Na takvu diskriminatorno ponaanje malo utie to to su nagrade istovetne za sve te se ne moe objasniti hipotezom o oskudnim sredstvima. Kada se na primer u jednom od tih eksperimenata mogue nagrade podele medju grupama na sledei nain: 1) maksimalno dobijaju i oni u podgrupi i oni van nje, 2) maksimalno dobijaju oni koji su u podgrupi, 3) maksimalna je razlika u onome to dobijaju oni koji su u podgrupi i oni van nje, uesnici u eksperimentu skloni su da odaberu treu varijantu, jer vie ele da nadvlada njihova podgrupa nego da dobiju mnogo u apsolutnom iznosu. Da ilustruje ta je u pitanju, Tajfel citira jednu rusku narodnu poslovicu koja u stvari postoji u varijantama kod mnogih seoskih kultura, od Balkana do Meksika: Bog kae Ivanuki da e mu ispuniti jednu elju. No, ima tu i jedna klopka: Tvoj sused e dobiti dva puta vie od tebe, kae bog Ivanuki. Na to se Ivan sneveseli jer ne moe da se pomiri s milju da e ma ta da dobije to biti samo polovina od onoga to e imati njegov sused. I ta odabere? Zamoli boga da ga oslepi na jedno oko! Tajfel je takodje uoio da socijalne kategorije prati znaajna afektivnost i govori o velikoj napetosti koju moe da donese socijalna identikacija (Tajfel, 1982). On je smatrao da afekt deluje pre svega preko samopotovanja. Grupama je potreban visok stepen samopotovanja, te 18


pripadnici grupe moraju da usavre razne strategije kako bi izali na kraj sa eventualnim manjkom samopotovanja, ukljuujui tu kad je mogue i dezertiranje iz grupe. Otuda je socijalna identikacija poeljna jer se smatra izvorom samopotovanja (Tajfel i Turner, 1979). U svakoj se kulturnoj grupaciji mogu zapaziti izraziti znaci favorizovanja podgrupe, mada je to redji sluaj kod grupacija sa istorijatom da su ih smatrali najniim slojem u drutvu (Pratto i Sidanius, 1998). Nacionalno favorizovanje je moda izuzetan sluaj jednog optijeg favorizovanja unutar grupe, a favorizovanje jedne nacionalne grupacije je moda poseban sluaj u okviru opteg pravila teorije stava po kojoj su ljudi pre za ono to im je poznato nego za ono to im nije poznato. Mnogo se navodi jo jedan Tajfelov eksperiment - kada su deca iz Evrope pokazala izrazito etniko favorizovanje: za fotograje reprezentativaca koji pripadaju njihovoj nacionalnoj grupaciji rekli su da su najlepe, ili su pak za najlepe reprezentativce na fotograjama mislili da pripadaju njihovoj nacionalnoj grupaciji. Tajfelovi eksperimenti su takodje pokazali da se to nacionalno favorizovanje smanjuje kako su deca starija. Deca koja su se ponaala kako je gore opisano bila su znatno mladja od uzrasta kada su u stanju da shvate neke apstraktnije pojmove kao to su zemlja ili nacija (Tajfel i dr. 1970: 245-253). Dakle, za sklonost ka podvajanju postoje dobri dokazi. Etnika pripadnost je samo jedan izvor podvajanja i predrasuda, ali je najei jer obezbedjuje automatsko i stalno lanstvo, pozitivno predubedjenje prema neijoj grupi i esto prepoznatljive oznake i granice. Drugim reima, ekonomski je pogodna kao izvor identiteta. Zatim sledi verski identitet, no ak i na usamljenim ostrvima gde stanovnici naizgled imaju iste karakteristike izmislili su razne razloge za raskol (Firth, 1957). Pojedinci razvrstavaju ljude na klase i uveliavaju medjusobnu slinost unutar takve klase kao i razliitost od drugih, a taj fenomen je poznat u teoriji socijalnog procenjivanja kao efekat asimilovanja i razliitosti. Oni izgleda sebe smatraju vrednim zbog grupe kojoj pripadaju (Brewer, 1997:295;1991:476.), a ne obrnuto. Oni se oseaju zadovoljnim zbog uspeha grupe, iako oigledno u tom uspehu nije bilo njihovog doprinosa (Brewer, 1979:322). Spremnost da se rtvuje za interese grupe i uestvuje u kolektivnoj akciji pre nastupa zbog oseaja kolektivne prikraenosti nego zbog line prikraenosti (Brewer, 1991:478479). Izgleda pak da je data ili prirodna sklonost ka raskolu i stvaranju pozitivnog socijalnog identiteta putem poredjenja, akta socijalne

19

UVOD

klasikacije, a ne same veze po kulturi, bilo da je verska ili etnika, a rezultat je specinog istorijskog konteksta, (vidi takodje Comaroff i Comaroff, 1992: 64). No to priznavanje takodje ini debatu manje relevantnom za svet politike. Ako se raskoli i diskriminacija mogu pretpostaviti, verovatno je etnika pripadnost vie no ita u stanju da stvori osnovicu za njih. Ne bi bilo lako otresti se diskriminacije, iako je mogue razgraditi njen kontekstualni karakter.

Simboli u svetu ograniene racionalnosti Sledee im emo se pozabaviti izmedju lanih dihotomija u teoriji medjuetnikih sukoba je navodna tenzija izmedju afektivnog i racionalnog korienja etnike pripadnosti. Da li formulacija Vokera Konora da je ovek nacionalna ivotinja implicira da je etnika pripadnost samo stvar oseanja? Da li ljudi gube razum kada se jako vezuju za jedan odredjeni etniki identitet, odazivaju se pozivima nacionalistikih vodja, ili ugroavaju ivot kada se bore za svoju zemlju? Ili da li dokazi idu u prilog onima koji etnike grupe smatraju za socijalkapitalistike, tj. da one svojim pripadnicima obezbedjuju dobra? Najbolji primer za ilustrovanje tvrdnje da je ta dihotomija preuveliana jeste jezik kao glavni instrument samopripisivanja. Jezik je glavno sredstvo povezivanja linog i kolektivnog identiteta, a takodje najvie doprinosi razlikovanju onih koji pripadaju nekoj grupaciji i onih koji ne pripadaju. Naroito je znaajan kao glavni medijum za socijalizaciju, naglaava socijalnu predstavu koja ini tkivo jedne kulture, a isto tako je najistaknutiji etniki marker. Neije ponaanje, a naroito jeziko, najbolje odraava neiju etniku pripadnost (Giles, 1977: 326). Pored toga pokazalo se da izloenost nekom drugom jeziku jaa oseanje identiteta i odanosti svojoj etnikoj grupi ili jeziku. Sociopsiholozi su sve vie prihvatali zakljuak da ljudi kada se nadju u kontaktu sa drugim jezicima najlake postaju svesni osobenosti svog jezika u poredjenju sa drugim jezicima. Pored toga, istoa knjievnog jezika najlake postaje simbol integriteta jedne grupe. Odanost jeziku dovodi do kontakata ba kao to je nacionalizam uzrok etnikih granica (Weinrich, 1974). Jezik dakle sutinski doprinosi nacionalnom identitetu. Na osnovu takvih empirijskih opservacija drava je tradicionalno nametala svoju jeziku politiku manjinama druge jezike pripadnosti kako 20


bi od njih stvorila dobre podanike ili dobre gradjane. Poznavanje zvaninog jezika postaje neka vrsta garancije da je u pitanju dobar gradjanin. Zatim, korienje jezika koji nije zvanian u dravi moe da podstakne brojnije jezike grupacije da trae samoopredeljenje. Te jezike bitke ponekad se svode na manje svadje, naizgled simboline i trivijalne, no to u stvari nisu. Sredstva se obino raspodeljuju po jezikoj pripadnosti. Borba za isti status dva jezika, zvaninu dvojezinost, kako je to u Kanadi inila sedamdesetih godina Stranka Kvebeka, nije samo simbolika ve ima i praktinu vrednost. Ulog u toj borbi je reorganizovanje drave na osnovu jezika koji se u njoj koriste. Takva politika se uoava u Belgiji i Kvebeku i podrazumeva zahtev za reformom politikog sistema i odlunom promenom pravila igre (Mellucci, 1989). Jezik je takodje vaan prilikom zapoljavanja u dravnoj i privatnoj slubi, a ljudi misle i da je vaniji no to jeste. Jezika lojalnost je zagarantovana jednostavnom injenicom da veina ljudi nije u stanju da potpuno ovlada sa vie od jednog jezika, pa se na primer osete ugroenim ako se razgovor sa moguim poslodavcima vodi na jeziku koji im nije maternji. Stoga je odgovor na znaajno pitanje Eli Keduri zato grupe druge etnike pripadnosti imaju pravo na sopstvenu dravu jednostavno taj da tim grupama najvie odgovara sopstvena drava, pa se opravdanje mora nai i nai e se. Ljudi ele ono to im odgovara i na zahteve neke jezike grupe da dobije dravu obino se gleda kao da predstavljaju racionalno ponaanje. To to ljudima neto odgovara moda nee doneti legitimnost, ali ne treba zanemariti upadljivost ponaanja kada se samo trai neto to vam odgovara i to uvek postaje znaajnije nego da se jednostavno borite za takvu stvar. Psiholozi esto za ljude kau da su kognitivni bednici (Fiske i Taylor, 1994). No ljudi tee onom to im konvenira i tu se razlikuju od onih koji ele to vei prot, to znai da ele da se uspostavi ravnotea izmedju uloenog napora i steene dobiti - ak i ako ne bude ostvaren najvei mogui prot. Ovo je svet ograniene racionalnosti. Da li se dakle borbe zbog jezika, koje imaju udela u mnogim medjuetnikim sukobima, vode zbog interesa ili ponosa, ili pak zbog korisnosti ili samo zbog simbolike? Odgovor je da je to iz oba razloga. Borba za upotrebu nekog jezika u dravnoj administraciji na primer, koju je Voker Konor (Walker Connor, 1972) objasnio kao potrebu za samoidentikovanjem i politikom armacijom, ne moe se zasnivati samo na afektu ili samo na razumu. U nae vreme postalo je moderno oivljavati male jezike, ba kao to je pre jednog veka bila u modi jezika asimilacija. Don Stjuart Mil i drugi mislioci iz XIX veka smatrali su da je asimilacija pozitivna pojava. 21

UVOD

Mil je tako smatrao da je za Bretonce i Navarce dobro da se asimiluju s francuskom kulturom (Mill, 1977:549-551). Gledano istorijski, asimilacija je proces u okviru kojeg pojedinci koji pripadaju razliitim etnikim grupacijama poprime navike medjusobnog komuniciranja (na primer istim jezikom) jer su u kontaktu jedni sa drugima iz ega sledi socijalno uenje. Kada sposobnost komuniciranja raste bre od potrebe za tim postoje dobri izgledi za stvaranje zajednikog identiteta. Medjutim, kad su tvrdnje o takvoj potrebi vee od asimilacije, verovatno e se javiti separatistiki pokreti i nacionalna mobilizacija (Deutsch, 1966). Stoga je kontrola ovih procesa od kljunog praktinog znaaja kako za drave, tako i za medjunarodnu zajednicu. Drave su esto pribegavale jeziku kao sredstvu za borbu protiv disidentskih pokreta. Tako je komunistika Albanija vrila represiju nad Albancima iz plemena Gege nameui im knjievni jezik koji se umnogome zasniva na dijalektu Toska (Biberaj, 1999:16). Neke zemlje nastale raspadom Sovjetskog Saveza, na primer one oko Baltika, oseajui nesigurnost zbog brojnih manjina na svojoj teritoriji koje govore ruskim jezikom, sprovodile su agresivnu politiku nacionalnog jaanja i pritom je korienje jezika dotine zemlje bilo prima facie uslov za dravljanstvo. U onim pak dravama gde veinski narod nije ba krasio pozitivni socijalni identitet, poput Moldavije, postojao je otpor prema moldavskom jeziku kao uslovu za dravljanstvo i manjina koja govori ruskim jezikom izvojevala je bitku. U onim pak dravama gde je bilo odgovarajueg stimulisanja koje bi potpomoglo asimilaciju Rusa u novu zajednicu, te manjine su prihvatile pogodbu i nauile lokalne jezike, kao na primer u pribaltikim dravama (Laitin, 1998). Dakle, jezik ima i simboliku ulogu, oznaavajui status neke grupe, i korisnu, jer omoguava pristup sredstvima koja su pod kontrolom bilo etnike grupacije, bilo drave. Te dve uloge nisu u medjusobnom koniktu - prva predskazuje drugu i sledi joj. Objanjenja poput onog koje navodi Kaufman da je pristup simbolike politike koristan jer nudi ne samo nain da se stavovi i mitovi shvate ozbiljno, ve i nain razmiljanja o interakciji izmedju elite i masa u stvari ba nita ne objanjavaju. To da lideri istovremeno manipuliu simbolima i prihvataju ih predstavlja banalno zapaanje (Kaufman, 2000:203). Simboli se ne mogu odvajati od praktinijih pitanja kao to su podela vlasti i resursa, a pojedinci uvek moraju da se osvru na svoju istoriju da bi znali odakle potiu. Da li simboli imaju sopstvenu egzistenciju, ili su samo obeleja socijalnog identiteta jedne grupe? Jesu obeleja, ali i vie od toga: ne mogu 22


se odvajati korisno i simboliko. Ljudi moda emotivno reaguju na simbole, ali simboli uvek i donose neto, bilo da je to samopotovanje etnike grupe ili da su to neke oiglednije prednosti. U svakom sluaju, simboli ukazuju na poziciju grupacije u socijalnom poredjenju, a to je ono glavno u medjuetnikim odnosima. Stoga na simbole treba gledati kao na stalne pokazatelje statusa grupe, ali i kao na pokazatelje sadanje njene pozicije. S njima u vezi ne treba davati ni najmanje ustupke jer bi to nagovestilo da je takva grupa u nevolji ili u defanzivi, to bi uticalo na njen pozitivni socijalni identitet i otuda imalo praktinih posledica. Da zakljuimo, etnika pripadnost je od istaknutog znaaja zato to moe da povee interes sa afektivnom vezom, kako je to savreno rekao Bel (Bell, 1975:169). Ni gledita koja naglaavaju izuzetni znaaj emocija, kao to je Voker Konorovo, ni gledita teoretiara koji su opredeljeni za racionalno te tvrde da je pojedinac uvek na dobitku sa etnikom privrenou ne mogu biti sveprimenljiva. Kako je to primetio Horovic (1998), ba kao to je porodica istovremeno emotivna i ekonomska jedinica drutva, i etnika grupa prima na sebe probitane zadatke. No ne moe se za etniku grupu rei da ima za cilj ispunjenje takvih zadataka, niti se moe svesti na to. Etniko nasilje u sebi spaja i spontanu i organizovanu aktivnost, istinsku frustraciju i hladnokrvnu organizovanost: Moda se prvo javlja ostraenost, organizacija ne bi uspela bez nje, no ostraenost privlai organizaciju. Interes moe da okupi ljude istih jakih oseanja, ali samo ako ima takvih oseanja koja e ih mobilisati (Horowitz, 1998:15). I ovde je teorija socijalnog identiteta zaokupila znaajne teritorije kada opisuje individualne strategije za jaanje samopotovanja (Tajfel, 1978) ukljuujui tu i tako raznolika ponaanja kao to je altruistiko rtvovanje (koje moe doneti neprocenjivu nagradu u domenu samopotovanja - nesreni primer su bombai-samoubice) i, s druge strane, promena identiteta (na Balkanu su, na primer, hriani koji su promenili veru postali pripadnici otomanske vladajue klase). Potrebno je napraviti delikatnu ravnoteu izmedju interesa koji moe da bude uoljiv za spoljanjeg posmatraa i interesa da se ostane na visokoj poziciji skale socijalnog identiteta, ak i kada to trai rtvovanje. Vie no ita drugo, ponaanje u skladu s etnikom pripadnou je stvar ograniene, a ne potpune racionalnosti.

23

UVOD

Ko su vodje, a ko sledbenici? Kau da primordijalisti zastupaju ideju da su mase izvor zla. Ako je etnika pripadnost masovna i data, oseaj opasnosti ini grupe agresivnim. Etnike grupe tada trae vodje koje e ih mobilisati i braniti. S druge strane, instrumentalisti i konstruktivisti su skloni da manipulativne elite i etnike prvake okrive za medjuetniki sukob, do kojeg moe doi i kada medju etnikim grupama nema oseanja antipatije (Fearon i Laitin, 1996; Hardin, 1995:147-150). Najpoznatiji rad na tu temu je onaj Pola Brasa o Indiji - on je tvrdio da elite manipuliu etnikim identitetom kako bi se dokopale vlasti (Brass, 1997). Brojli (Breuilly, 1982) pa ak i Hobsbaum (Hobsbawm,1990.) idu i dalje jer pretpostavljaju da elite i lideri sami konstruiu etnike identitete i sukobe manipuliui istorijom, mitovima, simbolima, kao i aktuelnim potrebama. Ova dva autora zatim kau da bez takvog konstruisanja ne bi bilo ni sukoba. Ima i gledita koja su negde na sredokrai, kao to su Konorovo (1994), Horovicovo (1995), koji tvrde da elite i mase postupaju u okviru istih intelektualnih i afektivnih ogranienja. Potrebno je takvo konstruisanje, no konstruktora ne bi bilo da nema drutvene potrebe za njima. Ako uklonite jednog, pojavie se drugi da ga zameni. Svakako su savremeni etniki sukobi esto povezani s liderima i retko se javljaju u potpuno nepolitikoj formi. I nacionalistikim strankama i pobunjenikim vojskama su potrebni politiari i generali. Slobodan Miloevi je udbeniki primer za ovu dilemu. Da li je Miloevi jedini krivac za sukobe u Jugoslaviji? Svakako da se potrudio da sa njima to bolje manipulie. Njegov reim je tako organizovao rok-priredbe da bi to vie pojaao nacionalna oseanja i prikupio to vie pristalica, a istaknutu ulogu je imala uvena pevaica, supruga paravojnog vodje Arkana. No Miloevi je bio politiar koji je regularno izabran, a pokleknuo je tek onda kada vie nije za njega glasala veina te je morao da vara na izborima da bi ostao na vlasti. Drugu krajnost pak predstavljaju uesnici nacionalistikih pobuna u Bruklinu i Los Andjelesu krajem XX veka - oni nisu imali vodje. Osama bin Laden je vie idol nego vodja arapskog nacionalizma. Lideri su u ii panje, no izgleda da ih etnike grupe iskoriavaju, bar u onoj meri u kojoj lideri koriste njih. Lideri su od iste gradje kao i njihovi sledbenici, sa stavovima istim ili u veoj meri neprijateljskim u odnosu na stavove svojih sledbenika (Horowitz, 1997: 439, 457, br. 31). Lideri koji se ne obaziru na politiku etnikih grupa u etniki podeljenim drutvima esto doive udare sa ekstremistikog boka od lidera koji su na 24


istoj talasnoj duini sa masama neprijateljski raspoloenim prema drugim etnikim grupama (Rabushka i Shepsle, 1972: 80 - 86; Milne, 1980). Nije stoga iznenadjujue to su se pojavile kritike gledita o nadmetanju elita da ono stvara netanu sliku o zlim politiarima i nevinim narodnim masama (Kakar, 1996: 150 -151) te da ovakvo gledite ostavlja premalo mesta individualnim postupcima obinih ljudi obuzetih neprijateljstvom (Pande, 1992: 41). Dobri modeli tumaenja bi bili takvi da se uzmu u obzir interesi i inteligencija kako elite, tako i masa (OLeary, 1998. u Chirotu, 2001: 41). Horovic takodje kritikuje konstruktiviste to etnike grupe smatraju potpuno oportunistikim i beskrajno pokornim zajednicama (Horowitz, 1998). Ogranienja terena na kojima se odvijaju interakcije grupe postavljaju eliti limite ta moe da uini i koje interese moe da forsira (Horowitz, 1985: 64 75). Iz istih razloga mogunosti elite da podstaknu sukob i nasilje ograniene su tim kako njihovi sledbenici procenjuju situaciju i za ta su spremni da se bore. Tako na primer u Indiji hinduski nacionalisti esto pokuavaju da izazovu napade na muslimane, ali im to retko uspeva u dravama Kerali i Tamil Nadu na jugu zemlje jer su tamo kastinske veze jae od podvojenosti Hindusa i muslimana (Wilkinson, 1997). Gde nema harizmatinih vodja, krivcima se smatraju intelektualci koji smiljaju mitove za mase (Kaufman, 2001). injenica je da u mnogim koniktima u svetu nakon raspada SSSR-a nije bilo nikakvih harizmatinih vodja, i u Sovjetskom Savezu, u njegovim perifernim lanicama, raspad su predvodili intelektualci. Neki od njih su se docnije dokazali u politici, ali niko nije dostigao takav politiki uticaj kao lideri iz nekadanje Jugoslavije. Analizirajui inioce nacionalistike mobilizacije koja je dovela do propasti Sovjetskog Saveza Mark Bejsinger (Beissinger, 2002) nije naao traga vee uloge elite. U pribaltikoj regiji ili Moldaviji su Boris Jeljcin i intelektualci odigrali izvesnu ulogu, no samo kao deo jednog ireg konteksta opredeljenja za nacije, a ne za multinacionalne drave, u emu su uestvovale i narodne mase i medjunarodni akteri. Moda bi pristup po liniji politikog komuniciranja bio od koristi da se razrei beskonana debata izmedju onih koji krivcima smatraju lidere i onih koji okrivljuju mase. Politiko komuniciranje je poelo u prvoj polovini XX veka simplistikim i unilateralnim modelima komunikacija koji su na javnost esto gledali kao na pasivnog primaoca manipulativnih poruka. Sadanji modeli su uznapredovali do krunog oblika kao slike puta od stvaranja poruka kojima se eli uticati na publiku jasnih sopstvenih uverenja, do transformisanja tih poruka tokom procesa komuniciranja i slanja povratnih poruka, tj. reagovanja javnosti tvorcima prvobitnih poruka. 25

UVOD

Ovi tad uskladjuju na odgovarajui nain svoje poruke i ponovo ih alju, tada se umeaju i posrednici (mediji, prvaci javnog mnenja i dr.) i modikuju ih ponovo i ponovo (neto potpunije o tim teorijama moete se obavestiti itajui Denisa Mekvejla. Nije u redu insistirati na iskljuivoj odgovornosti lidera ili sledbenika, elite ili masa. Lopta isuvie menja ruke da bi se moglo tano znati kod koga ostaje na kraju, ili da bi se pridavao neki znaaj tome ko ju je prvi lansirao. Neinteresantna bacanja niko i ne prihvata, jednostavno promaknu panji publike. Oigledno je da nacionalistike poruke ne spadaju u tu kategoriju.

Gradjanski nacionalizam Zapada, etniki Istoka Sledea antinomija i poslednja kojom emo se pozabaviti je ono poznato klasikovanje nacionalizma u Zapadnoj Evropi kao gradjanskog, a nacionalizma u Istonoj Evropi kao etnikog. U poslednje vreme se otrim kritikama podvrgava i sama podela nacionalizama na gradjanske i etnike jer je sve vie pristalica ideje da se svaki uspean nacionalizam mora zasnivati i na principima gradjanskog i na principima etnikog nacionalizma, mada u razliitim istorijskim momentima. Ratovi za dravnu sukcesiju u svetu posle komunizma su identikovali Istonu Evropu kao veito podruje etnikih sukoba, a prouavaoci istorijata uma su krenuli u prepravljanje istorijskih injenica da bi jo jednom istakli u prvi plan lanu suprotnost navodnog etnicistikog ponaanja na Istoku i navodnog etniki neutralnog ponaanja na Zapadu. Kako je naglasak stavljen na emancipovanu Evropu posle komunizma, granica izmedju Istoka i Zapada je izmetena da se nadje na liniji savremene granice iz 1989. godine, delei tako Evropu na gradjanski tabor, gde ponekad stavljaju i Nemaku, i etniki, koji obuhvata sav postkomunistiki svet. Ova novija podela je izbrisala klasinu podelu na gradjansko suprotstavljeno etnikom (istoriari nacionalizma su uvek Nemaku smatrali protivnikom Francuske i Britanije). Kako razlika izmedju Istoka i Zapada esto nadahnjuje politiku, ne mogu se ba tako odbaciti argumenti zasnovani na toj zbrci polazei samo od toga da nisu verodostojni. Potrebno je sve dobro prodiskutovati. Gradjanski nacionalizam podrazumeva da je pojedinac (gradjanin) nosilac narodnog suvereniteta. On zahteva jedinstvo naroda i teritorije i da je narod jednodune politike volje. U gradjanskom nacionalizmu se dravljanstvo moe birati i ono odredjuje neiju nacionalnost. Polazna 26


taka gradjanskog nacionalizma je drava, a ina taka je nacijadrava, s verovanjem u jedno drutvo koje ujedinjuju koncepcija i znaaj teritorijalnosti, dravljanstva, gradjanskih prava i zakonskih propisa koji su preneti na sve pripadnike grupe. Etniki nacionalizam je odredjen poreklom. Medjusobna povezanost se nasledjuje, ne bira se, i predstavlja ekskluzivni element nacionalizma. Etnika koncepcija nacionalizma takodje podrazumeva u veoj meri kolektivistiki identitet. Naravno, to su idealni tipovi, a stvarnost u najboljem sluaju moe samo u grubim crtama da se uklopi u takve klasikacije. Klasikacije se pored toga ne slau medju sobom u potpunosti. Opisujui istorijski nacionalizam u pet evropskih zemalja Liah Greenfeld se dri tradicije koja naglaava dihotomiju individualnog i kolektivnog. Izgleda da je kolektivizam, mada raznih vrsta, karakteristian za kontinentalni nacionalizam od Francuske revolucije 1789. do sluajeva Nemake i Rusije. Samo britansko iskustvo ide u prilog individualizma, koji je temelj gradjanskog nacionalizma. Klasini liberali kao to je Don Stjuart Mil, izraavali su skepticizam u pogledu postojanja drave koja je istovremeno demokratska i multinacionalna. Slobodne institucije su takorei nemogue u zemlji gde ima vie razliitih nacionalnosti (Mill, 1977: 547) kae Mil, objanjavajui da sav narod mora da veruje istim liderima i da ita iste novine da bi predstavljao jednu politiku zajednicu. Pritom hoe da kae da je neophodno imati jedinstvenu kulturu da bi imali demokratski organizovano drutvo. Mil je na Habsburku imperiju gledao sa skepticizmom i smatrao je da je opte gledano preduslov za slobodne institucije taj da se granice vladavine uglavnom poklapaju sa granicama nacionalnosti... Gde postoji iole brojno oseanje nacionalnosti, to je prima facie sluaj da se svi pripadnici te nacionalnosti ujedine pod istom vladom, a da se i sama vlast ujedini. To e rei da o pitanju vlade treba da odluuju oni kojima se vlada. (Mill, 1977: 547). To znai da jedna vladavina treba da se protee u granicama jedne kulture no takodje da kada god je to mogue svaka kultura treba da ima sopstvenu dravu. Kada to nije mogue, sledee opcije su asimilacija ili neka vrsta vladavine koja omoguava da u njoj budu zastupljene i manjine. Takav je sluaj bio sa vienacionalnom Madjarskom iz vremena Habsburgovaca gde su nacionalnosti bile u toj meri izmeane da ih je bilo teko razdvojiti. Mil zakljuuje da tada nema druge alternative do da se uini ono to se mora - da se smisli neki vid demokratske kohabitacije. Milova nesklonost za multikulturalna drutva svojom smislenou prosto prosvetljuje savremenog itaoca, naroito zbog toga to on potvrdjuje da ak 27

UVOD

i najstarije nacije u Zapadnoj Evropi nikako nisu bile homogene (Mill, 1997: 547 - 556). Demokratijama je u XIX veku bilo potrebno radjanje homogenih i dominantnih kultura. Nove zemlje koje su posle 1918. i 1989. nastale iz procesa samoopredeljenja su se u oba sluaja trudile da reprodukuju te procese. Hans Kon je skovao izraz za razliku izmedju istonog i zapadnog tipa nacionalizma gradjanski nacionalizam Zapada, etniki Istoka bez ikakvog uzimanja u obzir dihotomije individualizma i kolektivizma, ili priznavanja da u istoriji Zapadne Evrope ima nijansi kakve je opisao Mil. Glavni Konov kriterijum za razliite tipove nacionalizma su odnosi izmedju nacije i drave i veliki broj naunika je prihvatio njegovo stavljanje naglaska na tip snaenja nacije. Po Konu, gde istorija prvo belei stvaranje nacije, a zatim se formira drava, verovatnije je da je nacionalizam gradjanski. Na Zapadu nacija prethodi dravi, a na Istoku se prvo pojavila drava. Stoga je nacionalizam na Zapadu realan, tj. drave su stvorene za potrebe ve postojeih nacija. Na istoku se pak polazi od mitova i snova i drava je morala da izmilja naciju, esto i na tetu drugih etnikih grupa. Dok se nacionalizam na Zapadu pojavio u nastojanju da se nacija gradi u atmosferi politike realnosti i borbe u sadanjosti, bez mnogo sentimentalnosti prema prolosti nacionalisti u Centralnoj i Istonoj Evropi su kreirali, esto na osnovu mitova iz prolosti i snova o budunosti, idealnu domovinu, tesno povezanu s prolou, bez ikakve neposredne veze sa sadanjou, oekujui da ona jednom postane politika realnost. Tako su bili u mogunosti da je ukrase svakojakim osobinama za ije ostvarenje nisu bili neposredno odgovorni, no to je uticalo na novonastajuu prieljkivanu sliku nacije o sebi i svojoj misiji (Kohn, 1961: 330). Dakle, Kon pri pravljenju distinkcije stavlja naglasak na snaenje nacije, proces koji smatra potpuno prirodnim i organskim na Zapadu, a neorganskim i sponzorisanim od drave na Istoku. No neka skoranja istraivanja - od Judina Vebera do Erika Hobsbauma - pokazuju da su nesumnjivo i zapadne zemlje imale u tom procesu bar pripomo od strane vlasti i intelektualaca. (Mil je to ve znao.) Kao i seljaci iz Istone Evrope, krajem XIX veka i mnogi seljaci u Francuskoj nisu bili svesni francuskog identiteta. O sebi su pre razmiljali kao o hrianima nego kao o pripadnicima francuske nacije. Moda razliku izmedju Istoka i Zapada ini procenat nepismenih seljaka u okviru celokupne nacije, no to ne ini razliku 28


u njihovom stepenu nacionalne svesti. Kako se slau u miljenjima i Doj i Gelner, nacionalizmu je neophodna pismenost da stvori gradjane. Stoga razliku izmedju Istoka i Zapada treba traiti blie njenim korenima, na terenu razlike u razvoju. Hvatanje koraka sa Zapadom, to su male oslobodjene istonoevropske zemlje pokuavale da uine posle I svetskog rata, predvodjene ambicioznom elitom kolovanom na Zapadu, trai da se evolucija sabije u kratak vremenski rok. Svaki proces koji se tako zbrza i koncentrie rizikuje da se pretvori u sopstvenu karikaturu. Nerazvijene zemlje imaju politiare koji su uz to pisci, intelektualci i ljudi koji tee snaenju nacije. Nije to zato to bi oni bili u veoj meri ksenofobini od svojih kolega iz razvijenih zemalja, ve zato to smatraju da moraju da nadoknade za jednu generaciju ono s im se zakasnilo. Opisujui zemlju Ruritaniju, Gelner pravi karikaturu, a njegova klasikacija samo je na korak udaljena od Konove. Po Gelneru, zapadnjaki nacionalizam ostaje dobar, a istonjaki lo. Gelner je tako napisao sledee: Grubo reeno i uz neke mogue komplikacije, Evropa ima etiri vremenske zone... Najzapadnija vremenska zona je na atlantskim obalama Evrope. Karakteristino za tu zonu je da su u njoj jo od kasnog Srednjeg veka, ako ne i ranije, postojale jake dinastike drave, koje su se u grubim crtama, dodue ba vrlo grubim, poklapale sa kulturnim podrujima. Ako je za nacionalizam potrebna tesna veza drave i kulture, moe se rei da je u toj zoni takav par postojao davno pre no to je njihova veza proglaena od nacionalistike Deklarisane sudbine... Nacionalizam nije iskoristio seoske kulture da izmisli jednu novu, pismenu: pre je teio tome da seljake idiome zameni dvorskim i urbanim govorom... Seljake je trebalo nauiti pravilnom govoru nacije i nije od seoskog materijala bilo potrebno stvarati visoku kulturu nacije... Sledea zona, neto istonija, razlikuje se od prve. Ne samo da je nisu karakterisale ve oformljene dinastike drave, ve je to bio prostor izuzetne politike usitnjenosti, zatekavi se sa funkcionalnim politikim jedinicama daleko manjim od geografske rasprostranjenosti dve lokalno dominirajue visokorazvijene kulture. Najkrupnija metapolitika jedinica u tom regionu, Sveta rimska imperija, odavno je ve faktiki prestala da bude realnost, a kada je nastupila era nacionalizma prestala je da postoji ak samo i po imenu. No mada u ovoj regiji nije bilo prethodno postojeih 29

UVOD

politikih jedinica koje bi spremno doekale nacionalistike zahteve, zaista je obilovala ranije postojeim, kodikovanim i normativnim visokorazvijenim kulturama... Dakle, tu se javila potreba za jaanjem organizovanog drutva, a ne i za kulturnim jaanjem. Sledeu vremensku zonu u pravcu Istoka karakterisali su najvei problemi s take gledita sprovodjenja nacionalistikog principa jedna kultura - jedna drava... Mnoge tamonje seoske kulture oigledno uopte nisu raspolagale normativnom visokom kulturom. Neke ak nisu imale ni svog imena. Trebalo je uspostaviti visokorazvijenu kulturu za jedno celovito drutvo, ne samo za ogranienu manjinu. Ovde je trebalo kreirati i kulture i politiku, to je zaista mukotrpan zadatak. S nacionalizmom se krenulo od etnograje, upola opisne, upola normativne, to bi bilo neka vrsta meavine spasilake operacije i kulturnog inenjeringa. Ako je krajnji cilj da te jedinice budu kompaktne i u razumnoj meri homogene, moralo se uiniti i vie: jako mnogo ljudi je trebalo asimilovati, ili proterati, ili ubiti (Gellner, 1994: 115 -117). Ovaj model pravilno naglaava razliku izmedju takozvane iroko rasprostranjene visokorazvijene kulture na Zapadu i njene ogranienosti na daleko manju, elitistiku grupu na Istoku. Takodje pravilno ukazuje da je na Istoku trebalo kreirati i organizovano drutvo i kulturu, u Centralnoj Evropi organizovano drutvo, dok su u pogledu ta dva zahteva na Zapadu bila potrebna samo neka manja podeavanja. Ipak, ima nekih vanih stvari kojima se Gelnerov model nije pozabavio: Gelner ne predvidja, pa otuda i ne rauna na izrazitu pojavu pokreta etnikog oivljavanja na Zapadu. Irsku smatra izuzetkom i sa izvesnim zadovoljstvom zapaa neuspeh nove irske drave u stvaranju jedne nove kulture. Nije uopte pretpostavio irenje novog keltskog identiteta i njegovu sve veu privlanost. Njegov model ne uzima u obzir Velane, kote, Baske, Katalonce i Korzikance koji su sledili primer Irske u nastojanjima da pronadju odgovarajuu formu kako bi izrazili svoje - moda i male - kulturne razlike u odnosu na druge gradjane svoje matine zemlje. Gelnerov model ne objanjava nacionalistiko ponaanje Britanaca i Francuza kada se nadju van granica Zapadne Evrope, na primer u Aliru i Severnoj Irskoj. Taj model ne objanjava ni zato se veoma opaka vrsta evropskog 30


nacionalizma razvila u Nemakoj, paniji ili Italiji. Gelner tvrdi da u Istonoj Evropi nije bilo politikih modela za drave, dok ih je na Zapadu bilo. Tako izriitu tvrdnju bi takodje trebalo primiti uz izvesnu rezervu. U Istonoj Evropi se vizantijski model odrao tokom celog Srednjeg veka, a vladari kneevina Rusije, Bugarske, Srbije i Rumunije su pokuali da taj model reprodukuju u sopstvenim organizovanim zajednicama, pa ak i da ga prenesu u susedne krajeve koji su bili pod njihovom politikom dominacijom. Nema neke uoljive razlike izmedju takve vizantijske tradicije i tradicije drave Karla Velikog koju Gelner istie kao model za Zapadnu Evropu. Tek je otomanska okupacija okonala takav razvoj dogadjaja. Poljska i Madjarska su takodje imale dugotrajnu dravnu tradiciju pre no to su uvuene u vee nadnacionalne politike jedinice. Ukratko reeno, mada su neizvesni faktori oigledno spreili primenu dravnog modela na ivicama Istone Evrope, nema dokaza o nekoj strukturalnoj razlici. Model jeste postojao.

Piter Sugar (Peter Sugar, 1969) ispravnije gleda na istonoevropski nacionalizam - naglaavajui znaaj razvoja. Istonoevropske elite su povevi borbu protiv reakcionarnih imperija - ruske, otomanske i habsburke - smatrale nacionalizam neodvojivim od modernizacije, ali i strategijom za njeno postizanje. Sugar uoava znaajne slinosti izmedju istonoevropskog nacionalizma i zapadnoevropskog - po antiklerikalistikom, egalitaristikom i ustavotvornom pristupu. No stepen u kojem je taj model sprovodjen u Istonoj Evropi je zavisio od toga koliko su bila razvijena pojedina istonoevropska drutva. Sugar tako kae da su se esi pribliili zapadnjakom tipu nacionalizma i naziva to buroaskim nacionalizmom. U Poljskoj i Madjarskoj nije bilo tako razvijene srednje klase kao u ekoj, pa je njihov nacionalizam mogao biti samo aristokratski, i tako je ostalo sve do okonanja II svetskog rata. U Rumuniji je nacionalizam planirala drava, u stvari vlada. I zaista, Sugar to naziva projektom vlade koja je nadredjena svima. Dakle, rumunski, grki i turski nacionalizam se smatraju birokratskim, poto je drava koristei svoj birokratski aparat, ukljuujui tu i obrazovni, odigrala krupnu ulogu u jaanju nacije. I najzad, u Srbiji i Bugarskoj koje nisu imale ni aristokratiju, ni buroaziju, ni dravu, razvio se populistiki, masovni nacionalizam, iji su pokretai nie seosko svetenstvo i sitni trgovci. 31

UVOD

Sve u svemu, istorijski dokazi ukazuju da je istonoevropska elita kopirala Zapad, a trenutak kada je na Istoku zapadnjaki model jednostavno eksplodirao bila je revolucija 1848. godine. Ta pragmatina elja da se steknu nezavisnost i prosperitet primenjujui model ve okuan na Zapadu, predstavljala je pokretaki faktor na Istoku Evrope. Ideologija je imala sekundaran znaaj, a tvrdnje da je nemaki romantizam krivac za istonoevropski nacionalizam su umnogome preterane. Stvorena je ideologija kako bi se pokrenule mase. Planovi za razvoj koje je sainila elita su inae bili isuvie apstraktni da bi imali sledbenike. Apstraktna doktrina o kolektivnom samoopredeljivanju, po uzoru na Rusoa i francuske revolucionare, predstavljala je glavnu inspiraciju za elitu Istone Evrope koja je elela modernizaciju. Dakle, bio je to samosvestan akt stvaranja ideologije u instrumentalne svrhe, no oni koji su je inicirali na Istoku kao na primer Lajo Kout u Madjarskoj i Jon Bratijanu u Rumuniji - bili su pragmatiari. Oni su bili liberali vodjeni liberalnom idejom, koja je svakako uvezena sa Zapada. Suprotstavljajui se kako imperijalistiki orijentisanim aristokratama tako i populistima, ti modernizatori iz Istone Evrope nisu bili nacionalisti. To je i doprinelo njihovom velikom porazu u nekima od takvih zemalja. Malo je ta ostalo od distinkcije Zapada kao gradjanskog i Istoka kao etnikog kada se proreetaju klasikacije Grinfelda ili Sugara. Isto tako nedostaje empirijskih svedoanstava u prilog njihove teorije. Svakodnevno se pojavljuje sve vie dokaza da su ak i gradjanske drave poput SAD teko mogle da se nazovu takvim sve do 1970-ih godina. ak i taj najgradjanskiji od nacionalizama je imao jakih etnikih elemenata, s tim to su oni postepeno slabili (Kaufman, 1999). Raspad Britanske imperije je doveo do ponovnog etnikog oivljavanja, ne do etnike tolerancije, ak i u srcu tzv. stare Evrope, mada su bar neki varijeteti etnikog nacionalizma (kao na primer u kotskoj) evoluirali postavi neto gradjanskiji. (Keating, 2001). I u postkomunistikoj Evropi su novoosnovane drave stekle veu gradjansku orijentaciju im se jedna kultura uvrstila kao dominantna i kada je zavren proces izgradnje drave i nacije (Kuzio, 2002). Takodje ima empirijskih svedoanstava da su Istonoevropljani ee zainteresovani da steknu evropski identitet od gradjana Zapadne Evrope i manje su, a ne vie, skloni da podre asimilionistiku kulturnu politiku drave3 (Shulman, 2000.). U stvari, kako ukazuje ulman, Istona Evropa je preuzela zapadnjaki model gradjanskog nacionalizma, iako se on zasniva vie na retorici nego na injenicama. Isto tako su posle 1989. preuzeli model liberalnog kapitalizma.Oba podatka se zasnivaju na International Social Science Program Survey on Nationalism (1995).3

32


Prema nekim novijim studijama, zbog svojih traumatinih iskustava sa nacionalizmom i komunizmom i jake elje da slede zapadnjaki model dok njihove zemlje ne postignu potpunu integraciju u Evropu, Istonoevropljani su pokazali znatan otpor prema asimilionistikom nacionalizmu. Tako su na primer 2000. godine ak i kod Srba u svakoj anketi o nacionalizmu zabeleene manje brojke nego kod njihovih suseda koji nisu doiveli medjuetnike ratove (vidi tekst autorke Mundjiu-Pipidi u ovoj knjizi). Ako je u nekim delovima bive Jugoslavije ili Sovjetskog Saveza ostao veliki rizik nacionalizma, to je zbog nereenih problema s granicama ili sa naoruanim etnikim prvacima, no razlika izmedju ovih arinih taaka i onih na Zapadu (kao to je Baskija ili Severna Irska) postepeno se sve vie gubi. Hipotetina razlika u zavetanjima nezavisnih drava na Zapadu i multinacionalnih imperija na Istoku prouzroila je najuoljivije razlike u skoranjoj istoriji ta dva dela Evrope. Ako se ostave po strani drave kao to su panija ili Nemaka, Konova pogrena dihotomija izmedju strukturalnog etnikog karaktera istonoevropskog nacionalizma i gradjanskog karaktera zapadnjakog svakako ne dri vodu. Ta dihotomija je pogrena i varljiva jer ne izraava pravu prirodu nacionalizma kao u isti mah politike ekspresije i kulturne deklaracije ve ponavlja oznake o zapadnjakom i istonom nacionalizmu kao dobrom i zlom (Nikolas, 2000: 5). Kako onda da objasnimo zato je ta dihotomija i dalje popularna (Ignatieff, 1994; Brubaker, 1996)? Glavni razlog je to je tako zgodnije. Uvek je bilo lake shvatiti izriite klasikacije, naroito kada laskaju publici. Konov model je uz to izgleda bio i veoma pogodan pri odluivanju o politici. Prosena pamet je tvrdila da je za reavanje problema medjuetnikih sukoba na Istoku dovoljno da se transplantira zapadnjaki model gradjanskog nacionalizma. Jo postoje takve iluzije i pored injenice da, kako je to primetio Vil Kimlicka, na Zapadu nema takvog zajednikog modela i da se praksa veoma razlikuje u raznim zemljama Zapada (Kymlicka, 2000: 184). Uz to, pokuaji da se transplantira takozvani zapadni varijetet nacionalizma su loe okonani. Medjunarodna zajednica nikako nije preporuivala pokuaje nacionalnog snaenja, koje je oigledno bilo potrebno da bi ojaale drave nastale raspadom Sovjetskog Saveza. Tamo gde je ipak sprovodjena politika jaanja nacije, kao na primer u pribaltikom regionu, gde nisu marili za loe savete stranih eksperata, na kraju su nastale jake drave koje su u stanju da osiguraju individualna prava. Samo jednu deceniju kasnije, nove drave su ule u gradjansku fazu dravnog jaanja koja je u veoj meri ukljuujua. Gde je politika 33

UVOD

jaanja nacije sprovodjena neprekidno i labavo, usled slabosti vlada koje su se nale u tesnacu izmedju ruskog imperijalizma i dvostrukih standarda Zapadne Evrope, te nove drave su ostale slabane, takorei neuspene. Takav je na primer bio sluaj sa Moldavijom i Gruzijom koje je obe zahvatio separatizam pod uticajem agresivne elite (vidi poglavlje iji je autor arls King) a esto tumaen kao legitiman zahtev za kulturno samoopredeljenje, i pored injenice da su samozvani zastupnici iz redova populacije koja govori ruskim jezikom istupali i u ime etnikih manjina iji jezik nije priznat ali ne pripadaju ruskoj kulturi. Gde god je pak drava bila jaka i gde se nacionalnom problemu pristupalo kao manjinskom, dakle ne dirajui u sutinu dravne organizacije, reenje je nadjeno, pa su se posle prve decenije tranzicije sve zemlje koje su nekad bile u Varavskom paktu pribliile gradjanskom nacionalizmu (Shulman, 2000; Kuzio, 2002). Teorije razvoja ne mogu da objasne ba sve u vezi sa medjuetnikim sukobima, ali otprilike daju dobar klju za tumaenje kako razlika tako i slinosti izmedju Istoka i Zapada. Istonoevropski nacionalizam je umnogome bio odgovor na nerazvijenost i potrebu da se uhvati korak sa Zapadnom Evropom. Nacionalizam je istovremeno predstavljao kapiju za modernizaciju i jedno od njenih glavnih sredstava. Borei se i dan danas da dovre modernizaciju, zemlje na Istoku primenjuju procese nacionalnog jaanja, a to savremenoj Zapadnoj Evropi izgleda kao etnika orijentacija. ak se i retrospektivno kritikuju procesi izgradnje drave i nacije u Istonoj Evropi krajem XIX veka i u prvim decenijama XX veka. Pritom je kljuno pitanje da li izvesno nacionalno snaenje nije neizbeno za stvaranje vitalne drave, i da li je mogu drukiji tip razvoja od etapnog u vidu prve faze vie etniki orijentisane i druge gradjanske - slino redosledu karakteristinom za Zapadnu Evropu, samo koncentrisanije. Retko se uspeva da se postigne uspeh u izgradnji drave a da jedna kultura ne igra dominantnu ulogu, ma kako to ne bilo fer. Jedini veliki izuzetak, kod vajcarske, proistekao je iz veoma posebnog konteksta. Dok svi znaju najuspeniji deo vajcarske prie, ratovi izmedju etnikih i verskih grupa - a poslednji je vodjen ne ba mnogo davno, 1848. godine - uglavnom su pali u zaborav. To je moda objanjenje zato dosad nisu uspela nastojanja da se stvore neke nove vajcarske. Na politiki razvoj Istone Evrope uticao je jo jedan faktor koji se danas sve vie potcenjuje: spoljanji pritisci (Nemake, Rusije, Vizantije, Otomanskog Carstva), a koji nikad nisu prestali (Sugar, 1969: 35). Taj spoljanji faktor je nekako u poslednje vreme, iako u mnogim sluajevima odluujui, izostao iz rasprava na Zapadu na temu Balkana, uprkos jakim 34


primerima koji nas na to mogu podsetiti (Todorova, 1997). Ako se, na primer, pogledaju koreni sukoba medju narodima na Balkanu, uvek ete naii na manipulisanje Otomanskog Carstva elitama. Velika je zabluda ako se prihvati ideja da su carstva bila tolerantni politiki entiteti koji su se borili da odre mir medju malim zavadjenim plemenima. To su, u stvari, bile nerazvijene autokratske drave koje su primenjivale pravilo zavadi pa vladaj, podstiui sukobe i politiku korupciju u cilju svoje dominacije (Glenny, 1999). Oni koji na istonoevropski nacionalizam gledaju kao na negativnu psiholoku energiju izgleda da zaboravljaju kako se loe tim zemljama upravljalo dok su bile u sklopu nekog carstva. Zahtev za sopstvenom dravom je skoro uvek predstavljao odgovor na problem loe vladavine, ali i odgovor na potrebu za kulturnim potvrdjivanjem. Greka je stavljati u isti ko skoranje medjuetnike sukobe u bivoj Jugoslaviji sa nekakvom stalnom tenjom ka etnicizmu u irem regionu. Zbog toga to je dugo bila pod tudjinskom dominacijom, Istona Evropa je jednostavno daleko manje pogodno tlo za jaanje drava no to je to Zapadna Evropa. Nagla demokratizacija u uslovima razliitih, pa esto i divergentnih kultura, prouzrokovala je potrebu za zajednikim resursima, kao na primer za zajednikom dravom. Ta potreba je pak podstakla ratove za sukcesiju u zemljama bive Jugoslavije. I pored toga, tenzije u irem regionu ne mogu se ak ni okvalikovati kao sukobi. Etniki sukob je borba izmedju etnikih grupa da se ostvare ciljevi, da se istovremeno neutraliu rivali, da se na njih utie ili da se unite (Horowitz, 1984). Politike sukobe ne treba pogreno meati sa etnikim. Etniki sukobi su i tako veoma mnogobrojni, pa nema potrebe da se pridodaju jo i oni nabedjeni.

Od nacionalizma do etnikog sukoba - umesto zakljuka Ako nacionalizam nije ni dobar ni lo, ve samo u zavisnosti od konteksta moe da ima dobre ili loe posledice, kontekst poprima sutinski znaaj. Empirijska svedoanstva pruaju dobru osnovicu za teoriju koja daje u istoj meri za pravo nekakvoj antropolokoj istini o identitetu, kao i nekim sociolokim injenicama o drutvenoj mobilizaciji. Takodje ima dovoljno osnova da se pomisli da estoki medjuetniki sukobi nisu neizbena stanica na kraju puta istonoevropskih zemalja koji one ne mogu da promene. Da li, 35

UVOD

medjutim, moemo da predvidimo kada e neki etniki sukob da bude blag, a kada nasilan i da li na kraju imamo takvu klasikaciju nacionalizma da moe da se primeni i na veinsko stanovnitvo i na manjinsko, na dogadjaje iz istorije kao i na one savremene? Do sada je savremena literatura o estokim etnikim sukobima proizvela malo vrstih zakljuaka. Medju opte prihvaenim injenicama je to da je sukob verovatniji onda kada su manjine teritorijalno skoncentrisane, kada je i ranije bilo slinih sukoba i kada je zemlja u periodu tranzicije sa autoritarne vladavine. Svedoanstva o ulozi etnike heterogenosti su raznolika i jedna grupa naunika tvrdi da to ima dosta veze sa sukobima, dok drugi misle da ne i da je jedino vano koliko je brojna dominantna grupa.4 Dosta njih se slae u miljenju da su susedstvo i regionalna situacija od prilinog znaaja, a takodje i medjunarodne intervencije. Kad je re o internim demokratskim uslovima, miljenja se ba ne slau - tako Kolijer tvrdi da politika prava, demokratija i diktatorski reim ne utiu na zapoinjanje medjuetnikog rata, dok Sambanis kae da demokratsko susedstvo smanjuje verovatnou da e izbiti rat za gradjanski identitet. Jasno je da je politika nestabilnost od uticaja i da za tranzicione reime postoji vei rizik nego za stabilne, bilo da su oni demokratski ili diktatorski. Kada je re o razvoju, miljenja su opet vrlo divergentna. Kolijer smatra da su etniki ratovi fenomen karakteristian za siromane zemlje i da je vaan ukupan nivo razvoja i zavisnost od prirodnih resursa kao glavne stavke u izvozu, a ne nejednakost u prihodima. Drugi smatraju razvoj sekundarnim faktorom po znaaju u odnosu na etniku strukturu i politike uslove. Ispostavlja se da je Balkan atipian za bilo koju od tih klasikacija koje se odnose na mnotvo zemalja, a to dovodi u sumnju vrednost svih pomenutih teorija. Da je po Sambanisu, na Kipru nije trebalo da bude etnikog sukoba, dok se Jugoslavija oigledno ne uklapa u Kolijerove kriterijume, poto je bila medju ekonomski najrazvijenijima i najliberalnijima u nekadanjem komunistikom bloku mada je postojala velika nejednakost medju republikama koje su sainjavale jugoslovensku federaciju. Kada se uporede empirijski podaci i teorije koje smo ukratko izloili, dolazi se do dve najvanije promenljive veliine. Jedna je omiljena instrumentalistika - razvoj. Medjutim, pod razvojem moramo da svrstamoNeto vie o ova dva nauna miljenja moe se videti iz radova Nikolasa Sambanisa (2001) Do Ethnic and Non-Ethnic Civil Wars Have the Same Causes? A Theoretical and Empirical Inquiry, zatim Svetska banka i Paul Collier (2001) Economic Causes of Civil Conict and Their Implications for Policy. World Bank.4

36


ne samo onaj ekonomski, ve i celokupan razvoj drutva ukljuujui tu i gradjansko i politiko drutvo to je neophodno da bi se moglo objasniti zato su u Holandiji na primer institucije udruene demokratije bolje funkcionisale nego one u Libanu ili negde drugde. Sukob se vie objanjavao stepenom razliitosti razvoja medju grupama nego ukupnim politikim i ekonomskim razvojem. Razmatrajui sve dokaze u prilog razvoja, Horovic (1995) zakljuuje da je ekonomska nejednakost izgleda vanija eliti nego obinim ljudima koji pripadaju pojedinim etnikim grupama. Medjutim, ako se elita koristi da mobilie birae u vezi ovog pitanja, ne treba tome pridavati prevelikog znaaja, iako se to ne vidi iz modela sainjenih od strane strunjaka Svetske banke. Druga promenljiva veliina, tip kontakata medju grupama, blia je primordijalistikom pristupu i predstavlja jezgro psiholokih objanjenja za etnike sukobe. to u veoj meri dve etnike grupe moraju da dele slabo razdvojene resurse (kao to je sluaj u nekoj dravi) ili to su u veoj meri resursi dve prostorno skoncentrisane grupe neujednaeni, vee su anse za sukob. Kontakti deluju obrnuto od grupa, jednostavno zato to kada su grupe u kontaktu neophodno je da neto i dele, a to je izvor nevolja. Grupe koje nisu u kontaktu bolje prolaze bez obzira na nivo predrasuda, ba zato to nemaju ta ni da dele i to su na bezbednoj razdaljini. Tabela 1 Verovatnoa medjuetnikog sukoba u zavisnosti od stepena razvoja i tipa kontakata medju grupamaKontakti Razvoj Grupe dele jednu teritoriju unutar drave etnike grupe u Makedoniji i na Kosovu etnike grupe u Gruziji etnike grupe u Srbiji i Hrvatskoj, na Baltiku etnike grupe u Belgiji, Transilvaniji Grupe iz susednih zemalja etnike grupe u Indiji i Pakistanu, Kuvajtu i Iraku etnike grupe u Etiopiji i Eritreji etnike grupe u Nemakoj i Francuskoj pre II svetskog rata etnike grupe u Zapadnoj Evropi Strani vlastodrci etnike grupe u Ruandi __ Doseljenike grupe, dijaspora i ostali etnike grupe u XIX v. u SAD (njujorke bande) __ etnike grupe u nemirima u Bruklinu i Los Andjelesu __

Slab

Neujednaen

Ujednaen Neujednaen Visok Ujednaen

__

__

37

UVOD

Kao rezultat ukrtanja dve najvanije varijable - kontakata i razvoja - pojavila bi se matrica kao na Tabeli br. 1. Verovatnoa sukoba se poveava u meri u kojoj dve grupe moraju da dele zajednike resurse i to je razvoj slabiji i neujednaeniji. Zatim, stepen nasilnosti sukoba zavisi i od drugih promenljivih veliina - sve krucijalniji faktor na primer postaje medjunarodni kontekst. Tako je sovjetska intervencija u pribaltikom regionu mogla da se pretvori u isto tako nasilan dogadjaj kao i njihova intervencija u eeniji da Zapad nije uputio jasne signale da je Baltik zatiena teritorija. Ova matrica objanjava da sukobe iz prolosti, kao i savremene, mogu da izazovu oslobodilake revolucije, invazije na susedne zemlje i arke sa dijasporom. Matrica prognozira da kada ljudi moraju medju sobom neto da dele to e uvek dovesti do sukoba i da, mada razvijenost smanjuje posledice sukoba i mada su razvijena drutva vie u stanju da sukobe kontroliu, to ipak ne moe da otkloni pojavu sukoba. Kako je za snaenje razvoja potrebno mnogo godina, a takodje i medjuetniki mir, jednom zdravom politikom prevencije i kanalisanja etnikih sukoba treba inteligentno upravljati kontaktima, putem institucija smiljanih od sluaja do sluaja i prilagodjenih posebnim uslovima na terenu. Tema sledeih poglavlja ove knjige su tako pouke izvuene iz institucionalnih eksperimenata izgradnje nacije i drave u svetu posle komunizma, kao i njihove posledice po narode i drave.

38


LITERATURA Allport, Gordon (1954) The Nature of Prejudice. New York: Double Day Anchor Book. Anderson, Benedict (1991) Imagined Communities. Reection in The Origins and Spread of Nationalism. London: Verso. Barry, Brian M. (1987) Nationalism in The Blackwell Encyclopedia of Political Thought. Oxford: Blackwell. Beissinger, Mark R. (2002) Nationalist Mobilization and the Collapse of the Soviet State. Cambridge: Cambridge University Press. Bell, Daniel (1975) Ethnicity and Social Change. In N. Glazer and D. P. Moynihan (eds.) Ethnicity: Theory and Experience. Cambridge: Harvard University Press. Biberaj, Elez (1999) Albania in Transition: The Rocky Road to Democracy. Boulder: Westview. Brass, Paul R. (1985) Ethnicity and Nationalism: Theory and Comparison. Newbury Park: Sage Publications. Breuilly, John (1984) Nationalism and the State. Chicago: University of Chicago Press. Brewer, Marilynn B. (1979) In-Group Bias in the Minimal Intergroup Situation: A Cognitive-Motivational Analysis. Psychological Bulletin 86(2): 307-24. - (1991) The Social Self: On Being the Same and Different at the Same Time. Personality and Social Psychology Bulletin 17(5): 475-82. - (1997) The Social Psychology of Intergroup Relations: Can Research Inform Practice? Journal of Social Issues 53(1): 197-211. - (1997) The Social Psychology of Intergroup Relations: Paper presented at the meeting of the Midwest Consortium for International Security Studies, December 5, Oak Brook, IL. Brewer, Marilynn B. and Norman Miller (1996) Intergroup Relations. Buckingham. England: Open University Press. Brubaker, Rogers (1996) Nationalism Reframed: Nationhood and the National Question in the New Europe. Cambridge: Cambridge University Press. Chirot, Daniel and Martin Seligman (2001) Ethnopolitical Warfare: Causes, Consequences, and Possible Solutions. Washington, D.C.: American Psychological Association. Comaroff, John and Jean (1992) Of Totemism and Ethnicity. In 39

UVOD

Etnography and the Historical Imagination. Boulder: Westview. Connor, Walker (1993) Beyond Reason: The Nature of the Ethnonational Bond. Ethnic and Racial Studies 16 (3): 373-89. - (1994) Ethnonationalism: The Quest for Understanding. Princeton: Princeton University Press. Conversi, Daniele (2002) (ed). Ethnonationalism in the Contemporary World Walker Connor and the Study of Nationalism. London: Routledege, 271-277. De Figueiredo, Rui and Barry R. Weingast (1997) The Rationality of Fear: Political Opportunism and Ethnic Conict. Unpublished paper, Stanford University. Deutsch, Karl (1996) Nationalism and Social Communication: An Inquiry into the Foundations of Nationality. Cambridge: MIT Press. Doise, Willem (1990) Les Representations Sociales. In Bonnet, G., Ghighlione, R. and Richard, J.F. (eds.) Psychologie Cognitive, vol. 3, Paris, Bordas. Eiser, J. Richard (1990) Social Judgement. Pacic Grove: Brooks/ Cole Publishing. Eller, Jack David and Reed M. Coughlin (1993) The Poverty of Primordialism The Demystication of Ethnic Attachments. Ethnic and Racial Studies 16(2) 183-202. Fearon, James D. and David D. Laitin (1996) Explaining Interethnic Cooperation American Political Science Review 90(4): 715-35. Firth, Raymond (1957) We, The Tikopia. 2d ed. London: Allen & Unwin. Fiske, Susan and Shelley Taylor (1984) Social Cognition. New York: Random House. Forbes, H.D. (1997) Ethnic Conict: Commerce, Culture, and the Contact Hypothesis New Haven: Yale University Press. Geertz, Clifford (1973) The Interpretation of Cultures. New York: Basic Books. Gellner, Ernest (1983) Nation and Nationalisms. Oxford: Basil Blackwell. - (1994) Conditions of Liberty: Civil Society and Its Enemies. London: Penguin Press. Giles, Howard and Bernard Saint-Jacques (1992) (eds.) Language and Ethnic Relations. New York: Pergamon Press. Glenny, Misha (1999) A History of the Balkans. London: Penguin. 40


-(1999) The Balkans: Nationalism, War & the Great Powers, 1804 - 1999. London Penguin. Greenfeld, LIah (1991) Nationalism, Five Roads to Modernity. Cambridge: Harvard University Press. Hardin, Russell (1995) One for All: The Logic of Group Conict. Princeton: Princeton University Press. Hobsbawm, Eric (1983) Mass Producing Traditions. Europe. In Eric Hobsbawm and Ranger Terence (eds.) The Invention of Traditions. Cambridge: Cambridge University Press, 263-307. Hogg, Michael A. and John C. Turner (1985) Interpersonal Attraction, Social Identication and Psychological Group Formation. European Journal of Social Psychology 15(1): 51-66. Horowitz, Donald L. (1985) Ethnic Groups in Conict. Berkeley: University of California Press. - (1998) Structure and Strategy in Ethnic Conict. Paper prepared for the Annual World Bank Conference on Development Economics, Washington, D.C., April 20-21. Htun, Mala and Smita Singh (2001) Identity, Meaning and the Institutions of Ethnic Politics. Paper prepared for the 2001 Annual Meeting of the American Association of Political Science, San Francisco, August 29September 2. Ignatieff, Michael (1994) Blood and Belonging. New York: Farrar, Straus, and Giroux. Kaufman, Stuart J. (2001) Modern Hatreds. The Symbolic Politics of Ethnic War. Ithaca: Cornell University Press. Kakar, Sudhir (1996) The Colors of Violence: Cultural Identities, Religion, and Conict. Chicago: University of Chicago Press. Kedourie, Eli (1985) Nationalism Revived. London: Hutchinson. Kohn, Hans (1965) Nationalism: Its Meaning and History. Malabar: Robert E. Krieger Press. - (1974) Nationalism. In Encyclopedia Britannica. Encyclopedia Britannica. Kuzio, Taras (2002) The Myth of the Civic State: A Critical Survey of Hans Kohns Framework for Understanding Nationalism. Ethnic and Racial Studies 25(1): 20-31. Kymlicka, Will (2000) Nation-building and Minority Rights Comparing West and East. Journal of Migration Studies 26(2): 183-212. Laitin, David (1998) Identity in Formation: the Russian-speaking 41

UVOD

Populations in the Near abroad. Ithaca: Cornell University Press. Lanca, Margaret and Christine Alksnis (1994) Effects of Language Choice on Acculturation. Journal of Language & Social Psychology 13(3): 315-31. McGarry, John and Brendan OLeary (1993) The Politics of Ethnic Conict Regulation. London: Routledge. Mc Quail, Dennis (1983) Mass Communication Theory. London: Sage. Melluci, Alberto et al. (1989) Nomads of the Present. London: Hutchinson Radius. Mill, John Stuart (1977) Considerations on Representative Government. In Essays on Politics and Society. Toronto: University of Toronto Press. Milne, R.S. (1980) Politics in Ethnically Bipolar Societies. Vancouver: University of British Columbia Press. Nikolas, Margareta Mary (2000) The Nationalism Project: False Opposites in Nationalism. Madison: The Nationalism Project. Oomen, T.K. (1997) Citizenship, Nationality and Ethnicity. Cambridge: Polity Press. Pandey, Gyanendra (1992) In Defense of the Fragment: Writing About Hindu-Muslim Riots in India Today. Representations 37 (Winter): 2755. Rabushka, Albin and Kenneth R.Shepsle (1972) Politics in Plural Societies. Columbus: Charles E. Merrill Publishing. Shils, Edward (1957) Primordial, Sacred and Civil Ties. British Journal of Sociology 8(2): 130-45. Shulman, Stephen (2002) Challenging the Civic/Ethnic and West/ East Dichotomies in the Study of Nationalism. Comparative Political Studies 35(5): 554-85. Sidanius, Jim and Felicia Pratto (2000) Social Dominance: An Intergroup Theory of Social Hierarchy and Oppression. Cambridge: Cambridge University Press. Sugar, Peter (1980) Ethnic Diversity and Conict in Eastern Europe. Santa Barbara: ABC-Clio. Sugar Peter (ed.) (1995) East European Nationalism in the Twentieth Century. Maryland: University Press of America. Tajfel, Henri et al. (1970) The Development of Childrens Preference for their Own Country. A Cross-national study. International 42


Journal of Psychology: 245-53. - (1974) Intergroup Behavior, Social Comparison and Social Change. Katz-Newcomb Lectures, University of Michigan, Ann Arbor. - (1981) Human Groups and Social Categories. Cambridge: Cambridge University Press. Tajfel, Henri and J.C. Turner (1979) An Integrative Theory of Social Conict. In W. Austin and S. Worche (eds.) The Social Psychology of Intergroup Relations. Monterrey: Brooks/Cole. Todorova, Maria (1997) Imagining the Balkans. Oxford: Oxford University Press. Weber, Eugen (1976) Peasants into Frenchmen: The Modernization of Rural France 1870-1914. Stanford: Stanford University Press. Weinrich, Uriel (1974) Languages in Contact, Findings and Problems. Mouton: Hague. Wilkinson, Steven I. (1997) The Electoral Origins of Ethnic Violence: Hindu-Muslim Riots in India. Ph.D. dissertation. Massachusetts Institute of Technology. Cambridge, Mass.

43

II SUBJEKTIVNI RAZLOZI MEDJUETNIKIH SUKOBA


Miloevievi birai objanjenje za nacionalizam u postkomunistikoj Evropi koji je potekao iz masa Alina Mundjiu - PipidiAnalitiki okvir za prouavanje savremenog nacionalizma Ovo poglavlje se bavi etnikim sukobima u postkomunistikoj Evropi koji su potekli iz masa, sa posebnim osvrtom na Balkan. Drugim reima, bavi se Miloevievim biraima (i drugim njima nalik), a ne istorijskim okolnostima koje mogu da izrode etniki sukob, politikom situacijom koja omoguava nacionalistikim vodjama da pridobiju birae ili institucijama koje pogoduju nekim ishodima specinih koniktnih okolnosti. Prvenstveno se zainteresovati za birae ne znai preferirati hipotezu da su stavovi masa i njihovo ponaanje glavni razlozi medjuetnikih sukoba na Balkanu, ili uopte bilo kog drugog etnikog sukoba. Mada ostaje velika podeljenost u teoriji o etnikim sukobima u pogledu skoro svakog znaajnog pitanja u dva tabora koje je teko pomiriti (Horowitz 1998; I poglavlje ove knjige), u oba tabora se obraa velika panja etnikom favorizovanju i diskriminaciji prema nepripadnicima svoje grupe, mada su objanjenja razliita. Stoga bi bilo teko poricati legitimnost pristupa istonoevropskom nacionalizmu kao poteklom iz masa. Od Gelnerove i Konove opte osude celog regiona kao obinog skupa Ruritanaca (to jest seoskih primitivaca, prim.prev.) do balkanskih duhova Roberta Kaplana ili starih plemenskih mrnji o kojima govori Dord F. Kenan, za nacionalizam u Istonoj Evropi su mnogo okrivljavane narodne mase. Oigledno da za to ima izvesnih osnova: na primer, u jesen 2002. kada je na Balkanu izgledalo da je izuzetno mirno u poredjenju s prethodnim godinama, proetnike ili nacionalistike partije su pobedile na izborima u Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i, naravno na Kosovu, gde jedino takve partije i postoje. Na izborima u Srbiji je ultranacionalista Vojislav eelj postigao dobar uspeh. Svojevremeno su gradjani u vie mahova glasali za Slobodana Miloevia i za Franju Tudjmana. Ipak, nacionalizam nije svuda isti u regionu. Nije svaka postkomunistika zemlja imala nacionalistike lidere koji su se kandidovali na izborima i izbili na naslovne strane domaih i stranih sredstava informisanja, a nisu ni svi stanovnici Istone Evrope nacionalisti, pa ni onda kada nacionalisti postiu 47

SUBJEKTIVNI RAZLOZI MEUETNIKIH SUKOBA

uspehe na izborima. U nekim zemljama nacionalizam postaje dominantna ideologija, a u drugim je tek sekundarna. Te razlike opravdavaju komparativni pristup nacionalizmu poteklom iz masa. Koji su razlozi podrke nacionalizmu u postkomunistikim zemljama? Glavni cilj ovog poglavlja je da se objasni rasprostranjenost nacionalistikih gledita. Nacionalizam se denie kao pristupanje pojedinca politikoj ideologiji koja zastupa stav potpune saobraznosti politike jedinice nacionalnoj (etnikoj) jedinici. Tom denicijom se ovaj fenomen postavlja na individualni nivo ali se takodje zadravaju glavni elementi uobiajenih denicija nacionalizma kao sistema uverenja ili ideologije (Barry, 1987) koji u centru panje ima etniki identitet, baziran na rasi, jeziku, kulturi i istoriji (Smith, 1991), a to je podomaena ideologija uobliena socijalnim predstavljanjem jednog zajednikog istorijskog iskustva. Etniki identitet je ovde jednostavno denisan kao etniko samopripisivanje pojedinca (Breakwell, 1982; Giles, 1982). Ova denicija moe da poslui naoj sadanjoj svrsi, jer moemo da je dosta tano predvidimo za veinu pojedinaca, kao i da se oslonimo na njihovu etniku identikaciju, kako je deklarisano u anketama navedenim u ovom poglavlju. Etnocentrizam se denie sklonou da se na sopstvenu etniku grupu gleda u povoljnom svetlu, a da se defavorizuju tudje etnike grupe. Ovo poglavlje je podeljeno na sledei nain: u prvom delu u pojasniti svoj stav i skicirati opti teorijski model za empirijsku studiju o nacionalizmu. U drugom delu u izneti svoj izbor zemalja, objasniti zato sam se odluila ba za njih i izloiti neke podatke da bi se mogao shvatiti svaki pojedini kontekst. U treem delu u predstaviti ankete i prodiskutovati njihove najvanije rezultate. U etvrtom se izlau glavne teoretske hipoteze. Peti deo e razmotriti rezultate dobijene za glavnu grupu zemalja - Srbiju, Bugarsku, Rumuniju, Madjarsku i Slovaku. esti deo bie posveen Kosovu, a sedmi e saeti glavne rezultate i skicirati novi model postkomunistikog nacionalizma. Nacionalizam se retko prouava na individualnom nivou, mada je bilo nekih napora, naroito od strane Horovica, u njegovom odlinom delu Etnike grupe u sukobu (Ethnic Groups in Conict,1985.) da se uspostavi veza izmedju socijalpsihologije i politikih nauka. Uoptavanja da ono to vai za pojedinca vai i za grupu, to vai za malu grupu da vai i za drutvo, izvor su mnogih greaka i pristrasnosti u teoriji etnikih sukoba. Ta uoptavanja su izmedju ostalog stvorila paradoks teorije kontakata (Forbes, 1997). Kako je to prvi rekao Alport (Allport, 1954), teorija kontakata tvrdi 48


da kontakti smanjuju predrasude medju grupama. No viedecenijska svedoenja pokazuju da dodue pojedinci koji imaju vie kontakata sa nekom tudjom etnikom grupom obino imaju i manje predrasuda, ali da su grupe sa vie kontakata ee sklone koniktima. Uoptavanje Alportove teorije o pojedincima tako da se prenosi i na grupe pokazalo se katastrofalnim, poto mnoge druge varijable koje nisu vane pojedincima u stvari utiu na ponaanje grupa. Grupe su vie od skupa pojedinaca, a drutva nisu samo skup razliitih socijalnih grupa koje ih sainjavaju. To u stvari ne znai da zakljuci sa individualnog nivoa nisu vredni za razumevanje onoga to se deava na drutvenom nivou. To samo znai da oni nisu dovoljni. Jasno je da se ne moe shvatiti ta se deava na nivou drutva bez razumevanja dinamike na individualnom nivou. Tako se na primer jedino moe razumeti zato su srpski birai u vie mahova ponovo glasali za Miloevia, ak i onda kada ga je veina sveta proglasila novim Hitlerom. Model prikazan na Slici 1 nastoji da obuhvati veze izmedju dva nivoa analiza - drutva i pojedinca - ali i horizontalne kauzalne veze, koje se pokuavaju prikazati modelima javnog mnjenja. Drutveni nivo je dat u gornjem delu slike (u formi ogledala) i ine ga formalne institucije kao to su granice, dogovori o podeli vlasti, struktura drave (savezna ili unitarna), status etnike grupe (da li ima dravu ili trai da je dobije). Tu su i nezvanine institucije kao to su praksa i nezvanini aranmani sa drugim etnikim grupama (na primer saradnja, nadmetanje, nasilje). Na sve to obino utiu i sadanje i nekadanje formalne institucije. Ako je neka etnika grupa ranije bila u inferiornom poloaju i u jednom trenutku se njen status izjednai sa statusom dominantne grupe, potrebno je da prodje izvesno vreme pre no to nezvanine institucije ili praksa uhvate korak sa zakonskim promenama. I najzad, postoji javno mnjenje o etnikim pitanjima, a ono je skup veinskih gledita o statusu drugih grupa ili naroda i o odnosima sa njima. Za sve te slojeve postoji na individualnom nivou neto to im korespondira. Svaki pojedinac ima sopstveni stav prema naciji, granicama i susedima; sopstveni status kao lan dominantne ili inferiorne, izuzetne ili ravnopravne nacionalne konstitutivne grupe; zatim lini drutveni poloaj koji njegov status ini vie ili manje prihvatljivim. Pojedinac se takodje na svoj nain ponaa prema nacionalnom pitanju. Moe da glasa za an-Mari Le Pena, da podmee bombe u cilju oslobadjanja Baskije ili da se jednostavno uopte za sve to ne interesuje. Oigledna je medjusobna povezanost izmedju ta dva nivoa. Ako je mnogo pojedinaca sa predrasudama, veina e dati podrku zakonu koji 49

SUBJEKTIVNI RAZLOZI MEUETNIKIH SUKOBA

suzbija imigraciju. Ako neka velika grupa ljudi glasa za nekog nacionalistikog vodju, on e biti i izabran. Ako previe pripadnika neke manjine rei da se pomea sa veom drutvenom zajednicom kako bi stekli vii socijalni status, ta manjinska grupa moe da bude asimilovana ili da nestane. Zatim, sve zvanine institucije i veina nezvaninih su produkt istorije. Za razliku od javnog mnjenja koje nakon nekog dramatinog dogadjaja moe da se promeni za tren oka (kao kad je veina javnog mnjenja posle bombardovanja Svetskog trgovinskog centra dala podrku ratovanju na stranoj teritoriji), institucije su trajnije i izazivaju dugotrajne efekte. Kako je neposredno posle pada komunizma napisao Daglas Nort, prolost uobliava opredeljenja dananjice i sutranjice (North, 1990: vii). Pored istorijskih injenica, i informacija o zvaninim i nezvaninim dogovorima, kao i miljenju pojedinaca o njima, ine moguim izvodjenje zakljuaka koji oigledno potiu s individualnog nivoa. Stoga se teorija koja se direktno odnosi na ovo poglavlje ograniava na teoriju proisteklu iz individualnih stavova i ponaanja, mada teorije do kojih se dolazi u okviru raznih disciplina o nacionalizmu umnogome funkcioniu na pretpostavkama o ljudskom ponaanju i njegovim posledicama. Najznaajnije psiholoke teorije koje su pokuale da bace izvesno svetlo na ljudsku sklonost diskriminatornom ponaanju koja se moe ekstrapolirati na nacionalizam jesu: Alportova teorija o predrasudama i kontaktu, teorija o autoritarnoj linosti (Adorno i dr.), teorija o drutvenom identitetu (Henri Tajfel i Bristolska kola) i teorija drutvene dominacije (Sidanius i Pratto). Mada je danas uglavnom odbaena, teorija o sukobu stvarnih interesa, jo uvek ima traga u mnogim politikama (Becker, 1957; Sheriff, 1967; Sowell, 1981. Horovic se oslanja na teoriju drutvenog identiteta, kreui od drutvenog nivoa u traenju objanjenja na nivou pojedinca ili male grupe. Ja u ii upravo suprotnim smerom.

50


Slika 1 Trojni model za prouavanje nacionalizmaNezvanine institucije (prakse konkurencije dominacije, saradnje)

Zvanine institucije (granice, dogovori o podeli vlasti, status onoga ko ima dravu ili je trai)

Javno mnjenje (skup uverenja i oseanja u vezi vrhunskih pitanja)

DRUTVENI NIVO

Status pojedinca (pripadnik etnike veine ili manjine, jeziki, socijalni status, itd.)

Individualni stavovi

INDIVIDUALNI NIVO

Individualno ponaanje

Kauzalna veza

Korenspondentna veza

Regija: Balkan i okolina Ovo poglavlje se bavi regionom koji je iri od Balkana, ukljuujui i Madjarsku i susede iz Centralne Evrope. Otuda je izbor pao na Srbiju, Kosovo, Rumuniju, Bugarsku, Madjarsku i Slovaku. Zemlje iz tih krajeva u velikoj meri karakterie istovetna duga istorija tudjinske vlasti, kasnog formiranja drava u obliku kakav imaju sada, kao i komunistiki reim u drugoj polovini XX veka. Diplomate i naunici su se mnogo puta sporili za koje od tih zemalja rei da pripadaju Centralnoj, a za koje da su u Istonoj Evropi. Isto ta

Documents

Nacionalizam posle komunizma