1. Žorž Anri Rivijer i počeci muzeologije

Muzeologija, nauka o muzejima se pročava manje od jednog veka. Prva istraživanja o muzeju, njegovim funkcijama, i načinu na koji je osmišljen se javljaju u drugoj četvrtini 20-og veka. Muzeologija se na počeku bavila konzervacijom umetničkih predmeta i dela i arhitekturom muzeja. Prvu međunarodnu konferenciju o muzeologiji je organizovala prethodnica ICOM-a, Međunarodna kancelarija za muzeje u Madridu 1934. g., posvećena arhitekturi i uređenju muzeja i od toda se javlja interesovanje za obrazovnu ulogu muzeja i istraživanje muzejske publike.

Razvojem semiologije i komunikacije, početkom 60-tih, muzej se posmatra kao medij čiji se pojmovi i osobenosti moraju definisati a taj period se poklopio sa krizom muzeja. On će podstaći obnavljanje i razmišljanje o muzeologiji tokom 70-tih i 80-tih godina 20. veka. I tad se javlja pokret “nova muzeologija” u Francuskoj koji dobija potvrdu u mislima, delovanju i predavanjima Žorža Anrija Rivijera.

Žorž Anri Rivijer je rođen 1897. g. na Monmartru u Parizu. Atmosfera na Monmartru i obrazovanje, koje je dobio od majke, je izvršilo najveći uticaj na mladog Rivijera. 1928. g. je zadužen za reorganizaciju Muzeja etnografije na Trokaderu pod nadzorom Pola Rivea. Tokom 1937. se razdvaja „egzotična“ etnografija i francuska etnologija i nastaju Muzej čoveka odnosno Muzej narodnih veština i običaja. Uprkos zalaganju tek se 1972. g. otvara naučna galerija dostupna istraživačima a 1975. g. kulturna galerija namenjena širokoj publici. Iste godine biva otvoren moderan prostor Muzeja narodnih veština i običaja. G. 1947. je doprineo osnivanju ICOM-a u nadležnosti UNESCO-a (Le Conseil International des Musees odnosno Međunarodni savet za muzeje). Bio je njegov prvi generalni direktor u periodu 1948-66. Rivijer obnavlja muzeologiju u Francuskoj, vodi školu a savetnik je pri izgradnji ili obnavljanju mnogih muzeja. Sa nekoliko drugih stručnjaka pokreće ideju o ekomuzejima. Od 1970. do 1982. g. predaje muzeologiju na Sorboni. 24. marta. 1985. g. umire u 88. godini.

2. Muzeologija kao informaciona nauka i srodne discipline1

Muzeologija se nalazi na razmeđi sledećih društvenih nauka: o istoriji ( zbog dimenzije čuvanja baštine )o sociologiji (kada postavlja pitanja o mestu muzeja u društvu i kada analizira

publiku)o pedagogije (zbog pažnje koju posvećuje didaktičkoj misiji muzeja) io komunikaciji (unutar koje njene osobenosti nisu dovoljno istražene)

1 pogledati i Ivanine slajdove na tu temu1

Predmet muzeologije nije više sam muzej, već muzealnost – poseban odnos između čoveka i realnosti; vodi ka izboru objekata koje čovek smatra vrednim da budu sačuvani za budućnost i preneti društvu budućnosti. Ovako definisan pojam muzealnosti se ne razlikuje od francuskog poimanja pojma baštine. Tj. ono što bismo nazvali pojmom kulturno nasleđe. Tokom 20.veka, muzeologija je pronašla mesto među akademskim disciplinama. Prvo seminar je bio organizovan 1921 g. na Harvardu sa ciljem da se budući kustosi šire obrazuju (Pol J. Saks – “Museum work and museum problems”). U Evropi, škola Luvra je osnovana 1945 g. međutim tek će 60-tih časovi muzeologije biti sistematično uvedeni u univerzitete (u oblastima istorije umetnosti i arheologije). A, od 80-tih za sticenje osnovne diplome, diplome viših stručnih studija i viših specijalističkih studija.

Terminološka razjašnjenja:1. Rivijer, 1981. definicija muzeologije:

“Primenjena nauka, nauka o muzeju. Proučava i storiju i ulogu muzeja u društvu, posbne oblike istraživanja i fizičku konzervaciju, prezentaciju, animaciju i difuziju, organizaciju i funkcionisanje, novu ili prilagođenu arhitekturu, odabrane ili priznate lokalitete, tipologiju i deontologiju.”

Muzeografija je “skup tehnika i praksi koje se primenjuju u muzeju”. Ovi pojmovi se razvijaju zajedno sa praksom rada u muzejima pa se tako pojavio novi termin iz pozorišta – scenografija.

Definicija muzeografije danas: nauka o muzejima u najopštijem značenju; ona obuhvata sve vrste i oblike muzeja, ali i sve spekte pod kojima se on posmatra. Muzeji su za neke atipični i raznoliki da bi se muzeologija mogla posmatrati kao jedna društvena nauka. Tako imamo i teorijsku muzeologiju, opštu i specijalnu, od kojih se svaka odnosi na određenu vrstu muzeja.

2. muzeografijaintelektualna aktivnost usmerena na praktičnu primenu, definisanje, opis i analizu koncepcije izložbe, na njenu strukturu i funkcionisanje. A istovremeno ona je i rezultat te aktivnosti: govori se o muzeografiji izložbe da bi se označili njena koncepcija, struktura i postavka.

3. scenografijaobuhvata čisto formalne i materijalne aspekte izložbe: panoe, boje, izložbene vitrine, osvetljenje.

2

3. Zatvorena i otvorena koncepcija muzeja Rivijer zagovara otvorenu koncepciju muzeja pa je njegova definicija iz 1975 g. da je “muzej stalna institucija, neprofitna, u službi društva i njegovog razvoja, otvorena za publiku. U njoj se sprovode istraživanja materijalnih svedočanstava o čoveku i njegovom okruženju, ona prikuplja ta svedočanstva, čuva ih, čini dostupnim i pre svega izlaže radi proučavanja, obrazovanja i uživanja. “ (definicija je takođe preuzeta iz 1. paragrafa 2. člana ICOM-ovog statuta).

Međutim neki zagovaraju i zatvorenu koncepciju, stav po kojem se muzej svodi na zbirku i taj stav nalazimo u istoriji muzejske institucije i često ga viđamo kod kustosa umetničkih i arheoloških muzeja. Na pr. vrlo uska definicija muzeja Aleksandre Motola Mofino, koja kaže: “Muzej je mesto na kojem postoji skup predmeta koje treba čuvati. Bez predmeta, muzej ne postoji.” 2

Takav stav predstavlja i poziciju usvojenu u novom francuskom zakonu o muzejima, uprkos znacima otvaranja: “Muzejom se u okviru ovog zakona smatra svaka stalna zbirka sastavljena od dobara čije čuvanje i predstavljanje čine javni interes, a organizovana je radi saznavanja, obrazovanja i zadovoljstva publike”.

Zajednički elementi definicija su:o muzej je stalna ustanova : stalnost je neophodna zbog misije čuvanja. To se

suprotstavlja izložbenom salonu koji nema ni zbirke ni stalnu tematiku i koji je prolazna organizacija, stvorena za neku značajniju priliku.

o muzej teži opštem interesu, on je neprofitna organizacija : svrha muzeja nije da proizvodi profit, već da ispunjava zadatke koji su u službi društva, čime nije zabranjen ni njegov privatni status (asocijacije, fondacije) niti koomercijalne aktivnosti (prodaja ulaznica, prodavnice)

o muzej je otvoren za publiku : privatna zbirka nije muzej.o muzejska zbirka je klasifikovana i proučena, ona predstavlja predmet istraživanja :

nije reč o prostom skladištenju, zbirka koja nije inventarisana i proučena kao da je izgubljena.

o muzej treba da izlaže i da predstavlja publici : ovde nije reč o ekonomskom nasleđu kao što je ono koje se čuva u trezorima banaka.

Neki autori su uveli i razliku između muzejske institucije i muzeja pri čemu su muz.institucije institucije koje su bliske muzejima ali ne poseduju sve njegove karaktristike tj. imali su u vidu muzeje bez zbirki tj. one koji vode računa samo o čuvanju, promotteri ovog stava izjednačavaju muzej sa zbirkom. Muzejska institucija je sinonim za muzej, a oba termina se koriste da bi se muzej označio u svoj svojoj raznovrsnosti. A upravo zbog raznovrsnosti tema i formi muzejske institucije

2 ceo citat u folderu Nastavak sken 0021; videti i sken 0022 i 00233

tokom druge polovine 20. veka potrebno je izraditi redigovane, precizne i otvorene definicije muzeja. Raznovrsnost je posledica različitih činilaca:

o demokratizacija tj. porast broja posetilaca: dovela je ljude koji su malo ili sasvim malo upućeni u kulturu muzeja, koji od muzeja ne očekuju isto što i tradicionalna publika, redovni posetioci i prosvećeni ljubitelji.

o globalizacija je prouzrokovala nasatnak muzeja po evropskom konceptu: međutim, napuštajući Evropu, muzej se prilagodio lokalnoj stvarnosti i potrebama nedovoljno i samo delom. Zato razlikujemo muzeje sa više tema i forme.

o kulturni turizam: je zainteresovao publiku i uveo mnogu i raznoliku što je uzrokovalo potrebama za prilagođenim turističkim namenama i novim muzejskim formama.

o nove tehnologije: značajan adut u komunikaciji sa publikom jer se postepeno uključuju u muzej i doprinose razvoju novih muzejskih formi.

4. Tematsko razvrstavanje muzeja

Veliku raznovrsnost muzeja treba procenjivati prema brojnim kriterijumima. Pa su zbog nastanka kabineta retkosti, i geografskog, naučnog i kulturnog širenja znanja stvoreni mnogi muzeji više ili manje specijalizovani. Pariz (Luvr – istorija umetnosti i nešto arheologije; Muzej Gime obuhvata Ameriku, Afriku, Daleki Istok; Muzej nacionalnih antikviteta u Sen-Žermen en Laju – preistorijska umetnost, keltska, galo-romanska umetnost; Muzej Orse – moderna umetnost; Bobur - savremenu umetnost)Tematika kojoj je posvećen muzej proizvod je brojnih činilaca – lokalnih, istorijskih – otud su neki muzeji opšeg tipa koji prikazuju samo određeno polje znanja a drugi više specijalizovani po nekom lokalitetu, određenom materijalu ili tehnici.Prostor muzeja obuhvata sva polja ljudske delatnosti: sve je moguće pretvoriti u muzej! (napr. Muzej erotike (Bon i druga mesta), Muzej pogrebne opreme (Frankfurt), Muzej kamenja (Spirnon), Muzej alpinizma (Šamoni), Muzej WWI (Peron)...)

5. Rivijerova hijerarhijska klasifikacija muzeja

Rivijerova podela3

Rivijer daje i petu kategoriju “multidisciplinarni i interdisciplinarni muzej”, i navodi primer: Muzej burgonjskog vina u Beonu. Vino je predstavljeno sa različitih stanovišta.

naučnog(geologija burgonjskog tla, hemija fermentacije) istorijskog (poreklo i razvoj vinograda) arheološkog i etnografskog (rad u vinogradu i na vinu) umetničkog (umetnička dela inspirisana vinom)

3 slajdovi4

Danas su to “društveni muzeji” uglavnom grupisani etnografski, istorijski i tnološki posvećeni lokalnom životu; više se karakterišu više po načinu na koji obrađuju temu, manje po tematici. Prednost im e daje multitematskom pristupu gde se ističu različite komponente društvenog života. Gari Edson i Dejvid Din daju shemu raznovrsnosti grupišu ih oko umetnosti, nauke, i istorije.

6. Geografsko razvrstavanje muzeja

Od najopštijih do potpuno specijalizovanih u okviru iste tematike mogu se razlikovati muzeji prema geografskoj zoni kojom se bave. Na pr. muzeji arheologije i istorije umetnosti:

univerzalni - Luvr, Britanski muzej, Metropoliten međunarodni – Kraljevski muzeji istorije i umetnosti u Briselu, Palata Piti u Firencinacionalni – Muzej nacionalnih antikviteta u Sen Žermen an Laju, Nemački muzej u Nirnbergu, Muzej termi u Rimu

5

regionalni - Muzej preistorije u Nemuru (Franc.), Muzej valonske umtenosti u Liježulokalni – Arheološki muzej u Arlonu, Muzej Kalve u Avinjonumuzeji-kuće – Zamak u Versaju, muzej Ansemburga u Liježu, Rubensova kuća u Anveru

*Nije potrebno insistirati na razliici po veličini muzeja jer se vidi razlika između Luvra i malog lokalnog muzeja pa su i problemi i sredstva za njihovo rešenje u direktnoj srazmeri sa tim činiocem.

7. Razvrstavanje muzeja po statusu4

U Evropi su u većini u javnom vlasništvu pa ih je moguće razlikovati prema nivou vlasti koja ih organizuje:

o država U Francuskoj i Italiji su to nacionalni muzeji (Luvr, Bobur), u Belgiji su federalni (Belgijski kraljevski muzej lepoih umetnosti)

o lokalne vlastiregion, provincija, opština, departman; najbrojniji su ovakvi muzeji.

o udruženjasve češće se pojavljuju; lokalne vlasti poveravaju upravljanje udruženjima ali vlasti zadržavaju pravo odlučivanja. Udruženja koja su stvorile različite organizacije – univerziteti, verske zajeednice, crkve – i grupe privatnih lica – asocijacije, fondacije – jesu osnov za stvaranje muzeja. Oni deluju u opštem interesu ali sa pravne tačke gledišta oni su u domenu privatnog prava. U mnogim zemljama priznavanje i klasifikacija su regulisani zakonom ma u čijem je nadleštvu organizacija muzeja.

8. Razvrstavanje muzeja po formi

Klasična forma muzeja je proistekla iz stvaranja zbirki, postepenog otvaranja za publiku tokom prosvetiteljstva i tematskog razvrstavanja. Tokom 20. veka su se razvile nove forme muzeja karakteristične po izmenjenom pogledu na zbirku koja nije više u centru muzejskog procesa pa ove institucije ne nose naziv muzej već kuća, lokalitet, centar da bi se izbegla “prašnjava slika o muzeju”. Ali to je neopravdano jer muzejske institucije koje napuštaju to ime a obnavljaju postojanje muzeja će samo još više proizvesti utisak prevaziđenosti koja se vezuje za muzej.

Nacionalni parkovi – “muzeji divlje prirode” (Rivijer); u želji da se na integralan način sačuva, zaštiti, i predstavi publici deo prirode u ekološkoj dimenziji tj. ekosistem sa svim biljnim i životinjskim vrstama koje su njihov deo. S tim što Rivijer preteruje jer su svi nac.

4 vidi i : folder Poglavlje _9_6

parkovi obeleženi rukom čoveka tj. on je element tog ekosistema. Prvi Yellowstone u SAD 1872. g.

Centri za interpretaciju Frimen Tilden je 1952. g. teoretski obradio koncept da se park i njegova priroda ili neki istorijski spomenik interpretiraju, a ta ideja postoji od 1920. g., on je i stvorio termin “centar za interpretaciju” da bi označio nove infrastrukture za prijem publike. Kao dodatak su lokalitetu koji predstavljaju i objašnjavaju publici, ne poseduju zbirke već sam lokalitet i elementi nac. parka čine “predmete” nove muzejske forme. Centri pružaju uvod, povećavaju interesovanje.Početkom 70-tih se širi: Australija, Velika Britanija, Kanada. Internacionalizovanjem napuštaju nacionalne parkove ali osatju vezani za jedan lokalitet, zdanje ili spomenik.Širi se Evropom i dobija različite nazive i u vezi je sa lokalitetima, nacionalnim parkovima, urbanim i industrijskim središtima, istorijskim spomenicima. (na pr. određena industrija - vuna ili čelik; zanatska aktivnost – hleb; neki koncept – muzej Olimpizma u Lozani, Kuća istorije u Bonu)

Eko-muzeji (ICOM 1971. g.)5 nastaju, po konceptu Rivijera i Igija de Varina, iz ideje da se predstavi i protumači čovek u svojoj sredini, prirodna, industrijska ili urbana; nac. parkovi sa stanovišta čoveka. Usko je vezana za preobražaj francuskog društva tokom 60-tih 20 veka. Često je reč o decentralizovanim i muzejskim institucijama koje su raspoređene na više lokaliteta i na široj teritoriji ili o skupu srodnih institucija grupisanih u mrežu. Prvi primer: 1971 ekomuzej urbane zajednice Le Krezo-Monso-le-Min u industrijskoj i urbanoj sredini.

Osobine eko-muzeja:o uvek su vezani za određenu teritoriju, manje ili više prostranuo često su u okviru regionalnog parka pri preuređenju teritorijeo najčešće u regionima koji doživljavaju krizu pri preorijentaciji, zbog aktivnosti koje

polako nestajuo podrazumeva se aktivno učešće stanovništva koje se kroz centre podstiče na

preorijentaciju na socijalnom planu tj. ekonomskomo obavezno ukrštaju vreme i prostor, istoriju i geografiju, dijahrone i sinhrone

perspektive

Oni su danas u krizi jer su se toliko preobrazili da je u njima teško pronaći originalne principe na kojima su zasnovani. Pod tim imenom iih ima u Belgiji i Kvebeku ali postoje slične forme i u drugim zemljama Evrope i Sev. Amerike.

Muzeji na otvorenom

5 termin usvojen7

postali dokaz originalnosti; prvi u Skansenu (Švedska) 1891. g. To su seoske kuće demontirane i prenete u muzej, sa radionicama tradicioonlanih veština, vodiči u tradicionalnoj odeći i prikazi folkornih igara dopunjuju rekonstituciju. Oni su se proširili: Eko-muzej Alzasa u Ingeršajmu, muzej na tvorenom Kuće oblasti Franš-Komte u Francuskoj, Muzej visokih peći Sen Mišel u Sen Iberu...

U Engleskoj muzeji industrijske arheologije će usvojiti istu formulu – grupisane su mašine sa različitih industrijskih lokaliteta koji su bili u fazi rušenja. U većini, eksponati su skoro javna umetnost, besplatni, slobodnog pristupa.

9. Arheološki lokaliteti kao muzeji

Muzeji na otvorenom koji su posvećeni arheologiji i preistoriji; ponekad sa autentičnim arheološkim ostacima, najčešće na jednom mestu koje objedinjuju rekonstituisana staništa, odbrmbene strukture, spomenike. Naglašeno je iskustvo tj. posetilac se vodi da proživi neke stvari “kao što je bilo u ono doba” (na pr. da zapinje luk i strelu, baca koplje, pravi grnčariju, kleše kamen...). Sa naučnog stanovišta, ovi muzeji često razvijajaju istraživačke aktivnosti na polju eksperimentalne arheologije.

Centri savremene umetnosti se razlikuju od muzeja istog imena zbog toga što se u njima ne prikupljaju zbirke i zbog toga što učestvuju u umetničkom stvaranju kroz porudžbine, kroz organizaciju raznih događaja, tematskih izložbi za koje umetnici specijalno izrađuju dela. Funkcija animacije je u njima u prvom planu. Na pr. Studio savrmene umetnosti Fresnoa u Turkoenu. (sken sa 258 strane)

Gradski muzeji u velikim gradovima se osnivaju da bi se predstavila istorija tih gradova. Na pr. u Parizu je muzej Karnavale, nastao 1869. da bi se sačuvalo sećanje na “stari Pariz” koji je bio ugrožen zbog Osmanovih projekata. Po konceptu gradskog muzeja svrha je obnavljanje muzejske prezentacije grada tako što se uključuju različiti pristupi u muzeografiji koja ne zapostavlja ni aktuelno vreme kroz na pr. privremene izložbe.

Nove forme muzejskih institucija se uklapaju u aktuelnu definiciju ICOM-a međutim mnogi stručnjaci osporavaju muzejski karakter ovih institucija jer ne sadrže zbirke predmeta. Druge institucije se smeštaju izvan opsega definicije: zabavni parkovi su komercijalna preduzeća čiji je cilj profit čak i kada je njihova tematika “istorijska”; brojne parkove sa životinjama treba razlikovati od zooloških vrtova jer nemaju naučnu osnovu; na pr. Futuroskop u Poatjeu je isključen bez obzira na naučni kvalitet; Svemirski centar u Rediju (Transin) i njegov tzv. alter ego u Kanu, koji je trenutno zatvoren, su zaista muzejske institucije jer se ostvaruje didaktička misija, naročito kroz animacije, kao i čuvanje zbirki, a profit nije krajnji cilj.

8

10. Uloga i funkcije muzejaBruno-Nasim Abrudar određuje tri funkcije Luvra za koje smatra da su uvek aktuelne i da važe za sve umetničke muzeje: funkcija čuvanja baštine, funkcija obrazovanja, i funkcija zadovoljstva.Žan Kapar, glavni kustos Kraljevskog muzeja u Briselu, 1922. g. ustanovljava dve svrhe modernog muzeja internu, naučnu sa jedne strane i obrazovnu i komunikacionu funkciju sa druge strane. Postepeno će muzeolozi doći do funkcionalnog pristupa muzeju i “pet glagola” iz ICOM-ove definicije – istraživati, nabavljati, čuvati, komunicirati, izlagati. Piter van Menš broj ciljeva koje treba dodeliti muzeju svodi na tri glagola: zaštititi, izučavati, komunicirati. Pod tim, on podrazumeva skup aktivnosti usmerenih na publiku, posetioce izložbenih sala i istraživače. Muzej ima 4 osnovne funkcije koje treba da obavlja:

1. funkcija izlaganja je osnovna i najstarija funkcija muzeja jer bez izožbe nema muzeja; muzej služi da se publici predstave zbog njenog uživanja i obrazovanja zbirke predmeta ili uzorci kulturnih vrednosti.

- Globalno (stalna postavka)- Putem tematskih izložbi

2. Funkcija čuvanja Muzej je ustanova koja prikuplja i čuva odnosno štiti baštinu. U muzeju treba da postoje adekvatni uslovi za održavanje poverenih predmeta u najboljem mogućem stanju, što je duže moguće.

3. Naučna funkcija Muzej je ustanova koja sama i u saradnji sa drugim ustanovama na istraživanju artefakata. Muzej treba da radi na mnogostrukim naučnim istraživanjima (dokumentacionim, arheološkim, istorijskim, hemijsko-fizičkim...), od kojih treba da bude od koristi i za predmete i za njihov kontekst. Istraživanja mogu da sprovode i zaposleni u muzeju, ali je uloga muzeja i to da podstiče spoljne saradnike da proučavaju predmete koji se u muzeju čuvaju. Istraživanje može biti proučavanje novih predmeta u zbirkama ili predmeta postojećih zbirki. I ta istraživanja mogu da se preklope kao tokom arheoloških iskopavanja ili etnografskih akspedicija.

4. Funkcija animacije Ova funkcija je najnovija i pojavila se tek nedavno. Muzej je uključen u kulturni, društveni život grada i oblasti, kao i u obrazovni sistem. Ova funkcija može se ostvariti putem privremenih izložbi, koncerata, radionica, predavanja i drugih raznih događaja.

Ove četiri funkcije obuhvataju misije koje su pripisivane muzeju tokom vremena. Za Rivijera naučna funkcija je imala primat jer “čini osnovu svih aktivnosti institucije”. Međutim, neki muzeji daju prioritet animaciji zbog organizovanja događaja, zbog postavke manje ili više prestižnih privremenih izložbi. Ali aktivnosti usmerene na samo jednu funkciju prete da dovedu u opasnost celu muzejsku instituciju stoga da bi muzej

9

potpuno obezbedio misiju on mora poštovati ravnotežu i ne zanemariti nijednu od funkcija. Po Rivijeru, depoi čuvaju, univerziteti istražuju, kulturni centri animiraju i postavljaju izložbe a muzej ih obogaćuje međusobnim povezivanjem. Postoji povezanost između čuvanja, izlaganja i istraživanja ali animacija daje život drugim funkcijama u pravobitnom smislu reči animirati. U suštini, značaj ovih funkcija je relativan i promenljiv od muzeja do muzeja tačnije, animacija će biti više razvijena u muzeju savremene umetnosti za razliku od centara za interpretaciju.

11. Funkcije muzeja sa stanovišta korisnika1. Muzej je mesto za zabavu i uživanje Njegova obrazovna funkcija treba da se odvija kroz zadovoljstvo, kroz igru koju treba odigrati. Muzej nije škola, već drugačije mesto za obrazovanje, otvorenije, slobodnije i raznovrsnije. Muzej je prostor slobode o kojem posetilac prikuplja šta želi i tamo gde želi.2. Muzej je mesto otkrića Muzej treba da podstiče i održava radoznalost, on treba da zaintrigira potencijalnog posetioca i da pruži nov zamah njegovom interesovanju kroz nova otkrića.3. Muzej je mesto sećanja Posetilac u muzej dolazi najpre da bi „pronašao svoje korene“, shvatio vezu između aktuelne i ranijih situacija.. Dolazi da bi saznao kako su stvari izgledale u prošlosti ili da ih ne bi zaboravio. Mada to ne važi za sve muzeje ali čak i umetnički, etnografski, istorijski, društveni, iz svojih perspektiva podsećaju na prošlost. 4. Muzej je kulturno obeležje jedne nacije/naroda Muzej je i sredstvo prestiža tj. moći. Odluka da se otvori muzej snažno doprinosi porastu ugleda onog koji je doneo tu odluku a takođe i porastu ugleda jedne države.5. Muzej je turistička lokacija Ciljevi su ekskurzije, putovanja na odmorima. Ali su i indirektan ekonomski faktor zbog uključivanja muzeja u sektor turizma. 6. Muzej je ritualno mesto Muzej kao „hram umetnosti“: tišina, afektirana ozbiljnost, ezoterični karakter, želja da se bude posvećenik kartela brojnih umetničkih muzeja.

12. Restitucija kulturnih dobara

Tokom poslednje decenije 20. veka se pojavila nova tema koja se odnosi na korišćenje identiteta muzeja a to je restitucija kulturnih dobara. Kulturna dobra su stvari i tvorevine materijalne i duhovne kulture od opšteg interesa, koje uživaju posebnu zaštitu utvrđenu zakonom. Kulturna dobra, u zavisnosti od fizičkih, umetničkih, kulturnih i istorijskih svojstava, jesu: spomenici kulture, prostorne kulturno-istorijske celine, arheološka nalazišta i znamenita mesta - nepokretna kulturna dobra; umetničko-istorijska dela, arhivska građa, filmska građa i stara i retka knjiga - pokretna kulturna dobra.

10

Kulturna dobra, u zavisnosti od svog značaja, razvrstavaju se u kategorije: 1. kulturna dobra

Gamzigrad-Romuliana, Palace of Galerius (2007)Medieval Monuments in Kosovo (2004)Stari Ras and Sopoćani (1979)Studenica Monastery (1986)

2. kulturna dobra od velikog značaja i 3. kulturna dobra od izuzetnog značaja.

Restitucija (def.) - Povraćaj vlasništva ili prava koja su u prošlosti neopravdano oduzeta određenom licu, grupi građana, čitavoj klasi ili etničkoj grupi. Treba razlikovati primere koji se odnose na restituciju na međunarodnom nivou i onih internih samo za jednu zemlju (etnički zahtevi). Glavni argument protivnika bilo kakave restitucije je muzeološkog karaktera tj. izbeći rasturanje velikih evropskih muzeja. Međutim argumenti onih za restituciju trebalo bi da se procenjuju od slučaja do slučaja: jer ukoliko je reč o etničkim zahtevima problem je složeniji i u ime isključivo evropskog principa desakralizacije umetničkog dela opravdavamo prikazivanje tih dela u evropskim muzejima. Logično je da treba izvršiti restituciju od trenutka kad priznamo da se prisvojeni predmeti zloupotrebljavaju. Repatrijacija (def.) – vraćanje umetnina i/ili kulturnih predmeta u zemlju porekla ili bivšem vlasniku (njegovim naslednicima). Kulturno vlasništvo pojedinca ili grupe naroda mogu biti raznovrsni objekti od skulptura, slika pa sve do ljudskih ostataka.UNESKO - Priručnik o pravnim i praktičnim merama protiv nedozvoljene trgovine kulturnim dobrima.Istorija velikih krađa ili krijumačarenja umetničkih dela seže u daleku prošlost. Razvrstane su dve glavne kategorije: državne krađe (u uslovima rata i okupacije) - ’Napoleonove krađe’ Pljačke nacističkih vođa i individualne krađe.

13. Funkcije čuvanja

Pojam baštine je nastao tokom Francuske revolucije a uloga zaštite baštine u muzejima se pokazala kao posledica ikonoklastičke krize koja je potresala Francusku tokom Konvencije (1792 - 1794). Ali smo svedoci da postoje velike pretnje zaštiti baštine na pr. pljačkanje i razaranja hramova i muzeja. Pored ovih postoj i svakodnevne pretnje zbog kojih je sasvim opravdano postojanje muzeja kao zštitnika baštine.

Funkcija čuvanja baštine u muzeju obuhvata skup aktivnosti i neophodno staranje o upravljanju zbirkama i zaštiti zbirki: zbirke treba nabaviti, održavati ih, čuvati, obezbediti da potraju, vodeći računa i o drugim funkcijama muzeja, a naročito o neophodnosti da se zbirke predstave publici. Aktivnost čuvanja baštine se odnosi pre svega na javne zbirke: uloga vlasti i posebno države treba da bude istaknuta svojom stalnošću vlast garantuje dugovečnost zbirki a zbog brige za javno dobro obezbeđuje da zbirke budu dostupne

11

najvećem mogućem broju posetilaca dok je privatna zbirka podvrgnuta neizvesnosti tržišta i sopstvenom zadovoljstvu. Opšti cilj aktivnosti pri čuvanju baštine svakako jeste povećanje javnih zbirki, njihovo održavanjeu najboljem mogućem stanju i njihovo izlaganje na radost budućim generacijama.

Kad jednom uđe u javne zbirke, predmet više ne može ponovo da postane privatan i to je princip neotuđivosti kad muzej ne može da proda celu zbirku ili deo zbirki za koje je zadužen jer ne učestvuje kao prodavac na tržištu umetnosti. Međutim, sada se govori o ustupanju, nije reč o prodaji već o obrtanju procedure nabavke tj. o ulasku predmeta u muzej zadužen za baštinu. Taj proces je podvrgnut nizu kontrola i preduslova namenjenih tome da garantuju da se muzej neće nepromišljeno odreći predmeta koji čuva. Ustupanje treba da bude opravdano a finansijski rzlozi su isključeni. Reč je o tome da se prati moda, ukus publike, a da se ne osiromašuju zbirke. Na pr. muzeji u Holandiji su 1999. prihvatili ovaj princip prema strogo utvrđenim procedurama koji ograničavaju ustupanja između javnih muzeja jer tako predmet ne izlazi iz javnog domena.

- čuvanje - kontinuirano, preventivno, i odnosi se na muzej; u strogom smislu reči, izraz označava skup sredstava i aktivnosti koje muzej primenjuje da bi osigurao dugovečnost predmeta, dela, izloženih dokumenata ili onih pohranjenih u depo. Do maksimuma se ograničavaju promene i oštećenja koje bi mogli da pretrpe muzejski predmeti ali i o potrebi da se obezbedi tekuće održavanje predmeta. U opštijem smislu, izraz pokriva funkciju zaštite baštine.

- restauracija – vremenski ograničena, usmerena na popravku, i obavlja se u specijalizovanim laboratorijama; precizna aktivnost uzastopne reparacije oštećenja nastalih tokom vremena, zbog nesrećnih slučajeva, usled nemarnosti, ili nehata. Restauracija umetničkih dela (slika, skulptura, tapiserija...) se odvija u specijalizovanim laboratorijama za razliku od arheoloških i etnoloških predmeta koji se često obrađuju i restauriraju u samom muzeju.

Dve kategorije prostora, sa specifičnostima, ali je jedan zahtev u odnosu na uslove čuvanja. Predmeti se nalaze u izložbenim salama, najvidljivijem delu muzeja, i u depoima, koji su sa stanovišta čuvanja veoma značajni jer sadrže obično veći deo zbirke. Uslovi čuvanja su različiti, u njima se pohranjuje dugoročno ali se oni ne posećuju svaki dan za razliku od izložbenih sala koje treba da zadovolje zahteve posetilaca.

14. Nabavka

Nabavka je način na koji predmet ulazi u muzej. Muzej treba da ima voluntarističku i dinamičnu politiku nabavke a ne pasivno sabiralište koje dočekuje predmete koji su mu povereni na čuvanje. Nabavku određuju tri parametra:

12

- zaštita – treba obezbediti zaštitu predmeta za koje se smatra da pripada naacionalnoj ili svetskoj baštini

- popunjavanje zbirke – cilj nije nagomilavanje ili prikupljanje građe, već se zbirka popunjava ili u odnosu na didaktički projekat muzeja i njegov pristup (neophodna je nabavka predmeta koji izražavaju diskurs izložbe) ili u odnosu na naučne aktivnosti muzeja (izgrađuju se referentne zbirke)

- obezbeđivanje reprezentativnosti i zaštite lokalne baštine – svaki muzej ima zadatak da ilustruje lokalni život i umtničko stvaralaštvo.

Eksponati se kupuju, dobijaju na poklon, pozajmljuju ili skupljaju na terenu.

Muzej nije kolekcionar, čak ni u javnom interesu, ali granica nije dobro određena i brojni muzejski kustosi imaju neodređen stav prema kolekcionarima i tržištu umetnosti i antikviteta. Nabavka nepoznatog predmeta, koji se nekad nalazi u zbirci drugog muzeja ili su nabavljeni na tržištu umetnina, ili su sumnjivog porekla, ukradeni ili nedopušteno prešli granicu neke zemlje, nije retka pojava ali se to treba izbegavati – kustos mora biti besprekorno moralan bez obzira na istorijski ili estetski značaj predmeta.

15. Tržište umetnosti

Treba imati u vidu da tržišna vrednost nekog dela ili predmeta nije mera njegovog umetničkog kvaliteta ili istorijskog značaja. To je sredstvo kojim se onaj koji nudi – prodavac i onaj koji traži – kupac susreću oko cene za prenos vlasništva nad predmetom. Cena je rezultat brojnih činilaca, sticaja okolnosti, zasebnih i ličnih interesa.Muzej se na tržištu pojavljuje kao kupac, naročito u oblasti umetnosti. To je način da se popuni zbirka, da se izbegne da neka slika ili skulptura napuste nacionalnu teritoriju, da se podstakne savremeno stvaralaštvo. Muzej treba da definiše prioritete u odnosu na tržište čiji je jedini cilj profit, pojam potpuno stran svetu muzeja. Kustosi treba da budu pažljivi pri kupovini dela na tržištu, oni bi trebalo da zahtevaju znatna finansijska sredstva, po nekad nesrazmerna u odnosu na značaj te nabavke za muzej; podstiče podizanje cena na tržištu umetnosti – to škodi više muzejima nego kolekcionarima; mogu podstaći nedozvoljena iskopavanja i zabranjena trgovina kulturnim dobrima. U drugoj polovini 20og veka shvaćeno je da je neophodno urediti i kontrolisati međunarodnu trgovinu umetninama i kulturnim dobrima, međutim obim zabranjene trgovine nije prestao da raste (trgovina koja je ranije smatrana normalnom postala je zabranjena po zakonima o zaštiti baštine; globalizacija trgovine proširila se i na tržište umetnina i antikviteta; umetnost i baština postale su predmet finansijskih spekulacija).UNESKO je 1970. Ustanovio međunarodnu konvenciju o „sredstvima zabrane i prevencije nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa vlasništva kulturnog dobra“. Konvenciju je trebalo da ratifikuje svaka zemlja. Druga konvencija nazvana Unidroit je o ukradenim ili ilegalno izvezenim kulturnim dobrima – ona ne zahteva proces ratifikacije.

13

Mnoge zemlje su uvele baze podataka ukradenih ili nestalih predmeta, a to je urađeno i u interpolu. Međutim i pored propisa ukradeni ili ilegalno uvezeni poredmeti redovno se pojavljuju na tržištu umetnosti, u privatnim zbirkama ali i u javnim muzejima. Zadatk kustosa je da ne kupuje predmete sumnjivog ili nepoznatog porekla.

16. Pokloni

Poklon predstavlja glavni način ulaska predmeta u muzejske zbirke. Postoje: 1.Pokloni - on je neopoziv i uglavnom bez uslova. Može da se pošalje poštom, kroz akt o donaciji overen kod beležnika ili potvrdi pismenom izjavom. Kada se poklon predaje iz ruke u ruku neophodno je da kustos pismeno potvrdi prijem, u pismu zahvalnici – kako bi izbegao svako kasnije osporavanje naslednika.

2.Legati – Predstavlja besplatno ustupanje u testamentu koje stupa na snagu posle smrti zaveštaoca. Muzej ima mogućnost da odbije legat ako ne odgovara njegovom programu. Testament može da bude i promenjen – dakle legat postaje neopoziv tek posle smrti donatora.

3.Poklon uz plaćanje prava nasleđa – muzej dobija na poklon predmete (uglavnom umetnička dela) uz obavezu da plaća prava nasleđa. Ova mogućnost potvrđena i zakonski kako bi se izbeglo da naslednici budu prisiljeni da prodaju sve ili deo baštine ili neke zbirke, takođe sprečava i rasparčavanje zbirke.

4.Mecenat preduzeća – preduzeće uglavnom dobija preimućstvo oslobađanja od plaćanja poreza. Dešavalo se da umetničko delo nije dato za stalno muzeju, već samo stavljeno na dugoročno raspolaganje – posebno tako postupaju osiguravajuće kompanije. Mecenat može da bude spontan, ali može biti i zatražen da bi se kupilo neko značajno delo koje je dostupno na tržištu. Udruženje prijatelja muzeja igraju značajnu ulogu kada je reč o besplatnim nabavkama za muzej – oni prikupljaju fondove, podstiču preduzeća da nabave dela i da ih poklone muzeju.

17. Prirodna svetlost kao faktor rizika

Svetlost je elektromagnetno zračenje koje se širi po prostoru, a nailazeći na telo koje je apsorbuje može i da zagreje telo – svetlost je tako oblik energije. Upravo ta energija može da ugrozi osetljiv predmet. Svetlosni zrak sadrži nevidljive vrste zračenja čije delovanje može da bude pogubno – to su infracrveni i ultraljubičasti zraci. Bela svetlost, kakva je sunčeva, razlaže se na spektar različitih boja, od ljubičaste do crvene. Svetlost koju zemlja prima od Sunca prolazi kroz različite omotače atmosfere, što znači da ima dobru količinu štetne radijacije. Sadrži ogromne količine ultraljubičastih i infracrvenih zraka. Staklo apsorbuje deo ultraljubičastih zraka, naročito one najštetnije.Prirodna svetlost osvetljava muzej kroz krovne staklenike ili kroz razne otvore (prozori, zastakljena vrata..). Sunčevi zraci nikada ne treba direktno da osvetljavaju predmete – moraju da se koriste zaštitnici i filteri – jednostavne zavese, krovovi od metalnih ploča sa reflektorima koji daju indirektno osvetljenje, složeni sistem parcijalnog ili celokupnog

14

zamračivanja koji se može podešavati. Prirodna svetlost je prijatna i može biti jednolična kada se dobro koristi – zenitno osvetljenje se najviše preporučuje, jer se izbegavaju odsjaji.

18. Veštačka svetlost kao faktor rizikaVeštačka svetlost spada u svetlosni rizik. Pored svetlosnih rizika postoje još i atmosferski rizici, biološki rizici i manipulativni rizici ( ljudski faktor ). Ono što svaki muzej mora imati, čak i po danu je veštačka svetlost. Veštačka svetlost se može postiči trima vrstama sijalica:

1. Klasične sijaliceSluže za opšte osvetljenje muzeja i artefakata. Dobre strane su im:

- trajnost i jednostavnost- nijedna druga vrsta sijalica nema tako raznovrsnu jačinu/snagu svetla- najlakše je njima upravljati u zavisnosti da li želite postići direkto ili indirektno

osvetljenje- slabo ultraljubičasto zračenje

Mane su im: najslabiji svetlosni efekat i preveliko zagrevanje artefakata.

2. Fluorescentne sijaliceDobre strana su im:

- mogu da zamene klasične sijalice- trajnost- ekonomičnost (teže pregorevaju)- veći svetlosni efekat- manje zagrevanje predmeta

Mane su im: veća količina ultraljubičastog zračenja i ne možete direktno osvetliti artefakt.

3. Halogene sijaliceZagreva se gasom. Više se ne proizvode kod nas. Služe za direktno osvetljenje predmeta.Dobre strane su im:

- najveći svetlosni efekat- manje zagrevanje- direktno osvetljenje artefakata- eliminišu se infracrveni zraci- traju duže od klasičnih sijalica

Mane su im:- znatno oslabljuju prirodnu svetlost- izuzetno su skupe- potreban je transformator ( rade na 12 volti)

19. Infracrveni i ultraljubičasti zraci kao faktor rizika15

Infracrveni zraci su za artefakte veoma opasni jer izazivaju:1. Proces dilatacije (razgradnja hemijskih materijala; naizmenično skupljanje i širenje

tela) Pogubnija je za slike na drvetu2. Sušenje (Slike se suše jer jer isparavaju boje, što dovodi do naprslina, ljuštenja)

Ultraljubičasti zraci izazivaju:1. Fotolizu (razgradnja molekula celuloze)

Podložni su drveni artefakti, jer se oslobađaju se štetne materije. Duplo brže propada ofarbano drvo. Fotoliza je nepovratan proces, ali ona se dešava samo pod dejstvom ultraljubičastih zraka dužine talasa manje od 3200. Boje čini nepostojanim i više osetljivim.

2. FotosenzibilnostFotosenzibilnost celuloze zbog supstanci široko zastupljenih u muzejskim predmetima(boje i pigmenti, lepak, razna organska tutkala, ulje i benzin) koje izazivaju sporu razgradlju vlakna a istovremeno i gubitak svojstvenih osobina predmeta: tapiserije gube boju, lepak i tutkalo ne ozbeđuju više željeno prianjanje, papir žuti, akvareli se rasplinjuju i potom brišu.

3. Prirodna svetlostNajjača ultraljubičasta svetlost

20. Toplota kao faktor rizikaAtmosferski rizici: toplota, vlaga i zagađenje. Mnogo je izvora toplote u muzejima:

1. Spoljna temperatura2. Zagrevanje3. Osvetljenje4. Ljudska toplota

Ova 4 izvora toplote mogu biti zastupljena u isto vreme i to je veliki problem. Problem je takođe i što toplota ne deluje isto na sve vrste artefakata.Toplota:

1. Suši materijaleProces je nepovratan. Drvo, slonovača, papir, koža, sve biljke, pera... i slikarski omotač uljanih boja izuzetno su osetljivi na isušivanje. Usled sušenja javljaju se naprsline, pucanje, podizanje, ljuštenje, smežuravanje...

2. Utiče na razvoj bakterija, plesni (podložni su platno, hartija i fotografija ) Javljaju se mrlje a potom i rupice.

3. Izaziva variranje temperature ( dolazi do rastezanja i skupljanja materijala)Temperatura mora biti umerena i stabilna, i to između 18 i 21 stepeni a varijacije tokom dana ne bi trebale da pređu 2-3 stepena. Leti je potrebno obezbediti zaštitu od preterane toplote a zimi i noću treba imati u vidu grejanje muzeja i depoa. Najbolje rešenje za ove probleme je klimatizacija u muzeju.

21. Vlaga kao faktor rizikaKada se temperatura uveća, vlaga se smanjuje. Izvor vlage su:

16

1. Vlažnost vazduha2. Sneg/kiša3. Infiltracija ( šuplji zidovi )4. Vlaga u tlu5. Vlaga posetilaca ( disanje posetilaca; mokri od kiše; kijanje )

Najizloženiji predmeti su od predmeti od metala (rđaju, javlja se korozija ). Takođe je opasna po hartiju. Hartija nabubri od vlage i jednom pokvašena hartija posle nema nikakvu odbranu od ultraljubičastih zraka ). Pod delovanjem vlage stvara se plesan/buđ. Relativna vlažnost vazduha u muzeju treba da bude u proseku 50%. Međutim za metal treba da bude manja od 40% (30 – 33%), dok za drvo može biti i do 60%. Što se tiče drveta, naročito olupina, mogu da budu postavljene u u hermetičke sanduke s prozorima ili otvorima. Kako bi se rešio problem vlage, potrebno je redovno merenje vlažnosti pomoću termo-higrometra ili elektronskih aparata. S obzirom na to da grejanje ponekad izaziva isušivanje predmeta dodatna vlažnost se postiže tako što se ostavi voda u nekoj posudi da isparava. Sistem klimatizacije omogućava istovremeno kontrolisanje temperature i vlažnoti: ako je vazduh suv, rasprskavaju se sitne kapljice a ako je preterano vlažan isušuje se pomoću keramičkih elemenata.

22. Biološki riziciBiološki rizici su:

1. Plesan2. Insekti

Plesan se stvara kombinacijom toplote i vlage. Zahvata samo celulozu i želatin. Izaziva mrlje i potpuno oštećenje. Stvaranje gljivica usled vlage stvaraju spore kada stepen relativne vlažnosti prelazi 60%. Potrebno je redovno provetravanje depoa, jer se najviše u ladicama za slaganje crteža, gravira, akvarela i tkanina razvija plesan, potpomognuta ustajalim vazduhom u tom prostoru. Takođe treba održavati vlažnost vazduha ispod 60%. Insekti:

1. Stenice i termiti ( napadaju drvo )Drvo mogu da napadnu različite vrste tvrdokrilaca, koji u njemu buše kanale i tako ga oslabljuju.

2. Biljne vaši ( celulozu: papir, knjigei pamuk )Materijale od celuloze napada veliki broj insekata, koji se hrane samim papirom ili prašinom i otpacima s njegove površine.

3. Bubašvabe ( celulozu ) *isto kao i za pod 3.4. Moljci ( koža, krzno i tekstil )

Moljci i vaši hrane se proteinima iz tih predmeta; oštećenja se mogu razvijati vrlo brzo kada infekcija započne.Ovi insekti, osim bubašvaba su najmanje opasni za umetničke slike. Komarci vole vlažnost, prašinu i svaki vid nečistoće. Hrana i otpaci ( kijanjem, kašljanjem posetilaca) takođe podstiče pustošenje insekata. Rešenje je održavanje higijene, dezinsekcija kao i

17

redovno provetravanje prostora. Redovan nadzor predmeta izloženih opasnosti neophodan je kako bi se reagovalo na vreme jer se infekcija vrlo brzo prenosi s jednog predmeta na drugi.

23. Manipulativni rizici

1. Pakovanje predmeta Dva su različita cilja pakovanja predmeta:

- Pakovanje radi prenosa- Dugoročno pakovanje

Najčešće se pakuju papirom i celofanom. Papir i celofan obezbeđuju da predmet diše kako ne bi povukao vlagu ali su loši za zaštitu od insekata. Upravo zbog toga se koristi novinski papir. Papirom se ne sme uvijati papir, tkanina i fotografije. Polietilen kese su neprobojne za insekte ali predmet u njima ne diše. Strogo je zabranjeno korišćenje PVC kesa zato što oslobađaju hlovodoničnu kiselinu. Drveni sanduci i kutije su najbolji ali su oni izloženi gljivicama i stalno treba čistiti to drvo. Potrebno je redovno provetravanje muzeja.

2. Postavka ( deo koncepcije izložbe ) Fiksiranje predmeta predstavlja kontrast između dve potrebe: moraju biti čvrsto postavljeni ali ne smeju biti ni previše čvrsto fiksirani. Mora se izbeći neelastičnost predmeta. Slike su obavezno u ramu i mogu biti postavljene na ekseru ali je bolje da bude na elastičnim koncima. Skulpture su opremljene metalnim stopom koje omogućava stabilnost. Tkanina se postavlja lepljivom trakom ali je najbolje da bude na vešalicama ili lutkama.

24. Restauracija

Restauracija umetničkih dela poverava se specijalizovanim institutima ili laboratorijama. Postoji i privatni restauratori koji su uglavnom specijalizovani za određenu oblast. Većina tih instituta stvorena je u prvoj polovini 20og veka unutar muzeja, a kasnije je postala nezavisna od njih (laboratorija britanskog muzeja jedna je od retkih koja je ostala vezana za muzej). Najčešće se obavljaju samo najednostavnije intervencije, kao što su ponovno fiksiranje slikarskog premaza ili doterivanje glazure.Restauracije ne može više da se zamisli bez prethodne detaljne studije dela ili predmeta. Instituti su se opremili celom zbirkom raznovrsnih tehničkih sredstava, koje im omogućavaju ispitivanja i analize. Tehnike restauracije čine odvojenu oblast, kako po mestima na kojima se sprovode restauracije tako i po stručnjacima restauratorima koji rade te poslove. Kroz redovan nadzor muzejskih predmeta, kustos utvrđuje kada će biti potrebna restauracija. Prilikom restauracije pokreće se niz pitanja: do koje granice ići pri čišćenju, koje stanje dela treba sačuvati, kako ponovo sklopiti složeno delo itd. Restauracija može biti dugog daha – neretko traje i više godina, kada su predmeti velikih dimenzija ili

18

znatno oštećeni. Muzej može da poveri i predmet u dobrom stanju kome je neophodno samo detaljno čišćenje.

25. Bezbednost muzeja i ljudski faktor kao rizik (požar i ratovi)

Bezbednost predmeta zauzima značajno mesto u aktivnostima rukovodioca muzeja. Priručnik za muzeografiju iz 1998.celo drugo poglavlje posvećuje bezbednosti publike i predmeta. U Priručniku za nadzornike ili čuvare muzejske nastojničke službe, govori se o tome da čuvar nadgleda predmete, koji se moraju čuvati po svaku cenu, a da je publika pretnja za predmet, jer ga može oštetiti. Međutim, postoje i oni koji smatraju da je posetilac zainteresovan za muzej i da poštuje njegovu zbirku, da nije tako, on ne bi ni došao.Bezbednost predmeta osigurava se najpre korišćenjem razboritih scenografskih elemenata i dobrim informisanjem publike- da će najosetljiviji i najvredniji predmeti biti u vitrinama, šta može da se dodiruje, a šta ne. Postoje tri različite pretnje: 1. krađa- nju najčepće izvršavaju profesionalni lopovi i organizovane kriminalne grupe, tržište je najčešće međunarodno. 2. Vandalizam- uvek je delo pojedinca, predstavlja povredu celovitosti umetničkog dela ili predmeta, retka je pojava. 3. Nehat- gužva, nezgrpan pokret, pad posetioca, ovo je najčešća opasnost i može biti sprečena ukoliko se sprovodi odgovarajuća politika nadzora.Najopštiji deo zaštite je zaštita same zgrade koja treba da bude opremljena tehničkim sistemima za alarm i nadzor, cilj joj je da se spreči provalna građa, uglavnom kada je muzej zatvoren. Direktna zaštita predmeta može da bude simbolička (posetilac se odvraća od toga da se suviše približi izuzetno osetljivom i vrednom delu) i mehanička (stavljanje predmeta u vitrine, sprečavanje dodira).Rat je jedan od najvećih rizika koji može teško da ugrozi čuvanje umetničkih dela i predmeta. Većina velikih muzeja predvidela je planove evakuacije ili bezbednosni premeštaj u skloništa ispod zemlje. Drugi svetski rat je izazvao veliko pokretanje muzejskih predmeta i umetničkih dela kroz celu Evropu. Posle rata su sprovedene mnoge ukrštene restitucije, onako kako to zahteva Ženevska kovencija, ali brojna dela nisu vraćena u muzej odakle potiču.Zemljotresi, klizišta, poplave se događaju nepredviđeno i teško ih je izbeći, a odgovarajuće mere su preventivne. U oblastima s visokim seizmičkim rizicima, zgrade su građene prema najozbiljnijim antiseizmičkim standardima, a naročita briga je posvećena izradi vitrina i smeštaju u depou. Oštećenja od vode mogu da se i dese tokom oluja, kada su sistemi odvoda neispravni ili zapušeni, zbog neodržavanja. Preventivne mere podrazumevaju nadgledanje sistema z aodvod vode. Kada već dođe do nesrećnog slučaja, odmah se mora pozvati kompetentna laboratorija: intervencija u satima posle oštećenja.Požar je najčešći od svih velikih rizika. Uzroci su brojni: nehat, neopreznost, neispravnost električnih instalacija, grmljavina, kriminalni čin. On uvek stvara štetu, čak i kad se brzo zaustavi. Donose se standardi koji se primenjuju na sve zgrade dosupne za publiku, oni

19

predviđaju i organizaciju i oglašavanje na uočljiv način, plan evakuacije, izbor materijala za gašenje, raspored hidranata, postavljanje gromobrana, raspored aparata. Štete od vode kojom se gasi požar, može biti i gora od samog požara.Ekološke katastrofe izazvane zbog opasnih industrijskih aktivnosti- nuklearni udes, eksplozija hemijskih instalacija, poput udesa u Tuluzu je nedovoljno poznata.

26. Muzejska arhitektura

Treba da poštuje potrebe publike, potrebe izložbe, ekonomičnost, uštedu energije. Dobar primer je Muzej Savremene umetnosti u kome je sve podređeno artefaktima i publici. Oko 1775. godine dva zdanja specijalno izgrađena za zbirke kojima će pristupati publika potvrđuju novu arhitektonsku tipologiju. Ta zdanja su:

1. Vatikanski muzej ( Muzej Pije Klementino ) podignut u baroknom stilu u Rimu2. Fridrihov muzej u Kaselu podignut u neoklasicističkom stilu

Prvi javni muzeji, više pažnje posvećivali su izložbenim salama nego depoima. Prve sale su preslikani kabineti umetnosti. Novi tip muzejskih zgrada nastaje u 19. veku; muzej postaje deo urbanih celina. Novu tipologiju odnosno ulogu njenih formi na didaktički način sintetizovao je arhitekta Žan Nikola Luj Diran 1802. godine. Ona je ostvarena u tri uzorna zdanja iz prve trećine 19. veka: Stari muzej u Berlinu, Britanski muzej u Londonu, Gliptoteka u Minhenu. Sakralni karakter muzeja naglašen je visokim stepenicama koje ga izoluju od okolnog prostor, konačno je potvrđen u tim prototipovima. Uvećanje i raznovrsnost zbirki dovode do stvaranja sve većeg broja muzeja često i na istom mestu, da bi se oformio „muzejski forum“. U 19. veku počinju da se prave skupovi muzeja. Najstariji primer je skup muzeja u Berlinu, oko Starog muzeja, koji ubrzo biva nazvan Ostrvo muzeja. Grade se zgrade od novih materijala. Jedan primer je Crystal Palace koji nastaje sredinom 19. veka i sav je od stakla i metala. Napredak u izgradnji zgrada muzeja javlja se nakon konferencije u Madridu 1934. Javlja se projekat „Muzej neograničenog rasta“ čiji je tvorac Le Korbizije. Muzej neograničenog rasta je inovativno rešenje u pogledu problema sa fleksibilnošću i proširenjima. Le Korbizije predlaže muzej lišen monumentalnog karaktera, uspešnu „mašinu za izlaganje“. Ograničeni prostor klasične izložbene galerije nestaje a uvodi se pokretni i prilagodljivi prostori koji se mogu i proširiti jer su omeđeni pokretnim pregradnim zidovima. On je projektovao jedan takav muzej „Muzej zapadne umetnosti“. Osmišljen projekat „Muzej za mali grad“ (značajna dela postavljena u centru). Frenk Lojd Rajt projektovao Guggenheim, čudo arhitekture; ima pet nivoa i isključivo su u njemu umetničke slike.

27. Adaptacija starih zgrada za muzeje

Preuređivanje postojećih zdanja u muzeje je česta pojava. Razlozi su brojni, a načini preuređivanja su raznovrsni. Zamak ili neka palata preobraćeni u muzej ulivaju mu deo svog prestiža- luvr je jedan od najbolje izvedenog preobražaja. Može to biti i crkva ili manastir ili ogromne prodajne zgrade čija je arhitektura sačinjena od velikih prostora na više nivoa, sasvim dobro prilagođena potrebama savremene muzeologije.

20

Situacija sa industrijskim zgradama je mnogo složenija. One uglavnom imaju ogromne, dosta neutralne prostore, koji sasvim dobro odgovaraju potrebi da muzej bude fleksibilan, slobodnije se mogu preuređivati nego neko istorijsko zdanje. Međutim, njihova struktura je ponekad dosta haotična, zbog sukcesivnog proširivanja i tehničkih transformacija, a one su češće od drugih zdanja propadale tokom vremena zbog industrijskih aktivnosti koje su se u njima odvijale. Od početka HH veka nastaje pravi talas preuređivanja fabrika i skladišta u muzeje. Pretvaranje industrijske zgrade u muzej, najpre je bivalo da se motivisano brigom za baštinu, težnjom da se sačuva svedočanstvo o nekoj prošloj delatnosti. Najčešće nekadašnja industrijska delatnost određuje izbor tematike za izložbu- muzej Stela matutina.Preuređenje može da se ograniči samo na učvešćivanje starih materijala i na minimalnu meru zaštite radi sigurnosti posetilaca. Industrijske instalacije su ostavljene u stanju u kom su bile.Kada je staro zdanje izuzetan primer arhitekture tog vremena, arhitekta najčešće bira princip restauracije „po istovetnosti“- takav postupak može da mu bude nametnut i zbog toga što je zgrada uvršćena u istorijske spomenike. Iako takva restauracija ponekad ograničava mogućnosti preuređenje prostora i postavljanje tehničkih instalacija, briga za održanje autentičnosti ne treba da sprečava arhitektu da maksimalno prilagodi zgradu novoj funkciji, može da postavi ili ukloni pregradne zidove, napravi nove unutarnje otvore, a uređaji za bezbednost su neophodni.U nekim slučajevima , pod zaštitom su samo fasade ili određeni delovi dekora enterijere. Tada arhitekta može da napravi nov raspored unutarnjih prostora kako bi ih prilagodio novoj muzejskoj funkciji.Staro zdanje može biti i udvojeno, ukoliko se podigne nova zgrada iza stare, ili ispred starog zdanja, čime muzej dobija novu fasadu. Prostor između nove i stare zgrade koristi se za stepenice, pokretne stepenice, liftove, rampe...

28. Paralelni muzejRazlog nastanka paralelnih muzeja je dilema da li je muzej kultna i kulturna, ili

informaciona ustanova... Muzej se odvaja od estetskih načela, gubi kultni status – postaje muzej zamena, bez

zidova (ne misli se na puke falsifikate).Ova ideja nastaje 1815. godine kada francuski istoričar umetnosti Dekensi poredi

ljubitelje muzejske umetnosti sa perverznjacima. Izvorna namena umetničkog dela nije fokusirana na estetiku i paralelni muzej se oslanja na njegove izvorne namene.

Sa aspekta muzeologije i ideje o muzeju zamene – muzej je zbirka dokumenata i sredstvo/izvor saznanja o prošlosti (pre svega).

Zagovornici paralelnog muzeja pozivaju se na Platonovo potcenjivanje umetnosti (po njegovom mišljenju, slikari nesvesno lažu).

Koncepcija paralelnog muzeja jeste koncepcija zamene. Ako se napravi dobra zamena artefakta iz, na primer, Lisabona, nema potrebe ići u Lisabon da bi se video original... Originali su fetiš.

Eko-muzeji prate i predstavljaju tok vremena i zato su paralelni.Primeri:- Godine 2007. Rim (Urbs Romanus) je proglašen za muzej (eko-muzej, grad-

21

muzej). To je dokaz da danas kao kulturnu baštinu možemo videti „sve“ to se nekada koristilo. Pitanje je šta je tu originalno jer, na primer, Via Romanum ima i zamenjeno, dodato kamenje.

- Endlton (Kanada) – 1947. godine formiran je muzeobus, pa su pokretne postavke krstarile zemljom. Naravno, voze se zamene. To je potvrda teorije da je eksponat izvor saznanja.

- Francuska, 2006. godina, muzeovozVirtuelnost se sadrži u tome što su u pitanju zamene...Nema muzeja koji nema zamene (barem petina stalne postavke i/ili depoa). U

tradicionalnoj koncepciji, zamena služi za popunjavanje zbirke, što je vredno podsmeha.Osnovno je pitanje da li zamene imaju neki značaj osim informacionog?! Modernisti

više poštuju original od tradicionalista (umesto originala stavlja se reprodukcija, a ne drugi original).

Savremena muzeologija smatra da su i zamene veoma bitne u muzejskom konceptu. One ne samo da menjaju originale, već i omogućavaju eksperimente (nastanak Vorholove Mona Lize).

Virtuelna zamena nije kopija, nije falsifikat.Filozofi smatraju da je kompletno čovečanstvo – zamena (alat je zamena za ruke,

cucla za dojku).Vrste zamena:1) Zamena usled nedostatka (i nemogućnosti): tradicionalisti su je prihvatili, ali je

ona nametnuta; nije nužna ni planirana i radi se po nuždi... Radi se o kompromisu – zaštiti i prikaži. Paradoks je to da tradicionalisti prihvataju samo NEKE zamene... Najčešće su to:o Liveni kalupi – najbliže originalu! Radi se zbog očuvanja originala; zamene se

šalju i na izložbe;o Izrada dêla celine – kosti u prirodnjačkim muzejima;o Makete – (maketa Lepenskog vira u Narodnom muzeju);o Apstraktni modeli – muzeji nauke i tehnike;o Reprodukcija – kod slika; ne vole je ni tradicionalisti ni modernisti

2) Analogne i analitičke zamene počivaju na osnovnoj infomacionoj ulozi muzeja (sakupiti, čuvati, istražiti, predstaviti). Tradicionalni muzej treba da sakupi, čuva i istraži, a virtuelci se bave predstavljanjem zamene - muzeolozi, bez kustosa i istoričara umetnosti, sintezom slike i zvuka. Analogne zamene su optičke iluzije, a analitičke su sajber zamene.

Važna načela:* Nisu sve zamene dozvoljene/poželjne, neke su stvorene sa didaktičkom funkcijom, a

neke za fetišizaciju (ikone)...* Zamene demokratizuju umetnost, ali ne smeju biti banalne i kič.* Zamena ne sme previše da se razlikuje od originala (Vorholova „Mona Liza“ je nov

original, a ne zamena), ali ni previše slična (onda postaje ili falsifikat ili novo umetničko delo).

29. Analogna zamenaDva su cilja zašto se vrše zamene:

1. da se nešto izloži i sačuva original2. da predstavimo nešto što zbog lokaliteta i veličine ne možemo smestiti u muzej

22

Analogna zamena pokušava da reprodukuje original na dva načina:1. reprodukuje original tačku po tačku (kopije ) npr. muzej voštanih figura2. simulira original ( reprodukcije ) npr. fotografije umetničkih dela su tipične

analogne zamene

30. Analitičke zameneNaziva se još i „trag objekta“. Ne liči previše na original ali ipak liči. Označavaju i iskazuju original. Primer analitičke zamene je baza podataka, na primer baza podataka starog nameštaja koja je urađena za Rivijerov Muzej narodne umetnosti i tradicije. LJAnalitičke zamene su trag da nešto postoji ili je postojalo. Značajne su jer se na osnovu njih vrši autonomna atribucija anonimnih artefakata ( na osnovu originala možemo pripisati sliku nekom umetniku ). Zamerke su što ne možemo da nadomestimo privid dela, dela koja muzeju nedostaju; nema dimenzije emotivnost, praktičnost.Analitičke zamene postaju lanci objekta i to:

1. skeniranjem2. kodiranjem ( unutrašnja struktura objekta )3. prepoznavanjem4. može se primeniti na bilo koji objekat.

Moderni artefakti izmiču analitičkoj zameni pa se zato muzeji ne koriste često analitičkim zamenama. Primer spoja analitičke i analogne zamene je Gliptoteka( muzeji odlivaka zamena ). Gipsani odlivci su vredni zato što možete stvoriti ambijentalnu iluziju; imamo iluziju ambijenta a znamo da je kopija.

31. Virtuelni muzejiVirtuelni muzej je vrsta paralelnog muzeja. Razlike između institucionalizovanog i paralelnog muzeja su sledeće: Umetničko delo kod institucionalizovanog:

1. sakralizovano2. opšti karakter3. originali4. ima svrhu - sačuvati i predstaviti

Umetničko delo kod paralelnog:1. banalizovano2. individualni karakter3. simulakrumi4. ima svrhu - analizirati i istražiti

Virtuelizacija je dobra zato što može da poveže probleme institucionalizovanog i paralelnog muzeja. Virtuelni muzej je značajan samo ako predstavi elemente institucionalizovanog muzeja virtuelnim opisom.

32. Muzej kao institucija23

Muzej je stalna i neprofitna institucija u službi javnosti (međunarodna definicija). Mora biti javan i da poštuje javni interes. Osnovna promena u razvoju muzeja jeste komercijalizacija (ali nepotpuna).

Danas vlast ima višestruku ulogu u muzeju:1) normativna – večna je, muzej mora da se pokorava zakonskim normama o

kulturnoj baštini... sve vezano za zakone tiče se vlasti;2) kontrolna – preko upravnih organa vlasti (odbora), vlast kontroliše muzeje;3) organizaciona – može biti veća ili manja; Luvr je pod direktnom organizacijom

vlasti;4) finansijska – bar delimično finansiranje privatnih, a potpuno finansiranje državnih

muzejaVlasništvo nad muzejem može biti različito, ali on mora biti javan. Muzej mora da ima

autonomiju (stručnu i naučnu), čak i kad je pod potpunom vlašću države. Vlast se teško odriče muzejske zgrade (da zgrada UVEK pripada muzeju). Upravu muzeja ne postavlja država...

Vlasničke strukture muzeja:1) Neprofitna udruženja – lokalne vlasti potpomažu neprofitna udruženja i oni imaju

nadležnost nad muzejima. Najčešće im se poverava organizovanje izložbi (sav prihod ide udruženjima koja ne plaćaju porez na njega – to je najveći stepen komercijalizacije muzeja);

2) Fondacije – veći stepen autonomnosti, poštuju zakone i imaju mnogo poreskih olakšica (+ firme se reklamiraju);

3) Fondacije samih umetnika – u okviru te fondacije uglavnom postoje stipendije mladih umetnika; u korenu toga je legat od koga nastaje fondacija. Umetnik sam organizuje upravljanje muzeja; upravni odbor čine članovi porodice, neki stručnjak kojeg sami izaberu i upravnik kog postavlja država;

4) Privatne zbirke – najređe su a najčešće ih prave privatna preduzeća (porodična); to su najčešće etno ili eko-muzeji; mogu da ostvaruju profit...

Vlast uvek ima nadležnost nad muzejima i sve pripada vlasti. Ako osnivači (fondacije, udruženja, privatnih muzeja...) umru i rad muzeja se ne nastavi – zbirke pripadaju javnim muzejima.

33. Finansiranje muzeja

Krajnji cilj muzeja nije profit, ali njegovo funkcionisanje jeste ekonomska aktivnost: plate, trroškovi funkcionisanja, investiranje u nekretnine, troškovi nabavke dela i predmeta, ulaznice, prodavnice, kafeterije, turistički prihodi. Finansijski izvori kojima raspolaže muzej, mogu biti veoma raznovrsnog porekla, značaja njegovih aktivnosti za lokalni turizam. Možemo ih grupisati u 4 kategorije:

1. Javne subvencije- država i lokalne vlasti mogu uzeti direktno na sebe plate osoblja, troškove investiranja, kada je reč o dirktnom upravljanju. Javni muzeji primaju celokupne godišnje ili višegodišnje donacije za prikrivanje redovnih troškova institucije. Javno finansiranje izvršava se i u obliku redovnih ili povremenih subvencija tokom privremene izložbe ili manifestacije.

2. Pokloni ili legati- članovi udruženja, poverenici u američkim muzejima, prijatelji muzeja doprinose finansiranju kroz ugovorene doprinose, povremene ili redovne

24

poklone. Oni takođe i kupuju dela koja obogaćuju zbirke, prikupljaju predmete kod lokalnog stanovništva. Muzej može da primi i zbirke i finansijska sredstva u nasleđe- legat.

3. Sopstveni prihodi- to su prihodi od prodaje ulaznica, rada prodavnica, prodaje publikacija i proizvoda koji se distribuiraju izvan muzeja, rada kafeterije ili muzejskog restorana. Neki muzeji praktikuju i iznajmljivanje sala pojedincima ili preduzećima.

4. Mecenat- ta finansijska sredstva dobijaju se od preduzeća ili tokom izložbi ili određenih događanja. Ovaj poslednji je najčešći. Za uzvrat sponzor očekuje medijsku promociju preduzeća u različitim oblicima- logo firme na promocionim materijalima izložbe, prisustvo tokom svečanog otvaranja, tekstovi zahvalnosti, pominjanje u publikacijama. Ona je dugoročna aktivnost.

Udeo ova četiri izvora finansiranja varira od muzeja do muzeja.

34. Muzejsko osoblje

Osoblje u muzeju ima ulogu u prijemu i zadovoljavanju očekivanja publike. Tradicionalno muzejsko osoblje deli se na kustose, koji prikupljaju i izučavaju blago i čuvare koji ga čuvaju. Međutim danas pored čuvara i kustora imamo i: Upravnik ili direktor- bavi se organizacijom rada muzeja, finansijama i upravlja osobljem; Tehnički rukovodilac ili registrator- odgovoran je za logističko upravljanje zbirkama, njegovo smeštanje, pozajmicu i iznajmljivanje, cirkulaciji eksponata između izložbenih sala, depoa...; Informatičar- zadužen za multimediju; Rukovodilac za privremene izložbe- zadužen je za postavljanje muzejskih izložbi, o njihovoj pozajmici, razmeni iz drugog muzeja; Rukovodilac za komunikaciju- bavi se promocijom muzeja i njegovih privremenih izložbi, prilagođavajući aktivnosti ciljanoj publici; Kulturne i obrazovne službe- zapošljavaju specijalizovano osoblje- naučnike, istoričare umetnosti, pedagoge, nastavnike i profesore; Osoblje za prijem- odgovorno je za biletarnicu i prostore za prijem grupa i individualnih posetilaca; Scenograf i grafičar- zaduženi za materijalnu pripremu izložbe i njenu postavku; Dokumentalista- rukovodi bibliotekom ili dokumentacionom centrom; Rukovodilac prodavnice ili širih komercijalnih službi- nastoji da dodatne usluge budu finansijska podrška muzeju.Ova lista nije izvedena do kraja, ali retki su muzeji koji raspolažu i ovako raznorodnim i obimnim osobljem. U većini situacija, jedna osoba, ponekad i volonter, ispunjava više nabrojanih funkcija.

25