ЛИТЕРАТУРА ЗА ИСПИТ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ НОВОГ ВЕКА

1.Ж.Делимо,Цивилизација ренесансе,Нови Сад,1989.

2.П.Шони,Цивилизација класичне Европе,Београд,1977.

3.Ф.Бродел,Медитеран-простор и историја,Београд,1995.

4.Ж.Делимо,Страх на западу,Врњачка Бања,1982.

5.К.Кларк,Леонардо да Винчи,Београд,1995.

6. Џ.М.Травелјан,Друштвена историја Енглеске,од Чосера до краљице

Викторије-шест векова историје,Београд,1982.

7. Ж.Делимо,Католицизам између Лутера и Волтера,Нови Сад,1993.

8.Ј.Тадић,Шпанија и Дубривник у XVI веку,Београд,1932.

9.Д.Живојиновић,Америчка револуција и Дубровачка република

1763-1790,Београд,1976.

10. Т.Поповић,Турска и Дубровник у XVI веку,Београд,1973.

Дамир Живковић ИС/99-30

1.Ф.Бродел,Медитеран-простор и историја,Београд 1995. Ф.Бродел 1902-1985. Аутор је дело посветио свом учитељу Лисјену Февру.

Аутор у свом предговору наглашава да је велики део свога живота посветио изучавању ове теме

али са нагласком да он није могао пошто је историчар да све ликове романсијерски представи.

Један изванредан историјско-географски приказ Медитерана Фернанд Бродел је написао као увод

у своју докторску дисертацију и проширено дело о Медитерану у доба Филипа II.

Ф.Бродел је рођен 24 Aвгуста 1902 у Лимевилу у северозападној Lorraine) недалеко од Вердена у

Француској.Учитељски син детињство је провео у сеоској средини живећи често на фарми своје

баке.1908 се са породицом сели у Париз.Класично образовање стиче на Волтер Лицеју у Паризу у

периоду 1913-1920.Историју је студирао на Сорбони где је дипломирао 1923.

Супротно његовим очекивањима није добио место наставника у оближњем градићу па одлази

1923 у Алжир где почиње да предаје историју на лицејима прво у Констанци а затим и у

Алжиру.Тамо је упознао и своју будућу супругу Паулу своју ученицу и боравио до 1932.У Ренану у

Немачкој је организовао свој ратни сервис као део француских окупационих трупа.Његов следећи

корак је била жеља за улазак у академску каријеру због чега је а као предуслов је израдио ПхД.У

сагласности са својим професорима на Сорбони почео је да предаје Немачку историју али без

показивања свог страсног национализма. Заинтересовао је се за шпанску историју.

Истраживања је започео током летњих празника 1927. када је путовао у Саламанку где је

изучавао шпанске архиве.Уосталом брзо је испољио видокруг свог истраживања посетивши

многа места на Средоземљу као 1934.када је посетио Дубровник где је по његовим речима по

први пут виде Медитеран XVI века. У Паризу је се неочекивано по први пут срео са Лусијеном

Февром 1878-1956 професором историје на француском колеџу.Он је заједно са Блоком био

оснивач журнала 1929.који се звао АНАЛИ ЗА ЕКОНОМСКУ И ДРУШТВЕНУ ИСТОРИЈУ. У

периоду 1935-1937 Бродел је био професор на универзитету у Сао Паолу у Бразилу.По повратку

радио је на Ecole Pratique des Hautes Etudes. Тада је постао пријатељ и ученик Фавра. Под

вођством учитеља Фавра решио је да састави књигу о Ренесансном Медитеранском свету,али је

рат прекинуо његов пројекат.Приступио је француској армији јуна 1939 и био заробљен од

непријатеља јуна 1940.Испрва у Мајнцу а затим на балтичкој обали недалеко од Либека где је у

кампу провео три године 1942-45.Бродел је узео предност заточеништва и почео да пише

''Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II''књига која ће да постане ремек дело.Током

пет година он је наводно писао на школским књижицама у углу табле без икакве документације

у кампу и слао их једну за другом свом учитељу Фавру.Он је желео да своје изврсно знање

стечено током година истраживања по Југоисточној Европи испише.

По повратку у Француску Бродел је кратко радио на Сорбони.1947.Фавр и Шарл Морази су

основали шесту секцију "Ecole pratique des hautes еtudes" (EPHE),новцем из Рокфелерове

фондације. Овај прогресивни француски историчар је могао да отвори свој институт јер је

живео у друштву здравих бизнисмена попут Рокфелера који је основао бројне племените

установе..1949 Бродел је одбранио своју докторску тезу и објавио је под именом и објавио је под

насловом''Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II''у Паризу.Надао је се да би сада

могао да добије стално место професора универзитета али је био одбијен.По смрти Фавра

1956.Бродел је предложен за председника "VIe section de l'Ecole pratique des hautes еtudes".Остао

је председник до повлачења 1973.Наследио је такође и Фаврову столицу на Француском колеџу

1959.Бродел је сакупљајући створио библиотеку и истраживачки центар назван"Maison des

sciences de l'homme" КУЋА ЧОВЕЧАНСТВА новцем из Фордове фондације.Овај центар је

отворен 1970.Бродел је издао почетну верзију ЦИВИЛИЗАЦИЈА И КАПИТАЛИЗАМ 1967.не

потпуно задовољан.Наставио је да ради док није објавио дубљу и продужену коначну верзију

1979. Приметно је да је Бродел отиснуо читаву генерацију француских историчара.Међу

његовим ученицима су:Ајмард,Шони,Диби,Феро,Фуре.Ле Гоф,Лирој-Ладури,Ревел.Међутим није

имао неког успешнијег који би наставио успостављену друштвену и економску историју да

настави.Можда грешком његове склоности да обесхрабри сваког могућег ривала сви његови

настављачи више су представљали специјалисте подподручја.

Бродел је умро 28.новембра 1985. после организованог последњег колоквијума у његову част 18-

20.октобра у Шатовалону у јужној Француској на Азурној обали. Остала Броделова дела:

-Економска и друштвена историја

-Списи о историји

-Идентитет Француске није довршен.

Бродел је имао за циљ да помири две сродне науке географију и историју.По речима аутора он је

хтео да призове прошлост и садашњост које се стално прожимају уз примесе филозофије историје

коју користи увек када за то нађе да је потребно.Јер историја по њему није ништа друго до стално

испитивање минулих времена у име проблема и радозналости-па чак забринутости и стрепњи

садашњег времена које нас опседа.Mедитеран је најбољи пример који наново оживљава историју.

”То није један пејзаж већ безброј пејзажа,не једно море већ след мора(комплекс мора);не једна

цивилизација већ цивилизације које се слажу једна за другом.”То је сусрет са древним стварима

које додирују ултрамодерно или су у сагласју са њим.Шарени Медитеран попут система где се

све меша и изнова настаје.Његово се море не може одвојити од мора.Историјски Медитеран је

врло тешко проучавати и много теже него географски, геолошки итд.Често у делу можемо наћи

цитате како античких тако и модерних историчара.

Велика маса богатих чланака,мемоара,књига,публикација и истраживања.

Циљ књиге је да покаже да се искуства и срећни исходи могу схватити само ако се схвати целина

упоредно сагледаних.Полазећи од данас се суди о прошлости чиме се разумева прошлост и

обрнуто. Медитеран пружа прилику једном новом приступу историји.О мору су писали многи,

али само као део једне целине описујући само један део његовог мозаика.Не постоји ниједна

целовита синтеза о овој теми.Све старе студије се морају поново проучити.

У глобалном смислу се може поделити на два дела:географски и историјски с тим што се у оба

дела прожимају обе дисциплине које објашњавају појаве у човечанству.Под географским делом

сматрамо одељке:Копно и Море а под историјске Освит и Историја док се у овом издању налази

и један одељак посвећен Венецији.Медитеран XVI века је ''лажно лепа тема'',а суморан у следећем

веку.

Аутор оповргава ранија тврђења да је Медитеран доживљавао дубоку декаденцију када је свет

престао да се врти око њега.Његова светлост се протеже до у наше време.''моје оправдавање

сама је историја ове књиге''Када је започео да пише историја је имала класичан облик(1923.)

,али је полако излазио из стриктно дипломатских оквира сагледавајући целокупну политику

Опрезног краља.

У првом одељку КОПНО аутор анализира утицај копна на историјске прилике.Непокретна

историја. О подели која постоји између Истока и Запада са средишњом осом у Италији којој је

припала природна могућност да загосподари морем.Аутор затим говори о вулканима и њиховим

ерупцијама које су не често имале историјског значаја(Везув,Тера(Санторин)чија је ерупција

можда утицала на сламање критске цивилизације,Етна).Аутор затим прича о планинама које су

новијег датума те о специфичној клими са смењивањем сушног и кишног периода.Пустиња се

повлачи када се умеша океан.Објашњава древна друштва настала на планинама и брежуљцима па

се планина може назвати и чуварoм прошлости.У високим зонама:Шпанијe,Грчкe,Провансe,

Италијe у светковинама се мешају рад,Хришћанство и остаци политеизма.Планине су биле и

извор плаћеника,слугу,уличних продаваца и разнороднох занимања.Аутор обраћа пажњу и на

екстезивно и интезивно сточарство. Медитеран уравнотежује свој живот уз помоћ тројства:

маслиновог дрвета,пшенице и винове лозе.Најчешће се градове налазе и на ивици глади али

успевају да преживе јер је село то које га и науштрб свога пропадања издржава.

Поглавље МОРЕ:Потанко као и у делу о копну аутор анализира тај божански дар у виду

Медитерана описујући све његове географске особености које свакако утичу на историјске токове

будући да је оно доста дуго било центар света.На њему је славна римска флота победила

Клеопатру и узела префикс Царевине,а разговарати о њему значи вратити му његове фантастичне

величине безмерне одоре.Медитеран је сиромашан рибом.Његов годишњи улов чини трећину

само норвешког улова. Једино чега има више јесте туна.Међутим море је више од резервоара

хране:на првом месту оно је транспортна површина.По њему су прво пловили Крићани,али је оно

постало интензивније тек када су морепловци били ослобођени у XVI веку,међутим пучина је и

даље била велики изазов.Амбиције и радозналост се повећавају што је убрзало освајање

мора.Зими је се избегавало пловити.Аутор потанко говори о развоју бродоградње која је утицала

да се убрза освајање мора.Свакако да је интезивна градња бродова утицала и на одумирање шума

у Средоземљу.Када му је понестало дрвета он је и изгубио контролу над морем.О путевима без

којих се није могло аутор такође поближе прича говорећи да је њихово средиште било у Венецији

која је била и највећи економски гигант. Венецијанско господарење Медитераном наследила је

Енглеска коју аутор заједно са Холанђанима убраја у Нордијце.

Поглавље ОСВИТ:Историја лаганог ритма Друштвена историја и историја група и окупљања.

Бави се историјом најзначајнијих цивилизација Медитерана и њиховом достигнућима нарочито у

античко доба.Медитеранска цивилизација своје прве кораке бележи на рубовима и изван мора.

Освит историје је у вези са пољопривредом.Први центри од пре девет миленијума су Јерихон и

Чатал Хијук.Прве лађе које упловљавају у Унутрашње море су биле из Египта (најактивнија је

експедиција коју је много касније отпослао фараон Нехо).Постојање центара бродоградње

сведочи о постојању Прагрка и Прафеничана.Почеци дипломатије су управо у тесној вези са

бродоградњом и њеним почецима.Из свих шаблона испада Крит који је више дао него што је

примио.Крит је најоригиналнији, најнеобичнији међу првим античким цивилизацијама.

Тајанствен и у свом настанку као и у заласку. На том усамљеном острву Криту цивилизација је се

развијала превасходно у Кнососу где је и пропала око 1450.п.Х.(можда због ерупције Тере).Крит

не зна за рат па због тога не постоје ни утврђења око градова.Микенски градови:Арг,Спарта,

Атина,Теба,Пилос,Микена су наставили критски узлет после његовог изненадног нестанка.

Мирнодопску идилу наследило је време кавги и супростављања међу микенским градовима који

су опасивани зидинима.И они ће попут Крита доживети исту судбину-трагичну која је још

нејаснија од оне Критске.У XII веку нестало је и микенске цивилизације али и Хетског царства у

Малој Азији.Можда због климе али је сасвим извесно да се Источни Медитеран тада враћа на

своју нулту историјску тачку.Револуција у сваком погледу кулминирала је гвожђем и азбучним

писмом.Од осмог века креће се у западну колонизацију(слично много каснијој америчкој).Томе

свакако доприносе три морска пута која пресецају Медитеран: северни:приобаље Грчке до

Коркире тј.Крфа;јужни:афричка обала од Египта до Либије и Мале Африке па до Гибралтара;а

трећи пролази кроз средину потмомажући се острвима. У том периоду између пада микенске

цивилизације и нове експанзије Грка смештена је Феничанска колонизација. Феничани постају

прави господари мора у сваком погледу,а Картагина као њихова колонија на средишњем путу ка

Шпанији ће наставити феничански континуитет после коначног пада Феникије

После њеног заузећа од стране Навуходоносора у VI веку.Картагина као нови град израсла је ''на

амерички начин''.Могла је неометано да се развија јер није имала непријатеља у залеђу.

Картагина на размеђу источног и западног Медитерана црпи огромну корист због њихове

неједнакости.Њена смрт 146.п.Х.није била обична смрт.

Поглавље ИСТОРИЈА:Традиционална догађајна историја Медитерaн то су три културне

заједнице огромне и жилаве цивилизације,главна начина мишљења,веровања,исхране пића и

живљења.То су:ЗАПАД;ИСЛАМ и ГРЧКИ ПРАВОСЛАВНИ СВЕТ.

Цивилизације пролазе кроз време,тријумфују над трајањем оставши на месту непоколебљиве.

Цивилизација јесте религија,али је и уметност живљења.Аутор се кратко бави првостепеним

односно другостепеним цивилизацијама,разликама уопште између источног и западног

Хришћанства.

Цивилизације дуго трају,чврсто су везане за свој географски простор.Јача покорава слабију.

Цивилизација у Шпанији је остала скоро нетакнута иста за време арапске власт 711-1492..Сукоби

цивилизација су војни међаши у сваком брзом приповедању.Цивилизације су ратови,мржња и

огромна површина мрака која их допола скрива.Цивилизације производе и хране се мржњом.

Одсуство конструктивне мржње Византија је скупо платила.Па се може рећи да будућност

припада само онима који знају да мрзе.Међутим иако изузетно велике цивилизације не чине

историју човечанства.Господар је онај ко господари морем а ово прате бројни сукоби.

То је довело да услед економске експанзије северна Италија на линији Фиренца-Анкона постаје

најбогатија зона Медитерана.Венеција је после рата код Кјође 1381.''загосподарила''

Медитераном.

Али ускоро су њу наследили на том месту Нордијци јер су они испрва успели да остваре

доминацију над другим центром који је добио примат у односу на Медитеран-Атлански

океан.Тако ће Нордијци снагом,насиљем лукавством а пре свега новцем(бели метал из Америке)

користећи се постојећим економским разликама загосподарити Унутрашњим морем.Медитеран

после 1620.више није у центру света.У њега упада туђа трговина и туђи рат.Енглези користећи се

ратом за Шпанско наслеђе освајају Гибралтар 1704.а затим и низ других значајних тачака: Малта,

Кипар.Pax Brittanica је наследио Pax Romana.Француски покушај са отварањем Суецког канала

само је за кратко покушао да врати Француској примат али то није потрајала јер је ускоро канал

постао неутралан.

И последње поглавље се тиче Венеције како су је називали ''краљицом Јадрана или господарицом

Медитерана''.Аутор описује њену експанзију кроз историју,али и њен брзи пад.Описује велелепно

окружење и природу.Казује да се у Венецији време не усуђује да се покрене.У њој је прошлост

природни део садашњости.

Из Венеције скиптар моћи ће редом прелазити у:Антверпен,Амстердам,Лондон,Њујорк.Колико је

море било важно за Венецијанце и њиховог дужда сведочи и СЕНСА чин ритуалног венчања

дужда са морем бацањем прстена у море.По паду она постаје опште добро,наш град.

Иначе дело је издавано четири пута:1946.1963.1976.1979.међутим треће и четврто издање није

донело ништа ново иако је то била ауторова жеља.

Аутор се нада да му неће бити замерена његова широка амбиција.Завршава са констатацијом

Едмонда Ферала да је страх од велике историје уништио велику историју,а Бродел се нада да ће

она оживети.

Може ли се схватити историја која се мења у журби,која излази на светлост позорнице због

промена и представа која је у противуречности са свакодневном историјом која је испод ње

а које нису свесни ни сами њихови актери која се одвија тихо.

П.Шони,Цивилизација класичне Европе,Београд 1977. Рођен августа 1923 у Белевилу на истоку Француске Шони је написао 80 књига већину њих

нужних за схватање Европе,Француске,протестантизма или уопштено модерних времена.Све је

почело са''Освајање и искоришћавање Новог света'',1969 па сведо''Кратка историја Бога'',

1992.''Од Сећање и Свет' 1978.до''Плес са историјом''.1998. са Ригоом.Основао је у Каену

Истраживачки центар за квантитативну историју 1966.користећи се математиком,

статистиком и демографијом за објашњења и анализу историјског развоја пре него што је

почео да предаје модерну историју на Сорбони 1971.Дугогодишњи новинар дневног листа Фигаро

човек фундаменталних уверења без оклевања као што каже:Зашто покушавати да убедите

некога ко је већ убеђен.Члан Француске Академије наука.Тврди да је број житеља земље

изманипулисан од стране папе Пија 12.Кроз истраживања је потврдио снажно смањење броја

становника у последњих педесет година.Води порекло из француске протестантске породице

један је од најчитанијих и најконтраверзнијих историчара револуције.Заједно са Фуреом

покушао је да демистификује ''култ 1789''напомињући негативне последице револуције на

демографију, економију и најпосе на политичке реформе.Шони и Фуре су такође пажљиво

документовали извор револуционарне идеологије од 18.века завереничких покрета.нарочито

Фреемасонс и третирати терор 1793.не као застрањивање него као остварење револуционарне

визије виртуелне демократије једнакости.

Изванредна синтеза о добу класицизма у Европи тематски се наслања на Ж.Делимо,Цивилизација

ренесансе на скоро 450 страна.Аутор најпре у уводу образлаже почетну тачку дајући објашњење

нове мисли у старом оквиру,а затим класицистичку епоху излаже кроз три целине и петнаест

поглавља.Приоритет је био приказивање друштвене и економске историје док је политичка

остала на маргини.

Синтеза је опскрбљена сјајним педагошким и критичким апаратом .Аутор је приложио делу 264

црно-беле и 8 колор репродукција,а посебан њихов значај је у томе што свака уза себе има једно

кратко објашњење.Такође кроз дело налазимо 37 карата,планова и графикона који по аутору дају

посебну светлост тексту.

Посебан плус синтези јесте и изванредна хронолошка таблица од петнаестог века па до

1758.године,док је речник имена и појмова опширно урађен.Да је реч о једном потпуном делу

сведочи и оријентациона библиографија где је аутор по земљама сврстао дотадашњу литературу

о класицизму.

Аутор је дао основне токове човечанства где је важно уочити најважније прекиде и битне почетке

јер је било тешко вршити хронолошке поделе јер развој цивилизације не тече свуда

равномерно.Аутор је у крупним потезима дефинисао историју класичне Европе ограничавајући

се на период 1620-1760.Ауторов рад је утолико тежи не само због обимности него и због тога што

је свака држава засебан случај.Потпуно је се посветио теми учествујући у токовима које описује

не би ли омогућио читаоцу лакше разумевање.Одступа од традиционалних шема,а познати

ликови владара,политичара,војсковођа бледе на хоризонту доба проученог у стварности дубоких

структура неслућених перспектива услед бројних проналазака.

ПРВИ ДЕО:ДРЖАВА И ДРЖАВЕ:Пажња је посвећена политичкој историји кроз описивање

превласти европских држава:Шпаније,Француске и Енглеске.Када државе јачају тежећи трајној

равнотежи упркос савезима.

ДРУГИ ДЕО:СТАЛНОСТ СТРУКТУРА И МАТЕРИЈАЛНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА:Материјална

цивилизација испољава једну физиономију привредних и друштвених структура које су

апсолутно непомичне,не пролазе кроз дубље промене ни далекосежнију еволуцију.Пажња је

посвећена друштвеној и економској историји кроз:демографију,град,село,привреду,а посебно су

обрађени сталежи и класе у друштву као и коњуктура.Овај део је плод огромног рада неколико

екипа историчара.Смењују се фазе беде и благостања у оквирима релативног напретка.

ТРЕЋИ ДЕО:ПОТХВАТ ДУХА:Говори о шачици генијалацакоја спроводи велику револуцију у

области филозофске и научне мисли откривајући принципе превазилажења аристотеловске

концепције затвореног света уз суочавање са огромним космосом.Ту се расправља и о новим

уметничким правцима бароку и/или класицизму а пажња је посвећена и верској револуцији.

Синтеза се завршва кризом савести и што је сасвим логично уводом у доба просвећености.

Аутор је се у писању користио достигнућима следећих аутора:Б.Жил,Ж.Делимо,Ф.Бродел,

Ж.Диби,Фредерик Моро,Пјер Вијар,Ролон Мурије,Ноел Саломон,Пјер Губер,Морис Дома,

Александар Коаре,Пјер Паскал,Пол Азар,Ролан Кајоа.ж

Период класичне Европе је период математизације света где је доминантна јединствена,

бескрајна и мерљива природа.Долази до новог вртоглавог и хомогеног поретка,откривање и

израда инструмената те напредак астрономије.То је пресудан тренутак у изградњи модерног

света.На барокној основи искрсло је крхко острвце класицизма.То је кратак тренутак

савршенства са више унутрашњег спокојства него што му аутор приписује,јер он дубоко осећа

трагичну напетост која се рађа из супротности између нове мисли и непомичног друштва. То је

време осећања задовољства и утисак постигнутог успеха.

Историја цивилизација је осим тога историја маса.Класична Европа има 600 милиона и још 100

милиона становника преко океана.Историја цивилизација је и питање квалитета.

Класична Европа је Европа једне елите ослобођене старања о егзистенцији и бриге о вођењу

друштва која је слободна да припрема растење наилазећих доба.

Величанствени мир овога доба прикрива велико врење револуције услед математизације света.

То је доба супротности од хришћанског феудалног света супротности између хришћанског

далеког запада претвореног у Европу надражује површински.Проблеми

ограничења,трајања,садржаја: проблеми периодизације и суштине.

Класична Европа је и донела термин ''ЕВРОПА''који се користи од XVII века супростављајући се

термину ''Хришћански свет'' који је 1000 година употребљиван.Она око 1620.привлачи пажњу

као изузетак 1750.''Хришћански свет'''је архаизам другачијег смисла који европски исток

прихвата 1750.Термин је дакле рођен у XVII веку.

Просвећена Европа класицизмом се доживљава солидарност једне елите.Супротно искуство

XVIII века уништава историографија XVIII и XIX.Француска и индустријска револуција

доприноси отуђењу и распаду класичне Европе.Раздобље од XV века-1789.се поистовећује са

старимпоретком изражавајући отуђење.То вештачко отуђење XVIII од XIX века није оправдано.

Друга грешка је пренебрегавање јер праве револуције најпре мењају мисаони поредак. Јединство

класичне Европе је скривено у сенци великих револуција с почетка XVI и у XVIII веку.

Квалитативна промена је уследила у веку између одвајањем од старинског света стварањем

једног новог света духовних структура у свим оквирима.

КЛАСИЧНА=БАРОКНА ВЛАДА 1630-1750.

Класицизам је исход дијалектичне напетости који предпоставља и његову супротност,вечити

романтизам,пребогат облицима.Барокни одваја quatrocento од намештеног класицизма са краја

XVIII века.

Барок класичне Европе се одупире империјализму новог поретка.

ЕВРОПА ЈЕ КЛАСИЧНА ПО ТЕЖЊИ А БАРОКНА ПО НАКЛОНОСТИ. Прекретница ка новом свету је период 1620-1640.''шири датум'' и раздобље плодоносног

сазревања.

Економска историја 1600-1650. индекси цена и делатности падају.Иза релативног просперитета

долазе осеке и успорен раст.Криза велетрговине узрокује кризу у пољопривреди и индустрији. То

је фаза тешкоће привредног опадања,успореног раста и мучног сазревања.

Математичко оруђе се кује од Вијета и Декарта а нова природа долази од Галилеја и Декарта.

Духовни преображај има врхунац код Њутна.Напушта се средњовековни силогизам и прилази у

корист интуитивног индуктивног закључивања.Свуда је заустављен пораст становништва изазван

освајачким оптимизмом XVI века.

Револуција напушта област духа,множе се средства и мисли(Енциклопедија),а долази и до

''дехристијанизације'' градских маса.Када 1770.постоји парадоксално двострука полазна тачка

масовног рационализма и духовног сазревања елите КЛАСИЧНЕ ЕВРОПЕ ВИШЕ НЕМА.

Класична Европа има дупло више становника него Европа XVIII века приближног богатсва.

КЛасична Европа је рођена у великој револуцији XVII века Њу не би требало тражити у

материјалним оквирима живота јер и даље 85% живи на селу дакле ВРХ СЕ МИЧЕ,АЛИ

ОСНОВА ОСТАЈЕ ИСТА.Револуција XVII века је успешна јер делује на малом простору,и у

области људског и материјалног поретка после 1750.

КЛАСИЧНА ЕВРОПА ЈЕ У СУШТИНИ РЕВОЛУЦИОНАРНА ЗАТО ШТО ЈЕ КОНЗЕРВА-

ТИВНА.Драматична историја је пре свега историја државе.Она представља продужетак касног

средњег века све док не наступи take off индустријске револуције.

КЛАСИЧНА ЕВРОПА ПРЕДСТАВЉА ПЛАН ДУХОВНОГ НЕМИРА НЕПОКРЕТНОСТИ И

КРЕТАЊА.

J E A N D E L U M E A U Delumeau је рођен 1923. у Нанту.Прошао је курс за високог професора пре професуре у

Буржу,Рену и Сорбони.Постаће члан Института и заштитник ,на Француском колеџу

проповеднице историје религиозног менталитета у модерном западном свету.Потпао је под

утицај Школе Анала сматрајући да су историјске чињенице базиране на страху,срећи и

осећањима сигурности.Он је аутор отприлике тридесет дела,у исцрпном ''Грех и

страх'';''Пристанак и опроштај'';''Историја раја''(том три);''Религиозна чињеница''; ''Шта

подразумева рај?''; ''Гледајући у зору. Хришћанство сутрашњице'';''Исус и његова страст'',

''Страх на западу'',''Настанак и учвршћење реформације''-''Католицизам између Лутера и

Волтера'',''Да ли ће Хришћанство умрети'',''Хришћанство и христијанизација''.

Делимо је био директор Арморијског историјског истраживачког центра 1964-1970,професор

модерне историје на Париском универзитету 1970-1975.директор студија при ЕПХЕ-животне

секције 1963-1978,професор Француског колеџа у Проповедници историје религиозних

менталитета на модерном западу 1975-1994.Члан је Института од 1988.

Према томе Реформација какву је представља Ж.Делимо је период непогрешивог развитка

али не би требало сакрити гоњење вештица,резерве при прихватању иновативних научних

духова попут Коперника ради есхатолошке бриге.

СТРАХ НА ЗАПАДУ,ВРЊАЧКА БАЊА,1982. Аутор у предговору даје оправдање да је ову тему обрадио јер је она на западу потпуно била

занемарена .То је попуна једне празнине која је потпуно потребна,руши један табу и ослобађа

збрке.То је могуће само акко је скренут поглед са дворова,фигура,битака са жељом упознавања

свакодневице,масе,колективна понашања.До ове теме аутор је стигао заобилазним путем

проучавајући Рим:Економски и друштвени живот Рима у другој половини шеснаестог века;

-Италија од Ботичелија до Бонапарте.Италија је у мањем страху него остале државе па је и била

мање сурова према вештицама.После тога је настала Цивилизација ренесансе.

Аутор не своди Ренесансу на XVI век већ је ограничава између Петрарке па до почетка XVII века.

Тада је долазило до успона страхова а све потиче од Црне смрти.Делимо је екуменски историчар

и пише:-Да ли ће Хришћанство умрети?;-Настанак и учвршћење Реформације;

-Католицизам између Лутера и Волтера;-Доживљена историја хришћанског народа;

-Хришћанство и Христијанизација.

Мање снажна црква мање користи речник страха.Религиозна револуција нашег времена је прелаз

од религије страха ка религији радости.

Аутор у уводу нас обавештава и предлаже прилаз историчара теми страха.

ТЕМА СТРАХА ЈЕ ОБРАЂЕНА КРОЗ 12 ПОГЛАВЉА У ДВЕ ВЕЛИКЕ ЦЕЛИНЕ.

1.СТРАХОВИ ВЕЋИНЕ:

-СВЕПРИСУТНОСТ СТРАХА

-КУГА

-СТРАХ И БУНЕ

2.ВЛАДАЈУЋА КУЛТУРА И СТРАХ:

-ИШЧЕКИВАЊЕ БОГА

-СОТОНА И ЊЕГОВИ ПОМАГАЧИ(ЈЕВРЕЈИ,ЖЕНА,МУСЛИМАНИ,ИДОЛОПОКЛОНИЦИ)

-ПРОГОНИ ВЕШТИЦА Тема је потпуно апсолвирана

у опсежном закључку у којем се и наговештава наставак који ће да носи назив:ГРЕХ И СТРАХ.

Аутор је на почетку дао систем Аугзбурга извесног осећања несигурности па и случај

цивилизације у сталном дијалогу са страхом.

Аутор покушава да одговори двоструком захтеву:-да се призна удео комплекса и раширеност у

простору и времену,са постављене три границе:

-није реч о томе да се реконструише историја пошавши''једино од осећања страха''(Февр).Аутор је

против Ферера који је тврдио да је свака цивилизација производ дуге борбе против страха.

-друга је временска граница 1348-1800;

-трећа је географска Западна Европа.

У периоду XIV-XVI века долази до успона буржоазије и епика о угроженом племству користећи

се хроникама и летописима.

Архетип витеза без страха.С'друге стране сиротиња је склона страху јер не тежи

храбрости(Монтењ,Ла Бријер) што се задржава и у Ренесанси.Идеолошки разлози прећуткивања

улоге страха улоге страха и његовог историјског значаја.Страх је сраман и неплеменит.Међутим

књижевност враћа страху његово право значење(Мопасан,Зола,Бернанос).

Дакле величање храбрости је варљиво и сукобљено стварности.Ренесанса такође покушава да

исправи идеализовану слику племству.Прича о Лују XI и његови страхови су страхови човека

који зна да је грешан и боји се пакла.Изузетно је био велики страх од непријатеља,а да је страх

природан и нормалан слажу се и Орезон и Сартр.Људски страх је покретљив и у сталним менама

па је се јавила потреба да се напише његова историја.

СТРАХ ЈЕ ДВОСМИСЛЕН:ОН ЈЕ И ЗАШТИТА И КОЧНИЦА.

КОЛЕКТИВНИ СТРАХ води настраним и самоубилачким поступцима и нема исправног

опажања стварности.Таложење насиља и страхова доводи до болести западне цивилизације,која

ће се опоравити и победити.СТРЕПЊА се теже подноси јер није идентификована па јој се не

може супроставити као познатом страху и обично се израђа у психозе и неурозе.

ЉУДСКИ ДУХ ЈЕ ТАЈ КОЈИ ПРОИЗВОДИ СТРАХ ПА СЕ УПРАВО СТРЕПЊА НАДВЛА-

ДАВА ПРОИЗВОДЊОМ СТРАХОВА.Осећање несигурности је узрок агресивности Класе на

рубу друштва постају опасне по њега па се изроди страх и мржња.СТРАХ ЈЕ ПОВЕЗАН СА

СТРЕПЊОМ И СА АГРЕСИВНОШЋУ.

Задатак историчара је извршењедвоструке транспозиције:са појединачног на опште и са

садашњег на прошло.

Највећи човечји непријатељ је Сотона па је се тежило његовом разобличавању.Јавља се ис трах

од самог себе јер човек мора да се чува да не би постао Сотонин помагач.За Цркву су патња и

привремено уништење тела мање опасни од греха и пакла.

Књига носи и други назив а то је''Опседнути град'' што је Црква XIV-XVII века.

КОЈИ СУ ТО СТРАХОВИ КОЈИ МОРЕ ЗАПАДНОГ ЧОВЕКА:

--Море;

--Страх од другог којји припада различитом од својега и узмицање од њега је дуго остало

уобичајени страх.

--ДАЉИНА НОВО И ПРОМЕНА УЛИВАЈУ СТРАХ.

--Страх од ВРАЧАЊА;НЕОБИЧНИХ НЕБЕСКИХ ПОЈАВА(помрачења,комете)

--Сутрашњица није више предмет наде него страха па почиње да се прориче-АСТРОЛОГИЈА.

--ОПАСНА МОЋ МРТВАКА.Хришћанство уноси веровање у авети дајући му морално значење

уклапајући га у перспективу вечног спаса.

--НОЋ,МЕСЕЦ,ТАМА.

--КУГА 1348-1721.Време куге је време принудне самоће.Потпуна асоцијативност.Куга из темеља

потреса како индивидуалну тако и колективну психу.

--БУНЕ су мање смртоносне од епидемија али исте колективне несигурности.Велики број буна.

РАЗДОБЉЕ НАЈВЕЋЕ СТРАВЕ 1348-1660:-Куга;Буне;100-годишњи рат;Турци;Велика шизма;

Аморал папа;Протестантизам;покољи;ратови.

Пророчански текстови:МИЛЕНАРИЗАМ И СТРАШНИ СУД.

Средства за ширење есхатолошких страхова(антихрист и Суд)

-проповедници;религиозни театар;штампа;Лутер;Виртембершка и Француска Библија;Дирер.

Невероватан страх од ђавола који постају изузетно популарни а штива о њима замењују Житија

Светаца.РЕНЕСАНСА НИЈЕ БИЛА САМО ОСЛОБАЂАЊЕ ЧОВЕКА САМО ЗА НЕКЕ,АЛИ ЈЕ

КОД ВЕЋИНЕ ЧЛАНОВА ЕВРОПСКЕ ЕЛИТЕ ПОЈАЧАЛА ОСЕЋАЊЕ НЕМОЋИ. Ђаволско

царство је било веће после 1492.

--Страх од муслимана и Јевреја који су убили Бога:оптужбе за обредно убиство.Антијудаизма је

било и пре XV века локалних разноврсних спонтаних да би затим уступили место уједињеном

теоријском образложеном уопштеном и клерикализованом антијудаизму.

--Лов на вештице;Страх од жене.

Од свих поменутих страхова биле су поштеђене Пољска и Италија.

Јереси,страх од сиромаха јер они преносе кугу а уједно су и не ретко разбојници.

Христијанство које је било уверено да је опседнуто полако одлаже оружје крајем XVII века.

Ж.ДЕЛИМО,ЦИВИЛИЗАЦИЈА РЕНЕСАНСЕ,НОВИ САД,1989. Aутор даје приказ периода XIV-XVII века кроз три дела подједнаке велличине:

1)ГЛАВНЕ ЦРТЕ:бави се најосновнијим чињеницама из политичке историје,еконимије,

културе,религије.Кроз описивање последица Тридентског концила,покрштавања ван Европе,

ренесансу у вези са антиком и као узрок Реформације.

2)МАТЕРИЈАЛНИ ЖИВОТ:описује ситуацију унутар конкретне стварности свакодневице кроз

технички напредак и пословање,првобитни капитализам,град и село и друштвену покретљивост.

3)НОВИ ЧОВЕК:описује стање унутар духовног подручја.Другачије од прошлости уз нова

осећања на свету кроз снове Ренесансе,породицу,јединку,паганизам и враџбине.

У периоду о којем аутор пише књижевност васкрсава исто као и уметност уз помоћ древности.

Предлаже да се уместо термина Ренесанс употребљава термин ''УСПОН ЗАПАДА'' јер је у том

периоду запад оставио иза себе све упоредне цивилизације.Италија јесте била предводница и

главни чинилац полета а Тојнби уводи термин''ИЗАЗОВ-ОДГОВОР''.

Ствара се већи јаз између класа:богати су богатији,сиромашни још сиромашнији уз океан

противуречности а привидни повратак наизворе био је само начин напредовања.И док је са једне

стране Ренесансни идеал био homo trilinguis дотле је Реформација подстицала народне језике.

Ренесанса је подстицала одвајање јединке колективних стега ради духовног напретка,она је

такође и период цветања Утопија које су тежиле колективизацији.

Створена је лажна слика о повратку прошлости.Ренесанса је био и умни и духовни напредак. Она

је такође и откриће детета и породице у ужем смислу.Лаицизација и хуманизација религије није

значила и дехристијанизацију.ЦИЉ АУТОРА ЈЕ :ПРУЖАЊЕ НОВЕ СИНТЕЗЕ И НОВО

ТУМАЧЕЊЕ РЕНЕСАНСЕ ИЗБЕГАВАЈУЋИ УТАБАНЕ СТАЗЕ И ПОВРШНОСТ..

Ренесанса је помаљање модерности на западу уз свет владајућих елита.Аутор ју је представио

мање ведром па је стога и у супротности са Мишлеом,Буркхартом и Касирером.

Појам НОВИ СВЕТ потиче од Пјетра Мортура.Аутор је доказао да Средњи век није изгубио ону

везу са антиком како је се дуго сматрало а доказ томе јесу бројна уметничка дела.Хуманизам и

јесте успео јер му је терен био припремљен.РЕНЕСАНСНИ СТИЛ је настао од само налепљеног

декора на готику и израстао у сопствени стил.Циљ је био надахнути се древнима да би се

учинило нешто ново.Ренесансна уметност била је уметност синтезе.

РЕФОРМАЦИЈА.Од 1555: CUJUS REGIO/HUJUS RELIGIO.

Нова достигнућа,хартија.Меница постаје доминантно платежно средство у Ренесанси али сада и

као прикривени облик зеленашења.COMMENDO,CAMPAGNIA.

Средоземље и Ханза губе значај,Средоземље није више центар света.

Рим је био уникат којим се нико није могао подичити и био град предводник крајем Ренесансе.

Развој урбанистике.Без успона капитала и урбанизације крупног племства апсолутна

монархија не би могла победити. Ренесансни производ је и Фауст који кроз уговор са Мефистом жели да зна колико и Бог. САН О

СВЕМОЋИ РЕНЕСАНСНОГ ЧОВЕКА.У Ренесанси се јавља и virtu воља да се створи сопствена

судбина.Католичанство није могло да се у потпуности да се одупре астрологији па са њом

постиже компромис који се може исказати кроз Picatrix.

Спор Хуманизма и Ренесансе кулминацију има у слободној вољи и сукоб Еразма и Лутера..

Цивилизација је световнија мање је војничког образовања а световна култура је значајнија..Дело

се завршава Коперниковим проналаском.''Математика,милосрђе и лепота су три услова за успех

људког подухвата у Ренесанси''.

Ж.ДЕЛИМО,КАТОЛИЦИЗАМ ИЗМЕЂУ ЛУТЕРА И ВОЛТЕРА,

НОВИ САД,1993. Ово дело из едиције Nouvelle Clio надовезује се на дело Постанак и учвршћење Реформације .

Оригиналност,богатство и снага Тридентског католицизма.По речима аутора књига има

превасходно педагошки оквир и циљ.ОБЕ РЕФОРМАЦИЈЕ СУ БИЛЕ КОМПЛЕМЕНТАРНОГ

КАРАКТЕРА ИСТОГ ПРОЦЕСА ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈЕ.

Дело се састоји из три целине:ПРВА:БИБЛИОГРАФИЈА:Аутор нас упознаје са коришћеном

литературом,изворима,часописима,енциклопедијама.477 библиографских јединица сврстаних по

тематским групама на страном језику.

ДРУГА ЦЕЛИНА:НАША ЗНАЊА: Говори о цркви пререформације,Тридентском сабори и

његовим дометима те светској религији тј.дометима христијанизације ван Европе.

ТРЕЋА ЦЕЛИНА:ИСТОРИЧАРСКЕ РАСПРАВЕ И ПРАВЦИ ИСТРАЖИВАЊА: Бави се

најразличитијим стварима понајвише жељи за сазнањем ко је обични хришћанин.Аутор испрва

кроз одељак о Јансенизму расправља о овом теолошком сукобу у РКЦ.Са простора јансенизма

аутор се пребацује на поље ретроспективне социологије религије и колективне психологије.Затим

говори о легенди средњег века,те појмовима христијанизације и дехристијанизације.

Аутор говори о Devotio moderna од XIV века.Говори о нараслом броју проповедника.Прве

реформе су започеле у паганској ренесансној Италији.

Лична иницијатива нагласак је ставила на молитви личном посвећењу и служењу другима.Црква

пререформације имала је здраве и јаке идеје али су је водили порочни људи.Оснивање реда

ЈЕЗУИТА који су били доминанта РКЦ 1550-1650.

Тридентски концил је изузетно значајан јер је он граница изнеђу две епохе заслужан за то што

Европа није наставила да се претвара у протестантску.Он је био задовољавање верских потреба

тог доба.Поред неколико прекида ипак је био доведен до краја 4.децембра 1563. уз издавање

ТРИДЕНТСКЕ ТЕОЛОГИЈЕ 5.децембра 1563.

Њено усвајање у земљама било је условљено не задирањем у унутрашње ствари одређених

владара пре свега у Шпанији Филипа II ,Португалији,Пољској,Италији.Немачка је прихватила

само оно што се тиче догме и култа а Француска ништа јер су протестанти били јаки.

Предност вери је подједнако у служби Богу и људима.Отпочеле су покрштавања ван

Европе.Сјајна верска епопеја се одигравала у Америци са мањим проблемима.Велика су

разочарења била на Далеком истоку у Јапану,Кини,Индији,Цејлону док је боље било на

Филипинима и у Манџурији.Велико разочарење била је и Етиопија која је затворила врата пред

мисионарима и тако одбила могућност да буде база покрштавања целе Африке.У покрштавању

до извесних проблема долази и због сукоба између мисионара.Бољи су били редови него мирско

свештенство.Стил покрштавања је варирао од онога ко се покршатавао и док на западу су

десетине година прошле док се један Неевропљанин није заредио јер је тамо владала флоскула

''очисти све и почни испочетка'' дотле је се на истоку попуштало пред локалним традицијама.

ЦРКВА ЈЕ БИЛА НЕПРИПРЕМЉЕНА ЗА ПОКРШТАВАЊЕ ПА ЈЕ ИЗАЗВАЛА СУКОБ.

ТРЕЋИ ДЕО:Отпочиње јансенизмом и о његовим различитим врстама на различитим деловима

Европе.Јансенисти су били и протестанти и католици.

Историја религије се бави црквеним врховима,свађама међу теолозима,односом владара према

цркви,а уствари приоритет је сазнати ко је обичан хришћанин.СОЦИОЛОГИЈА РЕЛИГИЈЕ

проучава представе,систем организација и испољавање одређене вере.Аутор доноси и предлаже

изворе који би при овоме могли да се користе.

ПРОБЛЕМИ:1)Који људски елемент је католичка реформација желела да исправи;

2)Како приступа христијанизацији и 3)Шта је дехристијанизација XVIII века.

Обнова цркве био је захтев незадовољног народачега су и врхови цркве постајали свесни.

Примарни циљ је научити народ да константно увече и ујутро изговара четири основне молитве.

Суштина католичке реформе је продор у свакодневни живот.Аутор се затим окреће разлозима

кризе Христијанства означавајући Просвећеност као недогматску веру.Аутор наводи низ

познатих делатника противника Христијанства или атеиста.То су:Бејл,Волтер,Монтескје,

Фонтенел,Русо,Дидро,Ле Метр,Хелвецијус,Холбах.

Јављају се и све гласнија тражења за национализацију цркава.Nicolaus von Hotheim.

РЕВОЛУЦИЈА ЈЕ ИЗБАЦИЛА НА ВИДЕЛО ЈАЗ ИЗМЕЂУ КОНФОРМИЗМА И ВЕРЕ.ИЗ ЊЕ ЈЕ

КАТОЛИЧАНСТВО ИЗАШЛО КВАЛИТАТИВНО ПРОЧИШЋЕН И КВАНТИТАТИВНО

УМАЊЕН.Слаби верски и морални конформизам водио је дехристијанизацији.

ХРИШЋАНСТВО ЈЕ ЈЕДНОСТАВНО БИЛА МЕШАВИНА ВЕРСКУХ ОБРЕДА И

ДОКТРИНА,ДАЛЕКИХ ВЕЗА СА ЕВАНГЕЛИЈЕМ.

ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈА ЈЕ ПОСТУПНИ ПРОЦЕС КОЈИ СЕ ОДВИЈА ПОЛАКО И НЕ СВУДА

ИСТО.

ЏОРЏ МЕКОЛИ ТРАВЕЛЈАН,ДРУШТВЕНА ИСТОРИЈА ЕНГЛЕСКЕ

ОД ЧОСЕРА ДО КРАЉИЦЕ ВИКТОРИЈЕ,БЕОГРАД,1982. ТРАВЕЛЈАН1876-1962

Енглески историчар и син Сер Џорџ Ота Травелјана.После похађања Harrow School,где је

специјализовао историју,студирао је на Trinity College заједно са Черчилом, Cambridge.

1898.присупио је Братству Тринитија дисертацијом коју је објавио следеће године као''Енглеска

у доба Вајклифа''. Предавао је на Кембриџу од 1903.када је и напустио академски живот.Врати

је се 1927. и заузео место Регионалног професора модерне историје.1940.постао је директор

Тринити колеџа а повукао је се 1951.Одбио је предеседништво Британске Академије ,али је био

канцелар Дархам универзитета 1950-1958.Травелјан колеџ на Дархам универзитету је назван по

њим.1925.је изабран је у Друштво Британске Академије.Био је хонорарни доктор многих

универзитета.

ПИСАЊЕ ИСТОРИЈЕ:схвата као део духовног наслеђа дајући књижевни и морални циљ

историје.Историчари већу пажњу посвећују изворима,методу иако историја нија била разумљива

или читка.Травелјан је своје погледе бранио у Клио:Муза,Аутобиографија и други есеји где даје

свој приступ историји.Он има љубав према прошлости и потреби књижевног приказа.Песничке

вредности које историја баца на садашњост а имају моралне вредности.Историја помаже

уклањању предрасуда.Он не одбацује ''научни'' приступ историји који се састоји у сакупљању и

обради извора.Затим имагинативне и спекулативне способности и давање литерарних облика.Не

слаже се са констатацијом да су читки текстови дела површних стваралаца а да рогобатан стил

открива умног писца и савесног ствараоца наглашавајући да''оно што се лако чита тешко се

пише''.Његови узори иако не прихвати њихове методе су:Карлјалј,Меколи,Волтер Скот.Даје

генерализације и одређене формуле које морају да постоје да би се могло говорити о историји. Он

има наклоност према либералним институцијама јер је и виговски историограф пажњу

посвећујући средњој и вишој класи.Он је либерал по убеђењу али носталгичан према XVIII веку.

Нагласак је ставио на борби против тираније,а виговске погледе саопштава кроз надмоћност

енглеског народа и установа над осталима .Пише хвалоспеве успелим револуцијама уз начела

општег напретка уз историју као потврду и похвалу садашњости.

Бављење историјом схватио је као наследно право а интересовање за војну историју добио је

током боравка у Ирској.По њему је XIV век био прекретница па одатле и црпи тему своје

дисертације.Тада је букнуо први устанак 1381.народне снаге као типичан пример виговске

историје у борби за личне слободе против тираније.

књиге: -Аутобиографија и други есеји

-Друштвена историја Енглеске

-Енглеска у доба Стујарта(симпатије према Кромвелу).

-Кратка историја Енглеске

Одушевље Гарибалдијем и његовом борбом за уједињење путује његовим стопама па је дело

настало од овога био његов литерарни врхунац.Такође пише и:

-Moнин и револуција у Венецији 1848.

-Призори из италијанског рата.

Посветио се писању о енглеским личностима:

-Живот Џона Брајта;

-Лорд Греј и реформски закон.

-Историја Британије у XIX ВЕКУ 1782-1901.нарација је неубедљива после 1832.

Три књиге о владавини крањице Ане

-Риминли и уједињење Шкотске

-Мир и протестантско наслеђе.

-Енглеска револуција 1688-1689. упечатљиво описује револуционарне снаге.

Најзначајнији прилог историји дао је током Другог светског рата када је као наставак Историје

Енглеске написао ДРУШТВЕНУ ИСТОРИЈУ ЕНГЛЕСКЕ.где је требало да обради само

друштвене иекономске проблеме занемаруући политику.

То је преглед друштвених збивања од Чосера до краљице Викторије.Књига је испрва објављена у

импозантном тиражу у САД.Пун литерарни израз подстакнут најинтимнијим осећањима.Он

описује све друштвене категорије које доприносе развитку енглеског друштва и институција. ОН

ПИШЕ ЕЛЕГИЈУ ОДУ ПРОШЛОСТИ О ВЕЛИЧИНИ И НЕСТАЈАЊУ.Дао је најшири смисао

енглеске историје још од раније.

ДРУШТВЕНА ИСТОРИЈА ЈЕ СТАЛНИ ТОК ЖИВОТА.Друштвена историја бави се

свакодневнимживотом становника земље у минулим временима.где се дају људски и економски

односи те став човека према природи и културама.Друштвена историја је историја народа из

које је испуштена политика.Хобсбаум се не слаже са његовом констатцијом да је без друштвене

историје економска историја сувопарна а политичка неразумљива.

Нарација је подељена на 11 поглавља где велика већина у свом називу носи име знаменитих људи

доба које се описује:Чосер,Какстон,Тјудори,Шекспир,Кромвел и краљ Чарлс,Дефо,др Џонсон,

Викторија а ту су још и поглавља посвећена Шкотској у XVIII веку,Рестаурацији 1660. те

индустријској револуцији.Шест векова аутор је ставио на приближно 600 страна неједнако

распоређених јер је XVIII век са Шкотском добио око трећину књиге док су XVI,XVII,XIX век

описани у половини књиге.аутор је исказао склоност ка руралној прединдустријској Енглеској

приказујући лепоте природе и сеоски пејзаж.Занемарује доста често политичка збивања са

последицама.Описани су друштвени проблеми са економским питањима-

''ограђивање''.Расправља о свим категоријама грађана а путем огромног материјала он је потпуно

обавештен о многим питањима и видовима живота.Свакодневни живот,односи према

цркви,држави,месту и утицају верских група,универзитету,штампа,медицина,забаве све су то

теме којима је се аутор бавио.Његова запажања о вери и њеном месту у животу људи дубока је и

свестрана.Верско незадовољство ствара снажну окосницу сарадње растућег индустријског

пролетеријата и нових капиталиста.Верска припадност означавала је и класну припадност. Цркве

и капеле постаће центри синдиката и њихове борбе за бољи живот што је била идеологија

британског радничког покрета.

У делу налазимо уметнички и литерарни израз,јасно и сажето излагање,убедљиву нарацију.

Главни извори су литерарног карактера:писма,дневници,мемоари,поезијаразни романи.Он их је

укомбиновао са савесним истраживачким радом.Дакле дао је спој литерарног и научног у

историји.Међутим његова анализа има ограничене домете и вредности.Не сналази се са новим

методама,занемарује статистику и не користи социолошку теорију.Превише се ослања на

литерарне изворе занемарући константно најниже слојеве.

Он је дао хвалоспеве успелим револуцијама уз начела општег напретка уз историју као похвалу и

потврду садашњости.Даје свуда пристрасне оцене и личне закључке.Проучава прошлост са

гледишта садашњости што је потпуно погрешно и супротно правој историји.

Он претерано драматизује историјска збивања скренувши пажњу са оног што је прави историјски

процес.Отворен је пут у поједностављивање уз интересовање за ширење либералних вредности.

Иако великих квалитета дело ипак читаоцу не приказује структуру сваке од протеклих епоха као

што је то у предговору обећао.ДАКЛЕ,ОН ЈЕ ДАО САМО ДРУШТВЕНУ СТРАНУ ЖИВОТА

ПРОТЕКЛИХ ПЕРИОДА ВИГОВСКОГ СХВАТАЊА.

Штиво је пријатно,поучно,забавно али не одговара на строге захтеве науке и методологије.

За њега је политика последица а не узрок друштвених промена.Кренуо је од Чосера 1340-1400.

јер се тада по први пут Енглези јављају као етничка и културна целина.То је време појаве нација

и изграђивања једног енглеског наречја.

К.КЛАРК,ЛЕОНАРДО ДА ВИНЧИ,БЕОГРАД,1995. Sir Kenneth McKenzie Clark (1903 - 1983), Lord Clark of Saltwood,био је британски аутор и

најпознатији историчар уметности своје генерације.

Рођен је у Лондону и био једино дете Кенета МцКензија,здраве шкотске породице.Образовао је

се на Винчестеру и Тринити колеџу,где је студирао историју уметности.1927.оженио је се

студенткињом Оксфорда Џејн Мартин.Са 31 годином изабран је за директора Националне

галерије као најмлађи који је ступио на то место.Следеће године је постао надзорник

Краљевских слика и то био до 1945.Све у свему био је контраверзна личност јер је гајио

одвратност ка модерној уметности.1946. је се повукао са места директора да би се више

посветио писању. Између 1946-1950 био је Slade Professor фине уметности на Оксфорду.Пошто

је оформио своју Компанију Части купио је дворац Салтвуд у Кенту.Већ познат у свету

уметности 1966.је продуцирао ''Цивилизацију''за ББЦ,тв емисију историје западне уметности и

међународно је постао познат 1969.Био је кaнцелар Јорк универзитета 1969-1979 и старатељ

Британског музеја.1969.добио је титулу доживотног барона узимајући титулу Лорд Кларк од

Салтвуда.Примио је такође Орден заслуга 1976.

КЊИГЕ

-Готски препород (1928) ;-Каталог Виндзора(1935) ;-Leonardo da Vinci (1939)

-Piero della Francesca (1951);-Предео у уметности (1949);-Голотиња (1956)

-Rembrandt и италијанска Ренесанса (1966);-Civilisation (1969)

-Blake and Visionary Art (1973);-Други део шуме (1974);-Друга половина (1977)

-Романтичка побуна (1986).

Ово дело је настало на основу пишчевих предавања 1933-1936.После издања 1939.1952. дошло је

и до трећег издања 1957.Ауторова жеља је ипак била писање нове књиге али за њу није имао

времена.Он жели да подвуче разлику између Леонарда као научника и Леонарда као писца а ово

друго му је приоритет.Дело је написано кроз девет поглавља где велика већина чак седам у своме

имену има хронолошку одредницу,а остала два носе називе:Књига бележака и Trattato della pittura

Дело је обогаћено и са још 67 репродукција на крају књиге.

Аутор наглашава да је Леонардо био противник неоплатонизма и да његова мисао иде од

механизма ка организму.Продирући све дубље у мистерију могли би смо га назвати и

чаробњаком који је научио узнемирујућу тајну стварања.Аутор покушава да да нова тумачења са

приоритетом да отклони све паразитске израслине потоњих проучаваоца.НА једном месту је

напоменуо да је Леонардо био и жртва психичких фрустрација јер није могао да се определи за

једну тему.Порекао је ону устаљену тврдњу да су сви велики уметници једноставни и негирао

наводе да је Леонардо писао унатрашке не би ли сачувао своје дело и од колега али и од

Инквизиције.Нарација тече кроз описивање Леонардовог живота тј.на начин описивањем

његових слика које карактеришу одређени део његовог живота.Аутор такође увек тамо где може

убацује одломке из Леонардових рукописа.Прву биографију о њему написао је Вазари.

Леонардо је се родио 1452.у селу Анхијану недалеко од градића Винчи од оца бележника и мајке

сељанке.Кад је стасао отишао је у Фиренцу и ступио у еснаф чувеног уметника Верокја,који му је

показао и вајарство,и ускоро засенио и самог учитеља.Све је указивало на то да ће бити

изванредан и непоновљив па и то да је већ у 25-ој схватио ритмичку дисциплину.

Оно што њега карактерише јесте поступност при изради слика.То значи да је за сваку велику

поруџбину предходила пажљива студија пуна цртежа и скица дела.Па и у својим писањима често

се неколико пута враћа на неку тему само да не испусти нешто па макар и ситницу што говори о

његовој перфекциозности.''Поклоњење мудраца'' је уводна реч за читаво његово стварање од кога

се могу вући извесни паралелизми и сличности са другим делима.Поменута слика је најреволу-

ционарнија и антикласична у XV веку.Сликана је пуних седам месеци али није довршена.

Постављена је храму академске ортодоксије Stanza della segnatura.Своју уметност је обогатио

знањем геологије,ботанике те анатомије.Леонардо по допуштењу Лоренца Величанственог

одлази у МИлано 1482. на двор Лодовика Сфорце који му,као префињеном човеку,више одговара

Тада настаје''Богородица међу стенама'' која је последња слика qutrocenta и још носи љупкост тог

зачараног времена готске идеализације.

Почео је да бележи са тридесет.Па тако најважнији извори за њега јесу управо његови списи:

Codice Atlantico(3000 листова)у библиотеци Ambrosiana;13 Manuscripti(A-K)и низ других.

Сам је научио латински.Времена за сређивање својих рукописа није имао.Бавио се и

урбанистиком а страст стављена у службу архитектуре довела је до велике оригиналности.

Алегоричар и карикатуриста а управо карикатура му помаже у тражењу идеала лепоте.Што се

тиче записа један је од ретких уметника који је уопште нешто оставио иза себе аЛеонардо је

заиста оставио масу записа.

Trattato della pittura je препис Леонардових бележака у 8 књига и 935 поглавља где је дат општи

поглед на природу уметности,уметност сликања,о поступку у атељеу,личном укусу и осећањима

инсистирајући на правилној обради предмета.У овом делу Леонардо нам открива своје склоности

и предрасуде.Није хришћанин,а може се сматрати претечом Реформације јер се страсно

интересује за реформу Римске цркве.Леонардо је био на Сфорцином двору задужен за целокупну

уметност.Написао је и студију о идеалној пропорцији животиња.Врхунац његове сликарске

каријере јесте ''Тајна вечера'' која је постала део природе а не део само једног човека.Стварана је

три године уз доста мука и нажалост брзо почела да пропада услед лоше подлоге.Она је од свих

великих слика најкњижевнија доносећи познати Леонардовски замрзнути покрет кога ћемо наћи

и у ''Мона Лизи''.Она је настала по повратку у Фиренцу, а њен осмејак је врхунски пример оног

сложеног унутрашњег живота ухваћеног и фиксираног у трајни материјал.То је и време

Леонардовог појачаног интересовања за природу.Леонардови ликови изазивају пре чуђење него

задовољство-интелект изванредне утанчаности и снаге.Нажалост мало шта је сачувано од

његовог другог боравка у Фиренци.Он са правом упозорава сликаре да не претерују у анатомским

знањима алудирајући на Микеланђела.Упознао је се и са Макијавелијем.Бави се конструкцијама

канала али безуспешно.''Битка код Ангијарија'' је његова најзначајнија поруџбина која

представља прекретницу Ренесансе.Беспрекорно црта коње а ускоро одлази поново у Милано не

би ли завршио ''Богородицу међу стенама''.

По повратку у Милану његов заштитник је постао Шарл од Амбоаза,господар Шомона.Заинтере-

сован је за питања геологије а тада настају и студије о ембрионологији и упоредној анатомији.Сва

знања о земњи као планети Леонардо је дао у позадини слике ''Богородица и Св.Ана''..Значајан је

и што је qutrocento-мотив изменио у утанчан мотив за високу ренесансу.1512.настала је и читава

књига о ембрионологији.1513.одлази у Рим на позив папе Леона Х иначе Ђованија Медичија који

му је дао милост коју му је његов отац Лоренцо ускратио.Наћи ће се у друштву безмало половине

тадашњих уметника у којем се осећа слабим да укрсти копља са једним Микеланђелом или

Рафаелом.Његов ''Св.Јован'' је Леонардов вечни знак питања и његов сапутник.Преселио је се

1516. у Француску и од краља Франсоа 1.добио имање Клу на којем је и умро 3.маја 1519. насли-

кавши пре тога аутопортрет.ЛЕОНАРДО ЈЕ ХАМЛЕТ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ. За разлику

од његових уметничких склоности мало су познате његове свакодневне наклоности. За крај

оставио сам један његов навод који би могао и да представи самог Леонарда и његово

стваралаштво:''Природа је пуна бесконачних разлога који никада нису били искушани''.

Д.ЖИВОЈИНОВИЋ,АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА И ДУБРОВАЧКА

РЕПУБЛИКА 1763-1790,БЕОГРАД,1976. Повод за писање ове монографије јесу два века од Декларације независности издате 4.јула 1776.

Рат између великих сила 1778.прошириће се и на Средоземље и доћи до граница Дубровника.

Дело је написано у правом тренутку јер је југословенска историографија била сиромашна делима

ове тематике,а такође и као противтежа ранијим иностраним монографијама које су тврсиле

супротно од онога што је била истина.Наиме оне су тврдиле да Град и овај део Европе уопште

нису знали за амерички рат за независност.Такве наводе можемо наћи код

-Жана Годешоа,Револуције;Роберт Палмер,Година демократске револуције.Делом су ови наводи

побијени делима Хенријете Беловчић и Пјера деле Негрија.

Пошто су Дубровчани пловили у великом делу Европе и света то је и разумљиво њихово

интересовање за догађаје.Узроци сукоба метрополе и колонија тада уопште не привлачи пажњу,а

питање Револуције се није јасно постављало.Дубровчани нису разумевали идеолошке,уставне те

економске прилике и суштину спора.Њима је било приоритетно сагледавање ситуације у водама

Кариба и Атлантика.Они располажу са 280 бродова и између 2000 и 3000 моорнара што је била

десетина укупног становништва.Као последица жеље за контролом патрона и њихових капетана

и морнара али свакако и из жеље ближег упознавања са приликама у Новом свету и рату Сенат је

подстицао оснивање конзулата и вицеконзулата којих је на крају XVIII века већ 81.Управо су ти

конзули били приоритетан извор информација чије дописе и писма и аутор користи при писању

ове књиге.То су између осталих:Себастијан Ајала у Бечу,Додеро у Кадиксу,Вержан у Француској

те Фави.Као изворе аутор ће користити и стране листове на које је Сенат био преплаћен. Аутор је

потврдио немогућност одржавања строге неутралности која је карактеристична за традиционалну

политику Сената.Конзервативна аристократија је остала поп страни неспособна за

реформу.Продор нових идеја у град ипак није нико могао да спречи.

Дело је опскрбљено изванредним критичким апаратом,подељено на осам поглавља пратећи

догађаје од проналаска Америке па до краја XVIII века где нарација иде узлазним током. Дело је

испресецана одељцима о Руђеру Бошковићу и међусобној трговини.Да је реч о рату за

независност а не о револуцији сведочи и Бошковић који је и присуствовао Првом континента-

лном конгресу у Филаделфији 1774.Познаваоц Френклина а био је и члан Британске краљевске

академије.

Аутор је на почетку дела образлагао дубровачке везе са Шпанијом,оповргао писања неких

Дубровчана о наводном учешћу неких Дубровчана у Колумбовој експедицији.Донео је и

еволуцију имена за нови континент описујући благодети које су могле да се нађу у њим.

Подробно је описао ту америчку жељу за потпуном слободом и предстојеће узроке сукоба:

Масакр у Бостону,Бостонску чајанку те Неподношљиве законе.Описао савез Француске и

Шпаније из Арањеза 1775. те стална настојања америчких посланика:Лија,Френклина,Адамса за

признавање Америке.

Посветио пажњу сукобу код Саратоге,покушају посредничке политике Марије Терезије,Катарине

и Фридриха.Прекретница је свакако био сукоб код Јорктауна 18.октобра 1781.и предаја генерала

Корнвалиса.

Потпуно је јасно да су информације које су стизале од конзула биле квалитетне омогућавајући

сенаторима да се добро поставе у сваком тренутку.Сукоби у Америци,они први,били су мање

познате али су касније они привлачили већу пажњу.

Карактеристике свих извештаја конзула јесу:симпатије за америчку независност,подршка

шпанско-француској коалицији,те нерасположење према Британији и прижељкивање њеног

пораза.И поред тврдог британског става и става краља Џорџа да нема речи о независности све је

после много мука и преокрета завршено потписивањем Париског мира 3.септембра 1783. када је

Британија остала без дела поседа у Северној Америци,а град је остао лојалан свом савезнику и

заштитнику Француској.

A.Митровић,Србија у Првом светском рату,Београд 1984.

Волуминозна монографија др-а Митровића Србија у Првом светском рату за свој циљ има

приказивање Србије током целог рата,али не стављајући ратна збивања у први план.Она су

приказана у општем контексту борбе “Југословена”за уједињењем са посебним освртом и на

привредна збивања у првом реду на експлоатацију коју је вршио окупатор.

Ово дело заједно са другим делом А.Митровића-Продор на исток чини синтезу.И док се у

Продору на исток професор базира на преписци између Аустрије и Немачке и њиховим

планирањима за Србију обухватајући период од Анексије БиХ,тако ово друго дело почиње са

1914.-ом и заврашава се са уједињењем као циљем сви Јужних Словена током рата.

У писању овог дела аутор је се користио обимном литературом од пре њега исте тематике.

Користи дела:М.Екмечића,М.Зечевића,Н.Ракочевића,Б.Храбака те Б.Кризмана.У делу доминира и

обиље изворне грађе како службеног тако и публицистичког карактера.

Читаво дело подељено на девет поглавља где свако поглавље понаособ има по пет делова.

У првом поглављу које носи назив “Јули 1914.”доминира исцрпност грађе где аутор има за

циљ да покаже да је смрт надвојводе Франца Фердинанда у Сарајевском атентату био само

изговор за ултимативна настојања Аустро-Угарске и немачке владе.Губитак уопште није био

толико катастрофалан како је се званично приказивао,а аутор искључује могућност да је Србија

била један од организатора убиства.У свом другом делу Продор на исток аутор је показао да је

убиство предухитрило акције аустријске владе која је припремала то убиство не би ли оптужила

Србијју. Узроци објаве рата били су много дубљи него ли што је то било убиство и обичном

човеку недоступни.Аустро-Угарска нашавши се укљештена између три силе:Немачке,Русије и

Италије она је желела да свој ауторитет учврсти освајањем малене Србије која је била само први

објект на путу стварање једне моћне Аустрије.Знајући за вишевековна пријатељства са Црном

Гором према њој је заузела благ став.После изузетно оштрог периода по питању односа Србије и

Монархије након атентата наступио је период затишја и заваравања са непријатељске стране јер

су тобож обојица владара отишли на одмор,али одржавајући тајне контакте.Барону фон

Мусулину поверено је писање ултиматума који он пише одмеравајући сваку реч,а када је се он

нашао у рукама српске владе наишао је на неприхватање.Спорна је била тачка којом је тражено

да власти Монархије заједно учествују у истрази атентата по целој Србији.Србији је преостало

поново да се гине. Послала је достојанствени одговор на недостојанствени ултиматум што је

довело до прекида дипломатских односа.Монархија је српској влади,која је премештена у

Ниш,обичним телеграмом објавила рат 28.јула.У аустријским новинама доминирала је реченица

“Serbien muss sterbien”.

У наредном поглављу JУГОСЛОВЕНСКИ ПРОГРАМ аутор нас по први пут упознаје са

стварним жељама у рату а то је стварање једне велике јужнословенске државе.Србија је се нашла

у опасности само зато што је бранила свој државни интегритет.Изузетног геополитичког

положаја Србија је скренула пажњу на себе целој званичној Европи.То је тих дана и Никола

Пашић доказивао западним савезницима да се независност Балкана брани управо у

Србији.Монархија је тражила брзу победу над Србијом понајвише из морализаторских разлога.

Главни правац напада је ишао из Босне преко Дрине.Србија је пред велики напад 12.августа

успела да под командом регента Александра,војводе Р.Путника и осталих генерала окупи 400 000

војника појачаних са 45000 Црногораца.Храбра српска војска је на отварању рата однела

фантастичну победу на Церу 16-20.августа над Поћорековим војницима,а битка је генералу

С.Степановићу донела титулу војводе.Пошто непријатељ није одустајао,поново је напао српски

фронт што је довело до друге велике битке Колубарске операције 17.новембар-децембар где су

српски војници сјајно вођени командом будућег војводе Ж.Мишића однели још једну

победу.”Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља”. У то време у Монархији се воде

бројни процеси против југословенско настројених људи који нису успели да избегну у Србију.

Како то и сам наслов поглавља каже ЦИЉ аутор говори о ратним циљевима како

Монархије тако и Србије.И док је из Монархије стизала порука да Србија мора да нестане дотле

је њена војска губила на фронту.Примарни српски циљ била је одбрана земље да би он био

проширен жељом за уједињењем заснованој на југословенској идеји.Пашић је поставио и границу

на линији Клагенфурт-Марбург-Сегедин.У циљу уједињења свој допринос је дао и Јован Цвијић

својим етнографско-територијалним програмом.Још у септембру је се јавила идеја да се од

Србије створи јака југозападна словенска држава са централистичким уставом једним

монархом,владом скупштином.Црна Гора на челу са краљем Николом је декларативно иступао за

уједињење.

Новостворени Југословенски одбор имао је задатак да заступа и брани југословенске интересеи

да о томе обавештава јавно мњење у Енглеској и Европи.

Свој званични карактер и циљ рат је добио прокламовањем Нишке декларације коју је донела

српска скупштина 7.децембра 1914. који се може препричати једном реченицом:”Ослобођење све

наше неослобођене браће”.У то време Цвијић пише расправу о Југословенству а појављују се и

прве географске карте.Дакле Србија је за своје циљеве прокламовала југословенски карактер

борбе.Стварање једне велике државе на Балкану око Србије.На површину избија и југословенска

идеологија о троименом народу истог племена,и да се у једној земљи нађу сва браћа.Ово сведочи

о равноправности па је сасвим нормално што ниујеном извору не налазимо жељу за проширењем

Србије.Македонцима је призната посебност племена,али и различитост.

Истовремено у емиграцији Франо Супило говори о југословенском уједињењу јер свим

словенским народима на Балкану прети опасност од пангерманизма па се излаз види у

уједињењу.Као највећи доказ везе између народа који теже за уједињењем јесте језик,а Супило

Србију назива Пијемонтом. Дакле потпуно су иста гледишта и матице и емиграције.Оно у чему

су се они разилазили јесте било уређење односа у уједињеној држави.То је препуштено самим

Југословенима,док је стварање Југославије било на међународном дневном реду.

У поглављу ИСКУШЕЊА аутор се враћа на ратне и дипломатске ситуације и односе

током 1915.год. У стварности ненормално исцрпљена Србија је изазивала дивљење целог

света.Обавештајна служба Монархије са великим пијететом говори о српским војводама,Србију

преплављају странци:А.Рајс, Рокфелер,Џ.Рид,а Србија добија и подршку свог плана за

уједињење,Тревељан у Енглеској.

На све ове недаће Србија је упала у велику епидемиолошку катастрофу са преко 100 000 мртвих

од разних болести.Оно што је највише изненадило странце јесте политички живот који је се

одигравао као у најнормалнијим условима.Оно што доминира у извештајима страних извештача

најбоље илуструјудве реченице познатог Ситон-Вотсона:”Србија је опчињена сном о

југословенству”и

“реч је о ослобођењу и уједињењу нашег племена у једну целину.”

Међутим југословенски програм није схватан на западу правилно и није имао пуну подршку о

чему сведочи и Тајни Лондонски уговор између Италије и Антанте а на штету југословенске

идеје 1915.

Цео живаљ је дисао за југословенску идеју ,а поводом нових догађаја Пашић је рекао:”Србија је

спремна да се до последњих снага бори не само са Аустријом него и са сопственим савезницима”.

И док се Монархија припрема за нови удар,за то време она настоји да придобије Бугарску и

Албанију,а ради и на побуни на Косову.Бугарска почетком 1915.води”необјављени рат”.Албанце

су у Монархији схватали као средство политике које би требало максимално искоришћавати.Због

тога је и Србија за кратко изашла из оквира ЈУ програма напавши Албанију не би ли се

обезбедила од напада.За уједињење лобирају С.Станојевић,А.Белић док је С.Новаковић пре за

Велику Србију него за конфедерацију Југо-Словена.Југословенски покрет јача и бива све

сложенији,а до извених несугласица са краљем Николом долази средином 1915.Сада краљ тражи

равноправан положај,а млади књажеви иамју све више симпатија према централним

силама..Међутим заједништво је остало,а сарадња се обнавља после сваке кризе.

Подстрек из Србије за једним телом за пропаганду југословенских тежњи за независном државом

су прихватили:Никола Стојановић,Душан Васиљевић,Анте Трумбић,Газари.Ускоро су им

пришли и Ф.Супило,Х.Хинковић,И.Мештровић,Жупанич,Бањанин,Сршкић.То је довело да у

Паризу буде основан ЈУГОСЛОВЕНСКИ ОДБОР 30.априла 1915.Он је имао циљ да обавештава

светску јавност и емиграцију о југословенским тежњама.Председник је био Трумбић,а 7.маја је

пребачен у Лондон.То је време и када су Савезници тражили територијалне уступке Бугарској

које би извршила Србија уз задовољавајућу надокнаду.Српска влада ово не прихвата јер би тиме

одустала од прокламованог циља и начинила политичко самоубиство.Бугарска је се нашла у

саставу војске централних сила на Србију(800000)под командом генерала фон

Мекензена.неустрашиви напад је почео 6/7.октобра.Србију је покушало да одбрани дваипо пута

мање људи.Србија поражена и понижена била је приморана на повлачење које је званично почело

25.новембра ка албанским гудурама.Избегнута је срамна капитулација,сачувана част,али су

краљ,влада и народ привремено остали без државе.

Следеће поглавље У ТУЂИНИ је и најстрашнија епизода током рата.”Голгота

Србије”.Десетине хиљада српских војника је оставило своја тела на Албанији.Једина реч коју су

могли да изговоре било је хлебаНекако су дошли до Скадра али ту није био крај невољама јер

савезници не шаљу бродове за превоз изнурених српских војника.Током повлачења не би се

смело заборавити и на организовани отпор Црногораца у Мојковачкој операцији 5-16.јануара

1915. који је се завршио безусловном капитулацијом.

Тек средином јануара створили су се услови за пребацивање српских војника на Крф будући да

су њима и претили Аустријанци који су надирали ка Скадру.Велики број је кренуо путем Драча

одакле је се регент са владом на Крф пребацио првих дана фебруара.Смрт је и даље харала међу

оних 140000 колико је се пребацило на Крф.Српски војници су се након кратког опоравка нашли

у савезничким снагама на Халкидици где су већ септембра кренули у нападе на бугарске области

и већ 19.октобра овладали Кајмакчаланом,ушли и у Битољ,али је се фронт стабилизовао

северније

уз рововски рат.

Центар српског политичко живота постао је Крф,а стари сукоби су обновљени.То је се нарочито

повећало после Солунског процеса 2.април-23.мај 1917. током којег је познати пуковник Апис

био осуђен на смрт.Егзекуција је извршена 13.јуна.То је по први пут да регент показује

диктаторске склоности желећи сву власт у својим рукама рушећи и Пашићеву владу.Регент је као

одговор на противничку ЦРНУ РУКУ формирао БЕЛУ РУКУ неку врсту војне хунте на челу са

генералом Живковићем.После овога је ишчезла могућност заједничког наступања регента и

црнорукаца против Пашића,а десило је се управо супротно,

Питање уједињења са Црном Гором је још једном дошло у жижу интересовања јер Никола и даље

одбија иако су водећи црногорски политичари за уједињење.Карактеристична је Пашићева

реченица:”Уједињење Црне Горе и Србије је обавезно било Југославије или не”. Краљ Никола

иступа да од уједињења неће бити ништа.Касније 18.априла 1916. издао је и Меморандум којим је

предвиђао своју абдикацију у Александрову корист,али уз обавезу даљег смењивања две

династије на престолу.

Професор Митровић у поглављу које носи назив ПОД ВЛАШЋУ НАПАДАЧА пише о

ситуацији у Србији за време док се војска и државни врх налазе на Крфу.План окупатора био је

да један надвојвода из куће Хабзбурга буде владар или смањене Србије или обједињених

остатака Србије и Црне Горе.За то је био планиран царев брат Максимилијан.Победници су се

такође нашли пред задатком да организују окупациону управу коју је пратила масовна

експлоатација.На челу окупираних области стао је ипак генерални гувернман,док су у појединим

областима били окружни команданти.Сукоб између Монархије и Бугарске око територија решен

је 1.априла 1916.Уговором о демаркационој линији.Окупација је званично проглашена 1.марта

1916.У експлоатацији и терору над српским живљем предњачиле су бугарске власти.Врши се

тзв.”Бугаризација”уз масовне депортације одраслих мушкараца које прати масовна погубљења.С

пролећа 1916.терор је престао,али су насиља настављена.Тадашњу ситуацију најбоље нам

предочава фон Лустиг,официр Монархије при Штабу за везу казује да су забрањивана српска

имена,језик,писмо,скрњављење цркава,забрана слава те српске ношње.Наметнут је и кулук уз

невиђену експлоатацију.Од укупно четири милиона становника 800000 је положило своје животе

на олтар Отаџбине у периоду 1912-1918.Није се попуштало ни док су влада и војска били далеко

од земље.

Аутор је читав један одељак посветио отпору српског живља у окупираној држави који је

кулминирао Топличким устанком. Под називом ОРУЖАНИ ПОКРЕТ ОТПОРА. Терор,насиље,

експлоатација условили су оружани отпор који је отпочео још маја 1916. у Зети.Његов званични

почетак био је са удруживањем Косте Војновића,Уроша Костића,и др. Што је поспешено уласком

Румуније у рат на страни Антанте.И Врховна команда је имала своју визију евентуалног

оружаног отпора кроз устанак.Због тога ће Коста Миловановић-Пећанац бити пребачен у реон

Топлице и Јужне Мораве са циљем припреме устанка који би букнуо када би се за то створили

услови тј.пробијањем Солунског фронта и повлачењем Бугара.Међутим то није било у

сагласности са жељама тамошњег живља а он је због тога дошао и у сукоб са Војновићем јер је

овај био за сталну борбу.Фебруар месец је протекао у саветовању комитских вођа за даље

поступке.Главни узрок за избијање устанка била је жеља бугарских власти да мобилише Србе за

борбу на својој страни. Комите одлазе у брда и све почиње да кључа.Пећанац је се морао

прикључити одлуци да се подигне устанак.Коста Војновић је 28.фебруара 1917.(а не

26.)освајањем Куршумлије и званично прогласио устанак.Окупатор тек 3. марта схвата да је реч о

устанку,а велики проблем за устанике јесте што они не слушају врховне вође.Бугари су

ангажовали 30000 војника за сламање устанка. Ослобођено подручје се нашло окружено

непријатељским војскама и нападнуто 8. и 12. марта.Пећанац је успео да побегне и у Прокупљу

позвао на прекид ватре,док је Војновић наредио одбрану до смрти.Сви устанички градови су

освојени до 24.марта када Аустро-Угарска команда закључује да је устанак савладан,а Бугари

крај операција проглашавају сутрадан. Међутим Пећанац и Војновић су се одвојено налазили још

по шумама.ТОПЛИЧКИ УСТАНАК је пример спонтаног народног устанка који је остао уникатан

током рата.Пећанац је настављао да успешно узмиче пред непријатељем,а Бугарска формира

“контрачете”.Тешки ударци које је бугарска војска почела да задаје условили су на предају

великог броја комита.Пећанац је се успешно склонио на територију под управом Аустро-

Угарске,док је Војновић остао да се бори.Живу главу једва је извукао из једне борбе

16.октобра,али није много прошло до његовог страдања децембра 1917.

Ово је био велики удар за цео покрет,јер су комите попут Војновића биле стожер устанка а њих је

било све мање.

Ваља само на крају излагања о овом устанку нагласити да је се аутор користио ратним дневником

К.Војновића који се налази у приватном власништву.

И коначно девето поглавље које носи назив КА ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ заокружује

целу причу о рату и испуњавању ратних циљева у Првом светком рату.

Слом Србије 1915.није значио и замирање југословенског покрета који је већ пустио дубока

корења на западу.Трумбић је наглашавао да је оваква српска судбина ујединила све

Југословене.Све је већа улога свести о етничкој сродности уз жељу да се ослободе туђинске

власти и уједињења.Током 1917.сви програми међусобно различити имали су заједничку

представу о територији која би требало да се обухвати уједињењем.На руку југословенском

покрету не иде мировни уговор из Брест-Литовска којим су империјалистичке силе наметнуле

своју вољу Русији и тако однеле епизодну победу.Такође током 1918. САД,В.Британија и

Француска су за одржавање Монархије. Оно сто карактерише овај период јесте да се чак избегава

званична употреба именице Југословен и придева југословенски па се више инсистира на

троименом народу једног племена.Пашић је био за то да најјачи народ има да да име новој

држави мислећи притом на Србе.Наглашавао је доктрину о светском и историјском месту и улози

Србије,где она представља брану немачком и турском надирању.Ратни циљ је био југословенски

програм у тумачењу једне личности.Тада долази и до првих сукоба на релацији српска влада-

југословенски одбор.Краљ Никола и даље спроводи самосталну политику претећи Црногорском

одбору и Радовићу,тражећи реалну унију и желећи да се сам укључи у југословенски одбор.Kада

је већ реч о Црногорском одбору ваљало би нагласити да је он успешан и из разлога помоћи

српске владе.У политици српске владе према краљу Николи увиђају се две фазе:прва када је

Влада ишла путем убеђивања и друга фаза политичке изолације краља уз везивање Црногораца за

уједињење.

Притисак на Србе у Монархији био је велики о чему сведоче бројни процеси за “велеиздају”у

Босни и Херцеговини и у Хрватској.Ипак хрватско-српска коалиција не изазива Монархију да би

очувала садашње стање.Међутим и код ње временом јача свест о уједињењу.Оно што прави

проблеме међу активним партнерима за уједињење јесте немање координације.Међу члановима

Одбора,између којих је долазило и до сукоба,нико јавно осим Супила не иступа против Владе,али

и то је било кратког века.Одбор је сматрао да би требало да има већу самосталност што ће и

покушати да учини доласком већег броја избеглица из Србије,добијајући материјалну помоћ из

САД-а и политичку из Британије.Преломна је била управо 1917.година када је требало решити

све несугласице шпо питању југословенског програма па кренути даље.Пашић је се из петних

жила уињао да покаже Савезницима да је уједињење жеља васцелог народа.

Не би ли се решиле сви неспоразуми по питању унутрашњег уређења будуће државе између

Владе и Одбора био је заказан састанак који је се оджао на Крфу у периоду 15.јун-27.јул 1917.У

разговору је учествовала Влада,опозиција ,део Владе који је из ње изашао после Солунског

процеса: Маринковић,Драшковић,Давидовић,и Југословенски одбор.После много мука ипак је

20.јула про-

kламована Крфска декларација.Она је предвиђала да будућа Краљевина Срба,Хрвата и

Словенаца има да буде уставно-парламентарна и демократска краљевина,општег изборног права

и потпуне равноправности.Сви у емиграцији су прихватили овај документ осим владе краља

Николе.

Тих месеци се у Аустро-Угарском парламенту оснива Југословенски клуб на чије је чело стао

Антон Корошец.Маја месеца је у Скупштини изјавио да ће се залагати за уједињење у Монархији

Хрвата,Словенаца и Срба тј.оних територија на којима они живе,а све то под жезлом

Хабзбуршко-лотариншке династије.То је позната Мајска декларација која је попут бомбе

одјекнула широм Монархије и условила појаве широког “декларацијског “покрета,чији је велики

део био по шумама због дезертерства из Аустро-Угарске војске.

Током фебруара и марта 1918.у српској политици дошло је до застоја јер је Пашић са владом

поднео оставку због великих напада опозиције,али кад ни опозиција није могла да састави Владу

цео стари кабинет на челу са Пашићем је се вратио 27.марта чиме је криза била предвладана.

Влада ни у емиграцији није одустајала од захтева да граница иде линијом: Струма-западно од

Софије-Искром до Дунава-источно од Темишвара-Моришом до Тисе-Суботица-северно од Баје.

На другој страни Пула,Истра и Трст би остали Италији.Меморандумом је о овоме упознала

савезничке владе.

Током 1918. Аустро-Угарска све више клеца што је се најбоље показало када Савезници крећу у

одлучујућу офанзиву на Солунском фронту 14.септембра.Српске војске у њеним снагама било је

нешто мало мање од једне четвртине тј.150 000.После првих дана и борби главнокомандујући

Франш д’Епере је исказивао највеће дивљење према српској војсци која је незадрживо јурила ка

Отаџбини.Редом су освајани:Скопље,Врање,Ниш,Крушевац,Чачак,Крагујевац,Пожаревац а 1.нов.

и Београд.Сва Србија је била узаврела,непријатељ је био истериван из свих места,а на сцени је се

поново појавио Коста Пећанац и друге комитске дружине.Тада је се и централна власт по

различитим деловима Монархије распала па се стварају Народна вијећа.Тако је 19.октобра

основано Народно вијеће Словенаца,Хрвата и Срба које је прогласило одвајање територија

Јужних Словена из Монархије у Државу Словенаца,Хрвата и Срба.

У периоцду од септембра када је Бугарска капитулирала(30.)до новембра све силе Осовине су

капитулирале(Аустро-Угарска 3.нов. и Немачка 11.нов.).Постављало је се питање опстајања

југословенског покрета због многих потешкоћа,али је жеља за уједињењем преовладала све

проблеме.Због тога је се и одржала Женевска конференција од 6.-9.новембра 1918. на којој су

учествовали:српска влада,српска опозиција,југословенски одбор и Народно вијеће.Циљ разговора

био је да се нађе модел уједињења Србије са постојећом Државом СХС.Договорено је да остану

обе државе својих влада уз једно заједничко шесточлано министарство које би припремило

изборе за Уставотворну скупштину која је одлучила карактер будуће заједничке државе.Овакво

дуалистичко уређење било је мртворођенче које је разбудило сумње и неповерење код обе

стране,и којег су се одмах након састанка одрекле све стране.Можда најбоље тадашње стање

осликава једна реченица Стојана Протића”...наша браћа из Аустро-Угарске материјално су се

ослободила потоком крви српске и савезничке, али се нису ослободили и духовно.Они су још у

идеологији Аустро-Угарској”.

Крајем новембра Народне скупштине Срема,Баната и Бачке као и Црне Горе прихватиле су

уједињење са Србијом не би ли се касније ујединиле у заједничку јужно-словенску државу.

Завршни чин представљао је Указ краља Александра о проглашењу КРАЉЕВИНЕ СРБА,

ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА у Београду 1.децембра 1918.чиме је био испуњен ратни циљ

прокламован Нишком декларацијом.

Новостворена држава је се сусрела са проблемима светског непризнавања.Њу су у почетку

признале само мале државе:Норвешка,Швајцарска,Грчка,а изузетак од великих представља САД:

На мировној конференцији у Версају иступила је делегација новостворене државе.Нова држава је

призната тек завршним актом конференције од 28.јуна.

Низом билатерарних уговора са непријатељима она је стекла и њихово признање. Са Аустријом

је потписала уговор у Сен-Жермену,Бугарском у Нејиу,Италијом у Рапалу и Мађарском у

Тријанону. Новосворена држава је се простирала на површини од 247 500 км2 имајући око 12

милиона становника од којих је се на попису 1921. 83% изјаснило као Југословени.

Момчило Исић,Сељаштво у Србији 1918-1925,Београд 1995.

Наша исотриографија је нажалост сиромашна радовима из области сељаштва нарочито из

послератног периода па је због тога значај студије иначе докторске дисертације Момчила Исића

Сељаштво у Србији утолико већи.Зашто баш период 1918-1925? Зато што је то период испуњен

изградњом новостворене државе Краљевине Срба ,Хрвата и Словенаца,период послератне обнове

испуњен тешким бременом инфлације,период који најбоље осликава све последице Првог

Светског рата нарочито исказан кроз материјална и демографска страдања.Сељак је поднео

највећи терет рата па је уз ореол победника рата у нову државу унео и своју економску

независност као и свест о себи као значајном политичком субјекту.Делом доминира и мноштво

графикона и табела.

Аутор се у истраживању ограничио на Србију из 1912. јер простори “Јужне Србије”до почетка

рата нису успели да се интегришу у Србију,док је са друге стране Војводина остала ван

истраживања јер са Србијом није чинила јединствену покрајину.

Делом доминира обиље архивског материјала као и коришћене литературе.Аутор је користио

фондове:Архива Југославије,нарочито оне који су били уско повезани са

пољопривредом,фондове Архива Србије,затим Града Београда као и помесних архива.Од извора

свакако су највише коришћени бројни статистички подаци многих извора,те стенограми са

заседања Народних скупштина те програми разних странака.Уз то је аутор користио близу 50

новина различитих профила:Балкан,Бгд дневник,Видело,Време...,затим 23 разна часописа те шест

календара.

Од употребљене литературе свакако су најважнија дела М.Аврамовића”апостола задругарства”

која говоре о српском селу.Међу пописаним делима које је аутор користио а којих има 187 бројна

су дела и С.Вукосављевића,Д.Јовановића,итд.

Читаво дело је подељено на три целине које су опет подељене на одељке.

Први део ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКЕ ПРИЛИКЕ прати период обнове,аграрне односе где је

посебно апострофирана аграрна реформа којом је кмет постао слободни власник земље.Такође

доноси економски живот,сиромашење и завршава се обичајима и веровањима српског сељака.

Други део ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ прати рад странака код сељаштва као и његово иступање на

политичкој сцени доносећи основна политичка обележја тог периода.

А трећи део ПРОСВЕТНО-КУЛТУРНИ И ВЕРСКИ ЖИВОТ прича о школству и положају цркве

на српском селу.

Дело прати изузетно обиман критички апарат обогаћен изванредним педагошким апаратом у

виду графикона и табела из бројних извора.

Аутор истражује социјално-економски положај сељаштва у Србији уз реконструкцију различитих

слојева.Исићево дело представља новину у српској историографији.Аутор изводи обимне анализе

на примарним и секундарним изворима.

Аутор прича о помоћи војске у јесењој сетви 1919.,али и поред те помоћи бројне њиве су остале

необрађене У краљевини на селу живи 80%,док је у Србији тај проценат 86% ,а најмање у

Војводини 66%.У Србији се 82% домаћинства бави и живи од пољопривреде уз као и свуда

давање упоредног прегледа по покрајинама.Аутор посебно наглашава да је током рата изгинуло

50% мушкараца старости између 18-55 година.Велики проблем је био и наплата ратне штете која

је онемогућавана због политичких суревњивости.просечан посед српског сељака износио је 2.39

ха, али је свакако било и оних поседника преко 50 ха.Великих проблема правила је и

колонизација ратних добровољаца,аграрна реформа те оскудица у справама за обраду

земље.Најбољи пример тога јесте да је један плуг долазио на 30 породица.Недостатак је и у

теглећој стоци.На крају године ратарским културама у Србији је било засејано 91% а у

Краљевини 74% земље.Највише је српски сељк сејао кукуруз на 50% земље,затим пшеницу на

35% док је осталог сејано знатно мање и то само за личну употребу.

Србија је ипак била најбогатија воћком:51% воћних стабала Краљевине је се налазило у

Србији.Од тога је чак 87.3% чинила шљива-први српски бренд у иностранству у виду сувих

шљива или познате српске шљивовице.

Сточарство је у Србији било инфериорно у односу на остале делове Краљевине.Гајене су:

свиње,говеда,овце и мало коња.Од укупног пољопривредног прихода Краљевине Србија је

учествовала са 20%.По становнику он је износио 3 динара док је највећи био у Војводини 6.6

динара.

Од заната на селу су били врло популарни они који су директно обезбеђивали продукте који су за

село били неопходни.Саобраћајна инфраструктура је била неразвијена,а нагло сиромашење је у

праксу вратило неке давно заборављене акције као што су биле:моба,позајмица и спрега.

На селу су најпопуларнији били радикали чија ће популарност опасти са оснивањем Демократске

странке.Знатно упориште има и Савез земљорадника.Оно што упада у очи јесте континуирано

опадање броја посланика сељака са сваким новим изборима.

На селу је била ниска просвећеност па су деца радије остављана код куће не би ли обрађивала

земљу него слата у школу.Ни сама држава се није трудила да на то утиче будући да школе нису

биле приоритет у послератној обнови.Нема довољно наставничког кадра и учила-сваки 200-ти

ученик је имао књигу.Сељаштво доста дуго није схватало значај школе,о чему сведочи нередовно

похађање наставе,али је пролазност у сеоским школама била велика већа него ли у граду. Што се

тиче писмености у Србији је било 34.5% писмених,а у Краљевини 48.5%.Због бројних погрома

свештеника и Богословија је била скраћена све у циљу бржег слања на терен.Посете црквама су

биле фамилијарне и о већим празницима.

Ј.ПОПОВ,Драма на војвођанском селу(1945-1952),Нови

Сад,2002.

Право освежење за српску историографију јесте поменуто дело будући да није постојало ниједно

без предрасуда написано синтетичко дело које је се тицало откупа тј.политике откупа.Ауторка је

одабрала управо Војводину јер је она заједно са Србијом изнела највећи терет у послератним

годима по питању обезбеђивања хране за градско становништво и војску.

У писању ауторка је се користила фондовима:Архива Србије,Архива Југославије,Архива

Војводине те Одељења Музеја социјалистичке револуције Војводине.Такође су јој обилато

послужила дела Бранка Петрановића који је највише писао о откупу, затим део Вере

Кржишник,Политика КПЈ према аграрним и сељачком питању на подручју Босанске крајине

1945-1948. те М.Павловић,Српско село 1945-1952.

Читаво дело је подељено на три целине.Прва целина доноси основне услове,структурне промене

на селу које утичу на стварање вишкова хране,увођење и развој откупа који је врло брзо добио

свој обавезујући карактер.

Други део апострофира улогу КПЈ и свих њених органа у откупној политици,док трећи део

доноси изузетно обиман материјал кривичног и административног кажњавања неизвршиоца.Ту

се посебно наглашавају полицијске и политичке методе.

На самом почетку ауторка нас уводи у причу говорећи о катастрофалним последицама рата и

свеопштој руини који је он иза себе оставио.Затим се говори о подржављању имовине где се за

Војводину посебно наводи да је подржављено 496 предузећа као и 58 банака.КОнфисковано је у

аграрној реформи 668.412 ха имовине на којој је колонизовано 41 633 породица.

Закон о национализацији је донешен 5.децембра 1946. а у Војводини је национализовано 894

предузећа уз посебан нагласак да већ 1948. нема ниједног приватног сектора.Аграрна реформа је

утицала на комплетну промену структуре Војводине.То је и период интензивних оснивања

Сељачких радних задруга(СРЗ) у коју је се уносило све осим стамбених зграда.Предратни ниво

тешко је био достижан.

ОТКУП ИМА ТРИ ФАЗЕ:

-реквизиција

-на бази нееквивалентне размене са селом

-на бази еквивалентне размене са селом.

И читав систем сетве је био централизован.Од 1950. уведена су фиксна задужења на селу.Током

1948/49. обавезан откуп је достизао и до 85% вишка робе.Из почетка је постојала и стимулација

за контрахирање,а везана трговина са селом није никада остварена.Ваља нагласити да је

Војводина била изузетак од свих правила откупа.У књизи су дата посебна поглавља посвећена

откупима : житарица,индустријског биља,крмног биља као и воћа поврћа и алкохола.

Читав откуп је био један ланчани процес као директива одозго често није испуњавао зацртани

план.

УЛОГА КПЈ У ОТКУПУ.

Откуп као једна од најсложенијих економских социјалних и политичких појава у Војводини била

је једна од главних преокупација читавог КПЈ тј.СКЈ,СКОЈ,НФ,АФЖ који су били ангажовани у

комисијама за прирез.Изузетно велика пропаганда је била очигледна,а агитација није престајала.

Организација око откупа стално је омасовљивана КПЈ се од 1947. доследно бори за испуњавање

плана откупа.Забележена су и бројна искључења из партије управо због откупа.Питање откупа је

заоштрено бројним казнама а сваки срез је обрађен понаособ.1948. је била пресудна и због напада

ИБ,а у тим агитацијама истицали су се Јован Веселинов и секретар Видић.Највећи проблем је

било канцеларијско одређивање сетвених приноса.Учестали су позиви за класну борбу против

кулака који су сматрани највећим непријатељем.Највише руководство КПЈ наглашава да је

неуспешан откуп последица лошег рада нижих чиновника.И док је се Владимир Бакарић

заложио за побољшање положаја хрватских сељака дотле су војвођански остављени сами

себи.ОТКУП ЈЕ И ЗВАНИЧНО БИО УКИНУТ 7.ЈУНА 1952.Сви чланови КПЈ по селима су били

учлањени у СРЗ.1950.је протекла у тешком омасовљавању Партије ван СРЗ,а током

1949/50.забележен је и велики број искључења из Партије.

ТРЕЋИ ДЕО:

Од половине 1945. неизвршавање обавеза сматрано је саботажом.Поред принудног

рада,кажњавало је се и новчано,па и затвором у трајању од 6 месеци па чак до 10 година.У НР

Србији је било 5037 осуђених од којих је 1612 било из Војводине.Током 1947.затвора је допало

десет хиљада.Нема једнообразности ни јединствене политике кажњавања.КС-13 је била ознака за

статистику која је вођена посебно за овај криминалитет.

КАЗНЕ:временска казна затвором,

-конфискација имовине,

-одузимање грађанских права,

-новчано кажњавање.

Све ово је дуго времена остало ван очију јавности сва ова кажњавања и мучења су светло дана

угледала тек када је Љубомир Тешић написао фељтон ЦРВЕНИ ЈАРАМ НА

СЕЉАКА.Најзначајнији логор је био у Дечанима на КОсову.Кажњавање је било велико и 1950. и

није у обзир узимана катастрофална година због суше.Трећи део је препун имена оптуженика и

осуђеника што мало отежава читање и праћење али у исто време дочарава праву атмосферу.На

крају само да се нагласи да је ауторка понаособ обрадила сваки срез.