Seminarski rad Modeli krizne intervencije

* Ovde unesite naziv Vae vie kole ili fakulteta

SEMINARSKI RAD

Tema : Modeli krizne intervencijeMentor :

Student:

*ime i prezime

*ime i prezime

Mart, 2012.

Sadraj :

3UVOD

41Istorija kriznih intervencija

52Teorija krize

72.1Eriksonova teorija krize

83Modeli kriznih intervencija

83.1Modeli grupnih kriznih intervencija

103.2Robertsov model kriznih intervencija

123.3Krizne intervencije i terapija usmerena na pronalaenje reenja

13ZAKLJUAK

15LITERATURA

UVODSvaka civilizacija, pre ili kasnije, biva izloena kriznim situacijama. Od postanka sveta do danas one su nedvosmisleno kazna ljudskog roda, bile to telesne bolesti, prirodne katastrofe ili neto tree. Iako snaga i uestalost kriznih situacija mogu varirati, one se stalno pojavljuju. U odnosu na raniji period, promenio se nain izlaenja na kraj s kriznim situacijama i to koliko one utiu na ovekovu psihu. Zbog njihovog velikog broja, dananjem svetu vie nego ikada potrebne su krizne intervencije.

Pojam kriza obino priziva sliku bilo kojeg od krajnje negativnih ivotnih dogaaja. Prirodne katastrofe, teroristiki napadi, silovanja, bolesti, gubici - sve to po svojoj prirodi ukljuuje situacije u kojima postoji pretnja ivotu. Slike i doivljaji rtava takvih nesrea svakog od nas pogaaju pravo u srce. To se najbolje vidi kad posmatramo ono to se dogaalo 11. septembra 2001. godine. Meutim, kriza moe biti povezana is okolnostima ili iskustvima koja ukljuuju pretnju sopstvenom domu, porodici, imovini ili oseaju dobrobiti. Psihika kriza moe biti izazvana stvarnim gubitkom, pretnjom gubitkom ili korenitom promenom u odnosu prema sebi ili prema nekome ko nam je vaan. Kad je re o detetu, to moe biti iznenadna promena mesta stanovanja zbog preseljenja u drugu dravu i opratanja s prijateljima. Kad je re o adolescentu, to moe biti prekid romantine veze ili vrnjaki bojkot. To to izaziva ili potkrepljuje krizu ne moe da se jednostavno odrediti pomou jedne odreene situacije ili sklopa okolnosti, ve samo linim doivljajem nekog dogaaja i sposobnou (ili nesposobnou) pojedinca da se uspeno nosi s tim okolnostima. U istoj situaciji razliiti ljudi razliito kompetentno ili uspeno izlaze na kraj s moguom krizom. Jednostavno reeno, kriza nastaje kad stres i napetost u ivotu pojedinca dostignu neuobiajene proporcije i ostave traga na njemu.

Kao sto emo videti, krizna intervencija jedna je od najee primenjivanih vrsta kratkotrajnih tretmana koje upotrebljavaju strunjaci iz razliitih oblasti. Pored istorijskog osvrta u ovom radu baviemo se definisanjem torije krize i analizom nekih modela kriznih intervencija, zasnovanih na ovoj teoriji.

1 Istorija kriznih intervencija

Istorijski gledano, pojam krizne intervencije potie od Lemberger Freivilligern Rettungsgesellschaft osnovane u Beu krajem 19. veka (1883.-1906.). Godine 1906. U Londonu je pri Vojsci spasa osnovan odeljenje protiv samoubistva, a u gradu Njujorku osnovana je Dravna liga za ouvanje ivota. Krizno savetovanje razvijeno je tokom Drugog svetskog rata, kad su psiholozi i psihijatri koji su delovali u blizini borbenog polja viali sluajeve izuzetno jakog "umora od borbe" ("ok od granate" u Prvom svetskom ratu; posttraumatski stresni poremeaj u Vijetnamskom ratu). Oni su utvrdili da je bavljenje krizom u blizini fronta, umesto slanja obolelih u pozadinsku bolnicu, jako koristilo uznemirenim vojnicima. Intervencija koja je tada primenjivana bila je vrlo usko usmerena. Njen cilj je bio to bre vratiti vojnika u aktivnu slubu.

Otvaranjem Centra za spreavanje samoubistva u Los Anelesu, 1950-ih godina, uspostavljen je osnovni model savremenog centra za krize, a ubrzo nakon toga po itavoj Americi poeli su da niu slini centri za spreavanje samoubistva i telefonske linije namenjene optim kriznim intervencijama. Te su aktivnosti velikim delom bile odgovor na opti horizont drutvene brige i osveenosti kasnih 1950-ih i 1960-ih godina. Takvo okruenje posebno je bilo vidljivo 1963. godine, kada je tadanji predsednik SAD-a John F. Kennedi proglasio Zakon o centrima za zatitu mentalnog zdravlja u zajednici, koji veliku vanost daje tzv. kriznim jedinicama. Uvoenjem telefonskih linija namenjenih spreavanju samoubistava, telefonske slube namenjene kriznim intervencijama, poele su se meusobno razlikovati i preciznije odreivati svoje usmerenje. To se dogodilo zato to se od centara za spreavanje samoubistava trailo da pomau ljudima u izlaenju na kraj sa svim vrstama kriza. Iz toga su se razvile telefonske linije namenjene tinejderima, zavisnicima, rtvama silovanja i starijim ljudima. Telefon se poeo upotrebljavati kao sredstvo za odravanje kontakta i za praenje bolesnika otputenih iz psihijatrijskih ustanova. Pojavile su se i telefonske linije za kontrolu otrova, nadgledanje glasina u zajednici, izradu domaih zadataka, a telefonske linije za opte usluge u zajednici pomagale su da se ree tekoe povezane s uklanjanjem smea ili kontrolom tetoina, loim uslovima stanovanja, registracijom biraa, zagaenjem okoline itd.Trenutno postoji vie od 1.400 spontano osnovanih nevladinih kriznih centara i kriznih jedinica povezanih sa Amerikom organizacijom za suicidologiju ili sa lokalnim centrima za zatitu mentalnog zdravlja. Postoji i vie od 11.000 programa podrke rtvama razliitih dogaaja, podrke ljudima u krizi nakon silovanja i intervencijskih programa povezanih sa dejim zlostavljanjem kao i 1250 sklonita i telefonskih linija namenjenih pretuenim enama. Roberts i Camasso procenjuju da krizne telefonske linije svake godine imaju ak 4/3 miliona poziva. Roberts dalje procenjuje da kad bismo toj brojci dodali sve lokalne 24-asovne krizne telefonske linije, ukljuujui one namenjene rtvama zloina, preivelima posle teroristikih napada, pretuenim enama, rtvama seksualnih napada, uznemirenim radnicima, odbeglim adolescentima i rtvama dejeg zlostavljanja, kao i jedinice za krizne intervencije pri centrima za zatitu mentalnog zdravlja, ukupna godinja brojka bila bi priblino 35-45.000.000 telefonskih poziva povezanih s krizom. Ta brojka ne ukljuuje hiljade usluga povezanih s krizom koje su dostupne u hitnim slubama lokalnih bolnica ili u centrima za hitno prihvatanje psihijatrijskih sluajeva.2 Teorija krize

Krizna intervencija, zasnovana na teoriji krize, jedna je od najee primenjivanih vrsta kratkotrajnih tretmana koje upotrebljavaju strunjaci u oblasti duevnog zdravlja zaposleni u razliitim ustanovama u zajednici. Burgess i Roberts te Burges i Holstrom kau da kriza nastaje kad se poremeti homeostaza, tj. kad se narui ravnotea pojedinca, ma koliko ona ranije bila krhka ili stabilna, i kad osoba vie ne moe efikasno izlaziti na kraj s nekom situacijom. Posledica toga jeste pojava brojnih simptoma koji postaju kliniki markeri za kriznu reakciju, to esto zahteva neku vrstu krizne intervencije. Uopteno, krizna intervencija je usmerena na psiholoko razreenje trenutne krize u ivotu pojedinca i njegovom vraanju barem na nivo funkcionisanja pre krize. Rosenbaum i Calhoun kau da krizi prethodi dogaaj koji je ogranienog trajanja i koji remeti uobiajeno suoavanje sa stresom i korienje sposobnosti reavanja problema. Slaiku nudi definiciju koja je, u stvari, spoj nekoliko razliitih definicija i kae da je kriza "privremeno stanje uznemirenosti i dezorganizacije, koje prvenstveno obeleava nemogunost pojedinca da izae na kraj s nekom situacijom primenom uobiajenih naina reavanja problema, a koje moe imati drastino pozitivan ili negativan ishod". Ta je definicija usmerena na nekoliko specifinih podruja. Prvi deo definicije bavi se "privremenom" prirodom kriznih situacija.

Za veinu ljudi, krize su trenutne, prolazne i privremene. Meutim, kod nekih pojedinaca ta "privremenost" moe znaiti godine i godine uznemirenosti. Njihove ivotne krize mogu nastati delom posttraumatskog stresa koji je dugotrajan i hronian. Drugi pojedinci skloni su tome da odreene nadraaje procene opasnim i tetnim. Oni e za mnoge okolnosti rei da su krcate krizom. Kod njih ne postoji jedna kriza, ve niz "lokalnih poara" koji uporno, tokom itavog ivota optereuju sposobnosti za suoavanje.

Drugi deo definicije odnosi se na reakciju uznemirenosti. Pojam uznemirenost moe se proiriti tako da ukljui najee reakcije na krizu, tj teskobu i depresiju. Kad je re o ozbiljnijim reakcijama, valja rei da pojedinac moe biti i potpuno dezorganizovan. Takva dezorganizacija moe ukljuivati zbunjenost i smanjenu sposobnost reavanja problema. U svom najteem obliku, moe se odnositi na kratkotrajne reaktivne psihoze. Dezorganizacija moe biti kognitivna (npr. mentalna zbunjenost), ponaajna (npr. nepredvidljivo ili neobino ponaanje) ili emocionalna (npr. emocionalna nestabilnost). Pojedineva nesposobnost suoavanja, na ta je usmeren sledei deo definicije, tie se sposobnosti reavanja problema. Ako je neija ravnotea ozbiljno naruena i ako je posledica toga neki oblik teskobe, tada misaona prilagodljivost slabi, zbog toga pati reavanje problema, a kao strategije suoavanja primenjuju se izbegavanje i poricanje. Primenjujui uobiajene ili tradicionalne tehnike linog suoavanja s krizom, mnogi se ljudi oseaju skrhani. Njihovi uobiajeni naini reavanja problema ne odgovaraju trenutnim zahtevima situacije. Zadnji deo definicije odnosi se na mogunost pojave vrlo tekih posledica. Gubitak zdravlja, imovine ili voljenih ljudi i smrt, primeri su takvih tekih posledica koje mogu dovesti do drastino pozitivnih ili negativnih ishoda. Negativni ishodi mogu biti gubitak samopotovanja, gubitak potovanja drugih ljudi ili, gledano u kontekstu kulture, gubitak "obraza". Slaiku govori i o mogunosti da krizna situacija ima mone pozitivne ishode, ukljuujui priliku za sticanje novih iskustava, za nov poetak ili za usvajanje novih vetina, postupaka, pa ak i sticanje novih uvida, ukljuujui i uvaavanje sopstvene osetljivosti na ivotne nedae.

Dobri primeri toga vidljivi su u dvema nedavnim krizama koje su se dogodile u SAD-u, dogaajima povezanim sa 11. septembrom 2001. i uraganom Katrina. Oba ta dogaaja imala su jako velike posledice, ukljuujui gubitak ivota, zdravlja, imovine, da ne spominjemo poveanu osetljivost na ivotne nedae. Ustvari, ve i samo tokom zbivanja povezanih s 11. septembrom 2001., izgubljen je najvei broj ivota amerikih graana u jednom danu tokom itave nae istorije. Amerikanci su iz obe te situacije nauili jako vanu lekciju, a to je da u svako doba moramo biti spremni na dogaaj koji preti ivotu i da smo mi, kao ljudska bia, po svojoj prirodi uvek ranjivi.

Kad se nau u kriznoj situaciji i kad postojee mogunosti ne odgovaraju zadatku, ljudi se, da bi to mogli podneti, obino poinju oslanjati na retko koriene rezerve line snage i duha. Katkada se oslanjaju i na retko primenjivane vetine koje im mogu pomoi u savladavanju krize. Ili ako imaju dodatnu prednost po tome to imaju porodicu ili socijalnu mreu na koju se mogu osloniti za pomo, podrku ili ohrabrenje, tada e tu mreu koristiti za proirenje svojih mogunosti. Osim toga, katkada trae ili stvaraju privremene sisteme podrke koji e im biti korisni dok traje krizno razdoblje. Zahvaljujui irokom repertoaru strategija suoavanja sa stresom i tehnikama za njihovu primenu, a uz podravajui porodini sistem, dobre prijatelje ili dostupnog terapeuta, mnogo je lake prebroditi sve mogue ivotne krize. Zato neka situacija ili dogaaj u jednom trenutku izazove krizu, a u drugom ne, centralne je pitanje koje lei u osnovi tretmana pojedinca koji zapadne u krizu. 2.1 Eriksonova teorija krize

Eriksonova teorija psihosocijalnog razvoja oblikovana je kao "teorija krize" i temelji se na shvatanju da krize nisu nuno negativne ivotne pojave koje povreuju ili unitavaju pojedinca, ve mogu biti prelazne razvojne take. Taj razvoj moe osnaiti ljude, opremiti ih repertoarom naina suoavanja i pomoi im da budu uspeni u svim oblastima ivota. Erikson je usto mislio da neuspeh u reavanju razvojnih kriza moe dovesti do usvajanja nedelotvornog stila suoavanja. Takvoj bi se teoriji verovatno usprotivile rtve krize i to neposredno nakon njene pojave. Veina rtava katastrofe ili teroristikog napada ne razume Eriksonov shvatanje krize. Njega je mogue prihvatiti tek mnogo godina nakon kriznog dogaaja.

Eriksonovom modelu, pojedinac se tokom svog ivota sree sa mnogo predvidljivih ivotnih kriza (Erikson kae da ih ima osam). Zavisno o prirodi krize kao i o stepenu njenog ne/reavanja, pojedinac e rasti i razvijati se u odreenom smeru. Taj rast i razvoj vode u oblikovanje idiosinkratskog pogleda na ivot koji prate odreeni postupci, misli i emocije. Osam kriza, svaka za sebe i u meusobnim kombinacijama, obuhvataju gotovo sve mogue ivotne eme. Razreenje ili nerazreenje ivotnih kriza podstie razvoj ivotnih ema o sebi, porodici, kulturi, polu i onih povezanih s vremenom. Te eme potom postaju model ponaanja. Erikson smatra da je poetno reavanje kriza podlono promeni tokom itavog ivota jer se svih osam kriza odvija istovremeno, a ne jedna za drugom (starenje, smrt, bolest itd), iako u nekom ivotnom trenutku jedna od njih moe prevladavati (tj. krize ne poinju i zavravaju u odreenom razvojnom periodu). Ta injenica omoguava optimistiniji pogled na trajno rjeavanje krize. Ako neko nije uspeo izai na kraj s nekom krizom ili ako je nije uspeo razrieiti na povoljan nain, tokom ivota imae za to i druge prilike.

Razumevajui odreene vrste postupaka koji su posledica reavanja ili nereavanja ivotnih kriza, terapeut moe shvatiti stil i strategije suoavanja nekog pojedinca. Takvo razumevanje ema temelj je delotvornijeg oblikovanja intervencija kojima moemo pomoi pojedincima i porodicama da razree postojee krize ili da s njima izau na kraj. Prvi i najvaniji zadatak terapeuta jeste otkrivanje i pokazivanje odreene eme, razmatranje prednosti i nedostataka njenog odravanja, kao i primena metoda za njihovo dovoenje u pitanje ili menjanje. Takva usmerenost na eme centralna je funkcija kognitivno-bihevioralnog pristupa kriznoj intervenciji.3 Modeli kriznih intervencija3.1 Modeli grupnih kriznih intervencijaEverli i Miel, zagovornici grupnih kriznih intervencija, istiu sledee ciljeve:

1. stabilizacija (spreavanje pogoravanja distresa);

2. prevladavanje akutnih znakova distresa i poremeenog funkcionisanja;

3. ponovno uspostavljanje adaptivnog funkcionisanja, ako je mogue, ili omoguavanje pristupa drugim, intenzivnijim vidovima pomoi.

Isti autori navode sledee karakteristike individualnih i grupnih kriznih intervencija:

1. Neposrednost tj. intervencija je vremenski bliska kriznom dogaaju. Pretpostavka je da ljudi pod stresom mogu da pogoraju svoju situaciju time to se ponaaju impulsivno ili na osnovu nedovoljno informacija, ime se istie vanost neposrednosti. Autori preporuuju da u sluaju saete psiholoke integraciju traume (na engleskom govornom podruju koristi se skraenica CISD), grupne forme intervencije, intervencije treba da zaponu 24-72 nakon krizogenog dogaaja.

2. Usmerenost na pronalaenje reenja.

3. Kratkotrajnost (1 do 3 susreta u sluaju CISD-a). Susreti su obino vremenski blii nego uobiajeni terapijski kontakti kako bi se klijentu omoguilo da stekne bolji uvid u situaciju, oslobodi oseanja koja mogu da ga/je podstaknu na impulsivne aktivnosti i ubrza reavanje problema.

4. Vei stepen aktiviteta od strane kriznog savetnika. ini se da su direktivne intervencije korisnije nego sloenije intervencije kao to su tumaenje nesvesnog ili dovoenja u vezu sa nekim ranijim dogaajima iz ivota osobe.

Prilikom razmatranja kriznih intervencija, vano je razlikovati njihove individualne i grupne forme. Individualne intervencije najee slede tek nakon to je osoba zatraila pomo i koja se ali na tekoe funkcionisanja u vanim ivotnim oblastima (posao, privatan ivot, odnosi sa drugima). Meutim, grupne krizne intervencija su se primenjivale i u sluaju oiglednih tekoa u funkcionisanju kod osoba koja su bile izloene kriznom dogaaju, kao i samo na osnovu injenice da je grupa ljudi bila izloena dogaaju. Nejasnoe u vezi sa primenom grupnih intervencija su delimino uslovile i njihov trenutni status u literaturi i praksi krizne psihologije. Naime, tokom poslednjih godina zapoela je debata o efikasnosti grupnih kriznih intervencija, pri emu brojni autori i neke asocijacije (npr. Ameriko drutvo psihologa) ne preporuuju ove intervencije u cilju prevencije pojave simptoma post-traumatskog stresnog poremeaja (PTSP). Na primer, podaci sugeriu da jedna debrifing seansa ne bi trebalo da se koristi kod osoba koje nemaju razvijen sistem podrke i koje su doivele ozbiljnu nesreu ili bile izloene intenzivnom nasilju. Sa druge strane, postoje miljenja da je jo prerano odbaciti grupne intervencija zbog slabosti i nedostataka empirijskih studija na kojima su zasnovane evaluacije efikasnosti. Vano je, takoe, naglasiti da uesnici ovakvih intervencija esto izjavljuju da su seanse bile korisne i da cene napor ljudi koji su pruali servise.

Neki autori, ini se, zastupaju umereniju poziciju pri emu pokuavaju da identifikuju uslove ili ljude za koje grupne intervencije nisu indikovane. Na primer, Bison istie da rutinske intervencije neposredno nakon traumatskog dogaaja treba da budu ograniene na pruanje informacija, podsticanje oslanjanja na ve postojei sistem podrke, kao i na pretestiranje sa svrhom da se identifikuju ljudi sa poveanim rizikom da razviju PTSP. Suoen sa sve izraenijim kritikama o efikasnosti grupnih intervencija, Everli daje sledee preporuke o tome kako izbei prevremeno krizno intervenisanje:

1. Prui intervencije samo na znake distresa i ometenog funkcionisanja. Postojanje krizogenog dogaaja nije dovoljan indikator pruanja pomoi. Mnoge traumatizovane osobe imaju prirodne mehanizme prevladavanja koji su dovoljni da izvuku osobu iz krize.2. Nisu svi simptomi akutnog distresa patognomatski. Vano je razlikovati znake i simptome koji predviaju PTSP od onih koji ne poveavaju ansu razvoja PTSP-a. Pojava simptomi koji su karakteristini za borba-beg reakciju najee nije povezana sa poveanom verovatnoom PTSP-a.

3. Prilagodi intervencije individualnim karakterstikama osobe. Npr. kod kognitivno-orijentisanih osoba adekvatniji su sledei vidovi pomoi: obezbeivanje emocionalne distance, pruanje informacija, pomo u reavanju problema, i pomo da se ponovo uspostavi oseaj kontrole nad situacijom. Kod osoba koje procesuju dogaaje prevashodno na emotivnom nivou, preporuuju se sledei vidovi pomoi: katarza, ventilacija i empatija.4. Intervencije treba pruiti pravovremeno, kada je osoba spremna da ih primi, a ne na osnovu jednostanog kriterijuma kao to je vreme proteklo od krizogenog dogaaja. Everli, izmeu ostalih autora, istie da ljudi prolaze kroz razliite faze tokom krize te da intervencije treba da pospee prelazak iz jedne faze u drugu. Faberou i Gordon istiu sledee faze:

Faza herojstva. Poinje nakon dogaaja ili ak i pre dogaaja, tokom iekivanja. Sastoji se od pokuaja da se spasi i zatiti ivot i imovina.

Faza medenog meseca. Karakterie je optimizam i zahvalnost zbog preivaljavanja.

Faza razbijenih iluzija. Javlja se nakon 3-4 nedelje nakon dogaaja i karakterie je razvoj svesti o tome da se neto strano dogodilo. Oseanja kao to su ljutnja, frustracija i oseaj krivice su esta. Tokom ove faze, osoba moe da pone da dovodi u pitanje svoj pogled na svet. esta su i pitanja tipa Zato se to ba meni desilo? Proces aljenja, ukoliko je dogaaj izazvao gubitak, zapoinje tokom ove faze. Trea faza moe da traje nedeljama, mesecima, ak i godinama. Prema Faberou i Gordonu, svrha kriznih intervencija je da pomognu osobi da pree iz ove fazu u poslednju fazu ili fazu rekonstrukcije.

Faza rekonstrukcije-podrazumeva uspostavljanje normalnog funkcionisanja. Uspomene na dogaaj ostaju, ali osoba ima doivljaj da se ivot dalje nastavlja.5. Odaberi najbolje mogue strategije i taktike zavisno od specifinosti dogaaja, specifinosti ugroene populacije i primeni ih u adekvatno vreme.

3.2 Robertsov model kriznih intervencijaDok su Everli i Miel popularizatori grupnih kriznih intervencija, Roberts je jedan od autora koji je zasluan za formalizaciju procesa pruanja pomoi klijentima koji prolaze kroz razliite krize, ukljuujui i individualne krize, kao to su nasilje u porodici, suoavanje sa mentalnom ili fizikom boleu, pokuaj samoubistva i sl. Roberts istie sledee faze u rada sa klijentima u krizi: 1. Detaljna psiholoka procena ukljuujui procenu neposredne opasnosti i suicidalnog rizika. Osnovni podaci koje treba saznati o klijentu tokom procene su: sistem podrke, stresori, medicinske potrebe, trenutna upotreba alkohola i droga, mehanizmi prevladavanja i resursi (snage) osobe. Procena neposredne opasnosti treba da obuhvati sledee: da li je neophodna medicinska pomo, da li klijent misli da izvri samoubistvo i/ili da povredi druge, i da li je klijent rtva nasilja u porodici. Na primer, u sluaju nasilja u porodici, potrebno je utvrditi da li je klijent preduzeo korake da zatiti sebe i decu, proceniti prethodnu kriminalnu istoriju nasilnika, upotrebu alkohola i droga, impulsivnost, prisustvo mentalnog poremeaja. Procena smrtne opasnosti ukljuuje: utvrivanje da li je klijent pokuao samoubistvo, procenu potencijala za samoubistvo time to se direktno postavljaju pitanja o suicidalnim mislima i oseanjima, procenu stepena namere da se izvri samoubistvo, procenu smrtnosti plana tj. da li osoba ima plan i da li je plan ostvarljiv, procenu metoda i njegovog potencijala da izazove smrt, procenu da li osoba ima pristup metodu ili sredstvima, prikupljanje podataka o prethodnim suicidalnim pokuajima, kao i procenu odreenih faktora rizika kao to su socijalna izolacija i doivljaj znaajnog gubitka.2. Uspostavljanje psiholokog kontakta i odnosa sa klijentom. Naravno, uspostavljanje kolaborativnog odnosa je vano i za prvu, kao i za sve ostale faze rada. Roberts istie da su dobar kontakt oima, neprocenjivaki stav, kreativnost, fleksibilnost, pozitivan stav, potkrepljenje malih napredaka, i isticanje rezilijentnosti od strane savetnika sutinski za uspostavljanje dobrog odnosa.3. Definisanje i utvrivanje dimenzija problema. Vano je ustanoviti zato klijent trai pomo ba u ovom momentu, identifikovati precipitirujue faktore, i uspostaviti prioritete pri reavanju problema. Kroz razumevanje procesa kojim su dogaaji doveli do krize, krizni savetnik moe da stekne uvid i u stare mehanizme prevladavanja koji nisu vie efikasni.4. Ohrabrivanje izraavanje oseanja. Glavna tehnika koja je vana za ovu fazu je aktivno sluanje koje savetnik demonstrira kroz refleksiju klijentovih oseanja i sadraja, parafraziranje sadraja i postavaljanja pitanja u cilju pojanjavanja. Krizni savetnik treba postepeno da uvodi i druge tehnike kao to su pruanje informacije, pomo da se situacija sagleda na nov nain (reframing), ukazivanje na nepodudarnosti u klijentovoj prii i interpretacija (objanjenja klijentovih ponaanja), a sa ciljem da se klijent usmeri na razmatranje alternativnih reenja problema. Vana komponenta u ovoj fazi rada je i validacija. 5. Evaluiranje alternativnih reenja problema. Klijenti u stanju krize tee da ponavljaju neadekvante naine reavanja problema. Pretpostavlja se da, ukoliko je prethodna faza bila uspena i ukoliko je klijent imao mogunost da izae na kraj sa tenzijom ili neadekvano ispoljenim emocijama, klijent stie mogunost da pristupi problemu na nov nain. Krizni saventik treba da prikupi informacije o tome kako je klijent reavao sline probleme u prolosti i da zajedno sa klijentom generie i evaluira brojna altenativna reenja. U ovoj fazi je korisno upotrebljavati tehnike strategijske terapije koja je usmerena na reavanje problema.6. Planiranje konkretne akcije. Tokom rada sa suicidalnim osobama, na primer, konkretni koraci bi bili: otkloni mogua sredstva, planiraj bezbednost klijenta (npr. upotreba vremenski ogranienih ugovora tokom kojih se klijent obavezuje da nee izvriti samoubistvo), poveaj socijalnu podrku, hospitalizuj ako je neophodno. Vana komponenta este faze je i rad na kognitivnoj dimenziji koja podrazumeva pronalaenje smisla u dogaajima koji su doveli do krize, ime se klijent priprema za sline dogaaje u budunosti. 7. Planiranje praenja (follow-up). Tokom praenja klijenata, proceni njihovo zdravstveno stanje, dokle su stigli u pronalaenju smisla, proceni celokupno funkcionisanje (socijalno, profesionalno, akademsko), kao i potrebu za intenzivnijim vidovima pomoi. Obino je korisno videti klijenta mesec dana nakon zavretka krizne intervencije kako bi se ustanovilo da li klijent i dalje odrava nivo funcionsanja koji je ostvario tokom kriznih intervencija i kako bi se razreili potencijalni, novo-nastali problemi.

3.3 Krizne intervencije i terapija usmerena na pronalaenje reenja

U oblasti krizne psihologije esto se istie da krize mogu da predstavljaju period tokom koga je mogue mobilisati i osnaiti unutranje snage koje klijenti poseduju, ali ne koriste. Na primer, brojni autori istiu da krizne intervencije treba da pomognu klijentima da identifikuju i upotrebe line resurse. Uprkos ovakvim tvrdnjama, praktiari iz ove oblasti nisu imali jasnu ideju kako bi trebalo postupati tokom kriznih intervencija a u cilju vee mobilizacije klijentovih sposobnosti.

Roberts je jedan od prvih kriznih psihologa koji je uoio slinost izmeu koncepata krizne psihologije i terapijske kole poznate kao terapija usmerena na pronalaenje reenja (tzv. solution-focused therapy). Terapija usmerena na reenja je poela da se razvija tokom 70-ih godina. U osnovi ove terapijske kole je pretpostavka da ljudi poseduju kapacitete da ree svoje probleme.

Dodirna taka teorija kriza i terapije usmerene na pronalaenje reenja je vienje da su ljudi u osnovi rezilijentni. Vol definie rezilijentnost kao mogunost za kontinuirani psiholoki i emotivni razvoj uprkos tekim situacijama i traumatskim iskustvima.Pretpostavke terapije usmerene na pronalaenje reenja:1. Intenzitet klijentovih problema varira tokom vremena. Postoje periodi kada je problem manje intenzivan ili kada nije prisutan. Zadatak terapeuta i klijenta je da identifikuju ta klijent ve ini a to doprinosi smanjivanju intenziteta problema. Sledea pitanja se mogu koristiti za identifikovanje varijacija u intenzitetu problema: ta se deava kada ti stvari dobro idu? ta se deava kada je problem prisutan?

2. Postoji razlika izmeu razgovora o problemu i razgovora o reenjima. Pretpostavka je da kroz razgovor o reenjima, klijent postepeno izgrauje oekivanje da e do promene uskoro nastupiti.

3. Klijenti tee promenama i nisu motivisani da im se odupiru. Zastoj u terapijskom procesu se ne vidi kao pruanje otpora ve kao klijentov nain da stavi do znanja terapeutu kako da mu pomogne.

4. Terapeut ne mora da zna uzrok problema ili njegovu funkciju da bi pomogao klijentu.

ZAKLJUAK

Krizna intervencija, zasnovana na teoriji krize, jedna je od najee primenjivanih vrsta kratkotrajnih tretmana koje upotrebljavaju strunjaci u oblasti duevnog zdravlja zaposleni u razliitim ustanovama u zajednici. Uopteno, krizna intervencija je usmerena na psiholoko razreenje trenutne krize u ivotu pojedinca i njegovom vraanju barem na nivo funkcionisanja pre krize. Prvi deo definicije bavi se "privremenom" prirodom kriznih situacija. Za veinu ljudi, krize su trenutne, prolazne i privremene. Meutim, kod nekih pojedinaca ta "privremenost" moe znaiti godine i godine uznemirenosti. Njihove ivotne krize mogu nastati delom posttraumatskog stresa koji je dugotrajan i hronian. Drugi pojedinci skloni su tome da odreene nadraaje procene opasnim i tetnim. Oni e za mnoge okolnosti rei da su krcate krizom. Kod njih ne postoji jedna kriza, ve niz "lokalnih poara" koji uporno, tokom itavog ivota optereuju sposobnosti za suoavanje. Drugi deo definicije odnosi se na reakciju uznemirenosti. Pojam uznemirenost moe se proiriti tako da ukljui najee reakcije na krizu, tj teskobu i depresiju. Kad je re o ozbiljnijim reakcijama, valja rei da pojedinac moe biti i potpuno dezorganizovan. Takva dezorganizacija moe ukljuivati zbunjenost i smanjenu sposobnost reavanja problema. U svom najteem obliku, moe se odnositi na kratkotrajne reaktivne psihoze. Dezorganizacija moe biti kognitivna (npr. mentalna zbunjenost), ponaajna (npr. nepredvidljivo ili neobino ponaanje) ili emocionalna (npr. emocionalna nestabilnost). Pojedineva nesposobnost suoavanja, na ta je usmeren sledei deo definicije, tie se sposobnosti reavanja problema. Prilikom razmatranja kriznih intervencija, vano je razlikovati njihove individualne i grupne forme. Individualne intervencije najee slede tek nakon to je osoba zatraila pomo i koja se ali na tekoe funkcionisanja u vanim ivotnim oblastima (posao, privatan ivot, odnosi sa drugima). Meutim, grupne krizne intervencije su se primenjivale i u sluaju oiglednih tekoa u funkcionisanju kod osoba koja su bile izloene kriznom dogaaju, kao i samo na osnovu injenice da je grupa ljudi bila izloena dogaaju. Nejasnoe u vezi sa primenom grupnih intervencija su delimino uslovile i njihov trenutni status u literaturi i praksi krizne psihologije. Na primer, podaci sugeriu da jedna debrifing seansa ne bi trebalo da se koristi kod osoba koje nemaju razvijen sistem podrke i koje su doivele ozbiljnu nesreu ili bile izloene intenzivnom nasilju. Sa druge strane, postoje miljenja da je jo prerano odbaciti grupne intervencija zbog slabosti i nedostataka empirijskih studija na kojima su zasnovane evaluacije efikasnosti. Vano je, takoe, naglasiti da uesnici ovakvih intervencija esto izjavljuju da su seanse bile korisne i da cene napor ljudi koji su pruali servise. U oblasti krizne psihologije esto se istie da krize mogu da predstavljaju period tokom koga je mogue mobilisati i osnaiti unutranje snage koje klijenti poseduju, ali ne koriste. Na primer, brojni autori istiu da krizne intervencije treba da pomognu klijentima da identifikuju i upotrebe line resurse. Uprkos ovakvim tvrdnjama, praktiari iz ove oblasti nisu imali jasnu ideju kako bi trebalo postupati tokom kriznih intervencija a u cilju vee mobilizacije klijentovih sposobnosti. Roberts je jedan od autora koji je zasluan za formalizaciju procesa pruanja pomoi klijentima koji prolaze kroz razliite krize, ukljuujui i individualne krize, kao to su nasilje u porodici, suoavanje sa mentalnom ili fizikom boleu, pokuaj samoubistva i sl. Roberts je jedan od prvih kriznih psihologa koji je uoio slinost izmeu koncepata krizne psihologije i terapijske kole poznate kao terapija usmerena na pronalaenje reenja (tzv. solution-focused therapy). Terapija usmerena na reenja je poela da se razvija tokom 70-ih godina. U osnovi ove terapijske kole je pretpostavka da ljudi poseduju kapacitete da ree svoje probleme. Dodirna taka teorija kriza i terapije usmerene na pronalaenje reenja je vienje da su ljudi u osnovi rezilijentni. Vol definie rezilijentnost kao mogunost za kontinuirani psiholoki i emotivni razvoj uprkos tekim situacijama i traumatskim iskustvima.

LITERATURA

1. Aguilera, D.C. (1990). Crisis intervention: Theory and methodology, St. Louis, MO: Mosby.

2. Bisson J, Andrew M. (2007). Psychological treatment of post-traumatic stress disorder (PTSD), Cochrane Database of Systematic Reviews3. Burgess, A., Holstrom, L. (1974). Rape: Victims of crisis. Bowie, MD: Robert J. Brady.

4. Burgess, A.W., Roberts, A.R. (2005). Crisis intervention for persons diagnoses with clinical disorders based on the Stress Crisis Continuum, In A.R. Roberts (Ed.), Crisis intervention handbook: Assessment, treatment and research (3rd ed., pp. 120-140). New York: Oxford University Press.

5. Ell, K. (1996). Crisis theory and social work practice, In F. Turner (Ed.), Social work treatment (pp. 168- 190). New York: Free Press.

6. Erikson, E. (1950). Childhood and society, New York: Norton.

7. Everly, G.S. i Mitchell, J.T. (1996.). Critical incident stress debriefing: An operations manual for the prevention of traumatic stress among emergency services and disaster workers, Chevron Publishing Corp., Maryland.

8. Everly, Jr., G.S. (1999). Emergency mental health: An overview, International Journal of Emergency Mental Health, 1

9. Everly, Jr., G.S. (2000). Pastoral crisis intervention: Toward A definition, International Journal of Emergency Mental Health, 2

10. Farberow, N.L., Schneidman, E.S. (Eds.). (1961). The cry for help, New York: McGraw-Hill.

11. Freeman, A. (1993). A psychosocial approach for conceptualizing schematic development for cognitive therapy, In K.T. Kuhlwein, H. Rosen (Eds.), Cognitive therapies In action: Evolving innovative practices. San Francisco: Jossey-Bass.

12. Freeman, A. (2010) "Kognitivno-bihevioralne strategije u kriznim intervencijama", Jastrebarsko: Naklada slap.

13. Goldenberg, H. (1983). Contemporary clinical psychology, (2nd ed.), Pacific Grove, CA: Brooks/Cole.

14. Greenstone, J.L., Leviton, S.C. (1993). Elements of crisis intervention. Pacific Grove, CA: Brooks/Cole.

15. Mihi, Lj. (2009), "Psihologija krize", dostupno na: www.psihologija.edu.rs

16. Roberts, A.R., Camasso, M. (1994). Staff turnover at crisis intervention units and programs: A national survey, Crisis Intervention and Time Limited Treatment, 1(1), 1-9.

17. Roberts, A.L. (2000). An overview of crisis theory and crisis intervention, In A.L. Roberts (Ed.), Crisis intervention handbook: Assessment, treatment and research (2nd ed., pp. 3-36). New York: Oxford University Press.

18. Roberts, A.R. (2000). Crisis intervention handbook: Assessment, treatment and research, London: Oxford University Press.

19. Roberts, A. (2005). Bridging the past and present to the future of crisis intervention and crisis management, In A. Roberts (Ed.), Crisis intervention handbook (3rd ed., pp. 3-34). New York: Oxford University Press.

20. Rosenbaum, A., Calhoun, J.F. (1977). The use of the telephone hotline in crisis intervention: A review, Journal of Community Psychology, 5, 325-330.

21. Slaiku, K. A. (1990). Crisis intervention, (2nd ed.), Boston: Allyn & Bacon.

22. Sphzer, R.L., Williams, J.B.W. (1956). Structured clinical interview for DSM-III-R, New York: New York State Psychiatric Institute, Biometrics Research. Goldenberg, H. (1983). Contemporary clinical psychology, (2nd ed.), Pacific Grove, CA: Brooks/Cole. Prema: Freeman, A. (2010) "Kognitivno-bihevioralne strategije u kriznim intervencijama", Jastrebarsko: Naklada slap.

Ibid.

Engl. Lemberger Rescue Society/Lembergerova spasilaka udruga.

Farberow, N.L., Schneidman, E.S. (Eds.). (1961). The cry for help, New York: McGraw-Hill.

Freeman, A. (2010) "Kognitivno-bihevioralne strategije u kriznim intervencijama", Jastrebarsko: Naklada slap.

Roberts, A.R., Camasso, M. (1994). Staff turnover at crisis intervention units and programs: A national survey, Crisis Intervention and Time Limited Treatment, 1(1), 1-9.

Roberts, A. (2005). Bridging the past and present to the future of crisis intervention and crisis management, In A. Roberts (Ed.), Crisis intervention handbook (3rd ed., pp. 3-34). New York: Oxford University Press.

Ell, K. (1996). Crisis theory and social work practice, In F. Turner (Ed.), Social work treatment (pp. 168- 190). New York: Free Press.

Burgess, A.W., Roberts, A.R. (2005). Crisis intervention for persons diagnoses with clinical disorders based on the Stress Crisis Continuum, In A.R. Roberts (Ed.), Crisis intervention handbook: Assessment, treatment and research (3rd ed., pp. 120-140). New York: Oxford University Press.

Burgess, A., Holstrom, L. (1974). Rape: Victims of crisis. Bowie, MD: Robert J. Brady.

Aguilera, D.C. (1990). Crisis intervention: Theory and methodology, St. Louis, MO: Mosby.

Rosenbaum, A., Calhoun, J.F. (1977). The use of the telephone hotline in crisis intervention: A review, Journal of Community Psychology, 5, 325-330.

Slaiku, K. A. (1990). Crisis intervention, (2nd ed.), Boston: Allyn & Bacon.

Prema: Freeman, A. (2010) "Kognitivno-bihevioralne strategije u kriznim intervencijama", Jastrebarsko: Naklada slap.

Roberts, A.L. (2000). An overview of crisis theory and crisis intervention, In A.L. Roberts (Ed.), Crisis intervention handbook: Assessment, treatment and research (2nd ed., pp. 3-36). New York: Oxford University Press.

Slaiku, K. A. (1990). Crisis intervention, (2nd ed.), Boston: Allyn & Bacon.

Roberts, A. (2005). Bridging the past and present to the future of crisis intervention and crisis management, In A. Roberts (Ed.), Crisis intervention handbook (3rd ed., pp. 3-34). New York: Oxford University Press.

Erikson, E. (1950). Childhood and society, New York: Norton.

Freeman, A. (1993). A psychosocial approach for conceptualizing schematic development for cognitive therapy, In K.T. Kuhlwein, H. Rosen (Eds.), Cognitive therapies In action: Evolving innovative practices. San Francisco: Jossey-Bass.

Everly, G.S. i Mitchell, J.T. (1996.). Critical incident stress debriefing: An operations manual for the prevention of traumatic stress among emergency services and disaster workers, Chevron Publishing Corp., Maryland.

Navedeno prema: Mihi, Lj. (2009), "Psihologija krize", dostupno na: www.psihologija.edu.rs

S obzirom da se pojam distresa odomaio u naoj literaturi bie korien i u ovom tekstu. Za potrebe ovog teksta oznaava psiholoko stanje koga karakterie patnja, uznemirenost i oseaj prevladanosti unutranjim ili spoljanjim sadrajima.

Bisson J, Andrew M. (2007). Psychological treatment of post-traumatic stress disorder (PTSD), Cochrane Database of Systematic Reviews

Everly, Jr., G.S. (2000). Pastoral crisis intervention: Toward A definition, International Journal of Emergency Mental Health, 2,

Mihi, Lj. (2009), "Psihologija krize", dostupno na: www.psihologija.edu.rs

Everly, Jr., G.S. (1999). Emergency mental health: An overview, International Journal of Emergency Mental Health, 1

Everly, Jr., G.S. (2000). Pastoral crisis intervention: Toward A definition, International Journal of Emergency Mental Health, 2,

Roberts, A.R. (2000). Crisis intervention handbook: Assessment, treatment and research, London: Oxford University Press. Prema: Mihi, Lj. (2009), "Psihologija krize", dostupno na: www.psihologija.edu.rs

Roberts, A.R. (2000). Crisis intervention handbook: Assessment, treatment and research, London: Oxford University Press.

Roberts, A.R. (2000). Crisis intervention handbook: Assessment, treatment and research, London: Oxford University Press.

Sphzer, R.L., Williams, J.B.W. (1956). Structured clinical interview for DSM-III-R, New York: New York State Psychiatric Institute, Biometrics Research.