Mitovi stare Indije

www.vedskaakademija.rs

1

MITOVI STARE INDIJE

SADRŽAJ

Predgovor 2Stvaranje 6Asuri, starija braća bogova 6Rudra i Dakšino prinošenje žrtve 6Indrini podvizi 7Vivasvat i njegova deca 8Legenda o stvaranju noći 9Legenda o potopu 9Gandharvi i nagi 10Soma, bog Meseca 10Prinošenje Puruše na žrtvu 11Legenda o poreklu smrti 12Bućkanje okeana 12Svađa Kadre i Vinate 14Garuda 14Višnina utelovljivanja 16Legenda o Pururavasu i Urvaši 17Legenda o Pulomi 18Indrino carstvo 18Indra i žene mudraca 19Indrina pobeda nad Vritrom 20Legenda o Nahuši 21Legenda o Čjavani 24Narada i Dakšini sinovi 25Legenda o Jajati 25Legenda o Sundi i Upasundi 30Pulastjino potomstvo 32Varunino i Utathijevo suparništvo 34Legenda o Ruru 34Čuvari sveta 35Legenda o Aurvi 36

Legenda o caru Maruti 37Najezda rakšasa na sever 39Boj Ravane sa kšatrijima 41Upad rakšasa u Jamino carstvo 41Ravana u Varuninom carstvu 43Ravana u podzemnom svetu ina nebesima 44Otmica žena 45Rat izmedu Ravane i Indre 46Boj Ravane sa carem Hajhaja 48Legenda o Parašurami,Džamadagninom sinu 49Indra i sveti podvižnici 51Legenda o Šakuntali 54Legenda o caru koji sepretvorio u čandalu 55Legenda o Šunahšepi 56Agastjini podvizi 57Silazak Gange na zemlju 60Legenda o caru ljudožderu 63Legenda o mladom pustinjaku 64Legenda o caru Somaki injegovom sinu Džanti 66Legenda o caru Ušinari 67Rođenje Skande, boga rata 68Rušenje Tripure 73Boginja Kali 78Ardžunin uspon na nebo 80Markandejino prividenje 84NAPOMENE 86


2

PREDGOVOR

Mitologija stare Indije predstavlja neophodan i jedan od najvažnijih elemenata u njenoj bogatoj ispecifičnoj duhovnoj kulturi, za čije nasleđe nismo izgubili živo interesovanje sve do danas. Nemoguće jeshvatiti spomenike stare književnosti i umetnosti Indije a da ne poznajemo njenu mitologiju, kao što jenemoguće shvatiti Fidijine skulpture ili Horacijevu poeziju a da ne poznajemo antičke mitove. To se neodnosi samo na spomenike. Počev od epohe preporoda, likovi antičke mitologije ušli su u felo i krvevropske kulture, te je teško zamisliti obrazovanog čoveka koji nema makar i najosnovnije predstave izte oblasti. Isto tako, mitološke predstave starih Indusa nisu se samo odrazile na sanskritsku književnost,već su nastavile da hrane duhovni žtivot naroda tokom vekova, sve do naših dana, i, šireći se vanitranica Indije, ušle su u književnost i umetnost zemalja Istoka koje su trpele uticaj indijske kulture.

Međutim, dok su najpopularniji antički mitovi poznati evropskom čitaocu po mnogobrojnimprevodima i obradama, kao i po uticaju njihovih motiva na klasike vlastite književnosti, indijskamitologija, niukoliko manje bogata likovima i sadržajima od antičke, do danas je malo poznata oblast, okojoj većina naših čitalaca ima samo nejasnu predstavu.

Ova knjiga predstavlja prvi pokušaj izlaganja u pristupačnom obliku najpopularnijih i u umetničkomsmislu najzanimljivijih mitova utisnutih u spomenike staroindijske književnosti. Autori nisu sebi postavilizadatak da izaberu i izlože naučni materijal, već su razmatrali mit kao književnu pojavu i istraživaliuglavnom njene književne ciijeve. Namenjena onima koje zanimaju staroindijska kultura i književnost,ovoj knjizi je cilj da čitaoce upozna sa indijskim mitovima i u tom smislu orijentiše se na one zadatkekoje je, u svoje vreme, obavila popularna knjiga N. A. Kuna o starogrčkoj mitologiji 1

Indijska mitologija predstavlja nepregledno more sižea i likova stvorenih u- ogrornnim ciklusima ispomenicima stare književnosti, koji obuhvataju vekove i milenijume kulturne tradicije. Naravno, mi nemožemo uspostaviti jedinstven sistem pojmova i pogleda na svet u toku celog trajanja njene istorije.Mitološke predstave starih Indusa menjale su se i evoluirale od jedne epohe do druge: kosmogonijske ireligiozne koncepcije; likovi i kultovi božanstava gasili su se i silazili sa scene, a umesto njih uzdizali senovi; lokalna božanstva i kultovi ili su ulazili u centralni panteon, ili potiskivali one odranije, ili su sespajali sa njima bogateći ih novim osobinama i atributima; menjao se sadržaj mitoloških predstava,smenjivali su se akcenti u starim mitovima, dobijajući novu interpretaciju u svetlosti ideoioških tokovaizmenjenih u novoj istorijskoj epohi. Pri tom su se često stari likovi i predstave, nestali iz književnosti,iznova pojavljivali posle vekovnog zaborava, ponekad neprepoznatljivo izmenjeni, ponekad lakoprepoznatljivi u noyom ruhu. I tako mi često u relativno kasnim književnim delima nalazimo arhačineelemente mitologije i kulta uvučene u vladajući sistem ideologije sa periferije kulturnog polja. Sve tostvara sliku krajnje raznovrsnu, umnogome haotičnu i dosada ni izdaleka do detalja osvetljenusavrernenim naučnim proučavanjima.

Najstariji spomenik indijske književnosti koji je došao do nas -»Rigveda« (»Knjiga himni«) -,prikazuje mitologiju i kultove arijskih plemena koja su došla u Indiju sredinom i krajem 1I milenijumapre n. e. To je jedan od najranijih mitološ,kih tekstova indoevropskih naroda, i u njemu nalazimo odjekenajstarijih predstava iz vremena indoevropskog jedinstva. Naročito ima mnogo zajedničkih crta (koje suse sačuvale iz epohe boravka arijskih i iranskih plemena na zajedničkoj teritoriji) u mitološkim sistemima»Rigvede« i staroiranskoj »Avesti«.

U panteonu starih Arijaca, očigledno, veoma rano se izdvojio, kao i u antičkoj mitologiji, lik boga-oca, vrhovnog gospodara drugih božanstava, koji je sa mitološkog aspekta odrazio crte patrijarha -glave roda u ljudskom društvu. Kod Grka to je Zevs, kod Arijaca - Đaus, bog neba i nebeske svetlosti.Imena tih bogova imaju zajedničko poreklo, Dyaus pitar (Đaus--otac) i Zeus pater (Zevs-otac) proizlazeiz jednog indoevropskog korena, isto kao i latinski Diespiter, Ju-piter. Daus se opeva i u nekim ranimhimnama »Rigvede«, sa Prithivom, boginjom Zemlje. Đaus i Prithiva, Nebo i Zemlja, prikazuju se u timhimnama kao zajednički roditelji, roditelji svega živog ideja koja ulazi u najstarije mitološke predstavečovečanstva.

Ali. već u»Rigvedi« nalazimo kult Đausa u stadijumu gašenja i on ubrzo potpuno nestaje izvedskog panteona. U himnama kasnijeg sloja kao vrhovno božanstvo javlja se Varuna, strašni sudija ikažnjavalac ljudskin grehova, koji, po mišljenju nekih naučnika, podseća na starojevrejskog boga-ocaStarog zaveta, ali i on, još u okvirima mitologije »Rigvede«, biva potisnut u drugi plan, ustupajući mestostarešini panteona - Indri.

Indra, bog-gromovnik, pobednik demona Vritre, koji je pretio da proždere vasionu, podseća po


3

nekim crtama na antičkog Zevsa i druga božanstva u indoevropskim mitologijama vezana za te prirodnepojave - slovenskog Peruna, litvanskog Perkunasa, skandinavskog Tora. Drugi bogovi, najviše poštovaniu kultu »Rigvede«, jesu Agni, bog vatre, i Soma, božanstvo svetog ritualnog napitka koji nosi isto ime.Osim ovih, u panteon »Rigvede« ulaze božanstva koja velikim delom oličavaju različite prirodne pojave:Surja, bog Sunca, koji preseca nebo na bleštećim kočijama (njegovo ime, bez obzira na spoljašnju razli-čitost, istog je_porekla kao i grčki Helios); drugo Sunčevo božanstvo je Savitar; Ušas, boginja zore(istog je porekla kao i grčki Eos, latinska Aurora, slovensko »jutr.o«); Ašvini, dva brata--blizanca kojiasociraju na predvečernje i večernje.sumrake (njihove mitološke crte paralelne su sa grčkimDioskurima); Tvaštar, očigledno vezan za kult vatre, predstavlja lik božanskog majstora, sličan antičkomHefestu ili Vulkanu; Vaju, bog vetra; Maruti, bogovi bure, po svom poreklu vezani su, kako se smatra, zakult mrtvih i dr.

Protivnici bogova u sRigvedi« su zmijolika, čudovišta - asuri, koja borave u vazduhu; kasnije,njihovi likovi, koji oličavaju stihije neprijateljske čoveku, sve. više dobijaju antropomorfne crte. Unajstarijim tekstovima »Rigvede« reč »asura« označava svako biće koje poseduje natprirodne sile - kakoboga tako i demona (u čemu se, očigledno, odražava nerazdvojan pojam boga i demona u najstarijojmitologiji), kasnije - samo zlo biće, koje se razgraničava od »diva«, stalnog naziva boga (zanirnljivo jepomenuti da se u srednjoj iranskoj mitologiji dešava suprotno u razgraničavanju pojmova -»ahura«označava boga, dok »div« - zlog duha).

U»itigvedi« se odrazio veoma rani stadijum stvaranja mitova, za koji je karakterističnoproglašavanje stihije za božanstvo i u njoj su ostavile dubok trag karakteristike starih animističkihverovanja. Sledeći stadijum u evoluciji mitoloških i religioznih predstava označava takozvanakasnovedska književnost - nJadžurveda« (»Knjiga žrtvenih izreka«), »Atharvaveda« (»Knjiga vračanja«)i ciklus Brahmana, spomenika ritualno-mitološkog sadržaja (oko VIII-VI veka pre n. e.).

U tom periodu, bacajuči u zasenak većinu ostalih, u prvi plan izbija - Pradžapati, bog-tvorac,stvoritelj vasione i drugih bogova, koji je nasledio neke crte starog Đausa. Istovremeno, naglo raste iznačaj još dva božanstva, čiji su likovi figurirali još u»Rigvedi«, ali su u njoj zauzimali beznačajno mestoi, po svoj prilici, dospeli u nju iz nekih lokalnih, najverovatnije nearijskih, kultova. Jedan je Višnu, koji jeu Brahmanama povezan sa mitologijom Sunca, ali u još većoj meri sa mističnom interpretacijom obredaprinošenja žrtve; drugi je Rudra, koji kasnije postaje poznatiji pod imenom Šiva; sa razvojem njegovogkulta, to božanstvo sve više stiče crte koje nesumnjivo itnaju korena u starim verovanjima prearijskogstanovništva Indije - elementi arhaičnih kultova plodnosti sa njihovom falusnom simbolikom itd. Njegovprototip naučnici otkrivaju u crtežima rogatog božanstva na pečatima naQenim prilikom raskopavanjastarih gradova u dolini Inda (III-II milenijuma pre n. e.).

Ovi bogovi potiskuju Indru u drugi plan. Gube svoje vladajuče pozicije i ostala značajna božanstvaiz epohe »Rigvede«, i sadržaj njihovih likova bitno se menja. Varuna postaje bog voda, zemaljskih iatmosferskih (konačno već u epu), Soma - bog Meseca. Opada značaj i drugih likova drevnog panteona:Surje, Savitara, Ušasa, Tvaštara i drugih, dok neki, pak, potpuno padaju u zaborav.

Ali najkarakterističnija i najvažnija crta evolucije religioznih i mitoloških pogleda u toj epohi bila jekorenita promena odnosa između boga i njemu posvećenog obreda, boga i žreca. Obredu se pripisujeautarhičan značaj, a žrecu, koji vlada tajnama rituala, magična mot nad prirodnim stihijama i samimbogovima. Bogovi su nemoćni pred magijom obreda u uslovima njegovog pravilnog obavljanja, i uBrahmanama se upravo učvršćuje nadmočnost žreca nad božanstvom. »~reci su zemaljski bogovi« -govori »Šatapatha-brahmana«, pajznačajniji spomenik ovog ciklusa, i dalje se ta misao razvija u smislukoji dovodi do zaključka da su zemaljski bogovi - brahmani iznad nebeskih.

Počevši od epohe Brahmana, taj motiv ulazi u mitove i legende indijske književnosti kao jedan odvodečih i karakterističnih, izražavajući osobenosti istorijskog razvoja staroindijske civilizacije koje suuslovile ogromne pretenzije žreca na apsouitnu vlast u društvenom i kulturnom životu zemlje. Uloga kojuigraju u indijskoj mitologiji sveti mudraci i podvižnici, koji uvek pobeduju u sukobima sa bogovima,nema paralelu ni u mitologiji drevne Grčke ni Rima.

Druga tema koja preovlađuje u vremenu Brahmana i koja je karakteristična za indijsku mitologijujeste kosmička moć stečena podvižništvom, asketskim mučenjem tela. Nastala iz primitivnih magijskihpredstava rane epohe, ta tema zauzima u staroindijskoj mitologiji tako značajno mesto kakvo joj neposvečuje nijedna druga književnost starog sveta. I u indijskim mitovima epske književnostipodvižništvu često pribegavaju demoni u borbi sa bogovima; ta moć je uvek usmerena protiv bogova, aglavno oružje u borbi sa njom je lepota nebeskih devica koje šalju asketima da ih zavedu.

Ovi motivi razvijaju se u staroindijskom epu, koji predstavlja sledeči stadijum u evoluciji


4

mitološkog sistem~. U tom poznovedskom stadijumu Pradžapatu u ulozi demijurga i starešine panteonasmenjuje rtovo božanstvo - Brahma. Još više raste značaj Višne i Šive. A Indra, i pored toga štoformaYno zadržava titulu »cara bogova«, gospodara nebeskog carstva, konačno prelazi u potčinjenipoložaj. On se u mnogim predanjima prikazuje sa ironijom; stalno je podvrgnut poniženjima i trpi porazeod svetih mudraca i podvižnika, pa čak i od samih demona; jedino mu pomoč viših bogova pomaže dasačuva svoj položaj u nebeskoj hijerarhiji. U tom periodu još više gube svoj značaj druga vedskabožanstva. Medutim, jedan se lik ipak izdvaja iz te grupe kqja ulazi u vedsku književnost, mada saznatno izmenjenim sadržajem. To je Jama, bog smrti. U Vedama, to je lik čoveka koji je prvi umro nazemlji i otkrio put u zagrobno carstvo i čiji gospodar postaje (paralelan sa tim likom u iranskoj mitologijije Jiiria, car ljudi u srećnoj epohi zlatnog veka). U epskoj mitologiji Jama postaje mračnno božanstvosmrti, gospodar hada koji se nalazi u podzemnom svetu' (kasnije - mnogih hadova, Anaraka«), mestukažnjavanja grešnika.

U tom periodu stvaraju se predstave o»lokapalama«, četiri (kasnije osam) pčuvara sveta«, koji seu mitološkoj hijerarhiji nalaze između glavnih i drugostepenih božanstava. Vrhovni bog Brahma dajesvakom lokapali vlast nad jednom stranom sveta. Indra, bog groxna i kiše, postaje gospodar Istoka;Jama, bog smrti i gospodar predaka (tj. pokojnika) - Juga; Varpna, bog okeana Zapada; gospodarSevera postaje novo božanstvo panteona, koje se pojavljuje u relativno kasnim delovima epa - Kubera,gospodar bogatstva i gospoddar jakša - planinskih duhova, koji čuvaju blago. Kasnije, i posredne stranesveta daju starim vedskim božanstvima - Somi, Surji, Agni i Vaji.

»Mahabharata«, veliki ep drevne Indije, glavni spomenik takozvane epske mitologije, predstavljaogroman književni zbornik raznovrsnog sadržaja koji je nastajao tokom stoleća i koji malo odgovaranašem shvatanju epske poeme. Osnovno predanje =Mahabharata« -- poeme o velikoj bici na Kurukšetri- nastalo je sredinom I milenijuma pre n. e., ali zato ono uključuje druga epska predanja starine, mitovei legende; u njega su se ulivali sve novi i novi sižei i likovi, i to je tako trajalo do sredine I milenijuma n.e., sve dok poema nije izrasla do ogromnih razmera, stvorivši, zapravo, čitavu književnost u okvirimajednog spomenika. Naravno, mitološki sadržaj pMahabharate« nije mogao da ostane istovetan u onimdelovima koji su pripadali raznim epohama. Mitologija takozvanog ranog epa suštinski se razlikuje odmitologije kasnijih delova mMahabharate«, koji zajedno sa mitovima i legendama što joj se priključuju,ciklusom purana, religiozno-epskim poemama, i kasnije delovima drugog velikog epa Indije - Valmikijeve»Ramajane« - predstavljaju sledeći stadijum - mitologiju hinduizma.

Uporedo sa stvaranjem zbornika AMahabharate«, u kasnijim njenim delovima, sve je više rastaoznačaj dva vrhovna božanstva, a sve se više potiskivao i umanjivao značaj Indre, kao i ostalih starihbogova. Najzad, i sam Brahma biva potisnut u drugi plan, pomračuju ga Višnu i Šiva; ali on i pored togaformalno zadržava svoje mesto na vrhu trijade. U hinduizmu se relativno kasno stvara koncepcijaTrimurte, vrhovnog božanstva, jedan u tri lica: Brahme, tvorca vasione, Višne, njenog čuvara i Šive,njenog rušioca (mada te funkcije nisu strogo izdvojene, i u raznim tekstovima svaki od tih bogova možeda se pojavi u sve tri uloge).

Hinduizam se deli na dva osnovna pravca - višnuizam i šivaizam, neantagonistički i ujedinjenkoncepcijom Trimurte; od višnuizma odvaja se posebno uticajan tok sredinom veka (poštovanje Višne uliku junaka Krišne, proglašenog za junaka u narodnim epskim predanjima). U religioznom i mitološkomsistemu višnuizma važan elemenat postaje učenje o»avatararna« - Višninim psilaženjima« na Zemlju uraznim oblicima radi njenog spasa. Šivaizam, koji je uglavnom raširen na dravidskom jugu, posebnoširoko asimilira kultove i verovanja nearijskog stanovništva Indije, koji su sačuvali mnoge arhaične crteizgubljene u mitologiji brahmanizma.

Hinduizam nastaje na isteku I milenijuma pre n. e. kao modifikacija sistema stare brahmanskereligije u procesu borbe sa jeretičkim učenjima budizma i džainizma, koji su pridobili široke masesledbenika. U toj borbi hinduizam, koji se odrekao aristokratske zatvorenosti starog brahmanizma,uključuje u svoj sistem i prilagođava mu mnoga popularna narodna verovanja, koja su ranije bila vannjenih granica. Baš u tom cilju i služi doktrina avatara, koja identifikuje sa Višnom pređašnje samostalnelikove lokalnih narodnih kultova: A u još većem stepenu to se odnosi na šivaizam.

U kasnijim delovima epa i u puranama neki mitološki likovi se razvijaju u novom pravcu upanteonuse pojavljuju nove figure. U ove poslednje može se ubrojati Kama, bog ljubavi, koji je veoma sličanantičkom Erosu ili Amoru; njegov lik postaje veoma popularan u sanskritskoj klasičnoj poeziji. Zatim seuzdiže lik Skande, sina Šivinog (ili Agninog), boga rata, vojskovođe nebeske vojske koji je u bitkama sademonima od-Iučno potiskivao Indru; u mitologiji toga božanstva, bez obzira na njegovu kasniju pojavu,odražavaju se mnoge neobične arhaične crte. Već u epohi ranog srednjeg veka, u hinduistički panteon


5

uključuje se i drugi Šivin sin - slonoglavi bog mudrosti Ganeša, čiji je lik, očigledno, nastao u jednom odlokalnih narodnih kultova. Njegova ženska paralela - boginja mudrosti i leporečja Sarasvati - vodiporeklo od vedskog božanstva istoimene reke koja se spaja sa alegorijskom personifikacijom rečinastalom u Brahmanama. I, najzad, najznačajnije meQu novim božanstvima hinduizma je boginja Kali,ili Durga, identifikovana sa Šivinom suprugom (Umom) - lik koji pripada najstarijem kultu Boginje-majke, poznate još u gradovima civilizacije doline Inda. Poštovanje te boginje predstavlja najmoćnijegrananje šivaizma, u nekom smislu samostalne religije, koja je u srednjem veku imala poseban uticaj uIndiji.

Razume se da sav taj svet mitoloških predstava, sižea i likova, prikazan u spomenicimastaroindijske književnosti, sa svim njegovim raznorodnostima i širinom nije mogao da stane u okvirenašeg izlaganja. U njegove temelje postavili smo sistem mitologije ranog epa - onog perioda kada jemesto vrhovnog božanstva zauzimao Brahma, a cela vasiona - bogovi, demoni i druga natprirodna bića,ljudi i životinje - predstavljala se kao njegov plod. Istorijski, ovaj stadijum posebno je biizak Homerovomepu; mitološki elemenat u ranom indijskom epu (slično grčkom, izrazito mitologičan u percepciji sveta)odrazio se najjasnije, ako se ovde pod mitologijom podrazumeva najstarije »nesvesno-umetničko« (poMarksovim rečima) stvaralaštvo naroda. Medutim, mi smo se koristili i vedskim izvorima, i mnogi mitovii predanja - posebno u početku knjige - izloženi su po vedskim verzijama koje odražavaju najranijui»najmitološkiju« književnu interpretaciju (na primer, mit o Vritri). U nekim slučajevima, radi potpunijegizlaganja, dopustili smo povezivanje neprotivrečnih motiva i detalja iz raznih verzija. Najzad, u završnideo knjige uneli smo nekoliko tipičnih šividskih mitova (»RaQanje Skande«, »Rušenje Tripure«, »BoginjaKali«) i višnuidsko »Markandejino priviđenje« iz purana, da bismo donekle dali sliku evolucije mitološkihpredstava i neke kasnije koncepcije (na primer, o cikličnosti vasione), karakteristične za ideološki sistemhinduizma.

Kao osnovni izvor poslužila nam je »Mahabharata«, ali osim nje koristili smo se i»Ramajanom«,»$atapatha-brahmanom«, »Višnu-puranom«, »Matsja-puranom« i još nekim drugim brahmanama. ipuranama. Trudili smo se da u knjizi rasporedimo posebne sižee, držeći se, koliko su nam to mogućnostidozvoljavale, »hronologije« mitoloških doga8aja, koja se podrazumeva sadržajem epskih spomenika, ali,razume se, sam materijal nam nije dozvoljavao strogo logičan kontinuitet tokom cele knjige. Isto tako,teško je bilo napraviti jedinstven sistem rodbinskih odnosa izmedu mitoloških ličnosti, jer različititekstovi su u tome krajnje protivrečni.

Naša knjiga je prvi pokušaj da se pred radoznalim čitaocem podigne zavesa koja skriva bogati ioriginalni svet umetničkih predstava i likova koje je stvorila staroindijska mitologija. Slika koja se otkrivaovom knjigom biće svakako nepotpuna; cele prostrane oblasti (npr., budistička mitologija) izbstavljenesu. I u epskoj mitologiji orijentisali smo se, kao što smo već pomenuli, uglavnom na predanja koja suknjiževno najzanimljivija; pri tom smo pokušali da u svom izlaganju, koliko god je to moguće,prenesemo stil i način pripovedanja drevnih spomenika, gde su ti mitovi našli svoj književni izrkz. Nepretendujući da obuhvatimo svu materiju i damo njenu naučnu interpretaciju, nastojali smo da čitaocaupoznamo sa najpopularnijim i najizrazitijim,mitovima i mitološkim likovima staroindijskog epa.

V. G. Erman


6

1. STVARANJE

U početku ne beše ničeg - ni Sunca, ni Meseca, ni zvezda; iz tame prvonastalog haosa koji je mirnopočivao bez pokreta, kao u dubokom snu, pre ostalih stvaranja najpre nastadoše vode. Vode rodiševatru. Velika snaga toplote u njoj rodi Zlatno Jaje. Tada se još nije znalo za godinu, jer ne beše nikogako bi mogao meriti vreme; ali, onoliko koliko traje godina, plovilo je Zlatno Jaje u vodama okeana bezobala i bez dna. Posle godinu dana od Zlatnog Zametka nastade Praroditelj Brahma. On razbi Jajenapola. Od gornje polovine postade nebo, od donje - zemlja, a između njih, da bi razdvojio, Brahmasmesti vazdušni prostor. Potom učvrsti zemlju sred voda, stvori strane sveta i odredi početak vremena.Tako beše stvorena vasiona.

Brahma izrodi šest sinova*, šest velikih gospodara stvaranja*. Izrodi ih snagom svoje misli.Najstariji od tih sinova duha beše Mariči; drugi beše Atri, treći - Angiras, četvrti - Pulastja, peti - Pulaha,šesti beše Kratu. Maričijev sin beše mudri Kašjapa*, od koga vode poreklo bogovi, demoni i ljudi, ptice izmije, džinovi i čudovišta, žreci i krave, i mnoga druga bića božanske ili demonske prirode, koja sunastanila nebo, i zemlju, i podzemne svetove.

Sedmi Brahmin sin, sedmi Gospodar stvaranja beše Dakša. On iziđe iz Praroditeljevog palc~ desnenog, a iz palca Brahmanove leve noge rodi se kći; ime joj beše, - Virini*, što znači noć; ona postadeDakšijeva žena i izrodi. pedeset kćeri*. Trinaest od njih Dakša udade za Kašjapu, dvadeset sedam zaSomu, boga Meseca, Atrijevog sina,* i one postadoše dvadeset sedam sazvežđa na nebu; a još desetDakšinih kćeri postadoše žene Dharmija, boga pravednosti*.

Najstarija Dakšina kći, Diti, Kašjapova supruga*, postade majka grozomornih demona - Dajteja;Danu, druga kći, izrodi moćne džinove - Danave. Treća - Aditi - izrodi dvanaest sjajnih sinova - Aditje,velike bogove. Najmoćniji među njima behu - Varuna, bog okeana, Indra, bog nepogode i groma,Vivasvat, bog Sunca, koga još nazivaju i Surja, ali ipak sve ih svojom slavom prevaziđe najmlađi Aditinsin, Višnu*, čuvar svemira.

Odvajkada Ditini i Danuini sinovi - koje nazivaju asurima - behu neprijatelji bogova, Aditinihsinova. I borba između asura i bogova za vlast nad vasionom trajala je mnogo vekova, a njihovomneprijateljstvu ne beše kraja.

2. ASURI, STARIJA BRACA BOGOVA

Pošto Brahma stvori nebo, i zemlju, i vazduh, a od njegovih sinova nastadoše sva živa bića uvasioni, on se, zamoren stvaranjem, povuče na počinak u senci drveta šalmali*, a vlast nad svetompredade svojim potomcima = bogovima i asurima. Asuri behu starija braća bogova. Oni behu moćni imudri i poznate im behu tajne čarobnjaštva - maja*, te su mogli da primaju razna obličja ili da postajunevidljivi. Oni su imali golema blaga, koja su čuvali u svojim utvrđenjima u planinskim pećinama. A nanebu su imali tri utvrđena grada - jedan od gvožđa, drugi od srebra, treći od zlata; oni podigoše sebigradove i u podzemnom carstvu.

Osmi sin Tvorca beše Bhrigu; on nastade iz Brahmine kože. Bhrigov sin, mudri Ušanas, koji jedokučio sve tajne čarobnjaštva, postade vrhovni žrec i učitelj asura. Car asura beše Hiranjjakašipu,moćni demon, najstariji Ditin sin. Bogovi za svoga cara izabraše Indru, sed"mog Aditinog sina; njihovučitelj beše Brihaspati, Angirasov sin, treći sin Praroditeljevog duha.

Asuri su nekada bili pobožni i čestiti, i sreća im beše naklonjena. Ali potom postadoše oholi zbogsvoje snage i mudrosti i prikloniše se zlu, te ih sreća napusti i pređe bogovima. Indra, gospodar bogova,uništi u bitkama mnoge moćne asure. Grozomorni bog Rudra, plod Brahminog gneva, zbaci s neba asurei sravni sa zemljom njihova tri čarobna grada, podignuta iznad zemlje*.

3. RUDRA I DAKŠINO PRINOŠENJE ŽRTVE

Rudra iziđe iz Brahminog čela, nalik na plamen gneva i u njemu se ovaplotiše sve rušilačke snage izastrašujuće i najgrozomornije osobine bogova. Mračan, svirep i usamljen, on se udalji od svih i nastaniu pustim severnim planinama, na Himavati*. Njemu je bila poverena vlast nad zverima, i zato se taj bognaziva i Pašupati, car zveri. U obličju divljeg lovca, odeven u kože, crven, sa modrikastocrnom kosomzategnutom u čvor, lutao je planinama i šumama, naoružan crnim lukom i strelama.


7

Ali vlast mu ne beše darovana samo nad zverima i nije samo u planinama i šumama bilo njegovoboravište. On beše svuda prisutan, i sve živo je drhtalo pred njegovim užasnim strelama, koje sudonosile boleštine i smrt. Da bi se zaštitili od njegovog gneva, umilostivljavali su ga molitvama. On jeslao bolest ljudima i pomor stoci, ali ujedno beše i veliki iscelitelj i milosrdan prema onome ko bi mu seobratio za milost. Zato su ga ljudi kasnije počeli nazivati Šivom, što znači Milosrdni.

Pričaju da je veoma davno, na isteku zlatnog veka*, onda kada je vrlina u svetu bila pokolebana,Dakša, Gospodar stvaranja, po želji bogova obavio prinošenje žrtve za iskupljenje greha. On prirediprinošenje žrtve na vrhu velike planine Himavat, na onome mestu odakle počinje i pada sa stene udolinu sveta reka Ganga, i pri tom pozva bogove, Aditine sinove. Ali bogovi ne pozvaše mračnog Rudru,koji je živeo usamljeno i koga nisu poznavali. Saznavši da mu nisu odredili udeo u prinošenju žrtve,uvređeni Rudra, plamteći gnevom, uze svoj luk i pođe onamo gde su oni obavljali odred. Pri njegovojpojavi Zemlja se zatrese, planine se zanjihaše, vetar prestade da duva, vatra se ugasi, Sunce, Mesec izvezde, se pomračiše, i svet obavi tama. Prestrašeni bogovi padoše ničice pred njim. Rudra probodežrtvu strelom, i ona, pretvorivši se u antilopu, polete put neba. Tamo postade sazvežđe Mrigaširša*. I dodanašnjeg dana može se videti noću na nebu u Mrigaširšinom savežđu glava antilope probodenastrelorn, a u sazvežđu Andre - divlji lovac kako je goni.

Kada žrtva nestade, bogovi se od straha obeznaniše. Razjareni Rudra napade Aditine sinove ikrajem svoga luka izbi zube bogu Pušanu, zaštitniku puteva i stada; Bhagi, onome koji ljudima darujesrećnu sudbinu, izbi oči; Savitara, boga Sunčeve svetlosti, ostavi bez ruku. Bežeći.0 panici na svestrane, bogovi podigoše takvu dreku da puče tetiva na Rudrinom luku. Tada se oni usudiše da mu sepribliže i stadoše ga moliti da im se smilostivi. Mudri Brihaspati, Angirasov sin žrec i učitelj bogova, uspeda smiri Milostivog. Rudra baci svoj gnev u vodu; od tog njegovog gneva planu vatra, od koje vodaispari. I on vrati Pušanu zube, Bhagi - oči, a Savitaru - ruke. Ali kažu da i od toga doba Pušani na žrtvuprinose kašu. Savitar dobi nove zlatne ruke, koje mu napravi njegov brat Tvaštar, božanski majstor,vešt tvorac rnnogih neobičnih stvari; Savitarove ruke su zlatni zraci koje on ujutru širi iznad svemira.Pričaju još i to da kada je srdit Rudra masakrirao bogove, odrubio je glavu i samom Dakši, koju potom, ipored svih pokušaja, nisu uspeli da pronađu, te su morali da mu stave glavu jarca.

Neki pričaju drugačije o Dakšinom prinošenju žrtve. Pričaju da je tada žrtva bio sam Gospoda'rstvaranja*, koga su bogovi hteli da kazne za težak greh. On je grešnim zahtevima saletao sopstvenukćer, prelepu Rohini, i jednom, prerušen u jarca, stupio je u rodoskrvnu vezu sa njom, a ona sepretvorila u antilopu. Bogovi na to pozvaše Rudru da kazni nečuvenog grešnika, a Rudra za protivusluguzatraži na dar vlast nad svim zverinjem i stokom. Drugi, pak, pričaju da je Rudra bio plod te rodoskrvneveze. Ali to su veoma drevna i davno zaboravljena predanja.

Grozomoran i strašan beše veliki bog Rudra, a isto takvo beše i njegovo potomstvo. Svuda ga jepratila užasna vojska, njegovo zmijoliko pleme - Rudri*. Šišteći, kričeći i divlje zavijajući, oni su jurilišumama u potrazi za plenom. Pokoravajući se Rudrijevoj volji, iz neprohodnih šuma i planina u ljudskanaselja dolazili su zli duhovi, donoseći nevolje i nanoseći pomor među ljude i stoku.

Sasvim drugačiji behu njegovi sinovi Maruti, bogovi bure. Nekada je Rudra, prerušen u bika, stupiou brak sa Zemljom, koja je uzela oblik šarene krave, i iz toga braka izrodi se trideset sedam sinova,moćnih i prelepih ratnika. Mada im otac beše Rudra, oni postadoše Indrini pratioci, koji ih zavole kaorođenu decu. U zlatnoj opremi, sa vatrenim munjama u rukama krenuše Maruti upohod na bleštećimkočijama sa upregnutim šarenim jelenima, koji su, siloviti i besni kao olujni vetrovi, jurili nebomzaklanjajući Sunčevo oko. I dok su oni pratili Indru u njegovim bitkama sa asurima i čudovištima, pla-nine su se tresle, a šume povijale pred njima.

4. INDRINI PODVIZI

Indra, najmoćniji od svih Aditinih sinova, beše ljubimac majke bogova. Priča se da se on nije rodiokao ostala njena deca, već neobičnije*; odmah po rođenju za malo pa da ubije rođenu majku. Latio seoružja čim se pojavio na svet. Prestrašena neobičnim rođenjem svoga sina i njegovim strašnimizgledom, Aditi sakri Indru; ali on, čim ugleda svetlost dana, pokaza se pred svima u punom sjaju svojezlatne opreme, ispunivši sobom celu vasionu; i majka beše veoma ponosna na tako snažnog sina.

I on postade veliki, nesavladivi ratnik, pred kim su drhtali i bogovi i asuri. Još kao vebma mlad,pobedio je lukavog demona Emušu*. Taj demon u obliku vepra ote bogovima pšenicu, određenu zaprinošenje žrtve, i sakri je usred blaga asura čuvanog iza trideset sedam planina. Emuša se već spremao


8

da kuva kašu od ukradene pšenice kada Indra zateže svoj luk, probi strelom dvadeset jednu planinu i ubivepra Emušu. Višnu, najmlađi od Aditjea, odnese žrtvenu hranu sa poseda asura i vrati je bogovima.

Drugom prilikom Indra vrati bogovima krave koje je otelo demonsko pleme Paniji*, čije boravištebeše u nepoznatim zemljama, iza granica sveta bogova i asura. Paniji su oterali krave u daleku zemljuiza reke Rase, koja teče na kraju sveta, i sakrili ih u planinsku pećinu. Nebesa se tad zamračiše, jer tebožanske krave behu zraci zore. Indra posla božanskog psa Saramu* da potraži krave. Sarama uđe utrag kravama, dojuri do reke, preskoči je. i ču njihovo mukanje iza stene. On u Indrino ime zatraži davrate otete krave, ali Paniji dočekaše Saramu sa porugama i oteraše ga. Tada Indra pođe sam u zemljuPanija, a sa njim pođoše i sedam mudraca iz roda Angirasa*, na čelu sa Brihaspatom, Gospodaremmolitava. Svojim čarobnim bajanjima i pevanjem mudri Angirasi široko otvoriše stenu i izvedošezarobljene krave. Posle ovoga, nestade zlokobne tame, zasja na nebu svetlost Ušase, boginje zore, iSunce ispuni pogled živih. Tugujući za izgubljenim kravama, Vala*, demon pećine, poče da kuka, ali gaIndra smrtno pogodi. Moćni Indra rastera Panije, a Angirasi nađoše i pokupiše sve blago tog zlogplemena.

Indra je još mnoge zle i opake demone pobedio zahvaljujući svojoj hrabrosti i snazi. On postadegospodar nebeskog carstva; bogovi su molili Brahmu da ga postavi za njihovog cara. Maruti postadošeIndrina vojska. Njegov brat Tvaštar napravi mu zlatne kočije i iskova mu gromovito oružje - vadžru*. UIndrinoj desnici to strašno oružje sijaše kao sunce uterujući strah u kosti njegovirn neprijateljima. Vaju,bog vetra, postade Indrin kočijaš i pratilac u svim bitkama.

Vrednoruki Tvaštar, najveštiji od svih nebesnika - žitelja neba, napravi, takođe, i predivan ćup zasomu*, božanski napitak koji je u starodavna vremena doneo s neba na zemlju orao, Indrina ptica.Indra beše othranjen na napitku somi, koji mu je zamenio majčino mleko. Na svoje podvige polazio je upratnji ratnika Maruta na zlatnim kočijama, sa vadžrom u ruci, nadahnut obilno ispijanom količinomsome. I tada ne beše nikoga ko bi se mogao suprotstaviti Indri, i zemlja i nebo su se tresli od njegovejarosti dok je ubijao neprijatelje svojom vadžrom.

U bitkama bogova i asura - a one su trajale mnogo stotina i hiljada godina - Indra je na čeluratnika nebesnika često pobeđivao neprijateljsku silu i mnogim vođama Dajteja i Danava naneo poraz. Udvoboju je savladao Šambaru, najlukavijeg od svih asura, koji je u borbi svoga protivnika zaslepljivaohiljadama vradžbinskih lukavstava; pobedio je strašnog džina Džambha; smrtno pogodio zlog Pulomana.Pulomanova kći, prelepa Šači, bežeći od surovog oca, postade žena svog izbavitelja - Indre i gospodaricanebeskog carstva.

Indra je ubio i Namučija*, najmoćnijeg asura, koji mu je nekada bio prijatelj.Namuči, Danuin sin, beše moćan i nepobediv ratnik. U boju beše prvi među asurima, kao što Indra

beše prvi među bogovima. Nekada su Namuči i Indra sklopili među sobom savez. Zakleli su se da nijedan od njih neće naneti udarac drugome: ni danju, ni noću, ni u vodi, ni na suvom, ni suvim oružjem,ni ovlaženim. I tako oni dugo behu prijatelji. Ali Namuči beše duh grešnog opojnog napitka - suri*. Ijednom prilikom on napoji Indru mešavinama some i opojne sure, i liši junaka snage. Indra onda ode posavet i pomoć Ašvinima*, braći blizancima, Vivasvatinim sinovima. Ašvini behu bogovi predjutarnjih ivečernjih sumraka i božanski iscelitelji. »Šta da radim?K - upita ih Indra. - »Namuči je izdao našeprijateljstvo, ispio je moju snagu. A ja sam se zakleo da na njega ne podižem oružje, ni suvo niovlaženo.« Tada Ašvini pokriše Indrinu vadžru morskom penom. I tako u sumrak - ni danju ni noću - naobali okeana, kraj mesta koje zapljuskuju valovi - ni na vodi ni na suvom - Indra ubi Namučija, odrubivšimu glavu svojom vadžrom pokrivenom morskom penom - oružjem ni suvim ni ovlaženim. Od krviubijenog Namučija Ašvini napraviše lek kojim isceliše Indru.

Drugom prilikom, pijan, posle ispijenog gotovo punog jezera some, u nastupu nerazumnog gneva,Indra zamahnu svojom vadžrom na kočije boginje zore Ušas*, koja odmerava dane smrtnicima. Ušas,prelepa kći neba, obuzeta paničnim strahom, napusti razbijene kočije i izbezumljena, sakri se, odpogleda strašnog ratnika.

5. VIVASVAT I NJEGOVA DECA

Indra beše sedmi Aditin sin, osmi . beše Vivasvat. Ali kada se on rodio, ne priznadoše ga zaravnopravnog sedmorici starije braće - bogovima, jer se sedmi Aditin sin rodio kao nakaza - bez ruku inogu - ravan sa svih strana i dug koliko i širok. Starija njegova braća - Mitra, Varuna, Bhaga i drugi -rekoše: »On nije kao mi, drugačiji je od nas, i to ne valja. Hajde da ga izmenimo.« I izmeniše ga:


9

odsekoše sve suvišno na njemu. Tako nastade čovek. Vivasvat postade praroditelj smrtnih na zemlji. Onse tek kasnije izravnao sa bogovima. Postao je bog Sunca; i kao bog Sunca zove se Surja. A od komadanjegovog tela koje su bogovi odsekli, nastade slon.

Tvaštar dade Vivasvatu svoju kćer Saranju* za ženu. Saranju nije htela da se uda za smrtnika, alije morala da se potčini očevoj volji. Ona rodi Vivasvatu blizance, brata i sestru; njih nazvaše Jama* iJami. Ali posle toga ponosita Saranju nije mogla više da podnosi život u domu neravnopravnog supruga.I ona stvori ženu koja joj beše savršeno slična i ostavi je kao svoju zamenu Vivasvatu, a ona se pretvoriu kobilu i sakri se. Vivasvat u početku ne primeti zamenu. Tobožnja Saranju rodi mu sina, koga nazvašeManu, onog Manua od koga vode poreklo ljudi koji danas žive na zemlji. Kada je kasnije Vivasvat doznaoda je njegova prava žena pobegla od njega prerušivši se u kobilu, on se preruši u konja i pojuri za njomu poteru. A kad je nađe, oni se pomiriše i kao konji ponovo se spariše i rodiše im se još dva blizanca,dva brata po imenu Nasatja i Dasra, koje nazivaju još i Ašvinima*, što znači Rođeni od konja.

Ašvini postadoše bogovi sumraka i jutarnjih i večernjih zvezda. U sam cik zore, kada se na istekunoći svetlost bori sa tamom, oni se prvi od bogova pojavljuju na jutarnjem nebu, kao dva snažnajunaka, večno mladi i lepi, u zlatnim kočijama koje vuku krilati konji. Sa njima na kočijama ide njihovadrugarica, Sunčeva deva Surja*, Savitarova kći. Jednoga dana otac odluči da je uda za Somu, bogaMeseca, ali ruku prelepe device tražili su mnogi bogovi, te rešiše da je dadu onome ko u trci kočijamaprvi stigne do Sunca. U tom takmičenju do Sunca prvi stigoše Ašvini, i svetla Surja uđe u njihove kočije ipostade im saputnica.

Ašvini su, prema ljudima, svojim rođacima, blagonakloniji nego što su to drugi bogovi; onispasavaju smrtnike od svakojakih nevolja i nesreća. Ašvini su mudri i poseduju isceliteljsku moć;pomažu nemoćnima, bolesnima i bogaljima i vraćaju mladost starima. Oni spasavaju utopljenike namorskoj pučini - tako su nekada pomogli nesrećnom Bhudžji, Tugrinom sinu, koga su drugovi bacili umore za vreme bure. Ašvini su ga tri dana i tri noći nosili iznad morskih talasa dok ne stigoše do obale.Tugrinog sina iznesoše na obalu jedva živog iako se ni on sam nije nadao spasu u vodi, jer niti je nogaimala o šta da se upre, niti ruka za šta da se uhvati.

Vivasvatova mlađa deca se rodiše kao bogovi, dok su starija - Jama, Jami i Manu bili smrtnici, jerim otac beše smrtnik kada se pojavio na svet, a tek je kasnije postao bog Sunca. Jama, najstarijiVivasvatov sin beše čovek i živeo je sa svojom sestrom na zemlji. I on beše prvi čovek na zemlji koji jeumro. Manu, njegov brat, beše jedini smrtnik koji se spasao za vreme velikog potopa i postao praroditeljčovečanstva.

Jarna beše prvi umrli koji je smrtnima otvorio put u zagrobni svet. Od toga doba pa sve. do danason je gospodar carstva mrtvih. U njegovo prebivalište, stazom koju su prokrčili preci, odlaze sa zemljeduše umrlih.

A prvi koji je na zemlji obavio prinošenje žrtve i darivao ljudima vatru beše Vivasvat, njegov otac.On posla Matarišvana*, duha vetra, po nju i ovaj vatru donese sa neba na zemlju. Mudraci iz rodaBhrigu naučiše srnrtne kako da rukuju vatrom.

6. LEGENDA O STVARANJU NOCI

Kada je Jama umro, Jami, njegova sestra i voljena, dugo je prolivala neutešne suze, i njenoj tuzine beše kraja. Bogovi su uzalud pokušavali da olakšaju teret njene tuge, a ona je na sve njihove rečiutehe i savete ponavljala: »Ali on je danas umro!« Desilo se to u vreme kad još ne beše ni dana ni noći,i bogovi rekoše: »Ona ga ovako neće zaboraviti. Stvorimo noć! « I oni stvoriše noć! Noć prođe i stižejutro; i ona ga zaboravi. Zato se kaže: »Mnogo noći i dana donosi zaborav tuge.«

7. LEGENDA O POTOPU

Manu, Vivasvatov sin, za svoje boravište izabra usamljeno mesto blizu južnih planina. Jednogajutra, dok je prao ruke, kako to čine i danas, u vodu, koju su mu doneli za pranje - uskoči nekakva ribicai reče: »Ako mi sačuvaš život, spasiću te.« -»Od čega ćeš me spasiti?« - upita Manu sa čuđenjem. Ribicaodgovori: »Doći će potop za sva živa bića. Eto, od njega ću te spasiti.« - »A kako da ti sačuvam život?«A ona će: »Nama ribama, dok smo ovako male kao što sam sada ja, odasvud preti smrt. Jedna ribaproždire drugu. Ti xne najpre drži u krčagu, a kada porastem, iskopaj ribnjak i onda me prenesi u njega;


10

kada sasvim porastem, odnesi me u more i pusti me na slobodu, jer mi tada smrt više neće niotkudapretiti.« Manu tako i učini. Uskoro ona poraste i postade ogromna rogata riba džhaša; najveća od svihriba. Dok je Manu spuštao u more ona mu reče: »Te i te godine će biti potop. Ti napravi lađu i čekaj me.A kada nastane potop, popni se na lađu i ja ću te spasiti.«

One godine na koju mu je ukazala riba, Manu napravi lađu. Kada nastade potop, on se pope nalađu i riba dopliva do njega. Zajedno sa njim na lađu se popeše i sedam svetih mudraca, sedamAngirasovih sinova. Slušajući naredbu ribe, Manu ponese sa sobom seme raznog rastinja. Potom onpriveza uže za rog ribe i ona brzo poče da vuče lađu po uzburkanim talasima. Zemlja se nije videla, saočiju nestadoše strane sveta; samo je voda bila oko njih. Manu, sedam mudraca i riba behu jedina živabića u tom vodenom haosu. Besni vetrovi bacali su lađu s jedne strane na drugu. Ali riba je jednakoplivala i plivala napred po vodenoj pustinji i najzad dovede Manuovu lađu do visoke planine Himalaja. Aonda se obrati Manuu ovim rečima: »Spasila sam te. A sad priveži lađu za drvo. Samo pazi da te vodane odnese. Spuštaj se polako, po tragu vode koja se povukla«. Manu posluša savet ribe. Od toga doba,to mesto na severnim planima zove se Manuova padina.

Potop odnese sve živo. Jedino Manu ostade da produži ljudski rod na zemlji.

8. GANDHARVI I NAGI

Najstarija deca Kašjape, Brahminog unuka, behu asuri i bogovi koje mu izrodiše tri najstarije žene.Ostalih deset njegovih žena* dadoše život raznovrsnim i raznolikim bićima, koja naseliše zemlju, inebesa, i podzemne svetove. Surasa izrodi ogromne čudovišne zmajeve, Arišta postade praroditeljkasova i vrana, jastrebova i orlušina, papagaja i drugih ptica, Vinata izrodi gigantske Sunčeve pticesuparne, Kapila - krave; pored ovih, još mnoga božanska i demonska bića potekoše od drugihKašjapovih žena, Dakšinih kćeri. Kadru postade majka naga, a Muni majka gandharva.

Nagi, Kašjapova i Kadrina deca, džinovske zmije, nastaniše se u podzemnom svetu Patala*, gdepodigoše sebi predivne dvorce, koji se presijavaju od zlata i dragog kamenja. Mudra zmija Vasukipostade car naga i vladaše u njihovom podzemnom gradu Bhogavati, prepunom blaga neviđenog nazemlji. Neki nagi nastaniše se u podzemnim vodama i na dnu okeana, u Varuninom carstvu. Zmije žive ina površini zemlje, gde čuvaju dragocenosti i blaga. Carske z.mije, troglave, sedmoglave i desetoglave,poseduju golema blaga i na glavama nose skupocene krune. One su moćne i mudre i kao vođe velikogplemena naga zadobile su milost i prijateljstvo bogova.

Gandharvi, Kašjapovi i Munini sinovi, živeli su na nebesima. Nekada su bili čuvari nebeskog napitkasome i~ospodarili su njime. Ali potom su ga izgubili. Sarasvati , Dakšina kći, boginja mudrosti ileporečja, uspe da očara gandharve i izmami od njih somu. Gandharvi htedoše da zadrže. prelepuSarasvatu u zamenu za somu, ali ona ode bogovima, kojima je bila naklonjena. Posle toga gandharvi,prelepog izgleda i večno mladi zaštitnici nebeskih prostranstava, poznavaoci božanskih tajni i upravljačizvezdanih puteva, postadoše pevači i svirači u carstvu bogova, i zvucima flaute i divnim pesmama nasla-đivali su sluh nebesnika. Slatkoglasi i veličanstveni, oni pevaju u planinama, tamo gde nebesnici provodevreme u bezbrižnim razonodama, i njihov se glas katkada čuje sa nebesa. A ponekad, kada je vedro ivazduh prozračan, pogledima smrtnih može se pokazati nestvaran grad sa visokim dvorcima i kulama;to je grad gandharva*. Priča se da nesreća čeka onoga ko ga nehotice ugleda.

Nekada su gandharvi na čelu sa svojim carem Višvavasom napali svoje rođake nage* u njihovompodzemnom carstvu, pobedili ih i oteli im blago i dragocenosti. Nagi se obratiše Višni za pomoć; ovaj sespusti u podzemni svet, otera otuda gandharve i natera ih da nagima vrate sve što su opljačkali.Hiljaduglava svemirska zmija Šeša, nazvana i Ananta, što znači Beskrajna, brat cara naga Vasuke,najveće zmije, postade Višnin prijatelj i pratilac; ležeći na vodama, ona od pamtiveka služi Višni kaooslonac i postelja kada se veliki bog odmara i spava.

I nagi, i gandharvi mogli su da se prerušavaju po želji, i često su se i jedni i drugi pojavljivali međuljude u ljudskom obličju. Često su se zmijski carevi i junaci ženili naginama - devama neviđene lepote,koje su po svom rođenju bile zmije. A sladostrasni gandharvi su posebno opasni za smrtne žene; oni ihprate i zavode svojom veštom svirkom i izvanrednom lepotom. Zajedno sa bogovima zaštitnicimasvadbenog obreda - Agnom, bogom vatre,. i Somom, bogom Meseca - na svakoj ljudskoj svadbi prisutnisu nevidljivi gandharvi kao tajni mladoženjini suparnici i zato se obavezno treba čuvati njihovih podvala.


11

9. SOMA, BOG MESECA

Atri, drugi sin Brahminog duha, i Angiras, treći po redu, izrodiše velike bogove i žrece. Atrijevisinovi behu bog Soma, gospodar svetog napitka, i Dharma, bog pravednosti; Angirasovi sinovi behu bogvatre Agni i veliki mudraci Utathja, Brihaspati, Samvarta i drugi. A za sedmoricu mudraca, Angirasovihsinova, koji su sa Manuom bili za vreme potopa - pričaju da su se rodili u obliku medveda, da su sepotom popeli na nebo i tamo postali sedam zvezda Velikog Medveda. Brihaspati postade gospodarplanete Brihaspati*; Agni pokloni svoju vatru Suncu. Soma, Atrijev sin, postade bog Meseca.

Brahma odredi Somu za gospodara planeta i zvezda, žreca i rastinja, prinošenja žrtve i pobožnihzaveta. Soma prvi obavi obred radžasuja - posvećivanja carstva - i postade car. Posle toga on se uzoholizbog svoje slave i svoje lepote i zaboravi na vrline. Od Brihaspate, svog bratića, ote ženu, lepoticu Taru.Uzalud je mudri učitelj bogova pokušavao da je vrati u svoj dom, uzalud su sveti mudraci i sam Brahmanagovarali Somu - on ne htede da je pusti. Šukra Ušanas, gospodar planete Šukra*, učitelj i vrhovnižrec asura, stade na stranu Some. Bogovi na čelu sa Indrom zaštitiše svoga učitelja i poče rat izmeđubogova i asura, rat zbog prelepe Tare, Brihaspatove žene, koju je oteo bog Meseca.

Na čelu vojske bogova stadestrašni Rudra, koji je od davnina bio pokrovitelj roda Angirasa. Ušanaspovede na bogove ogromnu vojsku asura; i rasplamsa se bitka između moćnih protivnika, tako silovitoda se Zemlja strese do temelja i, preplašena, pozva u pomoć Brahmu moleći ga da prekine taj užasanrat.

I Brahma se umeša i naredi Ušanasu, vođi asura, i Rudri, vrhovnom zapovedniku bogova dazaključe mir; Indra oslobodi Taru i vrati je Brihaspatu.

Kada se Tara vrati u Brihaspatov dom, on zapazi da je bremenita. Uskoro potom Tara rodi sinaneobične le-.pote. I Soma i Brihaspati behu očarani njegovom divnom pojavom te su i jedan i drugi želelida im on bude sin. Stoga se obratiše Tari i zatražiše od nje da im otkrije ko mu je otac, ali ona,posramljena, ostade nema, i to je tako trajalo sve dok joj sin, rasrdivši se, ne pripreti da će je prokletiako ne otkrije tajnu. Tada Brahma, utišavši gnev deteta, upita Taru: »Reci mi, kćeri, čiji je on sin,Brihaspatov ili Somov?« Goreći od stida, ona odgovori: »Somov.« Soma se na to obradova, stadeveličati svoga sina, i nazva ga Budom, što znači Mudri. A Brahma ga odredi za gospodara planete Buda*.

Tara se vrati Brihaspatu, a car Soma uze sebi za žene dvadeset sedam prelepih Dakšinih kćeri -dvadeset sedam sazvežđa Mesečevog neba.

Najlepša među njima beše Rohini koja postade najvoljenija Somova žena. On joj je u svemuugađao, dok je ostale svoje žene potpuno zanemarivao. Stoga, one uvređene i zapostavljene, pođošesvome ocu da mu se požale. »Oče, učini tako da nam on podjednako poklanja svoju ljubav« - zatražišeone. Dakša ih najpre pažljivo sasluša, a onda pozva Somu i stade ga grubo koriti. »Tvoje ponašanje jegrešno« - reče on Somi. - »Ti si dužan sve svoje žene jednako da paziš!« Soma mu na to obeća da ćeubuduće tako postupati.

Ali ne održa reč. Uvređene žene ponovo odjuriše Dakši. »On jedino Rohini gleda i s njom se viđa« -žalile su rnu se one. - »To nam je, oče, postalo nepodnošljivo, i mi mu se više nećemo vratiti, ostaćemokod tebe!« Dakša ponovo pozva Somu i ovaj opet obeća da će podjednako voleti sve svoje žene. I ženemu se vratiše. Međutim, on ni ovoga puta ne ispuni obećanje. I po treći put dođoše njegove žene ocu damu se požale: »Oče, on ni dalje ne sluša tvoje naredbe!« Na to razjareni Dakša prokle gospodara zvezdai posla na njega boleštinu.

Bolestan Soma poče da kopni iz dana u dan. Sve je više i više slabio; sve je bleđi postajao sjajmeseca, a noći su bivale sve mračnije. Na zemlji počeše da se suše trave, a izgladnele životinje damršave. Što je više kopneo Soma, to su živa bića postajala slabija. Gospodar zvezda se sve višesmanjivao, te uplašeni bogovi dođoše k njemu i upitaše ga: »Šta je to s tobom, Somo? Nekada si bioblistavo lep, kud ti se sada dela ta lepota? Zašto si tako. oslabio?« Soma im na to reče kako ga je Dakšaprokleo. Bogovi onda odoše Dakši i stadoše ga moliti: »O, gospodaru stvaranja, smiluj se nad Somom!Skini sa njega svoje prokletstvo! On je tako smršao da od njega gotovo ništa nije ostalo. I životinjekopne zajedno s njim, i sve rastinje, i mi takođe! A ako mi bogovi propadnemo, šta će biti od sveta?«

Dakša sasluša bogove i reče: »Neka on pođe i spere svoj greh u vodama svete reke Sarasvate naonome mestu gde se ona uliva u okean. Ja ću ga ovoga puta poštedeti, ali odsad će on slabiti svakogameseca u toku jedne njegove polovine i ponovo će se popunjavati u toku druge.« Soma pođe na obaiiuZapadnog okeana, onamo gde rnu je rekao Dakša, i tamo se za vreme mladog meseca umi u svetimvodama Sarasvate i očisti od greha, posle čega mu se povratiše hladni zraci, i on poče njima ponovo daosvetljava vasionu. Obradovaše se na to bogovi, i ljudi, i zveri, sve rastinje.


12

Zadovoljan time što ga je Soma poslušao, Dakša mu reče: »Ne zanemaruj više svoje žene! Pokorise mojim naredbama!« I on pusti Somu, i ovaj se vrati svome boravištu.

Od toga doba Mesec se svaki put smanjuje u toku svoje mračne polovine i raste u toku svoje svetlepolovine. Priča se još da se Mesec smanjuje i zato što bogovi i duše umrlih koji borave u carstvu Jamepiju iz njega svetu somu, iz koje se on sastoji, a Sunce, potom, opet ispunjava Mesec.

10. PRINOŠENJE PURUŠE NA ŽRTVU

U drevnim knjigama svetog Znanja - Vedama - rečeno je da je vasiona nastala iz tela Puruše -Prvonastalog čoveka, koga su bogovi u početku sveta prineli na žrtvu, raskomadavši ga. Od njegovihusana postadoše brahmani - žreci, od njegovih ruku postadoše kšatriji - ratnici, od njegovih bedara behustvoreni vajši - zemljoradnici, a iz nogu se rodiše šudri - najniži stalež. Od Purušinog razuma nastadeMesec, od oka - Sunce, vatra se rodi iz njegovih usta, a od disanja - vetar. Vazduh nastade od njegovogpupka, od njegove glave stvori se nebo, a od ušiju postadoše strane sNreta, dok od nogu postadezemlja. Tako od velike žrtve večni bogovi stvoriše svet.

11. LEGENDA O POREKLU SMRTI

Nekada se na zemlji nije znalo za smrt. Ljudi, Vivasvatovi potomci, u početku behu besmrtni. UKritajugi, Zlatnom veku, oni nisu znali za greh i živeli su na zemlji srećno, u miru i blagostanju.

Tako je prolazilo vreme, i živa bića na zemlji su se stalno rađala, a nisu umirala; beskrajno senamnožiše i celu je preplaviše. Zemlja se najzad obrati Brahmi za pomoć, jer nije više mogla da podneseteret takvog bremena. Tvorac na to stade smišljati kako da smanji broj živih bića na svetu, ali ne uspeništa da smisli, te ga obuze gnev, i plamen njegovog gneva poče da izbija iz svih pora njegovog tela.Planuše strane sveta, nebo i zemlja, strah obuze sve živo; svetu je pretio smak. Velikom bogu Šivi bešežao živih bića, pa se obrati Brahmi: »O, Praroditelju, ne ljuti se na bića koja si stvorio! Ne dozvoli daopusti vasiona! Jer, ako sada nestanu sva ta bića, ponovo se neće roditi. Neka ona žive i umiru, ali nekase ne okonča njihov rod!« Posle ovih Sivinih reči, Brahma stiša svoj gnev i vrati u svoje srce vatru kojaje proždirala vasionu.

Tada se iz Brahminog tela pojavi žena tamnih očiju, sa lotosovim vencem na glavi, odevena utamnocrvenu haljinu. Ona krenu na jug svojim putem, ali Brahma je pozva i reče: »Smrti, idi u ubijajživa bića na ovom svetu! Ti si se rodila iz moje misli o uništenju sveta i iz moga gneva, zato idi iuništavaj sve žive - i nerazumne, i mudre! « Krunisana lotosima Smrt zaplaka, ali Brahma ne dopusti dajoj suze padnu na zemlju, već ih zadrža u svoje dlanove. Ona se smerno pokloni pred njim i poče gamoliti: »Budi milostiv prema meni, o gospodaru svemira, ne stavljaj mi u dužnost toliko 'užasno breme!Sažali se nada mnom! Kako inogu da ubijem nevina bića, decu i odrasle, mlade i stare? O, gospodaru,smiluj mi se! Ja ne mogu da odvajam bliske i nerazdvojne, da roditeljima uzimam voljene sinove, deciotimarn majke i očeve, Ixšavam ih mile braće i dragih prijatelja, jer će me zbog mrtvih živi proklinjati. Aja se bojim toga! Bojim se suza nesrećnika! Suza koje će me večito peći.«

Ali Brahma reče: »O, Smrti, ja sam ti odredio da uništavaš žive. Drugačije ne može biti! Idi bezkolebanja, gospo, i ispuni moju zapovest!« I Smrt, ne rekavši više ni reči, pođe na put i pojavi se međuljudima. Ali Praroditelj joj se ipak smilostivi; i suze koje je ona prolila pretvoriše se u bolesti koje suubijale ljude; strasti i poroci zaslepiše ljudski rod i postadoše uzrok smrti živih bića. Zato odvajkadaSmrt ne snosi krivicu za svoje postupke. Brahma je učini gospodaricom pravičnosti; slobodna od ljubavi imržnje, ona ispunjava njegovu naredbu.

12. BUĆKANJE OKEANA

U samorn središtu Zemlje uzdiže se planina Meru*. Njeni se vrhovi, čak i u mislima nedostižniljudima, upiru u nebeski svod i odbijaju blesak Sunca. Ona stoji zaklanjajući nebo i sa njenih padinaobraslih divnim drvećem i travom slivaju se brze reke, dok njene visoke grebenove ukrašava dragokamenje koje sija kao sunce. Tamo se nalaze predivni dvorci bogova. Bogovi, asuri, gandharvi i nagiodlaze u njene prelepe šume koje se ore od pesme milozvučnih ptica; tamo i na okolnim planinama oni


13

se prepuštaju bezbrižnim igrama i zabavama.Jednom se bogovi okupiše na planini Meru i predadoše se tužnim razmišljanjima o nemoći i starosti

koje ih prate; govorili su o torne kako da se izbave od njih, da postanu besmrtni i ostanu večito mladi.Bogovi su se mnogo godina boriii sa asurima, ali nisu mogli da ih pobede, jer je glavni žrec asura Ušanasposedovao znanje oživljavanja mrtvih i oživljavao •bi sve svoje ratnike koji bi pali u bitkama sabogovima. A bogovima taj nauk beše nepoznat, i zato su ih asuri pobeđivali.

Bogovi su dugo razmišljali o tome i savetovali se među sobom šta da rade, i najzad im Višnu reče:»Idite sa asurima do velikog okeana i tamo svi zajedno mlatite okean kako biste iz njega dobili amritu* -napitak besmrtnosti.« I bogovi poslušaše Višnu. Sklopiše mir sa asurima i zajedno se počeše spremati zabućkanje okeana, obećavši im jednak deo napitka besmrtnosti, kada ga dobiju.

Oni rešiše da umesto užeta uzmu cara zmija V.asukija, a za mešalicu planinu Mandaru*. Ta seplanina izdizala iznad zemlje jedanaest hiljada jodžana* i isto toliko je zalazila u zemlju. Bogovi i asuripokušaše da iščupaju planinu Mandaru iz zemljinih nedara, ali ne uspeše. Tada pođoše po savet Brahmi iVišni, i oni im poslaše u pomoć ogromnu i snažnu zmiju Šešu, brata gospodara naga. Posedujući golemusnagu, Šeša obavi svojim telom čvrst vrh planine i iščupa planinu iz zemlje zajedno sa šumama i rekamai sa svim divljim zverima koje žive na njoj.

Sa planinom Mandarom i zmijom Vasukom bogovi i asuri odoše na Okean i zatražiše od njega daim dozvoli da bućkaju njegove vode, kako bi dobili amritu. Gospodar voda im dade svoj pristanak, ali uzamenu zatraži deo amrite za sebe.

Bogovi i asuri onda zamoliše cara kornjača*, onog koji na svojim leđima drži svet, da se spusti nadno okeana kako bi poslužio kao oslonac njihovoj mešalici planini Mandari. Džinovska kornjača pristadeda im ispuni molbu. Ona podmetnu svoja leđa i bogovi zajedno sa asurima smestiše na njih podnožjeMandare, oko koje obmotaše zmiju Vasuki, kao uže. Potom se asuri uhvatiše za glavu velike zmije, abogovi za rep - tako ih je posavetovao Višnu - i počeše bućkati okean da bi dobili amritu; to bućkanjeokeana trajalo je mnogo stotina godina.

Asuri i bogovi su naizmenično i na mahove vukli telo zmije, i svaki put iz njenih čeljusti kuljali sudim i plamen; oni su iscrpljivali demone toplotom, oduzimajući im snagu, a onda bi se skupljali uoblacima koji bu bleštali od rnunja i protezali se duž tela zmije sve do njenog repa; prolivajućiosvežavajuće kiše na bogove.

Sa velikom tutnjavom sličnoj tutnjavi groma okretala se planina Mandara, i sa njenog vrha ipadina, sudarajući se u letu, padalo je u vodu okeana ogromno drveće sa pticama ugnjezdenim na njimai zverima koje su naseljavale šume u planini. I vrhove i padine planina obavi plamen nastao od trenjaprilikom njenog okretanja, i u tom plamenu nestadoše drveće i trave,, zveri i ptice. Potom kiše ugasišepožar, i u okean se izliše sokovi drveća i trava, što su rasli na planini Mandari, dajući amriti njenulekovitu moć.

Osvežavani pljuskom iz oblaka, asuri i bogovi su neumorno okretali mešalicu opaljenu plamenom.U početku se vode okeana, izmešane sa sokovima trava i drveća, pretvoriše u mleko, potom mleko počeda prelazi u maslac. Ali amrita se ne pojavi. Najzad, kada i asuri i bogovi posustaše od teškog posla, izvode okeana najpre se pojavi sjajni Mesec* i podiže se na horizontu, šireći hladnu svetlost. Bogovi iasuri i pored toga nastaviše da okreću mešalicu. Posle Meseca iz okeana iziđe odevena u bele haljineLakšmi*, boginja lepote i sreće, i stade pred zapanjene bogove i asure. Ona priđe Višni i priljubi mu sena grudi, upirući poglede na razveseljene bogove, a onda se okrenu od asura, koji zbog toga počeše danegoduju. Zatim iz okeana izroniše mlade lepotice apsare* -»rođene iz vode«; njih ne prihvatiše nibogovi ni asuri, ali ih uz4e gandharvi; apsare im postadoše žene i igračice nebeskog carstva plenećipoglede bogova i smrtnika svojom predivnom lepotom. Zatim iz voda mlečnog okeana iziđeveličanstvena Sura*, božanstvo vina i pijanstva; bogovi je prihvatiše, a Ditini i Danuini sinovi odbaciše;govore da se oni od toga doba nazivaju asurima, a bogovi - surima. Potom se iz voda okeana podižepredivan beli konj Učajhšravas*, praroditelj konja, brz kao misao; njega uze Indra, car bogova. Za njimse na površini voda pojavi Kaustubha*, čaroban kamen, koji je sijao kao sunce; on ukrasi grudi velikogVišne. Sledeći se pojavi ogroman beli slon Ajravata*, nalik na oblak; i njega, takođe, uze Indra. Zatim sepojavi Paridžata* - čarobno drvo koje ispuni svet mirisom svoga cveta; pa i njega uze Indra u svojenebesko carstvo; tamo ono postade izvor radosti prelepih apsara. I najzad, iz mora iziđe Dhanvantari*,bog vračanja i isceljenja, noseći u rukama skupoceni ćup sa napitkom besmrtnosti - amritom.

Posle svega što je izišlo iz morskih voda na samom kraju bućkanja iz okeana se pojavi strašanotrov kalakuta*. Svojim isparenjima trovao je svetove i pretio da sprži vasionu. Bogove, i asure, i svaživa bića obuze panika i oni zamoliše velikog boga Šivu da ih spase. I Šiva, radi spasa vasione, proguta


14

smrtonosni otrov - kalakutu. Od tog strašnog otrova vrat mu pomodre; i tako Šiva ostade modrog vrata,te ga još nazivaju i Nilakantha - Modra Šija.

Kada asuri ugledaše ćup sa amritom, pomahnitaše i podigoše užasnu graju. Svaki od njih jepokušavao da ugrabi amritu samo za sebe i sa povicima: »To je moje!« jurnuše na dragoceni ćup. Tadase Višnu preruši u ženu neobične lepote - prelepog lica i divnog stasa, ipojavi se među asurima.Ugledavši pred sobom čarobnu devu, očarani asuri prekinuše borbu za napitak besmrtnosti; razum im sepomrači i, zaslepljeni njenom lepotom, dadoše joj ćup sa amrtiom.

Kada se asuri osvestiše i videše da je amrita nestala, obuze ih panika. Ali bogovi na čelu sa Višnombehu daleko od njih i već su po redu počeli da piju željenu amritu. Samo je jednom od asura zmajuRahi,* Vipračittovom sinu, gospodaru Danava - pošloza rukom da okusi napitak besmrtnosti. Prerušivšise u boga, on se kradomice došunja do amrite ali u trenutku kad je prislonio usne peharu, Sunce i Mesecprepoznadoše u njemu Rahu i, želeći dobro bogovima, odadoše ga. U gnevu, Višnu odrubi glavu Rahisvojim oružjem - oštrim sjajnim diskom*. Ali kako mu je amrita već dospela u grlo glava mu ostadebesmrtna. Ona uzlete put neba, dok mu se telo sunovrati dole, i zemlja se strese pri njegovom padu.

Od toga doba Rahuova glava stoji na nebu gajeći silnu mržnju prema Suncu i Mesecu. Ona ihvečno prati da bi im se osvetila zato što su je otkrili, i s vremena na vreme pokušava da ih proguta -zbog čega dolazi do zamračenja Sunca i Meseca. Na nebu se povremeno pojavi Rahuov rep u vidukomete.

Asuri sustigoše bogove, kradljivce napitka besmrtnosti, i zbog amrite se na obali velikog okeanaizmeđu bogova i asura odigra žestoka bitka. Neprijatelji su bacali jedan na drugog oštre džilite i koplja,udarali teškim topuzima i mačeviina. Strašan Višnin disk, sličan plamenu koji sve pred sobom uništava,užasavao je Ditine i Danuine sinove. Oni su na hiljade ginuli pod njegovim udarcima, i celu obalu okeanaprekriše okrvavljena tela povređenih asura, ogromna kao planine. Ali asuri nisu imali nameru da sepredaju i, uspevši se na nebesa, stadoše odande bacati na bogove, koji su žudeli za pobedom, na hiljadeogromnih kamenih blokova, čitave stene i planine, koje su svojim padom potresale zemlju. Ali i nanebesima asure su sustizale strele bogova i poguban Višnin disk. Asuri ne izdržaše tako silovit napadbogova, te se povukoše s bojnog polja i odoše pod zemlju i .na dno okeana.

Pobedivši, bogovi vratiše planinu Mandaru na njeno pređašnje mesto, pustiše zmiju Vasuki da sevrati u svoje carstvo i, slaveći pobedu, raziđoše se u svoja boravišta, poverivši Nari, Dharmijevom* sinu,čuvanje ćupa sa amritom.

13. SVAĐA KADRE I VINATE

Kadru i Vinata behu sestre. Otac Dakša, Gospodar stvaranja, udao ih je sa još jedanaest svojihkćeri za mudrog Kašjapu, Maričijevog sina. Zadovoljan svojim ženama, Kašjapa predloži Kadri i Vinati daizaberu onakvo potomstvo kakvo žele. Kadru požele hiljadu sinova, a Vinata - dvojicu, ali takve koji ćesvojom snagom i hrabrošću prevazići Kadrine sinove.

Posle izvesnog vremena Kadru snese deset stotina jaja,. a Vinata samo dva. Kroz petsto godinaizlegoše se iz Kadrinih jaja hiljadusnažnih zmija - naga, dok se iz Vinatinih jaja još niko nije pojavio nasvet. Nestrpljiva Vinata zbog toga razbi jedno jaje, i ugleda sina, koji se tek napola razvio. Ona mu dadeime Aruna*. Rasrđeni sin prokle nestrpljivu majku, zbog svoje ružnoće čiji je ona bila uzročnik i prorečejoj da će petsto godina biti robinja. »Ali posle petsto godina« - dodade on -»drugi će te sin izbavitiropstva ako budeš strpljiva i ne razbiješ jaje pre vremena.«

Upravo u to vreme asuri i bogovi su bućkali okean. Tako jednom prilikom sestre Kadru i Vinataugledaše čarobnog konja Učajhšravasa, koji se pojavio iz morskih voda. One se posvađaše oko bojekonjskog repa. Vinata je tvrdila da mu je rep bele boje, a Kadru da je crne. I Kadru predloži Vinati da seopklade i da dođu sledećeg jutra da provere boju repa. Ona koja izgubi opkladu, treba da postanerobinja one koja je pogodila. Tako se one dogovoriše i rastadoše do jutra. Ali Kadru koja je namislilaprevaru, posla hiljadu svojih sinova - crnih zmija, da se obese o rep belog konja Učajhšravasa i takosakriju njegovu prirodnu boju. .

Sutradan obe sestre, ljute jedna na drugu, poleteše preko okeana konju Učajhšravasu i, približivšise, videše crne strune na repu. A, u stvari, to behu zmije, Kadrina deca. Ali Vinata to nije znala. Tako jelukava Kadru prevarom pretvorila svoju sestru u robinju.


15

14. GARUDA

Prođe petsto godina od svađe sestara, i iz drugog jaja Vinati se izleže džinovski orao Garuda, komebešesuđeno da postane istrebitelj zmija u znak osvete za ropstvo svoje majke. On sam razbi svojim kljunomljusku jajeta i; odmah po rođenju, vinu se u nebeske visine u potrazi za plenom. Sva živa bića, pa isame bogove obuze panika kad na nebu ugledaše ogromnu pticu, koja je svojim bleskom zamračivalaSunce. Brahma, Praroditelj svetova, obrati joj se i naredi joj da ispuni njegovu volju. U to vreme Surja,bog Sunca, beše obuzet velikim gnevom. Već dugo ga je na nebesima pratio, ne dajući mu mira,pakostan Rahu, i niko nije hteo da pomogne proganjanom Suncu. Ne dobivši pomoć od,bogova, madaje on njima nekada pomogao, Surja se od gneva sve više raspaljivao i počeo da preti da će svojimzracima spržiti svet. I tako Brahma naredi Garudi da stavi na leđa svog starijeg brata, onoga što se prevremena rodio krivicom majke, da ga odnese na Istok i stavi na Sunčeve kočije, kako bi on svojim telomzaklanjao svet od pogubnih zraka te tako ublažio njihovu nepodnošljivu toplotu. Garuda se pokori voljiPraroditelja. Od toga doba stariji Vinatin sin postade Surjin kočijaš i božanstvo zore. On se zove Aruna;što znači Grimiznocrven.

Pošto Garuda ispuni Brahminu naredbu, vrati se na obalu okeana, gde mu se majka mučila uropstvu kod svoje sestre Kadre.

Nekako baš u to vreme Kadru pozva k sebi Vinatu, i ova dođe i pade ničice pred nju. Kadru rečesestri: »Nasred okeana postoji prelepo boravište zmija - ostrvo pokriveno cvetnim vrtovima. Nosi meonamo zajedno sa mojim sinovima.« I Vinata ponese preko okeana Kadru, a Garuda ponese zmije. Onpoče da se podiže sve bliže Suncu, i Sunčevi zraci stadoše peći zmije sve jače i jače. Videvši da opasnostpreti njenim sinovima,' Kadru se obrati Indri za pomoć. Tada bog nepogode i groma pokri nebo oblacima- i proli obilne kiše, koje osvežiše zmije opaljene Suncem. Tako Kadru i njeni sinovi srećno stigoše načudesno ostrvo, koje je ležalo nasred okeana i bilo pokriveno mirisnim vrtovima i šumamz, između kojihsu se tu i tamo presijavala prelepa jezera sa bistrom vodom.

Snužden, Garuda upita svoju majku: »Zašto ja moram da služim zmije i zašto moram daispunjavam njihove naredbe?« I Vinata mu ispriča za svađu sa Kadrom i to kako je postala sestrinarobinja. Garuda tada upita zmije: »Šta treba da učinim pa da oslobodim od ropstva i sebe i majku?« Izmije mu rekoše: »Nabavi nam amritu od bogova. Onda ćemo vas osloboditi ropstva.«

Posle ovoga Garuda se vinu u vazduh i polete tamo gde su bogovi čuvali amritu. Na svom putu onprođe planinu Gandhamadanu* i na toj planini vide svog oca, mudrog Kašjapu, koji se posvetio surovompodvižništvu. Garuda je silno izmršavio od gladi, jer nikada dotle nije spoznao glad. Boječi se da nećeimati snage da nabavi amritu, on se obrati ocu za savet. Kašjapa mu reče: »Nedaleko odavde postojijezero u kome živi ogromna kornjača. A pored tog jezera živi, isto tako, ogroman slon. Nekada su oboje,i slon i kornjača; bili ljudi, dva brata--mudraca; oni su se posvađali prilikom deobe imanja i prokleli sujedno drugo, te se tako jedan pretvori u slona, a drugi u kornjaču. I sve do danas oni su krvni ne-prijatelji; svakoga ,dana slon dolazi na obalu jezera, a kornjača izlazi iz vode, kidišu jedno na drugo ipočinju beskrajnu borbu. Neka ti to dvoje posluže kao hrana dok ne ostvariš ono što si naumio.«

Saslušavši oca, Garuda polete na to jezero i, dohvativši kandžama leve noge slona, a kandžamadesne noge - kornjaču, ponovo se vinu u vazduh. Opazivši na zemlji visoko drvo sa debelim granamustremi se na njega da pojede plen. Ali grana na koju stade slomi se pod njegovom težinom. Garuda jepoduhvati kljunom, pre nego što će pasti na zemlju, i vide na njoj sićušne mudrace - valakhilje*, saglavama obešenim nadole. Sa granom u kljunu i sa slonom i kornjačom u kandžama, Garuda polete,dalje, i kada ponovo prolete pored planine Gandhamadana, Kašjapa mu doviknu: »Sine, pazi da nepovrediš valakhilje! Čuvaj se njihovog gneva!« I Kašjapa ispriča Garudi kakvu moć poseduju ta sićušnastvorenja, rođena iz Brahminog tela, koja se hrane Sunčevim zracima kako bi mogla da prate Sunčevekočije.

Jednom Kašjapa posla bogove, svoje sinove, da mu donesu ogrev za žrtveničku vatru. Indra, carbogova, idući s teretom ogromnim kao planina u boravište svoga oca, ugleda na putu male mudrace -valakhilje, od kojih je svaki bio veliki kao čovekov palac. Oni su, takođe, hteli da iziđu u susret Kašjapi isvi su zajedno sa velikom mukom vukli dršku lista sa drveta. Oslabljeni dugim podvižništvom, s teškommukom su se kretali napred i, baš kada je Indra prolazio pored njih, upadoše u baricu pttnu vode,_kojaje nastala od traga kravlje kopite. Ohol zbog svoje snage, Indra to proprati porugama i, preskočivši ih,nastavi put. Tada mu uvređeni valakhilji prorekoše da će doći vreme kada će se izleći velika ptica, Indrameđu pticama, koja će po snazi prevazići cara bogova i pobediće ga u bici.


16

Kašjapa ispriča to Garudi, i ovaj pažljivo spusti valakhilje na zemlju, a onda polete na daleku pustuplaninu pokrivenu snegom i, spustivši se na njen vrh, pojede slona i kornjaču.. Zatim, ispravivši krila,podiže se sa tog vrha i nastavi let.

Dok se Garuda približavao boravištu bogova, strašna znamenja se pojaviše• na nebu. Podiže sevetar, zagrme grom, zloslutni oblaci obaviše- vrhove planina. Bogovi se uznemiriše. Ali još nisu videli kose to sprema da ih napadne. Tada im mudri Brihaspati reče: »Približava nam se ogromna ptica, danam.otme amritu. Danas će se ispuniti predskazanje valakhilja.K

Čuvši to, bbgovi, na čelu sa Indrom, obukoše sjajnu ratničku opremu i naoružaše se mačevima ikopljima. Opkolivši amritu, oni behu spremni da dočekaju strašnog Garudu. Uskoro se u visini pojaviogromna ptica, blešteći kao Sunce. Ona se ustremi na nebesnike i razbaca ih na razne strane snažnimzamasima svojih krila i kandži. Povrativši se od tog napada, bogovi na čelu sa Indrom jurnuše naGarudu, zasipajući pticu sa svih strana kopljima, džilitima i bojnim diskovima. Ispuštajući zastrašujućekrike, slične grmljavini, ptica se vinu uvis, odozgo napadajući bogove, i mnoge obori udarcima svojihkandži i kljuna. Ne izdržavši borbu sa nepobedivom pticom, bogovi odstupiše, a Garuda uspe da seprobije onamo gde su bogovi čuvali amritu.

On naiđe na veliki točak sa šiljcima, oštrim kao noževi, gde se neprekidno okreće, štiteći pristup doamrite. Garuda se tada smanji i skliznu između šiljaka koji su brzo promicali. Iza točka ugleda dvestrašne zmijurine, koje su čuvale amritu. Iz njihovih razjapljenih čeljusti kuljao je plamen, a njihove oči,nalivene otrovom, pretvarale su u pepeo svakog na koga bi ustremile svoj pogled. Ali Garuda im baciprašinu u oči, jurnu na njih i rastrza ih kandžama. A onda zgrabi ćup sa amritom, pa brzo polete natrag.

Indra jurnu u poteru za kradljivcem i, sustigavši ga u vazduhu, zadade mu strašan udarac svojomvadžrom. Ali Garuda od toga i ne trepnu, već reče Indri: »Uzalud se trudiš, ne možeš me pobediti, jer jemoja snaga velika. Ja mogu na svojim krilima da ponesem celu zemlju zajedno sa planinama, šumama itobom. Ako hoćeš, budi mi prijatelj i pođi za mnom. Ne boj se, ja neću dati amritu zmijama. Dobićeš jenatrag čim oslobodim sebe i svoju majku ropstva.«

Čuvši te reči, Indra se obradova i reče: »O, moćni, prihvatam tvoje prijateljstvo. Traži od menekakav god hoćeš dar!« I Garuda na to reče:, »Neka zmije budu moja hrana.« - »Neka bude tako« -odgovori gospodar bogova, i od toga doba zmije behu osuđene da budu hrana Garudi i njegovompotomstvu, pticarna-suparnama.

Car bogova pođe za Garudom, koji dolete zmijama i reče im: »Doneo sam vam amritu i ostaviosam je na travi kuša*, ali najpre obavite obred svetog pranja, pa je tek onda pijte.« I zmije, oslobodišeGarudu i njegovu majku Vinatu iz ropstva, pođoše da obave obred pranja. A Indra za to vreme dograbiamritu. Ali kako zmije po povratku ne nađoše napitak besmrtnosti na pređašnjem mestu, počeše lizatitravu kuša na kojoj se nalazio ćup sa amritom, te im se rascepiše jezici. A trava kuša, koje se dotaklaamrita, od toga doba postade sveta trava.

15. VIŠNINA UTELOVLJIVANJA

Kada se u davna vremena nebrojano puta umnožiše živa bića; Zemlja onemoća od tereta planina,šuma i živih bića koja su nastala na njoj. Ona ne izdrža taj teret i, provalivši u nedra Patale, potonu uvodu. Tada, da bi je spasao, Višnu se preruši u ogromnog vepra sa telom nalik na tamnoplavi olujnioblak i očima sjajnim kao zvezde. On se spusti u Patalu i, podigavši zemlju kljovom, izvuče je iz vode iponese gore. Moćni asur Hiranjjakša, Ditin sin, upravo je u to vreme boravio u Patali; on vide džinovskogvepra kako na svojoj kljovi nosi zemlju sa koje se u potocima slivala voda, potapajući podzemne dvoreasura i naga. I Hiranjjakša napade vepra kako bi mu oteo zemlju i zavladao njome. Višnu u obličju veprasavlada u boju velikog asura. Potom iznese zemlju iz Patale i učvrsti je nasred okeana tako dobro da onaviše nikada nepropade.

Drugi put Višnu se utelovi na zemlji onda kada je njenom miru pretio car asura Hiranjjakašipu,najstariji Hiranjjakšov brat. Postavši ohol zbog svoje moći, Hiranjjakašipu, Ditin sin, napusti staze vrlina ipoče surovo tlačiti živa bića. Hiranjjakašipov sin, pobožni Prahlada, osuđujući očeva zlodela, počepoštovati Višnu. Uzalud je ćar asura pokušavao da natera sina da se odrekne vrlina; najzad, on baciPrahladu u tamnicu. Zli Hiranjjakašipu se nikoga nije bojao, jer je nekada davno od Praroditelja dobio nadar nepovredljivost; kao nagradu za dugo i iscrpljujuće podvižništvo Brahma ga učini nepovredivim zabogove i demone, za ljude i zveri. Tada se Višnu utelovi na zemlji u obličju koje ne beše ni ljudsko niživotinjsko, pojavi se kao polulav, polučovek i ode u odaje Hiranjjakašipovog dvora. Ugledavši pred


17

sobom neobično stvorenje, car asura jurnu na njega zamahujući svojim trozupcem, ali čovekolav svaliHiranjjakašipu na zemlju i raskida ga svojim kandžama. Potom Višnu oslobodi iz tamnice čestitogPrahladu i na zemlji zavede pravdu.

Posle Hiranjjakašipove smrti njegov sin Prahlada postade car Dajteja i Danava. Zahvaljujući svojojpobožnosti i podvižništvu, stekao je ogromnu snagu, i beše nesavladiv i za bogove. Po Brihaspatovomsavetu, Indra se javi Prahladi u obličju Brahmana i zatraži od njega da mu pokloni njegovu vrlinu.Pobožan car ne mogaše da odbije brahmana. I njegova vrlina izađe iz njega u obliku senke i useli se uIndru. Tek je onda gospodar bogova mogao da pobedi Prahla,du..

Prahladov sin beše Viročana, a Viročanov sin - moćni Bali, koji je potom postao car asura. Svojimvrlinama Bali prevaziđe svoga dedu i sve živo u sva tri carstva. Snagom svoje vrline i podvižništva onosvoji vlast nad vasionom. Njemu su pripadali i zemlja, i podzemna carstva, pa i sami bogovi potpadošepod vrhovnu vlast asura. Uvređena zbog poniženja svojih sinova, Aditi se obrati Višni: »Jedino ti možešvratiti carstvo tvome bratu Indri. O, mudri, pomozi bogovima, tvojoj braći!« Tada se Višnu preruši upatuljka i dođe Baliju, gospodaru vasione, i zatraži od njega da mu d"a prostor od tri koračja. »Nemojpristđti« - posavetova cara Ušanas, Bhrigov sin. Ali ponositi i darežljivi Bali ne posluša savet mudrog uči-telja i pristade da patuljku d"a onoliko prostora koliko traži. Tada patuljak strašno izraste na očipreneraženog Balija, i jednim korakom preseče nebeske sfere, a drugim pokri celu zemlju. Treći korakVišnu ne učini; na

Brahminu molbu on poštede čestitog Patalu i ostavi mu da valda podzemnim carstvom, Patalom.Tako bogovi povratiše sebi vlast nad vasionom, a asuri behu prognani u podzemni svet.

16. LEGENDA O PURURAVASU I URVAŠI

Pošto se Manu, Vivasvatov sin, spasao od velikog potopa na planini Himalaji, on prinese žrtvu,bacivši s planine u vodu malo ulja i sira. Iz te žrtve nastade žena po imenu Ila*, koja se predstavi kaoManova kći; zatim Manu kinu i od njegovog kijanja rodi mu se sin po imenu Ikšvaku*. Potom se Manuurodiše još osam sinova. Od Ikšvaka vode poreklo carevi Sunčevog roda, koji vladaju na Istoku.

Buda, sin Some, boga Meseca, oženi se Ilom, Manuovom kćeri, i njima se rodi sin Pururavas, prviod careva Mesečevog roda koji vlada predelima Zapada.

Pururavas beše moćan i pravedan car, vladao je mnogim prostranim zemljama, a takođe i ostrvimau okeanu, a po svojim vrlinama beše ravan bogovima. Pričaju da su ga jednom posetili: Želja, Korist iVrlina*. Sve tri je dočekao sa svim počastima, ali najviše počasti ukaza Vrlini. Uvređene zbog toga, Željai Korist prokleše Pururavasa. Želja mu predskaza rastanak sa voljenom, a Korist - smrt zbog lakomosti.Ali Vrlina ublaži to prokletstvo, predskazavši mu dug život, a njegovim potomcima vlast nad zemljom.

U to vreme apsara Urvaši, najlepša među nebeskim devama, siđe na zemlju, napustivši porodicubogova i gandharva. Nekada je davno Mitra* i Varuna, Aditini stariji sinovi, ugledaše na nebesima, ubožanskoj šumi Nandana*, i srce im obuze strast. Moćni Mitra, bog dnevne svetlosti, hrabri pobednikasura, oženi se Urvašom. Ali ona je volela Varunu. I rodi dva sina - velike mudrace Agastju* i Vasišthu*,ali nije se tačno znalo ko im je otac - Mitra ili Varuna. Kada Mitra doznade za Urvašino neverstvo, oteraje sa nebesa. i prokie, proričući joj da če postati žena šmrtnika i da će živeti na zemlji među ljudima.

U svetu smrtnih Urvaši srete Pururavasa i, čim ga vide, zaboravi na nebeske dvore i zavole ga svimsrcem. I car Pururavas, takođe, zavole božansku devu, očaran njenom neobičnom lepotom, i zamoli jeda mu postane žena.

»Pristajem« - odgovori Urvaši caru. - »Samo obećaj da ćeš mi ispuniti dva uslova.« - »Reci koja?«- upita car. A Urvaši mu odgovori: »Ja imam dva jagnjeta koja volim kao rođenu decu. Neka su oni uvekpored moje postelje. Obećaj mi da ćeš ih čuvati. I još mi obećaj da nikada nećeš stati nag predamnom.« Pururavas, sav srećan, pristade na oba uslova. Tako nebeska deva postade žena smrtnika.

Dugo su godina oni srećno živeli, i Pururavasova ljubav prema prelepoj Urvaši rasla je svakimdanom, a isto tako je rasla i njena ljubav prema njemu, i ona se uopšte nije sećala onog vremena kadaje živela među besmrtnima na nebu. Ali bez Urvaše, nebesko boravište izgubi svu čar za gandharve iapsare koji su tugovali za njom. Zato se Višvavasu, gospodar gandharva, spusti na zemlju sa nebesa davrati Urvašu.

Znajući za dogovor između Pururavase i Urvaše, Višvavasu jedne noći upade u njihovu ložnicu i uzejedno jagnje. Urvaši se produbi i kriknu. »Gde mi je muž? Koga da molim da mi pornogne?« - jadikovalaje ona. A Pururavas, ne smejući da se pred njom pojavi nag, ne skoči odmah iz postelje i kradljivac se


18

izgubi sa jagnjetom. Urvaši je korila Pururavasa uzvikujući: »Žena je bez zaštitnika ako joj je mužkukavica.« Sledeće noći gandharvi odnesoše drugo jagnje. Ovoga puta Pururavas odmah skoči izpostelje, misleći da žena u mraku neće videti njegovu nagotu, i, dograbivši mač, jurnu za kradljivcima.Gandharvi ga tad osvetliše bleskom munje, i Urvaši ugleda nagog supruga. Gandharvi se, pak, ostavivšijaganjce, udaljiše u svoje nebesko boravište.

Kada se Pururavas vrati sa jaganjcima, vide da je Urvaši nestala. Neutešan, on pođe da lutasvetom tražeći svoju voljenu. Dugo je lutao izbezumljen, gorko oplakujući svoj gubitak; najzad, obišavšimnoge zemlje, stiže na Kurukšetri*. Tamo dođe do jezera pokrivenog lotosima, po kome su plovililabudovi. Behu to apsare u obličju labudova, i među njima beše Urvaši. Kada ga ugleda, reče svojimdrugaricama: »To je onaj čovek koga sam volela.« - »Hajde da mu se pokažemo« - rekoše apsare, i onese pojaviše pred Pururavasom u svom pravom obličju.

On se tad obrati Urvaši: »O, ženo moja surovog srca, ne idi pre nego što razgovaramo! Ako međunama ostane nešto nedorečeno, nema nam sreće u budućnosti.« »Nemam šta s tobom da razgovaram«- odgovori mu Urvaši. - »Ja sam nestala kao prvi zrak zore. Vrati se kući, Pururavase! Ja sam kao vetarkoji se ne može zadržati.« Pururavas ju je uzalud molio; u očajanju, zapreti da će se ubiti ako se ona nevrati, da će se baciti sa stene, da mu vukovi rastrgnu telo. »Nemoj umreti, Pururavase« - reče Urvaši -»nemoj se baciti sa stena. Znaj, nema prijateljstva sa ženama, njihova su srca nemilosrdna.« Ali ona seipak sažali na njega i reče: »U ovaj isti dan, posle godinu dana dođi opet. Za to vrexne rodiće nam se sinkoga nosim pod srcem.«

Posle godinu dana on ponovo dođe. I na onome mestu gde je nekada bilo jezero zateče zlatandvorac. Urvaši mu pođe u susret govoreći: »Provešću s tobom ovu noć, a sutra će gandharvi hteti da tiispune jednu želju. Ti tada reci: ,Hoću da postanem jedan od vaših!'«

I Pururavas učini onako kako mu reče Urvaši. »Nema ničeg na zemlji što bih ja mogao da poželima što mi ne bi bilo dostupno« - reče on gandharvima. - »Moja jedina želja je da budem tamo gde je iUrvaši i da se ne razdvajam od nje.« Gandharvi mu potom dadoše mangal sa vatrom i rekoše: »Idi ušumu i tamo podeli ovu vatru na tri dela, misleći na Urvaši, i obavi sveto polivanje i želja će ti seispuniti.« Pururavas uze vatru i pođe s njom u šumu, ali tamo ga obuze sumnja. »Bezumnik, umesto dapovedem ženu uzeo sam ovaj mangal. Gandharvi su me obmanuli.« I, ostavivši mangal u šumi, vrati seu dvorac. Usred noći probudi se i pomisli: »Pogrešio sam što nisam poslušao gandharve; obećali su daće mi ispuniti želju!« On škoči iz postelje i pođe u šumu, ali od mangala više ne beše ni traga. A tamogde je mangal stajao izrasla su dva drveta - šami* i ašvatha*. Pururavas izlomi sa svakog drveta pogranu, vrati se u dvorac i protrljavši jedno o drugo, dobi svetu vatru. Pururavas beše prvi smrtnik koji jeuveo tri svete vatre: vatru za domaće obrede, vatru,za prinošenje žrtve i vatru za sveto pomilovanje.

Tim obredom Pururavas steče prirodu gandharva i mogao je ponovo da se sastane sa svojomvoljenom Urvaši. Ali pričaju da je pod starost, ohol na svoju moć, posegao za imetkom Brahmana*, i,proklet od razgnevljenih mudraca, poginuo, kako mu je bilo i predskazano, zbog koristoljublja.

17. LEGENDA O PULOMI

Veliki mudrac Bhrigu, Brahmin sin, živeo je na usamljenom mestu u šumi sa svojom suprugom,prelepom Pulomom, koju je voleo svim srcem. Nekada je Pulomin otac obećao da je da za ženu demonuPulomanu, ali Bhrigu je odvede iž roditeljskog doma i oženi se njom pre nego što je demon stigao ponju. Jednom, kada je Bhrigu otišao iz boravišta na reku da obavi obred pranja, i ostavio suprugu samukod kuće - u to vreme ona je očekavala dete - slučajpo, onaj isti demon Puloman, idući kroz šumu,nabasa na kolibu, uđe unutra i vide Pulomu. Ona mu se tako dopade da je odmah zavole. PrelepaPuloma ljubazno primi gosta i počasti ga šumskim plodovima i korenjem. Tada Puloman upita vatru kojaje plamtela u ognjištu: »O, Agni, ti koji si slavljen zbog svoje pravednosti, nije li ovo ona ista deva kojami je obećana za suprugu? Lukavi Bhrigu mi je oteo, , ali evo prilike da vratim svoju nevestu, samo akomi ti potvrdiš da je to ona.« Agni reče na to tužno: »Ja se bojim da izgovorim laž, ali bojim se i gnevavelikog mudraca.«

Tada se Puloman, koji je od ljubavi izgubio razum, preruši u vepra i, dohvativši Pulomu, brže odvetra pojuri s njom iz Bhrigovog boravišta. I dok je on jurio kroz šumu sa. Pulomom, dete koje je onanosila, ispade joj iz utrobe. Ono je blistalo kao sunce i demon samo što ga vide, ispusti Pulomu i pretvorise u pepeo.

Jadna Puloma pođe šumom sa detetom na rukama, gorko plačući. Od tih njezinih suza rodi se


19

velika reka Vadhusara. Bhrigu nađe svoju suprugu sa detetom u šumi i vrati je u boravište. Kada mu onaispriča da ju je oteo Puloman, Bhrigu u gnevu upita: »Ko je rekao tom demonu tvoje ime, ko te jeizdao?« - »Agni me je izdao« - odgovori Puloma. Na to Bhrigu prokle boga vatre: »Dabogda sveproždirao!«

A sina, koga je Puloma rodila kada ju je demon nosio kroz šumu, Bhrigu nazva Čjavana, što znači -Ispali. Čjavana postade veliki mudrac i podvižnik i snagom svoga podvižništva postiže veliku moć u svatri sveta.

18. INDRINO CARSTVO

Pošto su bogovi dobili amritu iz voda okeana, pobedili asure i prognali ih u podzemni svet, Indrazavlada vasionom, i naiđoše srećna vremena. Oblaci su prolivali obilne kiše, zemlja je darivala bogat rod,nebesnici su bezbrižno živeli sledeći puteve vrlina i dužnosti. Carevi su vladali po zakonima pravde,branući se o dobru svojih podanika, brahmani su obavljali određene obrede i ispunjavali pobožne zaveteu mirnim šumskim boravištima. I moćni Indra, pobednik asura, videvši da se sva živa bića u vasioninaslađuju mirom, srećom i procvatom, beše prepun radosti.

Tako je on vladao mirno u svom nebeskom carstvu, u Amaravati*, gradu sa hiljadu kapija, punomzlata i dragog kamenja. Put u taj nebeski grad protezao se preko severnih planina, do vrhova planineMeru i od nje vodio dalje po zvezdanom putu. Ali taj prelepi grad nebesnika beše nevidljiv za grešnika.Blizu Indrinog grada zelenila se-divna planina Nandana, mesto odmora bogova i nebeskih mudraca. Naulazu u grad stajao je na straži božanski slon Ajravata, ogroman kao oblak, praroditelj slonova, rođen izvoda mlečnog okeana. Na njemu je Indra obilazio svoje carstvo kada je mir vladao u vasi oni i odmaralese njegove bojne kočije. U samom gradu bilo je sto divnih zdanja, ali najveće među njima beše Indrindvorac, koji je on sam podigao i ukrasio lotosima. U tom dvorcu Indra je sedeo na prestolu ispod bele le-peze ša svojom suprugom Šači*, okružen bogovima i svetim mudracima.

Tamo, u indrino carstvo, odlazili su junaci pali u boju. Tamo je širilo svoje grane sa mirisnimcvetovima čarobno drvo Paridžata, koje je Indra dobio prilikom bućkanja okeana i poklonio ga ~oginjiŠači. Tamo su večito cvetali vrtovi, i žitelji nebeskog grada nikada nisu osetili ni hladnoću ni vrućinu, nitisu ikada spoznali starost, bolest ili strah. Njihove poglede radovale su igre prelepih apsara, a gandharvisu im naslađivali sluh zanosnim melodijama. Ali Indra je primao u svoje blaženo prebivalište samopobožne i dobre ljude koji su ispunili svoj dug na zemlji, kao i hrabre ratnike koji su u boju gledali smrtipravo u oči.

Indra je postigao veliku moć posle pobede nad asurima; stoga ga nazvaše i Šakra, Moćni. Alivreme je prolazilo, i, on se, opijen moći i slavom, uobrazi preko svih mera i skrenu s pravog puta.

19. INDRA I ŽENE MUDRACA

Indra je imao običaj da se pojavljuje u svetu smrtnih uzimajući razna obličja. Nekad bi se pojaviokao car, sa krunom i vadžrom u ruci, nekad sav u dronjcima, kao prezreni čandala*, nekad kaopustinjak, iznuren podvižništvom, u haljinama od like, nekad kao ratnik u sjajnoj ratničkoj opremi;nekad kao starac, nekad kao mladić, nekad kao lepotan, nekad kao rugoba, nekad veoma mršav, nekaddebeo, nekad prerušen u lava, ili tigra, ili slona, ili papagaja, ili prerušen u vranu, ili u labuda; ili umuvu, ili u bubu. Lutajući po zemlji, Indra nije uvek sledio uzorno ponašanje. Dešavalo se da posećujesmrtne žene, koje su inače po prirodi sklone razvratu i poroku, i u odsustvu njihovih muževa nagovaraoih na grešno naru.šavanje supružanskih dužnosti, koje su i inače,

Jednom je posetio boravište mudraca Devašarmana. Kada se Devašarman spremao na dalek put -pozvali su ga da ide na prinošenje žrtve u susednu zemlju - on se blagovremeno pobrinuo za to dasačuva vrline svoje žene Ruči, čija je lepota oduševljavala i bogove i asure, i gandharve, i smrtnike.Znajući da je Indra uvek spreman da traži društvo tuđih žena i poznajući prirodnu sklonost žena premagrehu, Devašarman je, odlazeći, naredio svom omiljenom učeniku Vipuli da mu čuva Ruči ne ispuštajućije iz vida. I Vipula obeća da će mu čuvati ženu od nasrtaja cara bogova ili nekog drugog. Ali kada je mu-drac otišao, učenik stade razmišljati: »Kako da ispunim svoje obećanje? IndraAje u stanju da primi bilokoji oblik, on može da se pretvori u vetar i tako dospe do supruge moga učifelja. A žena nije u stanju dasama čuva svoju vrlinu. Učitelj će me prokleti ako po povratku kući dozna da mu nisam sačuvao ženu od


20

greha. Sta da radim? Snagom joge uvući ću se u njeno telo i sačuvaću je.« Potom Vipula sede poredRuči i, uprevši u nju pogled i gledajući je pravo u oči, povede s njom razgovor ukazujući joj put vrline iistine. I snagom njegove joge Vipulina duša se preseli u Ručino telo.

Kada Indra uđe u pustinjakovo boravište, on ugleda pored mudračeve žene - lotosooke lepoticeRuči, nežnog stasa i lica svetlog kao pun mesec, ukočeno telo učenika koji je sedeo ukočenog pogleda.Ona, pak, videvši gospodara bogova, koji je svojom divnom pojavom bleštao nadzemaljskomdostojanstvenošću, htede da ustane kako bi ga pozdravila, ali ne uspe ni da se pomakne s mesta,okovana Vipulovom voljom. Na to joj se gospodar nebeskog carstva obrati laskavim govorom: »O,prelepa, znaj, ja sam Indra, i došao sam ovamo radi tebe. Ranila me je ljubav i proždire me misao natebe. Dođi, ne oklevaj.« Ali Ruči nije mogla da mu odgovori ni jednom jedinom rečju. Videvši da ona idalje sedi, ne pokazujući ni najmanje uzbuđenje, Indra joj se, malo zbunjeno, opet obrati sa rečimaljubavi. Ona pokuša da mu odgovori, ali, okovana snagom joge, ne izgovori reči koje je želela, već onekoje joj je ulio Vipula. »Zašto si došao ovamo?« - pređe preko njenih usana. Čuvši ovo, pobednik asurase snuždi. Snagom božanske pronicljivosti on vide Vipulu u Ručinom telu i ču njegove reči: pO, grešniče,odlazi odakle si došao, čuvaj se prokletstva mudraca!« Obuzet stidom, Indra se učini nevidljivim inapusti D.evašarmanovo boravište.

Kada se Devašarman vrati, saznade da je Vipula sačuvao Ruči, i beše zadovoljan svojim učenikom.Samo Vipula, bojeći se gneva mudraca, prećuta čemu je pribegao. Devašarman sam doznade, ali oprostiVipuli, znajući da je to učinio jedino zbog toga što je želeo dobro svome ulčitelju.

Drugom prilikom Indra siđe iz svog nebeskog carstva na zemlju i pojavi se u kraju cvetne šume,gde je u pustinjačkoj kolibi živeo sa svojom prelepom ženom Ahaljom veliki mudrac Gautama iz rodaAngirasa, čuven po pravičnosti i podvižništvu. Izabravši vreme kada je Gautama bio odsutan, Indra sepojavi pred Ahaljom kao pustinjak i obrati joj se sa lukavim i laskavim pričama, hvaleći njenu lepotu inagovarajući je da povredi supružansku dužnost. Pobuđena taštinom i radoznalošću, nerazumna žena neodole iskušenju i pristade na njegova nagovaranja. Pošto je zadovoljila svoje želje, reče: »O, gospodarubesmrtnih, sada brzo odlazi, da ne bude nevolje i za tebe i za mene.« I car bogova, oprostivši se od nje,brzo iziđe iz kolibe, ali već sa vrata, vide da se Gautama ,vraća. Kad Gautama susrete Indru na vratimasvoga doma, silno se razgnevi i prokle gospodara bogova i tako ga kastrira. Gautama prokle i svojunevernu ženu rekavši joj: »Hiljadu ćeš godina tamiti u ovoj kolibi bez hrane, mučena kajanjem. Hranićešse samo vazduhom i niko te neće videti. Tek će te veliki junak Rama, car iz Sunčevog roda, kada dođe uovu gustu šumu, osloboditi prokletstva, ako dotle uspeš da se očistiš od grešnih misli i neverstva.« I sdese zbi po rečima mudraca. Potom on napusti zauvek svoje boravište i udalji se u severne planine, gde seduge godine posvetio surovom podvižništvu na vrhu Himavate.

Indra, bled i uzdrhtao, vrati se u svoje nebesko carstvo i obrati se bogovima ovim rečima: »Ja samrasrdio velikog pustinjaka Gautamu, Utathjamovog unuka, i navukao sam na sebe njegovo prokletstvo.Ali to sam, o, besmrtni, učinio vas radi, jer ga je njegovo veliko podvižništvo obdarilo takvom moći da jeono postalo opasnost za našu vlast nad vasionom. Ja sam pomutio to podvižništvo i time sam svimavama učinio veliku uslugu. Zato mi morate pomoći! « Na to Agni, bog vatre, uz pomoć pitara - predaka,žitelja sveta blaženih, isceli Indru. Oni od ovna uzeše ono bez čega je ostao Indra, prisloniše ga uz Indri-no telo i isceliše cara bogova. Od toga doba kao žrtvu precima prinose uškopljene ovnove.

20. INDRINA POBEDA NAD VRITROM

Tvaštar, bog-neimar, najveštiji majstor koji je stvorio neobične stvari i izvajao tela ljudi i životinja,beše jedanaesti Aditin sin. Ali njegova žena beše demonica iz roda asura. Ona mu rodi sina-čudovište -troglavu zmiju Višvarupu* i kćer - božansku kobilu Saranju, koja se potom udade za Vivasvata i postademajka Jame i Ašvina. Višvarupa, Tvaštarov sin, beše grozomoran. Jedno njegovo lice beše slično suncu,drugo - mesecu, a treće - vatri. Jedne njegove usne su izgovarale himne Veda, druge su pile vino, atreće behu spremne da progutaju sve oko sebe. On je posedovao neobičnu mudrost i bio velikipodvižnik. Pre Brihaspate, vrhovni žrec bogova beše Višvarupa, a kod asura pre Ušanasa vrhovni žrec iučitelj beše Vasištha, Urvašin sin.

Kada buknu rat izmedu bogova i asura, Višvarupa tajno stade na stranu rodaka svoje majke inamisli da izda bogove. Hiranjjakašipu, koji je tada bio car asura, obeća Višvarupi da će ga učiniti svojimvrhovnim žrecem. Doznavši za to, Vasištha se naljuti i napusti asure.

Indra nije verovao Višvarupi i bojao se moći koju je stekao svojim velikim podvižništvom*. I da bi


21

Višvarupu lišio njegove snage, car bogova pozva sebi najlepše apsare, igračice nebeskog boravišta inaredi im: »Idite Tvaštarovom sinu pa ga pesmom, igrom i čarima svoje lepote navedite na ljubavnouživanje. Niko ne može ~a odoli vašoj lepoti. Okitite se cvećem, skupim ogrlicama i grivnama, namažitetela mirisnim uljima. Učinite da pogazi svoje podvižništvo i da se, zaboravivši sve na svetu, preda vašimmilovanjima.«

Pokoravajući se Indrinoj naredbi, apsare se približiše Višvarupinom boravištu i počeše ga kušatizavodljivim pokretima punim naslade i ljubavne čežnje. Ali, utonuo u surovo kajanje, Tvaštarov sin samobaci pogled na prelepe Indrine poslanice, čija ga lepota ni najmanje ne uzbudi. Vladajući svojimstrastima, on ostade nepokretan u svojoj kontemplaciji, kao punovodno jezero u vreme mirnbg dana.

Apsare se vratiše u Indrine nebeske dvore neobavljena posla i ispričaše caru bogova svoj neuspeh.Pustivši nebeske igračice da odu, Indra utonu u duboko razmišljanjc. Shvatio je da Tvaštarov sin izdajebogove u njihovoj borbi sa asurima, ali nije mogao da ubije Višvarupu, jer je ovaj bio žrec, a ubistvožreca beše težak greh. I gospodar nebeskog carstva nije mogao da uzme taj greh na sebe.

Tada Indra pozva boga Tritu*, božanstvo o čijem pravom poreklu niko ništa nije znao osim da serodilo u prvostvorenim vodama i da mu je boravište negde daleko i nepoznato. Ali tamo, u to daleko itajanstveno Tritino boravište snagom molitve upućivalo se svako zlo i svi grsi. Tamo su od pravednogodlazile sve nevolje, i boleštine, i ružni snovi. Bog Trita je opraštao grehove besmrtnima i smrtnimapreuzimajući na sebe svaku krivicu i svako zlo.

I car bogova, sa Tritinim znanjem i odobrenjem, ubi Višvarupu, odrubivši mu sve tri glave, iprebaci krivicu na Tritu. Kada je Indra odrubio prvu glavu Tvaštarovom sinu, usta koja su čitala Vederazjapiše se i iz na'ih izleteše jarebice; kada odrubi drugu glavu, iz usta koja su pila vino izleteše vrapci ijastrebovi, a iz treće glave izlete jato prepelica.

Doznavši za taj Indrin postupak, Tvaštara obuze strašna jarost: »Kako se on usudio da mi ubijesina?« U to vreme Tvaštar beše čuvar some. Jednom on pozva bogove k sebi da piju somu, ali ne pozvaIndru i ostavi gospodara smrtnih bez njegovog dela. Ali Indra dođe nezvan i, koristeći pravo jačeg koji,poseže na svojinu slabijeg, ispi čistu somu iz korita. Ovoga puta on popi toliko some da mu nije moglakoristiti i poteče natrag iz svih otvora. Ali i ovoga puta ga isceliše Ašvini. Tvaštar se na to još višerazgnevi i uzviknu: »On je ispio moju somu došavši nezvan!« I on obeća da će se osvetiti Indri za svešto je učinio i da će ga kazniti.

Jednoga dana Tvaštar odista stvori od some i vatre strašno čudovište - džinovskog demona Vritru*.Taj ogroman zmaj, bez nogu i bez ruku, leže na planine, sklupčavši se u devedeset devet

prstenova. On pregradi puteve tokovima reka, ispi sve njihove vode i zadrža ih u svojoj utrobi. »Rasti« -reče mu Tvaštar, i on poče da raste neobično brzo, potiskujući zapadne i istočne okeane i proždirućiogromne količine hrane. Samo u toku jednog dana izraste na svaku svoju stranu onoliko koliko jerastojanje strelinog domašaja, preteći da proguta svu vasionu, i bogove, i sva živa bića.

Bogovi se od toga silno prepadoše i obratiše se Indri s molbom da stane na čelo nebeske vojske ida je povede protiv demona. Tom prilikom se i Brahma lično obrati Indri podstičući ga na borbu sazmajem, a Šiva mu za boj podari neprobojan oklop. I tako na čelu sa moćnim Indrom bogovi krenuše naVritru, da ga ubiju. Videvši neprijatelja, zmaj zastrašujuće zašišta i bljunu na njih plamen iz svojihogromnih čeljusti. Prestrašeni bogovi glavom' bez obzira stadoše bežati od njegovog smrtonosnog daha.Bogovi su bežali kao nemoćni starci pred Vritrom, napustivši Indru nasred bojnog polja. Indru jedino nenapustiše hrabri Maruti*, Rudrini si.novi i Višnu*. »Udri, gospodaru! Seci! Pokaži svoju hrabrost!«uzvikivali su Maruti. I neustrašiv Indra jurnu sam na zmaja.

Vritra na to razjapi svoju stravičnu čeljust i za tren oka proguta Indru*. Posle toga zaspa čvrstimsnom i niko se više nije usudio da ga napadne. Šiva se tada doseti da na njega pošalje Zevanje. Vritrazevnu u snu i car bogova odmah iziđe iz njegove utrobe. Potom Višna položi snagu u Indrino oružje tetako pobednik asura nanese Vritri strašan udarac svojom razornom vadžrom i raseče mu glavu. Nebo sezatrese od urlika smrtno ranjenog zmaja. A Indru obuze takav strah da je trčao koliko ga noge nose svedok ne stiže iza devedest i devet reka, na sam kraj sveta, i tamo se sakri u stabljici lotosa, ne znajući dali je smrtno ranio svoga neprijatelja. To isto iz straha učiniše i ostali bogovi, ne usuđujući se da priđuzmaju. Najposle Indra posla Marute da izvide* da li je Vritra živ, i oni odoše i videše Vritru gde mrtavleži opružen na zemlji, dok su oslobođene vode iz njegove utrobe jurile prema okeanu. I Maruti, slavećipobedur,.zaigraše oko tela pobeđenog demona.

To beše najveći Indrin podvig. Potom on iz Vritrine lobanje napravi sebi pehar, a telo mu prepolovi.Njegov vredniji deo, koji je bio napravljen od some, podiže se na nebo i postade Mesec, dok demonskiVritrin deo, po Indrinoj volji postade deo živih bića - njihov trbuh. Zato za sladokusce kažu da oni


22

prinose žrtvu Vritri - trbuhu.Ujedno to beše i Indrin najveći greh, jer su i Vritra i njegov brat Višvarupa bili brahmani, te je car

bogova učinio najteži greh ubivši žreca. Zato, prestrašen svojim grešnim postupkom, Indra se ne vrati usvoje carstvo, već ostade u izgnanstvu na kraju sveta, krijući se u stabljici lotosa.

21. LEGENDA O NAHUŠI

Kada je Indra napustio svoje carstvo i udaljio se na kraj vasione da iskupi svoj veliki greh, sve seporemetilo i zaustavilo u sva tri sveta. Strah i bespomoćnost okovaše duše bogova i svetih mudracakada ostadoše bez cara i gospodara, ali se niko od njih nije usudivao da zauzme Indrino mesto nanebeskom prestolu.

U to vreme na zemlji je vladao car Nahuša iz Mesečevog roda, Ajusov sin, Pururavasov unuk. Onbeše čuven po svojoj hrabrosti, vrlinama i lepoti, i nebesnici, uz saglasnost velikog Brahme, odlučiše daga postave na Indrin presto. Bogovi i sveti podvižnici odoše k njemu i rekoše mu: »O, zemaljski care,budi nam gospodar.« A Nahuša im odgovori: »O, nebesnici, ja vam ne mogu biti gospodar. Ja sam isuviše slab za to. Nema u meni takve moći kakvu je imao Indra i ja vam ne mogu biti čvrst oslonac izaštita .« Ali bogovi i mudraci behu uporni. »O, care, careva to ne treba da te plaši!« - rekoše mu oni. -»Budi nam gospodar i naša rnoć će ti biti oslonac. Učinićemo da ti svaki onaj na koga padne tvoj pogled,bio to bog i.ti asur, ili gandharv, ili brahman da svoju moć. Odsad će biti dovoljno da samo nekogpogledaš, pa da njegova moć pređe na tebe - primi od nas taj dar. O, Nahušo, Ajusov sine, savladajsumnju, i sledeći pravedan put, uspni se na Indrin nebeski presto!« Posle ovoga Nahuša pristade.

Dok je Nahuša vladao na zemlji, obuzdavao je svoje strasti, krepio je svoju dušu dobrim delima isa velikom pokornošću je poštovao bogove. Ali, postavši gospodar neba i dobivši od bogova čudesan darmoći, sve češće je počeo da naginje i telom i dušom prizemnim utehama i zabavama. On se okružinebeskim lepoticama apsarama i gandharvima, koji su naslađivali njegov sluh nebeskom muzikom istade se sa njima zabavljati dan i noć u svetoj šumi Nandani. U pratnji apsara i gandharva on se spuštaosa nebesa na planinu Meru, zatim je išao po planinskim vrhovima, prelazeći sa jedne planine na drugu,sa planine Kajlase na široke grudi Himalaja, a odatle na padine velike Mandare, pa onda je silazio saplanina na obale zemaljskih reka i do voda okeana, i svuda se predavan praznim utehama i uživanjima.

Jednom prilikom Nahuša vide Šači, prelepu Indrinu suprugu, i obuze ga grešna strast. »Zaštoboginja Šači prolazi pored nas ne ukazujući dužno poštovai{je i ljubav svome gosp6daru?« - upitaNahuša svoju pratnju. - »Zar ja nisam gospodar nebeskog carstva? Zar ona ne treba da me poštuje kaošto je to ranije činila sa Indrom? Neka prelepa Šači požuri da me poseti u mojim dvorima! «

Čuvši Nahušovu naredbu, Šači u strahu i očajanju odjuri Brihaspatu, mudrom učitelju bogova. »O,brahmane, zaštiti me« - obrati mu se ona s molbom - pomozi mi da ostanem verna svome suprugu.Jedino se kod tebe mogu sakriti od Nahuše. Nekada davno si mi rekao da mi nije suđeno da budemudovica. Neka te tvoje reči budu istinite.«

»Kako sam rekao, tako će i biti« - odgovori joj Brihaspati. - »Budi mirna, boginjo, i ne boj seNahuše koji je izgubio vrline. Učiniću da se uskoro sastaneš sa Indrom.« I on zadrža Šači kod sebe izaštiti je.

Na vest da Brihaspati krije Šači u svom dvoru, Nahušu obuze strašan bes. Žitelji neba su uzaludpokušavali da ga smire. »0, gospodaru neba« - govorili su mu - »ne dozvoli da te saviada gnev. Odtvoga besa cela se vasiona trese. Smiri se i pomisli na to da Šači nije tvoja supruga. Ostavi se grešnihmisli i ne žudi za tuđom ženom. Ti si car bogova i sam treba da učiš svoje podanike, ne dozvoljavajućiimda skrenu sa pravog puta.« Ali Nahuša, obuzet strašću, nije hteo da sluša njihove opomene. »Kada jeIndra zavodio čestitu Ahalju ne misleći na njenog muža, zašto onda njega niste zadržali?« - uzvrati onnebesnicima. - »Indra je nekada učinio mnoge grehe i nepravične i lukave postupke. Zašto onda njega utome niste sputavali? Hoću da mi Indrina supruga pokloni željenu radost. Biće to sreća i za nju i za vas. Iubuduće se nemojte protiviti mojoj volji!«

I nebesnici zaćutaše i pokoriše se, obećavši da će mu odmah dovesti Šači. Oborenih glava i satugom u srcu oni odoše Brihaspatu i rekoše: »O, veliki brahmane, mi znamo da je Indrina supruga našlautočište u tvom domu. Ali mi čemo ti oprostiti, premudri, ako je odmah pošalješ Nahuši. Nahuša je našgospodar koji je sadašnjom moći prevazišao i samog Indru. Neka ga prelepa boginja prizna za svogsupruga i gospodara.«

Čuvši ove reči bogova i svetih podvižnika, Šači gorko zaplaka i kroz suze reče Brihaspatu: »O,


23

učitelju bogova, ti znaš da ja neću na budem Nahušina. Ja sam od tebe zatražila zaštitu. Zar ćeš pogazitisvoju reč?«

Na to se mudri Brihaspati, vešt u govoru, obrati bogovima i podvižnicima: »Svemogući Brahma jerekao da će se izdajici onoga ko traži zaštitu dogoditi velika nesreća. Ja nikada neću pogaziti svoju reč ineću prekršiti zakone vrline. I za izdajicu neće biti srećnih dana. Seme bačeno u zemlju neće mu iznići,kiše će zaobilaziti njegova polja, i ništa mu neće roditi; bogovi će odbaciti njegove žrtve, potomci će muizumreti, a preci će se posvađati među sobom u carstvu mrtvih. I zato, o, bogovi, ja ne dam Indrinusuprugu Nahuši. Razmislite i vi, šta bismo još mogli da učinimo za Šačino i za naše dobro.«

Ali bogovi ne uspeše ništa da smisle, i onda Brihaspati reče: »Neka lepooka boginja zaište odNahuše da joj on sebe radi da vreme da se privikne na misao o novom braku i za to pripremi svoju dušu.A vreme će, potom, o, premudri bogovi, podići pred Nahušom druge prepreke.« i bogovi se složiše saBrihaspatom. »Budi razborita, boginjo« - rekoše oni Indrinoj supruzi. -»Čini ono što ti kaže Brihaspati.Pođi Nahuši i zatraži od njega da ti da malo vremena da se privikneš na nov brak. On je nečastan isladostrastan, ali bliži se kraj njegovoj vlasti, i uskoro će Indra povratiti svoje carstvo.«

I stidljiva Šači, na nagovaranje nebesnika, ode Nahuši. Ugledavši pred sobom divnu boginju,Nahuša se obradova i obrati joj se ljubaznim rečima, hvaleći njenu lepotu. »Prihvati me kao svogasupruga, o, dražesna« - reče on Šači. - »Sada sam ja Indra u sva tri sveta.« Nahušine reči, ispunjenegrešnom pohotom, dovedoše čednu boginju do užasa i ona zadrhta od straha kao travka na vetru. Aliprikupivši snagu, smerno sklopi ruke i, nisko se poklonivši Nahuši, reče: »Ako uskoro ne dobijem vestiod Indre, doći ću k tebi, istinu ti govorim.«

Šačine reči uliše radost i nadu u Nahušinu dušu. »Neka bude onako kako ti želiš« - reče on Indrinojsupruzi. - »Ali dobro upamti, ja te čekam i verujem da me nećeš prevariti.« Potom on pusti Šači, i onapožuri da se ponovo skloni u Brihaspatov dom.

Tada bogovi, obradovani time što se Nahušin gnev makar privremeno stišao, pođoše po savetVišni. »O, veliki« - rekoše mu oni - »ti si naše utočište, u tebi je naš spas. Reci nam šta treba dauradimo kako bismo očistili Indru od greha?« Višnu im odgovori: »Neka mi prinese na žrtvu konja. Tadaću ga osloboditi greha i on će povratiti svoju vlast nad nebeskim carstvom.«

Bogovi krenuše na kraj vasione, pronađoše Indru i zajedno s njim obaviše obred prinošenja konjana žrtvu i tako Višnu skide sa njega greh zbog ubijenog brahmana. Ali Indra je i dalje osećao velikistrah. Bojao se Nahušine moći i ponovo se sakri u svoje jezero kako ga niko ne bi našao. A greh skinutsa Indre, Višna razdeli na male delove i dade ga šumama i rekama, planinama i dolovima, i ravnomernoga rasporedi zemaljskim ženama.

Saznavši od ogorčenih bogova da se njen suprug ponovo sakrio, Šaci se stade moliti da je njenačistota i pravednost zaštite od Nahuše i pomognu joj da sačuva vernost Indri. Kasno u noć tužna Indrinasupruga iziđe iz svoga utočišta i obrati se s molbom boginji noći: »O, Noći, o mudra boginjo proricanja!Otkrij mi tajnu, reci mi gde mogu da tražim svoga supruga! «

Tada Noć, boginja proricanja, dirnuta tugom čestite Šači, stade pred nju u obliku mlade i prelepedeve i reče: »Pođi za mnom, o, Šači, verna suprugo! Pokazaću ti gde se krije veliki pobednik Vritre.«Šači pođe za njom i one pođoše najpre kroz nebeske šume, zatim se popeše na planinske vrhoveHimalaja i uputiše se na krajnji sever. Tako idući, stigoše do velikog ostrva koje je ležalo nasredogromnog mora, a na tom ostrvu, usred cvetnih šuma i livada, rasprostrlo se prelepo jezero pokrivenobelim lotosima. Boginja proricanja uđe sa Šači u stabljiku jednog lotosa i pokaza joj na Indru, koji je sepritajio među njegovim vlaknima.

Obradovana susretom sa voljenim suprugom, Šači mu ispriča kako nema mira od razuzdanostiNahuše, gospodara nebeskog carstva, kako je on proganja svojim upornim zahtevom i kako je tera dapogazi vernost suprugu. I ona zamoli Indru da se vrati, zaštiti je od njegovin grešnih zahteva i da kazniNahušu koji je toliko postao nečastan da je izgubio svaku vrlinu. Ali Indra joj reče da ne može tako lakopobediti Nahušu, jer su mu bogovi darivali veliku moć. »Ajusov se sin može samo lukavstvom savladati«- reče Indra svojoj supruzi. - »Ti treba da se vratiš i da mu kažeš kako pristaješ da ga zavoliš kao rnuža- ali pod jednim uslovom: neka on dođe po tebe u Brihaspatov dom na kočijama u koje će upregnutisvete podvižnike, koji su svojimpodvižništvom stekli boravište na nebesima.« I Šači, obećavši Indri da ćeučiniti sve kako joj je on rekao, vrati se u nebesko carstvo.

Po isteku određenog vremena, Šači ode Nahuši i reče mu da je Indra nestao i da nema nikakvihvesti od njega, te je zato spremna da popusti njegovim željama.

Nahuša, obradovan tim rečima, obeća da će joj ispuniti sve što zaželi. Na to mu Šači reče: »Ti sevelik i moćan, gospodaru, i na svetu nema nikoga ko bi ti po moći bio ravan. Ti vasioni je sve pod


24

tvojom vlašču - i bogovi, i ljudi, i sve živo. Svaki onaj na koga padne tvoj pogled predaje ti svoju moć ipostaje nemoćan. Zato upregni u svoju kočiju nebeske mudrace-brahmane i dođi po mene u,Brihaspatovdom u punom sjaju svoje moči, da me odvezeš u svoje dvore i neka tvoja pojava potamni Višnin i Šivinsjaj!«

»Pokoravam se tvojoj volji, o prelepa Šači« - odgovori joj zaljubljeni Nahuša -»sviđa. mi se tvojaželja. Odista, svet nikada dosad nije imao prilike da vidi takvu zapregu. Ne može svako u svoje kočije daupregne pravedne podvižnike. Ali moja je moć bezgranična, ja sam gospodar prošlosti, sadašnjosti ibudućnosti, vasiona počiva na mojoj moći, a moj gnev donosi svetu propast. O, boginjo, obećavam daću ti ispuniti želju! Sedam svetih mudraca će me dovesti do tvojih odaja i ti ćeš videti svu veličinu i sjajgospodara vasione!« S tim rečima Nahuša, svojevoljni i poročni gospodar, opijen ohološću, pusti Šači daide kući i čeka njegov dolazak.

Šači se vrati Brihaspatiju i ispriča mu o svom dogovoru sa Nahušom. »Ostalo mi je još samo malovremena« - reče ona učitelju bogova. - »Uskoro će se pojaviti gospodar neba na svojim kočijama u kojesu upregnuti mudraci.« Na to je Brihaspati uteši i obeća da će odmah početi da traži Indru. On zapali naoltaru žrtvenu vatru i boga Agnu posla po Indru. Pokoravajući se božanskom žrecu, Agni se preruši uženu neobične lepote i nestade. Brz kao misao, za tren oka prelete nebo i zemlju, šume i planine i,vrativši se, saopšti Brihaspatiju da je Indru tražio svuda, osim u vodi, jer u nju ne sme da ulazi, ali nijemogao da ga nađe. Brihaspati mu odgovori: »O, Agni, usta bogova, ti što im prinosiš svete žrtve.Brahmani te obožavaju i slave tvoje postupke, prinoseći ti žrtve. Ti, kao isti.na, prodireš u dubinu dušesvih bića. Na svetu nema ničeg što ba za tebe predstavljalo tajnu. Zato bez straha uđi u vodu i doznajgde se krije Indra.

Podstaknut Brihaspatovim rečima, Agni tada prođe kroz sve vode sveta, pretraži sva mora i reke,ribnjake i jezera i najzad pronađe Indrino skrovište. Bogovi na čelu sa Brihaspatom pođoše Indri istadoše ga moliti da se vrati, pominjući mu njegove pobede i podvige sa asurima. Posle Brihaspate,obratiše mu se i Varuna, gospodar vodenih prostora, i Soma, bog Meseca, i Jama sin Sunca, kao i drugibogovi. I tada pobednik Vale iVritre iziđe iz svoga skrovišta i, uzevši svoj pređašnji zastrašujući likgospodara munje, reče da pristaje da se bori sa Nahušom ako mu bogovi pomognu. Bogovi mu obećašepomoć, i svi počeše razmišljati o tome kako da savladaju Nahušu i svrgnu ga sa nebeskog prestola. Idok su se oni među sobom dogovarali, javi im se sa neba veliki mudrac Agastja, Urvašin sin; i reče imda je oholi Nahuša svrgnut sa Indrinog prestola i da je mir zavladao u prelepom boravištu bogova.

I Agastja ispriča obradovanim bogovima kako se to desilo.»Kada je Nahuša« - poče da priča Agastja -»birao pravedne brahmane, da ih sa konjima upregne u

svoje kočije, premudri Bhrigu se sakri od Nahuše na mom temenu ispod kose. Sa mnom Nahuša uprežeu kočije još šestoricu podvižnika, čuvenih po mudrosti i vrlinama. Na putu do Brihaspatovog doma, gdese krila Indrina supruga, Nahuša poče raspravu sa mudracima koji su vukli njegove kočije. Razgovor sepovede oko toga kako treba pravilno kazivati himne Vede. Mudraci nisu popuštali Nahuši u sporu iuhvatiše ga u neznanju i tada me razjareni gospodar neba, koji je oholo sedeo na svojoj kočiji, gurnunogom u teme i, ne sluteći, nanese udarac Brahminom sinu, plemenitom Bhrigi. I mudrac, koga Nahušanije video, uvređen zbog toga udarca, prokle ga: ,O, Nahušo, za sve počinjene grehe i nedela, za nasiljenad brahmanima i proganjanje tuđih žena' - reče on -,izgubičeš svoju moć i dar bogova će odsad za tebebiti nekoristan. Ti više nisi dostojan nebeskog prestola i zato ćeš se strmoglaviti sa neba na zemlju.Tamo, na zemlji, pretvorićeš se u ogromnu zmiju kinu i hiljadu godina ćeš mileti po zemlji u traženjuhrane, sve dok te od proklestva° ne oslobodi tvoj potomak Judhišthira, car iz Mesečevog roda.' Takoreče veliki mudrac i Nahuša beše nemoćan protiv njegove kletve, jer njegov pogled nije pao na Bhriga.Snagom toga prokletstva Ajusov sin, drhteći od straha i izgubivši svoju oholost, u tren oka beše zbačensa neba na zemlju i pretvori se u ogromnu zmijurinu.

Ovim Agastja završi svoju priču, i presrećni bogovi se zajedno sa Indrom, oslobođenim od greha,vratiše u svoje boravište, i tako Šačin suprug ponovo sede na nebeski presto.

22. LEGENDA O ČJAVANI

Manu je imao devet sinova, među kojima najstariji beše Ikšvaku. Svi oni behu moćni gospodariljudskih plemena i od njih vode poreklo carevi Sunčevog roda. Sarjati, četvrti po redu Manuov sin, stižejednom sa svojim plemenom na pusto mesto, gde se na obali jezera podvrgao surovom podvižništvuveliki mudrac Čjavana, Bhrigov sin. On je godinama stajao nepokretari na obali jezera. Pržilo ga je


25

sunce, šibale kiše i zatrpavala zemlja, ali on se nije micao s mesta. Vremenom mudraca potpuno prekrizemlja i stvori se veliki mravinjak na čijem su se vrhu, kao dve žeravice caklile njegove oči!

Jednom prilikom princeza Sukanja, Šarjatova kći, dođe sa svojim drugaricama na obalu togajezera. Igrajući se i veseleći, devojke se približiše mestu gde je stajao pustinjak. Ugledavši neobičnouzvišenje sa dve žeravice na vrhu, princeza, savladana radoznalošću, priđe i grančicom otkinutom sažbuna brknu mudracu u oči. Razgnevljeni Čjavana zbog ovoga posla na Šarjatove podanike surovukaznu. U Šarjatovom rodu poče razdor;* brat ustade protiv brata, majka se okrenu od sina, a sin odmajke. I teška boleština pogodi carsku vojsku.

Car dugo nije mogao da otkrije uzrok nedaća koje su se sručile na njegov rod, sve dok ne doznadeda je svetog podviinika čjavanu povredila princeza. Car Šarjati požuri velikom mudracu i zamoli ga zaoproštaj. »Ja ču ti oprostiti i poštedeću ti rod« - odgovori mu Čjavana -»samo pod jednim uslovom: akomi daš za ženu svoju kćer.« Car je morao da pristane i mlada prelepa princeza postade žena oronulogstarca, koji je iznurio svoje telo dugim podvižništvom.

Jednom se Ašvinina braća, Nasatja i Dasra, spustiše na zemlju i u jezeru ugledaše prelepu Sukanjuu trenutku kada je posle kupanja izlazila iz vode. Očarani njenom lepotom, stadoše ispred nje i rekoše:»O, prelepa devo, mi smo Ašvini, deca Sunca. Mi smo te videli i obojici si nam omilela. Izaberi zasupruga onoga koji ti se od nas dvojice više dopada.« A Sukanja na to odgovodi svojoj nebeskoj braći:»O, Ašvini, ja već imam muža, svetog mudraca Čjavana, i ne priliči da uzimam drugog.« - »Šta če tinemoćan starac, lepotice?« - uzvratiše joj Ašvini. - »Napusti ga i pođi nebesnicima. Mi smo večito mladi ilepi - zar više voliš ružnog pustinjaka koji je izmučio svoje telo?« Ali Sukanja im odgo= vori da će ostatis onim koji joj je jednom pripao kao suprug, bio on star ili ružan - verna žena zbog toga, ne ostavljasvoga muža.

Tada joj božanski iscelitelji rekoše: »Ako ti želiš, mi ćemo učiniti tvoga muža opet mladim. A tionda biraj između nas trojice.« Potom se obratiše Cjavani, pa pošto on prihvati predlog Ašvina, prihvatiga i Sukanja.

I tako oba Ašvina zajedno sa Čjavanom zagaziše u jezero i sva trojica nestadoše pod vodom.Sukanja ostade na obali da čeka. Posle kratkog vremena iz jezera iziđoše i stadoše pred nju trojicamladiča zaslepljujuće lepote. Ali kako behu potpuno isti, ona nije znala ko je od njih Cjavana. Tada jojon dade znak,* za koji su znali samo njih dvoje, i ona izabere njega. Tako je mudri Čjavana povratiomladost.

U znak zahvalnosti za to on pokloni Ašvinima deo some za žrtveno prolivanje bogovima, koje suoni dotle bili lišeni. I prvi put kada je car Šarjati odredio svom vrhovnom žrecu Čjavani da obaviprinošenje žrtve bogovima, ovaj je prineo somu Ašvinima. To silno rasrdi Indru; ponositi gospodarnebeskog carstva prezirao je Ašvine zbog njihovog bliskog odnosa sa ljudima i nije želeo da oni imajubilo kakve veze sa žrtvenim prolivanjem some._I kada Čjavana ne posluša i poče Ašvinima da proliva nažrtvu somu, Indra podiže iznad njega preteću desnicu i htede da ga udari vadžrom. Ali mudrac musnagom svog podvižništva u tren oka zaustavi ruku, i ona se, klonulo, spusti, ne nanevši. mu udarac.

U želji da kazni Indru, Čjavana čudotvornom snagom koja se daruje kao nagrada za velikopodvižništvo, stvori ogromno i stra§no čudovište.* To čudovište se zvalo Mada - Opijenost. Kad birazjapilo svoju ogromnu čeljust, donja usna bi mii doticala zemlju, a gornja dosezala sve do neba. I onokrenu na Indru. Indra i nebesnici su u paničnom strahu bežali pred Madom. Čjavana se tada sažali nadIndrom, i ne želeći da opusti nebesko carstvo i da bogovi ostanu bez gospodara, učini da čudovište Mada- Opijenost, iščezne, razdelivši ga na četiri dela. Ta četiri dela on podjednako raspodeli opojnom napitkusuri, ženama, kostima za igru i lovu. Tako Mada uništava sve one koji potpadnu pod vlast ova četiriporoka.

23. NARADA I DAKŠINI SINOVI

Jednom se Gospodar stvaranja Dakša, koji je udao svoje kćeri za Kašjapu, Somu i Dharmu, zabrinuzbog toga što se njihovo potomstvo u sva tri sveta - asuri i bogovi, gandharvi i nagi, ljudi i zveri - nerazmnožava onoliko koliko bi trebalo, i zato vasiona izgleda kao pustinja, jer je živa bića ne naseljavajudovoljno. Stoga on izrodi još hiljadu sinova, obdarenih neobičnom sposobnošću da se oplođuju irazmnožavaju i naredi im da nasele svetove svojim potomstvom.

Kad je to doznao Narada, nebeski mudrac, koji se rodio na neobičan način iz bedra praroditeljaBrahme, odmah mu behu jasne Dakšine nerazumne zamisli, te ode njegovim sinovima i reče im: »O,


26

slavni Dakšini sinovi, ako već želite da se plodite i razmnožavate, morate najpre dobro razmisliti. Kakoćete vi darivati svetu potomstvo kada boravite u tami neznanja, ne znajuči ni visinu, ni dubinu, ni daljinupredela toga sveta?« Saslušavši Naradine reči, Dakšini sinovi rekoše: »Pravo veli mudrac. Mi ne možemoda se razmnožavamo ako ne poznajemo granice vasione.« I oni pođoše na razne strane i raštrkaše se ponepreglednim prostorima kako bi dostigli kraj sveta. Ali se ni jedan od njih ne vrati.

Kada Dakša vide da su mu sinovi iščez~i i da se ne vraćaju, on izrodi još hiljadu istih takvih. Ali injima dođe Narada i ponovi im iste reči, pa se i oni razleteše na razne strane tragom svoje braće itakođe se ne vratiše.

Tada Dakša, obuzet silnim gnevom, prokle Naradu: »Dabogda i ti, kao i moji sinovi, bio večnaskitnica i nemao ni doma ni utočišta, ni na nebu ni na zemlji!« I Dakšino prokletstvo se ispuni. Naradapostade glasonoša bogova. Od toga doba on večito putuje između neba i zemlje i, lutajući raznimkrajevima, prenosi ljudima poruke odozgo, saopštava im volju bogova i predskazuje budućnost. Osimtoga, Narada se sprijateljio sa gandharvima, nebeskim sviračima i postao jedan od njihovih vođa. On jeizumeo milozvučnu tamburu - vinu i sa njom putuje na oblaku između neba i zemlje, naslađujući divnimmelodijama sluh bogova i smrtnika.

24. LEGENDA O JAJATI

Kada su bogovi vodili rat sa asurima za vlast nad vasionom, dugo nisu mogli da ih savladaju, jer jeUganas, žrec i učitelj asura, posedovao veštinu oživijavanja mrtvih. Sve asure koje bi bogovi ubili ubitkama, on bi ponovo vratio u život. Brihaspatu, učitelju nebeske vojske, beše nepoznat taj nauk, ibogovi pretrpeše težak gubitak. Zato bogovi u panici i strahu odo§e Brihaspatovom sinu, mudrom Kači, irekoše: »Kačo, učini nam uslugu pomozi nam da savladamo lukave asure. Ti si mlad i stasit, pođiUšanasu i postani mu učenik. Dobrim vladanjem i poslušnošću stekni njegovo poverenje, osvoji ljubavnjegove kćeri Devajane i dokuči od učitelja asura njegovu veliku tajnu - veštinu oživljavanja palih uboju.«

Pokorivši se želji bogova, Kača ode gospodaru asura. On stade pred Ušanasa i reče: »Ja sarnBrihaspatov sin, Angirasov unuk. Budi mi učitelj. Biću strogo uzdržan i služiću te deset stotina godina.«Ušanas-Kavja blagonaklono primi Brihaspatovog sina. Kača se zavetova na poslušnost i, postavši njegovučenik, poče, kako to i priliči, da služi svoga učitelja. Ali više od svega trudio se da ugodi Devajani,ponositoj Ušanasovoj kćeri. U šumi joj je brao mirisno cveće i sočne plodove, pevao joj pesme, veselio jemuzikom i igrom. Devajani je blagonaklono primala sve te usluge i Kača joj neprimetno osvoji srce.

Ali jednom, dok je Kača napasao učiteljeve krave u šumi, ugledaše ga asuri i. prepoznadoše.Mrzeći bogove i Brihaspatu, asuri ubiše Kaču, bojeći se da od njihovog učitelja ne dozna tajnuvaskrsavanja umrlih. Potom raskomadaše Kačino telo i baciše ga vukovima.

Kada se uveče krave vratiše kući bez pastira, Devajani se uznemiri. Kača se ne vrati ni preko noći,i onda Devajani pođe ocu i reče mu: »O, gospodaru, sunce je već zašlo, u tamnoj noći buknuo je oganjna žrtvenom oltaru, krave su se vratile iz šume, a njihovog pastira još nema. Da mu se nije štogoddesilo? Da nije stradao u šumi? Oče, ja ne mogu da živim bez njega!«

Ušanas se sažali na kćer i, glasno pozvavši Brihaspatovog sina, snagom svoje veštine povrati ga uživot. Istog trena Kača se pojavi pred učiteljem asura i njegovom prelepom kćeri živ i zdrav. On imispriča kako su ga asuri ubili u šumi, a onda raskomadali i bacili divljim zverima da ga pojedu.

Posle nekog vremena Kača opet pođe u šumu da nabere cveće Devajani, i opet ga videše asuri. Onishvatiše da je svemogući Ušanas oživeo Kaču. I kako bi zasvagda okončali sa Brihaspatovim sinom,asuri ga ubiše, spališe njegovo telo, a pepeo staviše u pehare i izmešaše sa vinom. Potom peharprinesoše svome učitelju i ovaj ispi vino pomešano sa Kačinim pepelom. Uveče opet dođe ocu uzbuđenaDevajani i stade ga moliti da joj vrati Kaču živog i zdravog. Ušanas joj na to reče: »Ja sam ga većjednom oživeo kada su ga asuri ubili i pošto je krenuo putem mrtvih. Asuri su ga, zacelo, opet ubili. Štajoš mogu da učinim za njega? Mani se tuge, kćeri moja. Ne priliči ti da tuguješ za smrtnikom. Svi sesmiruju - i bogovi i ljudi - kada vide da znamenje ne predskazuje uspeh.« Ali Devajani beše neutešna.»Ne« - reče ona ocu - »ja ne mogu da se oslobodim toga. Brihaspatijev sin je drag mome srcu. I ako miga ti ne vratiš, prestaću da jedem i pijem i poći ću za Kačom.«

I, primoran od tužne Devajani, Ušanas, ljuteći se na lukave asure, ponovo pozva Brihaspatovogsina i po drugi put pokuša da ga povrati u život. Tada se Kača tihim glasom javi iz učiteljeve utrobe.Ušanas se veoma iznenadi: »O, Kačo, kako si se našao u mojoj utrobi?« I Kača mu na to sve po redu


27

ispriča: kako su ga asuri sačekali u šumi i ponovo ubili, kako su ga spalili, a pepeo potom pomešali savinom, i kako su onda to vino prineli Ušanasu. Saslušavši Kačinu priču, učitelj asura se rastuži i staderazmišl.jati o tome kako da povrati Kaču u život, jer on to nije mogao da učini a da ne rastrge svoje telo.Samo po cenu vlastitog života mogao je da spase svog učenika. Tada, radi svoje kćeri Devajani, Ušanasodhiči da otkrije Kači veštinu oživljavanja mrtvih. Dobivši od učitelja taj veliki i željeni dar, Brihaspatovsin raspori Ušanasu desnu slabinu i pojavi se na svet živ i zdrav, dok učitelj asura pade mrtav na zemlju.Ali Kača, kao veran i zahvalan učenik, odmah iskoristi dobijeni dar da vaskrsne učitelja. On izgovoripotrebne molitve, pozva Ušanasa i ovaj se podiže sa zemlje na veliku Devajaninu i Kačinu radost.

Deset stotina godina provede Kača u službi učitelja asura i najzad stiže dan kada je Brihaspatovomsinu došlo vreme da se vrati u boravište bogova. Ali Devajani, koja ga je silno zavolela, ne htede da serastane od njega. I kada se Kača sa dozvolom učitelja poče spremati na daleki put, Devajani mu reče:»O, Brihaspatin sine, ja te volim i poštujem i zahvaljujući toj mojoj velikoj ljubavi dva puta si se vratio izmrtvih. Mene radi i radi moje ljubavi prema tebi, moj otac ti je otkrio tajnu oživljavanja mrtvih. Kakomožeš sada tek tako da odbaciš moju ljubav, moju odanost i prijateljstvo?« Ali pobožni Kača odbiDevajanu, koja mu se ponudila za ženu. On joj reče: »Ti me primoravaš da učinim nešto nedozvoljeno,o, devo divnih obrva! Ti si mi milija i draža i od samog učitelja, ali ja sam bio u utrobi tvoga roditelja, o,mesecolika! Zar ti sada mogu biti muž? Mogu ti biti samo brat, ti si mi odsad sestra po zakonu, i čuj me,prelepa, ja sam ovde srećno proživeo duge godine i u rnom srcu nema nezadovoljstva. O, Devajani,molim te, doivoli mi da ispunim svoj dug i poželi mi srećan put.« Ali prelepa Devajani ne htede da sepokori utvrđenim zakonima. Uvređena zbog Kačinog odbijanja, ona reče: Ti si odbacio moju ljubav u imezakona, ali zato ti ja predskazujem da ti velika veština moga oca neće doneti sreću.« Ali Brihaspatov sini posle ovih reči ostade nepokolebljiv. On mirno odgovori Devajani: »Makar mi taj veliki nauk i ne doneokorist, on će svakako pomoći onome kome ga prenesem.« I, poklonivši se Devajani, on pođe na dalekput u boravište bogova.

Presrećni bogovi dočekaše Brihaspatinog sina. »Ti si učinio veliki podvig« - rekoše mu oni - »i zatoćeš, odsad, o Kačo, imati svoj udeo u prinošenju žrtve!«

Ubrzo pošto Kača nauči bogove veštini oživljavanja mrtvih, nebesnici se počeše spremati za novubitku sa asurima. »Povedi nas u boj« - rekoše oni Indri. - »Došlo je vreme da pokažemo asurima našusnagu. O, gospodaru, uništimo naše neprijatelje!« I bogovi stupiše u pohod protiv asura. Indra stade načelo nebeske vojske.

Na putu do bojnog polja Indra ugleda devojke koje su se kupale u šumskom jezeru. Car bogova seu tren oka preruši u vetar, pa premestivši haljine devojkama, , vrati se svojoj vojsci. A kada devojkeiziđoše iz vode, uzeše tuđe haljine. Šarmištha, kći gospodara asura Vrišaparvana, greškom uzeDevajaninu haljinu i među prelepim devojkama planu žučna svađa. »Kako si se usudila da uzmešhaljine?« - reče Devajana Šarmišthi. - »Ja sam kći učitelja, i treba da mi ukazuješ dužno poštovanje.Inače, nećeš imati ni sreće ni dobra.« Ponosita Šarmištha ne izdrža prekor i u gnevu uzvrati Devajani:»Ti si prosjakinja; i nisi dostojna da se prepireš sa kćerkom gospodara asura. Tvoj otac slavi moga oca ipokorno uzima darove od njega. Dok moj otac leži u postelji, tvoj otac stoji kraj njegovih nogu. Ti si kćiprosjaka, onoga koji čeka da mu se d"a i onoga koji slavi drugoga, a ja sam kći slavljenog i onoga kojidaje, a ne prima.« I, ne davši Devajani haljinu, princeza grunu Ušanasovu kćer u bunar i ode kući.

U to veme car Jajati, Nahušov sin, lovio je u obližnjoj šumi. I on, i njegova, pratnja, i njegovi konjiumorili su se i iznemogli od žeđi. Desilo se da je car Jajati sa svojom svitom došao do onog bunara u kojije Šarmištha gurnula Devajani. Car zaviri u njega i vide da na dnu davno presahnulog bunara ležidevojka nadzemaljske . lepote. Iznenađeni Jajati je blago upita: »Ko si ti, prelepa devojko? Zašto ležiš ubunaru i kako si dospela u njega? Zašto tako teško uzdišeš i stenješ? Ispričaj mi šta ti se desilo«.Devajani mu odgovori: »Ja sam kći Ušanasa, učitelja asura, onoga koji vaskrsava Ditine i Danuine sinovepoginule u bitkama sa bogovima. Moj otac ne zna šta je sa mnom. Evo ti, care, moje desne ruke,prihvati je i izvuci me odavde.«

I Jajati izvuče Devajani iz bunara, pa oprostivši se od nje, vrati se usvoj grad. A Ušanasova kći,ljuta na Šarmišthu, ne želeći da uđe u Vrišaparvanovu prestonicu, posla ocu svoju sluškinju i reče joj damu ispriča šta se desilo kraj šumskog jezera. Sluškinja potraži u Vrišaparvanom dvorcu Devajaninog ocai reče mu: »Princeza Šarmištha je gurnula tvoju kćer u bunar kraj šumskog jezera.« Na ove reči Ušanas,ljut i zabrinut, odjuri u šumu i nađe kćer kraj bunara živu i zdravu. On je zagrli i reče: »Sve nesreće naovom svetu dešavaju se našom krivicom. Nisi li ti, kćeri moja, učinila nešto loše, zbog čega si moralatako skupo da platiš?«

Tada Devajani ispriča ocu kako ju je Šarmištha teško uvredila nazvavši je prosjakinjom i


28

prosjakovom kćeri, kako je ponizila i samog Ušanasa, i kako ju je ni krivu ni dužnu gurnula u bunarobrastao travom. Ušanas ćutke sasluša Devajani, a onda je uze za ruku i pođe s njom u dvorac caraasura. Stigavši u dvorac, Ušanas priđe Vrišaparvanu, onome koji je sedeo na prestolu,Hiranjjakašipovom bratu, i reče: »O, care, bezakonje se razlikuje od plodne zemlje po tome što ne rađaodmah. Ali ono ipak rađa, i znaj da ako ti ne pobereš te plodove, onda će, bez sumnje, to učiniti tvojadeca ili unuci! I kako si ti dva puta napao na život mog učenika; Brihaspatovog sina, a tvoja kći pokušalada ubije moju kćer, ja, gospodaru, zauvek napuštam tvoje posede zajedno sa svojom rodbinom ikućnom čeljadi.« A car asura mu odgovori: »O, Ušanase, ti si nepravičan prema meni! Ja sam te,učitelju, uvek poštovao i nikada prema tebi nisam bio neiskren. Smiluj mi se. Ako nas ti napustiš, čekanas sigurna propast. Moraćemo onda da tražimo spas od naših strašnih neprijatelja na morskom dnu!«Ali Ušanas beše neumoljiv. »O, asuri, bežite kud vam je volja« - reče on. - »Ako hoćete, spustite se i nasamo morsko dno ili se skrivajte u podzemnom svetu, ja nemam snage da pređem preko uvreda nanetihmojoj kćeri, jer je ona moje najveće blago. Neka joj se asuri poklone i traže da im oprosti. I ako sam javaš učitelj, ako sam ja ovde gospodar, koji vam daruje život i spas, neka bude zadovoljena moja kćerkaDevajani!«

I tada se Vrišaparvan obrati Devajani: »O, Ušanasova kćeri, reci mi šta želiš i želja će ti odmah bitiispunjena, ma koliko to teško bilo.« Devajani na to odgovori caru asura: »Želim da tvoja kći Šarmišthapostane moja robinja, a sa njom i hiljadu njenih sluškinja. Neka me odsad ona svuda prati.«

Car Vrišaparvan mirno sasluša Devajani i posla sluškinju po Šarmišthu. Kada princeza stade predoca, on joj reče: »Odsad si Devajanina robinja, i tvoja će dužnost biti da je svud pratiš.« Po naredbi caraasura njegova kći se pokloni Devajani, i ova joj reče: »Seti se kako si govorila da sam ja kćerka onogakoji traži i prima milostinju, a ti onoga koji daruje i koji je slavljen. Kako ćeš onda pristati da mi budešrobinja?« Šarmištha joj na to mirno odgovori: »Ako je u pitanju spas moga oca i celog plemena asura, jamoram pristati da ti budem robinja; jer ako tvoj otac u gnevu napusti moj rod, oni neće odoleti u bojusa bogovima.«

Tako je ponosita princeza Šarmištha postala Devajanina robinja i. zadovoljni Ušanas ostade sakćerkom u prestonici cara Vrišaparvana.

Mnogo je vremena prošlo od toga doba, i jednom prelepa Devajani pođe u šetnju u šumu saŠarmišthom i hiljadu svojih sluškinja. U pratnji sluškinja, veselo se zabavljala i igrala u.šumi, bralacveće, naslađivala se plodovima i gasila žeđ čistom vodom sa potoka. Kada su se devojke umorile i seleda se odmore na šumskom proplanku, ugleda ih Jajati, Nahušov sin, koji je opet došao u tu šumu u lov.Kada vide prelepu Devajanu okruženu sluškinjama i lepoticu Šarmišthu, kojoj je Devajani, odmarajućise, spustila noge na kolena, srce mu se ispuni divljenjem. »Ko ste vi, mlade deve, što blistatenadzemaljskom lepotom?« - upita ih on. - »Od koga ste roda? I kako se zovete?« Devajani mu reče koje, i dodade: »A ovo je Šarmištha, kći cara asura Vrišaparvana, moja drugarica i robinja.« A onda požurida kaže Jajati, koji je već hteo da pođe pošto je zadovoljio svoju radoznalost: »Ja sam te, prepoznala,care. Ti si me za desnu ruku izvukao iz bunara. Bio si prvi koji mi je dotakao ruku. Zato i ja i mojerobinje pripadamo tebi. 9, veliki care, budi mi suprug i gospodar.«

Jajati je voleo da uzme prelepu Devajani za ženu, ali se bojao gneva njenog oca, svemogućegUšanasa. Tada Devajani požuri da pošalje sluškinju po učitelja asura. I kada on stiže na taj šumskiproplanak, Devajani mu reče: »Oče, ovo je car Jajati, Nahušov sin. On me je uhvatio za ruku kada me jeizvlačio iz bunara, gde me je bacila Vrišaparvanova kći. Hoću da se udam za njega. Jedino njega želimza supruga.« Ušanas se nije protivio Devajaninom izboru. On reče Nahušovom sinu: »O, care, tebe jeizabrala za supruga moja voljena kći. Slobodno je uzmi, ne boj se. Od srca ti je dajem. Uzimaš je pozakonu, i s njom ćeš na ovom svetu imati beskrajnu sreću. Samo upamti, care, ova deva Šarmištha jeDevajanina robinja, i nju nikako ne smeš da pozoveš u svoju postelju.« Srećan Jajati pokloni se učiteljuasura, u znak poštovanja ga obiđe sleva udesno, i pođe u svoju prestonicu sa Devajanom i njenimsluškinjama.

Jajati smesti Devajani i njene sluškinje u žensku polovinu dvorca, a Šarmišthu smestiše odvojeno,van dvorca, u maloj kući blizu ašokove* šume. Dugo su se godina car Jajati i Devajani naslađivalisrećom supružanskog života. Posle nekog vremena Devajani rodi sina caru Jajati.

Šarmišthu je, međutim, mučila zavist. Ona je, takođe, htela da ima sina. Devajani je imala sve - imuža, i dete, dok Šarmišthin život beše tužan i jalov. Ona po- l žele da nagovori cara Jajata na brak i damu izrodi moćne sinove.

Jednoga dana, dok se šetao blizu ašokove šume, car srete Šarmišthu. Ona mu pođe u susret saosmehom i, pošto ga s poštovanjem pozdravi, reče: »Ti, gospodaru, vidiš da sam lepa, znaš da sam iz


29

poznatog roda i da sam po naravi vesela i krotka. Molim te, o veliki care, pokloni mi sina.« A car Jajatijoj odgovori: »Ja znam, Šarmištha, da si lepa, da si carskoga roda i da si doličnog ponašanja. Ali ti dobroznaš šta mi, je rekao učitelj asura: ,Vrišaparvanovu kćer ti ne smeš da zoveš u postelju.'« Međutim,Šarmištha ne htede da odustane od onoga što je namislila. »O, care, kažu« - nastavi ona - »da sečoveku opraštaju pet vrsta laži. Laž - kada je u pitanju žena, laž - učinjena za vreme svadbe, laž - uživotnoj opasnosti, laž - da bi se očuvalo bogatstvo i laž - šale radi.« - »Ali gospodar u svemu mora bitiprimer svojim podanicima« - uzvrati Jajati. - »Ako se odrekne pravednosti, čeka ga smrt. Car mora dadrži datu reč čak i kada mu prete teška iskušenja, i velike neprilike.« A Šarmištha če na to: »Tebe je zasvoga supruga izabrala Devajani, ali i ja sam te, takođe, izabrala. Devajani je moja drugarica, te njensuprug treba, takođe, da bude i moj. Ti ne smeš da izneveriš taj zakon.« .

Tada Jajati reče Šarmišthi: »Reci mi svoju želju, Vrišaparvanova kćeri. Moj zavet je: onima kojimole treba ispuniti molbu.« A ona na to reče: »O, veliki care, spasi me od greha. Nemam poroda, amoja je . dužnost da ga imam, i hoću da ga imam od tebe.«

Jajati popusti Šarmišthi. Oni se predadoše ljubavnim nasladama, i, kada dođe vreme, Šarmištharodi caru snažnog sina, koji ja nalikovao nebesnicaima.

Kada je Devajani čula da je Šarmištha rodila sina, mučena ljubomorom, odmah ode k njoj i rečejoj: »Ti si učinila greh, pogazila si zakon, Vrišaparvanova kćeri. Kako si se usudila da namamiš u posteljumoga supruga?« Ali Šarmištha ne prizna svoj greh. »Jednoga dana me je posetio neki mudrac, upućen uzakone« - reče ona Devajani -»i ja zamolih plemenitog brahmana da mi daruje sina, da ne ostanem bezporoda. Iz strahopoštovanja i smernosti ne usudih se da ga upitain od koga je roda i kako se zove.«Devajani poverova Šar-' mišthi i, smirena, vrati se u dvor. A car Jajati nastavi da i dalje tajno posećujekćer cara asura, i posle nekog vremena rodi mu ona i drugog sina, a potom i trećeg. I Devajani za tovreme rodi još jednog sina. Devajanini sinovi su se zvali Jadu i Turvasu, a Šarmišthini sinovi - Druhju,Anu i Puru.

Jednom prilikom Devajani sa suprugom krenu u šetnju šumom, i tamo srete tri dečaka neobičnelepote. »Čiji su ovo sinovi, gospodaru?« - upita ona cara. - »Tako su lepi i neobično liče na tebe.«Devajani pozva k sebi decu i stade ih ispitivati: »Iz čijeg vam je roda otac? Kako se on zove, a kako sezove vaša majka? Recite mi istinu!« Deca pokazaše na cara, a Šarmišthu nazvaše majkom. Potompriđoše ocu, ali on se ne usudi da ih pomiluje u Devajaninom prisustvu; i deca, ogorčena, plačućipojuriše majci.

Rasrđena Devajani pođe Šarmišthi i reče joj: »Kako si se usudila, ti, moja robinjo, da mi naneseštakvu uvredu? Kako si se usudila da slažeš svoju caricu?« Ali Šarmištha joj odgovori bez straha: »Ja tenisam slagala, Ušanasova kćeri. Rekla sam ti istinu. Odista sam izabrala sebi dostojanstvenog mudracaza supruga. Po zakonu suprug moje drugarice može biti i moj suprug, o, ti najdostojnija među kćerimabrahmana!«

Devajani se vrati u dvorac suznih očiju i reče Jajati: »Naneo si mi veliku uvredu, gospodaru, ipogazio si obećanje dato mome ocu! I ja više ni jedan dan neću ostati pod tvojim krovom.« Potom iziđeiz dvora očiju crvenih od gneva i uputi se boravištu učitelja asura, dok je car zbunjen išao za njomlaskavo je nagovarajući da se vrati i zaboravi na uvredu. Ali sva njegova nagovaranja ostadošeuzaludna. Oboje stigoše do Ušanasovog prebivališta i Devajni, poklonivši se ocu, reče: »Bezakonje jepobedilo zakon, podlost je pogazila uzvišenost. Strašno me je uvredila Šarmištha, Vrišaparvanova kći.Ona je rodila caru Jajati tri sina a ja, nesrećnica, imam samo dva. I znaj da je car Jajati, čuven po svojojpobožnosti, pogazio zakon!« Ušanas na to reče: »Ako je tako, čeka ga kazna. O, care, iskusan udozvoljenom i zabranjenom, ti si tražio nasladu. u grehu i zato će te pre vremena sustići nesavladiva inemoćna starost!« U strahu od brahmiriog prokletstva, car Jajati stade moliti Ušanasa: »O, svemogućiučitelju asura! Ja nisam hteo da povredim Devajanu. Vrišaparvanova kći iz silne želje za sinom tražila jeod mene da joj ga podarim. A može li se bez gaženja zakona odbiti žena koja želi da ostvari svoju želju?S razlogom nazivaju ubicom ploda onoga ko na to ne pristane. Eto zašto nisam inogao da odbijemŠarmišthu. Smiluj mi se, o brahmane, još se nisam dovoljno nasladio životom!« Ali Ušanas ne pogazisvoju reč. »O, care, svršeno je, starost je već u tebi« - reče on Jajati. - »Ali ti možeš da predaš svojustarost nekom drugom, ako on pristane da je primi, i onda će ti se mladost vratiti.«

Car Jajati se vrati kao star i oronuo u svoju prestonicu, iz koje je malo pre toga krenuo pun snage,ne znajući za nemoć. On se najpre obrati svom najstarijem sinu Jadu. »Ušanasovo prokletstvo me jepretvorilo u starca, sine moj. Seda kosa, i bore, i staračka nemoć me sada pritiskuju, a još se nisamdovoljno nasladio životom. Uzmi moju starost, o Jadu, i daj mi svoju mladost! Posle hiljadu godina,vratiću ti je i uzeću natrag svoju starost.« Ali Jadu ne pristade. »Starost je neprijatna« -reče on ocu. -


30

»Starac ima sedu kosu, i bore, i smežuranu kožu. Starost je nemoćna i pobuđuje sažaljenje. Ne, ja nećutakvu sudbinu i neću za nju da menjam svoju mladost.« Tada Jajati prokle Jadu: »Zato što si ti, mojrođeni sin, odbio da mi daš svoju mladost, tvoje potomstvo nikada neće vladati mojim carstvom.«

Onda se Jajati obrati drugom sinu - Turvasi - sa istom molbom, ali ni Turvasu ne htede da da ocusvoju mladost. »Ne, oče« - reče on - »ne treba mi starost, ubojica želja i naslada. Starost uništavalepotu, razbija radost i lišava nas života - meni ona ne treba!« I Jajati prokle i drugog sina: »Ja ti,Turvase, predskazujem propast carstva. Nerazborit, ti ćeš vladati samo onima koji ne znaju zakon, nepoštuju običaje predaka, vladaćeš mesožderima, čija je krv kao u divlje zveri.«

Tada Jajati ode Druhji, Šarmišthinom sinu, i reče mu: »O, sine moj, uzmi moju starost, a daj misvoju mladost. Daj mi, Druhju, da se još naslađujem životom, a kroz hiljadu godirm vratiću ti natragmladost.« Ali i Druhju reče ocu: »Kakvu radost ima starac? Njega ne može obradovati ni slon, ni kočije,njemu su ne,dostupni i bojni konj i voljena devojka. Ne, oče, takvu sudbinu ne želim.« Jajati prokle iDruhju: »O, Druhju, nikada ti se neće ostvariti nijedna želja. Živećeš na pustom mestu, tamo gde nemani širokih puteva, ni staza. I nikada nećeš postati car, samo ćeš naslediti slavno Jajatino ime.«

Car Jajati se tad obrati drugom Šarmišthinom sinu. »O, sine moj Anu« - reče on - »uzmi mojustarost i moju nemoć. Vratiću ti tvoju mladost kroz hiljadu godina!« Ali ga i Anu odbi: »Star je, slab inemoćan kao dete. On je i nečist, i nema snage da izvrši propisane obrede. Ne, oče, ja ne želim tvojustarost.« Jajati i njega prokle: »Ti se nećeš radovati svojim mladim godinama. Ostarićeš pre vremena, atvoji potomci će izginuti tek što sazru.«

»O, Puru« - obrati se Jajati svome posledrijem sinu - »ti si moj najmiliji sin. Vidiš kako me je ranosustigla starost, a još se nisam nasladio životom. Daj mi svoju mladost, i ja ću ti je vratiti kroz hiljadugodina.« Puru reče: »O, gospodaru, tvoja molba je za mene sveta. Uzeću tvoju starost, a ti uzmi mojumladost i naslađuj se koliko želiš.« I srećan, Jajati reče sinu: »O, Puru, zadovoljan sam tobom!Predskazujem ti: narod će u tvom carstvu uvek imati sreće u svojim željama.«

I car Jajati ponovo postade mlad i snažan, kao nekada, i prepusti se svim životnim radostima.Obavljao je određene obrede, poštovao bogove, prinosio posmrtne žrtve precima, darivao milostinjusiromašnima, davao bogate darove pobožnim brahmanima, voleo prijatelje i smirivao neprijatelje. Ali,radujući se životu i naslađujući se njime, car je jednako imao na umu da su njegovoj mladosti ograđenegranice i odmeravao je minute, sate i dane, kao kakav štedljiv domaćin. A kada prođe hiljadu godina inavrši se određeno vreme, on reče svome sinu Puru: »Prošla je moja mladost. Dovoljno sam senaslađivao životom i vraćam ti tvoj dar. Zadovoljan sam tobom, sine moj, i zajedno sa mladošćupredajem ti i svoje carstvo.«

Ali brahmani, Jajatini bliski rođaci i podanici videše tome kršenje zakona. Njegovi savetnici dođošei rekoše: »Puru je tvoj najmlađi sin, gospodaru, ti mu ne možeš dati carstvo a da zaobiđeš starije sinove- Jadu i Turvasu, Druhju i Anu.K Tada car objavi svome narodu: »Onaj ko se suprotstavlja svome ocu nemože se smatrati dobrim sinom. Moji stariji sinovi su se oglušili moju molbu. Samo se najmlađi, mojvoljeni Puru pokazao kao odan i jedino dostojan sin. Svemogući Ušanas mi je rekao da mogu postavitina presto sina koji će mi biti pokoran.« I narod se složi sa carevom odlukom.

Predavši carstvo Puri, car Jajati obavi obred posvećivanja pustinjaku i u pratnji pobožnih brahmanapovuče se u šumsko boravište.

Od Jajatinih sinova* vode poreklo različita plemena na zemlji. Od najstarije Jadu, vodi poreklo rodJadava, kome se posle mnogo vekova rodiše poznati junaci Baladeva i Krišna; ali oni ne nasledišePururavasovo carstvo. Turvasu postade praroditelj Javana, od Druhjua potekoše Bhodže, od Anua -Mlečhi, a od Purua - veliki i čuven rod Paurava, koji je svetu dao čuvene junake proslavljene u velikojbici na Kurukšetri .- Kaurave i Pandave, i mnoge druge moćne careve i vojskovođe. 1 svi potomciJajatinih sinova imali su sudbinu koju im je on predskazao.

A Jajati je proživeo još mnogo godina u šumi, predajući se surovom podvižništvu, hraneći seplodovima i korenjem, gaseći žeđ u šumskim potocima i jezerima. U stalnim kajanjima on je savlađivaosvoje strasti i smirivao dušu. Trideset godina je pio samo vodu; godinu dana živeo je samo od vazduha,a šest meseci je prestajao samo na jednoj nozi, opruženih ruku prema nebu, ne mičući se ni danju ninoću. Hiljadu godina Jajati je podvrgavao svoje telo surovim mučenjima i najzad je stekao milostbogova. Oni uzeše Jajatu na nebo i vratiše mu lepotu i mladost.

Jajati provede još mnogo hiljada godina u prelepom nebeskom Indrinom gradu - Amaravati,zabavljajući se sa bogovima i gandharvima u cvetnoj šumi Nandani i naslađujući se. zanosnom lepotomapsara. Ali jednom Indra upita Nahušovog sina: ima li u sva tri sveta nekoga ko bi mogao s njim da semeri po slavi podvižnika? I Jajati odgovori: »Ne, gospodaru, ni bogovi, ni ljudi, ni gandharvi ne mogu se


31

sa mnom uporediti po svetosti! « Tako reče Nahušov sin, onaj koga je obuzela oholost i koji je zaboraviona pokornost duše koju je stekao na zemlji, i istog trena zasluge nestadoše. I pojavi mu se suroviglasnik nebeskog gospodara i tri puta reče: »Gubi se odavde! Gubi se odavde! Gubi se odavde!« I carJajati, strmoglavljen sa nebesa, tresnu na zemlju.

Ali on je na njoj kratko boravio. Izgnanstvo sa nebesa nauči ga smernosti, a zasluge njegovihunuka u surovom podvižništvu i pokajanju ponovo mu otvoriše puteve u cvetne vrtove Nandane.

25. LEGENDA O SUNDI I UPASUNDI

Nekada se asuru Nikumbhu iz roda Hiranjjakašipu rodiše dva sina - Sunda i Upasunda, koji su seod malih nogu bdlikovali hrabrošću i snagom. Braća su se lepo slagala i bila su nerazdvojna. Spavali su uistoj postelji, jeli su iz iste činije, pili iz istog pehara. Zajedničke im behu vojničke zabave, igre irazonode. I oni tako navikoše jedan na drugoga, tako behu slične naravi da se činilo da su dve polovinejednog istog bića.

Kada braća odrastoše i ojačaše, odlučiše da pokore sva tri carstva, i radi toga se udaljiše upodnožje planine Vindhje da se podvrgnu surovom podvižništvu. Tamo, na padini .planine obraslojdivljom šumom, oni zbaciše sa sebe carsku odeću, obukoše se u grube dronjke od like, vezaše kosu učvor i počeše sa surovim mučenjem tela. Mnogo dana i noći proveli su hraneći se samo šumskimplodovima i korenjem, a potom se potpuno odrekoše hrane i vode. I mada im tela behu iznurena odgladi i žeđi, iskrastavela od prljavštine, oni su i dalje uporno stajali, istežući tela, opirući se samo opalčeve, opruženih ruku uvis i netremice gledajući u nebo. Tako provedoše duge godine u dotleneviđenom podvižništvu i najzad se planina Vindhja, užarena od vatre njihovog dima, obmota oblakompare.

Bogovi se uplašiše sve veće snage Nikumbhovih sinova i rešiše da ih spreče da ispune zavet dokraja, te ih stadoše iskušavati bogatstvom i lepim devama, ali braća ostadoše nepokolebljiva i nepogaziše zavet podvižništva. Tada bogovi pokušaše da im uznemire duše saosećanjem prema rođacima iprijateljima, te poslaše braći priviđenja. I oni videše svoje sestre, majke i žene kako polunage, bezukrasa i raspletenih kosa jure izbezumljene i dovikuju ih tražeći od. njih pomoć. Ali braća se ni tada nepomakoše - takva beše njihova vernost zavetu; i priviđenje nestade.

I dođe vreme kada Sunda i Upasunda svojim podvižništvom zadobiše milost tvorca vasione.Brahma im se javi i reče: »O, asuri, birajte sebi dar kakav želite!« Braća mu se nisko pokloniše, spoštovanjem sklopiše ruke ispred lica i rekoše: »O, svemogući, daruj nam vlast nad velikom tajnomprerušavanja, kako bismo po svojoj volji mogli da uzimamo željeni lik. Daruj nam još i vlast nadoružjem, zemaljskim i nebeskim, i učini da se nikoga ne bojimo u vasioni, osim jedan drugoga. I nekaodsad budemo besmrtni.«

»Darujem vam sve što ste tražili, osim besmrtnosti« - odgovori im Brahma. - »Besmrtnost nećetedobiti, jer ste učinili podvig iz koristoljublja - radi vlasti nad trima svetovima. Vlast ćete dobiti, i u sva trisveta nikoga se nećete bojati, osim jedan drugoga.«

Dobivši od Praroditelja tražene darove, braća se vratiše u svoje carstvo. Rođaci i prijatelji saradošću dočekaše one koji su stekli veliku moć. Sluge skidoše s njih dronjke od like, okupaše ih i tela imnamazaše mirisnim uljima, potom ih obukoše u bogatu odeću i okitiše ih nakitom i vencima. Iz dana udan Sunda i Upasunda su pirovali u svom dvorcu sa rođacima i prijateljima, i godine im prođošeneprimetno, kao jedan tren, u zadovoljstvima i pirovanjima.

I tako dođe dan kada braća pomisliše da je stiglo vreme da ostvare ono što su namislili i da osvojevasionu. Sakupiše silnu vojsku asura, naoružanu kopljima, topuzima i buzdovanima, i u pogodan dankrenuše u pohod, praćeni radosnim pokličima svojih podanika i himnama dvorskih pevača koji supredskazivali pobedu.

Sunda i Upasunda se najpre podigoše u vazduh i krenuše u Indrino carstvo da učvrste svoju vlastna nebu. Surovi i neustrašivi, hteli su bitku sa bogovima, ali su bogovi u velikoj panici bežali iz nebeskogcarstva, tražeći zaštitu od Brahme. Braća osvojiše nebo, pokoriše gandharve, nage i ljudska plemena,potčiniše sebi i podzemni svet i gospodare mora. A zatim, da bi lišili bogove njihove snage, koji su našlizaštitu kod Praroditelja, Sunda i Upasunda namisliše da ih ostave bez prinošenja žrtve.

Ispunjujući volju braće, ratnici proleteše kao vihor kroz zemlju ostavljajući za sobom pustoš. Rušilisu oltare, lomili svetu opremu, vodom gasili žrtvene vatre, razarali samostane mudraca i nemilosrdnoubijali njihove žitelje. Brahmin dar je štitio nečistu braću od prokletstva podvižnika i ništa nije moglo da


32

zadrži njihovu razbojničku vojsku. I brahmani se iz straha za svoj život razbežaše iz svojih boravišta,odustajući od pobožnih molitava.

Tako na zemlji prestadoše prinošenja žrtve, ali braći i to beše malo. Kako bogovi više nikada ne bipovratili vlast nad svetom, oni odlučiše da unište sve brahmane. Uzimajući razna obličja, prerušavali suse čas u slonove, čas u tigrove, čas u lavove, čas u medvede, i lutali su po zemlji, tražeći brahmane injihova tajna boravišta, a kada bi ih našli, sve bi ih odreda ubijali.

Oni su ubijali i sve dvaput rođene,* sve one koji su prošli obred prosvetljenja - brahmane, kšatrijei vajše. Uskoro zamre život na zemlji, i užas zavlada nad svetom. Niko nije mogao da se moli bogovima,narušeni behu običaji i obredi. Na zemlji se više nisu priređivale svadbe, i deca prestadoše da se rađaju,opusteše polja i pašnjaci, gradovi i sela ostadoše bez ljudi. A Sunda i Upasunda, pokorivši sva tri sveta,nastaniše se na Kurukšetri, zadovoljni svojim postupcima i svojom vlašću.

Bogovi su sa velikom tugom gledali na razorenu zemlju, ne znajući kako da povrate vlast nadsvetom.

Onda pođoše Brahmi i počeše ga moliti da umiri surove asure Sundu i Upasundu. Razmislivši,Praroditelj zaključi da je došlo vreme da kazni rušioce sveta. On pozva Višvakarmana, božanškoggraditelja i vajara, i naredi mu da stvori prelepu devu, kakvu još niko,, dotle nije video u vasioni.

Višvakarman ispuni Brahminu naredbu. Od dragog kamenja i svega najlepšeg iz sva tri sveta, onstvori nebesku devu toliko savršeno lepu da na njenom licu i telu ne beše ni jedne crtice niti delića kojine bi sa neodoljivom snagom prikovali pogled svakog ko bi je pogledao.

Brahma je nazva Tilotamom* i reče joj: »Pođi braći, asurima Sundi i Upasundi, očaraj ih svojomlepotom i pobudi u njihovim dušama ljubomoru.«

Kada Tilotama, poklonivši se pokorno Praroditelju, poče s poštovanjem da obilazi sleva nadesnoskup nebesnika pre nego što će poći da ispuni Brahminu naredbu, niko od bogova i svetih mudraca nijemogao, gledajući je, da ostane ravnodušan, svi su je pratili pogledima, okrećući glavu za njom. Samocar bogova i veliki Šiva odoleše i ne okrenuše glavu dok je Tilotama prolaziia pored njih. Ali kada je onaobilazila Šivu sa one strane sa koje je on nije mogao videti, na njemu se pojavi novo lice. Pošto je sedeookrenut licem prema istoku i nova lica mu se pojaviše na južnoj, zapadnoj i severnoj strani; tako Šivapostade četvorolik.* A na Indri koji, takođe, nije mogao da odvoji oči od nje, pojaviše se hiljadu očijukoje pokriše celo telo gospodara neba; od toga doba postao je hiljaduoki.* Tilotama napusti Brahminedvorce i pođe u boravište svirepih asura Sunde i Upasunde.

U to vreme braća Sunda i Upasunda, pokorivši sva tri carstva i sakupivši u svom carstvu ogromnoblago, oduzeto od bogova, gandharva, naga i zemaljskih careva, odavali su se bezbrižnim zabavama irazonodama u svom boravištu na Kurukšetri. Uveseljavali su se odećom, skupocenim ukrasima, opojnimnapicima, muzikom i igrama. Ne znajući ni za strah ni za umor, ni za nevolje, pirovali su i zabavljali sesa prelepim devama u cvetnim vrtovima, šumama i predivnim dvorcima.

I jednom, dok su sa bezbrižnim lepoticama, koje su ih naslađivale pesmom i igrom, pirovali napoljani u mirisnom šumskom predelu na padinama planine Vindhje, pred njih iziđe Tilotama. Berućicveće između drveća, ona im se približavala polunaga, dok joj je komadić crvene tkanine jedva pokrivaobedra. Nenja lepota ih tako porazi da zaboraviše na pir i zabave i zanemeše ushićeni, nemajući snage daodvoje oči od nje. Zatim, obojica napustiše pir i pođoše joj u susret, jednako obuzeti neodoljivomstrašću. Sunda je uhvati za desnu ruku, a Upasunda za levu, i oholi zbog svoje snage, bogatstva i vlasti,braća su bacala jedan na drugoga strašne poglede. »Ona je moja žena, a tvoja gospodarica!« - uzviknuSunda . obraćajući se bratu. »To je moja supruga i tvoja snaha!« - uzvrati mu Upasunda. I prvi put unjihovim srcima se rodi neprijateljstvo jednog prema drugome. U besu nastaviše svađu zbog Tilotame inajzad se baciše jedan na drugoga, potresajući strašnim topuzima, i, pijani od vina i strasti, počeše na-nositi jedan drugome nemilosrdne udarce„sve dok obojica okrvavljeni ne padoše na zemlju. I obojicaostadoše tako da leže.

Igračice i svirači se u strahu razbežaše. Pogođeni nesrećom, savetnici i Sundine i Upasundine bliskeličnosti vratiše se na Kurukšetru, ispričaše njihovim podanicima o pogibiji braće i svi asuri ponovo odošeu podzemni svet, ostavivši bogovima da vladaju zemljom i nebom.

Bogovi sa srećnim i radosnim pokličima dočekaše lepoticu Tilotemu, koji ih je oslobodila odSundinog i Upasundinog nasilništva. Brahma joj predloži da izabere dar koji želi. I ona izabra ljubav.Brahma joj reče: »Ti ćeš večito biti mlada i lepa, i svuda gde prođeš, tvoja će lepota rađati ljubav usrcima onih koji te vide.«


33

26. PULAST7INO POTOMSTVO

Pulastja beše četvrti sin rođen iz Brahminog duha i najčestitiji među njima; svi su ga voleli - ibogovi, i sveti mudraci. On se povuče u pustinju na padini velike planine Meru i tamo se odade surovompodvižništvu. To mesto, gde se nalazilo njegove boravište, cvetno i mirisno, volele su da posećuju imlade deve, i kćeri mudraca i naga, i apsare. Njihove svirke, pesme i igre narušavali su mir podvžiniku. Ijednoga dana razljućen njihovom bezbrižnom veselošću, on izjavi: »Ona koja među vama odsad dođe umoje boravište, začeće plod u svojoj utrobi.« Uplašene tom pretnjom deve napustiše okolinu boravišta,ali jedna među njima, po imenu Ilavila, kći dostojanstvenog pustinjaka iz Sunčevog roda, ne znajući zaPulastjinu pretnju, pojavi se sutradan bez straha. Ali kad ne srete ni jednu svoju drugaricu i kad videpustu okolinu, Ilavila se veoma začudi. Uto ču glas podvižnika koji je čitao Vede. Istog trena oseti da jezatrudnela i prenerazi se. Potom se vrati kući plačući i sve ispriča ocu. Dosetivši se šta je moglo da sedesi, pustinjak pođe Pulastji i reče mu: »Uzmi moju kćer za zenu. Ona će ti biti verni pratilac u tvompodvižništvu.« I Brahmanov sin pristade i uze isposnikovu kćer za ženu. Ona mu je verno služila i onbeše zadovoljan njom. Uskoro mu ona rodi sina ' kome dadoše ime Višravas; on postade isto toliko velikipodvižnik kao i njegov otac.

Višravas se oženi sa Devavarninom, kćerkom čuvenog mudraca Bharadvadže, Brihaspatovog sina.Višravasov i Devavarninin sin beše Kubera,* takođe veliki podvižnik. Sam Brahma, zadovoljan time štose Kubera strogo pridržava svojih surovih zaveta, javi mu se u pratnji nebesnika i nagradi ga. Tvoracvasione učini Kuberu bogom bogatstva i gospodarom jakša,* planinskih duhova koji čuvaju blaga. I jošmu Brahma podari čarobne leteće kočije »Pušpaka«, koje su mogle da lete po vazduhu.

Kada se Brahma udalji u pratnji bogova, Kubera se obrati ocu i reče: »O, poštovani, ja sam dobiood Praroditelja željene darove, ali on mi ne pokaza boravište u kome ću živeti i čuvati svoje blago?«Višravas reče: »U Južnom okeanu postoji veliko ostrvo,i na tom ostrvu planina koja se nadnosi nadmorem. Na vrhu te planine nalazi se čudesan grad Lanka,* okružen zlatnim zidom. Nekada je onpripadao plemenu rakšasa* - demonima--ljudožderima. Rakšase i jakše još je u samom početkustvaranja stvorio Praroditelj. Oni se rodiše iz njegovih stopa, kao grozomorna i nepobediva stvorenja,kojima je Brahma odredio da budu čuvari prvobitnih voda. Jakši, nad kojima ti je Brahma odredio vlast,behu nekada poslušni bogovima; sada oni čuvaju blaga planina. Rakšasi, pak, svojevoljna i drskaplemena, nastaniše se na ostrvu, gde je božanski graditelj Višvakarman,* Dharmijev unuk, podigao zanjih Lanku, grad sa zlatnim zidom; oni počeše napadati i same bogove i asure, i toliko su uznemiravalinebesnike svojim napadima da se najzad Višnu na svojoj velikoj ptici Garudi pojavi na ostrvu. U surovojbici Višna i Garude pobediše rakšase i prognaše ih iz Lanke u podzemni svet. Sada grad Lanka, napuštenod prethodnih žitelja, zjapi prazan. Neka tamo bude tvoje boravište.« Tako je Kubera postao gospodarčudesnog grada Lanke na ostrvu u Južnom okeanu.

Vođe rakšasa behu dva brata - Maljavan i Sumalin. Sumalin je imao kćer po imenu Kajkasi, koja polepoti beše slična Lakšmi. Jednom dok je Sumalin, izišavši iz podzemnog sveta, lutao po zemlji, vide nanebu čarobne kočije »Pušpaka«, a u njima Kuberu, divnog gospodara bogatstva, kako leti kroz vazduhsa Lanke na planinu Meru da poseti očevo boravište. I Sumalinu pade na pamet misao kako da dođe doblaga za rakšase. Po povratku u podzemno carstvo, on pozva Kajkasu i reče joj: »O, kćeri moja, stasalasi za udaju. Dosad se još niko nije usudio da prosi tvoju ruku. Sada ti dozvol.javam da odeš iz očevogdoma. Pođi na planinu Meru, tamo gde živi veliki podvižnik Višravas, Pulastjin sin, uzmi ga za svogasupruga! «

I Sumalinova kći napusti podzemni svet i pojavi se u Višravasovom boravištu u trenutku kada jepodvižnik obavljao agnihotru - žrtvu vatri. Ona mu se smerno pokloni i pade ničice pred njim. ZačuđeniVišravas je upita: »O, prelepa devojko, ko si ti? I zašto si došla k meni?« Ona odgovori: »Zovem seKajkasi. A nameru zbog koje sam došla, o veliki podvižniče, sam ćeš pročitati u mom srcu.« Naučen daposmatra, Višravas dopre unutrašnjim pogledom u njenu dušu i reče: »Doznao sam tvoju želju, lepotice.Ti želiš da imaš porod. Neka bude tako. Ali kako si mi došla u nezgodan čas – onda kada sam prinosiožrtvu vatri - rodićeš decu užasnog lika i grozne naravi.« »Smiluj mi se, mudri podvižniče« - stade gamoliti Kajkasi. - »Ne želim takav porod.« Na to joj Višravas obeća da će joj zato mlađi sin biti čestit i usvemu sličan ocu.

Posle izvesnog vremena Kajkasi rodi sina, strašnog rakšasa, sa deset glava i dvadeset ruku, sakosom nalik na plamene jezike i sa očnjacima koji su štrčali iz usta. Onog trena kada se on pojavi nasvet, pomrači se Sunce na nebu, zemlja se strese i uzburka se okean a krvava kiša pljusnu sa neba nazemlju. Desetoglavog Višravasovog sina nazvaše Ravana. Za njim se rodi strašan džin Kumbhakarna.


34

Treće dete koje Kajkasi rodi beše kći užasnog izgleda i oštrih dugačkih kandži, koju prozvašeŠurpanakha. Kada se na svet pojavi najmlađi Kajkasin sin - Vibhišana, na zemlji procveta cveće inebeska muzika odjeknu u visini.

Ravana i Kumbhakarna odrastoše u gustoj šumi. Još od malih nogu nanosili su mnogo nevolja ijade ljudima, naročito Kumbhakarna, koji je jurio s kraja na kraj zemlje, ulivajući užas svim živim bićimai proždirući mnoge čestite mudrace. Jednom Kubera, njihov polubrat, na svojoj letećoj kočiji »Pušpaka«poseti boravište svoga oca. Kajkasi ga pokaza sinovima dok je on leteo preko neba i reče: »Gledajte,ono vam je brat po ocu! U punom sjaju slave i moći on vlada bogatim carstvom, dok je vama dopaosamo jedan deo. Vi treba da učinite sve da biste mu po moći bili ravni!« Saslušavši majčine reči, sinovijoj obećaše da će joj ispuniti želju. Da bi dostigli moć, oni se izložiše surovom mučenju. Kumbhakarnovoisposništvo je trajalo hiljadu godina: leti je u znoju ležao između dve vatre, a zimi u ledenoj vodi. AVibhišana pet hiljada godina prestaje na jednoj nozi, opruženih ruku prema nebu, i još pet hiljada godinanetremice gledajući u Sunce. Desetoglavi se mučio hiljadu godina i, najzad, poslednja žrtva mu beše tošto je na vatri spalio svih svojih deset glava.

Praroditelj se tada javi Ravani, zadovoljan njegovim podvižništvom i reče: »Izaberi sebi dar kakavželiš!« A Ravana odgovori: »Ja želim besmrtnost, jer za živa bića nema na svetu strašnijeg neprijateljaod smrti.«

Ali Brahma, mu reče na to: »Besmrtnost ti ne mogu podariti!« Tada Ravana požele: »Neka ondabudem nepovrediv .za asure i bogove, za ptice suparne i zmije, za jakše i rakšase. Drugih se bića nebojim; ljudi su kao travka pred mojom snagom.« »Neka bude kako želiš« - reče Brahma i vrati Ravaniglave koje je on prineo na žrtvu; i još ga obdari sposobnošću prerušavanja.

Potom se Brahma obrati Vibhišani: »Zatraži od mene šta god želiš, sine moj, jer sam zadovoljantobom.« I Vibhišana zažele da mu duša uvek ostane čista i usmerena vrlini i da u svojim postupcimanikada ne skrene sa pravog puia. I Brahma, obradovan time reče: »Neka ti se želja ispuni. Rođen ustrašnom rodu rakšasa, ti si ostao čist od greha i zato ti darujem besmrtnost?« Tako Vibhišana, i nemoleći, dobi besmrtnost, koju je tako silno želeo njegov stariji brat.

Kada se Brahma spremao da Kumbhakarni ispuni želju, žitelji neba se sa smerno sklopljenimrukama obratiše Stvoritelju: »O, gospodaru, ne daj dar Kumbhakarni, jer dobro znaš da će ga onzloupotrebiti: Taj bogohulnik je već požderao desetoricu mudraca, i druge pobožne ljude na zemlji.Koliko će još zla učiniti ako dobije dar od tebe!« Tada Brahma, pre nego što če se javiti Kumbhakarni,posla po njega Sarasvatu, boginju ga= vora i mudrosti, i ona se neprimetno uvuče u njegov grkljan. Ikada ga Brahma upita o željenom daru, Kumbhakarna odgovori: »Da zaspim i da prospavam dugegodine!« Te reči umesto njega izgovorila je Sarasvati, i Brahma mu bez oklevanja ispuni želju i nestade,a boginja leporečja pođe za njim. A kada je Kumbhakarna do-šao k sebi, shvatio je da su ga bogoviobmanuli.

Čim Sumalin doznade da mu je zamisao uspela i da su njegovi rođaci dobili darove od Brahme,podiže se iz podzemnog carstva u pratnji najbližih rakšasa i javi se Desetoglavome. Zagrlivši ga, Sumalinreče: »Veliku si nam radost pričinio, sine moj, dobivši dar od Praroditelja! Sada se možemo vratiti u našedoniove, odakle nasr je izgnao Višnu, a ti ćeš postati gospodar Lanke i proslavićeš pleme rakšasa komepripadaš i čiji ćeš car odsada biti. Bez sumnje, tvoj brat Kubera neće imati snage da ti se suprotstavi, i tićeš oteti od cara sve njegovo blago. »Kako smem da ustanem protiv starijeg brata, koga moram dapoštujem kao višeg, kao onog koji je iznad mene?« - prigovori Ravana. -»O, Sumaline, ne priliči ti datako govoriš! Ali jedan od Sumalinovih savetnika, rakšas po imenu Prahasta, ovako odgovori na ovo: »O,Desetoglavi, nema bratskih osećanja i privrženosti među neprijateljima. Pomisli na to da su asuri ibogovi takođe deca jednog oca, ali da među njima nema mira, i da je beskrajna njihova borba. Zato timoraš da nas poslušaš.« Ravana prihvati to rekavši: »Neka bude tako!«

Ravana posla Prahastu Kuberi naredivši mu da gospodaru blaga prenese poruku: »Grad Lankakojim ti vladaš pripada rakšasima. Vrati ga njegovim pravim gospodarima, tako ćeš postupiti pravedno izaslužićeš moju zahvalnost.« Prahasta pođe u Lanku i, kad stade pred Kuberu, predade mu bratovljevereči. Kubera na to odgovori: »O, rakšase, prenesi bratu da je ovaj predivan grad bio napušten pre negošto sam ga dobio od oca. Neka moj brat Ravana dođe da zajedno vladamo Lankom.«

Kubera tako odgovori glasniku i pusti ga, a onda požuri ocu da mu ispriča šta Ravana od njegazahteva. Višravas mu reče: »Sine moj, ne uplići se u spor sa tim zlotvorom. Ja sam već govorio s njim ikorio sam ga zbog grešnog ponašanja. Brahmin dar ga je ispunio taštinom. Pođi na sever, u planine.Neka tvoje boravište bude na vrhu Kajlase,* u prelepom i cvetnom predelu gde nalaze svoje utočište igde provode dane u radosnim svetkovinama i igrama gandharvi, apsare, nagi, i kinari,* divni svirači sa


35

konjskim glavama.« , Poslušavši očev savet, Kubera zajedno sa svojim ženama, sinovima, savetnicima isa svim svojim rođacima i podanicima, napusti Lanku i udalji se na sever, na Kajlasu. Ravana, pak,presrećan, zauze predivnu Lanku zajedno sa rakšasima, koji ga proglasiše svojim carem. Svirepi i rato-borni rakšasi preseliše se iz podzemnog carstva na Lanku, u Ravanino- carstvo, a rakšasi mirne prirode,oni koji slede puteve vrline, zajedno sa jakšima stadoše pod Kiuberinu vlast.

27. VARUNINO I UTATHIJEVO SUPARNIŠTVO

Bhadra, kći Some, boga Meseca, beše najlepša žena u sva tri sveta. Otac i ded htedoše da je udajuza velikog mudraca Utathju, Angirasovog sina. Atri, Somin otac i Angirasov brat, pozva u svoj dommudrog Utathju i dade mu za ženu svoju unuku. Međutim, Varuna, bog okeana, odavno je voleo prelepuSominu kćer te je sanjao o tome kako da dođe do nje. I, jednoga dana došavši u šumu, gde se nalaziloUtathijevo pustinjsko boravište, Varuna ugrabi Bhadru dok se kupala u vodama reke Jamune. On jeodvede na morsko dno, u svoj predivan dvorac ukrašen skupocenim kamenjem i biserima.

Saznavši za otmicu žene, Utathja posla Varuni nebeskog mudraca Naradu, glasnika bogova ivojskovođu gandharva. Narada siđe u podzemno carstvo i stade pred bogom okeana. »O, Varuno, ti sičuvar sveta, a ne rušilac!« - reče on. - »Zašto si oteo ženu mudrom Utathji kome su je po zakonu dalinjeni otac i deda? Moraš odmah da je vratiš!« Ali Varuna odgovori: »Ja je volim i ne mogu da serastanem od nje. A ti se smesta gubi odavde!« I, uhvativši Naradu za gušu, izbaci ga iz svoga doma.Narada se vrati Utathji i snužedno reče: »Varuna neće da ti vrati ženu. Izbacio me je iz kuće. Zato je, o,veliki podvižniče, vrati sam kako znaš i umeš! «

Na ove Naradine reči Utathju obuze srdžba. On se obrati svetoj reci Sarasvati* sa željom daprestane da se uliva u okean i da nestane u pustinjskom pesku. I snagom njegovog podvižništvaSarasvati nestade u pesku pustinje na svom putu za okean, i mnoge druge reke, koje su ustremile svojevode prema zapadu, presahnuše, ne stigoše do okeana i prestadoše da ga snabdevaju vodom. I još,Utathja naredi zemlji da na onim mestima gde su ranije bila prostrana jezera - postane kopno. I snagomsvog podvižništva on osuši čak i veliki okean. Pod pritiskom tih nevolja Varuna, gospodar voda, sesnuždi. On je dugo uspevao da im odoleva, ali kada ostade i bez poslednjih poseda, pokori se i Angirasuodvede prelepu Bhadru. Tako Utathja dobi natrag svoju ženu, i presrećan vrati Varuni njegove vode.Samo reka Sarasvati od toga doba više ne stiže do okeana. Uz put, postavši plitka, ona završava svojput u pustinji.

28. LEGENDA O RURU

Jednom je car gandharva Višvavasu sreo prelepu apsaru Menaku,* i oni se zavoleše. Njihova vezabeše srećna i, kada dođe određeno vreme, Menaka rodi devojčicu neobične lepote, ali ostavi novorođenukćer na obali reke, nedaleko od šumskog boravišta pustinjaka Sthulakeše. Sthulakeša vide na obalskompesku ostavljeno dete i, sažalivši se, odnese ga u svoje boravište, gde ga i odnegova. Kada Menakina kćiporaste, glas o njenoj lep.oti i vrlinama prenese se na sve strane. Razborita i krotka, ona je radovalasrce svetog podvižnika svojom mladom lepotom i dobrom naravi, i zato joj on dade ime Pramadvara,Ona koja daruje radost.

Jednom je u tom boravištu ugleda plemeniti Ruru, Pramatov sin, unuk velikog mudraca Čjavana iSukanje. On zavole divnu devu svim srcem. O svojoj ljubavi Ruru ispriča ocu, pobožnom Pramatiju, iovaj ode Sthulakeši da zaprosi Pramadvaru za Ruru. Sthulakeša s radošću pristade, i roditelji dadošesvoj pristanak.

Kratko vreme pre svadbe Pramadvara se igrala u šumi sa svojim drugaricama i, skakućući, neprimeti zmiju, koja je sklupčana u prstenove spavala ispod drveta, i nagazi je. Zmija istog trena zarisvoje otrovne zube u nogu bezbrižne Pramadvare, i devojka pade na zemlju bez znaka života. Ali i mrtvaona beše lepa, lepša nego ikad.

Sthulakeša je nađe u šumi gde nepokretna leži opružena na zemlji, slična iskidanom cvetu ljiljana.Dođoše i drugi pustinjaci i žitelji šume i gorko zaplakaše nad njenim ohlađenim telom; a Ruru se,nemajući snage da podnese tugu, udalji u gustu šumu. Lutao je šumom, gonjen tugom koja mu jepritiskala dušu, dok mu je srce ostalo pokraj mrtve Pramadvare.

»O, presvetli bogovi« - uzviknu Ruru -»smrt mi je uzela nevestu uoči same svadbe. Umrla je od


36

ujeda zmije i sad leži nepokretna na zemlji. Od malih nogu nisam skrenuo sa puta vrlina. Zar nisamzaslužio nagradu? O, svemogući bogovi, vratite mi oprelepu Pramadvaru! «

Bogove ganu Rurova tuga i poslaše mu svog glasnika.»O, Ruru, uzalud jadikuješ i plačeš« - reče mu nebeski glasnik. - »Smrtnik ima samo jedan život, i

ako je on odleteo, rečima nećeš olakšati bol. Ali postoji jedan način koji su odredili bogovi. Ako seodvažiš da mu pribegneš, vratišeć svoju Pramadvaru. Daj joj polovinu svoga života, i ona će vaskrsnutiiz mrtvih! «

»O, najbolji među glasnicima neba« - odgovori mu Ruru - »ja s radošću dajem polovinu svogaživota Pramadvari. Samo neka mi se voljena vrati lepa kao što je i bila!« Jedva da on izgovori te reči, anjegova voljena, kao da se probudila iz dubokog sna, skoči sa zemlje na veliku radost i njenog poočima,i Rura, i Pramate, i svih pustinjaka i žitelja šume. Bog Jama je vratio život Rurinoj nevesti, ali životPramatinog sina odsad beše prepolovljen.

Povoljnog dana prirediše svadbu Ruri i Pramadvari, i oni su se dugo naslađivali životom, želećijedno drugom dobro i sreću. Ali, povrativši voljenu tako visokom cenom, Ruru se od toga doba zavetovada će ubijati zmije. I on ih je ubijao sa velikim besom svuda, gde god bi ih video.

Jednom on vide u šumi neotrovnu zmiju dundubhu* i već zamahnu teškim štapom da je ubije,kada ga zmija stade moliti da je poštedi. »Zašto hoćeš da me ubiješ kada je ne činim zlo ljudima?« -reče zmija. -»Ti ne treba da ubijaš bežopasne dundubhe samo zato što su one po izgledu i mirisu sličneotrovnim gmizavcima.« I zmija ispriča Ruri da je ona nekada bila čovek i čestit mudrac, koji je živeo usvome šumskom boravištu sa svojim drugom pustinjakom. Jednom mu pade na pamet da se našali snjima, pa napravi zmiju od trave da ga uplaši. I ovaj se tako prepade, kad je vide, da se od strahaobeznani, ali čim se povrati, u .gnevu prokle nerazumnog druga: »Da bi me uplašio, stvorio si zmiju bezotrova; zato želim da se i ti pretvoriš u zmiju neotrovnicu! « Malo potom, kad mu prođe prvi bes, do-dade: »Kada sretneš plemenitog pustinjaka Ruru, Pramatinog sina; izbavićeš se od prokletstva!n Poštozmija dundubha ispriča to Ruri, prokletstvo spade sa njega i on ponovo dobi svoj pređašnji lik i reče: rO,pobožni pustinjače, ostavi se ubijanja zmija! Brahman ne sme da ubija. Njegov najviši zakon treba dabude nepričinjavanje zla živim bićima. Poslušaj me!u I ove mudračeve reči ubediše Ruru i on od togadana prestade da ubija zmije.

29. ČUVARI SVETA*.

Posle svrgnuča Nahuše sa nebeskog prestola bogovi Jama, Varuna* i ostali koji su pomagali Indrida se vrati iz progonstva, podeliše s njim vlast nad vasionom. Brahma ih učini čuvarima sveta,gospodarima strana sveta.

Indri on dariva vlast nad Istokom, zemljom bogova. Od toga doba Istok čuva Ajravata, beli Indrinslon, glavni među zemaljskim slonovima-dignagima*; ogromni kao planine, sa po četiri kljove, ti slonovisa četiri strane drže zerrilju. Indra vlada istočnom stranom zajedno sa sedam mudraca, i služe mubogovi Aditju, apsare i gandharvi, sidhi* - bezgrešni žitelji nebeske visine, planete, i zvezde, i žrtvenevatre, vetrovi i oblaci, sveti pustinjaci i čestiti carevi koji su izvršili obred radžasuje*.

Jama od toga doba vlada Jugom, zemljom predaka. Tamo, iza kraja zemlje, obmotano tamom,nalazi se njegovo boravište. Put u Pitriloku* - Svet predaka - čuvaju dva strašna šarena i četvorooka psaŠarbara*, Saramovi potomci. Jamini posedi su mračni kao divlje džungle. Drveće tamo ne daje senku,tamo nema vode, nema mesta za odmor, jedino duše čestitih u njima nalaze olakšanje. Jami pripadajuužasni hadovi duboko pod zemljom, u svetu Rasatala*, koji se nalazi ispod sedam podzemnih svetova.Tamo teče krvava i vatrena reka

Vajtarani*, i tamo odlaze duše onih koji su učinili teške grehove na zemlji. Jamini doušnici, svedocizlih dela učinjenih na zemlji su: Sunce, Mesec, Vetar, Vatra i Voda. Duše umrlih u Jamino carstvo, pokoje ih šalje njihov gospodar, unose njegove sluge strašnog izgleda, crvene kose, oštrih ušiju i širokihčeljusti - kinkari, odeveni u crno.

Ali Jamin zlatan dvorac, koji je sagradio božanski graditelj Višvakarman, predivan je i pun blaga, iu njemu duše pravednih doživljavaju blaženstvo, naslađujući svoj sluh horovima gandharva i apsara.Jama, car pravednosti i sudija, gospodar kažnjeničkog žezla, sa svojom ženom Dhumornom, Dakšijevomkćeri, vlada carstvom predaka i Smrću. Jamin slon - Mahapadma - čuva Jug.

Varuni pripada Zapad. On vlada u prelepom belom dvorcu koji je Višvakarman podigao na dnuokeana. Taj dvorac je okružen divnim vrtovima, na čijem drveću raste drago kamenje i pevaju ptice


37

neviđene lepote. Tamo nikada nije ni mnogo hladno ni mnogo toplo. U Varunino carstvo odlaze asuripoginuli u bitkama. Jama ih je nekada zarobio i dao ih bogu okeana; od toga doba demoni, posle smrti,odlaze Varuni, kao ljudi - u Jamino ili Indrino carstvo. Varuna sudi demonima i kažnjava ih za učinjenegrehove kao što to čini Jama sa ljudima.

Varuna sedi na prestolu u svom dvorcu sa svojom ženom Sidhi* - Ušanasovom kćeri, okruženmmoštvom Dajteja i Danava, morskim čudovištima - makarima i timingalima*. Okružuju ga još i četiriokeana, reke, izvori i jezera. Varunin slon - Vamana - čuva Zapad.

Severom vlada Kubera, car careva, gospodar blaga i zapovednik jakša. Kuberino boravište jepredivan grad Alaka okružen cvetnim vrtovima i šumama. Tamo su reke i jezera puni zlatnih lotosa, ajata labudova sleću na njihove vode, dok obalama lutaju divlji sloilovi, antilope, bivoli, medvedi isvakakvo drugo zverinje. Kuberine posede pune blaga čuvaju svirepi jakši, rakšasi i kinari. Osim toga,on vlada i nad užasnim demonima najritima, koje je rodilo zloslutno božanstvo Niriti, Razaranje. Čarobnekočie vuku guhjaki - polukonji, poluptice. Kuberin slon - Sarvabhauma - čuva severni kraj zemlje.

Kuberin dvorac koji je podigao Višvakarman sličan je belom oblaku, oivičen zlatom, i kao da lebdi uvazduhu iznad planina. Tamo Kuberu, sa njegovom suprugom Ridhom, Izobiljem, okružuju jakši,guhjaki, rakšasi i vidjadhari* - prelepi duhovi planinskih šuma. Oko njegovog prestola uzdižu se planinesa glavnom planinom Meru. Tamo ga posećuju bogovi; a gandharvi, apsare i kinari uveseljavajuokupljene pesmom, muzikom i igrama. Kubera sa svojim drugom Indrom vlada Severom i Istokom, iobojici im pripada nebeska šuma Nandana.

Veliki bog Šiva, koji boravi tamo, na Severu, u planinama Himalaja - takođe je Kuberin prijatelj.Priča se da je jednom Kubera sreo Šivu sa njegovom suprugom Umom, prelepom Himavatinom*kćerkom i drsko je pogledao levim okom. Istog trena oko mu požute od boginjinog gneva i Kuberapostade jednooki. Posle toga osam stoleća provede u surovom kajanju, te mu se Šiva smilostivi, oprostimu i tako postadoše prijatelji.

Brahma odredi čuvare i spojnim stranama sveta. Čuvar severoistoka postade bog Meseca Soma,jugoistoka - bog Sunca Surja, jugozapada - bog vatre Agni, severozapada - Vaju, bog vetra.

30. LEGENDA O AURVI

Nekada je car Kritavirja, Jaduov potomak, obavio veliko prinošenje žrtve, na kome su žreci bilimudri brahmani iz roda Bhrigu, poznavaoci svetih obreda. Po završenom prinošenju žrtve darežljivi carnagradi sve žrece toga roda ogromnim blagom. Otada prođe mnogo godina i car Kritavirja umre. I dođevreme kada se Kritavirjinim potomcima potpuno isprazni riznica i oni zapadoše u veliku oskudicu. Tada,setivši se darežljivosti svoga pretka, koji je darivao žrece, obratiše se brahmanima iz roda Bhrigu zapomoć. A oni su ili zakopali svoja blaga u zemlji ili st~ ih podelili lutajućim pustinjacima, te kada imdođoše kšatriji, Kritavirjini potomci, brahmani ih stadoše uveravati da je Bhrigov rod odavno osiromašio ida je izgubio sve što je nekada dobio.

Ali jednom jedan kšatrij poče da kopa zemlju u predelu boravišta nekog Bhrigovog potomka i otkriu zemlji blago koje je sakrio vlasnik. Tada se kšatriji iz Kritavijinog roda dosetiše da su obmanuti, papočeše nemilosrdno ubijati sve brahmane koji su pripadali Bhrigovom rodu. U toj svoj jarosti obiđošecelu zemlju, ubijajući Bhargave, pri tom ne štedeći ni malu decu ni decu u utrobama brahmanskih žena.

Videvši to, žene brahmana iz Bhrigovog roda u strahu stadoše bežati u severne planine. Jedna odnjih, koja se krila na planini Himavati, da bi produžila rod svoga supruga, sakri plod u svom bedru.Kšatriji, goneći žene Bhargava, stigoše do Himavate i tu spaziše brahmanku. Jurnuše na nju, ali togtrenutka, rasporivši majčino bedro, pojavi se na svet njen sin, koji je sijao jače od podnevnog sunca itim svojim nepodnošljivim bleskom oslepi kšatrije.

Oslepljeni, oni stadoše lutati po planinskim klancima, i mučeni strahom i patnjom jer nisu mogli danađu put. Tada se obratiše brahmanki, moleći je da im se smiluje i vrati im vid. Ona im reče: »O, kšatrijija vas nisam lišila vida, i nisam gnevna na vas. Oslepio vas je moj sin koji se rodio iz mog bedra, svetećise za prolivenu krv svojih rođaka, zato njega molite, da vam se smiluje!«

I kšatriji padoše pred noge onoga koji se rodio iz bedra i stadoše ga moliti da im vrati vid. On im sesmilova i povrati svetlost njihovim očima. Kšatriji se onda vratiše u svoje carstvo, obećavši da ubudućeneče činiti zlodela. Ali kada Bhrigov potomak odraste, on odluči da se osveti za smrt svojih rođaka.

Njega prozvaše Aurva, što znači Rođen iz bedra. On postade veliki mudrac i predade se surovommučenju tela radi ispunjenja svoga zaveta i odluči da se ne sveti samo kšatrijima iz Kritavirjinog roda,


38

koji su istrebili potomke velikog Bhrige, već i celom svetu, koji je dopustio takvo zlodelo. On reši dauništi vasionu, spalivši je vatrom, nastalom od njegovog velikog podvižništva.

Tada mu se njegovi ubijeni rođaci javiše iz sveta predaka i stadoše ga moliti da ne čini to. »Ovakvasudbina, koja tias je zadesila, bila je ranije određena!« - rekoše mu oni. - »Mi smo sarni želeli smrt izato se nismo protivili svojim ubicama. O, veliki podvižniče, ne treba da se ljutiš na svet! To što sinamislio, neprijatno nam je. Stišaj vatru svoga gneva i od nje poštedi svet!«

Aurva im na to uzvrati: »Ali, preci, moj zavet ne može ostati uzaludan! Ljudi i bogovi su dozvoliliistrebljenje Bhrigovih potomaka, ubijanje nevinih žena i dece i oni za to moraju da iskuse kaznu! Zlo seumnožava ako ostane nekažnjeno. I ako onaj ko je u stanju da kazni zlo, znajući za njega, to ne učini,sam će postati saučesnik. Ta strašna vatra nastala od . mog podvižništva i mog pravednog gneva,spaliće i mene samog ako je sputam!«

Tada mu preci rekoše: »Tu vatru, koja je spremna da u prah pretvori vasionu, pusti u vodu, iz kojeje nastao svet i na kojoj on počiva. Neka se ona krije na dnu okeana, gutajući vodu, dok ne dođe vremepropasti vasione. Tada će ona izbiti napolje i progutati svetove.« Aurva tako i uradi. Pusti vatru svogagneva u okean, gde se ova pretvori u veliku konjsku glavu. I sve do današnjeg dana na najudaljenijemkraju okeana, na strašnoj dubini krije se Vadavamukha*, Kobilja čeljust, koja guta vodu. To je vasionskavatra, koja će izbiti napolje u trenutku smaka sveta i sve će uništiti.

31. LEGENDA O CARU MARUTI

Brihaspati, Angirasov sin, imao je mlađeg brata po imenu Samvarta, koji mu beše ravan i pomudrosti i po pobožnosti i sa kojim se večno nadmetao u veštini vradžbina i vršenju obreda. Brihaspatinije voleo mlađeg brata i stalno ga je proganjao i vređao. I, tako, ne izdržavši to proganjanje i uvrede,Samvarta ode iz očeve kuće, napustivši sve svoje dobro, i udalji se u šumu,.gde je i živeo kao nagpustinjak pod otvorenim nebom, odričući se sveta.

U to vreme na zemlji je živeo moćni car po imenu Maruta, koji je, vodio poreklo od Nedišthe,osmog Manuovog sina. Moć i snaga cara Marute behu bezgranični, i i on »a7va samog Indru, gospodarabogova. Ni veliki Indra, pobednik strašnih asura, nije mogao da savlada gospodara Marutu, čestitog iobdarenog svim vrlinama.

Jednom car Maruta namisli da obavi svečano prinošenje žrtve i da za vršenje obreda pozoveBrihaspatu, jer su Angirasi bili nasledni žreci u rodu Nedišthe, Manuovog sina. Kada Indra saznade zaMarutinu zamisao, reče Brihaspati: »Ako mi želiš dobro, ne vrši obred za Marutu, jer sada si ti moj žrec.Ja vladam trima carstvima, a Maruta samo jednim, i to na zemlji. Ti si vrhovni žrec i učitelj bogova. Zarse možeš toliko poniziti da ispunjavaš naredbe smrtnog cara? Biraj - hoćeš li biti moj žrec ili Marutin.« IBrihaspati, razmislivši, obeća Indri da će ostati žrec bogova i da neće vršiti obrede za Marutu.

I kada se Maruta obrati Brihaspati s molbom za obavljanje svečanog prinošenja, žrtve, učiteljbogova ga odbi. Zbunjen i ogorčen, Maruta se vrati u svoje carstvo, ne znajući šta da radi, jer sve većbeše spremno da obred vrši Angirasov sin. Uz put srete božanskog mudraca Naradu, i ovaj ga upita: »O,slavni care, šta je to s tobom te si tako snužden? Reci mi šta ti remeti mir? Možda mogu da tipomognem?« I Maruta mu ispriča o zamišljenom prinošenju žrtve i o Brihaspatovom odbijanju. Na to ćeNarada: »Brihaspata ima mlađeg brata po imenu Samvarta, koji ni najmanje ne zaostaje za njim upoznavanju obreda. Sada on luta zemljom kao nag pustinjak, odrekao se svetovnih radosti i zapanjujesmrtnike svojim divljom i bezumnom pojavom. Ali on može da obavi nošenje žrtve za tebe ako ga na tonagovoriš.« - »A gde da ga nađem?« - upita Maruta. Narada reče: »Sada on ide prema gradu Benaresukao su- manuta skitnica. Pođi tamo, i kraj gradske kapi'e položi mrtvo telo. I znaj, Samvarta je onaj kojiće, kad ga vidi, okrenuti od njega glavu. Pođi za njim i, kada se nađete na mestu gde nema ljudi, priđimu i zamoli ga da ti obavi obred. A ako te on upita ko ti je rekao za njega, slobodno mu reci da sam jato učinio, ali mu ne reci gde boravim. Kaži mu da sam se posle razgovora s tobom popeo na posmrtnulomaču.«

Car Maruta učlni sve onako kako ga je savetovao mudri Narada. Pođe u Benares i tamo, krajgradske kapije, položi mrtvo telo. Uskoro primeti namernika u liku sumanutog starca koji se, kad videmrtvaca, okrete od grada. Maruta pođe za njim smerno sklopljenih ruku, i tako oni stigoše do nekakvogpustog mesta. Tamo se Samvarta okrete caru i, sipajući mu pogrde u lice, stade bacati na njega blato ipepeo. Ali Maruta je pokorno podnosio sve uvrede i, ne odustajući, išao za suludom skitnicom. Najzad,prešavši dug put, oni se približiše visokoj smokvi, i Samvarta sede u njenu senku da se odrnori.


39

Bacivši na cara mrki pogled, upita ga: »Kako si me pronašao? Ko ti je rekao za mene? Ako mikažeš istinu, želje će ti se ispuniti, ako li izgovoriš laž, glava će ti se razleteti na hiljadu komada!«Maruta odgovori sa poštovanjem: »Sreo sam na putu mudrog Naradu i on mi reče da si ti Angirasov sin,bivši žrec našeg roda, i ja pođoh da te nađem.« - »A gde sada boravi Narada?« - upita Samvarta i carodgovori da je po završetku njihovog razgovora Narada ušao u vatru posmrtne lomače. »Narada mi jerekao da ti možeš za mene obaviti veliki obred« - reče car. Samvarta, zadovoljan, odgovori: »Ja odistamogu da obavim veliki obred.« Potom ga obuze takva mahnitost da ponovo poče zasipati cara Marutupogrdama, pitajući ga: »zašto si me tražio? Zar ne vidiš da mi se razum pomračuje i da činim.besmislice?« Samvarta još reče: »Moj brat Brihaspati, učitelj bogova, može za tebe da izvrši obrede, idik njemu.« Maruta mu na to ispriča kako je on već molio Brihaspatu i kako ga je ovaj odbio. »On me nijeodbio zbog nekog učinjenog greha, jer ja nikada ništa nisam skrivio, ni pred njim ni pred bogovima« -reče Maruta. - »Više ga neću moliti.«

Tada mu Samvarta reče: »O, care, ja ti mogu ispuniti sve što hoćeš, samo ako slušaš moje savete.Ali pomisli na to da će se Brihaspata i gospodar nebeskog carstva strašno razbesneti kada doznaju zanaš dogovor. Kada doznaju da si mene pozvao da budem vrhovni žrec na svečanom prinošenju žrtve,učiniće sve da ti naude. Zato mi obećaj da ćeš biti čvrst u svojoj odluci, i onda ću ti pomoći. Ako sepokolebaš, pretvoriću u pepeo i tebe i ceo tvoj rod!a I Maruta obeća: »Ako te napuštim, neka nikada nestignem u blaženo boravište pravednih!

Angirasov sin tada reče: »Čuj me, care, reći ću ti šta treba da uradiš. Na severu u planinamaHimalaja uzdiže se visok vrh koji se zove Mundžavat. Tamo obavlja veliko podvižništvo Šiva, suprugpr.elepe kćeri planina. Njega zajedno sa Umom okružuje mnoštvo duhova, tamo dolaze da mu odajupoštovanje njegovi bogovi Aditji i Vasu, Jama i Ašvini, Kubera, jakši, gandharvi, apsare i nebeskimudraci. Tamo, na planini koja se preliva u zracima jutarnjeg sunca, Šiva prekida svoje podvižništvo dase razonodi u igri sa neobuzdanim Kuberinim slugama, divljeg i zlog lika. Tamo sunce ne peče, i ne duvahladan vetar, i žitelje tog kraja ne muče ni glad ni žeđ, ni starost ni smrt. Nedra planine kriju u sebiKuberina blaga, na čijim padinama svetlucaju zlatonosna polja, obasjana sunčevim zracima, dok ihstrašna straža boga bogatstva čuva od nezvanih došljaka. Idi tamo, o, care i ukaži poštovanje velikomŠivi, pomenuvši mu sva njegova mnogobrojna imena*: Rudra, Šarva, Šankara, Pašupati, Mahadeva,Hara, Išana i sva druga. I tada će ti biti dozvoljen pristup do Kuberinog zlata, od koga treba napravitićupove za naše prinošenje žrtve.« I car Maruta učini sve onako kako mu je rekao Samvarta, i dobiKuberino zlato.

Čuvši za taj uspeh cara Marute, kao i to da će veliko prinošenje žrtve učiniti Samvarta, Brihaspatise duboko rastuži i pomisli da će Maruta svojom moći prevazići i same bogove, a da će njegov žrec dobitigolemo bogatstvo i steći ogromnu slavu. Misao o tome tako je mučila učitelja bogova da on poblede i ulicu se izduži; Indra zapazi njegov tužan izgled i upita ga šta je uzrok njegove tuge. »Maruta se spremada izvrši veliko prinošenje žrtve, i moj brat Samvarta će biti njegov vrhovni žrec« - odgovori Brihaspati.- »Kakve veze to ima s tobom?« - upita ga Indra. - »Ti si postao žrec nebesnika i uzdigao si se do svetagde nema ni starosti ni smrti. Šta može da ti učini Samvarta?« - »Uspeh suparnika uvek ranjava srce« -odgovori Brihaspati. - »Pa i ti iz istog razloga vodiš beskrajan rat sa asurima i ubijaš svakog ko se malouzdigne. Meni je nepodnošljiva i sama pomisao o uzdizanju moga brata. O, Indro, ne dozvoli da se toprinošenje žrtve obavi!«

Tada Indra posla caru Maruti boga Agnu: »Reci caru da on radi izvršenja obreda pozoveBrihaspatu, a ja ću ga za to učiniti besmrtnim!« Bog vatre pođe da ispuni Indrinu poruku i, sa hukomspaljujući šume, na svom putu stiže caru Maruti. Car ga dočeka sa rečima: »Srećan sam što je danas umoje dvore došao sam bog vatre!« Potom on prinese gostu počasni napitak i vodu za pranje nogu, aAgni mu prenese Indrine reči: »Neka Brihaspati obav'i za tebe to prinošenje žrtve, a car bogova će tezbog toga izbaviti od strašne starosti i smrti.« Ali Maruti odgovori: »Ako sada Brihaspati obavlja obredeza gospodare nebeskog carstva, kako može biti i žrec smrtnom caru? Brahman Samvarta će za meneizvršiti taj obred.« A Samvarta reče: »Odlazi, Agni, i više se ne vraćaj da caru Maruti predložišBrihaspatija za žreca ili ću te spržiti plamenom svoga pogleda!« Agni se, prestrašen, udalji.

Kada Indra sazna da Maruta nije prihvatio njegovu ponudu, reče: »O, Agni, idi opet caru Maruti ireci mu da ću ga ubiti svojom vadžrom ako ne pozove Brihaspatu da obavi obred.« Ali Agni ne htede daide ponovo. »O, Šakri, pošalji nekog drugog« - reče on. - »Bojim se da se vra- , tim sa takvomporukom. Ne treba srditi moćne žrece. Seti se šta se izrodilo iz toga kada si svojom vadžrom hteo daubiješ Čjavanu.« »Istina, velika je moć brahmana« - reče Indra - »ali ja neću da podnosim drskost togzemaljskog cara.« I on se obrati Dhritaraštri, jednom od vođa gandharva, i reče mu da pođe i prenese


40

njegovu poruku Maruti.Vođa gandharva ode Maruti i predade mu naredbu cara bogova: »Ako ti ne uzmeš Brihaspatu,

Indra će te ubiti svojim strašnim oružjem.« Ali Maruta mu odgovori: »O, Dhritaraštro, prenesi carubogova da nema većeg greha od izdaje prijatelja. Ja sam obećao Samvarti da će . on biti moj žrec natom prinošenju žrtve i održaću reč. A Brihaspati neka vrši obrede za nebesnika.« -»Čuvaj se, care« -odgovori mu gandharva. - »Čuješ li grmljavinu, čuješ li kako nebom odjekuje strašan Indrin glas?Pomisli na svoju sreću, sad je trenutak za to.«

Tada se Maruta, uzbuđen, obrati Samvarti: »Odista, na nebu se skupljaju oblaci. To je znak dadolazi moćni Indra. Zaštitime od njegovog gneva o, najbolji među brahmanima! Gledaj kako mi slugedrhte od straha.«

»Ne boj se, care!« - odgovori Samvarta. - »Budi spokojan, moje će te čarolije sačuvati od svakeopasnosti. Neka blešte munje, neka besni vetar, neka Indra šalje pljuskove na zemlju, ja ću ti ispunitisve što zaželiš, i niko me ne može sprečiti u tome.«

Maruta mu tada reče: »Ako ti možeš da ispuniš svaku moju želju, učini tako da se za vreme mogprinošenja žrtve lično pojavi Indra i primi od mene ponuđeni deo. Neka dođu i ostali bogovi da bi uzelisvoj deo u prolivanju some.«

»O, gospodaru, ja sam već snagom svoje vradžbine pozvao Indru da prisustvuje prinošenju žrtve«- odgovori mu Samvarta. -»Gledaj, evo on već juri ovamo na svojim kočijama u pratnji ostalih bogova!«

I car bogova pojavi se na svojim kočijama kraj žrtvenika, gde je Samvarta obavljao obred za caraMarutu, i primi svoj deo žrtve. Maruta i Samvarta mu se pokloniše i s poštovanjem pozdraviše i njega iostale bogove, koji su radi toga velikog obreda sa neba sišli na zemlju. Indra blagonaklono primi njihovepozdrave i izjavi da se više ne ljuti ria Marutu zbog njegovog prinošenja žrtve. Tada Samvarta,predložiIndri da ubuduće on sam odlučuje o obredu i svakom bogu odredi njegov udeo. Tako se Marutinoprinošenje žrtve obavi svečano i sa velikim slavljem u prisustvu bogova, na čelu sa Indrom,gandharvima, apsarama, i svetim mudracima. Car bogova je lično pomagao obavljanju obreda i prvi jeprobao somu, a za njim to učiniše i ostali besmrtnici. Po završetku svečanosti, zadovoljni bogovi seudaljiše u svoje nebesko carstvo, a car Maruta dariva sve brahmane gomilom zlata. I još dugo godinaposle toga srećno je vladao zemljom, dok su se podanici i u njegovom carstvu naslađivali mirom,srećom, i milošću bogova.

32. NAJEZDA RAKŠASA NA SEVER

Jednoga dana dok je Ravana, car rakšasa, lovio u šumi nedaleko od Lanke, svog boravišta, sreteasurskog graditelja Maju, koji je putovao po svetu sa svojom kćerkom, prelepom Mandodarom. »Ko siti?« - upita ga car rakšasa - »Šta radiš ovde u ovoj pustoj šumi, gde ne žive ni ljudi ni jeleni? I ko je tadeva sa očima gazele?« Ditin sin odgovori: »Ja sam Maja, a supruga mi beše prelepa apsara Hema. Snjom sa proživeo hiljadu godina, i bejah joj odan, i voleh je svim srcem. Ali evo ima četrnaest godinakako je otišla na nebo, povinujući se volji bogova, i ne vrati mi se sve do današnjeg dana. Ja podigohsebi dvorac na pustom mestu, ukrašen dragim kamenjem, i živim tamo usamljeno, tugujući zbograstanka sa voljenom. Samo mi je kćer ostala od nje, i eto, tako krenuh sa njom na put u želji da jojnađem muža. Pravo govoreći, nesreća je biti otac neudate kćeri, jer postoji opasnost da se rod njenogoca i rod njene majke ugase bez potomstva.« Ispričavši to Ravani, Maja upita: »A sad mi reci, sine, ko siti i iz kog si roda?« A ovaj odgovori: »Ja sam Ravana, moj otac je veliki podvižnik Višravas, sin Pulastje,četvrtog Brahminog sina.« Čuvši takav odgovor, Maja se obradova i, osećajući poštovanje premaRavaninom rodu, ponudi mu kćer za ženu. Tako Ravana uze prelepu Mandodaru za ženu i povede je sasobom na Lanku. Tamo, po isteku određenog vremena ona mu rodi snažnog sina, koji se pojavi na svetsa gromoglasnim krikom,. od koga se strese celo ostrvo Lanka sa svim planinama i šumama na njemu.Zbog toga ga prozvaše Meghanada - Gromoglasni.

Za to vreme Kumbhakarna, Ravanin brat, zapade u dubok san, san koji je po želji bogova isprosilaza njega od Brahme mudra Sarasvati. Pošto Ravana smesti usnulog brata u prostranu pećinu blizu gradaLanke, plamteći od gneva, odluči da se sam osveti nebesnicima, koji su obmanuli njegovog brata. Upogodan čas on sakupi vojsku rakšasa i krenu s njom u najezdu. Najpre upade u severne planine i tamouništi mnoge božanske šume. Potom stiže do nebeske šume Nandane, koja je pripadala Indri i Kuberi,pa i nju uništi. Opustošivši cvetne predele i poubijavši mnoge gandharve, jakše i svete mudrace, Ravanase vrati u Lanku.


41

Saznavši za pustošenje, koje su učinili rakšasi na njegovim posedima, Kubera se duboko rastuži iposla bratu glasnika na Lanku sa porukom: »Zašto si mi pričinio zlo? Zašto si uništio božanske šume ipoubijao svete mudrace? Čuvaj se! Bogovi, razgnevljeni tvojim bezbožničkim postupcima, spremni su date kazne. Dok još nije kasno, predomisli se i ubuduće se uzdržavaj od z1odela! « Ravana, saslušavšiglasnika, besno reče: »Dosad sam mislio da poštedim svoga brata, ali on je sam svojom drskošćunavukao na sebe nesreću. Smrt njemu, i svim čuvarima sveta i tebi, takođe, drski glasniče! « On toreče, pa istog trena raskomada Kuberinog glasnika, i rakšasi koji su se okupili oko Ravaninog prestolaodmah ga požderaše.

Ravana ponovo okupi vojsku, pa u pratnji svojih vernih savetnika Prahaste i drugih, užurbanokrenu prema planini Kajlasi, prolazeći na svom putu gradove, reke, brda i šume. Cuvši da se onpribližava, Kubera mu posla u susret vojsku svojih jakša. Velika vojska jakša jurnu sa svih strana naRavanu i njegove ratnike - svaki od savetnika Desetoglavog borio se sa hiljadu neprijatelja. Jakši sručišena Ravanu udarce teških buzdovana i mačeva. Zasuše ga kišom strela i džilita. Iznenađen njihovomnajezdom, car rakšasa udalji se krvareći, sličan planini sa koje padaju crveni vodopadi. Ali ta njegovazbunjenost ne potraje dugo. Plamteći od jarosti, on ponovo jurnu na Kuberine ratnike i upade u. njihoveredove, maljem uništavajući sve levo i desno od sebe. Njegovi hrabri savetnici krenuše za njim i rakšasiučiniše pravu pustoš u vojsci jakša. Sve nove i nove odrede slao je Kubera na bojno polje, ali nepobediviRavana ih je sve i uništio i razbio. I car rakšasa priđe do samih zidina boravišta cara careva - Kubere. Tuih dočeka moćni Svarbhanu, Kuberin vratar. On iščupa iz zemlje tešice kapije Kuberinog dvora i baci ihna Ravanu. Od strašnog udara Desetoglavi se zatetura, i krv mu šiknu iz rane, ali Brahmin dar ga sačuvaod smrti. Zgrabivši kapije iz jakšinih ruku, on mu nanese protivudar, od čega se njegov protivnikpretvori u prah, kao da je sagoreo u vatri požara. Na to se preostali jakši sa bojnog polja dadoše upanično bekstvo, i rakšasi bez muke stupiše u boravište gospodara blaga.

Tada jakši - Kuberini telohranitelji - na čelu sa vojskovođom Manibhadrom stupiše u poslednjiočajnički boj sa Ravaninom vojskom. Ali jakši, koji su se pošteno borili, nisu mogli da odole rakšasima,koji su koristili vradžbine i zle sile. I hrabri Manibhadra, koji je pobedio mnoge rakšase, u tom boju bešepobeđen u dvoboju sa Desetoglavim. Teškim topuzom Ravana udari Manibhadru po glavi takvomsnagom da mu se kaciga zari u teme, i pogođeni vojskovođa jakša odstupi. Od toga doba ostade muudubljenje na glavi.

Kada se Manibhadra povukao sa bojnog polja, na sve strane podiže se strašan lelek. Kubera samaljem u ruci, u pratnji svojih savetnika pođe u susret svom bratu. »O, nesrećniče« - uzviknu Kubera -»nisi poslušao moje opomene i sam si izabrao zlu sudbinu. Bezumniče, navukao si na sebe gnev bogova.Požnjećeš ono što si posejao.« I gospodar jakša udari svojim teškim topuzom Ravanu po glavi. Ovajodole udarcu, i među braćom poče surov boj u kome je Ravana mnogo puta pribegavao vradžbini.Odbijajući Kuberine napade, on se prerušavao u hiljade oblika i jurio u napad. Čas je bio tigar, čas ve-par, čas oblak, čas breg, čas jezero, čas drvo, čas jakša, čas asur, i hrabri Kubera nikako nije mogao daga pobedi. I najzad, Ravana uspe da pogodi Kuberu u glavu udarcem topuze i ovaj, obliven krvlju, padebez svesti na zemlju. Kuberini savetnici ga odnesoše s bojnog polja u Nandaninu šumu, gde se jedvaoporavi od rane koju mu je naneo Ravana.

A Ravana pokupi bogat plen u Kuberinim posedima. On uze bratovljeve čarobne leteće kočije»Pušpaka«, ukrašene zlatnim stubovima i svodovima, posute biserima i dragim kamenjem, obavijenezlatnim stepenicama i ukrašene terasama sa prelepim vrtovima koji rađaju tokom cele godine. I, popevšise na te blešteće kočije, Ravana sa svojim rakšasima napusti planinu Kajlasu.

Kada se Ravana, putujući po Severnim planinama, približi jednom vrhu blizu čestara trske, gde senekada rodio Skanda, Šivin sin, kočije »Pušpaka« se iznenada same zaustaviše. I, dok su se rakšasimeđu sobom pitali o uzroku neočekivanog zustavljanja, na padini planine pojavi se nekakav ružanpatuljak obrijane glave i izboranog lica. Obraćajući se caru Lanke on reče: mO, Desetoglavi, ne idi daljetim putem. Veliki Šiva boravi na vrhu planine i niko ne sme da mu remeti mir.« Ravana prsnu u smehgledajući ružnog patuljka. »Ko si ti, patuljče sa licem majmuna« - reče on oholo - »te se usuđuješ danam naređuješ?« Patuljak se rasrdi i reče: »Ja sam Nandin*, sluga svemogućeg Šive. A tebi, što serugaš mome majmunskom licu, predskazujem: doći će vreme i majmuni če uništiti tvoju vojsku, a tebeće lišiti carstva.« Ovo se Nandino predskazivanje ostvari posle mnogo godina, kada se Rama pojavi naLanki na čelu majmunske vojske.

Ravana, međutim, s prezirom primi Nandinove reči, siđe s kočija i reče: »Ovu ću planinu, zbog kojesu se zaustavile moje kočije, iščupati iz zemlje sa korenom!« Potom priđe planini, uhvati je snažnimrukama i, napregnuvši se, iščupa je iz zemlje i podiže. Ogromna planina zanjiha se u vazduhu, i sa njom


42

se zanjihaše i stresoše njeni žitelji, Šivine sluge, i prelepa Uma, u panici, priljubi se uz svoga suprugaobuhvativši ga obema rukama. Tada, Šiva, ogorčen Ravaninom drskošću, podiže nogu i svojim snažnimstopalom nagazi planinu sve do podnožja. Car rakšasa od silnog bola u rukama, prikleštenih planinom,poče tako glasno da dreči da se od te njegove dreke zatresoše sva tri sveta, te se bogovi na nebesimana čelu sa Indrom, uznemireni, stadoše među sobom pitati šta je uzrok takve dreke. Priča se da jeupravo tada Šiva i dao ime gospodaru rakšasa - Ravana, što znači - Drekavac.

Prestrašeni Ravanini savetnici stadoše ga nagovarati da se pokori Šivi i da traži od velikog bogamilost. I Ravana, smirivši se, otpeva hvalospev Šivi. Šiva mu tada oslobodi ruke i pusti ga. Ravana muobeća da će ubuduće voditi miran život, i veliki bog, na rastanku, pokloni rakšasu čaroban mač,naredivši mu da ne pogazi svoje obećanje. Ali Ravana ga ipak pogazi.

33. BOJ RAVANE SA KŠATRIJIMA

Sišavši sa planine, Ravana prođe kroz mnoge zemlje, svuda se upuštajući u borbu sa kšatrijimakoji nisu želeli da mu se pokore. Savlađivao je hrabre careve u bitkama i uništavao ih sa njihovimvojskama. Tako stiže do visoke planine na čijem je vrhu Maruta, car Sunčevog roda, obavljao prinošenježrtve u prisustvu bogova. Njegov vrhovni žrec beše Samvarta, Angirasov sin. Kada bogovi doznadoše daim se približava grozni Ravana, požuriše da se sakriju, primivši razna obličja, jer su znali da susret sarakšasom, koji je, po Brahminoj milosti, nesavladiv, ne obećava ništa dobro. Indra se preruši u pauna,Jama u vranu, Kubera u guštera, Varuna u labuda, a i ostali bogpvi, koji su se tamo zatekli, primišeobličja raznih zveri.

Ravana stupi na zemlju, na kojoj se obavljalo prinošenje žrtve, i stade da zavija kao besan pas,obraćajući se caru Maruti: »Pokori se ili se bori!« - »Ko si ti? - upita ga Maruta. Ravana odgovori sanadmenim osmehom: »Zar ti već nisi čuo za mene i moju moć? Ja sam Ravana, Višravasin sin, koji jepobedio svoga starijeg brata, gospodara blaga i oteo mu čarobne kočije.« Na to mu Maruta odgovori:»Nije dostojan slave i hvale onaj koji je učinio nečasno delo. Zato se ti uzalud hvališ svojom pobedomnad bratom. Pričekaj, na ovoj svetoj zemlji naći ćeš smrt! Moje će te strele poslati u Jamino boravište.« Icar dohvati luk i strele i već beše spreman da počne boj, ali Samvarta mu prepreči put: »Ti ne smeš daprekineš ovo prinošenje žrtve, inače, celom tvom rodu preti propast. Osim toga, ovaj rakšas je moćan inesavladiv u boju i ti ne možeš biti siguran u pobedu!« I car Maruta odloži oružje i vrati se prinošenjužrtve. Tada Ravanini savetnici povikaše: »Car Maruta se pokorio gospodaru rakšasa! « Potom Ravana,proždravši pobožne mudrace, okupljene radi obreda, sit i zadovoljan, siđe s planine i nastavi put nasvojim čarobnim kočijama.

Kada se Ravana udalji, bogovi užeše svoj pređašnji oblik. Indra tada dariva paunu, čiji je lik uzeospasavajući se od Ravane, sto očiju, koje od toga doba ukrašavaju paunov rep i nepovredivost od zmija.I od tada pauni ispunjavaju vazduh pobedničkim kricima kada osete da se Qribližava oblak, koji šaljeIndra na kraju toplog leta - to je, takođe, dar koji im je poklonio car bogova. Jama dariva gavranudugovečnost i ugledno mesto u carstvu mrtvih, Varuna dariva labudu - lepotu i netaknutu belinu morskepene, a Kubera dariva gušteru zlatnu kožu. Tako bogovi razdeliše darove.

Ravana nastavi svoj pohod iz zemlje u zemlju pokoravajući sve nove i nove careve. Samo seAnaranja*, car Ajodhe, usudio da mu se suprotstavi. Ravana je rasturio i naterao u bekstvo njegovuvojsku, ali Anaranja ostade na bojnom polju i, hrabro se boreći, natera rakšase da se povuku. On nanesegubitke Prahasti i drugim Ravaninim savetnicima i, neumorno zatežući svoj moćni luk, zasu strelama isamog cara rakšasa. Ali kao što se potoci pljuska odbijaju o vrh planine, tako su se i Anaranjine streleodbijale od neranjivog Ravane, ne pričinjavajući mu nikakvo zlo. Jednim udarcem topuza Ravana zbacicara Ajodhe sa kočija i reče mu, smejući se: »Kako si se samo usudio da se boriš sa mnom, bezumniče:Ili, možda, nisi čuo za moju snagu?« Ali mu Anaranja, umirući, predskaza da će se njegov potomak, carSunčevog roda, osvetiti Ravani i da će ubiti zlotvora. Ovo se predskazanje ispuni posle mnogo godina.Anaranjinov potomak, car Ajodhe - Rama*, kome je Ravana oteo suprugu, prelepu Situ, dođe na Lankuna čelu vojske majmuna i ubi cara rakšasa.

34. UPAD RAKSASA U JAMINO CARSTVO


43

Jednom, u vreme kada je Ravana pobedonosno išao iz jedne zemlje u drugu, zastrašujući ipokoravajući narode, srete mudrog Naradu. Na oblaku, na kome je leteo iznad zemlje, Narada se spustiu šumu u kojoj se odmarao Ravana, posle jedne od svojih pobeda i reče: »O, Desetoglavi, svojomhrabrošću i moći stekao si veliku slavu. Oduševljen sam tvojim pobedama nad gandharvima, nagima ijakšima. Ali zašto ti, koga ne mogu da savladaju ni bogovi, ni asuri, ni gandharvi, ni jakši, ni rakšasi,trošiš svoju snagu na jadne ljude koji su ionako potčinjeni smrti? Zašto ubijaš ljude koji lutaju u mrakuneznanja i koji su bez vlastite sreće? Oni su i bez tebe podvrgnuti svakakvim nedaćama, gladi, žeđi,bolestima i starosti. Šta ti imaš od uništavanja plemena koje je i bez toga potlačeno i koga istrebljavavlastita sudbina? Ako bi ti pobedio Jamu, boga smrti, onda bi moglo da se kaže da je sve u vasionipotčinjeno tebi!«

Čuvši Naradine reči, Ravana se nasmeja i reče: »Meni ništa nije nedostižno! O, mudri Narado, tikoji se raduješ sukobima i bitkama, ja sam se već zakleo da ću pobediti svu četvoricu čuvara sveta.Sada je gospodar Severa upoznao moju moć i ja upravo polazim u carstvo predaka da ubijem njihovoggospodara, Vivasvatinog sina.« I, oprostivši se od Narade, on pođe na jug, u pratnji svojih savetnika.

Narada na to pomisli: »Kako može gospodar rakšasa da savlada Jamu? Kako on može da pobediVreme* koje sve pobeđuje? Čak sam i ja pod vlašću Vremena. Kako će on ustati protiv njega? Voleo bihto da vidim. Zato odmah idem u Jamino boravište da svojim očima posmatram borbu gospodara mrtvih irakšasa.«

I Narada brzo krenu na jug i stiže u Jamino boravište. On vide tamo cara pravičnosti* kako sediispred vatre i baca u nju plodove dobrih i loših ljudskih postupaka. »Zašto si došao, mudrače, kogapoštuju i bogovi i gandharvi?« - upita Jama Naradu, i ovaj mu ispriča o Ravaninim namerama. Ubrzopotom oni ugledaše cara rakšasa gde se približava na bleštećim kočijama »Pušpaka«. Ravana stupi uJamino boravište.

Tamo on vide krvavu reku Vajtaranu, u kojoj su uz glasne jauke plivali grešnici, mukama plaćajućiza rđava dela koja su počinili za svoga života. Na obali te reke drugi grešnici, zakopani u vreo pesak,trpeli su užasne muke. Tamo je raslo drveće sa bodljama i mačevima timesto lišća i ti mačevi i bodljeboli su i sekli tela grešnika. Surove Jamine sluge mučile su nesrećnike vatrom i oštrim kopljima, dok suih psi ujedali, a crvi grizli. Ravana vide tamo na hiljade i stotine osuđenih na stradanja, mučenih glađu ižeđu kako bledi, izmršavljeni, izjedani rđom i okrvavljeni glasno jauču od bola.

Ali tamo, u boravište Jame, Ravana vide i duše čestitih, kako se u divnim dvorcima- naslađujumilozvučnom muzikom i pesmom, milovanjima lepih devojaka i obiljem pirinča, mleka i svakojakihđakonija.

Upavši u strašno boravište Jame na kočijama »Pušpaka«, Ravana rastera njenu svirepu stražu ioslobodi od muka grešnike koji su boravili u paklu. Oni na to počeše da uzvikuju hvaleći hrabrograkšasa. Tada kinkari, Jamine sluge, sa svih strana jurnuše na Ravanu, zamahujući topuzima i kopljima,i u mračnom boravištu Smrti* poče surova bitka između cara rakšasa i jarosne straže mrtvih. Mnogoputa su kinkari strašnim udarcima svoga oružja razbijali u paramparčad čarobne Ravanine kočije, ali onebi se svaki put same sastavljale i, pokoravajući se volji Desetoglavog, ponovo bi jurile cele i neoštećenezahvaljujući Brahminoj milosti.

Rakšasi, koji su pratili Ravanu u carstvu mrtvih, besno su odbijali kinkare, bacajući na njih stene,drveće i cele kuće; i sam Desetoglavi je ubijao Jamine sluge udarcima koplja i džilita, kao i kamenimgromadama i stoletnim stablima. Ali stotine i hiljade kinkara, jureći na njega sa svih strana, nanesošemu mnoge rane, pokidaše mu opremu i on se sav obli krvlju kao drvo kinšuka* kad na njemu procvetajucrveni cvetovi. Tada Ravana siđe sa čarobnih kočija »Pušpaka« i, strašno sevajući očima i sav krvav,stavi na tetivu svoga luka začaranu strelu Pašupatu,* koju mu je zajedno sa mačem poklonio Šiva. I,kada ta čarobna strela polete sa tetive, narrmah u prah pretvori ogromnu vojsku kinkara.

Kada Jama ču pobedničke pokliče rakšasa, koji su oglašavali da mu je vojska uništena, oči musevnuše od gneva i on naredi svom kočijašu Rogi: »Dovezi mi kočije!« I Roga, Bolest, Jamin vozar,doveze kočije, u koje behu upregnuti konji blešteći kao sunce, i Vivasvatov sin se pope na njih. Isprednjega stade sveuništavajuća Smrt sa žezlom u ruci, a pored nje Vreme, koje je užasom ispunjavalo srcaljudi i žitelja neba. Na Jamin znak kočije jurnuše napred i za tren oka božanski konji ih odnesoše nabojno polje.

Pri pojavi Smrti koja se približavala na zastrašujućim kočijama, Ravanini savetnici i ratnici, obuzetipaničnim strahom dadoše se u bekstvo. Samo Desetoglavi ne zadrhta i ostade na mestu, neustrašivočekajući neprijatelja. I bogovi i gandharvi se spustiše sa nebesa da vide taj neviđeni boj.


44

Kada Jamine kočije krenuše na Ravanu, gospodar rakšasa zateže svoj snažni luk i ispuni prostorkišom ubojitih strela. Sa četiri strele on pogodi Smrt, sa sedam - Jaminog vozara, a stotinama ihiljadama strela pogodi u glavu samo Vivasvatinog sina. Tada iz Jaminih usta šiknuše plameni jezici,uterujući strah u kosti nebesnicima i asurima. Smrt reče: »Pusti me, Jamo, da uništim tog grešnograkšasa. Ko god mi je na ovom svetu video lice nije ostao živ.« Ali Vivasvatin sin odgovori Smrti: »Stani,ja ću ga ubiti!« I on nadnese iznad Ravanine glave svoje plamteće žezlo,* pred kojim se treslo sve živou vasioni i činilo se kao da je plamen koji baca žezlo boga smrti spremno da proždere Ravanu. Preostaliratnici se u užasu razbežaše sa bojnog polja, a bogovi, drhteći odstupiše.

Ali tada se u carstvo mrtvih spusti sam Praroditelj i reče Jami: »O, moćni Vivasvatin sine, nemojučiniti ono što si naumio. Ja sam tom rakšasu poklonio dar nepovredljivosti i ne smeš da prekršiš mojuvolju, inače će se moje reči pretvoriti u laž, i tada će ona zavladati celom vasionom! Ne spuštaj svojestrašno žezlo na Ravaninu glavu! On ne sme da umre.« Jama odgovori: »O, Brahmo, ti si naš gospodar ija ti se pokoravam! Neću da ubijem tog rakšasa koji je stekao tvoju milost, ali neka mi on vrati sve onegrešne duše koje je oslobodio od zasluženih muka.« - »Neka bude tako« - reče Brahma.

Posle ovoga Jama se na svojim kočijama, sa Smrću i Vremenom. vrati u nebesko boravište, aRavana, slaveći pobedu, napusti carstvo mrtvih.

35. RAVANA U VARUNINOM CARSTVU

Kada rakšasi videše svoga cara gde se vraća iz carstva mrtvih, obliven krvlju, behu iznenađeni ipresrećni. I, izrazivši mu hvalu, oni ponovo krenuše za njim. A Ravana usmeri svoje kočije premaokeanu, u Varunino carstvo. On prođe kroz podzemno carstvo naga, pokori ga i osvoji Bhogavati -prestonicu zmijskog cara Vasuke punu blaga. Potom krenu u podzemne posede Dajteja i Danava i upustise s njima u surovi boj. Ali kako je taj boj trajao godinu dana i kako podjednako behu jaki i Danava, iDajteji i rakšasi, Brahma se obrati Danavima i Dajtejima: »Vi nećete pobediti rakšase, niti će oni pobeditivas. Bolje sklopite s njima savez!« Ovi se složiše, i rakšasi zaključiše mir sa Danavima i Dajtejima.

Ravana krenu dalje i uskoro stiže u podvodno carstvo i uđe u Varunino boravište, koje beše sličnobleštećem mnoštvu belih oblaka. Čuvari boravišta napadoše Ravanu, pregradivši mu put, ali ih on ukloni,poubija one koji šu mu se suprotstavljali i reče preživelima: »Idite svome gospodaru i prenesite mu:,Došao je Ravana i hoće s tobom borbu. Ili se bori ili se pokori caru rakšasa, i onda će te on poštedeti.'«Međutim, kroz kapije Varuninog dvorca prođoše sinovi i unuci boga okeana sa velikom vojskom inapadoše Ravanu. Ravanini ratnici stupiše s njima u boj, i potisnuše ratnike morske vojske; mnogeubiše, ali sa sinovima i unucima boga Varuna oni ne mogadoše da iziđu nakraj. Tada Ravana pođe na,njih svojim kočijama »Pušpaka«. Varun'rna deca se vinuše u nebesku visnu i otuda zasuše rakšase stre-lama i džilitima. U vazduhu poče surov boj između Varuninih potomaka i Ravane, koji je ustremio na njihsvoje leteće kočije. I Desetoglavi poubija Varunine sinove i unuke svojim smrtonosnim strelama, i onipadoše mrtvi na zemlju.

Ravana, slaveći pobedu, ponovo priđe vratima Varuninog boravišta i reče njegovim ratnicima, kojiu strahu odstupiše pred njim: »Neka mi bog okeana pođe u susret. Recite mu da sam pobio sve njegovesinove. i unuke.« Ali pred cara rakšasa iziđe Prahasa,* Varunin savetnik, i reče: »O, care, gospodaruvoda, onaj koga ti pozivaš u bitku otišao je danas u Brahmin dvorac da se naslađuje pevanjemgandharva i igrom apsara. Zar ti nije dovoljno što si pobedio njegove sinove? Šta bi

I Ravana uđe u carske odaje i vide Balija, Prahladovog sina, gospodara Dajteja i Danava. Moćni'Bali srdačno dočeka gosta i, uhvativši ga za ruku, reče, smešeći se: »O, gospodaru rakšasa, šta moguda učinim za tebe? Zašto si došao u moje dvore?« Ravana mu odgovori: »Čuo sam, o, slavni gospodaru,da te je nekada davno pobedio i zarobio Višnu. Ali ja te mogu osloboditi okova. Brahma mi je darivaonepobedivost.« Na te reči Bali prsnu u smeh i reče: »Dolazeći ovamo, sreo si turobnog čuvara, koji stojina ulazu - on me je zarobio i okovao. Ti ne znaš ko jo on, a ne znam ni ja. Ali znam da je nesavladiv,kao smrt. U njemu se nalazi prošlost, sadašnjost i budućnost, on je ovaploćenje svemogućeg vremena.On je ubio velike asure, neustrašive ratnike prošlih vremena - Valu i Vritru, Hiranjjakašipu i Hiranjjakšu,Prahladu i mnoge druge. Oni su bili hrabri, obavili su mnoga žrtvovanja i predavali se surovom pod-vižništvu, a ni jedan od njih nije mogao da mu se odupre kada je došlo određeno vreme.« I Bali rečeRavani: »Vidiš, na podu kraj mojih nogu leži svetleći disk. Podigni ga i stani pored mene, onda ću tiotkriti tajnu večitog izbavljenja.« Ravana priđe disku i naže se da ga podigne. Ali i pored svegnaprezanja nije mogao ni da ga pomakne s poda. Pokuša opet i najzad uspe da ga podigne sasvim malo;


45

a onda se sruši na zemlju i krv mu šiknu iz usta: Bali mu na to uz osmeh reče: »O, Ravano, čuj me. Tajdisk koji ti nisi mogao da podigneš, jedan od mojih predaka je nosio u svom uhu kao minđušu. Niko nijemogao da savlada moćnog Hiranjjakašipu, cara asura, ali i on je pao kad mu je došlo vreme. Veliki Višnubeše onaj koji ga je lišio života i kaznio za grešne postupke. Višnu je postavio kraj mojih vrata ovogstražra, a taj stražar je, u stvari, onaj koji može da se javlja u različitim oblicima i ja se pokoravamnjegovoj volji.«

Ravana odgovori prezrivo: Nisam se uplašio ni samog boga smrti i pobedio sam ga, ušavši unjegovo carstvo, a kamoli da se bojim tvoga stražara. Ali, ako ti sam ne želiš da te oslobodim, ja ti nećupomagati u tome.« I, rasrđen, on napusti dvorac gospodara demona. Višnu pomisli: »Neću da ubijemtog grešnog rakšasa i time narušim Brahminu odluku.«

Ravana pođe dalje na svojim brzim kočijama i, napustivši predele podzemnog carstva, pope se nanebo i stiže do boravišta Sunca. Tamo u sjajnoj odeždi vide veličanstvenog Surju ove.nčanog purpurnimlotosima od kojih je zračilo hiljadu zrakova. Ravana posla do kapija Surjinog dvora svoga savetnikaPrahastu, naredivši mu da bogu Sunca preda poruku: »Moćni Ravana je stigao u tvoje carstvo i želiborbu. Ili se bori s njim ili priznaj da Si pobeđen! « Prahasta se približi ulazu u boravište boga Sunca,gde je na straži stajao Dandin, Surjin vratar. Rakšas mu prenese poruku svoga gospodara, a Dandinpođe i ponovi je Surji. Saslušavši Ravaninu poruku, mudri Surja reče: »Idi, Dandine, i učini po svomnahođenju. Ako želiš, bori se sa tim došljakom, a ako ne želiš - priznaj da si pobeđen.« Dandin ode iponovi Ravani ono što mu je bog Sunca rekao. Posle ovoga gospodar rakšasa proglasi se pobednikom inastavi put.

Pošto provede noć na planini Meru, Ravana sutradan krenu u carstvo Some, boga Meseca. Putemsrete ratnika u raskošnoj opremi kako u pratnji prelepih apsara koje su ga zasipale poljupcima juri ukočijama po nebu. Ravana upita nebeskog mudraca koji je bio pored njega: »O, brahmane, reci mi ko jeta bestidna lenčina na kočijama okružena apsarama? Ili on, možda, ne zna da mu je strašna vojskarakšasa za petama?« Mudrac odgovori: »O, sine moj, to je pobožni car koji se u svom zemaljskomživotu odlikovao hrabrošću i koji je strogo poštovao bogove određenim obredima. Sada on ide u nebeskocarstvo kako bi posle smrti okusio plodove čestitog ponašanja. O, gospodaru rakšasa, ne treba povre-đivati pravednog!« Ravana htede da se bori sa pravednim carem, ali ga zadržaše nebeski rnudraci načel,u sa Pulastjom, njegovim dedom.

Ravana nastavi put, prolazeći pored boravišta siddha i čarana,* nebeskih pripovedača, dvoraGarude, cara ptica, nebeske zemlje, gde je proticala sveta Ganga, i, najzad, približi se Sominomboravištu. Ali ukoliko su se rakšasi penjali sve više i više nebeskom stazom, Mesečevi zraci, upereni nanjih, sve više su ih okivali' hladnoćom, i Prahasta povika, obraćajući se Ravani: »O, gospodaru,ponestaje nam snage! Veoma je hladno, ne možemo izdržati, vratimo se natrag!« Ravana stade i,obuzet gnevom, poče strelama iz svog luka gađati Mesec. On je Somu nemilosrdno pogađao i sigurno biga i usmrtio da Brahma ne požuri u pomoć bogu Meseca. On se pojavi u njegovom carstvu i reče Ravani:»O, Desetoglavi, stani, ne uništavaj snagu gospodara zvezda. A ja ću ti zauzvrat otkriti tajne vradžbine,koje će ti pomoći u borbi sa najvećim neprijateljem u trenutku smrtne opasnosti.« Ravana pristade, iPraroditelj mu otkri vradžbinu koja ga učini još nepobedivijim. I, ostavivši na miru boga Meseca, carrakšasa pođe natrag.

36. RAVANA U PODZEMNOM SVETU I NA NEBESIMA

Vraćajući se na Lanku, Ravana je sa svojim savetnicima prolazio kroz zemlje podzemnog sveta iugledao na pustom mestu divan dvorac sa zlatnim stubovima, kristalnim stepenicama, divnim lukovima iprozorima, ukrašenim biserom i dragim kamenjem. »Kome pripada taj prelepi dvorac koji se kao vrhMeru presijava od dragulja?« — upita car rakšasa. — »Idi, Prahasta, i doznaj ko je njegov vlasnik?« IPrahasta, Ravanin savetnik, siđe sa kočija i uđe u dvorac. U prvoj odaji ne vide nikoga i krenu u drugu,potom u treću i tako zaredom; tek u sedmoj ugleda rasplamsalu vatru. Kad Prahasta uđe u tu odaju, uplamenu ugleda čoveka, sa krunom od zlatnih lotosa, zastrašujućeg izgleda, nalik na samog Jamu, bogasmrti. Videvši • Prahastu, čovek prsnu u grohotan smeh, i od njegovog jezivog smeha srce Ravaninogsavetnika zadrhta, i on brže-bolje izjuri iz dvorca.

Prahasta ispriča Ravani šta je video u odajama tajanstvenog dvorca, i gospodar rakšasa, razdiranradoznalošću, uđe unutra. Na ulasku u unutrašnje odaje put mu pregradi čovek sa gvozdenim topuzom uruci. On beše tako grozan da se Ravani podiže kosa na glavi i svega ga prožme jeza. Opazivši njegovu


46

prestravljenost, čovek upita: »O, rakšase, na šta misliš? Zašto si ušao ovamo? Hoćeš li, možda, da seboriš sa Balijem, gospodarom asura?« Savladavši strah, Ravana odgovori: »Reci mi ko vlada ovimdvorcem. Neka mi se pokori ili neka iziđe da se borimo.« Čovek sa topuzom reče: »Ovde živi gospodarDajteja i Danava, moćan i nepobediv car, čuven po svojoj hrabrosti i čestitosti. Njega slave u sva trisveta, čak ga i bogovi poštuju. On je neustrašiv. O, rakšase, hoćeš li da se boriš sa njim? Ako želiš da seboriš sa Balijem, onda uđi.«

I Ravana uđe u carske odaje i vide Balija, Prahladovog sina, gospodara Dajteja i Danava. Močni'Bali srdačno dočeka gosta i, uhvativši ga za ruku, reče, smešeći se: »O, gospodaru rakšasa, šta moguda učinim za tebe? Zašto si došao u moje dvore?« Ravana mu odgovori: »Čuo sam, o, slavni gospodaru,da te je nekada davno pobedio i zarobio Višnu. Ali ja te mogu osloboditi okova. Brahma mi je darivaonepobedivost.« Na te reči Bali prsnu u smeh i reče: »Dolazeći ovamo, sreo si turobnog čuvara, koji stojina ulazu — on me je zarobio i okovao. Ti ne znaš ko je on, a ne znam ni ja. Ali znam da je nesavladiv,kao smrt. U njemu se nalazi prošlost, sadašnjost i budućnost, on je ovaploćenje svemogućeg vremena.On je ubio velike asure, neustrašive ratnike prošlih vremena — Valu i Vritru, Hiranjjakašipu i Hi-ranjjakšu, Prahladu i mnoge druge. Oni su bili hrabri, obavili su mnoga žrtvovanja i predavali sesurovom podvižništvu, a ni jedan od njih nije mogao da mu se odupre kada je došlo određeno vreme.« IBali reče Ravani: »Vidiš, na podu kraj mojih nogu leži svetleći disk. Podigni ga i stani pored mene, ondaću ti otkriti tajnu večitog izbavljenja.« Ravana priđe disku i naže se da ga podigne. Ali i pored svegnaprezanja nije mogao ni da ga pomakne s poda. Pokuša opet i najzad uspe da ga podigne sasvim malo;a onda se sruši na zemlju i krv mu šiknu iz usta. Bali mu na to uz osmeh reče: »O, Ravano, čuj me. Tajdisk koji ti nisi mogao da podigneš, jedan od mojih predaka je nosio u svom uhu kao minđušu. Niko nijemogao da savlada moćnog Hiranjjakašipu, cara asura, ali i on je pao kad mu je došlo vreme. Veliki Višnubeše onaj koji ga je lišio života i kaznio za grešne postupke. Višnu je postavio kraj mojih vrata ovogstražra, a taj stražar je, u stvari, onaj koji može da se javlja u različitim oblicima i ja se pokoravamnjegovoj volji.«

Ravana odgovori prezrivo: Nisam se uplašio ni samog boga smrti i pobedio sam ga, ušavši unjegovo carstvo, a kamoli da se bojim tvoga stražara. Ali, ako ti sam ne želiš da te oslobodim, ja ti nećupomagati u tome.« I, rasrđen, on napusti dvorac gospodara demona. Višnu pomisli: »Neču da ubijemtog grešnog rakšasa i time narušim Brahminu odluku.«

Ravana pođe dalje na svojim brzim kočijama i, napustivši predele podzemnog carstva, pope se nanebo i stiže do boravišta Sunca. Tamo u sjajnoj odeždi vide veličanstvenog Surju ovenčanog purpurnimlotosima od kojih je zračilo hiljadu zrakova. Ravana posla do kapija Surjinog dvora svoga savetnikaPrahastu, naredivši mu da bogu Sunca preda poruku: »Moćni Ravana je stigao u tvoje carstvo i želiborbu. Ili se bori s njim ili priznaj da Si pobeđen!« Prahasta se približi ulazu u boravište boga Sunca, gdeje na straži stajao Dandin, Surjin vratar. Rakšas mu prenese poruku svoga gospodara, a Dandin pođe iponovi je Surji. Saslušavši Ravaninu poruku, mudri Surja reče: »Idi, Dandine, i učini po svom naho-đenju. Ako želiš, bori se sa tim došljakom, a ako ne želiš — priznaj da si pobeđen.« Dandin ode i ponoviRavani ono što mu je bog Sunca rekao. Posle ovoga gospodar rakšasa proglasi se pobednikom i nastaviput.

Pošto provede noć na planini Meru, Ravana sutradan krenu u carstvo Some, boga Meseca. Putemsrete ratnika u raskošnoj opremi kako u pratnji prelepih apsara koje su ga zasipale poljupcima juri ukočijama po nebu. Ravana upita nebeskog mudraca koji je bio pored njega: »O, brahmane, reci mi ko jeta bestidna lenčina na kočijama okružena apsarama? Ili on, možda, ne zna da mu je strašna vojskarakšasa za petama?« Muclrac odgovori: »O, sine moj, to je pobožni car koji se u svom zemaljskomživotu odlikovao hrabrošću i koji je strogo poštovao bogove određenim obredima. Sada on ide u nebeskocarstvo kako bi posle smrti okusio plodove čestitog ponašanja. O, gospodaru rakšasa, ne treba povre-đivati pravednog!« Ravana htede da se bori sa pravednim carem, ali ga zadržaše nebeski inudraci načelu sa Pulastjom, njegovim dedom.

Ravana nastavi put, prolazeći pored boravišta siddha i čarana,* nebeskih pripovedača, dvoťaGarude, cara ptica, nebeske zemlje, gde je proticala sveta Ganga, najzad, približi se Sominom boravištu.Ali ukoliko su se rakšasi penjali sve više i više nebeskom stazom, Mesečevi zraci, upereni na njih, sveviše su ih okivali, hladnoćom, i Prahasta povika, obraćajući se Ravani: »O, gospodaru, ponestaje namsnage! Veoma je hladno, ne možemo izdržati, vratimo se natrag!« Ravana stade obuzet gnevom, počestrelama iz svog luka gađati Mesec. On je Somu nemilosrdno pogađao i sigurno bi ga i usrartio daBrahma ne požuri u pomoć bogu Meseca. On se pojavi u njegovom carstvu i reče Ravani: »O, Deseto-glavi, stani, ne uništavaj snagu gospodara zvezda. A ja ću ti zauzvrat otkriti tajne vradžbine, koje će ti


47

pomoći u borbi sa najvećim neprijateljem u trenutku smrtne opasnosti.« Ravana pristade, i Praroditeljmu otkri vradžbinu koja ga učini još nepobedivijim. I, ostavivši na miru boga Meseca, car rakšasa pođenatrag.

37. OTMICA ŽENA

Na povratku u Lanku, Ravana srete na putu prelepu devu, kćer nekog dostojanstvenog pustinjaka,pa je ote i primora da pođe s njim. Otada, kad god bi na svom putu sreo lepu devojku, pokušao bi da jeotme od rodbine i da je povede u Lanku. Tako on ote mnoge žene - kćeri nebesnika i asura, rakšasa,naga i jakša, kinara i smrtnika. Silom odvođene na njegovim ~očijama daleko od rodnih mesta, lepoticesu gorko plakale, misleći na ostavljene porodice, očeve, majke, muževe i decu, ne znajući kakva ihsudbina očekuje. Jedna je strahovala da če je pojesti, druga je kukala misleči na sina, a treća je plakalabrinući za majku koja neće moći da podnese njen nestanak. Ali Ravanine kočije su letele kroz vazduh,kao ptica, sve dalje i dalje i uskoro stigoše u Lanku, gde Ravana u odaje svoga dvorca smesti devojke ižene koje je oteo.

Vrativši se posle dugog odsustvovanja u svoju prestonicu, Ravana najpre z~žele da vidi svogvoljenog sina Meghanadu. Rođaci mu rekoše da je carević nekoliko dana pre njegovog povratka napustiodvorac i otišao u svetu šumu sa svojim učiteljem, mudrim žrecom Ušanasorn. Ravana pođe tamo i naiđena stotine žrtvenika, stubova i žrtvene vatre, koje su celu okolinu šume osvetljavale i ispunjavale jedimom. Tamo je njegov sin, odeven u jelenju kožu, obavljao tajanstvene obrede sa žrecima. Ravanazagrli sina i upita ga: »Šta radiš ovde? Reci mi istinu!« Ušanas odgovori umesto Meghanade: »Ču', care,ispričaću ti šta je postigao tvoj sin. Obavivši velike obrede, kojima sam ga ja naučio, i prinoseći žrtve pomom savetu, stekao je čarobnu moć koja nadmašuje razum bogbva. Sada može da leti po vazduhu, daprima oblik koji želi, da postaje nevidljiv i, povrh svega, on zna tajne čarobnjaštva u koje ne moguproniknuti ni bogovi na asuri.« Ravana reče: »Uzalud ste prinosili žrtve bogovima, našim neprijateljima,ali ono što ste postigli dobro će nam doći u budućnosti!« Potom on povede Meghanadu u dvorac da mupokaže plen dobijen u pohodu.

Sa Meghanadom i svojim bratom Vibhišanom, Ravana uđe u odaje gde su se nalazile otetedevojke. Hvaleći se svojim uspehom, pokaza ih bratu i sinu, dok su one drhtale od straha. Na to mupobožni Vibhišana reče gnevno: »Ti činiš grešna dela, slepo sledeći svoje hirove! Mora da nas je kaokazna za tvoje počinjene grehove zadesila nesreća u tvom odsustvu, jer nam je demon Madhu* oteoprelepu Kumbhinasu, unuku Maljavana,* najstarijeg brata našeg dede po majci.« - »A kako se todesilo?« - upita Ravana, i Vibhišana mu ispriča kako je demon Madhu ugrabio Kumbhinasu u vreme dokje Meghanada bio zauzet prinošenjem žrtve u svetoj šumi, Kumbhakarna spavao u svojoj pećini, - a onmorao da napusti Lanku radi puta u podvodno carstvo. »Kumbhinasi je unuka našeg dede, znači, ona jenaša sestra« - reče Vibhišana. - »A otmica naše sestre je velika nesreća za nas.«

Razgnevljen, Ravana odmah skupi ogromnu vojsku rakšasa i pođe u poteru za otmičarem. Sa njimpođe i Meghanada, dok Vibhišana ostade da vlada Lankom u njihovom odsustvu. Nebrojena vojskarakšasa, pomračujući nebo kao oblak, ustremi se prema gradu u kome je vladao Madhu. Jedni su jurilina magarcima, drugi na kamilama, treći na konjima, a neki su jahali velike zmi je ili morske ribe.Stigavši u prestonicu demona Madhu, Ravana upade pravo u njegov dvorac. Bleda i uzdrhtalaKumbhinasi stade moliti: »O, care, ne ubijaj mi supruga! Mada me je ugrabio bez saglasnosti moje rod-bine, on mi je sada muž i ja ne želim da ostanem udovica! «-»Dobro, poštedeću ga tebe radi« - odgovorijoj Ravana. - »A gde je on sada? Ja se spremam u pohod na nebesnike i želeo bih da mi on budesaveznik.« Kumbhinasi ga onda odvede u.ložnicu gde je spavao Madhu, probudi ga i reče: »Ovo je mojbrat Ravana, car Lanke. Došao je ovamo da zaključi s tobom savez protiv nebesnika.« Madhu na toodgovori: »Neka bude tako.«

Zaključivši savez sa moćnim demonom Madhom, Ravana napusti njegov grad i sa svojom vojskomnastavi put. On krenu na sever, dođe do planine Kajlase i tu se zaustavi sa vojskom da prenoći. Rakšasirazapeše šator u podnožju planine, a Ravana se pope na vrh i stade osmatrati okolinu, osvetljenumesečinom. Na padinama planine u mangovim šumama kinari su pevali divne pesme, prepune ljubavnetuge, pijani od vina i lepote noći pevali su i veselili se vidjadhari, a iz Kuberinog boravišta dopirali su,kao zvon zvončića, glasovi prelepih apsara i muzika gandharva, dok je cvetno drveće manga, ašoka ikadamba* ispunjavalo celu okolinu divnim mirisima.

Opčinjen prohladnim mesečevim sjajem, pesmom, muzikom i mirisom cveća, car rakšasa je tužno


48

uzdisao na vrhu Kajlase; iznenada opazi prelepu apsaru Rambhu* koja je, u svečanoj haljini sličnojsnežno belom oblaku, sa vencem od cvetova mandara* na glavi, išla padinom. Strast obuze Ravanu i onse laskavim rečima obrati prelepoj devi hvaleći njenu lepotu i iznoseći joj svoje vrline. »Pogledaj , melepotice« - reče on. - »Ko se još sa mnom može meriti po stasu i snazi? Ja bleskom svoga likazasenjujem i Indru i Višnu, i obojicu Ašvina. Zašto tako ravnodušno, neusporivši korak, prolaziš poredrnene?« A Rambha, uplašeno, ovako mu odgovori: »Ne priliči ti da tako•govoriš sa mnom. Ja sam ženatvog sinovca Nalakubara, sina tvoga brata Kubere. Pošla sam na viđenje s njim. Trebalo bi da me ti naputu čuvaš od drskosti drugih muškaraca.«

»Ti ne možeš biti samo Nalakubarova žena« - uzvrati joj Ravana, obuzet grešnom strašću. - »Ti siapsara, a apsara pripada svakom ko je poželi. O, lepotice, ti treba da budeš moja!« I ne obazirući se namolbe preplašene Rambhe, on je savlada protiv njene volje.

Skrušena od stida, nalik na cvetnu lijanu koju je oluja polomila, Rambha ode svom supruguNalakubaru i ničice pade pred njega. Zatim mu ispriča šta se desilo i zamoli ga da joj oprosti, jer se todogodilo bez njene krivice. I Nalakubara, Kuberin sin joj oprosti, a Ravanu prokle, predskazujućiDesetoglavom da će mu se, kada sledeći put pokuša da savlada ženu protiv njene volje, glava rasprsnutina sedam delova!

Bogovi na čelu sa Brahmom, čuvši za ovo prokletstvo, behu zadovoljni i do neba hvališe Kuberinogsina. A Ravana od toga doba više nikada i ne pokuša da siluje ženu, bojeći se prokletstva.

38. RAT IZMEĐU RAVANE I INDRE

Ravana se sa svojom vojskom sa planine Kajlase uputi pravo u Indrino carstvo. Čuvši da sepribližava ogromna vojska rakšasa, Šakra zadrhta na svom prestolu i reče bogovima: »Spremajte se zabitku sa zloglasnim Ravanom.« Dok su se bogovi naoružavali za boj, Indra požuri svome bratu Višni ireče mu: »Pomozi mi, čuvaru sveta! Reci mi kako da iziđem nakraj sa Desetoglavim, kome je Brahmadarivao nepobedivost.« Višna mu odgovori: »Sada ti ničim ne mogu pomoći. Brahmin dar čuva rakšasa iod moje moći. Ali ti tvrdim da je zlotvoru ostalo još malo do zaslužene kazne. U Ajodhi se rodio hrabarcar Rama, sin pobožnog Dašaratha. On če pobediti strašnog Ravanu!«

Indra se vrati u Amaravatu, grad besmrtnih, u koji je već stiglo mnoštvo rakšasa. Na če,lu saIndrom iz grada iziđoše bogovi: Aditi, Maruti, Ašvini, božanstva Vasu* koje je predvodio Agni i drugi. Alikad videše strašnog ratnika, srca im obuze malodušnost. Rakšasi sa ratničkim pokličima jurnuše nanebesnike. Hrabri Ravanini savetnici - Prahasta, Mariča, Šuka i drugi - i njegov ded po majci Sumalin,stari i iskusni ratnik, borili su se ispred svoje vojske, šaljući na bogove kišu strela i džilita i nanoseći imudarce mačevima, sekirama i topuzima. Bogovi zadrhtaše pod navalom rakšasa: I mnogi od njih bežalisu ispred pobedonosnog neprijatelja, kao bojažljive srne ispred lava. Moćni Sumalin nanese porazžiteljima neba i rasu nebeske ratnike kao što vetar rasejava oblake. Ali pri susretu sa bogom Savitaromiz roda Vasu, koji ne odstupi pred njim i sruči na njega potok strela, kočije vođe rakšasa raspadoše se uparamparčad. Potom bog Savitar podiže svoj težak topuz i pogodi Sumalina posred glave i od togstrašnog udarca Samulin se pretvori u prah, tako da od njega ne ostadoše ni glava, ni kosti, ni telo.Rakšasi, videvši pogibiju Sumalina, dadoše se u bekstvo pred strašnim božanstvom.

Meghanada, Ravanin sin, zaustavi svoje ratnike koji su krenuli u bekstvo, i gnevan, jurnu u boj nasvojim sjajnim kočijama. I niko od bogova ne beše u stanju da mu se suprotstavi; i ponovo vojskanebesnika poče da se povlači ispred rakšasa. Tada Indra reče: »O, bogovi, stanite, ne bežite, savladajtestrah! Moj sin Džajantu će ustati protiv Ravane.« I tako se sretoše u boju dva carevića - Džajanta,* singospodara bogova, i Meghanada, sin i naslednik gospodara rakšasa. Meghanada osu strelama Džajantu injegovog kočijaša, na šta mu Šačijev sin odgovori pljuskom strela i džilita. Oblaci strela pomračiše nebo,i u nastalom mraku bogovi i rakšasi nisu raspoznavali jedni druge. Ali Meghanadine strele su tukle jače iDžajanti teško beše u tom boju. Asur Puloman, Džajantin ded po majci, spase unuka od smrti. Izronivšina bojno polje sa dna okeana, iz Varuninog carstva, on povuče. sa sobom Džajantu u morske dubine isakri ga od strela pobedonosnog Meghanade. A kada bogovi zapaziše da Džajante nema, pomisliše da jeubijen i dadoše se u panično bekstvo, praćeni Meghanadinim ratničkim pokličima.

Tada na bojno polje iziđe Indra na svojim kočijama, kojima je upravljao Matali, vešt kočijaš carabogova. Gandharvi zasviraše na svojim lautama, a apsare zaigraše kada se moćni gospodar nebeskogcarstva pojavi na kapijama grada besmrtnih u pratnji Adite, Vase, Maruta i Ašvina. Ravana na čelu svojedemonske vojske na kočijama »Pušpaka« jurnu mu u susret. I ponovo planu surova bitka izme~u


49

bogova i rakšasa.Maruti napadoše vojsku rakšasa sa jarošću silovitih vetrova i mnoge na smrt pogodiše, poraziše i

raznesoše na komade svojim sekirama i strelama. Rakšasi su na magarcima, kamilama, slonovima,veprovima, konjima i zmijama jurišali na bogove i ubijali ih svojim oružjem. I nebo i zemlja ispuniše sebukom te velike bitke.

Kad Ravana vide kako mu Maruti i moćni Indra istrebljuju vojsku, strašno se razjari i naredi svomvozaru da tera onamo gde se sa vrha brda podiže sunce, kako bi sa visine napao neprijatelja. Ali Indrareče bogovima: »Dar Praroditelja čuva Ravanu i mi ga ne možemo ubiti. Zato pokušajmo da gauhvatimo živog!« I, stavši na čelo vojske nebesnika, on je povede protiv cara rakšasa. Okruživši ga sasvih strana, oni ga osuše strelama, zbuniše i primoraše njegove kočije da se zaustave.

Tada Meghanada požuri ocu u pomoć. On upotrebi vradžbinu kojom ga je naučio mudri Ušanas ipoubija sve one nebesnike koji su pokušali da mu pregrade put. A onda se približi Indri i obasu ga kišomstrela, dok njegovog vozara Matalu teško rani. Tada Indra siđe sa svojih kočija, pa prešavši na slonaAjravatu nastavi da se bori. Ali Meghanada, pribegavajući obmanama i vradžbinskim smicalicama uspeda ga iznuri u surovom i dugom boju. Svojim vradžbinama on okova i zarobi cara bogova i povuče ga sabojnog polja naočigled potresenih žitelja neba. Indra, i sam poznavalac vradžbina, pokaza se nemoćnimprotiv Meghanadinih čarolija; Ravanin sin ga savlada i zajedno sa njim nestade sa bojnog polja.

Bogovi, međutim, nastaviše da tuku svojim oružjem Ravanu, i, najzad, ovaj se, umoran od boja,povuče sa svojom vojskom. Meghanada mu tad reče: »Dosta je, oče, mi smo se odlično borili i pobedilismo. Ja sam čak uspeo da zarobim i samog Indru, gospodara bogova i čuvara Istoka. Mi nemamo višezašto da se borimo sa nebesnicima.« A Ravana reče sinu: »O, Meghanade, ti si podigao ugled našemrodu i stekao si veliku slavu učinivši ovaj podvig! Vratimo se na Lanku; i neka nas car bogova prati kaozarobljenik!«

Vojska rakšasa napusti nebesko carstvo i sa velikim trijumfom vrati se na Lanku; Meghanada je nasvojim kočijama vozio zarobljenog Indru. Od toga doba Ravaninog sina prozvaše Indradžit - PobednikIndre.

Tada Brahma u pratnji bogova pođe na Lanku i, stavši pred Ravanu, okružen braćom i sinovima,reče: »O, Ravano, tvoj je sin pokazao veliku hrabrost i moć u bici s bogovima. $laviće ga u sva tri sveta.Ali sada neka oslobodi Indru, pobednika Vale i Vritre. Reci, šta tražiš od bogova da im oslobodišgospodara?« Na to Meghanada reče: »O, Praroditelju, ja želim besmrtnost!« A Brahma mu odgovori: »O,sine moj, na zemlji nema takvog bića koje bi moglo da stekne savršenu besmrtnost.« Indrin pobednikonda reče Brahmi: »Čuj šta hoću da dobijem za oslobođenje Sakre: Kada pre početka bitke obavljamprinošenje žrtava vatri radi pobede neprijatelja, neka mi bog Agni pokloni svoje kočije i svoje vatrenekonje. I neka ja budem besmrtan sve dok se borim na tim kočijama. Neka mi smrt dođe tek onda akostupim u boj ne obavivši prinošenje žrtve. To je dar koji biram. Ja ga nisam zaslužio podvižništvom, kaodrugi, već hrabrošću u bici!« - »Neka bude tako!« - reče Brahma. I tada Indradžit oslobodi cara bogova,i nebesnici se vratiše s njim u svoje carstvo.

Po povratku na nebesa Brahma reče Indri, koji beše prestrašen, postiđen i lišen svogveličanstvenog sjaja: »O, gospodaru bogova, ova nesreća ti je kazna za prošli greh. Nekada davno jasam stvorio prelepu devu po imenu Ahaljja i dao sam je za ženu pobožnom mudracu Gautami, a ti si jezaveo i naterao da naruši supružansku dužnost. Taj greh i to prokletstvo mudraca prate te sve dodanašnjeg dana. Zato ti je vlast na nebesima neodrživa i ugrožena od moćnih neprijatelja.«

39. BOJ RAVANE SA CAREM HAJHAJA

Uskoro Ravana opet pođe u napad na zemlju sa svojorn vojskom i savetnicima da potčini pod svojuvlast i one koji su ostali nepokoreni na njoj. On ode u zemlju Hajhaja,* .kojom je vladao Ardžuna,Kritavirin sin, car iz roda Jadu, a najstariji Jajatin sin. Nekada je taj car pobožnošću i obredima zadobiomilost boga Višne koji mu se javio u liku cara Datatreja* i darivao mu ispunjenje želja. Ardžuna je tadpoželeo hiljadu ruku, pravednu vladavinu i nepobedivost. I sve te darove dobi od Datatreje i bešenepobediv sve dok vladaše pravično.

U vreme kad je Ravana sa vojskom došao u grad Mahišmati,* prestonicu Hajhaja, car Ardžuna sasvojim ženama pođe na obalu reke Narmade da obavi sveto pranje i da se razonodi igrom u vodi.Ravana reče Ardžuninim savetnicima, koji su mi pošli u susret kroz gradske kapije: »Gde vam je car?


50

Prenesite mu da je Ravana, gospodar Lanke, došao na njegov posed i da ga poziva u boj.« Doznavši odsavetnika gde se ulogorio gospodar Hajhaja, Ravana se uputi obali reke Narmade. Prošavši planinuVindhju, koja prema nebu pruža na hiljade vrhova, po svojoj veličini sličnih boravištima bogova, Ravanastiže do obale Narmade, ispunjene kricima ptičjih jata koji su lepršali iznad vode što je tekla premaZapadnom okeanu; u njenim vodama i u senci cvetnog drveća kupalo se i gasilo žeđ na stotine slonova,bivola, antilopa, medveda, lavova, tigrova i drugih životinja.

Sišaviš sa kočija, Ravana se opra u prohladnim vodama Narmade, a za njim obaviše sveto pranje injegovi savetnici. Izišavši na obalu, rakšasi počeše da beru cveće za žrtvu Šivi. Oni podigoše lingam* naobali Narmade i, uz igru i pesmu, sa rukama ispruženim prema nebu, stadoše mu prinositi na žrtvumirisno cveće.

U to vreme car Ardžuna se sa svojim ženama kupao i zabavljao u vodama nizvodnog dela reke,kao veličanstveni slon okružen hiljadama slonica. U želji da ispita snagu svojih hiljadu ruku, on njimapregradi tok Narmade. Voda snažne reke, potekavši uzvodno, poče sve više i više da nadolazi i izli se naobale izbacujući ribe i krokodile i noseći sa obala cveće koje su rakšasi doneli na Šivin lingam. UznemirenRavana posla svoje savetnike da saznaju uzrok izlivanja reke. Oni pođoše niz njen tok i videše kako jeArdžuna kao bedemom pregradio Narmadu hiljadama svojih ruku. Rakšasi se vratiše i ispričaše Ravaništa su videli: »Nekakvo hiljaduruko, ogromno biće, kao drvo šala,* okruženo prelepim devama,pregradilo je put reci u okean, i kupa se u donjem toku reke.« Čuvši te reči, Ravana uzviknu: »Vi ste,bez sumnje, videli Ardžunu, gospodara Hajhaja.« To reče, pa požuri tamo sa svojim saborcima, da sebori sa moćnim Kritavirinim sinom.

On ode onamo gde se Ardžuna kupao sa svojim ženama i rođacima cara Hajhaja, koji su ostali naobali, reče: »Idite svome gospodaru i recite mu da ga pozivam u boj.« A ovi mu odgovoriše: »O,Desetoglavi, sada nije vreme za boj. Naš car je pripit i prepušten bezbrižnim zabavama sa svojimženama. Pričekaj do sutra.<A ako ti je po svaku cenu stalo do sukoba, onda ćeš morati najpre sa namada se boriš.«

Ali Ravanini savetnici i ratnici ne obazirući se na ove reči jurnuše na Ardžunine ratnike, i na obaliNarmade poče surov boj. Rakšasi ubiše i progutaše mnoge Hajhaje, ali Ardžunina straža se hrabro držalazasipajući Ravanu i njegove savetnike kišom strela. U meduvremenu caru Hajhaja javiše za napadrakšasa. Ardžunine oči sevnuše od gneva, on se podiže iz talasa Narmade i doviknuvši svojim ženama:»Ništa se ne bojte« - iziđe na obalu. A onda, dohvativši svoj topuz, jurnu onamo gde su se borili rakšasii Hajhaji. Moćni Prahasta, Ravanin savetnik, mašući svojim žezlom, pregradi mu put, kao što se planinaVindhja isprečila Suncu. Tada Kritavirin sin podiže svoj težak topuz dugačak sto lakata i njime tresnuPrahastu posred glave. Na to se Prahasta od strašnog udarca topuza cara Hajhaja sruši kao vrh planine,pogođen udarom Indrinog groma. A kad ostali Ravanini savetnici videše oborenog Prahastu, od straha sedadoše u bekstvo.

Tada Ravana krenu u susret Ardžuni, i oni se uhvatiše ukoštac, kao dva snažna slona u borbi zaženku, nanoseći jedan drugome strašne udarce, od čije se tutnjave tresla vasiona. Borba zemaljskogcara i cara rakšasa beše surova. Oni su nemilice ranjavali jedan drugoga maljevima i kopljima, kao štobikovi ranjavaju jedan drugoga rogovima ili slonovi - kljovama; i ni jedan ne htede da se preda, i obojicabehu neumorni i neustrašivi.

Najzad, Ardžuna, plamteći od gneva, nanese Ra~i smrtonosni udarac u grudi svojim topuzom, isamp Brahmin dar spase Desetoglavog od smrti. Teturajući se, car rakšasa ustuknu nekoliko koraka;suze mu jurnuše na oči i on se s teškom mukom spusti na zemlju.

Videvši Ravanin poraz, sidhi i čarani spevaše hvalu Ardžuni, Kritavirinom sinu, i sa nebesa pljusnukiša cveća,* pravo na čelo hrabrog cara Hajhaja. Ardžuna se ustremi na ošamućenog Ravanu, kao oraona zmiju, zgrabi ga i okova, kao što je nekada Višnu okovao velikog asura Bala. I gospodar Hajhajaispusti trijumfalan krik, kao tigar koji je zario kandže u jelena, i povuče svoga zarobljenika sa bojnogpolja. Videvši da im je car zarobljen, rakšasi sa strašnim pokličima navališe na Ardžunu, kao što morskitalasi zapljuskuju obalu za vreme bure. »Pusti ga! Pusti ga! «- vikali su oni. - »Stani!« i uz te povikezasuše Ardžunu stotinama strela i kopalja. Ali on odbi sve njihove udarce i rasturi vojsku rakšasa kao štovetar rastura oblake. Ulivši strah u srca moćnih demona - rakšasa, on se vrati u svoju prestonicu, vukućiza sobom poraženog i zarobljenog Ravanu.

Na vest da mu je unuk poražen i zarobljen, Pulastja požuri u Mahišmatu, prestonicu Hajhaja.Stigavši u taj grad, koji po raskoši svojih dvoraca i hramova ni najmanje nije zaostajao za gradomAmaravatom, car Ardžuna, koga su sluge obavestile o Pulastjinom dolasku, pođe mu u susret i savelikim počastima primi pobožnog Brahminog sina. Poklonivši se božanskom mudracu, .Ardžuna mu


51

ponudi medovinu, kravu i vodu za pranje nogu* rekavši: »O, Gospodaru stvaranja, tvoj dolazak mipredstavlja veliku čast. Reci mi šta mogu da učinim za tebe? Tebi pripadaju i moje carstvo, i moji sinovi,i moje žene, i ja sam - zato zapovedaj!« Pulastja izrazi hvalu pobožnosti i hrabrosti cara Hajhaja i•reče:»0, najbolji među carevima, ti si danas u velikoj bici pobedio moga unuka, zarobio ga i time si uvećaosvoju slavu. A sada ga pusti na slobodu!« Saslušavši Pulastjine reči, Ardžuna odmah oslobodi Ravanu.Pred vatrom se zakle o prestanku neprijateljstva sa carem rakšasa, ponudi mu svoje prijateljstvo i,ukazujući mu počasti vencima i ukrasima, pusti ga da ide ' kući sa bogatim darovima. Potom se postiđeniRavana vrati u Lanku, a Pulastja u svoje nebesko boravište.

O kazni koja je na kraju sustigla grešnog Ravanu i o njegovoj smrti od ruke junaka Rame, pričao jesvetu u svojoj »Ramajani« mudri Valmiki,* prvi pesnik na zemlji.

40. LEGENDA O PARAŠURAMI, DŽAMADAGNINOM SINU

Vreme je prolazilo i Ardžuna, Kritavirin sin, gospodar Hajhaja, postade ohol zbog svoje moći inepobedivosti, te krenu s pravog puta. Poče da tlači svoje podanike i da nanosi nepravdu ne samoljudima već i jakšima, gandharvima, sidhima i drugim žiteljima neba. Bogovi se obratiše Višni, moleći gaza zaštitu, i čuvar sveta im reče da će se uskoro na zemlji u rodu Bhrigu roditi veliki ratnik, koji ćekazniti Ardžunu za sva njegova nedela.

Na zemlji je živeo car po imenu Gadhi iz roda Kaušika, potomak Amavase, trećeg Pururavasinogsina. On nije imao sina, ali je imao kćer jedinicu po imenu Satjavati, koja u sva tri sveta beše čuvena posvojoj lepoti. Jednoga dana u dvorac cara Gadha dođe brahman Ričika iz roda Bhrigu i zaprosi carevukćer. Gadha ne htede da d"a svoju kćer jedinicu za nemoćnog ostarelog isposnika,* siromašnogpodvižnika, i on reče Ričiki: »Satjavati ti jedino mogu dati pod uslovom da mi za otkup doneseš hiljadukonja. U našem rodu postoji običaj da se kći udaje samo uz otkup. I svi konji moraju biti beli, i usvakoga jedno uho treba da bude crno.«

Tada Ričika pođe na obalu okeana i stade se moliti bogu Varuni da mu nađe hiljadu belih konja sajednim crnim uhom u svakoga. Gospodar vode blagonaklono sasluša njegovu molbu. Vode okeana serazdvojiše i hiljadu konja, baš onakvih kakve je tražio Ričika, iziđoše na obalu.

Tako je car Gadhi morao. da da svoju kćer isposniku; Ričika' mu za to obeća da će mu darivatisina, močnog ratnika, osvajača vasione. -

Da bi mu žena rodila željenog sina, Ričika joj spremi osveštano jelo* od pirinča, ječma i mleka; iisto tako, jelo, ali osveštano drugim molitvama, on priredi za njenu majku, suprugu cara Gadhija. Posletoga on se povuče u šumu radi podvižništva, a ženi, na rastanku, pokaza koje je jelo za nju, a koje zanjenu majku.

Posle njegovog odlaska carica reče kćerki: »Moj sin treba da se rodi kao moćan ratnik, a tvoj kaopobožan brahman. Ali zar će tebi biti prijatno da ti brat snagom premašuje sina? Hajde da zemenimojela.« Satjavati pristade i svaka pojede jelo koje je bilo određeno drugoj.

Odmah po povratku Ričika je doznao šta se desilo, zahvaljujući svom daru viđenja tajnihpostupaka, koji je on posedovao. Gnevan, on povika na Satjavati: »Sta si to učinila, grešnice? Pogazila simoju naredbu. U hranu određenu tvojoj majci ja sam uneo hrabrost i težnju ka bici, a u tvoju, pak,mirnu pobožnost i sklonost ka podvižništvu. Sada, pošto ste izmešale sudbine, ti ćeš roditi brahmana,koji će pokazati sklonost ka zvanju kšatrija, a tvoja majka - kšatrija, koji će izabrati sudbinu brahmana.«

Satjavati pade Ričiki pred noge, moleći ga za oproštaj i govoreći: »Smiluj mi se! Neka moj sin nebude takav. O, mudri podvižniče, ako već drugačije nije suđeno, onda neka takav bude naš unuk, anikako sin!« Popustivši, Ričika odgovori: »Dobro, neka takav bude sin tvoga sina.«

Dode dugoočekivani dan, i Satjavati rodi sina* i nazva ga Džamadagni. A njena majka, Gadhijevasupruga, takođe rodi sina i dadoše mu ime Višvamitra. Rodivši se kao kšatrij, on je od malih nogupokazivao sklonost ka zvanju brahmana i postade veliki mudrac i podvižnik.

Satjavatin sin je rastao zdrav, lep i snažnog stasa i, na veliku radost svojih roditelja, brižljivo jeproučavao Vede. U šumskom boravištu svoga oca vodio je pravičan život, poštujući surove zavete ivežbajući svoj razum pobožnim razrnišljanjlma i besedama sa mudracima.

Kada je došlo vreme da misli na potomstvo, Džamadagni sa roditeljskim blagoslovom pođe u dvormoćnog cara Prasenadžite, Ikšvakinog unuka, i zatraži ruku njegove kćeri Renuke. Car prihvati njegovuprosidbu, i posle raskošno obavljenog svadbenog obreda, Džamadagnu se vrati u svoje boravište saRenukom. I tako, ona postade verna žena Džamadagnu, Ričikovom sinu, vodeći čestit život u njegovom


52

boravištu i poštujući zajedno s njim pobožne zavete.Ona mu izrodi pet lepih i snažnih sinova. Najmlađi među njima, po imenu Rama, beše ljubimac

roditelja i u svemu je prevazilazio stariju braću.Jednom, kad su njeni sinovi otišli u šumu da skupljaju plodove i korenje, Renuka pođe na reku da

obavi jutarnje pranje. I tamo sa obale vide Čitrarathu koji se kupao i zabavljao igrajući se u vodi sasvojom ženom. Gledajući ih. tako bezbrižne i razdragane, Renuka pozavide njihovoj sreći. A onda,prepavši se svojih grešnih misli, brzo se opra u reci i požuri natrag u svoje boravište.

Kada se Renuka vratila u svoje boravište Džamadagni primeti njeno uzbuđenje, pa snagomunutrašnje pronicljivosti pročita njene misli i obuze ga veliki gnev. Uskoro se iz šume vratiše stariji sinovii Džamadagni im naredi da bez oklevanja ubiju Renuku. Čuvši njegovu strašnu naredbu, sinovi, nemi odužasa i ogorčenja, ostadoše skamenjeni. Na to se Džamadagni još više razgnevi te prokle svoja četirimlada sina, i oni se, izgubivši razum, pretvoriše u divlje i nerazumne životinje.

Kada se iz šume vrati najmlađi sin, Džamadagni i njemu naredi da ubije Renuku: »Sine, tvoja jemajka zgrešila; zato je ubij bez trunke žaljenja.« I Rama, Džamadagnin sin, bez reči, podiže sekiru, odkoje se nikada nije odvajao, i odrubi glavu svojoj majci, nesrećnoj kćeri ' cara Prasenadžite.

Posle ovoga Džamadagnu prođe strašan gnev i on se ob,rati sinu ovim rečima: »O, Ramo, ti siposlušan sin, i pokoravaš se volji svoga oca. Zato što si izvršio moju naredbu bez protivljenja ikolebanja, traži od mene sve ,što želiš i ja ću ti ispuniti.«

I Rama ga zamoli da rnu povrati majku u život i da joj oprosti greh koji je učinila protiv svojevolje; i još zatraži od Džamadagne da vrati razum i ljudski lik njegovoj braći. Za sebe, pak, zatraži dugvek i nepobedivost u dvoboju sa bilo kojim neprijateljem na zemlji. I mudri Džamadagni ispuni sve željesvome sinu.

Posle nekog vremena desi se da je moćni Ardžuna, car Hajhaja, loveći u obližnjoj šumi, došao uDžamadagnino boravište. U to vreme njegovi su opet otišli u šumu po plodove. Renuka dočeka uglednoggosta sa svim dužnim počastima, ali on s prezrenjem primi njeno gostoprimstvo. Pijan od oholosti inadmenosti, naredi svojim ratnicima da poseku visoko drveće oko boravišta i da odvoje tele od svetekrave, koja je pripadala Ričikovom sinu.

Kada se Rama vrati iz šume, Renuka mu ispriča o nasilju cara Ardžune koji je oskrnaviopustinjakovo boravište. I Rama, Džamadagnin sin, pobožni brahman, u čijem . se srcu nije ugasila strastprema ratničkim podvizima, u gnevu zgrabi svoju sekiru, luk i strelu i pojuri u poteru za caremArdžunom.

I oni se sretoše u žestokom dvoboju. Ardžuna, zamahujući svojim ogromnim rukama, jurnu naRamu, siguran u svoju pobedu. Snažan ratnik, on je bez muke čupao iz zemlje visoko drveće sakorenjem i mislio je da će lako savladati i pobediti pustinjakovog sina. Napustivši pravedan put, on nijeznao da je ostao bez dara nepobedivosti i da mu Rama donosi smrt. Džamadagnin sin je bez promašajastrelama pogađao užasnog cara Hajhaja i odsecao mu ruke, jednu za drugom. Svojim strelama odsečemu njegovih hiljadu ruku, i Ardžuna, Kritavirin sin, bez daha se sruši na zemlju. Tako se zbilo Višninopredskazanje, i bogovi, i sve živo i na nebu i na zemlji najzad s olakšanjem odahnuše.

Ali Ardžunini sinovi ne oprostiše Rami ubistvo njihovog oca. Jednom, dok Rame nije bilo kod kuće,oni upadoše u njegovo boravište i bez milosti ubiše pobožnog podvižnika Džamadagnu, koji je uzaludpozivao sina upomoć. Potom se udaljiše. Kad se Rama vrati iz šume, gde je otišao da skuplja drva zažrtvenu vatru, nađe oca mrtvog kraj domaćeg ognjišta i obuze ga velika tuga. »Kako je to moglo da sedesi« - pitao se on ridajući - »zašto sudbina nije poštedela pravednog Džamadagnu? Moj otac nikomenije želeo zlo, niti je koga vređao. Nikada nije skretao od staze istine i zakona, a Ardžunini sinovi, zli ibezumni, ubili su skromnog podvižnika, kao što lovci u šumi ubijaju jelena. Kakvu će slavu steći time štosu ubili nezaštićenog starca koji je svoje dane provodio u postu i molitvama? Čime će se pohvaliti preddrugovima i rodbinom?«

Neutešno tugujući, Rama obavi za svoga oca poslednje obrede i zapali posmrtnu lomaču, zaklevšise da će osvete istrebiti rod kšatrija na zeinlji.

Gnevan i nemilosrdan, on u pojedinačnoj borbi pobedi i pobi sve Ardžunine sinove. Osim toga,uništi svu vojsku omraženog mu carstva Hajhaja i objavi rat celom kšatrijskom rodu. Zatim obiđe zemljui svuda, gde god bi sreo kšatrije, pozivao bi ih u dvoboj, pobeđivao i ubijao; i nikome ne ostade živaglava na ramenima od njegove smrtonosne sekire. Zbog toga ga prozvaše Parašurama, što znači Ramasa sekirom, i po tom imenu razlikuju ga od drugog Rame, Dašarathinog sina, cara Ajodhe i Ravaninogpobednika.

Trideset sedam puta je Parašurama istrebljivao zemlju od kšatrija, trideset sedam puta ih je


53

pobeđivao u boju, boreći se sam protiv cele vojske. On je ispunio krvlju pet velikih jezera na Kurukšetri iobavio žrtveno prolivanje na tim jezerima za rod Bhrigu. A onda, predavši im zemlju koju je očistio odkšatrija, Džamadagnin sin se udalji na šumovite padine planine Mandare da se posveti kajanju ipodvižništvu.

Međutim, i pored svih istrebljenja, neki kšatriji su uspeli da izbegnu smrt, sakrivši se od strašnogParašurame u tajna boravišta. Neke Hajhaje, preodenute u ženske haljine, sklonila je Prithiva, boginjazemlje; sin cara Viduratha iz roda Puru krio seu pećini na planini Rikši, gde su ga odgajali medvedi;Sarvakarmana, Kalmašapadinog sina, spasao je mudrac Parašara, sakrivši ga u svom domu prerušenogu šudru; potomke cara

Maruta Varuna sakri u svom boravištu, ali i taj mali broj preživelih beše dovoljan da produži rodkšatrija na zemlji.

41. INDRA I SVETI PODVlŽNICI

Živeo jednom neki car po imenu Bhangasvana, čuven po svojoj mudrosti i pobožnosti, i podanici suga poštovali kao boga, ali kako on beše bez poroda, carska vlast i moć behu mu slaba uteha za ono štonije imao. Stoga se predade surovom podvižništvu, prinese žrtve Agni i dobi sto snažnih sinova. Ali timpodvižništvom i obredom navuče na sebe nezadovoljstvo Indre. Od vremena najezde na nebesko carstvoSunde, Upasunde i rakšasa, koje je predvodio Ravana, gospodar bogova je zazirao od svih onih koji suobavljali veliko podvižništvo, jer su sticali moć koja mu je ugrožavala vlast u sva tri sveta. I gospodarnebeskog carstva beše nezadovoljan Bhangasvanom, koji je prineo žrtve Agni, i time ukazao poštovanjesamo bogu vatre, dok je Indru potpuno zanemario. I Hiljaduoki namisli da pogubi moćnog Bhangasvanu,te poče tražiti kod njega ranjiva mesta i loviti njegove promašaje, ne bi li mu naudio; ali pobožni car senepokolebljivo držao staze vrlina i Indri se nikako nije ukazivala prilika da iskoristi bilo koju njegovuslabost.

Ali jednom car Bhangasvana pođe u šumu u lov, i gospodar bogova odluči da iskoristi tu srećnuokolnost i da nanese udarac moćnom Bhangasvanu. Kada car sam, bez pratnje, zađe u šumu na svomkonju, Indra mu pomuti svest, i Bhangasvana se izgubi u gustoj šumi. Mučen glađu i žeđi, uzalud jetražio put iz šume i naiđe na jezero puno prozračne vode. Bhangasavana napoji u tom jezeru svogakonja, a onda se svuče i uđe u vodu da osveži telo, izmučeno vrućinom i umorom. Posle kupanja cariziđe iz jezera na obalu. I tada, ugledavši svoj lik u vodi, on sa velikim čuđenjem i strahom otkri da sepretvorio u ženu i odmah shvati da je jezero bilo začarano. Od očajanja stade uzvikivati: »Avaj, kako ćusada ovakav jahati konja? Kako ću se ovakav vratiti u svoju prestonicu? Kako ću izići na oči svojimsinovima a šta ću reći svojim ženama, svojim savetnicima i podanicima? Zašto me je zadesila ovanesreća?« Ali jedino što je mogao da uradi bilo je da sedne na konja i da se vrati u svoj grad. Videvšicara u liku žene, njegovi sinovi, sluge i podanici behu veoma začuđeni. Car najpre ispriča sve šta mu sedesilo, a na kraju reče svojim sinovima: »Ostavljam vam carstvo, budite srećni i uživajte u carskojvlasti! Ja ću seudaijiti u šumsko boravište i tamo ću provesti ostatak svojih dana.«

Potom ode u šumu i tamo se nastani u boravištu pobožnog pustinjaka. Posle nekog vremenaBhangasvana, koji je živeo kao žena, rodi tome pustinjaku sto sinova. A onda se vrati u svoju prestonicui obrati se svojim prvim sinovima: »Vas su rodile moje prve žene kada sam bio muškarac. Ove sinovesam rodio živeći kao žena. Vladajte zajedno mojim carstvom, kao braća od istih roditelja!« I dvestaBhangasvanovih sinova, pokorivši se njegovoj volji, počeše zajedno vladati carstvom u prijateljstvu islozi.

Videvši da se Bhangasvanino potomstvo uvećalo i da napreduju, Indra u gnevu pom,isli: »Izgledada sam tog cara usrećio pretvorivši ga u ženu, umesto da mu naudim!« I gospodar bogova, prerušen ulutajućeg pustinjaka, dođe u Bhangasvanovu prestonicu i, javivši se njegovim sinovima, reče: »Braćanikada ne žive u miru, čak i onda kada im je isti otac. Od pamtiveka su u neprijateljstvu Kašjapovi sinovi- asuri i bogovi. Oni se jednako bore za vlast nad tri sveta. Vi ste, carevići, sinovi vladajućeg gospodaraBhangasvane. A ovo su sinovi pustinjaka, koji živi u šumskom boravištu. Kako pristajete da s njimadelite vlast koja pripada samo vama!« Ovim rečima Indra poseja razdor među braćom, i ubrzo posletoga oni se poubijaše u surovoj bici. Saznavši za to, Bhangasvanu, koji je živeo u šumi kao pustinjak,obuze duboka tuga. Indra mu se javi u liku brahmana i reče: »Zašto ridaš, lepa isposnice? Kakva te jenevolja snašla?« A ona mu odgovori: »Nemilosrdno Vreme ubi dvesta mojih sinova. O, brahmane,nekada sam bio car i imao sam sto snažnih sinova. Jednom, posle kupanja začaranom jezeru, pretvorih


54

se u ženu; i još sto sinova rodih. Sva moja deca behu srećna i uživala, su spokojno carskoj vlasti, ali povolji sudbine oni se posvađaše i svi izginuše u međusobnom ratu. Zašto me je snašla ta nesreća?« Na tomu Indra reče ko je i dodade: »Ti si navukao na sebe moj gnev onda kada si obavio žrtvovanje, koje minije bilo po volji, i zato sam te kaznio.« Bhangasvana u liku isposnice ničice pade pred noge cara bogovai stade moliti: »Smiluj mi se, o, gospodaru, to prinošenje žrtve beše obavljeno radi dobijanja potomstva,a ne zato da tebe povredi. Toga radi sam se podvrgao podvižništvu. Oprosti mi, o, gospodaru nebeskogcarstva!« I car bogova mu se smilostivi i reče: »Opraštam ti i nudim ti da izabereš dar. Reci mi koji su tisinovi miliji: oni koji su se rodili kada si bio muškarac ili oni koje si rodio kada si bio žena. Reci, i ja ćuvaskrsnuti one koje ti želiš!« Isposnica mu odgovori, sklopivši smerno ruke: »O, Indro, vaskrsni mi onesinove koje sam rodio kad sam bio žena!« - »A zašto si te izabrao?« - upita Indra. - »Ili ti možda, manjevoliš one koji su se rodili kada si bio muškarac?« - »Ljubav žene je jača od ljubavi muškarca« - odgovoriisposnica.

»Majka je više vezana za decu negoli otac. Zato biram one koje sam rodio kada sam bio žena.«Gospodar bogova beše zadovoljan njenim odgovorom. »Ti si mi odgcrvorila iskreno« - reče on - »i

ja ću ti zato povratiti u život sve tvoje sinove! A sada možeš birati i drugi dar, i ja ću ti ispuniti želju. Akoželiš, mogu te ponovo pretvoriti u muškarca, a ako nećeš, ostani žena.« »O, Šakro, ja želim da ostanemžena! Uopšte ne želim da ponovo postanem muškarac.« »Zašto?« opet je upita Indra. - »Zašto birašžensku sudbinu, odbacujući mušku?« Isposnica mu odgovori: »Zato što se žena više od muškarcanaslađuje u ljubavi.«

»Neka bude onako kako želiš« - odgovori Indra i udalji se u svoje nebesko carstvo. Tako carBhangasvana do kraja svoga života ostade žena. Svi njegovi sinovi vaskrsnuše, posle čega su godinamavladali njegovim carstvom.

Živela su nekada davno dva velika mudraca - Bharadvadža, Brihaspatin sin, i Rajbhja iz Atrijevogroda.

Oni su se veoma dobro slagali, a boravišta su im se nalazila u blizini. Bharadvadža je imao jednogsina po irnenu Javakri, a Rajbha dva - Paravasu i Arvavasu.

Dok je Bharadvadža bio veliki podvižnik, Rajbhja beše čuven u sva tri sveta kao nenadmašnipoznavalac svetih Veda. Bharadvadžin sin Javakri upita jednom oca: »Reci, zašto svi ukazuju tako velikupočast premudrom Rajbhji? Zar tvoje podvižništvo nije vrednije od znanja Veda?« - »Ne, sine moj« -odgovori mu Bharadvadža. - »U sva tri sveta nema ničeg što bi moglo da stoji iznad svetog znanja!«Čuvši to, Javakri se rastuži. »Rajbhju više poštuju od moga oca« - pomisli on - »a njegovi sinovi uživajuveću slavu. Ali ja ću ih po svaku cenu prevazići!«

I u želji da postigne cilj, Javakri se posveti surovom podvižništvu. Postio je, stajao nepomično najednoj nozi i po žezi i po mrazu, goreo telo vatrom i hladio ga u ledenoj vodi, i, kada njegove zaslugenarastoše zahvaljujući takvom podvižništvu, on se obrati Indri ovim rečima: »O, gospodaru bogova, zamoj surov podvig daruj mi znanje svetih Veda.« »Podvižništvom se ne dolazi do znanja Vede« - odgovorimu Indra. - »Javakri, pođi učitelju i nauči Vede kako valja, sa marljivošću i smirenošću.« Ali Javakri nijehteo da sledi uobičajen put učenja Veda i nastavi sa svojim podvižništvom, pa° stekavši još veće zaslugemučenjem tela, opet se obrati Indri. »Mučenjem svoga tela nećeš doći do cilja« - ponovo mu odgovoriIndra. -»O, Bharadvadžin sine, idi učitelju.« -»U- sva tri sveta nema ničeg što se ne može stećipodvižništvom« - uzvrati Javakri uporno. - »Ako mi ti ne ispuniš želju, ja ću nastaviti sa još surovijimmučenjem. Potom ću početi da odsecam deo po deo svoga tela i bacam ga u vatru, i tvoja vlast nanebesima će biti poljuljana od moga podviga!« Čuvši to, Indra nije imao kud, te je morao da mu darujeispunjenje želje. Na Javakrinu molbu, on pokloni i njemu i njegovom ocu savršeno znanje Veda i pobedunad svima suparnicima u vladanju svetim znanjem.

Mudri Bharadvadža, Javakriin otac, beše nezadovoljan nerazumnim ponašanjem svoga sina.Neprestano mu je govorio: »Ostavi se svoje oholosti, sine moj, i ne teži da prevaziđeš mudreRajbhjinove sinove. Ne diraj ih, čuvaj se da ne uvrediš njihovog moćnog oca, jer će to na zlo ispasti.« AliJavakri nije slušao dobar savet. Uzoholivši se, on napusti staze vrline i. namisli da navede na zlo prelepusuprugu Paravase, starijeg Rajbhjinog sina. On poče tražiti način da se tajno s njom sastane i poče jeproganjati svojim grešnim zahtevima. Kad Rajbhja sazna za to, obuze ga strašan gnev. On iščupa izglave dva pramena kose i, izgovorivši nad njima vradžbine, stvori od jednog lepu ženu, kao dve kapivode sličnu Paravasinoj supruzi, a od drugog pramena stvori strašnog demona. I žena koju je on stvorionamami Javakru i predade ga demonu, koji jurnu na Bharadvadžinog sina, koristeći to što mu je ženauzela krčag s vodom, te on nije mogao da obavi spasonosno pranje. Javakri pokuša da pobegne, alidemon pojuri za njim, nečistim i potčinjenim zlom duhu. Sustiže ga kraj samih vrata Bharadvadžinog


55

doma, gde se Javakri nadao da će se skloniti. A Bharadvadža je u to vreme obavljao sveti obred ipostavio na ulazu kao čuvara slepog šudru, naredivši mu da nikoga ne pušta unutra. Šudra pregradi putJavakri, i demon zgrabi nesrećnika i rastrže ga pre nego što je ovaj uspeo da stupi na zemlju osvešćenuprinošenjem žrtve.

Saznavši za smrt svoga sina, Bharadvadža prokle Rajbhju. I ne prođe mnogo i to se prokletstvoispuni tako što Pararavasu, Rajbhjijev stariji sin ubi u šumi svoga oca, misleći za njega u sumraku da jeantilopa. Ali Arvavasu, njegov mlađi sin, surovim podvižništvom vaskrsnu Rajbhju i skide greh oceubicesa starijeg brata.

Javakri pođc u carstvo Jame, i tamo mu bogovi otkriše da ga je zla sudbina zadesila zbog oholosti izbog toga što nije pravim putem došao do znanja svetih Veda.

Ziveo je na zemlji i dostojanstveni mudrac Višvamitra, Gadhin sin iz roda Kaušika, koji se predaoneviđenom podvižništvu radi sticanja brahmanstva, i on poljulja lndrino carstvo. Jednom Višvamitra,moćni car Kanjjakubdže, poseti boravište božanskog mudraca Vasišthe i vide kod njega čarobnu kravuNandini*, koja ispunjava sve želje. Car je po svaku cenu hteo da dobije tu kravu, ali Vasištha nije hteoda je da ni za kakvo blago. Tada Višvamitra pokuša da silom otme čarobnu kravu; ali Vasišthova kravastvori strašne ratnike, koji nateraše carsku vojsku u bekstvo, i Višvamitra se najzad uveri u to da jebrahman moćniji od cara. Tada Višvamitra zažele da od kšatrija postane brahman i toga radi pribežepodvižništvu, toliko surovom da se Indra prepade i pomisli: »On će steći takvu moć da će me svrgnuti sanebeskog prestola i zavladaće mojim carstvom, kao što to nekada učiniše Sunda i Upasunda ili Ravana!KI kao što je jednom davno Brahma pozvao Tilotamu da spase nebesa od moćnih asura, tako je i Indraposlao lepu apsaru Menaku da sablazni Višvamitru i odvoji ga od podvižništva opasnog za bogove.

I Menaka pođe u Višvamitrino boravište, gde je dostojanstveni mudrac obavljao surovo pokajanje;sa njom Indra posla Vaju, boga vetra, i Kamu, boga ljubavi, da joj oni pomognu u ispunjenju njegovihnaredbi. Lepotica Menaka se približi boravištu Gadhinog sina i, pozdravivši ga, stade igrati i poskakivatina šumskom proplanku pokraj kolibe. Tada vetar, po naredbi cara bogova, smače sa nje svečanehaljine; kad je pustinjak vide nagu, strast ga sveg obuze, te je pozva, i ona mu dođe. Potom se stadošedugo naslađivati ljubavlju u cvetnoj šumi, i godine im prohujaše kao jedan dan.

Tako je lepa Menaka odvojila Višvamitru od podvižništva. Ali on je ipak postigao svoj cilj. Postao jeod kšatrija brahman i stekao je veliku moć, zahvaljujući kojoj je mogao da se takmiči sa Vasišthom. AMenaka, odlazeći od Višvamitre, rodi iz te veze divnu devojčicu, koju ostavi u podnožju Himalaja, naobali reke Malini*, a ona se vrati u Indrino carstvo.

Devojčicu, napuštenu u gustoj šumi, punoj divljih zveri, opaziše sokoli koji su lebdeli u vazduhu.Oni sleteše i stadoše oko nje da je čuvaju. Tuda naiđe sveti mudrac Kanva iz roda Angirasa*. On je uze,ponese u svoje boravište i odgaji kao svoju rođenu kćer. Pošto ju je našao u šumi okruženu sokolima izaklonjenu njihovim krilima, nazva je Šakuntala, što znači Okružena sokolima.


56

42. LEGENDA O ŠAKUNTALI

Dušjanta, Ilin sin, potomak Purua u šestom pokolenju, beše moćan car, koji je vladao prostranomzemljom između četiri mora i mnogih ostrva u okeanu. U vreme njegove vladavine, na zemlji su carevalepravda i pobožnost. Indra je slao kišu u određeno vreme, zemlja je rađala, dok su se podanici Ilinog sinanaslađivali mirom i blagostanjem.

Car Dušjanta, moćni i hrabri ratnik, beše veliki ljubitelj lova. Jednom, u pratnji velike svite, pođe ulov na antilope. Dušjantina vojska na slonovima, konjima i kočijama, sa velikom bukom upade u šumu.Od vike lovaca, ržanja konja, tuljenja slonova i škripe točkova, šuma se ispuni tutnjavom i treskom, i nahiljade divljih zveri - antilopa, lavova, tigrova, pantera, medveda i mnogih drugih - u strahu, dadoše se uočajno bekstvo, dok su ih lovci pogađali strelama, džilitima i mačevima.

Iz te šume, ostavljajući za sobom pustoš, car Dušjanta sa svojim lovcima krenu u drugu, a onda utreću. U toj trećoj šumi pirkao je povetarac, prijatno osvežavajući umorno telo lovca. Na cvetnimžbunovima i drveću, ispunjavajući vazduh divnim mirisom, pevale su milozvučne ptice, a iznad grana,koje su se sagibale pod teretom cvetova i plodova, zujale su medonosne pčele.

Car zaustavi svoju vojsku na kraju šume, a sam u pratnji malog broja svojih najbližih rođaka uđe uhlad šume i, probijajući se na kočijama kroz njene staze i poljane negde duboko u šumi, na obali reke,na mestu što pleni poglede, ugleda boravište pustinjaka. Beše to boravište mudraca Kanve, i carDušjanta, ostavivši svoje saputnike iza ograde boravišta, uđe da ukaže počasti čuvenom potomkuAngirasovog roda.

Iz kolibe mu u susret iziđe devojka neviđene lepote. Pošto se sa poštovanjem pokloni caru, pozvaga da sedne i ukaza mu dolično gostoprimstvo: dade mu vodu za pranje nogu i donese počasni napitakod meda, kakav priliči gostu; a potom ga upita za zdravlje i čime mu može biti na usluzi.

Car doznade od nje da je sveti isposnik Kanva otišao nakratko da donese plodove iz šume. Očaranlepotom devojke, Dušjanta je upita: »Prelepa devojko, reci mi kako se zoveš? Kako si se našla u ovomboravištu, izgubljenom u šumskoj pustinji?« - »Zovem se Šakuntala« - odgovori mlada isposnica. -»Sveti mudrac Kanva je moj poočim.« I ona mu ispriča o svom poreklu.

Car Dušjanta tako zavole Šakuntalu da požele da je odmah uzme za ženu po običaju gandharva*,po kome se voljeni uzimaju na osnovu uzajamne saglasnosti, ne čekajući odluku roditelja. On joj ponudibogate darove i obeća joj sva blaga svoga carstva ako pristane da se uda za njega. Šakuntala pristade,ali postavi uslov: »Ti moraš najpre da mi obećaš da će naš sin naslediti tvoje carstvo.re Dušjanta joj toobeća i oni se uzeše po običaju gandharva, ne sačekavši da se vrati sveti Kanva.

Posle toga car Dušjanta ostavi Šakuntalu i, na rastanku, obeća joj da će po nju poslati pratnju ivojsku i da će je uvesti u svoj dvorac kao caricu. Kanva, po povratku, saznade šta se dogodilo unjegovom odsustvu i odobri vezu Šakuntale sa potomkom Purua, predskazujući im oboma godine sreće,a njihovom sinu - veliko bogatstvo,

Kada dođe vreme, Šakuntala rodi sina, blistave lepote i božanskog dostojanstva. Nazva, gaSarvadamana, onaj koji sve kroti. Već od malih nogu on je pokazivao neobičnu snagu i hrabrost,zabavljajući se igrama sa divljim zverima u šumi, oko boravišta. Gonio je tigrove, lavove i slonove,veprove i bivole, jaha0 ih i vezivao za drveće koje je raslo kraj Kanvinog boravišta.

Godine su prolazile, dečak je rastao, a car Dušjanta nikako nije slao po Šakuntalu obećanu pratnju.I jednoga dana mudri Kanva reče: »Došlo je vreme da Šakuntalinog sina proglasimo za naslednikaprestola.« Potom se obrati svojim učenicima: »Danas pođite na put i pratite Šakuntalu i njenog sina uDušjantinu prestonicu. Udata žena ne treba da ostaje dugo u očevoj kući; to je loše za njen dobar glas.«Poslušavši Kanvu, njegovi učenici pođoše sa Šakuntalom i njenim sinom u grad Hastinapur*, gde jevladao moćni Dušjanta.

Kada stigoše u Dušjantov dvorac i stadoše pred cara, Šakuntala reče: »Evo tvoga sina, gospodaru.Došlo je vreme da ga proglasiš za naslednika prestola, kao što si i obećao.« Ali car se napravi da neprepoznaje Šakuntalu. »Ne sećam se da sam dao bilo kakvo obećanje« - uzvrati joj on. - »Nikada tedosad nisam video!« Van sebe od stida i jada, ona baci na cara pogled pun gneva i reče: »Zar ti priliči dalažeš, gospodaru? Makar se ti odricao i mene i svog rođenog sina, tvoje srce zna istinu, a znaju je iSunce i Mesec, i nebo i zemlja, i vetar i vatra, i bogovi Jama i Dharma. Kako si odlučio da sebi natovarištakav greh? Otac se obnavlja kroz svog sina. Pa i mravi čuvaju svoje potomstvo. Kako ti, čuvar zakona,odbacuješ svoga sina? Ti ne ukazuješ dužno poštovanje meni, svojoj ženi, koja stoji pred tvojimprestolom? A žena je polovina muža, njegov najbolji prijatelj, njegov oslonac i sreća; i u nevolji, i udomu, i na putu. Ona ne napušta muža ni u ovom životu ni posle smrti. Mene je rodila apsara Menaka na


57

padini Himalaja i napustila, kao tuđe dete, odmah posle rođenja. Šta sam to zgrešila u pređašnjemrođenju, te me je majka napustila, a sada moj suprug ne priznaje ni mene ni našeg sina?«

Ali car odgovori: »Ja ne poznajem ni tebe ni sina koga si ti rodila! Svi znaju da su žene po prirodilažljive. Niko neće poverovati tvojim rečima. Ti si plod grešne strasti, svoje majke Menake, a i samabestidna, pošla si putem greha. Govoriš sa mnom kao bludnica. Gubi mi se s očiju! Napusti moje odaje,lažljiva isposnice!«

Savladavši gnev, Sakuntala odgovori: »Kad me teraš, otići ću i vratiću se u svoje boravište, aliostavljam ti sina koga sam rodila od tebe. Njega ne smeš da se odrekneš.« To reče i ode.

Tada se s neba razleže glas: »Sin pripada ocu koji ga je stvorio! To je tvoj sin, Dušjanto. Odnegujga i podigni! I neka se zove Bharata*, Odnegovan, jer ćeš ga podizati po našoj zapovesti!«

Čuvši ove reči, car, obradovan, reče svojim podanicima: »Samo sam čekao taj glas s neba, pa daprizn.a.m svoga sina. Znao sam da je to moj sin, ali sam se bojao da će moji podanici sumnjati u to i daneće priznati njegovo poreklo ako jedini dokaz budu Šakuntaline reči.« I on prihvati sina i posla poŠakuntalu; a kada ona stiže, car joj objasni uzrok svog odricanja istine i oprosti joj ono što je rekla ugnevu.

Potom Dušjanta proglasi Bharatu za naslednika prestola, kao što je nekada obećao. Kada moćniBharata uze u svoje ruke uzde vlasti, pobedi sve susedne careve i postade gospodar svetačakravartina*, a Kanva njegov vrhovni žrec. Bharata beše i osnivač velikog i poznatog roda Bharata, odkoga su kasnije vodili poreklo mnogi moćni carevi, ratnici i junaci slični bogovima. I zemlji koja senalazila u sredini vasione dade svoje ime - Bharatavarša.

43. LEGENDA O CARU KOJI SE PRETVORIO U ČANDALU

U Ikšvakuvom rodu beše moćni car po imeni Trišanku. Pogordivši se zbog svoje moći i slave, onjednom pomisli: »Kako bi bilo da se još za života popnem na nebo?« I on pozva velikog mudracaVasišthu i zamoli ga da obavi takvo žrtvovanje, koje bi učinilo da se pre nego što umre popne na nebo.Ali mu Vasištha odgovori: »Ja to ne mogu da učinim.«

Vasištha je imao sto sinova, velike podvižnike koji po mudrosti i pobožnosti nisu zaostajali zaocem. Ne želeći da se odreknu onoga što je namislio, car Trišanku odluči da im se obrati za pomoć. Onpođe u njihovo boravište u južnu zemlju i, stigavši tamo, smerno stade moliti Vasišthine sinove da muispune molbu koju je odbio njihov otac. Ali i oni ga odbiše i ljutito ga stadoše koriti: »Ako ti je naš otac,a tvoj učitelj rekao da ne može da ti ispuni želju, zašto se onda sa tom istom molbom obraćašdrugima?«

»Ako je tako« - odgovori im Trišanku -»ako mi ni vi, kao ni vaš otac, ne ukazujete dužnopoštovanje i ne želite da mi ispunite ono što vas molim, ja ću onda moliti drugog mudraca.« Na to seVasišthovi sinovi još više razbesneše i prokleše drskog cara; »Pretvori se u odvratnog čandalu! «

lste večeri car Trišanku se pretvori u čandalu, koga su svi prezirali i izbegavali. Odeven u modrehaljine, ošišane glave, izmazane pepelom, sa gvozdenim ukrasima na telu, sa pogrebnim vencem naramenima, on sam pođe putem, a njegova svita i savetnici razbežaše se, bojeći se da ih ne oskrnavinjegova blizina.

Tako pretvoren u čandalu Trišanku ode u Višvamitrino boravište. U to vreme Višvamitra se surovimpodvižništvom izjednačio sa brahmanima i stekao neobičnu moć. Sećajući se poraza koje je nekadapretrpeo od Vasišthe, on se sada na sve načine trudio da dokaže svoju nadmoćnost nad njim. Tosuparništvo dvojice velikih mudraca trajalo je godinama, i mnoge su nevolje iz toga proizišle.

Kada je Višvamitra saznao od Trišanka da je V.asištha odbio da obavi žrtvovanje koje bi živog carapopelo na nebo, u njemu se pobudi silna želja da prevaziđe omraženog suparnika. »Ja ću učiniti ono štotražiš« - reče on Trišanki.

I Višvamitra posla svoje učenike na sve strane zemlje sa naredbom da na obred prinošenja žrtvepozovu sve pobožne brahmane, poznavaoce svetih obreda. Posle ovog odasvud stadoše dolaziti žreci naveliko prinošenje žrtve i sva brahmanska plemena požuriše da se odazovu Višvamitrinom pozivu; samoVasišthini sinovi odbiše da dođu. »Kako mogu pobožni da učestvuju u obredu koji se obavlja radičandale? A osim toga, vrhovni žrec na tom obredu prinošenju žrtve biće kšatrij!« - Tako oni odgovorišeVišvamitrinim glasnicima. Kada je Višvamitra čuo ovo, obuze ga strašan bes. On prokle Vasišthinesinove: »Neka im potomstvo sedam stotina godina luta po zemlji, nigde ne nalazeći utočište, neka seprehranjuju prljavom hranom i žive od poslova koji su zabranjeni pobožnima; i neka to pleme bude


58

poznato pod imenom Muštika ili Domba*«.Okupivši pobožne brahmane, Višvamitra im saopšti cilj preduzetog obreda: »Neka se pravedni car

Trišanku popne živ na nebo!« Mudraci se zgledaše i rekoše jedan drugome: »Veliki podvižnik Višvamitra,koji je stekao nečuvenu moć, zaslepljen je silnim gnevom, zato mu nečemoprotivrečiti kako ne bismo nataj njegov gnev i sebe navukli.« I oni bez reči pristadoše da učestvuju u prinošenju žrtve.

Tada premudri brahmani, okupljeni iz svih krajeva zemlje, na čelu sa Višvamitrom, obaviše svečanobred. Višvamitra, Gadhin sin, vrhovni žrec se za vreme prinošenja žrtve, obrati bogovima, pozivajući ihda siđu na zemlju osveštenu žrtvom i da prime ponuđeni im deo. Ali se na Višvamitrin poziv ni jedanžitelj neba ne spusti. Tada se rasrđeni mudrac obrati caru Trišanki: »O, gospodaru, sada ćeš se uveriti umoć velikog podvižništva. Jedino snagom zasluga, koje sam stekao mučenjem tela, ja ću te za životapodići na nebo!« I samo što on to izgovori, kad se car Trišanku naočigled okupljenih brahmana vinu putneba.

Ali kad gospodar bogova vide da se Trišanku podiže na nebo, povika: »Vrati se, care. Ti si grešnikkoji je prezreo svog duhovnog učitelja i ne zaslužuješ nebesko boravište.« Sa ovim rečima moćni Indrabaci Trišanku sa nebesa, i ovaj polete na zemlju glavačke, u strahu pozivajući Višvamitru u pomoć. Agnevni Višvamitra stade Trišanki dovikivati: »Stani! Stani!« I snagom svog podvižništva dostojanstvenimudrac stvori na južnom delu neba nove zvezde i reče, plamteći od velikog gneva. »Ili ću stvoriti novogIndru i nove bogove, ili će vasiona ostati bez Indre!«

Tada ga pobožni brahmani, bogovi i asuri počeše moliti da svoj gnev stiša i zameni ga milošću. ATrišanku, koga su u padu zaustavile Višvamitrine reči, ostade nepokretan sred novih sazvežđa. »O velikipodvižniče, taj car nije dostojan uspona na nebo« - govorili su mudraci Višvamitri. - »On je uvredio svogduhovnog učitelja.« Ali Gadhin sin dogovori: »Ja sam mu obećao da ću ga popeti na nebo i moramodržati svoju reč.« Na to bogovi rekoše: »Neka on ostane tamo gde se zadržao u padu, i neka najužnom nebu ostanu zvezde koje si stvorio. Tako ćeš ispuniti datu reč.«

I Višvamitra se složi s njima: »O, bogovi, neka bude onako kako vi kažete!« Tako Trišanku zauvekostade među sazvežđem Južnog Neba*.

44. LEGENDA O ŠUNAHŠEPI

Trišanku je imao sina Hariščandra, koji je nasledio carstvo Ikšvakinog roda pošto se njegov otacpodigao živ na nebo. Hariščandra je imao što žena, ali ni jedna od njih mu ne pokloni sina, te mu jevelika tuga izjedala srce. Jednom prilikom ga poseti božanski mudrac Narada u svom lutanju svetom.Car ga primi sa svim počastima i bogato ga dariva. Razgovarajući sa mudrim Naradom, car ga, izmeđuostalog, upita: »Svako želi da ima sina, i pametan i glup; reci mi, Narado, šta imaju oni koji dobijusina?«

»O, care, čuj me« - odgovori mu Narada -»reći ću ti šta ima onaj kome se rodi sin. Otac kojiugleda lik sina*, otplaćuje svoj dug precima: sin mu daruje besmrtnost. Od svih zemaljskih radostinajveću radost predstavlja rođenje sina. Ni posipanje tela pepelom, ni nošenje tralja, ni kosa do ramena- nikakvo podvižništvo ne donosi takvu zaslugu kakvu donosi rođenje sina. Otac se rađa ponovo u svomesinu, sin ga spasava od muka pakla. Hrana daruje život, krov daruje zaklon, nakit - lepotu, ženidbakrave, žena - druga, kćerka donosi nevolju; a najveću radost nebesa daruje sin ocu.«

Posle ovih reči Narada posavetova Hariščandru da se moli bogu Varuni da mu pošalje sina. »Obratise Varuni ovim rečima: ,Ako se rodi sin, prineću ti ga na žrtvu'«.

Narada to reče pa se udalji, a car Hariščandra posluša njegov savet. On se obrati bogu Varuni:»Ako mi se rodi sin, prineću ti ga na žrtvu!« - »Neka bude tako« - odgovori mu Varuna.

I caru se rodi sin koga nazvaše Rohita. Tada Varuna reče caru: »Rodio ti se sin, a sad mi ga prinesina žrtvu, kao što si obećao.« Ali Hariščandra odgovori: »Tek posle deset dana od rođenja novorođenčevalja za žrtvovanje. Neka prođe deset dana, i tek onda ću ti ga prineti na žrtvu.« - »Neka bude tako« -pristade Varuna. Posle deset dana, Varuna se opet javi po žrtvu: »Prošlo je deset dana, ispuni ono što siobećao.« Ali Hariščandra reče: »Žrtveno novorođenče valja za obred tek onda kada mu izbiju prvi zubi.Pričekaj da mu izbiju zubi.«

»Neka bude tako.« Kada Rohiti izbiše zubi, Varuna opet dođe po njega. »Pričekaj« - reče otacdeteta. - »Tek kad mu poispadaju zubi, valjaće za žrtvovanje«. - »Neka bude tako« - opet će Varuna.

Tako prođe mnogo godina, i svaki put kad god bi bog Varuna tražio obećanu žrtvu, Hariščandra bi


59

nalazio novi razlog da odgodi obred. Rohita odraste i ojača, i dalje nije moglo da se odlaže ispunjenjezaveta koje je car Hariščandra dao Varuni.

Tada Rohita uze luk i streje i pobeže u šumu; i tamo je lutao celu godinu dana, ne želeći da budeprinet na žrtvu, kao životinja. Posle godinu dana on ču da je bog Varuna, rasrđen narušenjem datogzaveta, kaznio cara Hariščandru, poslavši na njega vodenu bolest*. Rohita htede da se vrati kući, daizbavi oca od nevolje, ali na putu srete Indru u liku brahmana koji mu reče: »Pričekaj, Rohito, ne vraćajse, još nije za to vreme. Život ubogog skitnice dopada se bogovima; nema sudbine dostojnije od te.Poslušaj me i ostani u šumi, Hariščandrin sine! «

Rohita provede još jednu godinu u šumi i opet htede da se vrati kući, i opet ga Indra u tom spreči.I treće godine lutao je šumama, a potom i četvrte, i pete, i svaki put kad god bi se spremao da se vratiocu, Indra bi se pojavio na putu i slao bi ga natrag u šumu.

Šeste godine svojih lutanja Rohita srete u šumi ubogog brahmana Ričiku* iz Bhriginog roda, koji jedošao, mučen glađu, sa ženom i svoja tri sina: Šunahpučhom, Šunahšepom, Sunolangulom.* I Rohita seobrati brahmanu: »Daj mi jednog od tvoja tri sina da se otkupim kod Varune; neka umesto mene njegaprinesu na žrtvu, a ja ću ti za to dati sto krava.« Brahman pristade. Ali kako on ne htede da d"anajstarijeg sina, a majka najmlađeg, oni prodadoše Rohiti za sto krava svog srednjeg sina - Šunahšepu.

Rohita ga odvede u prestonicu svoga oca i reče: »Neka ovog brahminog sina prinesu na žrtvuumesto mene.« Bog Varuna pristade na tu zamenu: »Brahman je vredniji od kšatrija!« Tada carHariščandra, koji je patio od vodene bolesti, naredi žrecima da pripreme sve što je potrebno zaprinošenje žrtve.

Međutim, siroti Šunahšepa, koji je protiv svoje volje bio doveden u Hariščandrin dvorac, usredokupljenih brahmana ugleda svoga rođaka i velikog mudraca Višvamitru*. Višvamitrina sestra bešeRičikova žena i Šunahšepina majka. Nesrećni Ričikov sin pade ničice pred Višvamitru i uzviknu: »O,mudri, svi su me napustili nemam više ni oca, ni majke, ni rođaka, ni prijatelje! Hoće da me zakolju krajžrtvenog oltara, kao životinju! Jedino se uzdam u tebe - spasi me, milostivi podvižniče, kao što otacspasava od smrti svoga sina!« I Višvamitra mu reče: »Smiri se, Sunahšepo, obećavam da ću ti pomoći!«Potom se obrati svojim sinovima rekavši: »Ovaj se pustinjak stavio pod moje pokroviteljstvo i traži odmene pomoć. Neka ga jedan od vas zameni kraj žrtvenog oltara!« Ali Višvamitrini sinovi snegodovanjem odbiše: »Kako možeš, oče, radi tuđeg sina da šalješ u smrt rođenu decu? To je nepravda.To je isto što i jesti svoje meso!« Na ove reči rasrđeni Višvamitra prokle svoje sinove: »Zato što nepoštujete očevu želju i tako drsko sa mnom razgovarate, lutaćete hiljadu godina po zemlji, hraneći seprljavom hranom i postaćete muštike, kao što su to Vasišthini sinovi i njihovo potomstvo!«

A Šunahšepi reče: »Kada te privežu na žrtveni stub, izgovori ove mantre*, i one će te spasiti.« I onotkri Ričikovom sinu dve zavetne mantre - molitve, kojima se obraćaju boginji Ušas.

Malo zatim Šunahšepi obukoše crvenu odeću,* staviše mu oko vrata venac i dovedoše ga do mestaza prinošenje žrtve. Ali kada dođe trenutak da ga privežu za žrtveni stub, ni jedan žrec ne htede da toučini. Tada Šunahšepin otac reče: »Ako dobijem još sto krava, ja ću to učiniti.«* Kako mu Rohita obećajoš sto krava, on priveza Šunahšepu za stub užetom, ispletenim od svete trave kuša.

Ali kada dođe trenutak da prinesu brahminog sina na žrtvu, ni jedan žrec ne pristade na to. I opetse javi Šunahšepin otac. »Dajte mi još sto krava, i ja ću učiniti i to.« Rohita naredi da mu dadu još stokrava. Tada se Ričika sa dobro naoštrenim nožem približi sinu.

»Oni hoće da me zakolju, kao da nisam čovek« - pomisli Šunahšepa. I obrati se bogovima - Agni iSavitaru,

Somi, Indri i Ašvinima. »Moli se Ušasi, boginja zore« - rekoše mu Ašvini -»ona će te spasiti.«Šunahšepa izgovori molitvu Ušasi*, svetloj sestri boginje noći. I, dok je on izgovarao tu molitvu, kojoj gaje naučio Višvamitra, veze su same spadale jedna za drugom, i pre nego što je izgovorio poslednji stih,beše slobodan, a car Hariščandra izlečen od vodene bolesti. Okupljeni brahmani i princ Rohita su klicaliod radosti iskazujući hvalu Šunahšepi.

Višvamitra izjavi: »Posiniću Sunahšepu i povešću ga sa sobom*. On će biti moj učenik i naslednikumesto mojih rođenih sinova kojih sam se odrekao zbog nepoštovanja oca!« I žreci prihvatišeŠunahšepu, i on vremenom postade poznati mudrac i veliki poznavalac prinošenja žrtve.

Od tog doba legendu o Sunahšepi ponavljaju oni koji žele da imaju sina, i želja im se ispunjava.

45. AGASTJINI PODVIZI


60

Veliki mudrac Agastja, Urvašin sin, koga je ona rodila sa Varunom, pojavi se na svet u krčagu,punom vode, u kojem odraste na neobičan način zajedno sa svojim bratom Vasišthom. On beše jedan odslavnih nebeskih mudraca i čuven još i po tome što je pomogao Indri da sa neba zbaci Nahušu i dapovrati svoje carstvo. Godinama je živeo na zemlji, u šumskom boravištu blizu planine zvane Vindhja.

Hranio se šumskim plodovima i korenjem, gasio žeđ čistom vodom sa izvora, pokrivao telojelenjom kožom i nije znao ni za raskoš ni za telesne naslade. Odricanjem od svetovnih radosti surovimpodvižništvom, on je dostigao takvu svetost i takvu moć da su se pred njim čak i planine spuštale. '

Jednom planina Vindhja pozavide planinskom vrhu Meru, oko koga je vodio put Sunca, Meseca izvezda. Planina Vindhja reče Suncu: »Svaki dan, od rane zore do zalaska ti obilaziš planinski vrh Meru,okružujući ga sjajem i bleskom. Želim da i mene poštuješ obilazeći me sleva udesno!« Ali Sunce odbi daVindhji ispuni molbu. »Ja ne kružim po svojoj želji oko planine Meru« - reče Sunce - »već po volji tvorcavasione. Moj put je određen i ne mogu ga menjati po svojoj volji.«

Srdzba obuze uvređenu planinu Vindhju, čiju je želju odbila dnevna svetlost. I tada, da bi seosvetila bogovima i Suncu, Vindhja poče rasti i rasti u visinu sve dok joj se vrh ne upre u nebeski svod,pregradivši put i planetama, i zvezdama, i Mesecu i Suncu. Poremeti se smena dana i noći, na zemljizavlada nered i uznemireni bogovi odjuriše rasrđenoj planini i stadoše je moliti da oslobodi put svetima.Ali ona se nije obazirala na njihovu molbu i ne udostoji ih čak ni odgovorom.

Tada se bogovi, po Brahminom savetu, obratiše velikom podvižniku Agastji, čuvenom po svojojduhovnoj snazi i zamoliše ga da ukloni pregradu sa puta Meseca i Sunca. Agastja pristade. Približivši senepokornoj planini, on joj reče: »Blago tebi, o, velika Vindhjo! Ti bacaš u zasenak sve planine svojomlepotom i sjajem! Ukaži mi milost, snizi svoj vrh, da bi mi se otvorio put na jug! Brzo ću se vratiti, i tadati možeš opet da se ispraviš i da rasteš uvis koliko želiš.«

Planina Vindhja nije mogla da odbije molbu čuvenog Varuninog sina. Ona naže svoj vrh,oslobodivši mu put u južne zemlje, i stade čekati da se mudrac vrati. Ali Agastja ostade na jugu i nevrati se, a planina Vindhja sve do današnjeg dana stoji nagnuta, ne smetajući ni Suncu, ni Mesecu nizvezdama.

Drugom prilikom mudri Agastja kazni lukavog i zlobnog cara asura Ilvalu, Hladinog sina. To beše uvreme kada se on oženi prelepom Lopamudrom, a evo kako je to bilo.

Išao jednom Agastja šumskim putem i, tako idući, naiđe na veliku i duboku jamu. Agastja zaviri unju i vide da u toj vlažnoj i tamnoj jami, na samom njenom dnu, vise sa glavama nadole njegovi preci,koji su odavno napustili ovaj svet*. Ta kazna ih je stigla zato što Agastja, njihov potomak, dotad nijeimao sinove i njihov se rod gasio. Stoga oni stadoše moliti Agastju da učini nešto za spas njihovog roda.»Tek onda kada ti se rodi sin, biće nam otvoren put u Indrino carstvo.« Agastja im obeća izbavljenje ipođe da potraži sebi nevestu. Ali nigde ne nađe devojku koja bi bila dostojna da mu bude žena. Tadanamisli da sam sebi stvori nevestu. Od svakog živog bića na zemlji on uze ono što je na njemu bilo naj-lepše - i, izabravši sve to, stvori dete, obdareno jedinstvenom lepotom i umom.

U to vreme car Vidarbha* nije imao dece, i Agastja mu dade devojčicu, koju je stvorio. Car jojnadenu ime Lopamudra i odgaji je kao rođeno dete. Okruži je izobiljem i ljubavlju. Sto najlepšihdevojaka iz zemlje služilo je princezu Lopamudru, a ona je sve zasenjivala svojom lepotom, ponašanjemi blagom naravi.

Lopamudra beše tako lepa i toliko beše čuvena da se niko nije usuđivao da je zaprosi unapredočekujući odbijanje. A i sam car je mislio: »Teško da će se na zemlji naći mladoženja koji bi je biodostojan.«

Ali dođe dan kada Agastja odluči da od cara uzme devojku koju je sam stvorio. On dođe uprestonicu Vidarbha i reče caru: »Ja hoću da uzmem princezu Lopamudru za ženu.« Car nije voleo dasvoju poćerku da pustinjaku odevenom u jelenju kožu, ali se nije usudio ni da odbije velikog podvižnika.A caricu, Lopamudrinu pomajku, ova pustinjakova prosidba tako zaprepasti da nije bila u stanju ni jednujedinu reč da izusti.

Tada Lopamudra reče caru i carici Vidarbha: »Ne žalostite se zbog mene. Ja pristajem da se udamza ovog pustinjaka i želim da vam moja udaja oboma donese sreću.«

Posle završenih svadbenih obreda Agastja se sa svojom mladom suprugom udalji u šumskoboravište. Tamo on reče Lopamudri da skine zlatne ogrlice i grivne, da zbaci sa sebe odeću od skupe imeke tkanine, da obuče haljinu od grube like i da preko ramena prebaci jelenju kožu. Lepa Lopamudrasa krotkošću ispuni Agastjinu naredbu i poče živeti s njim u usamljenom šumskom boravištu, pomažućimu u izvršavanju obreda i ispunjavanju surovih zaveta.

Lopamudrina lepota, krotkost i odanost ganuše Agastjino srce i probudiše u njemu ljubav prema


61

njoj. I jednom, kada se vratila sa obale reke posle pranja, on je prvi put od svadbe pozva u bračnupostelju. Lopamudra mu priđe, smerno sklopivši ruke ispred lica i reče sa blagim osmehom: »Ja znam dasi se oženio sa mnom zato da bi imao potomstvo. Ali pre toga mi moraš pokazati koliko je jaka tvojaljubav. Ja želim da imam isto onako lepu postelju kakvu sam imala u dvorcu cara Vidarbha. Želim da nasebi imam divne ukrase, koje sam nekada tako volela, i još hoću da se i ti obučeš u svečane haljine, dazbaciš sa sebe te grube mrke dronjke, i ukrasiš se vencima i girlandama. Zar je grešno ulepšavati se radiljubavi?«

Zbunjeni Agastja joj na to odgovori: »Ali ja nemam sva ta bogatstva kakva ima car Vidarbha.« -»Zar ti nisi veliki mudrac i podvižnik?« - uzvrati mu Lopamudra. -»I zar ne poseduješ takvu moćzahvaljujući kojoj možeš da dobiješ sve što zaželiš? Učini to mene radi!« - »Ja ne mogu da koristimsvoju moć stečenu odricanjem od svetovne ništavnosti radi ispunjenja sujetnih želja« - reče joj Agastja.- »Time bih mogao izgubiti sve svoje zasluge.« Ali Lopamudra ostade pri svome: »Ili ćeš mi ispunitimolbu, mužu moj, ili među nama neće biti ljubavi. Neka tvoja vrlina ostane neokrnjena, ali ja nečuodustati od toga što sam rekla.«

I Agastja, videvši da mu je žena uporna, pođe da potraži bogatstvo za nju.On najpre ode gospodaru po imenu Šrutavarman i zatraži od njega darove od viška njegovog

bogatstva. Ali blagorodni Šrutavarman nije imao suviše blaga. Njegovi prihodi odgovarali su rashodima,i, mada je pobožni car bio spreman da slavnom mudracu da sve što ima, Agastja nije hteo da oštetinjega i njegove podanike, ostavljajući ih bez dela koji im po zakonu pripada.

Povevši sa sobom Šrutavarmana, Agastja pođe drugom caru, po imenu Vridhašva, u nadi da ovajima veće prihode. Ali ni ovom se caru nije prelivalo, i, sada u pratnji dvojice gospodara, Agastja pođetrećem. Ali ni treći car nije imao prekomerno blago, te svi zajedno stadoše razmišljati kome da pođu. Iplemeniti gospodari se tad setiše najbogatijeg cara među carevima. - Hladin sin, a Hiranjjakašipin unuk -Ilvala, beše gospodar asura i vlasnik ogromnog bogatstva. I oni rešiše da sa Agastjom pođu Ilvali.

Car Ilvala je vladao u gradu Manimati. Jednom se on obratio brahmanima sa molbom da mu darujusina koji će po hrabrosti i snazi biti ravan samom Indri, ali brahmani ga odbiše. Od toga doba on im sesvetio čineći im svakakva zla. Isti takav beše i,njegov mlađi brat Vatapi. Grešan Ilvala je posedovao darprerušavanja. Po dogovoru sa svojim bratom Vatapom, on ga je prerušavao u ovna. Potom bi od mesatog ovna kuvao jela i nudio ih brahmanima koje je pozivao u svoj dvorac, obećavajući im darove. A kadabi brahmani u neznanju pojeli to meso, gazeći zakon svoje varne, Ilvala bi ih ubijao bez milosti.

Eto, k-toj braći-zlotvorima stiže Agastja sa trojicom pobožnih vladara u traženju bogatstva. Ilvalaih dočeka na kapijama svoje prestonice, ukaza im sve dužne počasti, a onda ih pozva u dvorac, gde imponudi svoje grešno ugošćenje. Agastja odmah shvati čime hoće da ih ugosti Ilvala; rešivši da zauvekokonča sa podlim Vatapom, ne odbi ponuđeno meso. Ilvala dade svim gostima ravne delove, ali Agastjasve sam pojede, ne dozvolivši svojim saputnicima ni da se dotaknu jela.

Po završenom obredu, Ilvala se, računajući na to da mu je lukavstvo uspelo, sa podrugljivimosmehom obrati bratu Vatapu, kako bi ga vratio u pređašnji oblik. Ali tad se iz Agastjinog stomakaprolomi takav tresak kao da je udario grom s neba, na šta mudrac prsnu u smeh. Uzalud je Ilvalapozivao svoga brata. Vatapi se svario u želucu Varuninog sina i ništa od njega nije ostalo. Tako se Aga-stja osvetio Ilvali za skrnavljenje žreca.

Posle obeda Agastja ispriča Ilvali zašto je došao njemu sa trojicom gospodara. Na to lukavi Ilvalareče: »Odgonetni zagonetku koju ti postavim, i dobićeš sve što zaželiš. Reci, pravedni Agastjo, šta samnaumio da ti dam?« Agastja mu odmah odgovori: »Ti hoćeš da pokloniš po deset krava svakom od mojihpratilaca, meni hoćeš da daš dvostruko više i povrh toga zlatne kočije, u koje su upregnuti kao misaobrzi konji. Idi i proveri da li su te kočije od zlata, jer ni ti sam to ne znaš.«

Ilvala naredi svojim savetnicima da odu i provere da li je Agastja u pravu. Oni odoše i po povratkuizjaviše da su kočije odista od čistoga zlata. Ilvala se tad rastuži, shvativši da je uzalud pogubio voljenogbrata u želji da oskrnavi Agastju, a sada još mora i da mu pokloni skupocene kočije. Ali hteo-ne hteomorao je mudracu i njegovim saputnicima dati obećane darove.

Na zlatnim kočijama, natovarenim zlatom i skupocenim ukrasima, Agastja u pratnji trojice vladaranapusti prestonicu asura - Manimati. Carevi se potom vratiše u svoje carstvo, a Varunin sin krenu usvoje boravište, gde ga je čekala Lopamudra.

Lopamudra radosno dočeka svoga supruga, koji se vratio sa bogatim darovima. Ona mu obeća daće mu pokloniti veoma hrabrog sina. Tada je Agastja upita da li bi ona želela da ima hiljadu sinova kojibi po snazi bili ravni hiljadi, ili sto sinova moćnih kao hiljadu, ili deset po snazi ravnih stotini, ili, pak,jednog jedinog koji bi imao snagu hiljade. I Lopamudra požele sina kome po snazi niko ne bi bio ravan


62

na zemlji.»Neka bude tako« - reče Agastja. I iste noći ona zače od njega sina kojeg su želeli. Narednog jutra

Agastja napusti svoje boravište i povuče se u šumu da obavi surovo kajanje, a Lopamudra ostade uboravištu da sačeka rođenje sina. Sedam godina nosila je plod pod srcem i tek osme godine rodi sinaneobične snage i uma. Još od malih nogu on je znao Vede, upanišade* i vedange i donosio je iz šume zasvetu vatru drveće ogromne težine.

Za Agastju još pričaju da je jednom ispio more, kako bi pomogao bogovima u njihovoj borbi sastrašnim neprijateljem.

Kada bogovi pobediše asure i oteraše ih na dno mora, ovi namisliše da se osvete tako što će dotemelja razoriti sva tri sveta. Ali najpre su hteli da unište one koji poseduju sveto znanje i vodepravedan život. »Jačinu sveta čine znanje, vrline i vera. Znanje, dobrotu i veru šire brahmani. Ako seistrebe brahmani, svet će se naći na ivici propasti« - tako su mislili asuri i počeše noću izlaziti samorskog dna na obalu i rušiti boravišta podvižnika.

Svake noći izlazili su iz okeana krvožedni demoni, lutali su šumama i ubijali bez milosti brahmane.Pri o obalu, ostavljajući na pesku belu penu, dok su ptice, koje se hrane morskom ribom, sa prodornimkricima letele iznad vode. Na obali okeana okupilo se mnoštvo gandharva, jakša i ogromna svetina - svisu svojim očima hteli da vide neviđeno čudo.

Prišavši do same vode, Agastja reče: »Ispiću ovo more, onako kao što vi ispijate do dna krčag savodom kada vas muči žeđ. Gledajte kako isušujem morsko dno, i budite spremni za bitku.« Agastjapotom uđe u more i približi usta vodi. I svi sa čuđenjem videše kako morska voda počinje brzo danestaje u utrobi mudraca. Ne prođe mnogo i pokaza se morsko dno, a onda bogovi sa glasnim pokličimajurnuše u bitku sa svojim neprijateljima koji su se krili u dubinama okeana. Bitka beše surova, alikratka; žitelji neba su lako savlađivali asure, otežale od greha, i nemilosrdno ih ubijali. Tela ubijenihasura prekriše dno okeana. U zlatnim oklopima, ukrašeni skupim ogrlicama, grivnama i minđušama,ležali su tamo, kao drveće u cvetu posečeno sekirom. Samo mali broj uspeo je da se spase od smrti,bežeći u podzemni svet.

Bogovi-pobednici sa trijumfom iziđoše sa morskog dna na obalu, slaveći Agastjin podvig i zamolišemudraca da ponovo napuni okean vodom. Ali Agastja ih rastuži svojim odgovorom. »U meni nema višeispijene vode« - reče on bogovima - »ona je već nestala iz mog želuca. Isušenom moru ja više ne moguda povratim vodu.« I, poželevši nebesnicima sreću, Agastja se udalji. A bogovi, porazmislivši malo,pođoše, na čelu sa Indrom, svemogućem Brahmi da potraže od njega savet.

46. SILAZAK GANGE NA ZEMLJU

Kad bogovi dođoše Brahmi da od njega potraže savet kako da ponovo vodom napune more koje jeispio Agastja, Praroditelj im odgovori: »O, premudri, dugo ćete morati da čekate na to. Čekaćete sve dokse u gradu Ajodhji ne rodi gospodar Bhagiratha iz Ikšvakinog Sunčevog roda. Njemu je suđeno daokeanu vrati izgubljenu vodu.«

U to vreme u Ajodhji je vladao mudri car iz Sunčevog roda po imenu Sagara. On beše unuk Rohite,koji, ' pak, beše Hariščandrin sin. Sagarin otac umre još pre rođenja sina i carica, ostavši udovica, htededa pođe za umrlim mužem na posmrtnu lomaču, ali je u tome spreči vrhovni žrec Aurva:* »Ti nosiš detepod srcem. Grešno je uništiti još nerođenog sina. Njemu je suđeno da bude v4iki ratnik, osvajač mnogihplemena i naroda.«

Tako se dogodilo da se Sagara rodi posle očeve srr},rti. On odraste u šumskom boravištu mudrogAurve, jer ostavši bez vladara, carstvo Ajodhje osvojiše varvarska plemena. Kada Sagara odraste, onpođe vojskom na varvare, potuče ih u surovoj bici, povrati posede svojih predaka, zatim pokorivarvarska plemena i potčini svojoj vlasti mnoge narode: Javane i Skite, Kambodže i Pehlevijce.*Osvojivši tuđe zemlje, on natera njihove žitelje da obriju glave ili da puste brade, kako bi se razlikovaliod starosedelaca koji su naseljavali njegovu rodnu zemlju. I još zabrani pobeđenima da uče Vede i daobavljaju brahmanske svete obrede; onda Javane, Pehlevijce, Skite i druga kšatrijska plemena koja suoni pokorili nazvaše Mlečhirna - Varvarima.

Car Sagar je imao dve žene - Kešini i Sumati. Kešini beše sestra cara Vidarbha, Sumati - kći Kaš-jape i Vinate, sestra Garude, cara ptica. Ali ni Kešini ni Sumati ne darovaše potomstvo caru Sagaru.Jednog dana, u silnoj želji da ima sinove, car pođe sa obe svoje žene u planinu Himalaj i podvrgnu sesurovom podvižništvu. Kada prođe sto godina surovog umrtvljivanja tela, caru Sagaru se javi božanskimudrac Bhrigu,* Brahmin sin, i ponudi mu dar. »O, care, ti ćeš dobiti moćne potomke i dostići ćeš veliku


63

slavu« - reče mu Bhrigu. - »Jedna od tvoje dve žene doneće na svet sina koji će produžiti tvoj rod, adruga će roditi šezdeset hiljada tvojih sinova.«

Na to, obradovane, carice upitaše mudraca: »O, brahmane, koja će od nas roditi jednog sina, akoja ostale?« - »Same izaberite« - odgovori im Bhrigu. Tada u prisustvu cara, Kešini izabra da rodijednog sina, nastavljača roda, a Sumati, Garudina sestra - šezdeset hiljada snažnih i slavnih sinova.

Poklonivši se velikom svecu, Sagara se sa ženama vrati u svoju prestonicu. Uskoro obe ženezatrudneše ij u određeno vreme se oslobodiše bremena. Kešini rodi sina likom nalik na žitelje neba, a izSumatine utrobe na svet se pojavi ogromna tikva. Kada je car Sagara vide, obuze ga silan bes te naredislugama da smesta i' dvora izbace taj plod koji je rodila Sumati. Ali samo št se careve sluge dotakošetikve, sa nebesa se prolo i glas: »O, care Sagaro! Ne čini greh, ne odriči se svqje dece! Stavi na sigurnomesto šezdeset hiljada ćupoVa, napuni ih prečišćenim uljem i u svaki ćup pažljivo spusti po jedno semeiz tikve. Iz svakog ćupa izići će, na tvoju veliku radost, po jedan hrabar sin.«

Glas ućuta, a Sagara, obodren, učini onako kako mu je naredilo nebo.Posle nekog vremena seme tikve, spušteno u ćurpove, izraste i iz njih iziđe šezdeset hiljada

snažnih Oladih prinčeva, koji su svojim grozomornim izgledom ulivali užas. Međutim, dok su bili mladi,njih je često vređao i proganjao njihov polubrat Asamandža,* Kešiuin sin. On se od malih nogu odlikovaozlom prirodom, a kada je odrastao, čestiti ljudi nisu imali mira od njega. Narod Ajodhje je strašno patiood njegovih zlih postupaka i podvala. Omiljena zabava mu beše da otima decu i da ih baca u reku koja jetekla blizu grada. Najzad ga Sagara, rasrđen njegovim rđavim ponašanjem, otera iz zemlje, a zadržaAsamandžinog sina, svoga unuka Anšumana. Anšuman uopšte nije ličio na svoga zlog oca, bio jepobožan, krotke naravi i od svih omiljen.

Kada odrastoše šezdeset hiljada sinova koje je rodila Sumati, i oni, kao i Asamandža, počešeispoljavati zlu prirodu. Brojni i moćni, ni pred kim nisu osećali strah, pa čak ni bogove nisu poštovali.Nanosili su zlo svima odreda: i bogovima, i gandharvima, i rakšasima, i ljudima, razmetali se pred svimasvojom hrabrošću i sa svakim su zapodevali kavgu. Zlostavljanja zlih sinova cara Ajodhje postadošenajzad tako nepodnošljiva da i bogovi i ljudi odoše Brahmi da traže od njega zaštitu.

Brahma uteši one koji su ga molili, predskazujući im da neće još dugo trpeti uvrede Sagarinihsinova, jer će uskoro zli carevići stradati, a za svoju smrt biće sami krivi. B'ogovi se sa olakšanjemvratiše u svoje nebesko carstvo, a ljudi na zemlji stadoše čekati kada će Sagarine sinove sustićizaslužena kazna.

I tako nastade dan kada Sagara, pošto je pokorio sve okolne vladare, odluči da obavi prinošenjekonja na žrtvu* u čast svojih pobeda. Po običaju, konja određenog za žrtvu najpre pustiše na slobodu. Isvuda, kud god bi on prošao, za njim bi nastupalo šezdeset hiljada carevića, proglašavajući vlast Sagarenad tom zemljom.

Ali kad konj stiže do mora, koje je ostalo bez vode od vremena Agastjinog velikog podviga, i kročina morsko dno, prinčevi* ga u tren oka izgubiše iz vida, kao da je u zemlju propao. Sagarini sinovijurnuše da ga traže. Obiđoše svu okolinu, ali od konja ne beše ni traga ni glasa.

Sagarinim sinovima nije bilo ni nakraj pameti da im konja nije ugrabio niko drugi do sam Indra,gospodar bogova. Veliki uspon zemaljskih careva uvek je izazivao Indrino nezadovoljstvo. Car koji biprineo sto konja na žrtvu, dostizao bi Indrinu moć,* a gospodar nebeskog carstva nije trpeo suparnike.Zato je on uvek težio da omete častoljubive zemaljske vladare da obave to žrtvovanje, te je i ovoga putaoteo i sakrio Sagarinog konja.

Sagarini sinovi su dobro znali da je nestanak žrtvenog konja najgori predznak, koji najavljujepropast caru, a možda i smrt. Sa velikom strašću dadoše se oni u traganje; obiđoše celu zemlju,pretražiše šume i planine, ali konja ne nađoše.

Posle svih pokušaja vratiše se u Ajodhju oborenih gllava i priznadoše ocu da su izgubili žrtvenogkonja. uvši ovo, cara Sagara obuze strašan gnev i posla sinove da ga iznova traže, naredivši im da sebez konja ne vraćaju. Oni ponovo obiđoše sve strane sveta, ali sva traganja ostadoše uzaludna.

Zalazeći svuda, naiđoše na duboku pukotinu na dnu presahlog mora, pa odlučiše da je što dubljeraskopaju u nadi da će naći ono što traže. Tako Sagarini sinovi prekopaše celo morsko dno i stigošeduboko do granice podzemnog sveta - Patale, ulivajući strah rakšasima i nagima koji tamo žive iubijajući sve živo na svom putu. Mnogo su dana i noći kopali, zalazeći u zemlju sve dublje i dublje, inajzad stigoše do zemaljskih slonova, koji pridržavaju kopno - Ajravatu na istoku, Mahapadmu na jugu,Vamanu na zapadu i Sarvabhaumu na severu.

Ukazavši počast božanskim slonovima, koji drže zemlju na svojim glavama, šezdeset hiljadaSagarinih sinova nastaviše sa traženjem i tek na severoistočnom kraju podzemnog sveta oni ugledaše


64

svoga konja gde mirno pase na poljani. A nedaleko od njega na zemlji je sedeo nekakav pustinjak,utonuo u pobožna razmišljanja.

Beše to glavom Višnu u liku velikog mudraca i podvižnika Kapile.* Nerazumni Sagarini sinovi,kršeći dobre običaje, ne ukazaše mudracu dužno poštovanje. Sa prevelikom bukom i urlicima, vitlajućikopljima i kamenjem, kojima su kopali zemlju, oni jurnuše pravo na konja, preteći Kapili: »To si nam ti,nesrećo jedna, ukrao žrtvenog konja. Pazi da nam ne dopadneš šaka!«

Tada Kapila, koga su oni uznemirili u njegovim pobožnim razmišljanjima, ustremi na carevićepogled pun srdžbe. I svojim pogledom, iz kojeg je šikljao plamen, istog trena pretvori u pepeo šezdesethiljada Sagarinih sinova.

Podvižnici iz Kapilinog boravišta donesoše u Ajodhju vest o sudbini koja je zadesila Sagarine iSumatine sinove. Car Sagara beše dugo neutešan, ali se na kraju pomiri sa voljom bogova.

Kada prođe rok pomena mrtvih, koji nalaže običaj, car Ajodhje pozva svoga unuka Anšumana ireče mu: »O, pravedni Anšumane, zadesila me je velika nesreća. Izgubio sam sve svoje sinove; samo simi ti ostao. Nema više među živima šezdeset hiljada braće tvoga oca. Gnev velikog Višne pretvorio ih jeu prah koji sada leži u podzemnom svetu, i nad njim nisu izvršeni sveti obredi. Poštujući volju naroda, izAjodhje .sam prognao tvoga oca Asamandžu. U surovim bitkama pobedio sam neprijatelje, pokorio samsve careve na zemlji, ali do današnjeg dana nisam uspeo da prinesem na žrtvu konja i tako proslavimsvoje pobede. Anšumane, stavljam ti u dužnost da ispuniš ono što nisu uspela braća tvoga oca. Nađikonja, koga su moji sinovi izgubili, i dovedi ga natrag u Ajodhju!«

Anšuman se s dubokim poštovanjem pokloni svome dedi i pođe da traži konja po tragovimaubijenih sinova cara Ajodhje. Put ga dovede do sasušenog okeana. Na severnom kraju okeana ugledaduboku pukotinu i, po širokom hodniku koji su njegovi rođaci prokopali, Anšuman se spusti u podzemnisvet i nađe se na poljani na kojoj je sedeo Kapila utonuo u razmišljanja o višoj istini. U znak poštovanja,sklopivši dlanove ispred lica, Anšuman se laganim korakom približi uzvišenom pod-- vižniku, pokloni muse i ispriča mu zašto je došao.

Kapili se dopade blagost i smerno Anšumanovo ponašanje i on obeća Sagarinom unuku da će muispuniti svaku želju. Anšuman ga najpre zamoli da mu dozvoli da uzme konja određenog za žrtvu, apotom reče: »Reci mi, o, veliki mudrače, postoji li način da se očiste od grehova poginuli carevići i takosteknu mir u nebeskom carstvu?« Kapila mu odgovori: »O, Anšumane, ti si pravedan i čestit. Uz tvojupomoć caru Sagari će se ispuniti želja. Ti ćeš mu vratiti konja, i neka ga on prinese na žrtvu kako priliči.A sin tvoga sina u određenom vremenu zaslužiće blagonaklonost velikog Šive i njegovom milošću vratićena zemlju nebesku reku Gangu.* Njene vode ponovo će ispuniti presahlo more i spraće prah mrtvihsinova cara Ajodhje. Čim se svete vode Ganga dotaknu njihovog praha, oni će se očistiti od grehova izaslužiće nebesko carstvo.«

Zahvalni Anšuman se pokloni plemenitom podvižniku, povede sa sobom konja i vrati se istimputem u Ajodhju. Stigavši, on ispriča caru Sagaru sve što mu se desilo i prenese mu Kapilinopredskazanje. Obradovan što se Anšuman srećno vratio i što mu je doneo vest o dobrom predskazanju,car Ajodhje obavi svečano prinošenje konja na žrtvu. Bogovi behu zadovoljni Sagarom, i on je još dugoupravljao carstvom čuvajući mir i blagostanje svojih podanika.

Ali dođe dan kada snaga poče da napušta gospodara Ajodhje, a život da mu se bliži isteku. I onpredade carstvo Anšumanu i napusti zemlju radi nebeskog blaženstva.

Anšumana smeni na prestolu Ajodhje njegov sin Dilipa, Dilipu - Bhagiratha, Anšumanov unuk. CarBhagiratha beše lep, snažnog stasa i odan zakonu. Na celom svetu ne beše nikoga ko bi mu bio ravan pomoći i hrabrosti. Njegov presto beše okružen mnoštvom potčinjenih careva, dok su brahmani slavilinjegove vrline i mudrosti; ali sećanje na nesrećnu sudbinu njegovih predaka pritiskalo je kao teškobreme Bhagirathino srce. On se sećao Kapilinog predskazanja iz razgovora sa dedom, i jednog dana,poverivši carstvo svojim savetnicima, uputi se prema planini Himalaji i u njenom podnožju surovo sezavetova.

Hiljadu godina Bhagiratha provede predajući se velikom podvižništvu na padinama Himalaja, čiji suse veličanstveni vrhovi uzdizali do samog neba presijavajući se od dragog kamenja. Planinske padineukrašavale su divne šume niz koje su se slivale u doline bistre čiste reke. U dubokim pećinama krili su sestrašni lavovi i tigrovi, kroz vazduh su odjekivali krici ptica, lotosi su cvetali na površini dubokih jezera,dok je visoko iznad njih odzvanjala neobična ždralova pesma. U kamenim klancima sedele su lepoticeapsare, a kinari su im naslađivali sluh svojom nebeskom muzikom. Negde u daljini, tamo gde se nebospaja sa zemljom, lutali su snažni slonovi-divovi; srebrnasti sjaj obavijao je široka ramena Himalaja.

Kada prođe hiljadu godina, Ganga, kći velikog Himavate, javi se Bhagirathi u liku lepe deve. U to


65

vreme reka Ganga je tekla na nebu, i njene se vode nisu mešale sa vodama zemaljskih reka.Ganga reče: »O, veliki care, šta želiš od mene? Zbog čega si svoje telo podvrgao hiljadugodišnjem

mučenju? O, čestiti podvižniče, reci mi svoje želje, a ja ću sve učiniti za tebe!« Na to Bhagiratha rečeboginji: »O, velika Gango, nekada su moji preci lošim ponašanjem razgnevili pravednog Kapilu; on ih jesvojim vatrenim pogledom pretvorio u prah i oni još nisu našli mesto u nebeskom carstvu. Samo ako setvoje svete vode dotaknu njihovog praha, mogu da speru grehove mojih predaka. Da bih od tebeisprosio tu milost, sebe sam osudio na hiljadu godina surovih kajanja.« Blagonaklona Ganga odgovoriBhagirathi: »O, pobožni Dilipov sine, spremna sam da ti pomognem, ali ono što ti tražiš teško je ispuniti.Ako ja usmerim svoju vodu sa nebesa na zemlju, zemlja neće izdržati taJ pad. Na celoj vasioni samo biSiva mogao da sačuva Zemlju od rušilačke snage moje vode. Jedino bi on mogao da je spusti na Zemljune nanevši joj štetu. Traži od Šive tu milost, i ako on pristane, ispuniću ti molbu.«

Zahvalni Bhagiratha se pokloni Gangi i uputi se u podnožje planine Kajlase. Tamo, nedaleko odboravišta velikog Šive, on iznova podvrgnu svoje telo surovim mučenjima, kako bi zadobio miloststrašnog vladara. I prođe još mnogo godina, i Siva se najzad javi Anšumaninom unuku i obeća mu da ćepomoći Gangi da se spusti sa nebesa. Popevši se sa Bhagirathom visoko u planinu, Šiva mu naredi dapozove boginju. I u odgovor na Bhagirathov poziv, na vrhu snežne planine pojavi se Ganga. Ona skretesvoje vode sa nebesa na Zemlju. Ali da njen pad ne bi naškodio Zemlji, Šiva podmetnu glavu i prihvatina svoje čelo svu težinu vode koja pada. I niz njegovo telo ona isteče na Zemlju i krenu prema okeanu.

Bhagiratha pođe tragom voda Gange, a za njim krenuše bogovi i nebeski mudraci, gandharvi iapsare, zemaljski carevi i podvižnici, koji su želeli da vide kako Ganga vodom ispunjava presahli okean.

Ali kada je Ganga tekla pored boravišta velikog podvižnika Džahnu,* mudraca iz roda Kaušika,Višvamitrinog pradede, ona ga uznemiri i omete u vršenju pobožnih zaveta, te rasrđeni mudrac ujednom gutljaju ispi svetu reku. Bhagiratha je onda morao da moli za milost mudrog Džahna, sve dok seon ne smilostivi i ne pusti Gangu iz svoje utrobe na slobodu. Od toga doba Gangu nazivaju Džahnavi -Džahnina kći, jer ju je on izbacio iz sebe i tako učinio da se ona još jednom rodi.

Vode Gange potekoše dalje, uliše se u presahli okean i napuniše ga. Potom prodreše u podzemnocarstvo i dotakoše se praha Sagarinih sinova. Istog trena mrtvi se očistiše od grehova i stekoše nebeskoblaženstvo. Bhagiratha se potom, stekavši sve to svojim velikim podvižništvom i pobožnošću, vratizadovoljan u svoje carstvo i nastavi da vlada dugo i srećno.

Od toga doba sveta reka Ganga teče na zemlji i uliva se u okean koji je povratio svoju vodu.

47. LEGENDA O CARU LJUDOŽDERU

Car Kalmašapada,* iz Ikšvakinog roda, beše praunuk pobožnog Bhagirathe, koji je spustio Gangusa neba na zemlju. On beše tako hrabar i tako dostojanstven da se na zemlji niko s njim nije mogaomeriti. Jednom on pođe u lov i na uskoj stazi, okruženoj gustom šikarom, srete pustinjaka po imenuŠakti, najstarijeg sina velikog mudraca Vasišthe. Car naredi pustinjaku da mu se skloni s puta. Alimudrac ga ne posluša i tada Kalmašapada, zaslepljen ohološću i srdžbom, ošinu brahmana bičem.

Šakti na to prokle nerazumnog cara: »Ti postupaš sa pobožnim pustinjakom kao rakšas! Zato nekase odsad, kao rakšas, hraniš ljudskim mesom! O, najprezreniji među carevima, budi ljudožder.«

Kalmašapada, prestrašen užasnim prokletstvom, stade moliti Vasišthinog sina da mu oprosti, alislučaj je hteo da baš u to vreme i u tu zemlju stigne veliki podvižnik Višvamitra. On dođe u carstvoAjodhje sa tajnom namerom da zauzme mesto vrhovnog žreca kod gospodara Ikšvakinog roda,potisnuvši svog zakletog neprijatelja i suparnika Vasišthu. Kada je Višvamitra doznao za Šaktinoprokletstvo, on posla na cara Kalmašapadu zlog rakšasa i ovaj uđe u njegovo telo. Tako se, zahvaljujućiVišvamitrinom lukavstvu, ostvari Šaktino prokletstvo, i nesrećni Kalmašapada, opsednut rakšasom,zaboravi na svoju ljudsku prirodu.

Kada sledeći put Kalmašapada srete brahmana Šaktu, najstarijeg Vasišthinog sina, on mu reče:»Pošto si me ti tako užasno prokleo, najpre ću tebe kao ljudožder pojesti!« Zatim jurnu na Šaktu, ubi gai pojpede, kao što to čini tigar sa jelenom. I, podstican Višvamitrom, on rastrže jednog za drugim i sveVasišthine sinove.

Kada veliki podvižnik Vasištha saznade da mu je svih sto sinova pojeo car ljudožder po nagovorulukavog Višvamitre, obuze ga beskrajna tuga. Ali, odrekavši se svetovnih strasti, pustinjak nije hteo dase sveti onome ko mu je pogubio sinove, već reši da okonča život. Popevši se na vrh planine Meru, on sebaci s nje naglavce, ali ga krševito podnožje planine prihvati kao meka postelja i on ostade živ i zdrav.


66

Tada Vasištha pođe u gustu šumu, zapali na šumskom proplanku vatru i uđe u nju. Ali vatra ne samo damudracu ništa ne učini već njenu toplotu on oseti kao pirkanje povetarca. Tada nesrećni Varunin sinpriveza sebi oko vrata težak kamen i, izabravši duboko mesto, skoči sa obale u more, ali talasi gaizbaciše ponovo na obalu živog i bez i najmanje ogrebotine. Posle svega ovoga, neutešni Vasištha, koji jeuzalud tražio smrt, vrati se u svoje boravište.

Ali kako nije mogao da ostane sam u svom opustelom domu, mučen tugom, ponovo ga napusti ipođe na obalu mnogovodne reke, veza sebi ruke i noge užadima, pa se baci u njene talase. Ali rekapokida sve veze i izbaci ga na obalu. Vasištha nazva tu reku Vipaša* - Ona koja oslobađa od uza.

Progonjen duševnom patnjom, on ,nastavi put kroz šume i planine i, tako idući, stiže do obaledruge reke, široke i duboke, čija je voda ključala od strašnih krokodila. Vasištha se baci u reku u nadi dase reši života punog patnje, ali ga krokodili i ne dotakoše, a reka se odmah razli na stotinu potoka,postade plitka i ne dozvoli mudracu da potone. Od toga doba ona se zove Šatadru* - Ona od kojepostaje stotinu potoka.

A Vasištha, našavši se ponovo na kopnu, u očajanju uzviknu: »Mene odista smrt neće!« I on seopet uputi svom boravištu. Prilazeći domu, on ču kako neko čita Vede,, i to glasom koji je gotovo isti kaoglas njegovog najstarijeg sina Šakte. Mudrac pohita u svoje boravište, ali tamo ne vide nikoga osimsvoje snahe Adrišjante, obudovele žene njegovog najstarijeg sina. »Ko je sada' čitao Vede Šaktinimglasom?« - upita Vasištha. »Sin tvoga sina, kojeg nosim pod srcem« - odgovori mu Adrišjanti. -»On sejoš nije rodio, ali već napamet zna svetu knjigu. O, Vasištho, on će biti veliki mudrac!« - Vasištha sesvim srcem obradova i uzviknu: »Znači, neće se ugasiti moj rod!« Tuga ga napusti, i on prestade damisli na smrt.

Ali jednog dana blizu njegovog boravišta pojavi se car Kalmašapada, koga je opseo rakšas, onajisti car koji je pojeo sve njegove sinove. Ugledavši ga, Adrišjanti reče Vasišthi, tresući se od straha:»Dolazi nam krvožedni rakšas, kao sam bog smrti! O, veliki mudrače, spasi i mene i svog budućegunuka!« Vasištha je umiri: »Ne boj se, kćeri moja, to nije rakšas, to je car Kalmašapada, začaranprokletstvom mudraca. On te neće ni dotači.« I mudri Vasištha vračanjem zaustavi Kalmašapadu, a ondaga poškropi svetom vodicom i istera iz njega rakšasa, koji je vladao telom cara dvanaest godina.

Oslobođen prokletstva, car Kalmašapada ponovo postade ono što je nekad bio. Sav srećan, zahvalise mudrom Vasišthi koji mu na rastanku reče: »O, care, pođi u svoju prestonicu i odsad vladaj svojimpodanicima po zakonu i pravdi. O, Kalmašapado, nikada više ne vređaj brahmane.« I Kalmašapadaobeća Vasišthi da će ubuduće poštovati žrece i pustinjake i nikada ih neće vređati. Potom se vrati uAjodhju i od tada je vladao mirno i pravično sve do svoje smrti.

A smerna Adrišjanti rodi sina, kome dadoše ime Parašara,* što znači Spasilac, jer je on spasaosvoga dedu Vasišthu od smrti pre nego što se pojavio na svet. On postade veliki mudrac i ovladavelikom moći, koju je stekao zahvaljujući znanju svetih vradžbina i surovim podvižništvom. Zavetovaose da će se osvetiti rakšasima za očevu smrt i obavi veliko prinošenje žrtve radi uništenja samog rodarakšasa u sva tri sveta. Zabrinuti, dođoše tada k Parašari - Pulastja, Pulaha i Kratu, Brahmini sinovi, dasmire njegov gnev i odgovore ga od pogubnih namera. Pulastja mu reče: »Zar ćeš zbog jednogljudoždera osuditi na smrt sve rakšase, koji ni najmanje nisu krivi za smrt tvoga oca? Car Kalmašapadase oslobodio prokletstva, a sinovi plemenitog Vasišthe, tvoga dede u društvu bogova, sada uživaju uradostima na nebu. Cemu to besmisleno i nepravedno uništavanje živih bića? O, Šaktijev sine, odreknise prinošenja žrtve.«Ubeđen Pulastjinim rečima, Parašara se odreče svoga zaveta. Vatru, određenu za istrebljenje rakšasa,on pusti u neprohodnu šumu, na severnoj padini Himalaja. Ona tamo u vreme mesečeve četvrti spaljujezalutale rakšase.

48. LEGENDA O MLADOM PUSTINJAKU

U davno doba u zemlji Anga* vladao je Lomapada, potomak Anua, četvrti po redu Jajatin sin. Daneje provodio u razonodama i zabavama, zaboravljajući da prinosi žrtve bogovima, a kraj sebe nije imaočak ni žreca za savet, zbog čega brahmani behu veoma povređeni. I dođe dan kada po Indrinojzapovesti kiše počeše zaobilaziti carstvo Lomapade, koji je potpuno zapostavio zakone. Reke u njegovojzemlji postadoše plitke, a zemlja se osuši, i velike patnje i nevolje zadesiše Ange. Lomapada se tadzabrinu i morade da pozove mudre brahmane da traži od njih savet - šta da učini da na zemlju Angaopet padnu kiše.


67

Na to jedan od mudraca reče Lomapadi da ako na zemlju njegovog carstva nogom kročiRišjašringa, mladi bezgrešni pustinjak, Indra će vratiti svoju milost Angima i kiše će orositi osušenapolja.

Rišjašringa beše sin Vibhindake, pobožnog pustinjaka, koji je živeo u usamljenom boravištu napustom šumskom mestu. Jednom Vibhindaka dođe na obalu reke, kako bi obavio pranje, i vide na drugojobali lepu apsaru Urvašu. Očaran njenom lepotom, pustinjak ispusti seme u reku. I desi se da to semezajedno sa vodom proguta košuta, koja je došla na reku da se napije. Posle određenog vremena, onarodi dečaka sa belim rogom na čelu. Vibhindaka odnegova i podiže dete, nazvavši ga Rišjašringa, štoznači Jelenji rog.

Rišjašringa je rastao u šumskom boravištu svoga oca, od malih nogu predan zavetima, pokajanju ipobožnim obredima. Svetovni život mu beše potpuno nepoznat. Razvio se u lepog i stasitog mladića, alikako ga je otac za sve te godine čuvao od grešnog sveta, on nikada nije imao prilike da vidi ženu.

Caru Lomapadu su pričali brahmani o tome mladom podvižniku, ali niko od mudraca nije znao kakoda izmami Rišjašringu iz šume. Tada car pozva savetnike, iskusne u svetovnim poslovima i uz njihovupomoć smisli kako da namami Rišjašringu u svoje carstvo.

Car naredi da pozovu gradske bludnice,* lepe i vešte, iskusne u ljubavi, pevanju i igri. Po zakonimasvoje kaste te žene su trgovale svojim telom i iznad svega na svetu su cenile nakit i bogatstvo.Lomapada im objasni da za dobro zemlje Anga one treba da zavedu i namame Rišjašringa u njihovocarstvo. Ali lepe bludnice su od toga zazirale. Mada su se bojale da naljute cara, još više su se bojalepustinjakovog prokletstva. Uznemirene, one odgovoriše Lomapadi da nisu u stanju da ispune njegovunaredbu.

Ali, na kraju, ipak jedna od njih pristade. Lomapada joj dariva skupocen nakit i blago i naredisvojim savetnicima i slugama da učine sve što ona zatraži.

Po njenoj naredbi vešti tesari napraviše ploveću kuću, obmotaše je granama drveća i cveća ipokriše mirisnim travama. Pripremivši zalihu ukusnih đakonija, voća i vina, ta bludnica se sa svojomkćerkom i njenim drugaricama, mladim i lepim, pope na splav i otisnu se niz reku koja je proticala krozšumu u kojoj je Rišjašringa obavljao obrede i pokajanja.

Posle nekog vremena splav sa bludnicama pristade na obalu nedaleko od Vibhindakinog boravišta.Pošto čvrsto privezaše splav za drvo, iziđoše na obalu. Lomapadova izaslanica posla svoje saputnice dapotraže šumske staze koje vode u boravište i osmotre kako Rišjašringa provodi jutro, dan i veče.

Zatim, sačekavši pogodan trenutak, kada je Vibhindaka, Rišjašringin otac, otišao u šumu po drvaza žrtveničku vatru, ona posla u njegovo boravište svoju kćer, veštu u ženskim lukavstvima ipodvalama. Mlada lepotica, izišavši iz šumskog šipražja, neprimetno se prikrade Rišjašringu i reče mu:»O, pobožni podvižniče, vidim da si zdrav i da si okružen obiljem plodova i korenja i da ti je ovde lepo iprijatno. Ti sigurno pričinjavaš radost ocu svojom marljivošću i usrdnim obavljanjem obreda, kao ipravednim životom i ponašanjem.« Zadivljen lepotom i srčanošću nepoznatog bića, Rišjašringa odgovori:»Od tebe zrači sjaj kao od nekakvog blistavog tela. Dozvoli da donesem vodu i da ti operem noge. Ili,možda, želiš da probaš sočne plodove iz naše šume? Sedi na ovu asuru! Ispletena je od svetih travakuša i pokrivena kožom crne antilope. Na njoj je udobno i prijatno sedeti. O, neobični brahmane. Reci migde je tvoje boravište? Po likn i stasu nalik si na kakvog boga! Pričaj mi o tome kakve zavete obavljaš?«

»O, Vibhindakin sine« - odgovori mu mlada lepotica -»s onu stranu brda, na tri jodžane odavde, naprelepom mestu, nalazi se moje boravište. Ti ne žuri da mi doneseš vodu za pranje nogu; ne priliči mi daod tebe primam usluge. A moj glavni zavet je da te zagrlim! «

Potom je Rišjašringa stade gostiti zrelim i sočnim plodovima, ali lepotica sve vragolasto odbi i stadega nuditi plodovima koje je sa sobom donela, kakve on još nikada dotle nije probao. Njene šale ivragolije očaraše i neobično razveseliše Rišjašringu. Ona ga stade kititi girlandama i vencima, stavljatimu svetlucave ogrlice i grivne i pojiti ga mirisnim i opojnim napitkom. Za sve to vreme mlada devojka seveselo smejala, zabavljajući se Rišjašringinom zbunjenošću. A onda poče da se igra sa loptom, podižućije sa zemlje i bacajući je visoko kako bi Rišjašringa mogao da se divi gipkosti njenog tela. Igrajući seoko njega, jednako ga je doticala svojim nežnim rukama i zavodila ga vešto, bacajući na njega smerne istrasne poglede. Kada vide da mu je srce ranjeno, ona ga čvrsto zagrli i laganim korakom se udalji izboravišta, bacivši mu na rastanku nežan pogled.

Kad ona ode, Rišjašringa beše do te mere obuzet strašću da nije vladao sobom. Njegove misli sunezadrživo letele za neobičnim gostom, koji ga je napustio, i on oseti užasnu usamljenost. Sve vremeposle njenog odlaska duboko je uzdisao kao da mu se desila velika nesreća.

Uskoro se u boravište vrati strogi podvižnik Vibhindaka. On odmah zapazi da Rišjašringa nije


68

očistio žrtveni pribor i da nije pripremio mleko i ulje za žrtveno livanje. Kad vide svoga sina, tužnog ipognute glave, o da ga muči teška tuga, Vibhindaka ga upita šta mu se to u njegovom odsustvudogodilo, i Rišjašringa mu odgovori: »Danas je ovde dolazio nekakav mladi podvižnik koga nikada ranijenisam video. Njegova gusta i duga kosa, sjajna, modrikastocrna, loknasta i prijatnog mirisa beše vezanazlatnom trakom. Ne beše visok, ali lice mu je zračilo, a oči je imao nalik na lotose. Struk mu beše tanak,a grudi visoke. Na njegovom vratu svetlucala je ogrlica, kao munja na nebu, haljine mu behu izvezenezlatom, a na nogama, lepim i vitkim, zveckao je sjajan nakit. Na njemu je sve sijalo, a po svojoj lepotibeše nalik na kakvog nebesnika. Beše prijatno gledati njegovo lice, i slušati glas koji raduje srce. Govormu beše umilan kao pesma kokile,* i zadirao je do dna duše. Od njega se širio miris kao od šume uvreme .cvetanja. Kada bi pokrenuo glavu, kosa bi mu u divnim ramenovima padala na čelo i lice iprosipala se niz Lđa. U rukama je držao neobičan okrugao plod, koji je od udara u zemlju poskakivao ileteo visoko u vazduh. i gledajući, oče, tog mladog podvižnika, srce mi beše prepuno radosti. On odmene nije uzeo vodu za urnivanje, odbio je plodove koje sam mu ponudio i nije pio iz našeg izvora. Daomi je druge plodove, neobično ukusne, i prineo mi usnama čudni napitak; kada sa ga .probao, u glavi mise zavrte, a u duši postade lako, kao nikada dotle. On mi je stavio oko vrata ove cvetne vence i oveskupocene ogrlice. Potom me je zagrlio, privukao sebi moju glavu i priljubio usne mojim usnama, pro-izvodeći tihi zvuk koji ranije nikada nisam čuo; i tada mi nekakav čudan treptaj obuze telo. Oče moj,otkada je taj mladi pustinjak otišao, tuga me pritiska i kao da mi telo gori u vatri, dok mi misli lete knjemu. Želeo bih da sa njim budem stalno i da ispunjavam zavete koje i on ispunjava. Njegovi mi sezaveti više dopadaju od onih kojima si me ti učio. To je sve što želim.«

Saslušavši Rišjašringovu priču, uznemireni otac mu odgovori: »O, sine moj, zli duhovi lutajušumom u divnom obliku. Oni samo misle na to kako da podvižnika skrenu s pravog puta! To je biorakšas, Rišjašringo, koji je namislio da naruši tvoje zavete. Sa rakšasima ne treba imati nikakva posla,niti ih treba gledati, niti s njima razgovarati, niti im verovati. I tebi, koji si se odvojio od sveta, ne prilčida se ukrašavaš vencima.«

Naredivši sinu da ubuduće ne pušta nikoga u boravište, Vibhindaka pođe u šumu da traži rakšasakoji je uneo nemir u Rišjašringu. Tri dana je obilazio okolnu šumu, ali njegova traganja ostadošeuzaludna, i on se vrati u boravište. A kada je drugi' put Vibhindaka otišao u šumu da skuplja plodove ikorenje, neobična gošća dođe ponovo u njihovo boravište. I Rišjašringa joj polete u susret čim je vide i,obuzet radošću reče joj: »Požurimo u tvoje boravište, pre nego što se moj otac vrati iz šume!«

Keerka bludnice odvede Rišjašringu u svoju ploveću kuću na splavu, ukrašenu granama i cvećem. Idok su oni razgovarali, splav se otisnu od obale i zaplovi prema prestonici cara Lomapade.

Tako bludnice dovedoše mladog pustinjaka u prestonicu Anga i, dobivši od carskih savetnikaobećanu nagradu, vratiše se svom pređašnjem poslu.

Srećan Lomapada dočeka Rišjašringu sa velikim poštovanjem i uvede ga u unutrašnje odaje svogadvorca. I samo što Vibhindakin sin prekorači prag Lomapadinog dvorca, pljusnu obilna i plodonosna kiša,koja napoji zemlju i napuni rezervoare zemlje Anga. Car Lomapada, zadovoljan ostvarenom željom,dade Rišjašringu svoju kćer za ženu, lepu princezu Šantu. A da se Vibhindaka ne bi ljutio na njega zbogotmice sina, car odluči da bogato obdari i svoga zeta i njegovog oca. Pastirima koji su napasali stada naputu od šume gde se nalazilo boravište Vibhindake, sve do carske prestonice, Lpmapada naredi daVibhindaki, čim ga vide, ukazuju sve carske počasti i kažu mu da i njegova zemlja i njihova stada, kao ioni sami pripadaju Rišjašringi.I desi se onako kako je predvideo Lomapada. Kada ,se Vibhindaka vrati iz šume i ne zateče u boravištusvoga sina, obuze ga veliki gnev. On se doseti da su Rišjašringu jedino mogli odvesti u Lomapadovocarstvo i krenu onamo, spreman da pretvori u pepeo i gospodara Anga i njegovu prestonicu. Međutim,putem do prestonice Vibhindaku su Lomapadini ljudi na pašnjacima i u pastirskim kolibama dočekivali savelikim počastima, kao poznatog vladara. Pastiri, odgovarajući na njegova pitanja, govorilisu da i stoka i, zemlja, i oni sami pripadaju carskom zetuRišjašringu. Vibhindakov gnev se malo stiša i, kada stiže do prestonice Anga i Lomapada ga sapočastima dočeka kraj gradske kapije, on mu sve oprosti. Car ga bogato dariva, i Vibhindaka se pomiri stim što se desilo. Ali, napuštajući prestonicu Anga, on reče Rišjašringu: »O, sine moj! Pošto Lomapadiispuniš sve molbe i rodi ti se sin, odmah se vrati natrag u naše šumsko boravište!«Rišjašringa tako i uradi. Ali kasnije se prikloni molbi cara Ajodhje, pobožnog Dašaratha, i postade njegovvrhovni žrec. On obavi žrtvovanje da car dobije potomstvo. I Dašarathi se rodi moćan sin — veliki Rama,pobednik rakšasa.


69

49. LEGENDA O CARU SOMAKI I NJEGOVOM SINU DŽANTI

U zemlji Pančala* živeo je čuveni car po imenu Somaka, potomak Mesečevog roda. On je imao sto žena,koje sve do jedne behu odane svome gospodaru. Car je veoma želeo da ima sinove, ali godine suprolazile, a njegove žene nisu rađale. I gle, kada car Somaka zađe u poodmakle godine, jedna odnjegovih žena rodi mu sina i davnašnja želja cara Pančala se ispuni. Careviću dadoše ime Džantu, idečak je rastao kao ljubimac svih Somakinih žena. One su se svestrano brinule o Džanti, i sa zadovolj-stvom su ispunjavale svaku njegovu želju, te su dani mladog carevića tekli ispunjeni igrama i radostima.

Jednoga dana mrav ujede carevića za bedro, i Džanta jauknu od bola. Sve careve žene seprepadoše, okružiše carevića, zakukaše i kuknjavom ispuniše dvorac. Kada caru javiše da mu je mravujeo sina, on u pratnji svih svojih savetnika, veoma uzbuđen i preplašen, požuri u ženske odaje. Alipokaza se da se Džanti nije dogodilo ništa strašno i bol mu brzo minu. Tada se Somaka vrati poslovimacarskog saveta, jadikujući na gorku sudbinu oca koji ima sina jedinca.

»Bilo bi bolje da uopšte nemam dece« — reče Somaka svojim savetnicima. — »Kada imaš samojednog sina, strah da mu se nešto ne desi stalno ti pritiska srce, jer bi bilo strašno da i bez njegaostaneš. Celog života sam želeo da imam mnogo sinova. Žene su mi bile zdrave i želele su porod, aostale su bez dece. Samo su mi jednog sina poklonile u starosti. Tužna je sudbina cara koji je zašao ugodine, a nema mnogobrojno potomstvo; a i moje su žene svakim danom starije. Zar ne postoji načinda se oslobodim te tuge? Bio bih spreman na sva iskušenja, samo kada bih znao da će mi svaka mojažena roditi po jednog sina!«

Carski žrec, mudri brahman, iskusan u veštini obreda, odgovori Somaki da na svetu postoji takavnačin. »Ali, care, on je surov i zahteva od tebe veliku snagu duha i čvrstinu« — reče mu žrec. CarSomaka, spreman na sve radi dobijanja potomstva, reče brahmanu da mu kaže taj način.

Tada mu brahman reče: »O, gospodaru, ti treba da prineseš na žrtvu Džanta, tvog prvog ijedinog sina, i tada će ti žene posle nekog vremena doneti na svet sto drugih lepih i hrabrih sinova. Utrenutku kada plamen žrtvene vatre obuhvati Džantino telo i tvoje žene udahnu žrtveni dim osetićetežinu bremena u telu i svaka će ti roditi po sina. A tvoj prvenac Džantu će se ponovo roditi u utrobisvoje majke; prepoznaćeš ga po zlatnom mladežu na leđima.«

Želja cara Somaka da ima mnogobrojno potomstvo beše tako silna da on pristade da prineseDžanta na žrtvu. Glavni žrec naredi brahmanima da zapale vatru na oltaru i pripreme pribor za žrtveniobred. Potom pođe u žensku polovinu dvorca po Džantu.

Kada careve žene saznadoše o prinošenju žrtve koje se sprema, obuzeše ih tuga, užas i žalost; onese čvrsto zbiše oko Džanta nedajući surovom žrecu da mu priđe. Ali ovaj silom ote carevića iz ruku ženakoje su naglas kukale, odvede ga do oltara i prinese na žrtvu bogovima.

I, kao što je predskazao žrec, čim žene cara Somaka udahnuše dim žrtvene vatre, odmah u svomtelu osetiše dotle nepoznatu težinu; i kroz deset meseci svaka od njih rodi caru po sina. Džanta ponovorodi njegova majka, i njega su među Somakinim sinovima smatrali najstarijim, i careve žene su gavolele više od rođene dece.

Posle izvesnog vremena žrec koji je prineo na žrtvu mladog Džantu umre. A uskoro zatim ugasi seživot i veoma starog cara Somake. Posle smrti, na putu za Indrino nebesko carstvo, car je prolazio krozstrašne predele Jame. Tamo ugleda svog glavnog žreca kako gori u plamenu neugašene vatre i grči se unepodnošljivim mukama. Car Somaka doznade od njega da on podnosi tu kaznu zato što je prineo nažrtvu carevića Džantu. Tada Somaka zažele ~a sa njim podeli muke, jer je smatrao nepravednim,da zazajedničku krivicu plaća samo brahman. I tako i car i brahman počeše zajedno goreti u plamenu vatre ucarstvu Jame, sve dok se ne očistiše od grehova i dok ih car pravičnosti obojicu ne pusti u nebeskeprostore.

50. LEGENDA O CARU UŠINARI

U davno doba živeo je na zemlji moćni car Ušinara iz roda Anua. Slava o njegovoj pobožnostipronela se na sve strane; i pričalo se da on po svojoj moči prevazilazi i samog gospodara neba - Indru.Stoga bogovi Indra i Agni rešiše da se lično uvere da li su istinite sve te priče o caru Ušinari. Indra sepreruši u sokola, a Agni u goluba, i tako se u ptičjem obliku obojica pojaviše pred carskim dvorcem.Golub, koji se, tobože, spasavao od gonjenja sokola, pade pred noge cara Ušinare i zatraži od njega


70

zaštitu, a soko se obrati Ušinari ovim rečima: »Svi na zemlji smatraju da si ti pravičan, gospodaru. Zatonam presudi po zakonu. Mene davno muči glad. Nećeš mi, valjda, oduzeti hranu, koju mi je odpamtiveka odredio sam tvorac vasione? Zar ćeš me iz sažaljenja prema golubu osuditi da umrem odgladi? Ili ćeš, možda, spasiti tu pticu zbog toga što uživaš slavu dobroćudnog i saosećajnog cara?«

Ušinara mu odgovori: »Ova mala ptica drhti od straha pred tvojim oštrim kandžama i tvojimproždrljivim kljunom. Ona se meni obratila tražeči spas i zaštitu, i moja je dužnost da je zaštitim od tebei da joj sačuvam život.«

Na to soko reče Ušinari: »O, veliki care, zar ti ne znaš da nas jedino hrana održava i čuva namživot? Cak ni čovek ne može da živi bez hrane. Svako živo biće bez hrane strada. I ako me ti lišiš mojeprirodne hrane, oduzimaš mi život. Goluba ćeš spasiti,. a mene ćeš ubiti. I ako tebe, gospodaru, lišehrane, umrećeš i nećeš moči više da štitiš od smrti ni svoje podanike ni tu plašljivu pticu. A aka jastradam, lišen svog plena, za mnom će stradati od gladi i moja žena i nejaka deca. I svi ćemo umretiradi te jedne male ptice. Tada će na tvoju pravednu dušu pasti veliki greh. Tako to uvek biva na svetu -ono što je za jednog dobro, drugome donosi nesreću i pretvara se u nepravičan i grešan postupak. Da sene bi prevario, treba dobro porazmisliti koji postupak donosi više dobra. Sta je bolje - spasiti mnogežrtvujući jednog, ili spasiti život jednoga, a osuditi na smrt mnoge?«

Zaprepašćen razboritim rečima ptice, Ušinara joj reče: »O, mudri sokole! Rasuđuješ mudro kaoGaruda, car ptica. I ja se ne usuđujem da kažem da su ti nepoznati putevi zakona. Ali ti možeš da utolišglad potraživši drugu hranu a ne da tražiš od mene pticu koja mi se iz straha za svoj život obratila zazaštitu. Daću ti bolji deo nego što je taj mali golub. Ako hoćeš, narediću da ti dadu meso bivola, divljesvinje ili jelena?«

A na to će soko Ušinari: »Ne, veliki gospodaru, ne treba mi ni divlja svinja, ni bivo, ni jelen. Hoćugoluba. Danas ga je samo nebo poslalo meni i mojoj deci. Golubovi su hrana koja nam je od pamtivekaodređena.«

»Traži od mene sve što hoćeš, sokole« - reče Ušinara. - »Mogu ti dati posede mojih predaka, svakusvoju dragocenost: zlato, bisere, rubine - sve što zaželiš. Samo ne išti od mene goluba, koji mi je paokraj nogu tražeći zaštitu. Reci mi, šta hoćeš da ti dam u zamenu za ovu pticu?« Tada soko reče: »O,care, kad toliko želiš da spaseš tog goluba, koji se sav trese od.. straha za svoj jadan život, odseci odsvoga tela komad mesa težak koliko i golub. Neka tvoj deo tela bude hrana meni, mojoj ženi i deci.«

Ušinara sa radošću pristade da u zamenu za goluba d~ svoje telo. Ne zadrhtavši, odseče od svogatela komad mesa, a kada vide da je golub teži, odreza i drugi komad kako bi težina odrezanog mesa bilaravna težini goluba. Sav obliven krvlju, on u jednu ruku uze goluba a u drugu oba komada svoga tela isa čuđenjem zaključi da je golub još teži. Tada Ušinara stade seći do kosti svoje meso komad po komad,kako bi ispunio datu reč, ali golub je bivao sve teži, i uskoro na carevom telu nije bilo ni mrve mesa.

I tada caru Ušinari reče soko: »Znaj, o, pravedni Ušinaro, ja sam Indra, a ovaj golub je veliki Agni.Došli smo da ispitamo dobrotu tvoga srca i da se sami uverimo u to koliko su tačne priče o tvojoj vrlini.Odsad će, o, pravedni care, tvoja slava sijati kao Sunce, i širiće se po celoj vasioni. Do kraja sveta ljudiće pričati o tebi legende, a ti ćeš se uzdići u nebeske prostore.K

I sve što je Ušinari predskazao svemogući Indra, ispuni se. Slava o plemenitom caru trajaševekovima.

51. ROĐENJE SKANDE*, BOGA RATA

U davna vremena, kada se vodio rat između bogova i asura, Indra, vođa nebeske vojske, uništavaoje u bici moćne i hrabre Dajteje, Ditine sinove. Njihova tužna majka zataji u sebi mržnju prema ubicisvojih sinova,' pa ode svorne suprugu Kašjapi i reče: »O, veliki, Indra je poubijao svu moju decu nedozvolivši im da se naslade životom. Molim te pokloni mi sina takve snage koji bi mogao da kazni Indru iosveti mu se za nepravdu koju mi je naneo!«

Kašjapa obeća Diti da će joj ispuniti želju i da će roditi moćnog sina. Srećna, ona se povuče ušumu, podvrgavši se surovim zavetima. I kada dođe vreme, Dita rodi sina, ogromnog kao vrh planine ijakog kao gvožđe. Dade mu ime Vadžranga*. On se nikakvog oružja nije bojao; nisu mu ništa mogli čakni Indrini udarci groma.

Kada Vadžranga odraste i šteče znanje neophodno ratniku, on upita Ditu: »O, majko, reci mi, štatreba da učinim za tebe?« Na to Diti, koja je odavno čekala taj trenutak, gledajući svoga snažnog sina,sa osmehom reče: »Čuj, Vadžrango, nebeski gospodar Indra ti je pogubio silnu braću. Pođi u Amaravatu


71

i kazni Indru.«Vadžranga se odmah zaputi u nebeska prostranstva, potraži Indru u njegovim carskim dvorima, a

kad ga nađe, zgrabi nebeskog gospodara svojim snažnim rukama, veza ga kao dete, stavi na bedro ivrati se sa tim teretom majci. Stigavši do Dite, Vadžranga joj baci pred noge svezanog Indru, kao što lavbaca svojoj lavici u šumi uhvaćenog jelena. Ali obradovana, Diti još ne uspe ni reč da izusti kad pred njihstade sam Praroditelj - Brahma, i reče Vadžrangi: O, sine moj,. šta nameravaš da uradiš sa Indrom?Veruj mi, nema kazne veće od poniženja. Ona je gora i od same smrti. Poslušaj me i odveži nebeskoggospodara. Biće bolje da on dobije slobodu po tvojoj dobroj volji negoli po mojoj naredbi. Ti si ga takoponizio da ni njemu samom više nije stalo do života.« Vadžranga sa poštovanjem odgovori Brahmi:»Meni ništa ne treba od Indre. Ja sam samo ispunio volju svoje majke. Ti si, Brahmo, naš praroditelj, i jatreba da slušam tvoje savete. Odmah ću osloboditi gospodara neba. Ja prema njemu ne osećam nimržnju ni gnev. Ali, mo'lim te, veliki Brahmo, nauči me kako da živim pravično i pošteno!K I Vadžrangazaćuta poklonivši se Brahmi u očekivanju odgovora.

»Ako želiš pravedan i čestit život, sine rnojK - reče mu Brahma - »onda živi u šumi, poštujućistroge zavete. Odrekni se taštih želja, ne traži ni vlast ni svetovne naslade. Pravedan život daleko odstrasti, zavisti i zlobe, očisti će ti dušu i ispuniće je blaženim mirom. A da ti tuga za svetovnom srećomne muči srce, pokloniću ti lepu i nežnu devojku.« Tako reče Vadžrangi tvorac vasione i stvori mu preleputankostruku devojku visokih grudi i divnih očiju, nalik na lotose. Praroditelj je nazva Varanga i pokloni jeDitinom sinu.

Vadžranga se sa svojom mladom suprugom udalji u tiho šumsko boravište i poče voditi pravedanživot, obavljajući surove zavete. Prvih hiljadu godina provede stojeći opruženih ruku prema nebu; drugihhiljadu godina provede presamićen, dodirujući glavom zemlju; trećih hiljadu godina mučio je sebenepodnošljivom toplotom, a četvrtih - stajao je u ledenoj vodi. Sve ove duge godine njegova lepasupruga Varanga prožive obavljajući zavet ćutanja i gladovanja.

Jednoga dana kada se Vadžranginom pokajanju bližio kraj, Indra se, prerušen u ogromnogmajmuna, pojavi pred Varangom i stade uz urlike lomiti sve što mu dopade šaka, pa pošto načini velikupustoš u boravištu, preruši se u ogromnu zmijurinu, obavi se oko preplašene Varange i odvuče je izboravišta njenog supruga.

Pošto Brahma beše zadovoljan Vadžrangovim podvižništvom obeća mu da će učiniti da ga zaobiđeloša sudbina asura i da će mu telo biti večno. Srećan, Vadžranga prestade sa mučenjem tela i prvi putposle dugih godina gladovanja pojede ukusnu hranu, a onda krenu da javi Varangi kakvu mu je milostukazao Brahma. Ali, kad stiže, nađe praznu kolibu. Uznemiren, Vadžranga poče svuda tražiti svojusuprugu i posle mnogih muka uspe da je nađe u gustoj šumi na planinskoj padini. Preplašena od Indreona je još uvek žalosno cvilela i Vadžrangi je trebalo mnogo vremena da je smiri. Kada doznade šta sedesilo, kao i to ko je uzročnik Varanginog straha, obuze ga takav bes da reši da se osveti ne sarno Indriveć i svim žiteljima njegovog carstva. Ali Vadžranga je već bio u godinama, a, osim toga, obećao jeBrahmi da nikada neće napuštati svoje pustinjsko boravište. Stoga reši da podvižništvom od Brahmestekne još jednu milost i dobije sina, koji će biti močniji od njega.

I ponovo je godinama Vadžranga kinjio svoje telo surovim zavetima, dok mu Brahma najzad neobeća željenog sina. Potom, prekinuvši surovo podvižništvo, on se vrati svojoj voljenoj supruzi.

Posle nekog vremena Varanga zače sina koji joj je Brahma obećao, i stade strpljivo čekati njegovorođenje4 Ali prolazila je godina za godinom, a dete se nikako nije pojavljivalo na svet. Hiljadu godinamučila se Varanga čekajući da se oslobodi bremena, i najzad stiže i taj dan. Vadžrangov sin se pojavi nasvet - lep, snažnoga stasa i grlat kao odjek groma. Vadžranga nazva sina - Taraka. On je rastao takobrzo da za kratko vreme postade ogroman, kao planinski vrh, a od malih nogu beše učen kao najmudrijimeđu brahmanima.

Vadžrangin sin je predstavljao radost svim asurima. Oni su se ponosili njegovom snagom iznanjem i izabraše ga za svog vojskovođu. U njega su asuri polagali sve nade. »Snaga i hrabrostVadžranginog sina će nam doneti vlast nad celim svetom« - mislili su oni. A Taraka, znajući za uvredekoje je Indra naneo njegovoj majci Varangi, mislio je samo na to kako da pokori nebesko carstvo i dakazni njegovog zlog gospodara, te odluči da ode u šumu na planinske padine Himalaja i da se tamopodvrgne surovom podvižništvu. Pre nego što će početi veliku bitku sa bogovima, Taraka namisli dadobije veliki dar od Brahme.

On se nastani u usamljenoj planinskoj pećini, zapali na poljani ispred pećine prsten večite vatre,potpuno prestade da jede i stade mučiti svoje telo vatrom i sunčevom žegom. Tako on provede dugegodine; potom stade seći sa svog tela meso, komad po komad i bacati ga u vatru lomače, prinoseći


72

samog sebe Brahmi na žrtvu. Najzad dode dan kada na Tarakovom telu ne ostade ni komad mesa; on jestajao usred vatre lomače, bestelesan, i to kajanje, dotle neviđeno na zemlji, uli . užas u žitelje sva trisveta. Sam Brahma, zaprepašćen, javi se Vadžrangovom sinu i upita ga: »Reci, veliki podvižniče, štahoćeš? Izaberi dar koji želiš, jer si svojim podvizima zaslužio moju milost.«

Taraka zamoli Brahmu da mu daruje besmrtnost. »O, praroditelju« - reče on tvorcu vasione - »tebisu poznate skrivene misli svih bića koja žive u sva tri sveta. Ti znaš koliko neprijateljstvo vlada izmeđuasura i bogova. Pomozi mi da osvojim pobedu za asure. Učini tako da niko ne može da me porazi u bicini rukom, ni nogom, ni oružjem. Samo to tražim od tebe.« Ali Brahma reče Taraki da asur ne možepotpuno da izbegne smrt; ali može da bira svoj kraj. Na to Taraka reče: »Onda učini tako da samo deteod sedam dana može da me liši života.« I Brahma pristade da d~ takav dar Taraki, Vadžranginom sinu.

Kada se Taraka vrati asurima sa tim Brahminim darom, oni se ohrabriše i na zerplji zavladaveselje. Sa takvirn vojskovođom kao što je Taraka, oni prestadoše da se boje Indre i vojske nebesnika, iživot im postade miran i bezbrižan. Ali Taraka, veliki vojskovođa, nije mogao dugo da se naslađujemirom i spokojem. Njegovu dušu je mučila želja da se bori sa bogovirna. Jednom on okupi asure i rečeim: »Zar je radost vladati podzemnim svetom, a nemati vlast nad nebom? Srce mi žudi za radošću kojudonosi bitka s bogovima. Bogovi žive od žrtvovanja koja na sve strane obavljaju u njihovu čast. Oni pijusvetu somu, naslađuju se lepotom apsara i u nebeskim šumama uživaju u igrama. Mi sve tĐ trpimo i neželimo da se osvetimo za uvrede učinjene našim precima! A oni koji se ne svete za nanete uvrede,nikada neće osetiti lepotu bogatstva ni slave. O, braćo, ja p,očinjem bitku na život i smrt sa bogovima.Opremite mi kočije sa osam točkova, zadenite na njih bojni barjak i spremite za boj vojsku. Sutra ćemokrenuti na Indru i na sve žitelje nebeskog carstva.«

Povinujuci se Tarinoj volji, asuri skupiše veliku vojsku, naoružaše je po svim pravilma vojnogznanja, a u Tarakine kočije sa osam točkova upregoše hiljadu konja, brzih kao misao, naoružaše jekopljima, džilitima, lukovima i strelama i zadenuše na njih zlatan barjak.

Ispred zastrašujućeg mnoštva asura, konjanika, pešaka i onih koje su vozile kočije i nosili slonovi,nalazili su se bubnjari i muzičari. Ratnici zapevaše bojne pesme, preteći neprijateljima užasnom smrću, izemlja zadrhta od njihovog teškog koraka.

Glasnici donesoše u Amaravatu, Indrinu prestonicu, glas o dolasku vojske asura, i nebeskoggospodara obuze strah. On se za savet obrati Brihaspati, mudrom učitelju nebesnika i ovaj reče Indri datreba da se spreme za bitku. »Neprijatelj ti preti bitkom« - reče Brihaspati caru bogova. -»Ako sadabudeš tražio mir, Taraka će pomisliti da si se uplašio njegove snage. Ako želiš poklonima da stišašnjegovu mržnju i bes, pomisliće da si slab i zaželeće da ti otme sve što imaš. O, gospodaru, samo tebitka i pobeda mogu dovesti do mira sa Tarakom.« "

Indra se složi sa mudrim Brihaspatom i poče spremati vojsku za rat.Strašan i surov beše boj asura sa bogovima. Na hiljade ratnika pade u tom boju, i njihova tela

prekriše bojno polje. Kao planine, na polju zalivenom krvlju uzdizala su se slomljene kočije, ubijenislonovi i konji. Pernati lešinari kružili su iznad bojišta, očekujući svoj trenutak, a čopori hijena i šakala saočima koje su se krvoločno caklile dojuriše sa svih strana na bojno polje.

Sve je manje bilo Indrinih ratnika, sve su ih više potiskivali asuri, silno želeći da pobede bogove.Višnu, Varuna i Kubera su se često povlačili sa bojnog polja da se odmore i prikupe snagu, a potom biponovo jurili u bitku, ali asuri behu nepobedivi. Najzad; nebeski gospodar i Taraka stupiše u surovdvoboj. Slali su kišu strela jedan na drugoga, bacali koplja i diskove. Njihovi konji, upregnuti u kočiju,behu ranjeni, njihovi kočijaši ubijani, barjaci ižrešetani strelama i oboreni na zemlju, ali oni su se i daljeborili. Ratnici nebeske vojske požuriše u pomoć Indri protiv moćnog Vadžranginog sina, ali svi njihovinapori da ga savladaju ostadoše uzaludni. Kao smrt, koja nemilce uništava, jurili su bojnim poljemstrašne Tarakine kočije uništavajući i gazeći pred sobom sve živo. Tarakine strele su sejale smrt bezpoštede i b~z promašaja, i užas obuze Indrinu vojsku. Gonjeni nesavladivim strahom, bežali su njegoviratnici s bojnog polja, ne videći put, a bogovi behu nemoćni da zaustave bekstvo svoje vojske.

Velika pobeda pripade Taraki i asurima i zajedno sa njom - vlast nad trima svetovima. Sa velikimslavljem vrati se Taraka u svoju prestonicu, i narod ga dočeka sa radosnim poklicima i obasu ga cvećem.Kraj kapija Tarakinog dvorca tiskali su se zarobljeni bogovi u okovima, i asuri su se radovali njihovomponiženju i sramoti. Vadžragin sin naredi svojim slugama da skinu okove sa nebesnika i da ih puste naslobodu.

Poniženi bogovi na čelu sa Indrom ojađenih srca odoše Brahmi u dvore i, oborenih glava, priđošeprestolu tvorca vasione. »O, Praroditeljuu - rekoše bogovi »ti daješ život ljudima na zemlji i u tvojim surukama životi nebesnika. O, veliki, ti si večan, tebe ne tišti breme porekla. Svetlo nebo je tvoje čelo, a-


73

Mesec i Sunce tvoje oči; pramenovi tvoje kose - gmizeće zmije, strane sveta - tvoje uši, okean - pupakna tvom besmrtnom telu, a Zemlja - tvoje noge. Ti si uzrok, ti si delo, ti si inirovanje, ti si mir u vasioni.Naše zavetne želje zavise od tvoje volje, jer ti si otac i gospodar vasione. Ti si i velik, i moćan, ibeskrajan i predivan. Zato nam budi zaštita, budi nam oslonac! « Tako su poniženi i poraženi bogovihvalili Brahmu, očekujući od njega pomoć i savet.

»O, Indro, šta se to desilo s tobom?« - upita tada Praroditelj. -»Ličiš na ženu bez muža i nakita.Kosa ti je razbarušena i neuredna, a lice ispijeno i bledo. A šta je to s tobom, Agni? Gde su ti sjaj vatre idim koji te vazda prati? Sličan si šumi posle požara, pocrneloj i pokrivenoj pepelom. Šta je to s tobom,Varuno? Osušio si se kao da u tebi više nema ni kapi vode. A ti, sjajni Kubero? Tako si se prepao da sibio spreman da se odrekneš svih svojih blaga? A ti, veliki Višnu, reci mi kako se desilo da tvoje strašnooružje zataji u bici?«

Bogovi su stajali pred tvorcem vasione, pognutih glava, opustivši niz telo svoje snažne ruke, nemogavši da išta prozbore u svoju odbranu. Malo zatim ponovo se obratiše Brahmi: »O, tvorče, Tarakanas je lišio carstva i postao u njemu gospodar. Asuri su osvojili planinske vrhove i pećine i tamo senastanili. Taj predivan planinski predeo koji nam je uvek bio drag, sada nam je nedostupan. Asuri supokupili sva naša blaga, naše nebeske muzičare i igračice. Razbili su nam i polomili oružje, koje si nam tinekada darivao, i sada smo potpuno nezaštićeni. Asuri nam na skupovima određuju lošije mesto i na svemoguće načine nas vređaju. Na tim istim skupovima nam ne daju ni reč da izustimo, kažu da smo isuviše brbljivi! Teraju nas da radimo, a brane nam da učestvujemo u zabavama i igrama. Taraka nepravi razliku između onih plemenitog i niskog roda i deli darove bez obzira na položaj i zasluge. Pomozinam, veliki Brahmo, da vratimo naše carstvo, izbavi nas od svih tih poniženja!«

Tvorac vasione odgovori nebesnicima: »Taraka ne može da pogine od ruke odrasle osobe bilo da jeto bog ili običan smrtnik. Samo dete od sedam dana može ga lišiti života; zahvaljujući tom daru koji jeon dobio od asura za svoje zasluge vi ste bogovi pretrpeli poraz u bici!« Potom Brahma reče bogovimada Taraku jedino može lišiti vlasti u sva tri sveta i ubiti ga, kada se rodi, sin Šive i prelepe Ume,Himavatine kćeri. »Idite Šivi« reče Brahma bogovima. - »Nagovorite ga da se oženi Umom, i neka im serodi sin na vašu sreću. Sedmog dana svog života on će poslati Taraku u carstvo Jame.«

Nisko se poklonivši Praroditelju, bogovi napustiše njegove odaje, vratiše se u nebeski gradAmaravati, koji su razorili asuri, i stadoše razmišljati o tome kako da podstaknu Šivu da uzme za ženuprelepu kćer planina. Strašan i mračan bog boravio je daleko od svih nebesnika, na usamljenomplaninskom mestu, gde je dane i noći provodio u meditaciji; i niko se nije usu~vao da ga odvuče odpobožnih razmišljanja. Ali bogovi su znali da Parvata, kći planina - ona što se još zove Uma ili Gauriodano voli surovog Šivu, dok joj on ne uzvraća ljubav.

Prelepa Uma je još od rane mladosti zavolela Šivu. Sve svoje dane provodila je u obožavanjustrašnog boga. I~rolivaIa je ulje na sveti Šivin lik, brala mirisno cveće i prinosila mu na žrtvu, obraćalamu se starasnim molitvama; ali svi njeni napori da probudi ljubav uŠivinom srcu behu uzaludni.

Tada Indra reši da joj pomogne. On pozva k sebi Kamu,* boga ljubavi, od čijih se strela niko nijeinogao sačuvati, i naredi mu da uvuče u Šivino srce neodoljivu strast. »Idi na svetu planinu Kajlasu« -reče mu Indra.

»Tamo, na nepristupačnom planinskom vrhu, boravi Šiva, veliki podvižnik utonuo u svojarazmišljanja. Zategni luk i pusti nevidljivu strelu lju~avi u srce strašnog Rudre. Ako uspeš da razbudišstrast u Šivinom scru, on će se oženiti _ prelepom Himavatinom kćeri i oni će dati svetu sina koji će nasosloboditi Tarake i njegovog nasilništva.«

I Kama, Dharmin sin, večno mlad bog ljubavi, naoružan lukom Želja i cvetnim strelama, pristadeda ispuni Indrinu volju. Sa svojom suprugom Rati, prelepom boginjom ljubavnog uživanja, on pođestrmim padinama Kajlase.

Beše to u vreme prolećnog cvetanja, otapanja snega na planinskom vrhu i veselog žuborenjaplaninskih potoka i reka. Guste šume u dolinama ispunjavali su okolinu mirisom cveća. Zveri i ptice, ustrašnoj želji za potomstvom, počinjali su svoje prolećne igre. Samo strašan Šiva, nepokretan i predansvom svetom razmišljanju, nije primećivao srećne promene koje su se dešavale oko njega.

Kama se pažljivo prikrade mestu gde je sedeo Šiva utonuo u razmišljanja i stade provirivati izastena, bojeći se da ne razgnevi velikog boga i da ne naruši njegovu pobožnu usamljenost. Kama ječekao da se zaljubljena Uma približi Šivi, da izvrši obred i da mu ukaže počast molitvom i prinošenjemcveća - on se nadao da će ga ona zakloniti od svevidećeg Šivinog oka. I kada se pojavi prelepa kćiplanine, Kama zateže svoj luk i stavi na tetivu jednu od svojih preciznih strela, ali ga tog trenutka Šivaopazi i u gnevu plamenom svoga pogleda sprži rušioca pobožnih razmišljanja.


74

Od prelepog Kaminog tela čak ni pepeo ne ostade; bog ljubavi postade bestelesan, na veliku žalostnjegove supruge Rate, i počeše , ga nazivati Ananga, Bestelesni. Rati tad gorko zaplaka, ali uteši je glaskoji se razleže sa nebeske visine: »Ne plači, prelepa Rati! Kama nije ubijen, on je samo postaobestelesan. Onda kada se veliki Šiva oženi Umom, on će pomilovati Kamu i vratiće mu telo!«

Prelepa Rati obrisa suze; ali Uma ostade neutešna. Propade joj nada da će joj Kama pomoći i da ćenjegove strele uneti ljubav u Šivino srce. Očajna, sebi je prebacivala, prekorevala samu sebe, korilasvoje lice i telo: »Šta će mi lepota, šta će mi čvrste grudi i obla bedra?« - jadikovala je tužna Uma. -»Čemu moje tamne oči, beli zubi, šta će mi ovo nežno telo i svetlo lice, ako je moj voljeni Šiva premasvemu tome ravnodušan? Ne, neću više da čuvam i negujem svoju lepotu. Poči ću u pustinju, odenućukošulju od like i podvrgnuću svoje telo mučenju.«

I Uma napusti raskošne dvore svoga oca Himavate, gospodara planina, i udalji se u tiho isposničkoboravište. Ona zbaci sa sebe lepe haljine od skupih tkanina, sjajne ogrlice i zlatne grivne i ogrnusejelenjom kožom. Odričući se jela i pića - izloži se iscrpljućim zavetima. Po letnjoj pripeci mučila je sebevatrom i dimom sa lomače, a po hladnoći stajala je u ledenoj vodi potoka. Tako je godinama sebezlostavljala prelepa Uma u želji da zadobije Šivinu blagonaklonost. I jednoga dana u njeno isposničkoboravište pojavi se mladi brahman. Ona ga dočeka ljubazno i sa svim počastima, donese mu čistu vodu,plodove i korenje, ponudi mu počasno mesto napravljeno od svete trave kuša.

Odmorivši se od puta i zahvalivši Umi na gostoprimstvu, brahman je upita zašto ona uništava svojulepotu i mladost, zašto ne sledi svoje srce, već se predaje surovim pokajanjima. Tada pobožna Umaispriča gostu kako je zavolela Šivu, kako se nadala da će ga osvojiti lepotom i mladošću i kako su svinjeni napori i nade ostali uzaludni. »Zato sam odlučila da se podvrgnem. podvižništvu« - reče Uma. -»Moja lepota i mladost nisu mi doneli sreću.«

Mladi brahman je pažljivo sasluša i reče: »O, pobožna usamljenice, ispričala si mi istinu, ali mi nisireklazašto ti je potrebna Sivina blagonaklonost? Šta si našla u tom mračnom i usamljenom podvižniku koji sepredaje razmišljanju i umrtvljivanju tela? On je oronuo i zastrašujućeg izgleda: ogrlica oko vrata mu jezmija otrovnica, a bedra mu obmotava okrvavljena slonova koža, koju je odrao sa nekog demona uslonovom liku, pošto ga je najpre ubio. On jaše na biku koji uliva strah u kosti, voli da posećujeposmrtna zgarišta, i puki je siromah.« Ali Uma nije htela dalje da sluša brahmana koji je tako ružionjenog voljenog Šivu, i razgnevi se. »O, brahmane, uzalud se trudiš da odvratiš moje srce od Šive« -reče rasrđena Himavatina kći. - »Šiva je veliki, strašan i prelep, a ja sam mu potpuno predana. Neka onjaše na strašno,m biku, i nosi oko vrata zmiju - šta mari? Bilo šta da govore o njemu, bila to istina ili laž,moja ljubav prema njemu nikada neće presahnuti. Uma još ne uspe da do kraja izgovori sve što je htelakad se brahman na nJene oči preruši i pred Himavatinom kćerkom, iznenađenom i obradovanom, stvorise Šiva. Gromoglasan, on joj reče da su mu njena predanost i ljubav ganuli srce i da je hoće za ženu.

Presrećna Uma požuri svome ocu Himavati da mu ispriča da su joj se najzad ostvarile nade i da juje Siva zaprosio. Dobra vest obiđe sva tri sveta, i bogovi, i asuri i ljudi, požuriše da prisustvujusvečanom svadbenom obredu. Posle svadbe Šiva se sa suprugom povuče na vrh Kajlase.

Bračna noć Šive i Ume trajala je celu godinu dana, celu dugu nebesku godinu nisu prestali da sevole srećni supruzi, i toliko silna beše njihova strast koja ih je obuzela da se nebesnici već počeše brinutiza srečan ishod borbe sa Tarakom.

»Treba prekinuti njihovu ljubav« - rekoše bogovi Indri. - »Inače će njihova strast izroditi takvopotomstvo da ga neće moći izdržati ni nebo ni zemlja.« Potom zabrinuti bogovi krenuše u pravcuplaninskih padina Kajlase i obratiše se Šivi; dugo su ga pozivali i najzad ga svojim molbama odvukoše odmilovanja prelepe Parvate. Šiva blagonaklono sasluša žitelje nebeskog carstva, i ispusti svojeplodonosno seme u Agnin plamen.

Istoga trena jezike vatre obmota beli dim; ali Agni nije mogao da sačuva seme Šive i baci ga ubožanstvene vode Gange. Ni bistra kći gospodara planine ne mogaše da podnese snagu njegove vatre injeni talasi izbaciše Sivino seme na Himalaje. Ovde, na cvetnim lugovima* planinskih obronaka, onopoče brzo da raste i dobi božanski lik. I to dete, rođeno iz strasti Šive i Himavatine kćeri, nazvašeSkanda, Potomak.

Istoga dana na obali Gange dođoše da obave sveto pranje šest čuvenih nebeskih lepotica; šestsestara - Kritike.* One su odavno želele da imaju porod, i obradovaše se kad na obali videše Šivino dete.One ga uzeše i odgajiše, kao rođenog sina. Onog trena kad mladog Skandu zadojiše mlekom šest dojilja,na njegovim ramenima izrastoše šest glava sa šest ustiju. Po imenu svojih pomajki Kritika, Šivin sin dobijoš jedno ime - Kartikeja. Kritike kasnije postadoše šest zvezda i sve do današnjeg dana svetle visoko na


75

nebu; Agni postade njihov suprug i gospodar.Kartikeja izraste u moćnog i strašnog ratnika; kako beše prelep, zavoleše ga gandharvi i apsare, i

posećivahu ga i na padinama Himalaja veseleći ga muzikom, pesmom i igrom. Ganga ga je umiljatopozdravljala kad god bi ušao u njene svete vode radi jutarnjeg pranja, a noću, kad bi Kartikeja, savladaosan, zemlja bi ga njihala na svojim grudima. Brihaspati, mudri učitelj nebesnika, predade mu svojaznanja i nauči ga himnama svetih Veda. Ali Kartikeja je iznad svega voleo vojnu veštinu, kojom jevladao do savršenstva.

Šestog dana po Skandinom rođenju svi bogovi na čelu sa Brahmom, gandharvi, apsari, jakši, kinarii sva živa bića na zemlji dođoše da pozdrave mladog Šivinog i Uminog sina. Slaviše Kartikeju pohvalnimgovorom i poželeše mu svako dobro i sreću, diveći se njegovoj lepoti i snazi. Šiva i Uma tada zamolišeBrahmu da im obdari sina nekim srećnim darom, koji bi bio po volji i bogovima i njemu.

Veliki Brahma ne odgovori odmah na njihovu molbu. Ne beše mu lako da nađe dostojan dar zamoćnog Sivinog sina, pošto je sva tri sveta već odavno razdelio drugim bogovima. Ali, posle kratkograzmišljanja, on ustanovi za Skandija visoki položaj vođe nebeske vojske; i svi bogovi sa pokličimaradosti odobriše i pozdraviše Brahminu odluku.

Potom uslediše darovi bogova. Indra dade Kartikeji za ženu. svoju prelepu kćer Devasenu, Višnumu pokloni strašno oružje, Kubera, car nad carevima, odvoji Skandi hiljadu hiljada jakša, Agni ga obdarivatrenim sjajem, Vaju brzim kočijama, a vešti Tvaštar mu pokloni lepog pauna koji je mogao da menjaoblik po želji. Posle ovog darivanja bogovi se pokloniše Šivinom sinu i stadoše ga slaviti ovim rečima:»Slavimo te, o, Šestoliki, i polažemo u tebe sve svoje nade! Ti si moćan, ti-. si neustrašiv, ti bleštiš kaosunce u podne na horizontu! Ti si veliki ratnik, ti si gospodar nebeske vojske, ti si naš oslonac i zaštita!O, Skando, ti znaš da nas je asur Taraka lišio vlasti nad svetom i svakojako nas ponižava. Molimo te,moćni Kartikejo, kazni Taraku i vrati nam mir i radost! «

»O, bogovi, ničega se ne bojte« - odgovori im Sivin sin. - »Ja ču se obračunati sa vašimneprijateljima i uništiću ih. Ni Taraku neću poštedeti kazne za uvrede koje vam je naneo.« I Kartikejaodmah, u pratnji vojske bogova, krenu u pohod na Taraku.

Ispred njegove vojske u Tarakinu prestonicu pojuri glasnik, koga posla Indra. On stiže preSkandine vojske, stade pred gospodara asura i reče mu: -»O, moćni vojniče, ja sam Indrin glasnik i ponjegovoj naredbi došao sam da ti javim da sva vlast nad nebeskim carstvom i u sva tri carstva jedinonjemu pripada. I Indra ti je još poručio da te čeka surova osveta za sve zlo koje si počinio! «

Taraku obuze silan bes kada ču nadmenu Indrinu poruku. »Čuj, glasniče« - reče on - »nije li tiIndra, možda, govorio o tome koliko je puta bežao sa bojnog polja? Da li je zaboravio na to? Tvojgospodar je odista bestidan! «

Posle ovih reči Taraka pusti glasriika da se s mirom vrati, i duboko se zamisli. »Indra se ne biusudio da tako govori sa mnom« - mislio je Vadžrangov sin - »da nije siguran u pobedu. Ko se to odlučioda mu pomogne? U koga se lukavi Indra uzda?«

Uto zloslutni znaci prekidoše Taraku u razmišljanju i njega obuze strah. Usta mu se osušiše i zaigramu levo oko, a na putu za dvorac uskovitla se stub žute prašine; stravično zavijanje i krici razlegoše sena sve strane, i pred Tarakinim pogledom puče nebrojena nebeska vojska, koju je predvodio Šivin sin.Pažljivo osluškujući, Taraka ču reči pohvalnice koje su glasno pevali nebeski pevači i pripovedači: »O,mladi Kartikejo, ti sijaš jedinstvenim sjajem! Tvoja moć i tvoja vojna veština doneće ti željenu pobedu. Utvoje bojne kočije upregnut je paun - Tvaštarino čarobno delo. Ne mogu ih zaustaviti ni strašni Taraka ninjegova vojska. Na svojoj zlatnoj kočijii ti sijaš kao sunce na horizontu. Slava tebi, o, Kartikejo! Slavatebi i pobeda!«

Tada se Taraka seti dara koji je isprosio od Brahme, i seti se da će ga smrt zadesiti od rukesedmodnevnog deteta. Ali on i ne trepnu, već naredi svojoj vojsci da e sprema za bitku, a onda se popena kočije i pođe u usret neprijatelju.

»O, dete« - obrati se on Skandi - »da li se ti to s emaš za smrtonosnu bitku? Više ti pristaje da seig š s loptom. Ti još nisi imalo prilike da vidiš asure u j rosnom okršaju. Sigurno te tvoja detinja pametneće sač vati od opasnosti.«

Uzalud, Tarako, gubiš vreme na prazne reči« - odgovo ' Skanda, gospodar asura. - »Pogledajmlado sunce ' ada se ujutru podiže sa horizonta. Da li možeš dugo gledaš u njega a da ne zažmuriš? Ili,uzmi u ruke ml du kobru i reci da li je možeš dugo držati u ruci a da ne repiš od njenog smrtonosnogujeda?« Na ove reči, Tara a shvati da se bliži kraj njegovoj vlasti i njegovom živ u.

Ali on i~e pomisli na predaju; i poče bitka. Oblaci strela zamracXše nebo, na Kartikeju poleteše sastrašnom snagom džilit'i` i koplja, ali Sivin sin se i ne pomeri na svojim kočijama. On je lako odbijao


76

udarce, a njegovo oružje toliko je teško poražavalo neprijatelje da oni u užasu počeše da se povlače,pokušavajući da se drže što dalje od njega, iz straha da ih njegovi udarci ne sustignu. Tarakovi udarcinisu mogli ništa Skandi, i on se nezadrživo probijao kroz redove asura, sejući smrt oko sebe, sličannepoštednom i nemilosrdnom Jami.

Uskoro asuri počeše da se povlače i pojuriše sa bojnog polja, ostavljajući Taraku u četiri oka saSkandom. Otpoče surova bitka. Protivnici behu podjednako hrabri, ali Taraka nije mogao da savladaSivinog nepobedivog sina. Zamahnuvši palicom okovanom žezlom, Skanda odrubi Taraki glavu sasnažnih ramena, i gospodar asura se sruši mrtav na bojno polje kao ogromno drvo oboreno olujom. Uprašinu pade i Tarakov zlatan venac, a sa vencem prašina pokri i sve njegove podvige, njegovu snagu,vlast i slavu.

Bogovi su, likujući, slavili pobedu, i radosni pokliči odjeknuše bojnim poljem. Tako podvig mladogSkande, slavnog Šivinog i Uminog sina, izbavi nebesnike od patnji i poniženja, i bogovi ponovo stekoševlast nad vasionom.

52. RUŠENJE TRIPURE

U davno doba živeo je moćni asur Maja, sin Vipra čite, gospodara Danava. Beše to asur velikesnage, spre - nosti i oštroumnosti, kao i tvorac veštine vradžbins : e sugestije, nazvane po njemuMajom.

Kada je u borbi sa neprijateljirna pretrpeo neuspeh, odluči da se odrekne svetovnog života i da sepodv gne surovom mučenju tela,* kako bi postao nepobediv. imi je stajao u hiadnoj vodi, a leti okruženvatrom i gologlav pod vrelim sunčevim zracima; u vreme kiV= nije tražio krov nad glavom. Divljiplodovi, korenje trava behu mu jedina hrana, a že~ je gasio samo v.dom iz potoka.

Surovo podvižništvo oslobodi mu dušu d grešnih misli, a telo od mesa, i on postade tako mrš v iprozračan da su mu se kroz kožu mogle videti osti. Snaga njegovog duha koju je stekao podvižništ ombeše toliko velika da se od nje užariše sva tri s eta, i obaviše se oblacima vrele pare.

Tada mu se javi Brahma, tvorac v ione, i upita ga: »Sta želiš, Majo? Ja sam zadovoljan t o ompobožnošću i ispuniću ti ono što tražiš.« 1VIaj o~govori Brahmi: »Izdavna postoji neprijateljstvo iz eđubogova i asura. Bogovi nas savlađuju u bitkama i vakojako nas zlostavljaju. A mi se ne možemo odbr itiod njih; svuda nas sustižu - i na zemlji, i pod ze}iiljom, i na dnu okeana! Ja hoću radi zaštite asura dapodignem tvrđavu i da je nazovem Tripurom. Učini tako, o, veliki Brahmo, da niko ne može da je razruši- ni bogovi svojim oružjem ni brahmani svojim prokletstvima.

»Nikome i ničemu nije dato da večno postoji« - uz osmeh odgovori Brahma asuru - »ni čoveku, nidemonu, ni tvrđavi. Ja ne mogu da ti ispunim takvu molbu.« Tada Maja zamoli Paroditelja da njegovatvrđava bude nepovrediva za sve, osim za Sivu, i da ni sam Šiva ne može razrušiti Tripuru drugačijenego jednom jedinom strelom, i to onom koja prva poleti iz luka. »Neka bude tako« - odgovori Brahma iudalji se u svoje dvore, a Maja, obradovan darom tvorca vasione, stade razmišljati o tome kako dapodigne takvu tvrđavu koju niko ne bi mogao da razruši jednim jedinim gađanjem iz luka.

Vešt graditelj, Maja odluči da podigne tvr$avu sa tri utvrđenja, od kojeg svako dugačko i široko posto jodžana. Prvo da bude napravljeno od železa i ukopano u zemlju, drugo od srebra da bude podignutona prvom i da se upire u nebo, a treće od zlata - da se podiže iznad drugog i uzdiže iznad nebesketvrđave. Maja sagradi svoju tvrđavu kao što je i zamislio i nazva je Tripurom. Donje utvrđenje bešeokruženo železnim zidinama, srednje - srebrnim, a gornje - zlatnim. Kraj visokih kapija Tripure i danju inoću stajali su strašni stražari; naoružani oštrim kopljima i mačevima. Duž celog puta koji je vodio uzlatnu tvrđavu behu postavljeni zlatni ćupovi sa vinom i cvećem, a u samoj Tripuri Maja sazida dvorce ihramove, napravi puteve i spoji ih širokim trgovima; duž puta podiže visoke i raskošne palate, ukrasigrad ašokovim šumama i vrtovima, a oko svežih bazena zasadi cvetno senovito drveće. Iz Majinih zlatnihpalata uvek su se mogli čuti muzika i zvon srebrnih i zlatnib zvončića dok je prijatan lahor širio miriscveća i zakađenog oblačka od prinošenja žrtve. Srećni asuri se sa ženama i decom sjatiše sa svih stranau Tripuru, nastaniše se u dvorima koji behu za njih podignuti, slaveći pohvalnicama i molitvama veštoggraditelja, velikog neimara, asura Maju.

Nebrojeno rnnoštvo Dajteja i Danava živelo je u Tripuri u izobilju. Oslobođeni straha od nebesnika,uživali su u mangovim i ašokovim šumama, kraj prozračnih bazena, namazani uljima, odeveni u svečanehaljine i ukrašeni zlatnim grivnama i skupim orlicama. Asuri su provodili svoje dane u Tripuri srećni kaobogovi u Indrinom nebeskom carstvu, srca im uvek behu puna radosti, dok za svađe i razdore nisu znali.


77

Tako su asuri godinama živeli u blagostanju i miru u tom divnom gradu. Ali jedne noći Maja usnistrašan san; prividelo mu se da su Tripuru napale boleštine i svađe, siromaštvo i zavist. Sledećeg jutraon okupi asure u raskošnoj palati carskog saveta i reče: »O, braćo, noćas sam usnio loš san, i on mi tištidušu predosećanjem nesreće. Usnio sam kako je u Tripuru stiglo mnoštvo žena užasnog lika. Oneupadoše u naše domove i posejaše u naša srca razdor, mržnju i zavist jednih prema drugima. A ondaugledah nekakvu nakazu sa četiri noge i tri oka. I ona poče pratiti te žene, ali tada svanu, i ja seprobudih. Ne znam šta predskazuje taj san Tripuri, ali siguran sam da nam bogovi pakoste, da imsmetaju naša sreća, moć i bogatstvo i da bi nas rado ponovo proghali na dno okeana ili u podzemnocarstvo. Zato vatn se obraćam: budite dobri jedni prema drugima! Ne dozvolite da se u vaša srca uvukuzavist i zloba. Neka vam život bude pravedan i smeran.«

Asuri saslušaše Maju u nemom ćutanju i napustiše njegove dvore, misleći na savete koje im je dao.Ali već sutradan se izmeniše. San gospodara Tripure beše odista proročanski. Od tog vremena zauveknestadoše iz Majinog grada i sreća, i mir, i poverenje, i prijateljstvo. Zavist, pohlepa i zloba uvukoše se udušu asura, oči mu poštadoše crvene od stalnog gneva i nezadovoljstva. Razdori i svađe iskrsavali su uTripuri svakoga trena i teško beše Maji da povrati mir i red kod svojih podanika, koji behu kao obuzetinekakvim bezumljem. Asuri počeše zapostavljati obrede, žrece podvrgoše progonima i stadoše ihsvakojako zlostavljati i vređati. Hramovi• opusteše, vatre na žrtvenicima se pogasiše, žreci, spasavajućiživot, posakrivaše se u tajna boravišta i nikoga ne beše u Tripuri ko bi čitao molitve, pet Brahminihhimni, i prinosio žrtve. Asuri prestadoše da ukazuju poštovanje starijima i da poštuju pretke. Prestadošei da razlikuju dan od noći - danju su spavali, a posle zalaska sunca počinjali su sa gozbama. Više im nijesmetala nečistoća tela, i zaboraviše na pranje. Ulazili su u postelju prljavi, posle izvršene nužde nisuprali ni ruke ni noge, nisu se prali ni posle obavljenih supružničkih dužnosti. Prestadoše da ukrašavajusvoje domove, gazili su cveće, sekli šume, rušili boravišta pustinjaka, surovo `su napadali žiteljenebeskog carstva, i sve je to predskazivalo buduću propast Tripure.

Surovi napadi asura ulivali su užas u sva živa bića u vasioni, te preplašeni bogovi krenuše Brahmida od njega traže zaštitu. »O, veliki Brahmo« rekoše oni tvorcu svetova - »sakrij nas i čuvaj od divljih ikrvožednih žitelja Tripure. Oni se kriju iza nepristupačnih zidina svoje prestonice i rugaju se našojnemoći. Njihovi krvavi napadi uvek su iznenadni, posle njih odmah odlaze u Tripuri i tamo se zaklanjajubezbedni od. našeg oružja. Kad ih ugledaju ljudi na zemlji drhte .od straha, kao guske uoči oluje, kaojelen pred lavicom. Od asura ni nebesnici nemaju mira. Svima nam je sada toliko teško da smo počeli dazaboravljamo i imena rođenih žena, sinova i unuka. Zemlja i nebo će opusteti ako nam ti, veliki Brahmo,ne pritekneš u pomoć.«

Praroditelj pažljivo sasluša nebesnike, dok mu je - božanski lik svetleo unutrašnjim mirom idostojanstvom. On reče bogovima: »Ja sam darivao Maju za njegovu veliku snagu duha, za njegovoneviđeno podvižništvo, obećavši mu da će njegova tvrđava biti nepristupačna. Ali on nije uspeo da smirizlobu i krvožednost asura, i oni ponovo svud seju strah i nesreću. Zato Majina prestonica mora bitisrušena, a njeni žitelji prognani iz zemaljskih i nebeskih krajeva. Ali nije tako jednostavno razrušitiTripuru, jer se ta tvrđava može uništiti samo pogotkom jedine strele, i ta strela ne sme da promaši.Jedino je Šiva sposoban da tako precizno gađa. Pođite Šivi i zamolite ga da kazni žitelje Tripure.«

Bogovi krenuše strašnom Šivi, koji je sedeo sa Umom na vrhu planine Kajlase. On beše okruženzlatnim sjajem, i tri njegova oka bleštala su zaslepljućom vatrom, kao tri sunca, a na čelu mu je svetleosrebrni mesec. Nebesnici otpevaše Šivi himne pohvalnice, slaveći njegove neobične podvige, a onda muse pokloniše i obratiše s velikom molbom da kazni žitelje Tripure i da poruši tvrđavu omraženu odbogova. »O, Šivo« - rekoše oni - »Maja, Vipračitin sin, moćan i lukav, podigao je nepristupačnu tvrđavuTripuru i otuda nam ugrožava vlast. Asuri nam se rugaju kao robovima, a mi smo nemoćni pred njima.Uništili su vrtove i šume u našem carstvu; i tamo gde je nekada naše poglede veselila šuma Nandana,sada je sve golo i pusto. Ugrabili su najlepše apsare i silom ih odveli u Tripuru. Oterali su u svojuprestonicu Indrine slonove i konje; i konje nebeskog gospodara sada uprežu u svoje kočije. Odneli su uTripuru naša blaga, i ne znamo kako da ih vratimo. Sada je i naš život u opasnosti, i jedino nam jeostalo da se pouzdamo u tebe i tvoju moč.«

»O, bogovi neka vas sreća prati« - odgovori im slavni Šiva. - »Oduvek sam vam želeo mir i sreću ai sada vam to želim. Odbacite strah i zebnju; uništiću tvrđavu asura koja vam je toliko mrska. Ali vi mizato morate pomoći da za boj opremim kočije.«

I bogovi počeše da opremaju kočije velikog Šive.* Ni )edan od besmrtnin gospodara sveta nijeimao takve. Zemlja im beše osnova, planina Meru - središte, planina Mandara osa, a Sunce i Mesec njenizlatni i srebrni točkovi, nebeski svod beše prednji deo tih kočija. Cetiri Vede postadoše konji, upregnute


78

u Šivine kočije, a drveni lukovi behu četiri juge* - četiri veka, na koje se deli vreme proteklo odnastanka sveta: Kritajuga - zlatan vek; Tretajuga - srebrni; Dvapara - bakarni i Kalijuga - sadašnji,gvozdeni vek; ogromna zmija Dhritaraštra je zamenjivala uzde u toj zaprezi.

Strašni otrovni nagi, sinovi i unuci Vasuke, gospodara zmija, postadoše vatrene strele u tobolcimastrašnog Šive; njegov luk beše Samvatsara, Godina, koja meri vreme, a tetiva na njemu beše Kalaratri*,Noć smrti sveta - Jamina sestra.

Bogovi opremiše tu vasionsku kočiju, i Šiva zadovoljan, pohvali njihovu veštinu. Potom reče: »O,bogovi, sada mi je potreban i vešt kočijaš!« - »Ko bi mogao biti kočijaš na toj kočiji?« - pomisliše bogovii obuze ih nemir zbog. neprilike u kojoj se nađoše. »Šta da radimo? Zar nikada neće biti uništenaTripura?« - zakukaše oni. Tada se Brahma, videviši njihovu smetenost, sažali nad njima i reče: »Ja ćubiti Šivin kočijaš.« On stade na kočiju i uze uzde, a bogovi počeše da se vesele i kliču.

Potom se Šiva, zadovoljan, pope na kočije; konji-vede zategoše remene, ali od težine velikog bogaoni se presaviše sve do same zemlje i, pavši na kolena, zariše njuške u prašinu. Šiva ih podiže snažnomrukom, i ponovo bogovi zaurlaše trijumfalno, i taj urlik beše sličan huci okeana za vreme bure. »O, Šivo,želimo ti pobedu, pobedu!« - klicali su oni. I Brahma, božanski kočijaš potera kočije u Tripuru.

Bogovi pojuriše za kočijama; Jama je jahao svog ognjenog bivola*, držeći u ruci žezlo i omču zahvatnje grešnika; Indra sede na belog slona Ajravatu, mašući svojom strašnom vadžrom; Skanda je i§aoza kočijama svoga oca jašući pauna. Zmija Šeša čuvala je prednji deo Šivinih kočija, onamo gde jestajao Brahma, a Ušanas i Brihaspati, veliki mudraci, čuvali su točkove; pozadi je Šivin sluga Nandinjahao na biku sa barjakom i trozupcem*, a za njima su išli pramathi*, zloslutni demoni iz Šivine pratnje,ispunjavajući okolinu strašnim urlicima, sličnim lavljoj rici.

Ubrzo potom Šivine se kočije približiše Tripuri. Na visokim zidinama boj je očekivalo mnoštvoasura. Majini ratnici uvukoše se u njene kule, držeći oružje u pripravnosti. Unaokolo je vladala muklatišina pred neizežnu bitku. Šiva jednim pogledom obuhvati tvrđavu asura, koja je zalazila u nebeskisvod, i Majinu nebrojenu vojsku, i reče, obraćajući se Indri: »Asuri su spremni za boj. Njihova vojska jenebrojena, i Majini ratnici gore od zlobe i žudnje da nas pobede. Asurima se, zacelo, javilo zloslutnoznamenje koje im je predskazalo dolazak krvave bitke. Skreni im, gospodaru, pažnju od mene i počni sastrane žestoku borbu sa Majinim asurima. U ispomoć uzmi moju pratnju. Ja ću stajati ovde na kočijama ipokušaću da pronađem ulaz u Majinu tvrđavu, a kada dođe vreme, jednom ću strelom celu tvrđavuTripure pretvoriti u prah.«

Na Indrin znak nebeska vojska krenu na Tripuru. Zagrmeše bubnjevi, ratnici zapevaše bojnepesme, i veliko uzbuđenje obuze zaštitnike tvrđave. Dok su jedni plamteli od zlobe i, zamahujućioružjem, gnevno urlali sa nestrpljenjem očekujući borbu, drugi su, predosećajući sigurnu pogibelj, jurilipo Tripuri i pitali jedni druge: »Zašto nam je takav strah okovao duše? Šta nas očekuje u toj bici - smrtili pobeda? Zašto je ovamo došao glavom strašni Šiva, koji kao lav spreman za skok sedi na svojimkočijama ogromnim kao planinski vrh? Zašto nam predosećanje nesreće pritiska srca? Šta hoće Šiva injegova vojska od žitelja Tripure?«

Ali niko nije umeo da im odgovori. Indrina vojska je već bila sasvim blizu. Majine tvrđave, i ubrzootpoče surov boj između asura i nebeske vojske. Tetive strela su zastrašujuće tutnjale kao grmljavinauoči nepogode. Oblaci strela zakloniše vedro nebo, i, smrtno pogođeni, padali su Majini i Indrini ratnici.Ispred zidina Tripure poteče krv kao reka, a zemlja se pokri leševima. Glave, ruke i noge odsečeneoštrim mačevima, rasle su u gomilama na bojnom polju smetajući ratnicima da se bore prsa u prsa.Jauci ranjenih, ržanje, konja, tresak od lomljenja kočija, krici bola i besa odjekivali su ratištem. Indriniratnici istovremeno jurnuše na sva tri Tripurina utvrđenja, odvlačeći pažnju Majinih asura od Sive koji jesa strane čekao svoj trenutak. Oni su sve više potiskivali Majine ratnike i najzad ih uteraše pod zaštituTripurinih čvrstih zidina. Tada Maja odluči da protiv nebeske vojske primeni snagu svoje vradžbinskeveštine. I uskoro Indrinim ratnicima poče da se priviđa da su opkoljeni zidom plamteće vatre koja ide nanjih, da se sa sve četiri strane sveta prema njima pružaju plameni jezici, za kojima, sa rikom izavijanjem, jure divlji lavovi i tigrovi i mile krvožedni krokodili i zmije; i videše kako se na njih sastrašnom tutnjavom survavaju planinske vrleti i pada ogromno drveće. Od svega toga užas obuzeIndrinu vojsku. Ratnici se nasmrt prepadoše i skameniše.

Tada u boj krenuše veliki bogovi - čuvari sveta - lično Indra, a za njim Varuna, Surja, Jama iKubera. Oni oslobodiše svoju vojsku od priviđanja, i ona s novom snagom jurnu i stiže sve do samihzidina tvrđave. Majinih ratnika je bivalo sve manje, dok su gomile leševa na bojnom polju postajale sveveće. Bogovi počeše sa nesavladivom snagom da potiskuju asure, koji su_ u velikom neredu bežali podzaštitu zidina svog boravišta., Tako rasteruje noćnu tminu jutarnje sunce koja se podiže negde izdaleka,


79

sa kraja zemlje.Najzad, snaga napusti branioce Tripure. Od borbe beše umoran čak i sam vođa asura Maja. I on se

pope u gornje utvrđenje Tripure da se odmori u svojim palatama od preteškog boja i da skupi snagu zadalju borbu. Disao je teško, sa rukama opuštenim niz telo i glavorn na grudima. Mračna razmišljanjaobuzeše gospodara Tripure.. »Avaj« - govorio. je sebi Maja - »nema takve tvrđave koja bi mogla stajativečno. Činilo se da je Tripura nepristupačna, ali čak se i ona može srušiti. Vreme savlađuje sveprepreke. Kako da izdržimo u ovoj bici ako se i samo Vreme okrenulo protiv nas. U visioni je svepodređeno Vremenu - takav je zakon velikog Brahme. Kako da se spasemo? Ja se ne bojim ni Indre, niVarune, ni Kubere, ali bojim se Šive koji je krenuo protiv nas i, nema sumnje, Tripuri je ostalo još malodo njenog kraja. Ali ne moramo se boriti do poslednjeg daha. Zato ću pokušati da održim vojnički duhkod ratnika asura. Sada ću pokazati svom narodu svoju moć i vaskrsnuću asure pale na bojnom polju.Tada će se vera u pobedu ponovo vratiti u Tripuru.«

Snagom svoje vradžbinske veštine Maja probudi u svojoj vojsci nadu i hrabrost. Zatim, naočigledzapanjenih asura, na volšeban način stvori se bazen* dugačak šesnaest, a širok osam jodžana, oivičenplaninskim kamenom. Do bazena su vodile široke stepenice, iznad kojih se širio miris cveća i duvao tihumilan povetarac. Lotosi su plivali na površini vode, slični suncu i mesecu na horizontu. Divne ptice sazlatnim perjem pevale su, leteći iznad plavog bazena, i svojom veselošću ulivale su radost u dušu.

Naočigled asura, iznenađenih tim čudom, Maja zagnjuri ubijenog ratnika u toplu vodu bazena, iovaj se u tren oka povrati iz mrtvih - kao što plamen plane na žrtveniku kada žrec poškropi vatru uljem.I vaskrsli asur povika: »Gde je Indra? Gde je njegova vojska? Mi ćemo se boriti, pobedićemoneprijatelje, i zanavek ćemo uništiti njihovu snagu! Ili ćemo danas pobediti, ili ćemo, ne trepnuvši predlicem strašnog gospodara bogova, svi' do jednog sići u carstvo Jame!«

Čudo koje je Maja stvorio, udahnu asurima novu snagu. Likujući i verujući u pobedu, oni suuzvikivali: »Borićenro se! Nećemo odstupati!« - i sa besom jurnuše na Indrine ratnike, nanoseći imsmrtne udarce. »Braćo, borite se i ne bojte se smrti« - bodrili su jedan drugoga asuri. - »Ako padnete ubici, čaroban bazen će vas ponovo povratiti u život.«

I, ne znajući više za strah, asuri jurnuše u borbu, kao što lavovi kidišu na svoju žrtvu u vremenočnog Iova. Asuri su, pod udarcima Indrinih ratriika, na hiljade padali, natapajući zemlju krvlju, i nahiljade ih je oživljavao Maja u svom bazenu. Sve su teže odolevali Indrini ratnici, sve su smeliji bilinapadi zaštitnika Tripure. I asuri ponovo počeše potiskivati bogove.

Bogovi se tada obratiše za pomoć Višni. Veliki čuvar sveta istog trena se vinu visoko u nebo,prolete iznad glava branilaca Tripure i neprimećen uđe u nepristupačnu tvrđavu. Prerušivši se u bika, onpriđe čarobnom bazenu, pogazi cveće, rastera ptice pevačice i ispi životvornu vodu, osušivši Majin bazensve do poslednje kapi. Potom se vrati natrag u Indrinu vojsku; tako sunce, spuštajući se iza zemaljskihpredela utapa zemlju u tminu.

Bogovi se sa jarošću ustremiše na asure i stadoše ih na stotine i hiljade uništavati; Majini vojnici susve više ginuli. Krv je kao reka tekla bojnim poljem; malodušnost obuze ratnike Tripure, i oni počešeodstupati prema zidinama svoje tvrđave. »Pobeda! Pobeda!« - uzvikivali su bogovi slaveći pobedu. -»Sada ćemo pokoriti vasionu s kraja na kraj!« Asuri se sakriše iza zidina Tripure, da zaleče rane i skupesnagu za novu borbu.

Gospodar Tripure, neustrašiv i moćan Maja, okupi na gradskom trgu svoje umorne ratnike i rečeim: »O, asuri! Vi ste se povukli, ali se niste pokorili, niste :pokleknuli pred neprijateljem! Istini za volju,danas se hrabro borila vojska bogova. Ali vi ne treba da klonete duhom. Do sada vas slava i uspeh nisunapuštali, sve vreme vas je pratila pobeda, ali sada moramo da se spremamo za napuštanje Tripure.Avaj! Vreme nikoga ne štedi, i potčinjena mu je čak i tvrđava od gvožđa, srebra i zlata. Jedino vreme nezna za poraz. Pogledajte, strašni neprijatelji su napravili obruč oko našeg utvrđenja!«

Ove Majine reči baciše asure u očajanje. Lica im pobledeše, kao što blede zvezde u svetlojmesečevojnoći. Samo što to Maja završi, kad dojuri straža čarobnog bazena i saopšti strašnu vest o bikukoji je ispio čudotvornu vodu. Maja ni najmanje ne pokaza gnev,niti prekori stražu; beše mu jasno da jeVišnu, od koga nema tajni u vasioni, obmanuo njegove ratnike. »To je velika nesreća za nas« - reče on.- »Ako u našem bazenu nema više čudotvorne vode, mi ne možemo oživljavati ubijene ratnike, i, ovde,na ovoj ravnici bez brda, bez šuma, bez ikakvog zaklona, ne možemo odoleti bogovima, ne možemosačuvati Tripuru. O, asuri, moraćemo patražiti zaštitu nemirnih voda okeana. Tamo, na morskoj pučini,bogovi nas ne mogu goniti niti potčiniti svojoj vlasti. A ako siđu za nama, tamo ćemo u okršaju na život ismrt savladati i uništiti svu Šivinu vojsku.«

I na Majin znak Tripura se istog trena pomeri i potonu u vode okeana i tako nestade pred


80

zapanjenim bogovima. Tada se Šiva obrati Brahmi s molbom da vozi kočije onamo gde je nestalaTripura.

I svaznajući Brahma pokaza Šivi i njegovoj vojsci put u Tripuru, koja se ponovo uzdigla na površiniu zapadnom kraju okeana. Asuri još ne behu spremni za novu bitku kad Indrina vojska opet jurnu naMajinu tvrđavu.'

Okean se uzburka i oboji krvlju. Tela asura, poginulih u boju, tonula se u slanu morsku vodu ipostajući plen morskih čudovišta. Ogromne ribe-grabljivice, željne krvi i tela ubijenih, doplivaše sa svihstrana i, ispuštajući pomamne krike proždirale su ih.

Nebesnici istovremeno jurnuše na sve tri kapije Tripure. Železo, srebro i zlato padalo je podnajezdom Indrine vojske željne pobede. Neizbežan poraz nadnese se nad gradom. Kuknjava i lelek majkii sestara, žena i nevesta asura tako su žalosno odzvanjali iznad mora da su Majine ratnike lišavali snage.

Gospodar Tripure, najzad, okupi oko sebe asure i reče im: »O, ratnici! Znajte da. se bliži vremekada će Mesec na horizontu i sazvežđe Pušja* početi da se približavaju jedno drugom. U taj čas našatvrđava će s njima biti u istoj liniji. Tada Šiva može da uništi Tripuru samo jednom jedinom strelom. O,braćo, bliži se čas davnašnjeg Brahminog predskazanja. Akp Siva ne propusti taj trenutak i ruka i luk gane izdaju, ni kamen na kamenu neće ostati od naše tvxđave i mi ćemo morati da se spasavamobekstvom. Ali ako uspemo da u pogodan čas gurnemo Šivine kočije sa mesta i da ga ometemo da stre-lom pogodi Tripuru, bogovi će se vratiti u svoje krajeve neobavljena posla. Zato, o, asuri, budite čvrsti ineustrašivi, ne mislite na poraz i smrt koji nam prete!« Asuri saslušaše Majine reči i rekoše: pO,gospodaru, učiničemo onako kako nam naređuješ i sprečićemo Sivu da strelom pogodi Tripuru. Nećemomu dozvoliti da poruši našu tvrđavu i ubićemo ga pre nego što uspe da zategne tetivu svoga luka.« I,čvrsto rešeni da odbrane Tripuru u predstojećoj bici, asuri se predadoše odmoru u očekivanju togatrenutka kada Mesec i sazvežđe Pušja počnu da se približavaju jedno drugom.

Tako pade noć, i Mesec se pojavi na horizontu iznad Tripure, a njegov sjaj osvetli ulice i trgoveasurskog grada. Sluškinje zapališe svetiljke i baklje u palatama Dajteja i Danava, i cela Tripura blesnnod vatre, i beše u njoj svetlo kao u vreme izlaska Sunca. Nada u pobedu, vera u svemogućeg Maju injegovu ćarobnu moć radovali su duše asura, i oni, zaboravljajući sve brige, u taj ponoćni čas predadošese razonodama i ljubavnim nasladama. Miris cveća ispuni vazduh, a u noćnoj tišini odjeknuše pesma imuzika; ljubavna čežnja obuze žitelje Tripure, i oni zaboraviše na buduću nesreću.

Ali prođe noć, i svanu jutro; i Indrina vojska se spremi za novi boj. A kada se Sunce dotače vrhaplanine Meru, vojska žitelja neba se ustalasa i zatutnja kao okean u trenutku smaka vasione. BogoviVaruna, Kubera i hiljaduoki Indra ponovo povedoše u juriš vojsku bogova naoružavši se hiljadamakopalja i noseći barjake; i činilo se kao da neobuhvatna gusta šuma nadire prema zidinama Tripure.Zazujaše tetive bojnih lukova, zapevaše u vazduhu strele i zablistaše koplja i džiliti. Ponovo poteče krvna bojnom polju, i tela mrtvih prekriše zemlju. Ratnici asura, vešti u vojevanju, bodrili su jedan drugogapobedničkim pokličima, dok su neprijatelja pokušavali da zbune obasipajući ga porugama i kletvama.Njihova lica, bleda posle besane noći, sijala su strašnom odlučnošću i oni behu spremni da umru radispasa Tripure.

Ali nebeski ratnici su premašivali Majine ratnike po svojoj snazi i ratničkoj veštini. Ne izdržavšinjihovu navalu, asuri ponovo potražiše zaštitu u okrilju utvrđenja. I samo što se za njima zatvorišegvozdene kapije, kad se

Mesec i sazvežđe Pušja počeše približavati jedno drugom iznad tvrđave Majinih asura.Tada Šiva uze u ruke svoj strašni luk, stavi na zategnutu tetivu strelu, neumitnu kao i sam Jama,

bog smrti, i pusti strelu u nepristupačnu tvrđavu Tripuru. Istog trena prolomi se strašna grmljavina inebo planu od sjaja vatre iznad razrušene Tripure, i tvrđava asura, buknuvši kao smolasta baklja, survase u pučinu okeana. Voda u okeanu uskipe i površinu joj prekri bela para. Tako se ruševine divne Majinetvrđave zauvek nađoše na morskom dnu i sa njom i svi podanici moćnog gospodara asura. Nikome odratnika Tripure, osim Maji, ne beše suđeno da se spase od vatrene strele velikog boga Šive. Šiva poštedeMaju zbog pređašnjih zasluga i dozvoli mu da ode živ i zdrav iz zapaljene Tripure. On se potom nastanidaleko na kraju vasione.

Bogovi se, pak, oslobođeni od zlostavljanja žitelja Tripure, trijumfalno vratiše u Amaravatu, likujućii slaveći veliki Šivin podvig.

53. BOGINJA KALI


81

Nekada davno sukobiše se asuri i bogovi u surovoj bici koja je trajala celih sto godina. Asure jepredvodio Mahiša*, moćni demon sa glavom bivola, dok je na čelu bogova stajao Indra. Asuri pobedišebogove i prognaše ih sa nebesa. Tako su bogovi morali da se potucaju po zemlji kao obični smrtnici, aMahiša, svrgnuvši Indru sa prestola, zavlada svetom. Pobeđeni bogovi odoše Brahmi, Šivi i Višni iispričaše im o svom porazu i o Mahišinom usponu. Ta vest strašno razgnevi gospodare vasione i plamennjihovog gneva bljunu iz njihovih ustiju i spoji se sa vatrenim oblakom, sličnim planini; u tom oblakuovaploti se snaga svih bogova. I iz tog vatrenog oblaka koji svojim zastrašujućim bleskom osvetli celuvasionu, stvori se žena. Lice joj postade od Sivinog plamena, a kosa od Jamine snage. Od Višnine moćipostadoše joj ruke, a bog Meseca joj stvori grudi, Indra je opasa snagom, Varunina sila dariva joj noge,Prithivi, boginja Zemlje, stvori joj bedra, pete joj stvori Surja, zube - Brahma, oči Agna, obrve - Ašvini,nos - Kubera, uši - Vaju. Tako postade strašna boginja. Bogovi joj dadoše i svoje oružje; Šiva joj dadesvoj trozubac, Višnu - bojni disk, Agni - koplje, Vaju - luk i tobolac pun strela, Indra, gospodar bogova -svoju poznatu vadžru, Jama - žezlo, Varuna omču, Brahma joj dariva svoju ogrlicu, Surja - svoje zrake,Višvakarmari joj dade fino izrađenu sekiru, skupocene ogrlice i prstenje, Himavat, gospodar planina,pokloni joj lava za jahanje, a Kubera - pehar s vinom.

»Idi i pobedi!« - povikaše nebesnici, a Boginja pusti ratnički poklič od koga se zatresoše svetovi i,uzjahavši lava, pođe u boj. Kad demom Mahiša ču taj zastrašujući poklič, krenu joj u susret sa svojomvojskom. On vide hiljaduruku boginju kako raširenih dlanova zamračuje celo nebo i oseti kako se od batanjenog koraka tresu zemlja i podzemni svetovi. I poče boj.

Hiljadu hiljada ratnika napadoše Boginju - na kočijama, na slonovima i jašući konje - pogađajući jeudarcima palica, mačeva, sekira i kopalja. Ali velika Boginja, kao od šale odbi sve te udarce i,nepokolebiva i neustrašiva, sama je napadala svojim oružjem bezbrojno mnoštvo demona. Lav, koga jeona jahala, sa razbarušenom grivom upadao je u redove asura kao plamen požara u gustoj šumi. A izBoginjinog daha nastadoše stotine strašnih ratnika, koji su je pratili u boju. Boginja je sekla asure svojimmačem, ošamućivala ih udarcima palice, bola kopljem i probadala strelama, a na neke je nabacivalaomču i vukla ih za sobom po zemlji. Pod njenim udarcima asuri su na hiljade padali obezglavljeni, pre-polovljeni, probodeni više puta raskomadani. Neki su, i pored toga što su ostali bez glave, još stežućioružje u rukama, nastavljali da se bore sa Boginjom, dok su potoci krvi natapali zemlju onamo gde jeona projurila na svom lavu.

Mnoge su ratnike pobili Boginjini ratnici, mnoge je rastrgao lav, koji je skakao i na slonove, i nakočije, i na konje, i pešake, te se vojska demona raštrka, potučena do nogu. Tada se sam bivoliki Mahišapojavi na bojnom polju, zastrašujući Boginjine ratnike svojim izgledom i užasnim urlanjem. On jurnu nanjih i jedne izgazi kopitama, druge nabi na rogove, treće ubi šibanjem repa. Potom se ustremi naBoginjinog lava i pod njegovim kopitama poče da se trese i puca zemlja, dok je repom tako šibao okeanda se on strašno uzburka i razli; svojim rogovima Mahiša je na komade kidao oblake na nebu, a odnjegovog daha rušili su se visoki klanci i planine.

Tada Boginja baci na Mahišu strašnu Varuninu omču i čvrsto ga uveza. Ali istog trena demonnapusti svoj bivolji oblik i pretvori se u lava. Boginja zamahnu Kalinim mačem - Vremenom - i tamanhtede da odrubi glavu lavu, kad se istog trena Mahiša pretvori u ratnika s~ žezlom u jednoj i štitom udrugoj ruci. Boginja tad dohvati luk i svojom strelom probode ratnika. Na to se ovaj pretvori u ogromnogslona i, užasno tuleći, jurnu na Boginju i njenog lava, razmahujući svojom čudovišnom surlom. Boginjasekirom odseče slonu surlu, e.1i Mahiša tada uze svoj pređašnji oblik bivola i sa rikom poče kopatizemlju rogovima i bacati na Boginju ogromne planine i stene.

Gnevna Boginja onda popi opo nu tečnost iz pehara gospodara blaga, cara careva - Kubere, i prsnuu smeh, a oči joj pocrveneše i zasjaše kao plamen, dok joj je crvena tečnost tekla niz bradu. »Dok japijem vino, ti riči, bezumniče!« - reče ona. - »Uskoro će bogovi zakliktati likujući što sam te ubila!«Zatim se ona u jednom džinovskom skoku izvi u vazduhu i odozgo se sruči na velikog demona, pa mujednom nogom stade na glavu i probi mu telo kopljem. Kada Mahiša, u želji da izbegne smrt u novomobliku, do polovine iziđe iz sopstvene čeljusti, Boginja mu bez oklevanja odrubi glavu.

Mahiša pade na zemlju bez daha, i_bogovi počeše da kliču od radosti i da hvale veliku Boginju.Gandharvi opevaše njenu slavu, a apsare počeše da joj igrom odaju počast za pobedu. I kada se bogovipokloniše Boginji, ona im reče: »O, nebesnici, kad god vam preti velika opasnost, pozovite me i doći ćuda vam pomognem.« To reče i nestade.

Posle izvesnog vremena nesreća opet pogodi Indrino nebesko carstvo. Dva strašna asura, braćaŠumbha i Nišumbha, svojom moći i slavom beskrajno se osiliše na svetu i savladaše bogove u krvavojbici. Izbezumljeni od straha, bogovi su bežali ispred njih krijući se u severnim planinama, onamo gde sa


82

nebeskih strmina pada na zemlju sveta reka Ganga. I oni se obratiše Boginji, hvaleći je: »O, ti velikaBoginjo, čija su snaga i moć ravni sili cele nebeske vojske, o, ti, nedostižna čak i za sveznajućeg Višnu iŠivu, zaštiti vasionu!«

Tamo, gde se bogovi obratiše Boginji, dođe prelepa Uma, kći planina, da se okupa u vodi Gange.»Koga to slave bogovi?« - upita ona. I tada se iz tela nežne Šivine supruge pojavi strašna Boginja. Onaiziđe iz Uminog tela i reče: »To mene slave i pozivaju bogovi, koje opet zlostavljaju demoni, mene,veliku Kalu, mene, gnevnu i nemilosrdnu ratnicu, čiji je duh zatvoren, kao drugo ja, u telu milostiveboginje Ume. Ja Velika Boginja, Mahadeva u sebi nosim surovu Kali i nežnu Umu kao dva obeležja ujednom božanstvu!« I bogovi su slavili veliku Boginju pod raznim imenima: »O, Kali, o, Umo, o, Parvati,smiluj se, pomozi nam! O, Gauro, prelepa Sivina suprugo, o, Durgo, Teško savladiva, svojom moćisavladaj naše neprijatelje? O,, Ambiko, Velika majko, zaštiti nas svojim mačem! O, Čandiko, Gnevna,zaštiti nas od zlih neprijatelja svojim kopljem! O, Devi, Boginjo, spasi bogove i vasionu!« Saslušavšinebesriike Kali, ponovo krenu u boj sa demonima.

Kada Šumbha, moćni vođa 'vojske demona, ugleda veličanstvenu Kali, beše očaran njenomlepotom još pre početka bitke. I posla po nju svatove. »O, prelepa Boginjo, budi mi žena! Sada sam jagospodar sva tri sveta i sva njihova blaga su u mojim rukama! Dođi k meni, i da vladamo zajedno!« -ove Sumbhine reči prenesoše Boginji Kali njegovi glasnici, ali ona odgovori: »Ja sam se zavetovala da ćemoj muž postati samo onaj ko me pobedi u boju. Neka on iziđe na bojno polje; ako me on ili njegovavojske pobede, biću mu žena!«

Glasnici se vratiše i prenesoše Šumbhi što im je Boginja rekla; ali on nije hteo sam da se bori saženom i zato posla protiv nje svoju vojsku. Asuri jurnuše na Kali, u želji da je zarobe i da je takoukroćenu i pokorenu odvedu svome gospodaru, ali Boginja ih je bez po muke razbacivala udarcimasvoga koplja, i mnoštvo asura ta da pade i ostade da leži na bojnom polju: neke je ubila Kali, neke jeraskomadao njen lav. Preživeli asuri su u strahu bežali, a Durga je jurila jašući na lavu i učinila velikipokolj; njen lav je, tresući grivom, komadao asure zubima i kandžama i pio krv povređenih.

Kada Šumbha vide da mu je vojska uništena, obuze ga veliki gnev. On tada okupi svu svojuvojsku, sve asure, moćne i hrabre, sve one koji su ga priznavali za svoga gospodara, i posla ih protivBoginje. Ogromna sila demona krenu na neustrašivu Kali.

Tada joj svi bogovi priskočiše u pomoć. Brahma se pojavi na bojnom polju na svojim kočijama, ukoje behu upregnuti lavovi; Šiva, krunisan Mesecom i obmotan užasnim zmijurinama otrovnicama,izjaha bika sa trozupcem u desnici; Skanda, njegov sin, uzjaha pauna zamahujući kopljem; Višnu jejurišao na Garudi naoružan diskom, palicom i lukom, sa školjkom-trubom i žezlom, a njegovi drugi oblici,kosmički vepar i čovek-lav, jurili su za njim; Indra, vojskovođa nebeske vojske, jahao je slona Ajravatusa vadžrom u ruci.

Kali posla Šivu gospodaru asura: »Neka se on pokori i sklopi mir s bogovima.« Ali Sumbha odbacitaj predlog. On posla svoju vojsku na čelu sa vojskovođom Raktavidžom,* moćnim demonom, i naredimu da se obračuna s bogovima bez ikakve poštede: Raktavidža povede nebrojeno mnoštvo asura i bitku,i demoni počeše boj sa bogovima na život i smrt.

Nebesnici sručiše na Raktavidžu i njegove ratnike udarce svoga oružja, i mnoge asure istrebiše,pobivši ih na bojnom polju, ali, Raktavidžu nikako nisu mogli da savladaju. Bogovi nanesoše vođi asuramnoge rane, i krv u potocima šiknu iz njih; ali iz svake kapi krvi koju je Raktavidža prolio, podizao se nabojnom polju novi ratnik i jurišao je u boj; zato vojska asura, koju su istrebljivali bogovi, umesto da sesmanji, stade se umnožavati beskrajno, te tako stotine novorođenih asura stupiše u borbu sa nebeskimratnicima.

Tada boginja Kali pođe sama u borbu sa Raktavidžom. Ona ga ubi svojim mačem, ispi mu krv ipojede sve demone, rođene iz njegove krvi. Kali, njen lav i bogovi, koji su je pratili, uništiše nebrojenomnoštvo asura.

Boginja, jašući lava, upade u boravište grešne braće i obojica - i Šumbha i Nišumbha - padoše odnjene ruke i odoše u carstvo Varune; Varuna je omčom hvatao duše demona, koji su ispaštali zbogsvojih zlodela.

54. ARDŽUNIN USPON NA NEBO

Nekada su na zemlji vladala dva brata, dva cara iz roda čuvenog Bharate. Stariji se zvaoDhritaraštra, a mlađi Pandu. Pandu umre mlad, i Dhritaraštra uze njegovih pet sinova-sirotana u svoj


83

dvorac i stade ih podizati zajedno sa svojom decom. Ali Kauravi - tako su zvali Dhritaraštrine sinove -nisu voleli svoju braću od strica, te lukavstvom i prevarom uspeše da učine da Panduje - Pandujinesinove izgnaju iz carstva u gustu šumu na trinaest godina.

Brača Panduji su dugo skitali po gustim šumama, hraneći se plodovima i korenjem, štiteći telogrubim jelenjim kožama, u očekivanju da im protekne određeni rok izgnanstva, kako bi se vratili kući ipovratili očevo carstvo, koje su prigrabili lukavi Kauravi. Ali da bi pobedili moćne neprijatelje, Pandujimabeše da dobave neodoljivo oružje neophodno u boju.

Ardžuna, treći Pandujin sin, najveštiji i najhrabriji ratnik među njima, odluči da za buduću bitkupribavi oružje bogova, provereno u borbama sa asurima. Braća ga ispratiše sa korisnim savetima i onpođe na sever, prema padinama planine Himalaje. Put hrabrog Ardžune beše dug i težak. Išao je krozguste šume, preplivavao velike reke, gazio planinske potoke. I kada najzad stiže do strmih padinasevernih planina, iznenada ču gromovit glas, koji se razleže sa nebesa: »Ostani tu gde si, ne idi dalje,Pandujin sine!«

Iznenađen Ardžuna posluša nebeski glas, stade i osvrnuvši se oko sebe, ugleda ispijenogpodvižnika, gde sedi nedaleko u senci velikog drveta. Pobožni pustinjak upita Ardžunu: »Ko si ti, dete, izašto si došlo ovamo, naoružano mačem i lukom sa strelarha? Ovde, na svetim padinama Himalajanema potrebe za oružjem. Ovo je boravište mirnih brahmana, koji su se odrekli svetovnih strasti, radostii tuge. Skini taj moč, i luk, i tobolac sa strelama. Ovde, nećeš naći suparnika ni po snazi ni po ratničkojveštini!«

Tako je brahman sa blagim osmehom govorio Ardžuni, ali strašan ratnik mu reče: »Nisam došaoovamo da bih se odrekao ratničkog života, već da dobijem nebesko oružje za sebe i svoju braću.« Tadapobožni pustinjak, uverivši se da je Ardžuna čvrst u svojim namerama, otkri ko je i reče: »O, hrabri,Pandujin sine, pred tobom nije običan brahman, već Indra, gospodar nebeskog carstva. Srećan sam štote vidim, moćni ratniče. Reci mi šta hoćeš i ja ču ti ispuniti želju.«

Ardžuna smerno sklopi dlanove, pokloni se Indri i odgovori: »O, gospodaru, želeo sam da te vidim,i želja mi se ispunila. Imam jednu molbu: nauči me da vešto vladam oružjem nebesnika.« Indra ga nato, smešeći se, upita: »Sta će ti ovde oružje nebesnika? Ono ti ne treba na ovim mirnim padinama. Tražinešto drugo, htabri Ardžuno.« Ali Pandujin sin ne odustade od svoje molbe. »Ja ne tražim ni svetost ninebesko blaženstvo. Ja ne težim mirnom životu bez ratnih podviga i ratnih briga. O, indro, dobro imePanduja biče okaljano ako ostavim u nevolji braću-izgnanike i počnem se naslađivati blaženstvom utvom nebeskom boravištu!«

Indra beše zadovoljan Ardžrininim odgovorom i obeća Panduju da će mu učiniti po volji. »Samonajpre moraš ispuniti uslov koji ti budem postavio« - reče car bogova. - »Ako uspeš da vidiš Šivu,strašnog rušioca sveta, dobičeš oružje koje želiš.«

Gospodar nebeskog carstva to reče i povuče se u svoj predeo, a hrabar i uporan Ardžuna ostadesam na toj planinskoj padini i, da bi stekao milost svemogućeg Sive, prepusti se surovom podvižništvu.Hranio se opalim i uvelim lišćem; posle mesec dana pokajanja, on poče i tu hranu uzimati samo nakondve-tri noći, posle dva me- - seca - nakon pet-šest noći, a posle tri meseca Ardžuna sasvim prestade dajede. Podignutih ruku, stojeći na prstima, bez ikakvog drugog oslonca, stajao je dan i noć nepornično,uperenog pogleda u nebo: I vatra njegovog pokajanja beše tako jaka da se zemlja usija i obavi dimom.Nebesnici se uznemiriše, plašeći se Ardžunine moći, koju je sticao tim podvižništvom, te stadoše molitiSivu da spreči Pandujinog sina da nastavi sa tolikim umrtvljivanjem svoga tela. »O, veliki bože« - rekošeoni - »Ardžuna je svojim podvižništvom stekao takvu snagu duha da njome može da spali sva tri sveta.Mi ne znamo čemu on teži, ali nas plaši njegova svetost. Pomozi nam, Šivo, umanji njegovu usrdnost!«

Šiva umiri nebesnike, otkrivši im da Ardžuna ne teži ni besmrtnosti ni osvajanju nebeskog carstva,i obeća im da- će ih osloboditi tog nemira. On se preruši u lovca, uze u ruke luk i tobolac sa strelamaispusti se na padine Himalaja, sevajući vatrenim pogledom. Za njim pođe Uma u obličju stanovnicešume, a za njom cela njena pratnja - hiljadu prelepih devica.

Kada se Šiva približi mestu gde je Adržuna, istrajan u svojim zavetima, obavljao svoja pokajanja,vide da se demon koji se pretvorio u divljeg vepra sprema da napadrie Pandujinog sina. Pakosnoroktanje zveri odvuče Ardžunu od pravedne meditacije. On dohvati svoj strašan luk, stavi strelu natetivu i reče: »O, opaka zveri, nisam ja došao ovamo zato da bih ti naneo zlo, ali kad se ti spremaš dame lišiš života, ja ću te prvi napasti i poslaću te u carstvo Jame!« I zvuk tetive, koju je nategla snažnaArdžunina ruka, ispuni celu okolinu; ali Šiva, koji se pojavio u obliku gorštaka-lovca, zaustavi Ardžunu.On mu reče: »Stani, ne žuri, hrabri ratniče. Ja sam prvi nanišanio strelu na tog vepra, ogromnog kaostena.« Međutim, Ardžuna ga ne posluša i oni istovremeno pustiše strele na vepra. Mrtva zver primi


84

svoje pravo obličje, i Ardžuna vide gde pred njim leži smrtno pogođen rakšas.Radujući se pobedi, Ardžuna upita lovca koji je zajedno s njim gođao rakšasa: »Hteo bih da znam

ko si ti, šumska skitnico? Zašto te okružuju tako lepe žene? Zašto tako zračiš kao presvetli bog? Zar sene bojiš ove guste šume? Zašto si hteo da pogaziš običaj ratnika i lovaca pokušavajući da mi otmešplen? Divlji vepar nije želeo tvoju smrt, već moju, i ja sam prvi nišanio. Ti si me uvredio i zato ćeš platitiživotom.« Spokojan, Šiva odgovori Pandujinom sinu: »Ne ljuti se na mene, hrabri ratniče. Za nas,prastare žitelje šuma, ove planinske padine su obično mesto lova. Bolje mi reci, zašto si ti, kšatrij, na-viknut na negu i raskoš, došao u ovaj divlji i pusti predeo? Zašto si se ovde nastanio?« Ardžunaodgovori: »Sa lukom i strelama ja živim u ovoj šumi kao Kartikeja! Video si kako sam ubio tog opakograkšasa, koji se prerušio u divljeg vepra!« - »Ti ne govoriš istinu« - uzvrati lovac. - »Moja je strelapogodila vepra, i ja sam poslao rakšasa u carstvo Jame, a ne ti. Ti se i suviše razmećeš svojom snagom iposežeš za tuđim plenom. Zato ću te ubiti svojom preciznom strelom, sličnoj Indrinoj munji. Brani se,nategni svoj luk iz sve snage i puštaj strele!«

Drske reči šumskog lovca dovedoše do besa Pandujinog sina. On nateže luk iz sve snage i sruči nalovca kišu strela, smrtonosnih kao zmijski otrov. A lovac je jednako uz osmeh ponavljao: »Samo ti,zlotvore, puštaj sa tetive te svoje ubitačne strele!« I Ardžuna, čuveni strelac iz luka, primeni svu svojuveštinu kako bi pogodio drskog žitelja šume, ali njegove strele nisu ništa mogle lovcu.

Tada Pandujinog sina obuze strah. Iznenađen nesumnjivim čudom, on spusti luk, skide strelu satetive i povika. »Ko je to preda mnom? Zašto su protiv njega nemoćne moje strele? Da nije to, možda,sam svemogući Šiva? Nebesnici se povremeno spuštaju na ove planinske padine. Nema sumnje da je tosam Šiva, suprug kćeri planina; niko drugi ne bi mogao da odoli naletima mojih strela!« I, obuzetgnevom i strahom, Ardžuna ponovo osu na lovca čitav grad strela, dok je on stajao nepomično sa blagimosmehom na usnama.

Uskoro u Ardžuninom tobolcu ne ostade ni jedna jedina strela, a lovac je kao i pre stajaonepovređen. Tada Pandujin sin htede da mu nanese udarac oštrim krajem luka, ali pre nego što je uspeoda zamahne njime, lovac mu ote luk i baci ga u stranu. U gnevu Ardžuna dohvati mač i iz sve snageudari njime lovca po glavi, ali ovaj se i ne pomače, a mač mu se u paramparčad razlete na sve strane.Još više se razgnevi Pandujin sin, moćan ratnik, i poče čupati iz zemlje drveće sa korenjem, poče daodlama od stena ogromno kamenje i da ga baca na nepobedivog žitelja šume, ali svi napori ostadošeuzaludni. Tada

Ardžuna stade nanositi lovcu strašne udarce svojim teškim pesnicama, ali ni oni mu ne naškodiše.Zatim AYdžuna priđe svom nepovredivom protivniku, obuhvati ga snažnim rukama, pa naprežući

se iz sve snage, steže ga tako da bi svakoga smrvio. Ali gorštak niti trepnu, niti se pomače; a kada onobuhvati i steže Ardžunu, junak pade na zemlju bez svesti, gušeći se, i jedva ostade živ.

Kada Ardžuna dođe k sebi, podiže se sa zemlje sav obliven krvlju, obuzet stidom i tugom. On uputisvoje misli velikom Šivi pa, izvajavši njegov lik od gline, stavi mu na glavu venac od cveća, kleče prednjim i obrati mu se tužnom molitvom.

Ali kada se podiže sa kolena i pogleda lovca koji ga je savladao, sa čuđenjem i radošću vide daglavu gorštaka ukrašava onaj isti venac od cveća koji je on stavio na glineni Šivin lik. Ardžuna odmahprepoznade u lovcu velikog boga, pade ničice pred njegove noge i smerno ga poče moliti da mu oprostisvu njegovu drskost. I Šiva mu bez ljutnje, glasom koji je podsećao na tutnjavu groma, reče uz blagiosmeh: »Moram ti priznati, Pandujin sine, da si me danas prijatno iznenadio svojom hrabrošću ibesprimernom snagom. Po snazi svojih ruku gotovo da si mi jednak; nema ti ravnih među smrtnicima.O, Ardžuno, u znak nagrade za tvoju hrabrost, pokazaću ti se u svom pravom obličju!«

I Siva stade pred Ardžunu u svom liku rušioca vasione, a pored njega stajala je prelepa Uma,njegova voljena supruga. Ardžuna pade na kolena, pokloni se Šivinim stopama i poče ga veličati ovimrečima: »O, veliki Šivo, ti si utočište i zaštita i nebesnicima i smrtnicima! Tvoja tri svevideća okapogledom prodiru u dubinu vasione, i ti znaš sve što se događa u sva tri sveta. Ti si veliki izvor života isnage, i ja ti se klanjam i molim te za milost. Ti si veliki, ti si svekoristan, sve ti je dostupno, i na zemlji,i u vazduhu i u nebeskim prostorima. Oprosti mi moju drskost! Jer sam tebe radi, radi susreta s tobom idošao na ove planine i podvrgao se surovom pokajanju. O, Šivo, ja tražim tvoju, milost i zaštitu!«

Veliki bog ispolji svoju milost prema Ardžuni, oprosti mu i zagrli ga. Potom obeća Pandujinom sinuda će mu pokloniti dar koji Će učiniti da ne oseća ni bol ni bolest, zahvaljujući kome niko neće moći daga savlada u bići. »Traži od mene sve što želiš i ispuniću ti želju« - reče Šiva Ardžuni. Tada Pandujin sinzatraži od njega da rnu za pobedu neprijatelja pokloni i neodoljivo oružje bogova, sposobno da uništi svatri sveta.


85

Šiva obeća Ardžuni svoje oružje, kojim niko od bogova nije umeo da rukuje. »Tebi, Ardžuno tooružje odgovara« - reče Šiva. - »Naučiću te kako se ono upotrebljava u boju, kako se baca uneprijateljsku vojsku i uzima natrag.« I on pokaza Pandujinom sinu kako se tim oružjem upravlja -mišlju, rečju i rukama.

»A sada idi u Indrino carstvo i traži od njega njegovo strašno oružje« - reče Šiva Ardžuni narastanku i udalji se sa Umom u svoje boravište na vrhu planine Kajlase.

Susret sa Šivom unese radost i nadu u Ardžunino srce. Iznenađen onim što se desilo, on reče sebi:»O, koliko je srećna moja sudbina, koliko je velika moja sreća! Ja, običan smrtnik uspeo sam lično davidim velikog Šivu i da ga dodirnem! Stekao sam njegovu milost, i time je predodređena moja pobedanad neprajteljima. Napori mi nisu ostali uzaludni! «

Dok se on predavao radosnim nadama, nije ni primetio da se pred njim pojavio neki kšatrijveličanstvenog i grozomornog izgleda, u beloj odeći ukrašenoj dragim kamenjem, sa palicom u jednojruci i strašnom omčom u drugoj. Ardžuna ga odmah prepoznade - beše to Varuna, gospodar voda, a zanjim su išli i žitelji mora i prelepe device - boginje reke i izvora.

Odmah posle Varune pojavi se nekakvo stvorenje neobičnog izgleda, jednooko, sa tri noge,odeveno u zlatnu odeću. I njega prepoznade Ardžuna - beše to Kubera, car careva, gospodar bogatstva,naoružan palicom. On je išao na zlatnoj kočiji, u pratnji mnoštva jakša, kinara i rakšasa, strašnih čuvaranjegovog blaga.

Posle Kubare Ardžuni se približi moćni div u svetlocrvenoj odeći, sa vencem na glavi, blešteći kaosunce, stasit i veličanstven, bledog lica i prodornog vatrenog pogleda. Naoružan lukom i strelama držaoje u ruci žezlo i omču, sličnu Varuninoj omči. Beše to Jama, gospodar predaka, bog smrti. Došavši upratnji naga i gandharva, on osvetli okolinu svojim božanskim sjajem.

Poslednji se pojavi bog Indra. Zlatasto-kovrdžave kose i brade, u beloj odeždi, sa zlatnim grivnamana snažim rukama, sa svojom suprugom, prelepom Šači, sedeo je na božanskom slonu Ajravati, dok sumu dve apsare držale iznad glave belu mahalicu sličnu belom oblaku iznad sjajnog meseca. Bio jenaoružan vadžrom i mrežom, kao i lukom-dugom. Išao je u pratnji prelepih apsara, sidha i čarana -nebeskih pevača, koji su opevali slavu velikog pobednika asura:

Kada svi nebesnici svečano posedaše na planinskim vrhovima Himalaja, Jama se obrati Adžuniovim rečima: »Podigni pogled, hrabri Pandujin sine. Mi, čuvari sveta, došli smo ovamo i pokazali smo tise u svom pravom liku - svojim podvizima zaslužio si tu nagradu. Ja ti proričem da ćeš sve svojeneprijatelje pobediti u budućoj bici i niko neće moći da ti se odupre. Ja ti dajem topuz koji pogađa bezpromašaja; sa ovim ćeš oružjem izvojevati velike pobede.«

Ardžuna se smerno pokloni gospodaru predaka i, srećan, primi njegov dar. Tada progovori Varuna,glasom koji je tutnjao kao bura u okeanu: »Pogledaj me, hrabri Pandujin sine! Ja sam Varuna, gospodarvoda; zemaljskih i nebeskih. Poklanjam ti svoju omču, koju niko ne može da pokida. Nema takvogneprijatelja kome ona ne bi oduzela snagu i koji od nje ne bi stradao. Ona je jača čak i od Jaminestrašne omče.« I Varuna dade svoju omču Ardžuni, takođe i luk, i strele, i palicu i bojne kočije.

Kada je Pandu, poklonivši se Varuni, primio od njega darove, ču Kuberu kako mu se obraća: »Ja,takođe, hoću da te darujem, hrabri ratniče. Poklanjam ti moć nepoznatu drugim smrtnicima. Pogledomćeš moći da uspavaš dubokirn snom svoje neprijatelje, i oni će biti nemoćni pred tobom. Pomoću tesnage uništićeš Dhritaraštrine sinove, koji žele tvoju smrt.« I tek što car careva izgovori te reči, kadAdržuna oseti snagu poklonjene mu moći. Pogled mu postade oštriji i njime prodre u ranije nevidljiveprostore.

Tada mu se obrati Indra, gospodar bogova. Glasom sličnim nebeskoj grmljavini, on reče moćnomPandujinom sinu: »Tvoji podvizi, kakve nije učinio ni jedan smrtni ratnik, doneli su ti najveću nagradu. Izato si ti, Ardžino, dostojan da posetiš nebesko carstvo. Pripremi svoju dušu za uzlet u nebo. Matali*,moj kočijaš, uskoro će ti se javiti i dovešće te u moje carstvo. Tamo ću ti pokloniti svoje oružje.«

I Ardžuna, radostan i iznenađen čudom koje se desilo, stade hvaliti nebesnike i zahvalno im sepokloni, a oni se, pak, poželevši Pandujinom sinu sreću u bitkama, povukoše u nebeske prostore.

Posle izvesnog vremena na nebu se razleže grom i, razmičući oblake iznad vrhova Himalaja,pojaviše se čarobne Indrine kočije. Na njima se presijavalo oružje cara bogova - džiliti, žezla, diskovi,palice i koplja, lukovi, strele i vatrene munje. Na krajevima kočija strašne i ogromne zmije podizale susvoje glave. Široko otkrivajući otrovne čeljusti, bljuvale su dim. Deset hiljada zlatastih konja, brzih, kaovetar, vukli su po nebu kočije gospodara besmrtnih. Na zlatnom prednjaku stajao je snažan Indrin vozarMatali, čuven u sva tri sveta po svojoj veštini upravljanja konjima, a iznad njegove glave vijorio se plavibarjak nebeskog gospodara. Kočije se spustiše na Zemlju, i Matali reče Ardžuni: »Srećan bio, hrabri


86

ratniče. Indra me je poslao po tebe; on želi da te vidi u svojim dvorima. Ne oklevaj, Pandujin sine, i bezstraha uđi u kočije; u nebeskom Indrinom gradu čekaju te bogovi, gandharvi i apsare.«

Ardžuna se odmah pope na nebeske kočije, izgovarajući zahvalne molitve Šivi, i čarobni Indrinikonji se podigoše uvis. Posle nekoliko trenutaka zemlja se nije videla, i Ardžuna se sa velikim čuđenjemosvrtao oko sebe, oduševljen neobičnim prizorom.

Tu, visoko na nebu, nisu se mogli videti ni Mesec ni Sunce, mada ceo prostor beše čudesnoosvetljen. Kočije se ubrzo približiše Amaravati, kapijama veličanstvene Indrine prestonice.

Kraj gradskih kapija Ardžuna ugleda slona Ajravatu, a oko gradskih zidina - cvetne šume, koje suradovale srca nebeskih lepotica, zapljuskujući ifi povetarcima i ispunjavajući okolinu prijatnim mirisom. Usamom gradu, na putu za dvorce nebeskog gospodara,

Ardžuna vide mnogo divnih zdanja i srete mnoge gandharve i apsare, božanske mudrace i vitezoveproslavljene u bitkama, svi su pozdravljali hrabrog. Pandujinog sina kao dragog i željenog gosta.

Ušavši u Indrin dvorac, koji je podigao sam gospodar neba, i približavajući se njegovom prestolu,Ardžuna se nisko pokloni; car bogova zagrli hrabrog Pandujinog sina i posadi ga na presto pored sebe iispod visoke bele lepeze. Nebesnici su sa radošću gledali obojicu, blistave od lepote i moći; gandharvi ičarani su pevali o njima milozvučne pesme, a lepotice apsare su igrale oko njih.

Indra ispuni sve zavetne želje Pandujinog sina i podari mu svoje oružje neodoljive snage - ubojitevatrene strele.

Dobivši od nebesnika željeno oružje, Ardžunu obuze tuga za braćom, koja šu ostala u šumskimšikarama, ali gospodar nebeskog carstva, ne želeći da se od njega odmah rastane, ostavi ga u svojimdvorima, okruži raskoši i odredi mnogobrojne sluge da se brinu o njemu. A da ne bi Ardžuna tugovao uAmaravatu za zemaljskim životom, Indra naredi gandharvu Čitrasenu da obučava junaka svirci na harfi idrugim muzičkim instrumentima. Pandujin sin se sprijatelji sa Čitrasenom i dugo je vremena bio miran isrećan, učeći od gandharva njegovu veštinu. Ali potom ga opet obuze tuga za braćom i ponovo se unjemu probudi želja da se osveti neprijateljima koji su ugrabili carstvo Pandujima.

Indra ponovo poče razmišljati o tome kako da skrene Ardžunu od njegovih tužnih misli. Jednom, onzapazi kako Ardžuna sa oduševljenjem gleda Urvašu, najlepšu apsaru među apsarama; i on opet pozvaČitrasenu. »O, Citraseno, idi kod Urvaše« - naredi mu Indra - »i prenesi joj moju volju. Neka ona posetiPandujinog sina. On je dobio nebesko oružje koje je želeo, i naučio je da vlada njime, i uz tvoju pomoćizučio je sve umetnosti. Sada neka ga Urvaši upozna sa ženskim lukavstvima i zamkama, kao i svimosobinama ženske prirod'e - ustrebaće mu jednoga dana.« Citrasena, povinujući se Indrinoj volji, pođeUrvaši i predade joj naredbu gospodara neba: »O, predivna Urvaši, Indra želi da Ardžuna iskusi sveradosti nebeskog života. Pođi k njemu odmah i učini sve da mu omiliš.«

Urvaši odgovori Indrinom glasniku sa osmehom: »Zašto ne bih poklonila ljubav hrabramPandujinom sinu? Dopada rni se taj ratnik i sa zadovoljstvom ću ispuniti Indrinu naredbu. Idi, Čitraseno,s mirom, a ja ču požuriti Ardžuni.«

Pošto Čitrasena ode, prelepa Urvaši, lepotica blistavog osmeha, najpre se okupa, potom se ukrasidragim kamenjem i zlatnim grivnama, stavi na glavu i ramena vence od mirisnog cveća i, podstaknutaKamom, bogom ljubavi, poče razmišljati o Ardžuni, koji ju je privlačio. Kada pade noć, ona se, lako igipko gazeči, uputi Ardžuni. Njena duga i meka kosa ukrašena belim ljiljanima, padala joj je niz skladnaramena namazana sandalovinom. Nežna prsa su se njihala, a telo gibalo pri svakom korku, budeći ljubavčak i u srcima ogrubelih pustinjaka. Obla bedra, pokrivena tankom providnom tkaninom, Kaminimskloništem, mamila su poglede; mala graciozna stopala behu obojena crvenim praškom, a nagležnjevima kao zlatni zvončići odzvanjale su grivne. Urvaši je išla prema dvorcu Pandujinog sina opijenavinom i ljubavnom žudnjom, dok su je pratili gandharvi, sidhi i čarani, očarani njenom lepotom.

Kada Urvaši uđe u raskošne Ardžunine palate, on joj, obavešten o njenom dolasku, pođe u susret, isrce mu zadrhta kada vide zaslepljujuću lepotu nebeske deve. Onda joj reče, dočekavši je sapoštovanjem: »O, Urvaši, na nebeskom prostoru nema lepše apsare od tebe. Spreman sam da te služimi očekujem tvoje naredbe.«

Zbunjena i obradovana susretom sa Ardžunom, Urvaši je neko vreme ćutala, pokušavajući dasavlada ' uzbuđenje, a zatim ispriča Pandujinom sinu o Indrinoj na'redbi, koju joj je preneo Čitrasena.»Car bogova želi da ja učinim da zaboraviš na tugu za braćom« - reče Urvaši Ardžuni - »a ja hoću da mevoliš. Sećam se kako si me netremice gledao na svetkovini u Indrinim dvorima kada su apsarenaslađivale poglede nebesnika. Od tada sam u Kaminoj vlasti koja me nesavladivo vuče k tebi, i ja, o,junače, žudim za tvojom ljubavlju.«


87

Urvašine strastvene reči zbuniše Ardžunu i on zakloni rukama uši i odgovori: »O, najbolja međuženama, ne priliči mi da od tebe slušam ljubavne izjave. Ti si supruga našeg praroditelja - Pururavase,od koga vodi poreklo naš rod! Ja te poštujem kao majku i klanjem ti se kao Šači, carici nebesa. Kadasam te sa oduševljenjem gledao, mislio sam: ,Evo prelepe Urvaše, od koje vodi poreklo slavni Bharatinrod' - i moja ljubav beše ljubav potomka prema svojoj praroditeljki. Zar bih mogao da gajim drugačijaosećanja nego što ih gaji sin prema majci!«

U odgovor na ove reči Urvaši reče: »O, hrabri Pandujin sine, nebeske lepotice apsare imaju sloboduosećanja, i za ljubav biraju onoga koga žele. Potomak Pure i Bharate, koji je svojim podvizima zaslužiomesto u nebeskom carstvu, neće učiniti greh ako zavoli mene, ili bilo koju drugu apsaru. Ali odbacujućimoju ljubav, ti Ardžuno, postupaš nepravedno!«

Međutim, Ardžuna beše nepokolebljiv, i tada ga Urvaši u gnevu prokle i proreče mu da će živeti uženskim odajama, i to ne kao muškarac, i da ga nijedna lepotica neće zavoleti. To se prokletstvo ispuniposle nekoliko godina, kada Ardžuna, krijuči se od progona neprijatelja, stupi u službu kod cara Matsa,*kao evnuh i postade učitelj igara i muzike carskim ženama i princezi Utari.

Uplašeni Ardžuna ispriča Citraseni kako ga je Urvaši proklela, a ovaj to prenese Indri. Car bogovapozva Ardžunu i uteši ga. On mu reče: »Odista je srećna tvoja rnajka, sine moj. Ove noći ti si učiniotakav podvig koji teško da bi mogli da učine i veliki podvižnici. Nije svaki pustinjak u stanju da odoliUrvašinoj lepoti. Ali ne uzbuđuj se, Urvašino prokletstvo će ti dobrodoći; ono će spasiti i tebe i tvojubraću u trenutku iskušenja.« I Ardžuna zaboravi na to i nastavi da provodi dane kao i pre sa svojimprijateljem Citrasenom, naslađujući se životom u nebeskom carstvu.

Najzad stiže dan kada je Ardžuna morao da se vrati braći na zemlji. I na čarobnim Indrinimkočijama, koje je vozio Matali, noseći od bogova darivano oružje, Ardžuna se spusti sa nebesa i na$ebraću na pustom delu šume, gde su ga zabrinuti odavno čekali. Matali se oprosti od hrabrog Pandujinogsina i vrati se na nebo. Braća sa radošću dočekaše Ardžunu, i on im ispriča sve što mu se desilo naplaninskim padinama Himalaja, i kako je živeo u svetlom Indrinom carstvu.

Kada prođe rok izgnanstva, ispuni se sve što su bogovi predskazali Ardžuni. U velikoj bici naKurukšetri, koja je trajala osamnaest dana, Panduji pobediše svoje neprijatelje, Dhritaraštove sinove, iosvojiše vlast za sebe i za svoje potomke.

55. MARKANDEJINO PRIVIĐENJE

Markandeja, veliki mudrac iz Angirasinog roda, putovao je po zemlji. Lutao je hiljadama godina iposetio mnoga sveta mesta pranja i boravišta pustinjaka, boravio je u mnogim zemljama i gradovima, isrce mu se radovalo pobožnosti i čestitosti brahmana i careva, građana i seljaka, koji su poštovali svetezakone i bogove i održavali obrede propisane Vedama.

I Markandeja se tokom mnogih godina predavao pobožnim razmišljanjima, obavljao prinošenježrtve i podvige umrtvljivanja tela. Kao nagradu za to želeo je da sazna tajnu stvaranja sveta.

Samo što on to pomisli, a već se, i neprimetivši, iznenada nađe izvan granica ovoga sveta. Ustrahu i očajanju on otkri da se nalazi u dubokoj tami, a okb njega u nesagledivoj daljini prostirala sesamo voda; i on izgubi svaku nadu u spas.

Tamo ne beše ni sunca, ni meseca, ni grude zemlje - samo voda. Ali potom Markandeja iznenadaugleda čoveka, koji je spavao ležeći na vodi; njegovo ogromno telo svetlelo je sopstvenom svetlošću iosvetljavalo je mrak. Napola u vodi, on je plovio po njoj, sličan planini ili oblaku.

Markandeja u njemu prepoznade velikog Višnu i, radostan, priđe mu. U tom trenutku spavač otvoriusta i, udahnuvši vazduh, proguta svetog mudraca. Tako se Markandeja opet nađe u vidljivom svetu, saplaninama, šumama i rekama, gradovima i naseljima. I on pomisli da je sve to što je video bio samosan.

Posle ovoga opet je obilazio planine i sela, i sveta mesta, i tako prođe još hiljadu godina, i on pređecelu vasionu, ali joj ne nađe kraj. Jednoga dana opet usni neobičan san.

Kao i pre našao se u pustom i bezljudnom kraju; nebo iznad njega beše pokriveno maglom, a dolese prostiralo beskrajno vodeno prostranstvo. Markandeja vide malog dečaka, kako spava na granibanjanovog drveta. Zaslepljući sjaj širio se od njega, i Markandeja zakloni oči rukama, nemajući snageda i dalje gleda u božansko dete.

»Nema sumnje da sam već ranije negde video ovog dečaka« pomisli Markandeja i oprezno podeprema njemu. I tad ču glas: »Ne boj se, Markandejo, dete moje! Slobodno mi priđi.«


88

»Ko si ti, drzniče, te se tako bez poštovanja obraćaš starcu koji je proveo mnoge hiljade godinaispunjavajući surove zavete?« - upita uvreeni starac. - »Čak mi i Brahma ukazuje dužna poštovanja,nazivajući me dugovečnim. Ili, možda, tražiš smrt?«

Na to mu dečak odgovori smešeći se: »Sine moj, ja sam stari Puruša, tvoj praroditelj. Ja samVišnu-Narajana,* kome pripada ova vasiona, a koju sam ja stvorio i koja se nalazi u meni. Bali -Kašjapin i Aditin sin, koji je oslobodio svet od vlasti asura, takođe je jedno od mojih utelovljenja. Mnogoputa sam u različitim oblicima silazio na zemlju da je izbavim od' zla. Riba, što l)e spasila Manua odpotopa, Kornjača, koja je pomogla ogovima da dobiju amritu iz okeana, Vepar, koji je izvukao zemlju izvode, Čovek-lav, Patuljak, Parašurama, Rama, koji je pobedio Ravanu, Krišna,* junak, koji je izbaviozemlju od podjarmljivanja zlog cara Kanse, Buda, koji je doneo na zemlju lažno učenje da iskušapobožne u njihovu pravu veru i da odvoji pravedne od grešnike - sve su to moje avatari, moja silaženja.Deseto moje utelovljenje na zemlji biće Kalkin,* budući sudija koji će se pojaviti u trenutku smakavasione.

I ne samo ta utelovljenja već i cela vasiona - Sunce, Mesec i zvezde, zemlja i more, strane sveta igodine su moje pojave, u njima ja stvaram, čuvam i uništavam samog sebe. Ja sam Trimurti,* jedinobožanstvo sa tri oblika. Kao Brahma stvaram svet, kao Višnu - čuvam ga, kao Šiva - uništavam ga.

O, Markandejo - jedna godina života smrtnih, to je samo dan i noć za bogove. Dvanaest hiljadabožanskih godina, sklopljenih od takvih dana i noći - to je samo jedan dan u životu Brahme, i u tokutoga dana postoji vasiona. Kada tvorac zaspi i nastane Brahmina noć, vasiona nestaje. Brahmina noćtraje isto toliko koliko i njegov dan; kada ona prođe i nastane novi dan, Brahma stvara vasionu iznova.O, Markandejo, ova vasiona nije nastajala i nestajala samo jednom. Mnogo će se puta uništavati i iznovaobnavljati. A Brahmin život traje sto hiljada godina.

Brahmin dan, dvanaest hiljada božanskih godina, čini Mahajugu,* Mahajuga, pak - Velika juga -sastoji se iz četiri juge - vekova čovečanstva. U početku stvaranja nastaje Kritajuga, zlatan vek, kojitraje četiri hiljade božanskih godina; njemu prethodi period jutarnjih sumraka, a za njim slede večernjisumraci i svaki od tih perioda traje po četiri stotine božanskih godina. Za vreme te juge ljudi se rađajučestiti, na zemlji žive samo pravedni brahmani, koji strogo poštuju zakone, i sveta krava dharme -zakona - čvrsto stoji na sve četiri noge. Potom dolazi Tretajuga, srebrni vek, koji traje 'tri hiljadebožanskih godina, a pre njega i posle njega prolazi po trista božanskih godina jutarnjih i večernjih su-mraka. U tom veku vrlina na zemlji smanjuje se za jednu trećinu, ljudi počinju da zaboravljaju nadužnosti i radi održavanja dharme ljudi se dele na varne - staleže. U Tretajugi Krava dharme stoji samona tri noge. Dvaparajuga, bakarni vek, traje dve hiljade božanskih godina, one sadrže dva puta podvesta godina sumraka. Još manje ima čestitosti na svetu, koja se koleba između tame i svetla, izmeđuzla i pravičnosti. Ljudi, zaslepljeni niskim strastima, ne ispunjavaju svetu dužnost, i Krava dharme, stojina dve noge. Najzad, dolazi Kalijuga, sadašnji mračni vek, kada se beskrajno povećava porok na zemlji ina svetu ostaje samo četvrt dharme. Zato je njegov vek kratak - samo hiljadu božanskih godina i dvaputa po sto godina sumraka. Posle toga dolazi propast sveta utonulog u grehove, strašan oganj koji tinjana dnu okeana, izbija na površinu i spaljuje vasionu. A potom, kada prođe Brahmina noć, sve počinje izpočetka.

Propast vasione i njeno stvaranje će se ponavljati iznova i iznova u toku sto Brahminih godina. Akada istekne i život toga Brahme, Gospod će stvoriti novog Brahmu, i sve će opet početi iz početka.«

I Višnu reče: »O, Markandejo, od mene proizlazi sve što je bilo, što jeste i što će biti. Povinuj semojim večnim zakonima i lutaj po vasioni, zatvorenoj u mom telu. Svi bogovi, svi sveti mudraci i svaživa bića, borave u meni. Ja sam onaj kojim se ispoljava svet, ali čije čarobnjaštvo ispoljavanja - maje -ostaje neispoljeno i nedostižno.« To reče pa opet proguta Markandeju.

Našavši se u poznatom svetu, punom života, pokreta, i svetlosti, Markandeja više nije znao šta jebio san, a šta java. »Da li smo ovaj svet i ja zajedno sa njim - samo obmana boga?« - mislio je on. - »Ilisam tu nepreglednu tamu, gde boravi Narajana, samo sanjao?«


89

NAPOMENE

1. STVARANJE

Staroindijska književnost, počevši od Veda, sadrži mnogo različitih verzija mita o stvaranju. Obično, čak iu okvirima takvih spomenika kao što su pRigveda” ili “Mahabharata”, ne postoji jedinstvenakosmogonijska koncepcija i izlažu se najprotivrečnije predstave o poreklu vasione. Verzija o porekluvasione iz Zlatnog Zametka (“Hiranjjagarbha”), koji se pojavio u prvonastalim vodama,najrasprostranjenija je, počevši od književnosti Brahmana, pa tokom celog epskog perioda. Za svojaizlaganja koristili smo kosmogonijske tekstove dvanaeste knjige “Mahabharate”, a takođe i “Satapatha-brahmane” (knj. XI), gde se osnovne predstave poklapaju. U”Šatapatha brahmani”, bog-tvorac zove sePradžapati.

Brahma izrodi šest sinova... Broj i imena Arodenih iz duha” (pmanasodža”) Brahminih sinovavarira u različitim epskim tekstovima; izabrali smo najrasprostranjeniju varijantu. U”Mahabharati” i upuranama; osim šest navedenih Brahminih sinova i sedmog Dakše, pominju se i Bhrigu (v. br. 2),Vasištha, Narada, Dharma, Šiva i dr.

Gospodar stvaranja - Pradžapati. U književnosti Brahmana ime se odnosi na boga-tvorca; u epuje to običan epitet za Brahmine sinove, prva bića rođena u svetu koji je on stvorio.

Kašjapa - u nekim tekstovima pominje se kao Brahmin sin; u epu, takođe, često ima epitetPradžapati; ubraja se u sedam velikih uriši” - proroka.

Dakša (u Vedama - jedan od Aditjea) .. . izicYe iz palca desne noge... U nekim puranama i ostaliBrahmini sinovi rađaju se na volšeban način iz njegovog tela - jedino se Mariči rađa iz njegove duše, dokse Atri rađa iz očiju, Angiras iz usta, Pulastja iz uha, Pulaha iz pupka, Kratu iz ruke, Vasištha iz daha; v.takode o Bhrigi (br. 2), Rudri (br. 23) i o poreklu rakšasa i jakša (br. 26).

Virini se identifikuje sa Noći (Ratri), u nekim tekstovima pominje se kao Dakši.Pedeset kćeri - u nekim izvorima govori se o šezdeset kčeri i o tome da su deset bile udate za

Manua, praroditelja čovečanstva.Soma, bog Meseca, Atrijev sin - u Vedama božanstvo ritualnog opojnog napitka some (v. br. 9).

U puranama se nekad pominje kao Dharmin sin.Dharma, bog Pravednosti - oličenje pojma zakona moralnopravnog poretka - dharme (v. br. 55).

U epu i kasnije ponekad se izjednačava sa 7amom, bogom smrti (v. br. 5).Najstarija Dakšina kći ... Često nabrajanje Kašjapinih žena počinje u epskim tekstovima sa

Aditom, za kojom slede Diti i Danu, ali predstava o asurima-demonima, kao o najstarijoj braći bogova,što održava najstariji pogled na svet, jasno je izražena u “Mahabharati”.

Višnu, najmladi Aditin sin - u Vedama je Višnu drugostepeno božanstvo (smatra se da jepovezano sa mitologijom Sunca) i ne ubraja se u Aditje. Počevši od Brahmana, njegov značaj vrtoglavoraste, i u kasnijem epu on već stoji odvojeno od Aditeja; Aditin i Kašjapin sin smatra se tada samojednom od njegovih utelovljivanja (v. br. 55). U hinduskoj mitologiji Višnu postaje jedno od vrhovnihbožanstava, čuvar kosmosa.

2. ASURI, STARIJA BRACA BOGOVA

U Vedama su asuri pr~dstavljeni kao zmijolika čudovišta, utelovljivanje prirodnih sila neprijateljskihčoveku (v. izlaganje mitova o demonima Valu - br. 4, Višvarupi i Vritri - br. 20). U epu su njihovi likoviantropomorfizovani.

Šalmali - svileno drvo (Salmalia Malabarica).Maja - u ranim spomenicima označava natprirodne sposobnosti koje poseduju demoni i bogovi,

sve vrste čarobnjaštva itd. Kasnije, u hinduskoj filozofiji maja - iluzornost bitisanja, koje uliva vrhovnobožanstvo (v. br. 55).

Tri grada asura na nebu - predstava koja ulazi u vedsku književnost. Njena modifikacija se javljakasnije - u mitu o rušenju Tripure (br. 52).

3. RUDRA I DAKSINO PRINOŠENJE ŽRTVE


90

Osnovu izlaganja čine vedski izvori. Rudra - prototip jednog od vrhovnih božanstava epskog i hinduskogpanteona, Šive - očigledno, već u Vedama održava mnoge veoma arhaične predstave mitologijeprearijskog naseljavanja Indije. U “Mahabharati” verzija mita o Dakšinom prinošenju žrtve nosi jasnoizražen šivaidski karakter i po mnogim detaljima bitno se razlikuje od vedskih varijanti.

Himavat, Himalaja - u indijskoj književnosti naziv planinskog venca Himalaji, a takođe ibožanstva, koje oličava njihov vrh.

Zlatan vek - o podeli istorije čovečanstva na četiri “veka” u indijskoj mitologiji v. br. 55.Mrigaširša (“Glava antilope”) - sazvežđe od tri zvezde, koje delimično odgovara Orionu; Ardra

odgovara sazvežđšu Oriona. žrtva beše ... sam Gospodar stvaranja... Izlagana verzija predstavlja mit oDakšinom prinošenju žrtve u “Ajtareju-brahmani” (knj. III), gde se govori o rodoskrvnoj vezi Pradžapate(u Brahmanama, kao što je rečeno, ime boga-tvorca, nije identično sa Dakšom) sa rođenom kćeri,prelepom boginjom zore Ušas. Bogovi, njegovi sinovi, stvaraju Rudru, spojivši u njemu svoje najgroznijehipostase, upravo zato da bi kaznili Predžapatu. Već u vedskoj verziji javlja se zvezdana simbolika -Pradžapati se identifikuje sa sazvežđem Mrigaširše, Rudra sa Androm, Ušanas sa sazveždem Rohine(sazvežđe Teleta), što predstavlja još jednu vezu sa mitologijom epskog Dakše, oca sazvežđa Mesečevogzodijaka (v. br. 1). Odjek mita o prestupu Pradžapate u epskim verzijama - spominjanje Dakšine kozjeglave, ali ni po čemu drugom on se više ne vezuje u postvedskoj književnosti za priču o Dakšinomprinošenju žrtve, koja prikazuje isključenje Rudre iz zajedničkog rituala some; jedini motiv gneva Rudre-Sive ostaje prenebregavanje bogova, koji ga nisu pozvali i na prinošenje žrtve. U”Kaušitaka-brahmani”(knj. VI) verzija o rodoskrvnom grehu unekoliko je drugačija; tamo bogovi, Pradžapatini sinovi, videsvoju sestru Ušas, koja se pojavila na istoku, i iz njihovog semena, koje je pri tom palo i koje je potomsakupio Pradžapati u zlatan ćup, rađa se hiljaduoko i hiljadunogo božanstvo - Rudra.

Večina drugih vedskih tekstova, posvećenih tom sižeu, slede tu verziju, koja se u našem izlaganjunavodi u prvoj verziji (v. “Šatapatha-brahmana” i dr).

Rudri - u vedskoj mitologiji zlokobna vojska bića slična zmijama, koji čine Rudrinu svitu. Upostvedskom periodu - grupa od jedanaest drugostepenih božanstava, koja zajedno sa dvanaest Aditjeai osam Vasua, a takođe i sa Đausom-Nebom i Prithivom-Zemljom čine tradicionalni panteon “Tridesettri”.

4. INDRINI PODVIZI

U ovom predanju lik Indre dat je uglavnom po vedskim izvorima, kao i lik Rudre u prethodnom.Međutim, Indra kao Aditin sin postoji samo u epskoj mitologiji; u vedskoj književnosti govori se onjegovom neobičnom rođenju, ali se ime njegove majke obično ne pominje. U AAtharvavedi” kaonjegova majka pominje se Ekaštaka - boginja koja se identifikuje sa Ratrom, Noći. Kao Indrin otacpominje se Djaus ili Pradžapati (u Brahmanama Indra se često naziva najmiačiim Pradžapatinim sinomse govori da su bogovi sami stvorili Indru i izabrali ga za svoga gospodara).

Rodio se na neobičan način ... O tome se govori već u .Rigvedi”, ali neodređeno; sam načinIndrine pojave na svet se ne daje. Vidi volšebno rađanje Brahminih sinova u prim. pod br. 1.

Emuša - Mit o pobedi Indre i porazu demona Emuše veoma se nejasno pominje u”Rigvedi”. UBrahmanama je Emuša ime mitskog vepra koji je kljovom podigao Zemlju; to je, očigledno, prototippoznate Višnine “avatare” (“utelovljivanja”) (v. br. 15).

Paniji - U slikanju tog demonskog plemena u vedskoj književnosti mitološke crte se mešaju sacrtama nekog realnog naroda; neki naučnici identifikuju Panije sa iranskim plemenom Parna, koje ježivelo na obali Amu Darje.

Sarama (“Brza”) ,- mitološka keruša, majka hadskih pasa koji čuvaju put u carstvo mrtvih (v. br.29), ponekad se pominje kao praroditeljka grabljivica. Njen lik nestaje iz postvedske mitologije.

Sedam mudraca iz roda Angirasa - u Vedama Angirasi (u množini) - legendarni rod žreca, “sinovineba”, natprirodna bića, vezana za kult vatre, poslanici nebesa koji zauzimaju posredan položaj izmeđubogova i ljudi (neki naučnici vezuju njihovo ime za grčki aggelos -”glasnik”). Kasnije se pod sedam mito-loških mudraca (“saptaršajas”), identifikovanih sa zvezdama Velikog Medveda, podrazumevaju i drugijunaci indijske mitologije; Angiras, praroditelj Angirasa - samo je jedan iz te grupe. U vedskojknjiževnosti kao božanski praroditelj Angirasa pojavljuje se. Brihaspati, Gospodar molitvi, božanstvokoje kako se čini oličava kultni aspekt vatre; u njemu naučnici vide prototip kasnijeg Brahme. U epskoj


91

mitologiji Brihaspati od boga postaje sveti mudrac, Angirasov sin, vrhovni žrec i učitelj bogova;identifikuje se sa planetom Jupiter (v. br. 9).

Vala (“Pećina”) - demon mitološke pećine; ponekad se naziva Vritrinim bratom (v. br. 20).Vadžra - mitološko oružje boga-gromovnika Indre; koje je za njega iskovao Tvaštar; po nekim

tekstovima, Indri ga je darivao Ušanas; vadžra se opisuje kao oružje napravljeno od zlata ili gvožđa,četvorougaono, ili stougaono, ili u obliku diska a kasnije i u obliku krsta. Po “Mahabharati”, vadžra je bilanapravljena od kostiju nekog podvižnika, svetog Dadhiče, koji je dobrovoljno žrtvovao svoj skelet.

Soma - ritualni opojni napitak; sprema se iz soka rastinja some, koje je danas teško identifikovati(neki naučnici misle da je to muhomor, koji žreci upotrebljavaju kao narkotično sredstvo); paralela ustaroiranskom ritualu - haoma ukazuje na veliku starost kulta some. Već u Vedama ritual some vezujese - mada ne sasvim jasno - sa mitologijom Meseca; kasnije, soma se identifikuje sa Mesecom; u epuSoma je ime boga Meseca (v. br. 9). Pehar za somu, koji je napravio Tvaštar, Hefest indijske mitologije,je mesec. U post,vedskoj mitologiji soma se identifikuje sa amritom, napitkom besmrtnosti (v. br. 12).Mit o tome kako je somu sa nebesa doneo na Zemlju orao - Indrina ptica, nejasno se pominje u nekolikohimni “Rigvede”.

Namuči - Mit o pobedi Indre nad Namučijem priča se u “Šatapatha-brahmani” i nekim drugimizvorima. U”Mahabharati” osnovni motiv toga mita uključuje se u izlaganju verzije mita o Vritri - Indrapokriva svoje oružje penom u bici sa Vritrom.

Sura - u vedskoj epohi jak opojni napitak, za razliku od some nema sveti karakter.Ašvini - v. br. 5 i prim.zamahnu svojom vadžrom na kočije boginje Ušas ... U ovom mitu, koji se pominje u Vedama,

neki naučnici vide odraz solarnog aspekta u liku Indre (zora beži od zraka sunca) i upoređuju ga sagrčkim mitom o Apolonu i Dafni.

5. VIVASVAT I NJEGOVA DECA

Mit o rođenju osmog Aditinog sina, koga je majka odbacila, pominje se u X knj. “Rigvede”, a navodi se iu”Šatapatha-brahmani” (knj. III). U vedskoj mitologiji osmi (u nekim verzijama sedmi) Aditin sinVivasvat ili Martanda (“Mrtvorođeni”) - poslednji od sinova Adidjea. Sa Surjom, bogom Sunca, tek sekasnije identifikuje.

Saranju - Tvaštarova kći, ponekad se javlja u zoomorfnom obliku. Mit o ženidbi Vivasvate saSaranjom pominje se u X knj. “Rigvedea i još se detaljnije izlaže u komentarima Sajane (XIV v.)

Jama (“Blizanac”). Mit o Jami i Jamu - jedan je od najstarijih u Vedama ( na šta ukazuje i iranskaparalela - Jime i Jimak) - očigledno odražava arijsku varijantu dvojnog mita. U iranskoj mitologiji Jima -car ljudi zlatnog veka, kada na Zem= lji nije bilo ni smrti ni patnje. U mitologiji indijskog Jame toganema, ali jedan od najjasnije sačuvanih motiva predstavlja odbijanje Jame od rodoskrvnog braka sasestrom, koji čini sadržaj poznate himne-dijaloga u X knji. “Rigvede.a U nekim vedskim tekstovima,meQutim, ta grešna veza je i ostvarena (v. br. 6), i, što je moguće, ona se i predstavlja kao uzrokJamine smrti (up. bibiijski mit o prvom grehu Adama i Eve), mada pravu potvrdu za ovu pretpostavku nenalazimo u tekstovima.

Ašvini (Rodeni od konja) -. smatraju se obično kao bogovi jutarnjih i večernjih sumraka ilijutarnjih i večernjih zvezda, mada se, zapravo, prirodni fenomen, koji leži u osnovi tih likova, u vedskimtekstovima ne zapaža jasno. Naučnici nalaze siičnosti izme8u likova Ašvina i Dioskura grčke mitologije,sa kojima imaju mnogo zajedničkog.

Surja - Sunčeva deva; ženska varijanta imena Surje, boga Sunca. Uporedi grčku paralelu - Heliosi Helena, imena istog porekla sa indijskim; Helena je sestra Dioskura. Ona se u nekim tekstovima,takođe, pojavljuje i kao sestra Ašvina; ponekad se identifikuje sa Ušasom, boginjom zore. U nekimverzijama mita o prosidbi Some, Ašvini se ne pojavljuju kao prosioci Savitarove kćeri, već kao prosiociboga Some, koji dolazi Suncu da prose ruku njegove kćeri za boga Meseca (naučnici ukazuju na paraleluu litvanskoj mitologiji, gde se dva brata, “Božji sinovi”, pojavljuju na konjima i prose kćer Sunca). UVedama Ašvine obično nazivaju “decom Neba”. Po imenima - Nasatja i Dasra - oni se već razlikuju uepskoj mitologiji (mada se i tamo pojavljuju pod zajedničkim imenom - Ašvini), u Vedama - to su epitetikoji se podjednako odnose na obojicu (“Prijateljski”, “Onaj koji pomaže”). Mit o oslobodenju Bhudže,Tugrinog sina, nejasno se pominje u I knj. “Rigvede”.

Matarišvan - trećestepeno božanstvo vedske mitologije nejasnog porekla; počev od


92

“Atharvavedea pojavljuje se kao duh vetra, ponekad se identifikuje sa vatrom, koju je doneo sa neba naZemlju (indijska varijanta mita o Prometeju, međutim, lišena motiva borbe protiv boga).


93

6. LEGENDA O STVARANJU NOĆI

Izložena je prema tekstu “Crna Jadžurvedaa (“Majtrajanija-samhita”, I knj.).

7. LEGENDA O POTOPU

Uglavnom je izložena prema vedskoj verziji (“Šatapatha-brahmana”, I knj.), a neki detalji uzeti su izmita o potopu iz III knj. “Mahabharate” (opis bure, sedam mudraca koji prate Manua). U celini, verzija“Mahabharate” suštinski se razlikuje od vedske; riba koja spasava Manua, u epu se pojavljuje kao ute-lovljenje boga Brahme. U kasnijim verzijama, u puranama, riba je jedno od Višninih utelovljenja(“avatar”) (v. br. 55).

8. GANDHARVI I NAGI

Mitologija gandharva i naga ovde je data uglavnom po epskim spomenicima. U”Rigvedi” (jednina) - duhkoji boravi na nebeskom svodu gde čuva somu, asocira na dugu (u iranskoj mitologiji - Gandareva, imezmaja). U mAtharvavedi” gandharvi (množina) zajedno sa apsarama (v. prim. pod br. 12) pojavljuju sekao štetni duhovi šuma i voda, ćudovišta, ponekad - zoomorfnog oblika, po nekim crtama podsećaju nasukube i inkube u hrišćanskoj srednjovekovnoj mitologiji. Neki naučnici nalaze sličnost u nazivu između“gandharva” i”kentaura” u grčkoj mitologiji. Nagi se pojavljuju tek u postvedskoj mitologiji.

Ostalih deset njegovih Žena... U različitim tekstovima epa genealogija mitoloških bića i životinja,koja vodi poreklo od Kašjapinih žena, veoma se razilazi i opšteprihvaćene genealogije nema (kao štonema ni jedinstvenog spiska Kašjapinih žena). Obično je u svim verzijama Vinata - majka ptica-suparna,i Kadru - majka zmija-naga (v. br. 13). Što se tiče potomstva drugih Kašjapinih žena, u epskimtekstovima nalazimo znatno neslaganje. Arišta se pominje ili kao majka nekih ptica, kao majkagandharva, Kapila - krava, ali, takođe, i gandharva i apsara, Muni - gandharva, ali u drugim tekstovima -apsara, koje su se, takođe, pojavile iz voda okeana prilikom njegovog bućkanja (v. br. 12). Osim ovoga,u različitim tekstovima epa i puranama pominje se Simhika - majka Rahua i drugih demona pomračenja.Danaju - majka Vritre (v. br. 20, gde se pokazuje drugačije Vritrino poreklo) i ostalih zmajeva, Krodha -majka demona gneva, i mnogi drugi.

Patala - zajednički naziv za sedam podzemnih oblasti u kojima borave nagi i demoni.Sarasvati - u Vedama boginja reke, utelovljenje ili personificiranje boginje Sarasvate, koja je u

vreme vedske epohe tekla na granici oblasti naselja arijskih plemena i koja se smatrala svetom. Kasnijese identifikuje sa boginjom Vač, personifikacijom Reči, i u epskom periodu postaje boginja mudrosti ileporečja, navodi se kao kći, a još češće kao Brahmina žena ili Dakšina kći. U Brahmanama se izlaže mito boginji Vač, koja je po naredbi bogova izmamila od gandharva somu (“Šatapatha-brahmana”, knj. III).

Grad gandharva (“Gandharvanagara”) - obmana, fatamorgana....gandharvi ... su napali ... nage ... Ta se legenda izlaže u II knj. “Višnu-purana”.

9. SOMA, BOG MESECA

Ovde navedena genealogija različitih bogova i mudraca ve• oma je uslovna; u raznim izvorima, čak i uokvirima epskog perioda, navode se najrazličitija rodoslovlja. Soma se obično pominje kao Atrin sin, ali,takođe, i kao Brahmin; u epu se, kasnije, često identifikuje i sa Jamom, bogom smrti; ponekad se Atrinaziva Dharminim sinom. O Angirasu i Brihaspati v. prim. pod br. 4. Agni se u puranama obično nazivaAngirasovim sinom; ali u TII knj. “Mahabharate” o Angirasu se govori kao o Angirasovom posinku; u XIIIknj. izlaže se mit o rađanju Angirasa iz Brahminog semena, koje je palo na užareni ugalj. Kao Angirasovisinovi, osim Agne i Brihaspate, u epu i puranama pomanju se mudraci Utathja( v. br. 27) i Samvarta (v.br. 31).

Rat bogova i asura zbog otmice Brihaspatine žene - Tare često se spominje u indijskojknjiževnosti epskog i postepskog perioda kao događaj iz najstarijih vremena; legende su ovde izložene ipo verziji “Višnu-purani” (knj. IV).

Legenda o Sominim ženama i Dakšinom ptokletstvu izložena je prema tekstu XII knj.“Mahabharate”.


94

Planeta Brihaspati - Jupiter.Pianeta Šukra, sa kojom se identifikuje Ušanas (druga imena - Šukra, Kavja), učitelj asura -

Venera.Planeta Buda - Merkur.

10. PRINOŠENJE PURUŠE NA žRTVU

Ovaj mit, u kome se prvi put u indijskoj književnosti spominju četiri osnovna staleža staroindijskogdruštva - izlaže se u čuvenom delu “Purušinoj himni” (“Puruša-sukta”) u X knj. “Rigvede”. Ratnički uhimni nazvan je “radžanja”, ali se kasnije stalno označava rečju “kšatrja”, “kšatra.”

11. LEGENDA O POREKLU SMRTI

U”Mahabharati” se iziaže dva puta, u VII i XII knj., ali se u epskoj mitologiji nalazi posebno. U epu ipuranama Smrt - Mritju - je božanstvo muškog roda, pratilac Jame, ponekad se sa njim i identifikuje. Mito drugom potopu - potapanju Zemlje u vodu pod teretom nevolja ili razmnoženih bića - počev od epa,često se pominje u indijskoj književnosti i obično se povezuje sa Višninim trećim utelovljenjem (v. br.15).

12. BUĆKANJE OKEANA

Ovaj poznati mit izlaže se u raznim varijantama u”Mahabharati”, “Ramajani” i nekim puranama. Ovde jekorišćena. verzija “Mahabharate” (knji. I), a takode i I knj. “Višnu-purane” (odakle je pozajmljenamotivacija odluke bogova da bućkaju okean). Nigde u izvorima ne nalazimo jedinstven stav u odnosu naono šta je iz okeana izišlo i kojim redosledom.. U yMahabharati” je pomenuto 9 blaga, u”Višnu-purani” -8, “Ramajani” i “Padma-purani” - po 9, u”Vaju-purani” - 12, u AMatsja-purani” - 13. U našem izlaganjuredosled pojavljivanja blaga najbliži je verziji “Mahabharate” -.uz neka odstupanja, u skladu sa drugimizvorima.

Meru - mitska planina, po staroindijskoj kosmografiji uzdiže se u centru vasione, tj. u centrukontinenta Džambudvipa, oko koga je raspoređeno još šest kontinenata i šest okeana. U indijskojmitologiji planina Meru odgovara grčkom Olimpu; oko nje se okreću Sunce, Mesec i planete (v. br. 27).

Amrita - mitski “napitak besmrtnosti” (kod Grka “ambrozija”).Mandara - u mitskoj geografiji epa i purana planina na Himalajima, istočno od planine Meru. Na

raznim mestima “Mahabharate” o njoj se govori kao o boravištu Višne, Šive, ili boginje Ume. Identifikujese sa planinom Mandaragiri, koja se nalazi u oblasti Bhagalpura.

Jodžan -- mera za dužinu, iznosi otprilike 16 km.Car kornjača - u verziji “Mahabharate” kosmička kornjača, koja pomaže bogovima prilikom

bućkanja okeana, još se ne identifikuje sa Višnom i ne uključuje se u njegove avatare, što se kasnijedešava.

...najpre se pojavi . . . Mesec . . . - po verziji “Mahabharate”. Vezu Meseca sa amritom u tomemitu odražava vezu Meseca i some u indijskoj mitologiji, ali ostaje protivrečnost sa drugim verzijama oporeklu Meseca (v. prim. pod br. 9).

Lakšmi (druga imena su - Šri, Padma) - boginja sreće, lepote i bogatstva u indijskoj mitologiji. Podrugim verzijama mita ona je nastala za vreme stvaranja, plivajući na površini prvobitnih voda nalaticama rascvetanog lotosa (asocira na lotos, koji se smatra njenim boravištem), ili se pominje kaoBhrigina ili Dakšina kći. U kasnijoj hinduskoj mitologiji stalno se pojavljuje kao Višnina žena; ali ponekadse pominje i kao žena Surje, ili Brahme, ili jedne od deset Dharminih žena i majka Kame, boga ljubavi.Ponekad se govori o Lakšmi, boginji sreće, i Sarasvati, boginji mudrosti, kao o dve Brahmine žene-suparnice, češće se kao Brahmina supruga pominje boginja Savitri.

Apsare (Rođene iz vode) - u indijskoj mitologiji prvobitno ženski duhovi vode i izvora, sličnegrčkim nimfama ili rusalkama u slovenskom folkloru, kasnije, u epskoj mitologiji - prelepe nebeskenimfe, kurtizane i igračice u Indrinom carstvu, koje očaravaju bogove i smrtnike svojom lepotom; ženegandharva, nebeskih muzičara. Njihov nastanak se u raznim mitovima objašnjava različito; po nekim


95

verzijama one su izišle iz voda okeana prilikom bućkanja (u “Mahabharati” se ne pominju među onimblagom koje je nastalo iz okeana - pominju se samo u “Ramajani” i puranama), ali i njih, takođe,nazivaju kćerima Mune (v. prim. pod br. 8) ili Kapile - Kašjapinim ženama; Urvaši, najlepša apsara (v.kasnije) pominje se kao Brahmina kći. U”Vaju-purani” govori se o dve vrste apsara -”svetovnim”(laukike) i”božanskim” (dajvike); na poslednje se odnose poznate apsare koje šalju bogovi za zavođenjesvetih podvižnika - Menaka, Rambha i dr. (v. kasnije); Urvaši se pojavljuje kao Višnina kći i ne pripadani jednoj od ova dva roda. U knj. I”Višnu-purana” govori se o tome da su apsare nastale pri stvaranju izBrahminog tela zajedno sa ostalim natriprodnim bićima.

Sura - personifikacija opojnog napitka (v. br. 4 i prim.), u puranama naziva se, takođe, Varuni islika se kao žena ili kćerka Varune, boga okeana. Dalje se u tekstu navodi izmišljena etimologija reči“asura” i “sura”, karakteristična za indijsku mitološku književnost.

Učajhšravas - beli nebeski konj, u indijskoj mitologiji zoomorfni simbol Sunca, i mada se u nekimtekstovima govori o tome da ga je uzeo Indra, kasnije gotovo da uopšte i ne asocira na Indru; u“Ramajani” figurira kao konj Surje, boga Sunca.

Kaustubha - čaroban dragi kamen, u indijskoj mitologiji, jedan od stalnih atributa Višne ili Krišne.Ajravata ili Ajravana - Indrin mitološki slon; smatra se praroditeljem slonova i praroditeljem

“zemaljskih slonova” - dignaga, koji drže vasionu (v. br. 18 i 29).Paridžata - nebesko drvo; u verziji “Mahabharate” nedostaje pri nabrajanju blaga dobijenog iz

okeana.Dhanvantari (“Onaj koji se vijuga”) - bog vradžbina, mitološki autor “Ajurvede”, sistema

staroindijske medicine. Kalakuta halahala - smrtonosni otrov; po “Ramajani” i nekim drugimverzijama, javlja se na samom početku bućkanja okeana.

Osim nabrojenog blaga u puranama se takođe pominje čarobna krava izobilja Surabhi (up. u br.41 - Nandini, čarobna krava Vasišthi); “Matsja-purana” dodaje i belu mahalicu, koju je uzeo Varuna, iminđuše, koje je uzeo Indra i dao ih Aditi; u kasnijim izvorima broj blaga se umnožava.

Rahu - demon pomračenja (u vedskoj književnosti - Svarbhanu), praroditelj kometa i meteora,koji se predstavlja sa zmajevom glavom; u staroindijskoj astronomiji pominje se kao samostalnaplaneta.

Disk (“čakra”) - metalno oružje sa oštrim krajevima, stalni Višnin atribut.Nara, Dharmin sin - u epu stalno asocira na Narajanu; obojica se predstavljaju kao sinovi Dharme

i Ahinse (personifikacija “nepričinjavanja zla”), bogovi ili mudraci; u puranama se identifikuje sa Višnom.

13. SVAĐA KADRE I VINATE

Ovaj mit o poreklu ptica-suparna i zmija naga izlaže se u I knj. “Mahabharate.”Aruna, ili Arištanemi - bog svetlosti, Kočijaš Sunca, boravi na istoku. Po nekim varijantama

purana on je sin Kadre ili Dane. Arištanemi se, tako8e, zove i jedan od Brahminih sinova sam Kašjapa.

14. GARUDA

Izlaže se prema I knj. “Mahabharate”. Garuda je Sunčeva ptica, praroditelj i car ptica - jedan odnajpopulamijih likova indijske mitologije. Personificira Sunčevu prirodu, kao što zmije, njegovi večniantagonisti, personificiraju u indijskoj mitologiji prirodu voda. U epu i u indijskoj mitologiji purana stalnoasocira na Višnu, koji se često predstavlja kako leti nebom na Garudi.

Mit o Garudi u”Mahabharati” odražava staroindijski mit o Indrinom orlu, koji je doneo somu saneba (v. prim. pod br. 4).

Planina Gandhamadana -- identifikuje se sa planinskim lancem Rudra-Himalaja u Harvalu.Valakhilji - mitološki mudraci, ima ih šezdeset hiljada, svaki je velik kao palac; po puranama, to

su sinovi Krate, šestog Brahminog sina.Kuša - trava sa oštrim stabljikama (Poa cynosuroides), u Indiji se poštuje kao sveta i

upotrebljava se u ritualne svrhe.

15. VIŠNINA UTELOVLJIVANJA


96

Doktrina o”avatarama” - silaženje Višne, vrhovnog boga spasioca na zemlju u raznim utelovljenjima,onda kada na zemlji preko mere zavlada zlo - potpuno se razvija tek u kasnijoj hinduskoj religiji. Ovimputem višnuizam asimilira mnoge samostalne kultove i mitološke likove, neke veoma stare, očiglednokultove zoomorfnih božanstava (Riba, Kornjača, Vepar), popularne likove epskih junaka (Rama,Parašurama, Krišna). Citavih deset Višninih avatara, kanonizirani su u kasnijem hinduizmu (v. br. 55).Vepar, čovek-lav i Patuljak - avatari, koji su pre drugih uključeni u mitologiju Višnu, opisani su ovde,uglavnom na osnovu teksta “Višnu-purana”, mada na njihove verzije nailazimo i u”Mahabharati.” Ovdesu izložene po redu mitološke “hronologije” prihvaćene u epu i puranama, po kojima je Bali, Prahladinunuk i praunuk Hiranjjakašipe. U stvari, Bali je najstariji od svih likova, dok je Hiranjjakašipu lik mnogokasnijeg porekla. Avatara Patuljka (Vamana) je najranija u mitologiji Višne (taj se mit već pominjeu”Rigvedi”). Mnogo kasnijeg porekla je Covekolav (Narasinha) i Vepar (Varaha). U tekstovima “Višnu-purana” mit o Narasinhi nosi jasno izražen višnuitski karakter, unekoliko ublažen u našem izlaganju.Drugi potop, za koji se vezuje mit o kosmičkom Vepru, utvrden je u”Višnu-purani” početkom tekućekalpe, tj. Brahminih dana (v. br. 55 i prim.); 'nit o prvom potopu (v. br. 7) u”Višnu-purani” nije izložen.

16. LEGENDA O PURURAVASU I URVAŠI

Ovaj poznati mit, indijsku verziju rasprostranjenu u svetskoj književnosti i folkloru, legendu o ljubavismrtnika prema natprirodnom biću, izložili smo uglavnom po “Šatapatha-brahmani” (knj. XI). DijalogPururavase i Urvaše, koji su se sreli posle rastanka, uzet je iz himne-dijaloga u X knj. “Rigvede”. Ko-rišćena je i IV knj. “Višnu-purane”, odakle su uzete epizode sa Mitrom i Varunom i mangalomgandharva, kao i neki drugi izvori.

Druga verzija te legende (bliska verziji “Matsja-purani”) korišćena je u poznatoj Kalidasinoj drami“Vikramorvaši”.

Ila - Manuova kći, koju je on stvorio prinošenjem žrtve posle potopa (v. br. 7); po nekimpredanjima, milošću Mitre i Varune bila je pretvorena u muškarca. Kao žena rodila je od Bude(personifikacija planete Merkur), sina Somu, boga Meseca (v. br. 9), Pururavasa, osnivača Mesečevedinastije, kojoj pripada junak glavnog predanja u “Mahabharati”.

Ikšvaku - stariji Manuov sin, praroditej takozvane Sunčeve dinastije careva, kojoj pripada junakbRamajane”; prema nekim tekstovima, Ikšvaku je mlađi Manuov sin, dok je stariji poročni car Vena, kojije pao kao žrtva sopstvenog greha. I od drugih Manuovih sinova, takođe, vode poreklo razni carski ro-dovi (v. br. 22 i 31)

Želja, Korist i Vrlina - kojima odgovaraju "Kama, Artha i Dharma - personifikacija su tritradicionalna životna cilja brahmanske etike (“trivarga”), tj. bračnog života radi dobijanja potomstva,obezbeđivanja materijalnog blagostanja porodice i poštovanja religioznih predstava i obreda. Ovaepizoda uzeta je iz verzije “Matsja-purane”.

Mitra - božanstvo koje stalno asocira na Varunu u Vedama, koje personificiraju dan i noć. Mitra -božanstvo, kome su se posebno obraćali prilikom svake vrste prijateljskih sporazuma i saveza; otudanjegovo ime postaje simbol prijateljstva i kasnije zajednički naziv za “prijatelj”. Ali značaj toga božan-stva tamni još u vedskoj epohi.

Nandana - mitska šuma u nebeskom carstvu Indre (v. br. 18).Agastja - obično se naziva Varunin sin, a u puranama ponekad Pulastjin sin (v. br. 45).Vasištha - u epu se često javlja kao Brahmin sin (v. takođe br. 41 i prim.)Kurukšetra - polje u sevemoj Indiji, u rejonu današnjeg Delhija; zemlja Kaurava.Šami - Mimosa suma.Ašvatha - figovo drvo (Ficus Religiosa).…posegao za imetkom brahmana... O smrti Pururavasa zbog konflikta sa brahmanima priča se u I

knj. “Mahabharate”.

17. LEGENDA O PULOMI

Izložena prema I knj. “Mahabharate”.


97

18. INDRINO CARSTVO

Opis Indrinog carstva dat je ovde prema tekstu “Mahabharate”.Amaravati (“Boravište besmrtnih”) - nalazi se istočno od planine, Meru; u kosmografiji purana -

na Puškaradvipi, najudaljenijem od šest kontinenta, koji se nalazi oko Džambudvipe (v. br. 12).Šači - ime izvedeno iz istog korena kao i epitet Indre - Šakri (“Moćni”). U Vedama ime Indrine

supruge - Indrane.

19. INDRA I ŽENE MUDRACA

Ovde navedena legenda o Indrinom napastvovanju žena mudraca, što označava pad toga lika u epskojknjiževnosti, izložena je prema XII knj. “Mahabharate” (verzija epizode sa Ahalejem nalazi se takođe u Vknj.).

Ćandala - u drevnoj Indiji najniža i najpreziranija kasta, tradicionalno određena kao potomstvooca-šudre i majke-brahmanke. Opštenje sa čandalima smatralo se oskmavljujućim za predstavnike višihkasta.

20. INDRINA POBEDA NAD VRITROM

Ovaj mit, jedan je od najstarijih u indijskoj književnosti, izložen je po vedskim izvorima. U verziji“Mahabharate” njegov sadržaj trpi velike promene, lik Vritre se antropomorfizuje, gubi se svaka veza saprirodnim fenomenom, zapravo, briše se mitološki elemenat; u prvi plan izbija lik Višne, koji potiskujeprvobitnog junaka legende - Indru. U Vedama mit o Vritri odražava u mnogim mitologijama raširen starimotiv pobede boga-gromovnika nad zmijom koja personificira stihiju neprijateljsku čoveku (po nekimturnačenjima) prvonastali haos. Već u vedskoj književnosti u legendi o Vritri spajaju se dva mitološkasižea - pobeda nad troglavom zmijom Višvarupom i pobeda nad samim Vritrom - kosmičkom zmijom.

Višvarupa (“Onaj koji prima sve oblike”), ili Triširas (“Troglavi”), kako se- češće nazivau”Mahabharati”. Jedan je od najstarijih likova u indijskoj rnitologiji; po svoj prilici, mit o njemu prvobitnoje bio povezan sa mitom o Vritri. U”Rigvedi”, u jednoj od himni X knj., govori se o tome kako je bogTrita ubio troglavu zmiju i tako oslobodio krave koje je ona progutala. To je očigledno, najstarija verzijamita, čiju paralelu nalazimo u iranskoj mitologiji, gde junak Traetaona ubija troglavu zmiju i oslobađadve prelepe device (up. grčki mit o tome kako je -Heraklo ubio troglavog Herioneja i oslobodio kraveotete od boga); očigledno, tek kasnije je taj podvig bio pripisan Indri i povezan sa mitom o Vritri.

Indra... i bojao se moći, koju on stekao... podvižništvom Taj motiv se pojavljuje u mitu samo uverziji “Mahabharate”, mada se ideja magijske moći, dostignuta asketskim podvizima, razvija več uknjiževnosti Brahmana i od toga vremena postaje jedna od glavnih motiva indijskih mitova. Iz“Mahabharate” uzeta je, takođe, epizoda sa apsarama, koje bezuspešno zavode Višvarupu.

Trita - veoma staro vedsko božanstvo, kako se pretpostavlja, oličenje munje. Uostalom, već u“Rigvedi” njegova mitologija i kult dati su u stadijumu gašenja, i njegovo porekl'o je nejasno. U epskomperiodu Trita se konačno gubi ( u epu to je ime jednog od drugorazrednih mudraca, povezano samitologijom Agne); u verziji “Mahabharate” uopšte ne figurira. U Vedama jedna od njegovih funkcija je“opraštanje” greha, preuzimanje krivice na sebe; u tom svojstvu Trita se i pojavljuje u jednoj od vedskihverzija mita o ubijanju Višvarupe; po drugoj verziji on sam obavlja taj podvig (na Indrino podsticanje). Uverziji “Mahabharate” umesto Trite figurira neki drvodelja, koji na Indrinu molbu odrubljuje ubijenomVišvarupi sve tri glave (opis Višvarupinih glava u našem izlaganju pozajmljen je iz “Mahabharate”) i tako(na ne baš sasvim jasan način) osloboda Indru od greha brahmana.

Vritra - tradicionalno se tumači kao demon suše u indijskoj mitologiji, i pobeda nad njim boga-gromovnika shvata se kao alegorija nepogode koja pomaže da se oslobodi voda koju je taj zmaj .progutao. Ali u vedskim tekstovima toga mita nema prave potvrde za takvo tumačenje, i neki naučniciovde vide odraz najstarijeg mita, nastalog još pre dolaska Arijaca u Indiju, o pobedi Sunca naddemonom zime, koji je okovao reke. Postoji i kosmogonijsko tumačenje: čudovište ubija bog, kojepersonificira prvonastali “neoformljeni” haos, simboliše akt stvaranja. Ime Vritre izvode od korena “var”- “pokrivati, obmotavati, zatvoriti u sebi”; ali prava njegova etimologija ostaje nejasna. Neki naučnici gapovezuju - preko hipotetične posredne forme - sa staroislandskim Lodur - jednim od imena toga bo-žanstva Loki u skandinavskoj mitologiji.

...jedino ne napustiše hrabri Maruti... U nekim vedskim verzijama mita Maruti tako8e beže,


98

ostavljajući Indru samoga.…još ostaje s njim Višnu. U verziji “Mahabharate” glavna zasluga i pobeda nad Vritrom pripada

Višni, koji se uvlači u Indrinu vadžru i tame joj daje smrtonosnu moć....i za tren oka .:. Vritra... proguta Indru. Ova epizoda navodi se u epskim verzijama.

U”Bhagavata-purani” Indra, rasporivši utrobu Vritre, izlazi napolje. U”Mahabharati” Indra, po izlasku izVritrine utrobe ponovo trpi poraz, bogovi se obraćaju za pomoć Višni, na šta im ovaj savetuje da sklopemir sa Vritrom, a potom ulazi u Indrino oružje i s mukom ubija zmaja; dalje se u mitu u Vritri navodimotiv ubijanja penom uzet iz vedskog mita o Namuči (v. br. 4):

Posla Marute da izvide ... Ovaj momenat se nalazi u verziji “Tajtirija-brahmani”; u “Šatapatha-brahmani”. (IV knj.) bogovi šalju u izviđanje boga vetra Vaju. Već se u verskim verzijama javlja motivgreha Indre koji je ubio žreca, ali se u nekim tekstovima njegovo bekstvo objašnjava isključivo strahomda zmaj nije ubijen. U epu se podvlači Indrin greh kojim se motiviše njegovo izganstvo i kasnijaNahušina vladavina (v. br. 21). .

21. LEGENDA O NAHUSI

Izlaže se prema tekstu V knj. “Mahabharate”. Druga verzija legende nalazi se u XIII knj., odakle supozajmljeni neki detalji, delimično prokletstvo Bhrigu, koji se sakrio u Agastjinoj kosi; u verziji V knj.Nahušu proklinje sam Agastja, pošto mu je ovaj nogom povredio glavu. U verziji XIII knj. Nahuša usvojoj oholosti ima običaj da jaše mudrace - ili da upreže mudrace u svoje kočije, ili da ih tera da ganose u baldahinu; Šačija uopšte nema u toj verziji. Ovaj mit, koji je relativno kasnijeg porekla, jasnonameće misao o nadmoćnosti brahmana nad božanstvom, što čini karakternu crtu mitova i legendistaroindijske književnosti počevši od perioda Brahmana.

22. LEGENDA O ČJAVANI

Izlaže se uglavnom po verziji III knj. “Mahabharate”. Starija verzija nalazi se u”Šatapathi-brahmani”(knj. IV). Mit o čjavani, kome su Ašvini vratili mladost, pominje se u”Rigvedi” (knj. I).

U Šarjatovom radu poče razdor... Tako stoji 'u verziji “Šatapatha-brahmani”, a takođe i u“Džajminija-brahmani” (knj. III), koja sadrži verziju toga mita. U”Mahabharati” čjavana šalje naŠarjatinu vojsku tvrdu stolicu i anuriju.

...on joj dade Znak ... Ovaj detalj uzet je iz “Džajminija-brahmane”. U Šatapatha-brahmani” opotapanju Ašvina u jezero nema ni pomena.

Čjavana ... stvori ogromno i strašno čudovište ... U”Džajminija-brahmani” čudovište stvarajuproroci-riše u borbi sa neprijateljima. U”Mahabharati” naročito se podvlači Čjavanina nadmoćnost nadIndrom koji ponizno moli mudrace za oproštaj. U”Šatapathi-brahmani” epizoda borbe Čjavane sa Indrompotpuno izostaje; Čjavana otkriva Ašvinima sredstvo kojim primoravaju bogove na dobrovoljnopriznavanje njihovih prava na deo žrtvene some.

23. NARADA I DAKŠINI SINOVI

Ovaj mit je izložen prema I knj. “Višnu-purane”. On se, tako8e, ponavlja i u mnogim drugim puranama.U”Brahmavajvarta-purani” Naradu zbog podvale učinjene Dakšinim sinovima proklinje Brahma, poslečega on postaje vođa gandharva. U “Brahma-purani” biva suprotno; Brahma se zauzima za Naradu,koga Dakša hoće da pogubi prokletstvom, i stišava Dakšu, posle čega se Narada rađa ponovo kaoKašjapin sin i jedna od Dakšinih kćeri. Kašjapin sin se pominje i u nekim drugim puranama. U indijskojmitologiji Narada se daje i kao mudrac sklon podsticanju i sejanju razdora (up. br. 34).

24. LEGENDA O JAJATI

Izlaže se prema I knj. “Mahabharate”. Motivi te legende kasnije su mnogo puta bili korišćeni u indijskojknjiževnosti.


99

Ašoka - drvo sa crvenim cvetovima, iz porodice mahuna (Jonesia Asoka Roxb.)Jajatini sinovi - mitski praroditelji narodnosti i plemena severne Indije i stranih naroda. Puru,

Jadu, Druhju, Turvasu i Anu - u”Rigvedi” naziv arijskih plemena, članova koalicije koji su pretrpeli porazu ratu sa plemenom Bharata (v. prim. pod br. 42). Jadavi su, po epu, pleme koje boravi na teritorijidanašnje Gudžarate; Javanima su nazivali u staroj Indiji došliake iz Grčke (“Jonijci”), a kasnije i svedruge strane narode zapadno i severozapadno od Indije: Bhodži - narodnost koja je sredinom Imilenijuma pre n. e. boravila na severu današnje Maharaštre; Mlečhi - u staroj In4iiji opšti naziv zaplamena i narode koji žive van sistema brahmanizma, njegovih staleških podela i religioznih institucija,tj. stranci, “varvari”. Pauravi se kasnije identifikuju sa narodom Kuru, koji je zajedno sa Pančalimapostavio temelj stvarannja prvih država severne Indije u kasnoindijskoj epohi.

25. LEGENDA O SUNDI I UPASUNDI

Izložena prema I knj. “Mahabharate”. To je jedna od ranih verzija mita o demonu koji podvižništvomstiče pobede nad bogovima i vlast nad svetom (up. izlaganje mita o Ravani u br. 26).

Dvaput rođen - dodaje se uz predstavljanje pripadnika viših kasta.Tilotama - Savršena svakim delićem (svoga tela). U”Harivanši” (knj. XIX “Mahabharate”)

ubrojana u apsare, kćerke Kašjape i Mune (v: prim. pod br. 12). Motiv borbe bogova sa opasnimpodvižništvom demona i ljudi posredstvom zavodenja lepotom apsara - jedan je od raširenih u mitologijiepa (up. br. 20 - o neuspelom pokušaju zavoQenja Višvarupe, i br. 41).

Četiri Šivina lika - karakteristična je crta toga boga u epu; govori se da je njegov južni likpoguban za onoga ka ga vidi. Međutim, u epu se kao četvoroliki češće pominje Brahma, a ponekad iVišnu.

Hiljaduoki (Sahasrakša) - jedan je od čestih epiteta u epu za Indru. U drugim tekstovima “hiljaduočiju” na Indrinom telu objašnjava se kao hiljadu čireva koji se pojavljuju kao posledica Gautaminogprokletstva, što je usledilo kao kazna za napastvovanje Ahalje (v. br. 19).

26. PULASTJINO POTOMSTVO

Sadržaj ovoga mita pozajmljen je uglavnom iz VII knji. “Ramajane”, prema kojoj se i daje celagenealogija Kubere i rakšasa.

Kubera - tako se naziva i Vajšravana, tj. Višravanin sin, Radžaradža (Car careva); lik koji jerelativno kasno uključen panteon. U “Mahabharati” Ilavila nije Kuberina baba, več majka. U nekimepskim tekstovima Kubera je Pulastjin sin, koga je rodila krava; Višravas je njegov mlađi brat, a Ravanai njegova braća su njegovi nećaci. U kasnijoj hinduskoj mitologiji Kubera delimično gubi božanskuprirodu (v. br. 29).

Jakši - u indijskoj mitologiji natprirodna bića koja su, očigledno, svojim poreklom tesno povezanasa rakšasima. U nekim tekstovima jakši figuriraju kao demonska, zla bića, ali za razliku od rakšasa uepskoj književnosti i kasnije oni se češče javljaju pozitivnom aspektu kao planinski dnhovi, čuvariKuberinog blaga, kao prelepi bogovi. Ponekad se jakši identifikuju sa guhjakima (planinski duhovidrugačijeg izgleda).

Lanka - ime mitološkog ostrva u Južnom okeanu i grad koji se nalazi na njemu. Kasnije se nazivaCejlon, ali u staro doba taj naziv se, očigledno, odnosio na drugo ostrvo, u kome neki naučnici videfantastičnu predstavu starih Indijaca o Madagaskaru.

Rakšasi - jedna od osnovnih klasa demona u indijskoj mitologiji, počev od “Rigvede”. Ukasnovedskoj književnosti razlikuju se tri klase demona - asuri, rakšasi i pišači - koje protivstojeodgovarajućim trima klasama biča pozitivnog karaktera - bogovima, ljudima i precima - kao njihovimneprijateljima. U Vedama rakšasi se predstavljaju kao zli noćni duhovi, vukodlaci, koji se javljaju uobliku raznih životinja ili ptica; u”Atharvavedi” oni često uzimaju ljudsko obličje, obično čudovišno izastrašujuče - troglavi, četvorooki, sa rogovima na rukama itd. Kasnije su rakšasi - divovi-ljudožderi,koji žive u šumama i narušavaju obrede svetih pustinjaka. U”Ramajani”, odakle su uzete epizode sarakšasima u ovom izlaganju, njihovi likovi u izvesnoj meri gube često mitološki karakter i iz njih izbijajuosobine nekog postoječeg naroda, moguće - aborigenih narodnosti južne Indije, koji su se usprotiviliarijevskoj ekspanziji u najstarijoj epohi. U epu se poreklo rakšasa objašnjava različito, ponekad se kao


100

njihov praroditelj i praroditelj jakša pominje Pulastja; neke odlike rakšasa najverovatnije proizlaze odzlokobnog božanstva Niriti - Razaranje. Ovde naveden mit iz VII knj. “Ramajane” o Brahminomstvaranju rakšasa kao čuvara prvonastalih voda (isto kao i jakša) povezan je sa etimologijom reči“rakšas”, nastale od “rakš” -”štititi, čuvati” (zla bića, od kojih se treba čuvati - drugo tuniačenje). Druginaziv za rakšase je jatudhani (“vracevi”), nišicari (“oni koji noću lutaju”).

Višvakarman (Svestvaralac) - u vedskoj književnosti jedan od epiteta boga-tvorca Pradžapate, uepskoj mitologiji samostalan lik (božanski neimar, pokrovitelj umetnosti i zanata), koji postepenopotiskuje lik starog Tvaštara, a kasnije se sa njim identifikuje. U puranama se pominje kao sin Prabhase,jedno od božanstava drugostepene grupe Vasu (v. prim. pod br. 38), koji se smatraju sinovima Dharme;ali u epu se pominje, takode, kao Brahmin sin.

Kajlaša - planina u Himalajima, severno od jezera Manasa; u indijskoj mitologiji boravište Šive iKubere.

Kinari - mitska bića, nebeski muzičari, asociraju na gandharve; ponekad se predstavljaju kao ljudisa konjskim glavama, ponekad kao grčki kentauri (v. prim. pod br. 8).27. VARUNINO I UTATHIJEVO SUPARNIŠTVO

Izloženo prema XIII knj. “Mahabharate”. Mit unekoliko duplira legendu o Agastjinim podvizima (v. br.45).

Sarasvati - reka, koja ima važnu ulogu u vedskoj epohi (v. prim. pod br. 8); u staro doba se, posvoj prilici, ulivala u Arabijsko more; danas je to plitka reka, koja nestaje u pesku RadžasthaYia. Mit,očigledno, odražava realnu činjenicu opadanja reke u istorijskoj epohi.

28. LEGENDA O RURU

Izlaže se prema I knj. uMahabharate”. Ime Ruru znači gJelen”. U puranama se pominje kao ime jednogod beznačajnih božanstava iz grupe Višvedeva.

Menaka - apsara, čuvena po svojoj lepoti; u puranama se pominje kao Brahmina kći i Himavatinažena.

Dundubha - neotrovna vodena zmija.

29. ČUVARI SVETA

Čuvari sveta (lokapale) - pojam koji je nastao u epskoj mitologiji za označavanje osam (prvobitno četiri)božanstava koja su u hijerarhiji epskog panteona zauzimala stepen sledeći neposredno tri vrhovna boga- Brahmu, Višnu i Šivu. U ranim, epskim tekstovima pojavljuju se četiri čuvara sveta: Indra, Jama,Varuna i Agni ili Indra, Soma, Varuna i Jama, tj. drevna vedska božanstva, potisnuta u epskom perioduu drugi plan od tri vrhovna boga koji zauzimaju potčinjen, ali ipak dovoljno visok položaj. Svakom odnjih. data je po jedna strana sveta da vlada njom; u ranim tekstovima postoje kolebanja, mada Varuna,po pravilu, asocira na zapad, Jama na jug. Mesto Kubere je relativno kasno uključeno u panteon; mestočuvara severa prvobitno zauzima Soma (ili Indra; kao čuvar istoka u to vreme pominje se Agni).Konačan raspored sfera vlasti, dat u našem izlaganju, sa još četiri spojne lokapale fiksiran je još upuranama.

Varuna - u ranoj vedskoj epohi vrhovno božanstvo panteona; u epskoj mitologiji gubi svojpređašnji značaj i postaje potčinjen vrhovnoj trijadi. Bog je voda i okeana i jedan od lokapala.

Dignagi ili dinagi (“slonovi strana sveta”) - kosmički slonovi - po predstavama drevnih Indijacapridržavaju zemlju sa četiri (ili osam strana). Imena slonova u tekstovima; mi smo izabrali najraširenijiredosled u epskoj mitologiji.

Sidhi (“savršeni, sveti”) - u epskoj mitologiji natprirodna bića, polubogovi koji borave uvazdušnim prostranstvima, nebeskim visinama; smatraju se besmrtnim do isteka mahajuge (v. br. 55),tj. do propasti vasione.

Radžasuja - svečano prinošenje žrtve, obavljano prilikom stupanja cara na presto.Pitriloka (Svet predaka) - već se u Brahmanama razgraničava od Devaloke (Svet bogova).Šarbara ili Šabala (“Pegavi”) - neki naučnici nalaze sličnost sa imenom KeYber (grčki Kerberos)

antičke mitologije. U nizu tekstova to je ime jednog od pasa, dok se drugi zove Udumbala (“Crni”).


101

Rasatala - u epskoj kosmografiji donja sfera svemira, had koji se nalazi ispod sedam podzemnihsvetova Patale. U puranama carstvo Jame uključuje ogroman broj hadova, za svaki greh postoji had iposebni načini kažnjavanja. O carstvu Jame v. br. 34.

Vajtarani - mitska reka, teče između zemlje i carstva mrtvih u podzemnom svetu, Stiks indijskemitologije.

Sidhi - Varunina žena; personifikacija umetnosti magijske veštine i vradžbine.Makari i timingali - mitska morska čudovišta.Vidjadhari (“veduni”) - duhovi planina i šuma koji asociraju na Kuberu i Šivu; u indijskoj

mitološkoj književnosti pojavljuju se relativno kasno. Njihova uloga raste u klasičnom periodu. Po svommitološkom karakteru vidjadhari najviše podsećaju na elfe evropskog folklora.

Uma, kći Himavate - Šivina supruga, jedan od najznačajnijih likova hinduske mitologije i religije;po mnogim crtama približava se drevnim kultovima Boginje-Majke prearijskog stanovništva Indije.Druga su joj imena - Parvati, Gauri, Kali, Durga itd. (v. br. 51, i 53 i prim.).


102

30. LEGENDA O AURVI

Izložena prema I knj. uMahabharate”. U kasnijoj mitologiji Aurva - čjavanin sin (v. br. 22) i Bhrigovunuk.

Vadavamukhu (“kobilja čeljust”) - poznati pojam u indijskoj kosmografiji (takođe i u budističkoj)o ulazu kroz vatru u podzemni svet na dnu okeana, blizu Južnog pola.

31. LEGENDA O CARU MARUTI

Izložena prema XIV knj. “Mahabharate”. Legenda o poznatom Marutinon prinošenju žrtve pominje se,takođe, i u”Ramajani” i, više puta, u puranama (v. br. 33). Maruta, car Sunčeve dinastije, smatrao se uindijskoj tradiciji “čakravartinom” (v. br. 42).

ukaže poštovanje velikom Šivi, pomenuvši sva njegova, mnogobrojna imena ... U kasnijemhinduizmu broj šivinih imena, ionako dovoljno velik u epu, povećava se još više. Nabrajanje njegovimmnogobrojnih imena postaje sastavni deo šivaidskog rituala, i tom aktu se pripisuje posebna zasluga.Šarva u vedskoj književnosti ime zloslutnog božanstva, ponekad nazivanog Rudrinim sinom, kasnije seidentifikuje sa Šivom; Šankara (“Blagotvoran”) - Rudrin epitet koji se posebno često upotrebljava upoznovedskoj književnosti kao ime Šive u hinduskom periodu; Pašupati, (“Gospodar životinja”),Mahadeva (“Veliki bog”), Hara (“Rušilac”), Išana (“Gospodar”) - uobičajeni su epiteti za Rudru-Šivu,počev od vedske književnosti (v. br. 3).

32. NAJEZDA RAKŠASA NA SEVER

Ova legenda i sledeća. (br. 33-39) posvećene su mitskoj istoriji pokoravanja Ravane, cara rakšasa;izložene su prema VII knj. “Ramajane”,

Nandin (“Srećan”) - ime šivinog sluge, a takođe i ime mitskog belog bika, na kome jaše Šiva.

33. BOJ RAVANE SA KŠATRIJIMA

Anaranja - po generalogiji “Ramajane” - potomak Ikšvake, prvog cara Ajodhje (današnji Audh), u petompokolenju; Trišankin ded (v. br. 43).

…car Ajodhje Rama ... Ovde pomenuti događaji čine osnovni sadržaj staroidijskog epa“Ramajane” (v. naše književno izlaganje u knj. Ramajana, M., 1965).

34. UPAD RAKŠASA U JAMINO CARSTVO

Opis Jaminog carstva dat je ovde prema epskim izvorima. Vreme (Kala) - u epu stalno asocira na Jamu;pri čemu stoji iznad njega, kao Jama iznad Smrti.

Car pravičnosti (Dharmaradža) - u epu stalni Jamin epitet.Smrt (Mritju) - u epu se ponekad identifikuje sa Jamom, ponekad se tretira kao samostalno

božanstvo, potčinjeno Jami (u muš. r. nije identično Smrti žen. r. koja figurira u mitu o gnevu Brahmeu”Mahabharati”; v. br. 11).

Kinšuka - drvo sa lepim crvenim cvetovima, često pominjano u indijskoj poeziji (Butea frondosa).Pašupata - “blagosloveno Pašupatom, gospodarem zveri (epitet za Sivu)”; mitsko oružje, Šivine

strele.Žezlo (“danda”) - kažnjeničko žezlo Jame, uliva strah i po+ pomaže vrline kod ljudi, ponekad se

personificira kao Jamin hipostas.

35. RAVANA U VARUNINOM CARSTVU

Prahasa, ili Prabhasa - Varunin savetnik u”Ramajani”; u drugim tekstovima naziva se Sunabha.


103

36. RAVANA U PODZEMNOM SVETU I NA NEBESIMA

Opis susreta Ravane sa zarobljenim carem asura Balom (v. br. 15) u VII knj. “Ramajane” ~- primervišnuitskog mita relativno kasnog porekla. Stražar kraj Balijevih vrata kao jedno od Višninih utelovljenja- mistična identifikacija, karakteristična za kasnije hinduske legende.

Čarani - lutalice, mitski pevači i pripovedači nebeske visine, asociraju na sidhe (v. prim. pod br.29).

37. OTMICA ŽENA

Madhu - rakšas. ' Prema I knj. “Višnu-purane”, na mestu njegovog boravišta Šatrughna, Ramin mladibrat, osnovao je grad Mathuru.

Maljavan - vojskovođa rakšasa, stariji Sumalinov brat (v. br. 26).Kadamba - drvo sa mirisnim oranž cvetovima (Nauclea Cadamba). Često se pominje u indijskoj

poeziji.Rambha - apsara, uključena u puranama kao “svetovna” kći Kašjape. U I knj. “Ramajane” priča

se o bezuspešnom pokušaju Rambhe da zavede (po Indrinoj zapovesti) Višvamitru. Rasrdeni mudracpretvorio je tad Rambhu u kamen.

Mandara - cvet koralnog drveta (Erythrina Indica).

38. RAT IZMEĐU RAVANE I INDRE

Vasu - grupa božanstava u indijskom panteonu, najpre je asocirao na Indru (jedan od njegovih epiteta uepu - Vasava, starešina Vasu), kasnije na Agnu. Božanstva koja je čine, u većoj meri su personifikacijaprirodnih pojava. U Višnu-purani” u tu grupu od osam božanstava uključuju se Agni, Soma, Vaju, Dhruva(Polarna zvezda) i dr. Jedan od Vasa, Prabhasa (“Svetlost”), smatra se ocem Višvakarmana, božanskogzidara (v. prim. pod br. 26).

Džajanta - Indrin sin, bledi lik, veoma retko pominjan u epu.

39. BOJ RAVANE SA CAREM HAJHAJA

Hajhaji - u staroindijskom epu pleme koje boravi u srednjem toku reke Narmade i sevemo od planineVindhje.

Datatreja - u epu Atrin sin, veliki podvižnik, u nekim tekstovima pominje se kao Višninoutelovljenje.

Mahišmati - prestonica Hajhaja, identifikuje se sa gradom čhuli Mahešvar na reci Narmadi.Lingam - falusni simbol kulta Sive, obično kratak cilindridričan stub sa zaokrugljenim vrhom.

Poštovanje Šive u liku lingama rasprostranjeno je u Indiji od najstarijeg doba do današnjeg dana,posebno na jugu. Žrtvovanje rakšasa Šivinom lingamu u ovom predanju naročito je karakteristično. Kultlingama (nesumnjivo datira iz prearijskog perioda) bio je uključen hinduizam, najverovatnije početkomnaše ere.

Šala - skupocena vrsta tropskog drveta (Vatica Robusta).…i sa nebesa pljusnu kiša cveća na čelo mudrog cara Ardžunu... - tradicionalni motiv u indijskoj

epskoj poeziji.…ponudi mu medovinu, kravu i vodu za pranje nogu...--počevši od vedske epohe tradicionalno

ukazivanje gostoprimstva gostu u staroj Indiji, pripisuje se brahmanskim kodeksima ritualnih pravila.Valmiki - legendarni autor epa “Ramajane”.

40. LEGENDA O PARAŠURAMI I DŽAMADAGNINOM SINU


104

Za izlaganje ovog predanja korišćene su uglavnom dve verzije - u III knj. “Mahabharate” i u IV knj.“Višnu-purane”. Iz “Višnu-purane” uzeta je priča o rođenju Džamadagne.Gadha ne htede da da svoju kćer jedinicu .. . isposniku ...-tako stoji u “Višnu-purani”. U”Mahabharati” jeGadhi - sa radošću spreman da d"a kćer Ričiku bez ikakvog otkupa, i ovaj sam pokušava da dođe doVaruninih čarobnih konja. U puranama motiv cara je mnogo uverljiviji i prikazuje raširen motiv teškog,neostvarljivog zadatka prosioca princeze.

Ričika joj spremi ... osveštano jelo... U “Mahabharati” to jelo za Satjavati i njenu majku spremaBhrigu, Ričikin predak.

Satjavati rodi sina... Vidi br. 44, gde, po “Ramajani”, Ričika ima drugo potomstvo.

41. INDRA I SVETI PODVIŽNICI

Ovde navedeni mitovi, koji koriste karakterističan motiv borbe bogova sa podvižništvom srnrtnih, uzetisu iz “Mahabharate”. Legenda o Bhangasvanu nalazi se u XIII knj., legenda o Javakri - u I1I knj.“Mahabharate”. Priča o podvižništvu Višvamitre, cara Kanjjakubdže (današnji Kanaudž u oblasti srednjegtoka Gange), otkriva širok ciklus legendi, vezanih za tog popularnog junaka epske mitologije u I knj.“Mahabharate”. Verzija legendi o suparništvu Višvamitre i Vasišthe zbog čarobne krave nalazi se i u Iknj. “Ramajane”.

Nandini - c"arobna krava koja ispunjava želje; u verziji “Ramajane” nosi ime Šabala.Malini - stari naziv za reku Čuka, koja teče na teritoriji današnjeg Audha.Kanva iz roda Angirasa - legendarni mudrac, pominjan još u ARigvedi”.

42. LEGENDA O ŠAKUNTALI

Izložena je prema I knj. “Mahabharate”. Druga verzija ove legende nalazi se u III knj. “Padma-purani”, i,po svoj prilici, poslužila je kao izvor za poznatu Kalidasinu dramu, čiji se sadržaj bitno razlikuje od epskelegende.

... Šakuntalu da je odmah uzme za ženu po običaju gandharva ... Brak po običaju gandharva jejedan od osam ozakonjenih oblika braka; obavlja se bez saglasnosti roditelja i bez svadbenih obreda, azasnovan je samo na uzajamnoj želji mladoženje i neveste. U tekstu “Mahabharate” nabrajaju se iostalih sedam oblika: brak po običaju brahmana, kada nevestu daju mladoženji bez otkupa; božanskibrak, kada onaj koji prinosi žrtvu bogovima daje kćer za ženu žrecu koji obavlja obred; brak po običajuproroka (riši), kada otac neveste uzima od mladoženje otkup u vidu jednog ili dva para krava; brak,osveštan Pradžapatom - gotovo pod istim uslovima kao i brahmanski; brak po običaju asura, sauplaćenim otkupom za nevestu njenom ocu ili rodu; brak po običaju rakšasa - otmica neveste, pri čemudolazi do ubijanja njenih rodaka u oružanom sukobu; brak po običaju pišača, najniži i, očigledno,osudivan - prisvajanje devojke za vreme spavanja ili opijanjem.

Hastinapur - stari grad u gornjem toku Gange, jugoistočno od današnjeg Delhija, legendarnaprestonica Kaurava u AMahabharati”, prema podacima arheologije postojao je od XI do IX v. n. e.

Bharata - ime mitskog osnivača roda Bharata (isto što i Pauravi, Kauravi ili Mesečeva dinastija ulegendarnoj genealogiji vladajučih junaka epa), od koga je kasnije poteklo ime cele zemlje (Indije -Bharatavarša, Zemlja Bharata). Istorijski Bharata - naziv za staro arijevsko pleme koje se pominje još u“Rigvedi” (v. prim. pod br. 24). Očigledno je da vedska plemena čiji se naziv odrazio u imenima mitskihcareva Mesečeve dinastije u epu, ulazi u taj etnički konglomerat i čine sastavni deo naroda severneIndije, koji su početkom I milenijuma pre n. e. stvorili prve države.

Čakravartin (dosl. - “onaj koji okreće točak”) - u staroj Indiji titula cara koji vlada “celomzemljom”, od mora do mora. U indijskoj tradiciji Bharata, sin Dušjante i Sakuntale - prvi od dvanaest“čakravartina” koji je vladao zemljom.

43. LEGENDA O CARU KOJI SE PRETVORIO U ČANDALU

Izloženo prema I knj. “Ramajane”. Verzija te iste legende nalazi se u IV knj. “Višnu-purana”. Upuranama se kao junak te legende pominje i Satjavrata i opisuje se kao poročan i razvratan princ, koga


105

je vlastiti otac proterao iz carstva. Prema komentaru u”Višnu-purani” Trišanku znači Onaj koji je izvršiotri gr.eha, a tačno: zavođenje tuđe žene, što je izazvalo gnev njenog oca; ubijanje krave njegovogučitelja za vreme gladi; upotrebljavanje za hranu neosveštanog mesa. Za te grehe, u skladu sapuranama, spao je do položaja parija. Ali kako je za vreme gladi dao hranu Višvamitrinoj ženi i deci,zaslužio je njegovu blagonaklnost.

Mušitka, ili Domba - jedna od nižih kasta u staroj i srednjovekovnoj Indiji, putujući pevači iskomorohe, kako se pretpostavlja - preci današnjih Roma.... Trišanku zauvek ostade medu sazveždem Južnog neba. U indijskoj mitologiji Trišanku se identifikujesa sazveždem Južnog krsta.

44. LEGENDA O ŠUNAHŠEPI

Jedan od najstarijih mitova u indijskoj književnosti, u kome se ogleda važan faktor odbijanja prinošenjačoveka na žrtvu u starom društvu. Prvi put se sreće u VII knji. “Ajtareja-brahmani”, čija je verzijaposlužila kao osnova za naše izlaganje. Druga verzija nalazi se u I knji. “Ramajane”; junak legende seviše puta pominje u mnogim spomenicima indijske književnosti, počevši od “Rigvede” do purana.

Otac, koji ugleda lik sina ... Taj poznati monolog Narade iz “Ajtareja-brahmane” izražavakarakteristične poglede vedske epohe i kasnije se više puta citira.

Varuna... je kaznio cara Hariščandru, poslavši na njega vodenu bolest. Vodena bolest je uVedama - uobičajena kazna Varune, koju šalje na one koji ga razgneve. U”Ramajani” nema toga motiva.

... Rohita srete... brahmana Ričiku - ime Šunahšepinog oca u verziji “Ramajane”, u”Ajtareja-brahmani” on se zove Adžigarta (Onaj koji gladuje). U”Ramajani” uglavnom nedostaje istorija zavetaHariščandre i motiv zamene princa za brahmanovog sina. U epu Šunahšepu hoće da prinese na žrtvuAmbariša, car Ajodhje po savetu svoga žreca u zamenu za žrtvenu životinju, koju je Indra ukrao preobreda.

Šunahpučha, Šunahšepa i Šunolangula - sva tri imena sinova brahmana, navedena i u vedskojverziji, znače “pasji rep”.

. . . Šunahšepa . . . ugleda. . . svoga roztaka. . . Višvamitru. Prema “Ramajani” i”Bhagavati-purani” Višvamitru je brat Sunahšepine majke. Sunahšepino obraćanje Višvamitri za pomoć i mantare,koje mu ovaj saopštava - predstavljaju nove momente, uvedene tek u epskoj verziji. U”Ajtareja-brahmani” Šunahšepa čita molitve bogovima po sopstvenoj inicijativi.

Mantre - vedske himne, molitve, svete formule; magijska bajanja.Šunahšepi obukoše crvenu odeću... U staroj Indiji crvena boja simbolisala je smrt.Ako dobijem još sto krava, ja ću to učiniti... Te reči govori Adžigarta u verziji “Ajtareja-

brahmani”; u”Ramajani” taj motiv, gde otac pristaje da uz doplatu priveže za žrtveni stub i zakolje svogasina - nedostaje.

Šunahšepa izgovori molitvu Ušasi...- u verziji “Ajtareja--brahmana”; u”Ramajani” Ušas se nepominje.

Posiniću Šunahšepu... O Višvamitrinom usvajanju Šunahšepe govori se u verziji “Ajtareja-brahmani” i u”Bhagavatapuraniu.

45. AGASTJINI PODVIZI

Izloženo prema III knj. “Mahabharate”. Agastja - lik koji je relativno kasno uveden u mitologiju epa;tradicionalno se smatra svetim - pokroviteljem dravidskog juga, i, moguće u legendama o njemuodrazile su se neke crte doarijske mitologije; veruje se da njegovo pomeranje na jug simboliše širenjearijske civilizacije na južnu Indiju. Agastja se tradicionalno smatra sinom Urvaše od Mitre i Varune (v. br.16), ali u puranama se pominje kao Pulastjin sin; ili mu se pripisuje drugo poreklo. U kasnijoj mitologijion se identifikuje sa zvezdom Kanopus.

... njegovi preci, koji su odavno napustili ovaj svet. Ovo izlaganje po “Mahabharati” je nesumnjivoprotivrečno sa tradicionalnom genealogijom Agastje. Predstava o precima, koji vise naglavačke uhadskoj jami, dok njihov potomak zapostavlja svoju svetu (sa tačke gledišta tradicionalnogbrahmanskog morala) dužnost nastavljanja roda, veoma rasprostranjeno u epskoj mitolgiji; taj motivnalazimo i u drugim delovima “Mahabharate”. Međutim, Agastja je sin besmrtnog boga, i svi njegovi


106

preci pripadaju rodu besmrtnih i, osim toga, imaju druge potomke. Ta protivrečnost karakteristična zastaru epsku poeziju može da se objasni mehaničkim uzimanjem popularnog motiva iz druge legende(moguće, iz iste legende o Astiki); u”Mahabharati” se ima u vidu druga genealogija Agastje, drugačija odtradicionale.

Vidarbhi - narodnost. Zemlja Vidarbha nalazila se južno od planine Vindhje, na teritoriji današnjeBerare.

Upanišade (“Tajna učenja”) - stari spomenici religiozno--filozofske književnosti, koji se priključujuVedama. Vedange (“Članovi Vede”) - kasni sloj vedske književnosti; traktati koji se odnose na vedskiritual, gramatiku, metriku, fonetiku, etimologiju i astronomiju.

46. SILAZAK GANGE NA ZEMLJU

Za izlaganje ove popularne legende korišćene su dve osnovne verzije - iz III knj. “Mahabharate” i iz Iknj. “Ramajane”. Ist6-rija rodenja Sagare i njegovo pokoravanje varvarskih plemena daje se po trećojverziji legende - III knj. “Višnu-purane”.

Ti sižei su se kasnije više puta koristili u indijskoj književnosti i likovnoj umetnosti.Aurva - mitski mudrac iz roda Bhrigu; v. ranije rečeno o njemu, br. 30.Skiti (šaki), Kambodži i Pehlevijci Parfjani) - narodi koji zauzimaju teritoriju severozapadno od

Indijskog Pendžaba od sredine do kraja I milenijuma pre n. e. Javani (Jonijci) - očigledno su grčkidoseljenici (v. prim. pod br. 24) - pominju se zajedno sa Kambodžima u dokumentima epohe imperijeMaurja; po svoj prilici, i jedni i drugi su boravili na graničnim teritorijama u oblasti današnjeg južnogAvganistana. Skiti su se pojavili na severozapadnim granicama Indije već oko VI v. pre n. e. i početkomnaše ere obuhvatili su prostrane teritorije u oblasti Indije. U drugim puranama - “Vaju”, “Brahma” iu”Harivanši” lista naroda koje je pokorio Sagara raste. Moguće je da opis osvajanja mitskog Sagareodražava ekspanziju imperije Maurja u 1I1 v. pre n. e.

Sagari se javi ... Bhrigu...- tako je u”Ramajani”. U verziji “Mahabharata” Sagari daje potomstvosam Šiva.

...njih je često vredao i proganjao... Asamandža... U verziji “Ramajane” govori se o tome da seAsamandža zabavljao time što je davio svoju malu braću u vodama reke Saraju.

Prinošenje konja na žrtvu (“ašvamedha”) - jedan je od najznačajnijih i svečanijih obreda, koji jemogao da obavlja jedino car, koji pretenduje na vrhovnu vlast u zemlji i potčinjavanje susednih zemalja.Žrtveni konj se najpre puštao na slobodu, i car bi išao za njim sa svojom vojskom pokoravajući teritorijepreko kojih je prolazio konj. Posle godinu dana konja bi prinosili na žrtvu; taj obred je simbolisaopriznavanje cara na datom rejonu Indije nad kojim je on izvršio političku hegemoniju. Smatralo se da jenestanak konja krajnje nepovoljan predznak.

...prinčevi ga u tren oka izgubiše iz vida... Ovdašnje izlaganje prati verziju “Mahabharate”.U”Ramajani” Indra, prerušen u demonicu-rakšasu, krade žrtvenog konja od straže samog cara Sagara,koji potom šalje svoje sinove da ga traže.

...dostizao bi Indrinu moć ... Jedan od čestih Indrinih epiteta - Šatakratu, “Onaj koji je obavio stoprinošenja žrtve (konja)”.

Kapila - legendarni mudrac, osnivač filozofskog učenja sankhja; smatrao se Višninimutelovljenjem.

... vratiće na zemlju nebesku reku Gangu. U”Ramajani” to predskazanje izgovara Garuda.

...kada je Ganga tekla pored boravišta ... Džahnu ... Ta epizoda postoji u”Ramajani”, a nema jeu”Mahabharati”. Osim toga, u”Ramajani” se priča da je Ganga, sručivši se na Šivinu glavu, pokušavalada ga baci u podzemni svet, kao kaznu što je Šiva primorao da duge godine luta po njegovoj kosi, dokga Bhagiratha novim podvižništvom nije primorao da spusti Gangu na zemlju u vidu sedam potoka.

47. LEGENDA O CARU LJUDOŽDERU

Izloženo prema I knj. “Mahabharate”. Druga verzija nalazi se u IV knj. “Višnu-purani”, gde Kalmašapadugreškom proklinje sam Vasištha zbog spletke nekog rakšasa. Siže ove legende više puta se pominje i udrugim spomenicima staroindijske književnosti.

Kalmašapada - Šarenonogi. Druga imena su mu: Mitrasaha, Saudasa.


107

Vipaša - stari naziv reke Beas, pritoke Setledže. Šatadru - stari naziv reke Setledž.Parašara - stari mudrac, Vasišthin unuk i otac Vjase, legendarnog autora “Mahabharate”.

48. LEGENDA O MLADOM PUSTINJAKU

Izložena prema III knj. “Mahabharate”. Druge verzije te legende postoje u I knj. “Ramajane” (bliskaverzija u#Mahabharati”, samo malo kraća), u IV knji. “Padma-purani” i u palijskoj knjizi “Džatak” (u dvaposlednja spomenika, očigledno, starije verzije legende).

Zemlja Anga - Zapadni Bengal.Car naredi da pozovu gradske bludnice ... Po starijoj verziji u “Džatakamama” princeza Šanta

sama odlazi u šumu da namami Rišjašringu, i na splavu ga dovozi u carstvo svoga oca.Kokila - indijska kukavica.

49. LEGENDA O CARU SOMAKI I NJEGOVOM SINU DŽANTI

Izložena prema I11 knj. “Mahabharate”.Pančali - drevni narod, koji je zauzimao oblast Daobe, istočno i jugoistočno od današnjeg Delhija;

u početku I milenijuma pre n. e. zajedno sa Kuruima činili su jezgro prvih državnih formacija stvorenih usevernoj Indiji.

50. LEGENDA O CARU UŠINARI

Izložena prema III knj. “Mahabharate”, gde se nalaze dve verzije ove legende; treća se nalazi u XIIIknji. Ostale verzije nalazimo u budističkom kanonu na jeziku pali, u knjigama “Carija-pitaka” i “Džataki”,gde se junak pojavljuje pod svojim rodovskim imenom Šibi (na pali jeziku - Sivi). U epu se izlažu i drugelegende o njegovoj neobičnoj darežljivosti prema brahmanima i pobožnosti; zajedno sa carem Jajatijem(v. br. 24) on se penje na nebo. U jednoj verziji (III knj. “Mahabharate”) on bez kolebanja ubija rodenogsina da bi ispunio želju brahmana.

51. ROĐENJE SKANDE, BOGA RATA

Izioženo po “Matsja-purani”; u staroindijskoj književnosti postoji niz verzija te legende• (up. Kalidasinupoemu “Rađanje Kumare” u sanskritskoj klasičnoj književnosti).

Skanda (druga imena - Kartikeja, Kumara, “Ditja”) - nesumnjivo veoma staro božanstvo (nekiistraživači vide u njemu prototip u poluzoomorfnom božanstvu, prikazanom na pečatima civilizacijeIndijske doline), ali u epski panteon uključeno je relativno kasno. U epu nema jedinstvene verzije onjegovom poreklu; pojavljuje se kao sin Šive, Agne, Brahme, Sanatkumare - najstarijeg Brahminog sina,Kritike ili Gange. Po nekim verzijama - on je Agnin sin koga je usvojio Šiva. U mitologiji Skande imamnogo arhaičnih elemenata; njega prati, kao i Sivu, svita svakojakih demonskih bića čudovišnog oblika,duhovi bolesti (naročito dečjih bolesti, a jedno od njegovih imena - Kumara - vezuje se za predstavu onjemu kao o decoubici i istovremeno njihovom zaštitniku), pramajki, ljudoždera, zlih duhova rata itd. Ukasnijoj mitologiji i ikonografiji on se slika kako jaše pauna (po nekim verzijama epa, pauna mu je prirođenju poklonio Garuda), ali u ranijim tekstovima često asocira na jarca, koji se u najstarijoj mitologijipojavljuje kao zoomorfni simbol vatre. Ime Skanda se tumači kao “poskakujuči” (slično vatri ili jarcu).

Vadžranga - “sa telom (tvrdim kao) vadžre”.Kama - bog ljubavi, relativno kasno se pojavljuje u epskom panteonu. Slika se slično antičkom

Erosu ili Amoru, sa lukom i strelama (od cveća), kojima ranjava srca. Ponekad se predstavlja kaoBrahmin sin, ponekad kao sin Dhari`Yne i Lakšme (koja se u tom slučaju predstavlja kao jedna od desetDakšinih kćeri, Dharmina žena - v. prim. pod br. 12).

...na cvetnim lugdvima... po nekim verzijama Skanda se rodio na obalskoj trsci (v. br. 32).Kritike - u indijskoj astronomiji sazvežđe Plejada.


108

52. RUŠENJE TRIPURE

Izloženo po verziji “Matsja-purani”. Druge verzije se nalaze u “Mahabharati”, “Harivanši” i dr. U kasnijojmitologiji Tripura se predstavlja u liku demona koga je pobedio Šiva. Predstava tri grada demona, gradaod gvožđa, srebra i zlata, ulazi u vedsku književnost, gde su oni smešteni u vazduhu (up. br. 2); već uvedskim tekstovima govori se da ih ruši Rudra.

...odluči ... da se podvrgne surovom mučenju tela ... U verziji VIII knj. “Mahabharate”podvižništvo radi podizanja Tripure ne pripisuje se Maji, već trojici drugih asura, Tarakinim sinovima.Maja, pak, •asurski neimar, podiže za njih tri grada - na nebu, na zemlji i u vazduhu.

...bogovi počeše da opremaju za boj kočije ... Šive. Opis kočija koji potom sledi, identifikovane savasionom, tipičan je za sadržaj “Matsja-purane”, jednog od osnovnih spomenika književnosti šivaizma.Ali i u verziji “Mahabharate” opis Šivinih kočija daje se u sličnom aspektu i podvlači se primat toga boga;Brahma mu je kočijaš itd.

...četiri juge - v. br. 55 i prim.Kalaratri - personifikacija noći, propasti vasione (v. br. 55); identifikuje se u epu i puranama sa

Jami, sestrom Jame; ponekad se javlja kao sestra Kale, Vremena; smatra se majkom rakšasa, ženomHete, praroditelja rakšasa, koji je nastao iz Brahminih stopa prilikom stvaranja (up. br. 26 i prim.).

Jama je jahao... bivola... Ovde i dalje nabrajaju se takozvani “vahani”, životinje bogova kojeasociraju na određene bogove; u indijskoj mitologiji i ikonografiji ti “vahani”, zoomorfni simbolibožanstva slikaju se kao njihova sredstva kretanja: Jama na bivolu, Indra na slonu, Šiva na biku,njegova žena Uma (u liku Kali, v. br. 53) na lavu ili tigru, Skanda na paunu, Višnu na ptici Garudi,Brahma na guski, Vaju na jelenu itd.

Trozubac (“šula”) - jedan je od stalnih atributa Šive.Pramathi - raznolikost rakšasa, uključuje, izmedu ostalih demonskih bića, i zloslutnu svitu Šive;

opisuju se kao nevidljive utvare koje muče ljude u snu.... na volšeban način stvori se bazen ... U vezriji “Mahabharate” čaroban bazen sa živom vodom

stvara Hari, Tarakin unuk svojim podvižništvom.Pušja - sazvežde Mesečevog zodijaka, odgovara delu sazvežda Raka.

53. BOGINJA KALI

Legenda o boginji Kali izložena je po “Devimahatmji” (“Slavljenje Boginjine uzvišenosti”) u”Markandeja-purani”, svetom tekstu sekte sledbenika kulta Kali, koji doživljava procvat u srednjem veku; ovaj kult jeobeležen mnogim arhaičnim crtama, uglavnom fanatičnim obredima, uključujući tu i prinošenje čovekana žrtvu. Kult Kali nastao je na osnovu najstarijeg kulta Boginje-majke, poznatog već u gradovimaIndijske doline u III-II milenijumu pre n. e. i prvobitno je cvetao medu nearijskim narodima Indije.Relativno kasno bio je uključen i u hinduski religiozni sistem u kult Ume, Šivine supruge. U mitologijipurana u liku Šivine supruge spajaju se dva protivrečna i po svom karakteru raznorodna ženskabožanstva - samilosna i milosrdna Uma, prelepa kći planine (v. mit o rodenju Skande br. 51; njenadruga imena u tom obliku su mnogo kasnijeg porekla - Parvati, Gauri, Hajmavati, tj. Himavatina kći), isurova i krvožedna Kali, koja traži ljudske žrtve, slikana u kasnijoj ikonografiji u liku strašne veštice iligrozne ratnice kako jaše lava, sa četiri lica i osam ruku, naoružana mačen i štitom, lukom, diskom,omčom, takođe i lotosom, zvončićima, peharom itd. U tom obliku ona nosi ime Kali (očigledno, povezanosa imenom Kali, duhom razaranja, koji oličava Kalijugu, gvozdeni vek, v. br. 55), Durge, Ambike,Čandike, Čamunde, Deve (“Boginje”) ili Mahadeve, Mahešvare (“Velike boginje”) itd. (v. tekst legende) ipojavljuje se kao neposredna naslednica mnogih dravidskih narodnih kultova. U kasnijoj mitologiji kultUme povezuje se sa mitom o Parašurami; Renuka, Parašuramina majka, identifikuje se sa Elamom(dravidsko ime boginje), i u Kalinim hramovima, Parašurami se posvećuju oltari. Vidi u tekstu legendekarakteristično mistično identifikovanje Uma-Parvata i Kali-Durga.

Mahiša (“Bivo”) - kako se čini, veoma drevni mitološki lik, mada je sam mit fiksiran u književnostirelativno kasno. U III knj. “Mahabharate” Mahišu pobeduje Skandu, Uminoga sina, i među likovima napečatima civilizacije Indijske doline nalaze se i takvi koji jasno ukazuju na ilustraciju toga mita.

Raktavidia - dosl. “Kap krvi”.


109

54. ARDŽUNIN USPON NA NEBO

Izloženo prema III knj. “Mahabharate”, Ardžuna, Pandujin sin - jedan od glavnih junaka osnovnelegende “Mahabharate”, čiji se sadržaj ovde sažeto navodi.

Matali - Indrin kočijaš, pominje se u mnogim legendama. U”Ramajani” on pomaže Rami unjegovom dvoboju sa Rava- ' nom. U V knj. “Mahabharate” navodi se legenda o Matalinom putovanju posvetu zajedno sa mudracem Naradom u traženju mladoženje za prelepu Matalinu kćer - Gunakeši.

Matsi - narod koji je živeo na teritoriji današnjeg Radžastana.

55. MARKANDEJINO PRIVIĐENJE

Ova karakteristična višnuitska legenda nalazi se u”Matsja--purani”. Legendarni mudrac Markandeja,kome je bila darovana večna mladost, javlja se kao pripovedač u epu i puranama. U našem izlaganjukoriščen je, takođe, tekst i iz drugih purana - u nabrajanju Višninih avatara, u tumačenju učenja ocikličnosti vasione i opisu četiri juge. Mistična identifikacija Višne sa kosmosom i sa svim bogovima,učenje o maji - kosmičkoj iluziji, ili o kosmosu kao o”obmani glavnog božanstva, pojavljivanje Višne uobliku giganta koji spava u prvostvorenim vodama, ili dečaka koji se igra na grani banjana (kosmos setad zamišlja kao “igra” - lila - božanstva, iluzija koju je rodila ta igra), veoma karakteristična zareligiozno-filozofske doktrine kasnog hinduizma.

Narajana - jedno od najviše upotrebljavanih Višninih imena u kasnom hinduizmu (takođe Hari,Krišna, Madhava, Hrišikeša, Kešava i dr.); v. prim. pod br. 1, 12)

Krišna - junak starog epskog ciklusa; u kasnom hinduizmu - jedna od najpoštovanijih Višninihavatara. Njegovom životu posvećeni su mnogi spomenici stare i srednjovekovne književnosti -“Harivanša”, “Bhagavata-purana” i dr. Krišnaizam - najuticajnija grana u višnuizmu u srednjem veku.

Kalkin - saglasno učenju kasnog hinduizma, mesija, budući sudija i kažnjavalac čovečanstvaprilikom smaka sveta. Doktrina o deset Višninih avatara obrazovala se konačno tek u X v. n. e.; u“Matsja-purani” još ne nalazimo njen potpun broj.

Trimurti - doktrina o trojstvu Brahme, Višne i Sive nastale u hinduizmu oko I milenijuma n. ere.Funkcija tri boga nikada se nije strogo razgraničavala u hinduizmu.

Mahajuga - čini, prema proračunu, 4,320.000 “ljudskih” godina. Brahmini dan i noć se identilikujusa takozvanim “kalpama”, od kojih se svaka sastoji od 1.000 mahajuga. Brahmin dan tada čini 4.320miliona godina - vreme postojanja toga sveta; ili se to trajanje pripisuje Brahminim danima i noćima.Kontinuitet “vekova” u istoriji čovečanstva u indijskoj mitologiji poklapa se predstavom starih Grka, alinazivi “vekova” kod Indusa imaju drugo poreklo i nisu povezani sa simbolima metala; oni su uzeti izterminolbgije hazardne igre sa kostima:-”krita” - “ceo, savršen” naziv za dobijanje, “kali” - “zlosretni” -onaj koji je izgubio, ostali su spojeni. Po indijskoj tradicionalnoj hronologiji, Kalijuga u kojoj mi živimonastala je (po današnjem računanju godina) 18. februara 3102. g. pre n. e.

Documents

Mitovi stare Indije