Miladin Stevanović - Vuk Branković junak ili izdajnik

7/29/2019 Miladin Stevanovi - Vuk Brankovi junak ili izdajnik

1/29

VUK BRANKOVI : JUNAK ILI IZDAJNIK

Miladin Stevanovi

U ovom feljtonu Veernjih novosti objavljeni su dosad malo poznatidetalji iz srednjovekovnih spisa o ivotu Vuka Brankovia, koji do

dananjih dana nosi prokletstvo izdaje srpstva.


2/29

Zetovi Kneza Lazara

Sramna uloga izdajnika u traginoj kosovskoj epopeji ostala je usrpskom narodu do dana dananjeg neodvojiva od linosti VukaBrankovia, iako istorijski spisi govore suprotno. Ugledni srpskivlastelin, zet kneza Lazara, hrabro se borio na kosovskom bojitu, svedok ishod bitke nije odluen. Povukao se da bi sauvao pogibeljiostatak svoje vojske, ali je do kraja ivota ostao zakleti neprijateljosmanlija. Knez Lazar Hrebeljanovi koji se na dvoru cara Uroazalagao za jedinstvo srpske drave, sa nasleenim diplomatskim

osobinama svog oca, slat je od caraUroa da miri zavaene strane. PosleMarike bitke i Uroeve smrti, ulagao jesve snage da ostvari jedinstvopreostale srpske drave kojom jevladao, otro istupao protiv velikaakoji su remetili red u dravi, teio da jeproiri na svoju staru batinu i nekedruge sporne oblasti, kao i da uspostavito vre veze sa feudalnim srpskimdravicama i drugim dravama JunihSlovena. Poto je uvrstio vlast iopremio i osposobio svoju vojsku,

krenuo je najpre na Kosovo i tamopripojio sebi svoju staru batinu okoNovog Brda i Novo Brdo, a zatimPritinu sa okolnim zemljama, koju je

kasnije ustupio svom zetu Vuku Brankoviu. Boravei esto naUroevom dvoru, gde je sluio knez Lazar, Vuk Brankovi se zagledaou Lazarevu najstariju erku Maru i oni se zavole. Kad je Vuk zaprosiood roditelja, oni mu je rado dadoe, smatrajui ga solidnim srpskimoblasnim gospodarem, sa kojim e moi uspeno da sarauju. Pri tomsu knez Lazar i kneginja Milica imali u vidu i predstojeu turskuopasnost, koja je iziskivala ujedinjenje svih srpskih snaga, kao i drugihu susedstvu njihovih zemalja, kako bi se i rodbinski povezani lakesuprotstavili opasnosti koja se nadvila nad Balkanom. Zato su onisvoju drugu erku Draganu udali za Aleksandra, sina bugarskog caraJovana imana u Trnovu, treu erku Jelu za gospodara Zete uraStratimirovia Balia i etvrtu erku Teodoru za Nikolu Caru, koji jebio najpre mavanski, a zatim i hrvatsko-dalmatinski ban i maarskipalatin. Marina i Vukova svadbena povorka je krenula iz Kruevca u

2


3/29

leto 1371. godine i zavrila veoma sveano u Deviu, centralnommestu Drenice. Od tada e knez Lazar i Vuk Brankovi, sve doKosovskog boja, iveti u velikoj slozi sa puno meusobnograzumevanja i potovanja. Vukov uspon e uz punu podrku monijegtasta delovati uporedo sa usponom kneza Lazara i uz zajedniko

delovanje koje e ih uiniti jaim. Tako je Vuk uspeo da svoju skromnubatinu u Drenici proiri gotovo na sve strane i stvori dobru osnovu zaizgradnju solidne drave koja e odigrati znaajnu ulogu u predstojeojturskoj invaziji na Srbiju. Za Lazarevo i Vukovo irenje od presudnogje znaaja bila pogibija Vukaina i Ugljee Mrnjavevia, slomagresivnog upana Nikole Altomanovia, kao i smrt maarskog kraljaLajoa I. Tako su se irile njihove oblasti - Lazarevih prema jugu naraun Mrnjavevia, Rastislavia na severoistoku, Maarske na severui Nikole Altomanovia na severozapadu, a Vukovih prema jugozapaduna raun Mrnjavevia i Balia, kao i prema severoistoku premaposedima Nikole Altomanovia. Vukov uspon je bio neto sporiji, ali jeon ipak uspeo da od Vukainovih sinova preotme Skoplje i deloveteritorija u severnoj Makedoniji, a od Balia Prizren i Pe, i pripoji sebiniz drugih teritorija na zapadu i severoistoku. Tako su se sada unjegovoj oblasti nalazili vei gradovi: Skoplje, Pe, Prizren, Pritina,Vuitrn, Trepa, Sjenica, Komorani na Limu i Brskovo na Tari. Nanjegovoj teritoriji nalazilo se i nekoliko jaih tvrava Jela, Bora iain u Drenici, Zvean i Mali i Veliki Petr kod Nerodimlja. Vukovezemlje obuhvatale su prostor prema severu, blizu Zveana. Dalje seprostirala oblast Musia. Granica sa ove strane ila je ispod planineGolije, skretala na zapad, prelazila reku Deevu ispod Lozne i izbijala

na Sokolovicu, pa prelazila reku Raku juno od Gluaca. IzmeuRake i Ibra, granica je bila na levoj pritoci Ibra Plakaonici. Istono odIbra granica je bila na njegovoj desnoj pritoci Bistrici, pa dalje izbijalana Kopaonik i sputala se prema jugoistoku na Lab, pa na tesnac kojiodvaja upu Lab od Kosova. Na jugu je Vuku ostala dolina rekeLepenac preko koje je izbijao na Vardar. Granica je sa te strane ilabregovima koji ine vododelnicu sliva June Morave s jedne i Sitnice iLepenca s druge strane. Vuk Brankovi na Vardaru izgleda nije imaonita sem Skoplja i neposredne okoline. Od planine Golije granicaVukovih zemalja ila je jednim delom prema zapadu i obuhvatala

Sjenicu, zatim skretala na jug istono od Prijepolja i Mileeve, koji suod 1373. godine bili pod bosanskom vlau. Juno od Prijepolja Vukovagranica je prelazila Lim, tako da su Komorani ostajali na Vukovojstrani. Pored ovoga, Vuk je drao i izvesna sela oko gradova Prizrena iPei, ije je granice nemogue utvrditi. Prema turskom katastarskompopisu poreskih glava iz 1455. godine u bivoj oblasti Brankovia uDrenici, bilo je ukupno 58 seoskih naselja, sa 1.900 kua, od egasamo desetak albanskih. U Vukovoj oblasti bilo je dosta plodnog

3


4/29

zemljita i ruda, a preko nje su prolazili poznati trgovaki putevi. Sveovo, kao i dosta razvijeni gradovi omoguavali su brzi razvitakzanatstva i trgovine.

Dvor okovan srebrom

Veliki prihodi koje je ubirao u svojoj oblasti omoguili su VukuBrankoviu da postane jedan od najbogatijih oblasnih vladara poslekneza Lazara, pa je mogao da naoruava vojsku, uvrsti svoju vlast iizdano pomae crkve i manastire. Zato je knezu Lazaru Vuk bio velikapotpora u zatiti njegove drave sa juga. Iako je samostalno obavljaoposlove u svojoj dravi, Vuk je smatrao kneza Lazara svojim vrhovnimgospodarom, to se pored ostalog vidi iz njegovih povlastica darovanihDubrovniku 1387. godine.Vuk Brankovi je po dolasku iz Ohrida ostao sa svojom porodicom u

Deviu sve do 1372. godine. Meutim, poto je Devi bio u zabaenomkraju i do njega nije bilo dobrih puteva, pa ni pogodnih prostorija zaupravljanje i stanovanje, Vuk je odluio da se sa svojom porodicompreseli u Pritinu, koju mu je poklonio knez Lazar posle uzimanja ovoggrada od Mrnjavevia. Doao je u Pritinu 1372. godine, ostavljajuibrata Grgura u Deviu sa zadatkom da upravlja Drenicom i susednimoblastima. Vuk se sa suprugom Marom i decom najpre uselio u bividvorac kralja Milutina u Pritini u kojem su stanovali i Mrnjavevii udoba kada je tu bila njihova prestonica. Meutim, kako je ovaj dvoracbio izgraen od drveta i dosta oronuo, Vuk se odluio da za sebe i

svoju porodicu izgradi novi dvorac u Pritini. Poto je odabran pogodanteren na bregu prema Grmiji, otpoela je izgradnja novog dvorca ipoto je graen od drveta, ubrzo je zavren. Bila je to po opisuDubrovana jedna lepa i prostrana zgrada u koju se smestila Vukovaporodica i neophodna uprava. Dvor je po ugledu na vizantijskedvorove bio opremljen tepisima, zavesama i brojnim ukrasima. Ublizini dvora bile su bate i vonjaci, a izgraena je i jedna vojnapostaja.Pritina je bila stari grad i jo u ranom srednjem veku poznatotrgovako sredite. Tu je prelazio srednjevekovni trgovaki put, koji jepreko Kosova polja vodio dalje na istok, prema Prokuplju i Niu.

Zahvaljujui bogatim rudnicima u okolini (Janjevo, Novo Brdo, Trepa)u Pritini je u to doba cvetalo zanatstvo i trgovina, a preko nje seizvozilo srebro i drugi metali prema jadranskom primorju. U gradu jepostojala i velika crkva posveena Vaznesenju Gospodnjem, koju jeverovatno podigao kralj Milutin Nemanji, a Vuk obnovio.Vukova oblast prostirala se u jugozapadnom delu Balkanskogpoluostrva i sa svih strana je zatiena planinama, tako da je bila

4


5/29

pogodna za poljoprivredu i odbranu. Priroda je gotovo u svakompogledu obdarila njegove zemlje.Prostrane ravnice Kosova i Metohije sa dubokim plodonosnim slojemzemlje, obilje vode i pogodna klima, naroito u Metohiji, gde dopire idah Sredozemlja, bile su veoma pogodne za poljoprivredu. Gajene su

gotovo sve poznate itarice u ono vreme, voe, vinogradi, a bilo jeveoma razvijeno i stoarstvo. U svim delovima njegove oblasti nalazilisu se bogati slojevi srebra, olova, cinka, bakra i gvoa, a napojedinim delovima, pomeano sa srebrom, i zlato. Najvei rudniciVuka Brankovia bili su Brskovo, Gluhavica i Trepa, a meu rudarimai topioniarima bilo je najvie Srba, zatim Sasa, radnika iz Jadranskogprimorja, Italijana i Grka. Rudarska naselja sa meovitimstanovnitvom nalazila su se odmah pored rudnika u kojima su biliizgraeni i trgovi, gde su glavni snabdevai i kupci robe biliDubrovani, Kotorani,Barani, Mleani, Grci i drugi. Rudnici, livnice uTrepi i kovnica novca radili su gotovo neprekidno, da bi se moglezadovoljiti sve potrebe Vukove oblasti koja je doivljavala veliki uspon.Videvi od kakvog su mu znaaja rudnici, Vuk Brankovi je posvetioposebnu panju rudnicima i rudarima. Postavljao je za upravnike svojenajsposobnije ljude, izgraivao rudarska naselja i trgove, brinuo se onjihovom snabdevanju... Rudarima je garantovana dobra zarada, anaplata njihovih potraivanja od vlasnika rudnika i zakupaca bila jezagarantovana. Rudari su imali svoje porotne sudove za reavanjesporova sa vlasnicima rudnika i zakupcima, kao i sa ostalimstanovnicima rudarskih naselja.Najvie srebra Vuk je dobijao iz rudnika u Trepi. Vlasnici rudnika koji

su esto bili mletaki, dubrovaki i kotorski trgovci i zakupci, kao idomai trgovci i feudalni gospodari, bili su u obavezi da Vuku dajudesetinu od iskopane i izlivene rude (urburu), pa su u njegove rukedospevale znatne koliine plemenitih i drugih metala.Pored domaeg novca koji je kovao Vuk, u oblasti Brankovia uprometu su bili i vizantijski zlatnici (perperi), mletaki i austrijskidukati, dubrovaki bakarni novac, francuski izmorej, kao i novac knezaLazara.Sa razvojem rudarstva i poljoprivrede u Vukovoj oblasti prirodno su serazvijali zanatstvo i trgovina, od kojih je Vuk u vidu poreza i carina

takoe ubirao znatne prihode.U to vreme, trgovina u besputnom Balkanu je bila karavanskog tipa, aglavno prevozno sredstvo je bio konj. Pod takvim okolnostima, stoari(Vlasi), lako pokretni, izdrljivi i hrabri, sopstvenici brojnih konja,postali su veoma vaan inilac u karavanskoj trgovini.Vukova ena Mara bila je veoma obrazovana ena i veliki ljubiteljknjiga, pa je u dvorcu opremila bogatu biblioteku za sebe i svojuporodicu, u koju je preneto neto knjiga i iz biblioteke kneza Lazara u

5


6/29

Kruevcu. Vuk nije po uzoru na svoga tasta kneza Lazara u Pritiniizgradio tvrdi kameni grad kao to je to uinjeno u Kruevcu, ve sezadovoljio solidnom drvenom ogradom oko dvorita od debelih drvenihtalpi oko kojeg je bila postavljena dvorska straa, kao i omanjomkulom kralja Milutina u centru grada.

Sluga srpske crkve

Kao poboan ovek a uvidevi da mu je neophodna podrka crkve,Vuk Brankovi je ispoljavao posebnu brigu za sve poslove od znaajaza pravoslavnu crkvu u svojoj oblasti. U istom duhu je usmeravao ivaspitao i svoju decu.Osnaena i dobro organizovana srpska pravoslavna crkva, krozvladavinu dinastije Nemanjia, to je cenila i predoseajui velikuopasnost od Turaka, davala je Vuku Brankoviu punu podrku u

njegovoj vladavini i pripremi za borbu, kao to je to inila i sa knezomLazarom. Zato je Vuk, zahvaljujui snanom zamahu razvojarudarstva, zanatstva i trgovine obilato pomagao crkve i manastire. UDrenici, bogatoj crkvama i manastirima, izgraenim u doba Nemanjia,naroito na planini iavici, koju su zvali Mala Sveta Gora, popravioje i obnovio niz poruenih i dotrajalih crkava i manastira, zatim crkvuVaznesenja u Pritini, Samodreu na Kosovu i druge. Imajui u vidubrojnost crkava i manastira u batini Brankovia u Drenici i njihovunaklonost prema srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao i da su dugo vladali uovoj oblasti, sigurno su neke od njih oni i podigli, ali to nije dovoljno

proueno. Vuk je zajedno sa bratom Grgurom obilato pomagao bratuRadonji, zamonaenom Roman, da u Svetoj Gori zajedno sa jednimzamonaenim srpskim velmoom otkupe od Grka i potpuno obnovemanastir Svetog Pavla, a pored ovoga obilato je pomagao i drugemanastire Svete Gore. Zbog ovakve njegove delatnosti i doslednosti uodnosima sa Turcima, crkva je podrala napore njegovog brataRomana, da posle smrti pronae njegovo telo, prenese ga na SvetuGoru i tamo sahrani. Pored ovoga crkva je prihvatila i Vukovenaslednike i snano ih podravala u njihovoj vladavini, da bi na krajuneke od njih proglasila i za svetitelje.Vuk Brankovi i njegova supruga Mara, roena Hrebeljanovi, iveli su

u veoma skladnom braku u kojem su izrodili tri sina: Grgura, uraa iLazara. Nema podataka o godinama njihovog roenja, ali je izvesno dasu roeni pomenutim redosledom.Vukova i Marina deca roena su i odrasla u Pritini u njihovom lepoizgraenom i dobro opremljenom dvoru, a za njihovo vaspitanje bili suangaovani domai i strani uitelji. Svi su jo u ranoj mladosti nauilijahanje i sa ocem Vukom esto odlazili u lov na Kopaonik i tokom lova

6


7/29

koji je trajao i po nekoliko dana, boravili u poznatom lovakom dvorukralja Milutina Nemanjia na Vrhlabu pod Kopaonikom (izvoritu rekeLaba).Dok su se ura i Lazar vie interesovali za istoriju i vojne nauke,Grgur se jo od malih nogu opredelio za crkveno uenje, to e ga

veoma mladog odvesti meu monahe na Svetoj Gori. Pretea turskaopasnost, poto su se Lazareve zemlje i Vukova oblast nale prve naudaru Turaka, jo ih je vie zbliila i naterala da se esto sastaju idogovaraju o merama da bi se suzbila predstojea turskanajezda.Turci Osmanlije, koje je predvodio car Murat I, utvrdili su sena Balkanskom poluostrvu, poto su slomili tada najjau vojsku naBalkanu brae Mrnjavevi u Marikoj bici 1371. godine. Oni su uzpotporu brojnih vazalnih drava, prodirali dalje na sever i severoistok,pljakajui susedne hrianske drave i sve vie steui Vizantiju okoCarigrada. Prvi turski napad na Lazarevu Srbiju izvren je premanaim starim letopisima, 1380. godine (v leto 6889. godine ubi Crep iVitomir Turke na Dubravci -1380. godine). Turci su ovom prilikomprodrli ak do Paraina, ali su ih na Dubravici, potukli turski vlasteliniCrep i Vitomir i prognali iz Srbije. Zauzet na drugim stranama(guenjem pobune u Maloj Aziji), turski car Murat je Srbiju nekolikonarednih godina ostavio na miru, a knez Lazar i Vuk Brankovi,osetivi neposrednu opasnost preduzeli su niz mera za ojaanjeodbrane svojih zemalja.Tako su poeli da ojaavaju pogranine tvrave koje su bile prve naudaru Turcima /knez Lazar Pirot, Ni, Novo Brdo i druge tvrave, aVuk Mali i Veliki Petr u severnom podnoju ar-planine, Trepu i

Zvean/. Otvorili su niz novih radionica za izradu oruja i vojneopreme i stupili u pregovore sa Mleanima za dodatnu nabavkuoklopne opreme za konjicu, a sa Dubrovanima za slanje majstora ineophodne opreme za livenje topova u Kruevcu. Opremajui vojsku,preduzeli su i niz mera za njeno uvebavanje i uporedo opremalipogranine tvrave orujem, hranom i drugim potrebama. Knez Lazarje preduzeo i niz mera na diplomatskom planu. Tako je preko svogazeta Nikole Cara/Gorjanskog, nastojao da pridobije mearskog kraljaigmunda za sklapanje mira sa Srbijom i zajedniku borbu sa Turcima,kao i bosanskog bana Tvrtka da se pripremi za odluujuu borbu, koji

je takoe bio ugroen od Turaka i da ove pripreme koordiniraju.U vezi sa predstojeim turskim napadima, koji je po mnogim izgledimabio neizbean, knez Lazar i Vuk Brankovi su se dogovorili da knezLazar koncentrie svoju vojsku na niavsko-moravskom pravcu prematvravama Pirot i Ni, a Vuk da zatvori kaaniki prolaz prema Kosovu,ispod ar-planine i prema tvravama Mali i Veliki Petri.Pored opte naobrazbe, Vukovi sinovi su stekli i solidno vojnoobrazovanje, to se moglo videti i iz njihovog ponaanja i umea u

7


8/29

borbama kod Angore, 1402. godine, gde su kao vazali vojevali nastrani turskog sultana Bajazita protiv tatarskog kana Tamerlana, a ikasnije. Poznato je da su uili i strane jezike i da je ura, naslednikdespota Stefana Lazarevia, dobro vladao grkim i latinskim jezikom.

Boj poinju janiari

Kad je sredio prilike u Maloj Aziji, car Murat se opet okree premaSrbiji. Velika vojska, koju je lino predvodio 1386. godine upala je izBugarske u pirotski, niki i topliki kraj.Njihovi brzi konjanici (specijalne jedinice "akindije") su duboko prodrlina svim pravcima, izviajui, pljakajui i pustoei. Raspolauimnogobrojnim opsadnim spravama, veti i iskusni u osvajanju tvravau ratovima u Maloj Aziji, Turci su brzo prisilili branioce pirotsketvrave, kojom su komandovali kneevi sestrii, braa Musii, da

napuste tvravu i povuku se prema Niu, uspevi samo da je zapalepri povlaenju.Bolje izgraena i sa veom posadom nika tvrava se branila punih 25dana. Kada su i nju osvojili, Turci su nagrnuli na Toplicu. ZadravanjeTuraka kod Nia omoguilo je knezu Lazaru da prikupi dosta vojske zaodluujui boj u Toplici. Po nekim nedovoljno proverenim izvorima,knezu Lazaru je sa neto vojske u pomo pristigao Vuk Brankovi,poto je utvrdio da se turska vojska ne kree i prema Kaaniku. Ovdeje knez Lazar sa drugim vojskovoama namamio Turke u dolinuPaljevske reke u selu Ploniku. Kada su Turci duboko uli u dolinu, iz

oblinjih umaraka su na njih, sa svih strana, navalili Srbi uz zvukerogova, tutnjavu doboa i glasne povike. Nastala je strahovita sea, ukojoj je prednjaila srpska oklopna konjica. Iznenaeni i uspanieni,Turci nisu izdrali i dali su se u panino bekstvo prema reci Toplici iplanini Sokolovici. Srbi su ih dugo progonili. Turski gubici su bili veliki,pa su morali da napuste Srbiju, zadravi samo niku tvravu.Posle dve godine (1388), kada su se oporavili od poraza u Toplici,Turci su na poziv protivnika kralja Tvrtka I krenuli na Bosnu. Uiznenadnom napadu prodrli su do Bilee, ali ih je tu saekao i potukaokraljev vojvoda Vlatko Vukovi i naterao na povlaenje.Iznenaen ovakvim otporom u Srbiji i Bosni, car Murat se trgao i

ocenio da za napad treba prikupiti mnogo veu vojsku. Na nianu jeopet bila Srbija. Ocenivi da sa Turcima predstoji konaan obraun,knez Lazar, zajedno sa Vukom Brankoviem, poeo je grozniavo da sepriprema. On je najpre sa svojim vojnim stareinama poeo podrobnijeda prouava sastav, naoruanje, mogui broj i taktiku turske vojske.Bilo je poznato da Turci raspolau veoma iskusnom vojskom, koja jeuestvovala u neprekidnim borbama, kako u Maloj Aziji, tako i na

8


9/29

Balkanskom poluostrvu, kao i da su turski vojnici zadojeni verskimfanatizmom, eljni pljake, motivisani za ilavu borbu i pobedu nadhrianima. Znalo se da su turski vojnici izdrljivi, hrabri i skromni uishrani i odevanju. iveli su na veoma skromnoj hrani, koja se obinosastojala od peninog hleba i sira, ili su dobijali kau od pregrti

brana na suncu osuenog mesa. Spavali su na zemlji uvijeni u svojehaljine od sukna ili oje, koje su uvlaili pri maru u iroke akire odporheta ili kadife, nosili su izme, koje su dopirale do kolena, iliopanke.to se svojstva i taktike tie, utvreno je da su Turci bili veomadisciplinovani vojnici. Imali su dobru obavetajnu slubu, kretali su sebrzo i takorei neujno. Oko organizovanog neprijatelja obletali su dokne unesu nered u njegove redove. Kad bi ocenili da je nastupio nered,brzo bi se okupljali i sa uspehom napadali. Za unoenje nereda uhriansku vojsku bacali su na nju katapultima ili na drugi nainzapaljive smee, ime su naroito plaili konje. Takoe, isterivanjemjednogrbih i dvogrbih kamila, vikom, larmom i iznenadnim nonimnapadima dolazili su do cilja. U borbenom rasporedu napred su isturalijaniare i drugu peadiju, a za njima konjicu. Ispred peadije su estokopali jame u koje su ugraivali zailjeno kolje i veto ih prikrivali, akosu za to imali vremena, to su obino radili nou, pred bitku. To jenaroito bilo pogubno za konjicu. Zadatak ovakvog borbenograsporeda bio je da se neprijatelj slomi i oslabi peadijom ipostavljenim preprekama, a zatim da ga tako izlomljenog napadnu iunite glavnom udarnom snagom - konjicom. Kada je bila u pitanjuoklopna konjica koja je bila glavna udarna snaga evropskih armija,

nastojali su da se ona razbije na iskopanim jamama. Zatim bi preivelekonjanike poskidali sa konja kukama bojnih vila i naterali na borbupeke, pri emu su lako opremljeni turski peaci bili u prednosti.Turske vojskovoe sluile su se raznim ratnim iskustvima ilukavstvima, kao i da prilikom odstupanja navuku neprijateljskukonjicu na postavljene zakamuflirane jame, da napadnu nou iiznenadno, da stvore veu prikrivenu konjiku rezervu itd. Iz svegaovoga je proizlazilo da se radi o ilavom, lukavom, iskusnom iopasnom neprijatelju, sa kojim e biti veoma teko izai na kraj bezvee pomoi bosanskog kralja Tvrtka I u koga se u datim okolnostima

moe jedino pouzdati. Zakljueno je da se veliki elnik RadiPostupovi odmah poalje u Bosnu da bi kralja Tvrtka I detaljnoupoznao sa dogaajima i zatraio od njega veu vojnu pomo kao iponuditi mu novana sredstva za opremanje vojske. Premaprocenama, Turci su u to vreme mogli da okupe oko 55.000 vojnika(spahijskih konjanika oko 6.000, konjike garde oko 2.500, janiaraoko 4.000, peaka oko 40.000 i vazala oko 3.000).Knez Lazar i Vuk Brankovi su oekivali da se turski vazali srpskog

9


10/29

porekla, kao to su Kraljevi Marko i brat mu Andrija i braaDejanovii, nee prikljuiti turskoj vojsci protiv svoje brae.

Knez zvoni na uzbunu

U iekivanju turske najezde, dogovoreno je da se vojska eeokuplja i veba, da se proverava njena snaga i nabavi dopunskonaoruanje. Odlueno je da se pojaaju posade u postajama itvravama na jugu zemlje.to se tie diplomatije, izvrene su procene na koga bi sve Srbi moglida se oslone u predstojeem sukobu, kao i kakve bi mere trebalopreduzeti. Nastavljeni su pregovori sa maarskim kraljem igmundomo uvrenju mira sa Srbijom i maarskom ueu u zajednikoj borbisa Turcima. Ne uviajui rastuu opasnost za svoju zemlju, averovatno ljut na kneza Lazara zato to je Srbiji pripojio Mavu za

vreme dinastikih borbi u Maarskoj, kralj igmund je i dalje oklevao itako do Kosovskog boja pristao samo da garantuje mir sa Srbijom, i touz odreenu nadoknadu u srebru. U pregovorima sa MletakomRepublikom, ona nije pokazala dovoljno razumevanja za tursku pretnjui gledala je samo svoje interese. Vizantija, Bugarska, braa Dejanoviii Kraljevi Marko sa bratom Andrijaom su bili u vazalnom odnosu saTurcima i nisu imali snage, ni elje da se prikljue knezu Lazaru.Oklevao je da se izjasni i Lazarev zet, zetski gospodar ureStracimirovi Bali, poto izgleda da se jo ranije odluio za vazalniodnos prema Turcima. Tako su knezu Lazaru ostali samo bosanski

kralj Tvrtko I i njegov zet Vuk Brankovi, gospodar kosovske oblasti.Videvi da se moe osloniti samo na svoje snage i ova dva saveznika,knez Lazar je pribirao ono to se moglo za predstojei sukob saTurcima.to se tie moralnih priprema naroda i vojske, knez Lazar je za toangaovao srpsku pravoslavnu crkvu. Odrao je u Kruevcu dravno-crkveni sabor na kome je raspravljano o stanju u zemlji, pripremamaza borbu sa Turcima i moralnoj pripremi naroda za ovu borbu. Posletoga, knez Lazar je obiao i nekoliko gradova po Srbiji.Na ovom saboru knezu Lazaru je od vlastele i crkvenihvelikodostojnika pruena puna podrka za predstojeu borbu, to je

inio i narod na skupovima koji su odravani prilikom kneevih poseta.Isticano je da Lazareva drava treba da odbaci svaku pomisao da stupiu vazalne odnose sa Turcima, kao to su to uinile neke pokrajine udoba raspada Duanove drave. Sline mere preduzeo je i VukBrankovi u svojoj oblasti.Obaveten u prolee 1389. godine od mletakih i drugih trgovaca daTurci u Bugarskoj, prema Srbiji, gomilaju velike snage, to je znailo

10


11/29

da uskoro predstoji veliki turski napad na Srbiju, knez Lazar jezazvonio za uzbunu i poslao svoje ljude svim srpskim velmoama ivojnim komandantima da prikupe i pokrenu svoju vojsku premaKruevcu.Tom prilikom knez Lazar je naredio komandantima tvrava prema

severu i u unutranjosti zemlje da u tvravama ostane neko od niihzapovednika sa po 2-3 vojnika, da se za zatitu tvrava mobilieneophodno neborako stanovnitvo (starci i mladii), a da ostali krenuu Kruevac. O pokretanju Turaka prema Srbiji obavestio je VukaBrankovia i bosanskog kralja Tvrtka I i zatraio je od njih da senjihova vojska prema ranijem dogovoru okuplja i krene premaTurcima. Vuka Brankovia je obavestio da ga njegova vojska eka naKosovu kod reke Lab, a kralju Tvrtku da svoju vojsku uputi premaKosovu i tamo uspostavi kontakt sa Vukom Brankoviem.Vojska kneza Lazara se okupila u Kruevcu. Kada je obaveten da suTurci krenuli iz Bugarske prema Srbiji, on je pokrenuo svoju vojsku.Najpre se uputio du June Morave u susret neprijatelju, a zatimprema dobijenim obavetenjima o pravcu turskog kretanja krozMakedoniju, krenuo prema Kosovu. Kod Laba i Sitnice, gde se ulogorilavojska koju je knez Lazar doveo sa sobom, prikljuila se i vojska kojusu doveli Vuk Brankovi i vojvoda Vlatko Vukovi. Sa bosanskomvojskom stigao je i jedan odred hrvatskih "krstaa" koji je predvodioIvan Palini (Ivan Horvat), koji je bio izbegli Hrvat kod kralja Tvrtka.Po procenama istoriara, knez Lazar je mogao da ima zajedno savojskom Vuka Brankovia i bosanskog kralja Tvrtka I oko 15.000 do17.000 vojnika (po miljenju naeg istaknutog istoriara generala

Jovana Mikovia, srpska vojska je bila neto vea, ali je turska vojskabila daleko nadmonija). Turski car Murat I je proveo zimu 1388/1389.godine u Plovdivu (Bugarska) gde je nastavio da se priprema za napadna Srbiju. Obaveten da je knez Lazar postigao sporazum sa VukomBrankoviem i bosanskim kraljem Tvrtkom I o zajednikoj borbi, on jenastojao da jo vie povea svoju vojsku iz redova najamnika, da naelo vojske rasporedi svoje najbolje komandante i odabere najboljipravac za kretanje u Srbiju. Rasporedivi nie komandante, on je nakraju odluio da rumelijsko-evropskim trupama komanduje njegovstariji sin Bajazit, a trupama iz Male Azije njegov mlai sin Jakub, koji

se ve oprobao u bojevima u Maloj Aziji. Za glavnog stratega ivrhovnog komandanta je odredio darovitog, veoma iskusnog i lukavogAli-pau.Knez Lazar je sam mogao sakupiti oko 10.000 ratnika, a Vuk 3.000. Urazgovoru kneevog predstavnika Radia Postupovia, sa bosanskimkraljem Tvrtkom I, ovaj ga je obavestio da se nalazi u sukobu okodalmatinskih gradova i da knezu Lazaru moe poslati samo 3.000

11


12/29

ratnika sa vojvodom Vlatkom Vukoviem, to znai da se za presudanboj sa Turcima moglo okupiti i opremiti 16.000 ratnika.

Zamka srpskoj konjici

Bojei se srpskih zaseda na prolazu kroz Bugarsku i Makedoniju, Ali-paa je izbegao klisure kuda je ranije prolazila turska vojska na putuza Srbiju i izabrao bezbedniji, ali neto dui put, prema Velbudu(ustendilu) i Kumanovu, preko irokih polja.Nema podataka kakvu su ulogu u ovom turskom pohodu imali turskivazali (bugarski car, braa Dejanovii, zatim Mrnjavevii kralj Marko iAndrija). Narodno predanje kae da turski car Murat I nije imaopoverenja u Kraljevia Marka i brata mu Andrijaa, jer se bojao da u

toku boja ne pree na srpsku stranu, pa ih nije ni angaovao za ovajboj. to se tie brae Dejanovia, narodno predanje kae da je turskuvojsku na svom terenu, u strumikom kraju dugo zadrao i astionjihov vazal Konstatin Dejanovi, da bi knezu Lazaru obezbediodovoljno vremena za okupljanje vojske, govorei turskim stareinamada im je preko raskvaenih polja, kuda su oni nameravali da idu,nemogue prei pre maja meseca. Ima i indicija da je Konstantinpreko svojih ljudi obavetavao kneza Lazara o veliini turske vojske inameravanim pravcima kretanja. Po nekim nepotpunim izvorimaKonstantin Dejanovi je morao da da Turcima svoje pomone ete za

borbu protiv kneza Lazara.Po prelasku na srpsku teritoriju (Vukove i Lazareve oblasti), turskeizviae su svuda doekivali srpski zatitni odredi. Turska vojska jepreavi Kumanovsko polje i obronke Skopske Crne Gore, poetkomjuna, izbila na Junu Moravu, odakle je prela u borbeni poredak.Procenjeno je da je tada car Murat imao oko 35.000 aktivnih vojnika,to je za srednji vek bila ogromna vojska. Za ovom vojskom vukla se unedogled brojna komora (natovareni konji, kamile, magarci, kola). Uturskoj komori su se nalazili oruari koji su izraivali i popravljalioruje (strele, lukove, krive sablje, jatagane, ubojne sekire, koplja,dilite, bojne vile, titove). Bili su tu i majstori koji su izraivali i

odravali bojne sprave, mesari, pekari, kuvari, krojai, obuari, trgovcikoji su sa sobom nosili i u turskim logorima prodavali raznepotreptine za vojsku... Nadajui se pljaki u bogatoj srpskoj zemlji,Turci sa sobom nisu nosili mnogo hrane.Za razliku od turske, srpska vojska je bila dobrim delom tekooklopljena po ugledu na zapad. Bogata srpska vlastela je nosilagizdavu odeu, sa konim dugim prslucima preko pancira i izmama sa

12


13/29

srebrnim ukrasima. Njihovi konji su bili odnegovani i esto imali oklopesa ukrasima od srebra i zlata. Turci su pre Kosova, poslednje konaiteimali u blizini Novog Brda, ija tvrava je bila zaposednuta Lazarevomvojskom, pa su je Turci jednostavno zaobili. Pred molitvu, turskimvojnicima se obratio Muratov stariji sin Bajazit, obeavajui im svo

srpsko bogatstvo i roblje, ako se kao pravoverni budu hrabroborili protiv nevernika i izvojevali pobedu. Na drugoj strani, na Kosovu,kod Vukove crkve u Samodrei, vojsci se obratio knez Lazar, pozdravioje i sokolio: "Vi, o druzi i brao moja, blagorodne velmoe, vojnici,vojvode, veliki i mali, bolje nam je smrt u podvigu nego li ivot usramoti, bolje nam je u borbi smrt od maa primiti, negoli plea naemneprijatelju podati..." Na rei kneza Lazara vojnici su klicali na vernost.Posle slube u crkvi i oko crkve, jer sva vojska nije mogla da staneunutra, vojska se priestila.Sutradan, Turci su od Novog Brda krenuli na Kosovo, ostavivi netovojnika radi opsade tvrave i pred vee stigli nadomak srpske vojske.O daljim dogaajima i toku bitke, nema pouzdanih izvora. O tomegovore neki turski istoriari, oigledno tendenciozni i svome narodunaklonjeni, zatim turske hronike, neki strani izvori, narodno predanje ilegende.Analizirajui sve ovo, dogaaji su se izgleda, odvijali ovako. Turskikomandanti ustavivi vojsku na valovitim predelima izmeu Pritine idananjeg Gazimestana, okupili su se oko Murata da se dogovore kakodalje da postupe. Murat je, osmotrivi srpsku vojsku i ocenivi da jenjegova daleko vea, bio za to da se odmah napadne. Komandanti suga od toga odvraali, govorei da im je vojska veoma umorna od puta

po sparnom danu i da napad treba odloiti za sutradan, kad se vojskaodmori i utvrdi. Srpska vojska, koja je ranije pristigla, bila jeodmornija od turske i spremna za borbu, pa je bilo dvoumljenja da lida se odmah krene na Turke. Po ocenama vojnih strunjaka, srpskavojska je imala vie ansi za pobedu da je odmah, odmornija, krenulau boj, a sa druge strane Turci ne bi imali vremena da udare naglavnom pravcu, kao to su to uinili u noi pred bitku, iskopaju jame iu njih ugrade zailjeno kolje (palisade) na kojima je uglavnomslomljena udarna mo srpske oklopne konjice. Meutim, razmiljanjakomandanata obe vojske, prekinula je velika oluja, a zatim i jaka kia

- prava provala oblaka, koja se sruila na obe vojske.im se kia smirila, Turci su pod zatitom mraka poeli da kopaju jamena centralnom delu mogueg sutranjeg sukoba u koje su postavilizailjeno kolje, ostavljajui njima znane prolaze za nastup njihovepeadije, koju su obino isturali napred. Potom su sve to zamaskirali.Jo je despot Ugljea nastojao da pridobije Vizantiju u iekivanjuturske najezde. Izraavao je spremnost da Carigradskoj patrijarijiprizna jurisdikciju nad celom svojom oblau. Javno je osudio crkvenu

13


14/29

politiku cara Duana, odlazio u Svetu goru i tamo delio poklone, ali muto nije pomoglo. Ugljea je pokuao da nae saveznika i u Bugarskoj,ali ni tamo nije bilo eljenog odgovora.

Gruvali i topovi

Na dan odluujueg boja, 28. juna (15. juna po starom kalendaru)1389. godine, obe vojske su rano ustale, dorukovale i pripremile seza bitku prema rasporedu koji su sainili njihovi komandanti. Turci suna pravcu glavnog udara, jo dok se nije razdanilo, postavili svojukonjicu, ispred iskopanih jama, kako ih Srbi ne bi videli, a iza njihpoloaj je posela njihova peadija.Turci su napravili ovakav rasporedsvoje vojske:

- Centrom turske vojske komandovao je car Murat savojskovoama Ali-paom i Timurtaem.- Levim krilom je komandovao Muratov mlai sin Jakub elebijauz pomo vojskovoa Ali-bega i Balaban-bega.- Desnim krilom je komandovao stariji Muratov sin Bajazit, zvaniIldirim (Munja), sa vojskovoama Saride-paom, Kurdom ponarodnosti i poturenim Grkom Mihailom Kezeom, koji je nosioime Evrenos-beg i bio jedan od najsposobnijih turskih vojskovoatoga vremena.

Turska peadija se na itavoj liniji rasporeda nalazila u prvim borbenimredovima, a iza nje konjica. Jedan ovei odred konjice, Turci su ostaviliu rezervi i prikrili ga od Srba.Turci su planirali da prvu borbu sa Srbima primi njihova peadija i dase na centralnom delu fronta, tamo gde su bile postavljene jame sazailjenim koljem, povue kroz ostavljene prolaze, kada se Srbi pribliei tako namami srpska oklopna konjica.Svoje topove Turci su postavili u prvoj liniji.Srpski raspored:

- Sredinjim delom fronta, na kojem se nalazila oklopna konjica,komandovao je knez Lazar.- Desnim krilom na kojem se nalazila konjica i peadijakomandovao je Vuk Brankovi. Sa njim su bili i braa Musii,Stefan i Lazar sa svojim vojskama.- Levim krilom je komandovao bosanski vojvoda Vlatko Vukovi,

14


15/29

sa konjicom i peadijom. Uz njega su bili i hrvatski "krstai" podkomandom Ivana Paline.

Nije poznato koje su sve vojvode i druge stareine bile u centralnomdelu srpskog rasporeda sa knezom Lazarom. Pouzdano se zna da su tu

bili rudniki vojvoda i kneev barjaktar Pavle Orlovi i topliki vojvodaKrajmir. Ispred srpske vojske su bili postavljeni topovi. Za podrkusredinjem frontu rasporeena je ostala srpska peadija i konjica, stim to je jedan deo peadije (strelaca) bio isturen ispred oklopnekonjice. Srbi nisu imali rezervu. itava turska vojska bila jerasporeena u dva borbena reda. Prema brojnom stanju, mogla jezauzeti front dugaak oko tri kilometra, a srpska dosta manje, pa jeotuda njen borbeni raspored, da bi se izjednaio sa turskim i spreioudarac sa boka, morao biti rei.Srpske i turske snage nalazile su se na levoj obali reke Laba, pri emuje srpski front bio okrenut prema jugoistoku, a turski premaseverozapadu. Desno srpsko krilo moglo je dopirati do blizu kote broj540 (breuljak iznad dananjeg sela Obilia), a levo kilometar i poistono od junih kua dananjeg sela Miloevo.Centar turskograsporeda nalazio se, po svoj prilici, kod dananjeg Muratovog turbetana samom putu koji je iz Pritine vodio ka Kosovskoj Mitrovici. Desnotursko krilo dopiralo je do padina Brnjikog brda, a levo jedankilometar do sela Mazgita. Pucnjima iz topova, ija kamena ulad nisumogla ni da domae do neprijatelja, otpoeo je boj na Kosovu.Prema turskom istoriaru Neriji, prvi su u napad krenuli srpski strelciiz odreda Vuka Brankovia. Njegova vojska uspela je da duboko prodre

u tursko levo krilo, kojim je komandovao mlai Muratov sin Jakub savojskom iz Male Azije. Ovaj smeli srpski prodor pokolebao je turskuvojsku kao i poznati potez kneevog viteza Miloa Obilia, koji jenekako uspeo da se probije kroz turske redove i ubije cara Murata.Tom prilikom je i sam poginuo. Tada je umalo reena bitka u koristSrba bez obzira na tursku nadmonost.Razbivi tursko levo krilo, Vukova vojska je imala priliku da turskuvojsku zahvati sa boka i izazove kod nje jo vee rasulo i pometnju.Ovo, pogotovo to je do turskih vojnika nekako, i pored prikrivanja,doprla vest o Muratovoj pogibiji. Meutim, Vukova vojska, u daljem

nastupu, naleti na tursku komoru koja se bila smestila u umarkeodmah iza vojnog rasporeda turske vojske. umarci, natovarena kola,kamile, stoka, kazani u kojima je pripremana hrana, napravili su pravimali zid za srpsku vojsku, iji je nalet splasnuo, pa se vojska povuklamalo nazad, blie centru i glavnini srpske vojske.Pobedu turske vojske reio je Muratov sin Bajazit. Na vest o Muratovojpogibiji on je energino i brzo reagovao. Prepustio je komandovanjevojskom komandantima koji su mu bili pridodati i naredio da se

15


16/29

prikrije Muratova smrt. Odmah je pozvao brata Jakuba kao da gatoboe zove otac u vezi sa uzmicanjem pred Vukovim ratnicima, a ustvari da ga ukloni kao konkurenta na prestolu. Naredio je da gazadave i prikriju njegovu smrt. On je zatim preuzeo komandu nadcelokupnom vojskom, uveo konjiku rezervu i sa njom udario po ve

zamorenoj bosanskoj vojsci, koja je i sama imala uspeha na turskomdesnom krilu koje je potiskivala. Uspeo je da zaustavi njihovonadiranje i obuhvati u obru jedan deo bosanske vojske. Turskiistoriar Nerija tvrdi da su u Kosovskom boju obe strane imale topovei da je turski car Murat predlagao da se ispred turskog borbenograsporeda postave kamile, ali su ga od toga odvratili turski komandantigovorei da se kamile mogu poplaiti, izgaziti turske vojnike i izazvatipaniku meu njima.

Rane kneza Lazara

Posle krae borbe srpske peadije s Turcima u centru vojnograsporeda, Knez Lazar pokrenuo je u borbu centralni konjiki deovojske i uspeo da potisne turski centar. Turski strelci i konjanicipovlaili su se kroz ostavljene slobodne prolaze, mamei srpskuoklopnu konjicu na jame koje su bile maskirane granjem. Konji suupadali u jame, lomili se, nabijali na kolje, a sa njih su padali ili su biliobarani bojnim vilama srpski teki oklopnici. Jaui u prvim redovima ihrabro se borei, knez Lazar je zadobio ranu na donjem delu lica i viedrugih rana. Kada je uniten gro njegove konjice, na koju se sada

obruio i sam Bajazit s turskom rezervom, zarobili su ga Turci, poto jeupao sa konjem u jamu. Pre toga, pod njim su ubijena dva konja. Zato vreme teko su krvarila oba srpska krila: desno, kojim jekomandovao Vuk Brankovi, i levo, pod komandom vojvode VlatkaVukovia. Kad su videli da je centar skren i poraz neminovan,napustili su bojno polje pod borbom i uspeli da spasu deo svoje vojske.im je video rasulo srpske vojske, i kad je saznao da je knez Lazarzarobljen, Bajazit, verovatno zabrinut za svoje nasledstvo, jer se bojaopobune vojske iz Male Azije zbog ubistva brata Jakuba, naredio je dase obustavi dalje gonjenje srpske vojske. To je olakalo spasavanjepreostalih srpskih snaga.

Turski istoriari opisuju da je Bajazit knezu Lazaru i zarobljenoj srpskojvlasteli pokazao mrtve svoga oca i brata na nosilima, i glavu MiloaObilia, zahtevajui pred svojim doglavnicima osvetu za Miloevo delo.Nae legende govore da je knez Lazar uzvratio Bajazitu reima da jeranije znao za podvig svoga viteza i da je to znala cela srpska vojska,uinili bi da i Bajazit lei trei na nosilima. Bajazit je zatim naredio dase knez Lazar i zarobljena srpska vlastela pogube. Nije poznato ko je

16


17/29

sve od srpske vlastele tada zarobljen, a turski istoriari samo pominjuvojvodu Krajmira. Ne zna se ni ko je i kako sa bojnog polja izneo telokneza Lazara i preneo ga na balsamovanje kaluerima. Njegovo telotada je sauvano i preneto u crkvu Vaznesenje Gospodnje u Pritini. Otome postoje samo nagaanja. Postoji mogunost da su vojnici

turskog vazala Konstantina Dejanovia, koji je bio naklonjen knezuLazaru, a moda i sam Konstantin, izmolili od Bajazita dozvolu da touine. Druga mogunost je da su kalueri i narod, narednog dana poKosovskoj bici, pretraivali bojite i nali i izneli kneevo telo, imajuipri tom u vidu da je Bajazit izjutra 29. juna pokrenuo svoju vojsku saKosova, bojei se nereda zbog Jakubovog ubistva.Nekoliko bitnih elemenata doprinelo je da Srbi izgube ovu bitku: turskapremo, nepostojanje jedinstvene komande i povezanosti srpskevojske, koban nailazak Vukove vojske na tursku komoru, turskeprepreke na kojima je slomljena mo srpske konjice u centru,Bajazitova odluna protivmera u najkritinijem trenutku, izdvojena isauvana turska rezerva za odluujui as bitke, teka oprema srpskevojske i njene konjice koja je oteavala kretanje i manevar u sparnomdanu. Pored ovoga, pao je i moral srpske vojske na krilima, kada suvideli da je skren njihov centar u kojem se nalazio i knez Lazar, pa jeto dovelo do povlaenja obaju krila.Narodno predanje osudilo je teko i neopravdano Vuka Brankovia,kao da je on izdao na Kosovu. On je, pouzdano se zna, i pre i posleKosova bio protivnik Turaka i preporuivao veze sa Maarima, a naKosovu se hrabro borio sa svojom vojskom, sve dok je to imalo smisla.Bajazit nije mogao da proslavi ovu pobedu. Izginuo je i izranjavan

veliki deo njegove vojske, a pao je i njegov otac, car Murat. Turskivojnici iz Male Azije i njihove stareine, osetivi ta se zbilo saJakubom, njihovim komandantom koji je uivao veliki autoritet, poelisu da se bune i pretio je sukob izmeu njih i evropskih trupa kojima jekomandovao Bajazit. Radi toga, Bajazit nije imao vremena da dugouiva u pobedi. Odluio je da odmah krene za Jedrene, gde se oseaosigurnijim, i naredio povlaenje vojske prema jugu. Tursko naglopovlaenje iz Srbije, posle boja i pogibije obojice vladara, to je dotada bilo neuveno u istoriji Balkana, stvorili su utisak da turskapobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj Tvrtko I, ak i

nekoliko nedelja kasnije, javljao je prijateljima o pobedi hrianskevojske i primao estitke. Ni u dobro obavetenoj Mletakoj Republicidue se nije znalo za pravi ishod borbe. Srbi su ga, meutim, osetiliodmah. Sa knezom Lazarom izginuo je cvet moravskih, umadijskih idrugih junaka, a zemlja je ostala obezglavljena i bez zatite. Nijedandogaaj iz nae istorije, ni pre ni posle ovog boja, nije ostavio takodubok i trajan utisak kao kosovska katastrofa. Narod je osetio njegovsudbonosni znaaj. Zgrada stare carevine se skrhala nepovratno, ne

17


18/29

samo zato to je neprijatelj bio jai, nego i zbog nesloge i moralnihslabosti. Narod je dobro zapamtio ne samo Kosovo, nego i knezaLazara i sve njegove junake, zadrao ih u bolnoj uspomeni i slavio.Kosovska bitka je po mnogim izgledima trajala samo nekoliko asova,a glavna borba se vodila oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da

Muratovo turbe (mala moeja sa kubetom gde je sahranjena utrobacara Murata, dok je njegovo telo preneto u Bursu, grad u Maloj Aziji,gde je i sahranjeno) na Kosovu pokazuje ba mesto njegove pogibije,a verovatno je na prostoru oko njega, kao centra bitke, bila razvijenaglavnina i jedne i druge vojske.

Bolan susret u Kruevcu

Povlaei se sa Kosova polja, Vukova preostala vojska se dobrimdelom rasprila svojim kuama, a on se sa ostatkom sklonio u tvravu

Jela, gde je pred boj na Kosovu ostavio svoju porodicu i srebro.Tvrava Jela nalazi se na teko pristupanom terenu planineRogozne, za razliku od tvrave Trepe i Zveana, koje su se nalazile uneposrednoj blizini Kosova polja, i za koje se oekivalo da e prve bitina udaru Turaka. Poto je tvrava raspolagala velikim zalihama orujai bila dobro snabdevena hranom i vodom, Vuk je odluio da odavdeprui odluan otpor Turcima ako se upute ka Jelau. Poslao je jakeizvidnice prema Kosovu polju, i kada su ga one obavestile da se Turcisa Kosova povlae na jug, razmestio je svoje teke ranjenike pomanastirima u Drenici, koje je dobro snabdeo hranom i drugim

potreptinama.Pored toga, Vuk je primio na leenje u svojim manastirima i deo tekihranjenika bosanske vojske koja se povlaila preko njegove oblastiposle boja na Kosovu. Obaveten da su se Turci povukli ne samo saKosova nego i iz Makedonije na putu za Bugarsku, Vuk je raspustiokuama svoju preostalu vojsku i zajedno sa porodicom i svojomdvorskom slubom vratio se u svoj dvorac u Pritini. Tu je saznao daTurci posle boja na Kosovu nisu prodirali dalje na sever u njegovuoblast i da su postradala samo ona naselja i stanovnitvo dokle suTurci bili stigli tokom Kosovske bitke. Ubrzo je preduzeo mere danormalizuje ivot u svojoj oblasti, da ponovo pokrene zastalu

proizvodnju u svojim rudnicima i livnicama. Sproveo je popis izginulih iranjenih boraca i njihovim porodicama uputio pomo iz svoje rizniceradi preivljavanja. Bojei se turskog povratka, ostavio je glavninusvoga srebra u Jelau na uvanje tamonjoj posadi, gde je ostavio isvoga blagajnika (protovestijara). Doneo je vrstu odluku da nastavida daje otpor Turcima ako krenu na njegovu oblast, iako je za to sadaimao dosta manje snage, da ne prihvati nikakvo vazalstvo prema

18


19/29

njima, kao to su to uinili braa Dejanovi, Kraljevi Marko i brat muAndrija, i da stupi u kontakt sa Maarima radi organizovanjazajednike borbe protiv Turaka. Dugo se dvoumio kako da postupi uodnosu na zemlje sa kojima je upravljao knez Lazar. On se sadaoseao odgovornim i za ove zemlje, bio je najstariji u porodicama

Lazarevi i Brankovi i ak udeo da postane gospodar svih preostalihsrpskih zemalja. Bojao se kako bi na njegove eventualne merereagovala kneginja Milica, koja je kod njega imala veliki autoritet, kaoi preivela srpska vlastela i stanovnitvo. To ga je verovatno i odvratiloda na ovom planu nita ne preduzima. Ubrzo je sa suprugom Maromposetio Kruevac i u njemu kneginju Milicu i njenu decu. Veoma jebolan bio njihov susret. On ih je tada detaljno obavestio kako je tekaoboj na Kosovu i evocirao poslednji susret sa knezom Lazarom. Vuk jeobavestio kneginju Milicu da e nastaviti borbu sa Turcima i u vezi satim traiti maarsku pomo, i predloio kneginji Milici da stupi ukontakt sa Maarima, ponudi im vazalstvo i zatrai da njihova vojskaue u Srbiju radi zatite od Turske. Kneginja Milica je, iekujui daljeturske poteze, energino bila protiv ovog Vukovog predloga, koji jenudio i svoje posrednitvo izmeu Srba i Maara. Razili su se bezdogovora. Za razliku od kneginje Milice koja nije videla drugog izlazaosim turskog vazalstva, Vuk Brankovi nije hteo da se prikloniTurcima. U velikoj potitenosti koja je u njemu zavladala poslekosovske katastrofe i Miliinog prihvatanja turskog vazalstva, on sepotpuno priklonio Maarima i, ne oseajui se sigurnim u svojojoblasti, zatraio od Dubrovnika da ga prihvati sa enom Marom,sinovima urem, Grgurom i Lazarom, kao i njegovom pokretnom

imovinom. Dubrovani su ga prihvatili, poto su u Vuku imali dobrogprijatelja, koji je bio od velikog znaaja za njihovu trgovinu.Vuk je u ovom periodu nastavio da upravlja svim zemljama u svojimoblastima, odravajui prisne odnose sa primorskim gradovima(Dubrovnikom, Zadrom, Venecijom i dr.), kojima je i dalje davaopovlastice, kao i ukazivao pomo crkvama i manastirima na svomepodruju. Primeeno je da se Vuk u svojim poveljama i drugimispravama posle Kosovskog boja sve vie javlja sa starim nemanjikimpridevkom Stefan i kao gospodar Srbima i Podunavljem, a poslesmrti bosanskog kralja Tvrtka I, obraa se Dubrovniku da mu se prizna

pravo i na svetodmitrovski dohodak, na koji su ranije imali pravoNemanjii, ali je od ovog zahteva bio odbijen. Upotrebom nemanjikogpridevka Stefan, Vuk je nastojao da prikae sebe kao naslednikadinastije Nemanji, to nije odgovaralo stvarnosti, jer se niim nijemoglo ustanoviti da je loza Brankovia u krvnom srodstvu saNemanjiima, sve do Vukove dece, koja bi se mogla povezati sa ovomlozom jedino preko Lazareve i Miliine erke Mare, s obzirom na to daje dokazano da je kneginja Milica bila erka kneza Vlatka od

19


20/29

Nemanjinog sina Vukana.Ovaj nemanjiki pridevak Stefan pojavie se kasnije i kod njegovihnaslednika Brankovia, i drugih Brankovia koji su sebe prikazivali kaopotomke Vuka Brankovia, to se odrazilo u mnogobrojnim letopisima idrugim spisima. U elji da se jo vie osigura od turske opasnosti, Vuk

se 1394. godine, pored Dubrovnika, obraa i Mletakoj Republici,molei je da se i na njenom podruju moe nastaniti u sluaju turskeopasnosti, zajedno sa svojom porodicom. To mu i oni odobravaju uaprilu 1394. godine, poto je Vuk preko svoga izaslanika poloioMleanima svoju zakletvu vernosti.

Mir sa Bajazitom

Nastojei da ojaa srpsku crkvu, kako bi u novim prilikama na sebemogla da preuzme i neke funkcije drave, kneginja Milica je, uz pomo

erke sultanije Olivere, izmolila Bajazita da turske vlasti ne progonesrpsku crkvu i omogue joj normalan rad, kao i da izdaju dozvolu zaprenos motiju kneza Lazara iz pritinske crkve VaznesenjaGospodnjeg, u manastir Ravanicu. Za prenos motiju posebno su sezalagali Lazarev sin Stefan Lazarevi i Srpska pravoslavna crkva,nastojei da se i ovim inom omogui dalja izgradnja kulta knezaLazara, pri emu im je dosta pomagao Vuk Brankovi na ijem sepodruju nalazila Pritina. Poto je dozvola data u zimu 1392. godine,kneginja Milica je, bojei se da se Bajazit ne predomisli, zajedno saVukom Brankoviem, srpskim velmoama i svetenstvom,

organizovala ovaj prenos po najveoj zimi, u februaru te godine.Povorci koja je krenula iz Pritine, prikljuili su se Vuk Brankovi injegova ena Mara, sa puno dostojanstva i potovanja. Na izlasku izIbarske klisure, u susret je izala kneginja Milica sa decom, dvorskimplemiima, vojvodama i crkvenim dostojanstvenicima, pratei kneevemoti sve do Ravanice, gde se opelom visokih crkvenihvelikodostojnika zavrila ova tuna sveanost. Upravljajui sredinjimdelovima bive srpske carevine, pogotovo sa isturenim Skopljem najugu, Vuk, iako je bio ugroen od Turaka, i dalje je sedeo u Pritini,okruen svojim dostojanstvenicima i upravljao bogatim rudnicima,kovao svoj novac i odravao prisne odnose sa primorskim gradovima

dajui im mnoge trgovinske povlastice. Maari, i sami ugroeni odTuraka, nisu bili u stanju da Vuku Brankoviu prue efikasniju podrkuu borbi sa Turcima, pa je on poraen u borbama oko Skoplja, koje jepalo u turske ruke ve 1392. godine. Malena Vukova vojska povlailase na sever Kaanikom klisurom preputajui Turcima Vukove posedeoko Skoplja i u podnoju ar-planine. Videvi da im se ne moeodupreti, Vuk preko svojih izaslanika stupi u kontakt sa Turcima,

20


21/29

postie mir sa Bajazitom i postade turski vazal. Kao to su to uinilikneginja Milica i njen sin, knez Stefan Lazarevi, sada je i on bio uobavezi da Turcima plaa danak i daje pomonu vojsku. O tome upovelji koju je izdao manastiru Hilandaru, Vuk kae: "Sloih mir sTurcima i priloih velikom gospodinu Bajazitu i sloih mir s njim" i

"raspisah zemlju vsu koliko jest v oblasti mojoj kako emo plaatidanak Turkom". Potpisivanjem ugovora o miru sa Turcima, za koji jepo nekim izvorima posredovala sultanija Olivera, Vukova svastika,njegove granice ostadoe nekoliko godina u miru sa Turcima. Poznatoje da se Vuk Brankovi nije odazvao Bajazitovom pozivu da sa svojomvojskom uestvuje u boju na Rovinama sa hrianskim dravama1395. godine. Odbivi ovaj Bajazitov poziv, to je veoma rasrdiloturskog cara, Vuk se spremao na najgore. Zato je blagovremeno iztvrave Jelaa liferovao svoje rezerve srebra u dubrovaki depozit (ujanuaru 1395. godine - 397 litara, tri dana pred boj na Rovinama - 693litara, a u januaru 1396. godine - 790 litara), ija je ukupna vrednostbila oko 15.000 zlatnih dukata. Kivni Turci su krenuli na njegoveposede u prolee 1396. godine i najpre zauzeli Pritinu i kosovskuoblast, a zatim i rudnik gvoa Gluhavicu i ili dalje. Pruajui Turcimaotpor, on je svoju porodicu preselio u Drenicu i povukao se u zapadnedelove svojih oblasti, gde je nastavio otpor, iako sa veoma malomvojskom, blagodarei turskom angaovanju oko Carigrada i uNikopoljskoj bici 1396. godine. Ubrzo posle Nikopoljske bitke ipovratka turske vojske iz Vojvodine i Slavonije, gde su dugo progonilikrstae posle poraza kod Nikopolja, Turci su sa brojnijom vojskom lakoizali na kraj sa Vukom i zaposeli sve njegove oblasti.

Nije poznato kako je zavrio ivot Vuk Brankovi i o tome postoji viekontroverznih izvora. Po jednima, Vuk je, izgubivi bitku u zapadnimdelovima svoje oblasti, pokuao da se domogne Dubrovnika, ali su gaTurci usput uhvatili i stavili u tamnicu u Plovdiv (Bugarska), gde jeubrzo po Bajazitovom nareenju otrovan. Po drugima, on je,potplativi turske uvare u Plovdivu gde je bio zatvoren, uspeo dapobegne iz tamnice i domogne se Makedonije, gde se jedno vremeskrivao, ali su ga Turci otkrili i preko svojih pristalica uspeli da otruju.Po treima, ponovo je uhvaen i smeten u tursku tamnicu u Skoplju,gde je ubrzo umro. uvi da je Vuk zavrio svoj ivot u Makedoniji,

njegov brat velikoshimnik Gerasim je ubrzo doao u Makedoniju,naao njegove moti, otkupio ih od turskih vlasti, davi za njih velikusumu novca u zlatu. Preneo ih je u Svetu goru i tamo sahranio uzadubini Brankovia - manastiru Sveti Pavle. Po etvrtima, Vuk jeposle poraza u bici sa Turcima, uspeo da im umakne i dokopa seDubrovnika. Odatle je otiao u Svetu goru, ijim je manastirima obilnopomagao, kod brata velikoshimnika Gerasima. Tu je ubrzo umro isahranjen je u zadubini Brankovia - manastiru Sveti Pavle. Pronaen

21


22/29

je jedan dokumenat u arhivu Mletake republike, gde su njegovisinovi, traei nasledstvo (uloeni depozit), prijavili njegovu smrt pod6. oktobrom 1397. godine (pored depozita u Dubrovniku, Brankovii sunasledili i Vukov depozit uloen u Mletakoj republici).Deset godina posle prenosa motiju, monahinja Jefimija, biva supruga

despota Ugljee Mrnjavevia, sastavila je tekst "Pohvala svetomknezu Lazaru", koji je izvezla pozlaenom icom na crvenom atlasuradi pokrivanja ivota sa motima kneza Lazara. Njime je dugopokrivan ovaj ivot, a sada se nalazi u Muzeju srpske pravoslavnecrkve u Beogradu.

Grenik posle smrti

Vuk Brankovi, gospodar Kosova, dobio je u staroj istoriografiji tunuulogu izdajnika i bezmalo grobara srpskog carstva, jer je moralistiki

usmerenoj istoriografiji bilo potrebno da otkrije krivca za poraz ipropast. Tvorci kritike kole u srpskoj istoriografiji, Ilarion Ruvarac iLjubomir Kovaevi, odluno se obraunavajui sa svojimsavremenicima, koji su na prolost gledali sa mnogo romantiarskogzanosa, odbacili su tradiciju kao izvor istorijskog saznanja i utvrdili danema "pouzdanog dokaza o Vukovom izdajstvu" na Kosovu. Mnogi naiistoriari su pozdravili ove stavove Ruvarca i Kovaevia, koji su ihizveli nezavisno jedan od drugog, na osnovu dugogodinjih detaljnihistraivanja. Meu istraivaima se isticao i Nikola Radoji, navodeida je "skidanje vekovnih optubi s linosti Vuka Brankovia" doprinelo i

raiavanju istine o samom Kosovskom boju i da je nauni interesbio nemogu, dok se nije reilo to pitanje i naisto izvela Vukova ulogau ovoj bici. To se desilo pre sto godina i njihove rezultate niko do sadanije uspeo nauno da pobije. Bilo je i istoriara, naroito mlaih, kojismatraju da je Vukove izdaje ipak bilo, ako ne na Kosovu ono poslenjega, to se ogledalo u njegovom odnosu prema kneginji Milici injenoj deci, kojoj Vuk toboe nije pruio dovoljno podrke da sauvajuSrbiju posle boja na Kosovu. U prilog miljenju Ilariona Ruvarca iLjubomira Kovaevia, pored ostalog, govore i injenice da je sasvimdokazano da je Vuk podravao i cenio svoga tasta kneza Lazara sve donjegove smrti, da se na Kosovu dobro borio sa svojom vojskom, sve

dok je to imalo smisla i u ovome boju postizao uspehe, o emusvedoe i turske hronike. Uz to, borio se na svom terenu i na svojojzemlji koju nije mogao olako da ostavi i prepusti neprijatelju, a pitanjeizdaje pojavljuje se dosta kasnije posle Kosovskog boja (na poetkuDVII veka), verovatno pod uticajem kasnijih sukoba Lazarevia iBrankovia. Pri tome se svakako polazilo i od toga da je Vuk kao iestiti knez Lazar i njegovi brojni junaci, trebalo da zavri ivot na

22


23/29

Kosovu. Izvesno je da se Turcima kao srpskim neprijateljimasuprotstavljao sve do smrti, od ije je ruke, gotovo po svim izvorima, iizgubio ivot. Zato bi tvrdnju o njegovoj izdaji trebalo odbaciti.Preko dva i po veka prisustva Brankovia, ispunjena su istorijskimaktivnostima bezmalo svakog lana ove znaajne i razgranate

porodice, politikom, vojnom, duhovnom, ktitorskom, ili nekomdrugom delatnou, kao i porodinim vezama sa tadanjim carskim,kraljevskim i plemikim kuama.Najvei deo Vukovih poseda posle njegove smrti, Bajazit je daoStefanu Lazareviu, verovatno zbog njegovih zasluga u nikopoljskojbici, a moda i da bi posejao seme razdora izmeu ove dve srodnikeporodice. Turci su iz svojih stratekih i privrednih interesa poseliTrepu, Zvean, Jela i Gluhavicu, gde su preuzeli i deo rudnikih jamau Trepi i Gluhavici, livnice u Trepi i Gluhavici i kovnicu novca uTrepi. Turci su na upravljanje, radi preivljavanja, ostavili Vukovojeni Mari i sinovima Grguru, urau i Lazaru predele izmeu Trepe,Mitrovice i Vuitrna. To je verovatno uinjeno pod uticajem sultanijeOlivere, kojoj je Mara Brankovi bila sestra.Ostavi bez dovoljno sredstava za ivot, Vukova porodica se obratiladubrovakim vlastima i vlastima Mletake Republike koje su obavestilio Vukovoj smrti i zamolili ih da im deponovana Vukova sredstva, kaozakonskim naslednicima, stave na raspolaganje.Dobivi ova sredstva, Vukova porodica je uspela da jedan deo oblastiBrankovia koji nije bio stavljen na upravljanje knezu StefanuLazareviu, otkupi od Turaka, tako da su tada raspolagali sa dostadobara, sasvim dovoljno za ivot. Oni su kao i Lazarevii, sklopili mir

sa Bajazitom, postali njegovi vazali i obavezali se na plaanje danka idavanje pomone vojske Bajazitu. Oni su bili nezadovoljni to je jedandeo bivih Vukovih zemalja predat na upravljanje knezu StefanuLazareviu, pa e se to odraziti na izbijanje sukoba izmeu ove dveporodice. Sa dobijenom i otkupljenom zemljom i rudnicima upravljalisu zajedno Mara Brankovi i njeni sinovi. O tome govore ugovori otrgovini sa Dubrovnikom i drugim primorskim gradovima, kao idarovne povelje zemalja i drugih dobara manastirima i crkvama. Potoim Turci tada nisu vratili i Pritinu, nastavili su da i dalje stanuju uDeviu u Drenici, gde ih je Vuk bio smestio posle povlaenja iz Pritine.

U to vreme (1402. godine) dolo je do sukoba izmeu dva azijskadina, turskog cara Bajazita i mongolskog osvajaa Tamerlana (Timur- Lenka). Na strani Bajazita u Maloj Aziji su se tada nali i Bajazitovivazali knez Stefan Lazarevi, njegov brat Vuk sa 5000 srpskihkonjanika i Vukovi sinovi ura i Grgur Brankovi sa svojom vojskom.U estokom sukobu kod Angore te godine, u kojem se posebno istakaoknez Stefan Lazarevi sa svojim oklopnicima, pobedio je Tamerlan, aBajazit je zarobljen. Sa veoma tekom mukom iz ovog boja su se

23


24/29

izvukli Lazarevii i Brankovii sa delom svoje vojske i dokopaliCarigrada. U tatarsko ropstvo su zapali Stefanova sestra, sultanijaOlivera i Grgur Brankovi, koji su kasnije otkupljeni i doli u Srbiju.Brankovii su obeleili poslednje decenije postojanja srpske drave izapoeli dugu istoriju Srba u Ugarskoj, posle propasti Srpske

despotovine. Pet lanova ove porodice nosilo je znake despotskogdostojanstva, mnogi su bili uesnici brojnih i velikih bitaka, poneki suzavrili ivot kao znameniti monasi, a nekolicina je zadobila isvetiteljski in.

Ratovi dva despota

Koristei Bajazitov poraz kod Angore i njegovo zarobljavanje, knezStefan je odluio da se oslobodi turskog vazalstva i sudbinu Srbijepovee sa Vizantincima, Maarima i drugim srednjoevropskim

zemljama. U tom cilju je stupio u kontakt sa vizantijskim namesnikomJovanom VII Paleologom koji ga je, obaveten o turskom porazu kodAngore i Stefanovim namerama, proglasio za despota. Za vremebavljenja u Carigradu, u razgovoru o buduem ureenju Srbije iodnosima sa Turcima, Vukov sin ura Brankovi je zatraio oddespota Stefana, svoga ujaka, da mu vrati sve zemlje Brankovia kojeje dobio od Bajazita. Stefan se ovome suprotstavio, kao to nije hteoda prihvati podelu srpskih zemalja na Lazarevie i Brankovie. Posletoga, sumnjajui da ura moe da se udrui sa Turcima protiv njega,dogovori se sa namesnikom Jovanom da ura pritvori u Carigradu do

njegovog povratka u Srbiju. Dok se Stefan sa preostalom vojskomnalazio na putu za Srbiju na iznajmljenoj enovljanskoj galiji"Lomelini", njegov sestri ura je uspeo da podmiti svoga uvara uvizantijskom zatvoru i zajedno s njim pobegne iz zatvora. Ljut nasvoga ujaka Stefana, ura je odluio da prie Sulejmanu,Bajazitovom najstarijem sinu, koji je posle bitke kod Angore prebegaona evropsko tle, tu se utvrdio i pretendovao na turski presto. Sulejmanje, uvi da se Stefan odmetnuo od turske vlasti, ura oberukeprihvatio, stavio mu na raspolaganje veliki odred turske vojske zaborbu protiv Stefana. ura je krenuo na Kosovo u elji da saekaStefana po povratku u Srbiju, potue ga i povrati natrag bive Vukove

posede. im se Stefan iskrcao u Baru, prihvatili su ga njegov zetura Bali i sestra Jelena. Oni su ga obavestili da je na Kosovostigao sa turskom vojskom ura Brankovi i da ga tamo eka.Doavi u Srbiju, Stefan je sa vojskom koju su mu prikupili majkaMilica i elnik Radi Postupovi, krenuo na Kosovo i tamo 21.novembra 1402. godine kod Tripolja kod Graanice, potukao do noguvojsku koju je bio doveo ura Brankovi. Tada su se ura i ostaci

24


25/29

turske vojske dali u bekstvo. Posle ovoga, despot Stefan je oistioKosovo i susedne oblasti koje su mu pripadale do odlaska u boj kodAngore od Turaka i urevih pristalica i priklonio se Maarima sakojima je postigao veoma povoljan sporazum o zajednikoj borbiprotiv Turaka.

U to vreme, zapoete su estoke borbe izmeu Bajazitovih sinova okonaslea, u koje su se umeala braa Brankovii, ura i Lazar, dok setrei Vukov sin Grgur po osloboenju iz tatarskog ropstva zamonaio.U turskim meusobnim borbama su izgubili ivote Lazar Brankovi iVuk Lazarevi, a Stefan je posle bratovljeve smrti opet objedinioSrbiju. U turske borbe se na kraju umeao i despot Stefan Lazarevi,koji je potpomogao najprikladnijeg kandidata za turski presto, princaMuhameda, dok je ura Brankovi bio na strani princa Muse, koji jevodio borbe i sa despotom Stefanom.uru Brankoviu, koga je princ Musa vodio sa sobom kaopretendenta na vlast u itavoj Srbiji, bilo je dosta trzavica i sluenjaTurcima, pa se pod uticajem majke Mare odluio da napusti Musu ipomiri sa ujakom Stefanom. Kada je Musa 1411. godine zauzeo Solun,ura je uspeo da mu odatle umakne, prikrije se i pone razmiljatikako da se vrati u Srbiju. Kad se naao u blizini Soluna, on prekosvojih prijatelja obavesti majku Maru i tetku Oliveru, bivu sultaniju,koja je sada ivela kod brata u Beogradu, o svojoj vrstoj nameri da sevrati i pomiri sa ujakom, despotom Stefanom. Zamolio ih je zaposredovanje kod ujaka, da bi mu dao oprotaj i dozvolio povratak uSrbiju. Despot Stefan, nemajui svoje dece, rado prihvati molbusestria ura, obavesti ga o ovome preko svoga oveka i ugovori sa

njime nain dolaska u Srbiju.Za vreme borbi sa princom Musom, u julu 1413. godine u blizini NovogBrda, posle mnogo godina neprijateljstva i sukoba, susreli su se despotStefan Lazarevi i njegov sestri ura Brankovi. U Makedoniji ga jeprihvatilo konjiko odeljenje koje mu je Stefan uputio u susret. Susretje bio veoma srdaan kao da se pre toga nita nije dogodilo izmeunjih. Pomirivi se sa sestriem, despot Stefan je odmah ponudio uruda komanduje vojskom koja je vodila borbu sa princom Musom, koji jebio prodro u Srbiju. Ova borba je uspeno okonana u srpsku korist, aMusa uhvaen i pogubljen.

Pomirenje izmeu despota Stefana i ura Brankovia sa radou jeprimljeno u celoj Srbiji i prijateljskim zemljama. Despot Stefan jeobasipao ura ljubavlju i panjom, dao mu odgovarajui poloaj usvojoj upravi i on se nastanio u Beogradu. Od ovog pomirenja edespot Stefan i njegov sestri ura, koji su proli kroz mnoge vrtlogeivota i meusobno se sukobljavali, ii zajedno uz puno meusobnopotovanje, to je dovelo do toga da ga despot proglasi za svoganaslednika. Dok je despot Stefan Lazarevi ponovo sreivao

25


26/29

unutranje prilike u Srbiji, sa pretenzijama na svoje naslee pojavio sei njegov brat Vuk. Dolo je izmeu njih do spora, u kome se Stefanusprotivio podeli Srbije, da bi na kraju Vuk prebegao Turcima i tamose povezao sa urem Brankoviem. Zajedno su, uz tursku pomo,krenuli na Stefana, ali ih je on uz pomo Maara suzbio. Borbe su i

dalje nastavljene, pa je Stefan da bi spreio dalje prolivanje bratskekrvi, pristao na podelu Srbije. Dao je bratu juni deo nasleene Srbijesa seditem u Kruevcu, a on se sa porodicom preselio u Beograd, kojije dobio od Maara.

Prokleta bez krivice

Blagodarei vetoj politici despota Stefana, Srbija je ostala punihdeset godina u miru sa Turcima. Despot Stefan pod pokroviteljstvommaarskog kralja igmunda i turskog sultana Muhameda, koga je on

svesrdno pomagao da doe na presto, u miru i blagostanju posvetiivot dobru svoga naroda i nastupi doba procvata Srpske despotovine.Osetivi da mu zdravlje sve vie poputa, despot Stefan odlui daiskoristi maarski sabor u Tati, kojem je prisustvovao (1426) i tamo samaarskim kraljem igmundom zakljuio ugovor o nasleu njegovogsestria ura na srpskom prestolu. Po ovom ugovoru, ura jeprijemom naslea morao da vrati Maarima Beograd, Golubac iMavansku banovinu, koje je despot Stefan dobio na doivotnouivanje.Smru despota Stefana Lazarevia, 19. jula 1427. godine, koja je

teko pogodila Srbiju, ura je primio na upravljanje dosta sreenuzemlju, ali i mnoge brige, jer je trebalo sauvati preostalu Srbiju, kojusu Turci posle smrti sultana Muhameda teko pritiskali s juga, aMaarima predati Mavu, Beograd i Golubac. To e teko prihvatititisrpski narod posle dugogodinjeg posedovanja, izgradnje inaseljavanja. U isto vreme (1429), poto je maarskom kraljuigmundu morao da preda Beograd, ura je otpoeo zidanje noveprestonice Smedereva, koja je zavrena 1430. godine podrukovodstvom Jerininog brata Tome Kantakuzena. U skladnom brakusa despoticom Jerinom, uru su se izrodila deca: Katarina(Kantakuzina), Stefan i Lazar, kasnije izvanredno obrazovana i

vaspitana. Zbog tekih uslova u kojima je izgraeno Smederevo iopravljane brojne tvrave i zbog toga to je bila strankinja (Grkinja),narod nije voleo despoticu Jerinu. Bacio je na nju svu krivicu zbogtekog stanja u Srbiji i bez osnova je nazvao - "Prokleta Jerina". Ipored mnogobrojnih tekoa - predaje u harem erke Mare iz prvogbraka, stalnog pritiska Turaka sa juga, odvoenja sinova Stefana iLazara kao talaca u Tursku i najzad njihovog oslepljenja, kao i

26


27/29

privremenog pada Srpske despotovine pod tursko ropstvo 1439.godine, despot ura, hrabar ratnik, bistar i odluan vladar, uspenoje vladao Srpskom despotovinom i produio njen ivot sve do 24.decembra 1456. godine. Tada je u osamdesetoj godini ivotaiznenadno umro u svome dvorcu u Srebrenici pod Rudnikom.

Sahranjen je, po sauvanim izvorima, u crkvi Krive Reke podRudnikom, na gornjem toku reice Despotovice.Tri nedelje posle smrti despota ura, novi srpski despot Lazar jesklopio ugovor sa turskim carem Mehmedom II, kojim je dobio naupravljanje sve preostale oeve zemlje i obeanje da nee bitiuznemiravan u svojoj vladavini. Zauzvrat je bio u obavezi da turskomcaru plaa godinji danak od 40.000 dukata i daje mu odreeni brojvojnika kada on to zatrai. Za vreme njegove vladavine u srpskojdespotovini se sve vie zaotravala protivrenost dveju stranaka:turkofilske, koju su vodili njegova sestra Mara, udata za turskog cara ibrat joj Grgur, i maarofilske, koju je vodila despotica Jelena i njegovdrugi brat Lazar. Despot Lazar se kolebao izmeu ove dve stranke, alije vie naginjao turkofilskoj politici. Deca i porodica despota ura idalje nikako nisu mogli da se sloe u politikim prilikama Srpskedespotovine, pri emu je despot Lazar nastojao da majku Jerinu liisvakog uticaja na politiku i pored toga to mu je otac ostavio amanetda u upravljanju despotovinom, posle njegove smrti, uestvuje iLazareva majka. Ova njihova nesloga se zavrila tragino. Stara ibolesna despotica Jerina je umrla 1457. godine pod nerazjanjenimokolnostima na Rudniku i sahranjena u njegovom podnoju, a te noiprebegli su na tursku teritoriju, nesahranivi majku despotov brat slepi

Grgur, sultanija Mara i Grgurov ujak Toma Kantakuzen. Vizantijskihroniari Halkokondil i Sfrances su ak i optuivali despota Lazara daje majku Jerinu otrovao, usuvi joj otrov u salatu, to se kasnijepokazalo neistinom. Iznenada, 20. januara 1458. godine, podnepoznatim okolnostima, umro je i despot Lazar. On nije za sobomostavio muko potomstvo ve tri erke, od kojih je najstarija Jelena(Jelaa) imala samo 11 godina, pa je ubrzo po despotovoj smrti,obrazovano namesnitvo. Tu je ubrzo poela borba za prevlast.Udovica despota Lazara je zajedno sa deverom Stefanom teila dadespotovinu to vie osloni na Maarsku. Nasuprot njima bio je

namesnik Mihailo Anelkovi, koji je teio Turcima i ak pokuao da ugrad Smederevo uvede Turke, to su Srbi spreili.Ozlojeeni ovim, Turci napadoe Srbiju sa velikom vojskom, vodei sasobom urevog sina slepog Grgura kao pretendenta na srpski presto.U ovakvoj situaciji, Jelena i Stefan zatraie pomo od Maara i, u ciljusauvanja despotovine, stupie u kontakt sa bosanskim kraljem.Traeno je reenje da se udajom maloletne Jelene za sina bosanskogkralja Stevana Tomaevia, objedine Srbija i Bosna i uz pomo Maara

27


28/29

sauva Srbija. U skladu s tim, Stevan Tomaevi je u Smederevu 21.marta 1459. godine preuzeo vlast, dok je svadba sa Jeleninom erkomobavljena prvog aprila. Tako je muka loza Brankovia prestala davlada Srbijom.ura je u prolee 1429. godine od vizantijskog cara Jovana VII

Paleologa dobio znake despotskog dostojanstva, a do tada sepredstavljao "gospodinom Srbljem i Pomorju Zetskom". Tada su seBrankovii prvi put pojavili u ulozi naslednika srednjovekovnih srpskihdinastija.

Stradali sa narodom

Kad je uo za objedinjavanje Bosne i Srbije, car Mehmed II izraziprotest i sa velikom vojskom krenu na Smederevo. Novi despot StefanTomaevi nije dobio podrku, jer su Maari bili zauzeti unutranjim

borbama, a otac i rimski papa nisu imali ime da mu pomognu. Kadaje car sa vojskom stigao pod grad, mladi despot Stefan se naaousamljen. Videvi da se ne moe odrati, on se odlui na predaju.Pregovore sa Turcima vodio je despotov stric Radivoje koji se zatekaou Smederevu. Jedini uslov koji je on postavio Turcima bio je dapotede ivot svima koji su se zatekli u gradu, da ih ne robe i dozvoleim odlazak. Turski car Mehmed II ovo je velikoduno prihvatio. U ranojutro 20. juna 1459. godine, iz grada je izala bosanska povorka ukojoj su bili despot Stefan Tomaevi, njegov stric Radivoje, mladadespotica Jelena, njena majka Jelena i njihova pratnja. Posle njih, iz

grada su izali srpska vlastela i srpski narod koji se zatekao u gradu.Poklonili su se caru Mehmedu i predali mu kljueve grada. Na kraju jeiz grada izaao i manji maarski odred, koji Turci zarobie. Toga danakonano se zatvorila knjiga postojanja srpske srednjovekovne drave.Posle pada Srpske despotovine, Maari su poeli da okupljaju Srbeprebegle preko Save i Dunava i da ih organizuju za borbu protivTuraka. Trajalo je to sve do bitke na Mohakom polju (19. avgusta1526), gde su Maari potueni, a njihov kralj se udavio u blatitu. Srbisu tada postali raja, kao i njihova braa preko Save i Dunava. Dreiposede izmeu Zemuna, Kupinova, Sremske Mitrovice, Kamenice iSlankamena, putali su svoj koren na sremskoj zemlji prebegli,

poslednji Brankovii. Oni su, pored borbi za samoodranje prebeglog izateenog srpskog naroda, oiveli i tradicionalnu pobonost srpskihvladara i vlastele i kulturu nasleenu od Nemanjia. Tako je, premanarodnom predanju i sauvanim istorijskim izvorima, despot VukBrankovi (Zmaj Ognjeni Vuk) podigao crkvu sv. Nikole u Slankamenu,kao i manastir Grge. Despot Jovan Brankovi podigao je manastireJazak i ipu, a zajedno sa svojom majkom Angelinom i bratom

28


29/29

urem - monahom Maksimom, manastire Fenek i Kruedol. DespotiJovan i ura obnovili su manastir Privinu glavu. Poslednji Brankoviisu osnovali, ili bar oiveli, ustanovu monatva u Sremu, i time su, ustvari, oiveli onu treptavu svetlost prema kojoj su se ubrzo poelikretati obeskueni kalueri, kao i srpski narod sa juga. Frukogorski

manastiri ne samo da su bili prihvatilita za izbegli srpski narod, ve jeu njima pohranjivano sve to se moglo skloniti od Turaka i poneti sasobom. Tako je manastir Fenek jedno vreme uvao moti sv. kraljaStevana Prvovenanog; u manastir Jazak su donete moti kraljaUroa; u Vrdniku su, posle velike seobe Srba, nale mir moti knezaLazara itd. Zajedno sa motima, u frukogorske manastire su donesenii ikone, povelje, srbulje, letopisi, pomenici i drugi crkveni i kulturnipredmeti. Srpski narod je prihvatio odluku Crkve o uvrenjuposlednjih Brankovia meu svetitelje, sauvavi o njima, uporedno spobonom odanou, i istorijsku predstavu velikih nevoljnika i voljnihpatnika za svoj izgubljeni narod u vreme njegovih najveih stradanja.Sa Brankoviima je zavrena srpska srednjovekovna istorija. Napolitikoj pozornici bili su oko 200 godina, uvek odani srpskom narodui srpskoj dravnopravnoj tradiciji. Njihovo delovanje poklapa se saturskim osvajanjem srpskog etnikog prostora, ali, za razliku odlanova nekih balkanskih velikakih porodica, nijedan Brankovi se nijepoturio. Svi odreda bili su vezani za veru svojih otaca. ak meuBrankoviima nije bilo sukoba, kao to ih je bilo meu Nemanjiima iLazareviima. Bili su veliki privrenici Srpske pravoslavne crkve,gradei i pomaui mnogobrojnim crkvenim zadubinama, razasutim ivan svoje zemlje. U est narataja iveli su na velikom balkanskom

prostoru, od Ohrida, Sereza, Svete gore, preko Kosova i Metohije,umadije i Pomoravlja, do Kupinova u Sremu. "Vukovo izdajstvo" i"Jerinino prokletstvo" najvee su tragedije Brankovia. Ali, srpskinarod i crkva su im se oduili, jer su Vukove i Jerinine potomke uzeliza svoje svetitelje.Sahranjene u Kruedolu, moti svetih Brankovia, despota Stefana iJovana, mitropolita Maksima i majke Angeline, dale su frukogorskimmanastirima znaaj kultnog mesta koje neprekidno podsea naposlednji in srpske tragedije. Vezujui se time za tradicije Nemanjia,poslednji Brankovii dobili su svetaki oreol.

- KRAJ -

Documents

Miladin Stevanović - Vuk Branković junak ili izdajnik