Problemi nastave početnog čitanja i pisanja

Problemi nastave početnog čitanja i pisanja su:1. Kada početi sa učenjem čitanja i pisanja?

Neki teoretičari se zalažu za odlaganje učenja čitanja i pisanja za zrelije godine, a kao argumente navode: da deca uzrasta prvog razreda ne pokazuju dovoljno interesovanja za učenje čitanja i pisanja; da treba poštovati princip ’najpre stvari pa reči’; da je proces analize i sinteze za decu apstraktan; da deca nisu psihofizički spremna za učenje čitanja i pisanja.

Međutim, savremeni uslovi života, obrazovanja i vaspitanja, negiraju te argumente. S obzirom na veliku ulogu predškolskog vaspitanja, kao i na razvoj vizuelnih sredstava (radio, film, kompjuteri), nema razloga za odlaganje učenja čitanja i pisanja. Kod nas deca od 7. godine počinju sa učenjem čitanja i pisanja.

2. Redosled učenja slova Ovo je drugi problem kod učenja početnog čitanja i pisanja. Da bi se utvrdio redosled učenja slova, moraju se uzeti u obzir sledeći kriterijumi:

fonetska struktura glasova, grafička struktura slova, učestalost glasova i slova u jeziku, grafička sličnost slova, čitljivost slova, narečje, izbor metoda i postupaka, izbor pisma.3. Kakvim slovima početi?

Teoretičari imaju različita mišljenja o tome kojim slovima treba početi učenje čitanja i pisanja- malim ili velikim, pisanim ili štampanim... Potrebno je na početku učenicima objasniti pojam velikog i malog slova, štampanog i pisanog, a kasnije ih naučiti da se imena ljudi, nazivi mesta i ulica pišu velikim početnim slovom, kao i da se na početku rečenice piše veliko slovo.

4. Individualne razlike učenika Znanje koje učenici donose u školu izuzetno je važno za nastavu početnog čitanja i pisanja. Uvid u broj slova koje učenici poznaju, kao i to da li učenik zna da čita i piše, pomaže nastavniku prilikom izbora metoda i postupaka rada. Poznavajući dobro individualne razlike učenika, nastavnik će kvalitetnije i lakše izvoditi nastavu. Učenicima koji znaju da čitaju pomagaće da usavrše taj proces, a učenicima koji zaostaju pomagaće da brže napreduju...

5. Nastavni plan i program U nastavnim planovima i programima nastava početnog čitanja i pisanja prolazi kroz tri faze:

priprema za čitanje i pisanje, učenje čitanja i pisanja i usavršavanje čitanja i pisanja.

Uglavnom se ističe slobodan izbor metoda i postupaka. Ali, izbor metoda i postupaka određuje bukvar. Programski zahtevi bi morali više da podstiču istraživačko-eksperimentalnu metodiku rada.

6. Govor učenika i govor nastavnika Govor nastavnika mora biti uzoran, jer utiče na govor učenika. Nastavnik uvek mora govoriti savremenim književnim jezikom, uz jasno i čisto izgovaranje, jer je poznato da učenik imitira nastavnika.

7. Pisanje i levorukost Levoruko dete je, u školi, u znatno težem položaju nego desnoruko dete. Uzrok tome su zahtevi desnoruke populacije. Levoruku decu ne treba prisilno preorijentisati na desnu ruku, treba ih pustiti da uče pisanje levom rukom, a posle navršenih osam godina mogu učiti da pišu i desnom rukom, pritom mu ne treba braniti da obavlja radnje levom rukom. Nastavnik levorukom učeniku treba da posveti posebnu pažnju prilikom učenja novih slova. 5. Fiziološke i psihološke osnove čitanja Čitanje je složena fiziološka aktivnost i sastoji se iz mnoštva operacija.Pri čitanju, oči se ne kreću kontinuirano, već se pomiču i zastaju. Čitamo samo za vreme mirovanja očiju, a ne za vreme njihovog pokretanja. Mirovanje očiju uslovljava prepoznavanje i shvatanje određenog znaka. Oko pravi male ’skokove’ razdvojene fiksacijama. Pokreti očiju su brzi skokovi od jedne fiksacije do druge, ali čitalac to ne primećuje, jer on reč čita kao celinu. Ako je tekst težak, ako ga čitalac prvi put čita, broj fiksacija će biti veći, a to znači sporije čitanje.

Učenik u početku fiksira svako slovo posebno, zatim prelazi na indirektno gledanje, kada fiksira samo neka slova, dok druga automatski sliva u jednu celinu. Vremenom se taj proces potpuno automatizuje. Prilikom čitanja dolazi do regresivnih pokreta očiju, odnosno vraćanja na već pročitane reči. Regresivni pokreti su negativna pojava i česti su kod učenika.Psihološke osnove čitanja - možemo posmatrati: 1. sa stanovišta razvojne psihologije i pitanja kada dete može a uči čitanje, s obzirom na svoje sposobnosti i 2. prema smeru problematike vezane za odredjene mentalne aktivnosti, kao što su mišljenje i govor. Mišljenje o tome kada deca treba da počnu sa učenjem čitanja su podeljena. Neki smatraju da deca mogu uče već od tri godine. Masovno se sa učenjem može početi od 5. ili 6. godine.Mišljenje i govor Deca od 6-7 godina imaju razvijene osnovne operacije dečjeg mišljenja. Mišljenje je više iskustveno nego apstraktno, konkretno logičko mišljenje je sve razvijenije. Dete sa 7 godina ima sve razvijeniju sposobnost analize i sinteze, iako mu se sposobnost apstraktnog mišljenja povećava i opšti pojmovi imaju sve veću ulogu u njegovom mišljenju, ono svoju aktivnost uglavnom zasniva na konkretnim predstavama. Stoga je bitno da u nastavi bude razvijen visok nivo očiglednosti. Škola mnogo utiče na bogaćenje učeničkog rečnika. Nepravilno je nove reči učiti nezavisno od teksta ili govorne situacije, jer reči same za seba ništa ne znače. Nastavniku koji dobro poznaje probleme razvojne psihologije, posebno mišljenje, govor, kao i formiranje pojmova, biće mnogo lakše da savlada određene poteškoće u bukvarskoj nastavi.6. Lingvističke osnove početnog čitanja i pisanja Govor je proces proizvodnje glasova i glasovnih kompleksa. Govor je širi pojam od jezika i dar je prirode, dok je jezik, kao sistem znakova, društveni proizvod koji se zasniva na dogovoru grupe ljudi. Za govor su potrebni pravilna artikulaija glasova i misaono-emocionalna angažovanost govornika. Osnovne funkcije jezika su komunikaciona i poetska. Komunikaciona je vezana za svakodnevno sporazumevanje, a poetska funkcija jezika vezana je za umetničko književno stvaranje. Jezički znak je jedinstven spoj onog čime se nešto označava i onoga šta se time označava. Oznaka je ime predmeta, pojava ili bića, to je niz glasova, koji ima neko značenje. Smisao i oznaka čine jezički znak, a predmet je ’nejezička’ pojava na koju se jezički znak odnosi. Za formiranje pojmova bitno je razlikovati ove relacije, razlikovati predmet od pojma tog predmeta i od imena tog predmeta. Događa se da učenik prvog razreda ne razlikuje oznaku od označenog, ime od pojma. Npr., ako pitamo dete koja je reč duža-’konj’ ili ’zečić’, dete će reći da je to reč konj, zbog onoga što taj pojam označava. Pojava razumevanja određenih grafema, izraza i rečenica na osnovu konteksta, naziva se redundansa. Nastavnik može da organizuje vežbe prepoznavanja redundantnih glasova i slova, posebno posle obrade novog glasa. Redundansa se može ispoljiti dvostruko:

na leksičkom nivou- kada su pojedini glasovi u rečima redundantni (jzk,...) i na sintaksičkom nivou- kada rečenica nije gramatički dobro normirana, ali je shvatljiva (mi juče gledati dobar film).

Alfoni (fonetske varijante) To je razlika u izgovaranju istog glasa u zavisnosti od pozicije u kojoj se nadje u rečima. Jedan glas se ne izgovara na isti način u različitim rečima, npr. glas m u reči ’mati’ se izgovara kao bilabijalno, odnosno dvousno ’m’, dok se u reči ’tamvaj’ izgovara kao usneno-zubno ’m’.Fonemska struktura srpskog jezika Srpski jezik je po svojoj prirodi fonetski, što znači da svakom glasu odgovara određeni znak, odnosno slovo. Fonologija kao nauka o fonemama danas svakom nastavniku može pomoći da pouzdanije sagleda odnose između glasa i slova, da sagleda kako se određenom fonetskom sklopu menja značenje u zavisnosti od učešća fonema u njemu. Takve vežbe mogu biti veoma korisne za učenike.Fonetska struktura glasa, artikulacija Metodika nastave početnog čitanja i pisanja zahteva od nastavnika dobro poznavanje procesa formiranja glasova; da dobro artikuliše glasove. Još u periodu priprema za pisanje i čitanje, učenika treba upoznati sa govornim organima i izvoditi razne vežbe artikulacije. Nastavnici uopšte ne obraćaju pažnju na fonemske varijante u nastavi početnog čitanja i pisanja. Nasuprot fonemskim varijantama, u nekim primerima se odstupa od fonetskog principa izgovaranja. Npr. pravilno se piše ’bratski’, ’gradski’, a u izgovoru se čuje ’bracki’, ’gracki’. Nastavnik na to mora obratiti pažnju. Vežbe artikulacije treba što češće primenjivati. 7. Globalna metoda Polazište globalnog metoda čini saznanje da je dete, živeći u savremenim uslovima, primorano da na određen način uči i pre škole. Idući ulicom, dete se susreće sa mnoštvom objekata savremenog života: nazivi ulica, prodavnica, reklame...

Način života uticao je da se promeni i način saznanja, odnosno način učenja. Dete samostalno upoznaje određene životne okolnosti, uči aktivno, a ne pasivno. Ono stiče svoja iskustva, uči samostalno, ne čekajući da mu nastavnik, sistemom obrazovanja spolja ’utiskuje’ određena znanja. Okolina ga podstiče da se samostalno uključuje u proces opismenjavanja. Okolnosti koje su uslovile pojavu globalnog metoda:

socijalne (uticaj industrijske revolucije), psihološke (novi elementi u razvojnoj i pedagoškoj psihologiji), pedagoške (pojava novih pedagoških ideja i reformi), jezičke (priroda jezika; koliko struktura jezika odgovara ovoj metodi).

Metodološke osnove ove metode, nastale krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, zasnivaju se na činjenici da su pojave u prirodi, društvu i mišljenju uvek date kao celina, pa ih tako treba i doživljavati, saznavati i učiti. Otuda i zahtev da se uči globalno, po principu određenih celina. Drugi razlog široke primene globalne metode u engleskom i njemu sličnim jezicima, je u njihovom etimološkom pravopisu. Postupak globalnog učenja čitanja, donekle je sličan metodi normalnih reči. Čitanje se uči zapamćivanjem reči i rečenica koje se ne rastavljaju na elemente, već se u svesti učenika fiksiraju kao celine sa određenim značenjem. Osnovna jedinica čitanja po ovom metodu jeste reč, njen grafički izgled se prima kao slika. Globalizacija u početnom čitanju počinje posmatranjem predmeta, odnosno njegove slike. Ispod slike, a nekad i preko nje, napiše se ime tog predmeta. Metodom razgovora, učenici se upućuju da upamte sliku predmeta, zatim sliku izgovorene reči, tj. tu reč u štampanom obliku, ali se ta reč ne rastavlja na manje govorne elemente, već se pomoću naučenih štampanih reči sastavljaju rečenice. Globalni metod se kod nas ne koristi kao čist metod, već samo u nekim svojim elementima i u kombinaciji sa drugim metodama. Opravdano je njegovo korišćenje u pripremnom periodu, kada se učenici globalizacijom uvode u proces čitanja i pisanja. Pobornici ovog metoda ističu, kao prednost, mogućnost individualizacije nastave početnog čitanja i pisanja. Globalni metod insistira da učenik usvaja čitanje kao što usvaja govor.8. Sintetičke metode u nastavi početnog čitanja i pisanja

1. metod sricanja, 2. metod ščitavanja,3. metod glasanja,4. slogovni metod,5. metod prirodnih glasova,6. fonografički metod,7. pojmovni (fonetički) metod,8. fonomimički metod,9. učenje čitanja pomoću pisanja.

Metod sricanja Učenje početnog čitanja pomoću sricanja počinjalo je upoznavanjem svih slova redom (nekada su se slova drugačije imenovala- az, buki, vjedi,...). Nakon učenja slova prelazilo se na sricanje, koje se sastojalo u spajanju slova u slogove i, potom, slogova u reči. Učili su kako se spaja svaki suglasnik sa svakim samoglasnikom i obrnuto, pa onda dva suglasnika sa samoglasnikom... To je staro sricanje. Sricanje je danas prevaziđeno i samo se u nekim školama kod nas može naići na tzv. novo sricanje, gde učenici prvo u sebi izgovore slova, pa tek onda naglas.Metod ščitavanja (zglašavanja) Ščitavanje se sastoji u tome što se u toku čitanja pojedini glasovi u reči koji čitamo otežu malo više nego u govoru, ali se glas, dok se oteže, spaja sa sledećim, čineći tako jednu glasovnu celinu. Tokom otezanja glas se ne prekida, a izbegava se umetanje prizvuka poluglasa ili muklog ’e’. Pročitana reč liči na tu reč izgovorenu u svakidašnjem govoru, a to omogućava da učenik razume ono što je pročitao. Otezanje ne sme biti neprirodno i ne sme preći u pevanje. Ščitavanje se danas koristi u sintetičkim vežbama koje se organizuju u pripremnom periodu čitanja i pisanja.Vežbanjem se dužina otezanja smanjuje dok se ne dođe na oblik normalnog čitanja. Učenika treba naučiti da prethodno slovo ščitava sve dok sledeće vizuelno ne prepozna. U procesu ščitavanja treba koristiti individualan rad. Ščitavanje može biti glasovno i slogovno.Metod glasanja Postupak metode glasanja podrazumeva da nastavnik pokrije drugo slovo i tako redom svako sledeće, a učenici glasno izgovaraju (glasaju), dok nastavnik ne otkrije sledeće pokriveno slovo i tada spajaju prvi glas sa drugim u jedan slog, odnosno reč. Npr. kod ščitavanja reči zima metodom glasanja, nastavnik bi pokrio u prvom slogu slovo ’i’ dok učenici izgovaraju glas ’z’, a čim ga otkrije, učenici ga glasovno povežu (u slog-’zi’). Isto je i sa dugim slogom.

U današnjem ščitavanju se koristi jedino postupak dugog izgovaranja (’otezanja’ glasa), a svi ostali elementi ovog metoda su prevaziđeni.Slogovni metod Ovaj metod prolazi kroz tri faze: u prvoj, učenici usvajaju pojedine glasove i slova i spajaju ih u slogove. U drugoj fazi, učenik shvata celi slog odjednom, a treća faza je sinteza cele reči od već naučenih slova. U celom ovom procesu, najbitnija je druga faza, tj. celovito shvatanje sloga.Metod prirodnih glasova Polazište ovog metoda je glas kao jedinica čitanja. Sintetičkim putem se usvaja glas koji se uočava u svom prirodnom kontekstu, tj. glasovi se uočavaju u prirodi i okolini, pa se oponašaju u učionici, da bi se postupno došlo do njegovog pojma. To mogu biti onomatopejske slike- šuštanje lišća (š-š-š-š), zujanje pčela (z-z-z-z-z) itd., ljudski glasovi iznenađenja ’o-o-o-o što boli’, ’u-u-u-u što je lepo’ i tome slično. Ti glasovi se ne oponašaju samostalno, već uvek u okviru neke priče. Ovaj metod je interesantan, zabavan i unosi dinamiku, što su njegove prednosti, dok su nedostaci vezani za njegovu ograničenost- rad se može pretvoriti u suvišnu igru, preterivanje u traženju glasova...Fonografički metod Sastoji se u traženju veza između oblika predmeta i oblika slova. Tako se slova lakše shvataju (O-obruč, ćirilično P-vrata...). Ovaj metod se danas koristi samo kao etapa u analitičko-sintetičkoj metodi.Pojmovni metod Ima za cilj da olakša shvatanje veza između glasa i slova. Polazi od saznanja do kojih je došla fonetika. Učenici uče kako se formira glas, kakav položaj zauzimaju govorni organi. Pomoću slika, fotografija i drugih modela, nastavnik objašnjava kako nastaje glas. Međutim, učenicima prvog razreda je preteško da uče anatomiju govornih organa.Fonomimički metod Polazi od načina izgovaranja glasova u raznim životnim situacijama, pa se za način izgovaranja vezuje mimika kao spoljašnji izraz izgovaranja. Izgovaranje glasa se vezuje za osećanje straha, čuđenja,... Ako je, recimo, glas ’O’ izgovoren u uzbuđenju, izraz lica, karakterističan za to uzbuđenje, uzima se kao znak za glas ’O’ i učenici pamte te mimičke pokrete. Danas se ovaj metod koristi samo delimično, u okviru drugih metoda.Učenje čitanja pomoću pisanja Po ovoj metodi najpre se obrađivao glas, pa tek onda slovo, a zatim se sve to pisanjem spajalo u reči, i dok se te reči pišu, uči se čitanje.

10. Metode u nastavi početnog čitanja i pisanja Sve metode su po prirodi empirijske. U našoj literaturi je ustaljena podela na:

sintetičke, analitičke, analitičko-sintetičke i globalna metoda.

Cilj savremenih metoda jeste da učenik što jednostavnije, brže i efikasnije nauči da čita i piše. Podela metoda je izvršena na osnovu osnovnog postupka učenja- da li učenje počinjemo od elemenata jezika (glasova i slova) ka celini (reči i rečenice) ili od celine ka elementima. Ukoliko se pođe od elemenata jezika (glasova i slova), pa se sintezom dođe do celine (reči, rečenice i tekst), u pitanju je sintetička metoda. Međutim, ukoliko se pođe od celine, pa se analizom dođe do elemenata, radi se o analitičkoj metodi. Procesu analize i sinteze prethodi formiranje pojmova glas, slovo, reč, rečenica, što se radi u pripremnom periodu. Analiza u početnom čitanju podrazumeva razlaganje ili rastavljanje određenih celina na delove koje ih čine (rečenica na reči, reči na slova). Analizom rečenice utvrđuje se koliko ima reči u rečenici, redosled reči, koliko glasova ima u određenoj reči, izdvajanje određenog glasa i slova. Učenici uočavaju da glas i slovo sami za sebe ne znače ništa i da značenje dobijaju tek u rečima. Sinteza je suprotna analizi. Nju koristimo kada učenici slažu slova na slovarici, kada ta slova slažu u reči i reči u rečenice. Najviši oblici sinteze su ščitavanje i čitanje.

Metode i postupci u nastavi početnog čitanja i pisanja

I Sintetičke metode II Analitičke metode III Globalna metoda1. Metoda sricanja 1. Metoda teksta

2. Ščitavanje 2. M. normalnih rečenica3. Metoda glasanja 3. M. normalnih reči4. Slogovna metoda 4. M. normalnih slogova5. M. prirodnih glasova

6. Fonografička7. Pojmovna8. Fonomimička9. Učenje čitanja pomoću pisanja

IV Analitičko-sintetičke metode

1. Glasovna analitičko-sintetička metoda Postupci obrade slova:

a) monografski,b) grupna obrada slova ic) kompleksni postupak.d)

10. Faktori koji utiču na izbor metoda i postupaka

1. Struktura jezika Na izbor metoda utiče dužina reči. Jezici sa kraćim rečima pogodniji su za analitičke metode, kao i za globalnu, jer se njihova grafička slika brzo pamti i shvata kao celina. Frekvencija pojedinih glasova utiče na izbor metode i postupaka obrade slova. Frekventnost slova utiče na redosled obrade slova.2. Pravopis Izbor metoda zavisi i od toga da li je pravopis određenog jezika fonetski ili etimološki. Naš pravopis je fonetski, što znači da svakom glasu odgovara određeni slovni znak.3. Pedagoška tradicija Skloni smo tome da se, zbog poštovanja pedagoškog nasleđa, čvrsto držimo pedagoške tradicije, ma koliko svesni bili njene sumnjive vrednosti. Otpor prema inovacijama u nastavi neizbežno vodi u pedagoški konzervatizam, zbog koga najviše trpe učenici.4. Uticaj drugih zemalja Nekritičko prihvatanje metodičko-didaktičkih uticaja iz drugih zemalja može biti riskantno, može stvoriti teškoće u nastavi. Koliko smo skloni da se odupremo inovacijama, toliko smo spremni da prihvatamo tuđe pedagoške tekovine koje ne odgovaraju našem jeziku.5. Društvena sredina Novi životni uslovi, brz tempo života i veoma brze promene u kulturnom životu određene društvene sredine, znatno utiču na izbor metoda i postupaka.6. Uzrast učenika Prvo se postavlja pitanje telesne zrelosti, tj. da li je dete toliko razvijeno za ispunjavanje zahteva učenja čitanja i pisanja. Zatim se postavlja pitanje emocionalne i socijalne zrelosti. Takođe se govori o funkcionalnoj zrelosti, tj. da li je učenik sposoban da uočava celine, da prati analitičke i sintetičke vežbe.7. Intelektualne sposobnosti učenika Deca različitih intelektualnih sposobnosti različitim tempom usvajaju glasove i slova, proces ščitavanja, čitanja i razumevanja pročitanog. Naprednija deca zahtevaju efikasnije postupke rada.8. Spremnost nastavnika Stručna sprema nastavnika, njegovo opšte obrazovanje, kao i pedagoška invencija, važni su faktori za izbor metoda i postupaka. Dobar nastavnik će se truditi da primenjuje različite metode i postupke.9. Prethodna znanja učenika Obzirom da učenici puno toga nauče u predškolskom obrazovanju, nastavnik ta znanja mora stvaralački upotrebiti. Ako većina učenika poznaje sva, ili veći deo slova, monografski postupak bi bio neefikasan i dosadan.10. Nastavni plan i program Nastavni planovi i programi su pitanje izbora metode i postupaka prepustili nastavniku. Pitanje je, međutim, da li je u tom izboru presudna volja nastavnika ili naučno verifikovani faktori. U nastavnom planu nije konkretnije razrađen izbor metoda i postupaka.11. Bukvar ili početnica Pitanje izbora metoda i postupaka se, za nastavu početnog čitanja i pisanja, obično rešava izborom bukvara ili početnice. Izbor postupaka je uslovljen izborom odvojenog, uporednog ili kombinovanog učenja čitanja i pisanja.12. Faktor racionalizacije i efikasnosti Vreme kojem pripadamo zahteva da učimo racionalnije, efikasnije i ekonomičnije. Kompleksni postupak obrade slova se smatra najefikasnijim, dok se monografski smatra neefikasnim. 11. Redosled učenja slova Kriterijumi koji se moraju poštovati za dobar redosled učenja slova su:

1. fonetska struktura glasova,2. grafička struktura slova,3. frekvencija slova i glasova u jeziku,4. grafička sličnost slova,5. čitljivost slova,

6. narečje,7. izbor metoda i posupaka i8. izbor pisma.

1. Fonetska struktura znači da ćemo prvo učiti glasove koji se lakše izgovaraju. Prvo ćemo učiti vokale, jer su najjednostavniji, ali slova koja će se prvo učiti ne treba da budu samo vokali. Vokale treba kombinovati sa suglasnicima, da bi učenici mogli da grade reči.

2. Grafička struktura slova podrazumeva da se prvo obrađuju slova koja su lakša za pisanje.3. Frekvencija glasova i slova u jeziku podrazumeva da se u početku uzimaju glasovi, odnosno slova veće frekvencije, tj.veće

učestalosti upotrebe.4. Grafička sličnost slova podrazumeva da se izbegavaju slova slična po obliku, odnosno da se ne obrađuju jedno za drugim, jer

ih učenici mogu pomešati.5. Čitljivost slova- postoje slova koja svojim oblikom deluju jednostavno i brzo se vizuelno shvataju. To pomaže učeniku da ih

brže prepozna i čita.6. Narečje- redosled učenja slova na ekavskom i ijekavskom jezičkom području ne moraju se suštinski razlikovati, ali izvesne

razlike moraju postojati.7. Izbor metoda i postupaka- u radu po monografskom postupku postoji bezbroj modela za redosled slova. U grupnom postupku

grupe slova moraju biti usklađene sa organizacionim specifičnostima tog postupka.8. Izbor pisma- sasvim je opravdano da se slova latinice obrađuju po jednom redosledu, a slova ćirilice po drugom. To diktira

njihova grafička struktura. 12. Raspored učenja početnog čitanja i pisanja Čitanje i pisanje, u nastavi početnog čitanja i pisanja, može se učiti na tri načina:

1. odvojeno učenje čitanja i pisanja,2. uporedno učenje čitanja i pisanja i3. kombinovano učenje čitanja i pisanja.

Koji od ova tri načina će biti primenjen, diktiraju sledeći faktori: uslovi života, znanje učenika stečeno pre polaska u školu, predškolsko obrazovanje i vaspitanje, programski stavovi, stav nastavnika, vrsta bukvara ili početnice.1. Odvojeno učenje čitanja i pisanja

Metodičari koji se zalažu za ovaj način učenja čitanja i pisanja, ističu da je veština pisanja mnogo teža od veštine čitanja i da ih stoga treba odvojeno obrađivati. Prema jednom modelu rada, najpre se izvode predvežbe za čitanje, koje uglavnom obuhvataju glasovna vežbanja. Zatim se uči čitanje, dok se istovremeno vrše pripreme za pisanje i na kraju se uči pisanje. Odvojeno učenje čitanja i pisanja je neefikasno i neekonomično, jer učenici nauče da čitaju i pišu za godinu dana. Postoje mišljenja da se odvojeno uče pisana i štampana slova, kao i velika i mala slova.

2. Uporedno učenje čitanja i pisanja Učenici istovremeno uče čitanje i pisanje. Vežbanje čitanja pomaže pisanju i obratno. Učeći se da čita reči, učenik se priprema za pisanje, a učeći pisanje, usavršava čitanje. Pošto su čitanje i pisanje složene veštine, njihovom uporednom učenju prethode obilne pripreme.

3. Kombinovano učenje čitanja i pisanja Neki metodičari smatraju da slabosti odvojenog i uporednog učenja čitanja i pisanja mogu da se prevaziđu kombinacijom ta dva načina. Učenici ne moraju da nauče da čitaju sva slova da bi prešli na pisanje. Nakon što učenici nauče da čitaju određen broj slova, uče da ih pišu, kako bi se što pre zadovoljila njihova zainteresovanost za čitanje i za pisanje. Postoje razni modeli primene kombinovanog učenja čitanja i pisanja i ima bezbroj kombinacija. 13. Odvojeno učenje čitanja i pisanja Metodičari koji se zalažu za odvojeno učenje čitanja i pisanja, ističu da je veština pisanja mnogo teža od veštine čitanja i da ih zbog toga treba obrađivati odvojeno. Prema jednom modelu rada, najpre se izvode predvežbe za čitanje, koje uglavnom obuhvataju glasovna vežbanja. Zatim uče čitanje, dok se istovremeno vrše pripreme za pisanje i na kraju se uči pisanje.

Odvojeno učenje čitanja i pisanja je neefikasno i neekonomično, jer učenici nauče da čitaju i pišu za godinu dana. Postoje mišljenja da se odvojeno uče pisana i štampana slova, kao i velika i mala slova. Zagovornici odvojenog čitanja i pisanja navode sledeće razloge za takav raspored učenja:

štampana slova su grafički jednostavnija od pisanih, pa prvo treba naučiti učenike da čitaju, pa onda da pišu; pisana slova su dosta složenija, i grafički i u načinu povezivanja u reči, pa ih zato treba obrađivati posle čitanja; učenici, u početku, nemaju razvijene sitne mišiće, potrebne za pisanje; ako se čitanje i pisanje odvojeno uče, predbukvarski period može biti kratak; odvojeno učenje čitanja i pisanja pogodnije je za slabije učenike...

14. Greške u početnom čitanju Iskusniji nastavnici bi trebalo da znaju koje greške učenici najčešće prave u učenju čitanja, kao i to kako te greške treba korigovati. Greške u čitanju, na ovom uzrastu, je teško korigovati. Korigovanje grešaka je individualan rad. Nastavnik mora da prati učenika, njegov razvoj u čitanju, da vodi evidenciju napredovanja učenika, da otkriva tipične greške. Na vežbama čitanja, učenicima se ukazuje na određene greške, koje nastavnik komentariše i daje uputstva kako da ih prevaziđu. Greške u početnom čitanju su:

nepravilna artikulacija određenih glasova; učenik ne prepoznaje, određenom brzinom, grafičku strukturu slova; teško sliva i povezuje slova u celinu; neuravnotežena dinamika izgovaranja pojedinih glasova u reči; zamenjivanje slova slične grafičke strukture; izostavljanje pojedinih slova; sricanje; nepravilno disanje; loša dikcija; mehaničko čitanje; slogovno čitanje; ponavljanje pročitanog; ’seckanje’ u toku čitanja; unošenje dijalekatskih i lokalnih karakteristika u čitanje; izostavljanje glasova na kraju reči; nerazumevanje pročitanog; nepravilna intonacija; otezanje prvog slova u reči; naglašeno i odsečno čitanje reči; iznenadno podizanje i spuštanje glasa; zapažanje tačke tek kada se do nje dođe; monotono čitanje; usporeno čitanje; prebrzo čitanje; nepravilno slivanje reči u rečenici; neprirodno čitanje; subvokalizacija (poluglasno izgovaranje reči u toku tihog čitanja ili čitanja u sebi); regresivno čitanje (u toku glasnog čitanja, učenik se nekontrolisano vraća na pročitane reči ili na samo jednu reč i tako

zastaje, zapinje i isprekidano čita već pročitano). Ne treba učenike terati da jedan tekst čitaju nekoliko puta, jer ga nauče napamet. Treba jednako da čitaju i prozne i poetske tekstove. 15. Pripreme za početno čitanje i pisanje Trajanje priprema za čitanje i pisanje (trajanje predbukvarskog perioda) zavisi od predznanja učenika. On treba da traje samo onoliko koliko je potrebno da se učenici pripreme za učenje čitanja i pisanja. Od pripremnog perioda zavisi kvalitet učenja čitanja i pisanja. Mora se primenjivati što više vežbanja koja treba da budu raznovrsna. Zadaci pripremnog perioda:

opšti: - upoznavanje učenika;

stvaranje odeljenske zajednice; snalaženje učenika u školskoj sredini;

izgrađivanje kolektivnog života; upoznavanje učenika sa načinom korišćenja pribora i bukvara ili početnice; izgrađivanje kulture slušanja govornika; upoznavanje učenika sa potrebnim oblicima ponašanja u školi.

posebni: vizuelne vežbe (vežbe u posmatranju); akustičke vežbe; pričanje i prepričavanje; opisivanje; vežbe artikulacije; vežbe disanja; usvajanje i razumevanje pojma glasa; usvajanje i razumevanje pojma reči; usvajanje i razumevanje pojma rečenice; analitička vežbanja; sintetička vežbanja; globalno čitanje; vežbe u otklanjanju dijalekatskih, lokalnih i žargonskih karakteristika govora; leksičko-sintaksička vežbanja; motoričke vežbe.

Vizuelne vežbe- nastavnik usmerava učenike da posmatraju svoju okolinu, poštujući principe od bližeg ka daljem, od konkretnog ka opštem. Posmatra se najpre u učionici, a zatim i u široj okolini. Vizuelno se opažaju oblici, boje, položaj nečeg, pokreti, mimika... Akustičke vežbe- vezane su za razvijanje sluha. Učenici slušaju govor nastavnika, drugova, razne vrste artikulisanih i neartikulisanih zvukova. Treba obratiti pažnju na zvuke onomatopejskog tipa, jer su oni potrebni za obradu slova. Pričanje i prepričavanje- ove vežbe počinju slobodnim razgovorom o događajima iz učenikovog života, ali mogu prepričavati i bajke, crtane filmove... Opisivanje- ovaj proces mora biti postupan. Prvo učenici opisuju odgovarajući na pitanja nastavnika, a potom se osamostaljuju. Opis može biti tematski vezan za neku sliku ili motiv u prirodi. Vežbe artikulacije- prilikom prethodnih ispitivanja, nastavnik je saznao koji učenici nemaju dobru artikulaciju i sa njima izvodi posebne vežbe. Pažnja se posebno posvećuje izgovoru glasova ’r’, ’ć’, ’đ’, ’č’, ’dž’. Vežbe disanja- pravilno disanje je bitan uslov za učenje čitanja i pisanja. Kada dete nepravilno diše, nepravilno izgovara glasove, samim tim nepravilno i čita. Zato se izvode različite vežbe kojima se podstiče pravilno disanje. Razumevanje pojmova rečenica, reč i glas- formiranje ovih pojmova obavezno je u pripremnom periodu. Učenici treba da shvate ove pojmove, da uočavaju rečenice, reči i glasove u govoru i tekstu, da osete rečenicu kao jedinicu saopštavanja, da samostalno sastave rečenicu, da je analiziraju i uoče da se ona sastoji od reči, a reči od glasova. Analitička vežbanja- izvode se na usmenom nivou i od velikog su značaja za početno čitanje i pisanje. Najpre se uočavaju glasovi u različitim pozicijama u reči, pa se, zatim, reči rastavljaju na glasove. Sintetička vežbanja- značajna su jer učenike pripremamo za ščitavanje, odnosno čitanje. Suprotno analizi, u ovim vežbanjima, učenici od glasova sastavljaju reči. Leksičko-sintaksička vežbanja- cilj je bogaćenje rečnika učenika i razvijanje osećaja za rečenicu. Mogu se posebno organizovati morfološka vežbanja, stvaranje porodica reči, fonetska vežbanja vezana za izgovaranje pojedinih glasova, odnosno reči. Kod razvijanja osećaja za rečenicu, mora se voditi računa o:

dužini rečenice, rasporedu reči u rečenici, izboru reči, vrstama reči, misaonoj složenosti rečenice, tematskoj oblasti rečenice, intonaciji, poreklu saznanja rečenice.

Motoričke vežbe- vežbanja pokreta ruke, šake, prstiju i njihova koordinacija u modelovanju, crtanju i pisanju. Treba dati prednost vežbama kojima se utiče na razvoj sitnih mišića, jer su oni nosioci osnovnog napora u procesu pisanja. Postoje razni tipovi ovih vežbanja: za razvijanje ruke, šake i prstiju, za oslobađanje ruke, crtanje jednostavnih likova, slobodno crtanje, crtanje figura iz narodne ornamentike.

16. Grupna obrada slova Grupna obrada slova podrazumeva da se na jednom času obradi više slova, odnosno grupa slova. Postoji mnogo razloga za ovaj način obrade slova:

bogatija znanja koja učenici donose u školu, potreba za efikasnijim i ekonomičnijim učenjem, masovno širenje kulture i pismenosti, pojačalo je interesovanje za čitanje knjiga i pismeno komuniciranje, predškolsko obrazovanje stvara dobru osnovu za brže učenje, znatno se skraćuje vreme učenja čitanja i pisanja, učenici su više angažovani, ubrzan tempo rada...

Merila za formiranje grupe slova su neujednačena. Postoje neka opšta merila: ići od jednostavnijih ka složenijim slovima, od lakših ka težim. Grupe pisanih slova treba da budu iste kao i grupe štampanih. Etape časa su iste kao i kod monografskog postupka. Prilikom grupne obrade slova nastavnik bi trebalo da ima na umu sledeće:

da je grupna obrada slova mnogo teža od monografske, jer je učenik opterećen dodatnim aktivnostima i za kraći vremenski period treba da izvrši veći rad. Zbog toga se više zamara, pažnja mu opada. Iz tog razloga je bitno praviti manje pauze;

grupa slova se može obraditi sinhronizovano i kontinuirano. Sinhronizovano znači da se sva slova u grupi obrade odjednom, a da se njihovo utvrđivanje u celini izvrši na istom času. Kontinuirana obrada podrazumeva obradu grupe slova na istom času, ali jedno po jedno, odnosno jedno posle drugog;

ako radimo grupu slova, pogotovo ako je grupa teža, uvek moramo organizovati razna vežbanja za utvrđivanje slova; pošto ovakva obrada slova znači ubrzano učenje, to se može odraziti na kvalitet čitanja. Zbog toga je neophodno

svakodnevno organizovati sistematska vežbanja čitanja. Treba voditi računa o razumevanju pročitanog.17. Metodička struktura časa obrade slova po monografskom postupku Monografski postupak podrazumeva obradu po jednog slova na svakom času (svako slovo predstavlja jednu nastavnu jedinicu). Slovo se obrađuje detaljno, uz potpunu zastupljenost svih metodičkih aktivnosti koje doprinose njegovom kvalitetnijem usvajanju. Ovim postupkom se mogu obrađivati štampana i pisana slova, odvojeno ili uporedo. Čas obrade slova je organizovan po određenim, postupno vezanim etapama, a svaka etapa ima određenu funkciju. U monografskom postupku se uvek veliko i malo štampano slovo obrađuju istovremeno. Ukoliko se čitanje i pisanje uče uporedo, na istom času se uče četiri znaka- veliko i malo štampano slovo i veliko i malo pisano slovo. Etape:I Pristup glasu Metodom razgovora se stvara određeno raspoloženje, učenici se postupno uvode u sadržaj časa. To je intelektualna, psihološka i jezička priprema učenika za obradu slova. Kroz razgovor, do izražaja dolaze reči koje sadrže glas planiran za obradu. Do pojma glasa dolazi se postupno, i to na dva načina- metodom prirodnih glasova (onomatopejske slike) i analizom reči na glasove (kod glasova koji se ne mogu obrađivati metodom prirodnih glasova).II Obrada glasa

1. Izdvajanje glasa Izdvajanju glasa prethodi priča, razgovor o slici... Izvođenje glasa mora teći postupno.

2. Isticanje nastavne jedinice Učenik mora biti obavešten o tome šta se radi, tj. koji se glas uči na određenom času.

3. Uočavanje glasa u raznim rečima Pronalaze se reči u kojima se novi glas nalazi u sve tri pozicije: na početku, na sredini i na kraju reči. Prvo nastavnik izgovara reči, a učenici utvrđuju poziciju glasa, a onda učenici smišljaju reči u kojima se taj glas nalazi (na početku, u sredini i na kraju reči).

4. Vežbanje izgovora novog glasa Vežbe artikulacije su veoma značajne. Da bi pravilno izgovarali glas, potrebno je da nastavnik pokaže kako se glas izgovara, ukazujući na položaj usana, zuba, jezika... Zatim, učenici izgovaraju glas.

5. Povezivanje sa glasovima u prirodi Kad god je to moguće, preporučljivo je da učenici samostalno povežu glas koji se obrađuje sa glasovima u prirodi, odnosno u nekoj životnoj situaciji. Da kažu gde su taj glas čuli u prirodi ili životnoj situaciji, kako je već napomenuto.III Obrada slova

1. Pokazivanje i učenje novog slova Uvek se najpre skrene pažnja učenicima na to da svaki glas ima svoj odgovarajući znak, tj. slovo, pa se, zatim, slovo pokaže na slovarici, a onda se komentariše njegova grafička struktura (prvo velikog pa malog slova).

2. Fonografička vežba

Podrazumeva traženje veze između oblika slova i oblika predmeta.3. Uočavanje slova u raznim rečima

Uočava se novo slovo u raznim rečima, i to, na početku, u sredini i na kraju reči.4. Upoređivanje sa drugim slovima

Novo slovo se obično upoređuje sa sličnim, naučenim slovima.5. Samostalan rad na oblikovanju slova

Učenici oblikuju slovo od raznih materijala- drvca, plastelin...6. Pisanje slova

Prvo nastavnik piše slovo na tabli, usmeravajući pažnju učenika na to kako da vuku linije pri ispisivanju tog slova. Zatim učenici pišu slovo u sveskama, dok nastavnik kontroliše njihov rad i ispravlja eventualne greške.IV Čitanje Zadatak ove etape je da se vežbanjem razvija veština čitanja određenih rečenica i tekstova.

1. Slaganje reči na slovarici Uzimaju se lakše i učenicima poznatije reči. Svaki učenik za sebe slaže reči na slovarici. Te reči se zatim ščitavaju. Kada učenici savladaju slaganje reči, treba preći na slaganje kraćih rečenica.

2. Ščitavanje reči Pravilno ščitavanje je slivanje glasova, bez predaha, u reč. Postupak ščitavanja reči teče na sledeći način:

~ nastavnik demonstrira ščitavanje,~ analiza,~ horsko ščitavanje,~ grupno ščitavanje,~ pojedinačno ščitavanje,~ reprodukovanje sadržaja.

Postoje tri oblika ščitavanja: dodavanjem i oduzimanjem slova, zamenjivanjem slova i čitanje palindroma ili anagrama (Ana voli Milovana).

3. Čitanje i interpretacija teksta iz bukvara Najpre nastavnik pročita tekst, dok učenici prate. U početku mogu prstom povlačiti rečenicu koja se čita. Zatim učenici pojedinačno čitaju, a nakon toga se vrši analiza pročitanog, tako što nastavnik postavlja pitanja koja moraju biti jasna i sadržajna. Tekst se može i prepričati.

4. Vežbanje čitanja tekstaČitanje se može vežbati na sledeće načine:

~ glasno čitanje,~ tiho čitanje (najpre u sebi, pa onda glasno),~ naizmenično čitanje (jedan učenik pročita pasus, a drugi učenik nastavlja i tako redom),~ čitanje sa takmičarskim usmerenjem (nastavnik iz svakog reda odredi po jednog takmičara; nakon čitanja se vodi razgovor o

tome ko je kako čitao, šta je bilo dobro, a šta ne...),~ horsko čitanje (organizuje se u početku),~ fleksibilno čitanje (čitanje reči koje su ispisane u stupcima, čitanje rečenica koje su ispisane u vertikalnim nizovima...),~ čitanje uz kasetu,~ izražajno čitanje nastavnika.

V Samostalni i stvaralački rad učenikaPrimenjuju se različite aktivnosti:

sastavljanje reči od zadatih slova, sastavljanje rečenica od zadatih reči, pisanje reči, pisanje reči/rečenica na osnovu slika, dopunjavanje započete rečenice, rad na ’deformisanim’ rečenicama, nastavni listići, tehnički radovi i crtanje, ispunjalke, rebusi i ukrštene reči.

VI Domaći zadatak

Učenicima se može zadati da napišu 1-2 reda novog slova, da izrežu slova iz novina... 18. Metodička struktura časa obrade štampanog slovaI Pristup glasu (psihološka, intelektualna i jezička priprema);II Obrada glasa

1. izdvajanje glasa;2. isticanje nastavne jedinice;3. uočavanje glasa u raznim rečima;4. vežbanje izgovaranja glasa;5. povezivanje sa glasovima u prirodi.

III Obrada slova1. pokazivanje i učenje novog slova;2. fonografička vežba;3. uočavanje slova u raznim rečima;4. upoređivanje sa drugim slovima;5. samostalan rad učenika na oblikovanju slova;6. pisanje slova.

IV Čitanje1. slaganje reči na slovarici;2. ščitavanje novog slova:

a) ščitavanje i čitanje dodavanjem i oduzimanjem slova;b) ščitavanje i čitanje zamenjivanjem slova;c) ščitavanje i čitanje palindroma ili anagrama;

3. čitanje i interpretacija teksta iz bukvara;4. vežbanje čitanja teksta:

~ glasno~ tiho~ naizmenično~ sa takmičarskim usmerenjem~ horsko~ fleksibilno~ čitanje uz kasetu~ interpretativno čitanje.

V Samostalni i stvaralački rad učenika1. sastavljanje reči od zadatih slova;2. sastavljanje rečenica od zadatih reči;3. pisanje reči;4. pisanje reči/rečenica na osnovu slika;5. dopunjavanje započete rečenice;6. rad na ’deformisanim’ rečenicama;7. nastavni listići;8. tehnički radovi i crtanje;9. ispunjalke, rebusi i ukrštene reči.

VI Domaći zadatak19. Obrada pisanog slova

Pisana slova su, po svojoj grafičkoj strukturi, mnogo teža od štampanih i zato se uvek obrađuju posle njih. U pripremnom periodu treba obratiti posebnu pažnju na razvoj motoričkih sposobnosti za pisanje (razvoj sitnih mišića, pravilno držanje tela...), na savladavanje grafičke strukture slova, na koordinaciju oka, ruke i mentalnih aktivnosti. Redosled učenja pisanih slova zavisi od redosleda učenja štampanih. Neophodno je u toku obrade napraviti paralelu sa istim štampanim slovom, da bi učenici uočavali sličnosti i razlike. Obraditi pisano slovo znači sledeće:

upoznati učenike sa oblikom slova; osposobiti učenike da prepoznaju pisano slovo; naučiti učenike da pravilno povezuju pisana slova u rečima, kao grafičkim celinama.

Struktura časa:I Pripremni razgovor- čitanje teksta, zasićenog slovom koje se obrađujeII Izdvajanje reči u kojima se nalazi slovo koje se obrađuje, uočavanje slova koje se obrađujeIII Najava nastavne jediniceIV Pokazivanje novog pisanog slova na slovariciV Upoređivanje novog slova sa istim, štampanim slovom, upoređivanje sa sličnim pisanim slovimaVI Analiza grafičke strukture slovaVII Pisanje slova:

1. nastavnikovo pisanje, najpre štampanog, a zatim pisanog slova;2. pokazivanje načina pisanja pisanog slova (bitan je nastavnikov komentar u toku pisanja- nastavnik treba da objasni kako se u

sistemu linija, kako slovo počinje, kako se vuku linije, kako se spaja i kako se završava);3. pisanje slova, pomoću prsta, u vazduhu i po školskoj klupi;4. jedan učenik piše slovo na tabli, a ostali učenici ga prate i iskazuju svoja zapažanja;5. pisanje slova u svesci (jedan red);6. pisanje reči i rečenica.

VIII Čitanje pisanog slova, čitanje teksta pisanog pisanim slovimaIX Samostalni i stvaralački rad učenika (prepisivanje i diktat)X Domaći zadatak20. Pojam rečenice, reči i glasa u nastavi početnog čitanja i pisanja Formiranje ovih pojmova je obavezno u pripremnom periodu. Kako je rečenica za decu apstraktna kategorija, proces njenog usvajanja je dosta složen i težak. Do pojma rečenice može se doći globalnim i sintetičkim putem. Globalnim putem se sve rečenice, bez obzira da li su vezane ili nevezane za gradivo (slovo) koje se obrađuje na času, čitaju globalno. Potom jedan učenik čita prvi red, odnosno prvu rečenicu, a zatim se utvrdi da je to rečenica i da se kraju rečenice nalazi tačka. Tako se postupa do kraja teksta. Sintetički način- polazi se od pojma reči. Pošto učenici nauče neke reči, na slovarici slažu ili štampanim slovima pišu rečenice. Pažnju učenika je potrebno usmeriti i na usmeni i na pismeni oblik formiranja rečenice. Pritom, treba imati na umu da usmeni oblik prethodi pismenom. Treba poći od lakših rečenica, tematski vezanih za životnu okolinu učenika. Važno je da učenici osete granice rečenice, njen početak i kraj, da osete način izgovaranja. Ciljevi formiranja pojma rečenice:

da učenici uočavaju rečenicu u govoru i tekstu; da osete rečenicu kao jedinicu saopštavanja; da razviju umešnost u samostalnom sastavljanju rečenica; da nauče kako se izgovaraju...

Pojam reči se formira nakon formiranja pojma rečenice. Najpre se da pojam rečenice, pa se, zatim, ona analizira, rastavlja se na reči i, na kraju, uvrđuje se da se rečenica sastoji iz reči koje nešto znače. Pri formiranju pojma reči, treba poći od konkretnog predmeta, pa, preko pojma slike tog predmeta, doći do pojma reči. To je najpouzdaniji put formiranja pojma reči. Pojam glasa se može formirati analitičkim i induktivnim putem. Kod analitičkog, polazi se od predmeta, razgovara se o njemu, obrađuje se naziv tog predmeta, a zatim se ta reč rastavlja na glasove. Kod induktivnog, polazi se od oponašanja zvukova u prirodi (’z-z-z-z-z’-pčele; ’š-š-š-š-š-š’-lišće...). taj glas se prepoznaje u raznim rečima- na početku, u sredini i na kraju reči.21. Uporedna analiza monografskog i kompleksnog postupka Ispitivanje o efikasnosti monografskog i kompleksnog postupka, koje je sproveo Muhamed Muradbegović, pokazalo je sledeće:

kompleksni postupak u potpunosti koristi prethodna znanja, tako da se znanje koje se stiče u školskom periodu nadograđuje, odnosno nastavlja na nivo znanja stečen u predškolskom periodu. S druge strane, monografski postupak zanemaruje prethodna znanja, tako da svi učenici čitanje i pisanje uče ispočetka;

zahvaljujući pravilnom korišćenju oblika rada i nastavnih sredstava, kompleksni postupak pruža široke mogućnosti za razvijanje individualnih sposobnosti i napredovanje učenika, u skladu sa njegovim tempom rada;

usvajanje čitanja po kompleksnom postupku je znatno ekonomičnije i, u proseku, upola skraćuje vreme usvajanja slova i čitanja, u odnosu na monografski postupak;

kvalitet čitanja je bolji kod kompleksnog postupka; kod kompleksnog postupka, interesovanje učenika za čitanje dečje štampe i za vannastavni program, je veće; rad po kompleksnom postupku podstiče učitelja na aktivniji odnos prema organizaciji i izvođenju nastave.

22. Kompleksni postupak učenja početnog čitanja i pisanja

Vrednost kompleksnog postupka se prvenstveno ogleda u njegovoj efikasnosti. Tvorac ovog postupka je Jelena Mioč, učiteljica iz Beograda.Slova se, prema ovom postupku, ne obrađuju ni pojedinačno ni grupno, već u neprestanom kontaktu sa svim slovima i deca ih individualno usvajaju, svako sopstvenim tempom i redom. Ne postoje jedinstveni zahtevi za sve učenike, već se svakom učeniku prilazi sa posebnim ciljevima i zadacima, u zavisnosti od njihovog znanja i sposobnosti za napredovanje. Nastavnik, učenicima koji brzo napreduju, daje dodatne zadatke, a sa učenicima koji sporije napreduju radi postupno i strpljivo. Tokom prvog polugodišta, učenici se ne ocenjuju. Nastavnik ne održava klasičnu nastavu, već organizuje zajedničke aktivnosti, u kojima učestvuju svi učenici, bez obzira na nivo znanja. Postoji posebna tabela u kojoj se registruje i prati napredovanje učenika. Slova se ne usvajaju pojedinačno, već celovito, sinhronizovano u kontekstu celokupnog života u učionici. Početnica za rad po ovom postupku je veoma bogata tekstovima i od početka se insistira na njihovoj umetničkoj vrednosti. Kompleksni postupak zahteva od učenika maksimalno angažovanje i visok stepen samostalnosti. Međutim, primenom ovog postupka, ne posvećuje se dovoljno pažnje obradi glasa, reči i rečenice. Časovi su veoma raznovrsni po načinu organizacije, ali se, u nastavi početnog čitanja i pisanja, mogu uočiti četiri faze:

1. pripremni period,2. usvajanje slova i savladavanje ščitavanja reči i kratkih rečenica,3. izgrađivanje pravilne tehnike čitanja i razumevanja pročitanog i4. usavršavanje logičkog čitanja.

U pripremnom periodu se radi na uspostavljanju veza između akustičke slike glasa i njegovog znakovnog predstavljanja. U etapi usvajanja slova, polazi se od jezičkog saznanja da je reč nosilac značenja, a ne slovo ili slog. Učenici slova usvajaju individualno i po svom izboru; slažu reči i rečenice pomoću slovarice i vežbaju ščitavanje. Osnovni oblici rada su:

zajednička vežbanja sa ilustrovanim slovaricama, samostalni rad na slovarici, učeničko zapisivanje štampanim slovima, razna obaveštenja i upućivanje u dečju štampu.

U trećoj etapi, učenici se osposobljavaju za samostalno čitanje sa razumevanjem, radi se na izgrađivanju tehnike čitanja. Ščitavanje prelazi u čitanje. Bitno je da učenik shvati šta je pročitao.Usavršavanje čitanja podrazumeva pravilno, tačno i tečno čitanje, određenu brzinu čitanja, sposobnost shvatanja sadržaja, razvijanje kulture pismenog i usmenog izražavanja.23. Odnos početnog čitanja i pisanja Pisanje je mnogo složeniji proces od čitanja, a navika čitanja je tesno povezana sa navikom pisanja. Ako učenik slabo čita, teško mu je da savlada pisanje. Poštujući didaktički princip ’od lakšeg ka težem’, u bukvarskoj nastavi, prvo se uči čitanje pa pisanje i prvo se uče štampana pa pisana slova. Pisanje doprinosi usavršavanju čitanja. Dok piše, učenik razvija moć zapažanja, uočava detalje, ume da razlikuje bitno od manje bitnog, obogaćuje svoje predstave o rečenici, obogaćuje sopstveni rečnički fond, uvežbava mehanizam koordinacije raznih aktivnosti. Kroz pisanje se razvija i takmičarski duh (pogotovo kada je reč o lepom pisanju). Čitanje je vizuelna aktivnost u kojoj učenik određene grafičke znake sliva u jednu celinu, koja se naziva reč, a potom u rečenicu. Odnos čitanja i pisanja uglavnom možemo posmatrati sa dva aspekta- lingvističkog i psihološkog. Psihološki posmatrano, pisanje je složeniji i apstraktniji proces od čitanja. U procesu čitanja postiže se automatizam, pa reči i rečenice shvatamo celovito. U pisanju smo veoma svesni radnji koje obavljamo. Sa lingvističkog aspekta gledano, pisanje je kodiranje- pisano oformljenje određene informacije, a čitanje je dekodiranje- proces prevođenja jezičkih znakova u, govorom iskazanu, misao ili osećanje.24. Sricanje i ščitavanje Učenje početnog čitanja pomoću sricanja počinjalo je upoznavanjem svih slova redom. Nekada su se slova drugačije imenovala- az, buki, vjeci... Nakon učenja slova prelazilo se na sricanje, koje se sastojalo u spajanju slova u slogove i, potom, slogova u reči. Učili su kako se spaja svaki suglasnik sa svakim samoglasnikom... To je staro sricanje. Sricanje je danas prevaziđeno i samo se u nekim školama kod nas može naići na tzv. novo sricanje, gde učenici prvo u sebi izgovore slova, pa tek onda naglas. Ščitavanje se sastoji u tome što se u toku čitanja pojedini glasovi u reči koji čitamo otežu malo više nego u govoru, ali se glas, dok se oteže, spaja sa sledećim, čineći tako jednu glasovnu celinu. Tokom otezanja glas se ne prekida, a izbegava se umetanje prizvuka poluglasa ili muklog ’e’. Pročitana reč liči na tu reč izgovorenu u svakidašnjem govoru, a to omogućava da učenik razume

ono što je pročitao. Otezanje ne sme biti neprirodno i ne sme preći u pevanje. Ščitavanje se danas koristi u sintetičkim vežbama koje se organizuju u pripremnom periodu čitanja i pisanja.Vežbanjem se dužina otezanja smanjuje dok se ne dođe na oblik normalnog čitanja. Učenika treba naučiti da prethodno slovo ščitava sve dok sledeće vizuelno ne prepozna. U procesu ščitavanja treba koristiti individualan rad.Ščitavanje može biti glasovno i slogovno. Pravilno ščitavanje je slivanje glasova, bez predaha, u reč. Postupak ščitavanja reči teče na sledeći način:

~ nastavnik demonstrira ščitavanje,~ analiza,~ horsko ščitavanje,~ grupno ščitavanje,~ pojedinačno ščitavanje,~ reprodukovanje sadržaja.

Postoje tri oblika ščitavanja: dodavanjem i oduzimanjem slova, zamenjivanjem slova i čitanje palindroma ili anagrama (Ana voli Milovana).

25. Karakteristike početnog čitanja i pisanja Čitanje predstavlja viši stepen savladanosti glasova i slova. Učenik, od naučenog slova do kvalitetnog čitanja, prolazi određene faze:

prepoznavanje oblika slova, ščitavanje, čitanje- ovladavanje tehnikom čitanja, usavršavanje čitanja- uvođenje u izražajno čitanje, izražajno čitanje.

Prelazak iz faze ščitavanja u fazu čitanja treba da bude lagan. Učenicima koji brže napreduju treba davati dodatne zadatke, a sa onima koji sporije napreduju treba dodatno raditi na času i van časa. Povezivanje slova u reči, kao i reči u rečenice, mora se odvijati postupno, poštujući brzinu napredovanja svakog učenika. Učenici, u početku, ne misle na ono što čitaju, već na savladavanje tehnike čitanja prepoznavanjem slova i načinom izgovaranja glasova, reči i rečenica. Zbog toga ih je neophodno usmeravati na značenje pročitanog, tj. na razumevanje. Pomoću vežbanja treba proveriti:

stepen savladanosti tehnike čitanja, razumevanje pročitanog, da li je (ili nije) učenik usvojio određenu instrukciju.

Izvestan broj učenika proces čitanja savlađuje veoma sporo i, iz tog razloga, sa tim učenicima treba organizovati individualan rad. Uvežbavanje čitanja mora biti svakodnevni zadatak. Pisanje nije samo savladavanje tehnike pisanja, već i način mišljenja i izražavanja. Učenik prvog razreda tek uči kako da piše slova. Prva slova piše mehanički, jer, dok piše, preokupiran je samom tehnikom pisanja, a ne sadržinom onoga što piše. Pišući reči, učenik mora da izvrši njihovu analizu, da utvrdi od kojih se glasova sastoji, a onda da piše slovo po slovo. Učenik čak i slova rastavlja na elemente, dižući olovku sa hartije kada napiše jedan element ili slovo. Misli i o tome kako drži olovku, svesku, kako sedi. Učenik, sve dok se pisanje ne automatizuje, svaku operaciju kontroliše svesno. Nastavnik je obavezan da prati razvijanje rukopisa učenika i da utiče na poboljšanje istog. Nastavnik otkriva greške, komentariše ih sa učenicima i daje instrukcije kako da se te greške isprave i prevladaju. Neke od grešaka u početnom pisanju:

~ nepravilan položaj tela,~ nepravilno držanje pribora za pisanje,~ pritiskanje na podlogu,~ nepravilno povezivanje slova,~ nepravilan oblik slova,~ suvišni pokreti u toku pisanja,~ pisanje kosim pismom,~ nejednaka visina slova.~

26. Razvijanje i merenje brzine čitanja

Kada učenik, početnik, savlada tehniku čitanja, onda se počinje sa vežbama za razvijanje brzine čitanja. Brzina čitanja često zavisi od samog učenika, od njegovih psihofizičkih mogućnosti. Ona podrazumeva i stepen savladanosti tehnike čitanja i razumevanja pročitanog. Od brzog čitanja nema koristi, ako učenik nije razumeo to što je pročitao. Brzina čitanja mora ići istovremeno sa brzinom shvatanja, a merilo brzine mora biti stepen razumevanja pročitanog. Vežbe za ubrzavanje čitanja:

1. Tiho čitanje sa ograničenim vremenom Najpre se odredi vreme za koje učenici treba da pročitaju određeni tekst. Vreme se određuje prema dužini i težini teksta. Sa učenicima treba prethodno razgovarati o ciljevima ovog čitanja. Nakon čitanja utvrđuje se vreme za koje je učenik pročitao tekst, a kroz razgovor se proverava da li je i kako učenik razumeo pročitano.

2. Izborno čitanje U okviru određenog teksta, učenicima treba dati da, tokom čitanja, otkrivaju određene rečenice ili reči. Učenici čitaju u sebi i pronalaze zadate rečenice i reči.

3. Dopunjavanje teksta za izborno čitanje Određeni tekst se napiše na grafofoliji ili tabli, ali sa izostavljenim ključnim rečima (umesto tih reči se stave crte). Učenik čita i zapisuje samo reči koje su izostavljene.

4. Vežba brzog prepoznavanja reči Određene reči se ispišu na kartonima manjih formata, pritom, na svakom kartonu treba ispisati nekoliko reči, jednu ispod druge. Učenici, zatim, nekoliko sekundi posmatraju kartone, a kada se kartoni sklone, treba proveriti koliko je reči svaki učenik pročitao i da li je razumeo zadate, odnosno, pročitane reči.

5. Vežba brzog prepoznavanja rečenica Ova vežba se izvodi na isti način kao i prethodna, samo što su, u ovom slučaju, u pitanju rečenice (dakle, na kartonima se ispisuju rečenice).

6. Čitanje teksta sa video kasete, sa različitim ubrzanjem Tekst koji se čita na ekranu najpre teče usporeno, a onda se polako ubrzava. Brzina čitanja zavisi i od toga da li je to što se čita učeniku poznato ili nepoznato. Naravno, učenik će brže čitati poznate tekstove nego nepoznate. Merna jedinica brzine čitanja je, obično, 1 minut i meri se broj reči pročitanih za taj vremenski period. Merenje brzine glasnog čitanja vrši se individualno, sa svakim učenikom posebno, dok se merenje brzine tihog čitanja može vršiti sa svim učenicima istovremeno. Brzina glasnog čitanja može se meriti još u prvom razredu, a brzina tihog, tek od drugog razreda.27. Kombinovani tip organizacije časa obrade slova Kombinovani tip organizacije časa polazi od saznanja da učenici dolaze u školu sa određenim znanjima, koja nisu uvek merljiva, i ta znanja treba iskoristiti. Ovaj tip organiizacije časa znači uspostavljanje sasvim drugačijeg sistema rada. Na jednom času obrade određenog slova, ostvaruju se, tematski i programski, različiti zadaci. Obrada glasa i slova su dominantne aktivnosti, ali se ostvaruju i programske aktivnosti vezane za usmeno i pismeno izražavanje, za jezik, bogaćenje rečnika... Na času se, istovremeno, radi i slovo i kultura izražavanja; sve aktivnosti koje proističu iz nastavnog plana i programa. Na taj način, čas postaje bogatiji, zanimljiviji i dinamičniji. Kombinovani tip organizacije časa se može ostvariti na dva načina:

1. Kombinacija tematsko-programskih sadržaja Na času je dominantna obrada glasa i slova, ali se dodaju i programski sadržaji drugih nastavnih područja, kao što su vežbe čitanja, vežbe pisanja, bogaćenje rečnika...

2. Rad na nivoima Izdvajaju se tri nivoa učenika- 1.) grupa koja sporo napreduje; 2.) osrednji učenici i 3.) natprosečni učenici. Svaka grupa dobija zadatke u skladu sa svojim sposobnostima i brzini napredovanja.28. Pismene vežbe u nastavi početnog čitanja i pisanja Pismene vežbe u ovom periodu, uglavnom su usmerene na savladavanje tehnike pisanja, bogaćenje rečnika, na izgrađivanje rečenice, kao i na primenjivanje gramatičkih i pravopisnih pravila. Pismene vežbe mogu biti:

~ prepisivanje,~ diktat,~ pisanje odgovora na postavljena pitanja,~ vežbe sastavljanja rečenica.

Prepisivanje- kroz vežbe prepisivanja učenik se osamostaljuje, stiče veru u sebe, izgrađuje određene navike. Prepisivanjem se izgrađuju i navike pisanja- pravilan položaj tela, pravilno držanje olovke, razvijanje pravilnih pokreta ruke i šake i način držanja sveske. Osnovni zadaci prepisivanja su:

1) savladavanje tehnike pisanja,2) razvijanje smisla za urednost i lepotu rukopisa,3) razvijanje sposobnosti za tačnost, preciznost.

Prepisivanje zahteva određeni misaoni napor. Učenik prvo mora dobro da prouči tekst koji prepisuje. Najbitnije je da učenik razume taj tekst. Oblici prepisivanja:

prepisivanje reči, prepisivanje rečenica, prepisivanje kraćeg teksta, prepisivanje kraćeg odlomka, prepisivanje sa dopunjavanjem rečenice, prepisivanje sa proširivanjem rečenice, prepisivanje štampanog teksta pisanim slovima, prepisivanje uzornog rukopisa.

Diktat- prilikom upotrebe diktata, rečenice i tekstovi koji se diktiraju moraju biti jednostavni, jasni, razumljivi i primereni uzrastu učenika. Važno je istaći da učenik mora biti motivisan za rad, odnosno za diktiranje, potrebna je dobra koncentracija i, zbog toga, ne treba diktirati kada su učenici premoreni. Osnovni ciljevi diktiranja su usmereni na savladavanje tehnike pisanja, na izgrađivanje pravilnosti i urednosti rukopisa. Oblici diktiranja:

diktat kao jednostavna vežba za unapređivanje pisanja, diktat sa predusretanjem grešaka, autodiktat, izborni diktat.

Pisanje odgovora na postavljena pitanja- osnovno pravilo je da učenik na postavljeno pitanje da odgovor u obliku pune rečenice. Važno je da učenik shvati da mu je pola odgovora već dato u postavljenom pitanju. Ovaj oblik pismenih vežbi se može različito organizovati:

nastavnik usmeno postavlja pitanje, a učenik piše odgovor, pitanje se ispiše na tabli ili grafofoliji, a učenik:

1) prepisuje pitanje i odgovara na njega,2) piše samo odgovor na pitanje.

Vežbe sastavljanja rečenica- imaju značajnu ulogu u procesu razvijanja jezičke kulture. Vežbe mogu biti:

sastavljanje rečenica na slovarici, sastavljanje rečenica na osnovu slike, sastavljanje rečenica na osnovu datog predmeta, sastavljanje rečenica na osnovu datih reči, sastavljanje rečenica na osnovu date teme, dopunjavanje rečenica, proširivanje rečenica.