PITANJA

1. OBRAZOVNI CILJEVI NASTAVE SRPSKOG JEZIKA2. NASTAVA FONOLOGIJE3. SRPSKI PRAVOPIS U DVADESETOM VEKU4. UDZBENICI I PRIRUCNICI IZ SRPSKOG JEZIKA U OSNOVNOJ SKOLI5. NASTAVA LEKSIKOLOGIJE U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU)6. DOMACI ZADACI U NASTAVI7. KOMBINOVANJE METODICKIH SISTEMA U NASTAVI MATERNJEG JEZIKA8. MESTO FRAZEOLOGIJE U NASTAVI9. KORISCENJE RECNIKA U NASTAVI MATERNJEG JEZIKA10. PROGRAMIRANA NASTAVA JEZIKA (NA PRIMERU)11. OBRADA PROMENLJIVIH VRSTA RECI (NA PRIMERU)12. TEMATIKA SKOLSKIH PISMENIH ZADATAKA13. NASTAVA SRPSKOG JEZIKA U SREDNJOJ SKOLI14. METODICKI POSTUPCI U OBRADI VRSTA RECI15. KONTROLNI ZADACI U NASTAVI JEZIKA17. METODICKI SISTEMI U NASTAVI JEZIKA18. JEZICKA KULTURA U NASTAVI19. PRAVOPISNE VEZBE (PRIMER NASTAVNOG CASA)20. STRUKTURA CASA U NASTAVI GRAMATIKE21. ORTOEPSKE VEZBE U NASTAVI (SREDNJA SKOLA)22. SKOLSKI PISMENI ZADACI23. FUNKCIONALNI CILJEVI NASTAVE SRPSKOG JEZIKA24. NASTAVA LEKSIKOLOGIJE U OSNOVNOJ SKOLI25. METODICKI PRISTUP OBRADI NEZAVISNIH RECENICA (NA PRIMERU)26. VASPITNI CILJEVI NASTAVE SRPSKOG JEZIKA27. NASTAVA FONETIKE U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU)28. PRIPREMA UCENIKA ZA IZRADU SKOLSKIH PISMENIH ZADATAKA29. UDZBENICI I PRIRUCNICI IZ SRPSKOG JEZIKA U SREDNJOJ SKOLI30. FONETSKE I FONOLOSKE VEZBE31. ISPRAVLJANJE, OCENJIVANJE I KOMENTARISANJE SKOLSKIH ZADATAKA32. UCENJE OTKRIVANJEM U NASTAVI JEZIKA (NA PRIMERU)33. GRADJENJE RECI U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU TVORBE IMENICA, PRIDEVA, GLAGOLA)34. ILUSTRACIJE U NASTAVI GRAMATIKE35. NASTAVA SRPSKOG JEZIKA U VISIM RAZREDIMA OSNOVNE SKOLE36. NASTAVA FONETIKE-NA PRIMERU OBRADE PALATALIZACIJE I SIBILARIZACIJE37. GRAMATIKE SRPSKOG JEZIKA I NJIHOVA PRIMENA U NASTAVI38. GOVORNE VEZBE U NASTAVI39. OBRADA GLASOVNIH PROMENA U OSNOVNOJ SKOLI

40. OBLICI PRIMENE NASTAVNIH LISTOVA U NASTAVI MATERNJEG JEZIKA41. INDUKTIVNO-DEDUKTIVNI POSTUPCI U NASTAVI JEZIKA (NA PRIMERU)42. OBRADA NEPROMENLJIVIH VRSTA RECI (NA PRIMERU)43. LINGVOMETODICKI TEKSTOVI44. CASOVI UVEZBAVANJA , OBNAVLJANJA I PROVERE ZNANJA U NASTAVI JEZIKA45. METODICKI PRISTUP NASTAVI SINTAKSE U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU)46. PISMENE VEZBE U NASTAVI47. SAVREMENO STANJE SRPSKOG PRAVOPISA48. NASTAVA LEKSIKOLOGIJE U SREDNJOJ SKOLI-NA PRIMERU OBREDE POLISEMIJE49. NASTAVA SINTAKSE U OSNOVNOJ SKOLI- OBRADA PROSTE RECENICE50. NASTAVA AKCENATA SRPSKOG JEZIKA 51. METODICKI PRISTUP OBRADI TVORBE RECI U OSNOVNOJ SKOLI52. LEKSICKE I SEMANTICKE VEZBE53. NASTAVA LINGVISTIKE U SREDNJOJ SKOLI54. METODICKI PRISTUP NASTAVI MORFOLOGIJE U OSNOVNOJ SKOLI- OBRADA PADEZA55. PRAVOPISNE VEZBE U NASTAVI (TEORIJSKE OSNOVE)56. NASTAVA MORFOLOGIJE U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU)57. AKCENATSKE VEZBE U NASTAVI (OSNOVNA SKOLA)

1. OBRAZOVNI CILJEVI NASTAVE SRPSKOG JEZIKA

Дидактика све циљеве и задатке наставе сврстава у три групе:

1. образовни (сазнајни)

2. васпитни (одгојни)

3. практични (функционални)

Образовни (сазнајни) циљеви односе се на стицање знања помоћу разних облика наставног подстицања и слободних активности ученика (додатна и допунска настава). Ови циљеви првенствено утичу на ширење сазнајних видика ученика, на развијање критичког мишљења и усвајања научног погледа на свет, како би се остварила образовна улога школе.

образовни циљеви односе се на:

- проучавање књижевних дела

- упознавање књижевнотеоријских појмова

- упознавање језичких појава и појмова

- изучавање нормативне граматике

- изучавање стилских могућности језика

- разумевање лингвистике као науке о језику.

Тематика књижевних дела захвата сва подручја људског живота,па свако дело српске књижевности садржи богат извор сазнања о човеку и друштву, о психологији личности, моралу и животној филозофији. Иако делују из уметничког света, ти образовни циљеви пружају сазнања која се могу применити и у практичном животу и оспособљавају човека да се боље снађе у стварности.

Учење матерњег језика у школи треба да пружи ученицима што веће богатство говорних израза и говорних облика, тако да ученик по завршетку школе може лако да се служи матерњим језиком.

Образовни циљ наставе матерњег језика огледа се и у разумевању народне прошлости, као и у спремању основа за будућност. Помоћу матерњег језика ученик се оспособљава да схвати рад и живот ранијих поколења, да цени њихове жртве и напоре и да из тога црпе савете и поуке.

2. NASTAVA FONOLOGIJE

Функцијом гласа бави се фонологија, а њена основна јединица јесте фонема, која служи за разликовање значења речи (нпр. рат/рад/ред, пити/бити). Разликовање значења помоћу фонема реализује се у опозицијама (т/д, п/б, а/е), а да би се супротстављене фонеме боље истакле треба их подвлачити у речима. Приликом вежбања могу се давати непотпуне речи којима ће ученици додати одговарајуће фонеме.

Ученицима треба указати на неке посебне случајеве када се заменом фонема не добија неко ново значење речи. Нпр. ако бисмо у примеру “али роди али у род оди” фонему а у везнику “али” заменили фонемом и, значење реченице остало би исто: “или роди или у род оди”. То је најчешће случај са полисемичним речима које у свом саставу имају само једну различиту фонему. Неке речи се могу јавити у два облика, при чему је разлика само у једној фонеми, али је значење тих речи исто (коврџа, коврча; пихтије, пиктије), за разлику од примера типа џеп/чеп, где фонеме џ и ч уносе ново значење речи.

Фонолошки систем не мора имати исти број јединица као и фонетски систем. Тако се у реченици “Отац га воли” у говору, уместо фонеме ц, чује ς (дз). Такође, другачија је природа гласа н у речима сан и Анка. Овакви гласови се називају алофони, и они нису носиоци дистинктивних обележја већ само нијансе изговора постојећих фонема. На основу ових и сличних примера ученици ће лакше разумети природу фонема.

3. SRPSKI PRAVOPIS U DVADESETOM VEKU

Srpski pravopis je na prelazu iz 19. U 20.vek bio stabilan. Karjem 19.veka su se Hrvati priblizili Srbima. Vukov princip “pisi kao sto govoris” u Hrvatskoj je tumacen “pisi kao Vuk”. Tako se pojavio hrvatski pravopis Ivana Broza. Bosna I Hercegovina je krajem 19.veka prihvatila srpski pravopis. Period od 1868. do 1923.je peripod kada je Vukova pravopisna reforma potpuno stabilizovana. Vukova reforma postala je opsteprihvacena I ovo je perios stabilizacije norme, a kruna stabilizacije bila je pojava pravopisa Aleksandra Belica.

Srbi su 1923.dobili Pravopis srpskohrvatskog knjizevnog jezika Aleksandra Belica. U Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori koriscen je Belicev, a u Hrvatskoj Boranicev pravopis. Oba ova pravopisa pocivaju na istim, Vukovim nacelima, ali je bilo i razlika u pojedinacnim rešenjima izmeðu njih. Pravopisno uputstvo za sve osnovne, srednje i strucne škole (1929) kaze da se u svim školama naše zemlje koristi jedan pravopis, ali da u njemu ima neujednacenosti i razlicitih rešenja. Kada je 1930. godine izašlo novo izdanje Belicevog i Boranicevog Pravopisa, došlo se do pravopisnog jedinstva. Ipak, ovo „pravopisno ujedinjenje" Hr vati su prihvatili kao nametnuto, valjda zbog toga što je stiglo iz Beograda. Hrvati su, cim je pravopis ujedinjen, imali zamerke, tako je (1939) ponovo obnovljena ranija Boraniceva norma, ona iz 1928.godine.

Od 1943. imamo Novo pravopisno uputstvo srpskog knjizevnog jezika. Ovo uputstvo je bilo povratak na izvorni Belicev pravopis iz 1923. Godine.

Posle Drugog svetskog rata, ponovo je zavladalo pravopisno jedinstvo.

Novosadski knjizevni dogovor iz 1954. godine : opet je to bio kompromis izmedju izvornog Belicevog I izvornog Boranicevog pravopisa, sa vecim uticajem srpske strane. Ovaj pravopis je u Hrvatskoj zadrzan jos dve decenije. Srbija, Bosna I Hercegovina I Crna Gora drzale su se pravopisnog zajednistva I dosledno primenjivale Pravopis srpskohrvatskog knjizevnog jezika iz 1960.god, sve do poslednje decenije 20.veka.

Matica srpska je postala institucija koja se starala o srpskoj ortografiji druge polovine 20.veka.

1993.godine sa novim Pravopisom srpskog jezika ucinjene su izmene kog velikog slova, spojenog I odvojenog pisanja reci, glasovnih odnosa I prilagodjenog pisanja stranih reci I izraza. Od svih ortografskih prirucnika dva su u sluzbenoj upotrebi : Pravopis srpskog jezika Matice srpske I Pravopis srpskog jezika Milorada Desica.

4. UDZBENICI I PRIRUCNICI IZ SRPSKOG JEZIKA U OSNOVNOJ SKOLI

Уџбеник мора да буде прилагођен узрасту ученика садржајем, језиком и обрадом. Излагање градива је систематско и јасно, а илустрације, слике и цртежи у складу са текстом. Вежбе, задаци и питања у уџбенику морају бити састављени тако да подстичу ученике на размишљање, да код њих развијају интересовање за дату материју.

Наставник је дужан да у наставном раду користи убенике и друге књиге и да упућује ученике како да их користе. Често се догађа да већина ученика у одељењу неке уџбенике ретко кад и отвори, па су на крају школске године нови као да су тек допремљени из књижаре. За то је крив наставник.

Ученици морају бити адекватно припремљени да самостално и ефикасно користе књигу. Ако наставник навикне ученике да правилно користе уџбенике, они ће уз помоћ онога што су слушали на часу лакше савладати садржаје предвиђене програмом. При упућивању ученика на уџбеник наставник мора да буде опрезан. Ако је уџбеник шири од програма, он неће тражити од ученика да читају и уче све текстове. Уколико су неки текстови преопширни, упозориће да читају само оно што је неопходно.

Ако је градиво у уџбеницима рашчлањено по логичким целинама, то ће ученицима олакшати рад. Њима се мора скренути пажња да се највише концентришу на дефиниције и нагласити важност питања и задатака датих на крају штива. Ако их успешно реше, значи да су добро разумели и савладали градиво. У уџбеницима постоји више врста дефиницја, нпр. лексичке, енциклопедијске и др.

5. NASTAVA LEKSIKOLOGIJE U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU)

Основни задатак наставе лексике је да развија и богати речник ученика. У наставу лексике спада и тумачење непознатих речи и израза на часовима обраде неког књижевног дела. Без тога, анализа текста не би била успешна. Значења речи и проширивање њиховог броја учи се у процесу наставе и читања књига.

За наставу лексике од пресудног значаја су лексичке вежбе, чији је циљ да ученицима укажу на изванредно лексичко богатство нашег књижевног језика и на могућности његове примене у говору и писању. За сваки предмет, сваки појам, у нашем језику постоји једна или више речи са истим или сличним значењем. Тиме је обезбеђена могућност да, применом бројих речи, прецизније и лепше искажемо своје мисли и осећања.

Узмимо, на пример, општи појам “зграда”; поставимо ученицима питање “Какве све асоцијације изазива овај општи појам?” и ученици ће уз малу помоћ наставника набројати сродне речи: кућа, дом, огњиште, барака, дворац, замак, вила, викендица, солитер, небодер.

Лексичке вежбе - речи са синонимним или сродним значењем

Да би овај рад био занимљив, можемо се у писменом вежбању послужити такмичарском формом. Одредићемо општа значења неких лексичких појмова, а затим тражити од ученика да наброји што више речи са истим или сличним значењем. За сваку нову реч ученик добија по један поен. Овако, у облику такмичења, могуће је мотивисати ученике на нову врсту рада у области језика и лексике. Овај облик такмичарског рада може се ефикасно остварити и у раду по групама у коме ће свака група заједнички решавати постављене задатке.

За вежбање на овом часу могу да нам послуже следеће речи са истим или сродним значењем:

дете беба одојче новорођенче повојче маза чедо дериште

црн мрк гарав загасит таман мрачан тмуран чађав

ићи пешачити газити корачати помаћи се трчати летети ходати

У зависности од динамике претходно извршеног вежбања и расположивог времена, наставник може да уведе ученике у још нека лексичка значења, нпр. како из једног корена настају бројне нове речи, изведе и сложене, које богате наш лексички фонд.

6. DOMACI ZADACI U NASTAVI

Neki nastavnici smatraju da su domaci zadaci neprakticni I u neskladu s novijim nastojanjima skole, te ih cesto ne primenjuju ili zanemaruju. U drugu krajnost idu oni koji precenjuju vrednost domacih zadataka, pa ih vrlo cesto praktikuju pa njima cak I opterecuju ucenike, dajuci im da rade kod kuce I ono sto bi mogli da zavrse I u skoli.

Skolski cas je cesto kratak da bi se na njemu moglo obezbediti dovoljno vremena za dublje I svstranije razmisljanje o pojedinim problemskim pitanjima. Posebne pogodnosti za njihovo resavanje pruza domaca sredina, jer ne dovodi ucenike u vremenske tesnace koji su cesti na skolskim casovima.

Kad su u pitanju domaci zadaci moze se govoriti o njihovim shvatanjima u uzem I sirem smislu, tj o uobicajenim pisanim domacim zadacima I o onim raznovrsnim oblicima rada koji se izvode kod kuce po nalogu nastavnika, a koji ukljucuju I pisane radove. Tako I citava skolska lektira koju ucenici citaju kod kuce I pisu o njoj spade u okvire sire shvacenih domacih zadataka.

Kad im zadamo da nauce napamet neku pesmu ili prozni odlomak, da u tekstu zapaze I objasne pojedinace stavke- to su domaci zadaci koji se zbog svog posebnog sadrzaja ne mogu zameniti radom u skoli.

Opterecenost ucenika domacim radom najvise potice od obimnih I neekonomicnih skolskih programa, ali vrlo cesto I od nastavnikove nepaznje. Ucenicima najvise vremena oduzimaju I nevolje zadaju oni domaci zadaci koji se ne planiraju, vec se zadaju na brzinu I po slucajnom nahodjenju. Njih ucenici obicno dobijaju na samom kraju casa, a ponekad I po njegovo isteku. Usled nedovoljne obavestenosti ucenici nailaze na neresive probleme, pa domace zadatke rade duze ili ih zapostavljaju. Da bi se izbegle takve slabosti neophodno je nagovestiti sadzraj I oblik domaceg rada, I da se daju uputstva I objasnjenja kako to treba odraditi kod kuce. I na casu treba dati ugledan primer da bi ucenici svatili sta se od njih zahteva.

Obicno se domaci zadaci daju pre I posle obrade odredjene nastavne jedinice. Cilj ovih pripremnih zadataka je da se ucenici spreme za obradu nastavnih jedinica, da samostalno steknu polazno znanje.

7. KOMBINOVANJE METODICKIH SISTEMA U NASTAVI MATERNJEG JEZIKA

U savremenoj nastavi jezika jasno se izdvajaju 4 metodicka sistema : sistem zasnovan na primeni induktivno-deduktivnih postupaka, sistem problemske nastave jezika,sistem programirane nastave jezika, ucenje otkrivanjem u nastavi jezika. oni u nastavnoj praksi medjusobno ne iskljucuju , vec se najcesce dopunjuju I kombinuju. Na odredjenom casu vidno dominira jedan od tih sistema I daje mu osnovno obelezje, ali se na istom casu mogu koristiti I nastavni postupci koji pripadaju drugim metodickim sistemima nastave jezika. U procesu u izucavanju neke jezicke pojave u kombinaciji cesto se nadju brojni postupci koji pripadaju razlicitim nastavnim sistemima. Sve to znaci da se u dobro

organizovanoj nastavi gramatike jezicke pojave izucavaju kombinovanjem sva cetiri metodicka sistema I da se tim pojavama pristupa integralno.

Postupci kojima je, na primer, odredjivan aorist pripada metodickom sistemu u cijoj osnovi je primena induktivno-deduktivne metode. u odredjenim etapama rada, ucenicima su davana I problemska pitanja I zadaci. Tako je od njih zahtevano da se uoce I podvuku reci kojima je ostvarena dinamika teksta , da sami otkriju glagolske oblike kojima su oznacene radnje koje su se desile odjednom , da utvrde sta aorist kao glagolski oblik znaci na primeru iz narodne pesme Marko Kraljevic I vila I sagledaju njegove stilske vrednosti.

Suprotne recenice obradjivane su u ovom radu postupcima koji pripadaju sistemu problemske nastave gramatike , ali pri njihovom uvezbavanju na tekstu moze se ici od primera do primera njihove upotrebe da bi se obnovila definicija takvih recenica. Sagledava se njihova stilska funkcija. Tako bi se ovde u primeni nasao induktivno-dedukivni metod u izucavanju jezickih pojava. Moze se I ovo vezbanje izvoditi postupcima programirane nastave.

8. MESTO FRAZEOLOGIJE U NASTAVI

Frazeologizmi jesu ustaljene jezicke jedinice koje se sastoje od najmanje dve reci I imaju jedinstveno znacenje. Tako na primer, u frazeologizme spada konstrukcija: kad na vrbi rodi grozdje, zato sto je to ustaljena viseclana jezicka jedinica I u njoj se ne moze menjati red reci, a ni same reci u njoj. Frazeologizam ima svoju jedinstvenu sintaksicku funkciju I jedinstveno znacenje, ali isto tako frazeologizam se moze zameniti jednom recju.

9. KORISCENJE RECNIKA U NASTAVI MATERNJEG JEZIKA

Служење речницима заузима посебно место у настави лексике. Поред неколико речника српскохрватског (хрватскосрпског) књижевног и/или народног језика: “Речник Матице српске”, “Речник Српске академије наука и уметности”, “Речник Југословенске академије знаности и уметности”, “Лексикон Југословенског лексикографског завода”, постоје и други речници, са знатно мање речи, али сви они могу ефикасно да послуже наставницима у практичном раду у области културе усменог и писменог изражавања.

Upotreba recnika kao prirucnika od strane profesora I ucenika danas je neophodnija nego ranije, jer jedino recnik belezi brze I nagle promene u jezickoj realnosti. Pored obicnih recnika, sve neophodniji su elektronski recnici. Medjutim, nasa sredina dosta zaostaje za svetskom, jer nadlezne institucije nisu obezbedila sredstva za ovakvo osavremenjivanje.

Osim Vukovog rjecnika I visetomnog Recnika SANU, Matičin recnik je bitan za nastavu, a tu su I enciklopedijski recnici, terminoloski recnici, Recnik JAZU itd. Pored ovakvih recnika neophodni su recnici stranih reci, recnici skracenica…

Da bi se ucenici osposobili za aktivno ovladavanje leksike maternjeg jezika, neophodno je ukazati na odnose medju jedinicama leksickog sistema, pa ce tako ucenici nauciti I njene sinonime: mladica izdanak, potomak, mladi ; ili nauciti antonime: topao>hladan ; ziv>mrtav.

Tako naucene reci ucenici mogu upotrebljavati u usmenom I pismenom izrazavanju u svim funkcionalnim stilovima, ali I na taj nacin ne samo broj reci, vec I broj znacenja polisemicnih reci.

Recnik JAZU- ovaj recnik je komplementaran sa recnikom SANU. To je nas jedini istorijski recnik u kome mozemo da pronadjemo neki istorizam ili arhaizam.

Asocijativni recnik (P. Piper, R. Dragicevic)- sve sto rec poseduje u semantickom , gramatickom I sintaksickom sistemu sadrzi ovaj recnik. Npr. ljut> najucestalija asocijacija je besan,a zatim paprika > znacenje emocije je primarno.

Frekvencijski recnici (Smiljka Vasic, Djordje Kostic)

Derivacioni recnici (Miroslav Nikolic)- u ovim recniku reci su rasporedjene prema derivacionim gnezdima kojima pripadaju. Tako je na primer uz imenicu glava navedeno jos oko 400 derivata ove reci.

10. PROGRAMIRANA NASTAVA JEZIKA (NA PRIMERU)

Sistem programirane nastave zahteva od ucenika visok stepen samostalnosti I umnog angazovanja I ucenikovo ucesce u procesu izucavanja jezickih pojava je samostalno. Bitni elementi programirane nastave, pored algoritma, jesu sekvence i clanci. Algoritam predstavlja temu gradiva, dok sekvence imaju svoje elemente, a to su clanci. Clanci jesu osnovni elementi gradiva.njega cine: informacija za ucenika, zadatak, prostor u kome se obavlja zadatak, povratna informacija.

Informacijom se ucenikova paznja usmerava na odredjeni segment gradiva. Npr. Pazljivo procitaj sledecu recenicu. Zadatak predstavlja stimulans na koji se ocekuje ucenikova reakcija, tj resenje zadatka. Najcesci zadaci su zadaci konstrukcije I zadaci prepoznavanja. Zadatak konstrukcije zahteva pun odgovor (npr. Iz koliko se prostih recenica sastoji slozena recenica?) dok zadatak prepoznavanja zahteva dopunu ili da se opredeli izmedju dva odgovora (Da li se navedena slozena recenica sastoji iz dve proste recenice?)

Posto se kod zadataka konstrukcije pitanja I odgovori nastavljaju jedni na druge linearno , bez racvanja na da I ne, oni cine linearne programe ucenja.

1.Koliko prostih recenica ima u navedenoj slozenoj recenici?

2.U navedenoj slozenoj recenici postoje dve slozene recenice.

Resavanjem jednog zadatka ucenik je postigao korak, a da li je taj zadatak ispravan, saznaje se iz povratne informacije. Tek kada mu ona potvrdi resenje onda je proces zavrsen.

Sekvenci sa elementima programirane nastave ima danas u udzbenicima I u radnim sveskama I listovima.

11. OBRADA PROMENLJIVIH VRSTA RECI (NA PRIMERU)

12. TEMATIKA SKOLSKIH PISMENIH ZADATAKA

Тематика писмених састава прилагођава се способностима и склоностима ученика. Ученици до 6. разреда основне школе посебно се интересују за појаве које узбуђују чула и покрећу машту, па подстиче ученике да пишу о својим запажањима, утисцима, мислима и осећањима, да испољавају своју интиму и да маштају. Зато овакве теме (нпр. "Радо се сећам тог догађаја", "Мама и ја", "Слатко сам се насмејао", "Најдража успомена" и сл.) ученици радо прихватају и о њима увек имају шта да пишу. Ученици могу писати и о догађајима које су доживели као посматрачи, а не као учесници. Тематика објективног сведочења претежно се заснива на приказивању догађаја и појава, људи и њихових поступака, на описивање ствари, бића, предела, просторија, личности ("Другарски поступак", "Личност са којом сам делио добро и зло", "Занимљив предео").

У 6. и 7. разреду основне и 1. и 2. средње школе појачано је интересовање за сопствену личност, а у порасту је критички однос према околини и друштвеним појавама. Зато ученицима на овом узрасту највише одговара тематика о другарству и људским односима, о личностима и њиховим поступцима, друштвеним проблемима и сукобу генерација (Junak naseg doba, Idol mog detinjstva)

Ученици 3. и 4. разреда средњих школа појачано се интересују за друштвено информисање човека и младог нараштаја, морално вредновање, духовна и стваралачка моћ човека и његови егзистенцијални проблеми (Svet u meni I oko mene)

Наставник најпре формулише наслов писменог састава, чиме ученике усмерава на предметност, садржај задатака и начин на који задату тему треба обрадити. Наслови писмених састава могу се језички уобличити на више начина, а најчешће имају овај облик:

- насловна синтагма

- питање

- исказ жеље или претпоставке

- екскламативни и елептични искази

- тврдња из личног искуства

- тврдња из општег искуства

13. NASTAVA SRPSKOG JEZIKA U SREDNJOJ SKOLI

Cilj nastave srpskog jezika I knjizevnosti u srednjoj skoli jeste prosirivanje I produbljivanje znanja o srpskom jeziku; unapredjivanje jezicke pismenosti; prosirivanje I produbljivanje znanja o srpskoj I svetskoj knjizevnosti , razvijanje ljubavi prema knjizi I citanju, osposobljavaje za interpretaciju knjizevnih tekstova; upoznavanje sa delim srpske I opste knjizevnosti, knjizevnih zanrova, knjizevnoistorijskih pojava I procesa u knjizevnosti, prosirivanje I produbljivanje vestina citanja; obrazovanje I vaspitanje ucenika kao slobodne, kreativne I kulturne licnosti…

Prvi razred: uci se o opstim pojmovima o jeziku, knjizevnom jeziku (raslojavanje, narecja), jezickim sistemima I naukama koji se njime bave (fonetika, morfologija, sintaksa, leksikologija),

fonetiku sa fonologijom I morfofonologijom, pravopis (osnovni principi, pisanje velikog slova). Uci se o kulturi izrazavanja (usmeno I pismeno izrazavanje).

Drugi razred: obuhvata casove o knjizevom jeziku (pocetak standardizacije, ekavski I ijekavski izgovor, funkcionalni stilovi I principi jezicke kulture), morfologiji u uzem smislu (vrste reci, imenice, pridevi, zamenice, brojevi, glagoli, prilozi, pomocne reci), pravopis (sastavljeno I rastavljeno pisanje reci, skracenice, rastavljanje na kraju reda).

Treci razred: tvorba reci, leksikologija (sa elementima terminologije I frazeologije), sintaksa (vrste sintagmi, osnovne konstrukcije predikatske recenice, bezlicne recenice, imenicke sintagme), pravopis (transkripcija reci sa stranih jezika),

Cetvrsti razred: sintaksa (padezni sistem, kongruencija, sistem zavisnih recenica, sistem nezavisnih recenica, osnovni pojmovi o negaciji, glagolski vid, glagolska vremena, naporedne konstrukcije, rasporedjivanje sintaksickih jedinica…)., opsti pojmovi o jeziku (evolucija jezika, tipovi jezika), pravopis (interpunkcija).

14. METODICKI POSTUPCI U OBRADI VRSTA RECI

15. KONTROLNI ZADACI U NASTAVI JEZIKA

16. ?

17. METODICKI SISTEMI U NASTAVI JEZIKA

Medju modernim sistemima nastave gramatike jasno se uocavaju :

Sistem zasnovan na primeni induktivno-deduktivnih metoda, sistem problemske nastave, sistem programirane nastave I ucenje putem otkrivanja.

induktivno-deduktivne metode: nastava se koristi logickim (opstim) metodama. Ucenici se primenom nastavnih metoda uce da posmatraju, uporedjuju, zapazaju jezicke pojave I tako dolaze do definicija pojmova I zakonitosti. U taj proces se ukljucuju: uporedjivanje, analiza I sinteza, konkretizacija I apstrakcija, indukcija I dedukcija.

sistem problemske nastave: stepen ucenicke samostalnosti je znatno veliki. Cak I kad iste probleme resava celo odeljenje, njihovo resavanje tece individualno. Do saznanja o jezickim pojavama dolazi se resavanjem problema. Problemsku situaciju stvara nedoumica oko ispravnosti ucenickih resenja nekog jezickog problema, njegovo resavanje zahteva da stvaralacki primene znanja iz gramatike , pravopisa, stilistike…

sistem programirane nastave: zahteva od ucenika visok stepen samostalnosti I umnog angazovanja I ucenikovo ucesce u procesu izucavanja jezickih pojava je samostalno. Bitni elementi programirane nastave, pored algoritma, jesu sekvence i clanci. Algoritam predstavlja temu gradiva, dok sekvence imaju svoje elemente, a to su clanci. Clanci jesu osnovni elementi gradiva.njega cine: informacija za ucenika, zadatak, prostor u kome se obavlja zadatak, povratna informacija.

ucenje otkrivanjem u nastavi jezika: kombinacija ucenja otkrivanjem prati sistem elemenata programirane I problemske nastave. U fazi autokorekcije I autoverifikacije ucenici dobijaju povratne informacije o tome sta su uradili dobro, sta treba da koriguju, zatim se na zadacima objektivnog tipa proverava koliko valjano to cine. Deduktivni postupak pri radu na novoj nastavnoj jedinici sastojao bi se u uopznavanju sa gradivom, gde bi oni samostalno otkrivali primere.

18. JEZICKA KULTURA U NASTAVI

Pismenim sastavima, njegovim vrstama I oblicima se posvecuje posebna paznja, a savladavanje tih oblika krece se postupno- od prepricavanja I pricanja, preko opisivanja I izvestavanja, do raspravljanja u kojima se vide najslozeniji oblici izrazavanja. Postoji stalna potreba za ucenickim pripovedanjem, opisivanjem ,izvestavanjem, referisanjem, raspravljanjem, kompariranjem, dokazivanjem, prikazivanjem, osvrtanjem, I slicnim oblicima usmenig I pismenog izrazavanja.

Svim tipovima izrazajnog citanja usvaja se vrednost govornog jezika. Cim ucenika pocnemo uvoditi u takva citanja navikavamo ga da pri citanju I govoru vodi racuna o visini tona, boji glasa, melodiji recenice,

tempu citanja, pauzama… sa tekst-metodom povezane su ostale jezicke metode: monoloska I dijaloska, metoda “zive reci”. Monolosku metodu koristi nastavnik I njegov monoloski govor je za ucenike uzor kako treba govoriti. U svest slusalaca najpre dospeva izgovor glasova I reci, akcenti, melodija recenice, boja I ritam kojim se govori. Dijaloska metoda na taj nacin omogucava uceniku da slusa govor nastavnika I da aktivno ucestvuje u komuniciranju na nastavi.takodje je korisna metoda demonstriranja, gde se , ugledajuci na uzore, ucenici uce kako to valja ciniti.

Metode koje predstavljaju kombinaciju komunikacijskih metoda, jesu kombinovane metode po tome sto se u njihovoj primeni preplicu raznovrsni oblici jezickog komuniciranja. To su: metoda ekskurzije I metoda samostalnih ucenickih radova.

Od posebnog znacaja su organizovani oblici rada sa ucenicima na razvijanju kulture izrazavanja van nastave. Ucesce u literarnoj, dramskoj, filoloskoj, I drugim sekcijama direktno pomaze razvoj njihovog jezickog izraza. Slobodne aktivnosti su duzne da omoguce afirmaciju izraza svih ucenika – da im daju priliku da citaju svoje radove na priredbama I ucestvuju u takmicenjima I nagradnim konkursima…

Delovanje kulturnih institucija u koje se ucenici odvode (pozorista, bioskopi, muzeji), izdavacka delatnost, reklame I svi drugi vidovi upotrebe pisane reci takodje uticu na razvoj kulture izrazavanja.

19. PRAVOPISNE VEZBE (PRIMER NASTAVNOG CASA)

Вежбање правописа обавља се на конкретним примерима и у тим случајевима указује на најважнија ортографкса правила. Ту ће доћи упознавање са писањем појединих, тежих речи код којих се најчешће греши (нпр. код глаголског придева радног: био, дошао; код сложеница: испитати, ишчистити; код растављања речи на слогове; код глаголског придева трпног: деонесен, спасен итд.).

На часовима усменог и писменог изражавања треба посебну пажњу поклањати изражајном читању и увежбавању интерпункције, при чему се посебно води рачуна о прозодији и интерпункцији датог текста.такође треба примењивати облик групног и индивидуалног рада, као и допунску наставу. Практиковати диктате и аутодиктате, кориговање ђачког рукописа и откуцане текстове са омашкама.

За многе правописне вежбе могу се пронаћу погодни текстови у читанкама и књижевним делима, у штампи и ученичким радовима, или се могу стварати реченице са погодним примерима. Већина вежбања траје око 15-20 минута. Она најчешће улазе у структуре комбинованих часова, где се повезују са наставом граматике, говорним вежбама, тумачењем уметничких текстова и припремањем ученика за писмени задатак. Ако се вежбање одужи и захвати читав час, обично постаје досадно и празно у завршници.

Скоро све правописне вежбе имају писани облик. Према начину на који се ученицима саопштава или сугерише оно што треба да напишу, правописне вежбе могу имати више облика:

- диктат - начин читања или казивања који је прилагођен условима записивања- самодиктат - ученик при писању диктира сам себи претходно научен текст- допуњавање текста - текст са изостављеним деловима које треба допунити- исправљање текста - текст са дидактички прорачунатим омашкама за исправку- преписивање текста- коментарисање правописа у тексту итд.

20. STRUKTURA CASA U NASTAVI GRAMATIKE

Nove nastavne jedinice obradjuju se uz pomoc metodickih radnji:

-Koriscenje pogodnog polaznog teksta na kome se uvidja I objasnjava jezicka pojava.-Koriscenje primera iz tekucih ili zapamcenih govornih situacija.-Podsticanje ucenika da polazni tekst dozive I shvate u celini I pojedinostima-Uvidjanje I obnavaljanje poznatih jezickih pojava I pojmova koji doprinose laksem shvatanju novog gradiva.-Upucivanje ucenika da uocavaju primere jezicke pojave koja je predmet saznavanja.-Najavljivanje I belezenje nove nastavne jedinice I istrazivacko sagledavanje.-Saznavanje bitnih svojstava jezicke pojave.-Sagledavanje jezickih cinjenica sa razlicitih stanovista.-Ilustrovanje I graficko predstavljanje jezickih pojmova I njihovih odnosa-Definisanje jezickog pojma.-Prepoznavanje, objasnjavanje I primena gradiva u novim okolnostima.-Utvrdjivanje, obnavljanje I primena stecenog znanja I umeca.

Metodicke radnje se ukljucuju u strukturu nastavnog casa. Primer moze biti obrada objekta.

1.imamo polazni tekst2.sledi razumevanje teksta 3.primeri iz govorne situacije 4.obnavlja se gradivo I uvodi se u novu nastavnu jedinicu5.upucuje se na novu predmetnost6.najavljuje se I belezi nova nastavna jedinica7.uvidja se odnos izmedju objekta, subjekta I predikata.

21. ORTOEPSKE VEZBE U NASTAVI (SREDNJA SKOLA)

22. SKOLSKI PISMENI ZADACI

Писмени састави су највиша форма писменог израза ученика. То су самостални ученички радови који настају по наставном подстицају. Они се пишу већ у првом разреду основне школе, у кратким реченицама о мајци, о друговима и сл. Касније ти радови добијају унеколико другачију форму с

обзиром на развитак способности ученика и на проширивање њихових знања. Остварују се у облику приповедања, описивања, извештавања и расправе.

Ученици писмене саставе раде у школи и код куће, а повремено и као званичне писмене задатке (четири пута годишње). Успех састава првенствено зависи од саржаја који је њиме обухваћен. ученици најлакше и најуспешније приказују своје доживљаје и догађаје у којима су учествовали или су их видели и/или чули. Зато овакве теме (нпр. "Радо се сећам тог догађаја", "Мама и ја", "Слатко сам се насмејао", "Најдража успомена" и сл.) подстиче ученике да пишу о својим запажањима, утисцима, мислима и осећањима. Са развијањем зрелости и способности, укључују се и захтеви за објективним приказивањем стварности и актуелних друштвених појава. Тематика објективног сведочења претежно се заснива на приказивању догађаја и појава, људи и њихових поступака, на описивање ствари, бића, предела, просторија, личности ("Другарски поступак", "Личност са којом сам делио добро и зло", "Занимљив предео").

За обраду тема као што су "Све је симбол што ти види око" (В. Илић), "Психологија ликова у роману..." и сл. неопходно је да ученици прикупе грађу која је знатно шира од њиховог непосредног искуства. Састави који имају овакве теме захтевају посебно припремање ученика - ученици се благовремено подсећају на битније чињенице, обнављајући градиво, упућују на одговарајућу литературу и друге изворе података.

У 6. и 7. разреду основне и 1. и 2. средње школе појачано је интересовање за сопствену личност, а у порасту је критички однос према околини и друштвеним појавама. Зато ученицима на овом узрасту највише одговара тематика о другарству и људским односима, о личностима и њиховим поступцима, друштвеним проблемима и сукобу генерација.

Ученици 3. и 4. разреда средњих школа појачано се интересују за друштвено информисање човека и младог нараштаја, морално вредновање, духовна и стваралачка моћ човека и његови егзистенцијални проблеми.

23. FUNKCIONALNI CILJEVI NASTAVE SRPSKOG JEZIKA

Практични (функционални) циљеви обухватају стицање способности радних навика и искустава која се могу применити у непосредној животној пракси. Већ у првом разреду основне школе ученици уче да читају и пишу .

Разни облици читања као што су логичко, доживљајно, истраживачко, интерпретативно, уметничко, критичко, студиозно, читање са бележењем појачавају стручне текстове. Зато оспособљавање ученика за разне врсте функционалног читања спада у прворазредне и незаобилазне практичне циљеве. Савлађивањем говорне културе и писмености ученици се оспособљавају да језички уобличе своје мисли и осећања и да их убедљиво саопште другима. У функцији подизања говорне културе на виши ниво примењују се све врсте говорних и писмених

вежби: граматичке, акценатске, ортоепске, лексичке, семантичке, правописне и стилске вежбе, причање и препричавање, описивање, беседништво, писање писама, молби, жалби, реферата, коректорска и лекторска вежбања и други облици практичног говорења и писања.

Посебну врсту практичних циљева представља: моћ запажања и упоређивања, закључивање и доказивање, апстракција и конкретизација. Настава матерњег језика и књижевности треба да побуди смисао за увиђање битних детаља и односа узрочно-последичних односа и веза и функција појачане радозналости истраживачког духа, маште и креативности.

Функционални циљеви су битан услов за остваривање васпитних и образовних циљева. Помоћу њих се стиче способност за самообразовање , мотивисање ученика за рад, на развијање критеријума за вредновање знања и на усвајање економичног начина учења.

24. NASTAVA LEKSIKOLOGIJE U OSNOVNOJ SKOLI

Основни задатак наставе лексике је да развија и богати речник ученика. У наставу лексике спада и тумачење непознатих речи и израза на часовима обраде неког књижевног дела. Без тога, анализа текста не би била успешна. Значења речи и проширивање њиховог броја учи се у процесу наставе и читања књига.

Служење речницима заузима посебно место у настави лексике. Поред неколико речника српскохрватског (хрватскосрпског) књижевног и/или народног језика: “Речник Матице српске”, “Речник Српске академије наука и уметности”, “Речник Југословенске академије знаности и уметности”, “Лексикон Југословенског лексикографског завода”, постоје и други речници, са знатно мање речи, али сви они могу ефикасно да послуже наставницима у практичном раду у области културе усменог и писменог изражавања.

За наставу лексике од пресудног значаја су лексичке вежбе, чији је циљ да ученицима укажу на изванредно лексичко богатство нашег књижевног језика и на могућности његове примене у говору и писању. За сваки предмет, сваки појам, у нашем језику постоји једна или више речи са истим или сличним значењем. Тиме је обезбеђена могућност да, применом бројих речи, прецизније и лепше искажемо своје мисли и осећања.

Узмимо, на пример, општи појам “зграда”; поставимо ученицима питање “Какве све асоцијације изазива овај општи појам?” и ученици ће уз малу помоћ наставника набројати сродне речи: кућа, дом, огњиште, барака, дворац, замак, вила, викендица, солитер, небодер.

Лексичке вежбе - речи са синонимним или сродним значењем

За вежбање на овом часу могу да нам послуже следеће речи са истим или сродним значењем:

дете беба одојче новорођенче повојче маза чедо дериште

црн мрк гарав загасит таман мрачан тмуран чађав

ићи пешачити газити корачати помаћи се трчати летети ходати

25. METODICKI PRISTUP OBRADI NEZAVISNIH RECENICA (NA PRIMERU)

Recenice se dele na proste I slozene; proste imaju jedan predikat, a slozene se sastoje iz vise prostih recenica. Sto se tice strukture vrsta recenica, vazno je utvrditi od koliko se nezavisnih predikatskih recenica sastoji jedna komunikativna recenica. Zatim treba utvrditi od kojih se clanova sastoji ta nezavsina predikatska recenica (ili recenice). Neki od tih clanova mogu biti I zavisne predikatske recenice. Nezavsine I zavisne recenice se pojavljuju na razlicitim nivoima recenicne strukture. Nezavisne recenice obuhvataju zavisne recenice kao sto svaka celina obuhvata svoj deo.

Tako se u jednom zadatku trazi da se u navedenoj slozenoj recenici podvuku nezavisne proste recenice. Npr: Jezero jedva da je bilo zaledjeno, pokrivale su ga, u tankom sloju, I pahulje koje su jos uvek padale, I kad bismo zastali I osluskivali, svuda unaokolo tiho je sustao trščar. Recenice: “koje su jos uvek padale” I “kad bismo zastali” I “osluskivali” nisu podvucene jer su to zavisne recenice.

Ovakva podela cele recenice previdja da su zavisne recenice delovi , clanovi nezavisnih recenica, ili sintagmi u okviru njih. Poenta je u tome da su nezavisne I zavisne predikatske recenice bitno razlicite: nezavisne recenice mogu da stoje same I da sacinjavaju zavrsenu poruku, dok zavisne recenice imaju sintaksicku funkciju u okviru nezavisnih.

26. VASPITNI CILJEVI NASTAVE SRPSKOG JEZIKA

Дидактика све циљеве и задатке наставе сврстава у три групе:

1. образовни (сазнајни)

2. васпитни (одгојни)

3. практични (функционални)

Васпитни (одгојни) циљеви односе се на стицање врлина и позитивних навика, на развијање ваљаних моралних судова и усвајање културног понашања. Ови циљеви утичу на вољну активност ученика, усмеравају их према друштвено-корисним делатностима, племенитом понашању и поступању; утичу на хуманизовање и социјализовање ученикове личности, развијање радног и естетског васпитања.

Светови многих књижевних дела засновани су на моралним сукобима у којима су опречне вредности: добро и зло, живот и смрт, љубав и мржња. Проучавање књижевних текстова највише пажње поклања критичком сагледавању испољених карактера, поступака, ставова, идеја и

погледа на свет. Тако се уз помоћ уметничких текстова и наставе код ученика могу развијати многе врлине, правичност, искреност, родољубље, достојанство, толеранција, хуманизам и све оно што је везано за добро, јер је свако дело на посебан начин ангажовано на страни добра.

Циљеви наставе књижевности на пољу васпитања су:

- развијање љубави према књижевности- стварање читалачких навика- богаћење маште- јачање језичког сензибилитета.

Скоро све остало градиво матерњег језика и књижевности проткано је првенствено васпитном тенденцијом: бајке, басне, шаљиве приче, приповетке, легенде, загонетке, питалице, народне и уметничке песме, у свима њима врхунац достижу морална и естетичка осећања.

27. NASTAVA FONETIKE U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU)

Основни елемент фонетике јесте глас, најмања јединица гласовног система. Она се може посматрати са три аспекта:

- Физиолошког (артикулација) - Акустичког (фонетика)- Функционалног (фонологија)

На примеру фонологије

Функцијом гласа бави се фонологија, а њена основна јединица јесте фонема, која служи за разликовање значења речи (нпр. рат/рад/ред, пити/бити). Разликовање значења помоћу фонема реализује се у опозицијама (т/д, п/б, а/е), а да би се супротстављене фонеме боље истакле треба их подвлачити у речима. Приликом вежбања могу се давати непотпуне речи којима ће ученици додати одговарајуће фонеме.

Ученицима треба указати на неке посебне случајеве када се заменом фонема не добија неко ново значење речи. Нпр. ако бисмо у примеру “али роди али у род оди” фонему а у везнику “али” заменили фонемом и, значење реченице остало би исто: “или роди или у род оди”. То је најчешће случај са полисемичним речима које у свом саставу имају само једну различиту фонему. Неке речи се могу јавити у два облика, при чему је разлика само у једној фонеми, али је значење тих речи исто (коврџа, коврча; пихтије, пиктије), за разлику од примера типа џеп/чеп, где фонеме џ и ч уносе ново значење речи.

Фонолошки систем не мора имати исти број јединица као и фонетски систем. Тако се у реченици “Отац га воли” у говору, уместо фонеме ц, чује ς (дз). Такође, другачија је природа гласа н у речима сан и Анка. Овакви гласови се називају алофони, и они нису носиоци дистинктивних

обележја већ само нијансе изговора постојећих фонема. На основу ових и сличних примера ученици ће лакше разумети природу фонема.

28. PRIPREMA UCENIKA ZA IZRADU SKOLSKIH PISMENIH ZADATAKA

Sve sto se u nastavi jezika I knjizevnosti radi izmedju dva skolska pismena predstavlja na neki nacin I pripremu za naredni pismeni zadatak. Tako se izmedju zadataka ostvaruje kontinuitet. Priprеmanje ucenika tece u dva vida- u uzem I sirem smislu. U uzem smislu to su: jezicke vezbe, sve pravopisne vezbe, sve stilske vezbe, vezbe u kombinovanju sastava I pisanje sastava u skoli I kod kuce. U sirem smislu za pisanje, ucenik se priprema od jednog do drugog pismenog zadatka , I tako sto stekne odredjen opseg jezickog znanja jer cita veliki broj knjizevnih dela I kod kuce I u skoli.

Претходно ученици упознају са тематским кругом тј. са грађом о којој треба да пишу, а погодним језичким, правописним и стилским вежбама припремају се да ваљано обаве писање задатака.За обраду тема као што су "Све је симбол што ти види око" (В. Илић), "Психологија ликова у роману..." и сл. неопходно је да ученици прикупе грађу и одређена знања која су стекли читањем лектире, стручне литературе, штампе, радио-емисија и документарног материјала. Писмени састави који имају овакве теме захтевају посебно припремање ученика - ученици се благовремено подсећају на битније чињенице, обнављајући градиво, упућују на одговарајућу литературу и друге изворе података. Обично се практикују говорне вежбе и домаћи радови који обухватају предметност блиску теми будућег званичног писменог задатка, нпр.родољубље. Битно је теме тако подесити да се оне односе на ону грађу која је ученицима позната или уз одговарајућу припрему може бити приступачна.

Наставник најпре формулише наслов писменог састава, чиме ученике усмерава на предметност, садржај задатака и начин на који задату тему треба обрадити. Наслови писмених састава могу се језички уобличити на више начина, а најчешће имају овај облик:

- насловна синтагма- питање- исказ жеље или претпоставке- екскламативни и елептични искази- тврдња из личног искуства- тврдња из општег искуства

29. UDZBENICI I PRIRUCNICI IZ SRPSKOG JEZIKA U SREDNJOJ SKOLI

Уџбеник мора да буде прилагођен узрасту ученика садржајем, језиком и обрадом. Излагање градива је систематско и јасно, а илустрације, слике и цртежи у складу са текстом. Вежбе, задаци и питања у уџбенику морају бити састављени тако да подстичу ученике на размишљање, да код њих развијају интересовање за дату материју.

Наставник је дужан да у наставном раду користи убенике и друге књиге и да упућује ученике како да их користе. Често се догађа да већина ученика у одељењу неке уџбенике ретко кад и отвори, па су на крају школске године нови као да су тек допремљени из књижаре. За то је крив наставник.

Ученици морају бити адекватно припремљени да самостално и ефикасно користе књигу. Ако наставник навикне ученике да правилно користе уџбенике, они ће уз помоћ онога што су слушали на часу лакше савладати садржаје предвиђене програмом. При упућивању ученика на уџбеник наставник мора да буде опрезан. Ако је уџбеник шири од програма, он неће тражити од ученика да читају и уче све текстове. Уколико су неки текстови преопширни, упозориће да читају само оно што је неопходно.

Ако је градиво у уџбеницима рашчлањено по логичким целинама, то ће ученицима олакшати рад. Њима се мора скренути пажња да се највише концентришу на дефиниције и нагласити важност питања и задатака датих на крају штива. Ако их успешно реше, значи да су добро разумели и савладали градиво. У уџбеницима постоји више врста дефиницја, нпр. лексичке, енциклопедијске и др.

30. FONETSKE I FONOLOSKE VEZBE

На примеру фонетике

Приликом излагања о подели гласова на вокале и консонанте, потребно је објаснити природу и једних и других - при изговору вокала ваздушна струја не наилази на препреке у усној дупљи, а при изговору консонаната у усној дупљи се јавља препрека.

Наставник може на табли записати поделу гласова и тражи од ученика да изговори ове гласове и тако добије јасну слику о њиховој артикулацији.

вокали (а, е, и , о , у) сонанти (в, р, ј, л, љ, м, н, њ)консонанти (сви остали)

Приликом проучавања звучног система српског језика и подели сугласника на звучне и безвучне, такође треба обајснити разлику међу њима: звучни сугласници настају треперењем гласних жица, а безвучни без тог треперења. Наставник може на табли написати овакву табелу:

звучни: б, г, д, ђ, ж, з, џбезвучни: п, к, т, ћ, ш, с, ч, ф, х, ц

На примеру фонологије

Разликовање значења помоћу фонема реализује се у опозицијама (т/д, п/б, а/е), а да би се супротстављене фонеме боље истакле треба их подвлачити у речима. Приликом вежбања могу се давати непотпуне речи којима ће ученици додати одговарајуће фонеме.

Фонолошки систем не мора имати исти број јединица као и фонетски систем. Тако се у реченици “Отац га воли” у говору, уместо фонеме ц, чује ς (дз). Такође, другачија је природа гласа н у речима сан и Анка. Овакви гласови се називају алофони, и они нису носиоци дистинктивних обележја већ само нијансе изговора постојећих фонема. На основу ових и сличних примера ученици ће лакше разумети природу фонема.

31. ISPRAVLJANJE, OCENJIVANJE I KOMENTARISANJE SKOLSKIH PISMENIH ZADATAKA

Vecinu ucenikovih radova treba podvrci analizi, ispravljanju I korigovanju kako bi time izvlacili pouke o odlikama dobre pismenosti.

U ucenikovom testu nastavnikovih intervencija treba da bude sto manje. Uceniku je dovoljno skrenuti paznju da greska postoji, ali suvisno je naznacavati mesto gde se greska nalazi. treba koristiti marginu I pomocu znakova za korigovanje , napomena I zahteva ispisanih u njoj, ucenika navoditi da greske sam uoci.

Uceniku ne treba staviti tacku tamo gde joj je mesto, vec na margini u visini reda gde je ona izostala.tako se postupa sa svim znakovima interpunkcije. Ucenik na taj nacin moze samostalno da trazi greske. Pored korektorskih znakova valja upotrebljavati uputstva, pohvale, obrazlozenja, koja obicno slede ispod ucenikovog testa I odnose se na njegove opste vrednosti: shvatanje teme, odredjivanje njenog tezista, izbor gradje, njen raspored u sastavu, estetski izgled zadatka itd.

On se pri ocenjivanju njih odnosi dvojako- objektivno I subjektivno. Ako se ocena do kraja objektivizira ona ne sme biti pristrasna, jer kod ucenika moze izazvata misljenje da se ocena namerno uvecava ili smanjuje.

U napomenama, primedbama, pohvalama, uputstvima ucenik mora da vidi nastavnikovu dobru volju da ga pouci. Na ucenika sve mora da deluje podsticajno I ohrabrujuce za dalji rad. Upravo je ohrabrivanje ucenika da pise bolje bitna funkcija ocenjivanja. Analizom pisanih sastava nastoji da se ukaze na ucenikove promasaje , kojih oni treba da postanu svesni kako bi u buducim sastavima stecena iskustva donela bolje efekte.

32. UCENJE OTKRIVANJEM U NASTAVI JEZIKA (NA PRIMERU) Ako bi ovaj sistem primenili pri obradi nastavne jedinice u II razredu srednje skole: promena imenica 2.vrste mora se prvo poci od njihovog znanja o deklinaciji imenica 1.vrste.ucenicima ce se dati tekst gde treba da prepoznaju imenice 1.vrste , da im odrede padez I znacenje I tako ce obnoviti prethodno uceno

gradivo. Naici ce na imenicu seme koja pripada imenicama 2.vrste I tako ce biti zapoceta faza rada. nastavnik ce od ucenika zatraziti da izmenjaju imenicu po padezima.

U fazi autokorekcije I autoverifikacije ucenici dobijaju povratne informacije o tome sta su uradili dobro, a sta treba da koriguju. Zatim bi steceno znanje primenjivali na novim primerima, a tako bi ujedno I proveravali pouzdanost stecenog znanja. To je verifikativno-aplikativna faza. Kombinacijom elemenata programirane I problemske nastave, prati sistem ucenja otkrivanjem, bilo kao induktivni, bilo kao deduktivni postupak.

Deduktivni postupak bi se sastojao u tome da se ucenicima saopsti koje se imenice menjaju po drugoj vrsti, sta im je osnova I kojim se nastavcima prosiruju. Tako bi ucenici za pravilo koje im je saopsteno navodili primere.

33. GRADJENJE RECI U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU TVORBE IMENICA, PRIDEVA, GLAGOLA)

34. ILUSTRACIJE U NASTAVI GRAMATIKE

Crtezi, grafikoni, slike narocito su potrebni onim nastavnim podrucjima koja su po sadrzaju racionalna I po prirodi verbalna pa brzo zamaraju ucenike. Ilustracije predstavljaju pomocno sredstvo I kao takve ne smeju da zamene jezicki materijal, tekstove I govornu praksu. Znanje steceno umesnom I odmerenom primenom ilustracija potpunije je I trajnije jer se ucenici na originalan nacin susrecu sa jezickim pojmovima I pojavama. Crtez upucuje da ucenici sagledaju gradivo iz novog ugla , da ga zapaze u novoj projekciji I da ga izraze novim znakovnim sistemom. Slika otvara nov prostor za misljenje, pa tako lakse I duze pamcenje.

Slika takodje sluzi kao podsticaj govornoj situaciji. Ilustracija nikada nije sama I uvek je prati iskaz koje prethodi ili sledi.

Sto se tice ilustrovanja odnosa I relacija nastavniku se pruza mogucnost da pomocu jednostavnih crteza slikovito prikaze odnose izmedju subjekta I objekta I usmerenost radnje kod povratnih glagola. Na primer: Jelena ceslja sestru. Jelena se ceslja.

Korisno je I u nastavi fonetike slikati govorne ograne.

Takodje I ilustracije u sluzbi sinteze I sistematizacije gradiva mogu puno pomoci da se na slikovit, sazet I pregledan nacin sistematizuje srodno gradivo koje je obradjivano na vise casova. Npr.posle obrade recenicnih delova sistematizacija se moze crtezno prikazati, pa ce ucenicima olaksati ucenje I delovati kao podsetnik.

Ilustracije se mogu postici slovima I nacinom pisanja. Npr.sirinom slova moze se naglasiti duzina izgovora pojedinih reci ili samoglasnika. Krupnijim slovima moze se oznaciti istaknuti slog u reci, narocito u nizim razredima gde se akcenat obradjuje teorijski.

35. NASTAVA SRPSKOG JEZIKA U VISIM RAZREDIMA OSNOVNE SKOLE

Cilj nastave je da osigura da svi ucenici steknu bazicnu jezicku pismenost I da napreduju, da se osposobe da sami resavaju probleme I zadatke u novim situacijama, da razviju motivisanost za ucenje I zainteresovanost za predmetne sadrzaje kao I da ovladaju osnovnim zakonitostima srpskog knjizevnog jezika na kojem ce se usmeno I pismeno pravilno izrazavati, da uspoznaju, dozive I osposobe da tumace knjizevna dela, pozorisna, filmska I druga umetnicka ostvarenja…

Osmi razred: Razvoj knjizevnog jezika- straoslovenski, ruskoslovenski, slavenosrpski, Vukova reforma. Dijalekti-osnovni pojmovi.Sintagme-pridevske, priloske, glagolske.Zavisne predikatske receniceOsnovne funkcije I znacenja glagolskih oblika , upotreba glagolskih oblika u pripovedanju.Gradjenje reci- kombinovano I gradjenje pretvaranjem.Jednoznacne I viseznacne reci; homonimija, metafora I metonimija.Glavna pravila standardne I akcenatske norme, obnavljanje znanja o akcentima iz prethodnih razreda.Proveravanje pravilnog izgovora samoglasnika I suglasnika. Intonacija proste I slozene recenice.Pravopis- pisanje poluslozenica, pisanje imena stranih jezika, veliko slovo, interpunkcija, spojeno I rastavljeno pisanje reci, pisanje skracenica I rastavljanje reci na kraju reda.

36. NASTAVA FONETIKE-NA PRIMERU OBRADE PALATALIZACIJE I SIBILARIZACIJE

Ako npr.hocemo da obradimo tematsku celinu glasovnih promena to se moze obnoviti na niz nacina: nastavnik diktira tekst u kome su se desile glasovne promene, a ucenik ih pise kako treba pri diktiranju; ucenicima se daje tekst u kome su reci sa glasovnim promenama napisane ispod crte u obliku u kome nema promene, a ucenici ih na crti pisu u obliku s promenom. Takodje, umesto diktiranja ucenicima se moze dati tekst u kome treba da isprave greske koje su u vezi sa glasovnim promenama koje znaju.

U udzbeniku za 6.razred osnovne skole pod naslovima Palatalizacija I Sibilarizacija govori se o “menjanju” zadnjonepcanih k,g,h u č,ž,š. Medjutim, ta definicija je cesto navodjena kao pogresna, tako da se u savremenom jeziku moze govoriti samo o alterniranju, tj “smenjivanju” u odredjenim kategorijama.

Cesto se govori “c je preslo u č”. Problem je u tome sto se ne moze koristiti taj izraz,jer su c i č postali od istog glasa- k, samo sto je č mnogo starije. Najbolja definicija bi bila da se kaze kako se c zamenjuje sa č.

Za sibilarizaciju se kaze: promena zadnjonepcanih suglasnika ispred i u piskave suglasnike. Ili se kaze da sibilarizacijom K prelazi u C, G prelazi u Z, H prelazi u S. ali ako zaista prelazi zasto ima toliko izuzetaka? Anki, Olgi, seki, baki, vocki, patki… to govori da se k,g,h ne menjaju u c,z,s, vec da se u odredjenim morfoloskim I tvorbenim pozicijama k zamenjuje sa c itd.

Nekada se ne pravi razlika izmedju smenjivanja I promene glasova, kao da je to jedno isto. Glasovne promene su istorijski proces, vrsen u odredjeno vreme pod odredjenim uslovima. Ono sto se podrazumeva pod izuzecima zapravo su novi oblici, nastali posle prestanka delovanja glasovnih zakona.

Znacajno je pomenuti za palatalizaciju da se ona ne vrsi, nego se vrsila, a danas se u nekim oblicima javljaju alternacije k,g,h> č,ž,š.

37. GRAMATIKE SRPSKOG JEZIKA I NJIHOVA PRIMENA U NASTAVI

38. GOVORNE VEZBE U NASTAVI

Говорне вежбе су облик рада у настави говорне културе. Говорне вежбе могу бити:

1. језичке (лексичке, фразеолошке, синтаксичке, фонетске и фонолошке, акценатске, вежбе у читању, изражајном казивању и беседништву) - помоћу њих се остварује практично усвајање и богаћење језика, обједињујући наставу писмености и наставу граматике.

2. стилске (вежбе у запажању, избору речи, комбиновању речи, план писменог састава, метафорично казивање, вежбање асоцијација, симболичка употреба речи и сл.) - помоћу њих се практично примењује изражајна моћ језика.

Говорне вежбе могу се остварити у облику расправе, препричавања, причања, постављања питања и давања Могу се организовати кроз рад по групама или кроз фронтални облик рада.

Вежбе гласног читања користе говорној култури, посебно при стваралачком приступу, када ученике подстичемо да се у текстове уживе и да их при читању надахну сопственим осећањем.

Учење и говорење одломака напамет најбоље се примењује са драмским текстовима. На тај начин се вежба изговор, глас и памћење. Таквих одломака има нпр. у "Горском вијенцу".

Рецитовање је добра шанса за стваралачки рад ученика, јер подстиче на изражајно казивање и на интензивније мисли и емоције.

Расправа (дебата) је велика шанса за стваралачку активност, јер тражи размишљање, трагање за подацима, упоређивање, доказивање. За расправу је важно изабрати занимљив проблем и добро се припремити. Посебно је важно служити се аргументима, чињеницама, цитатима.

39. OBRADA GLASOVNIH PROMENA U OSNOVNOJ SKOLI

Ako npr.hocemo da obradimo tematsku celinu glasovnih promena to se moze obnoviti na niz nacina: nastavnik diktira tekst u kome su se desile glasovne promene, a ucenik ih pise kako treba pri diktiranju; ucenicima se daje tekst u kome su reci sa glasovnim promenama napisane ispod crte u obliku u kome

nema promene, a ucenici ih na crti pisu u obliku s promenom. Takodje, umesto diktiranja ucenicima se moze dati tekst u kome treba da isprave greske koje su u vezi sa glasovnim promenama koje znaju.

U udzbeniku za 6.razred osnovne skole pod naslovima Palatalizacija I Sibilarizacija govori se o “menjanju” zadnjonepcanih k,g,h u č,ž,š. Medjutim, ta definicija je cesto navodjena kao pogresna, tako da se u savremenom jeziku moze govoriti samo o alterniranju, tj “smenjivanju” u odredjenim kategorijama.

Takodje, cesto se nepravilno definise promena nepostojano A : da se nepostojano A gubi u pojedinim oblicima reci. najpravilnija definicija bi bila da se A ne javlja u pojedinim oblicima reci (u kojima je poluglasnik bio u slabom polozaju, pa nije doslo do vokalizacije).

Cesto se govori “c je preslo u č”. Problem je u tome sto se ne moze koristiti taj izraz,jer su c i č postal od istog glasa- k, samo sto je č mnogo starije. Najbolja definicija bi bila da se kaze kako se c zamenjuje sa č.

Za sibilarizaciju se kaze: promena zadnjonepcanih suglasnika ispred i u piskave suglasnike. Ili se kaze da sibilarizacijom K prelazi u C, G prelazi u Z, H prelazi u S. ali ako zaista prelazi zasto ima toliko izuzetaka? Anki, Olgi, seki, baki, vocki, patki… to govori da se k,g,h ne menjaju u c,z,s, vec da se u odredjenim morfoloskim I tvorbenim pozicijama k zamenjuje sa c itd.

Nekada se ne pravi razlika izmedju smenjivanja I promene glasova, kao da je to jedno isto. Glasovne promene su istorijski proces, vrsen u odredjeno vreme pod odredjenim uslovima. Ono sto se podrazumeva pod izuzecima zapravo su novi oblici, nastali posle prestanka delovanja glasovnih zakona.

Znacajno je pomenuti za palatalizaciju da se ona ne vrsi, nego se vrsila, a danas se u nekim oblicima javljaju alternacije k,g,h> č,ž,š.

40. OBLICI PRIMENE NASTAVNIH LISTOVA U NASTAVI MATERNJEG JEZIKA

41. INDUKTIVNO-DEDUKTIVNI POSTUPCI U NASTAVI JEZIKA (NA PRIMERU)

Metodicki sistem koji podrazumeva kretanje od pojedinacnih primera, ka formulisanju pravila, zatim od pravila ka novim primerima je induktivno -deduktivni postupak.

Primer moze biti nastavna obrada prideva u 5.razredu. ucenici su u 3.razredu stekli pojam opisnih prideva, a u 4.razredu prisvojnih I gradivnih.

1.ucenike podsecamo na Andicev tekst Mostovi. Ucenici citaju odlomak.

2.u tekstu ucenike podsecamo na dve vrste reci koje su obradjivane, a to su imenice I zamenice. To je gradivo koje se obnavlja pre prelaska na prideve.

3.ucenicima se skrece paznja na imenice koje se izdvajaju I da uz njih stoje I neke reci koje nesto vise kazuju o njima.

4.ucenicima se saopstava da je to nova vrsta reci, pridevi, pa se tako istice cilj casa I naslov se zapisuje na tabli.

5.izdvojeni primeri se analiziraju, porede I razvrstavaju, nakon cega su ucenici u mogucnosti da samostalno zakljuce sta su pridevi.

6.ucenici zakljucuju da pridevi stoje uz imenice, oznacavaju osobine imenovanih predmeta.

Kretanje od pravila ka primerima je induktivni metod, a deduktivni je kretanje u suprotnom smeru, tj od primera ka pravilima. Ono ime svoje etape:

- Prepoznavanje prideva u odredjenom tekstu- Svesno navodjenje definicija - Izvodjenje prideva od imenica- Upotreba prideva u govornoj vezbi ili sastavu

42. OBRADA NEPROMENLJIVIH VRSTA RECI (NA PRIMERU)

43. LINGVOMETODICKI TEKSTOVI

У настави српског језика користе се различити текстови, одломци из књижевних, белетристичких, научно-популарних дела, разних докумената итд. Они се називају лингвометодички текстови; морају да испуњавају неке услове. Он морају бити:

- Целовити - целовитост захтева да у тексту од којег се полази, на коме се вежба и испитује, не буде неповезаних реченица и делова реченица. Не испитује се читав текст, него само неке реченице или одломак за који се сматра да су најкарактеристичније, најважније за објашњење неке језичке појаве или неког дела.

- Засићени - одабрани текст треба да садржи довољан број примера за илустрацију задате језичке појаве - фонетске, фонолошке, морфолошке, синтаксичке и лексичко-семантичке.

- Прилагођени ученицима - одабрани текстови морају бити прилагођени узрасту ученика и њиховим могућностима. Треба избегавати тешке и за ученике незанимљиве текстове.

- Кратки - пожељно је да текстови намењени настави буду кратки, јер се тако лакше запажају одређене језичке појаве. За анализу језика добродошле су пословице, басне, анегдоте,

кратке приче, огласи, кратки извештаји, као и ма који целовити део текста: дијалог, монолог, опис и сл.

- Нормални (обични) – тј. граматички, правописно и стилски исправни, природни и логични.

44. CASOVI UVEZBAVANJA , OBNAVLJANJA I PROVERE ZNANJA U NASTAVI JEZIKA

Na casovima uvezbavanja insistira se na primeni izucavanog gradiva na novim primerima I u novim situacijama. Tako se u 6.razredu nakon obrade aorista, imperativa I potencijala organizuje cas njihovog uvezbavanja I utvrdjivanja itd. Vezbe se, nakon usmenog obnavaljanja gradiva izvode I na tekstu. Zahtevi pri vezbanju se pojacavaju, ide se od prepoznavanja navedenih zavisnih recenica u tekstu, odredjivanja njihovog znacenja…slozeniji oblik vezbanja bio bi pokusaj svodjenja takvih recenica na odgovarajuce priloske odredbe I utvrdjivanje stilske vrednosti.

Casovi obnavljanja namenjuju se vecim tematskim celinama jezicke gradje nakon njene obrade.cilj im je da se sagleda mesto svake izucavane jezicke pojave u okviru posebnih nastavnih jedinica , kao I mesto tih celina u sirim kompleksima jezickog gradiva. Ako npr.hocemo da obnovimo tematsku celinu glasovnih promena to se moze obnoviti na niz nacina: nastavnik diktira tekst u kome su se desile glasovne promene, a ucenik ih pise kako treba pri diktiranju; ucenicima se daje tekst u kome su reci sa glasovnim promenama napisane ispod crte u obliku u kome nema promene, a ucenici ih na crti pisu u obliku s promenom. Takodje, umesto diktiranja ucenicima se moze dati tekst u kome treba da isprave greske koje su u vezi sa glasovnim promenama koje znaju.

U aktivnostima nastavnik redovno prati, sagledava I vrednuje rad svakog pojedinca u odeljenju, ali treba organizovati I takve casove koji ce biti u celosti namenjeni proveri ucenickog znanja. To su oni casovi kada su obradjene vece celine gradiva. Za takvo kolektivno proveravanje znanja ucenika iz jezika koriste se:

-usmeno postavljanje pitanja I zadataka-radne sveske-prirucnici-kontrolni diktati-testovi (najpouzdaniji nacin provere znanja)

45. METODICKI PRISTUP NASTAVI SINTAKSE U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU)

У школи треба посебан значај придавати различитим врстама вежби, а нарочито онима у којима ученици самостално састављају синтагме различитог типа и користе их у говорном и писаном изражавању.

У оквиру наставе синтаксе може се говорити и о појму инверзије, који се може обрађивати на примеру из књижевности, нпр:

“Откуда моје очи на лицу твоме анђеле брате” (В. Попа “Каленић”)

Положај присвојне заменице у првом стиху је у природном реду, а у другом стиху присвојна заменица је у инверзији. Да би се објаснила ова појава, наставник се мора служити елементима из синтаксе, правописа, стилистике и говорног језика. Зато и није случајно што се инверзија детаљно проучава тек у 4. разреду средње школе. Пре него што пређе на излагање о инверзији, наставник би морао да провери знање ученика, да их подсети на нека питања из синтаксе (субјекат, предикат, објекат и додаци), као и на одређене категорије говорног језика (интонација, интензитет, темпо, акценат). Примере треба узимати из свакодневног живота и из литературе, нарочито из оне која је предвиђена за 4. разред средње школе.

У задатој реченици мења се ред речи тако да се једном истакне предикат, а други пут објекат. На основу оваквих вежби ученици треба да схвате шта се мења стилски и говорно кад се промени ред речи у реченици. Наставна средства којима се наставник и ученици служе не морају бити само књиге, свеске и оловке, него и грамофон и магнетофон. Слушањем добре интерпретације на грамофонској плочи ученик може добро да уочи промене у реченици настале инверзијом.

46. PISMENE VEZBE U NASTAVI

Писмени састави су највиша форма писменог израза ученика. То су самостални ученички радови који настају по наставном подстицају. Они се пишу већ у првом разреду основне школе, у кратким реченицама о мајци, о друговима и сл. Касније ти радови добијају унеколико другачију форму с обзиром на развитак способности ученика и на проширивање њихових знања. Остварују се у облику приповедања, описивања, извештавања и расправе.

Ученици писмене саставе раде у школи и код куће, а повремено и као званичне писмене задатке (четири пута годишње). Успех састава првенствено зависи од саржаја који је њиме обухваћен. ученици најлакше и најуспешније приказују своје доживљаје и догађаје у којима су учествовали или су их видели и/или чули. Зато овакве теме (нпр. "Радо се сећам тог догађаја", "Мама и ја", "Слатко сам се насмејао", "Најдража успомена" и сл.) подстиче ученике да пишу о својим запажањима, утисцима, мислима и осећањима. Са развијањем зрелости и способности, укључују се и захтеви за објективним приказивањем стварности и актуелних друштвених појава. Тематика објективног сведочења претежно се заснива на приказивању догађаја и појава, људи и њихових поступака, на описивање ствари, бића, предела, просторија, личности ("Другарски поступак", "Личност са којом сам делио добро и зло", "Занимљив предео").

За обраду тема као што су "Све је симбол што ти види око" (В. Илић), "Психологија ликова у роману..." и сл. неопходно је да ученици прикупе грађу која је знатно шира од њиховог непосредног искуства. Састави који имају овакве теме захтевају посебно припремање ученика - ученици се благовремено подсећају на битније чињенице, обнављајући градиво, упућују на одговарајућу литературу и друге изворе података.

У 6. и 7. разреду основне и 1. и 2. средње школе појачано је интересовање за сопствену личност, а у порасту је критички однос према околини и друштвеним појавама. Зато ученицима на овом узрасту највише одговара тематика о другарству и људским односима, о личностима и њиховим поступцима, друштвеним проблемима и сукобу генерација.

Ученици 3. и 4. разреда средњих школа појачано се интересују за друштвено информисање човека и младог нараштаја, морално вредновање, духовна и стваралачка моћ човека и његови егзистенцијални проблеми.

47. SAVREMENO STANJE SRPSKOG PRAVOPISA

Današnji pravopis srpskog knjizevnog jezika i njegova rešenja jesu, u pravom smislu, rezultat pravopisne evolucije kod Srba od 1818. godine i Vukovog Srpskog rjecnika. Taj evolutivni tok, opterecen kompromisima , imao je manjih izmena, ali ne I velikih pravopisnih preokreta. Izmene su ocitovale izradom novih prirucnika – Belicevim Pravopisom srpskohrvatskog knjizevnog jezika (1923), Pravopisom srpskohrvatskoga knjizevnog jezika iz 1960.godine Matice srpske I Matice hrvatske I Pravopisom srpskoga jezika iz 1993.god Matice srpske. Ove promene pravopisnih pravila mogu se okarakterisati kao razrada postojeceg stanja i traganja za boljim rešenjima.

Оно што је започето Бечким књижевним договором настављено је 1954. године у Новом Саду “Закључцима о српском језику и правопису”, који има три тачке:

- народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један је језик. Стога је и књижевни језик који се развио на његовој основи, око два главна средишта - Београда и Загреба, јединствен, са два изговора - екавским и ијекавским.

- Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су. Зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи првенствено школском наставом;

- Оба изговора, екавски и ијекавски, такође су у свему равноправни.

“Правопис српскохрватског језика” из 1960. године настао је у складу са овим закључцима.

48. NASTAVA LEKSIKOLOGIJE U SREDNJOJ SKOLI-NA PRIMERU OBREDE POLISEMIJE

O viseznacnosti reci moze se govoriti od petog razreda. Ali u srednjoj skoli, kada se detaljnije izucava leksikologija, treba slikovito, na adekvatno I pazljivo odabranim primereima pokazati proces prenosenja nominacije I ucenike zainteresovati za polisemiju. U metodicke modele valja ukljuciti ucenicima bliske primere I pomocu njih objasnjavati mehanizme delovanja polisemije.

U covekovoj prirodi je da svemu nadje ime I ljudi imaju potrebu da imenuju stvari. Cesto se zbog toga I upotrebljavaju reci koje su poznate. Polisemijom se odlikuju reci iz svakodnevnog zivota, reci koje se odnose na delove tela, porodicu, drustveni zivot, predmete iz svakodnevene upotrebe, zivotinje, biljke itd…

Kao prime moze se uzeti znacenje lekseme noga. Polisemanticka struktura lekseme sastoji se, prema recniku SANU, iz 20 znacenja. Primarno znacenje ove lekseme jeste jedan od dva donja uda, ekstremiteta kod coveka od trupa do vrhova prstiju, koji sluzi za kretanje. Sekundarna znacenja su donji deo noge kod coveka, stopalo ; jedan od delova nekog predmeta (delova namestaja, naprava I sl.) na koji se oslanja gornji deo tog predmeta , nogar ; stub,podupirac (mosta, zida) ; jedan od krakova dvokrakog predmeta (makaza, sestara I sl.)

Primarnost osnovnog znacenja ogleda se u tome sto sekundarna znacenja obicno nastaju od njega.

49. NASTAVA SINTAKSE U OSNOVNOJ SKOLI- OBRADA PROSTE RECENICE

У средњој школи синтакса треба да се проучава заједно са лексиком, фразеологијом и стилистиком, за шта је предвиђено пет школских часова, а програм се наставља на програм основне школе. Да би се прешло на ново градиво треба прво проверити колико је савладано градиво које је раније обрађивано из области синтаксе.

У школи треба посебан значај придавати различитим врстама вежби, а нарочито онима у којима ученици самостално састављају синтагме различитог типа и користе их у говорном и писаном изражавању.

При анализи реченице користи се више метода, нпр. метода постављања питања, која се може практиковати још у основној школи: ученици добијају одређену реченицу, чују је, а онда се постављају питања типа “Ко врши радњу у овој реченици?”, “Шта је предмет вршења радње у реченици?”. На примеру реченице “Марко је продао полован аутомобил”, најпре утврђујемо вршиоца радње (субјекат: Марко), затим предмет радње (предикат: продао је); затим постављамо питање “Шта је Марко продао?” чиме добијамо објекат; “Какав ауто је Марко продао?” и тиме добијамо атрибут итд.

Дакле, рашчлањивањем реченице добили смо њене делове; субјекат, предикат, објекат и атрибут. У сложеним реченицама број питања се повећава, а тичу се времена, места, начина вршења радње итд. Граматичке основе и правила даваћемо ученицима тако да они на конкретним примерима јасно разумеју и схвате те основне појмове. Дидактичко начело “од примера ка

правилу” у настави граматике треба да нађе најтачнију примену. Да би настава граматике била занимљива и стваралачка, треба је повезати са уметничким текстом и наставом књижевности, а затим је повезати и са говорним и писменим изражавањем, и тако учинити практичном и значајном за свакодневну комуникацију.

50. NASTAVA AKCENATA SRPSKOG JEZIKA

Акценат је нарочито гласовно истицање делова говора, речи и група речи или реченица. У српском књижевном језику постоје четири акцента и неакцентована дужина.

Настава акцената зависи од више елемената, нпр. од стручности самог наставника (нарочито ако је наставник из краја са некњижевним акцентом), од акцента у говору ученика, од акцента који ученици чују од других наставника и сл. Када је реч о ученицима, предавања акцената ће, пре свега, зависити од прилика у локалном говору.

Они ученици који имају четири акцента у свом говору треба само да идентификују акценат који је већ присутан у њиховом говору, а они ученици који не познају књижевни акценат морају да науче да имитирају и усвоје оно што до тада нису изговарали. Још у млађим разредима основне школе ученике треба уводити у наставу акцената, при чему би најбоље било да се поштује следећи редослед:

- означавање акцентованих речи подвлачењем у тексту- одређивање места акцента у речи- разликовање квантитета акцента- разликовање квалитета акцента

Да бисмо одредили како се одређује место акцента у речи, најбоље је поредити различите облике исте речи, нпр “живот”/“живота”, “зелен”/“зелена”.

Разликовање квантитета акцента се постиже најпре поређењем двају облика исте речи од којих је у једном дуг, а у другом кратак акценат (мост/моста, кост/кости, планина/планина); после се изговарају парови несродних речи (роб/кључ, књига/правда, вода/нада).

Разликовање квалитета акцента постиже се тако што изговарамо различите облике исте речи које имају различиту интонацију акцента (глава/главу, рука/руку). Пошто се ово савлада, прелази се на облике различитих речи различито интонираних (народ/мајстор, књига/вода).

Неакцентоване дужине - У почетку ћемо изговарати парове речи где је једна реч са дужином, а друга без ње (жене/жене, јунак/поток), а затим ћемо изговарати речи у синагми и реченици.

51. METODICKI PRISTUP OBRADI TVORBE RECI U OSNOVNOJ SKOLI

Када се говори о творби речи, на самом почетку, на примерима, треба објаснити разлику између простих, изведених и сложених речи:

- брат, прст, црн- братов, прстић, црнац- братучед, прстохват, Црногорац

Прва група речи састављена је од речи које по свом облику немају везе са другим речима сличног значења и ниједан њихов део није узет од неке друге речи, нити се оне могу делити на мање речи. Зато се оне и зову просте речи. Међутим, речи као што су братов, прстић и црнац садрже у себи друге речи, с којима су у значењској вези. Ове и остале речи што се овако изводе од једног основног дела додавањем наставака зову се изведене речи. Основни део изведене речи зове се корен, који је најмањи заједнички део за више речи сродног значења од којег су те речи изведене. Речи из треће групе састављене су од две речи; овакве и сличне речи, састављене спајањем две или више речи називају се сложене речи или сложенице.

Сложенице могу настати простим срастањем њихових саставних делова (стармали, Београд), уметањем спојног вокала (риђокоса, брзоплет, тврдоглав). По синтаксичком односу делова сложенице могу бити:

- напоредне (саставни делови су речи исте врсте: глувонем, француско-пруски)

- одредбене (у првом делу је обично придев, прилог или речца, а у другом је именица, придев или општи глаголски део: Београд, оштроумље, нечовек, превелик)

- допунске (у првом делу је обично императив неког глагола а у другом именица у акузативу: газивода, гуликожа, ћулибрк, памтивек, руководилац)

52. LEKSICKE I SEMANTICKE VEZBE

За наставу лексике од пресудног значаја су лексичке и семантичке вежбе, чији је циљ да ученицима укажу на изванредно лексичко богатство нашег књижевног језика и на могућности његове примене у говору и писању.

Ovakva vrsta vezbanja predstavljaju pripremanje ucenika za pisanje sastava. Na taj nacin se kod ucenika stvara navika da traze najbolje izraze za ono sto zele da kazu. Zbog ovakvog svog znacaja vezbe se narocito primenjuju u mladjim razredima osnovne skole, ali se primenjuju I do kraja skolovanja.

Одредићемо општа значења неких лексичких појмова, а затим тражити од ученика да наброји што више речи са истим или сличним значењем. За сваку нову реч ученик добија по један поен. Овако, у облику такмичења, могуће је мотивисати ученике на нову врсту рада у области језика и лексике, а тиме и на даље усавршавање језичке културе ученика. Овај облик такмичарског рада може се ефикасно остварити и у раду по групама у коме ће свака група заједнички решавати постављене задатке.

За вежбање на овом часу могу да нам послуже следеће речи са истим или сродним значењем, али и многи други појмови из наше богате лексичке грађе:

дете црн ићибеба мрк ходатиодојче гарав пешачитиноворођенче загасит газитиповојче таман корачатимаза мрачан помаћи сечедо тмуран трчатидериште чађав летети

53. NASTAVA LINGVISTIKE U SREDNJOJ SKOLI

54. METODICKI PRISTUP NASTAVI MORFOLOGIJE U OSNOVNOJ SKOLI- OBRADA PADEZA

У савременој методици падежи се одређују

нпр. постоји тзв. граматички начин одређивања падежа, који укључује морфолошка и синтаксичка средства препознавања. Морфолошка средства препознавања подразумевају одређивање падежа уз помоћ наставака, што није увек успешно јер има падежа са истим наставцима. Синтаксичка средства препознавања знатно су поузданија - она подразумевају одређивање падежа помоћу њихове функције у реченици. Тако нпр. Н. и А. jеднине именице “поље” гласе исто али се на основу различитих функција у реченици може одредити у ком је падежу употребљена (ако је у функцији субјекта онда је у Н., а ако је у функцији објекта онда је у А.). Осим тога, при одређивању падежа у обзир се може узети и однос између именице и предлога, тј. чињеница да уз одређене падеже иду и одређени предлози (нпр. за датив - к, према, ка; за инструментал - с, са; за локатив - у, на, по, о).

Поред граматичких постоје и неграматички принципи одређивања падежа и то преко методе замењивања. Суштина ове методе је да се падеж који се одређује замени истим падежом неке

именице другог рода: нпр. именица “коњ” једнако гласи и у Г. и у А. једнине (коња); ако хоћемо да сазнамо у ком је падежу она употребљена, у истим падежима је замењујемо неком именицом женског рода, нпр “крава”: “Немам коња” и “Немам краву”.

Падежи се могу утврдити и поређењем акцената. Нпр. разлика између Н. једнине и Г. множине (Књига је на столу: На столу је много књига), или између Г. једнине и А. множине (Исцепао је лист из књигē: Купио је нове књиге). Акценат може бити и дистинктивно обележје за разликовање глаголских облика.

55. PRAVOPISNE VEZBE U NASTAVI (TEORIJSKE OSNOVE)

Вежбање правописа обавља се на конкретним примерима и у тим случајевима указује на најважнија ортографкса правила. Ту ће доћи упознавање са писањем појединих, тежих речи код којих се најчешће греши (нпр. код глаголског придева радног: био, дошао; код сложеница: испитати, ишчистити; код растављања речи на слогове; код глаголског придева трпног: деонесен, спасен итд.).

На часовима усменог и писменог изражавања треба посебну пажњу поклањати изражајном читању и увежбавању интерпункције, при чему се посебно води рачуна о прозодији и интерпункцији датог текста.такође треба примењивати облик групног и индивидуалног рада, као и допунску наставу. Практиковати диктате и аутодиктате, кориговање ђачког рукописа и откуцане текстове са омашкама.

За многе правописне вежбе могу се пронаћу погодни текстови у читанкама и књижевним делима, у штампи и ученичким радовима, или се могу стварати реченице са погодним примерима. Већина вежбања траје око 15-20 минута. Она најчешће улазе у структуре комбинованих часова, где се повезују са наставом граматике, говорним вежбама, тумачењем уметничких текстова и припремањем ученика за писмени задатак. Ако се вежбање одужи и захвати читав час, обично постаје досадно и празно у завршници.

Скоро све правописне вежбе имају писани облик. Према начину на који се ученицима саопштава или сугерише оно што треба да напишу, правописне вежбе могу имати више облика:

- диктат - начин читања или казивања који је прилагођен условима записивања- самодиктат - ученик при писању диктира сам себи претходно научен текст- допуњавање текста - текст са изостављеним деловима које треба допунити- исправљање текста - текст са дидактички прорачунатим омашкама за исправку- преписивање текста- коментарисање правописа у тексту итд.

56. NASTAVA MORFOLOGIJE U SREDNJOJ SKOLI (NA PRIMERU)

Када се говори о творби речи, на самом почетку, на примерима, треба објаснити разлику између простих, изведених и сложених речи:

- брат, прст, црн- братов, прстић, црнац- братучед, прстохват, Црногорац

Прва група речи састављена је од речи које по свом облику немају везе са другим речима сличног значења и ниједан њихов део није узет од неке друге речи, нити се оне могу делити на мање речи. Зато се оне и зову просте речи. Међутим, речи као што су братов, прстић и црнац садрже у себи друге речи, с којима су у значењској вези. Ове и остале речи што се овако изводе од једног основног дела додавањем наставака зову се изведене речи. Основни део изведене речи зове се корен, који је најмањи заједнички део за више речи сродног значења од којег су те речи изведене. Речи из треће групе састављене су од две речи; овакве и сличне речи, састављене спајањем две или више речи називају се сложене речи или сложенице.

Сложенице могу настати простим срастањем њихових саставних делова (стармали, Београд), уметањем спојног вокала (риђокоса, брзоплет, тврдоглав). По синтаксичком односу делова сложенице могу бити:

- напоредне (саставни делови су речи исте врсте: глувонем, француско-пруски)

- одредбене (у првом делу је обично придев, прилог или речца, а у другом је именица, придев или општи глаголски део: Београд, оштроумље, нечовек, превелик)

- допунске (у првом делу је обично императив неког глагола а у другом именица у акузативу: газивода, гуликожа, ћулибрк, памтивек, руководилац)

57. AKCENATSKE VEZBE U NASTAVI (OSNOVNA SKOLA)

Акценат је нарочито гласовно истицање делова говора, речи и група речи или реченица. У српском књижевном језику постоје четири акцента и неакцентована дужина.

Настава акцената зависи од више елемената, нпр. од стручности самог наставника (нарочито ако је наставник из краја са некњижевним акцентом), од акцента у говору ученика, од акцента који ученици чују од других наставника и сл. Када је реч о ученицима, предавања акцената ће, пре свега, зависити од прилика у локалном говору.

Они ученици који имају четири акцента у свом говору треба само да идентификују акценат који је већ присутан у њиховом говору, а они ученици који не познају књижевни акценат морају да науче да имитирају и усвоје оно што до тада нису изговарали. Још у млађим разредима основне школе ученике треба уводити у наставу акцената, при чему би најбоље било да се поштује следећи редослед:

- означавање акцентованих речи подвлачењем у тексту- одређивање места акцента у речи- разликовање квантитета акцента- разликовање квалитета акцента

Да бисмо одредили како се одређује место акцента у речи, најбоље је поредити различите облике исте речи, нпр “живот”/“живота”, “зелен”/“зелена”.

Разликовање квантитета акцента се постиже најпре поређењем двају облика исте речи од којих је у једном дуг, а у другом кратак акценат (мост/моста, кост/кости, планина/планина); после се изговарају парови несродних речи (роб/кључ, књига/правда, вода/нада).

Разликовање квалитета акцента постиже се тако што изговарамо различите облике исте речи које имају различиту интонацију акцента (глава/главу, рука/руку). Пошто се ово савлада, прелази се на облике различитих речи различито интонираних (народ/мајстор, књига/вода).

Неакцентоване дужине - У почетку ћемо изговарати парове речи где је једна реч са дужином, а друга без ње (жене/жене, јунак/поток), а затим ћемо изговарати речи у синагми и реченици.