IzdavačCentar za liberalno--demokratske studije

RedakcijaIlija Vujačić, BoškoMijatović (glavniurednik), SlobodanSamardžić, Dragor Hiber

Sekretar redakcijeAleksandra Stankov--Mijatović

Grafički dizajnZoran M. Blagojević

Za izdavačaZoran Vacić

Štampa: Goragraf,Beograd, novembar 2001.

Izlazi jednom mesečno

Sva prava zadržava CLDS.Prenošenje tekstova ucelini ili delovimadozvoljeno je samo uznavođenje izvora

Adresa izdavačaBeograd, VojvodeDobrnjca 52

Tel-fax: 767-294, 768-295

Web sajtwww.clds.org.yu

E-mailoffice@clds.org.yu

Projekat podržavaWestminster Foundationfor Democracy

MESEČNE POLIT IČKE ANALIZE

OKTOBAR 2001 CLDS

Sadržaj:

Boško Mijatović 3

Pregled meseca

Slobodan Samardžić 9

Kosovska o(p)tužna igra

Ilija Vujačić 15

Posledice propalihrazgovora o sudbini

zajedničke države

Radmila Nakarada 21

Slika svetanakon 11. septembra

Boris Begović 26

Srbija na istoku: ideološkiznačaj jednog nobelovca

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MABoško Mijatović1

Pregled meseca

2. oktobar

Na sastanku DOS-a je, po ko zna koji put, izraženaprivženost zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore i MiroljubLabus imenovan za člana delegacije koja će pregovaratisa Crnogorcima. Savezni prermijer Pešić je tako ustupiomestu svom potpredsedniku, uz uverenje da će DPS i društvoteže odbiti Labusa. Ipak, DPS je to ekspresno učinio, uz go-milu uvreda na Koštuničin račun.

U drugom delu sastanka zaključeno je da se još ne mo-že doneti odluka o eventualnom učešću Srba na kosovskimparlamentarnim izborima, zakazanim za 17. novembar, pošto je stanje na Ko-sovu izutetno teško, a administracija UNMIK-a praktično ništa nije učinila dase ono poboljša. Srpska strana će ponuditi formalni protokol, kojim se pred-viđaju garancije za bezbednost tamošnjih Srba, kao i njihova saradnja sa Sr-bijom i Jugoslavijom. Sa druge strane, međunarodna diplomatija vrši sve sna-žniji pritisak kako na Srbe u pokrajini, tako i na Beograd, znajući da bi izboribez Srba imali sumnjiv legitimitet. A na raspolaganju joj stoje brojni instru-menti, od finansijskih do čisto političkih.

2. oktobar

Vlada Srbije odbacila je uslove DSS-a za promenu načina rada vla-de, čije bi prihvatanje omogućilo ovoj stranci da se u nju vrati. Đinđić timedemonstrira čvrstinu, a DSS nije ozbiljno zainteresovan za povratak u vladuu ovom smutnom vremenu.

3. oktobar

Rudari Kolubare stupili su u štrajk, tražeći znatno povećanje plata idruge beneficije. Ovo je neprijatan događaj za vlast, jer je ta ista Kolubaragodinu dana ranije podržala DOS i bitno doprinela legalnoj smeni starog re-žima. Ipak, štrajk je posle par dana zaustavljen, a rudari (bolje reći bageristi)zadovoljili su se znatno manjim od traženog. Odlučnost vlade je preovladala,kombinovana sa pretnjama otpuštanjem usled neodržavanja zakonitog nivoarada i dobrim PR-om. Bilo je i politike: Đinđić je samo nagovestio, a Veseli-nov otvoreno optužio DSS za inspiraciju štrajka, što je Koštunica odlučno de-mantovao.

3

1 Predsednik Programskog saveta CLDS. .

3. oktobar

Predsednik Koštunica izjavio je da će sarađivati sa premijeromĐinđićem, i pored znatnih neslaganja, do sledećih izbora. Time je otklonjenaopasnost od nestabilnosti vlasti u Srbiji, odnosno postavljanja pitanja povere-nja vladi. Ranija strategija DSS-a – oštar sukob sa DS-om i stalne kritike ipretnje obaranjem vlade – nanela je najviše štete samom DSS-u i Koštunici.Nadajmo se da je sada jasno da reforme mogu da iznesu samo zajedno i da ni-jedan od njih nema realne šanse da pobedi sam. Na njihovim sukobima profi-tiraju drugi.

10. oktobar

Međunarodni monetarni fond savetovao je devalvaciju dinara.Danas je objavljen izveštaj misije MMF-a, koja je ovde boravila tokom leta,a u kome se kaže: „Misija je savetovala postepenu i umerenu depresijaciju[devalvaciju] dinara” kako bi bila očuvana konkurentnost jugoslovenske pri-vrede, a zbog rasta realnog kursa dinara i smanjenja konkurentnosti izvoza.Izvršni odbor MMF-a je isto saopštio diplomatskim rečinikom: da bi trebalo„kalibrirati kurs kako bi se ograničilo gubljenje spoljne konkurentnosti”. Za-što nam niko do sada nije rekao šta misli MMF?

12. oktobar

Đukanović i Vujanović prihvatili su učešće Miroljuba Labusa upregovorima o odnosima Crne Gore i Srbije, doduše kao predstavnika DOS-a. Da li je put pregovorima otvoren ili će sada nastati spor oko Labusove vi-zit-karte? Koštunica je rekao da stav crnogorskog dvojca izaziva „nedoumi-ce”, a Đinđić da je „neozbiljan”.

15. oktobar

Bogoljub Karić pobegao je u inostranstvo, zajedno sa porodicom.Ubrzo se vratio, ali je time još više dramatizovana afera sa Karićima. Neću seupuštati u opisivanje i komentarisanje ove dobro poznate priče, ali ću sebi (ičitaocima) postaviti jedno pitanje: ukoliko su zaista toliko bogati kako priča-ju, ukoliko im se većina poslova zaista nalazi van zemlje, zašto ne izvade izdžepa tu (za njih) sitnicu od stotinak miliona maraka i ne plate šta su dužni?

16. oktobar

Samostalni sindikat organizovao je generalni štrajk, a povodompredloga Zakona o radu, o kome bi uskoro trebalo da se raspravlja u skupšti-ni. Formalni zahtev SSS-a je povlačenje predloga zakona iz skupštinske pro-cedure i njegova prerada prema zahtevima sindikata. Đinđić je prethodnihdana odlučno odbacio zahteve za povlačenjem, ali je dozvolio mogućnost

Boš

ko M

ijato

vić

PRIZ

MA

4

poboljšanja teksa. U Beogradu je demonstriralo dvadesetak hiljada radnika,ali do ozbiljnijih prekida rada nije došlo ni u Beogradu, ni u Srbiji. General-ni štrajk je propao. Sledećih dana se pokušalo sa blokiranjem puteva po Sr-biji, ali se ubrzo odustalo zbog pretnji policije da će intervenisati.

Samostalni sindikat ima težak problem: bije ga glas promiloševićev-skog sindikata, ne bez razloga; on bi da se promeni i prilagodi novom vreme-nu, ali mu to ne polazi za rukom. Pokušava da se kroz oštre istupe predstavikao borac za radnička prava, ali nailazi na vrlo mlak odziv. Sindikat Nezavi-snost izabrao je lošu strategiju: potpuno se pasivizovao i nije učestvovao upregovorima o nacrtu zakona, želeći da se distancira i od vlade i od Samostal-nog sindikata. Time se potpuno marginalizovao. Priključio se štrajku, ali seopet povukao.

Sindikati se bore za tri cilja: za obavezno kolektivno pregovaranje nasvim nivoima, od državnog do nivoa preduzeća, za što je moguće teže otpu-štanje zaposlenih i za što veću zakonsku ulogu za sindikate u odnosima po-slodavaca i zaposlenih. Prihvatanjem ovih zahteva bilo bi ukinuto slobodnodogovaranje poslodavaca i radnika, a time i tržište radne snage. Ekonomskiefekti bili bi pogubni, od definitivnog upropašćavanja društvenog sektora doodsustva stranih investicija i onemogućavanja privatizacije.

Da bi se pokušao prevazići problem, organizovan je zajednički radpredstavnika Samostalnog sindikata i poslaničke grupe DOS-a. Vesti su pro-tivrečne: dok Smiljković, šef sindikata, tvrdi da vlada popušta i prihvata su-štinske zahteve, dotle Đinđić izjavljuje da se čine tehnička poboljšanja teksta.Videćemo ishod.

17. oktobar

Nenad Čanak je dosadio svima, pa i Zoranu Đinđiću. Predsednik vladeSrbije izjavio je da se protivi „svim ekstremizmima” u Srbiji i Vojvodini, teda će poslanici DS u Skupštini Vojvodine glasati za opoziv Čanka. Isakov,saveznik Čankov, najavio je da će se Đinđiću možda „dogoditi da polomi zu-be”, dok je sam Čanak bio iznenađen i lepim rečima pokazao želju za smire-njem sukoba.

Nije iznenađenje da Đinđić ne obožava Čanka, makar zato što mu voj-vođanski separatizam krnji vlast. Imali su njih dvojica i ranije teške sukobe,ali se Đinđić povukao kada se zaoštrio njegov sukob sa Koštunicom i kada sumu zatrebali, radi održanja vlade, svi poslanički glasovi iz DOS-a, pa i stra-naka Čanka i Isakova. To je Čanak vrlo dobro shvatio i odmah pokušao da is-koristi, ne trudeći se da sakrije sve svoje ambicije i karakterne crte. Kada jeKoštunica saopštio da DSS neće postavljati pitanje poverenja republičkojvladi, Čankove akcije kod Đinđića su pale na staru, nisku meru.

Sledećih dana je DS inicirala glasanje o poverenju Nenadu Čanku uSkupštini Vojvodine, ali nije uspela. Ubedljiva većina poslanika glasala je zaopoziv, ali su nedostajala tri glasa do potrebnog broja. Među onima koji nisuglasali za opoziv su i poslanici nekih „beogradskih” stranaka Đinđićevih sa-veznica (GSS, DHSS, Socijaldemokratija-Orlić), što svedoči ili da posao nije

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

5

dobro pripremljen ili da je napravljen neki dogovor iza scene. Vođe vojvo-đanskih demokrata patetično su se zaplele u najave novih svakodnevnih gla-sanja i o povlačenju DS-a iz vlade Vojvodine, ali od toga nije bilo ništa. Ča-nak i dalje smiruje situaciju, pokušavajući da politički preživi i dočeka sle-deći povoljan trenutak; protivi se političkim podelama i zagovara tolerantnusaradnju. Da čovek ne poveruje. A tokom poslednje dve nedelje je, na pri-mer, zagovarao da u pregovorima o federaciji učestvuje Vojvodina umestoSavezne vlade, optužio DSS za nacionalsocijalizam i blokadu reformi i pro-stački se ponašao prilikom skidanja oznaka RTS-a. Hlađenju Čanka sigurnoje doprinelo Đinđićevo pominjanje mogućnosti da se u Vojvodini održe no-vi izbori.

19. oktobar

Predsednik Koštunica poslao je pismo američkom predsednikuBušu. Pritisnut sa mnogih zapadnih strana da pozove Srbe sa Kosova i Meto-hije da učestvuju na izborima, rešio je da pokuša obraćanjem na najvažnijuadresu. Upoznao je Buša sa stradanjma Srba na Kosovu i neaktivnošću UN-MIK-a i, prirodno, solidarisao se sa borbom protiv terorizma. Nazvao je „ap-surdnim” govor o izborima u takvim uslovima.

Buš ipak ne smatra da je to apsurdno i u odgovoru traži od Koštuniceda podstakne učešće Srba na izborima, izražavajući saglasnost sa potrebomda se svima obezbedi miran život na Kosovu i povratak iseljenih.

20. oktobar

Predsednik Koštunica ponovo je zakazao razgovor o budućnostiJugoslavije za 26. oktobar. Miroljuba Labusa je titulisao sa „potpredsednikSavezne vlade”, što nagoveštava neizvesnost o održanju sastanka, pošto Đu-kanović i dalje odbija da prizna postojanje Jugoslavije i da razgovara sa pred-stavnicima njene vlade. Kuštunica je ipak u povoljnijoj poziciji nego ranijestoga, prvo, što se ohladio za pregovore, pa Đukanović više ne može da igrana veliku Koštuničinu zainteresovanost, i, drugo, što zapadna diplomatija po-jačava pritisak na crnogorski vrh.

22. oktobar

G 17 plus samostalno izlazi na sledeće izbore. Organizacija koja jedo sada vešto kombinovala stručni i politički aspekt svoga delovanja otvorilaje karte i pokazala čiste političke ambicije. Dogodilo se ono što je bilo vero-vatno, što je cela politička čaršija pretpostavljala još od vremena formiranjamreže kancelarija G 17 plus po Srbiji. Dinkić i Labus su odbili da komentari-šu Markovićevu najavu. Time pokušavaju da sačuvaju povoljan imidž neza-visnih stručnjaka, iako to više nisu. Sada postaju jasnije Dinkićeve ranije kri-tike DOS-a i vlade Srbije, najave da će Beograd postati finansijski centar ju-goistočne Evrope i slično. Predizborna kampanja je započeta.

Boš

ko M

ijato

vić

PRIZ

MA

6

Osnovni rizik za G 17 plus dolazi od pretvaranja jedne nominalno eks-pertske, politički neutralne organizacije u pravu političku, usmerenu na osva-janje vlasti. Pitanje je kako će građani primiti ovaj zaokret, da li će reći „aha,sada se pokazuje da i vas samo intresuje vlast i da niste dobronamerne slugenaroda, kako ste se predstavljali”. Drugim rečima, popularnost koju sada uži-va G 17 plus lako može opasti sa transformacijom organizacije, jer je ta po-pularnost bila zasnovana na jednom konceptu organizacije – ekspertskom,politički neutralnom – dok se sada prelazi u sasvim drugi. Naravno, novastranka će i dalje negovati ekspertski imidž i potiskivati politički, kako bi bašminimizovala gubitke koje pominjem. Drugo, pitanje je da li će svi sadašnjiugledni članovi ove organizacije ostati u njoj ili će neki otići, jer se nisu upi-sivali u stranku, već u dobronamernu ekspertsku organizaciju. I treće, najva-žnije, G 17 plus se pretvara od dobrodošlog saveznika postojećih stranaka unjihovog protivnika, što ne može a da ne oteža njen položaj. Silazak sa olim-pijskih visina u srpsku političku arenu ne može a da ne uprlja pridošlice. Do-brodošlice od strane starosedelaca svakako neće biti.

Neizvesno je kako će srpska politička scena reagovati na pojavu G 17plus kao takmaca. Nije nemoguće da nova konkurencija doprinese izvesnomsmirivanju tenzija i, čak, zbližavanju Koštunice i Đinđića, koji su i najvišeugroženi pojavom novog takmaca.

24. oktobar

Ministarstvo privatizacije Srbije objavilo je tender za prodaju sve tricementare. Znači, privatizacija je počela! Bilo je i vreme.

Izvesno iznenađenje predstavlja zahtev da učesnik na tenderu ima ka-pacitet od 7,5 miliona tona (za Beočin i Novi Popovac) i 3 miliona tona (zaKosjerić). Pretpostavljam da Ministarstvo time želi da obezbedi isključivovelike investitore iz cementne industrije, što nije nerazumna ideja. Međutim,ona ima i manje povoljno naličje: ovim se ograničava konkurencija investito-ra, što neminovno vodi nižoj prodajnoj ceni. A Srbiju, kao i svakog prodavca,treba da interesuje maksimalan prihod od prodaje.Tri konkretnija pitanja su:prvo, zašto se ograničavati na kupca iz cementne industrije? Ništa ne fali nivelikim industrijskim, građevinskim ili finansijskim firmama. Drugo, zašto jebolja velika, a možda loša cementna firma od manje, ali dinamične? Samaveličina uopšte ne garantuje dobar menadžment i dobre poslovne rezultate.Treće, a povezano s prethodnim, kapacitet nije dobra mera produkcije ili ve-ličine jedne firme, jer mnoge koriste manji deo kapaciteta u proizvodnji. Pri-mera radi, jedan potencijalni kandidat dolazi iz Grčke, a u Grčkoj je uposlenasamo jedna polovina kapaciteta, pa je ukupna proizvodnja zemlje manja odkapaciteta toga kandidata.

Opštije govoreći, u izjavama ministara iz srpske vlade nazire se izve-sno zanemarivanje visine cene kao kriterijuma izbora kupca u privatizaciji, anaglasak se daje na obim socijalnog programa, nove investicije i obavezuproduženja proizvodnje. To bi bila pogrešna strategija. Socijalni program di-rektno smanjuje prodajnu cenu, odnosno investitoru je svejedno da li plaća

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

7

radnicima ili državi. A državi ne bi trebalo da bude svejedno. Zatim, nove in-vesticije trebalo bi da budu stvar kupca firme i njegove procene poslovnihperspektiva, a ne države. U jednoj stagnantnoj grani, sa velikim, neiskorišće-nim kapacitetima, investicije čak nisu potrebne. Na kraju, prisiljavati investi-tora da održava u životu firmu koja nema perspektivu nije razumno. Niko neinvestira da bi zatvorio dobru fabriku (u takvu glupost mogu da veruju samoneznalice), ali se povremeno događa da investitor pogreši i kupi firmu kojanema šansi na uspeh. Sa strogog ekonomskog stanovišta, prodavca ne bi tre-balo da zanima ko je kupac i šta će da radi sa kupljenom robom, pa bilo to ipreduzeće, već samo najviša moguća cena. Ostalo je politika.

25. oktobar

Predsednik Koštunica i šef UNMIK-a Hakerup razgovarali o situ-aciji na Kosovu i mogućnostima za njeno poboljšanje, a u svetlu predstoje-ćih izbora. Naime, svetska diplomatija je veoma zainteresovana za učešće Sr-ba na izborima, ali sami Srbi nisu, usled očajnih životnih uslova na Kosovu.Takva situacija daje Srbima priliku da pregovaraju i da pokušaju da dobijeodređene koncesije, usmerene na poboljšanje svoga položaja u pokrajini. Vi-devši da lokalni Srbi ne pokazuju dovoljnu popustljivost, svetska diplomatijase okrenula Beogradu i pokušala da kombinacijom pritisaka i lepih obećanjaisposluje poziv državnog vrha kosovskim Srbima da ipak izađu na izbore.

Strategija srpske strane zasnovana je na pokušaju da se sa UNMIK-omostvari dogovor kojim bi se predvidele mere usmerene na povećanje bezbed-nosti Srba na Kosovu, održavanje izvesnih srpskih institucija u pokrajini injihovo povezivanje sa Srbijom i Jugoslavijom. Eventualni sporazum bio bipretočen u ugovor ili bar deklaraciju, koja bi predstavljala i formalnu obave-zu. Tako lep plan teško da je prihvatljiv Hakerupu, mada je on pokazaospremnost na izvesne, skromne koncesije, izgleda više verbalne nego suštin-ske prirode.

26. oktobar

Konačno su se sreli Koštunica, Đukanović, Đinđić, Vujanović i La-bus. Do poslednjeg dana sastanak nije bio izvestan, zbog statusa Labusa, alije Đukanović na kraju popustio.

Rezultat skupa je za mnoge neočekivan i razočaravajući: pozicije dve-ju strana su previše udaljene da bi moglo biti plodnog dijaloga, pa je najboljeda građani Crne Gore iskažu svoju volju na referendumu. Zaključak je sa-svim razuman, jer zaista ne bi imalo smisla razvlačenje pregovora bilo ovihučesnika, bilo nekakvih komisija kada je jasno da kompromisa između dvejupozicija ne može biti i da je glasanje jedini način da se razreši čvor.

Srpskoj strani ovakav rasplet odgovara, jer predstavlja najbrži načinda se reši državno pitanje, koje opterećuje Srbiju i vezuje joj ruke. Da po-menem samo dva problema: odnose sa svetom, posebno u ekonomskojoblasti, i instrumentalizaciju savezne države od strane SNP-a radi njihovih

Boš

ko M

ijato

vić

PRIZ

MA

8

unutarcrnogorskih političkih potreba. Ni Đukanović nema više potrebe zaotezanjem, jer je savladao izvesne otpore u svojoj stranci, preocenio da jeprotivnjenje zapada nezavisnosti verbalno i rešio da ide na referendum.

Ostaje još pitanje uslova referenduma, odnosno potrebne većine, iobezbeđenja poštene realizacije refrenduma. Crnogorski liberali predlažu dadovoljna većina bude većina glasalih, čak bez obzira koliko je glasača izašlo(može i manje od polovine). DPS je sklon većini glasalih, s tim da glasa naj-manje polovina biračkog tela. Koalicija za Jugoslaviju traži kvalifikovanuvećinu (znatno iznad polovine glasova), s tim da pravo glasa dobiju svi drža-vljani. Ima znakova da je svetskoj diplomatiji bliži stav SNP-a nego DPS-a.Njoj, verujem, ne odgovara formalna secesija Crne Gore, ali joj ne bi smeta-lo produženje sadašnje faktičke. Oko ovih pitanja će biti još dosta vatre u Cr-noj Gori.

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

9

Slobodan Samardžić1

Kosovska o(p)tužna igra

Poslednjih mesec dana svedoci smo izvanredno žive aktivno-sti predstavnika međunarodne zajednice u našoj zemlji, raču-najući tu i UNMIK, oko izlaska kosmetskih Srba na izboreraspisane za 17. novembar. Sve relevantne međunarodne or-ganizacije i države dale su svoje preporuke i uputile blage na-govore domaćim vlastima da utiču na pozitivnu odluku Srbasa Kosova. Nema tu nikakvih pretnji ni ucena, ali se po pravi-lu ističe da bi negativan ili pasivan stav naših vlasti umanjiorastući rejting zemlje kao činioca regionalne stabilnosti i po-tencijalnog stuba bezbednosti u ovom delu Evrope.

Ova stopljenost unutrašnjeg i spoljnjeg do te je meredošla u prvi plan da se od velikih regionalnih i svetskih efekata izlaska Srbana izbore ne vidi njihova situacija i njihov specifičan interes da se odazovupozivima koje im ceo svet štedro upućuje. Izvesno je da bi UNMIK i Speci-jalni predstavnik Generalnog sekretara (Hans Hekerup) imali koristi od oda-ziva svih nacionalnih zajednica na izborima zbog dobro obavljenog posla uovoj delikatnoj fazi njihovog prisustva. Ujedinjene nacije bi, takođe, moglebiti zadovoljne stoga što se jedna njihova mirovna operacije privodi svom nesamo mirnom nego i demokratskom epilogu. Kosovski Albanci bi pogovotobili zadovoljni, jer će u budućim institucijama biti dominantni i moći će i timlegalnim sredstvima da grade svoju nezavisnost. Vlasti u SR Jugoslaviji i Sr-biji bile bi pohvaljene zbog kooperativnosti i to bi mogle dalje da koriste uučvršćivanju međunarodnog položaja zemlje. Jedino je pitanje, šta tu dobija-ju Srbi sa Kosova i Metohije.

Postoji, razume se, odgovor i na ovo pitanje. Srbi dobijaju mogućnostda u novim ustanovama Kosova, pre svega skupštini i vladi, brane svoje inte-rese i bore se za svoju budućnost. To će posle izbora biti, kako kažu predstav-nici UNMIK-a, jedino mesto i jedini način da se čuje njihov glas. Sve van to-ga biće neprihvatljivi paralelizam, tako reći čista ilegala.

Ako je radi sveg lokalnog i svetskog značaja važno da Srbi izađu na iz-bore, valjalo bi razmotriti i naizgled manje važnu stvar – koji bi lični i grupnirazlozi rukovodili ove ljude da se odazovu ovom dramatičnom pozivu sveta.Oni, naravno, treba da pomognu i svojoj zemlji (bar je oni tako doživljavaju)i Hekerupu i Ujedinjenim Nacijama. Ali, nije naodmet uzeti u obzir i njihoveinterese onako kako ih oni vide polazeći od pretpostavke da ljudi ipak najbo-lje sagledavaju sopstvene interese.

Najpre, nekoliko reči o položaju Srba na Kosovu i Metohiji danas. Toje, manje-više svima poznato, ali bez velikog opisivanja treba uvek ukazivati

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

10

1 Direktor političkih studija CLDS, politički savetnik predsednika SRJ.

bar na elementarne činjenice. U pokrajini danas živi oko jedna trećina Srba upoređenju sa skorašnjim vremenom kada je započelo njihovo masovno prote-rivanje. Dakle, ima ih 70-80 000, dok ih je preko 200 000 proterano i nalaze seu ostatku Srbije i u manjem broju u Crnoj Gori. Za dve i po godine od progo-na, koji je dobrim delom obavljen u prisustvu međunarodne civilne i vojne mi-sije, organizovanim povratkom, tj. preko aktivnosti UNMIK-a, vratilo se 126osoba (Osojanska dolina). Treba podsetiti da je oko 800 000 za vreme rata na-silno isteranih Albanaca neposredno nakon rata vraćeno u roku od sedam dodeset dana. Sa njima je u zemlju ušao nepoznat broj Albanaca iz Albanije, raz-ume se u srpske kuće i stanove. Priština je, na primer, pre rata imala oko 250000 stanovnika, od koji je bilo oko 45 000 Srba. Sada po UNMIK-ovim proce-nama ima oko 500 000 stanovnika, među kojima je oko 400 Srba. Od onih ko-ji su ostali u pokrajini, Srbi većinski žive u tri i po opštine (Leposavić, ZubinPotok, Zvečan, i severna Mitrovica), dok u ostalim kosmetskim opštinama ži-ve i većim ili manjim enklavama okruženi neprijateljski nastrojenim alban-skim življem. Relativna sloboda kretanja za Srbe postoji samo u njihovim ve-ćinskim opštinama, dok u ostalima žive u tipičnim getima bez elementarnihprava i uslova za život. Seosko srpsko stanovništvo dnevno je izloženo alban-skim pritiscima za prodaju zemlje i kuća. Njihov izlazak na zemlju i kretanjemeđu getima moguće je samo uz prisustvo i pratnju UNMIK-ove policije. Sto-ga se i obavlja retko, koliko je potrebno za održanje golog života.

Izbegli i raseljeni Srbi, oni koji se nalaze u ostatku Srbije i manjim de-lom u Crnoj Gori, žive čemerni izbeglički život, bez izgleda da se radno i ži-votno integrišu u nove sredine i sa očajničkom nadom da će se vratiti svojimkućama u pokrajini. Nakon dve i po godine, realne šanse za ovo drugo svede-ne su na minimum.

Ljudima koji se nalaze u ovakvom položaju sada se nude izbori. Nudiim se mogućnost da u novim institucijama vlasti, zajedno sa većinskim Al-bancima, odlučuju o svojim životnim pitanjima u jednoj viziji multietničkogKosova. To je pristup koji otprilike kaže: nije više bitno šta je bilo, već šta ćebiti i kako okrenuti stranicu istorije prema napred. Civilna i vojna uprava UNbiće još zadugo tu da potpomogne, osnaži i garantuje proces. Uzmimo ovajpoziv kao dobronameran i ispitajmo šta se to, zapravo, izborima Srbima nudi.Kakve su, zasad samo na papiru, institucije u kojima bi oni mogli da branesvoja prava i interese. Osnovno pitanje ovde je kako se do tih institucija došloi kakvu one imaju legitimnost za Srbe. To je pitanje koje se u ozbiljnoj disku-siji, pa i ovoj povodom izbora, ne može izbeći.

Sredinom maja ove godine Specijalni predstavnik Generalnog sekretaraUN Hans Hekerup doneo je uredbu o usvajanju Ustavnog okvira za privreme-nu samoupravu Kosova. Taj dokument utemeljio je buduće institucije Kosova,njihova ovlašćenja, način biranja i odlučivanja i njihove odnose sa postojećimmeđunarodnim vlastima u pokrajini. Ustanovljenje privremene samouprave je-ste u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, po kojoj, nakon isključive vlasti me-đunarodne uprave, treba uspostaviti demokratski izabrane organe vlasti, koji biu određenom periodu (tri godine) preuzeli dobar deo javnih poslova i pokazalida stanovnici Kosova perspektivno mogu sami sobom da upravljaju. Pri tome

KO

SOVS

KA

O(P

)TU

ŽN

AIG

RAPR

IZM

A

11

se u pomenutoj Rezoluciji izričito kaže da delovanje privremenih organa vlastine sme da prejudicira tzv. konačni status Kosova. U formalnom smislu, takođe,Rezolucija je potvrdila suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije.

Specijalni predstavnik je, dakle, donošenjem Ustavnih okvira obaviojednu dužnost koju mu je nalagala Rezolucija i za koju je imao mandat Gene-ralnog sekretara UN. Kako je on to obavio, sasvim je drugo pitanje. Rezolu-cija nije ulazila u pitanje naziva dokumenta o ustanovljenju institucija, u nji-hove nadležnosti i druga potrebna obeležja. To je bilo ostavljeno Specijal-nom predstavniku i radnoj grupi, čiji je zadatak bio da sačini predlog pravnogokvira za privremene institutcije. Kako je tekao ovaj proces i koji je rezultaton imao, pisali smo u jednom od prošlih brojeva „Prizme” (maj 2001). Uovom kontekstu važno je samo pomenuti da su od oko četrdeset amandmanana nacrt dokumenta, koje je podneo predstavnik Srba u radnoj grupi, prihva-ćena samo dva, i to oba u preambuli, dakle u deklarativnom delu dokumenta.Amandmani su bili usmereni ka boljim pravnim garantijama položaja Srba upokrajini, i strogo su se držali Rezolucije 1244, ugovora iz Rambujea i uobi-čajenih standarda zaštite nacionalnih zajednica koji postoje u Evropi.Amandmani su, takođe, nastojali da uspostave institucionalnu vezu Kosova iMetohije sa SR Jugoslavijom i Srbijom, budući da ta veza, uprkos jasne po-tvrde suvereniteta i teritorijalnog integriteta u Rezoluciji 1244, u nacrtu do-kumenta nije bila ni pomenuta.

Već činjenica da srpski predlozi u radnoj grupi nisu prošli čini ovaj do-kument nelegitimnim sa stanovišta srpske zajednice i sa stanovišta državnoginteresa SRJ i Srbije. Dokument je usvojen i proglašen, kao „Ustavniokvir…”, bez saglasnosti predstavnika srpske zajednice i SRJ. Zapravo, saobe strane je bio odbačen. Bez obzira na to, Specijalni predstavnik je mislioda je obavio posao i da može da zakaže izbore. Da bi farsa bila potpuna, izbo-re je zakazao dan pre nego što je izdao ukaz o proglašenju „Ustavnog okvi-ra…”. U maju ove godine mislio je da će do novembra ubediti Srbe da izađuna izbore. Sada se suočava sa lošim posledicama svoje politike „za sutra će-mo lako”, i ono što nije bio spreman da učini prošlog proleća kada se raspra-vljalo u nacrtu pravnog okvira za samoupravu, moraće da učini kad-tad uko-liko računa na lojalnost Srba.

Ali, izašli Srbi na izbore ili ne, ostaće njihovo veliko nepoverenje umeđunarodnu administraciju u pokrajini. Preko „Ustavnog okvira…” ona po-kušava da Srbe institucionalno odvoji od Srbije i SRJ i veže ih isključivo zaKosovo. Time obavlja neobično važan posao za Albance, koji ove izbore vi-de kao neophodnu fazu u zadobijanju nezavisnosti. Priča o demokratiji i pre-uzimanju građana Kosova odgovornosti za svoju budućnost u ovom kontek-stu nema nikakvog smisla. Multietničko Kosovo kakvo je danas predstavljasamo fazu u stvaranju Kosova kao monoetničke sredine. „Ustavni okvir…”tome treba da doprinese, ali, što je najapsurdnije, uz pomoć samih Srba. UN-MIK ne voli nemire i konflikte, pa stoga nastoji da Srbe natera u institucije.To je kao neka magijska radnja u kojoj zamišljeno deluje kao stvarno. Ako sesukobi premeste iz stvarnosti u imaginarnost (što bi u našem slučaju bila ko-sovska skupština), oni će nestati iz stvarnosti. Razume se, nisu UNMIK-ovci

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

12

ni naivni ni preterano imaginativni; oni samo hoće da svoj teret prebace nadrugog. Jedina strana koja je sada spremna da preuzme taj teret su kosmetskiAlbanci. Ali, njihova cena u ovom trenutku je i za UNMIK je previsoka. Sto-ga su potrebni Srbi, jer se miran prelaz iz privremenog u trajno stanje ne mo-že obaviti bez njihove saradnje.

UNMIK, dakle, nije ravnodušan po pitanju izlaska kosmetskih Srba naizbore. Ne zbog toga što bi bio zabrinut za njihovu sudbinu, već radi održanjailuzije multietnicizma, koja na način tipične ideologeme legitimiše njegovumisiju. Ako to ne vide političari u Beogradu, angažovani na velikim temamaunutrašnje reforme i međunarodnog ugleda zemlje, to je sasvim belodano lju-dima o čijoj je sudbini reč. I stoga je opravdan njihov, bar zasad, većinskistav da ne treba izaći na te izbore. Njihovo podozrenje je zasnovano i jedno-stavno: ako za dve i po godine međunarodna misija sa svojom silesijom nov-ca, oružja i uticija, nije uspela da popravi njihov položaj, štaviše on je sve go-ri, šta očekivati od institucija u kojima su Albanci u velikoj brojčanoj predno-sti. Srbi znaju da će u svim stvarima biti preglasani i da će multietničke usta-nove Kosova stalno donositi monoetničke odluke. To im omogućava „Ustav-ni okvir…” i teško je očekivati da tu, sada legalnu, šansu ne iskoriste. To štoSpecijalni predstavnik ima mogućnost da poništi svaku odluku skupštine ilivlade, nije dovoljna garantija za Srbe. Najpre, takva intervencija zavisi odnjegove lične procene opravdanosti eventualne srpske pritužbe; zatim, posvoj prilici on će biti obasut takvim predmetima i tehnički neće biti u situaci-ji da ih sve korektno reši; najzad, za Srbe bi to praktično značilo da im ostva-rivanje prava i interesa zavisi od jednog čoveka, što, mora se priznati, i nijeneko demokratsko okruženje.

Ukratko, racionalno sagledavanje položaja Srba povodom izbora, da-kle sa stanovišta njihovih šansi i prilika, ne daje dobre razloga za izlazak naove izbore. Ako je ovo tačno, ostaju još dva pitanja koja treba ukratko razmo-triti: šta gube ukoliko izađu i, u uskoj vezi sa ovim, zbog čega bi, ako ne gu-be ništa, ili malo toga mogu da izgube, valjalo da izađu iako zasigurno ne do-bijaju ono što im se javno nudi.

Gubitak Srba ukoliko izađu na izbore može se pretpostaviti. Razumese, ovakva pretpostavka proizilazi iz oblasti racionalne predvidljivosti. Kokaže da Srbi mogu nešto dobiti u novim kosmetskim ustanovama ili ne po-znaje situaciju „na terenu” ili to čini iz nekih svojih pragmatičkih političkihciljeva. Njega ne interesuje eventualna šteta po Srbe zbog takvog čina (izla-ska). Mogući štetnici, međutim, o tome moraju da vode računa. Ako racional-no predviđaju da od novih institucija neće imati koristi, zbog čega bi ih Srbisvojim izlaskom na izbore legitimisali? Institucije su važne za Albance i zaUNMIK, a bile bi tek onda sasvim legitimne ukoliko bi i Srbi učestvovali unjima; kao neka vrsta političke ikebane. Ali, učešće bi u tom smislu imaloprilične moralne štete po Srbe. Oni bi učestvovali u finalizovanju albanskestrategije ravne njihovoj propasti na Kosmetu. O ovakvoj šteti po našu drža-vu morala bi, pak, da vodi računa ona sama.

O politici bi, razume se, valjalo razmišljati i u relacijama ne sasvim ra-cionalnog predviđanja, već i onoga koji ostavlja, kako je to Karl Manhajm

KO

SOVS

KA

O(P

)TU

ŽN

AIG

RAPR

IZM

A

13

tvrdio, karakterističan iracionalni manevarski prostor ove delatnosti. U toj di-menziji potrebno je odgovoriti na naše drugo pitanje. Ono se tiče, sada pono-vo racionalog, odmeravanja ovog izvesnog gubitka i mogućeg dobitka koji jezasad u maglovitoj sferi. Izlazak Srba na izbore ostavlja više manevarskog po-litičkog prostora i za njih i za državu nego njihovo odbijanje. U budućim ko-smetskim institucijama oni izvesno neće dobiti ništa, ali s njihovim prisu-stvom manevarski prostor njihovih protivnika, Albanaca, unekoliko se sma-njuje, jer će srpsko oponiranje biti bar legalno i u tom uslovnom smislu legi-timno. Saradnja UNMIK-a sa našom državom, za šta postoji načelna sprem-nost, nastavila bi se, i taj kanal realnog dnevnog uticaja bar ne bi bio zatvoren,ili sužen, što bi izvesno bio slučaj kada Srbi ne bi izašli. To je dakle mogućakorist, koja nije predvidljiva, ali nije ni podložna potpunom ignorisanju.

Kada su izbori sazvani i kada se videlo da Specijalni predstavnik dokraja igra fait accompli igru, srpskoj strani ostalo je samo da joj maksimalnoparira. Država je odlučila da iz ove nametnute nužnosti izvuče neku opipljivukorist za Srbe i UNMIK-u predložila zajednički dokument o dodatnim garan-tijama i saradnji na sprovođenju Rezolucije 1244. UNMIK je na to pristao idokument je napravljen. On ni izbliza ne ispunjava rupu nedovoljnih pravnihgarantija za Srbe u „Ustavnom okviru…”, niti dopušta bilo kakvo mešanjejugoslovenskih vlasti u nadležnosti UNMIK-a. Dokument samo potvrđuje ibliže određuje obaveze civilne misije UN na Kosovu i Metohiji koje inačeproizilaze iz Rezolucije 1244. Rezolucija, kao i svaki pravni dokument, važine po slovu svojih odredbi, već po praksi svog sprovođenja. Ova o kojoj jereč „na terenu” gotovo da ne važi ni za Srbe na Kosmetu ni za SR Jugoslavi-ju. Zajednički UNMIK-ov i jugoslovenski dokument vraća bar na papirnatovaženje Rezolucije i to je najviše što se od UNMIK-a moglo dobiti. Vraćamose na jun 1999. sa neuporedivo boljim ugledom u međunarodnoj zajednici odondašnjeg režima, ali i sa neuporedivo gorim položajem Srba na Kosovu uodnosu na to vreme.

Da li je ovo dovoljno za jugoslovenske vlasti da pozovu Srbe na izbore iza odaziv Srba na takav poziv? Kada je o pozivu reč, čini se da su vlasti učini-le ono što su morale imajući u vidu i međunarodni kontekst i situaciju u zemlji.U odnosu na kosmetske Srbe vlasti ovim pozivom samo pokušavaju da obezbe-de prostor za daljnju politiku. To je ne samo nužno nego i politički opravdano.Srbi će ostati na Kosovu i Metohiji, a sa UNMIK-om je potrebno sarađivati.

Kada je, pak, o odazivu reč, nemoguće je ne manifestvovati bar jedanminimum empatije. To znači da se razlozi većinskog negativnog stava Srbamoraju poštovati. Kako god odluče, opravdano je. Nikakva neurotična agita-cija i nikakva katastrofična predviđanja ne bi ovde pomogli, jer reč je o ljudi-ma kojima je socijalna neurotičnost nametnuti ambijent življenja, a katastro-fa verovatna budućnost. Ono što je njima u ovakvim okolnostima potrebnojeste razumevanje njihove situacije i garantije da ih država koju osećaju kaosvoju neće ostaviti na cedilu. Stoga im je, uz preporuku da izađu na izbore,umesto kampanje neophodno uveravanje da će, kako god odluče, njihova dr-žava ostati uz njih.

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

14

Ilija Vujačić1

Posledice propalih razgovorao sudbini zajedničke države

U novinskim izveštajima nakon propalih razgovora o od-nosima Srbije i Crne Gore potencirano je da se ništa bitno nijedogodilo i da je rezultat očekivan. Ovo poslednje je možda i tač-no, jer su predlozi koji su se našli na stolu bili toliko udaljeni dase ništa drugo nije ni moglo očekivati. Naime, jasno je da nemakompromisa između predloga za rekonstrukciju savezne državei predloga za razgradnju te iste države. Učesnici u razgovoru ni-su ništa drugo ni mogli da učine, nego da konstatuju da su daljirazgovori besmisleni i da bi predstavljali gubitak vremena.

Ali, nije tačno da se suštinski ništa nije promenilo i daje problem ostao isti, samo treba da se razreši na drugačiji način – referendu-mom u Crnoj Gori. Jer sama ta promena političkog sredstva za dolaženje dorešenja problema bitno menja situaciju. Prvo, promenjen je način dolaženjado rešenja – umesto političkih razgovora o budućim odnosima Srbije i CrneGore, odlučivaće se referendumom u Crnoj Gori. Drugo, sa ovakvom prome-nom početne pozicije automatski je, kao moguće rešenje, sa dnevnog redaskinuta jedna od alternativa – predlog Vlade Crne Gore za savez suverenihdržava. Treće, promenjeni su akteri odlučivanja, jer će, umesto vlada i skup-ština, o sudbini savezne države odlučiti građani i političke partije u Crnoj Go-ri. Četvrto, promenjen je konstitucionalni mehanizam dolaženja do rešenja.Peto, znatno je promenjena dinamika rešavanja problema, jer će za ovakvorešenje trebati mnogo više vremena da se do njega dođe.

Razgovori su, dakle, propali u suštinskom smislu, jer se početna pozici-ja potpuno promenila. Ovo gubljenje ili napuštanje početne pozicije bitno me-nja stvari, jer će buduće rešenje problema biti nametnuto logikom događaja, aneće biti rezultat političkog dogovora. Zato treba konstatovati ne samo da surazgovori propali, nego i da je došlo do suštinske promene situacije. Da razja-snimo ovaj stav i razmotrimo šta je sve promenjeno i koje su posledice toga.

Nakon višenedeljnog iscrpljivanja oko (ne)učešća predstavnika save-zne države i više puta odlaganih razgovora vlade Srbije, Crne Gore i SRJ, od-luka o budućnosti Jugoslavije prebačena je u ruke građana Crne Gore, odno-sno vraćena u Crnu Goru. Ovakav kraj tek započetih razgovora odložio je re-šenje problema za proleće 2002. godine, a, ako se uzme u obzir ustavna pro-cedura, verovatno i do druge polovine godine. Referendumska odluka u Cr-noj Gori će bitno opredeliti šta će dalje biti i na taj način će se referendum-skim izjašnjavanjem političkim akterima nametnuti određena rešenja. Očitoje da polazna pozicija više neće biti ista i da će, zavisno od referendumske

POSL

EDIC

EPR

OPA

LIH

RAZG

OVO

RAO

SUD

BIN

IZA

JED

NIČ

KED

RŽA

VEPR

IZM

A

15

1 CLDS i Fakultet političkih nauka. .

odluke, rešenja nametnuti sama logika događaja koje će politički akteri moćisamo da prihvate.

Početnu poziciju za razgovore su predstavljala dva predloga, predlog Ko-alicije za Jugoslaviju i DOS-a za rekonstrukciju savezne države i formiranje mi-nimalne funkcionalne federacije i predlog Vlade Crne Gore od decembra 2000.godine za razgradnju savezne države, vraćanje pune suverenosti republikama i,nakon toga, stvaranje saveza suverenih država. Očito je da su delegacije koje suse sastale u Beogradu 26. oktobra imale sasvim drugačije viđenje i sadašnjih i bu-dućih odnosa Srbije i Crne Gore, ali je ta početna pozicija činila mogućim bilokoje od predloženih ili eventualno dogovorenih rešenja. (Treba, međutim, imati uvidu da DOS nije imao mandat za prihvatanje crnogorskog predloga!). Kako,međutim, do nikakvog dogovora nije došlo, to se početna pozicija sasvim izme-nila, jer će novo stanje faktički formirati referendumska odluka. A ona će konač-no odlučiti sudbinu i ovih predloga koji su trebali da budu predmet pregovora.

U slučaju da na referendumu pobedi independentistička politika, dalje biostala samo teorijska mogućnost da se nakon uspostavljanja nezavisnosti CrneGore prave aranžmani za neku vrstu saveza suverenih država. Ako zavirimo urešenja koja nosi predlog Vlade Crne Gore, vidimo da bi Srbija i Crna Gorapredstavljale dva međunarodno priznata državna entiteta koja ulaze u neku vr-stu konfederalnog odnosa, tipa unije ili saveza država, čiji bi svi organi bili or-ganizovani na paritetnom principu i u kojima bi se odlučivalo konsenzusom.To bi bilo rešenje koje bi Srbiju i Crnu Goru dovelo u međusobni odnos kakav,recimo, postoji između SR Nemačke i Francuske unutar Evropske Unije. Da-kle, to bi bila neka dvočlana kvazi-Evropska Unija, ali bi stepen povezanostibio ispod dostignutih veza u Evropskoj Uniji, jer bi se zadržale neke funkcijekoje su u Evropskoj Uniji već prenesene na Uniju (recimo, carinska politika).

Ne treba, međutim, smetnuti s uma da u tom slučaju ovo rešenje ne biimalo šanse da se realizuje, jer nije proisteklo kao izraz saglasnosti u razgo-vorima. Dakle, ono je prebacivanjem odluke na glasače u Crnoj Gori praktič-no isključeno kao alternativa. Naime, da je u početnoj poziciji prihvaćeno odstrane DOS-a i Koalicije za Jugoslaviju kao moguće rešenje, ono bi predsta-vljalo neku vrstu obaveze, tako da bi se do nezavisnosti dolazilo dogovorno,a ne putem referenduma, pa bi ovakvo rešenje obavezivalo i jednu i drugustranu. Pošto je odabran sasvim drugačiji put (ili bolje reći nametnut od stra-ne Vlade Crne Gore) ovakvo rešenje više nikoga ne obavezuje i faktički semože smatrati skinutim s dnevnog reda, jer će od njega odustati i sami pred-lagači. Independentistička struja u Crnoj Gori je samom dinamikom svojepolitike u poslednjih nekoliko godina, a naročito od 5. oktobra 2000. godine,jasno pokazala da nije spremna da se odrekne ni jednog delića stečene suve-renosti, tako da je neverovatno da bi bila spremna da se odriče onoga što bidodatno dobila na referendumu. S druge strane, nije verovatno ni da bi poli-tičke snage u Srbiji nakon eventualne referendumske odluke u korist nezavi-snosti i jasnog odgovora da većina u Crnoj Gori ne želi da živi u zajednici sagrađanima Srbije bile spremne da ulaze u bilo kakve aranžmane koji ne biimali nikakvu jasnu perspektivu, a još manje ikakvu drugo validnost osimfingiranja zajedničke države. To rešenje bi u tom slučaju bilo ogoljeno do

Ilija

Vuj

ačić

PRIZ

MA

16

kraja kao puka politička magla, jer nema nikakvih ni ekonomskih, ni politič-kih, ni bezbednosnih razloga koji bi ga preporučivali. Ono ne bi predstavljaloiole razložnu „količinu” i dovoljan stepen zajedništva. Da ne govorimo o dis-funkcionalnosti takvog predloga, koja se sadrži u neuobičajeno i prekomernoskupom (finansijski i vremenski) postupku odlučivanja, ogromnim mogućno-stima blokiranja odluka, verovatno mukotrpnom i konfliktnom donošenju od-luka, isto tako verovatnom zaobilaženju i nesprovođenju zajedničkih odluka.Sve u svemu, pretpostavljene koristi od takvog rešenja se ne bi ostvarivale,tako da bi se (čak i kada bi se usvojilo) posle izvesnog vremena ono pokaza-lo kao vrlo skupa i besmislena investicija, čiji bi troškovi (ne samo finansij-ski) daleko nadmašivali dobitke, pa bi opet bilo napušteno ili naprosto zamr-lo, kao što se desilo sa Zajednicom nezavisnih država bivših sovjetskih repu-blika, za koju se više i ne zna da li postoji. Stoga bi najverovatniji rezultatovakve odluke na referendumu bio da se ni ne ulazi u ovaj ili bilo kakav dru-gi aranžman. Pitanje je čak i da li bi ga iko više pominjao: independentisti, jerim više ne bi bio potreban, pošto bi postigli ono ka čemu su preko njega stre-mili; DOS zbog svoje odgovornosti za reforme u Srbiji sa kojima ne bi bilouputno odugovlačiti i što bi kod samih građana u Srbiji nestalo strpljenje okovišegodišnje nedefinisanosti sopstvene države; stranke Koalicije za Jugosla-viju, jer bi u tom slučaju ostale usamljene i morale drugačije da se pozicioni-raju na crnogorskoj političkoj sceni.

U slučaju, pak, da se glasači na referendumu opredele za ostanak CrneGore u zajedničkoj državi, jedino rešenje koje bi se nametnulo s obzirom napropast projekta nezavisne države, bilo bi rešenje koje su ponudili Koalicija zaJugoslaviju i DOS – koncept minimalne i funkcionalne federacije. To rešenjebi u tom slučaju bilo jedino legitimno i samo po sebi se nametnulo kao jedinorešenje za rekonstrukciju savezne države (kao da referenduma nije ni bilo), pačak i kao jedino moguće, jer je predlog prethodnog uspostavljanja nezavisno-sti propao, pa samim tim i na njemu zasnovan predlog saveza suverenih drža-va. Ovo rešenje bi time dobilo dodatnu snagu, samim tim što bi ga logika od-lučivanja nametnula kao jedino legitimno i moguće rešenje. Naravno, ono bise i dalje preporučivalo i kao optimalno rešenje odnosa Srbije i Crne Gore, presvega zato što je na osnovu njega moguće rekonstruisati saveznu državu i pre-tvoriti je u efikasnu i funkcionalnu državnu zajednicu. Optiranje glasača zaostanak Crne Gore u zajedničkoj državi samo bi politički ojačalo njegovu po-ziciju. Ono bi, doduše, trebalo da se dalje razradi, ali, ma kakve promene onodoživelo, zadržalo bi karakter minimalne i funkcionalne federacije.

Iz gornje analize sledi da se pitanje zajedničke države posle referendu-ma više neće klackati između konfederacije i federacije, nego će se razrešitiizmeđu dva druga pola: pune nezavisnosti i minimalne federacije. Svakokonfederalno rešenje, savez ili unija država biće obesmišljeno i delegitimira-no, ma kakva da bude odluka na referendumu.

Dalje posledice toga što je donošenje ove političke odluke prebačeno nareferendumsko izjašnjavanje i time bitno promenjena situacija, nalaze se upromeni političkog polja i promeni aktera. Naime, sada se sa terena političkogpregovaranja prelazi na teren političke borbe oko pridobijanja glasača i svega

POSL

EDIC

EPR

OPA

LIH

RAZ

GO

VORA

OSU

DBI

NIZ

AJE

DN

IČK

ED

RŽA

VEPR

IZM

A

17

onoga što jedna predreferendumska izborna kampanja može da donese u uslo-vima „prepolovljene” Crne Gore. Pored toga, promena političkog sredstva do-nosi i promenu političkih aktera. Sada Vladi Srbije, DOS-u i saveznoj vlastiostaje samo da kao zainteresovana strana pokažu i dokažu atraktivnost zajed-ničke pripreme Srbije i Crne Gore za ulazak u evropske integracije. S obziromda su isključeni iz procesa odlučivanja, ovi akteri ne mogu da učestvuju u re-ferendumskoj kampanji, ali sasvim legitimno mogu da zastupaju svoj stav ozajedničkoj rekonstruisanoj državi. S druge strane, kada im jednogodišnji po-kušaji da nagovore Srbiju da se i sama opredeli za razbijanje zajedničke drža-ve i tako legitimiše separatizam crnogorske Vlade nisu uspeli, crnogorski in-dependentisti su se okrenuli drugom akteru koji bi trebalo da donese odlukuumesto njih i pomoć potražili na drugoj strani – kod sopstvenih građana.

Ova promena znači da vlade Srbije i savezne države više nisu akteripolitičkog procesa. Stvar je, dakle, vraćena tamo odakle je i lansirana 1997.godine – u Crnu Goru. Praktično su četiri godine prošle u međusobno pro-menljivoj „ratnoj sreći” independentista i federalista u pridobijanju, koje ječesto predstavljalo i sluđivanje, građana Crne Gore. Sada preostaje da vidimoda li će, nakon isključivanja dogovora na saveznom nivou, ove dve suprotsta-vljene grupacije biti dovoljno politički odgovorne i državnički razborite da sedogovore o uslovima za održavanje referenduma koji bi obezbedili da ne do-đe do neželjenih posledica, a da se problem, ipak, najzad reši.

Konačno, radi se i o bitnoj proceduralnoj promeni. Da je bilo mogućerešenje putem razgovora, i ustavno-pravna procedura bi bila drugačija. Na-ravno, zavisno od usvojenog rešenja, pri čemu bi važan činilac bio UstavSRJ. Sada je s propašću razgovora jedini važan ustavno-pravni činilac postaoUstav Crne Gore. A on predviđa konstitucionalno ograničenje demokratskevolje u vidu potvrde referendumske odluke dvotrećinskom većinom u Skup-štini Crne Gore. To jest, pošto crnogorski ustav spada u grupu relativno „tvr-dih” ustava, eventualna promena državnog statusa bi zahtevala promenuUstava (čl. 2 i čl. 117-119), koja zahteva da se predlog usvoji dvotrećinskomvećinom, da se potom skupština raspusti i nakon novih izbora sazove nova uroku od tri meseca. Tek ta nova skupština odlučuje o promeni državnog statu-sa Crne Gore i to ponovo dvotrećinskom većinom. Zanemarivanje ili zaobila-ženje ovog konstitucionalnog rešenja predstavljalo bi narušavanje ustavnogpostupka odlučivanja o državnom statusu Crne Gore. Pozivanje na „referen-dumsku demokratiju”, po kojoj je narod kao suveren krajnji autor državnogstatusa i tako supstituisanje principa konstitucionalizma principom radikalnedemokratije – po kome je referendumska odluka jača od ustava – predstavlja-lo bi tipičan primer tiranije većine i nadjahavanja konstitucionalizma populi-stičkim poimanjem demokratije u njenom pervertovanom ekstremnom obli-ku. A to ne bi prihvatila ni opozicija u Crnoj Gori, ni savezna država, ni me-đunarodna zajednica. Uostalom, videli smo kako je propao pokušaj da se ovaustavna „zamka” prevaziđe uz pomoć vanrednih izbora u aprilu ove godine.Naime, ovi izbori su i organizovani da bi se pobedom independentističkestruje na njima formirala skupština u kojoj bi ova struja imala dvotrećinskuvećinu i tako obezbedila izglasavanje odluke o promeni državnog statusa.

Ilija

Vuj

ačić

PRIZ

MA

18

Ovde još treba imati u vidu da referendumsko odlučivanje nužno so-bom povlači duži i komplikovaniji postupak za konačno donošenje odluke osaveznoj državi, bez obzira na mogući rezultat referenduma. Naime, eventu-alna referendumska odluka o nezavisnosti zahteva dodatno vreme za prome-nu Ustava Crne Gore, dok suprotna referendumska odluka sobom donosi iz-vesnost novih vanrednih izbora u Crnoj Gori. S aspekta vremena za rešavanjeproblema sledi da bi u najboljem slučaju, da se referendum doista obavi naproleće, trebalo još nekoliko meseci da se definitivno razreši situacija! A toznači da ovaj postupak rešavanja problema SRJ pomera rešenje još za mini-malno devet meseci do godinu dana.

Pored toga, ova promena načina donošenja odluke će bitno opredelji-vati i dalje ponašanje političkih aktera. Sada se sa terena političkog pregova-ranja prelazi na teren političke borbe, koja će biti žestoka borba za pridobija-nje glasača. Time je došlo ne samo do promene neposrednih političkih akte-ra, već i promene političkih mehanizama, što će bitno uticati i na ponašanjepolitičkih aktera. Naime, independentisti će nesumnjivo koristiti svoju „kom-parativnu” prednost u posedovanju poluga vlasti u Crnoj Gori, kontroli medi-ja i državne administracije, dok će federalisti koristiti svoj položaj u saveznojdržavi i medije i institucije pod njenom kontrolom. Oboje je već viđeno nabrojnim izborima u Crnoj Gori od 1997. godine i tog nelegitimnog korišćenjakomparativnih prednosti niko se neće odreći. Uopšte će razgovori o referen-dumu koji moraju da uslede između independentista i federalista biti dugo-trajni, jer će Koalicija za Jugoslaviju zahtevati da se promene i uslovi u koji-ma će se odlučivati da bi se obezbedila relativna jednakost svih aktera

Dok se bude vodila ova referendumska borba u kojoj će se koristiti svaraspoloživa sredstva, Srbija će morati i dalje da čeka da dve suprotstavljenesnage u Crnoj Gori reše i njenu sudbinu. Vrlo je verovatno da logika političkeborbe u Crnoj Gori stvar još više odloži i da do referenduma ne dođe ni na pro-leće, jer će tu biti puno taktičkog nadmudrivanja. Naime, ako svojim taktizira-njem od godinu dana vladajuća grupacija u Crnoj Gori nije uspela da Srbijuuvuče u igru kao saveznika u rasturanju zajedničke države, ali je uspela da is-crpi strpljenje vlade Srbije, predsednika Jugoslavija i DOS-a i da 26. oktobraiznudi njihovo nevoljno pristajanje da se stvar reši referendumom, nije neve-rovatno da u slučaju procene da joj treba još vremena ili, pak, da se stvar nemože razrešiti u Crnoj Gori bez neugodnih posledica, ponovo zaigra na kartuprizivanja građana i stranaka Srbije da oni odluče umesto nje. A to se može iz-vesti usložnjavanjem i tako odlaganjem donošenja Zakona o referendumu, či-me bi se potpuno iscrpilo strpljenje u Srbiji i ona naterala da, zbog ubrzanja te-meljnih reformi, konačno sama definiše svoj državni status. Naime, rastući ne-sklad između ekonomskih i reformskih potreba ostvarivanja obećane i nužnepromene u Srbiji i političkih i bezbednosnih razloga očuvanja savezne države,može protokom vremena da pretegne u korist prvog i tako dovede do rešenjakoje su crnogorski independentisti jednogodišnjim odlaganjima, pa čak i po-kušajima pravljenja rascepa u DOS-u, i nastojali da proizvedu. S obzirom naveć ispoljene razlike u gledanju na ovaj nesklad i šta je prioritet u hamletov-skoj dilemi biranja između temeljne promene poretka i očuvanja savezne države,

POSL

EDIC

EPR

OPA

LIH

RAZ

GO

VORA

OSU

DBI

NIZ

AJE

DN

IČK

ED

RŽA

VEPR

IZM

A

19

nije neverovatno da će u tom međuvremenu doći do novih podvajanja i uDOS-u i novih pregrupisavanja oko pitanja savezne države, za šta već postojeindicije. A to bi već dodatno usložilo stvar. Dugo je do proleća (a da ne govo-rimo o mogućim taktičkim odlaganjima), a DOS-u se i te kako žuri da se re-forme „zapate”, tako da je moguće da se u Srbiji već krene ka pravljenju deob-nog bilansa sa Crnom Gorom. Uostalom, na izvesne elemente takvog bilansaSrbija je naterana potrebama realizacije inostrane finansijske pomoći i spolj-noekonomskim procesima definisanja i regulisanja dugova, tako da je, i po re-čima srpskog ministra finansija, sve već podeljeno – od inostranih dugova, doaktive banaka – i praktično očišćen teren za „miran razvod”.

Dakle, vapijući interes Srbije da se problem zajedničke države što prereši nije zadovoljen ovim neuspelim razgovorom. Sa druge strane, Crna Goraveć duže vremena praktikuje sve elemente suverenosti koji su neophodni zaostvarivanje reformskih zahvata. Zato je vlastima Crne Gore odgovaralo odu-govlačenje i ako im, po njihovoj proceni, bude trebalo još vremena, oni će idalje da odugovlače. Iz tih razloga razgovor od 26. oktobra nije trebao da sezavrši samo sa jednostranim obećanjem predsednika Đukanovića na konfe-renciji za štampu da će referenduma biti „na proljeće”, već je trebalo insisti-rati na donošenju zajedničkog saopštenja ili čak i nešto obavezujućijeg „papi-ra” s kojim bi se postavila obaveza da se referendum doista i obavi na prole-će, ako već nije moglo ranije. Naravno, ukoliko nema više onih koji bi even-tualno imali primisao da je moguće da se na neki volšeban način referendumni ne održi, nego da se stvar reši nekim zaobilaznim putem.

Ovakva prepuštenost političkoj volji u Crnoj Gori nije ni malo ugodnapozicija za Srbiju i njene građane, iscrpljivane dosadašnjim četvorogodišnjim„ćeranjima” na crnogorskoj političkoj sceni. Ali to ne znači da bi bilo oprav-dano da se referendum organizuje i u Srbiji, kao što su neke stranke DOS-aveć pustile predlog u opticaj, samo je pitanje da li kao probni balon ili moždakao snežnu grudvu. Razlog protiv referendumskog izjašnjavanja u Srbiji jevrlo jednostavan: referendumi se nigde ne koriste kao sredstvo za ispitivanjejavnog mnenja. Oni prosto tome ne služe. Pored toga, DOS je pre godinu da-na dobio mandat za očuvanje zajedničke države i preuzeo političku odgovor-nost donoseći odluku u skladu sa tim mandatom. Bilo bi politički neodgovor-no od njega da sada vraća tu odluku u ruke građana Srbije. To bi imalo smi-sla samo ako bi DOS odustao od zajedničke države, a to nije verovatno.

Što se tiče unutarcrnogorske predreferendumske političke pozornice,za očekivati je da će priprema referenduma dovesti do novih podvajanja u Cr-noj Gori, sada i između vladajućih independentističkih stranaka, što se već idesilo povodom Predloga zakona o referendumu koji je trenutno u skupštin-skoj proceduri. Jasno je da će uslovi za održavanje referenduma, kao i ključ-no referendumsko rešenje – preciziranje broja birača koji treba da izađu nareferendum i izglasaju odluku – morati da se usaglase sa strankama iz Koali-cije za Jugoslaviju. Rezultate referenduma mora da prizna domaća javnost,da ga prihvate Srbija, savezna država i međunarodna zajednica. Bez međuna-rodnog priznanja ni jedna država ne može da postoji, a njega sigurno ne mo-že biti ako ne dođe do ovog usaglašavanja suprotstavljenih strana.

Ilija

Vuj

ačić

PRIZ

MA

20

Radmila Nakarada1

Slika sveta nakon 11. septembra

Tragični događaji u Njujorku i Vašingtonu od 11. sep-tembra proširili su sadržinu globalizacije „globalnim terori-zmom”, a potom i „globalnim ratom protiv terorizma”, i uve-li svet u novu fazu nasilja nepredvidivih razmera.

U eri ubrzane globalizacije letalna bolest terorizmazadobija globalni karakter, pretvara se u jednog od central-nih neprijatelja svetskog društva u nastajanju. Ubijajući ne-dužne ljude širom planete, on život pretvara u permanentnistrah svih od sviju, razara samo tkivo svetske zajednice. Podlupu kritičke analize neophodno je staviti dva aspekta glo-balnog terorizma koji nisu dovoljno osvetljeni, iako su pred-uslov njegovog iskorenjivanja. Prvo, globalni terorizamsvoje šire izvore ima i u određenim naličjima globalizacije i njenog hegemo-na. Terapija protiv te maligne bolesti našeg doba može da bude uspešna sa-mo ako spoznaja o njenim širim izvorima postane deo dijagnoze. Drugo,globalni terorizam prosto izaziva autoritarne odgovore militantne frakcijeglobalne elite moći, „globalnih jastrebova”, odgovore koji su istovremenokoliko nemoćni da ga iskorene toliko i ozbiljna pretnja razvoju elementarneglobalne demokratije.

Zločin nad američkim civilima, kao i odgovor na njega – započeti rat uAvganistanu – ocrtavaju sliku sveta: premise na kojima počiva, prirodu hege-mona, kao i destruktivne oblike otpora. U temelje tog sveta ugrađeni su odno-si nejednakosti koji neminovno vode nasilju. To je svet u kome se život ne-jednako vrednuje, norme međunarodnog prava nejednako primenjuju, svet ukome se sućut i solidarnost nejednako manifestuje, glasovi različitosti nejed-nako čuju. Svet je pozvan na jedinstvo u trenutku šoka i neverice pred trage-dijom koja je zadesila Ameriku („svi smo mi Amerikanci”), dok muk prekri-va tragedije na drugim krajevima sveta.

Globalni poredak u kome se beznađe širi (jaz između Severa i Juga jedostigao je odnos od 1 : 84), u kome postoji spremnost da se stotine milijardiulože u proizvodnju sredstava za masovno uništenje (svetski troškovi naoru-žanja dostigli su gotovo 800 milijardi dolara, od toga Američki vojni buđetsada dostiže gotovo 40% ukupne sume), a da se milioni prepuste svojoj zlo-kobnoj sudbini (gladi, neuhranjenosti, SIDI), u kome se brojni regionalnikonflikti, a posebno sukob Palestinaca i Izraela, rešavaju u skladu sa geostra-teškim interesima SAD tj. s visokom dozom pristrasnosti, u kome su pokretikoji se zalažu za globalizaciju s ljudskim likom, slabi i suzbijani – takvaforma globalnog poretka neminovno će postajati sve zatvorenija, sve više

SLIK

ASV

ETA

NA

KO

N11

. SEP

TEM

BRA

PRIZ

MA

21

1 Institut za evropske studije. .

podložna nasilju. Dakle, teroristički napad šokantan je po formi i broju žrta-va, ali nije sasvim iznenađujući s obzirom na unutrašnje tenzije svetskog po-retka. I sami američki zvaničnici govore da su očekivali neku terorističku ak-ciju na svom tlu, ali, naravno, ne ovakvih razmera.

Obeležje hegmonske sile predstavlja njegova izrazita i preterana „se-bičnost”. Hegemonija je uvek počivala ne samo na vojnoj sili, već i na legiti-mitetu, zastupanju ne samo svojih najužih interesa, već u izvesnoj meri i uni-verzalnih interesa i vrednosti (T. Knutsen). U eri koja je otvorena to znači ipromociju „globalizacije sa ljudskim likom”. Međutim, Amerika se nećeenergično angažovati da se reše najakutniji problemi sveta, iskorene neljud-ski uslovi u kojima živi više od milijardu stanovnika sveta – iako je za njiho-vo rešavanje potrebno samo 40 milijardi dolara (Worldwatch Institute). Isto-vremeno troškovi ratnih operacija protiv Avganistana procenjuju se na 100milijardi dolara. Zašto su prioriteti tvrdokorno naopaki, zašto se ne stvara„Koalicija za globalizaciju s ljudskim likom” razotkrio je još 1948. DžordžKenan: „Mi posedujemo oko 50% svetskog bogatstva, ali samo 6% njegovepopulacije… U toj situaciji mi ne možemo a da ne budemo objekat zavisti iotpora… Naš zadatak u dolazećem vremenu je da stvorimo model odnosa ko-ji će nam omogućtii da održimo ovu privilegovanu poziciju, ovaj disparitetbez pogoršavanja naše nacionalne sigurnosti… Da bismo to postigli, mi trebada odbacimo svaku sentimentalnost i utopijske snove i da svoju pažnju usred-sredimo na svaku tačku gde se nalazi naš neposredni nacionalni interes. Mine treba da se obmanjujemo da možemo da podnesemo luksuz altruizma isvetskog dobročinitelja. Nije daleko dan kada ćemo morati da nastupimo sakoncepcijama direktne sile”. Svojom sebičnošću i ravnodušnoću hegemonostavlja netaknutim plodno tlo za nastanak fanatizovane žestine kojoj je sadaizložen, tj. za cvetanje fundamentalizma, te široke socijalne baze iz koje seregrutuju uski odredi globalnog teorizma.

Drugo obeležje hegemona je njegova sklonost da svoje pragmatične ipartikularne ciljeve i interese predstavlja kao manifestaciju univerzalnih na-čela i vrednosti. Na tragu takve ideološke samopercepcije, i zločinački terori-stički napad na hegemona globalnog poretka izjednačen je sa napadom nasvet. Pri tome, nevinost i neopisiva tragedija žrtava 11. septembra potpuno jepotisla odgovornost same američke države – njene vlastite nedoslednosti ipristrasnosti u borbi protiv terorizma, pružanje podrške (finansijske i logistič-ke) teroristima kada je njihova meta bio trenutni neprijatelj SAD, njenu od-govornost za sve nepravedne intervencije u prošlosti koje su imale za posle-dicu na stotine hiljada žrtava. Umesto toga, tvrdi unilateralizam SAD u pret-hodnoj fazi, koji je iritirao i njene saveznike, nakon 11. septembra brzo sepretvorio u zagovaranje kolektivne akcije, u zahtev za bespogovornom soli-darnošću u stvaranju velike koalicije (podređene Americi) za borbu protiv te-rorističkog zla. Istovremeno, kategorija neprijatelja je u ovom trenutku posta-la razuđena na način koji je čini kontraproduktivnom: pored terorista, ona ob-uhvata i države koje im pružaju prodršku, koje im daju utočište, kao i one ze-mlje koje nisu izrazile dovoljnu solidarnost sa američkom misijom (ratnimpohodom).

Rad

mila

Nak

arad

aPR

IZM

A

22

Globalni terorizam donosi niz opasnih novosti. Neprijatelj nema „upo-rište u nacionalnoj državi već u ideologiji ili religiji”. On je transnacionalnestrukture, nehijerarhijske organizacije i finansijski nezavisan. Labavo pove-zane autonomne grupe rasprostiru se po celom svetu, u 60 zemalja, desetinehiljada ljudi su u njih uključene. Uspeh protiv jedne ćelije neće uništiti druge,ili celinu organizacije. Rat terorista protiv hegemona se vodi nekonvencio-nalnim metodima, male akcione jedinice mogu da nanesu ogromnu štetu, a daizlože samo mali deo organizacije kontraudaru. Istovremeno, pošto su terori-stičke grupe veoma šarolike po sastavu, obuhvataju i pripadnike koje su deodugotrajnih složenih regionalnih sukoba (Čečenija, Kašmir, Sudan itd), udarna njih neiminovno je i indirektno uplitanje u sve te sukobe. Ukoliko je napadna SAD isključivo delo bin Ladena i njegove terorističke grupe Al Kaida, onje u tom slučaju pokazao opasnu sofisticiranost u prikupljanju podataka, po-kretanju ljudi, novca, očuvanju tajnovitosti svojih operacija i organizacije.Metodi ovog globalnog teroriste suprotstavljaju se celoj logici zapadnih oba-veštajnih službi. Istovremeno, njegovi odredi prožeti su fanatizmom, sprem-nošću da se žrtvuje sopstveni život.

Globalni teroristi i globalni ratnici protiv terorizma pokazuju sličan tipmilitantnog diskursa (poziv na džihad/poziv na globalni rat), isti tip ravnodu-šnosti prema nevinim civilnim žrtvama, isti tip prisvajanja prava da se govo-ri u ime drugih (u ime svih muslimana/u ime (ostatka) sveta), isti tip neprija-teljske podele sveta na Mi i Oni (na pravoverne i nevernike, na civilizovane ivarvare). Globalni terorizam i militantna frakcija globalne elite moći, „glo-balni jastrebovi”, međusobno se pothranjuju, šireći plamen nerazumnog nasi-lja, netolerantnosti, ekonomske nestabilnosti i nesigurnosti.

Forma ratne operacije koju su SAD povele, niz protivrečja koje ona sa-drži, pokazuje sličnost od Iraka preko Kosova do Avganistana: 1. odbijanjesvake pomisli na pregovore i kompromise i primena forma ultimatuma, 2.upotreba lokalnih trupa na terenu, uz podršku avijacije SAD i njenih savezni-ka, 3. disproporcionalna upotreba „pametnih” bombi koje vremenom sve vi-še pogađaju civilne mete (isti tip kolateralne štete: seoska naselja, bolnice, se-dišta humanitarnih organizacija, autobuse punih civila), u slučaju Avganista-na, razaraju već razoreno društvo, 4. žestina napada koja ima za posledicustotine hiljade izbeglica i humanitarnu katastrofa. U slučaju Avganistana, pri-sutan je i dodatni fenomen bivših poslušnika koji su se otrgli kontroli: ranije,na primer, Norijega i Husein, sada bin Laden.

Vlastite američke analize pokazuju – imajući u vidu uzroke terorizma ikarakter bin Ladenove terorističke grupe – da je rat protiv Avganistana, kaoprvo poglavlje globalnog rata protiv terorizma, uzaludan, a simultani rat pro-tiv više država bio bi izuzetno opasan. Ako je princip Bin Ladenove organi-zacije vertikalna difuzija, njegova eventualna smrt neće predstavljati i smrtorganizacije „Al Kaida”. Ako je terorizam samo vrh ledenog brega nerešenihglobalnih socijalnih, ekonomskih i političkih problema, potpuno odsustvonjihovog rešavanja, to tlo za nastanak terorizma ne samo što ostaje netaknu-to, već postaje i osnaženo eventualnom martirskom smrću bin Ladena i veli-kim stradanjem već izmučenog avganistanskog naroda. Arogancija moći –

SLIK

ASV

ETA

NA

KO

N11

. SEP

TEM

BRA

PRIZ

MA

23

suočena sa fanatizmom, spremnošću na žrtvovanje vlastitih života – može dase pretvari u arogantnu nemoć.

Iz tog ugla posmatrano, postavlja se pitanje zašto se onda rat u Avgani-stanu vodi. Da li je to samo demonstracija sile (uz ciničnu propratnu humani-tarnu pomoć dece SAD deci Avganistana), kojom treba da se povrati naruše-no samopouzdanje svetskog hegemona? Da li se bezuman akt koristi za stva-ranje vojnog uporišta, za uspostavljanja kontrole nad regionom koji je sa sta-novišta resursa (gasa i nafte) izuzetno važan? Da li je to rez kojim SAD defi-nitivno dobijaju odrešene ruke za planetarni vojni intervencionizam?

No, niz pitanja odnosi se i na „drugu stranu”. Ako su SAD, umesto ne-uverljive opasnosti od delikventnih država („rouge states”), poput Južne Ko-reje, Iraka, Libije i Irana, zahvaljujući atentatu dobile ozbiljnog Neprijateljaprotiv koga mogu legitimno da povedu dugotrajan globalni rat svim sredstvi-ma i povećaju ulaganje u naoružanje, kao i mogućnost da ućutkaju kritike an-tiglobalista tvrdnjom da su teroristi direktni izdanak njihove kritike (da njiho-va kritika nagoveštava „potencijalno ubilački poduhvat i namere”) i da pozo-vu na dodatnu represiju prema njima – tada se postavlja pitanje zašto su tero-risti izveli akt ove vrste i ovih razmera? Da li je to bio samo akt mržnje i očaj-nika ili je namera da se Amerika prinudi na prekomernu reakciju, na istovre-mene napade na više muslimanskih zemalja, ne bi li se ona vojno iscrpla, aproameričke islamske vlade unutrašnjim otporom oborile, muslimanaski svetujedinio i homogenizovao. Jedino je izvesno da će se oba aktera nove global-ne drame suočiti sa bezbroj nenameravnih posledica vlastitih akcija, a svetbaciti u stanje permanentnog rata.

Nakon terorističkog napada na SAD, u našoj javnosti se pojavilo oče-kivanje da će se smanjiti spoljni pritisak, da će s većim razumevanjem reša-vati naši državni i ekonomskih problema, tj. da nam se pruža nova prilika daiznova postanemo deo Zapadne koalicije, gde prirodno i pripadamo. Predvi-đalo se smanjeno prisustvo SAD u regionu, a samim tim i veća nadležnost iuticaj EU u rešavanju jugoslovenske krize. Međutim, samo povlačenje Ame-rike je neizvesno jer, kako ukazuje L. Kekić, upravo teroristički napad možeje uveriti u potrebu daljeg i pojačanog vojnog prisustva na ovom tlu. S drugestrane, ni preuzimanje veće odgovornosti za Jugoslaviju od strane EU samopo sebi ne mora da znači boljitak, bar iz dva razloga. Prvo, zbog njenih sop-stvenih ekonomskih problema (recesije) koji su, zbog posledica terorističkognapada, pojačani. Evropa zbog toga može postati zatvorenija prema Balkanu,što može dovesti do smanjenja trgovine, usporavanja investicija, smanjenjapomoći i spremnosti na reprogramiranje dugova. Boljitak je nesiguran i zboggranica njene dosadašnje politike prema regionu. Jednom rečju, pomoć EU jeskromna, a perspektive skučene u poređenju s drugim zemljama bivšeg soci-jalizma. Ukoliko zaključi da je Balkan „crna rupa” i potencijalni rasadnik te-rorizma, umesto pojačanog uključivanja ovog regiona, EU može da odluči dase po kratkom postupku i „jednom za svagda” reše njegovi problemi oštrijimuslovljavanjem, većim stepenom intervencionizma, širenjem „protektoratskedemokratije”. Dakle, kao što SAD zanemaruju uzroke terorizma, tako i EU

Rad

mila

Nak

arad

aPR

IZM

A

24

može da zanemari uzroke nestabilnosti na Balkanu i usmeri svoje napore sa-mo na odbranu od prelivanja posledica.

Šta je pokazao 11 septembar? Sam život, na krajnje surov način, po-slao je niz signala/pouka, presudnih za uspešnu terapiju protiv bolesti global-nog terorizma, otkrio je:

• vojnu i obaveštajnu ranjivost SAD i njene odbrane utemeljene samo naoružju za rat sa nekonvencionalnim neprijateljem na nekonvencional-nom frontu,

• neslućene opasnosti od Frankenštajna koje su SAD u velikoj meri sa-me kreirale i od frankenštajnskih sredstava koji su sami stavili na ras-polaganje,

• ranjivost ekonomije – pad berze, gubici na tržištu deviza, otpuštanja uavio industriji, odlaganje ekonomskog oporavka Amerike,

• ranjivost unutrašnje demokratije – nastanak psihoze nesigurnosti, oče-kivanja napada koji se smatraju podjednako neizbežnim i nepredvidi-vim. Strah ugrožava javne slobode i provocira veći stepen kontrole, ja-čanje desničarskih snaga u krilu vlasti i društva, izaziva rasističke eks-cese; ne osnažuje podršku međunarodnom pravu i međunarodnimpravnim institucijama, već vodi osveti po principu „oko za oko” – upr-kos upozorenju Gandija da filozofija osvete preti da nas sve pretvori uslepce,

• džinovski napor i prinuda da se uspostavi velika koalicija za borbu pro-tiv terorizma i potpuni izostanak težnje za stvaranjem slične i efikasnekoalicije za borbu protiv gladi, siromaštva, smrti dece od izlečivih bo-lesti, zaštitu prirode,

• jačanje globalnih autoritarnih tendencija – pokušaj da se posredstvomterorizma ućutkaju svi disidentski glasovi, da se sve kritike nehumanihaspekata globalizacije podvedu pod podršku terorizmu,

• destabilizacija čitavog niza zemalja, otvaranje novog ciklusa sukoba umultikonfesionalnim sredinama (npr. između hrišćana i muslimana, uNigeriji, Pakistanu i Filipinima).Da bi se terorizam pobedio, neophodna je alternativa: Amerika mora

da preispita načela svoje hegemonije, mora i sama da se menja da bi se svetmenjao. Umesto ratne koalicije, neophodno je stvoriti širok savez za „globa-lizaciju s ljudskim likom”, jačanje UN i međunarodnih pravnih institucija,obaveštajno-policijske akcije i ograničeni vojni udari kojima bi se počiniocizločina, utemeljenih na dokazima, priveli pravdi.

SLIK

ASV

ETA

NA

KO

N11

. SEP

TEM

BRA

PRIZ

MA

25

Boris Begović1

Srbija na istoku:ideološki značaj jednog nobelovca

Mnogi smatraju da je Srbija zemlja podela. Nesumnjivo, ne-kakvih podela je bilo i ostalo. Delili su se stanovnici Srbijepo različitim osnovama – dinastije, geografsko poreklo, ide-ologija itd. Pa su čak Srbi odlazili i u različite, međusobnosukobljene vojske – dobrovoljno ili prisilno. U novije vreme,tokom ove godine, u Srbiji sve više dobija na značaju novapodela na reformiste-legaliste i reformiste-pragmatiste. Za-nimljivo, još uvek ne postoji, bar ne zvanična ili otvorena,podela na one koji su za reforme i na one koje su protiv njih.

Postavlja se pitanje da li je u današnjoj Srbiji nestalaona stara, tradicionalna ideološka podela na levičare i desni-

čare, odnosno na socijaliste (koji često sebe više vole da nazivaju socijalde-mokratama) i liberale?! Pri tome, ovu podelu treba prihvatiti kao podelu za-snovanu na programskim načelima, odnosno sistemima vrednosti. Liberali navrh svoje lestvice vrednosti stavljaju ljudske slobode (ne mešati sa koncepci-jom ljudskih prava), slobodno delovanje tržišta, privatnu svojinu i minimalnudržavu koja definiše pravila igre i uzdržava se od arbitrarnih intervencija natržištu. Socijalisti veruju u vrednosti društvene pravde, umanjenih ekonom-skih nejednakosti, zaštite siromašnih, odnosno u veliku, dobro organizovanui benevolentnu državu koja će svojom intervencijom i aktivizmom da ostvarinavedene vrednosti, odnosno ciljeve.

Da li danas u Srbiji postoji podela na levicu i desnicu i u kojim seg-mentima društva ta podela dolazi do izražaja? Dugo vremena se levica vezi-vala za Socijalističku partiju Srbije, kao partiju naslednicu Saveza komunista,i sestrinsku Jugoslovensku udruženu levicu. Programska opredeljenja SPS-a(bar ona nominalna) nesumnjivo su bila veoma bliska idejama levice, dok jeJUL ipak bio interesna grupacija bez koherentne ideologije. Iako je Srpskaradikalna stranka sebi prišivala etiketu desnice, može se reći da je na osnovugore navedenih kriterijuma ona, bar po svojoj praksi, spadala u stranke levi-ce, stalno (dok je bila na vlasti) šireći državnu intervenciju i sputavajući slo-bodnu preduzetničku inicijativu.

Međutim, šta je sa levicom danas? Posle septembarskih i decembar-skih izbora prošle godine, kao relevantna politička snaga postoji samo DOS.Iako se među partijama DOS-a primećuju sve veće razlike, zasad ispoljenerazlike nemaju značajnu ideološku komponentu. Naime, u ovo vreme, posle

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

26

1 Potpredsednik CLDS i glavni ekonomski savetnik potpredsednika Savezne vlade. Stavoviizneseni u ovom tekstu predstavljaju lične stavove autora. Ovi stavovi ne predstavljaju, od-nosno ne moraju da predstavljaju stavove Savezne vlade, niti bilo kog ministarstva u sasta-vu te Vlade.

55 godina vlasti levice u Srbiji, nije popularno biti levičar, bar što se partijskepolitike tiče – partijska retorika se poprilično promenila.

Levica je ovih dana potisnuta u sindikalni svet i među pojedine nevla-dine organizacije, odnosno lokalne tink tenkove. Levičarski zanos sindikatanajbolje se mogao sagledati tokom sindikalnih aktivnosti povodom usvajanjanovog Zakona o radu, a sublimiran je na jednom od transparenata: „Mi neće-mo da budemo radna snaga!”.

Naravno, za sindikate je potpuno prirodno da budu na levici. A kakostvari stoje sa domaćim nevladinim sektorom, odnosno tink tenkovima? Re-levantan kriterijum za procenu njihovog ideološkog naboja jeste njihov od-nos prema tranziciji.

Naime, navedene dve ideologije imaju bitno različit odnos prema tran-ziciji. To je sasvim prirodno. Tranzicija predstavlja prelazak iz socijalizma,odnosno komunističkog društvenog projekta, u kapitalizam. Socijaldemo-kratska emocija prema socijalizmu još uvek je snažna. Mada su, kao svinormalni ljudi, socijaldemokrati zgađeni nad zverstvima boljševizma, poči-njenim u ime bolje budućnosti, još uvek se pojavi po neki žmarac pri intoni-ranju Internacionale.

A kraj komunističkog projekta i početak tranzicije predstavlja porazideja koje su vezane za Internacionalu i čvrsto stisnute pesnice. Tranzicija ni-je levičarski projekat. Rušenje berlinskog zida dalo je vetar u jedra liberal-nom pogledu na svet. Tada je došao red na liberale da povedu i sprovedutranziciju, tj. da zemlje prislino prevedene u kominizam vrate tamo gde suone zatekle pre nekoliko decenija.

Desetak godina tranzicije, koliko je već proteklo od njenog početka,prilika je da se naprave detaljne analize tog procesa. Već su se pojavili rado-vi koji nam omogućavaju da govorimo i o teoriji tranzicije, a desetogodišnjapraktična iskustva su već sumirana u brojnim radovima. U tim radovima lakose može doći do obilja tehničkih informacija o svim relevantnim fenomenimatranzicije, šta je to što je valjalo i u kojim situacijama, a šta ne. Pogotovo sudragoceni odgovori na pitanje zbog čega je nešto funkcionisalo tamo gde je-ste, a zbog čega nije u ostalim slučajevima.

Međutim, relativno mali broj domaćih tink tenkova bavi se detaljnomanalizom tranzicije, ulazeći, na primer, u tehničke probleme koji su vezani zaizbor fiksnog nasuprot fleksibilnom deviznom kursu nacionalne valute to-kom makroekonomske stabilizacije ili podsticajima za dobro poslovno ruko-vođenje (good governance) koje generišu različiti modeli privatizacije. Zavećinu ostalih nevladinih organizacija koje se bave istraživanjima daleko jeznačajnije ideološko opredeljivanje prema tranziciji.

Zanimljivo da im je u iskazivanju tog opredeljenja dosta pomoglo do-deljivanje ovogodišnje Nobelove nagrade za ekonomiju Džozefu Stiglicu(Joseph E. Stiglitz), koji je tu nagradu podelio sa dvojicom američkih ekono-mista: Akerlofom (George A. Akerlof) i Spensom (A. Michal Spence). Iako sunjih trojica podelila Nobelovu nagradu za doprinos razvoju ekonomike in-formacija, odnosno teorije asimetrije informacija, za domaću štampu je odsamog objavljivanja vesti o dodeli nagrade postojao samo Stiglic, a teorija

SRBI

JAN

AIS

TOK

U:I

DEO

LOŠK

IZN

AČA

JJE

DN

OG

NO

BELO

VCA

PRIZ

MA

27

asimetrije informacija i njene praktične posledice nikoga nisu preterano inte-resovale.

Naime, ugledni Stiglic je godinama bio glavni ekonomista Svetskebanke, ali je popularnost stekao kada je napustio Svetsku banku i počeo jav-no da kritikuje njen rad (naročito u periodu u kome je on bio glavni ekonomi-sta te institucije), kao i rad njene sestrinske institucije – Međunarodnog mo-netarnog fonda. Ta kritika je proširena na gotovo celokupno iskustvo tranzi-cionog perioda, što je bilo jasno iskazano na Godišnjoj konferenciji Svetskebanke o pitanjima razvoja, održanoj aprila 1999. godine (u to vreme, mi smose zabavljali drugim stvarima).

Šta su osnovne primedbe Džozefa Siglica? To se može videti iz njego-vog kratkog intervjua beogradskoj „Politici” od 15. oktobra ove godine. Za-što je Stiglic protivnik „šok terapije”? Zato što je šok terapija „koja se zasni-vala na brzoj privatizaciji, obaranju inflacije i realnom kursu nacionalne va-lute donela više nevolja nego dobrobiti zemljama na početku tranzicije, zatošto ekonomske reforme uglavnom nisu bile praćene odgovarajućim društve-nim i institucionalnim promenama”. Dobro, ali da vidmo da li to ima veze saSrbijom.

Prvo, makroekonomski aspekt. U svom izlaganju sa već pomenutekonferencije, Stiglic, koji je, svakako, majstor ekonomske struke, govori ne-što sasvim drugo. „Ne mogu da sporim šok terapiju kao meru kojom se obu-zdavaju inflatorna očekivanja pri anti-inflacionom programu”. Drugim reči-ma, kada dođemo na nivo struke i tehničkih rešenja, postaje jasno da se viso-ka inflacija mora obarati šok-terapijom, inače se neće ni oboriti. Naravno,jedno je izlagati na skupu prepunom vrunskih ekonomista, a drugo davati in-tervju u nekim novinama u još jednoj zemlji u tranziciji.

Dakle, jasno je da u domenu makroekonomskih politika nema suštin-ske alternative. Jedino što je prihvatljivo je monetarna stabilnost i realnavrednost nacionalne valute i to isključivo kao preduslov za svaku reformu,odnosno tranziciju.

Naime, pokazalo se nekoliko stvari. Pre svega, makroekonomska sta-bilnost omogućava da se jasno vidi stvarno stanje privrede i njenih mogućno-sti. Nema laži – nema prevare. Bar bi to ljudi u Srbiji trebalo da znaju, budu-ći da je u ovoj zemlji štampanje novca, odnosno inflacija koja iz toga sledi,bilo omiljena mera mnogih vlada koje nisu želele da se stvarnost vidi, obzi-rom da bi to bilo prilično nezgodno. Protivljenje monetarnoj stabilnosti jeljutnja na glasnika koji je doneo lošu vest. Vest glasi: privreda nam je u lošemstanju, zbog toga što je bila komunistička u proteklih 55 godina, a komunistine znaju da vode privredu. To je relativno lako razumeti. Nije teško razumetini sve one koji iz svojih ideoloških, levičarskih razloga ne žele da prihvate tuistinu. Inflacija pruža lep prostor za lamentaciju, kako ustvari, nekad i nije bi-lo tako loše. Još samo da Staljin nije sakrio to Lenjinovo pismo.

Džefri Saks (Jeoffry Sachs), čovek čije ime mnogima diže krvni priti-sak, bio je veoma konkretan vezano za problem makroekonomske stabiliza-cije siromašnih zemalja: „Bolivija može biti siromašna sa inflacijom ili siro-mašna bez inflacije”. Dakle, ne može biti bogata, bar ne u skoroj budućnosti.

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

28

To je slučaj sa mnogim zemljama u tranziciji, uključujući i našu. Treba seosloboditi levičarskih iluzija o bogatom i pravednom društvu do koga će dadovede mudra vlada (naravno, ne baš ova koja sada vlada) i sve to za neko-liko godina. Još samo da nije tih međunarodnih finansijskih institucija u ko-je smo se učlanili. Opet lep prostor za lamentaciju.

Nedavno je, na konferenciji „Partneri u tranziciji”, održanoj u Sofiji,jedna veoma ozbiljna žena, profesor makroekonomske analize na Univerzite-tu u Skoplju, ozbiljno tvrdila čitavih 15 minuta da je MMF, primenom Va-šingtonskog konsenzusa upropastio makedonsku privredu. Pola sale se kri-šom smejalo, pola je ćutalo. A pesnik Brana Crnčević bi verovatno rekao„Pre rata (danas tranzicije) nismo imali ništa, a onda su došli Nemci (danasMMF) i uništili sve!”

Osim makroekonomskih aspekata, Stiglic u beogradskoj „Politici” kri-tikuje i brzu privatizaciju. To je u redu. Problem je jedino u tome što takvakritika danas predstavlja otkrivanje rupe na saksiji i to deset godina pošto jeona zaista otkrivena. Zasluga je na sasvim drugom mestu: ime čoveka je Ja-noš (Janos) Kornai, koji je, još pre nego što je počela privatizacija u istočno-evropskim zemljama, jasno iskazao osnovnu dilemu. Brza privatizacija, za-snovana na vaučerima, dovodi do veoma loše vlasničke strukture koja ne po-goduje efikasnom poslovnom rukovođenju, a još manje restrukturanju i podi-zanju efikasnosti privatizovanog preduzeća. Kornai jasno trasira pravi put:privatizacija prodajom, koja je neminovno spora, i „organski” razvoj kapita-lizma. Češka je pala na ovom testu, Mađarska i Poljska su ga položile.

Dakle, Stiglic ovim kuca na već otvorena vrata u Srbiji. Slabosti vau-čerske, brze privatizacije su već opšta mesta među domaćim ekonomstima,bar onim ozbiljnim. Novi model privatizacije u Srbiji su pravili ekonomsti imeđu njima je vladao konsenzus o tome. Dakle, iskustvo ističnoevropskih ze-malja je dobro iskorišćeno. Nema potrebe da se bilo kome u Srbiji predočava-ju slabosti brze privatizacije – Srbija se opredelila za sporu privatizaciju.

Poslednji deo navedenog citata govori, da je problem u tome što eko-nomske reforme uglavnom nisu bile praćene odgovarajućim društvenim i in-stitucionalnim promenama. Iako se mnogi ekonomisti ne bi baš složili saovom formulacijom, ni ovaj nalaz ne predstavlja nekakvu novinu – problemiinstitucionalne reforme izloženi na ovaj način danas su opšte mesto u raspra-vi o tranziciji.

Šta je to što Siglic predlaže Srbiji? U navedenom intervjuu se može na-ći nekoliko saveta:

1. Nikako brza privatizacija;2. Ravnoteža između ekonomske efikasnosti i socijalne pravde;3. Brzo uspostavljanje vladavine prava i izgradnja institucija tržišne pri-

vrede. Veoma dobri saveti! Što se prvog tiče, on u ovom trenutku nije ni po-

treban, budući da se Srbija nije opredelila za brzu privatizaciju. Ali je dobroda znamo za ovaj savet, budući da on jasno pokazuje da Stiglic nije baš sa-vršeno informisan šta se događa u Srbiji. Ovo je tipičan primer asimetrije in-formacija – oblasti zbog koje je i dodeljena ovogodišnja Nobelova nagrada.

SRBI

JAN

AIS

TOK

U:I

DEO

LOŠK

IZN

AČA

JJE

DN

OG

NO

BELO

VCA

PRIZ

MA

29

Drugi savet je izvanredan i veoma operativan! Još samo da nam se definišešta je to socijalna pravda, kako se ona meri i na koji način se uspostavljaravnoteža između ekonomske efikasnosti i socijalne pravde. U legendar-nom Stiglicovom udžbeniku (The Economics of the Public Sector), iz kogasu se obrazovale mnoge generacije ekonomsita, to nije teorijski objašnjeno.Da i ne postavljamo pitanje praktične primene, odnosno praktične moguć-nosti uspostavljanja ovakve ravnoteže. Treći savet: brzo uspostavljanje vla-davine prava. Ovo je, takođe, veoma dobar savet. Jedini problem je što vla-davina prava zahteva isto ono što zahteva engleska trava: svakodnevno ši-šanje, zalivanje i tako par stotina godina. Dobro, u slučaju vladavine pravamožda i nešto kraće.

Dobar savet, para vredi. No, da li je Džozef Stiglic levičar? Odogovorna ovo pitanje i nije bitan za ovaj prilog. Srbija je, možda, na istoku, a ne Sti-glic. Daleko su bitniji komentari koje je pobudio sam Stiglic i objavljivanjevesti o dodeli Nobelove nagrade. Šta smo tu dobili? Izgleda da su navedenekritike i saveti pale na vrlo plodno tlo.

Tako je, na primer, jedan od velikih poštovalaca Stiglica i njegovognaučno-popularnog dela, dr Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje al-ternativa, svega sedam dana posle Stglica dao intervju „Politici”. StiglicovaNobelova nagrada je očigledno dr Nikoliću dala krila da se u javnost vine sasvojim viđenjem tranzicije, koje, između ostalog, nosi i jasno ideološku opre-deljenost. Šta nam poručuje dr Nikolić?

Intervju je dugačak, ima nekih netačnosti (Vašingtonski konsenzus je,na primer, prekršten u Vašingtonski dogovor), poenta ima mnogo, tako da će-mo se zadržati samo na jednoj.

Poenta: „Vlast mora da smogne snage da ne ide putem kojim ih teraMeđunarodni monetarni fond i Svetska banka, jer će politički krahirati. Svereformske vlade u centralnoj i istočnoj Evropi su izgubile prve sledeće izbo-re, jer narod nije hteo da glasa za one ko ih je šokirao”. Veoma interesantakonstatacija i vrlo uravnotežen savet! Mnogo lepih tragova levičarske idelo-gije. Prvo je zavera MMF-a i Svetske banke koji složno teraju naše vlasti daodrade nešto na planu širenja svetskog kapitalizma. Drugo, domaće vlasti ra-de isključivo po diktatu svetskih finansijskih moćnika, one ne sprovode re-formu zbog toga što u nju veruju, već zbog toga što su prinuđeni. Treće, vla-sti treba da smognu snage (sic!) da ne idu putem na koji ih drugi (iz inostran-stva) teraju. Dakle, još jedanput ono istorijsko NE! Konačno, čitalac „Politi-ke” može da sazna da su današnje vlasti stupidne, pa ne shvataju da će, zbogšok-terapije koju primenjuju, da izgube vlast. Na primer, gospodin Đinđić nezna kako su prošle prve reformske vlade u istočnoeveropskim zemljama, ajoš manje zna zbog čega su izgubile vlast. Nadam se da premijer redovno či-ta „Politiku”.

Nekoliko bitnih stvari. Prvo, postavlja se pitanje da li današnja vlast(savezna ili republička, svejedno) nešto radi, zbog toga što ih na to tera MMFili Svetska Banka? Možda to sve rade zbog toga što veruju u stvari u koje ra-de, i zbog toga što veruju da će to doneti napredak ovoj državi. Zbog toga štoveruju u ljudske slobode, privatnu preduzetničku inicijativu, slobodno tržište

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

30

i minimalnu državu. Sasvim drugi skup ideja od levičarskih. I tu dolazimo doosnovnog komunikacionog problema levičara. Budući da im je svaki liberali-zam stran, oni ne mogu da dopuste da neko drugi ima vrednosne sudove dru-gojačije od njihovih. Shodno tome, nastaje i fiktivna konstrukcija da ljudi u(sadašnjoj) vlasti veruju u iste stvari u koje veruju i levičari, a samo zla me-đunarodna finansijska zajednica može da ih natera da rade po njenom dikta-tu. Dakle, ljudi iz vlasti nemaju dovoljno snage da joj se odupru.

A mnogi bi daleko više voleli ozbiljnu diskusiju na konkretne teme ve-zane za međunarodne finansijske institucije. Na primer, konkretni odgovorina sledeća pitanja: Šta je to loše u pristupu MMF-a i Svetske banke u našojzemlji? Zbog čega je to loše, odnosno šta su posledice tog pristupa? Šta je tošto se može promeniti? Koju taktiku pregovora primeniti u tim slučajevima,kakve su nam alternative u takvim pregovorima? Zvuči isuviše tehnički? Mo-žda, ali je ovo ipak razgovor za profesionalce i nema preterano mnogo mestaza ideologiju.

Na širem, ideološkom planu (tako dragom levičarima), postavlja se pi-tanje da li su nam potrebne međunarodne finansijske institucije. Ukoliko većvlasti ne mogu da smognu snage da im se odupru. Jedan od mogućih odgovo-ra je: kada je to već tako, nisu nam ni potrebne. To je legitiman odgovor. Sa-mo molim sve one koji imaju to u vidu da predoče koje će sve posledice po-goditi ovu zemlju. Ukoliko im nedostaje tehničko znanje, neko od liberala ćese već staviti na raspolaganje. Međutim i bez tehničkog znanja izvesno je dase možemo poslužiti metaforom mosta i ćuprije i to uz različite mostarine.

Konačno, zašto ne pogledati malo i u knjige. Na primer, The Econo-mics of the Public Sector, autora Džozefa Stiglica, stranice 90-93. Tu je veo-ma jasno objašenjeno da su ekonomska efikasnost i ekonomska jednakost(kao potencijalna aproksimacija društvene pravde) protivrečni ciljevi. Tako-đe su objašnjeni i mehanizmi koji stvaraju tu protivrečnost, odnosno obja-šnjeno je zbog čega uvećanje društvene pravde (povećanje ekonomske jedna-kosti) dovodi do pada ekonomske efikasnosti. Ne može i jedno i drugo. Eko-nomija je turobna nauka; to je nauka o izboru, a pri izboru uvek nešto gubite.To je realnost, davno prihvaćena među manje učenima („Ne možeš da imaš ijare i pare!”), ali koju prilično teško spoznaju oni koji su napisali parolu „Bu-dimo realni, tražimo nemoguće!”.

No, još jedanput, dobar savet para vredi. Ukoliko ne prestanete ovo daradite (tj. da spovodite tranziciju, što se naziva šok terapijom), izgubićetevlast, poručuje dr Nikolić. Morate da mislite na birače. Prvo, veoma lepo po-kroviteljstvo, budući da je vlast maloletna, ne zna šta radi. Drugo, da li je ciljsadašnje vlasti da ostane na vlasti? Cinici bi, sa pravom, rekli da svaka vlastmisli samo kako da ostane na vlasti. I značajan deo ljudi koji su sada na vlastije na tom mestu iz tog razloga. Međutim, neki ljudi su se nedvosmlislenouključili u vlast iz svojih ideoloških razloga, budući da im je bilo dosta 55 go-dina pod levičarima različitih provinijencija. Neki od ljudi koji su ušli u vladu,planiraju da u njoj budu samo u jednom mandatu, da bi započeli, a u nekimoblastima valjda i dovršili reformu, odnosno da bi je učinili ireverzibilnom.Ne interesuje ih drugi mandat. Imaju ideološku lojalnost i osećaj za istoriju, a

SRBI

JAN

AIS

TOK

U:I

DEO

LOŠK

IZN

AČA

JJE

DN

OG

NO

BELO

VCA

PRIZ

MA

31

i ambiciju da u nju uđu. Pa neka i izgube na sledećim izborima. Svako zna koje Balcerovič, a mali broj ljudi zna ko je sadašnji poljski premijer.

Da li će hipotetički pad današnjih vlasti na sledećim izborima značitikraj reforme i povratak komunista, odnosno njihovih naslednika. Malo vero-vatno. Političke mogućnosti za povratak prošle godine poraženih snaga suveoma male. Vođa jedne od njih je u Hagu, gde za par meseci nije uspeo dasmisli bolji nastup on onog, već viđenog: „Ja ne priznajem ovaj sud!”. Vođajedne druge, sada opozicione, stranke za skoro godinu dana nije uspeo daosmisli parlamantarne aktivnosti svoje stranke bolje od polivanja vodom i iz-nošenja njenih poslanika iz skupštinske sale. To su, dakle, pretendenti navlast na sledećim izborima. Teško da će oni uspeti da sruše reformu.

Takođe, veoma je interesantno pogledati šta se događa u zemljama ukojima nije bilo šok terapije, odnosno tranzicije, i u kojima su na vlasti istioni ljudi koji su bili i na početku tranzicije. Najbolji primer za to je Kazah-stan, njegov prvi i zasad jedini predsednik drug Nazarbajev (član politbiroaKPSS pre 1991. godine) i njegovi zetovi koji obavljaju svakodnevnu pljačkuprirodnih bogatstava Kazahstana na način na koji bi im pozavidele i stare ma-fijaške organizacije.

No, da vratimo stvari na početak ovog teksta i pitanje ideoloških pode-la. Posle deset godina iskustva, tranzicija, njena teorija i praksa je velikim de-lom tehničko pitanje o kome eksperti nemaju velike dileme. Sama primenatih rešenja je veoma složena, zahteva čitav niz detaljnih autonomnih odluka isvakako je pod uticajem ideologije. Zbog toga se svakako isplati otvoreno ijavno diskutovati o svakom konkretnom rešenju, njegovim dobrim i lošimstranama. Da bi takva javna diskusija bila delotvorna potrebno je obezbeditirelavantne sagovornike (profesionalce, one koji ipak nešto znaju o tim stvari-ma) i detaljno i precizno definisati temu rasprave. Da se, na primer, razgova-ra o reformama spoljotrgovinskih politika i institucija, mogućim opcijama usvetlu našeg učlanjenja u Svetsku trgovinsku organizaciju, imajući u vidu po-stojeće spoljnotrgovinske tokove i postojeću privrednu strukturu. Takva ras-prava pruža daleko više šansi za uspeh od generalne, nesadržajne i neobave-zujuće rasprave tipa šok-terapija ili gradulizam.

„Đavo se krije u detaljima”, a u tim detaljima će se iskazati i legitimneideološke razlike između kompetentnih sagovornika. Za podsećanje levičari-ma: liberalizam ima dva značenja, jedno je odnos prema slobodi kao vredno-sti samoj za sebe, a drugi je tolerancija prema onima koji misle drugojačije. Ijoš jedno podsećanje: najveći broj nobelovaca-ekonomista u poslednjih dva-desetak godina ipak je iz liberalnog Čikaga.

Bor

is B

egov

ićPR

IZM

A

32