Menadzersko racunovodstvo Prezentacije

8/13/2019 Menadzersko racunovodstvo Prezentacije

http://slidepdf.com/reader/full/menadzersko-racunovodstvo-prezentacije 1/112

Menadţersko

računovodstvo



1. POJAM MENDŢERSKOGRAĈUNOVODSTVA I NJEGOVANAMENA

Menadţersko raĉunovodstvomoţe se definisati kao primenaodreĊenih koncepcija, procesa,tehnika, interdisciplinarrnihaplikacija i specijalnihistraţivanja



Menadţersko računovodstvo se bavi pribavljanjem, obradom iinterpretacijom kako istorijskih tako i pretpostavljenihfinansijskih podataka i inforamcija o nekom entitetu,namenjenih menadţerima radi ostvarenja sledećih namera:

upoznavanje prošlih događaja, šta se desilo, kako i zašto,

da bi se mogla predvideti i planirati budućnost, formulisanje strategije razvoja i politike preuzeća planiranje ekonomskih aktivnosti preduzeća u dugoročnim,

srednjoročnim i kratkoročnim terminima, kontrola odstupanja aktivnosti i rezultata od plana i

budţeta,

procene preformansi na strateškom, taktičkom ioperativnom nivou, lociranje odgovornosti menadţera, komunikacija rezultirajućim informacijama donošenje menadţerske odluke, i tome slično.



2. OSNOVNE RAZLIKE IZMEĐU FINANSIJSKOG IMENADŢERSKOG RAĈUNOVODSTVA

Osnovna obeleţja finansijskog raĉunovodstva: obavezno po zakonu formalizovano

utemeljeno na dokumentovanoj osnovi o istorijskimdogaĊajima

zahteva preciznost informacija ne ukljuĉuje buduće dogaĊaje usmereno je na prošlost jednoobraznost usmereno ka spoljnim strankama i menadţerima propisani periodi izveštavanja objekat izveštavanja je preduzeće u celini



Osnovna obeleţja menadţerskog računovodstva nije obavezno neformalizovano utemeljeno na podacima i izveštajima iz finansijskog

računovodstva ali i na procenama i svim ostalimrelevantnim informacijama

ističe brzinu informacija uključuje buduće događaje usmereno je na sadašnjost i budućnost oblikuje se po slobodnom izboru usmereno je prema menadţerima i najčešće nije dostupno

spoljnim strankama pa čak ni akcionarima bavi se različitom duţinom razdoblja objekti izveštavanja je preduzeće i svi njegovi delovi,

proizvodne linije, smene, razne vrste aktivnosti itd.



3. PERIODIZACIJA RAZVOJAMENADŢERSKOG RAĈUNOVODSTVA

Razvoj menadţerskog raĉunovodstva u

današnje se vreme moţe posmatratikroz sledeće ĉetiri faze: razdoblje nauĉnog mendţmenta

razdoblje menadţerske kontrole

razdoblje decentralizovanemenadţerske kontrole

savremeni razvoj.



Razdoblje nauĉnog mendţmenta je prvafaza razvoja modernog menadţerskogračunovodstva koja se odvijala do sredine

dvadesetog veka. U toj fazi menadţerskoračunovodstvo je bile preusmereno na dvaosnovna elementa:

razvoj troškovnog računovodstva zapotrebe kontrole, i

prilagođavanje finansijskih izveštaja zapotrebe kontrole



Razdoblje menadţerske kontrole traje od 1950. do1960. godine i koncipira se kao temelj za donošenjemenadţerskih odluka. U ovoj fazi razvoj je koncentrisan napronalaţenje adekvatnih modela za utvrđivanje odstupanjaod planiranih performansi i preduzimanje korektivnih radnji.

Razdoblje decentralizovane menadţerske kontrole jetreća faza razvoja menadţerskog računovodstva u okvirukoje počinje i razvoj raĉunovodstva odgovornosti.Razvija se kibernetika i veliki kompjuterski sistemi kojiomogućuju razvoj menadţerskog informacijskog sistema uokviru kojeg informacije menadţerskog računovodstva

zauzimaju vaţno mesto. U to vreme počinje snaţnijeistraţivanje i praćenje divizionalnih performansi sa ciljemlociranja odgovornosti menadţera za postignute rezultate.



Savremeni razvoj menadţerskogračunovodstva počinje početkom 1970-tihgodina i temelji se na brzom razvojukopjutera i softver podrške. tada se razvija

sistemi za podršku odlučivanja (DecesionSupport Systems - DSS) koji pomaţu urešavanju polustruktuiranih problema uodlučivanju. U okviru menadţerskogračunovodstva snaţno se razvijaju metode i

modeli kontrole poslovanja primenomflekibilnog budţetiranja, što bi bez snaţnepodrške računara bilo gotovo nemoguće



4. ETIKA U MENADŢERSKOM RAĈUNOVODSTVU

Raĉunovodstveni izveštaji su nosioci velikogbroja bitnih informacija za funkcionisanjepreduzeća i organizacija, trţišta , ekonomije i

društva u celini Pet bitnih načela (zahteva, pravila): kompetentnost,

poverljivost

integritet,

objektivnost i

rešavanje stručnih sukoba.



Kompetentnost pokriva zahteve:

(a) odrţavanja odgovarajućeg novoa

profesionalne sposobnosti,(b) pridrţavanja zakona, profesionalneregulative i tehničkih standarda i

(c) potpunog i jasnog izveštavanja.



Poverljivost podrazumeva odgovornostupravljačkog računovođe i finansijskogmenadţmenta

(a) da se uzdrţava od otkrivanja,obelodanjivanja poverljivih informacija,

(b) da u cilju očuvanja poverljivosti svojepodređene o tom pitanju informišu i nadzirui

(c) da se uzdrţavaju od korišćenjapoverljivih informacija u svrhe neetičkog iliilegalnog ostvarivanja prednosti, lično ilipreko trećih lica



Integritet pokriva odgovornosti upravljačkogračunovođe i finansijskog menadţmenta da izbegavakonflikte interesa, da se uzdrţava od aktivnosti koje biga onemogućavale da svoje duţnosti obavlja etički, da

odbije svaki poklon ili gostoprimstvo koje utiče ilimoţe uticati na njegove postupke,.. Objektivnost nameće obavezu poštenog i objektivnog

saopštavanja informacija i potpunog obelodanjivanjasvih relevantnih informacija za koje bi se moglorazumno očekivati da će uticati na korisnikovo

razumevanje podnešenih izveštaja, komentara ipreporuka.



5. BILANS STANJA I NJEGOVE GLAVNEKARAKTERISTIKE

Zvanični bilans stanja za preduzeća u nas sastavlja se ipodnosi na propisanom obrascu i sa propisanom sadrţinompozicija u njemu. Glavne karakteristike zvaničnog Bilansa

stanja ogledaju se u sledećem: u njemu se daju podaci za tekuću i prethodnu godinu, što jedobar izveštajni običaj,

sastavlja se u formi konta, što je prednost s obzirom da činiuočljivijim relacije između odgovarajućih delova aktive ipasive,

pozicije aktive su svrstane po načelu rastuće likvidnosti apasive po načelu rastuće dospelosti,

zadovoljen je zahtev iskazivanja neuplaćenog dela upisanogkapitala u aktivi kako bi u pasivi bio iskazan ceo upisankapital, a ne samo iznos uplaćenog kapitala,



zadovoljeni su zahtevi odvojenog iskazivanja učešća ukapitalu, finansijskih plasmana, potraţivanja, kredita iobaveza iz odnosa sa povezanim preduzećima, što subitne informacije za eksterne korisnike

računovodstvenih izveštaja preduzeća, gibitak se iskazuje u aktivi, i to nakon zbira poslovneimovine, a ne kao odbitna stavka kapitala u pasivi, štoima izveštajne i analitičke prednosti,

za imovinske delove u aktivi predviđeno jeisklazivanje u posebnim kolonama njihovih bruto

vrednosti, ispravki vrednosti, i neto vrednosti, što jeslučaj i sa zbirom aktive tako da je bilans potpiniji i jasniji izveštaj o imovinskoj i finansijskoj pozicijipreduzeća



6. BILANS USPEHA I NJEGOVE GLAVNEKARAKTERISTIKE

Zvanični bilans uspeha za preduzeća u nas sastavljase i podnosi na propisanom obrascu i sa propisanom

sadrţinom pozicija u njemu. Glavne karakteristikezvaničnog Bilansa uspeha ogledaju se u sledećem: u njemu se daju podaci za tekuću i prethodnu

godimu, što je izveštajni običaj u svetu, sastavlja se u formi liste, što ima prednosti sa

stanovišta raščlanjavanja ukupnog rezultatapreduzeća,



zasnovan je na metodi ukupnih troškova po kojojrashode predstavljaju ukupni troškovi po vrstama zaobračunski period, naspram kojih stoje ukupni efektiaktivnosti preduzeća nezavisno od toga da li surelizovani ili ne, zbog čega je korekcija za promene

stanja učinaka predviđena na strani prihoda, a nerashoda, što je od velikof analitičkog značaja, jasno su istaknuta tri podbilansa prihoda, rashoda i

rezulata, i to podbilans poslovnih prihoda, rashoda irezultata, podbilans funansijskih prihoda, rashoda irezltata i podbilans neposlovnih i vanrednih prihoda,

rashoda i razultata, u Bilansu uspeha je predviđeno da se iskaţe dobit ili

gubitak pre oporezivanja, porezi i doprinosi iz dobiti iligubitak posle poreza.



7. IZVEŠTAJ O POSLOVANJU I NJEGOVE GLAVNEKARAKTERISTIKE

Saglasno odgovarajućoj zakonskoj odredbi, godišnjiizveštaj o poslovanju treba da sadrţi naroĉitosledeće:

prikaz i ocenu u izveštajnom periodu ostvarenihposlovnih tokova i uspeha, kao i razvoja finansijskihpoloţaja preduzeća u istom periodu,

informacije o vaţnim poslovnim dogaĊajima od istekaposlovne godine do dana sastavljanja izveštaja oposlovanju,

procenu oĉekivanih poslovnih tokova i razvojafunansijskog poloţaja u budućnosti,

informacije o istraţivaĉko–razvojnim aktivnostima i informacije o otkupu sopstvenih akcija.



8. DODATNI RAĈUNOVODSTVENI IZVEŠTAJ – ANEKS I NJEGOVE GLAVNE KARAKTERISTIKE

Dodatni raĉunovodstveni izveštaj – Aneks Ipreduzeća sastavljaju i podnose u sastavu

pojedinaĉnih polugodišnjih i godišnjih raĉuna ikonsolidovanog godišnjeg raĉuna za grupuvezanih preduzeća.

Prva grupa podataka odnosi se na primenjenemetode otpisa opreme, promene metoda otpisaopreme i efekata te promene na iznosamortizacije pa, prema tome, i iskazanogperiodiĉnog rezultata.



Druga grupa podataka odnosi se na metodevrednovanja zaliha, promene tih metoda i efektetih promena na vrednosti krajnjih zaliha pa takoi na prihodnu stranu bilansa uspeha i naperiodiĉni razultat, kao i obaveštenja o

eventualno aktiviranju neproizvodnih troškova itroškova finansiranja u vrednosti zaliha uĉinaka,što je od uticaja i na vrednost zaliha, i napromene stanja zaliha, i na periodiĉni rezultat

Treća grupa podataka se odnosi na tokoveosnovnih sredstava u toku izveštajnih perioda,

što je nevidljivo u bilansu stanja, a vaţno je zaslaganje investicione aktivnosti preduzeća,zamene i rekonstrukcija osnovnih sredstava iotuĊenja osnovnih sredstava.



Ĉetvrta grupa podataka odnosi se na potraţivanje iobaveze u stranoj valuti.

Podaci iz petog dela Aneksa I istiĉu vrednost većdospelih i u narednoj godini dospevajućih finansijskihplasmana, potraţivanja i obaveza, što je iz bilansastanja nevidljivo, a od presudnog je znaĉaja zaanalizu i ocenu solventnosti i likvidnosti preduzeća.

Šesti deo Anksa I posvećen je iz bilansa nevidljivimpromenama tako vaţne pozicije kao što je kapital.

Sedmi deo sadrţi samo podatke o proseĉnom brojuzaposlenih .

Osmi deo Aneksa I sadrţi uglavnom podatke koji supored podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha,dodatno potrebni statistici nacionalnog dohotka.

Aneks II sastavljaju i podnose preduzeća koja imajusvoja preduzeća, pogone i sl. u inostranstvu



9. POJAM I DEFINICIJA DOBITI

S aspekta donošenja menadžerskih odluka:dobit je pozitivna razlika između zarađenog

prihoda od nekog biznisa i pripadajućih murashoda.

S aspekta računa dobiti i gubitka: dobit jepozitivna razlika između zarađenog prihoda

u određenom razdoblju i pripadajućih murashoda



S aspekta bilansa: dobit je pozitivna razlika izmeđuvlastitog kapitala na kraju razdoblja, a preoporezivanja dobiti i vlastitog kapitala na početkuperioda.

S aspekta oporezivanja: osnovica poreza na dobit jestsvota razlike između vlastitog kapitala uloženog udelatnost preduzetnika na kraju i na početku razdoblja za koje se utvrđuje porez uvećan, odnosno umanjen , prema odredbama zakona o porezu na dobit. Vlastitikapital jeste neto vrednost imovine koja se utvrđuje

tako što se aktiva umanjuje za sve obaveze.



10. POJAM I DEFINICIJA GUBITKA

Gubitak se javlja kada su prihodi manji u odnosu na rashod.Gubitak izvire iz prirode troškova i rashoda koji su uvek dugovnogkaraktera, pa je prema tome, i gubitak na dugovnoj strani računabez obzira na to nalazi li se u pasivi ili aktivi. Gubitak se najčešćepokazuje već na kontu Razlika rashoda i prihoda. Naime na ovomkontu se na dugovnu stranu prenesu svi rashodi a na potraţnu sviprihodi. Ako je dugovna strana konta veća od potraţne, to znači dasu rashodi veći od prihoda i da je ostvaren gubitak.

Gubitak se moţe pojaviti i kada se prihodi na računu Razlikarashoda i prihoda veći od rashoda. To se događe u slučajevima kadpozitivna (potraţna) razlika između rashoda i prihoda nije dovoljnovelika da pokrije porez obračunat na tu razliku plus troškove kojese ne priznaju u porezne rashode. To dovodi do situacije daistodobno postoji gubitak i porez na dobit. Knjiţenje i praćenjegubitka nisu jednaki za sva preduzeća. U svakom lsučaju gubitaksmanjuje neto knjigovodstvenu vrednost preduzeća.



11. AMORTIZACIJA I DEPRECIJACIJA

Amortizacija je proces otpisa vrednostinematerijalne imovine i njenog terećenja

na troškove tokom veka trajanja teimovine.

Deprecijacija je postupni proces prenosavrednosti materijalne imovine koja traje

duţe od godinu dana na troškoveobračunskog razdoblja tokom veka trajanjate imovine.



Po linearnoj metodi stopa godišnjedeprecijacije se utvrđuje premasledećem obrascu:

Svota godišnje deprecijacije utvrđujese prema slededćem obrascu:

t g Bijede god Stop

1

st xopnabTroijadepreGodiš



12. HORIZONTALNA ANALIZAFINANSIJSKOG IZVEŠTAJA

Horizontalna analiza je uporedni prikaz

apsolutnih svota najvaţnijih pozicijabilansa, raĉuna dobiti/gubitka ipromena tih svota tokom vremena (zaviše uzastopnih godišnjih izveštaja).

Predmet horizontalne analize mogu bitii odnosi bilansnih pozicija i raĉunadobiti/gubitka.



13. VERTIKALNA ANALIZA FINANSIJSKOGIZVEŠTAJA

Vertikalna analiza prikazuje postotni udeo svakestavke finansijskog izveštaja u odnosima na

odgovarajući zbir. Na primer, u aktivi će tekuća aktivabiti prikazana u odnosu na ukupnu aktivu. Na jednaknačin, troškovi za prodato, bruto profit, troškoviupravljanja i prodaje, kamate, operativni profit, dobititd., biće prikazana kao postotak od prihoda.

Iz uporednog izveštaja za vertikalnu analizu bilansnih

pozicija moţe se uočiti kako se kreću odnosi izmeđupozicija tokom vremena. Ti bilansni odnosi odraz supolitike poslovanja i politike investiranja.



14. DEFINISANJE NOVĈANIH TOKOVA

Novĉani tokovi jesu prilivi i odlivi novĉanihekvivakenata. Novac obuhvata gotovinu i

potraţivanja depozita. U terminologijiMeĊunarodnih raĉunovodstvenih standarda izraz''cash'' (gotovina) ne obuhvata samo svotestvarne gotovine nego ukljuĉuje sledeće: papirninovac, kovanice, potraţivanja depozita, ĉekove,akreditive i sve druge medije koje će banka ukratkom roku pretvoriti u novac na ţiro raĉunu.



Novčani ekvivalenti su kratkotrajna visokokvalitetnaulaganja koja se brzo konvertuju u poznate količinenova i koja nisu pod velikim uticajem rizika odpromene vrednosti. Tipični primeri novčanihekvivalenata jesu: kratkoročne drţavne obveznice,komercijalni zapisi i brzo naplativi vrednosni papiri sarokom dospeća kraćim od 90 dana

Izveštaji o novčanim tokovima ili izveštaji o tokugotovine daju informacije menadţerima, investitorimakreditorima o prilivu i odlivu novca tokom

obračunskog razdoblja kao i o rezultatu tog odnosa



Prilikom izrade izveštaja o tokovima gotovineod operativnih aktivnosti mogu se koristitisledeće dve metode:

direktna metoda – pri čemu se objavljujuglavne grupe bruto gotovinskog primanja ibruto gotovinskog izdavanja te rezultat uneto iznosu.

indrektna metoda – kod koje se kalkulišesa neto gotovinskim tokovima iz

operativnoh aktivnosti na način da se dobitusklađuje za učinke transakcija nenovčaneprirode.



15. IZVEŠTAJ O NOVĈANIM TOKOVIMAPO DIREKTNOM METODU

Kada se upotrebljava direktna metoda,

specifikuju se posebno sve stavke novčanihizdataka (davanja). Ta se metoda zovedirektna zbog toga što se stavke novčanihprimanja i izdavanja određuju neposredno

Gotovina naplaćena od kupaca inaplaćena potraţivanja najvaţniji inajveći su prilivi gotovine u profitnimorganizacijama



Novac naplaćen od kupca=Prihod plus porez – Povećanje salda potraživanja

Novac naplaćen od kupca=Prihod plus porez + Smanjenje salda potraživanja



Naplaćene kamate najčešće nisu veliki prihodi nitiprimanja kad se upoređuju sa prihodom od prodaje (akokreditiranje i pozajmljiivanje nije glavna delatnost), alimogu biti veoma vaţne u odnosu na visinu dobiti. Zbogtoga, ugovaranju, obračunu i naplati kamata treba posvetitiodgovarajuću paţnju, naročito ako su one ujedno ikompenzacija za smanjenje vrednosti novca u inflaciji.

Plaćanje dobavljaĉima za robu (ili dobavljača zamaterijal i usluge) najčešće čini najveće izdatke uobračunskom razdoblju. Plaćanje dobavljačima za robupovezano je sa nabavkom zaliha i troškovima za prodaju.Međutim treba naglasiti da podmirivanje obaveza premadobavljačima koje nije izvršeno u novcu nego na druginačin (kompenzacije robom, uslugama, prenosom duga islično) ne ulazi u novčane tokove.



Plaćanje ostalih operativnih tokova čini značajneizdatke tokom obračunskog perioda. To su tokoviuprave i prodaje te troškovi istraţivanja i razvoja injima slični troškovi.

Plaćanje kamate mogu biti posledica kratkoročnih idugoročnih uzetih pozajmica ili kredita. Plaćanjukamata (ako se vode odvojeno) prethode stvoreneobaveze od kamata. Obaveze za kamate mogu bitiprenesene iz prethodnog razdoblja ili ostati u salduza iduću godinu pa se izdaci za plaćene kamate mogu

razlikovati od kamata koje terete račun dobiti igubitka.

Izdaci za porez na promet pojavljuje se kaoposledica naplate poreza u korist drţave.



Plaćeni porez na dobit po godišnjem obraĉunu i uplateakontacije poreza na dobit vode se na istom računu. Oni suposledica stvorene obaveze prema porezu zbog ostvarenogrezultata prethodne godine i tekuće godine (uključivši korekcije) tepreračunatih akontacija za tekuću godinu.

Naplate od prodaje dugotrajne materijalne imovine

predstvaljaju primanja od investicijskih aktivnosti. Novĉana plaćanja nabavke dugotrajne materijalne imovinepojavljuje se kad je kupljeno sredstvo, u celini ili delomično,plaćeno sa ţiro računa.

Priliv od naplate za upisani kapital koji je pozvan da se plati jeste specifičan primer od upisanog kapitala koji nije uplaćenprilikom upisa preduzeća u registar.

Priliv od povrata datih kratkoroĉnih kredita uobičajen jeprijem gotovine koji, kad je glavnica kredita u pitanju, ne utiče nadobit ali utiče na novčane tokove jer povećava stanje gotovine naţiro računu.



16.IZVEŠTAJ O NOVĈANIM TOKOVIMA POINDIREKTNOM METODU

Indirektna metoda, za razliku od diretktnemetode, ne prikazuje posebno stavke

primanja i izdataka od operativnih i drugihaktivnosti. Ona prikazuje novac osiguranod operativnih aktivnosti u obliku netodobiti (dobit posle oprezivanja), koji sekoriguje za stavke promena na računima

koji utiču na novčane tokove i stanjenovca. To znači da se do novčanih tokovadolazi na indirektan način.



Kad se radi o novčanim tokovima od operativnihaktivnosti u okviru indiretkne metode, korekcije netodobiti, tj. prilagođavanja koje treba izvršiti, mogu serazvrstati u sledeća tri tipa:

prilagođavanje za stavke koje se ne uključuju utokove gotovine, kao što su amortizacija ideprecijacija, na primer,

prilagođavanje za promene u nenovčanoj tekućojaktivi i tekućoj pasivi koje su u vezi sa operativnimaktivnostima.

isključivanje dobitaka i gubitaka koji ne proizilaze odoperativnih aktivnosti nego se odnose na investicijskei finansijske aktivnosti



17. ANALIZA IZVEŠTAJA O NOVĈANIM TOKOVIMA

Analiza svakako mora obuhvatiti sledeće: sumarni prikaz uspešnosti upravljanja

novĉanim tokovima s kratkim komentarom,

opštu ocenu uspešnosti upravljanja novĉanimresursima na temelju horizontalne analize ianalize odnosa neto toka i prihoda

odnos rezultata neto novĉanog toka iostvarenog neto dobiti

procena uspešnosti upravljanja novĉanimtokovima od operativnih, investicionih ifinansijskih aktivnosti, odvojeno, te meĊusobneuticaje na najvaţnijim stavkama



nenovĉane investicije i njihov odnos snovĉanim, te uticaj nenovĉanihinvesticija na buduće novĉane tokove

sticanje i otuĊenje udela u povezanimpreduzećima i zajedniĉkim podhvatimate finansijski efekti od toga

novĉane tokove u deviznim valutama

kratak opis promena u najvaţnijimfinansijskim pozicijama i kako su onenastale



18. POJAM I VRSTE ANALIZE ODNOSA – RACIOANALIZA

Ona pomaţe u definisanju pokazatelja uspešnostina sledeći naĉin:

daje podatke o profitabilnosti, efikasnosti

upravljanja aktivom, solventnosti iinvensticionom potencijalu,

osigurava konzistentnu bazu podataka zapraćenje smerova (trendova) kretanjaperformansi i za istraţivanje promena,

omogućuje uporeĊenje pokazatelja uspošnostipreduzeća sa ostalim preduzećima u okruţenjusa iskustveno postavljenim merama uspešnosti,

omogućuje uporeĊenje rezulata uspešnosti podelovima preduzeća.



Analiza odnosa pomaţe u odreĊivanju smerovamenadţerskih aktivnosti i donošenju oprimalnihmenadţerskih odluka u izboru strategijaposlovanja u budućnosti. Praktiĉno gledano, onamenadţerima sluţi u planiranju, kontroli idonošenju odluka.

Praktična primena analize odnosa prikazana će biti kroz: analizu likvidnosti,

analizu solvetnosti,

analizu obrta kapitala,

analizu rentabilnosti, i

analizu investicionog potencijala.



19. POJAM LIKVIDNOSTI PREDUZEĆA

Likvidnost imovinskih delova tiĉe se njegovogstanja i oĉekivane raspoloţenosti u novĉanomobliku. Statiĉki gledano likvidnom imovinom

mogu se smatrati samo gotovina i gotovinskiekvivalenti na dan posmatranja.

Dinamiĉki gledano svi drugi imovinski delovi suu krajnjoj liniji pretvorivi u gotovinu s tim što suim vreme pretvorivosti i rizik umanjenjavrednosti vrlo razliĉiti. Na osnovu likvidnosti ne

moţemo ocenjivati likvidnost preduzeća dok neuzmemo u obzir visinu i rokove dospeća obavezapreduzeća.



Likvidnost preduzeća je njegovasposobnost da o roku isplaćuje svojedospele obaveze. Likvidnost preduzeća

nije statiĉki već dinamiĉki fenomen idinamiĉki gledano, likvidnostpreduzeća se obezbeĊuje stalnomusklaĊenošću novĉanih priliva u

preduzeće i novĉanih odliva po osnovuisplata dospelih obaveza preduzeća



20. POJAM SOLVETNOSTIPREDUZEĆA

Pod solventnošću preduzeća

podrazumevamo njegovu sposobnostda o roku podmiruje troškove kamata iotplate dugoroĉnih obaveza premaugovorenoj dinamici. Solventnost

preduzeća zovemo dugoroĉnomfinansijskom sigurnošću preduzeća.



Brojni su i sloţeni ĉinioci dugoroĉne finansijskesigurnosti preduzeća. To su:

sredstva, odnosno vrednost i struktura imovine kojompreduzeće raspolaţe,

struktura izvora finansiranja ili ukupnog kapitala preduzeća,

i rentabilnost preduzeća, odnosno njegova zarađivačka moć. Sredstva, odnosno vrednost i struktura imovine kojom

preduzeće raspolaţe su od interesa za investitore, a presvega za dugoročne poverioce preduzeća.

Solventnost preduzeća kao njegova sposobnost podmirenjafiksnih troškova, kamata i otplata dugoročnih obavezapreduzeća o rokovima dospeća, određena je imovinskompozicijom preduzeća, snabdevenošću preduzeća sopstvenimkapitalom prihvatljivom za poverioce i prinosnom(zarađivačkom) snagom preduzeća.



21. POJAM RENTABILNOSTI PREDUZEĆA

Osnovni cilj svakog preduzeća je rast vrednostipreduzeća, dakle vlasničkog kapitala u dugom roku izposlovanja. To se postiţe maksimalizacijom, ili, pre,

zadovoljavajućim prinosom na ukupna ulaganja(aktivu) i na neto imovinu vlasnika, naravno u dugomroku. Reč je o prinosnoj snazi, odnosno rentabilitetupreduzeća, s obzirom na takav značaj, valja veomapaţljivo upravljati, kako na strategijskom, tako i nataktičkom i operativnom nivou, kako dugoročnim,

tako i kratkoročnim odlučivanjem i upravljačkomkotrolom procesa.



Informisati o ostvarenoj ili očekivanojrentabilnosti preduzeća znači meriti je, naravno vrednosno. Svako

vrednosno merenje, ocene na osnovurezltata merenja, projekcionaupotreba formacija koje iz toga

proisteknu, je sloţen i odgovoranposao



22. UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA

Vaţna pravila u upravljanju troškovima Na dugi rok apsolutno je vaţno biti jeftiniji od konkurencije

za istu visinu ponude ili nuditi više za istu cenu.

Da bi ostali konkuretni, troškovi poslovanja u relativnojsvoti moraju kontinuirano padati. Stavrni troškovi, prihodi i profit za svaki segment (centar

odgovornosti) kao i stvarne cene i dobit za svaku uslugu isve kljuĉne kupce moraju uvek biti poznati. Tradicionalniraĉunovodstveni sistemi ili uskraćivanje informacija odmenadţera centara odgovrnosti ne smeju ih prikrivati.

Menadţerska kontrola uopšteno i controlling funkcijaposebno, moraju se koncentrisati na: dobit (profit), i novĉani tok i snagu odrţanja izvora novca.



23. PODELA TROŠKOVA PREMA MESTUNASTANKA I NOSIOCIMA

Smisao alociranja troškova na mesto njihovognastanka jeste osigurati temelje zadelovotvornije planiranje i kontrolu troškova,realnu procenu karatkeristika centaraodgovornosti i utvrĊivanje odgovornostimenadţera, odnosnoi vrednovanje mendţerskekarkateristike.

Podela na:

troškove proizvodnje

neproizvoidne troškove



UKUPNI TROŠKOVI=PROIZVODNITROŠKOVI+NEPROIZVODNI TROŠKOVI

Ukupne troškove u literaturi menadţerskogračunovodstva nejčešće svrtstavaju u trigrupe, i to ako:

Troškovi materijala

Troškovi rada (radne snage)

Troškovi reţije (troškovi proizvodne reţije itroškovi opšte reţije)



Prema tome sledi obrazac:

TROŠKOVI MATERIJALA+TROŠKOVIRADA+TROŠKOVI REŢIJE=UKUPNI

TROŠKOVI Za raspored troškova na nosioce,

ključna je njihova raspodela na

Direktni troškovi proizvoda ili usluga Indirektni troškovi koji se raspoređuju

na proizvod ili uslugu



24. PODELA TROŠKOVA U ODNOSU NAPROMENU OBIMA AKTIVNOSTI

U odnosu na promene jačine aktivnosti, tj. uodnosu na promene opsega (količine)

proizvodnje, značajna je podela troškovana: fiksne troškove, varijanbilne troškove ,

mešane troškove (koji se sastoje od fiksnihi varijabilnih komponenata), i diskrecijske.



Fiksni troškovi posledica su posedovanja fizičkogkapaciteta i ne mogu se izbeći ako samo preduzeće ilinjegovi delovi nisu prodati ili otpisani ili ako preduzeće nijeugašeno. Najčešće se navode: taksa za isticanje firme,amortizacija i deprecijacija, troškovi investicionogodrţavanja, najamnine i zakupnine i slični troškovi. Dele se

na apsolutnoi fiksne troškove i relativno fiksne troškove. Apsolutno fiksni troškovi se ne menjaju promenom

obima proizvodnje. Relativno fiksni trškovi se menjaju i to skokovito u

slučaju promene potrebnog stepena pripravnosti za povišeniobim proizvodnje, nakon čega se u određenoj zoni ponovo

ponašaju kao fiksni troškovi. Tipičan primer je deprecijacija,troškovi investicionog odrţavanja, najamnine i zakupnine islični troškovi.



Varijabilni troškovi se u izvornoj klasifikaciji definisani kaotroškovi koji se menjaju zavisno od promene aktivnostipreduzeća. Uobičajena pretpostavka je da se varijabilnitroškovi menjaju linearno u odnosu na jačinu aktivnosti.varijabilni troškovi se dele na:

proporcionalne (linearne) varijabilne troškove, i neproporcionalne (nelinearne) varijabilne troškove. Propocionalni (linerani) varijabilni troškovi po jedinici

outputa su konstantni.

Nepropocionalni (linerani) varijabilni troškovi mogurasti (padati) brţe ili sporije u odnosu na jačinu aktivnosti,

što uslovljava podelu na: progresivno neproporcionalne varijabilne troškove, i degresivno neproporcionalne varijabilne troškove



Mešani troškovi nisu strogo varijabilni niti fiksni negoposediju obe komponente. Oni se često definišu kao fiksno-varijabilni ili varijabilno-fiksni troškovi. Mešani troškovi serazlikuju od relativno fiksnih troškova. Naime, za razliku odnjih koji se nakon njihovog porasta pri prelasku u višistepen pripravnosti ponovo ponašaju kao fiksni troškovi,

mešani troškovi se do određenog stepena ponašaju kaofiksni a nakon toga kao varijabilni, ili se do određenogstepena ponašaju kao varijabilni a nakon toga kao fiksni(primer troškovi telefona (obavezni deo+inpulsi).

Diskrecijski troškovi nisu ni fiksni ni varijabilni ni mešani,nego nastaju kao posledica diskrecijskih mendţerskihodluka. Kad su jednom određeni, diskrecijski se troškovinačešće prosmatraju kao fiksni.



25.PODELA TROŠKOVA SA ASPEKTADONOŠENJA MENADŢERSKIH ODLUKA

opravdani i neopravdani troškovi,

izbeţivi i neizbeţivi troškovi, oportunitetni troškovi, transakcijski troškovi,

interne cene u ulozi troškova, troškovi konkurentnosti



26. METODE RAZGRANIĈENJAFIKSNIH I VARIJABILNIHTROŠKOVA

Pristup industrijskoginţinjeringa.

Metoda raĉunovodstveneklasifikacije troškova.

Procena korištenjem istorijskihpodataka



Pristup proceni troškova pomoću industrijskoginženjeringa obuhvata tehnike procene utemeljene natehnološkim standardima i odnosima.

Metoda raĉunovodstvene klasifikacije troškova uključuje ispitivanje računovodstvenih zapisa i klasifikacijesvake stavke troškova na temelju pretpostavke o njezinom

ponašanju. Ova metoda ima i nekoliko ograničenja kao štosu: a) inicijalna klasifikacija sadrţi prilično subjektivneelemente, b)metoda deobe polufiksnih troškova najčešće jearbitrarna, c) skokoviti troškovi će biti raspoređeni ili ufiksne ili u varijabilne, što uveliko moţe smanjiti tačnost, d)početne pretpostavke u klasifikaciji i odnosi umeđutroškovima ne moraju biti reprezentativni za neke budućeuslove.

Procene troškova korišćenjem isorijskih podatakatemelje se na činjenici da se često o budućnosti moţemnogo saznati ako se shvati šta se događalo u prošlosti.



27. POJAM I SVRHA BUDŢETIRANJA

Budţetiranje je proces planiranjai kontrole performansi budućeg

poslovanja izraţenog preteţno ufinansijskim terminima.

Budţet (proraĉun) predstavljaformalno izveštavanje o

planovima u budućnosti.



Budţet je temelj poslovnog planiranja imenadţerske kontrole. Budţet daje usmerenjeza uspostavljenje finansijske kontrole, ukljuĉivšii dopuni stalnih sredstava, zaliha i gotovine.Optimalno oblikovan model budţeta omogućujeredovnu i sistematsku kontrolu i analizurealizovanih i planiranih izdataka, poreĊenje ianalizu postignutih rezultata u odnosu nabudţetirane (planirane), raspodelu odgovornostite stimulacije menadţerskih napora.

Budţet je temeljni deo poslovnog plana



Model budţetiranja mora biti uređen na način daosigurava:

Koordinaciju ciljeva i aktivnosti različitih delovapreduzeća kako bi bili usklađeni jedni sa drugima,

Komunikaciju planova različitih menadţera, Motivaciju menadţera prema postizanju ciljeva,

Razvoj menadţerskih performansi utemeljen naupoznavanjima koje proizilaze iz različitih varijantiproračuna, povezivanja elemenata budţeta iuočavanja međusobno zavisnih činitelja.



28. BUDŢET KAO INSTRUMENT PLANIRANJA I KONTROLE Planiranje i kontrola, koji pored vođenja i agaţovanja kadrova,

čine temeljne funkcije menadţmenta, oslanjaju seprimarno na budţet kao osnovni instrument njihoverealizacije. To se posebno odnosi na poslovno planiranje(business planing) i na deo kontrolnog sistema koji se

temelji na pokazateljima o finansijskoj strukturi. Podposlovnim planiranjem i kontrolom se podrazumevaorganizacija, tehnike i postupci sa kojima se:

izrađuju, razmatraju i odobravaju planovi, određuje odgovornost za realizaciju planova, predviđaju elastičnost za realizaciju planova, analiziraju odstupanja od planova na temelju kontrole

rezulata, i preduzimaju korekcijski zahvati kao odgovor na odstupanja

od planova



Budţeti se mogu podeliti na sledeća tri tipa: Godišnji budţet (Annual budget) – je temeljni i

najvaţniji budţet, koji obuhvata razdoblje od jednegodine uključujići i kraća razdoblja kao što sutromesečja i meseci

Kapitalni budţet (Capital expenditures budget) – pokriva planove za razdoblja od 5 do 10 godina.Kapitalno budţetiranje je proces planiranja iprocenjivanja predloga za investicije u dugotrajnuaktivu.

Trajni budţet (Continuous budget) – je takav modelbudţeta kod kojeg se stalno pridodaje sledeći meseczadnjem mesecu a izuzima protekli mesec



Prema obuhvatu aktivnosti budţeti semogu podeliti na:

budţete koji obuhvaćaju aktivnostidruštva kao celine, i

budţete koji obuhvaćaju aktivnostipojedinih centara odgovornosti



29. OPERATIVNI BUDŢET

Operativni budţet sastoji se od prognozei nacrta prodaje, rasporeda

proizvodnje, proraĉuna troškovaproizvodnje, proraĉuna operativnih, tj.administrativnih i prodajnih troškova inaposletku, od budţeta dobiti od

planiranih aktivnosti. Prognoza i nacrtprodaje temelje se na prošlimiskustvima i odabranim aktivnostima.



30. FINANSIJSKI BUDŢET Finansijski budţet (financial budgets) se sastoji od

dva finalna izveštaja i to budţeta gotovine ibudţetiranog bilansa. Budţet gotovine i budţetiranibilans pripremaju se nakon izrade i provere

finansijskih rezulata od planiranih operativnihaktivnosti, tj. na temelju budţetiranih pokazatelja odobitku.

Budţet gotovine ili budţet novčanih tokovapredstavlja prognozu priliva i odlivu novčanihsredstava za budţetsku godinu i kraća vremenska

razdoblja. Dobar budţet gotovine osigurava preduzećeod blokada računa i zastoja u poslovanju teomogućuje optimalnu manipulaciju novčanimsredstvima



31. BUDŢET KAPITALNIH ULAGANJA Kapitalni budţet (Capital expenditures

budget) sadrţi budţete zainvesticione projekte kao što su

investicije u zgrade, postrojenja iopremu. Kapitalni budţet pokriva dugogodišnje

planove za razdoblja od 5 do 10godina. Kapitalno budţetiranjepredstavlja proces planiranja iprocenjivanja predloga za investiranjeu aktivu preduzeća.



32. BUDŢETSKA KONTROLA Budţerska kontrola (Budgetary Control)

koja se realizuje u sklopu mandţerskekontrole, moţe se prema sadrţaju i

efektima njene realizacije podelitikako sledi: Budţetska kontrola budućih

aktivnosti, Budţetska kontrola tekućih aktivnosti, Kontrola ostvarenih rezulata i

povratna budţetska kontrola



33. STATIĈNI I FLEKSIBILNIBUDŢET

Ako se budţet posmatra sa dinamičkogaspekta u odnosu na mogućepromene visine aktivnosti on moţeimati svojstva:

statičkog budţeta, ili fleksibilnog budţeta.



Statički budţet je obilkovan za tačno određenu visinuaktivnosti. On ne reguje na promene koje se mogudogoditi ili koje se događaju u odnosu na početnepretpostavke. Drugim rečima, statični budţet se nemenja sa eventualnom promenom obima aktivnosti uodnosu na planirani obim.

Fleksibilni budţet je oblikovan na način da se njegovestavke prilagođavaju svakoj promeni u opseguaktivnosti. To se postiţe analizom ponašanja svih stavkisadrţanih u budţetu s onzirom na njihov fiksni ilivarijabilni karakter. Osnovno načelo delovanjafleksibilnog budţeta je jednostavno: stavke budţeta

koje imaju fiksnu prirodu ne menjaju se, a stavke kojeimaju varijabilnu prirodu menjaju se sa promenama uvisini aktivnosti zavisno o prirodi njihovog ponašanja uodnosu na te promene.



34. DEFINISANJE I VRSTA STANDARDNIHTROŠKOVA

Standardni troškovi su troškovi proraĉunati zarealizaciju odreĊenog uĉinka u odreĊenimuslovima.

Standardni troškovi se utvrĊuju po jedinicodreĊenog uĉinka upotrebom nauĉnih metodaprocene i na temelju iskustvenih podataka. Oniukljuĉeni u budţet, pokazuju koliki bi trebali bititroškovi:

direktnog materijala,

direktnog rada, troškovi proizvodne reţije, u odreĊenim

uslovima i standardnim cenama



Direktni standardni troškovi po jediniciučinaka utvrđuju se na temelju tehničkihnormativa i standardnih cena.

Indirektni standardni troškovi po jediniciučinaka ustanovljavaju se tokom procesabudţetiranja a revidiraju se povremeno uslučajevima značajnih promena tehnologije

rada ili cena koje treba platiti za indirektnimaterijal, rad i ostale troškove



35. ULOGA STANDARDNIH TROŠKOVA UMENADŢERSKOM RAĈUNOVODSTVU

Standardni troškovi mogu u odreĊenim situacijamaimati vrlo vaţnu ulogu u sistemu budţetiranja isistemu troškovnog raĉunovodstva:

pomaţu pri izradi budţeta, odnosno planiranju, omogućuju kontrolu odstupanja troškova od stanja

koje se trebalo pojaviti pod normalnim okolnostima,

koriste se kao zamena stvarnim troškovima utroškovnom računovodstvu



36. ODSTUPANJE STVARNIH OD STANDARDNIHTROŠKOVA

Pozitivna ili negativna razlika izmeĊu standardnih istvarnih troškova naziva se odstupanje troškova(cost variances).

UtvrĊivanje odstupanja troškova moţe imativišestruke ciljeve kao što su: zadrţavanje troškovaproizvodnje u prihvatljivim granicama, preduzimanjeaktivnosti sa ciljem racionalizacije troškova,lociranje odgovornosti za troškove, procenaperformanse menadţera centra odgovornosti inagraĊivanje menadţerskih uĉinaka.

Odstupanje stvarnih troškova u sluĉaju kad su onimanji od standardnih, predstvaljaju povoljnoodstupanje. Nasuprot tome, ako su stvarni troškoviveći od standardnih, radi se o nepovoljnimodstupanjima.



37. ANALIZA PRELOMNE TAĈKE

Maksimalizacija poslovnog rezultata u dugom rokuvrhovni je ili barem jedan od vrhovnih ciljeva

svakog poslovnog subjekta. Kratkoroĉniperiodiĉni rezultati imaju u tome ulogu nekevrste faznih rezultata. Otuda i kratkoroĉniposlovni rezultat stoji pod zahtevommaksimalizacije. Jedina ograniĉenja u tompogledu su oĉuvanje dugoroĉne zaraĊivaĉke

moći i odrţanje zdravog finansijskog poloţaja,tj. likvidnosti i solventnosti preduzeća



Analiza prelomne tačke – pragarentabilnosti pretpostavlja poznavanjefunkcije troškova i funkcije prihoda. Ona jeonaj obim proizvoizvodnje pri kome se

pokrivaju troškovi poslovanja a to znači dase ne ostvaruje nikakva dobit ali ni gubitak

Pretpostavka o pravolinijskom ponašanjutroškova i prihoda rešava problem

jednostavnosti i aţurnosti analize, adovoljno je pouzdana za kratkoročneprojekcije rezultata.



Pretpostavka o pravolinijskom ponašanju troškova donosinajmanje tri bitne prednosti:

omogućava brze projekcije ukupnih troškova zaalternativne obime aktivnosti,

izjednačava marginalne trošpkove sa prosečnimvarijabilnim troškovima i tako ih čini konstantnomvrednošću za čitav mogući raspon zaposlenosti,

eliminiše progresiju troškova pri visokim stepenimazaposlenosti, odnosno najniţe prosečne ukupnetroškove pomera na granicu praktično dostiţivogobima aktivnosti.



Pretpostavka pravolinijskog ponašanja prihodadonosi sledeće osnovne prednosti:

omogućava brţe projekcije prihoda za alternativnenivoe aktivnosti,

izjednačava marginalni prihod s prosečnim prihodompo jedinici i tako ga čini stalnom vrednošću za svenivoe aktivnosti unutar relevantnog rasponazaposlenosti,

eleminiše degresiju prosečnog prihoda pri visokimnivoima aktivnosti, odnosno ekonomski optimum

pomera na granicu raspoloţivog kapaciteta.



38. FORMIRANJE PRODAJNIH CENA

Formiranje prodajnih cena proizvoda i uslugapredstvalja sigurno jedno od najvaţnijihpodruĉja upravljaĉkog odluĉivanja u preduzeću.Uspešna politika cena, zajedno sa paţljivomekonomijom troškova, obezbeĊuje da cenepreduzeća u dugom roku budu dovoljne zapokriće svih troškova preduzeća i odbacivanjezadovoljavujućeg prinosa na uloţeni kapital.

Traţnja, konkurencija i troškovi bitni su faktoricena.



Ekonomski model formiranja cena polazi odpretpostavke poznatog, otvorenog i slobodnog trţišta.U skladu sa tim traţnja i ponuda su osnovni činiocicena. Preduzeća uvek biraju onu cenu pri kojojmaksimalizuju svoj dobit. Traţnje optimuma računa s

pretpostavkom da niţe cene obezbeđuju veći obimtraţnje i obrnuto. Elastičnu traţnju imamo kada postoje supstituti za

proizvod ali ga kupci ne cene visoko, a neelastičnutraţnjiu na cenu u obrnutom slučaju



Kriva trţnje pokazuje odnos cena i količina proizvodakoje kupci ţele kupiti, a kriva ponude odrţava odnosecena i količina proizvoda koje proizvođači ţele trţištuponuditi. Drugim rečima, kriva ponude pokazujekoličine proizvoda koje je proizvođač spremanproizvesti i trţištu iporučiti po alternativnim cenama.U tome on se ponaša po pravili što veća cena – toveća ponuđena količina i obrnuto. Donju granicu cene,predstavljaju marginalni odnosno varijabilni troškovi jedinice proizvoda.

Po ekonomsko-teorijskom modelu ravnoteţni obimprodaje i traţnje, dakle i optimalni nivo cene, postiţuse u tački najvećeg dobiti, odnosno u momentuizjednačavanja marginalnog prihoda i marginalnihtroškova.



39. OBRAĈUN TROŠKOVA IFORMIRANJE CENA

Faktori politike cena su

1) traţnja,2) konkurencija na strani ponude,

3) ekonomska politika i druge

drţavne mere i4) troškovi.



Zavisno od prihvaćene politike cena ikonkretnih uslova formiranja cena,formulisanje predloga prodajnih cenaproizvoda i usluga preduzeća moţe bitizasnovano na:

metodi punih troškova, metodi troškova prerade, metodi marginalnih (varijabilnih) troškova i metodi stope prinosa na angaţovana

sredstva



Metoda punih troškoova u formiranjuprodajnih cena sluţi se: a) prosečnimpunim troškovima proizvoda, odnosnopunom (komercijalnom) cenom koštanja

jedinice proizvoda i b)stopom netorezultata. Metoda troškova prerade polazi od

pretpostavke da materijal izrade ne donosidobit, odnosno da tzv. doddatan vrednost u

proizvodnji treba da bude osnovzaračunavanja karakteristične ciljne stopedobiti



Metoda marginalnih troškova odgovarakontribucionom pristupu formiranja cene. Glavnaprednost metode ogleda se u tome što barata sakontribucionim (marginalnim) dobitkom koji je pravamera doprinosa proizvoda najpre pokriću opštih

fiksnih troškova a onda i formiranju neto rezultatapreduzeća. Metoda stope prinosa polazi od realne pretpostavke

da vrhovni cilj preduzeća nije maksimalizacijaposlovnog rezulatata u masi, ni stope dobiti u odnosu

na prihod, niti stope dobiti prema troškovima, većmaksimalizacija odnosa ostvarenog rezultata i u tusvrhu angaţovanih sredstava.



40. EKSTERNI ĈINIOCI I POLITIKA CENA

Videli smo da primenjene metode formiranja cena doprodajnih cena proizvoda dolaze kalkulacijom u kojojse na prikladne troškove proizvoda dodajeodgovarajući koncept dobiti proizvoda obraĉunatog

na bazi nekog koncepta troškova ili primenom stopeprinosa na angaţovana sredstva za proizvodnju iprodaju proizvoda ili grupe proizvoda. Reĉ je opopularnim metodama formiranja cena ĉvrstoutemeljenim na raĉunovodtvsnim informacijama, apre svega na informacijama obraĉuna troškova idobicima, ali je vaţnije što obraĉun troškova skalkulacijom opsluţuje donosioce odluka o cenama,predraĉunskim vrednostima troškova i dobitiproizvoda.



Formirana cena nije samo pukaposledica jednosmernog dejstvanjenih činilaca, već je i sama činilac u

krugu međuzavisnosti. Troškovi uslovljavaju vuisinuprodajne cene, cena uslovljavamogući obim prodaje, predviđeni

obim prodaje uslovljava visinutroškova jedinice proizvoda itd.



Proučavanje stanja na trţištu ima zacilj da se odredi trţišni potencijalproizvoda i njegova trenutna pozicija

na trţištu. Trţišni potencijal proizvodaodređen je veličinom prihoda i dobitiproizvoda na određenom trţištu, čijaprocena pretpostavlja iskustvenu

informacionu osnovu, ali i poznavanjefaze ţivotnog ciklusa u kojoj seproizvod nalazi.



41. PREDKALKULACIJA

Za predkalkulaciju kaţemo da ona predstvljapostupak sraĉunatih na utvrĊivanje cenekoštanja jedinice proizvoda ili usluga unapred,tj. pre prihvatanja porudţbine, odnosno

otpoĉinjanja proizvodnje. Njene osnovnekarakteristike ogledaju se u tome što se onauglavnom odnosi na proizvode premaodreĊenim zahtevima kupaca i individualneporudţbine, što se u postupku dolaţenja do

cene koštanja sluţi predviĊenim ili standardnimtroškovima ukoliko su ovi poslednji dostupni išto ne poseduje odluke egzaktne kalkulacije,već karakteristike jednog pribliţnog proraĉuna.



Predkalkulacija je nezamenljiva u uslovimaproizvodnje i prodaje po posebnimporudţbama kupaca.

Predkalkulacijom se do troškova porudţbinedolazi na osnovu predviđenih ili standardnihkoličina materijala i očekivanih cenamaterijala, predviđenih tarifnih stavova ipredviđene ili standardne, jedinstvene za

preduzeće ili diferencirane po uţimorganizacionim delovima, stope opštihvarijabilnih i opštih fiksnih troškova.



42. STANDARDNA KALKULACIJA Pod pojmom standardne (planske) kalkulacije

obiĉno podrazumevamo skup obraĉunskihpostupaka koji se preduzimaju s ciljem da se zaproizvode, odnosno usluge poslovne jedinice

utvrdi cena koštanja po jedinici unapred zaodreĊeni obraĉunski period. Ovu vrstukalkulacije ĉesto ćemo sresti pod nazivomplanska kalkulacija. Reĉ je o kalkulaciji koja seoslanja na obraĉun po standardnim planskimtroškovima, odnosno predstavlja logiĉanrezultat standardizovanja troškova i ĉinipretpostavku realizacije knjigovodstveno-bilansnih, plansko-kontrolnih i dispozitivnihzadataka ovog sistema obraĉuna troškova.



Izrada standardne (planske) kalkulacije,sastavni je deo postupka standardizovanjatroškova za nastupajući vremenski period.Zavisno od duţine tog perioda moţemorazlikovati:

baznu standardnu (plansku) kalkulaciju,

tekuću standardnu (palnsku) kalkulaciju.



43. PROCES DONOŠENJA MENADŢERSKIH ODLUKA

Donošenje poslovnih odluka na temeljuinformacija menadţerskog raĉunovodstvapredstvalja primenu teorije odluĉivanja u praksi

jednog preduzeća.

Cilj donošenja menadţerske odluke najĉešće jeusmeren na maksimalizaciji ili minimalizacijunekog relevantnog obeleţja performansi ( naprimer: maksimalizacija dobiti ili minimalizacijatroškova ii gubitka).



Glavne faze procesa odučivanja: definicija cilja (ciljeva)

razmatranje alternativa,

razvoj alternativa u svetlupostavljenih ciljeva,

izbor smerova aktivnosti tj.

donošenje odluke.



U procesu donošenja menadţerskihodluka uobičajena je podela na: programirano donošenje odluka gde su

jasno definisani operativni procesi istrukturirane informacije (npr. kontrolazaliha).

neprogramirano donošenje odluka sedogađa kod neponavljajućim uslova kojiuključuju brojne interne i eksterneučesnike.



44. RELEVANTNE FINANSIJSKE INFORMACIJE

Relevantna finansijska informacija jeinformacija koja se temelji na pokazateljimaperformansi koji se menjaju zavisno od izboruizmeĊu alternativa. Pokazatelji koji se nemenjaju promenom odluke nisu relevantni zaodluĉivanja.

Relevantnu informaciju za donošenje odlukepredstavlja ustanovljenje koristi od svakeodluke te njihovo poreĊenje. Najlakše se u

praksi moţe odrediti koja je informacijarelevantna a koja nije.



U okviru koncepta relevantne informacijepokazatelj performansi moţe biti podatak ošteti ili koristi. Moţemo slobodno reći daizbor optimalne mogućnosti ne mora uvekznačiti ostvarenje veće dobiti nego moţeznaţiti i ostvarenje manje štet ako je njunemoguće izbeći.

Dodatni prihod i dodatni troškovi surelevantne informacije za analizu i

donošenje odluke. Dodatni prihod i dodatnitroškovi predstavljaju inkrementalne ilidiferencijalne veličine.



45. DIFERENCIJALNA INFORMACIONAANALIZA

Pod inkrementalnom ili diferecijalnomanalizom podrazumeva se analiza

razlike (u korist ili šteti) dobivenaporeĊenjem relevantnih informacija zarazliĉite alternative.

Diferencijalna analiza moţemenadţerima posluţiti kao vrlo korisno

oruĊe za procenu uĉinaka odoĉekivanih kratkoroĉnih promena udobitku i troškovima.



Diferencijalni (inkrementalni) troškovi iliprihodi predstvaljaju dodatne troškove iliprihode koji se pojavljuju kod različitihalternativnih rešenja zadatih problema.Samo inkrementalni troškovi ili prihodi surelevantni za odlučivanje u okvirudiferencijalne analize.

Troškovi i prihodi koji se ne menjajuizborom između različitih mogućnosti nisu

relevantni za diferencijalnu analizu, uokviru koje su razvijeni brojni modeli zadonošenje menadţerskih odluka



Neke od tih modela koji se čestopominju su sledeći:

odluke ''proizvoditi ili kupovati'' (misli se nakomponente),

odluke o korištenju kapaciteta, odluke o ukidanju profitnih centara,

odluke o prodaji ili modernizaciji postrojećihkapaciteta,

odluke 'prodavati dalje ili razdvojiti(sastaviti) proizvodnju',

odluke kod specijalnih dodatnih narudţbi.



46. NEIZVESNOST I RIZIK PRI DONOŠENJUMENADŢERSKIH ODLUKA

Menadţerske odluke se gotovo uvek donose uuslovima neizvesnosti i rizika jer se radi o budućimdogaĊajima, ali i ĉinjenica je da su veći profitipovezani sa većim rizikom ostvarenja u praksi. Uuslovima neizvesnosti kod donošenja menadţerskihodluka utemeljenih na raĉunovodstveniminformacijama najĉešće se upotrebljavaju analizaosetljivosti ili senzitivna analiza (sensitivity analysis)i raĉun verovatnoće pomoću kojeg se izraĉunavaoĉekivana vrednost.

Analiza osetljivosti ili senzitivna analiza pokazujekoliko je osetljivo ili jako neko rešenje kad semenjaju parametri problema.



Dva su najvaţnija obeleţja osetljivosti: Prvo obeleţje odnosi se na činjenicu da

određeni parametri mogu varirati u velikom

rasponu (kao mogućnost plasmana) dok ćedrugi varirati mnogo manje (zarade).

Drugo obeleţje ostljivosti odnosi se nauticaj promene nekog parametra na ukupan

očekivani rezultat rešenja koje se ispituje.



Osnovna postavka analize osetljivosti je jednostavna; svičinioci osim jednog se drţe konstantnim, dok se vrednostonog koji se ispituje menja, te iz tog razloga kompjuterskaobrada se čini neizbeţnom. Analiza osetljivosti moţe pomoćida se izbegnu odluke sa negativnim posledicama.

Verovatnost ostvarenja nekog događaja je procenjena merasigurtnosti da će se on desiti. Za izvođenje računaverovatnoće vredi pravilo da verovatnoća nekog budućegdogađaja mora biti pozitivna i mora se nalaziti između nulei jedinice. Verovatnoća nula znači da je dogaađaj nemoguć,a verovatnoća jedan znači da je događaj siguran. Iz teorijeverovatnoće razvijen je i koncept očekivane vrednosti.

Očekivana vrednost je umnoţak svakog pojedinog mogućegdogađaja i postotka verovatnosti da će se dogoditi.



47. PROFITNI CENTRI Profitni centri predstavljaju deo od ukupnog

obima odgovornosti za profit koji serealizuje na segmentu poslovanja u okviru

aktivnosti određene organizacione jedinicekojom rukovodi odgovorna osoba(menadţer).

Od profitnih centara se očekuje ne samo darealizuju robu ili usluge uz minimum

troškova, nego da tu robu ili usluge iplasiraju (prodaju) sa usmerenjem namaksimalizaciju profita.



U praksi primenjeni koncepti profitnihcentara mogu se razlikovati s obzirom nanačin nastupanja u poslovanju. S togaspekta posmatranja profitni centri u

poslovanju mogu nastupati na dva bitnorazličita načina, i to: kao međusobno nezavisne poslovne jedinice

koje nastupaju u nezavisnim poslovima iusmerene su na različita trţišta

kao međusobno zavisne poslovne jedinice kojenastupaju u zajedničkim ili povezanimposlovima.



48. INVESTICIONI CENTRI Investicioni centar predstavlja deo od ukupne odgovornosti

za upotrebu angaţovanog kapitala tj. investicijske osnovekoja se realizuje na segmewntu preduzetništva u okviruaktivnosti određene poslovne jedinice kojom rukovodiodgovorna osoba (menadţer).

Menadţer investicionog centra, preuzima odgovornost zaupotrebu aktive i od njega se očekuje da ostvarizadovoljavajući povrat na angaţovani kapital. Na aktivukojom se koristi investicijski centar gleda se u biti kao nainvestiranje kapitala u određeni biznis pa je prema tomeovaj tip centara odgovornosti i dobio ime.Ključna ulogainvesticionog centra je da on predstavlja specifičan način

decentralizacije i realizacije funkcije društva. Zbog toga onima široke oblasti u donošenju odluke.



Investicioni centar je ujedno centar odgovornosti sanajvećom autonomijom i znači suprotnost centrimatroškova jer je stepen prisile od strane glavne upraveminimalan i svodi se uglavnom na kontroluperformanse te grubu i nesistematsku prethodnu

kontrolu investicija u smislu ulaganja u dalji razvoj. Koncept investicijskih centara je relativno nov pa još

nije dovoljno razvijen. Kako u praksi tako i u teoriji.Zbog toga postoje određene nesuglasice oko merenjaefekata korištenog kapitala u investicionim centrima



49. INFORMACIONI SISTEM MENDŢERSKOG RAĈUNOVODSTVA

U mendţmentu je neophodan veliki broj različitihvrsta informacija. Zbog toga posao na pripremi iprocesiranju menadţerskih informacija nije nimalo

jednostavan. Radi lakše obrade i korištenja,menadţerske informacije se klasifikuju na različitenačine zavisno od potreba. Međutim, sa obzirom nanjihova osnovna obeleţja, u menadţerskoj praksi tese informacije mogu razvrstati u tri sledeće širokegrupe:

Javno dostupne informacije

Informacije tipa 'rekla-kazala'

Ekskluzivne menadţerske informacije



50. POJAM MENDŢERSKOG INFORMACIONOG SISTEMANema konsezusa u vezi sa definicijom menadţerskog

informacionog sistema. Razlog tome je što se MIS temeljina relativno širokoj osnovi informatičkih tehnologija i moţe obuhvatiti različita područja delovanja menadţera kojamogu biti prosmatrana sa različitih stanovišta. Ipak, jedna

od opštijih definicija menadţerskog informacijskog sistemakoja se najčešće navodi sugerira ''da je MIS integrisani,kompjuterski podrţan sistem za oblikovanje informacijakoje podupiru poslovne operacije, menadţment i funkcijudonošenja odluka u organizacijai.Taj sistem po pravilu,koristi računarski hardver i softver, operativne proceure,modele za analize, planiranje i kontrolu, te bazu podataka

u svrhu oblikovanja menadţerskih informacija''



Glavni podsistemiMIS-a i tipični obliciprocesiranjainformacija:

MARKETING Prognoze prodaje, plan prodaje,

analize kupaca i prodaje

PROIZVODNJA Plan i raspored proizvodnje, analize

kontrole troškova

LOGISTIKA Planiranje i kontrola nabavke, zaliha

i distribucije FINANSIJE I

RAČUNOVODSTVO

Finansijske analize, analize

troškova, planiranje potrebaza kapitalom, merenje

kapitala OBRADA

INFORMAC

IJA Planiranje informativnih sistema,

analiza delotvornosti

troškova TOP

MENADŽMENT Strateško planiranja



U okviru menadţerskoginformacionog sistema (MIS) nuţno jeizgrađivati i informacijski sistem

menadţerskog računovodstva (MAIS),koji čini vaţan deo menadţerskoginformacionog sistema.

Documents

Menadzersko racunovodstvo Prezentacije