Važenje ugovora u vezi je sa stupanjem ugovora na snagu.

Član 24. Konvencije utvrđuje da je to momenat predviđen samim ugovorom ili sporazumom stranaka

koje su učestvovale u pregovorima. Ako stranke propuste da momenat stupanja ugovora na snagu

utvrde ugovornom odredbom ili sporazumom, važi rezidualno pravilo da ugovor stupa na snagu u

momentu kada poslednja učesnica u pregovorima izrazi svoj pristanak na obavezivanje ugovorom.

Potonje pravilo se smatra opštim pravilom, duboko ukorenjenim u međunarodnu praksu, mada postoje i

značajna odstupanja, naročito, kod multilateralnih ugovora. Odstupanja se ispoljavaju u dva pravca. S

jedne strane, ugovornim odredbama ustanovljava se period vremena koji deli momenat izražavanja

pristanka na obavezivanje od momenta stupanja na snagu. S druge strane, često se predviđa da ugovor

stupa na snagu kada određeni broj država, po pravilu manjih od broja država koje su uzele učešće u

pregovorima, izrazi svoj pristanak na obavezivanje. Paktovi o pravima čoveka zahtevaju pristanak 35

država, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida 20 država, Konvencija o diplomatskim

odnosima 22 države i slično. Ponekad se posebno traži da svoj pristanak daju države čiji se ugovorni

status smatra posebno značajnim.

U praksi se ova dva vida odstupanja pojavljuju kumulativno, i to tako što se ustanovljava da ugovor

stupa na snagu po proteku određenog vremena od momenta kada utvrđeni broj država izrazi svoj

pristanak da budu vezane ugovorom.

Potreba ostvarivanja hitne međunarodne saradnje je dovela do konstituisanja ustanove privremene ili

provizorne primene ugovora. Ugovor ili deo ugovora primenjuje se privremeno kada se očekuje njegovo

stupanje na snagu:

a) ako je tako određeno samim ugovorom i

b) ako su se stranke koje su učestvovale u pregovorima na neki drugi način tako sporazumele.

Opšte je pravilo da ugovori deluju neretroaktivno. Konvencija predviđa da „ukoliko iz ugovora ne

proističe drukčija namera ili je na drugi način ustanovljena, odredba ugovora ne obavezuje jednu

stranu ugovornicu u pogledu neke radnje ili činjenice koja je prethodila datumu stupanja na snagu tog

ugovora u odnosu na tu stranu ugovornicu ili situaciju koja je do tog trenutka prestala da postoji".

Pravilo o neretroaktivnosti ugovora nesumnjivo pripada krugu pravila opšteg međunarodnog prava koja

trpe derogaciju.

Retroaktivno dejstvo ugovora može biti ustanovljeno izričito ili prećutno. U prvom slučaju u ugovor se

unose specijalne klauzule koje predviđaju da će se ugovor pošto stupi na snagu na neki način odnositi i

na prošle događaje i situacije. Prećutno ustanovljenje retroaktivnog dejstva ugovora zasniva se u

prvom redu na samoj prirodi ugovora. Neki ugovori se, naime, i zaključuju s ciljem da regulišu već

nastale situacije. Doneti ex post facto oni sami svojom prirodom poseduju povratno ili retroaktivno

dejstvo.

Pored pojedinačnih izuzetaka zasnovanih na izričito ili prećutno izraženoj nameri ugovornica u

međunarodnom pravu postoje i opšti izuzeci od načela neretroaktivnosti. U teoriji se u tom smislu

navode: obaveza države da ne uništi predmet ugovora pre njegovog stupanja na snagu; klauzule o

zasnivanju nadležnosti međunarodnih sudova u slučaju spora između država i neke prelazne i završne

Docsity.com

odredbe ugovora.

Obavezu država da se uzdrže od radnji koje bi mogle dovesti do uništenja predmeta i cilja ugovora pre

njegovog stupanja na snagu ne konstituiše izuzetak od načela neretroaktivnosti, već predstavlja

obavezu samostalne prirode.

Ugovori koje države zaključuju u rešavanju sporova sudskim putem često sadrže rezervu kojom se iz

nadležnosti sudova ratione temporis isključuju sporovi proistekli iz prošlih činjenica ili situacija tj. onih

činjenica ili situacija koje su nastale pre nego što je taj ugovor stupio na snagu. Odredbe ugovora koje

se tiču autentifikacije teksta, utvrđivanja pristanka države da budu vezane ugovorom, načina i datuma

stupanja ugovora na snagu, rezervi, funkcija depozitara i slično primenjuju se od momenta usvajanja

teksta ugovora. Ovi slučajevi se mogu uzeti kao primer prećutne pretpostavke ugovornica da se ove

odredbe primenjuju retroaktivno.

Što se tiče pitanja do kog trenutka ugovor važi, interes pravne sigurnosti sugeriše presumpciju o

valjanosti i trajanju ugovora do momenta ustanovljenja pravnih činjenica kojima Konvencija priznaje

status osnova ništavosti, prestanka ugovora, povlačenja iz ugovora ili njegove suspenzije. Sa stanovišta

relevantnosti dispozicije stranaka ove pravne činjenice se mogu podeliti u dve grupe: jednu čine

pravne činjenice koje se smatraju osnovima ništavosti ugovora i one su iscrpljujućeg, limitativnog ka-

raktera, dok u drugu grupu ulaze osnovi prestanka ugovora, povlačenja iz ugovora i suspenzije ugovora

koji nisu limitativnog karaktera, tj. konkretni osnovi prestanka ugovora, povlačenja iz ugovora i

suspenzije utvrđeni Konvencijom se mogu dopuniti posebnim osnovima izričito utvrđenim ugovornim

odredbama.

Vremensko važenje ugovora kao instrumenta nije dovoljno jasno i precizno definisano u Konvenciji. To

dolazi otuda što Konvencija ne povlači razliku između bilateralnih i multilateralnih ugovora koja je in

concreto od uticaja. Ustanovljenje osnova ništavosti ili prestanka kod bilateralnih ugovora je jednako

ništavosti ili prestanku dejstva bilateralnog ugovora kao instrumenta odnosno pravnog akta. Kod

multilateralnih ugovora situacija je kvalitativno drugačija. Postojanje bilo kog osnova ništavosti, sa

izuzetkom norme ius cogens-a, u ovom slučaju nema, po pravilu, za posledicu ništavost ugovora kao

pravnog akta nego samo ništavost pristanka države čija je volja opterećena manom pristanka, dok

ugovor nastavlja da deluje između preostalih ugovornica. Slično rezonovanje se, mutatis mutandis,

može primeniti na osnove prestanka ugovora.

*Intertemporalno pravo. U okvir pitanja vremenskog važenja ugovora ulazi i

kategorija tzv. intertemporalnog prava. Konstrukcija intertemporalnog prava počiva na dve premise:

a) valjanost konkretnog ugovora ima biti cenjen u svetlu prava koje je na snazi u vreme zaključenja

ugovora;

b) primena ugovora treba da bude u skladu sa pozitivnim pravilima međunarodnog prava.

Ova koncepcija povlači razliku između stvaranja i trajanja ugovornih prava - između važenja ugovornih

prava i obaveza i važenja ugovora kao pravnog akta - i po tome se razlikuje

od retroaktivnog dejstva pravnih pravila.

Pravilo o intertemporalnom pravu nije izričito formulisano u Konvenciji. Međutim, izraženo je u čistom

Docsity.com

vidu u pravilu koje reguliše posledice prestanka ugovora u slučaju prestanka ugovora usled sukoba sa

novonastalom normom opšteg međunarodnog prava ius cogens-а sa kojom već zaključeni ugovor nije

saglasan:

a) oslobađa stranke obaveze da nastave sa izvršavanjem ugovora;

b) ne šteti nikakvim pravima, obavezama ili pravnim situacijama koje su nastale izvršavanjem ugovora

pre njegovog nastanka; međutim, ta prava, obaveze ili situacije mogu se održati samo ako njihovo

održavanje samo po sebi nije u sukobu sa novom peremptornom normom opšteg međunarodnog prava.

61. TERITORIJALNA PRIMENA UGOVORA

Sa stanovišta teritorijalne primene ugovori se mogu podeliti u tri grupe:

1. ugovori kod kojih se pitanje teritorijalnog domašaja ne postavlja. To su ugovori koji angažuju državu

kao političku jedinku, pravnu ličnost u smislu međunarodnog prava (npr. ugovor o rešavanju sporova

sudskim putem, ugovor o ustanovljenju međunarodne organizacije i si);

2. ugovori koji su, po svom predmetu regulisanja, ograničenog teritorijalnog domašaja. U ovu grupu bi

spadali ugovori poput onih o pograničnom prometu, o statusu pojedinih geografskih celina (Arktik ili

Antarktik ili, recimo, Ugovor kojim se priznaje suverenitet Norveške nad Špicbergom od 1920),

3. ugovori čiju primenu odlikuje teritorijalna dimenzija.

Problemi nastaju ako se iz sadržaja ugovora ne može izvući pouzdan zaključak o nameri ugovornica.

Pod kolonijalnom klauzulom se podrazumeva odredba kojom se reguliše primena ugovora u odnosu na

nesamoupravne teritorije, tako što se ovom klauzulom primena ugovora može protegnuti na koloniju ili

se kolonije mogu isključiti od primene ugovora.

Doktrina je podeljena oko pitanja da li u odsustvu kolonijalne klauzule ugovor može biti primenjen

samo na teritoriji metropole ili i na nesamoupravnim teritorijama. Po jednom shvatanju, u odsustvu

jasnih ograničenja o primeni ugovora samo na određeno geografsko područje, važi pretpostavka da se

ugovor primenjuje kako na teritoriji metropole tako i na nesamoupravnim teritorijama. Drugo

shvatanje počiva na suprotnoj premisi - ugovor koji metropola zaključi ne stvara pravni režim u odnosu

na njene kolonije izuzev u hipotezi da se predmet ugovora tiče isključivo kolonija. Po trećem

shvatanju, prilikom utvrđivanja da li se ugovor proteže i na zavisne teritorije od suštinskog značaja je

namera ugovornica koju valja istraživati od slučaja do slučaja.

Dejstvo ugovora se može teritorijalno ograničiti i putem federalne klauzule. Pod federalnom klauzulom

podrazumeva se ugovorna odredba na osnovu koje se federativna država, kao ugovorna strana,

oslobađa obaveze da garantuje primenu ugovora na celoj svojoj teritoriji. Unošenje federalnih klauzula

u ugovore pravda se ustavnom nemogućnošću federalnih organa da preduzmu zakonodavne mere koje

su neophodne da bi se ugovor primenio na teritoriji federalne jedinice.

Zaključenje ugovora i njihova primena su dva različita pravna procesa poverena različitim organima.

Međunarodno pravo ne sadrži pravila, niti predviđa sredstva za usaglašavanje međunarodnih obaveza i

unutrašnjeg prava, ili primenu ugovora na unutrašnjem planu. To pitanje ulazi u sferu ustavnog prava i

Docsity.com

u zavisnosti je od političkog sistema date države.

U prostim ili unitarnim državama kao što je, npr. Francuska, Velika Britanija ili Kina, gde postoji samo

jedno zakonodavno telo i jedna vlada, pitanje primene ne predstavlja neki poseban problem, jer vlada

koja ulazi u ugovorne obaveze ima i moć da donese propise o primeni ugovora, vodeći, naravno, računa

o ustavnim ograničenjima.

U federativnim državama gde je zakonodavna moć podeljena, gde postoji paralelizam vlada, situacija

je mnogo složenija. Sa stanovišta pravne tehnike, moguća su tri rešenja:

1. da se saveznim organima poveri isključiva vlast u vezi preuzimanja i primene međunarodnih ugovora,

kao što je slučaj u Indiji, Australiji, i slično,

2. da se saveznim organima poveri preuzimanje međunarodnih obaveza, uz rezervu da federalne

jedinice daju svoju saglasnost pre ratifikacije, kao što je slučaj u našoj zemlji, i

3. da se uz akt o ratifikaciji predvidi i dodatan akt kojim se uvodi u život ugovor, što je slučaj u

Nigeriji, Kanadi.

Konvencija polazi od osnovne premise da teritorijalni domašaj ugovora zavisi od namere ugovornica.

Član 26. formuliše rezidualno pravilo na osnovu koga se ugovor primenjuje na čitavoj teritoriji neke

strane ugovornice ukoliko iz ugovora ne proizlazi drukčija namera ili je na drugi način ustanovljena.

Pod teritorijom strane ugovornice se, u smislu Konvencije, podrazumevaju elementi trodimenzionalne

koncepcije državne teritorije - kopnena teritorija, teritorijalne vode i vazdušni prostor.

Pored navedenih klauzula ograničenja teritorijalne primene ugovora mogu se zasnivati i na druge

načine - bilo izričito ili prećutno. Izričita ograničenja mogu se konstituisati putem teritorijalnih

klauzula u samom ugovoru, deklaracijom kojom ugovornica u momentu potpisivanja ili ratifikacije

ograničava teritorijalni domašaj ugovora ili rezervom o teritorijalnom domašaju ugovora pod uslovom

da su takverezerve dopuštene, da nisu, na primer, suprotne predmetu i cilju ugovora. Prećutna

ograničenja mogu proizaći, primera radi, iz regionalnog karaktera ugovora tj. kada sama regionalna

priroda ugovora ukazuje na nameru ugovornica da se teritorije van regiona isključe iz primene

ugovornih odredbi, ili kada na takvo tumačenje upućuje sam kontekst.

Pojam „čitave teritorije strane ugovornice" ostavlja otvorenim pitanje tzv. ekstrateritorijalne primene

ugovora tj. primene ugovora na objektima koji su, stricto sensu, van ovako određene teritorije države

ali nad kojima država vrši izvesna prava (zgrade diplomatskog i konzularnog predstavništva, brodovi i

vazduhoplovi). S obzirom na obavezu svih organa države da primenjuju ugovore, pojam teritorije strane

ugovornice bi trebalo tumačiti u smislu prostora nad kojim država vrši jurisdikciju.

* Primena sukcesivnih ugovora koji se odnose na isti predmet. Nagli porast broja legislativnih ugovora

može dovesti u uslovima jednog decentralizovanog poretka, do konstituisanja konkurentnih režima.

Uopšte uzev, ugovorne odredbe ove vrste mogu se svrstati u dve grupe.

U prvu grupu ulaze one koje regulišu odnos ugovora prema ranijim ugovorima koji se tiču istog

predmeta. U načelu, ovde razlikujemo dve situacije:

1) kada postoji podudarnost ugovornih strana, tj. kada su strane ugovornice ranijeg ugovora zaključile

kasnije ugovor, i

Docsity.com

2) kada ne postoji podudarnost ugovornih strana, tj. kada je ugovor zaključio jedan deo a ne sve strane

ugovornice ranijeg ugovora.

Druga grupa odredbi utvrđuje obaveze strana ugovornica pro futuro i obično se sastoje u obavezi

ugovornica da ne ulaze u ugovorne odnose koji ne bi bili saglasni sa postojećim ugovorom. Ovakva

obaveza deluje samo na pojedine ugovornice ili deo ugovornica, jer je van svakog spora da sve strane

ugovornice mogu, na bazi sporazuma, ukinuti raniji ugovor. Ponekad je ova obaveza opšteg karaktera i

odnosi se na sve ugovore, kako buduće tako i prošle.

Osnovno pitanje koje se postavlja kod nesaglasnosti (inkompatibiliteta) odredbi sukcesivnih ugovora o

istom predmetu jeste valjanost nesaglasnih odredbi.

Konvencija prihvata princip prvenstva ili prioriteta i formuliše ga u seriji pravnih pravila koja se

primenjuju pod rezervom odredaba člana 103. Povelje. Izvesno je da član 103. u celini posmatrano,

ustanovljava elemente hijerarhije u normativnoj strukturi međunarodnog prava tako što deli pravila

međunarodnog prava na ona koja izražavaju više interese i, stoga, ne mogu biti modifikovana spora-

zumom dela ugovornica (inter se) i pravila u čijem su korenu pojedinačni interesi država i koja, stoga,

mogu biti modifikovana u odgovarajućoj proceduri.

Pod ovom rezervom u slučaju sukcesivnih ugovora koji se primenjuju na isti predmet važe sledeća

pravila:

1. kada ugovor sadrži odredbu po kojoj je podređen ranijem ili kasnijem ugovoru ili po kojoj ga ne

treba smatrati saglasnim s tim ugovorom, odredbe tog drugog ugovora imaće prednost (primer je član

30. Konvencije o otvorenom moru 1958. koji predviđa da odredbe Konvencije ne diraju u konvencije ili

druge međunarodne sporazume, koji su već na snazi u odnosima između država ugovornica tih

konvencija ili sporazuma);

2. kada su sve strane ugovornice ranijeg ugovora isto tako i strane ugovornice kasnijeg ugovora, a raniji

ugovor nije prestao usled zaključenja novog ugovora niti je njegova primena obustavljena, raniji

ugovor će se primenjivati samo u meri u kojoj su njegove odredbe u skladu sa odredbama kasnijeg

ugovora.

3. kada sve strane ugovornice ranijeg ugovora nisu strane ugovornice i kasnijeg ugovora važe dva

režima:

a. u odnosima između država koje su strane ugovornice oba ugovora primenjuju se odredbe ranijeg

ugovora u meri u kojoj su u skladu sa odredbama kasnijeg ugovora;

b. u odnosima između države strane ugovornice oba ugovora i države strane ugovornice samo jednog od

ovih ugovora, njihova međusobna prava i obaveze regulišu se odredbama ugovora u kome su obe države

strane ugovornice.

Jedno od značajnih pitanja u vezi sa primenom izloženih pravila jeste utvrđivanje kriterijuma na

osnovu kojih se određuje koji je ugovor „kasniji" odnosno „raniji". Smatra se da je relevantan momenat

usvajanja teksta ugovora, a ne njegovo stupanje na snagu, jer usvajanje teksta novog ugovora izražava

nameru da se stvore nova ugovorna pravila.

Primena izloženih pravila je striktno vezana za materiju ugovornog prava tako da ne dira u eventualnu

Docsity.com

odgovornost koja može nastati za jednu državu zaključenjem ili primenom ugovora čije su odredbe

nesaglasne sa njenim obavezama prema nekoj drugoj državi na osnovu drugog ugovora.

62. DEJSTVO UGOVORA

* Dejstvo ugovora u odnosu na strane ugovornice i u odnosu na treće države. Ugovor predstavlja zakon

samo za stranke koje su ga zaključile. Bečka konvencija konstatuje da ugovor ne rađa ni prava ni

obaveze za treće države - Pacta tertiis nec nocent nec prosunt. U praksi međunarodnih sudova

nailazimo na kontinuiranu i veoma rigoroznu primenu ovog pravila bilo da su u pitanju dvostrani ili

višestrani ugovori.

Međunarodno pravo, međutim, predviđa izuzetke od pravila relativnog dejstva ugovora:

- ugovor na štetu trećih i ugovor u korist trećih.

Da bi za treću državu mogle nastati obaveze iz jednog ugovora, potrebna su dva uslova:

1. da postoji namera ugovornih strana da odnosne odredbe posluže kao sredstvo za uspostavljanje

obaveza u odnosu na treću državu, i

2. da treća država izričito, pismenim putem, prihvati te obaveze.

U slučaju ispunjenja tih uslova dolazi, u stvari, do sklapanja dodatnog ugovora između ugovornih

strana, s jedne, i treće države, sa druge strane. Taj dodatni, a ne prvobitni ugovor, predstavlja osnov

obaveznosti za treću državu, i može biti okončan ili izmenjen samo uz pristanak svih ugovornica, dakle,

i treće države.

U pogledu ugovora koji sadrže klauzulu u korist jedne ili više država postoji izvesno razmimoilaženje.

Naime, praksa i doktrina su saglasne da su takvi ugovori dozvoljeni sa stanovišta međunarodnog prava,

da treće države imaju pravo da odnosne klauzule prihvate ili odbace.

Na osnovu člana 36. Bečke konvencije za državu ili grupu država mogu proizaći određena prava iz

ugovora, u kojima se ne pojavljuju kao ugovorne strane, samo pod uslovom da

a) kod ugovornih strana postoji namera da se ta prava daju trećim državama i

b) da se treće države saglase sa tim pravima.

Namera ugovornih strana je bitna za uspostavljanje prava, za razliku od prostih posledica koje mogu

proizaći iz bilo kojih drugih ugovornih odredaba. Što se tiče saglasnosti trećih država, navedeni član

ističe da se ona pretpostavlja sve dok treća država ne izrazi svoje protivljenje. Pri korišćenju prava iz

ugovora treće države moraju se povinovati uslovima koje postavlja ugovor. Prava u korist trećih mogu

države ugovornice poništiti ili izmeniti, po slovu Konvencije „samo ako se ustanovi da je bilo utvrđeno

da se može poništiti ili izmeniti bez pristanka treće države".

U toku privremenog rada na izradi Konvencije čula su se, međutim, i druga shvatanja. Vrlo eminentni

predstavnici pravne misli smatrali su da države mogu zaključiti ugovore u korist trećih i da pri tome ne

postoje nikakve prepreke. Treba jedino imati u vidu da li ugovor pruža samo mogućnost zasnivanja

prava ili direktno daje određena prava trećim državama.

Uslovi pod kojima će se koristiti prava u korist trećih država mogu biti formulisana i u dodatnom aktu,

Docsity.com

ponekad i jednostranim aktima jedne od država ugovornica. To je najčešće slučaj kod ugovora koji

regulišu slobodnu plovidbu na međunarodnim rekama, morskim kanalima ili moreuzima.

* Klauzula najpovlaštenije nacije. Jedan specijalni način sticanja prava za treće države predstavlja

klauzula najpovlašćenije nacije ili klauzula najvećeg povlašćenja. U svom izvornom obliku klauzula

predstavlja ugovornu odredbu na osnovu koje se ugovorne strane obavezuju da će jedna drugoj priznati

sva prava koja su dale, ili će ubuduće dati, trećim državama. Sve povlastice koje jedna ugovorna strana

odobri nekoj trećoj državi automatski se prostiru i na državu ugovornicu, bez posebnog priznanja ili

izričitog usvajanja. Klauzula je uvek vezana za jedan određeni ugovor i mora biti izričito predviđena u

ugovoru.

Klauzula najvećeg povlašćenja u vezi je sa načelom jednakosti država. U suštini njena funkcija se i

svodi na obezbeđenje jednakosti država na jednom sasvim konkretnom, za države veoma značajnom

području, području ekonomskih odnosa.

Klauzula ima najširu primenu na području trgovine tj. najčešće se unosi u trgovinske ugovore. Međutim,

susrećemo je isto tako i u konzularnim konvencijama, u ugovorima o zaštiti industrijske svojine,

autorskog prava ili ugovorima o položaju stranaca. Klauzula može da se odnosi samo na materiju i na

pitanja koja su predmet ugovora, a ne može biti protegnuta proizvoljno na srodna područja.

Oblici u kojima je klauzula formulisana su veoma različiti.

Klauzula je primenjivana i danas se primenjuje u međunarodnoj razmeni dobara država bez obzira na

njihovo političko uređenje. Za države je od značaja da njihova trgovina ili njihovi građani ne budu

dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na trgovinu i građane drugih zemalja.

Dejstvo klauzule ne može se protegnuti na povlastice koje države daju svojim

preduzećima, korporacijama ili kompanijama, ili, pak, koje se u državama sa federativnim sistemom,

primenjuju u odnosima federativnih jedinica. Klauzula dejstvuje samo u odnosu na povlastice date

trećim državama bilo putem međunarodnih ugovora ili jednostranih pravnih akata.

Klauzula najvećeg povlašćenja unošena je pretežno u bilateralne sporazume. U novije vreme susrećemo

klauzulu i u višestranim ugovorima. U ovim slučajevima područje primene proteže se daleko van

tradicionalnih okvira.

63. TUMAČENJE MEĐUNARODNIH UGOVORA

* Pojam i cilj tumačenja. Tumačenje međunarodnih ugovora predstavlja intelektualni postupak koji se

sastoji u utvrđivanju smisla pojedinih ugovornih odredbi ili ugovora u celini i to tako što se osvetljavaju

nejasne i višeznačne tačke ugovora. Iz ovakve defmicije tumačenja proizlaze dva bitna elementa:

a) tumačenje je slobodna intelektualna operacija koja nije potčinjena strogim pravnim pravilima, i

b) tumačenju podležu nejasne, dvosmislene i višeznačne tačke ugovora.

Tumačenje je postupak utvrđivanja posledica koje, na osnovu ugovornih odredbi, proizlaze u odnosu na

datu činjenicu ili situaciju. Prema tome, tumačenje ne mora biti vezano za primenu pravne norme u

strogom smislu reči. Norma se može tumačiti i zato da bi se spoznala, dakle, i onda kada se pitanje

Docsity.com

njene aktuelne primene i ne postavlja.

Razlikuju se tri osnovna pristupa u ostvarivanju cilja tumačenja:

1. Subjektivni pristup polazi od namere koje su stranke imale u momentu zaključenja ugovora. Ugovor

se posmatra kao spoljna manifestacija saglasnosti volja strana ugovornica, a tumačenje kao postupak

otkrivanja zajedničke volje ugovornica.

2. Objektivni ili tekstualni pristup polazi od pretpostavke da tekst ugovora izražava autentičnu nameru

ugovornica, i da je zadatak tumačenja da ustanovi pravo značenje teksta.

3. Pristalice teleološkog pristupa stoje na stanovištu da je prvi zadatak tumačenja da ustanovi predmet

i cilj ugovora. Po ovom shvatanju, reči i izrazi upotrebljeni ugovorom imaju smisla samo ako se shvate

u funkciji cilja koji su stranke imale na umu.

Konvencija se opredeljuje za tekstualni pristup kao bazični, te za polaznu tačku tumačenja uzima

„osvetljavanje značenja teksta, a ne ispitivanje namere stranke ab initio." Komisija UN za

međunarodno pravo je ocenila da pozitivna praksa, naročito jurisprudencija međunarodnih sudova,

dopušta zaključak da je tekstualni pristup u tumačenju ugovora - opšteprihvaćeno pravilo.

* Subjekti tumačenja. S obzirom na subjekte tumačenja razlikujemo: doktrinarno tumačenje,

tumačenje na unutrašnjem planu i tumačenje na međunarodnom planu.

Doktrinarno tumačenje je ono tumačenje koje daju teoretičari. Osnovno obeležje doktrinarnog

tumačenja je neobaveznost. I pored toga ima izvesnog značaja u okvirima koji doktrina poseduje u

sistemu formalnih izvora međunarodnog prava. Na taj način doktrinarno tumačenje se može pojaviti

kao pomoćni izvor u slučaju spora oko tumačenja ugovora pred Međunarodnim sudom pravde.

Tumačenje na unutrašnjem planu predstavlja jednostrano tumačenje ugovora ili pojedinih ugovornih

odredbi od strane nadležnog organa države. Tumačenje na unutrašnjem planu može se pojaviti ili u

posebnoj formi, tj. u aktu čiji je osnovni smisao da protumači ugovorne odredbe ili u nesamostalnom

obliku, kao sastavni deo procesa primene ugovora. U principu se svaki državni organ koji u svom

delokrugu rada dolazi u dodir sa međunarodnim pravom može pojaviti u svojstvu tumača međunarodnog

ugovora. Ponekad se posebno naglašava uloga onih državnih organa koji su učestvovali u zaključivanju

ugovora. Uloga unutrašnjih sudova u procesu tumačenja stvar je unutrašnjeg zakonodavstva. U nekim

pravnim sistemima sudovi nisu ovlašćeni da tumače međunarodne ugovore, već su u svim slučajevima

kada je ugovor nejasan ili dvosmislen dužni da zahtevaju tumačenje od nadležnih organa (po pravilu

ministarstva inostranih poslova).

Kod tumačenja na međunarodnom planu možemo razlikovati nekoliko osnovnih oblika:

a) tumačenje od strane sudskih organa (Međunarodni sud pravde i arbitražni sudovi;

b) tumačenje od međunarodnih organa koji ne vrše sudsku funkciju;

c) tumačenje od strane svih ugovornica (tvz. tumačenje in corpore) i

d) tumačenje od strane dela ugovornica (tvz. podeljeno tumačenje).

Navedene oblike povezuje formalni elemenat tj. okolnost da se tumačenje ugovora vrši na

međunarodnom planu. Tu prestaju sličnosti budući da između ovih oblika tumačenja postoje nemale

razlike, naročito u pogledu obaveznosti.

Docsity.com

a) Sudsko tumačenje može poticati od Međunarodnog suda pravde i arbitražnih sudova. Tumačenje

pravnih pravila je inherentno obeležjecelokupne aktivnosti međunarodnog suda pravde, budući da

rešavanje sporova, kao osnovna funkcija Suda, podrazumeva primenu apstraktne norme na konkretne

situacije, što je nemoguće bez utvrđivanja značenja norme.

Tumačenje sudskih organa je obavezno za stranke koje su se saglasile da spor oko tumačenja ugovora

iznesu pred sud. Osobenost sudskih tumačenja je i u tome što se tumačenje daje u funkciji rešavanja

konkretnog spora, tj. sud ocenjuje koje je, od dva ili više iznetih tumačenja, tačno.

b) Obavljajući funkcije utvrđene u svojim ustavnim aktima međunarodne organizacije dolaze u priliku

da tumače relevantne delove tih akata. Ovakvo tumačenje je deo funkcionisanja svake međunarodne

organizacije odnosno organa međunarodne organizacije. Problemi nastaju ako pojedine odredbe

Povelje, ili bilo kog drugog ustavnog akta, budu različito protumačene od raznih organa. Da bi se takve

situacije izbegle Generalna skupština UN je svojom rezolucijom od 14. novembra 1947. pozvala sve

organe Organizacije i specijalizovane agencije da eventualne sporove oko tumačenja Povelje i ustavnih

akata specijalizovanih agencija podnese Međunarodnom sudu pravde. Od tumačenja koje daju organi

međunarodnih organizacija valja razlikovati tzv. interpretativne rezolucije koje donosi Generalna

skupština.

c) Tumačenje ugovora od strane svih ugovornica (in corpore) se, s obzirom na činjenicu da su same

države i tvorci pravnih pravila, naziva i autentičnim tumačenjem.

Kod ove vrste tumačenja ugovornice praktično zaključuju sporazum o domašaju

ugovora ili pojedinih ugovornih odredbi (interpretativni sporazum). Sama tehnika tumačenja na osnovu

saglasnosti ugovornica može poprimiti nekoliko oblika: unošenje, u ugovor pojedinih odredbi o

domašaju ugovora (interpretativne klauzule); donošenje protokola koji se u vidu aneksa priključuje

ugovoru; zaključenje posebnog ugovora kojim se tumači raniji ugovor, razmena diplomatskih nota i

zajednička deklaracija ugovornica.

Tumačenje in corpore poseduje obaveznu snagu i značajnu praktičnu vrednost s obzirom da nadležnost

sudova u međunarodnom poretku počiva na načelu fakultativnosti.

d) Podeljeno tumačenje predstavlja sporazum ograničenog dela ugovornica o domašaju ugovora ili

pojedinih odredbi ugovora. Zbog toga, sa stanovišta međunarodnog prava, podeljeno tumačenje deluje

inter partes. Ovo pravilo je, međutim, pod uticajem elementa faktičke snage pojedinih ugovornica.

Opasnosti podeljenog tumačenja leže upravo u mogućnosti da jedan broj moćnijih ugovornica nametne

svoje tumačenje ostalim ugovornicama kao i u mogućoj nepodudarnosti više podeljenih tumačenja

jedne odredbe ili ugovora u celini.

* Sredstva ili metode tumačenja. Osnovni metodi tumačenja ugovora su:

1. jezički (tekstualni);

2. logički;

3. sistematski;

4. istorijski;

Docsity.com

5. ciljni (teleološki) metod.

1. Jezički ili tekstualni metod tumačenja sastoji se u utvrđivanju značenja norme na osnovu značenja

pojedinih elemenata jezika kao sredstva izražavanja. U obzir se uzimaju sva pravila nauke o jeziku,

tako da jezičko tumačenje obuhvata leksičko, sintetičko, gramatičko i interpunkcijsko tumačenje.

Konvencija o ugovornom pravu predviđa u članu 31. da se ugovor tumači u dobroj veri u skladu sa

uobičajenim značenjem reči upotrebljenih u ugovoru. Dakle, recima upotrebljenim u ugovoru ne treba

pridavati posebna značenja već značenja koja imaju u običnom, govornom jeziku. Posebna ili tehnička

značenja reči ustanovljavaju se voljom stranaka koja može biti izražena prećutno (kad takvo značenje

proizlazi iz konteksta) ili izričito (posebnom odredbom kojom se objašnjava značenje pojedinih

izraza).

U skladu sa načelom dobre vere (bona fide) značenje upotrebljenih reči i izraza iznalaze se u kontekstu

ugovora. Konvencija prihvata ekstenzivnu koncepciju pojma „kontekst" tako da tekstu ugovora

pridodaje i

a) svaki sporazum koji se odnosi na ugovor sačinjen između svih ugovornica u vezi sa zaključenjem

ugovora, i

b) svaki instrument koji je sačinjen od strane jedne ili više ugovornica u vezi sa zaključenjem ugovora i

prihvaćen od ostalih ugovornica kao instrument koji se odnosi na ugovor.

Logički red stvari, koji nije i normativni, sugeriše daje jezički metod prvi metod kome tumač

pribegava. Ako je značenje ugovora do koga se dolazi jezičkimtumačenjem potpuno jasno, tada nema

potreba da se koriste i drugi metodi tumačenja.

2. Ugovor treba tumačiti kao organsku, logičku celinu čiji su pojedini delovi u funkcionalnoj vezi. U

samoj postavci da reči i izraze upotrebljene u ugovoru treba tumačiti u kontekstu prećutno je sadržano

priznanje relevantnosti logičkog tumačenja. U pravilu po kome se ugovor ima tumačiti u dobroj veri

sadržano je pravilo ut res magis valeat quam pereat, tj. u slučaju dvojakog tumačenja od kojih jedno

omdgućava da ugovor proizvodi odgovarajuća dejstva, a drugo onemogućuje, usvaja se prvo (naziva se i

efektivnim tumačenjem). Od principa logike valja pomenuti argumentum a contrario (razlog

suprotnosti), argumentum a maiore ad minus (zaključivanje od većeg ka manjem), argumentum a

fortiori (utoliko pre), exceptiones non sunt extendae (izuzetke treba usko tumačiti) i druga.

3. Sistematsko tumačenje je utvrđivanje smisla pravnog pravila na osnovu veze između pravila koje se

tumači i ostalih pravnih pravila. Na taj način ugovorne odredbe se tumače u okvirima međunarodnog

prava. Tumačenje u dobroj veri, kao jedno od osnovnih pravila tumačenja, sadrži pretpostavku da su

ugovornice, formulišući ugovor, pošle od međunarodnog prava kao osnove. Međunarodni sud pravde je

u slučaju prava prolaza istakao da „odredbe ugovora moraju biti tumačene na takav način da se mogu u

najvećoj mogućoj meri prilagoditi pravilima uspostavljenim međunarodnim pravom a ne da derogiraju

ta pravila". Konvencija o ugovornom pravu predviđa da će se prilikom tumačenja ugovora pored

konteksta voditi računa i o „svakom relevantnom pravilu međunarodnog prava koje se primenjuje u

odnosima između strana ugovornica". Kako su pravna pravila podložna promenama postavlja se pitanje

vremenskog elementa, tj. da li su relevantna pravna pravila koja su važila u momentu zaključenja

Docsity.com

ugovora ili pravna pravila koja važe u momentu tumačenja ugovora? Ova dilema proizlazi iz jedne šire

kontroverze - da li kategoriju namere stranaka valja tumačiti u smislu volje koju su stranke imale

prilikom zaključenja ugovora (statička koncepcija) ili, pak, volje stranaka u momentu tumačenja

(evolucionistička koncepcija). Prilikom opredeljenja zajedno ili drugo rešenje od značaja su dva

momenta:

a) volja ugovornica i

b) karakter pravila međunarodnog prava koja su u osnovi ugovora.

Ukoliko se ugovornice ni izričito ni prećutno o tome nisu izjasnile, na organu koji tumači ugovor je da

odluči koje će pravo primeniti.

Tumačenje ugovora na osnovu pravila međunarodnog prava koja su na snazi u momentu tumačenja je

mogućnost kojom se subjekt koji tumači ugovor može koristiti u odnosu na dispozitivna pravila

međunarodnog prava.

4. Ciljno ili teleološko tumačenje za težište uzima cilj ugovora. Konvencija o ugovornom pravu utvrđuje

da se ugovor tumači u kontekstu i ,,u svetlosti predmeta i cilja". Ciljno tumačenje je veoma blisko

logičkom tumačenju. Sam cilj ugovora utvrđuje se izričito u preambuli ugovora (na primer, u Povelji

UN) ili prećutno. U potonjem slučaju cilj ugovora valja ustanoviti analizom ugovora kao celine.

Po užem ili restriktivnom shvatanju teleološke metode tumačenje treba da ima u vidu prvobitni cilj

ugovora, tj. cilj koji su stranke imale u vidu prilikom zaključenja ugovora. Šire ili ekstenzivno shvatanje

ove metode dopušta da se cilj ugovora menja u skladu sa transformacijama sociopolitičkog ambijenta u

kome ugovor deluje. Ovo shvatanje se naročito vezuje za legislativne ugovore koji se zaključuju u

opštem interesu.

Za razliku od navedenih metoda tumačenja koje se, u utvrđivanju značaja ugovornih odredbi oslanjaju

više ili manje na tekst ugovora ili na sporazum u vezi sa ugovorom, istorijsko tumačenje polazi od

istorijskih okolnosti u kojima je ugovor zaključen i pripremnih radova. Konvencija u članu 32. utvrđuje

da se pripremnim radovima i okolnostima pod kojima je ugovor zaključen, može pribeći radi utvrđi-

vanja smisla koji proizlazi iz primene člana 31. (opšte pravilo tumačenja) ili da bi se odredilo značenje

kada tumačenje:

a) ostavlja dvosmisleno ili nejasno značenje i

b) vodi očigledno apsurdnom ili nerazumnom ishodu.

S obzirom na to da konvencija polazi od tekstualnog pristupa kao osnovnog, tumačenje na osnovu

istorijskih okolnosti i pripremnih radova je dopunski metod tumačenja dakle, metod koji ne poseduje

samostalni, autonomni karakter već služi kao pomoćno sredstvo u utvrđivanju uobičajenog značenja

odredbi ugovora.

Može se zaključiti da odredbe Konvencije o tumačenju ugovora polaze od premise da postoji nekoliko

opštih principa koji predstavljaju pravila tumačenja ugovora. Radi se o tri pravila: prvo, tumačenje

ugovora u dobroj veri u skladu sa međunarodnim pravom proizlazi iz pravila pacta sunt servanda;

drugo, u svetlu mogućih kontroverzi oko metoda tumačenja Konvencija je dala prvenstvo tekstu

ugovora, odnosno tekstualnom i jezičkom metodu; i, treće, razlika između elemenata koji su izričito

Docsity.com

predviđeni ugovorom i onih koji prećutno izražavaju nameru ugovornica je relevantna samo u svetlosti

metoda tumačenja koji su prihvatljivi sa stanovišta utvrđivanja namere ugovornica. Konkretno

govoreći, postoji logički red stvari u postupku tumačenja ugovora. Subjekt tumačenja je, tom logikom

upućen da za polaznu premisu tumačenja uzme suštinske, unutrašnje elemente ugovora.

Pomenuti red pravila tumačenja je logičkog, a ne normativnog karaktera. Konvencija je na taj način

prećutno odbacila koncepciju o strogim normativnim pravilima tumačenja i kvalifikovala ta pravila kao

pravila logike koja služe kao rukovodna načela u utvrđivanju značenja koje su stranke nameravale da

pripišu izrazima upotrebljenim u tekstu ugovora.

64. OBAVEZNA SNAGA MEĐUNARODNIH UGOVORA

* Značaj problema. U internom pravnom poretku obaveza savesnog ispunjenja slobodno preuzetih

obaveza zasniva se na zakonu, u međunarodnom poretku na pravilu pacta sunt servanda.

Za razliku od mnogih drugih pravila koja su se pojavila u različitim fazama razvoja međunarodne

zajednice, a zatim nestajala, čijim se proučavanjem bavi samo istorija prava, pravilo pacta sunt

servanda susrećemo u svim fazama razvoja međunarodne zajednice. U toku svog razvoja ovo pravilo

bilo je pod uticajem različitih ideja i vrlo složenih stremljenja društva u datom istorijskom periodu.

Mnogo puta ono je bilo sredstvo pomoću koga je najjača sila obezbedila sebi mirnu eksploataciju, kroz

nametanje ugovornih obaveza i zahtevom za nepovredivošću ugovora pozivom na pravilo pacta sunt

servanda ali mnogo češće ono je odigralo progresivnu ulogu.

* Doktrina. Shvatanja o prirodi pravila pacta sunt servanda se uveliko razlikuju. Razlike su, uglavnom,

izraz različitih teorijskih polazišta.

Po shvatanju Grocijusa i njegovih sledbenika, pravilo sunt pacta servanda je pravilo prirodnog prava,

„koje vezuje upravljače u svojim međusobnim odnosima, a i u odnosu na njihove podanike". Grocijus

konstatuje da pravilo pacta sunt servanda nema sankcije, ali ono se često izvršava iz straha da se

nepravda ne vrati nepravdom. Ne treba zaboraviti da ne postoji nijedna tako moćna država, kojoj

katkad ne bi trebala pomoć drugih. Nasuprot tome, veliki broj nemačkih teoretičara pre Prvog svetskog

rata i u periodu između dva svetska rata, sledeći hegelijanske ideje, nastojao je da umanji značaj

pravila, svodeći ga na jedno relativno pravilo, koje ima svoj formalni izvor u volji države.

Po shvatanju pristalica teorije međunarodne solidarnosti, svest o solidarnosti i pravdi predstavlja osnov

pravila o obaveznosti ugovora. Kada u masi duhova, ističe Digi, sazri ideja da kršenje jednog ugovora

zaključenog između dveju različitih vlada predstavlja opasnost za međunarodnu solidarnost, „to je

razlog da se formira pravno pravilo, prema kojem su svi međunarodni ugovori obavezni za vlade koje ih

zaključuju".

Po shvatanju pristalica normativističke škole, pravilo pacta sunt servanda, samo po sebi, ima jednu

apsolutnu i objektivnu vrednost. Ono predstavlja osnov celokupnog pravnog poretka, postulat koji je

nemoguće dalje pravno objasniti.

Docsity.com

* Pozitivno pravo. Pravilo pacta sut servanda predstavlja pozitivnu normu opšteg međunarodnog prava

čija je funkcija da obezbedi poštovanje i izvršenje ugovornih obaveza u dobroj veri. Bona fides je samo

jedan od elemenata pravila pacta sunt servanda. Imajući u vidu funkciju ovog pravila možemo

zaključiti da ono ulazi u kategoriju imperativnih normi, a sadržinski obuhvata dva vrednosna atributa

koji se najčešće poklapaju: etički i pravni. Održavanje reči predstavlja moralnu obavezu, i istovremeno

pravni osnov koegzistencije država, preduslov realizacije jednog decentralizovanog pravnog poretka.

Iako kogentne prirode, norma pacta sunt servanda, nema apsolutnu vrednost kakvu je imala u

klasičnom međunarodnom pravu. U pozitivnom međunarodnom pravu, težište je na strukturalno-

funkcionalnom značenju norme pacta sunt servanda. Zapovest „sunt servanda" stupa u dejstvo samo

ako postoji „pacta" u smislu važećih formalnih i materijalnih uslova za punovažnost ugovora.

Ovakva pozicija norme pacta sunt servanda izražava promenjenu prirodu međunarodnog ugovornog

prava. U prirodi klasičnog međunarodnog prava, pravila ugovornog prava bila su uglavnom formalne

prirode - nisu se doticala zakonitosti predmeta i cilja ugovora, već su se ograničavala na proceduralnu

stranu zaključenja ugovora i njegovo izvršenje. Konstituisanjem normi ius cogens-a koje regulišu

zakonitost ugovora u materijalnom smislu reči, pacta sunt servanda se svodi na svoje pravo značenje

norme koja osigurava obaveznu snagu zakonitih i valjanih međunarodnih ugovora.

Pravilo pacta sunt servanda, samo po sebi, često nije dovoljno da osigura izvršenje ugovora. Otuda su,

od davnina, ugovorne strane nastojale da pravilo bude propraćeno opipljivim sankcijama i garancijama.

* Načini obezbeđenja izvršenja ugovora. Najčešće su u samim ugovorima predviđene sankcije, kao i

mere za sopstveno obezbeđenje. Povelja Ujedinjenih nacija predviđa mogućnost isključenja iz

Organizacije onog člana koji uporno narušava načela Povelje. Ove vrste sankcija imaju elemenat

kažnjavanja, i značajnu dozu kolektivnog pritiska na države. Primena sankcija u ovim slučajevima

zasniva se na pravnom aktu i pravnom rezonovanju, ali ta funkcija nije poverena nezavisnom sudskom

organu nego političkim organima, kao što je Savet bezbednosti ili Generalna skupština, odnosno

nadležnom organu međunarodne organizacije.

Ustanovljavaju se, takođe, kontrolni mehanizmi u cilju provere i izvršavanja međunarodnih ugovora.

Oblici u kojima se ispoljava kontrolni mehanizam zavise od prirode obaveza država sadržanih u datom

ugovoru. Specijalizovane agencije uključuju nacionalne organizacije pa i nevladina tela u kontrolni

mehanizam kako bi stekli pun uvid o primeni ugovora na unutrašnjem planu. Formiranje posebnih

parlamentarnih tela, unutar velikih integracionih celina, takođe je u funkciji kontrolnog mehanizma.

Što se tiče obezbeđenja izvršenja međunarodnih ugovora, u prošlosti se najčešće pribegavalo okupaciji

izvesnih teritorija. Ovaj oblik primenjen je naročito u mirovnim ugovorima. Okupacija je isto tako

primenjivana kao sredstvo za obezbeđenje finansijskih potraživanja. Danas je ovaj način zabranjen,

izuzev ako bi bio preduzet od strane Ujedinjenih nacija.

U savremenim uslovima najčešće se pribegava garanciji trećih država koje nisu ugovorne sile ili hi-

poteci nad određenim finansijskim izvorima. Garancija trećih država je veoma stara ustanova korišćena

još u srednjem veku. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Docsity.com

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: MJP - skripta (110 pitanja)

od Ribica » 08 Mar 2011 16:39

65. OSNOVI RELATIVNE NIŠTAVOSTI UGOVORA

* Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora. Teorija međunarodnog prava je

duboko podeljena u oceni uticaja propisa unutrašnjeg prava na valjanost međunarodnog ugovora. Član

46. predviđa da država ne može navoditi kao razlog poništenja njenog pristanka na obavezivanje

činjenicu da je taj pristanak izražen na način kojim je narušena neka odredba njenog unutrašnjeg

prava o nadležnosti za zaključenje ugovora, izuzev ako je ta povreda bila očigledna i ako se odnosi na

neko bitno pravilo unutrašnjeg prava.

Prema tome, radi se o eklektičkom rešenju. Ono se zasniva na opštem pravilu i izuzetku od toga

pravila.

Opšte je pravilo da nepoštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora ne

dira u valjanost pristanka datog u odgovarajućoj formi od strane lica koga međunarodno pravo smatra

ovlašćenim da izrazi taj pristanak.

Od opšteg pravila postoji izuzetak na osnovu koga se povreda unutrašnjih propisa o nadležnosti može

istaći kao osnov ništavosti ugovora pod uslovom da se radi o očiglednoj povredi propisa unutrašnjeg

prava od bitnog, osnovnog značaja.

Po Konvenciji, povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu

postupa prema uobičajenoj praksi i dobroj veri. Predmet očigledne povrede ne može biti bilo koja

norma unutrašnjeg prava već samo

1. norma koja reguliše nadležnost za sklapanje međunarodnih ugovora, i,

Docsity.com

2. norma koja je od bitnog značaja.

Predmet povrede moraju biti propisi unutrašnjeg prava određene snage. Konvencija reguliše samo

međunarodne posledice nepoštovanja propisa unutrašnjeg prava.

* Posebna ograničenja ovlašćenja da se izrazi pristanak države na obavezivanje ugovorom. Ovlašćenje

predstavnika da izrazi pristanak države na obavezivanje može biti podvrgnuto raznovrsnim

ograničenjima. Pored ustavnih, ta ograničenja mogu biti i administrativnog karaktera tj. mogu biti

sadržana u nalozima vlade ili drugog organa. Poštovanje tih ograničenja je stvar političke i upravne

discipline predstavnika koji prilikom zaključenja nastupa kao organ države. Izuzetno prekršaj tih

ograničenja može biti od interesa i za međunarodno pravo. Naime, ta posebna ograničenja

predstavniku da izrazi pristanak da bude obavezana ugovorom mogu biti istaknuta kao osnov ništavosti

u slučaju ako su saopštena drugim državama učesnicama u pregovoru pre nego što je pristanak na

obavezivanje izražen.

Po logici stvari, prekršaj ograničenja nije relevantan sa stanovišta valjanosti ugovora ako ugovor

podleže ratifikaciji, prihvatanju i si. U tom slučaju država čiji predstavnik nije poštovao ograničenje

uzima u obzir tu činjenicu prilikom donošenja odluke da li će taj ugovor ratifikovati, prihvatiti i slično.

* Zabluda. Zabluda je pogrešna ili netačna predstava u pogledu činjenica relevantnih za zaključenje

ugovora. Slučajevi zablude u međunarodnom pravu su retki. Svode se, uglavnom, na tzv. geografske

zablude ili zablude u pogledu geografskih karata.

Retkost zablude u postupku međunarodnog ugovora se objašnjava dvama momentima:

a) okolnošću da su države stručno i intelektualno opremljenije od ugovornica u privatnopravnim

ugovorima; i

b) složenošću samog postupka ugovaranja koji svodi na minimum mogućnost da zabluda promakne

pažnji ugovornice.

Država se, po Konvenciji, može pozivati na zabludu kao osnov ništavosti ugovora u slučaju:

I) ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala daje postojala u

momentu kada je ugovor zaključen;

II) da su ta činjenica ili situacija predstavljale suštinsku osnovu pristanka na

obavezivanje ugovorom, tj. da se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju bitnu za

zaključenje ugovora.

Izuzetak od pravila po kome se država može pozvati na zabludu predstavlja slučaj kada je država

svojim ponašanjem doprinela zabludi. Osnovno pravilo se ne primenjuje „ako je ugovornica doprinela

zabludi sopstvenim ponašanjem ili ako su okolnosti bile takve da je ona morala biti upozorena na

mogućnost zablude". Drugim recima, zabluda mora biti izvinjavajućeg karaktera.

Klasično međunarodno pravo je povlačilo strogu razliku između zablude u pogledu činjenica (error

facti) i zablude u pogledu prava (error iuris). U skladu sa tradicijom koja vuče koren još iz rimskog

prava - ignoratia legis nocet - zabludi u pogledu prava nije priznavan status osnova ništavosti ugovora.

Konvencija ne isključuje mogućnost da zabluda u pogledu prava bude od uticaja u osobenom obliku

kombinovane ili mešovite zablude tj. zablude u kojoj se stiču elementi pogrešne predstave o

Docsity.com

činjenicama i o pravu.

Od zablude o činjenici ili situaciji koja se odnosi na ugovor, treba razlikovati zabludu u pogledu

redakcije teksta ugovora. Zablude ove vrste pojavljuju se kod ugovora redigovanih na više jezika. One

ne predstavljaju osnov ništavosti, već samo razlog da se pribegne ispravci teksta ugovora.

* Prevara. Pod prevarom se podrazumeva svaka podvala, laž, lukavstvo, zlonamerno predstavljanje

koje ima za cilj da kod druge države pregovarača stvori lažnu predstavu na osnovu koje prevarena

strana pristane da da pristanak na obavezivanje. Očigledno je da postoji tesna veza između zablude i

prevare. Razlika između ova dva pojma leži u protivpravnosti tj. u činjenici da je jedna strana

dovedena u zabludu prevarnim, protivpravnim ponašanjem druge strane.

Postoje tri elementa prevare:

1) zla namera (mala fides);

2) određeno ponašanje, koje poprima različite pojavne oblike, kao materijalizacija zle namere;

3) uzročna veza između prevarnog ponašanja i zablude.

Po Konvenciji država, koja je navedena na zaključenje ugovora prevarnim ponašanjem druge države

pregovarača, može se pozvati na prevaru kao na osnovu ništavosti svog pristanka na obavezivanje

ugovorom.

Iz formulacije člana 49. proizlazi da se status osnova ništavosti priznaje samo tzv. glavnoj prevari tj.

prevari koja je odlučujuće uticala na državu pregovarača da da pristanak na obavezivanje.

Negativna dejstva prevare prevazilaze sankciju ništavosti jer prevara utiče na samu osnovu poverenja

između stranaka u ugovornim odnosima.

Iz dostupne prakse proizlazi da se prevara retko dešava u postupku ugovaranja. Mogućnost da se

prevara dogodi posebno su male kod multilateralnih ugovora.

* Podmićivanje (korupcija). Odredba o podmićivanju (korupciji) predstavnika države je inovacija u

međunarodnom pravu čije se unošenje u sistem pravila ugovornog prava opravdava pravno-političkim

razlozima tj. namerom da se pravno žigošu moguća pribegavanja podmićivanju kao suptilnijem obliku

navođenja predstavnika države da da pristanak na obavezivanje.

Konvencija predviđa da „ako je pristanak države na obavezivanje ugovorom postignut putem

podmićivanja njenog predstavnika posrednom ili neposrednom radnjom druge države koja je

učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na podmićivanje kao razlog poništenja njenog

pristanka na obavezivanje ugovorom"

Podmićivanje se odnosi samo na akte sračunate da izvrše odlučujući i suštinski uticaj na predstavnika

države u cilju zaključenja ugovora.

66. OSNOVI APSOLUTNE NIŠTAVOSTI UGOVORA

* Prinuda nad predstavnikom države. Opšte je mišljenje da prinuda nad predstavnikom države u odnosu

na njegovu ličnost ili u njegovom ličnom kapacitetu sa ciljem da se pribavi pristanak na obavezivanje

ugovorom predstavlja osnov ništavosti ugovora.

Docsity.com

Postoji više klasifikacija prinude nad predstavnikom države.

Sa stanovišta karaktera prinude razlikuju se prinuda u užem smislu ili vis apsoluta i prinuda u širem

smislu ili vis compulsiva.

Pod prinudom u užem smislu podrazumeva se nanošenje fizičkog zla licu odnosno organu koji

predstavlja državu u cilju da on izjavi volju u određenom pravcu. Odlikuje se totalnom fizičkom

nadmoći jedne strane i odsustvom mogućnosti izbora druge strane. Isključivi i neposredni objekt

prinude u užem smislu je sam pregovarač.

Prinuda u širem smislu definiše se kao stavljanje u izgled nekog zla u slučaju neprihvatanja ili

delimičnog prihvatanja zahteva drugog pregovarača. Pretnja može biti neposredna (ako je usmerena na

ličnost pregovarača) ili posredna (ako se zlo stavlja u izgled licima bliskim pregovaraču).

Da bi bila relevantna pretnja mora da poseduje izvesne atribute:

- prvo, mora biti ozbiljna, tj. takve prirode da kod pregovarača izazove strah; i

- drugo, mora biti protivpravna, tj. činjenje ili nečinjenje koje se stavlja u izgled u slučaju

neprihvatanja ugovora treba da bude nedozvoljeno sa stanovišta međunarodnog prava.

Prema momentu preduzimanja radnji prinude razlikujemo prinudu u toku pregovaranja odnosno

stavljanja potpisa i prinudu u momentu ratifikacije.

Konvencija jednostavno utvrđuje da je: „Izražavanje pristanka države da bude obavezana ugovorom,

pribavljeno prinudom nad njenim predstavnikom aktima ili pretnjom upućenom lično njemu lišeno

svakog pravnog dejstva".

Prema tome, u ovom slučaju radi se o prinudi nad pojedincem kao privatnom ličnošću a ne kao

državnim organom. Pored prinude koja se vrši u odnosu na njegovu ličnost relevantna je i pretnja koja

se odnosi, recimo, na njegovu karijeru otkrivanjem momenata koji se odnose na privatan život, kao i

pretnja ili prinuda nad članom porodice s namerom da se tako utiče na volju predstavnika države.

* Prinuda nad državom kao kolektivitetom. U pogledu ocene efekata prinude nad državom kao

kolektivitetom, međunarodno pravo je doživelo radikalnu promenu. Klasično međunarodno pravo je

odricalo bilo kakav uticaj prinude nad državom na valjanost ugovora.

Kako je država apstrakcija, tako da u međunarodnim odnosima nastupa preko fizičkih lica koja deluju u

svojstvu državnih organa, to se u krajnjoj liniji prinuda nad državom kao kolektivitetom ispoljava prima

facie kroz prinudu nad pojedincem. Razlika između prinude nad predstavnikom države i prinude nad

državom kao kolektivitetom leži u činjenici da je u slučaju prinude nad pojedincem objekat

prinudeneko lično dobro (fizički ili moralni autoritet predstavnika države kao individue), dok se u

slučaju prinude nad državom kao kolektivitetom kao objekt pojavljuje neko državno dobro.

Odredba Konvencije na osnovu koje: „Ništav je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili

upotrebom sile, kršenjem principa međunarodnog prava otelovljenih u Povelji Ujedinjenih nacija" samo

je refleks opšteg pravila, konkretizacija opšteg principa zabrane pretnje ili upotrebe sile u materiji

ugovornog prava.

Postavljaju se dva osnovna pitanja u vezi sa primenom člana 52. Konvencije:

a) definisanje pojma „prinuda", i

Docsity.com

b) vremenski domašaj odredbe o ništavosti ugovora zaključenog pretnjom ili

upotrebom sile.

Što se prvog pitanja tiče, mišljenja su podeljena oko tzv. ekstenzivnog i restriktivnog tumačenja pojma

prinude.

Po ekstenzivnom shvatanju, prinudu treba tumačiti u smislu da obuhvata ne samo oružanu već i

političku i ekonomsku prinudu. Ovo shvatanje polazi od principa suverene jednakosti i opasnosti koje

po harmonične i pravedne međunarodne odnose ima primena političke i ekonomske prinude. Politička

nezavisnost se, dobrim delom, svodi na puku formu ukoliko nije praćena ekonomskom nezavisnošću.

Restriktivno shvatanje, branjeno uglavnom od strane razvijenih zapadnih zemalja oslanja se na

značenje pojma prinude inkorporisano u članu 2.(4) Povelje i navodno nemogućnost da se razdvoje

dozvoljeni i nedozvoljeni oblici ekonomske i političke prinude u uslovima velikih disproporcija u snazi

država članica savremene međunarodne zajednice.

Kompromisno rešenje je iznađeno u usvajanju Deklaracije o zabrani vojne, političke i ekonomske

prinude pri zaključivanju ugovora, kojom se „svečano osuđuje pretnja ili upotreba pritiska u svakom

obliku, bilo vojnom, političkom ili ekonomskom od bilo koje države da bi prinudila drugu državu da

izvrši neki akt u vezi sa zaključenjem ugovora kršeći principe suverene jednakosti država i slobodnog

pristanka".

* Sukob sa peremptornom normom opšteg međunarodnog prava (jus cogens). U članu 53. Konvencija

utvrđuje: „Ništav je svaki ugovor koji je u momentu zaključenja u suprotnosti sa nekom peremptornom

normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije peremptorna norma opšteg

međunarodnog prava je norma prihvaćena i priznata od celokupne međunarodne zajednice kao norma

od koje nije dopušteno nikakvo odstupanje i koja može biti izmenjena samo jednom novom normom

opšteg međunarodnog prava koja ima isto svojstvo".

U domenu ugovornog prava norme jus cogens-a određuju dozvoljen predmet ugovora i, samim tim,

postavljaju granice autonomije volje ugovornih strana.

Ideja o normama koje vezuju države nezavisno od njihove volje je relativno stara. Nalazimo je već u

učenju o nužnom pravu (jus necessarium) od koga države nisu mogle odstupati u međusobnim

odnosima, preko konstrukcije o fundamentalnim pravima država i opštim pravnim načelima kogentnog

karaktera do učenja u načelu pacta sunt servanda kao nadpozitivnoj, objektivnoj normi.

Elemente jus cogens-a kao pozitivnopravne kategorije nalazimo tek u ustavnim aktima univerzalnih

političkih organizacija - Društva naroda i naročito, Organizacije Ujedinjenih nacija.

Sa formalnog stanovišta, bitno obeležje normi jus cogens-a je njihova peremptornost tj. apsolutno

obavezna snaga. Norme jus cogens-а ne trpe derogaciju, budući da sadrže bezuslovne zapovesti od

kojih se ne može odstupati u međusobnim odnosima država na bazi saglasnosti. Usled činjenice da

norme jus cogens-а poseduju apsolutno obaveznu snagu, nijedan konkurentni re žim, bilo da je

ustanovljen jednostranim ili dvostranim aktom, ne može steći pravnu snagu, već ostaje u sferi prostih

fakata.

Ove norme izražavaju suštinske, fundamentalne interese međunarodne zajednice kao celine, interese

Docsity.com

čije je poštovanje imperativ, conditio sine qua non uporednog postojanja suverenih država. Pravila jus

cogens-a prihvaćena su zbog toga što su nužna za zaštitu javnih interesa društva država ili za očuvanje

standarda morala koje su one priznale.

Norma jus cogens-а je, po definiciji, norma opšteg međunarodnog prava koja je od strane

međunarodne zajednice priznata kao norma od koje nije dozvoljeno nikakvo odstupanje. Pod izrazom

„međunarodna zajednica kao celina" valja razumeti volju pretežne, preovlađujuće većine država. To

znači da nije neophodno da konkretno pravilo bude prihvaćeno kao kogentno od strane svih država.

Izvori normi jus cogens-a su običaji i sveopšti multilateralni ugovori. Običaj je formalni izvor jednog

broja postojećih kogentnih normi, ali je sa stanovišta potreba savremene međunarodne zajednice

sveopšti višestrani ugovor pogodniji izvor.

Konvencija ne sadrži listu kogentnih normi. Razlozi takvog rešenja su dvojaki:

a) po mišljenju Komisije, navođenje nekih primera sukoba ugovora sa normom jus cogens-a moglo bi

dovesti do nerazumevanja ostalih primera kogentnih normi koje ne bi bile navedene (inclusio unius

exclusio alterius est); i,

b) sastavljanje liste kogentnih normi je, strogo uzevši, van okvira Konvencije b ugovornom pravu.

U odsustvu hijerarhije formalnih izvora u međunarodnom javnom pravu kriterijum normativne

samoidentifikacije je praktično nemoguć. Utvrđivanje kogentnog karaktera norme može se izvesti

jedino na bazi materijalnog kriterijuma, tj. pažljivog ispitivanja pozitivne prakse država u kontekstu

objektivnih, viših interesa međunarodne zajednice kao celine.

Norme jus cogens-a nisu jednom zauvek date već prate socijalno političku evoluciju međunarodne

zajednice.

* Postupak poništenja i posledice ništavosti ugovora. Konvencija predviđa višestepeni postupak u

slučaju ništavosti, prestanka ugovora, povlačenja jedne strane ugovornice ili obustave primene

ugovora:

a) u prvoj fazi država koja se poziva na nedostatak njenog pristanka da bude vezana ugovorom

obaveštava o svom zahtevu ostale ugovornice. Obaveštenje ili notifikacija pored zahteva treba da

sadrži i navođenje konkretnih mera koje valja preduzeti u odnosu na ugovor i razloge koji govore u

prilog preduzimanju tih mera;

b) ostale strane ugovornice imaju, po prijemu notifikacije, mogućnost izbora u roku koji osobito u

hitnim slučajevima ne može biti kraći od tri meseca: ili će taj zahtev prihvatiti, što ovlašćuje

ugovornicu koja je uputila zahtev da preduzme mere koje je predložila, ili će zahtevu prigovoriti.

c) u slučaju da jedna ili više ugovornica stavi prigovor, nastaje spor koji valja rešavati u skladu sa

članom 33. Povelje tj. „putem pregovora, anketama, posredovanjem, mirenjem, arbitražom, sudskim

rešavanjem, mirnim načelima" po izboru stranaka u sporu.

U slučaju da u roku od 12 meseci od momenta stavljanja prigovora nije bilo moguće postići rešenje u

okviru načina koje predviđa član 33. Povelje otvaraju se dve mogućnosti:

a) ako se radi o sporu oko primene ili tumačenja članova 53. i 64. koji regulišu sukob ugovora sa

normom jus cogens-a ili novostvorenom normom jus cogens-a, svaka strana ugovornica može se

Docsity.com

jednostrano pismenim putem obratiti Međunarodnom sudu pravde na odlučivanje ukoliko strane u sporu

zajednički ne odluče da spor iznesu pred arbitražu;

b) ako se, pak, radi o sporu o primeni ili tumačenju bilo kog drugog člana koji reguliše ništavost,

prestanak, povlačenje iz ugovora ili obustavu primene ugovora, svaka strana u sporu može pribeći

postupku izmirenja utvrđenom u prilogu Konvencije.

Prilogom se predviđa formiranje komisije od 5 kvalifikovanih pravnika koja ispituje zahteve i primedbe

i daje predloge stranama ugovornicama kako bi mogle da postignu prijateljsko rešenje spora. Komisija

sačinjava izveštaj u roku od 12 meseci po konstituisanju. Izveštaj komisije ne obavezuje strane

ugovornice.

Ništav ugovor je lišen pravne snage ab initio bez obzira da li se radi o osnovu apsolutne ili relativne

ništavosti.

Moguće je da su stranke ugovornice ipak preduzele izvesne akte na osnovu ništavog ugovora. U tom

slučaju svaka strana ugovornica je ovlašćena da traži restituciju tj. uspostavu stanja koje bi postojalo u

međusobnim odnosima da ti akti nisu izvršeni. Sama činjenica ništavosti ugovora ne dira u zakonitost

akata izvršenih u dobroj veri pre nego što je ništavost istaknuta.

Od ovih pravila izuzimaju se strane ugovornice kojima se može pripisati prevara, prinuda ili

podmićivanje. Prevara, prinuda i podmićivanje mogu, pored posledica vezanih za pravila ugovornog

prava, angažovati i odgovornost ugovornice koja im je pribegla.

Pravne posledice sukoba ugovora sa kongentnom normom su, zbog značaja ovih normi, posebno

regulisane i odlikuju se većom strogošću. To dolazi otuda što pitanja u vezi sa posledicama ništavosti u

ovom slučaju nisu u tolikoj meri uzrokovana interesima strana ugovornica koliko obavezom svake od

njih da svoju situaciju dovede u sklad sa normom jus cogensa. Svoje međusobne odnose one su dužne

uskladiti sa sadržajem ovih normi.

Sankcija ništavosti u slučaju sukoba sa normom jus cogensa pogađa ugovor u celini tj. princip deljivosti

ugovornih odredbi nema primenu u ovom slučaju. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

Docsity.com

•

•

•

Re: MJP - skripta (110 pitanja)

od Ribica » 08 Mar 2011 16:40

67. ČLANSTVO U ORGANIZACIJI UJEDINJENIH NACIJA

Iako se Organizacija ujedinjenih nacija gotovo jednodušno kvalifikuje kao univerzalna organizacija,

koncept članstva u njoj izvorno je građen na relativnoj univerzalnosti. Dva su elementa relativne

univerzalnosti koncepta članstva u Organizaciji.

- Prvo, osnivači Organizacije su, na osnovu člana 3. Povelje, države koje su „uzele učešće na

Konferenciji UN za međunarodnu organizaciju u San Francisku ili prethodno potpisale deklaraciju o UN

od 1. januara 1942. godine".

- Drugo, svojstvo članice ne stiče se ni automatski, niti je obavezno, budući da Povelja utvrđuje uslove,

kao i proceduru, prijema u članstvo na osnovu slobodno izražene volje država.

Članovi UN mogu se podeliti na države osnivače Organizacije i naknadno primljene članove.

Pod državama osnivačima ili originernim članovima podrazumevaju se države koje su uzele učešće na

osnivačkoj Konferenciji u San Francisku 1945. godine. Učešće na Konferenciji uzelo je 50 država, među

kojima je bila i Jugoslavija. Status države osnivača ima jedino prestižno značenje, uz jednu razliku

koja se tiče načina sticanja svojstva članice Organizacije - države osnivači nisu prošle proceduru

prijema utvrđenu Poveljom.

Naknadno primljeni članovi su one države koje su, nakon konstituisanja Organizacije, prošle utvrđenu

proceduru prijema.

Pored država koje su potpisale Deklaraciju UN od 1941. godine, učesnici na osnivačkoj Konferenciji bili

su i Argentina, Belorusija, Danska i Ukrajina. Naknadno primljeni članovi su brojčano daleko nadmoćni

u odnosu na države osnivače. Naspram 50 država osnivača, danas se nalazi oko 140 naknadno primljenih

članova koji izražavaju bogatstvo i raznovrsje u strukturi međunarodne zajednice.

Članstvo u Organizaciji UN povlači odgovarajuća prava i obaveze. Izvor članskih prava i obaveza su kako

Povelja tako i akti koje su Organizacija ili organi Organizacije doneli na osnovu Povelje formirajući

takozvano unutrašnje pravo ili institucionalno pravo Organizacije.

Povelja je osnovni, primarni izvor prava i obaveza članova UN. Izvorom članskih prava i obaveza mogu

se smatrati odredbe Povelje koje poseduju kontraktuelni karakter, koje su dizajnirane sa namerom da

utvrde prava i obaveze članica UN.

Radi se o seriji prava i obaveza. Od prava koja proističu iz članstva možemo navesti sledeća:

pravo članica da učestvuju na zasedanjima Generalne skupštine, učestvuju u raspravi i donošenju

odluka glasanjem;

pravo da biraju i budu birane u izborne organe UN (nestalni članovi Saveta bezbednosti, članovi

Docsity.com

Ekonomsko-socijalnog saveta, deo članova Starateljskog saveta);

pravo da učestvuju u izboru sudija Međunarodnog suda pravde;

da biraju Generalnog sekretara i pomoćne organe Generalne skupštine;

pravo da učestvuju u radu konferencija koje se održavaju pod okriljem UN.

Članovi Organizacije su podvrgnuti i brojnim obavezama, posebno u vezi sa ostvarivanjem osnovnog

cilja Organizacije - očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti. Članovi UN su obavezni da stave na

raspolaganje Savetu bezbednosti pomoći i olakšice, uključujući tu i pravo prolaza, neophodne za

održanje međunarodnog mira i bezbednosti; dužni su, takođe, da održavaju nacionalne kontigente

vazduhoplovnih snaga spremne za neodložnu zajedničku akciju; u obavezi su da se udružuju radi

međusobnog pružanja pomoći pri sprovođenju mera koje donosi Savet bezbednosti.

Pored opštih članskih prava i obaveza, Povelja utvrđuje i specifična prava i obaveze stalnih članica

Saveta bezbednosti.

* Prijem u članstvo. Prijem u članstvo Organizacije podrazumeva dva elementa:

a) ispunjenost materijalnih uslova za članstvo u Organizaciju utvrđenih članom 4.(1) Povelje

b) odgovarajuću proceduru prijema.

Relevantni materijalni uslovi za prijem u članstvo, kako je istakao Međunarodni sud pravde u svom

savetodavnom mišljenju koje se ticalo uslova za prijem države u članstvo UN, su:

a) da je podnosilac molbe država;

b) da je miroljubiva;

c) da prihvata obaveze sadržane u Povelji;

d) da je sposobna da izvršava te obaveze i

e) da je voljna da izvršava relevantne obaveze.

Procedura prijema države u članstvo Organizacije je trofazna. Prva faza podrazumeva podnošenje

molbe za prijem od strane države koja želi da postane član Organizacije. Molba treba da sadrži

deklaraciju spremnosti podnosioca da prihvati obaveze sadržane u Povelji UN. U drugoj fazi molbu

ispituje Savet bezbednosti. Zadatak Saveta je da ispita ispunjenost materijalnih uslova za prijem

kandidata u smislu člana 4.(1) Povelje. Uloga Saveta u proceduri prijema u članstvo je inicijativna i

kontrolna. Inicijativna uloga Saveta ogleda se u tome što odluku o prijemu Generalna skupština može

doneti samo na osnovu pozitivne preporuke Saveta bezbednosti. Treća i završna faza je donošenje

odluke o prijemu u Generalnoj skupštini. Skupština odluku donosi dvotrećinskom većinom prisutnih i

glasalih.

Pojava novooslobođenih država na političkoj karti sveta na talasu dekolonizacije, dovela je do

suštinskih pramena u praksi prijema u članstvo UN. Gotovo po pravilu novooslobođene države su u

kratkom periodu nakon sticanja nezavisnosti ulazile u članstvo Organizacije.

Izuzetak od ove liberalne prakse prijema predstavljale su jedino tzv. podeljene države (Severna i Južna

Koreja, Severni i Južni Vijetnam te Savezna Republika Nemačka i Demokratska Republika Nemačka).

Docsity.com

* Suspenzija članstva. Povelja predviđa da se članu protiv koga je Savet bezbednosti preduzeo

preventivnu ili prinudnu akciju, odlukom Generalne skupštine mogu privremeno obustaviti vršenja

prava i povlastica koje proizlaze iz članstva. Radi se o tzv. „velikoj suspenziji" članskih prava i

povlastica za razliku od „male suspenzije" na osnovu člana 19. Povelje.

Relevantni elementi instituta suspenzije članskih prava i povlastica na osnovu člana 5. Povelje su:

1. osnov suspenzije po članu 5. Povelje je preduzimanje „preventivne ili prinudne akcije" Saveta

bezbednosti protiv člana UN. Pod izrazom „preventivna ili prinudna akcija" valja razumeti akcije koje

Savet bezbednosti preduzima na osnovu glave VII Povelje;

2. suspenziju izriče Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. Drugim recima, suspenzija

ne nastupa automatski, nakon što je Savet bezbednosti doneo odluku ili pristupio „preventivnim ili

prinudnim merama".

3. predmet suspenzije su članska prava i povlastice, tako da suspenzija ne dira u obaveze koje član UN

ima po osnovu Povelje;

4. suspenzija članskih prava i povlastica na osnovu člana 5. je privremenog karaktera. Članska prava i

povlastice se uspostavljaju nakon obustavljanja preventivneili prinudne akcije Saveta bezbednosti.

Odluku o uspostavljanju članskih prava i povlastica donosi Savet bezbednosti.

Povelja poznaje i suspenziju prava člana Organizacije da učestvuje u radu Generalne skupštine ukoliko

je u zaostatku sa uplatom svog finansijskog doprinosa Organizaciji.

Suspenzija na osnovu člana 19. Povelje nastaje automatski ukoliko je iznos zaostalih uplata člana UN

raven ili veći od iznosa doprinosa koji je bio obavezan da plati za prethodne dve pune godine.

Suspenzija ne nastupa u slučaju ako Generalna skupština dozvoli članu da glasa, a to čini, po pravilu,

ako se dokaže da je neplaćanje izazvano uslovima koji su izvan kontrole člana UN.

Predmet suspenzije je pravo učešća u radu Generalne skupštine i njenih glavnih komiteta. Suspenzija

se ne odnosi na pomoćne organe ustanovljene na osnovu člana 22. Povelje.

* Prestanak članstva. Članstvo u Organizaciji može prestati na dva načina:

1. istupanjem člana iz Organizacije;

2. isključenjem člana iz Organizacije.

Povelja ne sadrži odredbu o istupanju iz Organizacije. Pravo povlačenja iz Organizacije priznato je u

izuzetnim okolnostima, na primer, ako se Organizacija pokaže „nesposobnom" da održi mir ili ukoliko to

učini na štetu prava i pravde ili ukoliko su izmenama Povelje, prava i obaveze člana izmenjeni u toj

meri da ih član ne može prihvatiti, ili ukoliko izmena prihvaćena od strane potrebne većine u

Generalnoj skupštini ili na opštoj konferenciji ne dobije potreban broj ratifikacija. Isključenje iz

Organizacije je najstroža mera koju, na preporuku Saveta bezbednosti, donosi Generalna skupština u

odnosu na člana koji uporno narušava načela sadržana u Povelji. Elementi rešenja sadržanog u članu 6.

Povelje podrazumevaju:

a) isključenje se izriče državi koja „uporno narušava načela sadržana u Povelji. Reč „uporno" znači

svesno, opredeljeno kršenje Povelje. Ne radi, se dakle,o ponovljenim kršenjima iza kojih ne stoji

Docsity.com

subjektivni elemenat.

b) isključenje člana koji uporno narušava načela sadržana u Povelji nije pravna obaveza političkih

organa UN - Generalne skupštine i Saveta bezbednosti. Stvar je političke ocene ovih organa da li će

pribeći isključenju kao kaznenoj meri.

c) isključenjem prestaje organizaciona veza između člana UN i Organizacije, gase se članska prava i

obaveze isključenog člana. Ostaju, međutim, na snazi obaveze iz Povelje koje državu vezuju nezavisno

od članstva u Organizaciji kao i neispunjene članske obaveze preuzete pre momenta isključenja.

U praksi Organizacije nije bilo slučajeva isključenja iz članstva, iako je učinjeno nekoliko sukcesivnih

pokušaja isključenja Južne Afrike i Izraela. Pokušaji su, po pravilu, doživljavali neuspeh u Savetu

bezbednosti zbog upotrebe veta od strane zapadnih zemalja, stalnih članica Saveta.

68. GENERALNA SKUPŠTINA

* Sastav i organizacija. Generalna skupština je centralni, reprezentativni organ Organizacije

ujedinjenih nacija u kome su zastupljene sve države članice. Generalna skupština predstavlja najšire

diplomatsko telo članova Organizacije.

Kao plenarni organ Generalna skupština radi u zasedanjima. Povelja poznaje dve vrste zasedanja:

redovna godišnja zasedanja i vanredna zasedanja.

Redovna godišnja zasedanja, prema Rezoluciji 51/241 od 31. jula 1997. godine, počinju svake godine

prvog utorka nakon prvog septembra. Vanredna zasedanja saziva Generalni sekretar na zahtev Saveta

bezbednosti ili većine članica UN.

Zasedanjem Generalne skupštine rukovodi predsednik Generalne skupštine. Predsednik Generalne

skupštine bira se za svako zasedanje i predsedava kako redovnim tako i vanrednim i hitnim vanrednim

zasedanjem koje se održava u njegovom mandatu. Prećutni je dogovor da se predsednik Generalne

skupštine ne bira iz reda predstavnika stalnih članica Saveta bezbednosti. Pored predsednika, za svaku

sesiju Generalne skupštine bira se 21 potpredsednik. Potpredsednici se ne biraju u ličnom svojstvu već

kao predstavnici država prema kriterijumu pravilne geografske raspodele koja podrazumeva da se 6

potpredsednika bira iz Afrike, 5 iz Azije, 1 iz Istočne Evrope, 3 iz Latinske Amerike, 2 iz ostatka sveta i

po 1 predstavnik iz reda delegacija stalnih članica Saveta bezbednosti.

Generalna skupština je formirala složenu mrežu organa i tela koji čine organizacionu strukturu

Skupštine. Elemente te strukture čine:

6 glavnih komiteta kao stalnih pomoćnih organa;

2 stalna komiteta - Savetodavni komitet o administrativnim i budžetskim pitanjima (ACABQ) i Komitet

za članske doprinose (COC);

2 komiteta za proceduru koja se formiraju na početku svakog zasedanja Generalne skupštine -

Verifikacioni komitet i Generalni komitet (GC);

brojna pomoćna i ad hoc tela; specijalni organi ustanovljeni radi vršenja posebnih operativnih funkcija

i tela osnovana multilatelarnim ugovorima zaključenim pod okriljem UN.

Docsity.com

* Nadležnost i glasanje. Kao predstavničkom, plenarnom organu Generalnoj skupštini UN pripadaju, na

osnovu Povelje, široka ovlašćenja.

Kao najopštije i inherentno ovlašćenje, koje izražava prirodu Organizacije kao koordinirajuće, može se

navesti ovlašćenje Generalne skupštine da raspravlja „о svim pitanjima ili –o svim predmetima u okviru

Povelje ili koja se odnose na ovlašćenja i zadatke svakog organa predviđenog u Povelji..." i da daje

preporuke članovima Ujedinjenih nacija ili Savetu bezbednosti o svim takvim pitanjima ili predmetima.

Ovo ovlašćenje Skupštine podvrgnuto je dvostrukom ograničenju:

a) Skupština ne može davati nikakvu preporuku u vezi sa sporom ili situacijom dok Savet bezbednosti

obavlja u pogledu bilo kog spora ili situacije zadatke koji su mu povereni Poveljom. Izuzetak se

konstituiše u slučaju ako donošenje preporuke zatraži Savet bezbednosti;

b) Odluke koje Skupština donosi na osnovu člana 10. nemaju obavezujuću snagu same po sebi, već

njihova snaga počiva na političkom autoritetu Organizacije i većine koja je preporuku donela.

Iz formulacije člana 10. Povelje proizlazi da je nadležnost Generalne skupštine u Organizaciji opšte,

generalne prirode. U svetlosti nadležnosti drugih glavnih organa Organizacije, generalna nadležnost

Skupštine se ispoljava:

a) kao samostalna nadležnost. Kao primeri samostalne nadležnosti Skupštine mogu se navesti:

nadležnost u pogledu nadzora i pregleda svih aktivnosti UN. U tom smislu Skupština prima i razmatra

godišnje izveštaje Generalnog sekretara UN, Ekonomsko - socijalnog saveta i Starateljskog saveta, a

„prima i razmatra godišnje i posebne izveštaje Saveta bezbednosti koji sadrže podatke o merama koje

je Savet bezbednosti odlučio da preduzme ili je već preduzeo radi održanja međunarodnog mira i

bezbednosti". Generalna skupština takođe prima i razmatra izveštaje pomoćnih organa koje je osnovala

u skladu sa članom 22. Povelje. U takvim slučajevima Generalna skupština nastupa kao kontrolni organ

Organizacije.

Skupština takođe samostalno razmatra i odobrava budžet Organizacije, te vrši podelu troškova

Organizacije među članovima, a takođe, razmatra i odobrava sve finansijske i budžetske sporazume sa

specijalizovanim agencijama ispitujući administrativne budžete agencija u cilju davanja odgovarajućih

preporuka. Skupština ima delimičnu samostalnu nadležnost u izbornoj materiji. Skupština je isključivo

nadležna za izbor nestalnih članova Saveta bezbednosti, svih članova Ekonomsko - socijalnog saveta i

treće grupe članova Starateljskog saveta.

Generalna skupština raspolaže i razgranatom podeljenom nadležnošću sa drugim glavnim organima UN.

Od posebnog interesa je nadležnost koju deli sa Savetom bezbednosti. Podeljenu nadležnost sa

Savetom Generalna skupština ima u izvesnim izbornim postupcima. Sudije; Međunarodnog su da pravde

biraju se zajednički od strane Skupštine i Saveta. Generalna skupština imenuje Generalnog sekretara

Organizacije na preporuku Saveta bezbednosti. Generalna skupština odlučuje oprijemu novih članova,

suspenziji ili isključenju iz članstva na osnovu predhodne preporuke Saveta bezbednosti. Konačno

Generalna skupština deli nadležnost sa Savetom bezbednosti u postupku revizije Povelje.

Prividno podeljena nadležnost Generalne skupštine postoji i sa Ekonomsko-socijalnim i Starateljskim

savetom.

Docsity.com

Generalna skupština je ovlašćena da, između ostalog, daje preporuke u cilju „unapređenja

međunarodne saradnje na ekonomskom, socijalnom, kulturnom i zdravstvenom polju, i pomaganja

ostvarenja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol ili veru". Gotovo identična

ovlašćenja poseduje i Ekonomski i socijalni savet na osnovu člana 62.(1, 2) Povelje.

Generalna skupština, i pod njenim okriljem, Starateljski savet mogu pri vršenju svojih zadataka:

a) razmatrati izveštaje koje podnosi administrativna vlast;

b) primati peticije;

c) vršiti privremene obilaske teritorija pod starateljstvom; i

d) preduzimati ostale akcije u skladu sa odredbama o starateljstvu.

Rad ovih saveta podleže godišnjem razmatranju u drugom, trećem i četvrtom glavnom komitetu

Generalne skupštine.

69. SAVET BEZBEDNOSTI

* Priroda i struktura. Savet bezbednosti je dizajniran kao operativni organ sa ograničenim brojem

članova.

Operativna priroda Saveta bezbednosti opredeljuje i način njegovog rada. Savet bezbednosti je u

stalnom zasedanju, pa, otuda, članice Saveta delegiraju stalne predstavnike u sedište Organizacije koji

su ovlašćeni da u ime svoje države donose relevantne odluke. Povelja je predvidela da Savet

bezbednosti održava i povremene sastanke na kojima svaki od njegovih članova može biti predstavljen

članom vlade ili nekim drugim specijalno postavljenim predstavnikom. Prema Privremenom poslovniku

Saveta ukoliko članove Saveta predstavljaju najviši državni funkcioneri, njima nije potrebno posebno

punomoćje.

Povelja predviđa samo jedan pomoćni organ Saveta - Komitet vojnog štaba - u čijoj nadležnosti je

davanje saveta i ukazivanje pomoći Savetu bezbednosti za sva pitanja koja se tiču vojnih potreba

Saveta bezbednosti u svrhu održanja međunarodnog mira i bezbednosti. Sačinjavaju ga načelnici

general-štabova stalnih članova Saveta bezbednosti ili njihovi predstavnici. U praksi su, međutim,

konstituisana tri stalna komiteta i veći broj pomoćnih tela Saveta. Stalni komiteti koje čine

predstavnici svih članica Saveta su: Komitet eksperata, zadužen da ispituje privremena pravila

procedure u Savetu kao i druga pitanja koja mu u zadatak stavi Savet; Komitet za prijem novih članova

i Komitet zadužen za sastanke Saveta van sedišta Organizacije. Broj pomoćnih tela je promenljiv.

Vezana su uglavnom za mirovne operacije i izgradnju mira.

* Kompozicija. Na osnovu člana 23. Povelje, Savet bezbednosti čine stalni i nestalni članovi.

Stalne članove čine velike sile: Kina, Francuska, Rusija, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države.

Nestalne članove Saveta bira Generalna skupština Ujedinjenih nacija iz reda članica Organizacije na

period od dve godine vodeći računa o dva kriterijuma:

a) doprinosu održanju međunarodnog mira i bezbednosti i ostalih ciljeva Organizacije;

Docsity.com

b) pravičnoj geografskoj raspodeli.

Savet bezbednosti može raditi i u proširenom sastavu. To se dešava kada u radu Saveta, na njegov

poziv, učestvuju i članice Ujedinjenih nacija koje nisu članice Saveta bezbednosti kao i nečlanice

Ujedinjenih nacija.

* Odlučivanje u Savetu bezbednosti. Savet bezbednosti odlučuje na dva načina: glasanjem i

konsenzusom. Pravila o glasanju dizajnirana su zavisno od prirode pitanja o kojima Savet odlučuje.

Razlikuju se dve grupe pitanja - proceduralna i suštinska (meritorna).

Odluke Saveta bezbednosti o proceduralnim pitanjima donose se potvrdnim glasanjem devet članova. U

praksi Saveta proceduralnim se smatraju pitanja poput uključenja neke tačke u dnevni red, skidanja

neke tačke sa liste pitanja o kojima Savet raspravlja, suspenzije sastanka, odlaganja sastanka, poziva

za učestvovanje u radu Saveta, vođenja sastanka, zakazivanja hitne vanredne sednice Generalne

skupštine i sl.

Nasuprot proceduralnim postoje suštinska ili meritorna pitanja. Odluke o suštinskim pitanjima donose

se kvalifikovanom većinom, tj. potvrdnim glasovima devet članova, uključujući potvrdne glasove

stalnih članova Saveta. Odredba o kvalifikovanoj većini izražava poseban, povlašćen položaj stalnih

članova Saveta bezbednosti u procesu odlučivanja. Ona daje mogućnost bilo kom članu da svojim

negativnim glasom onemogući donošenje odluke. Obično se kaže da stalni članovi Saveta raspolažu

pravom veta što ne stoji u potpunosti. Naime, obavezna jednoglasnost se teorijski ne može poistovetiti

sa pravom veta, mada se po praktičnim efektima od njega ne razlikuje.

Član 27. Povelje navodi „potvrdne glasove stalnih članova" kao elemenat kvalifikovane većine potrebne

za donošenje odluke u Savetu bezbednosti. U praksi Organizacije se, međutim, iskristalisalo tumačenje

po kome uzdržavanje stalnog člana od glasanja ne sprečava donošenje odluke o suštinskim pitanjima.

Savet bezbednosti može odlučiti i tehnikom konsenzusa, tj. odlučivanjem bez formalnog glasanja.

Sastoji se u tome što predsednik Saveta, na osnovu neformalnih konsultacija sa članicama Saveta,

formuliše predlog odluke i cirkuliše ga kao pismeni predlog i objavljuje ga na otvorenoj sednici u cilju

usvajanja.

Primaran zadatak Saveta bezbednosti je održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Članice

Ujedinjenih nacija su delegirale. Savetu ovlašćenje da deluje u njihovo ime sprovodeći svoje dužnosti

na očuvanju mira i bezbednosti. U isto vreme, članovi UN su se saglasili da prihvate i izvršavaju odluke

Saveta bezbednosti u saglasnosti sa Poveljom.

* Nadležnost. Nadležnost Saveta može se podeliti na primarnu i sekundarnu.

Primarna nadležnost Saveta bezbednosti sastoji se u očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti. U tom

kontekstu razlikujemo nadležnost Saveta u mirnom rešavanju sporova na osnovu glave VI Povelje i

nadležnost Saveta u rešavanju sporova prinudnim putem u širem smislu reči, na osnovu Glave VII

Povelje UN.

U postupku mirnog rešavanja sporova Savet bezbednosti donosi preporuke koje za adresate imaju

stranke u sporu. Kada smatra potrebnim Savet poziva stranice u sporu da svoj spor reše mirnim putem

Docsity.com

na načine utvrđene članom 33. Povelje. Savet bezbednosti može preporučiti u svakoj fazi spora ili

situacije odgovarajuće postupke ili metode uređenja, uzimajući u obzir svaki postupak rešavanja za

koje su se stranke opredelile. Pri tom, Savet bezbednosti treba da ima u vidu da bi stranke, po pravilu,

trebalo da pravne sporove iznose pred Međunarodni sud pravde u skladu sa odredbama Statuta Suda.

Ako Savet nađe da spor može ugroziti održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, može preporučiti

uslove rešenja prema svom nahođenju. Savet bezbednosti, takođe, podstiče mirno rešavanje lokalnih

sporova posredstvom regionalnih organizacija.

Delujući na osnovu glave VII (Akcije u slučaju pretnje miru, povrede mira i akata agresije) Savet donosi

odluke. Povelja ovlašćuje Savet na donošenje odluka o preventivnim i prinudnim merama.

Pod preventivnim merama podrazumevaju se mere poput zahteva za prekidom vatre, povlačenjem

trupa zaraćenih strana na polazne položaje, i si. koje za cilj imaju da spreče pogoršavanje situacije.

Savet uživa punu slobodu u izboru mera koje smatra poželjnim ili potrebnim. One, međutim, ne smeju

uticati na prava ili položaj zainteresovanih strana.

Prinudne mere se mogu podeliti na prinudne mere u širem smislu i prinudne mere u užem smislu.

Prinudne mere u širem smislu ne podrazumevaju upotrebu oružane sile i tiču se mera poput

kompletnog prekida ekonomskih odnosa, železničkih, pomorskih, vazdušnih, poštanskih, telegrafskih i

drugih veza, a takođe i prekid diplomatskih odnosa. Prinudne mere u užem smislu podrazumevaju

angažovanje oružane sile i ispoljavaju se u akcijama pomorskih, vazduhoplovnih ili suvozemnih snaga

koje je potrebno radi održavanja ili vaspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. Ukoliko Savet

donese odluku o preduzimanju odgovarajućih mera, svi članovi Ujedinjenih nacija su obavezni da stave

na raspolaganje Savetu, na njegov poziv i u skladu sa posebnim sporazumom oružane snage, pomoći i

olakšice, uključujući i pravo prolaza neophodno radi održanja međunarodnog mira i bezbednosti.

Sekundarna nadležnost Saveta obuhvata seriju funkcija koje nisu u vezi sa održavanjem međunarodnog

mira i bezbednosti. Tu spadaju: uspostava vršenja članskih prava članica kojima su članska prava bila

privremeno suspendovana odlukom Generalne skupštine, nadzor nad delovanjem regionalnih

sporazuma; preporuke u vezi sa prijemom, suspenzijom ili isključenjem članova; preporuka o izboru

Generalnog sekretara; izbor sudija Međunarodnog suda pravde; staranje o izvršenju presuda

Međunarodnog suda pravde; odluka da u raspravi o nekom predmetu u Savetu učestvuje član

Ujedinjenih nacija koji nije član Saveta; određivanje uslova pod kojima država koja nije stranka

Statuta Suda može pristupiti Međunarodnom sudu pravde; starateljska pitanja strategijskih područja.

70. EKONOMSKO-SOCIJALNI SAVET

* Sastav Saveta. Ekonomsko-socijalni savet je jedan od izbornih glavnih organa Organizacije. Na osnovu

izvornog teksta Povelje, Savet je bio sastavljen od 18 članova biranih od strane Generalne skupštine na

temelju pravične geografske raspodele. Na osnovu amandmana iz 1963. godine broj članova Saveta je

povećan na 27 a amandmanima iz 1971. godine na 54 člana. U sastav Saveta ulazi 14 članova iz Afrike;

11 iz Azije; 10 članova iz Latinske Amerike; 13 članova iz Zapadne Evrope i ostalih država, i 6 članova

Docsity.com

iz Istočne Evrope. U cilju obezbeđenja kontinuiteta u radu Saveta 18 članova se bira svake godine za

period od 3 godine. Svaki član Ekonomsko-socijalnog saveta predstavljen je sa akreditovanim

predstavnikom i odgovarajućim brojem savetnika.

* Zadaci i ovlašćenja Saveta. Zadaci Ekonomsko-socijalnog saveta, utvrđeni članovima 62-67 glave X

Povelje, široko su postavljeni. Mogu se podeliti u dve osnovne grupe.

U prvu grupu spadaju zadaci koji, uopšteno govoreći, podrazumevaju formulisanje politike u

ekonomskom, socijalnom i srodnim poljima kao i koordinaciju odnosnih aktivnosti koje se preduzimaju

unutar sistema Ujedinjenih nacija. Ovi zadaci obuhvataju:

a) vršenje i pokretanje proučavanja kao i pripremanja izveštaja o međunarodnim, ekonomskim,

socijalnim, kulturnim, prosvetnim, zdravstvenim i srodnim pita-, njima, koje obuhvata i mogućnost

davanja preporuka o tim predmetima Generalnoj skupštini, članovima Ujedinjenih nacija i

specijalizovanim agencijama;

b) pripremanje nacrta konvencija u pitanjima iz svoje nadležnosti. Nacrte konvencija Savet podnosi

Generalnoj skupštini koja ih usvaja i otvara za potpisivanje (recimo Konvencija o genocidu) ili se

upućuje na razmatranje međunarodnoj konferenciji specijalno sazvanoj u tu svrhu,

c) donošenje preporuka koje se upućuju državama, Generalnoj skupštini ili specijalizovanim

agencijama;

d) sazivanje konferencija bilo regionalnih ili opštih. Konferencije koje Savet saziva nisu ograničene na

konferencije predstavnika država, već mogu biti i konferencije nevladinog karaktera ili konferencije

eksperata.

U obavljanju zadataka Savet koristi razuđenu mrežu pomoćnih organa To su prvenstveno funkcionalno-

tehničke i regionalne komisije. Prve opredeljuje predmet rada a druge deo sveta u kome deluju. Pored

ovih komisija, pomoćne organe Ekonomsko-socijalnog saveta čine i stalni komiteti, ekspertska tela i ad

hoc tela.

* Starateljski savet. Povelja UN je predvidela stvaranje posebnog, specijalizovanog organa za nadzor

nad vršenjem međunarodnog sistema starateljstva utvrđenog glavom XII Povelje. Radi se o

Starateljskom savetu.

* Kompozicija i donošenje odluka. Starateljski savet ima osobenu kompoziciju. Sastavljen je na

tripartitnom principu tako da ga čine:

1. članovi Organizacije koji upravljaju teritorijama pod starateljstvom;

2. stalni članovi Saveta bezbednosti koji ne upravljaju teritorijom pod staratelj-stvom;

3. ostali članovi UN koje na rok od tri godine izabere Generalna skupština da bi se obezbedio ukupan

broj članova Starateljskog saveta da bude podjednako podeljen između članova organizacije koji

upravljaju teritorijama pod staratelj stvom i onih koji to ne čine.

Članice Starateljskog saveta su predstavljene kvalifikovanim licem, što drugim recima, znači da se radi

o političkim predstavnicima a ne o nezavisnim stručnjacima.

Docsity.com

Odluke u Savetu se donose većinom glasova članova koji su prisutni i koji glasaju.

Starateljski savet je u svojoj praksi ustanovljavao ad hoc i stalne komitete. Dva su stalna komiteta:

stalni komitet o administrativnim unijama i stalni komitet za peticije. Komiteti su sastavljeni po istom

principu kao i sam Savet tj. na osnovu jednake zastupljenosti država koje vrše upravu nad

starateljslcim teritorijama i onih koje to ne čine.

* Zadaci i ovlašćenja. Na osnovu Povelje Starateljski savet ima skromna samostalna ovlašćenja. Ona se

praktično mogu svesti na sastavljanje upitnika o političkom, socijalnom i prosvetnom napretku

stanovnika svake teritorije pod starateljstvom, na osnovu koga starateljska vlast sačinjava godišnji

izveštaj. Ostale zadatke Starateljski savet vrši pod okriljem Generalne skupštine. U tom smislu Savet:

1. razmatra izveštaje koje podnosi administrativna vlast;

2. prima i ispituje peticije savetujući se sa administrativnom vlašću;

3. vrši privremene obilaske teritorija pod strarateljstvom u vreme dogovoreno

sa administrativnom vlašću;

4. preduzima ostale akcije u skladu sa odredbama ugovora o starateljstvu.

71. SEKRETARIJAT UN I GENERALNI SEKRETAR

* Pozicija u sistemu UN. Član 7. Povelje kvalifikuje Sekretarijat kao jedan

od glavnih organa UN, podrazumevajući pod „Sekretarijatom" Generalnog sekretara i „ono osoblje koje

Organizacija može da zahteva". Sekretarijat bi, dakle, prema Povelji predstavljao jednu celinu, iako

glava XV Povelje posvećena Sekretarijatu apostrofira Generalnog sekretara kao titulara serije

nadležnosti koje, inače, po Povelji pripadaju Sekretarijatu, sugerišući da je osoblje sekretarijata samo

tehnička potpora Generalnom sekretaru.

Ovakvo rešenje može se objasniti na dva načina:

1. strogo hijerarhijski princip na kome počiva organizacija Sekretarijata. U sve-tlosti ovog principa

Generalni sekretar je ne samo sastavni deo Sekretarijata, već i njegova personalizacija;

2. nepoklapanje nadležnosti Sekretarijata, na jednoj strani, i Generalnog sekretara, na drugoj strani.

Ovo nepoklapanje nadležnosti ima konceptualni osnov, budući da se u poziciji Generalnog sekretara

sjedinjuju elementi glavnog administrativnog službenika Organizacije sa elementima izvršnog organa

Organizacije opremljenog političkim i diplomatskim ovlašćenjima koja prevazilaze nadležnosti

Sekretarijata kao administrativnog organa.

* Generalni sekretar. Generalnog sekretara imenuje Generalna skupština na preporuku Saveta

bezbednosti. Povelja ne određuje trajanje mandata sekretara, ali je Generalna skupština 1946.

odredila da mandat traje pet godina s tim da može biti obnovljen ili produžen. Savet bezbednosti,

nakon diskusije o kandidatima na zatvorenom sastanku, predlaže jednog kandidata prihvatljivog za sve

stalne članove Saveta bezbednosti. Izbor vrši Generalna skupština tajnim glasanjem prostom većinom.

Docsity.com

Funkcije Generalnog sekretara mogu se, po svojoj prirodi, svrstati u dve grupe: administrativne

funkcije i izvršne ili diplomatsko-političke funkcije.

Administrativne funkcije Generalnog sekretara su, u stvari, funkcije koje sekretar obavlja kao glavni

administrativni službenik Organizacije. Osnovne administrativne funkcije Generalnog sekretara su:

1. sazivanje specijalnih zasedanja Generalne skupštine;

2. priprema svih sastanaka Generalne skupštine, Saveta bezbednosti, Ekonomskog i socijalnog saveta i

Starateljskog saveta;

3. priprema budžeta Organizacije;

4. odgovornost za fmansijsku administraciju Organizacije;

5. registrovanje i publikovanje međunarodnih ugovora;

6. pravno predstavljanje organizacije UN kao celine i

7. akreditovanje diplomatskih predstavnika država članica.

U drugu grupu izvršnih ili diplomatsko-političkih funkcija ulaze funkcije, različite od administrativnih,

koje mu povere Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomsko-socijalni savet i Starateljski

savet.

Generalni sekretar je ovlašćen da skrene pažnju Savetu bezbednosti na svako pitanje koje, po

njegovom mišljenju, može da ugrozi očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti. Generalni sekretar

može pokrenuti bilo kakvu aktivnost u cilju sticanja relevantnih podataka o bilo kom sporu ili sukobu u

kome nadležni organi Ujedinjenih nacija treba da deluju u cilju održavanja međunarodnog mira i

bezbednosti.

Godišnji izveštaj o radu Organizacije koji je u osnovi administrativne prirode, Generalni sekretar može

da iskoristi kao povod da iznese sopstvene predloge i preporuke o relevantnim pitanjima koja su u

nadležnosti organa UN. Administrativna dužnost Generalnog sekretara da sačini provizorni predlog

dnevnog reda sastanaka organa UN je, takođe, prilika da indirektno utiče na rad konkretnog organa i na

odluke koje se donose. Generalni sekretar može, pored sastavljanja provizornog dnevnog reda, da

podnosi predloge nacrta rezolucije, amandmane na ostale predloge i sl. što mu otvara prostor za

značajan politički uticaj na odluke koje se donose u tim organima.

Diplomatsko-političke funkcije Generalnog sekretara su fakultativna mogućnost, čija realizacija zavisi

kako od ličnosti Generalnog sekretara tako i od preovlađujućih političkih okolnosti.

* Sekretarijat. Pored Generalnog sekretara, Sekretarijat čini „ono osoblje koje Organizacija može da

zahteva". Osoblje imenuje Generalni sekretar prema pravilima koja donosi Generalna skupština. Dva su

osnovna kriterijuma za izbor osoblja Sekretarijata: prvi su lične, subjektivne kvalifikacije kandidata

koje podrazumevaju najviše standarde kompetentnosti integriteta i efikasnosti a drugi pravilna ge-

ografska raspodela. Uticaj na pravilnu geografsku raspodelu u praksi ima i doprinos svakog pojedinog

člana godišnjem budžetu Organizacije.

Bitno obeležje Sekretarijata je njegov međunarodni karakter. S jedne strane, ispoljava se u tome što

osoblje, kao i Generalni sekretar, ne može da traži niti da prima uputstva od bilo koje vlasti izvan

Organizacije, a, s druge strane, članice Organizacije obavezale su se da će poštovati isključivo

Docsity.com

međunarodni karakter funkcije Generalnog sekretara i osoblja i da neće težiti da na njih utiču u

vršenju njihovih dužnosti.

Organizaciju Sekretarijata odlikuju dva principa: prvo, stroga hijerarhija, i drugo, složena dinamična

unutrašnja struktura.

U svetlosti prvog principa organizacije, Sekretarijat predstavlja jednu hijerarhijsku piramidu na čijem

vrhu je Generalni sekretar. Svi delovi organizacione strukture Sekretarijata, bilo inokosni ili kolegijalni,

crpu svoja ovlašćenja posredno ili neposredno iz ovlašćenja i pozicije Generalnog sekretara.

U aktuelnom trenutku Sekretarijat se sastoji iz različitih ureda i departmana koji se opet dele ria

manje organizacione jedinice. Departmani su pod rukovodstvom zamenika Generalnog sekretara i

pomoćnika Generalnog sekretara koje postavlja sam Generalni sekretar. Hijerarhijski princip

organizacije je univerzalno primenjen, tako da važi i u departmanima i u njegovim sastavnim delovima.

U cilju veće efikasnosti u radu razudene strukture Sekretarijata, ustanovljeni su izvršni komiteti koji

pokrivaju glavne tematske oblasti rada Sekretarijata kao i grupa vodećih funkcionera koja služi kao

forum u kome se lideri odnosno šefovi svih departmana Sekretarijata nedeljno konsultuju.

* Nadležnost Sekretarijata. Funkcije Sekretarijata mogu se podeliti u tri osnovne aktivnosti:

administrativna i tehnička pomoć organima UN (priprema nacrta, distribucija informacija, učešće u

izradi izveštaja i nacrta rezolucija, prevođenje i štampanje i cirkulacija dokumenata);

dokumentarna aktivnost Sekretarijata (statistički izveštaji i zbirke materijala potrebnih za rad

Organizacije);

informacije i odnosi sa javnošću. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Docsity.com

Re: MJP - skripta (110 pitanja)

od Ribica » 08 Mar 2011 16:41

72. REGIONALNE ORGANIZACIJE

1. Opšta razmatranja

Prirodno i normalno značenje reči „regionalne" je prostorno i geografsko, pa bi regionalne organizacije

podrazumevale organizacije čije su članice, pored zajednice interesa kao opšteg, inherentnog obeležja

svih međunarodnih organizacija, prostorno povezane ili su u neposrednoj blizini. U skladu sa ovim

značenjem „regionalnog" osnovane su i prve međunarodne organizacije poput Organizacije američkih

država (OAS) ili Arapske lige, kao i većina organizacija u novijem periodu.

Međunarodne organizacije zasnovane na ideološkom i političkom, ili drugom, zajedništvu ili bliskosti

koje nisu geografski povezane, teško bi se mogle nazvati regionalnim organizacijama, jer je regionalni

institucionalni okvir specifična opredeljujuća karakteristika ovih organizacija.

U teorijskom smislu bi međunarodne organizacije po osnovu kriterijuma članstva bilo ispravnije podeliti

na regionalne i partikularne/neuniverzalne - kao antipod univerzalnim organizacijama.

Regionalne međunarodne organizacije bi bile organizacije koje zajedništvo ili bliskost ciljeva i interesa

članica ostvaruju u regionalnom institucionalnom okviru u geografskom smislu (recimo, Organizacija

američkih država), a partikularne ili, jednostavno, neuniverzalne bi obuhvatale međunarodne

organizacije čije članice dele zajedničke interese i ciljeve ali ne pripadaju jednom regionu (recimo,

NATO pakt).

2. Pozicija regionalnih organizacija u sistemu Povelje UN

Pitanje postojanja i odnosa regionalnih organizacija i Organizacije UN suštinski je opredeljeno odnosom

dve konkurentske ideje - ideje regionalizma i ideje univerzalizma.

Na osnovu odluka velikih saveznika na konferencijama u Moskvi (1943) i Teheranu (1943), nacrt

Povelje, prihvaćen u Dambarton Oksu, opredeljuje se za univerzalističku ideju. Na Konferenciji u San

Francisku (1945) ideja je definitivno uobličena u tekstu Povelje Ujedinjenih nacija (članovi 52, 53 i 54)

i predstavlja deo javnog poretka u pozitivnom međunarodnom pravu.

Univerzalistička ideja je u konkretnoj stvari relevantna u dvostrukom smislu:

1. u pogledu članstva. OUN je formirana kao univerzalna organizacija država, a ne, kako je, takođe,

predlagano, kao asocijacija regionalnih organizacija, i

2. univerzalistička ideja ne podrazumeva automatski centralizaciju u pogledu nadležnosti Organizacije.

Centralizacija je striktno ograničena na aktivnosti koje se tiču očuvanja međunarodnog mira i

bezbednosti.

Proizlazi da Povelja UN ne zabranjuje, niti isključuje postojanje regionalnih i neuniverzalnih

organizacija.

Docsity.com

Povelja se u svojim članovima 52-54 bavi isključivo organizacijama u čijojoj nadležnosti je očuvanje

mira i bezbednosti. Inkorporiše ih u projektovani sistem centralizovane kontrole i očuvanja

međunarodnog mira i bezbednosti, ustanovljavajući osnov, okvir i modalitete aktivnosti regionalnih

organizacija u tom pogledu.

Činjenica da Povelja ne sadrži odredbe u pogledu aktivnosti organizacija u čijoj nadležnosti su

ekonomska, politička, socijalna, kulturna i druga pitanja, ne znači da su ove organizacije van domašaja

Povelje.

3. Priroda i granice nadležnosti u svetlosti Povelje UN

U sistemu Povelje Ujedinjenih nacija, koji uspostavlja centralizovani sistem bezbednosti, regionalne

organizacije u čijoj nadležnosti su vojna i bezbednosna pitanja su pomoćni organi Saveta bezbednosti.

Povelja članovima 52-54 o „regionalnim aranžmanima i organima".

Priroda nadležnosti „regionalnih aranžmana i organa" razlikuje se zavisno od vrste postupka rešavanja

spora.

U postupku rešavanja spora mirnim putem, ta nadležnost je izvorna, utemeljena na odredbi člana 52

(2) Povelje koji predviđa da će članice Ujedinjenih nacija koje ulaze u regionalne aranžmane ili su

članice regionalnih organa „učiniti svaki napor da postignu mirno rešenje lokalnih sporova kroz takve

aranžmane ili organe pre nego što se obrate Savetu bezbednosti".

U postupku rešavanja sporova putem prinude, nadležnost regionalnih organizacija je suštinski različita.

Ona je, po pravilu, pomoćna i delegirana od Saveta bezbednosti. U primeni prinudnih mera regionalna

organizacija uzima učešće „kada je to prikladno", po diskrecionoj oceni Saveta bezbednosti, i na

osnovu njegovog odobrenja.

Odobrenje Saveta bezbednosti je, po svojoj prirodi, izričito i tiče se konkretnog slučaja (ad casum).

Savet bezbednosti, kad god je celishodno, koristi regionalne sporazume ili agencije za prinudnu akciju

pod svojim rukovodstvom. Bez odobrenja Saveta bezbednosti „neće po regionalnim sporazumima, niti

preko regionalnih agencija biti preduzeta nijedna prinudna akcija".

Nadležnost regionalnih organizacija u preduzimanju oružanih mera izvorne je prirode jedino u slučaju

kolektivne samoodbrane u smislu člana 51. Povelje UN.

73. SPECIJALIZOVANE AGENCIJE

1. Pojam i geneza

Povelja Ujedinjenih nacija određuje specijalizovane agencije kao organizacije „ustanovljene

međunarodnim sporazumom i sa širokom međunarodnom odgovornošću, kao što je utvrđeno njihovim

osnovnim instrumentima, na ekonomskom, socijalnom, kulturnom, prosvetnom, zdravstvenom i srodnim

poljima" povezane sa Ujedinjenim nacijama.

Docsity.com

Kao elementi pojma specijalizovanih agencija mogu se navesti:

1. specijalizovane agencije su javne ili međuvladine međunarodne organizacije,

2. deluju na ekonomskom, socijalnom, kulturnom, obrazovnom, zdravstvenom i srodnim nepolitičkim

poljima,

3. nastaju na bazi višestranih ugovora, koji kao ustavni akti, uređuju njihovu delatnost, ciljeve i

unutrašnju strukturu,

4. specijalizovane agencije deluju u sistemu Ujedinjenih nacija na osnovu sporazuma zaključenih sa

OUN u skladu sa članovima 57. i 63. Povelje.

Specijalizovane agencije su oblici institucionalizacije međunarodnih nepolitičkih odnosa država. U tom

smislu prvi oblici su tzv. administrativne unije ili biroi - Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU)

osnovana 1865, Svetska poštanska unija (UPU) 1874, godine, Međunarodni biro za težine i merenja

(BIPM) 1875, Međunarodna unija za zaštitu industrijske svojine (WIPO) 1885. - ali pravi procvat

doživljavaju u sistemu Ujedinjenih nacija.

Danas, porodicu specijalizovanih agencija, prema godini sticanja tog statusa, čine:

1. Međunarodna organizacija rada (ILO) osnovana 1946;

2. Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) 1946;

3. Organizacija za međunarodno civilno vazduhoplovstvo (ICAO), 1947;

4. Svetska banka za obnovu i razvoj (IBRD), 1947;

5. Međunarodni monetarni fond (IMF), 1947;

6. Svetska poštanska unija (UPU), 1947;

7. Svetska zdravstvena organizacija (WHO), 1948;

8. Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU), 1949;

9. Svetska meteorološka organizacija (WMO), 1951;

10. Međunarodna finansijska korporacija (IFC), 1955;

11. Međunarodna pomorska organizacija (IMO), - osnovana je 1958. pod imenom Međunarodna

pomorska konsultativna organizacija (IMCO) ali je 1982. godine promenila ime;

12. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA), 1960;

13. Međunarodna organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO), 1967;

14. Međunarodni fond za poljoprivredni razvoj (IFAD), 1977;

15. Organizacija za industrijski razvoj (UNIDO), 1986;

16. Svetska organizacija Ujedinjenih nacija za turizam (UN WTO), 2003.

2. Priroda i karakteristike

Subjektivitet specijalizovane agencije temelji se na činjenici da je „stvorena sa namerom da izvršava

funkcije i uživa prava koja se mogu objasniti samo time što ona u velikoj meri poseduje svojstvo

međunarodne ličnosti i sposobnost da deluje na međunarodnom planu". Od posebnog značaja u tom

smislu su ugovorna sposobnost i pravo poslanstva. Specijalizovane agencije mogu pokrenuti savetodavni

Docsity.com

postupak pred Međunarodnim sudom pravde, a njihovi funkcioneri uživaju diplomatski status.

Specijalizovane agencije poseduju svojstvo pravnog lica i po unutrašnjem pravu država članica. Član II -

Pravno lice - Konvencije o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova utvrđuje da agencije

imaju:

1. sposobnost zaključenja ugovora,

2. sposobnost sticanja pokretne i nepokretne imovine i raspolaganja njome,

3. sposobnost pokretanja sudskog postupka.

Osnivački akti specijalizovanih agencija, koji se, po pravilu, nazivaju ustavima, prevashodno uređuju

članstvo u agencijama, unutrašnju strukturu i funkcije agencije.

a) što se članstva tiče, specijalizovane agencije bez izuzetka spadaju u univerzalne organizacije.

Poput OUN i neke specijalizovane agencije povlače formalnu razliku između izvornih i naknadno

primljenih članica.

Postoji pravnotehnička razlika u načinu sticanja statusa članice. Dok države članice Ujedinjenih nacija,

drugih specijalizovanih agencija ili Agencije za atomsku energiju, članski status stiču pristupanjem,

ostale države podnose molbu za prijem o kojoj plenarni organ agencije odlučuje prostom ili

dvotrećinskom većinom.

Članstvo u specijalizovanim agencijama nije apsolutno rezervisano za države. Ustavi nekih

specijalizovanih agencija predviđaju pridruženo članstvo i za nesuverene teritorije. Pridruženi članovi

lišeni su prava odlučivanja.

b) Struktura specijalizovanih agencija je šematizovana. Obuhvata plenarni or-

gan, izvršni organ i sekretarijat, te pomoćna tela bilo funkcionalno-tehnička ili regionalna.

Plenarni organ je vrhovni organ specijalizovane agencije. U njegovu nadležnost spada utvrđivanje opšte

politike agencije i programa rada, odobravanje budžeta, donošenje odluka u vezi sa članstvom, te

donošenje akata agencije.

Princip „jedna država-jedan glas", imanentan suverenoj jednakosti država, nije striktno sproveden u

ustavnim aktima specijalizovanih agencija. Neke od njih su se opredelile za težinski, ponderisani sistem

glasanja na osnovu koga se broj glasova kojima članica raspolaže određuje na osnovu finansijskog

doprinosa kapitalu agencije.

c) Specijalizovane agencije su razvile široku legislativnu aktivnost, snažno utičući na progresivni razvoj

pravnih pravila koja za predmet imaju odnose koji su u njihovoj nadležnosti.

Oblici legislativne aktivnosti specijalizovanih agencija su:

1. konvencije;

2. regulatorni akti, i

3. preporuke.

U pogledu konvencija specijalizovane agencije poznaju dva pristupa. Neke specijalizovane agencije u

svojim ustavnim aktima predviđaju ovlašćenje plenarnog organa da 2/3 većinom donosi konvencije koje

postaju obavezujuće za države članice nakon ratifikacije. Druge ovlašćuju nadležni plenarni organ da

donosi samo nacrte konvencija.

Docsity.com

Ustavni akti agencija čiji plenarni organi donose Konvencije, a ne nacrte Konvencija, predviđaju

prateće obaveze članica da Konvencije iznesu pred nadležne unutrašnje organe ili preduzmu druge

slične radnje u određenom periodu vremena.

Neke specijalizovane agencije poseduju i reglementatorska ovlašćenja, tako da su ovlašćene da donose

obavezne, minimalne međunarodne standarde u područjima svog delovanja. Donošenje obaveznih

međunarodnih standarda je u nadležnosti plenarnog organa ili izvršnog organa agencije.

Specijalizovane agencije donose i preporuke (recommendations) koje nemaju pravnu već moralnu

snagu.

3. Pozicija u sistemu Ujedinjenih nacija

Specijalizovane agencije se nalaze u supstancijalnoj vezi sa Organizacijom ujedinjenih nacija.

Ujedinjene nacije su i sveopšta međunarodna organizacija u čiju nadležnost spadaju ne samo politička

nego i ekonomska, socijalna i druga pitanja. Člastvo u OUN i specijalizovanim agencijamase, u osnovi,

poklapa sa članom 53. Povelje države članice OUN su se obavezale da će preduzimati zajedničke akcije

u saradnji sa Organizacijom radi rešavanja međunarodnih ekonomskih, socijalnih, zdravstvenih i srodnih

problema i međunarodne kulturne i prosvetne saradnje.

Specijalizovane agencije su integralni delovi sistema Ujedinjenih nacija u kome Organizacija

ujedinjenih nacija, kao stožerna, ima koordinirajuću i kontrolnu ulogu. Organizacija Ujedinjenih nacija

daje i inicijativu za osnivanje novih specijalizovanih agencija.

Organizacija daje preporuke radi usaglašavanja politike i delatnosti specijalizovanih agencija, a

odgovornost za ostvarivanje međunarodne ekonomske i socijalne saradnje leži na Generalnoj skupštini i

pod njenim okriljem na Ekonomsko-socijalnom savetu.

Operativna saradnja sa specijalizovanim agencijama je u delokrugu Ekonomsko-socijalnog saveta.

Stipuliše se ugovorima o saradnji i povezivanju koje specijalizovana agencija sklapa sa Ekonomsko-

socijalnim savetom a odobrava ga Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Sporazumima se, takođe,

može predvideti obaveza specijalizovanih agencija da Ekonomsko-socijalnom savetu dostavljaju

izveštaje o koracima preduzetim u svrhu sprovođenja njegovih preporuka, kao i preporuka Generalne

skupštine o predmetima koji ulaze u okvir njihove nadležnosti, kao i pravo učešća predstavnika

Ekonomsko-socijalnog saveta u radu specijalizovanih agencija bez prava glasa i vice versa.

Ekonomsko-socijalni savet može da usaglašava delatnost specijalizovanih agencija u formi savetovanja i

davanja preporuka, te da vrši odgovarajuće usluge na traženje specijalizovanih agencija.

Kontrolna uloga Organizacije ujedinjenih nacija ispoljava se i u finansijskoj sferi. Generalna skupština

može da „razmatra i odobrava sve finansijske i budžetske sporazume sa specijalizovanim agencijama" i

ispituje administrativne budžete agencija.

Formalna samostalnost specijalizovanih agencija kombinovana sa supstancijalnom povezanošću sa OUN

čini bitno obeležje egzistencije i aktivnosti specijalizovanih agencija. Stepen povezanosti sa

Ujedinjenim nacijama čim ih pre autonomnim jedinicama jednog decentralizovanog sistema u čijem

Docsity.com

centru je Organizacija ujedinjenih nacija nego samostalnim međunarodnim organizacijama stricto

sensu.

Ta povezanost ima u osnovi, pozitivan učinak. Obezbeđuje relativno usklađenu i koherentnu aktivnost

specijalizovanih agencija na ostvarivanju ciljeva u okviru javnog poretka Ujedinjenih nacija. Uz to

racionalizuje troškove sistema u celini.

74. POJAM MEĐUNARODNIH LJUDSKIH PRAVA

Međunarodna ljudska prava u formalnom smislu predstavljaju normativni podsistem međunarodnog

prava, koga čine pravna pravila i standardi, a koji za predmet ima prava, slobode i odgovornosti

pojedinaca i ljudskih kolektiviteta.

U materijalnom smislu, međunarodno pravo ljudskih prava je autonomna norma ili imperativ

međunarodne zajednice koja kvalitativno menja pravni položaj čoveka i ljudskih kolektiviteta u

državama uspostavljanjem pravnih okvira legislativne i faktičke aktivnosti država.

Osnovna prava i slobode imaju specifično dejstvo. Ona su, s jedne strane, elementi statusa pojedinaca

i grupa u smislu imuniteta ili izuzeća u odnosu na vlast države, a s druge strane, deluju u ravni odnosa

sa drugim pojedincima i kolektivitetima.

Unutrašnje pravo je počelo izgrađivati pravila koja su se ticala pravnog položaja čoveka.

Međunarodno pravo ljudskih prava, utvrđivanjem konkretnih prava i standarda, kao obavezujućih,

konstituiše u normativnom smislu minimalni, nesvodljivi standard koji su države dužne ugraditi u svoje

nacionalno zakonodavstvo.

Corpus međunarodnih ljudskih prava poseduje višestruka značenja. U normativnom smislu, ukida

suštinske razlike u pravnom položaju pojedinaca i grupa u nacionalnim okvirima. Kvalifikacijom

međunarodnih ljudskih prava kao univerzalnih, razlike u vrsti položaja, ako ne u stepenu, pojedinaca i

grupa gube svoj pravni osnov. Država i međunarodna zajednica su suštinski ljudske zajednice koje ne

mogu opravdati svoje postojanje bez minimuma etike, koja u konkretnoj stvari podrazumeva

uvažavanje vrednosti i dostojanstva ljudi koji su ih i stvorili.

75. ODNOS PRAVA POJEDINACA I PRAVA LJUDSKIH GRUPA

(KOLEKTIVITETA)

Ljudska prava shvaćena kao prava pojedinaca i grupa (kolektiviteta) predstavljaju jedinstvenu, organski

nedeljivu celinu, kako u logičkom smislu tako i u smislu pozitivnog međunarodnog prava.

Delovi korpusa ljudskih prava neravnomerno su se razvijali u sistemu UN. Najdalje se otišlo u regulativi

osnovnih prava i sloboda pojedinaca. Od donošenja Deklaracije o pravima čoveka (1948), serija

obavezujućih instrumenata razradila je, kako prava i slobode tako i obaveze i odgovornosti pojedinca,

barem kada je reč o građanskim i političkim pravima. Corpus ekonomskih i socijalnih prava je, kako po

stepenu obaveznosti tako i po obimu primene, daleko ispod zadovoljavajućeg nivoa.

Docsity.com

Pravni položaj ljudskih grupa nedovoljno je regulisan. Ako izuzmemo norme međunarodnog krivičnog

prava koje za predmet zaštite imaju i grupe ljudi, opšte međunarodno pravo nije suštinski ni krenulo u

izgradnju ove regulative. U odnosu na narod kao međunarodnopravno, možda, najrelevantniju grupu -

formulisano je pravo na samoopredeljenje, ali do današnjeg dana ono nije oblikovano na jasan i

precizan način što otvara prostor političkoj kombinatorici kao osnovu za konkretnu primenu prava.

Organsko jedinstvo ljudskih prava snažno je naglašeno na Svetskoj konferenciji UN o ljudskim pravima

održanoj u Beču 1993. godine. Bečka Deklaracija i Program akcije, koja je usvojena na Konferenciji,

naglašava da su ljudska prava univerzalna, nedeljiva i međuzavisna. Posebnu pažnju Deklaracija je

posvetila problemima manjina, domorodačkog stanovništva, radnika migranata i prava hendikepiranih i

nemoćnih lica.

U tom pravcu se razvija i jurisprudencija Interameričkog suda za ljudska prava. Sud je u pravo na život

protumačio ne samo kao pravo svakog ljudskog bića da ne bude arbitrerno lišen života, već i kao pravo

da ne bude lišen pristupa uslovima koji garantuju dostojanstven život.

Na državama je da garantuju stvaranje potrebnih uslova za dostojanstven život. Tako je, u stvari, Sud

povezao građanska i politička sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i pravo na život kao

osnovno građansko pravo, protumačio kao pravo na kvalitetan dostojanstven život.

76. PRAVNA PRIRODA

Postoje dva osnovna shvatanja o prirodi ljudskih prava. Po jednom shvatanju, pravila o ljudskim

pravima su pravila stricto sensu, pravila koja konstituišu perfektna prava i obaveze u smislu

međunarodnog javnog prava. Osnov ljudskih prava vidi se u relevantnim odredbama Povelje u zajednici

sa drugim aktima donetim u okviru sistema UN poput Opšte deklaracije o pravima čoveka, različitim

konvencijama i paktovima, rezolucijama Generalne skupštine UN i ostalih međunarodnih tela.

Po drugom shvatanju, ljudska prava nisu dostigla tačku normativne perfekcije već i do današnjeg dana

ona predstavljaju osobenu kombinaciju elemenata prava, politike i vrednosti međunarodne zajednice.

Pitanje kvalifikacije prava pojedinaca i ljudskih grupa je delikatno i otuda je uputno čitavu stvar

posmatrati na dva nivoa: normativnom nivou i nivou primene.

Sa normativnog stanovišta, izgleda preterano negirati pravni karakter delovima međunarodnog prava

kojima se uređuje položaj pojedinaca i ljudskih grupa. Ova pravila dizajnirana su na način analogan

nekim drugim pravilima međunarodnog prava. Pravila međunarodnog prava o položaju pojedinaca i

ljudskih grupa dele opšte slabosti međunarodnopravnog poretka, pojačane nepostojanjem

subjektiviteta pojedinaca i grupa. Formalni izvori u ovoj oblasti su, u osnovi, identični izvorima opšteg

međunarodnog prava.

Deo međunarodnog javnog prava koji se obično naziva ljudskim pravima, sastoji se, u stvari, iz dva

dela:

a) pravnih pravila i,

b) vrednosti koje ulaze u javni poredak međunarodne zajednice, a još nisu na-

Docsity.com

šle perfektan pravni izraz, tj. nisu modelirane u formi konkretnih prava i obaveza

(deklaracije, rezolucije i slično).

Pravna pravila kojima se utvrđuju prava i slobode pojedinaca i grupa mogu se podeliti na pravila koja

utvrđuju obaveze vis-a-vis države i pravna pravila koja utvrđuju obaveze države u odnosu na

međunarodnu zajednicu kao celinu.

Drugi deo corpus-a o ljudskim pravima čine akti programske prirode, koji iako nisu pravno obavezujući,

izražavaju pravnu svest međunarodne zajednice i kao takvi konstituišu okvir za zakonodavnu delatnost

kako na međunarodnom tako i na unutrašnjem planu.

Što se prvih nedostataka tiče, oni svoj osnov nalaze u ambivalentnoj pravnoj prirodi pravila koja

ureduju položaj pojedinaca i ljudskih grupa. Kao pravila međunarodnog prava, ona nastaju na

konsenzualnoj osnovi, saglasnošću država. Karakter obaveza prema pojedincima i ljudskim grupama

poprimaju, po pravilu, kroz institucije unutrašnjeg prava.

U unutrašnjem pravu država konkretna pravila sprovodi neposredno, kroz političke i pravne institucije,

a na međunarodnom planu, posredno, pojedinačnom akcijom ili kolektivnom akcijom država u skladu sa

odgovarajućim pravilima međunarodnog prava.

Ovaj specifični nedostatak konstrukcije ljudskih prava pojačan je opštom institucionalnom slabošću

međunarodnog prava. Ona se izražava u nepostojanju obavezne sudske nadležnosti u sporovima koji

proističu, ili mogu proisteći, iz tumačenja i primene relevantnih instrumenata o ljudskim pravima.

77. PAKTOVI O PRAVIMA ČOVEKA

Odredbe Opšte deklaracije pretočene su u obavezujuće, ugovorno pravo dvama paktovima -

Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima i Međunarodnim paktom o ekonomskim,

socijalnim i kulturnim pravima (1966).

* Pakt o građanskim i političkim pravima. Pakt proklamuje sledeća osnovna prava i slobode pojedinca:

pravo na život (čl. 6), zabranu podvrgavanja mučenju ili svirepim, nehumanim ili unižavajućim

postupcima ili kaznama (čl. 7), zabranu držanja u ropstvu (čl. 8), pravo na slobodu i bezbednost ličnosti

(čl. 9), humano postupanje sa licima lišenim slobode (čl. 10), zabranu dužničkog ropstva (čl. 11),

slobodu kretanja i izbora mesta stanovanja (čl. 12), jednakost pred sudovima (čl. 14), zabranu izricanja

kazne zbog dela ili propusta koji nisu predstavljali krivično delo prema domaćem ili međunarodnom

pravu u trenutku kada su počinjena (čl. 15), pravo na pravni subjektivitet (čl. 16), zabranu

preduzimanja samovoljnih ili nezakonitih mešanja u privatni život pojedinca, u njegovu porodicu,

njegov stan ili njegovu prepisku (čl. 17), pravo na slobodu misli, savesti, veroispovesti (čl. 18), zabranu

uznemiravanja zbog svojih mišljenja (čl. 19), zabranu svakog propagiranja rata (čl. 20), pravo mirnog

okupljanja (čl. 21), pravo slobodnog udruživanja uključujući i pravo osnivanja sindikata (čl. 22), zaštitu

porodice kao prirodnog i osnovnog sastavnog dela društva (čl. 23), zaštitu svakog deteta bez

diskriminacije (čl. 24), aktivno i pasivno biračko pravo (čl. 25).

Docsity.com

Pakt o građanskim i političkim pravima priznaje, kako se uobičajeno kaže, prava i slobode pojedinaca.

Reč „prava" u smislu subjektivnog prava koristi se, po pravilu, u odnosu na politička prava, dok reč

„slobode" predstavlja, ustvari, konkretne zabrane koje se nameću svemoći države vis-a-vis, pojedinca i

preovlađujuće se koristi u odnosu na građanska prava.

Pored prava i sloboda pojedinaca, Pakt priznaje i dva kolektivna prava - pravo naroda na

samoopredeljenje (čl. 1) i prava manjina (čl. 27. pakta).

Pakt za razliku od Deklaracije navodi i prava ljudskih grupa (pravo na samoopredeljenje i prava

manjina), kao i izvesna nova prava i slobode pojedinca. Radi se o zabrani dužničkog ropstva, pravima

deteta i zabrani ratne propagande. Za razliku od Deklaracije, Pakt ne navodi pravo pojedinca da uživa

privatnu svojinu, i da ne bude arbitrarno lišen svojine. Države ugovornice Pakta obavezale su se da

poštuju i garantuju prava priznata Paktom svim licima koja se nalaze na njihovoj teritoriji i koja

potpadaju pod njihovu nadležnost.

Na osnovu kriterijuma modaliteta uživanja prava i sloboda utvrđenih Paktom, može se izvršiti podela na

dve osnovne grupe:

1. prava i slobode koje strana ugovornica ne može suspendovati;

2. prava i slobode koje podležu suspenziji.

Osnov podele nalazi se u odredbi čl. 4. Pakta koji stipuliše da, u slučaju izuzetne opšte opasnosti koja

ugrožava opstanak nacije, strana ugovornica Pakta može preduzeti mere koje odstupaju od obaveza

predviđenih Paktom, pod uslovom da te mere ne budu u nesaglasnosti sa ostalim merama koje im

nameće međunarodno pravo i da nemaju za posledicu diskriminaciju zasnovanu na rasi, boji, polu,

jeziku, veri ili socijalnom poreklu.

U prava i slobode koje ugovornica Pakta ne može suspendovati spadaju: pravo na život (čl. 6), zabrana

podvrgavanja mučenju, svirepim, nehumanim ili unižavajućim kaznama ili postupcima (čl. 7), zabrana

ropstva i držanja u potčinjenosti (čl. 8), zabrana dužničkog ropstva (čl. 11), zabrana kažnjavanja zbog

dela ili propusta koji nisu predstavljali krivično delo prema domaćem ili međunarodnom pravu u trenut-

ku kada su počinjena (čl. 15), pravo svakog lica na pravni subjektivitet (čl. 16), i pravo na slobodu

misli, savesti i veroispovesti (čl. 18. Pakta).

Smisao zabrane suspenzije navedenih prava i sloboda utvrđene članom 4(2) Pakta je u tome da

konkretna prava implicitno kvalifikuje kao viša, superiorna prava pojedinca koja nadmašuju i najviše

interese države.

* Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966). Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim

pravima polazi od prava na rad pod kojim podrazumeva pravo svakog lica „na mogućnost zarađivanja

kroz slobodno izabran ili prihvaćen rad". Iz prava na rad neposredno deriviraju obaveze države da

obezbedi, posredno ili neposredno, naknadu za rad iste vrednosti bez ikakve razlike i pristojan život za

njih i njihovu porodicu (članovi 6. i 7. Pakta). Pored prava na rad, Pakt sadrži i sledeća prava: pravo na

životni standard (čl. 11), pravo svakog lica na najbolje psihičko i mentalno zdravlje koje može da

postigne (čl. 12), pravo na obrazovanje, korišćenje blagodeti kulturnog života i naučnog napretka (čl.

Docsity.com

13).

Član 2. stipuliše osnovnu obavezu ugovornica da pojedinačno i putem međunarodne pomoći i saradnje,

naročito na ekonomskom i tehničkom polju, preduzimaju korake kako bi se postepeno postiglo puno

ostvarenje prava priznatih u Paktu.

Mere međunarodnog nadzora i kontrole.

* Pakt o građanskim i političkim pravima. Pakt o građanskim i političkim pravima predviđa

ustanovljenje posebnog ekspertskog tela - Komiteta za prava čoveka - kome države ugovornice podnose

izveštaje o merama koje su usvojile u cilju sprovođenja u život odredaba Pakta.

Pakt predviđa da je Komitet nadležan da proučava izveštaje koje podnose države ugovornice. Državama

ugovornicama Komitet dostavlja svoje sopstvene izveštaje, kao i primedbe opšteg karaktera koje

smatra celishodnim. Ove primedbe Komitet može da dostavlja i Ekonomsko-socijalnom savetu.

Komitet je doneo više opštih primedaba, primedaba koje nisu vezane za stanje građanskih i političkih

prava u određenoj državi ugovornici.

Fakultativna nadležnost Komiteta je dvojaka.

Na osnovu člana 41. Pakta svaka država ugovornica može da izjavi da priznaje nadležnost Komiteta da

prima i razmatra saopštenja u kome jedna država tvrdi da druga država ugovornica ne ispunjava svoje

obaveze na osnovu Pakta.

Druga fakultativna nadležnost Komiteta vezana je za Fakultativni protokol koji se odnosi na Pakt o

građanskim i političkim pravima. Protokol predviđa pravo pojedinca, državljanina ugovornice Pakta, da

Komitetu podnosi saopštenje kojim tvrdi da je žrtva kršenja ma kog od prava navedenih u Paktu.

Procesna pretpostavka za podnošenje saopštenja od strane pojedinca je iscrpljenost lokalnih pravnih

lekova u konkretnoj stvari.

Komitet nema pravnu moć da rešava konkretnu stvar, već iznosi svoje mišljenje ili gledište sa kojima

upoznaje zainteresovanu državu ugovornicu i pojedinca-peticionera.

U praksi Komiteta izgrađeno je više pratećih tehnika poput objavljivanja posebnih godišnjih izveštaja,

pres kominikea i slično. Zajednička im je karakteristika da skinu obeležja tajnosti sa gledišta koje

Komitet formira povodom peticije pojedinca i na taj način, animiraju javno mnjenje i međunarodne i

nacionalne institucije da izvrše odgovarajući pritisak na,državu koja je, po mišljenju Komiteta,

prekršila relevantnu odredbu Pakta na štetu pojedinca.

Generalna skupština UN je 1982. godine prihvatila i drugi Fakultativni protokol uz Pakt o građanskim i

političkim pravima. Ovaj Protokol ustanovljava dve osnovne obaveze ugovornica: obavezu da nijedno

lice pod njihovom jurisdikcijom neće biti pogubljeno i obavezu da preduzmu sve zakonodavne i druge

mere kako bi se smrtna kazna ukinula u nacionalnim krivičnim zakonodavstvima.

* Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Članom 16. Pakta države ugovornice su se

obavezale da podnose izveštaje o merama koje budu usvojile u cilju sprovođenja u život odredaba

Pakta, kao i napretku postignutom u obez-beđenju poštovanja prava navedenih u Paktu. Izveštaji se

Docsity.com

dostavljaju Generalnom sekretaru UN koji njihovu kopiju dostavlja na razmatranje Ekonomskom i

socijalnom savetu.

Program odašiljanja izveštaja, kao i postupak njihovog razmatranja, razrađen je Rezolucijom br. 1988

(LX) Ekonomsko-socijalnog saveta. Savet je kao pomoćne organe u postupku razmatranja izveštaja

formirao radne grupe sastavljene od predstavnika država ugovornica Pakta na bazi pravične geografske

zastupljenosti.

Relativni neuspeh doveo je 1985. godine do donošenja odluke da se ustanovi novi komitet sastavljen od

18 članova koji bi delovali u ličnom svojstvu, kao nezavisne ličnosti.

Nadležnost Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava ograničena je na razmatranje izveštaja

država ugovornica.

78. ZABRANA DISKRIMINACIJE

Zabrana diskriminacije u pozitivnom međunarodnom pravu poseduje dvojako značenje:

1. značenje opšteg prohibitivnog principa koji se odnosi na povlačenje razlike u

uživanju priznatih prava pojedinaca i grupa; i

2. zbirni izraz za seriju pojedinačnih zabrana utvrđenih posebnim pravilima

međunarodnog prava za određenu kategoriju lica ili prava.

* Opšta zabrana diskriminacije. Opšti princip nediskriminacije pojedinaca i kolektiviteta ugrađen je u

Preambulu i osnovne ciljeve Povelje Ujedinjenih nacija. Uobličen je u formulaciju jednakih prava

pojedinaca i naroda. U Preambuli Povelje UN se navodi i vera u „ravnopravnosti ljudi i žena i nacija

velikih i malih". U ciljeve Organizacije uvršćuje se i „razvijanje među nacijama prijateljskih odnosa

zasnovanih, na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda", a proklamuje se i

„poštovanje prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru".

Opšti princip jednakih prava i ravnopravnosti pojedinaca i kolektiviteta pretočen je u prohibitivnu

normu Konvencijom o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije od 1965. godine.

Konvencija definiše rasnu diskriminaciju kao „svako razlikovanje... na osnovu rase, boje, kože,

predaka, nacionalnog ili etničkog porekla" koje za „cilj ili posledicu (ima) poništenje ili povredu

priznavanja, uživanja ili vršenja na ravnopravnoj osnovi ljudskih prava i osnovnih sloboda na

političkom, ekonomskom, socijalnom i kulturnom polju ili na svakom drugom polju javnog života".

Konvencijom su se države obavezale da svim odgovarajućim sredstvima sprovode politiku koja vodi

uklanjanju rasne diskriminacije. Radi se o kogentnom pravilu koje podrazumeva dve obaveze - direktnu

i indirektnu.

Direktna obaveza sastoji se u zabrani učestvovanja u bilo kakvom aktu ili praksi diskriminacije protiv

lica, grupa ili institucija.

Indirektna obaveza podrazumeva obavezu države ugovornice da ne podstiče, brani ili podržava

diskriminaciju koju sprovode privatna lica ili nevladine organizacije.

Docsity.com

U tu svrhu države ugovornice su dužne:

1. da preduzmu delotvorne mere na državnom i lokalnom nivou u cilju ukidanja ili poništenja svakog

zakona ili propisa koji uvodi ili ovekovečuje diskriminaciju tamo gde ona postoji;

2. da svim odgovarajućim sredstvima, uključujući i zakonske mere, zabrani i okonča rasnu

diskriminaciju koju sprovode lica, grupe ili organizacije.

* Mere nadzora i kontrole. Sistem nadzora i kontrole nad sprovođenjem odredaba Konvencije je, za

standarde međunarodnog prava, relativno efektivan. Konvencija predviđa osnivanje Odbora za rasne

diskriminacije.

Odbor je nadležan da razmatra izveštaje koje države ugovornice podnose Generalnom sekretaru UN o

merama (zakonodavnim, sudskim, upravnim i drugim) koje su donete u cilju ostvarivanja odredaba

Konvencije.

Konvencija ustanovljava i fakultativnu nadležnost Odbora. Fakultativna nadležnost podrazumeva da

Odbor prima i razmatra saopštenja pojedinaca ili grupa pod njenom nadležnošću koje se žale da su

žrtve povrede od strane svoje države u pogledu prava utvrđenih Konvencijom. Po iscrpljenju lokalnih

pravnih lekova, pojedinac ili grupa pojedinaca podnosi saopštenje Odboru. Odbor upućuje sugestije ili

eventualne preporuke zainteresovanoj državi ugovornici kao i podnosiocu predstavke. Važno je

napomenuti da Odbor ne otkriva identitet osobe ili grupe državi ugovornici bez njihove saglasnosti.

Norma o zabrani diskriminacije predstavlja normu opšteg međunarodnog pra-

va kogentnog karaktera.

* Zabrana specifičnih oblika rasne diskriminacije. Pored opšte zabrane rasne diskriminacije utvrđene

Konvencijom o uklanjanju svih oblika diskriminacije, međunarodno pravo poznaje više pravila koja

zabranjuju vršenje pojedinih oblika rasne diskriminacije. U materijalnom smislu radi se o konkretizaciji

opšte zabrane rasne diskriminacije ratione materiae (zabrana diskriminacije na određenom polju

društvenih odnosa) i ratione personae (zabrana diskriminacije pojedinih kategorija lica ili grupa).

U prvu grupu spadaju legislativni akti doneti u okviru MOR-a.

Važno mesto zauzima i Konvencija protiv diskriminacije u'obrazovanju koju je Generalna konferencija

UNESCO usvojila 1960. godine. Konvencija reguliše različite oblike diskriminacije u obrazovanju, a

posebno, diskriminaciju na osnovu rasne pripadnosti, boje kože i nacionalnog porekla.

Druga grupa obuhvata pravila koja za predmet imaju zabranu diskriminacije pojedinih kategorija lica ili

grupa.

U kontekstu zabrane diskriminacije pojedinih kategorija lica, posebna pažnja posvećena je

diskriminaciji žena." Generalna skupština UN usvojila je 1952. godine Konvenciju o političkim pravima

žena. Konvencija u osnovi ide na izjednačavanje muškaraca i žena na političkom polju. 1979. godine

Generalna skupština usvojila je Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacija žena.

Norma o zabrani dislkriminacije ugrađena je u konvencije iz prava oružanih sukoba. Ženevske

konvencije iz 1949. godine o zaštiti žrtava rata zabranjuju bilo kakvo „nepovoljno razlikovanje

Docsity.com

utemeljeno na rasi, boji kože, veroispovesti ili uverenju, po rođenju ili imovinskom stanju ili bilo kom

drugom sličnom kriterijumu" u vezi sa opštom obavezom čovečnog postupanja prema licima koja

neposredno ne učestvuju u oružanom sukobu koji nema međunarodni karakter.

Zabranu rasne diskriminacije sadrže i ugovori o miru koji su nakon Drugog svetskog rata zaključeni sa

Bugarskom, Finskom, Italijom, Mađarskom i Rumunijom od 1947. godine.

* Aparthejd. Aparthejd je kvalifikovani oblik rasne diskriminacije. Ujedinjene nacije su u nizu

rezolucija svojih glavnih organa - Generalne skupštine i Saveta bezbednosti - osudile praksu aparthejda

vodenu od vlade Južne Afrike. Generalna skupština UN je 30. novembra 1973. godine usvojila

Konvenciju o uklanjanju i kažnjavanju zločina aparthejda.

Aparthejd je u Konvenciji dvostruko kvalifikovan:

a) kao zločin protiv čovečnosti;

b) nehumani postupci koji proističu iz aparthejda, a kojima se krše načela međunarodnog prava,

posebno načela Povelje UN, predstavljaju ozbiljnu pretnju međunarodnom miru i bezbednosti.

Ovakva kvalifikacija aparthejda nalazi svoj izraz i u merama za njegovo uklanjanje i kažnjavanje.

Mere za uklanjanje i kažnjavanje aparthejda utvrđene Konvencijom mogu se svrstati u dve grupe: u

jednu grupu spadaju mere koje preduzimaju politički organi UN na osnovu svojih opštih ovlašćenja

utvrđenih Poveljom UN, a u drugu grupu specifične mere iz oblasti ljudskih prava zasnovane na sistemu

izveštavanja nadležnog organa, u konkretnom slučaju tročlane Komisije određene od strane

predsednika Komisije za prava čoveka.

Konvencija ustanovljava obavezu država da preduzmu sve zakonske i druge mere potrebne za

suzbijanje i sprečavanje svakog podsticanja na zločin aparthejda, kao i da donesu zakonske, sudske i

upravne mere za gonjenje i izvođenje pred sud i kažnjavanje osoba odgovornih za radnje aparthejda. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Docsity.com

Re: MJP - skripta (110 pitanja)

od Ribica » 08 Mar 2011 16:43

79. NAROD

* Pojam naroda. Pozitivno međunarodno pravo ne poznaje definiciju naroda.

Pojam naroda, kao titulara, nije nužno identičan kod svakog od prava koja se obično određuju kao

prava naroda.

Pojam naroda kao titulara prava na spoljašnje samoopredeljenje se razlikuje od pojma naroda kao

titulama prava na zdravu životnu sredinu ili prava na razvoj, barem, kod multietničkih država.

Otuda su određenja naroda, uglavnom opisne prirode, zasnovana na kombinaciji objektivnih i

subjektivnih elemenata koji se smatraju inherentnim fenomenu naroda. Tako se u Završnom dokumentu

sa Međunarodnog sastanka eksperata o daljem izučavanju koncepta prava naroda, održanog pod

okriljem UNESCO-a 1989, narod određuje kao:

1. Grupa pojedinačnih ljudskih bića koja imaju neka ili sva od sledećih svojstava:

a) Zajedničku istorijsku tradiciju;

b) Rasni ili etnički identitet;

c) Kulturnu homogenost;

d) Jezičko jedinstvo;

e) Religijski ili ideološki afinitet;

f) Teritorijalnu povezanost;

g) Zajednički ekonomski život;

2. Grupa mora biti određenog broja koji ne mora biti veliki (npr. mikro države) ali mora predstavljati

više od pukog udruženja pojedinaca u okviru neke države;

3. Grupa kao celina mora da poseduje volju da bude identifikovana kao narod ili svest da predstavlja

narod - budući da je moguće da grupe ili neki članovi grupa, mada poseduju gore navedene zajedničke

karakteristike, nemaju pomenutu volju ili svest;

4. Grupa mora da ima institucije ili druga sredstva za izražavanje svojih zajedničkih karakteristika i

volje za identitetom.

Definicija, iako okvirna, predstavlja dobru osnovu za određivanje pojma naroda u konkretnim

slučajevima.

U seriji akata koji su pod okriljem Ujedinjenih nacija doneti u procesu dekolonizacije, ustanovljeni su

precizni parametri pojma naroda pod kolonijalnom vlašću. Podrazumevaju autohtono stanovništvo

teritorija pod starateljstvom, nesamoupravnim teritorijama i na svim ostalim teritorijama koje nisu

stekle, nezavisnost.

U suštini pojam naroda pod kolonijalnom vlašću poistovećuje se sa autohtonim stanovništvom zavisne

teritorije. Poistovećivanje naroda i stanovništva primenljivo je i u etnički homogenim nezavisnim

državama.

* Pravo naroda na egzistenciju. Pravo naroda na egzistenciju je osnovno

Docsity.com

pravo naroda. Poseduje dva vida - pravo na biološku egzistenciju i pravo na društvenu egzistenciju.

U biološkom smislu, pravo na egzistenciju naroda je specifične prirode i tiče se, u stvari, prava na život

pojedinaca koji čine narod. Tako je fizička egzistencija pojedinaca povezanih karakteristikama koje

čine biće pojma naroda oblik i uslov biološke egzistencije naroda.

Pravo na egzistenciju naroda u biološkom smislu, neposredni je predmet odredbe člana II Konvencije o

sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948), jer „nacionalna, etnička, rasna ili verska" grupa,

kao zaštitni objekt Konvencije, obuhvata i narod.

Pravo na društvenu egzistenciju naroda se u supstancijalnom smislu tiče prava na nacionalni identitet i

prava na samoopredeljenje. Kod naroda koji su realizovali pravo na samoopredeljenje u spoljašnjem

smislu, pravo na društvenu egzistenciju se prepliće sa pravima država.

* Pravo na samoopredeljenje. Pravo na samoopredeljenje naroda, proklamovano u francuskoj

buržoaskoj revoluciji, pojavljuje se u međunarodnoj praksi početkom XX veka.

Nakon oktobarske revolucije, nova sovjetska vlast, koja je pravo na samoopredeljenje shvatala kao

„političko odvajanje ... naroda od njima stranih nacionalnih celina i formiranje nezavisne nacionalne

države", daje mu status ustavnog načela.

Osnovne karaktreristike percepcije prava na samoopredeljenje u navedenim aktima su:

a) pravo na samoopredeljenje se shvata kao pravo zavisnih naroda da slobodno odlučuju o svojoj

sudbini u smislu stvaranja sopstvene nacionalne države;

b) koncepcija prava na samoopredeljenje u tim aktima pod snažnim je uticajem pragmatičnih i

ideološko-političkih interesa; i

c) navedeni akti nisu konstituisali pravo na samoopredeljenje naroda kao pravilo opšteg međunarodnog

prava.

Povelja Ujedinjenih nacija je prvi akt od univerzalnog interesa koji izričito navodi samoopredeljenje

naroda. Međutim, Povelja samoopredeljenje naroda kvalifikuje kao načelo u delu naslovljenom sa

„Ciljevi i načela Povelje".

Od donošenja Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim državama i narodima (1960),

samoopredeljenje je konstituisano kao pravo zavisnih naroda da formiraju sopstvene nezavisne države.

Paktovi o pravima čoveka (1966) i posebno, Deklaracija o principima međunarodnog prava o

prijateljskim odnosima i saradnji između država u skladu sa Poveljom UN (1970), oslonjeni na bogatu

kvazilegislativnu aktivnost nadležnih organa UN, utrli su put prerastanju jednakih prava i

samoopredeljenja naroda u pravilo opšteg međunarodnog prava od fundamentalne važnosti.

Pravo na samoopredeljenje nije apsolutno pravo naroda.

* Pravo na zdravu životnu sredinu. Pravo na zdravu životnu sredinu figurira u nekim međunarodnim

instrumentima kao pravo naroda, mada na nekonzistentan način.

Afrička povelja o ljudskim pravima kvalifikuje pravo na zdravu životnu sredinu kao kolektivno pravo

naroda.

Pitanje titulara prava na životnu sredinu, ostavljajući po strani pitanje da li ono kao pravo u strogom

smislu uopšte postoji, suštinski je opredeljeno prirodom međunarodnog prava zaštite životne sredine.

Docsity.com

Ako bi se međunarodno pravo životne sredine koncipiralo na temelju poimanja zdrave životne sredine

kao zajedničke baštine čovečanstva (common heritage of mankind) onda bi neizbežno titular prava na

zdravu životnu sredinu bilo čovečanstvo u celini kao apstraktni subjekt.

U svetlosti današnjeg stanja međunarodnog prava zaštite životne sredine teško je govoriti o pravu na

zdravu životnu sredinu bilo kao kolektivnom ili individualnom. Može se govoriti samo o odgovarajućim

tendencijama u pravu koje je u fazi nastojanja (in statu nascendi).

80. MANJINE

* Opšta razmatranja. Verske, rasne, nacionalne i jezičke razlike unutar stanovništva države čine osnov

postojanja manjina u faktičkom smislu reči. Manjine u faktičkom smislu reči nisu, međutim, i manjine u

pravnom smislu. Da bi se moglo govoriti o manjinama u pravnom smislu reči, neophodno je da grupa

koja se razlikuje od ostalog, većinskog stanovništva države zadovolji više uslova utvrđenih relevantnim

pravilima međunarodnog ili unutrašnjeg prava, te da bude priznata kao takva.

S jedne strane, međunarodno pravo ne poznaje definiciju manjina koja bi izražavala opinio iuris većine

država.

S druge strane, odnos država prema manjinama opredeljen je, u osnovi, pragmatičnim političkim

interesima, i kao takav teško je mogao da iznedri ujednačen odnos prema manjinama.

* Pojam i definicija. Među brojnim definicijama manjina, najšire prihvatanje doživela je definicija

specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija o pitanjima manjina Kapotarija. Po njemu, manjine

predstavljaju grupu brojčano manju od ostalog stanovništva neke države, u nedominantnom položaju,

čiji pripadnici, inače državljani te države imaju etničke, verske ili jezičke osobine različite od osobina

ostalog stanovništva, i barem prećutno iskazuju osećaj uzajamne solidarnosti usmeren očuvanju svoje

kulture, tradicije, vere ili jezika.

Konstitutivni elementi navedene definicije mogu se podeliti na objektivne i subjektivne.

Elementi objektivne prirode su:

a) državljanska veza;

b) brojnost; i

c) etničke, verske ili jezičke osobenosti.

Subjektivni elementi pojma podrazumevaju osećanje solidarnosti, bilo eksplicitno ili implicitno, i želju

za očuvanjem identiteta.

Objektivni i subjektivni elementi uzeti, po pravilu, kumulativno čine biće pojma manjine u opštem

smislu.

* Zaštita manjina. Ideja zaštite manjinskih grupa počinje da se ostvaruje u

međunarodnoj praksi evropskih država u XVII veku u odnosu na religiozne manjine. Paralelno sa

sklapanjem međudržavnih ugovora, donose se i odgovarajući unutrašnji propisi.

Režim manjinske zaštite izgrađen je u Društvu naroda. Režim je imao dva osnovna cilja. To su:

obezbeđenje potpune jednakosti između pripadnika manjina i ostalih državljana i opremanje manjina

Docsity.com

pogodnim sredstvima kako bi očuvale svoje rasne posebnosti, tradicije i nacionalne karakteristike.

Uspostavljeni manjinski režim bio je deo „višeg prava" koji je podlegao dvostrukim garancijama. S

jedne strane, države kojima je nametnut manjinski režim bile su u obavezi da ga svojim unutrašnjim

pravima priznaju kao fundamentalno pravo koje se nije moglo menjati običnim zakonima. S druge

strane, povreda manjinskog režima mogla je biti predmet razmatranja na Savetu na inicijativu bilo kog

člana ovog tela, a tim povodom je Savet mogao doneti odluku o preduzimanju „odgovarajuće akcije".

Zaštita manjina u sistemu Društva naroda bila je suštinski jedan partikularni režim organski vezan za

teritorijalne statuse uspostavljene mirovnim ugovorima, a perfektuiran i implementiran kroz strukturu

Društva naroda.

81. STATUS MANJINA PO OPŠTEM MEĐUNARODNOM PRAVU

* Manjine u pozitivnom međunarodnom pravu. U koordinatama pozitivnog međunarodnog prava moguće

je povući razliku između statusa manjina po opštem međunarodnom pravu oličenom u Povelji UN i

statusa manjina po regionalnom i partikularnom pravu. Razlike su kako kvantitativne tako i kvalitativne

prirode.

* Status manjina po opštem međunarodnom pravu. Iako Povelja Ujedinjenih nacija kvalifikuje

unapređenje i podsticanje poštovanja ljudskih prava kao jedan od svojih fundamentalnih ciljeva,

manjine su ostale van specifične regulative opšteg međunarodnog prava.

Normativni potencijal postojećih pravila međunarodnog prava koja se, indirektno ili direktno, tiču

manjine je dovoljan da posluži kao osnov za stvaranje jednog međunarodnog prava manjina ili, barem,

njegovog embriona u formi multilateralnog ugovora.

U principu osnovna prava manjina mogu se konstruisati po analogiji sa osnovnim pravima i slobodama

pojedinca. Konstitutivni elementi osnovnih prava manjina u tom smislu mogu se dijagnostikovati u

instrumentima o ljudskim pravima i međunarodnom krivičnom pravu.

- Pravo na egzistenciju. Pravo na opstanak manjine je nužni preduslov

bilo kog prava manjina. Ono je specifične prirode samom činjenicom da je titular

prava grupa ljudi. Grupa u fizičkom smislu živi isključivo preko pojedinaca koje je čine, tako

da je fizički egzistencija pojedinaca povezanih karakteristikama koje određuju manjinsku grupu, u

stvari, oblik i uslov fizičkog opstanka grupe.

Fizička i biološka egzistencija manjina predmet je Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina

genocida (1948).

Član II Konvencije određuje genocid kao radnje učinjene u nameri potpunog ili delimičnog uništenja

jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve.

Pravo na opstanak grupe po svom domašaju prevazilazi pravo na fizičku egzistenciju grupe. Socijalna

egzistencija manjinske grupe podrazumeva pravo manjinske grupe na identitet u smislu priznanja i

razvijanja njene samosvojnosti.

- Pravo na identitet. Pravo na identitet manjinske grupe poseduje dva

Docsity.com

vida: negativan i pozitivan.

U negativnom smislu, pravo na identitet manjinske grupe svodi se na zabranu diskriminacije.

Zabrana diskriminacije u konkretnoj stvari može biti opšta i specifična. Moglo bi se reći da je opšta

zabrana diskriminacije čvrsto utemeljena u međunarodnom pravu. Pravila opšteg međunarodnog prava

koja zabranjuju diskriminaciju u različitim oblicima za titulara prava imaju, po pravilu, pojedinca, a ne

manjinu kao poseban entitet.

Specifično pravilo o zabrani diskriminacije pripadnika manjina utvrđeno je članom 27. Pakta o

građanskim i političkim pravima. Član 27. stipuliše:

,,U državama gde postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju tim manjinama ne

mogu biti lišena prava da imaju, zajedno sa drugim članovima svoje grupe, svoj posebni kulturni život,

da ispoljavaju i upražnjavaju svoju sopstvenu veru ili da se služe svojim jezikom".

Pravilo se ne bi moglo smatrati potpunim iz više razloga. Najpre, zabrana diskriminacije se, na osnovu

člana 27. Pakta, odnosi na lica koja pripadaju manjinama u „onim državama u kojima postoje etničke,

religijske ili jezičke manjine..." Tumačenje po kome priznanje teritorijalne države ne utiče na

postojanje manjine je tačno, ali je ograničenog dometa. Zabrana diskriminacije odnosi se na „lica koja

pripadaju...manjinama", a ne na manjine kao takve. Pravilo o nediskriminaciji pripadnika manjina je

neka vrsta dodatka opštem pravilu o zabrani diskriminacije otelotvorenom u članu 2(1) Pakta.

Pravo manjine na identitet u pozitivnom smislu podrazumeva dopunska, suplementarna prava koja

imaju za svrhu da manjinama osiguraju. Pogodni načini za očuvanje osobenosti manjina

podrazumevaju, po prirodi stvari, pozitivnu aktivnost teritorijalne države, zakonodavnu pre svega, koja

prevazilazi nediskriminaciju manjina. Dok nediskriminacija omogućujući ravnopravnost manjinskog i

većinskog stanovništva, otvara prostor za koegzistenciju ova dva dela stanovništva države, pravo na

identitet u pozitivnom smislu podrazumeva stvaranje uslova, pravnih i faktičkih, da manjine čuvaju i

razvijaju „karakteristike po kojima se razlikuju od većine, zadovoljavajući i zahteve koji iz toga

proizlaze".

U ravni opšteg međunarodnog prava teško je govoriti o pravu manjina na identitet u pozitivnom smislu,

posebno nacionalnih manjina. Odgovarajuće pravilo opšteg međunarodnog prava jednostavno ne

postoji.

Aktivnost Organizacije ujedinjenih nacija na regulisanju položaja manjina do danas se iscrpljivala u

donošenju pravno neobavezujućih instrumenata. Među njima se svojom specifičnom težinom izdvaja

Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih ili jezičkih manjina (1992).

Možda najvrednije dostignuće Deklaracije je u tome što je, paralelno sa pravima pripadnika manjina,

formulisala i odgovarajuće obaveze države kako one koje se tiču prava na identitet u negativnom

smislu tako i obaveze koje afirmišu pravo na identitet u pozitivnom smislu.

- Institucionalni vid. U sistemu opšteg međunarodnog prava ne postoje specifični mehanizmi za zaštitu

prava manjina.

Izvesna pitanja iz manjinskog corpus-а mogu se međutim, naći u delokrugu aktivnosti međunarodnih

tela i institucija osnovanih u druge svrhe.

Docsity.com

Pravo manjine na opstanak, a na osnovu suštinske podudarnosti između „nacionalne, verske, etničke ili

rasne grupe" kao zaštitnog objekta Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948) i

koncepta manjine, može biti predmet postupka pred Međunarodnim sudom pravde. U nadležnosti

Komiteta za prava čoveka i Odbora za rasnu diskriminaciju mogu se naći pitanja koja se tiču prava

manjine na identitet u negativnom smislu reči.

Specijalizovana tela za zaštitu prava manjina postoje jedino u državama koje priznaju postojanje

manjina na svojim teritorijama. Radi se, po pravilu, o administrativnim telima ili onima savetodavne

prirode koja nemaju ovlašćenja da donose akta obavezujuće prirode.

Nevladine organizacije se, takode, u svojoj opštoj aktivnosti na zaštiti ljudskih prava bave i pitanjima

prava manjina.

82. PARTIKULARNO PRAVO ZAŠTITE MANJINA

- Zaštita manjina u okviru Saveta Evrope. U okviru Saveta Evrope usvojena je Okvirna konvencija za

zaštitu nacionalnih manjina (1995). Formalno jedini multilateralni ugovor u pozitivnom međunarodnom

pravu koji za predmet ima zaštitu nacionalnih manjina, Konvencija je ograničenog dometa u

materijalnopravnom smislu.

Konvencije koji utvrđuje da „pripadnici nacionalnih manjina ostvaruju prava pojedinačno ili u zajednici

sa drugima".

Za ocenu domašaja Okvirne konvencije u smislu progresivnog razvoja prava manjina od interesa je

nekoliko stvari.

Po svojoj prirodi, Okvirna konvencija je pre programski akt, skup načela i standarda, nego striktno

pravo. Ratio legis Konvencije je, kako je to istaknuto u objašnjenjima uz Okvirnu konvenciju, u

formulisanju pravnih načela radi obezbeđivanja zaštite nacionalnih manjina, pretakanje političkih

obaveza prihvaćenih na KEBS-u u pravne obaveze.

Okvirna konvencija ne stipuliše kolektivna prava manjina koja su, u stvari, sama supstanca instituta

manjinske zaštite. Primena načela Konvencije „ne podrazumeva priznanje kolektivnih prava" manjina.

Kao titulari prava i sloboda utvrđenih Konvencijom figuriraju „pripadnici nacionalnih manjina", a prava

koja su im priznata uživaju „pojedinačno ili u zajednici sa drugima". Određenje po kome se prava

pripadnika manjina mogu uživati i samostalno, otvorilo je prostor kreatorima Konvencije da u corpus

prava pripadnika nacionalnih manjina uključe i klasična individualna prava. Mere nadzora i kontrole nad

sprovodenjem u život odredaba Konvencije su nejake. Nedostaje im nepristrasni, sudski mehanizam

koji bi potpomogao kristalizaciju pravnih pravila iz široko određenih načela Konvencije.

Okvirna konvencija donosi i pozitivne elemente progresivnog razvoja u materiju manjinske zaštite.

Prava i slobode pripadnika nacionalnih manjina formulisane su u formi višestranog ugovora. Ova

činjenica sama po sebi poseduje pravno-političko značenje, posebno imajući u vidu praksu jednog broja

strana ugovornica koje u svom unutrašnjem pravu, bilo neposredno ili posredno, negiraju postojanje

nacionalnih manjina. Zatim, Konvencija utvrđuje i dužnosti pripadnika manjina koje, svojom dikcijom,

Docsity.com

idu na uspostavljanje relativnog balansa između humanitarnog principa i principa političke nezavisnosti

i integriteta država na čijim područjima manjine postoje.

- Zaštita manjina u okviru OEBS-a. U okviru Organizacije za evropsku" bezbednost i saradnju (OEBS)

počev od Završnog akta Konferencije iz Helsinkija (1975) doneta je serija akata koji se u celini ili

delom, odnose na zaštitu manjina.

Ti akti dele dve zajedničke karakteristike.

U formalnom smislu, "odlikuje ih pravno neobavežujući karakter. Kao imanentno politički akti, snagu

crpu iz faktičkog autoriteta same Organizacije. U postpozitivističkom pristupu obično ih svrstavaju u

tzv. meko pravo.

U supstancijalnom smislu, u dokumentima OEBS-a mogu se razlikovati dve faze u tretmanu manjina. U

prvoj fazi koja obuhvata period od donošenja Helsinškogakta (1975) do Konferencije o ljudskoj

dimenziji KEBS-a (1990), dominira princip indirektne zaštite manjina otelotvoren u Povelji Ujedinjenih

nacija, odnosno, prava manjina se, u osnovi, svode na individualna prava pripadnika manjina i njihovu

efektivnu implementaciju u koordinatama prava na identitet u negativnom smislu reči. Cilj imanentan

ovakvom pristupu je suštinski utvrđen članom 1(3). Povelje Ujedinjenih nacija - ostvarenje ljudskih

prava i sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veroispovest. Druga faza, čiji početak označava

Drugi sastanak Konferencije o ljudskoj dimenziji KEBS-a, odlikuju izvesne kvalitativne razlike. Pravima i

slobodama pripadnika manjina dodaje se i obaveza država da štite etnički, kulturni, jezički i verski

identitet manjina kao kolektiviteta na svojoj teritoriji i da stvaraju uslove za unapređenje tog

identiteta.

- Da li postoji evropsko pravo zaštite manjina? Iako je Okvirna konvencija o zaštiti nacionalnih manjina

stupila na snagu, teško je, zbog prirode njenih odredaba, a posebno njene primene u praksi, govoriti o

evropskom pravu nacionalnih manjina u smislu zaokruženog i koherentnogrežima.

Opšta načela o zaštiti nacionalnih manjina, kao normativna supstanca Konvencije, primenjuju se od

strana ugovornica u dvostrukom smislu:

a) u smislu individualnih prava pripadnika manjina. Smatra se da je za ostvarenje prava pripadnika

manjina od suštinskog značaja demokratski politički okvir zasnovan na vladavini zakona i funkcionisanju

nezavisnog sudstva.

b) u smislu kolektivnih prava manjina koja koegzistiraju sa individualnim pravima pripadnika manjina.

Dakle, pored individualnih prava pripadnika manjina koja suštinski pripadaju pojedincima, opšta načela

Konvencije stvorena u ovom smislu podrazumevaju i prava i slobode manjina kao specifičnog titulara.

Unutar tzv. evropskog regionalnog prava manjina postoje, ustvari, dva partikularna prava udaljena

jedno od drugog u poimanju prava manjina, kao i stepenu i vrsti njihove zaštite. Ova razlika je posebno

naglašena u odnosu na nacionalne manjine i izražava i šire, pravno-političke i civilizacijsko-kulturološke

poglede, na nacionalni identiteti stabilnost države.

Docsity.com

- Perspektive zaštite manjina. Ostvarenje ideje o univerzalnoj zaštiti manjina kao kolektiviteta je ne

samo mukotrpan nego i neizvestan proces u okolnostima, političkim i pravnim, koje preovlađuju u

međunarodnoj zajednici.

Ne iznenađuje, stoga, što sledeći to uverenje, mnoge države poriču postojanje nacionalnih manjina ili

teže da ih eliminišu bilo faktički ili suptilnijim putem u obliku pravnih konstrukcija poput one koja

poistovećuje pojmove državljanstva i nacionalnosti.

Refleks tog straha od manjina se na normativnom terenu izražava kroz nespremnost država da prava

manjina urede u obliku kolektivnih prava koja su jedino podobna da kolektivitetu poput manjina pruže

punu i efikasnu zaštitu.

Postojeći corpus pravila međunarodnog prava, bilo opšteg ili regionalnih, građen na premisi indirektne

zaštite i individualnih prava pripadnika manjina je u tom smislu očigledno nedovoljan.

Osnov za konstruktivnu interakciju individualnih prava pripadnika manjina i kolektivnih prava leži u

opšteprihvaćenom pravilu, o zabrani diskriminacije samo na osnovu pripadnosti pojedinca manjinskoj

grupi. Pravo pojedinca da pripada manjinskoj griipi nužno podrazumeva i pravo grupe na egzistenciju i

identitet, jer je u suprotnom pravo pripadnosti manjinskoj grupi lišeno smisla.

83. REGIONALNI SISTEMI ZAŠTITE LJUDSKIH PRAVA

Paralelno sa opštim ljudskim pravima egzistiraju i regionalni sistemi. Njihovo konstituisanje može se

pripisati dvoma razlozima - jednom negativne a drugom pozitivne prirode.

Razlog negativne prirode je i dalje spora i neefektivna implementacija univerzalnih ljudskih prava.

Sličnost političkih tradicija, vrednosti i filozofskih opredeljenja na užim, regionalnim prostorima, kao

osnova za izgradnju odgovarajućih pravila, je razlog pozitivne prirode.

Obično se govori o tri regionalna sistema - evropskom, interameričkdm i afričkom - mada ovakva

klasifikacija nije najpreciznija budući da je tzv. evropski pre zbirni naziv za više sistema zaštite

ljudskih prava nego jedan koherentan sistem.

Razlika između opšteg i regionalnih međunarodnih sistema ljudskih prava je prevashodno uprirodi mera

međunarodnog nadzora i kontrole. Dok je za opšti sistem međunarodnih ljudskih prava u osnovi,

karakterističan međunarodni nadzor i kontrola u smislu provere sprovođenja u život obaveza koje je

država ugovornica preuzela, u evropskom i interameričkom sistemu provera je efektnije upotpunjena i

ispravkom ili okončanjem akta ili propuštanja suprotnog međunarodnom pravu.

* Afrički regionalni sistem. Afrički regionalni sistem ljudskih prava počiva na odredbama Afričke povelje

o ljudskim pravima i pravima naroda donete 1981. godine.

Afrički sistem je jedini regionalni sistem koji ljudska prava u duhu Povelje Ujedinjenih nacija tretira

integralno, kao prava pojedinca i grupa, kolektivna prava. U članovima 27-29, naime, Afrička povelja

navodi i prava naroda - pravo na samoopredeljenje, pravo nad nacionalnim bogatstvom i prirodnim

resursima, pravo na razvoj, na nacionalni i međunarodni mir i bezbednost i pravo na zdravu životnu

Docsity.com

sredinu.

Mere međunarodnog nadzora i kontrole dizajnirane su u obliku specifičnih, nesudskih mera. U

nadležnosti su dva tela: Afričke komisije za ljudska prava i prava naroda i Konferencije šefova država i

vlada OAJ.

Komisija, sastavljena od 11 članova, može primati saopštenja ugovornice da druga ugovornica krši

odredbe Povelje bilo direktno ili nakon što je na odnosna saopštenja prethodno skrenula pažnju državi

za koju smatra da je prekršila Povelju. Postupak se okončava izveštajem Komisije koji se dostavlja

državama u sporu i Konferenciji šefova i vlada. Pored saopštenja koje podnose države ugovornice,

Komisija može dvotrećinskom većinom odlučiti da razmatra „druga saopštenja", ,tj. saopštenja

pojedinaca i grupa.

Pored mera kontrole i nadzora, Komisija poseduje dva dodatna ovlašćenja - da podstiče poštovanje

ljudskih prava putem studija, seminara, konferencija, širenja informisanja i saradnje sa lokalnim

telima, kao i" da tumači odluke Povelje.

* Američki regionalni sistem. Kada je reč o izvorima američkog, regionalnog sistema ljudskih prava,

treba povući razliku između materijalnog i procesnog prava.

U materijalnopravnom smislu relevantan izvor prava je Američka konvencija o ljudskim pravima (1969)

koja je stupila na snagu 1978.

Pravo na i pravo azila su specifična, regionalna prava.

Konvencija ne sadrži ekonomsko-socijalna prava, pa, čak, ni pravo na obrazovanje.

Generalna skupština OAD je 1988. godine usvojila dodatni protokol koji se odnosi na ekonomska,

socijalna i kulturna prava.

Procesnopravna supstanca regionalnog američkog prava ljudskih prava derivira, kako iz odredaba same

Konvencije tako i iz prava Organizacije američkih država.

Stupanjem na snagu Interameričke konvencije o ljudskim pravima, Komisija je postala jedan od organa

nadležnih u odnosu na „pitanja koja se tiču ispunjavanja obaveza preuzetih" Konvencijom.

Nadležnost Komisije je dvojaka:

a) obavezna nadležnost podrazumeva da prima peticije pojedinaca, grupa pojedinaca ili nevladinih

organizacija priznatih zakonom u državama ugovornicama o kršenju odredaba Konvencije od strane

države ugovornice; i

b) fakultativna nadležnost da prima i razmatra saopštenja u kojima jedna ugovornica tvrdi da je druga

ugovornica prekršila pravo utvrđeno Konvencijom.

Ekonomska, socijalna i kulturna, izuzev prava na sindikalno organizovanje i prava na obrazovanje, su

isključena iz nadležnosti Komisije i Suda. Komisija teži da iznađe prijateljsko rešenje stvari, delujući, u

stvari, kao neka vrsta diplomatskog foruma.

Međuamerički sud za ljudska prava čini kolegijum od sedam sudija koji se biraju među pravnicima

najviših moralnih kvaliteta i priznatim stručnjacima u oblasti ljudskih prava. Sudije mogu biti državljani

bilo koje članice OAD, bez obzira na to da li je ugovornica Konvencije.

Docsity.com

Nadležnost Suda je fakultativne prirode. Priznanje obavezne nadležnosti Suda može biti opšte kada se

odnosi na sve slučajeve koji se iznesu pred Sud - i specijalno, tj. u odnosu konkretan slučaj.

Aktivna legitimacija pred Sudom rezervisana je za države ugovornice i samu Komisiju. Pojedinci ili

grupe pojedinaca ne mogu pokrenuti postupak pred Sudom.

Sud ima i savetodavnu funkciju koja je široko koncipirana.

U svom savetodavnom mišljenju o pravnim dejstvima Američke Deklaracije o pravima i obavezama

čoveka, Sud je, između ostalog, istakao đa poseduje savetodavnujurisdikciju „u odnosu na bilo koju

odredbu koja se bavi zaštitom ljudskih prava izloženoj u bilo kom međunarodnom ugovoru primenljivom

u američkim državama, nezavisno od toga da li je bilateralan ili multilateralan, te bez obzira na

osnovnu svrhu takvog ugovora i da li je nečlanica interameričkog sistema ugovornica ili ima pravo da

postane ugovornica tog ugovora".

Presude Suda su konačne i obavezujuće (res iudicata).

* Evropski sistem. Sistem koji se obično naziva evropskim, obuhvata, u stvari, tri sistema - sistem

Saveta Evrope; sistem OEBS-a i sistem Evropske unije. Jedino bi se potonji mogao nazvati evropskim u

strogom smislu reči, budući da druga dva važe dobrim delom i van Evrope.

- Sistem Saveta Evrope. Supstancijalni deo sistema Saveta Evrope čine Evropska konvencija o ljudskim

pravima (1950) i Protokoli uz Konvenciju koju su sukcesivno donošeni.

Ovim instrumentima konstituisan je corpus građanskih i političkih prava za koji bi se moglo reći da je

specifičan u odnosu na corpus ustanovljen Paktom o građanskim i političkim pravima.

Što se sistema nadzora i kontrole tiče, razlikuju se dve faze u njegovoj evoluciji:

a) prva faza, koja se može smatrati istorijskom, je trajala od stupanja Evropske

konvencije o ljudskim pravima na snagu pa do donošenja Protokola XI i

b) druga, aktuelna faza koja započinje primenom Protokola XI.

Prvu fazu je odlikovala tripartitna struktura mehanizma nadzora i kontrole nad implementacijom

odredaba Konvencije. Činila su je tri organa: Evropska komisija za ljudska prava, Komitet ministara

Saveta Evrope i Evropski sud za prava čoveka. U podeli uloga između ova tri organa Komisija je delovala

kao organ istrage i izmirenja, koja je, u slučaju neuspeha, dostavljala izveštaj Komitetu ministara ili

pokretala postupak pred Evropskim sudom. Nadležnost Suda protezala se na strane ugovornice

Konvencije koje su prihvatile obaveznu nadležnost Suda ili dale svoj pristanak na nadležnost Suda u

posebnom slučaju.

U drugoj fazi, Protokol XI donosi kvalitativnu promenu u mehanizmu nadzora i kontrole nad

sprovođenjem Konvencije o ljudskim pravima, transformišući ga u mehanizam sudske kontrole. Protokol

ukida Evropsku komisiju za ljudska prava, a Evropski sud oprema obaveznom nadležnošću.

Evropski sud za ljudska prava

- Sastav i organizacija Suda. Sudski kolegijum sastoji se od onoliko šudija koliko je strana ugovofica

Konvencije. Sudije bira Parlamentarna skupština Saveta Evrope većinom glasova sa liste od tri

Docsity.com

kandidata koji svaka strana ugovornica predlaže. Sudije su raspoređene u tri sekcije - dve od po deset

sudija, a jedna od jedanaest - ustanovljene na osnovu geografskog kriterijuma. Mandat sudija traje šest

godina i mogu se ponovo birati. Pored sudija organizacionu strukturu Suda čine Sekretarijat, čije se

funkcije i organizacija uređuju Poslovnikom, Suda i stručni saradnici.

Rad sudskog kolegijuma je, zbog velikog broja sudija (trenutno ih ima 46), specifičan u poređenju sa

drugim stalnim međunarodnim sudovima.

Odbori su sastavljeni od trojice sudija koji pripadaju istoj sekciji. Malo veće čini sedam sudija među

kojima je predsednik Veća, kao i nacionalni sudija. Sedamnaest sudija, uključujući predsednika Suda i

dva potpredsednika, čine Veliko veće. Članovi Veća se, izuzev predsednika i potpredsednika, biraju

izvlačenjem. U Veće ulazi i nacionalni sudija države koja je stranka u postupku.

- Nadležnost Suda i njegovih tela. O nadležnosti Suda se može govoriti u dvojakom smislu:

nadležnosti Suda kao organa zaduženog za sudsku kontrolu primene Evropske konvencije o ljudskim

pravima, i

nadležnosti tela Suda - odbora, Malog i Velikog veća - u postupanju u slučajevima koji se pred Sud

iznesu.

Nadležnost Suda se proteže na sve predmete koji se tiču tumačenja i primene Konvencije i protokola uz

nju. U sporovima oko nadležnosti odlučuje Sud.

Ratione materiae nadležnost Suda obuhvata:

a) međudržavne predstavke u smislu ukazivanja bilo koje strane ugovornice na svaku povredu odredbi

Konvencije i protokola od strane druge strane ugovornice;

b) individualne predstavke pojedinaca, nevladinih organizacija ili grupe lica koji tvrde da su žrtve

povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima koje je prihvatila strana ugovornica i

c) savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja se tiču tumačenja.Konvencije i protokola na zahtev

Komiteta ministara.

U nadležnosti Malog i Velikog veća je donošenje odluke u meritumu, a nadležnost odbora je, prema

važećem rešenju, ograničena na odlučivanje o dopuštenosti predstavke.

Sudska, aktivnost se, uglavnom, odvija u Malim većima. Malo veće odlučuje ne samo o osnovanosti

predstavke kao meritornoj stvari, nego i o dopuštenosti predstavke u slučaju kada u odboru nije

postignuta jednoglasnost o nedopuštenosti predstavke.

Nadležnost Velikog veća je samostalna ili supsidijerna.

Samostalna je u odnosu na zahtev za savetodavno mišljenje i zahtev stranke u sporu da se predmet

presuđen od Malog veća iznese pred Veliko veće. U potonjem slučaju Veliko veće deluje kao sud više

instance.

Spor pred Sudom okončava se donošenjem presude ili prijateljskim poravnanjem. Pravosnažnost je

rezervisana za presude Velikog veća, dok presude malih veća stiču pravosnažnost po ispunjenju

utvrđenih uslova.

Sam postupak pred Sudom se, pored presude i prijateljskog poravnanja može okončati i drugim

načinima.

Docsity.com

Presudom se utvrđuje povreda relevantnog prava sadržanog u Konvenciji i protokolima uz nju, te

pravična kompenzacija za povredu prava.

- Sistem OEBS-a. Sistem OEBS-a, mada je nesporno doprineo zaštiti ljudskih prava u prostoru svog

delovanja, ne bi se mogao nazvati specifičnim sistemom zaštite ljudskih prava, budući da je reč

prevashodno o bezbednosnom sistemu koji se bavi i ljudskim pravima. Stoga se, kada je reč o OEBS-u, i

ne govori o specifičnom corpus-u ljudskih prava, već o „humanoj dimenziji" OEBS-a.

Zaštita ljudskih prava jedan je od deset temeljnih principa Helsinškog završnog akta o bezbednosti i

saradnji u Evropi potpisanog 1. avgusta 1975. godine od predstavnika 35 država Evrope te SAD i Kanade.

Princip poštovanja ljudskih prava bio je deo šireg političkog dogovora o bezbednosnom sistemu u Evropi

u eri detanta, utemeljenog na priznavanju političkog status quo u Evropi od strane članica zapadne

koalicije i prihvatanju saradnje u humanitarnoj oblasti, naročito upitanjima ljudskih kontakata,

informacija, kulture, presvete i obrazovanja, od strane članica istočnog bloka.

Helsinški akt nije bio pravno obavezujući, Konferencije koje su održane nakon Helsinške -Beogradska

(1977), Madridska (1979) i Bečka (1986) - bile su, uglavnom, „arene za optužbe da članice sovjetskog

bloka krše ljudska prava".

Od urušavanja sovjetskog bloka u devetoj deceniji prošlog veka KEBS na doktrini ljudskih prava gradi

relevantni osnov svog delovanja.

Obaveze koje su članice OEBS-a preuzele u domenu ljudskih prava nisu pravne nego političke prirode.

Otuda one se ne primenjuju kao pravne obaveze i ne mogu, recimo, biti primenjene u sudskom

postupku. Oslanjaju se na faktičku moć Organizacije i primenjuju u maniru političkih odluka.

Obaveznim ih čini, dakle; ne pravo, već političko obećanje koje se ispunjava kombinovanim

dejstvomformalnog autoriteta Organizacije i materijalnom snagom pritiska Organizacije i njenih

članica. Naziva se obično „mekim pravom" (soft law).

OEBS ne poznaje ni sudsku kontrolu niti institut peticije kao relevantne oblike nadzora i kontrole

hadsprovođenjem u život preuzetih obaveza. Razvio je, međutim, razuđenu institucionalnu mrežu u tu

svrhu u kojoj centralno mesto pripada trima institucijama: Ured OEBS-a za demokratske institucije i

ljudska prava, Visoki komesar OEBS-a za nacionalne manjine i OEBS-Ov predstavnik za slobodu medija.

Doprinos OEBS-a u materiji ljudskih prava može se ceniti u supstancijalnom smislu i u smislu stepena

implementacije ljudskih prava.

U supstancijalnom smislu, aktivnosti OEBS nisu dovele do suštinskog obogaćivanja corpus-а ljudskih

prava utvrđenih opštim međunarodnim pravom. Relativni izuzetak predstavlja položaj manjina,

posebno nacionalnih, ali je domašaj te pozitivne prakse ograničen ratione loci na države nastale na

prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i u istočnoj Evropi, gde, takođe, nije konzistentno primenjivan.

U smislu primene standarda klasičnih građanskih i političkih prava doprinos OEBS-a je značajan, mada u

izvesnoj meri pod senkom pragmatičnih potreba u promociji utvrđenog političkog modela demokratije.

- Sistem Evropske unije. O specifičnom sistemu ljudskih prava u Evropskoj uniji može se govoriti tek od

donošenja Povelje o fundamentalnim pravima koja je obavezujuću snagu stekla 1. decembra 2009.

godine, stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora.

Docsity.com

Povelja u osnovi predstavlja potvrdu prava utvrđenih Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i

fundamentalnih sloboda obogaćenih elementima progresivnog razvoja. Progresivni razvoj izražavaju,

uglavnom, socijalna prava i prava radnika obuhvaćena tzv. drugim naslovom kao što su pravo na

odgovarajuće radne uslove, zaštita od neopravdanog otkaza i pristup zdravstvenoj zaštiti.

Dometi Povelje o fundamentalnim pravima Evropske unije su, pravno gledano, ograničeni.

Corpus građanskih i političkih prava navedenih u Povelji se suštinski poklapa sa odgovarajućim pravima

i slobodama utvrđenim u Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i fundamentalnih sloboda a

članice Unije su pojedinačno vezane odredbama Konvencije i njenih Protokola. Prava radnika su, istina,

jedna inovacija koju Povelja donosi, ali ona su već garantovana pravom Evropske unije. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: MJP - skripta (110 pitanja)

od Ribica » 08 Mar 2011 16:44

84. POJAM MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA (MKP)

U formalnom smislu reči MKP bi se moglo odrediti kao sistem peremptornih normi opšteg međunarodnog

prava (jus cogens) koje za predmet imaju krivičnu odgovornost za inkriminisane radnje ili propuštanja.

Međunarodno krivično procesno pravo bi predstavljalo sistem pravila međunarodnog prava koja uređuju

međunarodne postupke za gonjenje i suđenje licima koja se terete za inkriminisane radnje i

propuštanja.

U materijalnom smislu MKP je krivično pravo međunarodne zajednice. Zaštitni objekt MKP su vrednosti

i interesi međunarodne zajednice kao celine.

Docsity.com

Svojstvo pravila MKP u sadašnjoj fazi razvoja moglo pripisati i pravilima međunarodnog prava koja se

odnose na krivičnopravnu materiju ali ne poseduju peremptornu prirodu.

Radi se o pravilima međunarodnog prava čiji je predmet i cilj krivično-pravni a odsustvo

peremptornosti tiče se stepena njihove - obaveznosti i domašaja ratione personae. U svetlosti striktnog

određenja MKP, moglo bi se reći da ovaj deo pravila, predstavlja pravila MKP u fazi nastojanja ili

dispozitivno krivično pravo.

85. PRAVNE PRETPOSTAVKE ZA NASTANAK I RAZVOJ MKP

Bilo je potrebno da se stekne par relevantnih pravnih pretpostavki, da bi se MKP moglo konstituisati. Te

pretpostavke su:

a) da se pojedinac neposredno podvrgne međunarodno-pravnoj regulativi, tj. da postane adresat

zapovesti, sadržanih u pravilima međunarodnog prava;

b) konstituisanje nove vrste međunarodnih protivpravnih akata koji, pored, za međunarodno pravo

standardne, građanske odgovornosti, traže i krivičnu odgovornost;

c) nastanak corpus-а peremptornih normi opšteg međunarodnog prava kao izvora međunarodnih

obaveza posebne pravne snage.

a) Dugo vremena su prava, obaveze i odgovornosti pojedinaca ulazili u domen

strogo unutrašnje nadležnosti država, bivajući van domašaja međunarodnog prava.

Pre nego što je pojedinac neposredno podvrgnut međunarodno-pravnoj

regulativi, postojale su u međunarodnom pravu zabrane čija je implementacija podrazumevala i

krivično kažnjavanje pojedinaca.

U materiji krivičnog prava, pojedinac postaje adresat međunarodnopravnih pravila relativno kasno.

Uzima se da prekretnicu u tom pogledu predstavlja suđenje osumnjičenim vođama osovinskih sila pred

vojnim tribunalima ustanovljenim posle Drugog svetskog rata.

b) Međunarodno pravo je do početka XX veka za svoj predmet regulisanja imalo odnose između država.

Zato je i smatrano međudržavnim pravom. U odsustvu instituta krivične odgovornosti država, krivična

odgovornost pojedinaca se nametala kao odgovarajući oblik odgovornosti za kršenje pravnih pravila

međunarodnog prava - od suštinskog značaja za zaštitu fundamentalnih interesa međunarodne

zajednice kao celine.

c) Štiteći interese koji su u samoj osnovi konkretne zajednice, pravila krivičnog prava poseduju

apsolutno obaveznu snagu i po pravilu, bilo nacionalne ili međunarodne, ne podležu dispoziciji

subjekata.

Pripadnost corpus-u peremptornih normi opšteg međunarodnog prava je inherentno svojstvo pravila

međunarodnog krivičnog prava u materijalnom smislu reči. Pravila međunarodnog krivičnog procesnog

prava ne dele nužno to svojstvo samo po sebi, mada ne smeju biti u sukobu sa bilo kojim pravilom

peremptorne prirode.

Docsity.com

86. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA

Karakteristike MKP se mogu podeliti u dve osnovne grupe: jednu čine sistemske karakteristike, a drugu

pravno-tehničke.

Postoji nekoliko osnovnih sistemskih karakteristika međunarodnog krivičnog prava.

Osnovni subjekti međunarodnog prava - države i međunarodne javne organizacije - ne podležu krivičnoj

odgovornosti analogno krivičnoj odgovornosti pravnih lica u nacionalnom krivičnom pravu.

Suverenost kao osnovni konstrukcioni princip države podrazumeva da država a priori ne priznaje

nikakvu vlast - ni zakonodavnu ni sudsku - iznad svoje, sopstvene. Međunarodno krivično pravo je izraz

ograničenja, ali ne i poništenja suverenosti država.

U domenu strukture pravila međunarodnog krivičnog prava, ova činjenica se izražava u tome što su ta

pravila nepotpuna. Deficitarna su, po pravilu, u nekim od relevantnih elemenata bića krivičnog dela.

Svoj normativitet iscrpljuju, po pravilu, u zabrani određenog ponašanja (ius prohibitivum) koja nije

praćena kvalifikacijom krivičnih'posledica, tj. usloviina za represiju i kažnjavanje počinioca.

Postoji upadljiva nepodudarnost između kvalifikacije međunarodnih zločina koji čine međunarodno

krivično pravo i određenja međunarodnog krivičnog prava. Kvalifikacija međunarodnih zločina kao

peremptornih normi je gotovo univerzalno prihvaćena.

U neposrednoj vezi su i osobenosti legislativnih postupaka u međunarodnom poretku.

Pravila međunarodnog krivičnog prava su, za standarde striktne zakonitosti, nedovoljno precizna, a uz

to i nepotpuna. Krivični sudovi bi bili prirodni forum za kristalizaciju tih pravila i popunjavanje pravnih

praznina. Specifičnosti međunarodnog poretka su, međutim, i pvde inhibirajući faktor. Do

ustanovljenja Stalnog međunarodnog krivičnog suda, pojam međunarodnog krivičnog pravosuđa se

iscrpljivao u ad hoc tribunalima. Ovi tribunali, kao izraz selektivne pravde i, delom, osvetničke pravde,

dali su dvostruki rezultat. S jedne strane, primenu ideje krivične pravde su ograničili u sva četiri

relevantna aspekta: personalno (ratione personae), vremenski (ratione temporis), prostorno (ratione

loci) i stvarno (ratione materiae). S druge strane, doprineli su, uz nesporne slabosti, progresivnom

razvoju međunarodnog krivičnog prava i pravne svesti međunarodne zajednice o

njegovojrelevantnosti.

Na Stalnom međunarodnom krivičnom sudu je zato težak i izazovan zadatak da međunarodno krivično

pravo, kako u pogledu njegove sadržine tako i u pogledu primene, približi standardima striktne

legalnosti.

Sistematskim slabostima međunarodnog krivičnog prava, pridružuju se i pravno-tehničke.

Dokazivanje postojanja i preciznog značenja običajnih, kao i intermedijanih pravila, međunarodnog

krivičnog prava je, u situaciji nepostojanja sveopštih multilateralnih ugovora, delikatna operacija.

Moglo bi se reći daje upravo oslanjanje na nacionalnu sudsku praksu dovelo do ozbiljnih manjkavosti

opšteg dela međunarodnog krivičnog prava. Jurisprudencija dva ad hoc tribunala, a delom i Statut

Stalnog krivičnog suda, su u percepciji subjektivnih elemenata zločina, oblika kriminalne odgovornosti,

posebno tzv. zajedničkog zločinačkog poduhvata i osnova isključivanja krivične odgovornosti, pretežno

Docsity.com