ПРЕДМЕТ: ТЕОРИЈА СИСТЕМА И РИЗИКА

ТЕМА: МАТРИЦЕ РИЗИКА

УВОД Професионални ризик, преставља ризик од дешавања нежељених последица у

радној и животној средини. Савремено друштво, као целина радне и животне средине се карактерише као друштво препуно катастрофа и опасности, али и као безбедно друштво. Оно се састоји од великог броја прописа, закона, и установа које се баве проценом ризика.

  Ризик се може окарактерисани и као страх од дешавања нежељених догађаја,

са великом вероватноћом нежељених последица.   Појам, као и сам термин ризика у време религиозног односа човечанства према

природи и друштвеним догађајима није ни постојао. У тадашњој западној и централној Европи најприближније појму ризика су били изрази “добра или лоша срећа”. Захваљујући напуштању догматичних религиозних стега и развојем научног и критичког става човечанства према природи, узрочно последичним везама и односима у њој, појам “лоше и добре“ среће је одбачен.

  И ако саму „несрећу“ не можемо спречити, можемо умањити шансе за њено

дешавање, поштујући законе дате од стране институција за процену ризика, управника придузећа, па и коришћењем рационалног размишљања и деловања. Зато је врло важно познавање закона и одредба донетих од стране државе, а ако сама држава нема потребне стручњаке треба ангажовати страна лица.

Појам ризика се може дефинисати као: могућност губитка, неизвестност или могућност било ког исхода који није

очекиван... Оно што је заједничко свим дефиницијама

ризика је неизвесност и губитак.

ПОЈАМ РИЗИКА У циљу утврђивања критичних тачака и места,

односно стања и процеса у којима може доћи до нарушавања и угрожавања здравља радника на раду, врши се анализа професионалног ризика. Анализа се врши и у циљу предузимања потребних мера за елиминисање и смањење ризика. У пракси методи приступа оцењивању ризика могу бити различити, у зависности од њихових циљева, намене истраживања, располагања неопходних информација, итд.

Ризик као показатељ нежељених догађаја и њихових последица

Ако говоримо о ризику важно је напоменути да увек постоје више исхода једног догађаја, у већини случајева два, од којих је минимум један непожељан. Ако пођемо са становишта системске анализе тражени квалитет система преставља жељени исход функционисања система док сва одступања се третирају као непожељна, тј. третирају се као штета. Губитак може бити:

  нарушавање перформанси система, угрожавање материјалних добара, угрожавање безбедности здравља људи, нарушавање еколошке равнотеже, неквалитетан, скуп или на време неиспоручен производ.   У пракси се под незгодом подразумева не планиран и не очекиван догађај

који проузрокује неку негативну последицу у процесу рада. Дакле, последица ризичног догађаја манифестује се као незгода. Што је вероватноћа ризичног догађаја већа, већа је и вероватноћа губитка.

  Ризични догађаји са већом вероватноћом сматрају се „ризичнији“ па се

често присутан термин степен ризика односи управо, на вероватноћу ризичног догађаја.

Вероватноћа ризичног догађаја Prd је у границама од 0 до 1   0< Prd<1   Prd≠0 – Ризични догађај није ни немогућ, Prd≠1– ни известан, могућ. У случајевима када је присутна

одређена вредност параметра система вероватноћа, могућност његове појаве једнака је претходним условима.

  Одступања од захтевног квалитета преставља губитак, а величина тог одступања преставља меру губитка.

Мера се може бити изражена произвољним јединицама (на пример новчано), а може бити и неки неименовани број.

  Приликом повезивања вероватноће и мере губитка користи се појам очекиване вредности ризика.

Очекивана вредност ризика преставља производ вероватноћа ризичног догађаја и мере њиме изазваног губитка.

  R= PrdG   У пракси се често користи за исказивање очекиване вредности ризика термин ризик. Међутим требамо

уочити разлику између ризика који преставља стање система из кога може проистећи ризичан догађај и очекиване вредности ризика као показатеља ефека реализације ризичног догађаја.

  Често се под ризиком подразумева само вероватноћа дешавања нежељеног догађаја. Такав начин

разумевања ризика не узима у обзир последице које би такав догађај изазвао. Међутим за потребе одлучивања неопходан је агрегатни показатељ ризика који обухвата неизвесност и резултат те неизвесности.

  Квантитативна вредност очекиване вредности, која се добија на основу другог израза је уствари мера

ризика. Њен недостатак се огледа у томе да он не даје на увид ризичну ситуацију у смислу да ли се ради о ситуацији велике вероватноће и малог губитка, или мале вероватноће и великог губитка.

Анализе процене ризика  Потребни захтеви за оцену ризика садржане су у

директивама ЕЕЗ. Из њихових ставова проистиче да свака држава може прилагодити начин и методологију процене националном законодавству, законима и прописима важећим на њеној територији. Намеће се и обавеза послодавца, радника и других субјеката придржавања следећих ставки у процесу доношења мера њиховог спровођења.

  Оцена ризика за свој циљ има да омогући послодавцу да

предузме потребне мере заштите здравља и безбедности запослених. Те мере подразумевају:

  Превенцију професионалних ризика, информисање радника о ризицима, организацију и средства да се мере остваре у пракси и обуку запослених за рад у циљу елиминисања и смањења

ризика.

И поред свих превентива и жеља да се појаве опасних догађаја елиминишу, њихова присутност је увек могућа. Зато је врло важно неопходно спровести све контроле и мере које би омогућиле успостављање контроле над могућим ризиком.

  Стога је неопходно спровести:   индентификацију опасности на радном месту и оцену њихових последица, утврђивање неопходних мера заштите здравља и безбедности запослених, избор одговарајуће опреме, машина, уређаја материје и енергије с

обзиром насмањење и управљање ризиком, провера адекватности предузетих мера, утврђивање приоритета увођења раније предвиђених мера и по потреби

предузимање других мера, проверу и доказивање надлежним органима, радницима и њиховим

преставницима да су приликом вршења процене узети у обзир сви важни фактори везани за процес рада и да је процена ваљано урађена, да су предузете потребне мере заштите здравља и сигурности запослених, и да постоји одговарајућа документација, проверу да су, након извршења процене ризика, усвојене превентивне мере и методе рада, ида је дошло до унапређења безбедности на раду и заштите здравља радника

Разматрање и уочавање опасности Оцену ризика организује управа уз суделовање и

консултовање: послодавца, чланова управе, радника односно њихових преставника. Све стране које учествују у оцени ризика имају одређену улогу у различитим фазама процеса оцењивања.

  Идентификација радника (или других особа) изложених

опасностима - оцена ризика се односи на сва лица која се могу наћи

на радном месту на коме се врши оцена ризика.   Идентификација опасности - оцена треба да се

структурише на такав начин да се узму у обзир све постојеће опасности. Када се утврди постојање ризика, основни циљ процене је да се ризик елиминише, односно да се извор опасности одстрани, односно да се уведу мере које ће могуће негативне последице елиминисати.

Кризна матрица На основу успостављених критеријума могућности утицаја на кризу и предвидивости

могуће је разликовати неколико класа криза. Разликују се четири основна типа кризе:   Конвенционална криза, Неочекивана криза, Неоправљива криза, Фундаменталне кризе. Конвенционалне кризе – налазе се у првом квадранту, њихове основне карактеристике су

предвидљивост и могућност утицаја на њих. Катастрофе различитог облика у технолошким системима пример су ових криза и њих је често врло лако предвидети. Један од примера је случај потонућа трајекта „Естонија“ у Балтичкоммору 1994. године.

  Неочекиване кризе – карактерише могућност да се на њих утиче, уз тешкоће приликом

њиховог предвиђења. Међутим оне су саме по себи веома ретке. Степен угрожавања које оне представљају знатно је већи од конвенционалних криза. Томе највише доприноси слаб степен припремљености на њих. Пример  представља пламен у тунелу Карпун у Аустрији 2000. године у коме је животи згубила 151. особа.

  Неуправљиве кризе – за њих је карактеристична потпуна немогућност утицаја али лака

предвидљивост кризног догађаја. Њихово појављивање је заступљено у системима чије карактеристике чине решење овог проблема још тежим. Пример Чернобиља и трагедије на стадиону Хејса у којој је 40 лица изгубило живот, током финала купа УЕФА, 1985. године.

  Фундаменталне кризе – налазе се у четвртом квадранту и представљају најопаснији вид

криза, због своје непредвидивости и немогућности да се на њих утиче. Кризе овог типа су ретке али због саме комбинације непредвидивости и немогућности да се на њих реагује могу да имају изузетно деструктивни потенцијал. Пример тога је 11. септембар 2001. године.

ОПШТА МЕТОДЛОГИЈА ЗА УПРАВЉАЊЕ РИЗИКОМ Резултати емпиријских истраживања потврђују да су IKTS пословних

система изложени сличним ризицима и користе сличне технологије за ублажавање ризика. Такође, безбедносни циљеви су генерички за готово све пословне системе у Инетернет окружењу: заштита интегритета и/или поверљивости и/или расположивости података и информација. Генерално процес управљања ризиком (UR) заснива се на пет основних принципа:

  Процена ризика и одређивање безбедносних захтева; Успостављање система за централно управљање ризиком; Имплементација рентабилних политика и контрола заштите; Промовисање свести о потреби и обука; Надзор и контрола система заштите и евалуација ефективности и

усклађености.   Важан фактор за ефективну имплементацију ових принципа је принцип

њиховог цикличног повезивања, који обезбеђује да политике заштите увек обухватају текуће факторе ризика у реалном времену. Овај принцип обезбеђује одржавање политике заштите, надзор и ревизију система заштите и управљања контролама заштите, односно, системом/програмом заштите.

Општи модел за анализу и процену ризика

Генерални у објектно оријентисаном моделиовању систем се посматра као скуп објеката, међусобних релација тих објеката и њихових атрибута и релација атрибута објеката према окружењу, при чему се IKTS и окружење разматрају као једна целина коју карактеришу следећи објекти (ентитети), слика 2 циљеви, окружење, ресурси, компоненте, управљање.

Односи система и окружења и степен контроле коју нека организација може извршити на факторе окружења система, зависе у највећој мери од обима и интензитета скупљања информација потребних за анализу и процену фактора ризика. Општи модел за анализу и процену ризика садржи 3 концептуалне области: управљање ризиком, процена ризика и неодређеност која интерактивно делује на процену фактора ризика.

  У првом кораку дефинише се обим процене ризика. Затим се анализирају

компоненте ризика: имовина, претње, рањивости, вероватноћа утицаја и заштита, да се квантификују њихови атрибути и специфицирају међусобни односи. Из резултата анализе процењују се фактори ризика и тестира њихова прихватљивост. Ако су фактори ризика реални, процес улази у оквир управљања ризиком, где се могу специфицирати промене захтева за систем или окружење система, увођењем различитих контрола заштите. Процедура се понавља све док сви анализирани фактори ризика не буду на прихватљивом нивоу.

Ток процеса управљања ризиком најбоље показује где су рентабилне и које контроле заштите за ублажавање или елиминисање ризика:

  Напад постоји: имплементирати поуздане техничке контроле

за смањење вероватноће нежељеног напада; Постоји искористива рањивост: применити слојевиту заштиту

и пројектовати безбедну архитектуру система да се спречи искоришћење рањивости;

Трошкови напада су мањи од добити: применити такве контроле заштите да се повећају трошкови напада или значајно смањи потенцијална добит нападача;

Губитак је сувише велик: применити принципе пројектовања и архитектуре безбедног система, процедуралне и техничке контроле заштите.

КРЕИРАЊЕ МАТРИЦЕ РИЗИКА И УКЛАПАЊЕ МАТРИЦЕ ПО НИВОИМА На слици је приказана сразмера утицаја ризика, у односу на компоненте које

чине пројекат. Као што са слике може да се примети, утицај ризика на цео пројекат је највећи у делу самог планирања пројекта, где неодговарајуће донесени закључци и одлуке могу да направе и највише проблема у каснијој реализацији.

  На нижим нивоима, ризик је мањи, али то не значи да треба бити занемарен.   Стога је потребно, приликом процене ризика, цео пројекат посматрати као скуп

више компоненти, за које је такође потребно идентификовати и дефинисати ризике и активности које ће бити предузете у случају да до тих ризика дође.

  То могу бити процедуре и/или упутства, која на детаљан начин доводе до

минимизације последица на сам систем и пословни процес који га употребљава. Како је напред наведено, уколико све компоненте пројекта посматрамо

појединачно, можемо дефинисати одређен број ризика, који се могу појавити и вредновати их на скали од 1 до 10.

  Ризици су вредновани по питању вероватноће појаве и по опасности, односно

нивоу утицаја који ризик, уколико до њега дође, може имати на пројекат. При томе се највећа оцена додељује најмање вероватним и најопаснијим ризицима.

Сама матрица ризика активности, може да обухвата једну или више активности, уколико су активности сличне или деле исте ресурсе. Матрице ризика акивности, једна или више њих зависно од фазе, се уклапају, односно граде, матрицу ризика фазе. Може бити неколико матрица ризика

фаза, зависно од методологије која је примењана и смог обима пројекта. Матрицу ризика пројекта, сагледавамо кроз комплетно дефинисане матрице ризика фаза.

Правац креирања матрица ризика може да иде у оба смера, с тим што би се у једном случају кренуло са дефинисањем општих ризика, а затим би се кроз опште ризике идентификовали специфични за одређене компоненте пројекта. У другом случају се креће од ризика везаних за најмање компоненте, док се не дође до већих елемената.

Методологија за процену ризика

Квантитативно мерење ризика се обично изражава следећом једначином: ризик = веројатноћа појављивања x последица појаве. Употреба ове једначине полази од претпоставке да се познаје инцидент и вероватноћа његове појаве у стварности. Наравно, реч је о субјективним проценама веројатноће настанка неког догађаја и његове озбиљности. Зато се користе и квалитативне процене ризика, у којима доминира тзв. матрица ризика, која се приказује у наставку.

Наведена матрица се увек примјењује као "процена ризика код ...". Њен циљ је да се одреди ниво ризика од опасности и да се оцени систем мера који ће обезбедити потребни ниво сигурности. Матрица се прави на бази веројатноће неке појаве и величине последица од опасности, а то је основни њен принцип који треба да олакша анализу ризика. На бази ње су направљене специфичне аналитичке технике за процену ризика, која ће се укратко описати у наставку. Прелиминарна хазард анализа (PHA – Preliminary Hazards Analysis) користи две матрице, и то: прелиминарни лист опасности (табела 4) и радни лист прелиминарне анализе опасности (табела 5).

Следећи метод процјене ризика је анализа стабла грешака (Fault Tree Analysis - FTA), који садржи стабло у облику графичког приказа логичних комбинација узрока који доводе до нежељених коначних догађаја или стања (нпр. до повреда, кварова опреме, прекида производње и сл.). Ради се о бројним и слојевитим догађајима, чији је настанак узрокован одређеним бројем догађаја на нижем нивоу (слоју), итд.

  Методолошки је израђена узрочно-последична зависност између појединих

догађаја. Ова анализа даје врло користан преглед о томе колико грешака може довести до озбиљних последица. Различити узроци/грешке доводе до коначног непожељног догађаја, а оне могу бити испитане појединачно.

  Процена помоћу метода анализа стабла догађаја (Event Tree Analysis) је супротна

претходном стаблу. Она почиње с покретањем догађаја, а затим се описују последице. На пример, оно што се догоди када букне пожар као иницирајући догађај: најпре реагује оближњи детектор пожара, противпожарни аларм одашиље сигнал до ватрогасног дома и онда ватрогасци долазе да угасе пожар. Сваки део по редоследу догађаја садржи могућност успеха или неуспеха. Анализа догађаја грешака пружа могућности за израду веројатноће процене на бази учесталости догађаја у години. Анализа сигурности посла (Job Safety Analysis - JSA) своју пажњу концентрише на конкретни посао који обавља нека особу или група људи. Циљ је да се идентификују опасности које су присутне у извршавању посла, односно радних задатака. Састоји се од четири фазе: структурирање, идентификација опасности, процена ризика и предлагања мера сигурности.

Структурирањем се „раставља” одређени посао и анализирају се његови рашчлањени детаљи или под-задаци, што захтева основно разумевање посла.

  Процена ризика помоћу метода одступања (неуспеха) и анализе

ефеката (FMEA) користи се за техничке системе, али је могућа његова примена и у другим системима. Овај метод помаже у пружању одговора на питање „како јединица може претрпети неуспех“ и „шта се тада догађа“, тј. какви ефекти наступају. Анализа се састоји из неколико етапа, и то:

  подела система на различите делове (јединице) у облику блок

шеме, облици неуспеха идентификовани за разне јединице, могући узроци, последице и значај одступања оцењени за сваки

облик одступања, истраживање начина на који одступање може бити уочено и препоруке за одговарајуће мере контроле.

ЗАКЉУЧАК Термин ризик се употребљава у вези са неким обликом сигурности, али и са

пословним (предузетничким) улагањем (пословни ризик, ризик реализације пројекта, итд.). Па ипак, најчешће се односи на нешто или неку ситуацију која има мањи или већи степен "несигурности", односно у којој постоји неизвјесност неког губитка. Сматра се да је суштина ризика у могућности прихватања (трпљења) неког губитка, односно штете у предузетом послу. Наведена дефиниција укључује три кључна аспекта ризика: а) неки губитак мора бити могућ, б) предузети посао мора бити повезан са несигурношћу успешне реализације и ц) мора постојати опасност од реализације изабране пословне одлуке.

  Са прецизно идентификованим и класификованим ризиком, представљеним преко

матрице ризика, за који је, уколико до њега дође, дефинисан одговор, пружа се могућност правовремене акције која ће утицај и последице ризика свести на најмању могућу меру и повећати проценат успешно комплетираних пројеката.

  Управљање ризиком је проактивно управљање системом заштите. Процена ризика

је метод за планирање заштите. Стохастичка природа претњи, рањивости и евалуација вредности имовине, проблеми су који отежавају коришћење аналитичких метода у процесу анализе и процене ризика. Процена претњи ограничена је са фактором неодређености, јер не знамо када и како ће се неки штетан догађај десити и каквог ће бити интензитета. Процена ризика није строго научни метод са позитивистичког аспекта, него пре артефакт који се користи за креирање професионалних знања.

 

Да би побољшали примену мера и прописа, везаних за процену ризика, опасности икриза, потребно је донети адекватне законе. Наравно врло је важно и одредити прописанеказне за непоштовање ових прописа. Ове казне се првенствено требају односити на послодавце, али такодје и на раднике који игноришу већ дата упозорења.

  Пошто је практично немогуће спречити нежељене последице, важно

је оформити и одговарајуће полисе осигурања.    Наравно ту се јавља питање институција које се баве провером

примене закона. Свако од ових питања и теза је врло битно поставити, и на крају неминовно решити, јер самокроз потпуни осећај сигурности при раду, живљењу, може се остварити максимални ниво рада и смањење стреса, тј. направити се баланс негативних и позитивних утицаја, крозразграничења и познавање утицаја појмова ризика.

ЛИТЕРАТУРА

Бранислав Анђелковић, Увод у заштиту, Ниш 2005.   Сузана Савић, Бранислав Анђелковић, Миомир Станковић, Системска

анализа и теорија ризика, Ниш 2002.   Мужинић, Ф., Шкрлец, Д. (2007), „Моделирање пројектних ризика у

развоју пројекта ветроелектране“, Енергија бр. 4, 1956.   Chris Chapman and Stephen Ward, Project Risk Management, John Wiley &

Sons Ltd, 2003.