Matija Bećković Prica o Svetom Savi Kad je Sveti Sava išao po zemlji Još pre svog rođenja Dok se zvao Rastko Kao što ide i sada Samo ga ne vidimo A možda je to bilo i docnije Krenuo je Savinim stopama Ka Savinom izvoru Ka Savinom vrhu Kuda i mi idemo Jer drugoga puta i nema. Kad je negde oko Savina dana Naišao Savinom stranom Napali su ga psi Kao što i sad napadaju Svakoga ko se uputi Savinim tragovima. Putnik je najpre sastavio tri prsta Kakve je odredio da se i mi krstimo Plašeći ih znakom Od koga su još više pobesneli A ni do danas nisu uzmakli. Onda se sagnuo da dohvati kamen Ali kamenje beše zamrznuto Svezano za zemlju studenim sindžirima Jer beše jaka zima Kao i ove godine Kao uvek oko Savina dana. Već su raznosili Savina stopala Savin kuk i Savin lakat Po prodolima i jarugama zemlje Zbog koje je podeljen svet Kad je Sveti otpasao mač - usta Jedino oružje koje je nosio A koje je i nama ostavio Govoreći ove reči: -Neka je prokleta zemlja u kojoj su Paščad puštena, a kamenje svezano.

Kad dođes u bilo koji grad Kad dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Ako taj grad slučajno bude Valjevo Gde sam i ja došao Doći ćeš putem kojim si morao doći Koji pre tebe nije postojao Nego se s tobom rodio Da ideš svojim putem I sretneš onu koju moraš sresti Na putu kojim moras ići Koja je bila tvoj život I pre nego što si je sreo I znao da postoji I ona i grad u koji si došao. Kad dođes u bilo koji grad Odakle bilo Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina Ili niotkud sasvim svejedno Kod odeš od svoje kuće Bilo kuda Samo da što pre odeš I dođes u bilo koji grad Recimo u Valjevo Kad god da dođeš Doći ćeš vrlo kasno Jer se dugo putuje Dok dođe u tvoj zivot I tu se zauvek zaustavi Ona koja je prema tebi krenula Iz velike daljine Odnekud iz Ruskog Jerusalima Sa Kavkaza iz Pjatigorska U kome nikad nije bila I zvala se kako se zvala Recimo Vera Pavladoljska I izgledala kako je izgledala Kako više niko na svetu ne izgleda. Kod dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Jer gradovi su uvek daleko I u njih se dolazi iz daljine A svako putovanje se oduži Jer svi misle jedino o povratku

Mada povratka nema A ko god odluči da putuje Mora krenuti jednog dana A kad god krene Krenuće u ono doba U koje uvek neko kreće od kuće Obično u nedelju Kad si i ti krenuo A kad god je nedelja Najčešće si u nekom drugom gradu A u kojem god da budeš Recimo u Valjevu Biće to jedini grad U kome si oduvek bio I čim si čuo njeno ime I pre nego što si je sreo Oduvek si je znao I voleo već vekovima. Kad dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad Ako taj grad slučajno bude Valjevo Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje Tvojim i batom još nekoga Ko s tobom putuje I glas mu ide po vetru U dan neobičan za to doba godine Da ni sam nećeš biti siguran Ni koji je to grad Ni koji su tvoji koraci Samo ćeš poznati onaj glas Koji ne ide po vetru Nego se javlja u tebi U dan neobican za to doba godine Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu U koje si došao kao neznanac Ne znajući nikoga Ni grad ni Veru Pavladoljsku Ni da se zavole najviše Oni što se znaju najmanje. Kad dođeš u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Svet će postati uspomena na nju I neće biti ni jednog mesta na zemlji Gde te neće sačekivati

Ni ogledala u kojem je nećeš videti Ni plave kose koja nije njena Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha Zapamtio je prostor Gora i voda Onakvu kakvu si je prvi put video U bilo kojem gradu Recimo u Valjevu U Karađorđevoj ulici Između Pošte i Suda I evo nailazi ono doba godine Ili tvoga života Kad su sve žene ona I nose njenu glavu Ali ni jedna celu A ona živi nepoznata među ljudima Odmara se od tebe i od svog imena Ali ma gde živela i ma ko bila Znaćeš da je to ona I da ne može biti niko drugi Jer nikog drugog na tvom svetu nema. Kad dođeš u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Recimo u Valjevo Okružiće te deca kao svakog pridošlicu I u celom gradu nećeš poznavati nikog Jer su svi otišli I s tim bi se nekako pomirio Ali niko se ne vraća Sve je gotovo a još nikoga nema Niti ima čvrstih obećanja Da ćemo se ponovo sresti I to je ono što najviše zabrinjava Pa ipak čovek nije manje nego voda Pa voda ne umire Niti je smrt nešto Što se na svetu događa prvi put I da živimo hiljade godina Prošle bi kao jedna Jer godine su tu da dođu i odu Ali sve što je njino Nije Vera Pavladoljska Koja ti je dala što ni sama nije imala I uvek bila pomalo u oblacima I u njih se konacno preselila

Ali dok iko ikom čita ovu pesmu Ona se rađa sve svilenijeg osmeha I nema ništa sa grobljem i smrću. Kad dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Sve će ti biti odnekud poznato Kao poljubac već davan nekome U grad ko zna koji Kad dođes ko zna kad I ko zna otkud Ili Veljeg Dubokog ili niotkud Sasvim svejedno Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio I da uopšte ne postojiš Jer proviđenje ne zuri I ništa ne zaboravlja I ne fali mu ni mašte ni ideja Da sve poveže i ispuni Kao što je pisano Samo ti ne bi bio isti I ništa ne bi bilo kao što jeste Da je moglo biti kao što nije Jer postoji samo jedan grad I samo jedan dolazak I samo jedan susret I svaki je prvi i jedini I nikad pre ni posle nije se dogodio I svi gradovi su jedan Delovi jednog jedinoga grada Grada nad gradovima Grada koji si ti Prema kome svi idu Da se sretnu sa tobom Dobro je što si došao Da se u to uveriš Baš u Valjevu I sretneš Veru Pavladoljsku I čim si je video Oduvek si je voleo I unapred oplakivao rastanak Koji se zbio Pre nego što si je sreo Jer postoji samo jedan grad I samo jedna žena I jedan jedini dan

I jedna pesma nad pesmama I jedna jedina reč I jedan grad u kome si je čuo I jedna usta koja su je rekla A po svemu kako su je izgovorila Znao si da je izgovaraju prvi put I da možeš mirno sklopiti oči Jer si već umro i već vaskrsnuo I ponovilo se ono što nikad nije bilo. Slamka U onoj noći s petka na subotu Sudnjega časa u tvome životu Čistaja djevo i najređi cvetu Poslednje što si ti od mene čula Bilo je: "Volim te Najviše na svetu!" Ali na čemu bi onaj što ne ume Više živeti održao sebe Da mu na usnama što se ne dvoume Ne dodade slamku I reč "I ja tebe!" Otkad glavu promolih iz majke Otkad glavu promolih iz majke Ja se samo sklanjam od bezumne hajke. Umesto da sam na dugačkom štapu Otud prvo isturio kapu I dok potroše uk ispamećenja Odlagao muku svog rođenja. (Da nisam gologlav i goloruk bio Još bih se u majci ko u rovu krio. A moj štap i kapa od veka do veka Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.)

Matija Bećković Matija Bećković – suza ili mina Put što sebe pravi ili voz bez šina Nosi li on bombu mesto glave Davi li on reči ili njega dave Nosi li on rupu mesto srca Ili kao davljenik u svom srcu grca Jeli on santa leda otkinuta Ili zver sto na njoj zavija i luta Jeli on grom u lance vezan kao stene Ili hladna vatra u grudima stene Nosi li zamrzle munje u rukama Hoće li on biti slabić na mukama Sme li on da stane na trg i jauče Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče Kao gvozdena zavesa on će da se sruši U vlastitu vatru u vlastitoj duši Baš je njega briga bar je njemu lako Sve je oživelo čega se dotako. Kad sam je prvi put video Radnici koji nikada nisu videli more Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače Ta žena taj gigant ta država u državi Kad sam je prvi put video rekao sam: "Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči." Jedina nevina žena koja rađa decu Ta djevuška visoka kao podzemna železnica I lepa kao da uopšte ne postoji. Njenu sobu su razneli mirisi. Ona se šminkala i češljala

I to je sve sto je uradila za poeziju. Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština No što ih je ona imala u životu. Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti. Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada To famozno to zeleno to gorko uvo Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici. Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao Ali nije prestalo da me poziva na telefon Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima. Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči Snimila je sve što je rekla u životu Njene korake, njen smeh i njen kašalj Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem. Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma. Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana. Kad me ona voli ne znam od čega živim Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem. Visoko u nebu setim se da ne umem leteti Prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio Tad zviznem nogom mesec iznad grada I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati sastanak za nekoliko dana. Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena sa injem u ušima Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo. Pun otpadaka kao golfska struja Silazim niz stepenice u zemlju I jedini ne znam za svoju tragediju Taj svirepi podtekst naše ljubavi. O suzo na jastuku Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo Izgubljen u vazduhu.

Kad sam je drugi put video Kad sam je drugi put video rekao sam: “Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.” Obećala je da će doći ako bude lepo vreme Brinuo sam o vremenu pisao svim meteorološkim stanicama Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima. Bojao sam se da preko noći ne izbije rat Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost. Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu tu ženu sa dve senke Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom Koju sam davno sreo na ulici i pitao: Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili Da nisam možda ispao iz vaše tašne. Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike Volim je više no što mogu da izdržim Više od mojih raširenih ruku Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama Noći za mene sve duža bačena između nas Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje Moje su uši pune njenog karmina Te providne te hladne uši to slatko u njima Kad se kao prozori zamagle od njenog daha. Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo Još ne prestaje da me boli uvo Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama. U staklenu zoru palu u prašinu Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje

vazduha Radnice po podne na tuđem balkonu Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće I visoke prozore spuštam pred njene noge Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju O sunce nađeno među otpacima Zuje uporednici kao telegrafske žice Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u visinama Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu. O siroče u srcu što ti brišem suze Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio Kuća ništavilo na svim prozorima Sve je dignuto u vazduh Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom. Vera Pavladoljska Lukavica je htela da me nadlukavi Punio se mesec u avgustu kao lokva Ispaljivane pune duge preko jezera i glava Na radilištima u rudnicima boksita Ubeđivao sam nepoznate ljude U tvoje ime Vera Pavladoljska Grešile su pijane ptice u prostoru

Prepelica je kljunom gore okretala Svest je mrčala među liticama Gonjen točilima kršima i gubom Do grla u živom blatu mislio sam Koliko si me volela Vera Pavladoljska Mrak je u mraku sjao kao životinja Grom u lancima čamio za brdima Molio sam za sluh fizičkih radnika Divio se njihovom surovom apetitu Zaklinjao jednog gluvonemog mladića Da izgovori tvoje ime Vera Pavladoljska Ceo dan u nebu izgoreo mesec Pod lažnim imenom leči svoj pepeo U mrcavi među dvojnicima Dok muzika sneg u uši ubacuje Kleo sam se u obe ruke naročito desnu Da te nisam voleo Vera Pavladoljska Udvarao se nepoznatoj devojci U kanjonu Tare kod Kolašina Govorio istine na svim jezicima Žario i palio da ih poveruje Dok je ćutala sećao sam se Da si mi najkrupnije laži verovala Vera Pavladoljska Pevao je slavuj sa grlom grlice Sve na svetu me na te podsećalo Hvalio sam se da si luda za mnom Cela plaža da ti se uzalud udvara Kako te teram da ideš iz glave I kako nećeš Vera Pavladoljska Kulo crnog žara pod slepim očima Zarazna zvezda sve i svašta saždi Dok mi se padobran nije otvarao I kad sam u zavičajne bezdane padao Pričali su da te zovem iz sveg glasa Al nisam priznavao Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore Da te glasno zovem da niko ne čuje Bio sujeveran - pitao prolaznike Kako tvoje lice zamišljaju Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene Pa da se ne okrenem Vera Pavladoljska Na ljubavnoj promaji između dve zvezde Nevidljivi uhoda ima nešto protiv Žeđ za rakijom je slična fantaziji U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta Bile su dve usne nepismenih žena Po ugledu na tvoje Vera Pavladoljska Po nevremenu sam lovio na ruke Med zlatnih meridijana u vodi Opisivao oči jedne žene mesec dana U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu Ubedio da su mi sve što imam u životu Misleći na tebe Vera Pavladoljska Pita za mene metak lutalica Sada me pogrešno traži oko zemlje Vučen tajnim magnetom mog čela Napija mesec da prokaze gde sam Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje Ti ćeš me izdati Vera Pavladoljska Traje monotona biografija sunca Sve sijalice gore usred dana Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje Jedan od vlašića sklon je porocima I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju Nekoliko država tvrdi da si njina Ti si na svoje ime ljubomorna Kablogrami se u dubokoj vodi kvare Niko ne zna gde su slova tvog imena U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima

U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika Koje ptica kuka Vera Pavladoljska Kosovo polje Kradu mi pamćenje, Skraćuju mi prošlost, Otimaju vekove, Džamijaju crkve, Araju azbuku, Čekićaju grobove, Izdiru temelj, Razmeću kolevku. Kud da čergam s Visokim Dečanima? Gde da predignem Pećaršiju? Uzimaju mi ono Što nikome nisam uzeo, Moje lavre i prestonice, Ne znam šta je moje, Ni gde mi je granica, Narod mi je u najmu i rasejanju, Pale mi tapije I zatiru postojanstvo. Zar da opet zatrapim Svete Arhangele? Da mi pomunare ponovo Ljevišu? Očni živac su mi odavno rasturili, Sad mi i beli štap otimaju, Žrtveno polje sa krvavom travom Ne smem da kažem da je moje. Ne daju mi da uđem u kuću Kažu da sam je prodao, Zemlju koju sam od neba kupio Neko im je obećao. Ko im je obećao Taj ih je slagao, Što im ne obeća Ono što je njegovo?

Zato jurišaju na mene udruženi Kivni što sam ih poznao. Kad bih znao da Kad bih znao da bih se ponosno držao Na robijama i pred sudovima: Žario bih, palio, i sve izdržao I svemu se odupro golim udovima! Kad bih znao da bih sto ispod stopala Sam ćušnuo i sam omču namakao: Večnosti bi se moja duša dokopala A moj dželat bi za mnom zaplakao! Al bojim se da bih počeo da molim Da plačem, klečim i sve da izdajem, Da bih sačuvao samo život goli Na sve da pljunem, na sve da pristanem! Lažne mi puteve Lažne mi puteve pod noge poturaju. Lažne mi reči u usta guraju. Pun mi je život laži pune uši. Do grla u strašnoj laži što me guši. Sve što je moje lažni prizvuk ima. Sve što je moje ko da je od dima. Laž je podržana lažnim svedocima. I istina nigde nikog ne zanima. Kako da izdvojim laž iz tog što dišem. Kako da ne lažem u tome što dišem. Kad me lažima kao pticu pune: Ko i druge laži moja glava trune. Reče mi jedan čoek

Reče mi jedan čoek na jednom mestu, kod jednog čoeka, jednu stvar, ne mogu ti reći đe, odma bi se setio koji je. Taman se dan od noći odvajao, kad ono, no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo, i đe ti bijag počeo pričat, taman u cik zore, a zove neko po imenu ta i ta, dođe tu i tu, u tome u čemu si, te ja iz onijeg stopa, ja s ove bande, on s one, ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj, kad imam koga i vidjet. Samo ja ovo s tobom, da ostane među nama, kažem ti ko tebe, ovo ti pričam s ovu stranu vrata, to znamo ja i ti i crna zemlja, to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo, no zaista biranik između nas, bez omrazi i ikakve ile, znaš ga ti posigur. Te ti on mene tupa i tupa, da te strag uvati, da ne vjeruješ ušima, da se to može desiti onome čoeku, nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li - velim, sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od onijeg, višega čuda nijesam čuja u moje dnevi. A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan, zađosmo u duge i široke, a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani, meće svećice, pukli Božje nerimi, suvo ni pod pazuo, sve cicera voda, a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,

a oću da čunem šta će mi reći, te ja poitaj, a on čeki čeki da završim. Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao, toga kukanja, u snu se snilo, te savi one đuzine, pa jopet nagradi, Samosazdana ruko Božja, šapti, šapti, šapti, a obrni se da ko ne čune, taman ko ovo mi, nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio, jes - nes, dana mi današnjeg, more li to bit - more. Te živni, živni, nećemo nikud, viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo, te ta dan to tu osta, zemlje mi u koju ću, pričam ti ko da ću sjutra da mrem, ovo bez tebe danas nijesam nikome, a ne big voleo ni ti posele, tu nije bilo nikoga do Boga, pod kaul, to ni zemlja ne zna, nemoj preko usta da grdan nijesi, ne gubi duši mjesta, e sam ja čoek od svojega posla, ljudi su me tako cijenili dosad, a tako mislim i posad, dok mi se ne uspe zemlja na obraz, oba mi svijeta, umrloga mi sata. Na jad mi dođe dan i đe ga sretog, a kućeš mimo ljude, da me puška ubi bio bi raetni, to je bilo za nevjerovati, ne mogu ti reći šta odma bi se sjetio, to je on mene u povjerenju, a mene je ko podkamen, a to u tebe gledam, tišti me na dušu, ne mogu ti reći šta, ne čula mi se riječ,

gluvo bilo, olaknulo mi je, a znam nećeš nikome. Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca, glave mi, prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju, ako je on mene lago ja polagujem, a što bi me lago - da izlaze kolac, a ne vjerujem bogami, to je među nama zaista ko najbolji, ne mogu ti ga kazat, odma bi se sjetio, znaš ga ti, da ga ne imentujem, no otvori oba, vidiš koja su vremena. Reče mi ta čoek, kojega nikad očima nijesam vidio, sad me ne zapitkuj kako to, iskoči abgara ko đavo iz torbe, tuknu mi na uvo, a ne znam vljedomo, ma nemoj - moj bogomi - ama neka, e kad je tako - vjeruj bogomi, tako će i biti, ovijem riječima zasu, pomagaj sude nebeski, a kako to - kako im se trag utro. Riječe mi pod cijenu života, ja nikako da se alavertim da se to moze desit. vjeruj ga - taman je tako, nije to iz njegove glave, pade čič na zemlju, svojijem bi prstom oko izbio, a on udri, udri, Gospodu se poklanjam, sve mu zadnja prvu pritiska, ko da mu kiša naodi iz jezika, reko bi čoek neće nikad, nemoj ovo kome, ni crnoj zemlji, no prs na usta, e bi se odma znalo ko je reko, ma šta veliš - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junače, e volig bi da nijesmo, e može bit nesto pa čudno na mene, to se mene uvijek šćelo, da me snađu jadi na pravdi Višnjega, da se sve izlize i istanji, na kule na vile, da se spuže ko led između prsta, pa da od toga ne bidne ništa, pa će bit da sam ja reko, a ova godina znaš kakva je bila, ni suve, ni sirove, ni okoliša, kuj bi ona pilez, prosula po famelja, desetoro onijeg puža, jedno drugome do uva, no riječ iz usta ko kamen iz ruka, je li - jes, nije čoče - jes bogomi, nema se kuj, a u jednu ruku milo mi je te mi reče, da to ne čug ne big prežalio, ne smijem ti reći šta, no se pripazi dobro. Nemoj da bi ovo kome za otkup života, ja ovo tebe, a ti nemoj nikome, to on ne bi drugome, a mene je ko podkamen stanac, povrg svega jada još i to, nemoj me ništa pitat, kazo big ti da mogu, nemoj ovo daljit, to je čoek koji zna svake niti, nijesam ti smio ni ovoliko, ako jes - ako nije. Te ti se on mene takvu i takvu stvar, da me ne zapadne jedne da izgovorim, koliko izgovori li ti ođe, no ne zaboravi na koju si, medom ti se presjekla, dušmanin ti je ne prekinuo, taj jezik u vilice ne uvodi, a imo je i rasta, noći mi noćašnje, valjetno ime Božje, granu zora a on zaparadio, sve iz jednog vitilja ,

a ja sluša, sluša, sluša, ovijeg mi nebesa, aug, aug. Tako ni prođe dan i noj, dvije poluredice, sve od rasvita do smirovišta, granu li to zore - ogranu bogami, ne umjesmo se razdvojit, taman ko ovo mi, ne bilo primjenjeno, no ja ne misljag ni o čemu no o svome jadu, ali kad navlači priču i jade zaboravig, a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka, to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu. A nije ni do Bog, a jes bogomi, a prekrsti se lijevom kod desne, može li to bit - može bogomi, nemo me sad ništa pripitkivat, i da ti kažem nećeš mi vjerovati, a mene da je neko drugi vaistinu ne big, to je ostalo tu i tutilo, i tu zapečati, zemlje mi u koju ću, oba mi svijeta, umornog mi sata, ovoga mi nimeta, života mi svačijega, no otvori četvere, i pazi, ne smijem ti reći na što, i nemoj, ne mogu ti reći šta, no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave, e ćeš svakoga svoga u crno zavit, svakoga ko ima iše u tebe, nemo me ništa zapitkivat, nijesam ti smio ni voliko. Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

Volim te Između dva uporednika dok provirujem glavu između dve žiške u slepoočnicama u pauzama kad radnici piju čađavo mleko i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši između dva daleka poređenja Volim te Brodovi se ljuljaju kao poljupci i sloj vazduha se na lepe senke cepa u mašineriji noći moje je srce slično kompresoru naklonjeno svemu što nema veze sa mnom dok pokušavam nestati u poljupcu Volim te Rudnici kamene soli u mom srcu zora lomi suđe od porcelana kad si sa mnom znam da si na drugom mestu postaću prašina ako prašinu voliš ti koja me tuđim imenom zoveš Volim te Dolazi proleće i jednu pravu damu niko ne može zamisliti bez pudlice stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo svet me izgubi ali ti me dobi Volim te Što vide slepi ne vide zaljubljeni pokvareni anđele o sneže u avgustu moje ruke su ostale oko tebe kao obruč ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš odavno već svojim očima ne verujem Volim te Dva sveta I uskoro ćemo, taj dan doći mora, Uputiti molbe upravi zatvora – Da nas liše straha, slobode i zime I na robiju tešku da nas prime!

A kad nas u lance bace i povežu, Nek svet izgubi sramnu ravnotežu! I od dva sveta što svet ovaj čine, Nek svet robijaša bude svet većine! A čuvari nek nas, iz straha il' srama, Jedne noći mole da budu sa nama! Ogledalo Kad smo oslobodili Beograd odvedoše nas u crkvu Ružicu Da se pričestimo. Ali pop ne da pričesnu užicu Dok se ne ispovedimo. Mene upita Jesi li ubio Jesam Rekoh A on Vojniče Što si to učinio? Stuštio se na mene ubilac Iznakažen Zapaljene glave Ispamećen Isplažen Krvnikovim očima me gledao. Mora da sam tako I ja sam izgledao. Pucao sam Kao u ogledalo. Do sad sam mislio Da sam ga ubio. Ali čim sam ovamo ukročio Uvideh da otad on živi u meni I da je ovde u crkvi Ružici

Iz mojih usta i progovorio. Da se nikad ne sazna Ko je koga ubio Bodež Po čuvenoj priči Sa dalekog severa Lovci na vukove Bodež sa dve oštrice Umoče u svežu krv Balčak pobodu u led I ostave u snežnoj pustinji. Gladan vuk Oseti krv nadaleko Pogotovu na čistom oštrom vazduhu Pod visokim mraznim zvezdama I brzo pronađe krvavu udicu. Oblizujući smrznutu sukrvicu Poreže jezičinu I svoju toplu krv Lapće s hladnog sečiva. I ne ume da stane Dok se ne skljoka Nadut od sopstvene krvi. Kad su takvi vukovi Koji se najteže love Kakvi li su tek ljudi Pa i čitavi narodi A pogotovu naš Koji su vlastite krvi Ne može nadostiti I pre će nestati Nego se opsetiti Da će krvav bodež Ostati Jedini Spomenik I krst Iznad nas.

Kad bih znao da bih se ponosno držao Kad bih znao da bih se ponosno držao Na robijama i pred sudovima: Žario bih, palio i sve izdržao I svemu se odupro golim udovima! Kad bih znao da bih sto ispod stopala Sam ćušnuo i sam omču namakao: Večnosti bi se moja duša dokopala A moj dželat bi za mnom zaplakao! Al bojim se da bih počeo da molim Da plačem, klečim i sve da izdajem, da bih sačuvao samo život goli, Na sve da pljunem na sve da pristajem. Priznaj da si slobodan! Priznajem! Priznaj da si srećan! Priznajem! Priznaj da nas voliš! Priznajem! Priznaj da smo ravnopravni! Priznajem! Priznaj da si tako hteo! Priznajem! Šta još nisi priznao? Ne znam! Priznaj da je ovo tvoja pobeda! Priznajem! Priznaj da si naš brat! Priznajem! Jesi li priznao da si srećan? Ne znam! Priznaj! Priznajem! Da li ti je lakše sad, kad si sve priznao? Jeste! Priznaj! Priznajem! Kako se kaže? Hvala!

O МEЂУВРEМEНУ Нaш нaциoнaлни хoби je бoрбa зa слoбoду. Сву стрaст зa слoбoдoм исцрпли смo у бoрби зa слoбoду. ( O слoбoди -7 ) Нe мoжe бити мнoгo дeмoкрaтиje, слoбoдe и прaвдe. ( O злoупoтрeби дeмoкрaтиje -12 ) Бoљe рaдити лoшe, a изjaшњaвaти сe прaвилнo, нeгo oбрнутo. (O вeрбaлнoм изjaшњaвaњу -13) Сoпствeнo мишљeњe je увeк aвaнтурa, нeизвeснoст и ризик. Нaпoр кojи чeстo нe дoнoси плoдa. ( O вeрбaлнoм изjaшњaвaњу -14 ) Нeприjaтeљa кojи je jaвнo рeкao дa je рoдoљуб, тeшкo je oткрити. ( O вeрбaлнoм изjaшњaвaњу -15 ) Свeт сe нe држи нa истинaмa, нeгo нa зaблудaмa. ( O искуству -18) Никo никoм ниje ништa дoкaзao. Свaкo мoрa дa прeђe свoj пут и пoтрoши свojу мeру илузиja. Oнaj кo имa нajвeћe искуствo нe смe ништa учинити, нe мoжe ништa прeдузeти нити имa рaзлoгa дaтo чини. ( O искуству -19 ) Сaзнaњe дoлaзи тeк нa крajу и тaдa сe нe мoжe вишe ништa прeдузeти, сeм прoклињaњa судбинe, лaкoмислeнoсти, нaивнoсти. ( O искуству -20 ) Кaкo je кo успeo - тo нajбoљe знajу oни кojи нису успeли. ( O успeху и нeуспeху -21 ) Успeх je jeднa oд нajтeжих нeпрaвди прeмa другимa. ( O успeху и нeуспeху -22 ) Стaлнo бистe сe бoрили, jeр мислитe дa ћeтe увeк пoбeђивaти. Нaвaдили стe сe нa пoбeдe. Дa пoмишљaтe нa пoрaз, били бистe питoмиjи. ( O млaдимa -26) Нaрoд je тoликo дугo биo лojaлaн дa му тo дaнaс уoпштe ниje тeшкo, тo му je пoстaлa прирoдa. Лojaлaн je спoнтaнo, нoншaлaнтнo. ( O мeђуврeмeну -32) Oни кoje цeниш нajвишe тe прeзиру, чим њих увaжaвaш, знajу дa нeмaш критeриjумa ! ( O мeђуврeмeну -33 ) Стaрe нeпрaвдe сe испрaвљajу пoд нoвим тирaнимa. Тo je цeo прoгрeс. У имe будућнoсти je свe дoзвoљeнo учинити прoтив свoг врeмeнa. ( O будућнoсти -35 )

Слoбoдa je прaвo чoвeкa дa грeши. Пojaвoм нeпoгрeшивих људи слoбoдa je пoстaлa излишнa. ( O бoрби мишљeњa -39 ) Чим нe мислe, нe прeти им никaквa oпaснoст oд грeшaкa кoje oд пoстaнкa свeтa ниje избeгao никo кo je мислиo. ( O бoрби мишљeњa -41 ) Срeћa je дoбити нeштo штo вaм ни пo jeднoj другoj oснoви нe припaдa. ( O срeћи -48) Нajвeћa срeћa je увeк туђa. ( O срeћи -49 ) Имa ли иjeднoг мaлoг нaрoдa чиja истoриja ниje вeликa ? (O нaрoду -54) Бeз вeрe, живoт je чeкaњe смрти. (O вeри - 119) Нигдe чoвeк ниje тoликo мaли кao прeд њим и нигдe мaли људи нису вeћи нeгo изa шaлтeрa. (O шaлтeру -128) Писaњe je нaчин дa сe прикриje oнo штo ниje нaписaнo. (Нoви Вук Кaрaџић -146) Jeси ли прaлa нoгe кaд си oвo мeсилa ?! ( Рeчeницe зa супругу -182 ) Пaмeт je уoбрaжeнa, oсeтљивa, нeрвoзнa, суjeтнa, пeдaнтнa, мрзoвoљнa, зajeдљивa. Глупoст je чистa, jeдинствeнa и прирoднa. ( Oдгoвoр jeднoг глупaкa -190) Зa мнoгe прoблeмe je jeдинo рeшeњe стaвити сe у пoлoжaj мajмунa и oдaтлe уживaти у хaрмoниjи и лoгици истoриje и свeтa. (Глeдaнo из углa мajмунa -192) Изглeдa дa смo нa Бaлкaн дoшли идући зa стoкoм. Мoрe нaс je спрeчилo дa oдeмo у Aфрику у кojу смo сe били зaпутили. ( Oпиљци -231 ) PISMO Jednom poznatom piscu nedavno je u autobusu gradskog saobraćajnog preduzeća ukraden novčanik. Posle nekoliko dana iznenadjeni književnik dobio je pismo: Kad sam vam rasekao džep i izvukao novčanik, izleteo sam na prvoj stanici jedva čekajući da ga otvorim. Kad sam otvorio, nisam verovao svojim očima! Zar sam se tome mogao nadati? Zar da me tako namagarči jedan veliki čovek koga sam toliko cenio, i zbog koga sam pao na nižem tečajnom ispitu? Bedni folirantu! Tužiću vas zbog lažnog predstavljanja! Da je bar bio visok datum pa da nekako razumem!ali držati glavu kao putir, izazivati opštu pažnju i zavist, a biti bez dinara u džepu – to je vrhunski hohštapleraj! Odavno nisam imao u rukama rupu sa toliko bući, paučine i memle. Vi, jadniče, izgleda niste

imali ni autobusku kartu. Švercovali ste se, i to ujutro, a uveče sam vas gledao na televiziji! Čekao sam vas nekoliko dana na istoj liniji da vam ono ćubre bacim u lice, ali se niste pojavili> Verovaatno očajavate u kući- nemate druge pantalone. Kukate da ste pokradeni. Pišete tragične sonete. Prvo sam bio ogorčen, mislio sam da se neću uzdržati da vas ne išamaram. sad vas žalim. Došlo mi je da vam pred prvi pošaljem neki dinar. Da kradem jedan dan za vas. Interesuje me kuda ste krenuli bez prebijene pare?!? U kafanu, na utakmicu, u pozorište, na ručak? Bedni češatore!Šta ste radili tolike godine? Zbog čega ste osedeli? Samo sam ogadio ruke. To ne mogu da razumem. Izgleda da više ništa i ne radite. Ili ste izmislili posao koji se ne plaća. Zar ste tolika budala? Ako živite bez dinara, recite mi kako, pa neću raditi ni ja. To mi objasnite ili mi odgovorite na pitanje: zašto ne kradete?!? Ubuduće da vas nisam video u gužvi! Budite fer prema nama, džeparošima, i idite peške. I mi moramo od nečega živeti! O SKRAćENOM PENZIJSKOM STAŽU ZA NAVIJaČE PARTIZANA Kao i svaki normalan čovek, navijam za “Crvenu zvezdu”. U tome svakako ne bi bilo ništa neobično da nisam odnedavno primetio kako ima pojedinaca koji navijaju za “Partizan”. Meni je ta pojava neobjašnjiva. Da ne postoji “Crvena zvezda”, sve bi bilo shvatljivije. Ali da ima ljudi koji pored žive “Crvene zvezde” mirno navijaju za “Partizan”, mene je zaista iznenadilo. Zbog toga sam se malo više zainteresovao za ovu pojavu i utvrdio da je ona uzela prilično maha širom naše zemlje. Kao što se zna, za “Partizan” može igrati bilo ko, ali navijati mogu samo medicinski fenomeni. Moje analize pokazuju da sebi takav luksuz mogu dozvoliti samo ljudi čeličnog zdravlja – gluvi na poraze i poniženja. “Partizan” je jedinstven po tome što više zahteva od navijača nego od igrača. Zato je za “Partizan”teže navijati nego igrati i zato se ja ne čudim onima koji tamo igraju (a gde bi drugo) nego onima koji za njih navijaju. Analizirajući ovu pojavu, došao sam do zanimljivih zaključaka. Danas nema slabije ekipe koja ima otmeniju publiku. U ložama sedi elita, krem društva, a na terenu nastupaju amateri i autsajderi. Zanimljivo je to sa su “Partizan” napustili mnogi igrači, ali nikad nijedan navijač. Kad bi igrači “Partizana” imali samo delić slepe vere, kondicije i upornosti svojih navijača – to bi zaista bio prvi tim sveta! Mećutim, Partizan je kandidat za ispadanje, a ima najveći stadion u centru grada,

nadomak Marakane! Oni naplaćuju najskuplje ulaznice za najgore utakmice! Služe za povećanje gol diferencije provincijskih klubova, a ponašaju se kjao zvezde i šampioni. Oni imaju i svoj list, a i druga štampa redovno izveštava o njihovim planovima ... ...pošto su planovi sve što oni imaju! Ako igrači ne mogu da povedu malo više računa o svojim navijačima, predlažem da se time pozabavi šira zajednica . Nehumano je prepustiti toliki broj ljudi da strada zbog svoje nerazumne ljubavi. Istraživanja su pokazala da je meću srčanim bolesnicima najviše navijača “Partizana”. A ništa manje ih nema ni meću razvedenima, ostavljenima, nervno rastrojenima, neprilagodljivima.To nije nikakvo čudo: teže je navijati jednu sezonu za “Partizan” nego celog života za “Crvenu zvezdu”. Partizan ne nudi ništa navijačima, nego “krv i suze”. Čovek bi pomislio da nema više tako nesebičnih ljudi koji ne traže ništa za sebe a sve pružaju drugima, ali postojanje navijača “Partizana” to demantuje. Ta ljubav je očigledno jača od njih, i pre nego što ih zauvek izgubimo-mogli bismo doneti neke mere.Lekarske ekipe bi pre odobravanja banjskog lečenja mogle davati prednost navijačima “Partizana”. Beneficirani radni staž koji se daje onima koji obavljaju teže fizičke poslove koji utiču na zdravlje i skraćuju život, najpre bi trebalo dati navijačima “Partizana”, jer ništa ne umanjuje radne sposobnosti i ne skraćuje ljudski vek kao navijanje za “Partizan”. Sama odluka da se navija za taj tim, pored našeg šampiona “Crvene zvezde”, pokazuje suženu moć rasućivanja i nesposobnost čak i za gruba razlikovanja. Ne bi bilo suvišno ni da se od navijača “Partizana”, pored ulaznice, traži i zdravstveno uverenje. Rezultate koje postiže “Partizan” ne može podneti niko, pa ni navijači “Partizana! Ne treba ni od koga u našem društvu zahtevati nemoguće... Ili bi bilo najcelishodnije da prvo čujemo nekoga od njih? Voleo bih da se javi neki navijač “Partizana”, i da pokuša da objasni svoj slučaj. Ja navijam za “Zvezdu”, ali sam objektivan! O JEDNOJ IZGUBLJENOJ UTAKMICI Da smo pobedili, ne bi izgubili! Da smo, umesto Nemačke, dobili Holandiju, ne bismo važda i od nje izgubili. Da nije bio gol onda kad je bio, Nemci ne bi poveli sa 1: 0.

Da je bio gol onda kad nije bio,,a mogao je biti, mogli smo ga dati mi i povesti sa 1:0. Kad greškom primimo gol, to nije isto kao kad ga dreškom damo. Ako ne računamo gol koji nije trebalo da dobijemo i golove koje nismo dobili, a trebalo je da dobijemo, sve bi bilo drukčije. Ako se ulazak u šesnaesterac tretira kao gol, onda smo postigli dva komada. Pobedilki smo sve reprezentacije sa kojima nismo igrali. Da je ono bio gol što je mogao biti, samo da bio... Da su umesto bunkera i svi naši igrači stali na gol, napravili živi zid i popunili svaku rupu, džabe bi Nemcima bilo i sto Milera. Ako bi se poništilo prvenstvo zato što smo mi izgubili.. Da nisu pobedili Nemci, pobedili bismo mi. Da stariji igrači imaju pravo da nose toljage i druga pomagala, igrali bismo daleko bolje... Da naša krila imaju noge, a ne makarone... Da je Miljan MIljanić više mislio na izmenu igrača nego kako će na kraju od srca čestitati protivničkom treneru! Da smo promenili taktiku pa da se u dalje takmičenje kvalifikujemo pobedama, a ne taktikama... Da smo se pogodili sa Nemcima da nam umesto ratne odštete prepuste pobedu… Кад будем млађи Кад будем млађи Имаћу фонд за презентацију своје личности А буџет подесити тако Да ћу дo смрти моћи дa се депилирам Свака длачица је стидна И гонићу је жешће него митесере Чему руњав живот И какавје његов смисао Без врелог и хладног воска Кад будем млађи Моја крв добијаће Само цвеклу и шаргарепу Јешћу паметно Искључиво сирово Најчешће без ичега А само понекад преливено Хладним цеђеним уљем Али почесто и помало Да се метаболизам никада не успори Ехинацеу ћу призвати

Да брине о мом имунитету Хомеопатију ћу задужити За моје здравље Које може довести у питање Само туђа грешка Људски фактор И наш пословични јавашлук И незнање Кад будем млађи За мене неће постојати вере и нације Већ људи и нељуди Људи који једу зрнасто И нељуди који једу чорбасто Човек се храни махунаркама А нечовек ајмокцима и умацима Људи једу коштуњаво Зобено и бобичаво А одљуди се ваљају у сосу И пливају у сафту Кад будем млађи Oвo ће бити мој Оченаш Моје Вјерују Мој Credo Мантра Main stream Magna carta My look Weltanschaung Тестамент Духовно правило Само тако Моје Начертаније И једини програм У који искрено верујем И нико неће моћи да ме гуши Да немам идеала Концепт живота Или шта год Кунем се у cвe најсветије Нема жртве коју нећу поднети За остварење овог планетарног пројекта Ма шта то значило А кад је реч о општим приликама

Какве ја вeзe имам с тим Нећу дозволити ди ме ико пресира Немам стомак за то А што се нашег друштвеног система тиче Аny way На њега ми се наискреније бљује И никад га нећу довољно избљузгати А кад је реч о народу и нацији Положају наше земље И сличним форама Ма... мислим... немам појма... баш ме брига Нисам у том фазону Мајке ми Никад нисам био део тога То није моја шоља чаја Нити ће бити Кад будем млађи Ву the way Kocoeo Може да оде Може да остане Мени је свеједно Немам фикс на то Можда је то површно Али мене и за површно Заболе пајсер (Fucking земља У којој је површност мана) О чему ми причамо Нека га узму И то мије супер Who cares See you later алигаторе Оки доки Божури Патријаршија Ма кеве ти Нико не зна шта је то То не постоји Какоје дошло дотле Да се о томе уопште мисли И прима на идеју Даје нешто наше Којих црних нас И које црно наше Ало бре

Шта је оvо И та ложњава на Русе Ko je овде луд Freak brother Немој да причаш НАТО Него што Нехигијена живљења Довела је дотле Да се палимо и на ту Недођију Не знам гдеје Costa Coffee Камоли Kocoвo Немам ни најблажу представу о томе То не пије воду Не римује се Не фитује с мојом филозофијом Очигледно имамо неки други проблем Дебело смо заменили тезе Нема нам спаса Док се ложимо на славски колач Небеско царство (Sic) Еп & гусле (Sic Sic) И сличан бљак и bull shit Тзв Свети Caвa Немој молим те Још и то Нећу да будем на тако лошем трипу Његош Обилић Принцип и већ како се зову Cви ти килери Убице Нацоши и вapвapи Ма дај Fuckin Зло ми је од тога То није мој бизнис Србадијо сиши Жглавни га Get a job (Није John случајно Walker) Ћирилица Марш бре Воздра

Матица Српска Никад чуо Не откидам на фуш Треш/шуфт Шуферице/шлемове Митове/легенде Јефтине флоскуле И caв тај еџ u ретро Deep shit Etc etc etc Jee Какве будале To ме изритми То је питање хемије Симулакрум Past tense Откуд знам Не бих баш да набадам Шта би било кад би било И пенушам о томе Немам тај трип Небо зна (Какоја то волим да кажем) Само се надам Last but not least Да ће ме Свемогући замиловати Да на време предосетим крај Should I stay or should I go Бар који час раније Пре него што отегнем папке Како бих отишао на онај свет Депилиран и испражњених црева Да ми се у мртвачници диве И запамте по цревима Најздравијег међу покојницима И пpви стигнем на Небо Усправан и клистиран А овде да оставим излучевине Све зној и смрад Како бих био сигуран Да је нешто остало иза мене И да нисам живео узалуд

Poeziju više niko neće pisati Poeziju više niko neće pisati Opevani predmeti napustiće pesme Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i prepevavani. Sve što je bilo predmet poezije Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka! Stvari će same izražavati nešto od onoga što se nisu usudili pesnici. More – stara lektira pesnika zauvek će napustiti poeziju I vratiti se svome grobu u kome je odraslo. Zalazak sunca izblamiran u pesmama, Zvezdano nebo dovedeno do kiča, Dići će ruke od poezije! Ruže insistiraju na svojoj boji I neće pristati na prevrtljivost pesnika. Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se svome značenju Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali. Između poezije i pesnika neće biti nikoga I pesme će tada napasti pesnike, Tražeči od njih da ispune obećanja. Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što su rekli, Ali će ih stići ono što su izmišljali i predviđali. Poezija će tražiti njihove živote Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene. U novim generacijama: Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik, A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži. Budući pesnici radiće pametnije poslove. Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme Da bi zbog toga bio pesnik, A pesnik se ne može biti drukčije. Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji, Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti I niko neće moći da ga zameni Jer zna o sebi bolje od ikoga! Pravi pesnici će biti protiv poezije, A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao. Zbog ugleda u očima pravih pesnika, Poeziju više niko neće pisati.

ОЧИНСТВО Могао бих бити отац своме оцу а, ево, још сам дете и сироче, млађи си био од мене, мој оче, кад ме остави твоме убиоцу. И сад ми оца он не да за оца и не опрашта ми своја непочинства и држи ме жедна без капи очинства и не уклања с мене мотриоца. Али ја силазим на дно праочинства да тражим своме сопству носиоца и срж своју загрејем код свог створиоца и примим срамоту због тога злочинства. Ако дух нема гроба, ни пепела, о, дај мене мени, творче и праоче, јер, ево, свако са свога распела вапи: што си ме оставио, оче? И хули као Влах са набикоца зато да би га могли доубити, и за смрт моли искорениоца, а све речи су само једна: бити. УНУК АЛЕКСЕ МАРИНКОВА ПЛАЧЕ НАД ЦРНОМ ГОРОМ Кака Црна Гора, каки јади?! Црна је Гора била, па је нема! Црногорско га би, па прође! Ко и све што пролази, И њој га шорак донио!

Све у свој вакат, па и она! Кад је себе то било?! Постоје само планине — У којима су некад живјели Црногорци! А нијесу живјели но се рађали, И то из камена! А из камена се рађа — Оно што је тврђе од њега! Камен ти је љуцка колијевка, А планина госпоцка столица! Шта сад да се чини, Кумим ти стопе кудијен идеш, Кад ни планине више кијесу, Ко што су некад биле, Но се нешто смањиле и покуњиле!? Доста им је и било да се роде, А богату свијету није, Но оће и да живи! Ко, клети, имају и од чега и на чему, Па им никад није доста, А Црногорци немају,

Но иг јад јаду додаје, А ко нема одшта да живи, Тај једини зна шта је живот! А нијесмо били сиромашни, Душманин ни био сиромашан! Сиромашни су ђе има богатајег! Срамота је ође бити сиромашан! Сиромашни су без мрси љуцке, Без два прста носа, Ође није било друге сиротиње, Ни другога богаства! Погинуо је ко рз изгуби, То је једино и имо, И мого изгубит, Није му требало црње погибије! А за ваган су се борили — Они те су такве битке изгубили! Пјесме и повјеснице су живот за Црногорце! Тек кад се у њиг преселе — Живе ко прави љуђи! Зато толико итају,

Да се у њиг склоне и спасе! А живот је таман доста, Свак ко је стиго да у боју погине! Умире се да се пјесма роди, А пјесми се лако родит није, Кад се роди — више не умире! Планине су расле с нашом погибијом, Сад се не гине па се урастају! А гинули смо и себе замијенили, Мимо иједнога народа, Свакоме је било жалије у добру, Но нама у злу погинути! А тамо ђе је славно погинути, Ништа друго не може бит славније! Коме слава и сабља приличе, Богаства му друга не пристоје! И не зна се како је ко живио, Али се памти како је ко умро! Никакога живота ође није било, нити смо му давали да зине! Све је могло бити и овако и онако, Али изгинусмо ко што смо обећали!

Само смо у смрти били прави, А у свему другоме невјешти! Не бисмо се да побиједимо, Него да што више изгинемо! Умирати могу само живи, А живјети могу само мртви! Гробови су црногорске куће! А шта се ово зове, И на што ово наличе, Нема веће жалости и несреће, Но умријсти или погинути!? Постали смо и ми ко и други, Па имамо и од шта живјети, И у што вјеровати, А у вјеру и жртву за вјеру, Вјерово је они што је моро, Што није мого бират! Други мисле да неће мријети, Црногорци смрт праву бирају! А ко Бога моли да не умре, Најсрамнију смрт је изабрао! Од болести ко мре, у постељи,

Није умро но жив иструнуо! Црногорци пошље смрти труну, Ако ишто од њиг преостане! Црногорци су одвајали од другијег, Док су одвајали — Дотле су ваљали! Како да ваљају, И како да иг бидне, Ако су сви једнаци?! Нема више преше за Црном Гором, Ни за њенијем бојевима, Ове бојеве те се данас бију, Могу и други бити и добити, И то боље од Црногораца! Били су најбољи док иг је било! Били најбољи у најбоље вријеме! Били најбољи какви су гој били! Кад се знало ко је зашто?! Било иг је кад је требало! Имало иг је кад се гинуло, Сад се не гине па иг нема!

А и шта ће кад се не гине? Гинути се не може, А живјети може без Црнргораца, Ко што се и живи све у шеснаес! Друго вријеме тражи друге вјештине, А други су бољи у тијем својијем вјештинама, А ђе су други бољи — Ту није мјесто Црногорцима! А да се и у тијем данашњијем извјештимо, Па да биднемо таман ко и најбољи, Не биг ти дао трању трањаву, Ни за такве вјештине, Ни за таке Црногорце! Нема више такога боја, Ни такога крвника, Да би вријеђело бити Црногорац! Зато иг и нема! Не може једно без другога!? Шта ће Црна Гора без себе саме? Без битака нема ни јунака! Без јунака нема ни пјесама! Нит слободе има без душмана!

Нема љепше смрти но у боју! Нема Црне Горе без Турака! (А нека иг врну — Па ће је јопет бити!) Не могу Црногорци постојати — У свакоме времену! Били, па иг нема! Таман нек иг нема! Таман су учињели! Што би од свега што је ваљало, Једино било Црногораца? Ко да само њиг нема?! Било је и Бога, Па веле више га нема! А боље је и да га нема, Но да није Бог! Нема Бога чим нема Црногораца, Не може ни Бог постојати сам! А није га ни било што је њему мило, Него да би љуђи били љуђи, А њему је лакше да га нема! Живио је свијет и без њиг,

Па ће и јопет, Само у ове орлосједине, Није нико сем њиг, И неће више никад нико! Било је како више неће бити! Па иако неће, Добро је што је било, Код млогијег није ни било! Чим је било тако како и би, Онда боље није могло бити! Е се пјесма не може дописат, А камоли писат испочетка! А виша је срећа што је била, Но несрећа што је више нема! Не брижимо шта је ш њоме било, Но брижимо шта ће с нама бити! Некад чапра црногорска, Није ваљала нако за рашета! А другијег је ваљала за мјешине, Одржала би шпирит, Па им ево ништа не смета,

Но ћетају ко благовијес! Таде ни нијесу манисали, Но не свак присвајо! А и што је било није се даљило, А сад још и придижу, Изнаоде ко бојаџије! Коре не да ништа не радимо Ко да смо кад што радили?! Све што се ође може радити, То могу жене и ђеца! Друкчија је наша доколица! Да би Црна Гора била Црном Гором, Ништа више њој није требало! Да јој је требало, Давно би узела, Кад је била куветнија! Она није могла бит боља, Ни друкчија — нако црна! Да је могла она би постала! Оно чега нема — то је њено! Немање је сво њено имање!

Kad bi ti otisla iz ovoga grada Kad bi ti otišla iz ovoga grada Kome bih levu ruku prebacio preko ramena A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao: "Priroda je puna mojih pogleda na svet". S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreci: "U ovom orahu možda raste moj sanduk Kad sam bio dete njegovo je stablo posadeno". Zbog koga bih prekinuo ove reci i rekao nešto radosno, Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem Na osnovu cele šume i drugih elemenata! S kime bih se vracao u grad ponosan kao u mojim pesmama. Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šecer. S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima, Kome bih pokazivao kozje staze medu zvezdama. Ciji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšenicnoj plevi S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama. Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi, Kome bih rekao kako mi se cini Da u reci Ararat kljuca kamenje I ko bi me zbog toga voleo? Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao: "Ona kaže balkonu da ga voli I balkon se sruši u tom casu". Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu I bilo kakav mesec prelazi preko smetova. S kime bih dugo u noci govorio protiv svakoga I ko bi me zbog toga voleo? Kad bi ti otišla iz ovoga grada, Govorio bih uzalud: Moje reci se ne bi ni na koga odnosile. Ne mogu da zaspim a ni da se probudim; jedino tebe nema a samo ti postojiš Više je biti pesma nego pesnik; a biti ti više je od oboje

UŽE Istina je ono uže koje Spominjati kod nas ne valja se. Za istine i cene postoje Sa koliko koja kažnjava se. Još nema reči u našem jeziku Koja bez straha izlazi iz usta. I da iz rečnika ko iz cenovnika Ne znamo cenu njenoga izusta. I sami možemo lako sračunati Koliko vredi sve što smo slagali. I sa onim što smo prećutali-znati Koliko smo tako zlata naslagali. PONOVO IMAM POTREBU DA ĆUTIM Ponovo imam potrebu da ćutim Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima. Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja Šta sam ja da bi pevao? Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom I gdje god putujem nailazim na nju I njena smela poređenja. Priroda je izrazila moje namere na više načina Svojim biljem,svojim požarima I drugim čudesima čiji sam učenik. Ona je dala oblik ptici Smelije no što se usudio ijedan pesnik I ja se ispod njenih ptica potpisujem Ne dodajući im gotovo ništa. O mutna jelo izrasla iz moje mastionice, Priroda je puna mojih pogleda na svet Ja stoim iza njenih cvetova bez granica Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone. U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život, Ne mogu da stavim tačku, Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima. Kad posle jeseni ne bi došla zima U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali? Ponovo imam potrebu da ćutim

Jer govorim sa željom da budem ućutkan. Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova Ceo dan sam napolju kao da sam cvet, Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju, Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama Svi kontinenti su napolju. Ja bih bio jedini grad koji sam unutra! O nebesa jedini naslove na mome grobu Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem. Šta sam ja da bih ćutao? Sve što sam rekao ponavljam još jedamput, Moje ćutanje je službi strašne istine. Sve što ima na svetu ima i u meni. Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči: Moje slike sveta se menjaju dok putujem. Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao. Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao. Šta će mi more.Imam ga u glavi I ja ih samo poredim i bratimim. Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju, Putevi što godinama zavijaju na istom uglu, Najređe biljke,jedini primeri, Nalaze se i u mom srcu, A sve što je u njemu Postoji i još negde u svetu ili se potuca. Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom Da bi obe bile manje usamljene. Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi, A kad bih razumeo pticu Rekao bih joj isti što i vama: Svemu pretpostvaljam prirodu, Ali svoju! TI SI MOJA IPAK Ti si česta slika moje žalosne ljubavi Ti si maja samoća u kojoj smo prisutni oboje Ti si moja Sinagoga ogradjena žicom Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom Ti si moja igra koja počinje kamenčićima

Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio Ti si moj plemić koji je nekada živeo na kavkazu neki Vsvold Ti si mojih nekoliko godina od one noći Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom Železara u kamenom dobu – ti maja ruskaja zemlja Jedina žena koju menjam svakog dana I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo Ti si moja ljubav slavnih ljudi Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato Ti si moja ipak Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje Ti si jedna stvar koju je voleo jedan čovek Ti si jedna žena koliko i svaka druga Ti si moja uprkos poznatim istinama To su bedni podaci kojima raspolažem To su sva dela moje izvitoperene ljubavi To sam sve mogao lepše reći ali nemam razloga Ionako samo nagadjam i pretpostavljam Ti si moja bolest bolešću izlečena Ti si moje dete ti nista ne razumeš I ja doslovno moram reći da te volim ZA TEBE GOVORIM Ako jednom staviš na gramofon moje srce, Čućeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao: "Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji, Da li je tamo već i mozak čovečanstva?" Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio, Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi, Pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno, Dok sam s tobom govorio telefonom Moja krv je tekla žicom do tvojih usta I telefonska mreža se pretvarala u krvotok, Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu, Kao što stotine koza ubijenih životinja čine tvoju bundu, Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje, Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto veće od mene.

Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio: "Ako eksplozija provetri utrobu zemnje Izleteće iz nje kamenje veće od naše planete, Oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani, Kao konstrukcije porušenih hangara, Kao kosturi konja na nekoj visoravni. " Neka mi bude zabranjeno da te volim, Hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe. Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu, Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću! Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma, Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona. Sve što je rečeno o budućnosti, Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo. Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove, Sve to ne bi bilo besmisleno. Ono što se govori tudjim ženama ja sam govorio tebi, Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom, Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi. Zato što me voliš ja volim sve ostalo, I nikome ne želim zlo. Moja ljubavi, digla si me toliko visoko Da i kad bih pao - do zemlje bi se naživeo! Dižem primitivnu buku kao što sneg grmi i dimi se u klancima, Da si muškarac imao bih najboljeg druga! Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe, Neka niče drveće koje niko nije posadio. Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica, Neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle, Nego kakve god i kolike god hoće, Neka se slonovi uvuku u mišje rupe! Neka moju dušu grubo istovare na prvom djubrištu, Neka najjači glasovi sruše sve plafone, Neka se nebesa otarase snega i kiše, Neka sve ostane čisto i slobodno, Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila, I neka se proglasi ludakom Svako ko pomisli da te vise voli!

DVA PRIJATELJA Dva prijatelja što se svakog dana Sastaju ispred "Tri lista duvana" Celoga život dosadnog i dugog Ne vide niko jednoga bez drugog. Toliko su oni nerazdvojni bili Da su celome svetu dojadili. Ali jednoga dana iznenada Oni neće proći kroz svoj deo grada Na sastanak što će toga jutra biti Prvi put će jedan od njih zakasniti I od tad milijarde dana i nedelja Neće se videti ta dva prijatelja. Duže od života o mrtva će biti Dva najbolja druga kao što smo ja i ti. Iza velikih prozora, kao u izlozima, sede i rade diplomirani intelektualci. Upakovani u staklenu ambalažu, naslagani u višespratnice, zeleni od neonskog svetla. Tu osam časova pišu, kucaju, sabiraju, oduzimaju, podižu telefonske slušalice, barataju formularima, vade i vraćaju kartonske kutije, troše hartiju, mastilo, fascikle, spajalice. To je kraj jednog dugog i teškog puta. Da bi neko dospeo u stakleni kavez, potrebno je dvadeset godina podizanja, vaspitanja, učenja i rada. Biografija svakog od tih diplomiranih intelektualaca je nenapisani roman. Na jednom činovniku više i visoke stručne spreme radi stotine brižnih ljudi: mame, tate, tetke, lekari, učitelji, profesori, društveni javni radnici, psiholozi, vojska, radio i televizija. Svi se trude da od beslovesnog deteta stvore odgovornog čoveka koji će veći deo svog života ostavljati kartonske kutije na određeno mesto. Sve je to naizgled prosto. Ali, da bi neko prepisivao akta, zavodio brojeve, vodio evidenciju - potrebno je: osam razreda osnovne, četiri srednje i nekoliko godina više škole. Samo se tako može dospeti u stakleni izlog u najstrožem centru. Samo se tada može dati ženidbeni oglas: „Intelektualac, srednjih godina, sa dobrim zaposlenjem...“ Zato prave majke uspavljuju buduće činovnike najlepšim bajkama. U njima nema šuma, vukova, provalija i mraka. Sve je u staklu, u najnežnijim neonskim nijansama. Svak ima svoj sto. Fioke su pune raznobojne hartije. Na svakom stolu je telefon, ponegde i dva. Tu

je i mašina za računanje. U takvim prostorijama često se vrti i ventilator. Deca upijaju svojim čulima svaku reč, sanjaju višespratnice i u njima svoje gnezdo. I zaista, onaj ko sluša mamu i tatu posle dugo godina sedne za svoj sto u svojoj kancelariji i prihvati se svoje držalje. Na cilj stižu samo najuporniji. Svi drugi ostaju na pola puta. Umesto intelektualci - postaće precizni mehaničari, šoferi, rudari, mašinovođe. Baviće se tričarijama koje zna svaki precizni mehaničar, svaki šofer, svaki mašinovođa. Noć će ih zaticati u garažama, na pustom drumu, na otvorenoj pruzi. Kajaće se, ali kasno. Tući će svoju decu navodeći svoj primer. Mučiće se da im obezbede bilo kakvu kancelariju i olovku. Ponegde će pročitati neki članak o ukidanju razlika izmeću intelektualnog i fizičkog rada. Međutim, sve je to jalovo i besmisleno. Intelektualci su samo oni sa školom. Oni imaju crno na belo da su intelektualci, da mogu raditi tako delikatne i poverljive intelektualne poslove. Voziti lokomotivu, to je samo naoko teško i odgovorno. Ali u lokomotivi nema ni telefona, ni pisaće mašine, ni radnog stola. Tu nema šta da se misli. Napor je isključivo fizički. Biti šofer gradskog saobraćajnog preduzeća takođe je tričarija u odnosu na odgovornost da se indigo ne okrene naopako. Šta šofer ima da radi? Da slučajno nešto ne misli dok vozi? Bilo bi katastrofalno da skrene na levu ili desnu stranu, ali nije valjda toliko lud i glup?! Šta rade rudari? Udaraju pijucima po trošnoj steni. Pijukom možeš kako hoćeš, a perom samo precizno i čitko. Tako smo, drugovi i drugarice, svedoci jedne teške, mračne, prostačke, istorijske, tradicionalne zablude o intelektualnom i fizičkom radu. Sve je ovo dovde bila šala. Zbilja i istina nisu šaljive. Prošlo je više stotina godina političkih i socijalnih revolucija, održano milion vatrenih govora, napisano više miliona naučnih radova, odbranjeno više hiljada doktorskih disertacija, a još niko nije dokazao malu i jednostavnu istinu: da je mašinovođa veći intelektualac od pisara, delovođa, manipulanata i sekretara, da je voziti autobus daleko teži, delikatniji, intelektualniji napor nego prepisivati finansijska dokumenta, da je precizni mehaničar doktor inteligencije u odnosu na preciznog računovođu, da je kvalifikovani rudar oštra i prefinjena intelektualna kvalifikacija, da je spajati švajs aparatom intelektualniji podvig nego to isto učiniti spajalicom! A šta da kažemo o zemljoradnicima, o njihovim tajnama, veštinama i čudotvornim znanjima? Ali ovaj napis nema drugih ambicija nego da mladim udavačama skrene pažnju na neke zablude društvenog rangiranja. Volite malčice i mašinovođe!