M A R T I N U S

Treći zavet Livets bog

knjiga I

S c a n e x Beograd

P R E D G O V O R

1. Svako živo biće koje dođe na svet doživljava život, bez obzira da li pripada velikoj zajednici bića koju nazivamo »zemaljsko čovečanstvo« ili predstavlja oblik života koji iz navike shvatamo kao »životinje«, »biljke« i »minerale«.

2. Doživljavanje života je rezultat međusobnog delovanja dvaju različitih oblika energije, naime energije univerzuma koja se javlja i deluje u obliku naše okoline i energije u obliku naše sopslvene unutrašnjosti koja se manifestuje u obliku života. Ovo međusobno delovanje energija u obliku doživljavanja života upravo i jeste formiranje naše svakodnevne stvarnosti. Stoga je očigledno da smo mi sami ne baš tako beznačajan faktor u formiranju sopslvene sudbine - tim pre što znamo da na određenom području imamo svoju tzv. »slobodnu volju«.

3. Naime, svako biće je suočeno sa čitavim okeanom sila, čija se zajednička manifestacija ispoljava u pojmu »priroda«. Te sile u obliku elementa, supstance ili materije, u obliku »mentalne klime«, a naročito u obliku drugih bića mogu na različite načine uticati na živo biće, stvarajući mu skalu doživljaja od najužasnijih »neprijatno­sti« do najdivnijih i sjajnih oblika »ugodnosti«. Ovaj gigant organizovanih sila može, dakle, da utiče na jedinku stvarajući strašno i užasno, ali isto tako i ugodno i srećno osećanje, što znači da je to aktivan faktor u stvaranju srećne kao i nesrećne sudbine jedinke.

4. Kao što sam već pomenuo, mi nismo sasvim prepušteni tim moćnim silama, već, u okviru područja na kojem vlada naša slobodna volja, predstavljamo odlučujući faktor u regulisanju njihovog uticaja na naše bivstvovanje. No, naravno, ako su za upravljanje našom voljom najveći faktor sopst\>ena znanja, onda je jasno da količina i kvalitet tih znanja igraju važnu ulogu u tome da li ćemo ići u susret srećnoj ili nesrećnoj sudbini. Jer, ukoliko ta znanja ne obuhvataju stvari koje čine osnovu skladne i srećne harmonije između naše manifestacije i osnovnih energija sveta, naša će sreća ili doživljavanje biti nesavršeni i to u meri u kojoj su naša znanja nepot­puna. U stvari, naša znanja su odlučujući faktor u regulisanju međusobnog uticaja prirode i nas. Što bolje naučimo da izbegavamo neprijatne oblike energija tim više dolazimo u kontakt sa prijatnim i ugodnim energijama.

5. Letimičnim pogledom na svet uverićemo se da manifestacija živih bića ili ta tzv. »borba za opstanak«, u stvari, nije ništa drugo do težnja jedinke da savlada

4

neprijatnosti. Kad gradimo kuću, kad oblačimo toplu odeću činimo to da bismo savladali one energije koje bi inače u obliku nepogodne klime pokvarile naš doživljaj života. Isto je to sa školom, bolnicama, dobrotvornim aktivnostima, policijom, vatrogasnom službom, vladom i administracijom, crkvom, sektama i religioznim organizacijama i dr., koje srećemo u civilizovanom društvu. Sve nabrojane stvari su vidljivi rezultat borbe jedinki protiv neprijatnih stvari u energijama sveta koje su smetnja za stvaranje srećne sudbine. Ovu »borbu za opstanak«, tj. neprestano povećavanje napora jedinke da savlada i da zauzda neprijatne oblike energija u prirodi poznajemo u svakodnevnom životu kao »razvoj«.

6. S obzirom da sve jedinke ne poseduju jednaka znanja, njihov uticaj na prirodu kao i njihova reagovanja na uticaje prirode su različiti, pa su različite i njihova sreća i stvarnost. I upravo na osnovu tako nastalog lanca različitih sudbina i oblika egzistencije mi zaključujemo da se bića uzdižu iz mraka ka svetlosti. Potpuno poznavanje toga lanca omogućuje nam da saznamo odakle dolazimo, kuda idemo, ko smo i kako treba da živimo da bismo razvoj sopstvenih energija doveli u sklad sa manifestacijom koju priroda usmerava prema nama i na taj način obezbedimo sebi potpunu sreću. A pošto je takva sreća ili savršena sudbina jedinke uslovljena potpunim poznavanjem najosnovnijih zakona i večnih principa na kojima se zasniva postojanje, a samim tim i poznavanje samog smisla života, za zemaljskog čoveka koji je u kosmičkom smislu još uvek nesvestan, sticanje ovah'ih znanja je »jedino potrebno«.

7. S obzirom da je moj život bio takve prirode da mi je omogućio da se sopstvenim uvidom uverim u znanja koja su tako oplemenjena da na svaki način potvrđuju božje reči: »Gle, sve je veoma dobro«1 i zbog toga moraju biti apsolutno direktan odgovor na pitanje: »Šta je istina?« koje je još uvek aktuelno za svet. Osećao sam kao dužnost da svoja doživljavanja učinim svima dostupnim. I ja upravo ovde, u knjizi »Livets bog«2 ili »većna mudrost«, nastojim da predstavim znanja iz prve ruke o kosmičkim realitetima, koji u obliku nadzemaljskog Proviđenja ili božjeg Bića vladaju svemirom.

8. Ovakvo izlaganje mora obavezno sadržati materiju ili način razmišljanja kakvim se običan zemaljski čovek još nije nikada bavio, ili se samo slučajno sreo sa tim, pa zbog toga ne može imati mentalni trening da ih usvoji ili iskoristi u svojoj svesti.

Stari zavet. U prevodu Đ. Daničića: »Gle, sve dobro bješe veoma«.

~ Po izričitoj želji Martinusa Livets bog (i/.g. livets buk = Knjiga života) se ne prevodi.

5

Zato sam smatrao da bi ovim apstraktnim stvarima bilo dobro dati materijalno vidljiv izraz, tako da - umesto da budu samo mentalne manifestacije koje bi mogle koristiti isključivo treniranom misliocu ili okultisti - sada se javljaju kao materijalne zbirke slika, koje su dostupne fizičkim čulima i mogu se lako i jednostavno proučavati kao što se pomoću detaljno urađene geografske karte mogu proučavati daleki krajevi sa rekama, planinama i gradovima. Namera mi je bila da ovim ilustracijama učinim proučavanje kosmičkog ili duhovnog svemira dostupno javnosti kao što je đacima u školskoj klupi dostupno proučavanje fizičkih, materijalnih krajeva iz geografije. Naime, namera života ili božjeg plana uređenja sveta nije uopšte bila da proučavanje najviših realiteta bude dostupno samo privilegovanim bićima, pogotovu što ne postoji bolji razlog, odnosno osnova za stvaranje u ćelom svetu toliko željenog »trajnog mira« od rezultata ovog proučavanja, odnosno svima dostupnih znanja o kosmičkoj analizi svemira.

9. Da bi se moj način ilustrovanja mogao pravilno shvatiti mora se imati na umu da mentalni ili kosmički realiteti koji su predstavljeni na slikama nemaju nikakav materijalni ni fizički oblik već su to kosmički zakoni sveta, osnovni principi, ideje, uzroci i metode shvatanja. Ali realiteti koji nemaju materijalni, spoljni oblik ne mogu se reprodukovati umetnički, kopirati, a ni fotografisati. Zbog toga se moje ilustracije ne mogu uporediti sa fotografijama ili umetničkim reprodukcijama, kao što to može geografska karta. Moje slike nastaju tako što ja, kad želim da ilustrujem neki od bezobličnih realiteta, obeležim svaki važan lokalni detalj znakom, bojom ili nekom figurom. Zat im složim te različite znakove u izvestan red ili niz koji odgovara za oko nevidljivoj kombinaciji u kojoj se javljaju u stvarnosti. Tako nastaje materijalna slika koja po svojoj prirodi nije kopija, već vidljiva oznaka ili oslonac za neki realitet inače nevidljiv na materijalnom polju. Ovim se postiže to da kosmički realiteti postaju dostupni čulu vida. Na taj način će mnoga bića, koja još nemaju razvijenu sposobnost shvatanja veću nego što im to čulo vida omogućuje, moći ranije nego inače, da počnu sticati znanja i o onim stranama doživljavanja života koje bi za njih bile nedostupne. Dakle, moje ilustracije nisu »slikovite«, već simbolične i zbog toga se moraju shvatiti isključivo kao simboli.

10. Smatram da je dobro da u nastavku već datih obaveštenja dam i pregled tolerantnih i neobaveznih oblika koji karakterišu pojavu knjige Livets bog u misaonoj sferi zemljine kugle, pošto se nadam da ću time olakšati čitaocu da sam zauzme naj-srećniji ili najpogodniji stav prema knjizi. Za to želim da stavim do znanja čitaocu da univerzalna slika sveta ili večna mudrost koja je u moju svest doprla direktnim božjim i očinskim opštenjem u obliku neposrednog govora života i čije je dalje oblikovanje u knjigu Livets bog bilo moja privilegija, da je predstavim svetu snagom znanja koju

6

ta manifestacija znači, a nikako ne pretendaje da bude nešto »što jedino daje život večni«. Postavljanje takvih zahteva je siguran znak neznanja. Naime, Otac, Proviđenje ili Svevišnji nikada ne dozvoljava pojedinoj pojavi, bez obzira u šta se takva pojava ubraja, da bude toliko moćna da može učiniti suvišnim sve ostale pojave ili manife­stacije, već se jednako koristi svim postojećim pojavama ili manifestacijama kako bi stavio na scenu blaženstvo prilagođeno nadama i težnjama svakog pojedinog bića i time omogućio svakom živom biću da se javlja kao apsolutno neophodan nosilac uloge u gigantskoj predstavi koja se zove život. Sve manifestacije nekakvog posebnog bića, pa ma kako one sjajne i savršene bile, ne mogu biti toliko moćne da učine suvišnim sve druge oblike uticaja Proviđenja ili Svevišnjeg na živa bića. Zbog toga nismo još videli, niti ćemo ikada moći da vidimo da neko tzv. »sveto biće« ili neka tzv. »sveta knjiga« mogu biti nešto više od jedne obične nijanse ili malog procenta moćne igre sila koje nam se svaki dan ukazuju kao živa galerija slika u kojoj svemir, sunca, planete i bića u svojim najrazličilijim divnim oblicima i mogućnostima inspiracija lebde pred našim, već prema nivou razvoja i sposobnosti shvatanja, začuđenim očima.

11. Knjiga Livets bog je rezultat stvoren materijalnim posledicama natfizičkog stanja sveta s jednog ogromnog područja, odnosno obimne prirode, da jedino takva svest koja je u stanju da posmatra sa jedne tačke, odnosno stepenapotpuno razvijenog smisla za ljubav može da prenese pravu, lično doživljenu i objektivnu sliku. Za to će razumevanje i prihvatanje istinske prirode ove knjige biti pristrasno obojeno ili formirano sopstvenim stavom čitaoca u toj meri u kojoj se čitalac nalazi na nižem stepenu razvoja na kojem je smisao za ljubav pristrasan, odnosno manje razvijen.

12. Pod pristrasnošću se ovde misli na smisao za ljubav kod bića čija doživljena iskustva još uvek nisu takve prirode da mu u vidu obdarenosti omogućuju da uočava, odnosno opaža da ne može postojati manifestacija koja istovremeno nije i rezultat jednog nižeg i osnova jednog višeg oblika postojanja, a time naravno identičan sa obaveznim momentom u procesu koji se zove »razvoj«, i da je to dokaz da je sve veoma dobro. Iskustva jedinke deluju kao regulator njenog smisla za ljubav, i sve dok iskustva ne sadrže doživljaje koji dokazuju da je sve veoma dobro, njen dar za ljubav može uspevati i cvetati jedino na poljima na kojima njena iskustva uspevaju i cvetaju. Hoću reći da jedinka u ovom slučaju ispoljava veću ljubav i može pokazati veću toleranciju na onom polju gde njena iskustva cvetaju, no na polju gde su tek nikla, pa je zbog toga jedinka u stanju da se u životu manifestuje kao pristrasna, tj. da pokaže više simpatija prema jednim, a manje prema drugim iskustvima.

13. Stvarnost sama po sebi, u svim svojim detaljima ili životnim izrazima je konačna i apsolutna istina, pošto su sve stvari i manifestacije koje postoje podjednako

korisne i zbog toga neizbežne za postojeću osnovu razvoja ili poredak jedinki. Od­nositi se sa više simpatija i priznanja prema jednom, a manje prema drugom znači biti samo delimično u kontaktu sa celovitom manifestacijom stvarne istine. No, takav neuravnotežen stav jedinke prema apsolutnoj istini je sasvim prirodna stvar, s obzirom da jedinka zbog svojih siromašnih iskustava još ne može da sagleda da je sve veoma dobro i zbog toga gaji manje ili veće antipatije prema svemu što odstupa od njenih shvatanja o tome šta je dobro i pravilno. To znači da jedinka još uvek ne poseduje dovoljno iskustava koja bi od nje učinila sredstvo za ispoljavanje vrhunskih simpatija ili ljubavi prema svim bićima potpuno nepristrasno, nezavisno i bez obzira na oblik manifestacije ili stepen razvoja živih bića.

14. S obzirom da je knjiga Livets bog data svetu koji je u velikoj meri rezervisan za bića koja pristrasno ispoljavaju simpatije i ljubav, ja ne mogu potpuno sprečiti da je mnogi, čak i oni najbolji, u početku neće razumeti, upravo zato što je ona svojim vrhunskim smislom za ljubav odgovarajući odraz stvarne, postojeće, veličanstvene slike sveta sa uravnoteženom univerzalnom manifestacijom jedinstvenosti. I pored toga što je ova knjiga napisana u elementarnom i specijalno za ova bića prilagođenom obliku, sigurno se može dogoditi da za vreme studija, zbog svog urođenog prirodnog dara, neka bića precene ili potcene izvesne detalje, već prema tome koliko još pristrasno reaguju. Za to će takva bića moći jedino da razumeju ili da u svojoj svesti stvore mentalnu sliku manje ili više pristrasnu u korist onih oblasti u kojima je njihov dar za ljubav najviše razvijen, a na štetu onih oblasti gde je njihov dar za ljubav najmanje razvijen. Zato će sva stvorenja kao prirodni dar u ovom drugom slučaju osećati izvesnu netrpeljivost, koja je utoliko veća ukoliko je njihov smisao za ljubav manje razvijen. Ova se netrpeljivost uvek javlja maskirana kao »pravda« u onoj meri u kojoj jedinka na tom polju ne može uvideti da je sve veoma dobro. A pošto ova, u pravdu prerušena netrpeljivost, postoji kao prirodni dar kod ovih bića, ona ne raspolažu drugim sredstvima kojima bi je mogla savladati do eventualno jedne spoljne, odnosno teoretske osnove. Za to će i njihova shvatanja apsolutne istine ili postojeće stvarnosti sa njenim zakonima, principima i idejama odstupati od slike koja je predstavljena u knjizi Livets bog u onoj meri u kojoj odstupa njihovo shvatanje od objektivnog i balansiranog shvatanja. No, s obzirom da takvo shvatanje nije stvoreno njihovom voljom, već stečenim iskustvima, a pošto ta iskustva još uvek ne mogu poslužiti kao osnova za manifestaciju vrhunske ljubavi i zbog toga ne mogu pokazati toleranciju na svim poljima, ova bića moraju u mnogim pitanjima biti čak moji protivnici, makoliko bi možda želeli suprotno. Ali kako rezultat drugačijeg shvatanja na kraju ipak vodi do potvrde stvarnosti, svi oni koji zbog svog urođenog dara moraju biti moji protiv­nici, postaju u stvari moji saradnici. Dakle i ovde, kao u svim ostalim situacijama u životu, ne postoji uopšte razlog da se na netipeljivost ovih bića uzvrati netrpeljivošću,

8

već postoji jedino sigurna osnova za odgovor zasnovan na ljubavi u obliku pružene ruke spremne da pouči i pomogne. A objašnjenje istine ili stvarnosti koje se nalazi u knjizi Livets bog neće ni u kom slučaju značiti manju pomoć i podršku njenim protivnicima nego što će biti pomoć i podrška svim drugim bićima i jedinkama.

15. Ovde u uvodu dotakao sam se problema koji će se kasnije u knjizi pobliže rasvetliti, da bi objasnio čitaocu na kakvo beskrajno razumevanje, toleranciju i slobodu će naići njegovo shvatanje, a samim tim i njegov odnos prema knjizi Livets bog, kod izvora odakle je knjiga potekla, nezavisno od toga kakav će biti njegov stav. To znači da njegove sopstvene misli, shvatanja i gledišta ni u kom slučaju neće ni sada, a ni u budućnosti biti dogmatski vezana za ovu knjigu, već će mu dati najveće inspiracije da slobodno sam razmišlja i radi i da sam svojom slobodnom voljom traži i obogaćuje svoja znanja iz bilo koje druge knjige ili bilo kakvog drugog izvora gde se mogu naći za njega specijalno pogodni realiteti koji mu mogu dati veće inspiracije. Naime, na izvorima knjige Livets bog već odavno postoji svest o tome da jedinke koje mogu naći zadovoljavajuća objašnjenja i najveće inspiracije u islamu, budizmu, hrišćanstvu ili nekoj drugoj religiji ili njihovim sektama i knjigama, uzalud će tražiti objašnjenja u ovoj knjizi. Isto se tako ne isplati tražiti objašnjenja tamo, ako se ob­jašnjenja koja dotičnome daju najveće inspiracije nalaze u knjizi Livets bog. Prema tome knjiga Livets bog uopšte nema zadatak ni nameru da odvraća čitaoca od religije, sekte, veroispovesti ili pogleda na život koje on ima i koje za njega imaju naročitu životvornu vrednost ili božju inspiraciju. Njen glavni zadatak je da univerzalnom objektivnošću vodi tražioca istine ka razumevanju svakodnevnih doživljavanja koja su puna događaja, prijatnih i neprijatnih iskustava, svetlih i mračnih scena, i da razume specijalno za njega prilagođen direktan govor Proviđenja. Postavši svestan u sopstvenoj stvarnosti on će naučili da razume govor Proviđenja tako lako kao što danas može da razume govor nekog sebi sličnog biča. Knjiga Livets bog želi, dakle, da uputi onoga ko to proučava da je takva korespondencija ili direktan govor života jedina osnovna religija koja postoji, s obzirom da ona može postojati samo ako su u njoj svi učitelji i svi su daći, a nastavno gradivo je sve. Pošto su sva živa bića samim rođenjem članovi ove religije, ona nema nikakve ceremonije prijema ili upisa. S obzirom da se njeno područje prostire od večnosti do večnosti ona obuhvata čitav svemir i ovde imamo jedinu postojeću religiju u kojoj postoji doslovce samo jedan pastir i jedno stado.

Knjiga Livets bog daje sliku doživljavanja iz sveobuhvatne »religije života« i napisana je sa ciljem da stimuliše razvoj sposobnosti jedinke da sama razume šta treba, a šta ne treba da čini, šta je stvarno, a šta nestvarno, ne zato što tako piše u knjizi Livets bog, već zato što sam život tako kaže. Zato treba imati na umu da knjiga Livets bog ni u kom slučaju neće stimulisati staranje nekakve sekte, religije ili

9

veroispovesti - posebno što religija života prihvata sva živa biča, kako ona koja imaju neku veroispovest, tako i ona koja nemaju, kako one tzv. »svete«, tako i one tzv. »bezbožnike«, kako ljude, tako i životinje kao svoje po rođenju članove, pristalice i praktičare. Iz istih razloga knjiga Livets bog nije kombinacija proglašenih zabrana, paragrafa, religioznih zakona i kaznenih odredbi, već je iz ljubavi sačinjen dobrovoljni priručnik za tražioce istine, studente u školi Života. Ona želi da ukaže na stvari u svakodnevnoj okolini i doživljavanju živog bića koje bi mogle biti za njega specijalno prilagođena životvorna inspiracija ili informacija od posebnog značaja za stvaranje njegove sopstvene sređne sudbine u budućnosti - nezavisno od toga u kojoj zoni ili u kakvom stanju se biće nalazi ili kakva su mu shvatanja. Knjiga Livets bog se uopšte ne može ograničiti ili monopolizovati stvaranjem sekti ili organizacija. Ona ne bi mogla uopšte egzistirati kao univerzalna, nepristrasna manifestacija ljubavi i mudrosti -na osnovu svoga identiteta opšteg izraza žive religije Života, čiji su članovi svi, a sve

je nauka - ukoliko ne bi bila udžbenik i za one koji nisu kao što je za one koji jesu članovi neke sekte.

16. Za svakog tražioca istine ili za onoga ko proučava najveće probleme života veoma je važno da bude doveden do pravog izvora informacija. S obzirom da božja mudrost zrači iz mnogih veoma različitih oblika bića, nauka, religija i vrsta umetnosti, za tražioca istine može biti teško da se snađe koji od tih realiteta, ili koji oblik jednog realiteta predstavlja specijalno za njega prilagođen, pravi, životvorni izvor. Za to je veoma važno ukazati na to da bi jedan realitet ili manifestacija bila pravi izvor za jedinku on mora biti u skladu sa nivoom svesti ili zonom iskustava dotične jedinke i da samo u tom slučaju može delovati na jedinku kao životvorna inspiracija. Ukoliko je taj realitet daleko ispred polja iskustava ili nivoa svesti dotične jedinke za nju će takav realitet izgledati fantazija, a ukoliko se nalazi daleko ispod nivoa razvoja dolične jedinke, izgledaće previše naivan. Ni u jednom od ova dva slučaja, dakle, realitet ne može pogoditi pravu žicu u svesti jedinke da bi bio shvaćen kao istina. A realitet koji ne može biti shvaćen kao istina mora izgledati kao neistina. Ovde smo se našli pred osnovnim problemom koji je u svakodnevnom životu poznat pod pojmom »lažni proroci«, »lažne mesije«, »lažni učitelji sveta« itd. Kao što vidimo, ovi realiteti ne moraju uopšte da budu lažni, već su takvi samo za one čiji se nivo karaktera ili stanje razvoja nalazi isuviše daleko ispred ili iza njihove životvorne ili informativne vrednosti tako da se ne može ostvariti nikakva razumna veza ili kontakt.

Za svaku jedinku ili za tražioca istine najvažnije je da na svom svakodnevnom životnom putu ili u doživljavanju života pronađe takva bića, izražajne forme, literaturu, zanimanje ili meru koja će za njega predstavljati apsolutno životvornu osnovu koja daje podsti-ek njegovom razvoju od neukosti ka znanju, od mraka ka svetlosti, iz tamnog carstva žalosti i mraka ka svetlim zonama ljubavi pred večnim Bogom.

1 0

17. Radi pomoći tražiocu istine u raspoznavanju pravog izvora, važno je ukazati na to da bića, stvari ili manifestacije koje imaju veliku vrednost za inspirisanje jedinke, ili realiteti koji mogu delovati kao gore pomenuta stimulativna baza, lako se prepoznaju po tome što u vezi sa njima jedinka oseća kroz telo neku struju toplotnih talasa, struju životne snage ili energije, smiju ideja, struju čežnje da postigne veće savršen­stvo, struju nade i vere u Proviđenje ili Oca, struju božanskog zadovoljstva, harmonije i sreće, neodoljivu težnju za ljubavlju ili neku nepoznatu snagu da voli sve i svakoga. Tamo gde jedinka oseća jednu ili više ovih struja, tamo je njeno pravo mesto u životu, samo i jedino tu može postojati nada da će steći prve sposobnosti da svesno doživi sopstveno svakodnevno postojanje kao božansku, očinsku korespondenciju koju je Proviđenje za nju lično odredilo i prilagodilo, to je jedini mogući način usmeravanja svesti ili stav prema doživljavanju života kojim jedinka postaje jedno sa putom, istinom i životom, a samim tim i sa Ocem, odnosno postaje svesna u Bogu. Od drugorazrednog je značaja da li je jedinka u vezi sa ovim strujama pomoću ove ili one religije, pomoću knjige Livets bog ili druge knjige, pomoću ovog ili bilo kojeg drugog realiteta koji postoji u stvarnosti. Glavno je da se jedinka nalazi upravo tamo gde ima ili gde može dobiti kontakt sa nekim ili nečim što joj može dati inspiraciju.

18. Posle ovog objašnjenja nadam se da je svakome jasno da u knjizi Livets bog nema netrpeljivosti, već da će svako naići na najveće razumevanje i simpatije bez obzira na kom je nivou ili u kakvom stanju je njegov karakter, bez obzira na to kakav stav će on zauzeti prema knjizi Livets bog.

U vezi s ovim smatram da sam knjigu Livets bog osigurao od svih nesporazuma i pogrešnih tumačenja njene istinske prirode koja bi se inače mogla pretvoriti u dogmatski monopol koji bi ukidao sve slobode sadašnjeg ili budućeg slobodnog mišljenja i delanja.

[9. Pošto sam objasnio na kakvu će toleranciju i simpatije naići svaki odnos čitaoca ili studenta prema knjizi Livets bog od strane samog izvora odakle je ona potekla, ostalo je samo da dam mali pregled sopstvenog odnosa prema ovoj knjizi i jezgru njenog sadržaja.

Knjiga Livets bog je jedinstvena slika čitavog svemira, života ili stvarnosti, prilagođena nivou tek proklijale kosmičke svesti zemaljskog čoveka, a preneta na zemlju iz zone razvoja u kojoj postoje svi natfizički ili duhovni realiteti, ne kao mistika ili utopija, već naprotiv, koji se javljaju kao osnovni svakodnevni svesni detalji i doživljav­anja, što sam ja svojom kosmičkom svešću regulisanom i izgrađenom od razvijene ljubavi, inteligencije i intuicije bio u stanju da lično doživim.

Pošto mi se na gore opisan način život ukazao kao sjajna svetlost i savršenstvo

1 1

i otkrio mi identitet živih bića kao »sinova božjih«, poka/.ao mi da je ljubav najveći faktor vlasti u čilavom postojanju, s obzirom da »biti na radost i blagoslov svemu čime se dolazi u dodir« je jedino što može doprineti da jedinka shvati sebe samu, svog božjeg Oca i postojeći poredak sveta, a istovremeno i kao jedino što može osloboditi ili izvesti jedinku iz svega što pripada pojmu »bol«. I konačno, pošto mi je pokazano da sudbina svake jedinke nastaje od posledica čiji je uzrok ona sama, ja sam osećao da ću iznoseći stanje svoje svesti u slikama, tekstom, govorom i načinom života biti od pomoći kao pružena ruka svima onima koji traže islinu, Oca ili Boga i za sve što mi je Otac dao u vidu okoline. Kao korist se može između ostalog naglasili i to da knjiga Livets bog svojim univerzalnim uvidom ne bi uopšte mogla biti to ako ne bi za čitaoca istovremeno, bila u potpunosti velika odbrana protiv svih koji bi se mogli pojavili kao njegovi tužioci. Dakle, njen glavni zadatak je da inspiriše tužioce da nauče da ga vole i da moraju biti dobri i milostivi prema njemu kao i da im istovremeno pokaže da svaki put kad mu oproste, bez obzira na to koliko ih je teško uvredio, oslobađaju se jednog dela tereta čija ih težina u vidu »nepraštanja« drži vezane za niže i manje razvijene oblike postojanja. U onoj meri u kojoj se rasterećuju toga balasta, oni se mogu slobodnije i nesmetano uzdignuti ka svetlijim i srećnijim regionima postojanja do »vere Večnoga«. Ona će im pokazali da to nije samo lep san, već da je stvarni realitet koji se nalazi i svakodnevno se sreće u njihovoj okolini. Ona ih želi poučili da shvate da On kao i oni sami, i sva druga bića rade u istom vrtu, i da tamo postoji samo jedan Bog i jedna jedina religija, čije se živo, ilustrovano učenje, prilagođeno njegovom aktuelnom nivou razvoja, prikazuje svakom sinu božjem u svakom momentu pomoću očinske korespondencije koju posreduje okolina. Ona će dalje pokazali da taj jedini Bog i ta jedina religija obuhvataju sve i čine sve što postoji i uostalom da sve što se danas smatra kao pojam »religije« su samo odjeci ili snop zraka od tog jedinog, sveobuhvatnog, neizmernog mora svetlosti žive religije.

Pošto je Otac omogućio da moje lično doživljavanje, moje sticanje iskustava ili stanje moje svesti bude takvo da njihovo prepričavanje u obliku knjige Livets bog pokazuje identitet živih biča kao »božjih sinova« i istovremeno otkriva bliske odnose među religijama predstavljajući ih kao snop zraka iz istog mora svetlosti, što čini još jednu odbrana za sva postojeća bića, on je time na izvanredan način učinio da knjiga Livets bog postane sredst\>o za otkrivanje i odstranjivanje poslednjih ostataka neznanja koje stvara netrpeljivost i njenu pratilju »patnju«. Jer neznanje je pravi uzrok svakog »zla«. Tamo gde se neznanje otkloni, prestaje da postoji tzv. »zlo«.

Dakle, pošto je sve što spada pod pojmom »zlo« rezultat neznanja, a posledice neznanja ne bi to mogle biti ako ne bi istovremeno nametale sva moguća pitanja »zašto« ili vapaj »više znanja!« koji milionske armije bića upućuju prema večnoj svetlosti. Učinivši knjigu Livets bog identičnom sa maloprc pomenutim oruđem, večni Otac je učinio od nje reflektovani snop svetlosti prema ovom vapaju. Ovaj snop

1 2

svctlosti koji se reflektuje od njegove neiscrpne mudrosti omogućio je »večnoj istini« da se pojavi u novoj inkarnaciji da bi nastavila da šalje svet lost i toplotu preko celog sveta večnom, mladalačkom lepotom, snagom i sjajem.

20. Radi obaveštenja o sebi mogu saopštiti samo to da moje mogućnosti da doživim život na način kako je to u ovom predgovoru opisano, isključivo zavise od realiteta koji će kasnije biti bliže rasvetljeni u knjizi Livets bog pod naslovom »Veliko rođenje«. Za to će ovde u predgovoru biti samo napomenuto da je to rođenje u stvari jedan natfizički ili duhovni proces koji se javlja u svesti svake jedinke kada svest dostigne stepen razvoja pogodan za manifestaciju ljubavi, inteligencije i intuicije, čime se aktiviraju latentne, natfizičke ili duhovne osobine koje u tom biću postoje. T ime jedinka dobija odgovarajući duhovni ili kosmički horizont shvatanja u kojem može temeljno doživeti sopst\'enu besmrtnost, smisao života i večnoga Boga. Ja sam doživeo ovaj duhovni proces u svoj njegovoj širini, u toku sadašnje inkarnacije, kad mi je bilo trideset godina. Pošto sam više puta prošao kroz njegova jaka, bela i zlatna vatrena krštenja, primetio sam da sam dobio sasvim nove osobine. Kao da sam počeo da vidim kroz samu večnost.

21. Video sam da sam ja besmrtno biče i da su sva ostala bića večna i da imaju isto kao i ja čitav niz života iza sebe. Video sam da smo se do našeg sadašnjeg stadij uma razvili od niskih, primitivnih oblika postojanja i da je to samo privremena stanica na razvojnoj skali, a da smo svi mi na putu prema gigantski visokim oblicima koji se nalaze daleko pred nama u planu sveta. Video sam da je svemir veliko živo biće u kojem su sva ostala bića organi, i da svi mi - ljudi, životinje, biljke, minerali -činimo jednu porodicu, da smo od iste krvi i mesa. Video sam svetle i sjajne svetove sa neslućenim čovečanstvima, čovečanstva sa idealnim moralom, koja su po svom razvoju i harmoniji sa zakonima života u poredcnju sa opšteprihvaćenim ovozemalj­skim moralom bila kao oaze u odnosu na pustinju. Ali sam video i svetove sa mnogo nižom prirodom, primitivne svetove gde stvorenja moraju ubijati da bipreživela; dakle, svetove gde je osnovni i najveći životni uslov identičan najtežem obliku kršenja zakona postojanja, čime postaju najpogodnija mesta za razvoj bolesti i muka, nevolja, čemera i patnji, tj. kategorija planeta od koje zemlja još uvek nije daleko odmakla. Video sam da je mrak ili tzv. »zlo« u stvari nužnost da bi ta bića kasnije u višim svetovi-ma mogla doživljavati život kao sreću ili blaženstvo. Uvideo sam da je i »mrak« u kosmičkom smislu veliki blagoslov kao i svetlosf i da je sa božje tačke gledišta sve veoma dobro. Ali sam isto tako osetio da jedinka koja još nije dostigla takav stepen razvoja da uvida da prema svim živim bićima mora biti uvek dobra i milostiva, ne može nikada doživeti ovakva znanja niti ih shvatiti kao istinsku stvarnost da ih ne bi mogla zloupotrebiti i od tih znanja stvoriti odbranu za svoje egoističke i nemilostive postup-

1 3

ke. Osetio sam da je čitav svemir prožet bezgraničnom ljubavlju i mudrošću. Kud god da sam uperio pogled u »mrak«, nastala je svetlost. Postao sam svoj sopstveni izvor svetlosti. Kosmičko vatreno krštenje kroz koje sam prošao, u čiju se detaljniju analizu neću ovde upuštati, učinilo je da sam dobio sasvim nove sposobnosti shvatanja i osobine koje su mi omogućile da vidim, ne samo trenutno, već jednom permanent­nom, budnom dnevnom svešću nevidljive uzroke, večne zakone sveta, osnovne energije i osnovne principe, duhovne sile, nosioce fizičkog sveta. Misterija postojanja za mene više nije bila misterija. Postao sam svestan života svemira i posvećen u »božje stvara­lačke principe«.

22. Još jednu stvar je vredno pomenuti , a to je da posle ovoga nisam uopšte bio u stanju da čitam. Sama pomisao na čitanje neke knjige bila je dovoljna da izazove osećanje da će mi mozak eksplodirati. U periodu prolaza kroz ovaj duhovni proces, sve dok nisam temeljno sagledao kompletnu sliku sveta i izrazio je u obliku simbola i crteža, nisam uzimao nikakvu knjigu u ruke niti sam imao bilo kakav dnigi oblik teoretskog obrazovanja. Moram reći i to da pre pojave ovih mojih kosmičkih svojstava nisam bio baš načitan čovek, s obzirom da nisam nikada studirao, već sam samo išao u osnovnu školu, koja se u mom slučaju, pošto sam rođen na selu, sastojala samo od dva puta po tri časa nedeljno leti i nešto više zimi. U školi sam učio hriščansku nauku ili to što ja u svom sopstvenom ispovedanju nazivam »stari duhovni impuls sveta«. Ne računajući ono što sam kao dete naučio nisam imao nikakav dodir ni sa teozofijom, niti sa anlropozofijom, spiritualizmom ili bilo kojim drugim sada postojećim duhovnim pravcem pre nego što sam sam doživeo čitavu sliku sveta i izrazio je u obliku svojih simbola i crteža. Zahvaljujući srećnoj okolnosti čitava moja manifestacija kosmosa će sada stajati pred svetom u prvobitnoj čistoti i time učiniti od mene živi dokaz da u večnom razvoju zaista postoji jedan stadijum kada se - sasvim nezavisno od onoga što je naučeno iz knjiga ili drugih jedinki, može isključivo ličnim doživljavanjem dostići najveća mudrost i znanje i usred ovozemaljskog fizičkog stanja biti uzdignut do večne, razjašnjene stvarnosti.

Ovo moje kosmičko doživljavanje i stanje postalo je uzrok moje potonje pojave u svetu« i nastanka knjige Livets bog. Ali, s obzirom da, kao što sam napomenuo, kroz ovaj duhovni proces prolazi svaka jedinka kada u svom večnom postojanju dođe do takvog stepena razvoja koji je neophodan za ovakvo doživljavanje, jasno je da ja nemam neku specijalnu privilegiju po sposobnosti shvatanja, niti predstavljam izuzetak od pravila i da u večnom razvoju ja ne mogu ni za trunčicu biti nešto više od onoga što su bila sva bića pre mene ili što će biti sva bića posle mene.

UVOD

1. GLAVA

S I T U A C I J A U S V E T U

23. Kada se sa određenog stanovišta pogleda na postojeće stanje u svetu nije teško razlikovati dvojakost. Prvo stanje predstavlja sve što obuhvata pojam »prijatno«, dok drugo predstavlja sve što smo navikli da označavamo kao »neprijatno«. Pokazalo se da ova dva realiteta po svojoj prirodi odgovaraju »dobni« i »zlu«.

24. S obzirom da sve što je »prijatno« dclujc na jedinke privlačno, a »neprijatno« deluje odbojno, kod svih bića postoji jak prohtev da teže prvom. Ovaj se prohtev ispoljava kroz proces borbe za opstanak ili razvoj o kome smo govorili u predgovoru. S obzirom da ova dva realiteta, »dobro« i »zlo« igraju važnu ulogu u životu jedinke, čovečanstvo je na vrlo ranom stadijumu svoga razvoja stvorilo predstave o uzrocima »dobra« i »zla«. Ja se ovde neću upuštati u podrobnije opisivanje svih oblika kroz koje su ove predstave ili pojmovi prolazili kroz vreme, već hoću samo da ukazem da su svi ti oblici imali isti sadržaj, a njihov spoljni oblik i stanje su u svom vremenu bili najviši domet sposobnosti zapažanja njihovih pristalica - bilo da se radilo o primitivnim ili razvijenijim plemenima - i da su svi predstavljali najveći životvorni ili inspirisući faktor u razvoju morala. Na taj način su bili na radost i od koristi pri­stalicama.

Vremenom, kako su se sposobnost zapažanja i moć shvatanja čovečanstva razvijali, ljudi su mogli da stvaraju sve savršenije predstave o uzrocima pomenutih dvaju realiteta. Iz te duge galerije slika o »dobru« i »zlu« prema nama zrači, os-mehujući nam se, najsavršenija i najveća slika. To je svetski pojam »Boga«, tvorca svih dobrih stvari. Ali sjajne zrake ove slike delimično zasenjuju tamni zraci jedne druge slike koja se takode nalazi u loj galeriji. To je svetski pojam »đavola«, tvorca svih zlih stvari. Samo po sebi mora da bude jasno, da je čovečanstvo po ugledu na ova dva pojma počelo da stvara predstave i o samom životu. I pored toga što se iz materijalne svakodnevice često nije mogao naslutiti večni život, sve takve predstave su skoro bez izuzetka predstavljale potajnu nadu o većnom postojanju jedinki. Ali kad je ta pothranjivana nada nastala, postavilo se i pitanje kako izgleda to postojanje posle smrti. Zadovoljavajući odgovor na to pitanje pronađen je u verovanju da to mora zavisiti od toga kako je čovek živeo u ovom materijalnom ili fizičkom životu.

1 5

Ako je čovek živeo u skladu sa »zlom« mora, naravno, otići samom tvorcu »zla«, dok onaj koji je živeo u skladu sa »dobrim« mora doći kod tvorca »dobra«. Tako su jedinke počele da računaju da se zamišljeno postojanje posle smrti nastavlja na dva različita mesta, naime jedno boravište za one tzv. »zle« ili bezbožnike i drugo za one tzv. »dobre« ili »blažene«. Ova dva boravišta su ovde na zapadu ili u hrišćanstvu poznata kao pojmovi »pakao«, odnosno »nebo« ili »raj«.

25. Pošto je pakao vrhunac tuge i patnje, a raj vrhunac radosti i ljubavi, najvažniji zadatak jedinke je da otkrije šta je u stvari »zlo«, a šta »dobro« - kako bi pomoću takvog znanja mogla da upravlja svojim postupcima u korist »dobra« i time osigura sebi budući večni život u blaženstvu.

Ovim smo redovima napravili pregled celovitog shvatanja stvarnosti koje danas imaju milioni ljudi. Takvo shvatanje je rezultat hiljadugodišnjeg razvoja i posmatra-nja i u sebi sadrži veliku osnovnu analizu večne istine - ali, naravno, na takvom stupnju koji odgovara nivou razvoja tih biča.

26. Činjenica je da je čovečanstvo kroz vreme bilo podvrgnuto sve bržem razvoju od manje savršenog ka savršenijem stanju i da se time sve više povećavala njegova moć zapažanja, a samim tim povećavala se i njegova mogućnost da bolje razlikuje »dobro« od »zla«, čime je sve više osvajalo teren na području »dobra«. To znači da se granica između »dobra« i »zla« stalno pomera i da je teren »zla« sve manji. Jedinke mogu uvideti da mnogo toga što su verovali da je delo đavola, u stvari je božje delo. Primera za to imamo u prošlosti. Osvrnemo li se i pogledamo zakone i presude ranijih vremena, videćemo kako su ljudi smatrali da u ime »dobra« imaju pravo da čvrstom rukom i užasnim metodama mučenja seju smrt i užas i to zbog stvari koje bi sada, kad možemo bolje razlikovati »dobro« od »zla«, smatrali ništavnim. Na isti način će čovečanstvo u budućnosti s jezom pomišljati na pojave našeg vremena kao što su rat i sakaćenje, vivisekcija, smrtna kazna, konzumacija mesa, lov i ribolov i dr., životinjske pojave koje su danas rasprostranjene i koje će jedinke praktikovati sve manje u onoj meri u kojoj se razvijaju njihova osećanja, inteligencija i intuicija, tj. njihovi kosmički organi koji su sada u latentnom stanju.

27. Čovečanstvo je moralo stalno da menja svoja shvatanja o stvarnosti, prema lome koliko su ljudi uspeli da pronađu sjajnu nit istine koja je obavijena velom raznih shvatanja kakvim su se odlikovala pojedina vremena. U svakom novom shvatanju je laj zaslor bio za jedan sloj tanji i zato su njeni zraci mogli lakše da se probijaju. Detaljnije proučavanje tih shvatanja pokazuje da su to osnovne istine, upravo zato što predstavljaju opis onoga što su ljudi u datom momentu mogli da uoče od stvarnosti. To što-su se kasnije sposobnosti ljudi razvijale da mogu detaljnije sagledati stvarnost, uopšte ne isključuje ranija shvatanja; jer kad bismo izgubili sve te sposobnosti i pojmove koje smo kasnije stekli, našli bismo se opet kod tih starih

1 6

shvatanja i jedino bismo mogli shvatiti stvarnost odgovarajućim, sada već zastarelim pojmovima. Ta shvatanja stvarnosti se mogu uporediti sa opisom grada koji je neka osoba videla sa različitog odstojanja. Najjasniji opis grada je onaj koji je napravljen posmatranjem sa najkraćeg odstojanja, a najnejasniji opis koji je napravljen sa najvećeg odstojanja. Možemo zaključiti da, i pored loga što se razlikuju medu sobom u jasnoći, oba ova opisa su samostalne istine, pošto svaki od njih predstavlja opis viđen sa odgovarajuće daljine. Na isti način i shvatanje stvarnosti pojedinog vremena predstavlja određenu istinu, koju karaktcriše gledište sa kojeg se posmatra. Sva shvatanja stvarnosti predstavljaju jednu stalno uzlaznu skalu jasnoće, već prema tome koliko smo daleko odmakli na večnom putu razvoja.

28. Sada se u vezi s tim može postaviti jedno pitanje: »Dokle će trajati to otkrivanje istine?« Odgovor je: »Sve dotle dok iposlednji veo tajni obavija istinu«. Onda se može postaviti drugo pitanje: »Kada će sa istine nestati poslednji veo tajne?« Odgovor na to je: »Onda kada se svest jedinke bude razvila u toj meri da može shvatiti kao realnu činjenicu da - sve je veoma dobro. Tada će traženje večne istine biti završeno, jer se večna istina ne može razumeti dok se ne shvate njene osnove naučne analize«. Bolje reći kad jedinka ne bude više živela u starom sujcverju da postoji zlo. Tada će jedinka doživeti, odnosno uvideti da je za njen razvoj ili za formiranje njene svesti svako tzv. »zlo« u božjem ili kosmičkom smislu isto tako neophodno kao što je neophodno i tzv. »dobro«. »Dobro« i »zlo« su prema božjoj ili kosmičkoj analizi istovetni. No, to naravno ne znači da »zlo« time postaje prijatno. To samo znači da ga dovoljno razvijena jedinka shvata kao »blagoslov« isto kao i »dobro« i da se ti realiteti mogu tretirati jedino kao »prijatno dobro«, odnosno »neprijatno dobro«.

Svaki tražilac istine koji je otišao tako daleko u razvoju da je potpuno sam, svojim sopstvenim uvidom, bio u stanju da doživi i shvati gore pomenuti zaključak, bez teoretske pomoći nekog drugog bića, taj je stigao do kraja puta ka otkrivanju večne istine ili osnovne analize života. Takav se može tretirati kao jedan od onih što su postali »jedno sa putom, istinom i životom« ili stvorenje koje je ovde u knjizi Livets bog označeno kao »moralni genije«.

29. Što se zemaljskog čoveka tiče, on još nije stigao tako daleko u svom razvoju da bi postao »jedno sa putom, istinom i životom«, i zato mora još uvek da živi sa večnom istinom ili smislom života uvijenim u veo tajni. To znači da stara opšta predstava o stvarnosti zemaljskog čoveka koju sam ranije opisao - sa »nebom« i »paklom«, sa »bogom« i »đavolom« - u osnovnoj analizi nije cela »večna istina«, i pored loga što joj se ne može poreći da sadrži osnovne realitete ili principe te isline. Da je to zaista tako čovek se može uveriti kad bude u stanju da analizira realan odnos između opšte slike sveta i zemaljskog čovečanstva. Analizom se dolazi do zaključka da je takva slika sveta za veliki dco zemaljskog stanovništva zastarela. A to znači da su zemaljski ljudi otišli u razvoju napred ili da su toliko razvili svoja

svojstva da je takvo shvatanje za njih postalo izraz naivnosti ili sujeverja. Savremeni događaji u svetu pokazuju da je opšte prihvaćeno shvatanje stvarnosti kako u istočnjačkim, tako i u zapadnjačkim izražajnim oblicima za veliki deo čovečanstva zastarelo i naivno i da je izgubilo snagu inspiracije i moralnu osnovu. Svi ti događaji su rezultat narušene ravnoteže svetskog morala, čije su posledice svetski ratovi koji su doneli milione grobova i invalida, ožalošćenih roditelja, rasplakanih udovica i siročadi, sa obaveznim posledicama socijalne bede, bolesti, siromaštva i nevolje koji dovoljno jasno govore. To nam govori da se velika zapovest »ljubite jedni dmge« ne poštuje u dovoljnoj meri da bi težnje jedinki za »večnim mirom« prevagnule nad težnjama za socijalnim statusom, položajem, ugledom i bogatstvom. Naprotiv, ove zadnje težnje toliko zaokupljaju ljude da oni u svojoj naivnosti i neznanju ne shvataju d a j e preskupo platiti ostvarenje takvih težnji bra toubis tvom i modernim razarajućim procesima koje nazivamo »rat«.

30. No, bez obzira na sve ove činjenice, hiljaduglasni vapaj čovečanstva upućen nepoznatom, stalno nas i na drugi način podseća na potpunu kapitulaciju dosadašnje opšte važeće osnove religioznih znanja. Ovaj vapaj je izražen pitanjima: - Kako da shvatim pojam »Boga«? - Šta je dobro, a šta zlo? - Da li »molitva« nešto znači? -Kako mogu verovati u nekog milostivog boga dok ležim osakaćen usred užasa svetskog rata? - Kako se može razumeti njegova pravda kad jedno dete dolazi na svet u sjajnoj palati bogataša, okruženo luksuzom i njegove želje u vezi s novcem se mogu odmah ispuniti - a drugo dolazi na svet kod siromašnih i bolesnih roditelja gde već kao odojče oseća nemaštinu i biva obučeno u oskudnu odeću i rite ili u odeću koju su bogata deca odbacila. Kako se može verovati u njegovu pravdu i dobrotu ako se neko dete rada kod dobrih i milostivih roditelja koji mu pružaju sve uslove da postane dobar i srećan čovek i koristan član društva - a drugo se rađa kod roditelja koji očito i ne znaju šta je ljubav, jer je ni sami nisu nikad dobili, pa su s loga u stalnom konfliktu sa okolinom. Ponekad se čak nalaze u takvom stanju koje se graniči sa mržnjom prema društvu. Može se očekivali da će jedno malo stvorenje koje dobije takve roditelje imati velike izglede da dođe u konflikt sa zakonima društva i time još više bude žigosano i zgaženo od okoline. Ne razumem ni takvu božju pravdu kad vidim da se jedno dete rađa sa ogromnim mogućnostima i obdarenošću - da postane genije - a drugo koje se rada sa urođenom željom da postane to isto, ali i pored vrednoće i žarke želje ne može da postigne više od nekoliko procenata toga. - Ja ne mogu da razumem ni njegovo biće nili njegovu ljubav, kad vidim koliko je naizgled sasvim nedužnih bića izloženo užasnim bolovima i patnjama koje im stvara okolina. Čak mi se ponekad čini kao da se nalazim u moru nepravde. Svet je prepun žalosnih vapaja i uzdisaja koji se zajedno mogu tretirati kao veliki vapaj čovečanstva za viša znanja, - kao svedočanstvo o očiglednoj propasti snaga inspiracije stare religiozne predstave o svetu, - i velika potreba za božjim objašnjenjem koje bi zadovoljilo osečanje pravde sadašnjih i budućih ljudi o naizgled nepravednim

18

pojavama i misterijama svakodnevnog života, - kao dokaz koji sšm govori o »sudnjem danu«, odnosno propasti svetske kulture.

31. Ovde se ipak može uzeti kao olakšavajuća okolnost to, a što ćemo kasnije videti u knjizi Livets bog, da je sadašnji relativno primitivan moralni standard zemaljskog čovečanstva, koji izaziva smrt, rat i sakaćenje, u stvari skupni rezultat ispoljavanja egoističkih sklonosti ili niskih tendencija svakog pojedinca. Naime, celokupno čovečanstvo predstavlja, u kosmičkom pogledu, jedinstveno telo u kojem je svaki pojedinac jedna jedinica. Ne može postojati ispoljavanje života pojedinca, a da to istovremeno ne bude i faktor u formiranju sudbine celog čovečanstva. Pošto se svemir zasniva na večnim zakonima koji su uslovljeni uzrocima i posledicama, a čije krajnje posledice stvaraju prijatnost ili neprijatnost, znači da ne može postojati manifestacija koja ne izaziva bilo prijatnost ili neprijatnost. Prema tome i sadašnja beda zemaljskog morala zajedno sa patnjama koje izaziva, u stvari je samo pitanje uzroka i posledica. Sadašnje stanje čovečanstva je, dakle, posledica uzroka koje je u svakodnevnom životu izazvala većina jedinki, a čije se posledice u krajnjoj analizi, prema večnim zakonima postojanja, moraju pokazati kao neprijatnost za čovečanstvo u celini. To znači da ako bi većina zemaljskih ljudi u svakodnevnom životu izazvala suprotne uzroke, onda bi svakodnevni život čovečanstva bio srećan i konstruktivan kao što je danas nesrećan i destruktivan. Moralni mrak koji se danas ispoljava u svetu ne može se tretirati kao »kazna pakla« ili »prokletstvo« koje je zadesilo ljude; takve izraze, svuda gde se pojave, treba tretirati kao metafore ili simbole prilagođene primitivnoj sposobnosti shvatanja. U stvari, desilo se samo to da su ljudi stvorili uzroke čije krajnje posledice nisu poznavali. Ali sada kada su se pokazale kao realni događaji u svetu, te posledice su na drastičan način ukazale pojedincu na njegovu duhovnu neprosvečenost i bespomoćnost. To će dati veliki podstrek ljudima da budu prijemčiviji za nova duhovna znanja ili mudrost, a to će dovesti do stvaranja sasvim novog daleko savršenijeg i za iskustvo, obdarenost i svest sadašnjih i budućih ljudi savremeniju kulturnu osnovu ili svetski moral, u kojem će jedinka doživeti sopstveni identitet besmrtnog bića, sina božjeg i stvorenja za koje je ljubav prema bližnjem postala prirodna navika ili dar. To će doprineti da večni mir postane činjenica na zemaljskim kontinentima. Ovo stanje patnje na zemlji bilo je, dakle, dobro zato što je stvorilo mogućnost da nova i bolja stvarnost počne da prodire u zonu zemlje.

32. Pre nego što nastavimo dalje treba podselili da je društvo socijalnom politikom, raznim službama za pomoć slabim i nesposobnima, organizovenjem novih religioznih sekti, duhovnim istraživanjima itd. učinilo mnogo na poboljšanju životnih uslova i otklanjanju mraka. No, sve te mere, i pored toga što su bile značajne, imale su relativno mali učinak i nisu uspele da otklone koren zla. To je krpljenje pri kojem zakrpe prave još veće rupe. Zbog toga je postalo očigledno da ništa drugo ne može iz osnova otkloniti sve nevolje Zemlje već samo jedan potpuno nov duhovni svetski

1 9

impuls koji će usmeriti duhovni razvoj zemljine kugle u pravcu visina »zone ljubavi« da tzv. »Carstvo božje«, ili carstvo koje ranije nije bilo »od ovoga svijeta« ne bledi više u daljini sjaja nebeskoga sveta kao utopija ili obećanje, već da postane stvarnost u obliku sasvim razvijenog carstva čovekovog koje će obasjavati večnim mirom čitavu zemljinu kuglu. Zahvaljujući božjem Proviđenju, koje uvek ima spremnu pomoć kada je nužda najveća, takav novi božji impuls je već počeo da nastupa u sferu Zemlje. Taj impuls postaje vremenom sve primetniji i njegova uzvišena životvorna inspiracija se sve više potvrđuje, i on će konačno rezultirati u jednu sasvim novu svetsku kulturu, koja se neće zasnivali na verovanju već na znanju, i koja će postati garancija stvarnog spasenja ili oslobađanja zemaljskog čoveka iz mračne zone mržnje i pustošenja.

U skladu sa ovim objašnjenjima sadašnje zemaljsko stanje patnji se može smatrati kao porođajni bolovi koji prethode rađanju jedne nove velike svetske epohe. Dakle, zemaljski ljudi upravo doživljavaju propast stare i rađanje nove svetske kulture.

2. G L A V A

B O Ž J E S T V A R A L A Š T V O

33. Da bismo mogli razumeti novi svctski impuls neophodno je da se zadržimo na jednom velikom duhovnom ili kosmičkom realitetu, koji se u svemiru ispoljava na razne načine, a čije su posledice sveobuhvatne tako da ovaj princip postaje apsolutno neophodan uslov za svaki razvoj i predstavlja osnovni princip na kojem se zasniva svaki oblik doživljavanja života. Ja sam ovde u knjizi Livets bog ovom moćnom principu dao ime »božji stvaralački princip«. On je u svojoj višoj kosmičkoj analizi večan upravo zbog toga što nije rezultat nekog prethodnog razmišljanja kao što to, uostalom, nisu ni drugi veliki principi na kojima se zasniva postojanje. Za to je kao i ostali principi u svojoj najvišoj analizi bezimen, ali ga po rezultatima delovanja možemo iden-tifikovati kao glavni faktor u velikom kosmičkom realitetu koji će kasnije u knjizi Livets Bog biti opisan kao »X 2«.

34. Kao što smo već rekli, ovaj princip predstavlja osnovu za svaki razvoj ili za doživljavanje života. Ali da bi se to moglo razumeti, čovek mora biti u stanju da sagleda ogromno područje kosmičkog horizonta, koje mu omogućuje da vidi ovaj princip u celini, tj. da sagleda njegove krajnje posledice. Takvo područje čini deo kosmičkog razvoja koji je u ovoj knjizi dobio ime »spirala razvoja«. Svaki krug razvojne spirale predstavlja celinu u okviru koje se podjednako ispoljavaju svi vodeći kosmički realiteti ili principi. Na takvom području razvoja javlja se »božji stvaralački princip« sa dvema međusobno suprotnim tendencijama. Ove dve tendencije se naizmenično smenjuju, tako da jedna prcovladava u prvoj, a druga u drugoj polovini »spirale«. Zbog toga živa bića različito doživljavaju život u svakoj polovini razvojne spirale.

35. Delovanje stvaralačkog principa ima zadatak da u prvoj polovini spirale razvije prohteve ili ljubav jedinke prema materiji, dok naprotiv, u drugoj polovini spirale tendencije ovog principa imaju zadatak da razvijaju ljubav jedinke prema svim živim bićima. Kao posledica toga što se u prvoj polovini spirale više stimulišu prohtevi za materijalnim stvarima, jedinka se sve više vezuje za ovozemaljske stvari, vezuje se za materiju. U meri u kojoj vezivanje za materiju raste, slabi ljubav jedinke prema drugim živim bićima. I tamo gde to slabljenje dostigne vrhunac, jedinka doživljava najjače osećanje izolovanosti svoga JA od svih drugih bića. To osećanje prepoznajemo kao individualnost. Dakle, stimulišući potrebu ili koncentraciju jedinke na materiju umesto na živa bića, stvaralačke snage u prvoj polovini razvojne spirale jačaju osećanje individualnosti ili »JA-osećanje«. Stalnim interesovanjem za materijalni deo

2 1

drugih bića umesto za njihovo JA slabi osećanje za druga bića, a u korist svoga sopstvenog JA. Tako se jedinka u prvom delu spirale, osim što se javlja u telima ispunjenim zgusnutom materijom, javlja i sa rastućim »samoljubljem« ili neizmernom egoističkom potrebom da otima materiju od drugih bića, čak i materiju od koje su izgrađena fizička tela drugih bića. Na takvim temeljima počiva oblik svesti sličan svesti zveri, a kasnije i onaj deo svesti zemaljskog čoveka koji pogoduje kanibalizmu ili jedenju mesa. - Mora se razumeti da ovi redovi nisu ni u kom slučaju optužba niti napad na nekoga, s obzirom da su pomenute prilike posledica stvaralačkog principa u prvom delu spirale, i kao takve su najvećim dclom životni uslov i zbog toga se održavaju nagonom samoodržanja.

Egoistička stvarnost, u kojoj jedinka nema nikakvo osećanje zajedništva sa svojom okolinom i nije u stanju da pokaže obzir prema drugima niti da se žrtvuje za bića u svojoj okolini, takva stvarnost razvija tendencije kao što su: mržnja, zavist, ljubomora, bezobzirnost, želja za vlašću, samoljublje, narcisoidnost, snobizam itd. Posledice toga neizbežno moraju biti: smrt, ubijanje, rat, sakaćenje, tuga i bolesti, tj. kulminacija »neprijatnosti« ili svega što smo upoznali pod pojmom »zlo«. A pošto u duhovnom delu stvarnosti to predstavlja mrak, ja sam u knjizi Livets bog rezultate ovakvog delovanja »božjeg stvaralačkog principa« nazvao »tamno zračenje«.

S obzirom da takvo zračenje ima zadatak da kod živih bića stimuliše doživljava­nje mraka i time stvara uslov za razvoj osobina bez kojih živa bića ne bi mogla doživeti svetlost, to mračno zračenje, ili tzv. »zlo«, u svojoj najvišoj kosmičkoj analizi predstavlja božji blagoslov.

U vezi sa ovim nužno je podsetiti da je svaka vrsta doživljavanja uslovljena prethodnim doživljavanjem njegovog kontrasta ili suprotnosti. Ne postoji biće koje može doživeti nešto, a da prethodno nije doživelo suprotnost toga. Kako bismo mogli doživeti crno, ako prethodno nismo doživeli belo? Kako možemo shvatiti svetlost, ako nismo doživeli mrak? I kako bismo mogli znati da je nešto prijatno, ako prethodno nismo doživeli neprijatno, itd.? Sve mogućnosti shvatanja, pa samim tim i doživ­ljavanje života, zavise dakle, od odnosa kontrasta. Bez toga ne bi bio moguć život, niti bilo kakva svest. Vladala bi opšta smrt i jedno večno »ništa«. Ali pošto je činjenica da svemir ne predstavlja večnu smrt, već naprotiv večni život, da nije »ništa«, već da je »nešto«, onda postaje činjenica i to da je ovo tamno zračenje stvaralačkog principa prva božja osnova i uslov za razvoj živih bića prema svetlosti.

36. Cilj delovanja stvaralačkog principa u prvoj polovini razvojne spirale je da omogući živim bićima da dozive vrhunac mraka kako bi bili osposobljeni da kasnije dozive svetlost, a cilj delovanja istog principa u drugoj polovini iste spirale, ili perioda razvoja, je da omogući jedinkama da dozive kidminaciju svetlosti. Posledica drugog delovanja je slabljenje prohteva za materijom inače jako razvijenih u prvoj polovini razvojne spirale. Na taj način se kod jedinke budi interesovanje ili ljubav prema osta­lim bićima. Za takvu jedinku živa bića postaju važnija od materije, uzdižu se iznad

2 2

materije. Kad jednom ovlada materijom i živa bića joj postanu važnija, jedinka doživljava osećanje zajedništva sa svim ostalim živim bićima. Njihovo dobro je i njeno dobro. Vrhunac ovoga doživljavanja je osećanje da je »jedno s Ocem«. To je najveći kontrast rezultatima delovanja stvaralačkog principa u prvoj polovini razvojne spirale, gde jedinka svojom ljubavlju prema materiji oseća najveću udaljenost od živih bića, što ujedno znači i najveću udaljenost od Oca. Pošto posledice stvaralačkog principa u drugoj polovini spirale razvoja podstiču razvoj nesebičnosti ili »opšte ljubavi« i odvraćaju jedinku od borbe i patnje dovodeći je u harmonično stanje, spokoj i sreću univerzuma, odnosno u najviši oblik kosmičke svetlosti, ja sam tu stranu principa nazvao »svetlim zračenjem«.

37. Celokupan razvoj božjeg stvaralačkog principa u svemiru ispoljava se u vidu svetlog i tamnog zračenja. Prema tome večni razvojni put bića kreće se prvo kroz zonu u kojoj vlada tamno zračenje, a zatim kroz zonu u kojoj sve ispunjava svetio zračenje. Obe zone čine jednu razvojnu celinu u okviru koje doživljavanje života jedinki kul­minira u istoj meri i u kosmičkom mraku i u kosmičkom svetlu. Prošavši kroz takvu celinu, biće je toliko razvilo svoje kvalifikacije da može nastaviti doživljavanje života kroz nove celine, ali naravno u višem obliku, i sve tako kroz čitavu večnost. Tako se večni život živih bića formira kao naizmenično doživljavanje svetlosti i mraka - »dana« i »noći« večnoga života. »Božji stvaralački princip« šalje u svemir pomoću svoja dva suprotna pola duhovne »dane« i »noći«, isto kao što okretanje planeta oko sunca stvara dane i noći u fizičkom svetu.

38. S obzirom da se oba suprotna zračenja stvaralačkog principa međusobno dopunjuju, čineći jednu celinu koja je, u stvari, apsolutno neophodan uslov za svako doživljavanje, ovaj princip je , kako u svom svetlom tako i u svom tamnom zračenju, svemoćni božji blagoslov koji od večnog postojanja živih bića stvara naizmenično doživljavanje sve viših sfera kosmičke svesti, večno posmatranje sve svetlijih i srećnijih regiona postojanja u Večnom carstvu božjem.

39. Kada zemaljski ljudi u svom razvoju zadu u drugu polovinu spirale gde se počinje osećati svetio zračenje stvaralačkog principa, sva bića su već u izvesnoj meri orijentisana na to zračenje. Njihova svest je usmerena na prepoznavanje samo svetlog zračenja kao božjeg, a tamno je zračenje za njih obavijeno mistikom. I to je, kao što ćemo kasnije videti, sasvim prirodno. Radi izgrađivanja morala čovečanstva stvaralački se princip ispoljava kroz specijalno za to posvećena bića, koja su daleko odmakla u svom razvoju i sopstvenim doživljavanjem stekla dovoljno širok uvid u život i njegove zakone, da su u stanju da stvore moral i idealizam na kojem će se nadgradivati ljudske kulture. Takav duhovni reformator ili tvorac kulture je biće koje u svakodnevnom životu prepoznajemo kao »mesiju«, a u knjizi Livets bog dobilo je ime »spasitelj sveta«. Takva se bića prepoznaju po tome što njihova misija uvek uspeva da pridobije

2 3

društvo da prihvati jednu novu i savršeniju duhovnu kulturu, da se oslobodi primitivnih tradicija i sujeverja zastarele kulture i da prevazide patnje koje su posledica toga.

40. S obzirom da razvoj može postojati isključivo pod uslovom da bića doživljavaju i mrak i svetlost, zadatak spasitelja sveta u prvoj polovini razvojne spirale je da razvija moral čovečanstva pomoću tamnog zračenja »božjeg stvaralačkog principa«, dok je zadatak spasitelja u drugoj polovini spirale da rade na stvaranju ideala ili da vode razvoj čovečanstva kroz svetio zračenje stvaralačkog principa. U prvoj polovini razvojne spirale spasitelji sveta su prožeti tamnim zračenjem stvaralačkog principa, dok su spasitelji u kasnijoj polovini razvojne spirale istoga principa ispunjeni svetlim zračenjem.

S obzirom da je zemaljsko čovečanstvo već davno prešlo granicu druge polovine razvojne spirale i da ga već hiljadama godina vode spasitelji svetlog zračenja, njegovo vodstvo tamnog zračenja je mnogo starijeg datuma i zato će ta bića izbledeti u dubokim tminama prastarih vremena. No, još uvek se čuju odjeci njihove nekadaš­nje egzistencije u pojmovima kao što su: »Lucifer«, »Ariman«, »Đavo«, »Satana« itd., kao što i odjeke džinovskih životinja koje su živele na zemlji u davno minulim vremenima prepoznajemo u »zmajevima« iz bajki. Kao što nalazi skeleta ili okamenjenih primeraka predstavljaju dokaz za postojanje ovih džinovskih životinja, tako postoje u zemaljskoj sferi i dokazi o ranijem postojanju crnih spasitelja. Naime, svetski moral koji su oni uveli i razradili još uvek predstavlja osnovu razvoja i ponašanja ljudi u našem vremenu u mnogo većoj meri nego kulturna osnova koju su postavili svetli spasitelji, a koja se, i pored par hiljada godina, u kosmičkom smislu još uvek nalazi na početku ili u procesu nastajanja. Ovo se može bolje razumeti ako se zna da se svi pojmovi koji zagovaraju ili opravdavaju osvetu, rat, smrt, ubistvo, kaznu, konzumaciju mesa, »opravdani bes« i »sveti gnev« predstavljaju detalje morala tamnog zračenja. Ovde spada i pobožnost koja traži prinošenje ljudskih ili životnijskih žrtava. Ovakav moral predstavlja suštu suprotnost moralu svetlog zračenja iz kojeg smo naučili pojmove kao što su: »Oče, oprosti im, jer ne znaju što čine«, - »Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga«, - »Ne svetite se sami... Moja je osveta, ja ću je vratiti, kaže Gospod«.

Dakle, zemaljski ljudi su stigli do tačke razvoja u spirali gde je svetio zračenje u porastu, dok se tamno zračenje istog principa naglo smanjuje. To smanjivanje se nastavlja, pošto je zemlja već prešla vrhunac tamnog zračenja, koje je kao prirodni dar još odavno bilo sastavni deo ljudske svesti. Time je u sferi zemlje misija crnih spasitelja postala suvišna. Pošto se misija spasitelja sveta sastoji u tome da u svesti ljudi usadi tamno ili svetio zračenje stvaralačkog principa, da bi se to kod tih bića razvilo u prirodni dar koji teži kulminaciji, jasno je da je svaka misija, bilo crnog ili svetlog spasitelja završena i nema nikakvih izgleda na uspeh ukoliko je dotično zračenje već prešlo kulminaciju.

2 4

41. S obzirom da se zemaljska kugla nalazi u zoni u kojoj je tamno zračenje dostiglo vrhunac, tj. postalo prirodna obdarenost njenog čovečanstva, ne postoje više uslovi za pojavu crnih spasitelja na zemlji. Međutim, sasvim je drugačije sa svetlim zračenjem stvaralačkog principa koje je na ovom području tek počelo da sviće. Svedoci smo da sadašnji razvoj zemaljskog čovečanstva vode svetli spasioci. Takva bića poznajemo kao osnivače danas vodećih svetskih religija. U kojoj meri oni predstavlja­ju »svetlost« ili svetio zračenje može se utvrditi prema tome u kojoj su meri ispovedali čistu ljubav i time se ogradili od principa »ubijanja« ili drugih detalja tamne strane stvaralačkog principa. Ja ne mogu u knjizi Livets bog da dajem nikakvu definiciju ili ocenu o pojedinim ličnostima medu ovim zadnjim velikim dobrotvorima čovečanstva, niti da se dublje upuštam u tu temu, jer to nije moj zadatak, ali moram da kažem da je svaki od njih bio u izvesnoj meri upućen u tajne svetlog zračenja velikog interplanetarnog principa, koji će predstavljati značajan faktor snaga u kosmičkom vođenju zemlje na njenom putu razvoja.

42. Dakle, zemaljske ljude, još od vremena kada su postali ljudi, vodila su kroz razvoj njihova starija braća - najpre crni, a zatim svetli spasitelji; ali je zbog primitivnog duhovnog gledišta njihov stav prema ovim kosmičkim vodama dobio fantastične oblike. Ove vode su po pravilu u svoje vreme nailazile na veliko podozrenje i nerazumevanje, da bi kasnije sledeće generacije, kada su uočile božanski učinak njihove misije, napravile od njih predmet čvrstog verovanja i neograničenog priznanja, i to se pretvorilo u obožavanje. I kako je vreme prolazilo njihova je priča postajala sve više mit, bajka i legenda, a vera u njih prelazila u sujeverje. Primitivna fantazija je dobila prostor delovanja i učinila da ova bića ljudi priznaju i da im se mole kao pravim bogovima. Ovakvo fantastično obožavanje i molitve svojoj po razvoju starijoj braći, umesto pravom Bogu, postalo je kasnije najveća smetnja daljem razvoju društva. Takvo stanje traje još i danas u svim svetskim religijama koje u naše vreme okupljaju na hiljade ljudi. No, tako nešto i u takvom obimu se neće ponoviti u novoj kulturi sveta pošto će se novim svetskim impulsom svest ljudi usmeriti direktno prema Bogu, odnosno Ocu.

Pre nego što nastavimo sa daljim analizama stvaralačkog principa, vredelo bi napraviti sažeti pregled analiza ovoga principa o kojima smo do sada govorili u uvodu. Takav pregled ćemo dobiti pomoću simbola broj 1, na čijem ćemo se opisu zadržati jedan trenutak.

Simbol broj 1

K O S M I Č K I S J A J Z E M L J I N E K U G L E

43. Zavisno od kombinacije međusobnog odnosa kojim se ispoljavaju ova dva zračenja »božjeg stvaralačkog principa«, živa bića se javljaju na najrazličitijim stadijumima, odnosno stepenicama razvoja. Živo biće se može nalaziti na stepenu razvoja gde je tamno zračenje u stalnom porastu, a svetio u odgovarajućoj meri u opadanju; a može se nalaziti na stadij umu gde je ovaj odnos obrnut. Zona razvoja u kojoj oba ova suprotna stadijuma dostižu pun razvoj nazvana je u knjizi Livets bog »razvojnom spiralom«. U prvoj polovini spirale tamno zračenje stvaralačkog principa je u porastu sve do kulminacije, dok je svetio zračenje tog principa smanjeno i svedeno na latentno stanje. U drugoj polovini spirale je svetio zračenje u stalnom porastu sve do kulminacije, a tamno postaje latentno. S obzirom da ovaj odnos između dva zračenja stvaralačkog principa čini da se bića u prvoj polovini spirale razvijaju iz duhovnog u materijalno stanje, a u drugoj polovini se događa suprotno, ove polovine se mogu nazvati »silazna krivulja jedinke«, odnosno »uzlazna krivulja jedin­ke«.

44. S obzirom da se biće prolaskom kroz obe polovine spirale razvije u toj meri da može stupiti u novu spiralu koja se nastavlja na staru i koja je po razvoju od svetlosti ka mraku i od mraka ka svetlosti daleko većih dimenzija, i za silaznu kao i za uzlaznu krivulju živih biča se može reći da čine neprekidno uzlazan put. Ovaj uzlazni put u svakodnevnom životu poznajemo pod pojmom »razvoj«.

Na simbolu br . l vidimo ovaj uzlazni put koji je u donjem delu slike simbolično predstavljen stepenicama. Između uspravne isprekidane linije na levoj i uspravne isprekidane linije na desnoj strani imamo ceo »krug spirale«. On je podeljen na nekoliko stepenika koji treba simbolično da predstavljaju specijalne stadijume spirale koje stvaraju dva zračenja stvaralačkog principa. Ovi stadijumi se mogu okarakterisati kao carstva ili sfere postojanja kroz koje razvoj vodi živa bića. U jednom spiralnom krugu ima šest carstava. Od ovih šest carstava ljudsko znanje, koje je predstavljeno belom flekom na početku stepeništa, obuhvata samo tri, naime mineralno carstvo, biljno carstvo i životinjsko carstvo koja su na simbolu označena odgovarajućim stepenicama broj 6, 1 i 2. Broj 2 predstavlja, dakle, carstvo kojem zemaljski čovek još uvek pripada. No, to se carstvo kod ovih bića nalazi u veoma jakoj degeneraciji u korist carstva pravog čoveka, koje je u spiralnom krugu označeno kao stepenik broj 3, prema kojem svetio zračenje stvaralačkog principa žurno vodi zemaljske ljude pomoću svih vodećih religija i duhovnih pokreta kao i pomoću novog svetskog impulsa. Ovde se ne možemo bliže upuštati u kosmičku analizu ovih carstava, pošto to nije

2 6

od značaja za uvod, ali ćemo se ponovo vratiti na to u kasnijim simbolima i poglavljima u knjizi Livets bog.

45. Preko celog stepeništa pruža se figura u obliku čuna koja treba simbolično da prikaže međusobni odnos tamnog i svetlog zračenja stvaralačkog principa u okviru jednog spiralnog kruga. Ljubičasta polja sa strane označavaju kosmički realitet X 2, o kome će biti reči kasnije u knjizi Livets bog, a u koji se uliva stvaralački princip koji je, prema kosmičkoj analizi, glavni faktor razvoja. Između ovih polja vidimo da je svetio zračenje stvaralačkog principa, koje je simbolično označeno belim poljem, dostiglo svoj vrhunac u sredini carstva broj 5, odakle se stalno smanjuje kroz carstva broj 6 i broj 1 da bi u sredini carstva broj 2 dostiglo svoj najlatentniji oblik, odakle se ponovo povećava kroz carstva broj 3 i broj 4 i dostiže kulminaciju u jednom novom carstvu broj 5. Ako pratimo tamno zračenje stvaralačkog principa, koje je na simbolu označeno crnim poljem, videćemo da se ono nalazi na vrhuncu tamo gde je svetio zračenje latentno, a da se, naprotiv, nalazi u latentnom obliku tamo gde je svetio zračenje na vrhuncu. Za živa bića stvarnost se javlja u obliku naizmeničnih perioda svetlog i tamnog doživljavanja. Dakle, jedna razvojna spirala, sa svojom svetlom i svojom mračnom polovinom, može se označiti kao najviše doživljavanje »dana i noći« jedinke. Razvojne spirale se, dakle, mogu tretirati kao »dani i noći« večnoga života. Takav »dan i noć« ima šest »sati«, ali svaki »sat« predstavlja ništa manje nego ranije pomenuta carstva ili sfere postojanja. Svaki takav »sat« ima hiljadu »minuta«, koji se mogu označiti kao pojedini lokalni životi živih bića. »Sekundi« u tim »minutima« se mogu uporediti sa pojedinim godinama života jedinke.

Pomoću gornjih redova možemo prvi put da naslutimo otprilike kolika je kolosalna vremenska panorama koju predstavlja jedna razvojna spirala. U poređenju sa ovom panoramom gube se u mikroskopskim veličinama i najveći obični pojmovi 0 vremenu živih bića. S loga se u kosmičkim perspektivama shvatanja kao jedina podela vremena moraju upotrebljavati isključivo ovi »spiralni dani i noći«.

46. Kao što stvaralački princip leži u osnovi stvaranja pojma vremena kod jedinke, isti princip, pomoću međusobnog odnosa svetlog i tamnog zračenja, leži u osnovi stvaranja svake druge vrste kontrasta u stvarnosti i time postaje osnovni uslov da nešto bude dostupno opažanju.

47. Kao što smo ranije pokazali, odnos živih bića prema tamnom i svetlom zračenju stvaralačkog principa može se iskazati stadijumima ili stepenima. Stepen zračenja na kojem se nalazi svaka jedinka predstavlja najviši i najfiniji izraz za duhovni standard jedinke. To stvara naročitu kosmičku gloriju oko jedinke, koju sam nazvao »kosmički sjaj«. Ovaj sjaj je doslupan samo najrazvijenijim okultnim čulima 1 može se posmatrati jedino iz sfere postojanja koja je u knjizi Livets bog nazvana »božji svet«. Zbog toga je ne treba mešati sa »astralnom aurom« koja je dostupna

2 7

običnom klervoajantnom vidu. »Astralna aura« takode obavija živa bića, ali u biti predstavlja plašt ispod kojeg se krije »kosmički sjaj«.

48. Pošto je i zemljina kugla živo biće, kao što ćemo kasnije videti, i ona ima svoj kosmički sjaj. Upravo taj sjaj sam ja pokušao materijalno da izrazim ili da ga učinim dostupnim za fizičko čulo vida pomoću glavne figure na ovom simbolu. Dakle, ovde vidimo da se oko zcmljine kugle nalazi telo od sjajnih zrakova i to u obliku krsta, od kojeg se širi glorija tamnih zrakova. Ovo sjajno telo simbolično predstavlja zemljino svetio zračenje stvaralačkog principa, dok tamno telo predstavlja zemaljski oblik tamnog zračenja istog principa. Ovde je izražena ukupna vrednost ovih dvaju zračenja i njihov sadašnji odnos prema zemljinoj kugli. Sjajno telo oko zemljine kugle čini osnovu za tzv. »dobro«, a tamno za tzv. »zlo« u zemljinoj stvarnosti. Ova dva tela vremenom menjaju karakter i to tako što sjajno telo, kao što znamo, stalno raste, a tamno se smanjuje. Da bismo mogli bolje da shvatimo proces promene ovog odnosa, treba napomenuti da je pre otprilike dve hiljade godina ovo sjajno telo bilo samo jedna slabo osvetljena ivica oko zemljine kugle, dok je gusti mrak koji se sada nalazi odmah oko sjajne glorije krsta, onda ispunjavao skoro čitavo polje zrakova tamne glorije. Zbog novog svetskog impulsa, o kome smo ranije govorili, proces promena će počev od našeg vremena ići sve brže, tako da će kroz tri hiljade godina ovo gusto osenčeno polje u gloriji tamnog zračenja da bude već odavno prekriveno telom sjajnih zrakova. Za zemaljske ljude ovo će značiti da je »dobro« kao što je princip »voleli jedni dmge« - ili požrtvovanje, nesebičnost, tolerancija, poštenje itd. - do tog vremena već toliko neutralizovalo »zlo« na zemlji da će sve neprilike i patnje koje sada vladaju, kao što su: rat, ubisti'a, bolesti, siromaštvo, štrajkovi, lokauti, nezaposle­nost itd. do tog vremena nestati. Sve otrovne i opasne životinje nestaće sa lica zemlje. Zemlja će onda biti carstvo: »Ujedinjenih država sveta« - »jedno stado i jedan pastir«. Carstvo pravoga čoveka (carstvo br. 3), koje još nije od ovoga sveta, ali se nalazi samo u embrionalnom stadijumu, biče tada stvarna činjenica na zemlji i suvereno će vladati svim materijalnim kao i duhovnim pojavama ovoga sveta.

49. Ostalo nam je da kažemo još nešto o carstvu označenom brojem 2 na simbolu, gde se vidi da je, sa kosmičkog gledišta, zemljina kugla upravo prošla zonu kulminacije tamnog zračenja i sada se nalazi na razvojnom putu na kojem je svetio zračenje »božjeg stvaralačkog principa« u porastu, a tamno u opadanju. Pred zemaljskim ljudima je, dakle, jedna beskrajno duga i sjajna epoha razvoja, - epoha u kojoj će se probuditi svest o sopstvenoj neuništivoj prirodi i oslobođeni od mračnog, nesvesnog života vezanog za zemlju moći će da dozive divne, božanstvene sfere postojanja, svetle i sjajne scene kako iz prošle tako i iz buduće perspektive sveta, u vrhunskoj ljubavi, inteligenciji, intuiciji i blaženstvu.

3 . G L A V A

N O V I S V E T S K I I M P U L S

50. Pošlo je, kako smo već rekli, »božji stvaralački princip« bezimen, ili jednako X, on postaje razumljiv tek kad inkarnira u živa biča i postane glavni faktor koji reguliše njihov duhovni ili mentalni život. Mi se u uvodu možemo zadržati na inkarnaciji ovog principa jedino kod one grupe živih bića koju nazivamo »Čovje­čanstvom«; mada isti taj moćni princip postoji, naravno, i u mentalnom životu svih drugih bića, kako onih koja su u razvoju iza, tako i onih koja su ispred čovečanstva.

51. Već smo videli da je tamno zračenje stvaralačkog principa već odavno postalo osnovni faktor u manifestaciji i duhovnom životu zemaljskog čoveka, kao prirodna osobina ili dar, i pošto je već prešlo vrhunac, počelo ja da biva potiskivano od svetlog zračenja. Ovo potiskivanje se i dalje nastavlja i na kraju će svetio zračenje u obliku prirodne osobine i dara sasvim zauzeli mesto tamnog zračenja i predstavljati osnovu manifestacije i doživljavanja života zemaljskih ljudi. Da bi se ovo potiskivanje moglo vršiti, svetio zračenje stvaralačkog principa se mora pojaviti u takvim oblicima energije ili materije da bude dostupno ljudskim mogućnostima shvatanja, tj. mora se pretvorili u misaone slike koje ne smeju bili na suviše visokom niti na suviše niskom nivou, već prilagođene tako da dopiru do mozga ovih biča. Naime, ovde treba napomenuti da mozak živih bića može da prima misaone slike samo jednog određenog intenziteta. Jače misaone slike prođu nezapažene ili, u najboljem slučaju, budu shvaćene kao fantazija, dok misaone slike koje su ispod tog intenziteta budu shvaćene kao suviše primitivne i izgube se u naivnosti. Da bi svetli zraci stvaralačkog principa mogli da budu shvaćeni moraju se, dakle, pretvoriti u misaone slike takvog intenziteta, odnosno biti na »talasnoj dužini« na kojoj radi mozak jedinke shodno njenim iskustvima i stepenu razvoja. Misaone slike u koje je danas inkarniralo sjajno zračenje stvaralačkog principa su identične sa onim što nazivamo »religioznim mislima«. I kada se »religiozne misli« javljaju tako da čine samostalne sisteme, nastaju »religije«, koje se kasnije dele na »religiozne sekte«, »crkvene i verske zajednice«. Pošto se mozak jedinke menja razvojem, tako da jedinka vremenom biva u stanju da prima sve jače misaone slike, ona postaje sposobna da prima i svetio zračenje u većim i finijim oblicima. Svcdoci smo, kao što smo u uvodu napomenuli , da čovečanstvo vremenom menja religije ili oblike vere. Religije koje su u početku stimulisale i bile konstruktivne vremenom zastarevaju i postaju naivne. Nove predstave o svetu se rađaju, da bi vremenom i one postale zastarele ili primitivne itd., već prema tome koliko su zemaljski ljudi postali sposobni da primaju misaone slike u temeljitijoj i finijoj materiji, odnosno na određenim »talasnim dužinama«.

2 9

52. S obzirom da se stvaralački princip manifestovao u obliku raznih religija, a ove su svaka posebno nadahnjivale ljudska društva hiljadama godina i tek posle tako dugih vremenskih perioda ustupale mesto novim pojavama stvaralačkog principa, zaključujemo da se takve pojave javljaju isključivo u impulsima. To znači da se razvoj stvaralačkog principa, kao uostalom i razvoj svih ostalih mentalnih energija, manifestuje ritmički ili periodično. Pošlo stimuliše novo staranje i usavršavanje manifestacije i duhovnog života živih bića, svaki takav ritam ili period razvoja može se označiti kao impuls. S obzirom da je svaki takav ritmički period ili impuls donosio čovečanstvu nove religije, nove kulture i nove predstave o svetu, a posebno stoga što su prema kosmičkim analizama te kulture interplanelarne, tj. protežu se daleko izvan zemaljskih granica, na čovečanstva drugih planeta ili svetova, ovde u knjizi Livets bog, nazvani su »kosmičkim impulsima sveta«.

53. I kao što smo već rekli, zemlju je sada počeo da zapljuskuje novi veliki duhovni svetski impuls, a to znači da je ona postala cilj pojave jednog novog velikog svetlog zračenja stvaralačkog principa, koji će u narednih nekoliko hiljada godina, kao i raniji impulsi istoga principa, stimulisati i usavršavati razvoj i duhovni život čovečan­stva.

54. Pored ovih svetskih impulsa, postoje i druge vrste impulsa stvaralačkog principa, impulsa prilagođenih »živim bićima« koja se svojom pojavom u mikrokosmič-kim ili u makrokosmičkim oblicima nalaze ispod, odnosno iznad ljudske mentalne sfere. Razumljivo da život i stvarnost takvih bića mora za mnoge izgledati krajnje neshvatljiv i fantastičan, s obzirom na to šta običan zemaljski čovek podrazumeva pod pojmom »živo biće«. Mi se ovde u uvodu ne možemo upuštati u tako ogroman materijal koji je neophodan za rasvetljavanje tih pojava, već možemo samo da uputimo čitaoca na poglavlje »Kosmičke analize sveta« u knjizi Livets bog. Da bismo čitaocu ipak dali uvid u to o kakvim se veličinama radi, kakve ogromne dimenzije srećemo kod stvaralačkog principa, moramo već sada napomenuti da se neka od tih makrokosmičkih bića javljaju u obliku »nebeskih tela«, »sunčevih sistema« i »sazvežđa«. Mogućnost da se čak i ove pojave shvate kao »živa bića« mora se tretirati kao uslov i prva polazna osnova za kosmičkog tražioca istine.

55. I kao što ljudi i svi ostali poznati oblici živih bića žive u večnom neprekid­nom razvoju koji nošen i stimulisan svetlim i tamnim impulsima stvaralačkog principa, tako i ova makrokosmička bića žive u večnom procesu razvoja nošeni impulsima istoga principa. S obzirom da se ova biča u odnosu na čoveka javljaju u džinovskim oblicima moraju i impulsi stvaralačkog principa koji upravljaju razvojem tih bića biti džinovskog formata. Zbog toga ne treba verovati da su impulsi stvaralač­kog principa koji dopiru do čovečanstva u kosmičkom pogledu svemogući, i da bi

3 0

spasitelj koji eventualno dolazi od tih impulsa bio isto tako svemoguć ili svemoćan. Naprotiv, i pored toga što on u odnosu na zemaljske ljude ima nadmoćniji nivo kosmičke svesti, on je ipak ograničen i podešen na talasnu dužinu suvremenog i za to vreme naročito prilagođenog svetskog impulsa koji on treba da predstavlja. Da bi ovo moglo bolje da se razume mora se proučiti razlika između našeg odnosa prema stvaralačkom principu u obliku »svetskih impulsa« i odnosa ovih makrokosmičkih bića prema istom principu.

56. Kao što ljudi čine »ljudsko društvo«, tako i grupe sastavljene od bića u obliku globa, sunca i sazvežđa sačinjavaju, svaka za sebe, društva u specifičnim delovima spirale i u specifičnim sferama svesti u kojima se nalaze. Ovakva društva se mogu označiti kao društvo globova (nebeskih tela), društvo sunčanih sistema i društvo sazvežđa, a impulsi iz stvaralačkog principa namenjeni ovim društvima mogu se zvati globalni impulsi, sunčani impulsi i impulsi sazvežđa. I kao što je za ljudsko društvo najviša manifestacija stvaralačkog principa u pojavi spasitelja sveta, tako se za ova makrokosmička društva javljaju isti ti impulsi u obliku specijalno posvećenih bića.

57. Spasitelji ljudskog društva se javljaju u obliku zemaljskih ljudi minijaturnog oblika u odnosu na makrokosmička bića. Zbog toga spasitelj ljudskog društva ni približno ne može da bude toliko moćan da bi uticao na spasenje makrokosmičkih bića, bez obzira kako veliki, svemoćni i božanstveni mogu izgledati u ljudskoj svesti. Oni mogu biti jedino »ljudski spasitelji«, a ovde u knjizi Livets bog nazvani su »spasiteljima sveta« zato što je cilj njihove misije uvek celokupno čovečanstvo sveta.

58. Kontakt jedinke iz makrokosmičkog društva sa stvaralačkim principom može se obavljati isključivo pomoću bića iz njihove sopslvene razvojne kategorije, iz njihovog dela razvojne spirale. Dakle, društvo koje sačinjavaju bića nebeskih tela u obliku globa mora imati spasitelja u obliku globa, društvo sastavljeno od bića u obliku sunčevog sistema mora imati spasitelja u obliku sunčevog sistema, a drušri'o sazvežđa ima spasioca u obliku sazvežđa. Za to moramo praviti razliku između »spasitelja sveta«, »spasitelja globova«, »spasitelja sunca« i »spasitelja sazvežđa«. I kao što su spasitelji sveta predodređeni da stimulišu stvaralački princip kod jedinki ljudskog društva, tako su i spasitelji globova predodređeni da potpomažu stvaralački princip kod bića iz društva loptastih nebeskih tela, a spasioci sunca i sazvežđa da potpomažu razvojni princip biča iz društva sastavljenih od sunčevih sistema, odnosno bića iz društva koja čine sazvežđa. Dakle, tražilac istine mora ovde, bez obzira koliko to fantastično izgledalo, postati svestan da je svemir pun života i da se makrokosmos kao i mikrokosmos sastoje od »živih bića« i da identitet makrokosmičkih bića kao »živih bića« nije ni manje ni više fantastičan od »ćelija« ili mirijade čestica koje se nalaze u našem organizmu, a čiji je identitet »živih bića« nauka odavno utvrdila kao činjenicu. I

3 1

kao što ovim malim bićima naš organizam predstavlja njihov univerzum, tako, prema istim zakonima, i mi ulazimo u telesnu kombinaciju ili organizam jednog makrokos­mičkog bića koje je sada naš univerzum. A pošto je celokupno zemaljsko čovečanstvo, prema kosmičkim analizama, mozak Zemlje, svaki pojedini čovek predstavlja, dakle, u odnosu na Zemljinu kuglu ili Zemljino biće, samo jednu moždanu ćeliju. Onda je lako razumeti zašto ljudsko biće ne može biti spasitelj globova, jer ni sama ćelija našeg sopstvenog organizma ne može biti naš spasitelj. Nijedno biće ne može nikada biti od strane stvaralačkog principa spasitelj drugog biča u kojem se ono javlja samo kao jedna ćelija ili na drugi način ulazi kao podređeni materijal njegove telesne građe. Pa i pored toga postoje milioni ljudi u ćelom svetu, koji još i danas zbog neprosvećenosti i sujeverja pridaju svom spasitelju nerealne i nemoguće dimenzije. Upravo radi razobličavanja i sprečavanja sujeverja bili smo prinuđeni da se još u uvodu zadržimo na ovoj materiji, koja inače pripada kasnijem poglavlju knjige Livets bog. Naime, svaka jedinka koja želi da stekne potpunu božju ili kosmičku svest, što je, u stvari, isto to što se u Bibliji zove »Sveti Duh«, mora se najpre očistiti ili osloboditi svakog suje­verja.

59. Skoro da na svetu ne postoji stvar ili pojava oko koje su ljudi izgradili toliko sujeverja koliko baš u vezi sa svojim spasiteljem sveta. Mnogo puta su ga čak zamenili sa »spasiteljem globa« ili »spasiteljem sunca«, kada ga, u svom sujeverju, smatraju duhom Zemlje ili čak duhom Sunca. To je nestvarno i nemoguće kao kad bismo zamislili da bi jedna moždana ćelija u ljudskom organizmu mogla da ispuni ili da bude potpun izraz čitavog njegovog duha. No, sujeverje je odvelo ljudska shvatanja o spasitelju sveta još dalje od stvarnih činjenica kada ih je navelo da smatraju da je jedno takvo biće sam Bog i da mu se mole kao Bogu. Koliko je pogrešan odnos ljudi prema svom spasitelju sveta može se zaključiti kada se pomoću kosmičke svesti shvati da spasitelji sveta moraju proći još ceo jedan krug razvojne spirale ili više od pet neizmemih »carstava« ili sfera postojanja na razvojnom putu da bi stigli do sfere svesti u kojoj se nalazi biće Zemljine kugle, a dvostruko više da bi stigli do sfere postojanja bića Sunčevog sistema, a da i ne govorimo o biću sazvežđa Mlečnogputa do čijeg oblika doživljavanja života moraju proći još oko osamnaest carstava ili cela tri spiralna kruga razvoja. Ova razlika u distanci mesta na razvojnoj skali postaje još neverovatnija kada se shvati da sve ljudske pojave već u poredenju sa drugim spiralnim krugom razvoja postaju minijaturne, kao što su i detalji iz drugog spiralnog kruga razvoja za život jedne planete od mnogo miliona godina mikroskopske prirode u trećem spiralnom krugu itd.

Spasitelj sveta u toj perspektivi zaista liči samo na jedno malo božanstvo, a obožavanje i poštovanje koje mu ljudi ukazuju dobija u takvoj perspektivi zabri­njavajuću sličnost sa idolopoklonstvom i paganstvom. Ali je velika olakšavajuća okolnost to što se na istom horizontu vidi da je to idolopoklonstvo i paganstvo u stvari »prava pobožnost u začetku« i da je takvo shvatanje o spasitelju stvoreno

3 2

poštovanjem i ljubavlju prema njemu zato što im je poklonio do sada najveći izraz ili pojavu božanstva. A pošto se inteligencija ovih bića nije ni izdaleka mogla uporediti sa njihovim osećanjima, u njihovoj svesti se neizostavno morao pojaviti takav nesklad koji nazivamo »sujeverjem«. Naime, sujeverje nastaje onda kada osećanja izrazito dominiraju nad inteligencijom tako da jedinka pomoću njih doživljava stvari i pojave za koje joj nedostaje inteligencija da ih razumno uobliči ili da ih stvarno analizira. Zato jedinka, pod uticajem svojih jakih osećanja, stvara slike koje izgledaju verovatne za njenu nedovoljno razvijenu inteligenciju. Prema tome, to nisu inteligentne, već osećajne slike. I kad takve neskladne slike postanu najizrazitije definišu se kao »sujeverje«.

60. Inače, odnos prema spasiteljima omogućio je zemaljskim ljudima osećanje stvarnog prisustva Boga, - takvo osečajno doživljavanje za koje nisu imali dovoljno inteligencije da ga analiziraju ili da mu daju pravi izraz. Stoga su bili prinuđeni da o tim osećanjima stvaraju slike sa ono malo inteligentnog materijala kojim su raspolagali. Kako je sav taj materijal bio koncentrisan oko spasitelja bilo je potpuno nemoguće da ga shvate drugačije nego kao inkarnaciju samoga Boga. Njemu su pripisani svi pojmovi veličine i zbog toga je on morao biti svemoguć. Pošto su ljudi svojim sujeverjem stvorili takvu predstavu, pošto je spasitelj za njih postao Bog koji se javio u tako sjajnom liku da je mogao postati izvor inspiracija i sjajna zvezda vodilja za sve njih u određenom periodu na večnom putu njihovog razvoja. Time je sujeverje postalo božji blagoslov. Ali razvojem inteligencije ljudi postaju sposobni da svom osećajnom doživljavanju Boga daju širi ili razumniji izraz tako da spasitelj postaje premali, odnosno sve više zauzima svoje pravo mesto u njihovom shvatanju stvarnosti postojanja, i tako se sujeverje gubi. Međutim, može se dogoditi da sujeverje bude tako čvrsto ukorenjeno da ga razvoj inteligencije ne može lako ukloniti. Tada to postaje u obliku dogme privremena prepreka za dalji razvoj dotične jedinke u onoj meri u kojoj se javlja. No, ta prepreka nikad nije toliko velika da se ne može vremenom savladati i da istinsko doživljavanje Boga postane činjenica.

61. Kao što smo već rekli, stvaralački princip se javlja ritmički, tj. u impulsima koji se javljaju u određenim vremenskim razmacima. Poslednji veliki impuls zemaljskog čovečanstva bio je vremenom podeljen na tri manja impulsa od kojih su postale tri religije. Pošto je svaka od ovih religija imala cilj da obuhvati sve ljude na zemlji nazvane su »svetskim religijama«, za razliku od ranijih religija koje su bile »nacionalne religije« ili verski pravci koji su imali za cilj jedan određen narod, naciju ili državu. Od ovih triju svetskih religija koje su u obliku »budizma«, »islama« i »hrišćanstva« dovele razvoj stvaralačkog principa do naših dana, hrišćanstvo je postalo grana sa koje se mogao razviti sledeći novi svetski impuls »koji će sada ujediniti ceo ljudski rod«. Ovaj se izdanak iz starog svetskog impulsa proširio na zemlje i narode Zapada i sjedinivši se sa tamnim zračenjem stvaralačkog principa ili »zakonom mača«,

33

koji je tada uglavnom vladao, dobio je čvrst kristalni oblik. Takav štit je omogućio svetlom impulsu da se prilagodi i izoštri kako bi mogao probiti oklop mraka koji su činile predstave o pravdi i zdravom razumu sirovih divljaka ondašnjeg Zapada. Kada fina ruka počne da obavlja grube poslove postepeno očvrsne koža na dlanu da bi štitila izložena mesta. Takvi zakoni važe i na duhovnom planu, pa u ovom slučaju možemo stari svetski impuls zamisliti kao finu božju ruku koja u dodiru sa grubim varvarizmom dobija »očvrslu kožu« potrebnu da čvrsto uhvati divljaštvo da bi zatim mogla početi da ga obraduje. Ta zaštitna »koža« starog impulsa poznata je pod pojmom »katolicizam«. Ovo se može lako razumeti kad se zna da je kod naroda na Zapadu još uvek vladalo tamno zračenje stvaralačkog principa u velikoj meri i da su njihova najveća herojska dela još uvek bila vezana za upotrebu mača, za osvajanje i pljačku drugih zemalja i za osvetu. Da bi se posle smrti dobilo mesto u svetlosti nije se smelo umreti na prirodan način, od starosti. Moralo se poginuti od mača. Pred tako totalno zamračenim mentalnim stanjem, pred takvim predstavama o razumu i pravdi čisti svetli impuls sa svojim dijametralno suprotnim pojmovima, sa svojom naukom da se ne treba svetiti, da treba radije davati nego uzimati, da treba voleti neprijatelje i da treba okrenuti desni obraz kad te neko udari po levom, ne bi imao nikakvih izgleda da bude prihvaćen kao ideal ili razum da se nije tako pomešao sa pojmovima koje su izabrala sama ova primitivna bića i na taj način se poslužio čak i fizičkom silom.

62. Ako pratimo taj svetli čisti svetski impuls koji je kroz devetnaest vekova predstavljao Isus iz Nazareta, vidi se da je taj impuls u vidu katolicizma bio primoran da se posluži lomačom i izgnanstvom da bi uopšte mogao da se probije. On je morao da osvoji vlast nad kraljevima i carevima baš zato što su oni u to vreme najčešće bili poglavice pljačkaša ili vode zločinačkih bandi. Da bi se mogao probiti kroz takav oklop mraka, svetli impuls je morao i sam navući čvrst pancir. Zahvaljujući katolicizmu divljaštvo je dobilo odlučujući udarac i to je omogućilo milionima ljudi da usvoje dovoljno svetlog impulsa da ga mogu shvatiti u njegovom čistom obliku kakav je izašao iz ustiju Nazarećanina. Oni su čak u stanju da počnu razlikovati njegovu pravu formu od »tvrde kože« kojom se snabdeo radi potiskivanja tamnog zračenja. To je omogućilo da se neka bića počnu oslobađati okamenjene čvrstine i da na svoju ruku pođu napred i počnu prepoznavati tamno zračenje. Bića te vrste nazivamo »reformatorima«. Kao posledica pojave reformatora nastale su pukotine u okame-njivanju. Stvoreni su novi religiozni pravci, odnosno »religiozne sekte«. Ove sekte su u uzvesnoj zavisnosti od svojih osnivača, tj. one su manje više prave ili lažne, već prema tome koliko su pošteni ili nepošteni bili njihovi osnivači. Ali, pored toga što su ove sekte inspirisale svoje članove, one su stvarale rascep i unosile nemir oko sebe, nastojeći svaka posebno da osvoje ceo svet i smatrajući sebe jedino blaženočinećom. Zbog toga često dolazi do sukoba između njih, naročito ako se zna da većina članova tih sekti još uvek nije savladala »netrpeljivost«. Na taj način su sekte počele da izazivaju duhovne nemire, stvaraju grupe i organizacije koje bi mogle, da se nije

3 4

počeo osećati uticaj novog impulsa, da se razviju u »duhovne države« koje bi se borile jedna protiv druge i tako onemogućile razvoj ka stvaranju »jednog stada i jednog pastira«. Sada su baš ti duhovni i religiozni nemiri omogućili novom impulsu stvaralačkog principa da počne sve više osvajati teren u svetu.

63. Kao simptomi novog svetskog impulsa mogu se, između ostalog, pomenuti i snage koje dolaze do izražaja u novoj arhitekturi, modernoj muzici i umetnosti. Ovde treba uzeti u obzir da se ove pojave nalaze u stadijumu začetka, ali kad jednom budu dostigle kulminaciju ili postanu »klasika« zaseniće sve dosad poznate oblike muzike i umetnosti.

Novi svetski impuls se oseća i u naglom usponu razvoja inteligencije ovoga stoleća, koja se koncentriše u »nauci«. To je takođe rezultat klijanja novog impulsa i već predstavlja dovoljno važan faktor, da se čovečanstvo bez nje ne bi moglo uzdići iznad starih, primitivnih pojmova i predrasuda na kojima počiva današnja predstava 0 svetu. Nauka je bila jedan od najvažnijih faktora pomoću kojih je novi svetski impuls mogao da prodre u zonu zemlje.

Ali novi svetski impuls pokazuje i neprijatne simptome koji se u zadnje vreme iskazuju kroz velike političke pokrete i svrgnuća, zatim seksualnim abnormalitetima, nesrećnim brakovima, duševnim bolestima. Ove pojave se mogu smatrati reakcijama koje nastaju kada se jedan novi svetski impuls sukobi sa starim pojmovima ili sa starim shvatanjima o životu. Zbog toga su ove pojave već ranije pomenute u knjizi Livets bog kao porođajne muke novog svetskog impulsa.

64. U vezi sa novim svetskim impulsom treba obratiti pažnju i na to da slika sveta koja je stvorena starim impulsom, zbog primitivnog nivoa inteligencije ondašnjeg čovečanstva, sadrži samo elementarne tačke slike sveta, i to izražene simboličnim formulacijama koje su bile samo odbljesci svetlosti usmerene da osvetli one tačke i materiju koje su bile od značaja za moral tadašnjeg čovečanstva. Novi svetski impuls izražava potpuno istu sliku, ali sada kompletnu, objašnjenu međusobno zavisnim nizom misli. Ta saznanja zadovoljavaju sada, ne samo osećanja ljudi, već i njihovu naglo rastuću inteligenciju i intuiciju koja je tek na pomolu. Ova slika sveta će se prikazati ljudima sa svim svojim detaljima u vidu prosvećivanja. To prosvećivanje će od velike zapovesti »volite jedni druge« stvoriti nauku koja će dokazati i garantovati da je za zemaljske ljude jedino potrebno da ova velika poruka postane njihova osobina

1 njihov prirodni dar. To je ključ rešenja svega kosmičkog shvatanja ili mogućnosti videti Boga, a time i izvor svake istinske lepote, radosti, inspiracije i savršenog stvaralaštva.

65. Osnovni cilj i krajnji rezultat ovog novog svetskog impulsa biće da sadašnje latentne duhovne osobine čovečanstva razvije do potpuno upotrebljivog stanja, tako da će ljudi moći vremenom lako da shvataju duhovne odnose onako kao što danas shvataju fizičke. Ljudi će doživeti »veliko rođenje« koje predstavlja ulaz ili vrata ka stvarnom

35

doživljavanju života, doživljavanju besmrtnosti, doživljavanju jedinstva sa svim živim bićima. U novom impulsu će Otac primiti natrag »izgubljenog sina« koji predstavlja čovečanstvo. Mračne senke tuge, bolesti i sakaćenja će nestati, pobeda sveobuhvatne ljubavi postaće činjenica, trajan mir će zavladati na zemlji.

Simbol broj 2

I M P U L S I S T V A R A L A Č K O G P R I N C I P A

66. Kao što smo objasnili, stvaralački princip se javlja u impulsima najrazličitijeg oblika koji su prilagođeni kako za makrokosmička, tako i za mikrokosmička bića. Impulse koji su namenjeni čovečanstvu nazvali smo »svetskim impulsima«. Na simbolu broj 2 vidimo materijalan izraz odnosa zemaljskog čovečanstva prema tim impulsima. Možemo zamisliti da ceo ovaj simbol predstavlja jedan deo svemira. Na njemu se stvaralački princip vidi u nijansama kao čvrsta osnova stvaranja svakog kontrasta ili suprotnosti, faktor koji uslovljava svaki oblik doživljavanja. Stvaralački princip je označen sjajnom figurom, plamenim krstom na vrhu simbola. To je znak za stvarala­čki princip svuda u knjizi Livets bog. Od ove svetle figure šire se zračni talasi u kružnom obliku. Oni predstavljaju svetske impulse. Na svom putu kroz svemir ovi impulsi stižu do čovečanstva velikih i malih svetova koja su na simbolu označena velikim i malim krugovima. Otprilike na sredini slike nalazi se krug sa duplom kružnicom. On predstavlja čovečanstvo zemljine kugle. Na simbolu vidimo da kroz zemaljsko čovečanstvo prolaze tri impulsa. Naime, jedan u donjem delu kruga na putu da nestane iz ovog čovečanstva, drugi koji još uvek skoro potpuno vlada ili ispunja­va čovečanstvo i na vrhu kruga treći impuls koji je upravo počeo da nastupa. Od ova tri impulsa prvi leži u osnovi mnogobožačkih religija i obožavanja boga kod primitivnih plemena. Drugi impuls je u knjizi Livets bog nazvan »starim svetskim impulsom«. Kasnije su iz njega nastali budizam, islam i hrišćanstvo. Treći impuls je »novi svetski impuls« čije je intenzivno rađanje na zemlji upravo u toku. Ovde smo dobili jasnu sliku odnosa zemaljskog čovečanstva prema stvaralačkim impulsima.

67. Kao što ovi svetski impulsi vladaju i regulišu mentalni i duhovni život zemaljskog čovečanstva, oni čine i glavni regulator duhovnog života i drugih čovečanstava. Na simbolu vidimo da postoje čovečanstva koja se u razvoju nalaze daleko ispred zemaljskog, ali i takva Čovečanstva koja se nalaze iza ili se razvijaju uporedo sa zemaljskim. To znači da postoje čovečanstva kod kojih se već odavno ustalio impuls koji na zemlji tek nastupa, kao što postoje i čovečanstva koja će tek primati impuls od kojeg je zemaljskom čovečanstvu ostalo još sasvim malo, naime tek ulaze u eru mnogobožačkih verovanja primitivnih plemena.

68. Ovaj simbol se može upotrebiti i za objašnjenje makrokosmičkih stvaralačkih impulsa. Ako se, na primer, želi tretirati kao izraz za »impulse sazvežđa« treba samo zamisliti ove krugove kao oznake za pojedina »sazvežđa«. Ako će simbol poslužiti za objašnjenje »sunčanih impulsa« treba na isti način zamisliti da krugovi predstavljaju pojedina »društva sunčevih sistema«, kao što se može zamisliti da krugovi predstavlja­ju »društva globova« za objašnjenje »impulsa globova«. Naravno da se u tom slučaju

3 7

mora imati na umu da su to dimenzije u kojima se »svetski impulsi« gube kao nevidljivi ili se pokazuju samo kao mikroskopski detalji.

Ovde smo videli da stvaralački princip u celokupnoj svojoj božanskoj pojavi predstavlja realitet koji nije ograničen vremenom, prostorom, razvojem, već se slobodno razvija kroz ceo svemir, kako u makrokosmičkim tako i u mikrokosmičkim oblicima i detaljima i svojom specijalnom prirodom, kao osnova celokupnog mentalnog života, uslovljava večnu svest jedinke o sopstvenom postojanju.

4. GLAVA

S T V A R A N J E S V E T S K E D R Ž A V E

69. U prethodnim poglavljima dali smo pregled situacije u kojoj se zemaljsko čovečanstvo nalazilo u periodu oko 1930. godine. Videli smo da su njihove predstave 0 stvarnosti zastarele. A pošto predstava o svetu čini osnovu za stvaranje morala, to znači da zemaljsko čovečanstvo momentalno preživljava moralnu krizu koja je ubrzala propast stare osvajačke i osvetničke kulture i oslabila interesovanje zemaljskih ljudi za stare tradicije i sujeverje, a pojačala njihovu težnju ka novoj, boljoj kulturi, ka čistijem shvatanju života bez vojske i bez rata, ka svetu punom duhovnosti, umetnosti i ljubavi.

U pomenutim poglavljima smo videli da se u osnovi svake kulture i stvaranja svesti nalaze vodeće božje sile, čija nam je vrhunska analiza pod nazivom »stvaralački princip« pokazala da je to glavni faktor u bezimenom realitetu sa kojim ćemo se kasnije upoznati u knjizi Livets bog i to pod nazivom »X 2«. Ukazali smo na to da se te sile javljaju u ritmu ili impulsima, od kojih svaki sobom donosi novu duhovnu osnovu i novu bolju kulturu. Saznali smo da je sadašnja duhovna osnova na zemlji, tj. svetske religije, rezultat jednog takvog impulsa koji polako slabi ili zastareva, i da se već oseća novi impuls, kao i to da zemaljski ljudi upravo doživljavaju propast stare 1 rađanje nove svetske kulture.

U ovom poglavlju ćemo bliže rasvetliti konkretno stanje ili lokalne detalje ove velike promene u mentalnom životu zemaljskog čovečanstva. Ukazaćemo na pojave u ljudskom društvu, koje nisu savršene pa zato nestaju, i one koje su u razvoju. Pojave koje su prouzrokovale patnju i bol, i one koje donose sreću i harmoniju, tj. nepogrešivo vođe ka svetskom miru.

70. Da bi lakše razumeli mentalno stanje živih bića moramo razumeti uslove pod kojima ta bića žive. Ti uslovi su, naime, veoma različiti i prema njima se, kao što ćemo kasnije videti u knjizi L ivets bog, čitavo postojanje deli na razne sfere ili carstva. Među ovim carstvima je, kao što znamo, i »životinjsko carstvo« kojem zemaljski ljudi još uvek pripadaju, i pored toga što istovremeno jednim delom takođe predstavljaju nastupajuće »carstvo pravog čoveka«. S obzirom da su zemaljski ljudi u svom razvoju dostigli nivo na kojem istovremeno pripadaju i životinjskom i ljudskom carstvu, oni žive u uslovima životinjskog i uslovima ljudskog carstva. Za to će njihovu svakodnevicu karakterisati borba suprotnih životnih uslova ovih dvaju carstava. Pošto životinjsko carstvo predstavlja vrhunac materijalnog ili fizičkog stanja životni uslovi svakog bića u ovom carstvu zavisiće od njegovog materijalnog ili fizičkog položaja što u životinjskom svetu znači najjača fizička snaga, najoštriji zubi, kandže i kljun. Kod zemaljskog čoveka Ovaj se položaj određuje najjačim vojnim i pomorskim snagama, najboljim mačem, puškom, topovima, bombama itd. T a m o gde preovladavaju ove stvari tamo je i najveća

3 9

materijalna sila. A pošto je takva sila životni uslov u životinjskom carstvu, jer najjači pobeđuje i vlada, sila postaje najviši ideal u onom delu mentaliteta zemaljskog čoveka koji još uvek pripada životinjskom carstvu, a prema zakonima istog tog mentaliteta sila je i moralno opravdana. Heroji ovog morala su dakle, oni koji su pobedili zahvaljujući svojoj snazi, potčinili slabije i od njih načinili sluge, robove, podanike, osvojili njihovu imovinu, pokorili njihovu otadžbinu, zavičaj itd. Ali ako su takvi heroji ovog morala, to znači da slabi koji se nalaze na istom mentalnom nivou nemaju nikakva prava, svaki pojam prava se ovde zasniva isključivo na sili. To znači da je sila ili vlast u životinjskom carstvu isto što i pravda. Bića koja ne poseduju vlast nemaju nikakva prava, već su potčinjena onima koji imaju vlast. Ovim smo došli do suštine morala tamnog zračenja.

71. Ali, kao što već znamo, od stvaralačkog principa dolazi i jedno svetio zračenje koje je kraće vreme već imalo uticaja u zoni zemlje. Taj uticaj ima za cilj da na zemlji razvije novo carsti'o, carstvo u kojem životni uslov neće biti sila, već pravda. Zato smo svedoci kako taj uticaj postepeno sve više narušava životinjske uslove. Kako ovo narušavanje stvara tendencije suprotne životinjskoj prirodi, a u pravcu životnih uslova ljudskog carstva ili u skladu sa razvojem koji pravdi daje vlast, ove tendencije se ispoljavaju kao osobine po kojima se zemaljski čovek razlikuje od »životinje«. No, te tendencije još nisu tako jake da mogu od zemaljskog čoveka stvoriti savršenog čoveka. On još uvek u znatnoj meri živi u životinjskim životnim uslovima i zbog toga je primoran da u odgovarajućoj meri živi po principu »sila je pravda«.

72. Kao što smo već rekli, svetio zračenje stvaralačkog principa je kraće vreme delovalo na zemlji i već dalo odgovarajuće rezultate. Ti rezultati su, dakle, borba protivu životinjskog principa za koji je sila jedina pravda, i ta borba se pretvorila u sistem koji nam se u najjasnijem obliku javlja pod pojmom »država«, čiji krajnji rezultat, u vidu zakona i sudstva, ima za cilj da za svakog građanina važi princip »pravda je sila«. Dižava je, dakle, najočigledniji rezultat sadašnjeg svetlog zračenja »božjeg sh'aralačkog principa«. No, treba napomenuti da i pored toga što država nastoji da za svakog pojedinca vlada pravda, to je još uvek pitanje budućnosti, koje država na današnjem stadijumu ni izdaleka ne može da reši. Ona je , dakle, nemoćna pred životinjskim principima koje zemaljski ljudi primenjuju na tako širokom području, zbog čega u svom svakidašnjem životu još uvek, u odgovarajućoj meri, silu smatraju pravdom. Posledice toga su da javnost u velikoj meri traži silu, umesto pravde.

73. S obzirom da je za bića civilizacije vlast postala oličenje materijalnih vrednosti, a ove se vrednosti mere »novcem«, težnja za novcem postaje ideal u onoj meri u kojoj zemaljski ljudi još uvek žive u životinjskim uslovima. Prema tome, borba za opstanak zemaljskih ljudi je uglavnom borba za novac. U toj borbi za vrednosti ili za novac dolaze do izražaja životinjski nagoni koji u njima još uvek postoje, tj. tendencije da

4 0

silu smatraju pravdom i da jaki mogu iskorištavati slabe, ili da pametniji iskorištavaju manje pametne itd. Ovde je, dakle, država počela da interveniše, počela je da sprečava takvo iskorišćavanje i postala je najmoćniji faktor koji zauzdava najgore i najgrublje životinjske nagone.

74. Ali, s obzirom da se država može razvijati samo na osnovu iskustava ta se iskustva moraju i steći. Kad se pokaže da su stečena iskustva u suprotnosti sa važećim pravom i moralom, država donosi nove zakone i zabrane da bi sprečila ponavljanje loših iskustava. To, dakle, znači da državne vlasti stalno kaskaju za razvojem događaja.

75. Postoji, dakle, mentalni nivo gde zakon ili država još uvek ne mogu obuhvatiti materijalne događaje ili životne izraze koji se javljaju prerušeni pa tako većina ljudi još uvek ne shvata da su kao takvi suprotni istinskoj pravdi i moralu. Dakle, na tom nivou životni princip životinjskog carstva »sila je pravda« može dostići svoj potpun ili genijalni razvoj. Pošto se državna vlast toliko razvila da Štiti građane i bori se protiv prastarog, primitivnog načina sticanja bogatstva kao što su fizički napad, razbojništvo i pljačka pa razvoj životinjskih tendencija nije mogao tim putem naći zadovoljavajuće rešenje, već je morao tražiti rešenje drugim putevima, gde ljudi još uvek nemaju dovoljno iskustava pa zato ih i ne shvataju nemoralnim, tako da su zbog loga državne vlasti pred njima relativno nemoćne. Ti putevi su vremenom dobili čvrstu iskristalisanu formu koja je prerušena kao »trgovina«, ili »kupovina i prodaja« mogla da izraste u onom delu svakodnevnice zemaljskog čovečanstva koje nazivamo »poslovnim svetom«. U tom svetu je moguće prerušiti »pljačku« i »razbojništvo« u tako prefinjene mentalne ili inteligentne oblike, da neprosvcćenoj masi izgledaju kao sjajni moralni ideali, da se legalizuju i zakonom štite. Kasnije će, naravno, biti otkrivene, kada jedinke osete da to što se krije pod sjajnim plastom peče i boli. Iz ovoga se vidi da je trgovina, u stvari, prefinjena borba za materijalne vrednosti između zemaljskih lju­di. To je rat koji je prenet na drugi plan, ali su rezultati takvog rata isti kao i u običnom ratu: ruine, siromaštvo i ugnjetavanje za pobeđene, a bogatstvo, luksuz i vlast pobednicima. Svakodnevna borba za opstanak zemaljskih ljudi vremenom je, dakle, poprimila oblik trgovine.

76. »Trgovačkiprincip« je, dakle, postao osnova celokupnog nagona za samoodrža­nje zemaljskog čoveka. Ovaj princip vlada čitavim materijalnim svetom. Sve je trgovina. Nacije trguju, političke partije se formiraju prema trgovačkim potrebama, građani su prinuđeni da trguju; jer je i sam život postao trgovačka roba. Život se kupuje i prodaje. S obzirom da se čitava stvarnost prema kosmičkim zakonima može održati jedino ako se svaka vrednost plaća odgovarajućom protivvrednošću, trgovački princip je u svojoj najdubljoj analizi plemenite i kosmičke prirode. On postaje nečist i društveno štetan samo onda kada se izrodi na takav način da velikim grupama zdravih i za život sposobnim jedinkama društva uskrati mogućnost da određenu vrednost plaćaju

4 1

odgovarajućom protivvrednošću, ili tamo gde se velikim grupama jedinki omogućuje da sebe »otkupe« od ovog božjeg principa. Takvi će odnosi uvek vladati tamo gde se nešto plaća cenom koja ne odgovara stvarnoj vrednosti, svejedno da li se radi o »ceni više ili manje vrednosti«. U oba slučaja stvara se višak, ali u prvom slučaju taj višak pripadne prodavcu, a u drugom kupcu. Taj višak je besplatna roba ili »nešto« za što se nije dalo »ništa« i zbog toga mora, kao što ćemo dalje videti, u slučajevima kada postaje »privatna svojina« kupca ili prodavca, stvoriti odgovarajući manjak u ukupnoj ekonomiji sveta. I što se češće dešavaju ovakva pogoršanja svetske ekonomije, sve se veći dugovi gomilaju, a time i veće nagomilavanje neplaćenih dobara. Ta nagomilava-nja su, dakle, to što nazivamo »privatnim bogatstvom«. Ovde se ne misli na posedovanje svakodnevnih životnih potrepština kao što su hrana, odeća i stan, jer se ove stvari ne mogu smatrati bogatstvom sve dok ne pređu granicu neophodnog i lime postanu suvišne. Ako, na primer, jedna osoba ima u svojoj garderobi 40 pari odela, a neophodan broj je 4 onih 36 pari predstavlja bogatstvo. Ali pošto je tih 36 pari odela u stvari višak za dotičnog, predstavljaju bogatstvo bez vrednosti pošto su kao »privatna svojina« nedostupna ostalom delu društva. Isto važi i za osobu koja, na primer, ima 100.000 kruna godišnjih prihoda, dok za njen zdrav i u kosmičkom smislu normalan način života u istom periodu nije potrebno više od 5.000 kruna. Ostalih 95.000 kruna su za dotičnu jedinku u kosmičkom pogledu nepotreban kapital, dok istovremeno kao privatna imovina predstavlja odgovarajući manjak u društvenoj kasi. Ovde se može staviti primedba da to privatno bogatstvo svejedno koristi društvu, pošto će time dotična osoba eventualno obezbediti hleb i posao za više svojih sugrađana. Na ovo se može odgovoriti da sve što na ovaj način koristi društvu, naravno, treba odbiti od privatnog bogatstva koje se sastoji isključivo do onoga što se direktno javlja kao nepotreban višak.

Uostalom, istina je da jedinka koja poseduje veliko privatno bogatstvo može obezbediti hleb i posao mnogim svojim sugrađanima. Ali, pošlo je neobično da bogataš ima za cilj da svojim bogatstvom obezbeduje posao radnicima, već je pre obrnuto: da radnike smatra »nužnim zlom« ili neizbežnim sredstvom za održavanje i uvećavanje bogatstva, - dakle, samo kao »izdatak«, koji se mora, kao i svi ostali izdaci, svesti na najmanju moguću meni, - deo koji ide dništvu u vidu hleba i posla je samo mali procenat privatnog bogatstva. Evo jedan primer: neki čovek ima 10 radnika u svojoj službi. Zahvaljujući njihovoj sposobnosti i radnoj snazi on je u stanju da završi posao koji mu donosi prihod od 150.000 kruna godišnje. Od toga radnici dobiju platu 5.000 kruna svaki. Na porez, takse i druge tekuće troškove odlazi 30.000 kruna. Za zdrave i prirodne životne potrepštine dotičnog dovoljno je 5.000 kruna (gledano sa kosmičkog stanovišta, naravno). Ukupni izdaci su, dakle, 85.000 kruna. Ako se ta suma oduzme od prihoda ostane višak od 65.000 knma, koji je kao »privatno bogatstvo« poslodavca izgubljen za ostalo dništvo. Dakle, to znači da je on uz pomoć onih deset saradnika uspeo da smanji društveni kapital za 65.000 kruna, tj. da ostale članove društva učini za 65.000 kruna siromašnijim. Da bi obezbedilo hleb i posao za deset svojih

4 2

članova društvo mora, dakle, da plati 65.000 kruna kao zahvalnost poslodavcu. Kada bogataš »daje hleb i posao drugim ljudima«, to on ne čini besplatno, već to košta društvo ogromne sume, sume koje društvo ponekad ne može da plati. Rezultat toga bude, kao što ćemo kasnije videti, »nestašica«. Sve što prema ovom primeru dolazi kao »višak« i postoji kao »privatno bogatstvo« je, dakle, zahvalnost koju dntšn'o mora da plaća bogatašima da bi ostali članovi društ\>a mogli da zarade nešto malo najvažnijih potrepština za život. Proizvod koji je poslodavcu iz gornjeg primera stvorio višak, društvo je, dakle, moglo da dobije za 65.000 kruna jeftinije. Svaki takav višak, bilo da je veliki ili mali, znači opterećenje više za društvo. To daje poslodavcu ekonomsku moć koja mu omogućuje da učenom još više smanji obavezna davanja društvu u obliku »plata radnika« i »poreza«, što ga čini još bogatijim i tako dalje. Takav je opšti princip u sadašnjem poslovnom životu, a samim tim i u nagonu samoodržanja zemaljskih ljudi, zato nije teško razume­ti što se ljudi dele u dva sasvim suprotna tabora: jedni koji su nagomilali društvena dobra kao »privatnu svojinu« ili »bogatsh'O« i drugi koji ne poseduju ništa.

S obzirom da ova dobra predstavljaju ekonomsku moć, tabor koji je prigrabio društvena dobra predstavlja najveću materijalnu snagu i u stvarnosti se javlja kao »vlast kapitala«. A pošto ovaj drugi tabor koji ne poseduje ništa čine široke mase, on predstavlja pravo društvo. Svojom brojnošću ovaj tabor takode predstavlja snagu, iako je daleko slabiji od »fmansijske moći«. Te snage, u stvari, predstavljaju buduću društvenu vlast ili »državnu vlast« koja se nalazi tek u stadijumu klijanja.

11. Pošto predstavnici ekonomske moći poseduju ekonomska dobra, tj. sredstva za život, ostali deo stanovništva je prinuđen da ih od njih kupuje. Ali vlasnici ovih sredstava za život nisu zainteresovani za trgovinu koja ne uvećava njihovo bogatstvo, što se može poslići jedino, kao što nam je gornji primer pokazao, naplaćivanjem cena većih od stvarne vrednosti. S obzirom da druga strana kao sredstvo plaćanja za sredstva neophodna za život može da ponudi jedino svoju snagu ili svoj rad, a prodavač traži obavezno »višu cenu«, rezultat takve trgovine mora biti da predstav­nici ekonomske moći kupuju svaki rad po »ceni ispod stvarne vrednosti«, a sredstva za život prodaju isključivo po »ceni iznad stvarne vrednosti«. Neizbežan rezultat ovoga je da se ekonomska dobra gomilaju u jednom društvenom taboru, dok istovremeno nestaju iz drugog tabora, što, naravno donosi izobilje, preterano uživanje hrane i dangubu u prvom, a siromaštvo, glad i ropstvo u drugom taboru. Ali ako siromaštvo, glad i ropstvo vode u propast, znači da ove činjenice dokazuju da jedan deo društva upropašćuje drugi deo društva. A to znači da društvo u celini uništava samo sebe. Sve što se podrazumcva pod pojmom bogatstvo, preterano jelo i besposličenje čini, dakle »sreću« koja se može postići jedino po cenu propasti društva.

78. Ali pošto je život po svojoj božanskoj prirodi uzvišen iznad propasti, društvo ne može umreti; jedino sistem može propasti. Sadašnji društveni sistem je, dakle, na »umom«, sam sebe uništava. To se jasno vidi iz opšteg principa sadašnjeg društvenog

4 3

uređenja prema kojem je svaki čovek koji dođe na svet, ukoliko nije nasledio neko bogatstvo, ugnjetena osoba, jedinka koja je u stvari podanik ili rob vlasti kapitala, koja mora »skupo« da plaća svoju egzistenciju ili svakodnevnu potrebu sredstava za život. A pošto sav život teži slobodi i svetlosti, svaki oblik ugnjetavanja stimuliše borbu za skidanje jarma. I kao prvo sredstvo u borbi protivu materijalnog ugnjetavanja zemaljskih ljudi biće, dakle, »novac«. Novcem se čovek može otkupiti iz ropstva i ugnjetavanja vlasti kapitala. Za to »novac« postaje najvažnija ili glavna stvar u svesti zemaljskih ljudi. Što više novaca ima utoliko je čovek slobodniji, utoliko se više penje na materijalnoj rang lestvici i utoliko više poštovanja, ugleda i časti dobija. Posedovati bogatstvo postalo je, dakle, ideal zemaljskih ljudi. I kao posledica toga sva nastava i vaspitanje su usmereni na to da stvore jedinku što sposobniju za borbu u ostvarivanju materijalne dobiti. Sposobnost sticanja novca postala je, dakle, životni uslov u nagonu za samoodržanje zemaljskog čoveka, pošto je to za sada zaista jedini način da se zemaljski čovek može osloboditi siromaštva i ugnjetavanja. Ali ako je opšte prihvaćeni cilj svih ljudi da postanu kapitalisti, cilj kojem je podređeno celokupno vaspitanje zemaljskih ljudi, onda se ništa ne može zameriti onima koji su već postigli taj cilj. Ovo tim pre što uglavnom sticajem okolnosti, a ne svojim dobrovoljnim odrica­njem od materijalnih dobara, današnji protivnici kapitalista i sami nisu među kapitali­stima. Da su i sami imali iste povoljne uslove kao kapitalisti i oni bi danas bili isto tako bogataši. Ali, ako uslovi za to leže u vaspitanju i životnim okolnostima, to znači, dakle, da leže u religioznom i moralnom kvalitetu jedinke, što će reći da je to problem koji se može rešavati jedino u skladu sa postepenim razvojem čitavog društva. Prema tome ne bi ništa pomoglo ni kad bi se nosioci ekonomske moći odrekli svojih materijalnih dobara ili kad bi sva bogatstva odjednom bila podeljena jednako svim članovima društva. U toku jednog dana bi se stanje vratilo na staro: veliki broj ljudi bi bio ruiniran, dok bi drugi postali bogati i dobrostojeći. Osnovni razlog tome je, dakle, što celokupno zemaljsko čovečanstvo još uvek nije preraslo životinjsko carstvo. I u onoj meri u kojoj se još uvek nalazi u životinjskom carstvu ono mora da ispoljava tendencije i manifestacije životinjskog carstva i da ispunjava njegove životne uslove. Zbog toga se ne može bacati krivica na sadašnje društveno uređenje, ne može se optužiti ni državna vlast, ni vlast kapitala, ni bogataš ni siromah, ni prestupnik ni sveštenik; jer društveno uređenje ne može ni u kom slučaju biti izraz višeg stepena razvoja od onoga do kojeg je stigla prosečna svest zemaljskog čovečanstva. / kao što se ne može tražiti od četvorogodišnjeg deteta da se ponaša drugačije nego onako kako se ponašaju četvorogodišnjaci, a osmogodišnje dete da čini ono što čine osmogodišnjaci, tako se ne može zahtevati ni od celog zemaljskog čovečanstva da ispolji sliku višeg stepena razvoja od onoga do kojeg je stiglo, / čiji jasan izraz su njegovi sadašnji uslovi života i drušn>eno uređenje. Ako su društveno uređenje ili životni uslovi takve vrste da stvaraju nezgode ili čak i bol, to ne znači da su u suprotnosti sa božjim planom sveta ili sa pojmom »sve je veoma dobro«, jer je isto tako prirodno da zemaljsko čovečanstvo koje se u svom razvoju nalazi na prelazu iz životinjskog u ljudsko carstvo mora da

4 4

prođe kroz sve faze i zone iskustva između ta dva carstva i time postane doraslo za stvar­nost pravog čoveka, isto kao što je prirodno da svako dete koje se rodi mora da prođe sve faze detinjstva i da stekne iskustava da bi doraslo za običnu stvarnost. Malo dete koje još ne zna da je opasno dodirnuti golim rukama vrelu peć, uhvati je i opeče se. Isti je slučaj sa zemaljskim čovečanstvom. Njegovo društveno uređenje i životni uslovi su upravo dokaz da se nalazi u zoni u kojoj se na mnogim stvarima »opeklo«, tj. saznalo da je na tom mestu trebalo drugačije da postupi. Da je čitavo zemaljsko čovečanstvo na putu da dođe do takvog saznanja, zavisi upravo od bolova i patnji koje su izazvali pogrešni postupci koji se sasvim mogu izraziti životinjskim životnim principom: »svako je sebi najpreči« ili »radije uzimati nego davati«, što je glavni princip u nagonu za samoodržanje zemaljskog čoveka.

79. Društvo zemaljskih ljudi je počelo, dakle, da uviđa da fizička sila i uništenje svakog otpora, bez obzira da li je opravdan ili nije, ne može više biti osnova za postizanje i očuvanje trajnog mira na zemlji. Naprotiv, ako je fizička sila nerazdvojivo vezana za pravdu u stanju je da spreči svaki oblik nemira, rata i ubijanja. Znanja koja zemaljski ljudi stiču mračnim iskustvima stimulisače ih da spoje fizičku silu sa istinskom pravdom i moralom, to jest sa samim zakonom postojanja. Veliki mir se može postići isključivo sjedinjavanjem pravde i sile, i u meri u kojoj zemaljski ljudi budu uspeli da ujedine istinsku pravdu sa silom, u toj meri će bili ostvaren mir na zemlji.

80. Borba zemaljskih ljudi da silu podvrgnu pravdi počela je onda kada je na zemlju počelo da deluje svetio zračenje »božjeg stvaralačkog principa«, a od sad će, zbog sadašnjih iskustava čovečanstva i zbog novog svetskog impulsa, početi da se razvija veoma brzo, tempom koji je nekoliko puta brži od dosadašnjeg.

Ova borba vodi poreklo od životinjskog nagona za samoodržanje, prema kojem je »svako sebi najbliži«, pre svega zato što u životinjskom carstvu ne postoji nikakav drugi princip zaštite. U životinjskom carstvu, kao što smo već rekli, ne postoji pojam pravde. Ovde sila neprikosnoveno vlada. Bića koja su imala najbolje odlike i najbolje opremljena za borbu pobeđivala su i postajala gospodari nad drugim bićima u životinjskom carstvu. Ova bića su bila prastari preci današnjih ljudi, njihovi »Adam« i »Eva«. Oni još nisu mogli razlikovati »dobro« od »zla«, već su bili sasvim prožeti idejom da je »svako sebi najbliži«. Ta ideja je u dotičnoj zoni zakon postojanja, koji oni nisu mogli da prekrše, jer za to nisu bili dovoljno zreli, zato su živeli »rajski«, to jest u skladu sa zakonima svoga carstva. I pošlo je to carstvo bilo životinjsko carstvo, ono je za sve njih predstavljalo »Edenski vrt«.

81. No, pošto Svevišnji prema večnim zakonima neprestano vodi sva bića napred i naviše ka sve većoj svetlosti i savršenstvu, prastari preci čovečanstva čuli su njegovu poruku. Ona je u obliku svetlog zračenja »božjeg stvaralačkog principa« ozračila sva bića. Tada je »svetlost pravde« prvi put osvetlila zemlju i prvi »Adam« i »Eva« ugledaše

45

sebe u toj svetlosti i videše da su »goli«. To što su videli bio je prvi zračak jednog carstva koje nije bilo od ovoga sveta. Ali taj zračak ili to prvo razlikovanje »sile« od »pravde«, učinilo je da po prvi put shvate kao »greh« svoj ukorenjeni životinjski način života, odnosno princip »sila je pravda«. U životinji se, dakle, javio »začetak čoveka«. Tim preobražajem počele su sve nedaće ili njihov nesklad sa carstvom kojem će pripadati još mnoge vekove. Kod životinje su, dakle, počeli da se javljaju prvi slabi oblici »ljudske« svesti. A pošto ta svest stalno raste, to znači da se »Adam« i »Eva« sve više udaljavaju od harmonije životinjskog oblika svesti. Oni su na putu iz »Edenskog vrta«. Ovo iseljavanje ili »isterivanje« iz »raja« u svojoj najdubljoj analizi predstavlja razvoj ovih bića od životinjskog carstva u carstvo čoveka, a na sličan način se može »prvi greh« identifikovati kao sukob svih njihovih tendencija nasleđenih iz životinjskog carstva sa rastućim ljudskim tendencijama. Ova bića koja su na putu iz životinjskog carstva zajedno predstavljaju, dakle, zemaljsko čovečanstvo. Prema tome zemaljsko čovečanstvo je danas, kao što je uvek i bilo, na putu iz »raja«, to jest napušta stanje životinjske sreće.

82. No, kako se ukorenjeni životinjski način života i nagon za samoodržanjem ovih bića, pod uticajem rastućeg svetlog zračenja »božjeg stvaralačkog principa« sve više sukobljavao sa njihovim promenjenim duševnim stanjem i time »prvi greh« bivao sve veći, počele su da degenerišu i njihove mogućnosti za ispunjavanje ili pridržavanje zakona životinjskog načina života. Sa tom degeneracijom su nastupile njihove prave muke. Izgledalo je kao da je »prokletshv« palo na zemlju. I pošto ovo promenjeno biće nije više težilo životinjskom načinu života već nekom drugom idealu, nastao je nesklad između životinjskih i početnih ljudskih životnih izraza, - nastalo je »neprijateljstvo između semena zmije i ženinog semena«. Ovo »neprijateljstvo« će na kraju pomoći čoveku da »zgazi glavu zmije« to jest da u potpunosti savlada životinjsku svest u sebi. Ali će ga zato zmija »ujesti za petu«, što znači da je nemoguće dobiti pobedu bez patnji i bola. Degeneracijom bivaju uništene životinjske osobine jedinke, tj. »ujedena peta« koja je jedinku uzdigla do najviših vrhova životinjskog carstva, tj. do vrhunske genijalnosti za dostizanje najviših životinjskih pojmova veličine. Zbog toga je čovek, sa životinjske tačke gledišta, hrom. On više nije prava životinja, ali nije ni potpuno razvijen čovek. To je ranjeni begunac između dva carstva, koji se momentalno nalazi na »ničijoj zemlji«. On je beskućni sin božji.

83. Dakle, stanje koje zemaljski čovek momentalno preživljava nije »rajsko«. Najveća materijalna sreća koju može dostići jeste bogatstvo i luksuz, ali s obzirom da se ta sreća može postići samo i jedino po cenu siromaštva, bede i nevolje drugih bića ona neizbežno dovodi do mržnje, kriminala, štrajkova, lokauta, revolucija, rata i ubijanja što predstavlja nesreću za čitavo ljudsko društ\'o, postaje nepobitan dokaz nesavršenog društvenog uređenja koje čini da »čovek« u velikoj meri mora još uvek »jesti hleb svoj u znoju lica svoga«. No, to je samo jedna strana propasti ili degeneracije životinjskog carstva, koja zajedno sa onom drugom stranom, koja se javlja u obliku seksualnih

46

abnormalnosti, nesrećnih brakova, neodgovornosti i neverstva primorava »ženu« da u sve većoj meri »s mukama rađa decu svoju«. »Prokletstvo« u vidu degeneracije ili propasti životinjskog carstva spustilo se, dakle, na društvo zemaljskih ljudi.

84. Stanje u kome se nalazi zemaljsko čovečanstvo u mnogome liči na »mrak«. Ovaj mrak je rezultat »prvog greha«, to jest životinjskih osobina u početnoj fazi nastanka zemaljskog čovečanstva. U drugoj fazi ovaj rezultat postaje izrazitije prirode pošto razvija sve veća znanja o »dobru« i »zlu«. U svojoj najdubljoj, tj. kosmičkoj analizi »prvi greli« je »jedenje sa drveta znanja o dobru i zlu«. S obzirom da »prvi greh« znači upravljati se prema životinjskom životnom principu, ovaj se princip javlja kao »divo znanja«. Manifestovati principe »sila umesto pravde«, »radije uzimati nego davati«, živeti prema motu »svaki je sebi najbliži«, ili druge izraze životinjskog životnog principa mogu se uporediti sa »jabukama« koje su pojavom svetlog zračenja stvaralačkog principa postale »zabranjeno voće«, koje, ako se jede na početnom stadijumu ovoga principa, dovodi do »isterivanja« iz harmonije i sreće na kojima počiva životinjsko carstvo.

. 85. Prema tome životinjsko carstvo je »Edenski vrt« iz kojeg se mora »isterati« životinja koja je počela da postaje čovek. To »isterivanje«, međutim, nije nikakva »kazna«, već se, naprotiv, javlja kao vrhunski izraz večne ljubavi koja stoji u osnovi svega. Iz te ljubavi proističu svi večni zakoni prema kojima se sva živa bića vode napred i naviše da mogu doživljavati sve lepše i savršenije oblike postojanja. Nije postojalo nikakvo drugo sredstvo kojim bi se živa bića koja žive u životinjskoj harmoniji i sreći, to jest u »Edenskom vrtu«, mogla naterati da napuste to stanje i da nastave razvoj ka većoj svetlosti i savršenstvu. Jedino sredstvo bilo je: pustiti jaču svetlost jednog višeg carstva da sija u životinjskom carstvu. To više carstvo je »carstvo pravog čoveka«, i njegova svetlost koja obasjava zemlju može se prepoznati kao »glas Boga Oca« ili kao svetio zračenje »božjeg stvaralačkog principa« usmereno prema »Adamu« i »Evi«.

86. Slabija svetlost u poredenju sa jačom svetlošću liči na mrak. Isto tako i svetlost, tj. oblik svesti životinjskog carstva u poredenju sa jačom svetlošću ili oblikom svesti carstva čoveka izgleda kao mrak ili nesavršenost. I u meri u kojoj jedinke počinju da osećaju ili da doživljavaju oblik svesti ljudskog carstva, ono postaje ideal za sve njih. Uporedo s tim u njima raste težnja za tim carstvom, dok se istovremeno u odgovarajućoj meri javlja antipatija prema životinjskom obliku svesti. S obzirom da ova čežnja i antipatija deluju kao pokretačka snaga u preobražavanju bića od životinje u čoveka, a ovo preobražavanje je »progonstvo iz raja«, to u stvari znači da ovde nije reč o progonstvu u pravom smislu, jer se može izvršiti jedino po sopstvenoj želji i slobodnoj volji jedinke. Mrak koji takvo »progonstvo« nosi sobom nije uopšte »pro­kletstvo«, već se u kosmičkom pogledu može tretirati kao škola koja će jedinki obezbediti kvalifikacije potrebne za život u skladu sa zakonima ljudskog carstva, da bi

47

se kasnije mogla pojaviti kao biće koje pripada tom carstvu, to jest da se pojavi kao »čovek božji«.

Ova »škola« ponekad izgleda bolna, jer u kosmičkom pogledu mora da deluje i kao »signal za opasnost«. To je »zvono koje zazvoni« kad jedinka pode stranputicom, i što se jedinka više udaljava od prirodnog puta, tim jače »zvoni« zvono.

Svaki bol na ovome svetu, kako fizički tako i duševni u kosmičkom pogledu pred­stavlja najbolje sredstvo zaštite živih bića. To je zaštitna ograda koja čuva jedinku da ne padne u večnu provaliju smrti. Bez pomoći koju predstavlja bol ni jedna jedinka ne bi mogla živeti u večnom postojanju. Ni jedno zalutalo biće se ne bi moglo vratiti na pravi put, već bi stalno nastavilo da luta, što bi bilo jedno večno mirovanje. Jer, bez bola nema ni kontrasta u životu, a bez kontrasta ne bi život mogao doći do izražaja, ne bi postojao put ka savršenstvu, ne bi bilo razvoja niti doživljavanja stvarnosti. Opšta ravnoteža onemogućavala bi svaki oblik kretanja i večna smrt bi nastupila umesto živo­ta. Samo zahvaljujući bolu suprotnost ovome stanju je činjenica. Život je gospodar smrti, a bol je božji blagoslov.

Bol je putokaz ka Bogu, ka istini i životu.

87. Pre nego što je na zemlju doprlo svetio zračenje »božjeg stvaralačkog principa« zemaljsko čovečanstvo je živelo, dakle, u »zoni mentalnog raja«, ali nosilac ove zone u njenom najčistijem obliku bilo je tamno zračenje istoga principa i zato životinjski nagon za samoodržanje ili ispoljavanje života na životinjski način nije bilo »greh«, već »herojstvo« i »ideal«. Ova zona nije aktuelna ovde u uvodu, ali mi ćemo se ponovo vratiti na nju u knjizi Livets bog. Sada moramo preći na opis kratkog pregleda smernica prema kojima će razvoj izvesti zemaljsko čovečanstvo iz ostatka životinjskog carstva, u kojem se još uvek nalazi, i dovesti ga do stvaranja »carstva pravog čoveka« na zemlji i time ukloniti prepreke koje stoje na putu da to carstvo postane »od ovoga sveta«. Ukazaćemo takode i na puteve koji vode u »novi Edemski vrt«, ili opšt\ mir na zemlji.

88. Sa svetlim zračenjem »božjeg stvaralačkog principa« na zemlji je počela da se javlja nova snaga, jedan novi oblik energije. Ta nova snaga je bila novi izdanak »ljubavi«. I pošto je vremenom ta energija počela da vrši sve veći uticaj na jedinke, život je za njih počeo da dobija drugačiji smisao koji više nije bio samo »nagon za samoodržanje«, jer pored tog nagona počelo je da se javlja interesovanje za pravo na život drugih bića. To interesovanje je, naravno, bilo previše slabo ili e lementarno u poredenju sa nagonom za samoodržanje. Ali, vremenom, kako su ga u određenim vremenskim razmacima spasitelji pothranjivali rastućim i sve jačim impulsima svetlog zračenja stvaralačkog principa, ovo interesovanje je postalo faktor koji je mogao da okupi mnoge jedinke. Od njega su stvoreni religija i moral. To okupljanje se vremenom razvilo u velike verske zajednice koje sada postoje širom sveta. Svaka takva verska zajednica se zasniva na predstavama najviših ideala svojih pristalica. Vrsta i karakter

4 8

toga idealizma su izraz najvišeg dostignutog standarda u razvoju njegovih pristalica u određenom momentu i zato se mora menjati s obzirom da standard postaje savršeniji. A pošto svetio zračenje »božjeg stvaralačkog principa« daje inspiracije i vodi taj idealizam, on postaje u odgovarajućoj meri sve više izraz pojačanog »interesova-nja jedinke za pravo na život« drugih bića ili »ljubav prema bližnjem«.

89. Pre nego što su pronađena moderna saobraćajna sredstva, komunikacija medu kontinentima je bila skoro nemoguća ili vrlo teška i zbog toga su ljudi na raznim kontinentima živeli odvojeno i nezavisno jedni od drugih. S obzirom da svakodnevna borba za opstanak nije bila sasvim istovetna na raznim kontinentima, ni iskustva živih bića nisu bila istovetna, što je sa svoje strane neizbežno moralo dovesti do toga da shvatanja zemaljskih ljudi po pitanju morala i ideala na raznim kontinentima moraju biti drugačija, t j . međusobno se razlikovati. Tako je svaki kontinent dobio poseban oblik religije, svoje ideale i moral. Vremenom, kako se svetio zračenje pojačavalo, najrazvijenije religije su usmerile svoje napore ka »internacionalizmu«, i pristalice dotičnih religija su počele da gaje shvatanje da će se upravo njihova specijalna religija razviti i da će obuhvatiti sve narode, dok su druge religije tretirane kao »paganske«, a njihove pristalice kao »nevernici«. Ali s obzirom da je samo najdublje jezgro ideja u ovim religijama bilo univerzalne ili internacio­nalne prirode, dok su spoljna forma ili prilagođenost bili isključivo vezani za taj specijalni narod kod koga je nastala, takva religija nije nikada mogla potpuno zadovoljiti neki drugi narod. Za to su i tzv. »svetske religije« međusobno u oštroj suprotnosti i ni jedna od njih ne može ispuniti uslove koji su apsolutno neophodni za religiju koja bi mogla biti specijalna religija za ceo svet, to jest za zemaljsko čovečanstvo u celini. Ali, s obzirom da sve one gaje međunarodne ideje i tendencije, svaka od njih utiče na zemaljsko čovečanstvo da teži jedinstvu, da teži »jednom stadu i jednom pastiru«. Sve verske organizacije, zajednice i religije mogu se uporediti sa pojedinim razbacanim delovima jedne nebuloze koja se polako zgušnjava, da bi na kraju postala jedno čvrsto telo. Takvo čvrsto telo će postati apsolutno udruženje celokupnog zemaljskog čovečanstva u jednu religiju.

90. Religija koja će moći u sebi da koncentriše interese čitavog čovečanstva mora da daje inspiracije kako najistaknutijim predstavnicima nauke, tako i predstav­nicima najprimitivnijeg neznanja. Ona mora da pruži nepogrešiva objašnjenja za sva iskustva i doživljavanja kako na Zapadu, tako i na Istoku. Ona mora da zadovolji potrebe svih naroda. Prema tome religija koja mora da ispuni sve ove ogromne zahteve ne može da bude lokalne prirode. Ona ne srne da ima u vidu jedan određen narod, jednu određenu nauku, ili neko specijalno područje iskustava. Ona ne srne da bude pristrasna bilo prema kome ili prema čemu. Ona mora ostaviti otvorene sve mogućnosti za razvoj. Tak\>a religija ne može biti samo internacionalne, već i univerzalne prirode. Ona ne srne da bude samo predstava o istini. To mora da bude sšnia istina. Inače ne bi bila dugog

4 9

veka. Bila bi snaga koja razjedinjuje umesto da ujedinjuje. Unosila bi razdor između svojih pristalica i »protivnika«. Pravila bi razliku između »vernika« i »nevernika«, između »spašenih« i »izgubljenih«. Delovala bi protiv svojih sopstvenih zadataka i stvarala bi nacionalizam umesto internacionalizma, stvarala bi sebičnost umesto nesebičnosti i time bi postala izvor nemira umesto da bude osnova za ostvarenje težnji zemaljskih ljudi za stvaranjem trajnog mira. Religija koja će u sebi moći da okupi u »jedno stado« sve rase, nacije i verske zajednice razjedinjenog čovečanstva mora da predstavlja realitet koji je apsolutno isti za sve ljude, bez obzira na to da li pripadaju beloj ili obojenoj rasi, da li su primitivni ili kulturni ljudi. Ona mora obezbediti svakome mesto koje mu pripada u božjem planu sveta i time učiniti da sve bude razumljivo i da svi budu razumljivi Takva religija ne može biti konstruisana, već mora da bude »sopstvena religija života«, (vidi član 15) odnosno sama večna istina bez ikakvog vela tajni, to moraju biti znanja na osnovu svih stečenih iskustava o večnim zakonima života i najvećim problemima sveta, odnosno o božjem planu sveta. Tako čvrsto ubeđenje o najvišim realitetima života koje u sebi može da okupi i ujedini sve interese zemaljskih ljudi i time postane osnova čvrsta kao stena na kojoj će počivati buduće carstvo ljudsko. To ne srne da bude mit, legenda, pretpostavka ili teorija; nekakva kombinacija dogmi i tradicija. To ne može biti uverenje koje je steklo popularnost zato što je budističko, muhamedansko ili hrišćansko. To ne može da bude ni ubeđenje koje je postalo popularno zato što je istočnjačko ili zapadnjačko, zato što je evropsko ili američko, zato što je materijalističko ili religiozno. To može da bude samo takvo uverenje koje je steklo popularnost zato što se zasniva na analizi činjenica, što ima korena u svakodnevnom životu i praktičnim iskustvima svih zemaljskih ljudi. Duhovni realitet koji će okupiti sve narode na zemlji u »jedno stado« ili u jednu celinu ne može da bude vera, već mora da bude stvarno doživljavanje Boga. To mora biti lično viđenje večnoga Oca. Kao što je čovek naučio da doživljava dan i noć, leto i zimu, more i kopno tako mora da nauči da doživljava jedinog velikog Boga, jedinog velikog »Pastira«. Jedino u takvom doživljavanju leži sva mudrost, sreća i har­monija. Jedino takvim doživljavanjem će svetski mir moći da stupi u sfere zemlje i da se stvori božansko carstvo pravog čoveka. Doživeti Boga to znači doživeti njegove manifestacije, a njegove manifestacije možemo studirati proučavajući svakodnevnu stvarnost ili doživljavanje života živih bića. A jedinka nema mogućnosti da doživljava svakodnevnu stvarnost sa svim njenim pojavama tzv. »zločinima«, ubijanjima, ratovima, nesrećama, siromaštvom, bedom i bolestima, kao i sa svim njenim svetlim stranama koje su identične sa manifestacijama Boga, sve dok ne sagleda pravi identitet, mesto i cilj ovih pojava u božjem planu sveta i time uvidi da one imaju božansku misiju, da vode božanskom i uzvišenom cilju, i da su sve te pojave bez izuzetka u tesnoj vezi sa pojmom »sve je veoma dobro«. Steći takve sposobnosti da se može sagledati život iz jedne tako velike i uzvišene perspektive iz koje postaje vidljiv čitav plan sveta, postaje znanje, to predstavlja, dakle, te zajedničke duhovne interese, apsolutno jedinu religioznu osnovu na kojoj se svi zemaljski ljudi mogu ujediniti u jedan narod, u jedno carstvo i »jedno stado«.

5 0

91. Duhovna osnova na kojoj se mogu okupili svi zemaljski ljudi ne može, dakle, bili religiozno verovanje, već religiozno znanje. Kao što za sve ljude na svetu dva i dva jesu četiri, tako mora i najviša i najvažnija analiza života biti internacionalne prirode, što će reći ista za sve ljude. Sve dok to ne bude, sve dok katolici veruju da je svemir katolički, muslimani da je islamski, budisti da je budistički, a Jevreji da je jevrejski itd., to samo dokazuje da se religija ovih kategorija ne zasniva na znanju, već da se isključi­vo zasniva na predstavama koje karakterišu želje i potrebe dotičnih naroda; jer bi u protivnom, kao što je rezultat dva plus dva, bila internacionalnog karaktera. Apsolutno znanje ili nauka, što će reći analiza činjenica ne može biti nacionalne ili subjektivne prirode, jer u tom slučaju to ne bi bilo stvarno znanje, već samo pretpostavka ili predstava o eventualno postojećim činjenicama. Ako bi postojale jedinke koje bi, na primer, verovale da dva i dva jesu tri, pet, šest ili sedam itd., ni jedan od tih odgovora ne bi bio naučan, već bi to bile samo subjektivne pretpostavke o prirodi i o postojanju pravog odgovora. To bi bio dokaz nedostatka obdarenosti na dotičnom području, stanje koje bi moralo da se menja proširenjem i pretvaranjem ovih pretpostavki u naučan i tačan odgovor, čime bi se došlo do broja četiri. Dok su ostale cifre bile izraz subjektivnih predstava i morale su se menjati, broj četiri je u datom slučaju analiza stvarnog stanja i ne može se menjati. Dva i dva su četiri u ćelom svemiru i za sva vremena, dok se ovi drugi gore navedeni odgovori javljaju samo u izvesnom specijalnom području svesti koje se odlikuje neznanjem. I kao što se shvatanje o rezultatu dva plus dva mora menjati sve dok je to samo pogrešna i nepotpuna predstava, tako se moraju menjati i shvatanja zemaljskih ljudi o misteriji života ili o večnoj istini sve dok su nepotpuna i pogrešna. Ta shvatanja se mogu još uvek u velikoj meri uporediti sa verovanjem da dva i dva jesu tri, pet, šest ili sedam itd., i zato će se neizbežno pokazati da su to bile samo subjektivne, nepotpune predstave o istini ili o stvarnom rešenju zagonetke života. Svaka takva predstava je postala religija onih naroda čijim shvatanjima je odgovarala. Za to je taj facit za jedne katolički, za druge budistički itd., već prema mogućnostima shvatanja dotičnih jedinki. No, kao što stx'arni rezultat od dva plus dva ne može da bude subjektivan, da bude katolički, muslimanski itd., tako ne može ni stvarna analiza najviših zakona života ili večna istina da bude subjektivna, istočnjačka ili zapadnjačka. Večna istina ili apsolutna analiza života je ista u ćelom univerzumu, istovetna za sve, bez obzira na njihove pred­stave ili pretpostavke o njoj, bez obzira da li je poznaju ili ne. To je ta večna i nepromenljiva analiza istine, taj facit celokupne manifestacije života, vibracije i kretanja koje svi zemaljski ljudi, svi narodi sveta treba da upoznaju i da prihvate. Jedino ona u sebi sadiži stabilnost neophodnu za stvaranje mira medu celokupnim zemaljskim čovečanstvom iza usmeravanje duhovnog razvoja čitave planete prema večnim regionima, prema najvišim vrhovima ljubavi, života i sreće.

92. Svaka osmišljena radnja koja ima određeni cilj može se označiti kao »normalna« radnja, a svaka besmislena radnja koja je bez cilja može se označiti kao

5 1

»nenormalna« radnja. Ovo nam može poslužiti kao mera pomoću koje možemo odrediti da li je jedno shvatanje stvarnosti ili poznavanje misterije života apsolutna, nepromenljiva analiza večne istine, ili je samo takvo objašnjenje koje nas ubeduje da dva i dva jesu tri, pet, šest itd. Ako nam taki'o znanje otkriva vibracije, kretanja i manifestacije koje su sasvim besmislene ili bez ikakvog cilja i time nam otkrivaju neplansko područje stvarnosti, to je samo znak da takvo shvatanje nije realna, nepromenljiva analiza stvarnosti. To može biti samo jedna predstava koja će morati da ustupi mesto analizi realnih činjenica, odnosno stalno rastućim stvarnim znanjima o životu, a gde uopšte ne postoje besmislene manifestacije, kretanja ili neplanska područja. Tamo će se, naprotiv, pokazati da je sve apsolutno osmišljeno. Tamo funkcioniše svaki posebni realitet potpuno u skladu sa ostalim realitetima u univerzumu stvarajući potpunu uigranost u skladu sa najvišim razumom i inteligencijom. Život nam se pokazuje u st\>arnosti kao inteligentni božji plan sveta u kojem se svaki detalj, mikrokosmički kao i makrokosmički, tzv. »zlo« kao i tz. »dobro« pokazuju da su u najsavršenijem skladu sa pojmom »sve je veoma dobro«. Znanje koje nam na takav način predstavlja stvarnost ne može se nikada promeniti, već predstavlja večni, neprikosnoveni facit svih životnih vibracija, kretanja i pojava. To je najviše objašnjenje večne istine koje se može dati. To je analiza samih činjenica pri otkrivanju misterije života. To je apsolutno znanje o svemiru, o Bogu i živim bićima.

Pojava takvog znanja čini glavni faktor u novom svetskom impulsu »božjeg stvaralačkog principa« koji sada dopire na zemlju. No, da bi se zaista moglo doći do takvog znanja koje će postati zajednička realna osnova za sve narode sveta, bilo je neophodno da svi narodi steknu ista ili slična iskusna. Moraju se izgladiti suprotnosti medu narodima. Potrebe zemaljskih ljudi za duhovnim znanjima moraju se koncentrisati na ista pitanja i na Istoku i na Zapadu. Ujedinjenje svih naroda se mora zasnivati na zajedničkim interesima, zajedničkim ciljevima - na usavršavanju jedne iste nesavršenosti.

Zajednički interesi svih naroda već se sada iskazuju u rastućoj zajedničkoj želji da nadu izlaz iz nemira, rata, patnji, i iz zone neprosvećenosti i sujeverja. Zajednički cilj i interesi svih naroda počeli su, dakle, sve jasnije da se koncentrišu oko jednog pitanja: stvaranje međusobne duhovne i materijalne harmonije, a time i stvaranje apsolutnog svetskog mira.

Temelj nosilac razvoja i stvaranja takvih zajedničkih interesa bio je tehnički i materijalni razvoj. Razvojem železnica, parobroda i aviona savladane su razdaljine medu kontinentima i razni narodi su se međusobno upoznali. Tehnički aparati proširili su vidik zemaljskom čoveku i razvili nauku. Putem univerziteta, škola i nastavnika šire se preko celog sveta informacije i naučna iskustva u vidu civilizacije i kulture. Primitivni narodi koriste dobra i loša iskustva civilizovanih naroda, njihovu savršenost i nesavršenost. Uče da čitaju i da pišu. Dostupna su im moderna znanja iz istorije, geografije, astronomije, hernije, fizike, matematike i tehnike. Primitivan čovek dobija kasnije resurse civilizovanog čoveka da stiče znanja za svedočanstva,

5 2

majstorske ispite, diplome i rang. Njihove stare predstave zasnovane na sujeverju nestaće u kontaktu sa civilizacijom. U ovom kontaktu oni će iskusiti, kao što smo rekli, i loše strane civilizovanih ljudi, njihove poroke i bolesti, njihovo nesrećno društveno uređenje sa još uvek tolerisanim preteranim uživanjem i rasipništvom, njihovo siroma­štvo, beskućništvo, glad i bedit, međusobno iskorišćavanje itd. Zato će oni duhovno i materijalno biti relativno vrlo brzo dovedeni na nivo civilizovanog čoveka po pitanju zahteva za pravdom i potrebom za apsolutnim znanjem o večnim realitetima, to jest o životu i njegovim zakonima.

93. Pošto su svi ljudi u svetu na putu da steknu ista iskustva ili da dozive realitete koji ih vode ka zajedničkoj religioznoj osnovi, ka apsolutnom poznavanju svemira i s obzirom da je modernim saobraćajnim sredstvima odstojanje medu kontinentima jako smanjeno, a zemlje se i dalje sve više međusobno povezuju pomoću radija, telegrafa, telefona, svetske štampe, međunarodnim savezima i organizacijama, trgovačkim kompanijama, turističkim biroima itd., svedoci smo brzog i sve tešnjeg udruživanja zemalja i naroda, to jest stvaranja internacionalne države. Zemlje su već sada materijalno i ekonomski, izvozom i uvozom, raznim ugovorima i savezima toliko zavisne jedna od druge, što će reći da su tako daleko odmakle u svom ustrojstvu da bi propast ili kriza jedne nacije u mnogo slučaja značila katastrofu ili nesreću i za ostali svet. Ogromna »nebuloza« koju predstavlja zemaljsko čovečanstvo sa raznim narodima, verskim organizacijama, sektama i nacijama počela je da se naglo zgušnjava u čvrsto telo, u jedno carstvo. S obzirom da ta država obuhvata celu planetu, može se ubrajati u države o kojima će kasnije u knjizi Livets bog biti reči pod pojmom »planetarna država«. Ovde na zemlji je takva država, dakle, još uvek u svom embrionalnom zečetku, ali će sada novi svetski impuls dovesti do njenog konačnog rađanja i jedna takva interplanetama država će postati realna činjenica.

94. S obzirom da su religiozna shvatanja i duhovni život osnovni nosioci i morala i materijalne pojave jedinke, gore opisani duhovni razvoj u pravcu stvaranja jedinstva ne bi mogao postojati ukoliko ne bi u odgovarajućoj meri ostavljao pečat i na materijalni svet. Za to smo svedoci da su i na materijalnom polju sve pojave, sva iskustva i doživljavanja usmerena ka celini. Kao što razvoj vodi ljude ka jednoj zajedničkoj duhovnoj osnovi, tako ih vodi i ka jednoj zajedničkoj materijalnoj osnovi. S obzirom da su nosioci ovog sve bržeg razvoja nesebičnost ili opšta ljubav koju razvija »božji stvaralački princip«, nestaće i raspašće se sve pojave koje se zasnivaju na sebičnosti i koje su štetne za društvo kao što će nestati i sve dogme i sujeverje. Najočitiji trag koji je svetio zračenje već ostavilo za sobom je pojava koje smo se već dotakli u ovom poglavlju pod nazivom »državna vlast«. Državna vlast je, dakle, institucija nesebičnosti i energija ili snaga koju ona zrači je opšta ljubav. Za to je njen zadatak da pruži zaštitu jedinki i da obezbedi zakon i pravdu u društvu. No, s obzirom da zemaljski ljudi još uvek nisu savršeni, ne može ni njihova opšta ljubav, a samim tim

53

ni njihova država biti savršena, već mora biti ograničena moralom i shvatanjem pravde današnje javnosti. U onoj meri u kojoj se razvijaju duhovne osobine jedinki, njihova nesebičnost ili njihova opšta ljubav, u toj meri se razvija i njihova država poboljšava­njem zakona i pravnog sistema i u istoj meri obezbeduje bolju zaštitu jedinkama, postaje viši izraz ljubavi. Zakon i pravni sistem u obliku državne vlasti nije, dakle, krajnji i završeni rezultat razvoja nesebičnosti ili opšte ljubavi društva; društvo se kreće ka još višim ciljevima.

95. Težiti višim ciljevima uvek znači savlađivati prepreke. A zemaljski ljudi imaju još dosta prepreka da savladaju pre nego što njihov zakonski i pravni sistem dostigne oblik viši od ovog koji predstavlja današnja država. Te prepreke su posledica životinjskog nagona za samoodržanjem koji još uvek postoji kod zemaljskih ljudi, a koji se zasniva baš na sebičnosti i samoljublju što je suprotno osnovi na kojoj počiva država, nesebičnost ili opšta ljubav. Od ovih dveju energija, nesebičnosti i sebičnosti, druga predstavlja daleko veći deo materijala u svesti jedinke. U našoj svakodnevnici ona nalazi izraz u svemu što se podrazumeva pod »ličnim interesima«, dok naprotiv nesebičnost nalazi svoj izraz u svemu štb predstavlja »opšte interese«. Lični interesi su, dakle, ostatak životinjskog nagona za samoodržanje ili shvatanja da je »svako sebi najbliži«, dok opšti interesi, naprotiv, predstavljaju tek proklijalu ljudsku svest kod jedinki ili shvatanje da je »blaženije davati nego uzimati«. Čitava ljudska svest se vrti oko ova dva faktora. Pošto je očito da su lični interesi još uvek glavna pokretačka snaga u svesti pojedinaca jasno je da će baš taj faktor biti najistaknutiji i najprimet-niji. Zato ga srećemo kao pokretačku snagu u ranije opisanoj »vlasti kapitala« koja predstavlja najveću materijalnu vlast u društvu zemaljskih ljudi. I kao što se ova dva faktora, sebičnost i nesebičnost, mogu označiti u svesti pojedinaca kao »zlo«, odnosno »dobro« isto se tako ova dva faktora mogu razvrstati i u zajedničkoj svesti zemaljskih ljudi. / ovde će rezultat sebičnosti biti vlast kapitala kao »zlo«, a rezultat nesebičnosti državna vlast kao »dobro«. Ako shvatimo šta ova dva realiteta znače za zemaljsko čovečanstvo u celini lako ćemo dobiti potvrdu ispravnosti sledeće analize: Sebičnost u obliku vlasti kapitala za jedno društvo znači: tiiistove, nerealno previsoku cenu za sve potrepštine, siromaštvo, bedu i nevolju, koje, kao što smo rekli, sa svoje strane rađaju: mržnju, revolucije, ratove, ubijanje i bolest. Naprotiv, nesebičnost u obliku državne vlasti za društvo znači: razvoj zakona i pravde za svakog građanina, besplatno prosvećivanje, besplatne škole i bolnice, pomoć bolesnima i starima koji su bez sredstava za izdržavanje, bolja zaštita od razbojništva i pljačke, protiv bestidnog bogaćenja, stvaranja policije, saobraćajnih objekata, parkova, muzeja itd. Društveno korisna uloga države stalno raste.

Ovo nikako ne znači da sve predstavnike vlasti kapitala treba žigosati kao »zločince«, a da su svi predstavnici državne vlasti »sveci«. Naprotiv, postoje mnogi plemeniti ljudi među bogatašima, kao što mogu postojati neplemeniti pojedinci medu izvršiocima državne vlasti. Ali to ne menja pravac kojim je sada krenuo razvoj

5 4

društvenog sistema, a to znači razvijanje državne vlasti i degeneracija vlasti kapitala. To što se u svetu vladavine kapitala nadu pojedinci sa proklijalim plemenitim tendencijama, filantropi koji tu i tamo dele poklone, to je od velike pomoći za društvo i može pomoći da se otkloni momentalna nužda i velika nevolja. Ali to ne menja sistem, to ne otklanja uzroke nastanka pomenutih pojava i prema tome ne može sprečiti da takve pojave nastanu na hiljadu drugih mesta. To deluje samo kao lokalna anestezija na obolelom delu tela društvenog bića. To je, kao što smo ranije rekli, zakrpa na jednoj od mnogih rupa u društvenom sistemu. Ali pošto je taj sistem prepun zakrpa, pohabanih i krpljenih mesta, nova zakrpa može izazvati nove velike poderotine, a pošto već ionako ima velikih rupa koje se uopšte ne daju zakrpiti, taj sistem mora da propadne i da večni život koji stoji iza toga sistema dovede do stvaranja novog sistema.

Ni među predstavnicima državne vlasti se ne mogu izbeći neplemeniti pojedinci sve dok se ne izgradi nova duhovna osnova sa koje ljudi mogu jasno da sagledaju moral, puteve i uslove rađanja novog društvenog sistema. No, vremenom će takvi pojedinci, kako u svetu vlasti kapitala, tako i u okviru državne vlasti, zbog izrazite sebičnosti u svojoj svesti postati verni pobornici rata, egoizma, privatne svojine i izrabljivanja i time se relativno brzo pokazati kao asocijalni tipovi. To su slepi političa­ri. Umesto za zajedništvo, oni se bore za razjedinjavanje. Oni se bore da nadu put ka sreći, ali ga ne vide već kao životinje zaplašene požarom jure pravo u vatru, umesto da dozvole da budu spašeni. Oni rade protiv prirode, idu u pohod protiv kosmičkih energija i zato je njihov cilj krajnje nedostižan. Razvoj mora ići svojim putem i svetski mir će biti ostvaren.

Za razvoj sveta je, dakle, važno to da se državna vlast u vidu zakona i pravnog sistema nalazi u procesu usavršavanja, dok se vlast kapitala nalazi u procesu degeneracije. Dakle, država je u stvari »pravda koja se rada«.

96. Energije novog svetskog impulsa će sada polako razvijati inteligenciju jedinke i većina zemaljskih ljudi će sve više uviđati koje društveno zlo mora državna vlast još da savlada da bi na zemlji mogao da zavlada veliki mir. Ljudi će, dakle, uvideti da se mir može ostvariti tek pošto se iz ljudske svesti odstrane ostaci životinjskog principa koji još uvek postoje. Oni moraju shvatiti da su ti ostaci u stvari »zabra­njeno voće«, tj. voće koje ih, ako ga jedu, onemogućuje da uđu u »Edenski vrt«, što će reći u stanje potpune sreće. To voće se opet može okarakterisati kao identično sa svim onim što obuhvata pojam »borba protivit sjedinjavanja vlasti sa pravdom«. Sva dosadašnja iskustva zemaljskih ljudi, ili direktan govor života koji prenosi svetli svetski impuls »božjeg stvaralačkog principa«, a čiji rezultat je i ova knjiga, pokazuju da je to jedini način na koji se može otkloniti sadašnje stanje patnji zemaljskih ljudi. Sadašnje celokupno zajedničko iskustvo čovečanstva nateraće ga da se vremenom koncentriše jedino na to: da sjedini vlast sa pravdom. Ali s obzirom da je pravda u današnjem ljudskom društvu državna vlast, a vlast u tom društvu podrazumeva vlast

55

kapitala, sjedinjavanje pravde i vlasti u stvari znači da država mora preuzeti vlast od kapitala. Samo pravda i jedino ona srne posedovati materijalna dobra. Pošto državna vlast predstavlja pravdu, a ona je izraz »opštih interesa« ili nesebičnosti, dok je vlast novca izraz »ličnih interesa« i sebičnosti, posledica gornjeg će biti da nesebičnost preuzima vlast, odnosno materijalna dobra. Mir može vladati jedino ako duh nesebičnosti poseduje materijalna dobra, a samim tim i vlast. Kad sebičnost ima vlast, kao što je sada slučaj u društvu zemaljskih ljudi, onda se stvara atmosfera u kojoj je rat, odnosno nemir, činjenica. Pravda koja se sada javlja u svom najvišem obliku u vidu države jpŠ uvek je u službi vlasti. Pravda mora postati realitet koji će posedovati vlast.

97. Dakle, pravda, to jest država je još uvek daleko od toga da bude savršena, posebno stoga što je samo »nacionalnog« karaktera. To će reći da se svaki oblik države ili zakonskog i pravnog sistema ograničava samo na jedan narod ili na određeno područje, čije granice su, u stvari, postavile stare, sebične ili pljačkaške okupacije, čiji zakasneli talasi još uvek stvaraju nezadovoljstvo koje tinja i raste i koje može postati uzrok novih ratova. Tako je zemaljsko čovečanstvo izdeljeno na mnoge »države« ili »nacije«. No, s obzirom da su te nacije uglavnom samostalne, što znači da predstavljaju jedan određen narod, njegov moral i njegov karakter, one su, kao i pojedini ljudi, izraz sebičnosti i zato će manje ili više biti predstavnici principa »svako je sebi najbliži«. Nacije se mogu uporediti sa jedinkama; one poseduju određen karakter, mogu biti moralne ili nemoralne. Zato se sve nacije sveta zajedno mogu tretirati kao jedno drušh'o u kojem su one »jedinke«. Ali razlika između tog »društva« i običnog društva je u tome što ovom prvom još uvek nedostaje zakonski i pravni sistem. To društvo nema vladu ni policiju. »Jedinke« (nacije) su prepuštene same sebi, one moraju izaći na kraj sopstvenim snagama. Kakav bi bio rezultat ako bismo takvu situaciju primenili u nekoj posebnoj državi? Desilo bi se to da bi pojedine snažne osobe mogle da rade šta hoće. Slabi bi bili potučeni. Svaki mir bi bio isključen. Svi bi morali biti naoružani, nositi vatreno oružje. Svaka kuća bi morala imati svog čuvara, svoj mitraljez itd. Upravo u takvim uslovima egzistira »društvo« u kojem su nacije »jedinke«. Tu ne postoje, kao što rekosmo, nikakve policijske snage. »Jedinke« moraju »biti naoružane«, to jest držati regularnu armiju i flotu. Svaka »jedinka« (nacija) mora sama da brani svoja prava. Svako je policajac za sebe. U jednom takvom »druš­tvu« ponašanje se upravlja više prema najjačem, prema sili, nego prema pravdu Ovde se ne vodi računa o tome da li neke »jedinke« (nacije) propadaju, da li su izbačene konkurencijom ili slično.

Ako celo zemaljsko čovečanstvo tretiramo kao jednu državu čije su jedinke nacije, videćemo da se ta »država« po pitanju administracije, društvenog sistema i uslova života nalazi na stupnju razvoja ljudi iz kamenog doba, i samo je po životinjskom divljaštvu i svireposti otišla dalje od ljudi iz kamenog doba. Sve »jedinke« su se razvile toliko da mogu nositi oružje (imati armiju), koje, ne samo da je »vatrenije« od oruđa ljudi iz kamenog doba, već predstavlja ogromne i veoma efektivne ubilačke sisteme, u kojima su

5 6

sredstva »ubilačkog principa« dovedena do savršenstva. Kad se tome doda činjenica da su »jedinke« (nacije) snabdevene odgovarajućom inteligencijom po pitanju izrabljivanja i pohlepe, koja pod imenom »trgovina« uspeva da zamaskira izraze pljačke i pohlepe i da učini da izgledaju kao junačko delo i ideal, uviđamo, dakle, da u društvu zemaljskih ljudi još uvek postoji područje gde životinjsko carstvo, odnosno shvatanje da »sila je pravda« postoji u svom najčistijem obliku. Pravda, odnosno pravi ljudski životni princip »pravda je sila« još uvek je, dakle, daleko od svog savršenstva ili svog konačnog cilja: da u svom naručju obuhvati sve realitete zemaljskog čovečanstva.

98. Pošto smo konstatovali da se ljudi ujedinjuju u nacije i da svaka nacija, u principu, predstavlja jedinku u jednoj zajedničkoj, još većoj naciji, koja još uvek nema svoju pravu vladu, nema pravni sistem ni sudstvo, nema policiju, a po pitanju društvenog uređenja se nalazi na nivou ljudi kamenog doba, dok je, naprotiv, po pitanju oružja ili sredstava za osvajanje postigla najveću genijalnost, stigli smo do samog jezgra ili osnov­nog uzroka stanja materijalne bede zemaljskih ljudi. Ovo stanje patnje zavisi, dakle, od: nedostatka jedne svetske vlade, jednog nadnacionalnog suda, jednog vrhovnog starešinstva koje bi moglo štititi i garantovati slobodu i pravo na život svakoj pojedinoj naciji, svakom pojedinom narodu i svakoj pojedinoj rasi. No, da bi jedno takvo starcšinstvo, jedno lakvo sudstvo moglo biti efektivno ono se mora razviti tako da poseduje materijalna dobra. Sve dok ne poseduje materijalna dobra ne može imati silu i zato ne može biti »apsolutna pravda«, već mora da bude »sluga sile« umesto da bude »gospodar sile«. A pravda koja robuje sili umesto da njom gospodari ne može obezbediti ispunjenje zakona postojanja i zato zemaljsko čovečanstvo mora živeti u disharmoniji i bez svetskog mira sve dok ne stvori jednu za celo čovečanstvo reprezen­tativnu međunarodnu svetsku vladu koja će raspolagati materijalnim dobrima i time »spojiti pravdu i silu«.

Zato su sve snage svetlog zračenja »božjeg stvaralačkog principa« usmerene da vode razvoj, kako na materijalnom, tako i na duhovnom polju, ka stvaranju jedne zajedničke osnove, ka stvaranju celine. U tom razvoju pravda, odnosno zajednički zakonski i sudski sistem sveta stigao je do stepena koji mi nazivamo »država«. S obzirom da država uglavnom predstavlja nacionalne jedinice ili područja medu kojima za sada postoje velika neslaganja, nedostatak obostranog razumevanja i volje za saradnju, to znači da se celokupno biće pravnog i sudskog sistema zemaljskog čovečanstva još uvek nalazi u stanju nebuloze, to jest sastoji se od mnoštva razbacanih čestica. Liči na mašinu čiji točkovi još nisu montirani. I kao što se ne može upotreb­ljavali mašina koja još nije montirana, tako ni pravni i sudski sistem zemaljskog čovečanstva ne može stvoriti harmoniju, sigurnost i mir sve dok pojedini đelovi države nisu skupljeni u »jednu nedeljivu, međusobno zavisnu, internacionalnu svetsku silu, neprebrodivu prepreku za nepravdu« čime će se na zemlji obezbediti carstvo mira koje će obuhvatiti čitavu planetu.

57

Zato će prvi odlučujući korak ka stvaranju harmonije u svetu i mira na zemlji biti stvaranje svetskog starešinstva. Zakon i sud ne mogu biti garancija pravde, mira i sigurnosti sve dok predstavljaju sud samo za jedinke. Mora postojati neki sud i za nacije. Njegova vlast se mora razviti tako da može primorati nacije da uvide svoju odgovornost. Svaka nacija posebno predstavlja kariku u celokupnom zemaljskom čovečanstvu i uslovima njegove egzistencije pa zato po zakonu ne može da se i dalje ponaša neodgovorno prema drugim nacijama.

99. Apsolutna je potreba da se sve države, odnosno svi pravni i sudski sistemi razvijaju u pravcu stvaranja jednog opšleg, međunarodnog starešinstva, odnosno jednog zajedničkog suda ili svetskog pravnog sistema koji će važiti za sve narode i za sve nacije, pošto je današnji oblik pravnog i sudskog sistema nacionalnog karaktera pa zato u međunarodnim odnosima nema naročitu snagu. U najboljim slučajevima nacionalni pravni sistem može delovati kroz ugovore o prijateljstvu, privremene sporazume ili saveze. Ali pošto nacionalni pravni sistem ne može garantovati i praktično izvršenje ovih obaveza, nacije su prinuđene da drže regularnu armiju i flotu da bi prolivanjem krvi iznudile poštovanje svojih prava ili ono što same smatraju svojim pravom. Time je pravni i sudski sistem prinuđen na nove nedoslednosti. Dela koja u jednom slučaju mora da kažnjava kao »krivična« i »nemoralna«, mora u drugom slučaju priznati kao »herojstvo« i »ideal«. Svedoci smo kako nacija u hramovima, crkvama i školama vaspitava narod u religiji i ljubavi prema bližnjem, uči jedinke da ne smeju ubiti, dok se istovremeno snaga i egzistencija same nacije u odnosu na druge nacije zasniva na principu ubijanja ili na genijalnosti i rafiniranosti sistema za ubijanje. I dok s jedne strane dižava sudi i kažnjava svojim pravnim i sudskim sistemom svakog građanina koji direktno ili indirektno izazove smrt, povredu ili na drugi način nanese neprijatnost drugim građanima, istovremeno, zbog nedostatka jednog svetskog suda ili starešinstva, prinuđena je da svoje mladiće, dok još nisu ni odrasli, primorava u vidu vojne obaveze da prođu temeljnu obuku kako bi postali poslušne sluge principa ubijanja. Ovde ih uče da se protivit »neprijatelja« služe mačevima, pištoljima, mitraljezima, torpedima i bojnim otrovima, zatim prevarama, razbojništvom, pljačkom itd. To znači da sve ove postupke za koje su ovi mladi ljudi vaspitavani da tretiraju »nemoralnim«, »kriminalnim« i »kažnjivim« kad su upereni protivu građana u sopstvenoj domovini, ovde se moraju shvatiti kao »časna« herojska dela kada su uperena protivu »neprijatelja«, protivu građana druge nacije, protivu domovine drugih bića, da bi je naterali da »ćuti«, da se pokori i ponizi. I naravno, dokle god je dižava ili nacija prinuđena da se na ovakav način služi zakonom i sudom, to će neutralisati ili biti kočnica razvoja duhovnosti, kulture i morala sopstvenih podanika.

100. Ovo gore opisano neutralizujuće dejstvo nije uspelo sasvim da spreči i zaustavi moralni razvoj jedinki, pošto se zahvaljujući snagama novog svetskog impulsa naglo razvija opšta ljubav, ali je zato uspelo da kod jedinki naruši obožavanje

58 59

Napred pomenuto Društvo naroda ili tendencije koje su dovele do njegovog stvaranja, je početak stvaranja svetskog starešinstvo, a samim tim i početak ujedinjenja svih država sveta u jedno carstvo. No, da bi rezultat toga bio stvaranje svetskog suda ili svetskog prava, nacije koje predstavljaju jedinke, čiji će to sud da bude, moraju mu predati svoje oružje. Sve dok one same predstavljaju oružanu snagu, a njihovo starešinstvo ili njihov sudija predstavlja nenaoružanu snagu, takvo starešinstvo ili sudija ne može garantovati zakon i pravdu, kao što ni pravni i sudski sistem jedne države ne bi mogao obezbediti zakon i pravdu ako ne bi imao policiju, a građanstvo bi bilo naoružano. No, kao što je u jednoj državi zakonom zabranjeno da jedinke nose i poseduju oružje, tako će i jedinkama (nacijama) u svetskoj državi biti onemogućeno da nose oružje. Jedino nesebičnost koju predstavlja starešinstvo sveta, zakon i pravo može biti zakonski vlasnik sredstava za ubijanje. No, da bi do toga došlo moraju stanovnici svih zemalja u svetu uspostaviti kontakt sa nesebičnošću, koja u ovom slučaju znači »internacionalizam«. Zato će sav razvoj zemaljskog čovečanstva biti usmeren ka nesebičnosti, odnosno internacionalizmu koji jedini može da predstavlja osnovu na kojoj će počivati sveobuhvatno božje carstvo sveta.

102. I pošto će se, zahvaljujući novom svctskom impulsu, nesebičnost, a samim tim i internacionalizam razvijati, kako kod bogatih tako i kod siromašnih, »lični interesi« koji će slabiti postepeno će se povlačiti pred »opštim interesima« koji će jačati. Razvoj će, dakle, ići na taj način što će sasvim mirnom konkurencijom državna pređuzeća potisnuti privatna preduzeća. Stoga preuzimanje materijalnih dobara od strane pravde neće imati rušilačke posledice, kako se možda u početku verovalo. Kada država na ovaj način postane gospodar materijalnih dobara mora ih staviti pod kontrolu međunarodnog suda i tada će predstavljati sveukupno svetsko pravo, najviše starešinstvo, koje može lako garantovati harmoniju i svetski mir, s obzirom da predstavlja kombinaciju vrhovne vlasti i vrhunske pravde i zbog toga predstavlja apsolutno nesavladivu prepreku za nepravdu, pohlepu, zgrtanje, a time i nesavladivu barijeru protiv siromašna, revolucije i rata. Kad ovaj sud postane činjenica on će, dakle, štititi nacije kao i jedinke. I kao što jedinke u civilizovanoj državi ne moraju naoružavati svoje domove mitraljezima ili nositi oružje ni nacije neće morati radi bezbednosti svog opstanka dizati vojsku i flotu. No, ovaj će sud ipak morati da raspolaže nekom vrstom oružanih snaga, nekom vrstom međunarodne vojske i flote, koje će funkcionisati isključivo kao apsolutno objektivna »svetska policija«.

103. Svi sadašnji oblici razvoja u okviru zemaljskog čovečanstva rezultiraće, dakle, u jednu međunarodnu administrativnu vlast ili svetsku vladu. No, zbog pravnih shvatanja koja već sada postoje u okviru zemaljskog čovečanstva ova vlada neće moći da se razvije u diktaturu ili despotizam, tj. da postane obnovljeno ili pojačano izdanje starih despotskih dinastija u kojima je narod bio vlasništvo vladara. Svetski sud mora da pripada svim narodima, što u ovom slučaju znači da služi svim narodima. Njegove predstavnike i

»nacionalizma« u korist probuđenog interesovanja za »internacionalizam«. S obzirom da »nacionalizam« u stvari predstavlja »nacionalnu sebičnost«, a »internacionalizam« je »nacionalna nesebičnost«, ovo probuđeno interesovanje pokazuje da je nacionalna sebičnost u opadanju, dok je nacionalna nesebičnost u porastu. Istovremeno sa porastom nesebičnosti nacija rastu i zahtevi i interesovanje za drugačije rešavanje problema među zemljama od ovog koji se sada primenjuje u obliku rata i ubijanja. Kao što jedinke ne mogu prestati da rešavaju međusobne probleme borbom i ubijanjem sve dok žive u društvu kamenog doba i dok ne postoji zadovoljavajući zakon i sudstvo, ne mogu se ni nacije uzdržati od rešavanja međusobnih problema drastičnim i bezobzirnim sredstvima, sve dok se njihovi međusobni odnosi u pogledu organizacije i obostranog razumevanja takođe nalaze na nivou kamenog doba. No, s obzirom da se sada stanje izmenilo i da su jedinke u pojedinim nacijama, svaka pojedinačno, dostigle kulturni nivo koji je daleko iznad nivoa ljudi kamenog doba, ne mogu više dozvoliti da odnosi među nacijama ostanu i dalje na nivou kamenog doba. Jedinke počinju sa svog visokog kulturnog stanovišta da gledaju kao na zločin na metode rata u rešavanju problema medu nacijama, isto kao što su već odavno uvideli da su takva rešenja između pojedinaca zločinačka i zbog toga prihvatili razvoj nacionalnih pravnih i sudskih sistema. Zato će pravac današnjeg razvoja, rastući internacionalizam, odnosno opšta ljubav, vremenom neutralisati i medu nacijama sve metode rešavanja problema koji vode ratu i ubijanju, i umesto njih razvijaće tendencije koje, bez prolivanja krvi, mirnim i humanim putem, a samim tim i u skladu sa zakonima postojanja, obezbeduju svim narodima zakon i pravdu. A pošto je za ovo jedina trajna osnova svetski sud koji se oslanja na svetsku vlast i u skladu sa svetskim pravom, takav međunarodni sud, odnosno nadnacionalno starešinstvo mora početi da funkcioniše pre nego što trajan mir na zemlji može postati stvarnost.

101. Vidimo da su činjeni pokušaji da se stvori takvo svetsko starešinstvo. Ti pokušaji se danas javljaju u vidu »Društva naroda«. No, to društvo se može još uvek tretirati u najboljem slučaju samo kao »začetak« svetskog prava. Ono ne poseduje materijalna dobra i zato nema stvarnu vlast. Ono je, kao što su i države, u velikoj meri podređene »vlasti kapitala«, i zato su »sluga« kapitala umesto da budu njegov »gospodar«. Jedinke (nacije) kojima Društvo naroda treba da bude »pravni sistem« tretiraju ga samo kao jednu lepu »zamisao«, jedan »ugovor na papiru« koji se može poštovati samo ako ne dovodi u pitanje navodna prava svojine jedinke (nacije). To je pravni i sudski sistem bez policije medu naoružanim jedinkama (nacijama) iz kamenog doba i može izvršavati zakon samo u granicama dok ne dođe u sukob sa njihovim oružjem. Ali to je sasvim prirodno. Ništa se ne može roditi u odraslom stanju. Pa ni takav moćni realitet kao što je svetsko starešinstvo ne može se ostvariti na drugi način, do postepenim razvojem. Za mnoge ljude bi bila katastrofa kad bi svetska vlada nastala u toku jednog dana. No, naravno, to ne oslobađa ni jednog zemaljskog čoveka od obaveze da radi na stvaranju svetskog suda što je moguće pre.

6 0

izvršioce birače sami narodi i oni će moći da zadrže svoju službu jedino pomoću kvalifikacija koje odgovaraju željama naroda i koje su u skladu sa pojmovima pravde i moralom kojim novi svetski impuls upravo obogaćuje svet. Samo takva svetska vlada može biti osnova ili temelj na kojem će se graditi »carstvo pravih ljudi«. Trajan mir u svetu ne može obezbediti nikakav nacionalni sud ili nacionalna država, već samo jedna takva međunarodna svetska vlada.

104. Svetska vlada će morati da rešava krupne i važne zadatke koji će imati za cilj da zemaljskom čovečanstvu, nacijama kao i jedinkama, obezbede znanja o samom zakonu postojanja. S obzirom da ovaj zakon nalaže, kad je u pitanju stvaranje apsolut­ne osnove za obezbedenje srećnog opstanka jednog društva, da se »svaka vrednost mora platiti odgovarajućom protivvrednošću« - ni manje ni više - međunarodni svetski sud će ukinuti opšti princip sadašnje trgovine koji uslovljava da se »svaka roba mora platiti cenom višom od stvarne vrednosti«, pošto se ne zasniva na zaradi, već na višku. Pod »viškom« se ovde podrazumeva vrednost ili suma za koju nije ništa učinjeno, dok se pod »zaradom« podrazumeva plata za uložen rad. U jednom od primera (tačka 76) videli smo da je neki čovek prodao društvu izvestan proizvod i da cilj te trgovine nije bila zarada (5.000 kruna koliko mu je bilo potrebno za podmirivanje prirodnih potrepština za život), već »višak« koji je u ovom slučaju iznosio 65.000 kruna za koje on nije ništa uložio kao protiwrednost . S obzirom da po prirodnom zakonu, kao što smo već rekli, za svaki proizvod treba da se plati njegova stvarna ili prava vrednost, svaki oblik trgovine koji donosi veću korist od prirodne plate za uloženi rad jeste samo »plašt« kojim se prikriva neopravdano prisvajanje, pa je samim tim to »maskirana pljačka«. Kao plata za uloženi rad se, naravno, ne može računati vrednost od hiljade ili desetine hiljada kruna koje se isplaćuju dnevno ili nedeljno izvesnim jedinkama, yer takve se plate mogu dobijati sve dok celokupna svetska ekonomija zemaljskog čovečanstva ne stvori zajedničku administraciju.

105. Po pitanju trgovine svetska vlada će se postarati da svaka roba ili proizvod stigne najkraćim putem od proizvođača do potrošača. Ona će ukinuti sadašnji skoro neverovatan cik-cak sistem u trgovini, prema kojem roba prođe često bezbroj zaobila­znih puteva, pretovara, transporta od posrednika do posrednika, od firme do firme, pre nego što stigne do potrošača. Pošto posrednici vrše sve te pretovare ili usputne procese isključivo po principu profita i pošto se u sve to mora uložiti rad koji, naravno, košta, ovakav sistem mnogostruko poskupljuje robu, što plaća potrošač, i ovim besmislenim radom se istovremeno opterećuje radna sposobnost čitavog čovečanstva. Dozvoliti da jedan proizvod ili životna potrepština prolazi niz procedura kroz koje se kvalitetno ne poboljšava, naprotiv ponekad se kvalitet čak i pogoršava, ali zbog toga ne postaje jeftiniji, već naprotiv skuplji pa tako i nedostupniji za potrošača, to je neprirodno, protiv zdravog razuma i inteligencije i liči na abnormalnost. Dakle, sadašnji posrednički sistem koji nikako ne znači poboljšanje, već naprotiv u mnogim

61

slučajevima pogoršanje kvaliteta robe i istovremeno značajno poskupljuje robu, jeste abnormalnost ekonomskog sistema. Kao što poštanska pošiljka iz Danske za Njujork, na primer, zahvaljujući dobro razvijenom poštanskom sistemu u svetu, ne mora da prolazi kroz mnoge konkurentske privatne poštanske firme u Španiji, Norveškoj, Engleskoj, Africi, Indiji itd. koje rade po sistemu profita, čime bi poštanska taksa poskupela i iznosila možda onoliko desetina kruna koliko sad iznosi u erama, 1 tako ne moraju ni artikli robe za široku potrošnju da prolaze kroz mnoge privatne posredničke firme koje rade za profit, da bi stigli od proizvođača do potrošača i time postali mnogostruko skuplji.

Ukidanjem ovog posredničkog sistema čovečanstvo će dobiti svu robu jeftinije. Neko će ovde možda primetiti da će ukidanje ovog sistema lišiti mnoge posrednike mogućnosti za izdržavanje. Na ovo se može odgovoriti da bi svetska država mogla biti isto toliko zainteresovana za održavanje nekog zanimanja čiji bi posao bio da crpi vodu iz bunara koju bi opet prosipao natrag u bunar, kao što je zainteresovana da održava posrednički sistem koji se sastoji od »zanimanja« koja, ne samo da su slična gore pomenutom besmislenom zanimanju, već ulaganjem određenog rada i poveća­njem cena robi stvaraju manjak i time podrivaju ekonomiju čitavog čovečanstva. Pošto posrednici, u stvari, žive na račun vrednosti za koju nisu dali nikakav dopri­nos, jer je njihov posao suvišan, njihov izvor prihoda se može ubrajati u »veštačka zanimanja«. Pod veštačkim zanimanjem se ovde podrazumeva izvor prihoda od kojih se jedinka može izdržavati ne ulažući za uzvrat nikakav rad. U ovakva »veštačka zanimanja« spadaju, između ostalih, i zanimanja koja se bave organizovanjem pomoći siromašnima, pomoći za nezaposlene, organizovanjem igara na sreću, administriranjem dobara u vidu nasledstva itd. Sva takva »zanimanja« obezbeduju ljudima koji se njima bave sredstva za egzistenciju bez ulaganja nekog društveno korisnog rada pa se zato takva »zanimanja« odižavaju na osnovu rada drugih jedinki. Samo po sebi je jasno da tak\>a abnormalnost neće biti moguća kad ekonomija celog čovečanstva dođe pod jednu upravu. Za to će se buduća svetska vlada postarati da mogu postojati samo zanimanja koja donose duhovnu i materijalnu korist, ne samo dotičnoj jedinki, već da daju doprinos i ekonomiji čitave svetske države i time budu faktor koji olakšava uslove života i rada čitavog čovečanstva. U svetskoj državi će sve životne potrepštine biti neverovatno jevtine u poređenju sa sadašnjim pojmovima zato što će se cene zasnivati samo na koštanju za uloženi rad, a ne na »profitu« niti na mnoga »veštačka zanimanja«. Svaka jedinka sposobna za rad moraće za svoju egzistenciju uložiti svoj doprinos koji će za svetsku državu predstavljati plus, a ne minus.

Tako će starcšinstvo sveta onemogućiti svaki izvor prihoda koji nije prirodno i stvarno zarađena plata za uloženi rad, već predstavlja samo »profit« o kojem smo

Danski silan novac

6 2

govorili. Zato u svetskoj državi neće moći niko ko je sposoban za rad da živi besplatno od rada drugih ljudi, već će svako morati za svoju egzistenciju da ulaže rad, koristan kako za jedinku tako i za čitavo zemaljsko čovečanstvo.

106. Pošto će starešinstvo sveta onemogućiti stvaranje ovakvih »viškova« i kako zbog toga neće moći da postoji način za »stvaranje privatnog bogatstva«, biće ukinuta vlast kapitala koja danas omogućuje velikom delu stanovništva da izbegava svoju radnu obavezu prema društvu od kojeg uzima i u kojem uživa svoju egzistenciju ne dajući za uzvrat nikakav doprinos društvu. A pošto ne daju doprinos društvu oni, dakle, žive od tuđeg rada. S obzirom da žive od rada drugih ljudi, ti drugi ljudi su primora­ni da se odreknu pune nadoknade za svoj rad, što znači da se njihova plata umanjuje i njihovo slobodno vreme skraćuje. Ovakvi odnosi moraju sa svoje strane dovesti do toga da se u odgovarajućoj meri smanjuju njihove mogućnosti za korišćenje duhovnih i materijalnih dobara. Zbog toga ove jedinke moraju biti neprirodno primitivne, istrošene, siromašne i preopterećene. Ovde smo dobili sliku one grupe u društvu koju nazivamo »proletarijatom« ili »nižom klasom«.

Ove druge jedinke koje za svoju egzistenciju nisu dale nikakav radni doprinos društvu, već su mogle živeti na osnovu »viškova«, imale su previše slobodnog vremena i bilo im je dostupno previše, manje ili više pravih, životnih dobara. Oni takode žive neprirodno, pošto su navikli na jednu neprirodnu stvarnost. Oni su uglavnom naviknuti da žive u izobilju i raskoši i da uživaju u preteranom jelu. I njihova su tela takode premorena, samo što taj umor nije od preteranog rada već od preteranog »uživanja«. Lako sticanje dobara ostavlja ih da žive u jednoj okamenjenoj atmosferi samozadovolj­stva koja kod njih stvara sasvim pogrešnu predstavu o životu i učvršćuje ih u naivnom uverenju da je izraz kulture i veličine »posedovanje velikog bogatstva« i mogućnost »da ih drugi služe i da im ukazuju pažnju«, a da je rad ponižavajući i nespojiv sa »ot-menošću«. Njima nije poznato da je »rad« najprirodniji i najvažniji znak plemenitog života i da se stvarna i apsolutna veličina svake jedinke može meriti jedino njenim nesebičnim radnim doprinosom za opšte dobro. Oni ne shvataju da je takav nesebičan život najlepši purpurni mantil, svetli oreol, odnosno prilika u kojoj se neko može pokazati. S obzirom na sve ovo mogu se i oni koji žive od tuđeg rada takode smatrati »proletarijatom«. Ovakav »proletarijat« srećemo uglavnom u grupi koja se zove »buržoazija« ili »viša klasa«.

107. Zahvaljujući razvoju poslednjih nekoliko stotina godina značajno su smanjene razlike između više i niže klase. Svedoci smo da se u okviru više klase sve češće javljaju plemeniti i vredni pojedinci koji rade za dobro čitavog društva, a istovremeno su u izvesnoj meri poboljšani uslovi rada i date su veće slobode nižoj klasi nego što je pre imala. No daleko je od toga da su sve razlike između više i niže klase nestale. Razlike će nestati tek kad nestanu klase, što će se obavezno desiti kad se stvori veliko starešinstvo sveta. Ono će čitavom svojom razvijenom administracijom, koja

63

je u skladu sa zakonima postojanja, đokumentovano dokazati da jedino društvo zemaljskih ljudi kao celina može posedovati materijalna i duhovna dobra i da zbog toga materijalna bogatstva ne mogu biti vlasništvo pojedinaca ili samo jednog procenta dništva kao što su akcionarska društva, trustovi ili tigovačke kompanije. Starešinstvo sveta će takode đokumentovano dokazati da jedino celokupno društvo zemaljskih ljudi može biti »poslodavac«, dok pojedinci mogu biti samo »radnici«. U takvoj savršenoj državi sveta niko se ne može roditi da bude služen, već isključivo da služi.

108. Svetska ekonomija će dostići savršenstvo, pošto vrednosti neće biti u rukama pojedinaca ili pojedinih preduzeća, već isključivo u rukama celokupnog društva zemaljskog čovečanstva. Zato se ne može dogoditi da se u jednom kraju sveta spaljuje ili uništava višak proizvoda životnih namirnica zato što u drugom kraju sveta siromašno i gladno stanovništ\>o ne može da plati cenu koju su odredili trustovi i magnati ili ne može da pokrije troškove izazvane transportom i izvoznim taksama. Višak proizvodnje u plodnim zemljama ići će u siromašnije zemlje gde je takva proizvodnja nedovoljna. Ukinuće se carinske takse između pojedinih zemalja, a carinska služba će se uključiti u ekonomsku policiju svetske države. To znači da će izveštavati svetsku vladu o ekonomskom stanju svake zemlje, o viškovima i manjku u proizvodnji i time predstavljati značajnu pomoć za regulisanje ekonomije čitavog sveta.

109. Drugi veoma značajan faktor koji će biti promenjen u vreme svetskog poglavarstva jeste korišćenje prednosti modernih mašina. Mašina je realitet kojim se proizvodi »rad«, tj. sredstvo koje čoveka oslobađa teškog svakodnevnog rada i time mu olakšava život. S obzirom da se mašine uvode samo ako mogu u istom vremenskom periodu obavljati bolje i više rada nego zemaljski čovek, danas imamo mašine koje zamenjuju deset ili sto zemaljskih ljudi. Zemaljsko čovečanstvo kao celina mora svaki dan obavljati izvestan rad da bi moglo obezbediti svoju egzistenciju. Taj rad se može smanjiti za onoliko časova koliko ljudi zamenjuje upotrebljena mašina. Ako jedna mašina zamenjuje sto ljudi, to znači da radno vreme tih sto ljudi stoji na raspolaganju ostalom čovečanstvu čije se ukupno radno vreme može skratiti za odgovarajući broj radnih časova. S obzirom da se danas u ćelom svetu koriste milioni mašina i stalno se pronalaze nove, radne obaveze čovečanstva za njegovu egzistenciju smanjene su za mnoge milione »ljudskih« radnih časova i stalno se i dalje smanjuju. Zemaljsko čovečanstvo je, dakle, pomoću mašina stvorilo sebi veliki fond »slobodnog vremena« koji i dalje stalno raste. To znači da, ne samo što se može skratiti svakodnevno radno vreme, već pored jednog »dana nedeljnog odmora« svaki čovek može dobiti više takvih »slobodnih dana«. Ali besposlica nije u skladu sa prirodnim zakonom po­stojanja. Svetom mora stalno da odjekuje: »Šest dana radi i obavljaj sve poslove svoje, a sedmog dana je odmor«, što će reći da na ovaj način stvoreni višak slobodnih dana po pravilu ne ti-eba da se upotrebljava za lenčarenje. No, s obzirom da materijalnih poslova više nema, u ovim danima rad mora biti duhovnog karaktera. Ove dane oslobođene

6 4

materijalnog rada jedinka će upotrebiti za lično uzdizanje. Buduće starcšinstvo sveta će, dakle, osnovati škole i učilišta u kojima će zemaljski ljudi u slobodnim danima obavezno izučavati umetnost, nauku, jezike, društvenu ekonomiju, ručni rad itd. i na taj način besplatno dobiti obrazovanje u strukama i granama koje će same izabrati prema sopstvenoj volji, sklonostima i talentu. Na taj način će doći u kontakt sa zakonom o postojanju i povećati svoju prijemčivost za »predstojeće veliko rođenje«. Na taj način će se za vreme svetske administracije, koja je u nastajanju, ostvariti zakon o postojanju. No, u naše vreme, dok je ova administracija još uvek neznatna, situacija mora biti sasvim suprotna. Što se mašina pak liče, svedoci smo da raste njihov broj i upotreba kao što raste i »slobodno vreme« koje one ljudima donose; no upravo tu nastaje protivurečnost. Naime, svedoci smo da baš ta »sloboda« predstavlja »rak ranu« koja pred čitavom čovečanstvu. To je zapravo ta u našoj svakidašnjici omražena besposlica koja se uveliko širi na sve kontinente pod nazivom »nezaposlenost«. Kako nezapos­lenost zapravo znači »nedostatak sredstava za život« vidimo da mašine ljudima oduzimaju sredstva za život i tako dolaze u sukob sa božjim planom sveta, prema kojem, kao što smo videli, mašine treba da oslobađaju čoveka od materijalnog pritiska koji u obliku teškog fizičkog rada još uvek otežava egzistenciju zemaljskog čoveka. Oslobađajući ga teškog fizičkog rada mašine treba da učine duhovne regione, tj. regione božjeg znanja dostupnim zemaljskom čoveku. Ako tražimo uzroke zašto upotreba mašina još uvek nije dovedena potpuno u sklad sa planom sveta, moramo se osvrnuti na prilike koje čine da vlast još uvek nije poistovećena sa pravdom i da zemaljsko čovečanstvo, tj. njegova društvena ekonomija još uvek predstavlja kolos koji se razvija po principu »svako je sebi najbliži«, a koji je koncentrisan u »ličnom interesu«. U zemaljskim ljudima se, dakle, još uvek nije razvilo dovoljno »krvi« koja će ih u obliku »opštih interesa« povezati međusobno u jedan jedinst\'eni i savršeni organizam pravde. S obzirom da »lični interesi« u obliku »vladavine kapitala« ili »privatnih snaga« poseduju ekonomska dobra u svetu, te snage će vladati svakim radom, a samim lim i administracijom. Pošto »privatne snage« nisu zainteresovane za »opšte interese« ili za razvoj »društvenih snaga« i preuzimanje vlasti od strane društvenih snaga, jer bi to značilo njihovu sopstvenu propast, njih jedino stimuliše uvećavanje sopstvenog bogatstva koje im donosi još veću vlast. No, da bi očuvala svoju vlast i obezbedila svoju egzistenciju ona se mora osloniti na čitavu armiju radnika. A pošto su radnici živa bića privatne snage su prinuđene da u obliku jedne manje ili više nepravedno određene plate za rad obezbede svojim radnicima hranu i stan da bi ih mogle koristiti, isto kao što seljaci hrane i čuvaju domaće životinje ako žele da od njih izvuku korist. Zato , kad neka efektivna mašina bude pronađena, privatne snage imaju veliku korist da je nabave. Na taj način on može otpustiti onoliko radnika koliko je predviđeno da dotična mašina zameni i tako može sam povećati svoje »privatno bogatstvo« za sumu koju je isplaćivao otpuštenim radnicima u vidu plate, tj. sredstava za život. Ovakav postupak, dakle, nije baš pohvalan za privatne snage i za njihov odnos prema prirodnom zakonu postojanja ili velike zapovesti: »Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga«. To zapravo

65

isuviše mnogo podseća na stvarnost na kojoj počiva »pravo paganstvo« ili mračni moral sveta. Šta više, takvi postupci su uobičajeni o čemu svedoci u ćelom svetu rastuća nezaposlenost kao njihova bezuslovna posledica. S obzirom da nezaposlenost znači nedostatak sredstava za život rezultat taki'og stanja je da su hiljadama i hiljadama jedinki uskraćene prirodne mogućnosti da svojim poštenim radom obezbede sebi sredstva neophodna za svakodnevni život. Neizbežne posledice ovak\>og stanja moraju biti: siromašh'o, prosjačenje, varanje, prostitucija, kriminal, lenčarenje, danguba, duševni poremećaji i samoubistva. Sve ove pojave zajedno se moraju apsolutno definisati kao neprirodne, kao razarajuća bolest ili otvorena rana na društvenom biću zemaljskog čovečanstva. Ta se rana tako naglo širi da su široke mase u čitavom svetu počele da uviđaju da je njihova egzistencija ugrožena pa su zato stupile u odbranu pomoću sindikalnih pokreta, političkih partija i drugih organizacija. Ovaj otpor neće prestati sve dok se sva bogatstva sveta ne sakupe pod jednu centralnu upravu svih pet kontinenata i čitavog čovečanstva, a koja će pod zaštitom svetskog starešinstva i administracijom svetske vlade moći da garantuje prirodne uslove egzistencije, istinski zakon i pravdu, humanost i opštu ljubav svim živim bićima.

110. Kako razvoj napreduje sva privatna svojina će polako prelazili u vlasništvo svetske države, tako da će na kraju ostati samo jedan bogataš ili kapitalista na zemlji, naime ujedinjeno čovečanstvo. Ono je jednom dobilo na poklon zemlju da »ovlada njome«. Ali pošto su ljudi bili na životinjskom stadijumu kad su taj »poklon« dobili, oni su vrednosti i primili, kako to iz prethodnog proizilazi, na »životinjski način«, što znači da su najjači i najlukaviji uzeli ne samo onaj deo »poklona« koji pripada njima, već su dobrim delom uzeli i od onoga što je po pravdi pripadalo drugim jedinkama koje su bile slabije i manje pohlepne od njih. Kada je zemaljska kugla data zemaljskom čovečanstvu ono se ponašalo kao što se ponašaju zveri kad im se baci komad mesa: najjači uzmu sve ne obazirući se na to što će njihovi slabiji saplemcnici zbog toga umreti od gladi. Pošto se to preuzimanje Zemlje od strane zemaljskog čovečanstva još uvek nije završilo, već se nastavlja i u naše vreme u vidu borbe za prirodna bogatstva, čiji su rezultati »privatno« vlasništvo, kapital i bogatstvo za jedne, - a siromaštvo, oskudica i beda za druge, to nam je najbolji dokaz da se zemaljsko čovečanstvo još uvek nalazi u životinjskom carstvu i da još uvek nije steklo sposobnost da ovlada svetom. Ono još nije ovladalo raspodelom, još uvek ne može da garantuje i dodeli svakoj jedinki njen pravedni deo nasledstva od ovog božjeg poklona. Tek kada svetska država bude preuzela vlasništvo nad svim privatnim dobrima u svetu to će biti znak da je kultura ovladala raspodelom. Ako je svet »poklon« čitavom čovečanstvu to, naravno, ne znači da su jedni dobili na poklon kao »privatnu svojinu« zalihe uglja, drugi nalazišta nafte, a treći rudnike zlata, dijamanata i drugih mineralnih bogatstava i da se zbog toga mogu s pravom proglasiti »finansijskim kraljevima« ili »poslovnim magnatima« na dotičnom području, monopolizovati prirodna bogatstva i time otežati ostalom čovečanstvu da podmiruje svoje potrebe. Pošto su takvi »berzanski kraljevi«

66

ipak zaplenili sredstva neophodna za život, a njih jedino interesuju berzanski kursevi i cene do kojih mogu primorati ostalo društvo da plaća, to je samo još jedan dokaz da su sila i pravda u raskoraku. Cene životnih potrepština ovde određuje sila, a ne pravda. To što su postojali pojedinci koji su bili inicijatori pokretanja rudarstva i industrije je deo božjeg poretka. Nesklad nastaje onda kad oni insceniraju »maskiranu pljačku« ili počinju da prigrabljuju »višak« u obliku vrednosti za koje nisu ništa uložili. Zemaljski ljudi nisu uložili ni prebijene pare, niti prolili kap znoja za stvaranje mineralnih zaliha u svetu, oni su sva ta rudna bogatstva dobili na poklon isto kao što su dobili i vazduh koji dišu. Zato nijedan zemaljski čovek nema pravo, u kosmičkom smislu, da naplaćuje minerale ili sirovine, pošto u tom slučaju uzima vrednosti za koje nije dao nikakav doprinos. Tek kad sirovina bude obrađena na takav način da to predstavlja plus za čovečanstvo treba da mu pripadne nagrada. Ali ta nagrada ne može da se odnosi na samu sirovinu kao takvu, već mora da bude isključivo nagrada za uloženi rad koji je učinio da dotična sirovina postane korisna. Taj rad ostaje, dakle, kao jedina stvarna vrednost koju zemaljski čovek treba da plati kad nabavlja svoje životne potrepštine. S obzirom da niko nije uložio rad za stvaranje prirodnih bogatstava na zemlji, već je to svojina svih zemaljskih ljudi, niko nema prava da naplaćuje neuloženi rad. Rad se može jedino radom platiti. Jedino stvarno sredstvo plaćanja na svetu je, dakle, koristan stvaralački rad jedinke. Svaki normalan čovek koji se rađa na zemlji donosi sobom prirodno urođeno sredstvo plaćanja. U svetskoj državi će ovo urođeno sredstvo plaćanja, tj. rad, ostvariti potpuno svoje pravo, biće zakonom zaštićen, i kao što iz sledećeg proizilazi, svaka mogućnost zloupotrebe će biti isključena. U svetskoj federaciji će lični i društveno koristan radni doprinos jedinke biti apsolutno jedino sredstvo plaćanja. Preuzimanjem dobara od strane svetske federacije novac će se polako sasvim izgubiti sa tržišta.

111. S obzirom da privatno bogatstvo na kraju neće postojati, svi brodovi i železnice, sve fabrike i radionice, svi rudnici i mašine, sve sirovine i si. preći će u vlasništvo svetske države, tj. celog čovečanstva, a ne samo nekolicine njegovih članova. Tako će ostati samo jedno jedino preduzeće u čitavom svetu, preduzeće koje neće imati za cilj da »profitom« ili »viškovima« pribavlja sebi nezarađene vrednosti kojima bi mogli obezbediti »besplatnu egzistenciju« i besposličenje čitavom štabu vlasnika akcija i njihovim porodicama, naslednicima, rodbini. Zadatak tog jedinog svetskog preduzeća biće isključivo da održava proizvodnju životnih potrepština tačno u onoj meri koliko je potrebno da se svim jedinkama zemaljskog čovečanstva obezbedi bezbrižna egzistencija oslobođena ropstva. U te ciljeve će upotrebljavati, kao što već znamo, mašine za sve grube fizičke poslove, a za ostalo ljudsku radnu snagu. Za to će svaki pojedinac sposoban za rad biti dužan da priloži svoj deo od ukupnog rada koji je prema naučnim proračunima potreban za njegovu egzistenciju, kao i za egzistenciju ostalog dela čovečanstva ubrajajući i jedinke nesposobne za rad. Taj zakonom propisani rad neće ni u kom slučaju moći da se tretira kao prinuda ili kuluk, pošto će visoko

67

moralna i naučno potkovana administracija svetske države moći da garantuje svakom pojedincu posao u onoj struci ili na onom polju za koje ima posebno interesovanje, najviše smisla i najbolje uslove. Tako će se »rođeni umetnici« baviti umetnošću. Naučno obdarene jedinke će se baviti naukom, duhovnom kao i materijalnom. Oni koji budu obdareni za zanate i industrijsku proizvodnju radiće u specijalnim granama industrije itd. Svaka će jedinka, dakle, prema sopstvenom doživljavanju i svom izboru doći u »pravu struku« i na taj način osećati zadovoljstvo u radu. U interesu je svetske države da učini tako da posao stimuliše, da bude zabavan i blagosloven za svakog pojedinca, a ne »nužno zlo« kao što je to slučaj danas za milione ljudi širom zemljine kugle, upravo zato što je rad koji je potreban za sopstvenu egzistenciju opterećen i troškovima čitavog niza raskošnog i parazitskog života jedinki iz štaba kapitalističkih vlastodržaca, što čini da se rad shvata kao najam ili da se doživljava kao robovanje. U svetskoj državi rad ne može da bude takav. Ukupan rad koji je potreban za jednodnevno izdržavanje čitavog čovečanstva postaće predmet naučnog istraživanja i proračunava-nja. Ta suma će se podeliti na sve normalne i radno sposobne jedinke oba pola u vidu »normalnog trudodana«. Svaka jedinka će dobiti, dakle, određeni broj takvih »normalnih trudodana« nedeljno u onoj struci ili na onom polju delatnosti za koje pokaže interesovanje ili sposobnost. Široko razgranat i savršeni ekonomski sistem svetske federacije onemogućiće svaki pokušaj pojedinaca sposobnih za rad da izbegnu svoje radne obaveze prema društvu, tako da će ovaj normalan radni dan biti znatno kraći nego što je danas, što će naravno jedinkama ostaviti veoma mnogo slobodnog vremena koje će se, kao što je ranije rečeno, upotrebni kao dani nedeljnog školovanja za sve jedinke radi njihovog ličnog duhovnog i kulturnog usavršavanja.

112. Kada jedinka ispuni svoju nedeljnu radnu obavezu izdaje joj se priznanica u kojoj je tačno navedena naučno utvrđena vrednost njenog doprinosa svetskoj državi u toku ovih redovnih trudodana, od čega se obavezno odbija jedan manji deo za dječji, bolesnički i starački fond. Ta priznanica služi jedinki kao jedino sredstvo plaćanja i omogućuje joj pristup etablismanu svetske države, ulaz u pozorišta i druge zabave, u muzeje i na izložbe, kao i korišćenje komunikacija i životnih namirnica u meri koja tačno odgovara vrednosti rada u priznanici. Pošto ova radna priznanica ne važi za druge osobe i može je koristiti isključivo osoba na čije ime glasi, a ona se izdaje jedino na osnovu vrednosti radnog doprinosa koji je jedinka dala svetskoj federaciji, i kako je ta karta jedini oblik platežnog sredstva u svetskoj državi ne može se, dakle, dogoditi da postoji sredstvo plaćanja za koje ne bi bilo pokrića. Pošto se sve procene vrednosti uloženog rada vrše naučnim putem, čime se garantuje precizno računanje i onih vrednosti koje se dobijaju na osnovu radne kartice, niko ne može da uzme od svetske države veću vrednost od one koju je svojim radom već unapred uložio. Pošto niko neće moći da neutralise ili potroši dobra za koja nije već unapred radnom karticom dao novo, puno pokriće, to znači garanciju svetskoj državi da se njena ekonomija nikada ne može pogoršati ili da se u njoj stvori nered. Ona će automatski

6 8

održavati standard i ravnotežu koji su neophodni za blagostanje čitavog zemaljskog čovečanstva.

113. U svetskoj državi će svaka jedinka za vreme svog detinjstva i starosti, kao i za vreme bolesti biti oslobođena obaveze da pribavlja radne priznanice, pošto će svetska administracija pokrivati te troškove iz specijalnog namenskog fonda koji se zasniva na malim odbicima od radnih priznanica jedinki za vreme njihovog radnog veka. U svetskoj državi neće biti potrebni ovi, u naše vreme rasprostranjeni, ponižavaju­ći i demorališući oblici »potpore« i »pomoći siromašnima«, jer doprinos koji jedinka dobija od države u toku svog detinjstva, starosti i za vreme bolesti jeste opravdano potraživanje koje joj pripada.

114. Za vreme buduće svetske administracije biće nezamislive pojave kao što su ftnansijske krize, skupoće, borba za novac ili druga bogatstva, međusobno iskorišćavanje ljudi, besplatna egzistencija ili parazitiranje na račun društva, besparica, skitanje, potpora ili pomoć siromašnima. Naprotiv ovde nalazimo razumno blagostanje i prirodno dostupna sva materijalna i duhovna dobra života. Život u svetskoj državi neće zbog toga da bude dosadan, to neće biti život u ropstvu i sluganstvu, niti život čiji su ideali vlast i bogatstvo, već život u kojem se ideal može koncentrisati jedino u želji da se bude što korisniji društvu, da se postigne najbolji rad, najsavršenije delo, da se izrazi najveća ljubav. U planetarnoj državi život može, dakle, da bude samo u najvećoj slobodi, duhovnosti i kulturi, život u najvećoj harmoniji, sreći i radosti.

115. Detaljniji opis veoma širokog i uzvišenog svetskog morala planetarne države dat je u jednom kasnijem poglavlju knjige Livets bog. Ovde u uvodu možemo samo razjasniti da će brak postati mnogo savršeniji i srećniji nego što je u naše vreme, i pored toga što se mnogima čini da se zbog kosmičkih zakona brak povlači i nestaje, sa čime ćemo se kasnije bliže upoznati, jer će u svetskoj državi biti oslobođen ekonomskih stega koje su veoma neprijatne za današnji brak. Niko neće morati da izdržava drugoga, izuzev onih malih odbitaka za dečji, bolesnički i starački fond. Čovek neće izdržavati ženu. Svakoj će ženi koja je supruga ili majka ta njena uloga i rad u domaćinstvu i na podizanju dece biti uračunat u redovno radno vreme i na osnovu toga će dobijati svoje priznanice.

116. Osim toga, s obzirom da će svetska država plaćati izdržavanje svakog deteta do određenog doba starosti, roditelji neće imati ftnansijskih problema zbog svoje dece. No, s obzirom da svetska država s druge strane nadoknađuje ove izdatke za izdržavanje svakog deteta odbijajući male beznačajne sume od njegovih radnih priznanica kad odraste i postane sposobno za rad, time se, dakle, garantuje, kao što smo ranije rekli, da nove duše koje inkarniraju na zemlju ne mogu ni u kom slučaju pogoršati ekonomiju svetske države. Time su sa ovoga sveta uklonjeni osnovni uzroci

69

gnusnih ubistava dece, tajnih porođaja, abortiranju itd. koji su u naše vreme toliko rasprostranjeni, a koji su toliko opasni za čovečanstvo. Tako da rađanje jednog novog malog građanina sveta neće više predstavljati uzrok tuge i očajanja oca i majke zbog nemaštine i sirotinje, već će svako novorođenče biti radosno pozdravljeno od svetske dižave kao ispunjenje božje zapovesti: »Rađajte se i množite se, i napunite zemlju i vladajte njome«.

117. Ovim smo obradili najvažnije faktore razvoja koji momentalno vladaju u društvu zemaljskog čovečanstva. Videli smo da se to društvo nalazi u nesrećnom stanju, videli smo uzroke takvog stanja i istovremeno smo ukazali na put i način kojim se takvo stanje može promeniti . Da bi taj put učinili što jasnijim i pri­stupačnijim za poštenog tražioca istine daćemo kratak rezime, tj. napravićemo kratak izvod iz prethodnih poglavlja knjige Livets bog o kosmičkoj analizi društva zemaljskog čoveka.

Društvo zemaljskog čovečanstva predstavlja kosmički realitet koji se nalazi u stalnom procesu razvoja. U tom razvoju ono se nalazi na stadijumu koji se može označiti kao prelazno stanje iz »životinjskog carstva« u »carstvo čoveka«. To stanje karakteriše borba između vodećih energija tih dvaju carstava koje se mogu označiti kao »sebičnost« i »nesebićnost«. S obzirom da su energije sebičnosti po svojoj kosmičkoj prirodi eksploziv­ne, tj. razbijajuće, a energije nesebičnosti spajajuće, tj. sjedinjujuće, razvoj društva zemaljskog čovečanstva analogan je pretvaranju iz jednog magličastog, neorganizovanog stanja u zgusnutu, spojenu celinu. Drugim recima društvo zemaljskog čovečanstva se može uporediti sa nebulozom koja se zgušnjava u sjajno sunce. U tom procesu zgušnjavanju društvo zemaljskog čovečanstva je dostiglo stadijum u kojem se primećuje više sjanih tačaka koje su se već zgusnule ili spojile. Te svetle tačke predstavljaju u našoj stvarnosti »nacije« ili »države«. No zgušnjavanje se i dalje nastavlja. Čitav niz međunarodnih pojava čini da su države toliko srasle zajedno, tj. postale međusobno zavisne da bi istupanje ili isključenje pojedinih država iz te zajednice predstavljalo »slom«, katastrofu za celu zajednicu. Za najvišu inteligenciju zemaljskog čovečanstva takvo stanje je već postalo toliko očigledno da je dovelo do stvaranja velikih međunarodnih pokreta protiv rata, organizacija za mir i Drušn-a naroda i oni su u stalnom porastu. Ovi pokreti predstavljaju snage koje se sve više koncentrišu na staranje zajedničke administracije sveta i svetske vlade, što će učiniti da predskazanja velikih svetskih religija o »jednom stadu i jednom pastiru« postanu realna činjenica. Ove težnje ka zajedništvu postaju mnogo razumljivije kad se uvidi da sve patnje i teškoće kroz koje zemaljsko čovečanstvo momentalno prolazi bez izuzetka ukazuju da je njihov uzrok životinjska energija »sebič­nost«, koja se u ovom slučaju javlja kao »nacionalizam«. Naravno da se ne radi o guše­nju specifičnih nacionalnih posebnosti na duhovnom i kulturnom polju, već jedino o stvarima koje su štetne ili su u sukobu sa opstankom i blagostanjem ujedinjenog čovečanstva. S obzirom da ranije opisani novi svetski impuls iz »božjeg stvaralačkog principa« podstiče i nosi razvoj nesebičnosti u vidu sve većeg internacionalizma, stvaranje

7 0

jedne međunarodne svetske države koja će počivati na apsolutnim duhovnim znanjima kao religioznoj osnovi i na toj osnovi nadgradenoj savršenoj ili pravednoj administraciji, ne može se ni u kom slučaju smatrati kao utopija ili kao problem nedogledno daleke budućnosti. To je, naprotiv, jedna realna činjenica od koje se svakodnevno pred našim očima ostvaruje po jedan mali procenat i koju zbog toga nijedan čovek koji ima i malo osećanja odgovornosti ne može da sabotira ili da ne stimuliše. Prihvatanje ove činjenice biće utoliko lakše kad se uvidi da je stvaranje svetske države opisane u ovom poglavlju sa svim pozitivnim što donosi, u stvari znači samo promenu stanja i ukidanje svih nega­tivnih odnosa koje ljudi danas smatraju nedostacima. S obzirom da se društvo zemaljskog čovečanstva sastoji uglavnom od normalnih jedinki, a normalne jedinke su one koje postupaju samo normalno, a normalni postupci su samo oni koje je iskustvo potvrdilo kao logične, zemaljsko čovečanstvo će postupati logično kad je u pitanju njegov opstanak kada doživi posledice nelogičnih i pogrešnih postupaka u svojoj sadašnjoj egzistenciji. Inače bi se moralo žigosati kao nenormalno. No sva dosadašnja iskustva ne ukazuju ni na kakve greške u mentalitetu zemaljskog čovečanstva, pošto se iz dana u dan razvija i iz svega izvlači pouke, i sa kosmičkog stanovišta gledano, u stalnom je porastu. Zato će svetska država postati stvarnost u relativno bliskoj budućnosti, i svaki zemaljski čovek već danas požuruje ili usporava njeno stvaranje. Zato je za svakog pojedinog zemaljskog čoveka veliko pitanje: »Sta treba da činimo da bismo doprineli stvaranju božjeg carstva mira i razvoju apsolutne harmonije i sreće na zemlji«? Odgovor na to pitanje je, kao i uvek božja mudrost i velika zapovest: »Volite jedni druge!«

S obzirom da če energije ili vibracije svetlog zračenja božjeg stvaralačkog principa tokom predstojećih događaja izraziti ispunjenje ove božje zapovesti kroz neke određene norme koje utiču na svakodnevni život i ponašanje zemaljskih ljudi, i pošto će pod uticajem novog svetskog impulsa ove norme koje su identične sa »putem ka svetlosti« biti još više izražene, daćemo ovde pregled svih tih pojava. Ove norme ili ukupan razvoj energija pomoću kojih božje Proviđenje vodi razvoj zemaljskog čovečanstva do potpunog ispunjenja velike ljubavne zapovesti mogu se izraziti u sledećih dvanaest tačaka:

1. Pobeda nesebičnosti nad svakom vrstom sebičnosti. (Pobeda opštih nad ličnim interesima).

2. Stvaranje međunarodne demokratske uprave sveta.

3. Razoružanje svih zemalja u korist stvaranja međunarodne neutralne policije.

4. Osnivanje međunarodnog javnog - nikako tajnog - vrhovnog sudskog i pravnog organa u koji će ući najbolji predstavnici nauke kako na duhovnom, tako i na materijalnom polju koji mogu imati kompetenciju da razlikuju »abnormalne

71

postupke« od »zločina« i koji poznaju tokove razvoja i večne zakone postojanja i time predstavljaju garanciju apsolutne pravde za sve i svakoga.

5. Ukidanje prava privatne svojine nad dobrima i preuzimanje dobara od strane međunarodne države sveta.

6. Ukidanje novca u korist uvođenja ličnog rada kao jedine protivvrednosti u razmeni dobara i uvođenje radne priznanice kao jedinog sredstva plaćanja.

7. Osnivanje svetskog fonda za decu, starce i bolesnike, koji se zasniva na odbicima od radnih priznanica.

8. Korišćenje mašina u cilju smanjenja materijalnog radnog vremena i korišćenje slobodnih dana za lično usavršavanje i duhovno uzdizanje.

9. Ukidanje politike nasilja i svakog krvoprolića.

10. Ukidanje torture, batina i smrtne kazne u korist dobro osmišljenih vaspitnih mera i internacije.

11. Razvijanje vegetabilnih sredstava za ishranu, dobre higijene i nege tela, zdravih i svetlih stambenih prilika.

12. Razvijanje duhovnih sloboda, tolerancije, humanosti i ljubavi prema svim živim bićima, prema ljudima i životinjama, biljkama i mineralima.

Ovih dvanaest tačaka obuhvataju realitete oko kojih se koncentriše celokupna energija razvoja zemaljskog čovečanst\'a i sa kojima najviša ljubavna zapovest postojanja »volite jedni dntge«, pokretana novim kosmičkim impulsom sveta, ide prema vrhuncu svoga ostvarenja u svakodnevnom životu zemaljskog čoveka. Dakle, ove navedene tačke nisu rezultat nekakve razvijene gimnastike mozga ili izmišljena pretpostavka, već naprotiv, one su rezultat analize realnih činjenica, koje su došle do izražaja u svesti isključivo kao rezultat prethodnih stvarnih doživljavanja. Zato danas ne postoji nijedan zemaljski čovek do kojeg ne dopiru ove pojave ili koji nije okružen ovim energijama.

118. Postupati u skladu sa ovim energijama, tj. u skladu sa ovih dvanaest tačaka znači postupati u skladu sa božjim planom sveta, biti faktor koji stimuliše stvaranje svetskog mira na zemlji, to znači ići najkraćim putem ka »velikom rođenju«, što znači ka objašnjenju samog postojanja.

Naprotiv, suprotstavljati se ovim tačkama ili energijama znači biti u suprotnosti sa energijama sveta, znači biti protiv jezgra u svetskim religijama. To znači predstavljati

7 2

smetnju za izlazak čovečanstva iz mračnih zona ratnih patnji, čime se, naravno, podriva i sopstvena apsolutna sreća.

119. S obzirom da su energije svetlog zračenja »božjeg stvaralačkog principa« već duže vreme dominirale u razvoju zemaljskog čovečanstva i time pokazale da je činjenica da se to čovečanstvo razvija od »životinjskog carstva« u »carstvo čoveka«, a ne obrnuto, i pošto je takav razvoj u potpunoj zavisnosti od ostvarenja velike zapovesti »volite jedni druge«, što zemaljsko čovečanstvo, prema božjem planu sveta, može ostvariti jedino poštujući napred navedena pravila ili tačke, prema tome, ostvarenje ovih tačaka i na njima zasnovanog stvaranja jedne božje države sveta takode postaje apsolutna stvarnost.

Veliki događaji koji karakterišu svet ovog stoleća su, dakle, znak da zemaljsko čovečanstvo prelazi iz jednog maglovitog stanja u suncem obasjanu stvarnost; ti događaji znače samrtničku borbu životinjskog carstva u društvenom biću zemaljskog čovečanstva, oni takode znače i početno nastupanje kosmičkog carstva čoveka na zemlji. Prirodno je da ovi veliki događaji nisu mogli da prođu, niti će moći da prođu bez krvi, sve dok je to borba koja se vodi na području gde se mržnja, osveta i samoodbrana bore protivu ropstva, stvaranja zaliha, i pohlepe. Bojno polje na kojem se sukobe ovakve energije mora biti puno leševa. Ali iznad tih leševa rada se svet u novom, jasnom obliku, a zemlja postaje vibracija razuma i ljubavi, harmonija intuicije i blaženstva.

5. GLAVA

S P O S O B N O S T Z E M A L J S K O G Č O V E Č A N S T V A D A P R I M A N O V I I M P U L S S V E T A

120. Iz prethodnog poglavlja znamo da je novi jaki impuls »božjeg stvaralačkog principa« zahvatio zemlju i da se manil'estuje krupnim događajima koji imaju za cilj stvaranje zajedničke religiozne i materijalne osnove za zemaljsko čovečanstvo. U prethodnom poglavlju smo se upoznali sa najvažnijim detaljima materijalne osnove, a s obzirom da su detalji religiozne osnove novog impulsa sveta glavni sadržaj knjige Livets bog, mi ćemo ovde u uvodu analizirati samo odnos zemaljskih ljudi prema novom impulsu sveta. Novi impuls sveta donosi sobom i novu kulturu, otklanja predrasude i sujeverje, kao i tradicionalne predstave i dogme, ukida bogatstvo i siromaštvo, pobeduje bolesti, savlađuje netrpeljivost, ujedinjuje sve države sveta i stvara trajan mir na zemlji.

Moglo bi se očekivati da će svi zemaljski ljudi sa velikim ushićenjem i raširenih ruku prihvatiti takav novi božji impuls, jedno tako divno i impozantno uputstvo, tako sveobuhvatnu snagu nadahnuća iz viših svetova. - Ali, nije tako. Prijemčivost jedinke za više sile, što u ovom slučaju znači prijemčivost za novu duhovnu kulturu, nije nešto čime jedinka može da upravlja svojom voljom, kao što, na primer, može odlučivati da li će šesti ili stajati, da li će vikati ili šaputati, da li će žmuriti ili gledati i slično. Dakle, za mogućnost prijema jedne nove duhovne osnove kod zemaljskog čoveka nije odlučujuća njegova volja, već duhovni kvaliteti koji stoje iza njegove volje, a koji predstavljaju vodeće duhovne snage njegove svesti. Ove snage su veoma različite kod raznih jedinki, pošto je to kod svake jedinke rezultat njenih ukupnih iskustava ili doživljavanja, njene obdarenosti, navika i sklonosti, koje su različite kod svake jedinke. To su zapravo snage koje upravljaju voljom i koje određuju da li će jedinka biti za ili protiv nove duhovne kulture.

121. Ogromna većina zemaljskih ljudi veruje da je odnos njihovih sugrađana prema duhovnim problemima isključivo pitanje volje i ne shvata da se tu, u stvari, radi o razvoju, tj. o urođenom smislu. Ljudi često napadaju shvatanja o životu i predstave o stvarnosti drugih ljudi. Takve jedinke žive u zabludi da su njihova sopstvena shvatanja, vcrovanja i njihovi ideali »jedini blagotvorni«. Za to osećaju indignaciju prema sugrađanima čija priroda, iskustva i urođeni dar čine da su baš toliko ispred ili iza njih u razvoju i da im je nemoguće da prihvate njihove specijal­ne propise i verovanje o životu, i zato imaju drugačije poglede na život. Da bismo pomogli zemaljskim ljudima da savladaju ovu nesrećnu indignaciju, koja u vidu netrpeljivosti, a u ruhu »svetog gneva«, »opravdanog besa« itd. izaziva mnogo patnji i žalosti, i koja je po svojoj prirodi isto toliko neopravdana i besmislena kao kad bismo

7 4

se ljutili na druge što su mladi ili stariji od nas, preći ćemo sada na rasvetljavanje različitih mogućnosti zemaljskih ljudi da primaju novu kulturu i na taj način im pomognemo do savladaju svoju indignaciju. Naime, to je obavezan uslov za svakog tražioca istine koji želi postići »veliko rođenje« i dobiti kosmičku svest, tj. da bude ispu­njen snagom božje vidovitosti »Duha svetoga« i suncem obasjan život.

122. Ako hoćemo da analiziramo ili da merimo duhovni nivo zemaljskog čovečanstva, moramo imati jednu čvrstu polaznu tačku merenja. Takvu tačku predstavlja odnos čovečanstva prema starom impulsu sveta. Taj odnos pokazuje da je za veliki deo čovečanstva taj impuls zastareo, bez obzira da li se javlja kao budizam, islam ili hrišćanstvo i bez obzira da li je čovek rođen u istočnim ili zapadnim zemljama. To je dokaz da u ćelom svetu postoje ljudi koji su prerasli veronauku i svoju veru iz detinjstva i da su prevazišli oblik verovanja koji predstavljaju današnje najveće religije. Ovakvo stanje je rezultat naglog razvoja osećanja i inteligencije u poslednjem stoleću. Ove jedinke su bile predmet takvog razvoja, i njihova svest je obogaćena novim iskustvima i doživljajima koji su nametnuli velika fundamentalna pitanja koja nisu bila aktuelna u vreme kada su uzvišeni osnivači stvarali religije i zbog toga nisu ni dali odgovore na ta pitanja. Zadatak religije je tada bio da da odgovore samo na najaktuelnija pitanja toga vremena. S obzirom da je u to vreme duhovni standard zemaljskih ljudi, naročito na polju inteligencije, bio veoma primitivan, na takvom primitivnom nivou su bila i pitanja, odnosno njihove potrebe za stvarnim duhovnim znanjima. Da ne bi izgledala suviše fantastična i neverovatna religiozna poruka je morala da bude prilagođena niskom stupnju razvoja tadašnjih bića. No, kako su prošle hiljade godina od kada je stari impuls sveta dobio religioznu formu, i kako su te hiljade godina ostavile svoj pečat razvoja u svim oblastima čovekove svesti, a oblici religije nisu pretrpeli odgovarajuće promene niti su nadgrađivani, već još uvek u obliku dogmi pokrivaju svoje ograničeno primitivno područje, jasno je da su najnapredniji, tj. oni na koje je razvoj najviše uticao zbog njihove razvijene svesti, morali da izađu iz okvira religije. Oni su morali da dođu u sukob sa religioznim oblicima reči, zato što religija tumači reči i izraze bukvalno, a ne simbolično, kakvo im je prvobitno značenje bilo prema planu sveta. I što je viši nivo svesti kod ljudi izvan religioznog područja, uglavnom kod onih koji predstavljaju nauku, tehniku i umetnost, u toliko veći sukob zapadaju sa dogmama i oblicima reči. S obzirom da su posledice ovakvog stanja za veliki deo čovečanstva značile potpuno ili delimično oslobađanje od dogmi ili raskid sa religijom, čovečanstvo je počelo da se deli na dve velike grupe. Jednu grupu čine pomenute jedinke »oslobođene« dogmi, dok drugu grupu čine jedinke za koje religija, dogme ili stari impuls sveta još uvek imaju punu snagu inspiracije i zato je za njih to još uvek preko potreban blagoslov. Ove dve grupe su u knjizi Livets bog označene kao »grupa A« i »grupa B«. Jedinke iz obeju grupa, što znači celo čovečanstvo, mogu se opet podelili u šest kategorija, od kojih prve

75

tri pripadaju grupi A, a druge tri grupi B. Prema tome svaki zemaljski čovek se može rasporediti u neku od ovih šest kategorija. Jedinke iz ovih kategorija razlikuju se međusobno po različitim stepenima razvoja. Naime, sva bića se nisu razvijala na isti način; kod jednih je brže išao razvoj osećanja, dok se kod drugih brže razvijala inteligencija. Međutim, postoje bića kod kojih su ova dva faktora svesti jednaka, to jest uravnotežena. S obzirom da su ova dva faktora svesti odlučujuća za funkciju volje jedinke, za njene postupke, njenu objektivnost ili pristrasnost oni određuju i njen religiozni standard - u šta jedinka može, a u šta ne može verovati. Sigurno je da ne možemo narediti tražiocu istine da doslovce upamti predstojeće analize pomenutih kategorija. One će mu pomoći da jasno uvidi koliko je nerealna ili nenormalna svaka netrpeljivost ili mržnja prema jedinkama koje imaju drugačija shvatanja ili misle drugačije.

123. Prva kategorija A grupe. Od ovih šest kategorija tri prve čine grupu A, koja se sastoji isključivo od jedinki koje su prerasle stari impuls sveta. U prvu od šest kategorija spadaju jedinke koje su u svom razvoju dostigle tačku gde su osećanja i inteligencija donekle ujednačene i međusobno se regulišu. zlato su takve jedinke uvek sa zdravom ravnotežom svesti, naime, u njihovom osečajnom životu nikada ne dolazi do preteranih ili neuravnoteženih istupa, pošto je njihova inteligencija ili zdrav razum dovoljno jak i uvek prisutan kao smirujući ili regulišući faktor. Oni ne mogu ni u pogledu inteligencije da zastrane previše u fantastične neprirodne teorije, jer su njihova razvijena osećanja dovoljno jaka da odmere takve tendencije. S obzirom da je osećajni život ovakvih jedinki uglavnom oslobođen grubih i nižih tendencija strasti, i takav čist osećajan život reguliše funkcionisanje njihove inteligencije tj. štiti je da ne zapadne u previše fantastične hipoteze ili teorije, celokupna manifestacija inteligencije ili razuma ovih bića jednaka je »mudrosti«. A kako razvijena osećanja dolaze do izražaja uz pomoć mudrosti, »ljubav« postaje jedini izraz njihovih osećanja. Naime, mudrost može da bude, prema kosmičkim analizama, jedino čista inteligencija regulisana čistim osećanjima, a ljubav su čista osećanja regulisana mudrošću. Prema tome, najnaprednije od ovih jedinki ispoljavaju mudrost i ljubav. Ovakva bića su uglavnom prerasla opšte prohteve i nagone zemaljskih ljudi kao što su: slavoljublje, ponos, zavist i ljubomora i ostavili iza sebe zaljubljivanje i brak. Ona se nalaze u jednoj zoni razvoja o kojoj će biti više reči kasnije u knjizi Livets bog kad budemo govorili o »zoni neplodnosti« u kojoj je njihova seksualna moć ili moć razmnožavanja podvrgnuta promenama ili prilagodavanju kako bi se kasnije mogla upotrebiti u službi viših oblika svesti. Jasno je da ova biča nisu opterećena porocima kao što su: uživanje duvana, alkohola i drugih opojnih droga koje razaraju organizam. To se odnosi i na potrošnju mesa i druge hrane koja se dobija ubijanjem i sakaćenjem životinja. Pojedinci medu njima već su doživeli neke »simptome koji prethode velikom rođenju«, delimično su dobili »kosmičku svest«, pa se javljaju kao pola ili delimično posvećena bića, koja će u nekom životu najbliže budućnosti u potpunosti doživeti veliko rođenje i time

7 6

postati »jedno sa putom, istinom i životom«. A dotle moraju svoju svetlost dobijati preko knjiga od tzv. »učitelja mudrosti« i od spasitelja. Jedinke ove prve kategorije, Čije se mesto u razvoju može označiti kao »predvorje velikog rođenja«, nisu mnogobroj­ne, ali se mogu sresti na svih pet kontinenata. U skladu sa visokim stepenom razvoja i oslobođeni slavoljublja i suvišnih materijalnih potreba vode veoma nezapažen, miran i skroman, ponekad sasvim povučen život. Ovo se naročito odnosi na Istok, gde su se ovakve jedinke sasvim povukle i mogu se sresti među kaluđerima i mudracima u tihim hramovima ili kao isposnici u planini gde se uvek žrtvuju i stoje na usluzi i na radost ljudima i životinjama koje sretnu. Na Zapadu jedinke prve kategorije žive kako u gradskoj gužvi i galami, tako i u seoskoj širini. S obzirom na visoki stepen razvoja njihov materijalizam je beznačajan pa zato nisu zainteresovani niti pogodni za istaknute i rukovodeće položaje u preduzećima i ustanovama. Zato ih najčešće srećemo među nižim službenicima, na skromnim zanimanjima kao što su asistenti, zanatski pomoćnici, nosači, radnici itd.

Jedinke prve kategorije su dostigle takav nivo svoga razvoja da pokazuju veliko razumevanje i toleranciju prema religioznim shvatanjima i mišljenjima drugih, pošto su i same prošle kroz taj stepen razvoja, one nikada ne kritikuju i ne učestvuju u raspra­vama. Ova se bića, u stvari, vrlo retko izjašnjavaju o svom pogledu na svet, izuzev na uporne zahteve i u slučajevima kad to može biti od stvarne koristi. Njihova vrlina je u tome što vole da ostanu nezapaženi i zbog toga postaju »usamljenici« ili »isposnici« koji u najvećim centrima civilizacije ostaju neprimećeni žrtvujući se za dobro i blagoslov mase. Ovde treba ipak dodati da medu njima ima pojedinaca koji odstupaju od ovog pravila i koji su, zahvaljujući svojoj poluposvečenosti, a delimično i pomoći od viših duhovnih biča, postali osnivači istaknutih duhovnih redova, pokreta ili bratstava. Prema tome, prva kategorija bića, kako je ovde u analizama opisano, nema nikakvu želju za vlašću, ali svojom tihom, mudrom i milostivom pojavom utiču na okolinu i tako stiču snagu koja, prevazilazcći sav zemaljski sjaj i lepotu, stvara od njih »stub« na kojem se može graditi buduće »carstvo pravog čoveka«. Oni čine one plemenitije delove u sadašnjem organizmu začetka budućeg carstva božjeg na zemlji.

Bića prve kategorije su u pogledu razvoja prvi predstavnici zemaljskog čovečanstva i svojom razvijenom prirodom oslobođeni su svih starih tradicija i predrasuda. Oslobođeni dogmi, ali sa čvrstim osloncem u duhovnom svetu, oni mogu lako da shvate sadašnju situaciju u svetu i dočekaće otvoreno i sa ljubavlju novi učinak stvaralačkog principa. Oni su, dakle, najbudniji i najkvalifikovaniji tražioci istine i oni će u tišini postati prvi praktičari nove duhovne kulture u zemaljskom čovečanstvu.

124. Druga kategorija A grupe. Dok prvu kategoriju čine jedinke čija se osećanja i inteligencija podjednako harmonično razvijaju i čija ih moralna osnova obogaćuje velikom prijemčivošću za novi svetski impuls, drugu kategoriju čine bića koja u skladu sa njihovim dosadašnjim razvojem imaju razvijenija osećanja u odnosu na svoju inteligenciju. U narednih šest delova opisaćemo jedinke ove kategorije.

7 7

125. Prvi deo. Najnaprednije jedinke prvog odeljka druge kategorije graniče se i slične su jedinkama prve kategorije, pošto je njihova inteligencija malo manje razvijena od njihovih osećanja. Zato se u njihovoj svesti mogu dogoditi samo blaži oblici neuravnoteženih postupaka. One su, dakle, u velikoj meri stekle osobine kojima se odlikuju jedinke iz prve kategorije, iako ne u sasvim savršenom obliku. To znači da su samo povremeno skromne, tolerantne i nesebične, i to onda kada je njihova inteligencija dovoljno jaka da pobudi odbojnost prema slavoljublju, samoljublju, netrpeljivosti, uobraženosti, kao i odvratnost prema mesu i upotrebi opojnih sredstava. Takve osobe mogu u lom periodu biti izvanredno prijemčive za čiste duhovne snage, pa čak mogu u takvim slučajevima doživeti prve slabe simptome koji prethode velikom rođenju. No, s obzirom da ovaj inteligentan stimulans volje još uvek nije postao navika, sklonost ili prirodni dar, jedinka se posle izvesnog vremena može zamoriti i popustiti. Tada ponovo prevladaju niže tendencije, mada samo u blažoj formi. Za to jedinke prvog odeljka druge kategorije ne mogu nikada postati ubice, pljačkaši, lopovi; njihova religioznost i moralni standard su na previše visokom nivou da bi mogle to da čine. Ali zato vrlo lako postaju pesimisti. U njihovom mentalitetu još uvek postoje ostaci slavoljublja i egoizma koji bude sebične nade i očekivanja. S obzirom da se nade i očekivanja ne ostvaruju uvek, to kod njih izaziva razočarenje i ogorčenost, što u najgorem slučaju može izazvati melanholiju i osećaj žrtve, koje sa svoje strane mogu izazvati neprijatne fizičke reakcije. No, zahvaljujući u osnovi dobro razvijenom duhovnom standardu, ti mračni i pesimistički periodi su samo prolaznog karaktera, a naročito ako su se javili kao simptom božjeg kontakta koji prethodi velikom rođenju. Jedan takav božji dodir se nikada ne zaboravlja. Za biće koje ga jednom doživi ostaje stalno da sija kao svetlost u mraku, kojoj se stalno vraća i uz čiju će pomoć opet ugledati izgubljenu zemlju i vratiti se u zdravo, prirodno optimističko stanje. To stanje će postati permanentno kada se inteligencija jedinke toliko razvije da može kao prirodna navika i sklonost prožimati sva njena osećanja jasnim i zdravim razumom, ne samo teoretski, već i praktično. Dotle će se ponavljati ovi manji ili veći neuspesi. To znači da sve dok u svesti jedinke postoje primitivne, tj. niže tendencije koje ona nije u stanju da savlada, jedinka ne može ostvariti stalni boravak u zoni postojanja više svesti, što u ovom slučaju znači »predvorje velikog rođenja«.

Jedinka druge kategorije može, dakle, sasvim mirno da bude u tom »predvorju«, sve dok njena niža priroda miruje. Ali čim njena niža priroda počne i najmanje da deluje, jedinka više nije tamo, već se, ponekad čak i neprimetno, sama isključila. Niko ne može, na osnovu slavoljublja i sebičnih ciljeva, obezbediti sebi stalan boravak u toj zoni, odnosno predvorju, već naprotiv mora da bude apsolutno čist baš od takvih ciljeva i pobuda. Niske strasti i sklonosti jedinke predstavljaju, dakle, nepremostivu prepreku za totalno postizanje velikog rođenja, tj. za dobijanje kosmičke svesti. To je zaštita jedinke i njene okoline od nesreće i katastrofe, kakvu bi, prema kasnijim poglavljima knjige

7 8

Livets bog, izazvalo prerano postizanje takvog stanja. Dakle, sama primitivna priroda jedinke je »straža na ulazu u predvorje velikog rođenja«.

Pošto se jedinke prvog odeljka druge kategorije u svom razvoju nalaze blizu, pred samim predvorjem velikog rođenja, ni one, kao ni jedinke u samom predvorju, nemaju naročito velike materijalne prohteve niti potrebe i zato se kao i oni iz predvorja mogu sresti uglavnom na nižim poslovima kao potčinjeni službenici koji se mnogo ne ističu. Ali postoje slučajevi, kad neki od njih svojim izraženim svojstvima umetnika i pisca nisu mogli ostati nezapaženi. Tako se u ovom delu mogu sresti jedinke koje u ekonomskom pogledu umaju više no što njihova skromna egzistencija zahleva. No ispostavlja se da takvi uvek funkcionišu kao pogodno oruđe Proviđenja radi pružanja ekonomske pomoći i potpore za širenje duhovne kulture, jer poseduju potrebne kvalifikacije da mogu dati u tišini, ne očekujući ništa zauzvrat. Jedinke ovog odeljka takode spadaju u zonu neplodnosti; mada i ovde može biti izuzetaka. S obzirom da su jedinke ovog odeljka prerasle stadijum dogmi i religioznih sekti mogu se samo izuzetno sresti još kao članovi najnaprednijih duhovnih organizacija novijeg vremena, čiji su im propisi i ideali bliski. Svi oni bez izuzetka, kao i jedinke prve kategorije, prihvatiće objektivno i razumno svaku manifestaciju novog impulsa sveta. Ali, s obzirom da još uvek nisu sasvim stabilni, već u sebi imaju ostatke nedovršene prirode, to će ih povremeno ometati da ostanu objektivni i nesebični. Kod njih se povremeno javljaju nade i očekivanja koja nisu sasvim bez računa i koje zbog toga ne mogu dovesti u sklad sa ispoljenim simptomom novoga impulsa sveta. Suočavanje sa takvim tendencijama može na momente poremetiti njihov duhovni mir. No, mi već znamo da je to samo znak predstojećeg susreta svakoga bića sa »stražom na pragu predvorja« i da ti znaci, koliko god da su neprijatni, imaju za cilj da kandidatima za ulaz u »veliko predvorje« pokažu gde njihova »odežda« još nije čista, ili koje sitnice još treba da isprave pre no što pristupe svetilištu. Straža na pragu predvorja je, dakle, nepogrešivi znak blizine velikog rođenja, tj. doživljavanja Carstva božjeg na zemlji. Zato svi kandidati za ulaz u predvorje mogu samo da se raduju, jer će postati istinske pristalice i pioniri novog impulsa sveta i zajedno sa bićima iz prve kategorije predstavljaće udove embrionalnog začeća Carstva božjeg na zemlji.

126. Drugi deo. Analizama jedinki ptve kategorije i pivog odeljka druge kategorije došli smo do najisturenijih predstraža zemaljskog čovečanstva, odnosno do njegove krajnje periferije prema svetlosti. U sledećim odeljcima druge kategorije sve više ćemo se približavati širokim masama i sve običnijem stanju svesti.

U drugom odeljku se nalaze osobe koje se graniče sa osobama iz prvog odeljka i zato su u duhovnom pogledu veoma slične njima, ali je ovde snaga razuma mnogo manja nego kod jedinki i prvom odeljku. Što se više udaljavamo od ovog područja taj odnos postaje izraženiji. Jedinke u ovom i u sledećim odeljcima druge kategorije predstavljaju čitavu galeriju neobuzdanog, a ponekad čak i raskalašnog osećajnog života. S obzirom da osećanja preovladavaju kod svih ovih jedinki, a osećajni život čini

79

osnovu religioznosti, ove jedinke su jako religiozne. I ukoliko je njihova inteligencija ograničenija u odnosu na njihova osećanja, utoliko je njihov stav manje inteligentan. Zbog toga se njihova religioznost sastoji uglavnom od neinteligentnih osećanja, što je u stvari »fanatizam«. Za to medu jedinkama u ovim odeljcima druge kategorije susrećemo mnogo religioznog fanatizma. Mnoge jedinke drugog odeljka su uglavnom članovi duhovnih zajednica, društava i sekti koje se u poslednje vreme sve više osniva­ju. Ali, dok jedinke iz prvog odeljka, koje su članovi ovih zajednica, žive potpuno u skladu sa idejama, propisima i principima zajednice, u skladu sa duhom njihovih osnivača, i u pogledu stepena razvoja one se mogu smatrati članovima »po rođenju«, jedinke drugog odeljka, članovi ovih zajednica ne mogu se tretirati članovima »po rođenju«, odnosno na osnovu urođenog dara, već samo kao članovi na osnovu članske karte. Oni su zapravo samo »regruti« ili »šegrti« ovih zajednica, što znači da oni još uvek nisu stekli toleranciju, skromnost, nesebičnost i moral kakav je posedovao osnivač njihove zajednice. To znači da njihov neuravnotežen osećajni život ispoljava indignaciju i potcenjujc druge duhovne zajednice, a precenjuje svoju i ističe je kao jedinu blagotvornu. S obzirom da se još uvek odlikuju sebičnošću i slavoljubljem, a zaslepljeni velikim teoretskim znanjima kojima ih je obogatila njihova zajednica, oni nastoje da zauzmu istaknute položaje ili rukovodeća mesta u zajednici. Stečena teoretska znanja, koja u svojoj naivnosti smatraju sopstvenim, opterećuju ih duhovnom uobraziljom, koja umanjuje njihovu moć rasuđivanja pa ne mogu sagledati svoje nedostatke ili svoju pravu ulogu »regruta« ili »šegrta« u zajednici. Zbog toga smo često svedoci da čitavo rukovodstvo jedne takve zajednice pređe u ivke članova koji su na najnižem stupnju razvoja u zajednici. Takvi teoretičari postaju govornici ili vođe gtvpa i često drže govore ili predavanja slušaocima koji, ne samo teoretski, već i praktično žive prema duhovnim tradicijama i principima zajednice i daleko su superiorniji i kompetentniji da s pravom mogu biti njihovi učitelji i vode. Zbog toga ovi duhovno razvijeni članovi polako napuštaju zajednicu, koja lime gubi svoju duhovnu vrednost i ne može sačuvati visoki duhovni standard kakav su joj u početku dali njeni osnivači. Kada u jednoj duhovnoj zajednici preuzmu rukovodstvo netolerantne, slavoljubive i sebične osobe to neizbežno vodi zajednicu u propast. Dakle, faktori rasula u duhovnim zajednicama su obično netrpeljivost, slavoljublje, sebičnost i uobraženje. U najgorem slučaju se takva duhovna društva ili organizacije mogu uporediti sa mrtvim i sagorelim suncima ili planetarna, koje, kao na primer Mesec, idu u susret svojoj sudbini raspadanja i propasti. Kada u jednoj duhovnoj zajednici preovladaju takve tendencije to je samo znak da je završila svoju ulogu i da je sada na umoru, čime završava svoju misiju.

S obzirom da su snage novog impulsa sveta neprimelno uticale na jedinke ovog odeljka, one sasvim jasno osećaju da je svetu potrebna duhovna obnova i da takva obnova nastupa. Ali u svojoj naivnosti i uobrazilji a i zbog svog slavoljublja mnogi od njih su čvrsto uvereni da takvu obnovu može izvršiti jedino njihova zajednica i da je osnivač njihove zajednice dao svetu sva potrebna duhovna znanja. Takve osnivače ponekad proglašavaju spasiocima sveta, nekom vrstom novog mesije - čak

80

I pored njegovog ličnog i jasnog odricanja. Takve jedinke rade sasvim suprotno duhu svoje zajednice i one će u svom entuzijazmu i preosetljivosti bili protiv novog impulsa sveta, Čim se pokaže da se idejama ili pojavama razlikuje od terminologije i očekivanja njihove zajednice. Za to će novi impuls sveta baš ovde naići na prve klice otpora i ovde će se potvrditi reči Nazarećanina: »Mnogi koji su sada prvi, biće poslednji«.

127. Treći deo. Ovaj deo čine jedinke koje ispoljavaju krajnje posledice kombinacije veoma razvijenog osećajnog života i nerazvijene inteligencije. One predstavljaju, dakle, najizrazitije oblike sveta neinteligentnih predstava i zato se u životu javljaju kao »zanesenjaci«. Vrlo malo vibracija ili snaga novog impulsa sveta moglo je da se probije kroz njihovu jako religioznu prirodu i dospe do njihove svesti. To se odrazilo tako da su ove jedinke, i pored nedostatka intuicije i jasnog uvida, počele na svoju ruku da stvaraju nove predstave ili pojmove o stvarnosti i nove lažne ideale. No, s obzirom da one nisu čiste, već imaju izvesne oblike slavoljublja, sebičnosti itd., rezultat njihovog kontakta sa pomenutim snagama odlikuje se njihovom nižom i nedovršenom prirodom. Najistaknutiji među ovim zanesenjacima uspeće ponekad čak da organizuju sekte i religiozne organizacije koje se zasnivaju na njihovim fantastičnim predstavama. Prevelika fantazija ovakvih jedinki može ih ponekad odvesti toliko daleko da i sami poveruju u to da su zaista pravi »spasitelji«, »nove mesije«, »reformatori« itd. U mnogim slučajevima kada ovakve jedinke nisu inspirisane slavoljubljem već simpatijama i istinskim osećanjem dužnosti, kada ozbiljno i pošteno postave za cilj napredak i oplemenjivanje čovečanstva, one mogu da daju izvestan duhovni stimulans svojoj okolini, pa mogu, u izvesnim povoljnim prilikama, da okupe na hiljade pristalica. Ali, s obzirom da kod njih osećanja dužnosti i sim­patije ne preovladuju stalno, već naprotiv njihova niska i nedovršena priroda uglavnom zaokuplja njihovu svest, to se u njihovom učenju, idejama i predstavama vrlo lako otkriva zavist i netrpeljivost prema bićima koja misle drugačije, ili pak prema vodama drugih sekti čije se konkurencije boje. Zbog toga oni deluju štetno na društvo, i lako se mogu razlikovati od reformatora koji su delimično posvećeni i spadaju u predvorje velikog rođenja, ili od stvarnih spasitelja sveta, odnosno mesije. Naime, ovi mogu da nastupaju isključivo sa tafa'og nivoa razvoja na kojem su niže tendencije i strasti odavno morale ustupiti mesto najvišim oblicima nesebičnosti i skromnosti, svojstva koja, sjedinjena sa višim osećanjima, inteligencijom i intuicijom, ukazuju na to da ova bića spadaju u zonu koja se jedina može nazvati »boravištem večnog mira«, ili carstvo koje još nije od ovoga sveta.

128. Četvrti deo. S obzirom da se područje druge kategorije graniči sa područjem starog impulsa sveta, u ovoj kategoriji srećemo takode tip bića koja još uvek nisu sasvim raščistila sa starim impulsom. Ona još veruju u dogme, a istovremeno i u mogućnost obnavljanja starog i gaje nadu u reformu postojećih državnih crkava i

81

priznatih crkvenih institucija. Ove jedinke mogu da prihvate veliki deo novog svetskog impulsa, ali uz obavezno ograđivanje i sa izvesnom skepsom. U nekim slučajevima one iskazuju veliku ljubav prema starim tradicijama i jako se kolebaju između starog i novog. Bude perioda kada su jako privrženi crkvi, a ima perioda kada se jako zagreju za nove ideje i ideale, ispoljavajuči ponekad tendenciju da od njih stvaraju nove dogme. Zbog svog duhovnog položaja u graničnom području između starog i novog i zbog kolebanja, oni ponekad mogu zapasti u vrlo teške duševne krize, neku vrstu »religiozne« nostalgije. Nauka iz detinjstva kao i zavičaj iz detinjstva okruženi su ponekad zlatnom glorijom sećanja. I baš kao što ova glorija čini da mnogo bogatiji i lepši krajevi izgledaju pusti i neplodni u poredenju sa zavičajem, tako i ono što je naučeno u detinjstvu može blistati u sjaju, prema kojem će novi ideali i mnogo bogatija nauka izgledati jadno i siromašno. No, kao što život i razvoj traže da podmladak napusti roditeljsko gnezdo kad za to dođe vreme, tako mogu i ovi odnosi tražiti da jedinka napusti nauku iz detinjstva sa njenim zastarelim tradicijama, sujeverjem i dogmama kako bi novi ideali, čistiji oblici postojanja, mogli dobiti mesto u njenoj svesti. Tako nastaje novo i bolje društvo. Četvrti deo druge kategorije čine, dakle, bića koja su delimično prerasla stare oblike verovanja ili stari impuls svela i zbog toga su delimično poslali tražioci istine. Za to novi impuls svela neće naići na naročiti otpor kod jedinki ovog odeljka, već će naprotiv u mnogim slučajevima pobudili simpatije i interesovanje.

129. Peti deo. Na području druge kategorije postoje jedinke čija se osećanja ne manifestuju direktno na religioznom planu, već se češće izražavaju slikom, tonom, scenskom i pesničkom umetnošću. Ove jedinke su poznate kao »umetnici«. Osećajni život ovih lica izražava se kako u umetnosti, tako i kroz interesovanje za religiju. Zato se takve osobe često sreću kao članovi naprednih duhovnih zajednica. Ali, postoje osobe koje su se sasvim posvetile umetnosti prema svojoj obdarenosti i tendencijama u sadašnjem životu. U ovoj grupi nalazimo tzv. »genije« i »virtuoze«, tj. jedinke koje su u određenoj sferi interesovanja postigli savršenstvo. Ove su jedinke bile vezane za umetnost kroz više prethodnih života uzastopno, o čemu će biti govora u kasnijim poglavljima ove knjige, pa su tako mogle da uvežbaju svoju specijalnu struku do savršenstva, mada nisu stekle potrebno religiozno ni moralno savršenstvo. To znači da, na području svesti koje se nalazi izvan njihove specijalno razvijene umetničke stručnosti, one mogu biti primitivne i nesavršene i mogu imati mnoge slabosti u moralnom pogledu. No, kad njihova umetnička genijalnost dostigne vrhunac i ne bude više zaokupljala njihovu svest u isioj meri, tada će moralna genijalnost postati predmet njihovog interesovanja. A to će u njihovim budućim životima ići relativno brzo zahvaljujući iskustvima i razvoju svesti postignutom u toku svoje umetničke karijere.

Umetnici su izvanredno značajan faktor u službi »božjeg stvaralačkog principa«. Svojim razvijenim osećanjima i stvaralačkim sposobnostima, oni, zajedno sa

naučnicima i spasiteljima sveta ili moralnim genijima, predstavljaju oruđe kojim više sile pothranjuju široke mase, bude život u njima, stvaraju razumevanje za lepotu i skladnost, daju im kulturu i duhovnost da bi se mogle uzdići iz mračnog ropstva životinjskog carstva do slobode predskazanog carstva zemaljskog.

Što se tiče odnosa prema novom impulsu sveta, mnoge jedinke iz redova umetnika su već bile prožete tom snagom, čak iako toga nisu ni svesne. To je, kako smo napred rekli, došlo do izražaja u modernoj umetnosti, muzici, arhitekturi. Ove se pojave još uvek nalaze u procesu nastajanja i još nisu dovršene, no i pored toga to su znaci prvog jutarnjeg rumenila koje najavljuje rađanje nove umetnosti u svetu.

Jedinke petog odeljka neće pružiti značajniji o tpor religioznom ili moralnom delu novog impulsa sveta; međutim biće ispoljavana izvesna netrpeljivost prema onom delu impulsa koji dolazi do izražaja kroz umetnost, zato što svi umetnici ne mogu da razumeju njegove izražajne forme, a nisu stigli da kod sebe razviju ni osobine tolerancije. Za to će se donekle boriti protiv. No njihova borba neće biti od većeg značaja, s obzirom da će im razvijeni umetnički duh pomoći da se relativno brzo snađu.

130. Informativne napomene. Analizama drugog, trećeg, četvrtog i petog odeljka zašli smo prilično duboko u bračnu zonu. Ovde vidimo da znatan deo osećajnog života jedinki nije potpuno slobodan za religiozan život, već predstavlja »nagon za parenje«, koji se ispoljava kroz »zaljubljenost«, brak, roditeljsku ljubav, porodični život, izdižavanje porodice itd., sa. svim pozitivnim i negativnim posledicama koje iz toga proizilaze. Što veći deo svog osećajnog života jedinka angažuje za ove realitete, toliko manje osećajnosti joj ostaje za religiozni, odnosno duhovni život. To čini da jedinka bude u odgovarajućoj meri manje duhovne, a više materijalne prirode. No, s obzirom da se, prema kasnijim analizama u knjizi Livets bog, navedeni odeljci nalaze u zoni razvoja u kojoj seksualni život prolazi kroz veoma velike kosmičke promene, svedoci smo da se ta tzv. »prirodna« seksualnost nalazi u nagloj degeneraciji. To brakove čini površnim i nesrećnim. Za to sam ovu zonu i nazvao »zonom nesrećnog braka«. Ova zona se može smatrati početkom jedne mnogo veće zone, koju sam nazvao »zonom neplodnosti«, s obzirom da degeneracija seksualnosti dostiže ovde stadijum gde jedinke postaju nepodobne za »muževe« i »žene«. Prema kosmičkim analizama ova zona predstavlja pravu granicu između životinjske i ljudske seksualnosti. Da bismo ovo razumeli, moramo se podsetiti da zemaljski čovek još uvek nije pravi kosmički ili potpun čovek. On se razlikuje od pravog čoveka po tome što još uvek pripada životinjskom carstvu i telesno jejoŠ uvek samo životinja iz reda sisara. U pogledu pola, oplodnje i razmnožavanja u potpunosti živi po zakonima sisara. Međutim, savršen čovek je biće koje živi prema sasvim drugačijim seksualnim zakonima i uslovima. Sve njegove seksualne snage pretvorene su u prirodni dar koji čini da on čitavom svojom pojavom predstavlja praktično ispunjenje zakona postojanja (»zakon sav i proroci«). To omogućuje svetlosti njegove svesti da se oslobodi svega što čini životinjsku i

8 3

nedovršenu prirodu kao pol, ljubomora, želja za posedovanjem i da ispolji osećanje božje blizine prosipajući životvorne i tople zrake na sve i svakoga u svojoj okolini. Prema tome, razlika između zemaljskog čoveka i kosmičkog čoveka sastoji se u tome što zemaljski čovek svojom seksualnošću gaji sklonosti koje ga vezuju za životinjsko carstvo, dok kosmički čovek svojom seksualnošću gaji sklonosti koje ga vezuju za ljudsko carstvo. To znači da životinjsko i ljudsko carstvo imaju posebne vrste seksualnosti, koje uslovljavaju životinjske, odnosno ljudske sklonosti i tendencije. Prema tome seksualnost leži u osnovi svake vrste stvaranja, svakog oblika razvoja svesti. Seksualnost čini jezgro u »božjem stvaralačkom principu«, pa ćemo zato taj, ovde samo nagovešteni problem analizirati kasnije u knjizi Livets bog pod naslovom »najviša vatra«.

131. Kada se do sada govorilo o duhovnom razvoju reč »seksualnost« nije baš tako lepo zvučala za uši zemaljskih ljudi. To je upravo zato što smo svedoci patnji i nesklada, briga i žalosti, nižih tendencija i strasti koje seksualnost izaziva u svesti zemaljskih ljudi. Ljudi su naime shvatili da je seksualnost najveća prepreka njihovom duhovnom razvoju. To je stoga što je njihova seksualnost životinjska i kao takva izaziva tendencije koje se moraju savladali da bi se postigao viši razvoj, što u konkretnom slučaju znači steći kosmičku svest i poslati savršen čovek. Zemaljski ljudi poznaju samo onu stranu »najviše vatre« koja obezbeduje egzistenciju životinjskog carstva. Ali pošto je zemaljski čovek biće koje je u svom razvoju već prešlo zonu kulminacije životinjskog carstva i počelo dobijali ljudske tendencije, kod njega su počeli da se javljaju prohtevi za jednim čistijim i uzvišenijim oblikom postojanja, a takve tendencije i prohtevi narušavaju životinjske sklonosti i tendencije. Na taj način zemaljski čovek dolazi u sukob sa sopstvenom seksualnošću, pošto ona odražava životinjske sklonosti i tendencije. Zbog toga će on tu životinjsku seksualnost pripisati tzv. »zlu«. S obzirom da je zemaljski čovek prelazno biće između životinje i pravog čoveka, zaključujemo da uzrok najvećeg dela njegovih patnji i teškoća leži u degeneraciji, koja je ovde identična sa propašću životinjskog carsfta u njegovoj svesti. Ta se degeneracija mora odrazili i na njegovu seksualnost. Pošto se bića druge i treće kategorije nalaze uglavnom na graničnom području između životinjske i ljudske seksualnosti to se ispoljava u vidu mnogih smetnji u njihovom seksualnom Životu. Tako kod nekih srećemo prejaku tendenciju zaljubljivanja, koja stvara nevemost u braku, vanbračnu decu i razvode brakova. Takođe srećemo mnoge brakove bez dece, odvratnost prema rađanju i odgajanju dece, kao i ograničavanje rađanja i abortiranje. Srećemo jedinke sumnjivog pola i bića sklona zaljubljivanju u bića istog pola. Kao što vidimo u okviru druge i treće kategorije nalazi se vrhunac seksualne degeneracije. A pošto do sada nikatoa seksualna informacija, ne računajući onu o tzv. »prirodnom« slanju, nije mogla da bude preneta zbog nezrelosti masa, jedinke su bile bespomoćne, živele su pod veoma nepovoljnim uslovima i bile su žrtve progona, mržnje i nerazumevanja, uvek kad su napuštale »prirodno« stanje. To je sa svoje strane

84

stvaralo teške zablude, razvrat i poroke i seksualna oboljenja koja nazivamo »perverznost«. Ovde ipak moramo napomenuti da razvojni put zemaljskog čoveka do višeg sveta ne mora da vodi kroz perverznost, već naprotiv, perverznost je oboljenje, koje se lako javlja kod neupućene i nezaštićene seksualnosti jedinke, u zoni razvoja koja čini prelaz iz životinje u čoveka. Istina je da se ovaj prelaz od životinje ka čoveku proteže na čitavo razvojno područje zemaljskog čoveka, jer je zemaljski čovek poslednje biće u životinjskom carstvu i zbog toga svi oblici degeneracije i promena dostižu vrhunac baš u ovom carstvu. Upravo u delu područja koji predstavljaju jedinke druge kategorije razvojnog stadij uma srećemo najviše brakolomstva, seksualnih kriza i abnormalnosti. Zbog toga se jedinke na ovom sladijumu u velikoj meri nalaze u »zoni nesrećnog braka« i »zoni neplodnosti«. Naravno da postoje izuzeci i da postoje jedinke koje na ovom stadijumu žive u srećnom braku, a postoje i jedinke u neplodnoj zoni koje nisu seksualno bolesne. No ove činjenice ne važe za celo područje druge kategorije. Razumljivo je da će novi impuls sveta u ove dve zone naići na veliko interesovanje, jer će se novi svetski moral koji dolazi iz novog impulsa razlikovati od morala starog impulsa time što će se proširiti i svojim informacijama i uputsivima obuhvatiti i ove zone.

132. Šesti deo. Poslednji deo na području osećajne kategorije čine bića čija je seksualnost potpuno obuzela njihov osećajni život, tj. po tpuno ovladala njihovim mislima i interesovanjima. Mnoge ličnosti koje su nasledstvom ili na drugi način, bez svoje zasluge, postale ekonomski nezavisne idu iz zaljubljenosti u zaljubljenost, iz braka u brak i stalni su gosti noćnih barova, posetioci igranki i bordela. Njihova je seksual­nost postala neizmerna, postala je porok koji sobom nosi druge poroke, kao što su preterano uživanje u hrani i piću. Prenapregnut i narušen organizam traži stimulans: alkohol, vino, morfium, kokain, duvan, opium itd. Kod drugih jedinki ovog odeljka seksualnost se ispoljava perverznostima i razvratima koji dosežu do ubistva i sakaće-nja. Preterana seksualnost odvela je druga manje situirana bića oba pola u prostituciju. Prostitucija se odlikuje prezirom prema poštenom radu, i vodi u skitnju, beskućništvo, kriminal, potištenost, a ponekad i u samoubistvo. Ovde imamo sliku potpune degeneracije. Novi svetski impuls neće naići ni na kakav otpor kod jedinki šestog odeljka, ali neće kod njih ni pobuditi interesovanje u sadašnjem životu. Tek u budućim životima, ispoljiće se urođene reakcije sadašnjeg neprirodnog načina života, kako je kasnije opisano u knjizi Livets bog, u vidu defektnog i hronično bolesnog organizma, slabim nervima, lošim mozgom, različitim oblicima duševnih oboljenja i psihičkih slabosti. Ovakav direktni govor života će u jednom od sledečih života pobuditi početnu težnju ka božjoj stvarnosti. Tek tada će analize i uputstva novog impulsa sveta poslati aktuelni za ovakve jedinke i »izgubljeni sin« će biti na putu da se vrati »večnom Ocu«.

85

133. Ostalo je da napomenemo još da se u svim odeljcima druge kategorije mogu sresti bića čiji osećajni život počinje da reaguje na pomisao o ubijanju životinja. Mnoge jedinke ne mogu više da učestvuju u lovu, ne mogu da kolju životinje, niti da pecaju, mada još uvek jedu i meso i ribu. No, medu njima ima i takvih koji su iz religioznih, a delom i iz zdravstvenih razloga postali sasvim ili delimično vegetarijanci.

134. Treća kategorija grupe A. Uporedo sa drugom u razvoju srećemo i treću kategoriju. Ovde se razvoj jedinki odlikuje nedovoljno razvijenim osećanjima u odnosu na inteligenciju. Za to se u svesti ovih jedinki, kao i kod jedinki druge kategorije, javljaju različiti stepeni nesklada. Ali dok se kod bića osećajne kategorije kulminacija nesklada ispoljava preteranom religioznošću, fanatizmom, raspusništvom, perverznošću i samoubistvima, kod bića inteligentne kategorije se naprotiv krajnje posledice tog nesklada ispoljavaju kao antireligioznost, proganjanje religije, materijalizam, kriminal i ubish'a. Osećajni život stvara duhovnu orijentaciju svesti, a kad inteligencija prevlada u zoni zemaljskih ljudi, stvara materijalnu orijentaciju svesti. Za to je svest jedinki treće kategorije, s obzirom na inteligenciju razvijeniju od osećanja, više materijalno nego duhovno orijentisana. To znači da će svakodnevne materijalne pojave kao što su životni standard, novac, društveni položaj, čast i mišljenje drugih igrati mnogo veću ulogu u svesti ovih bića, nego što je to slučaj u osećajnoj kategoriji u kojoj mnoga bića smatraju ove materijalne pojave manje važnim, a religiozni problemi su za njih glavna stvar. S obzirom da su jedinke inteligentne kategorije materijalno i ovozemaljski orijentisane i imaju veće materijalne prohteve i interese, one se češće sreću u vezi sa ovozemaljskim materijalnim prilikama i sa mnogo većim materijalnim bogatstvima nego što ih imaju bića osećajne kategorije. Ovde nalazimo najistaknutije predstavnike kapitala i bogatstava iz čitavog sveta, i ovo područje u razvoju je plodno tie za razvoj »buržoazije«, odnosno »više klase«. Na području treće kategorije takode srećemo degeneraciju, iako u manjem obimu nego kod osećajne kategorije. Treba napomenuti da, i pored toga što su bića treće kategorije ovozemaljski i materijalistički orijen­tisana više nego u bilo kojoj drugoj kategoriji, ovde srećemo i jedinke koje su veoma značajno onide u službi kulture i društva, visoko razvijene i sa posebnim interesom za religiju. U pet narednih delova opisaćemo najkarakterističnije crte inteligentne kategorije.

135. Prvi deo. Bića koja ubrajamo u prvi deo treće kategorije su jedinke koje imaju toliko razvijenu inteligenciju i osećanja da se nalaze pred ulazom u »predvorje velikog rođenja«. No, ove jedinke još uvek nemaju pristup u predvorje velikog rođenja s obzirom da u njihovoj svesti još uvek vlada nesklad - inteligencija nadmašuje osećanja. Treba ipak napomenuti da postoje izuzeci, naime, jedinke kod kojih je ovaj nesklad između inteligencije i osećanja tako mali da mogu doživeti periode kad taj nesklad sasvim nestane. U tim periodima se ove jedinke nalaze u velikom predvorju i čak mogu početi da doživljavaju simptome koji prethode velikom rođenju. Ovakvo

8 6

slanje ravnoteže kod njih još nije ustaljeno, još uvek se pojavljuju nedovršene strane svesti koje se moraju dovršiti pre no što jedinka postigne permanentno stanje predvorja ili potpunu prijemčivost za veliko rođenje. Za to i ovde, kao i u prvom odeljku osećajne kategorije, postoje »čuvari praga« i »ponovno padanje«. Opisane »posete« predvorju velikog rođenja su još uvek, kako rekosmo, samo izuzeci, ali kako duhovne snage novog impulsa sveta budu sve više osvajale teren, one će postajati uobičajene za bića prvog odeljka, kako osećajne tako i inteligentne kategorije. S obzirom da osećajni život igra beznačajnu ulogu kod jedinki inteligentne kategorije one nisu u stanju da veruju u nešto za što ne mogu odmah dobiti logično i razumno objašnjenje. Zbog loga ove jedinke nisu pristalice starih religioznih dogmi ili tradicija jer nisu u skladu sa »naukom«. Ali, jedinke prvog odeljka inteligentne kategorije ipak imaju donekle razvijena osećanja koja im daju duhovnu orijentaciju kojapodseča na religioznost. Takva religioznost se ne ispoljava kao šlepa odanost i verovanje u postojeće svetske religije i prihvatanje starih oblika vere, već se ispoljava kao jaka potreba za istraživanjem duhovnih problema. Zato su ovim jedinkama životni cilj folozofija i duhovna istraživanja. Ovi duhovni istraživači se mogu podeliti u više kategorija. Postoje takvi kojima je specijalnost izučavanje Biblije i proučavanje religija; drugi pokušavaju pomoću naučnih otkrića da objasne sliku sveta; treći se bave psihološkim fenomeni­ma. Postoje, dakle, različite oblasti istraživačkih interesa i žedi za znanjem čiji rezultati stvaraju od prvog odeljka treće kategorije područje u razvoju na kojem se počinju sjedinjavati iskustva osećajnog života sa analizama inteligencije. Ovaj deo predstavlja, dakle, zonu razvoja u kojoj sjajne niti nauke ili čisto materijalnog, tj. razumnog znanja počinju da vibriraju u taktu sa odgovarajućim nitima osećajnog života. Iz takve harmonije nastaje »mudrost« i počinje se ukazivati kosmički svet. Jedinke prvog odeljka treće kategorije prepoznajemo u svakodnevnom životu kao naučne radnike, »filozofe« ili »duhovne istraživače«.

136. Drugi deo. Sa prvim odeljkom treće kategorije graniči se deo u kome se nalaze bića koja su takode naučnici, ali se razlikuju od onih iz prvog odeljka po tome što je njihova inteligencija izrazitija od osećajnosti. Nesklad između inteligencije i osećanja je, dakle, ovde veći. S obzirom da je osećajni život u svesti drugog odeljka još relativno primitivan, i ne pruža se u značajnijoj meri prema duševnim, odnosno duhovnim područjima, već obuhvata jedino materijalna ili fizička iskustva, polje istraživanja ovih bića je isključivo fizičkog karaktera. To znači da je njihova svest sastavljena isključivo od znanja koja su dostupna materijalnim čulima i tehničkim pomoćnim sredstvima. Ali, oni posed uju znanja od izvanrednog značaja koja su preko potrebna za svakodnevni život i napredak čovečanstva. Materijalna znanja će ovde u knjizi Livets bog biti označena kao stvarna »nauka« za razliku od »mudrosti« koja ne sadrži samo materijalna znanja, već se, kao što smo ranije napomenuli , sastoji i od poznavanja osećanja, tj. duhovnih znanja. Dakle, jedinke drugog odeljka treće kategorije se mogu označiti kao pravi »naučnici«. S obzirom da ćemo kasnije u ovom

87

odeljku viđeti kako je ova nauka neophodna za napredak čovečanstva ka kosmičkom stanju svesti, nećemo se na ovome zadržavati, ali ćemo istaći da se među ovim naučnicima i naprednim ljudima nalaze mnoge fine i plemenite jedinke koje rade potpuno u interesu čovečanstva i time od nauke stvaraju idealizam i zaštitni zid protivu mraka, ponora bolesti i teškoća. No, naravno, i ovde postoje jedinke koje su verne sluge egoizma i častoljublja i na taj način od nauke čine sredstvo za podsticanje mraka, rata i sakaćenja. Znači da se i medu naučnim radnicima mogu sresti različiti karakteri od idealističkih pa sve do kriminalnih.

Pošlo nauka predstavlja znanja koja se zasnivaju isključivo na materijalnim iskustvima i proračunima, nedostaju joj znanja do kojih se dolazi duhovnim čulima i duhovnim iskustvima. Zato je materijalistička nauka jednostrana, a naučnici koji mogu opažati samo materijalne pojave smatraju analize novoga impulsa sveta, koje su rezultat duhovnog opažanja, »nenaučnim« i fantastičnim. Oni postaju protivnici tih analiza u onoj meri u kojoj im nedostaju odgovarajuća duhovna iskustva i oslonac za potvrdu istih. Zato će stav nauke prema analizama novog impulsa sveta varirati od otpora i netrpeljivosti do dobronamernog interesovanja i simpatija, zavisno od kvalifikacija naučnika izvan područja materijalne nauke.

137. Treći deo. Ovde srećemo niz jedinki čija je najveća preokupacija društveno - političko područje i oblik vladavine. Ovo interesovanje se prostire u širokom dijapazonu od kriminalne sebičnosti do altruisličkog idealizma. Takvo interesovanje se zove »politika«, a ljudi koji se time bave zovu se »političari«. Što je primitivniji osećajni život političara u odnosu na njihovu inteligenciju, utoliko je njihova politika lažnija i sebičnija, i obrnuto: što su bliži stanju svesti u kome se osećanja izjednačuju sa visokom inteligencijom tim više u njoj ima idealizma i plemenitije politike. U prvom slučaju jedinke postaju fanatične pristalice nacionalizma, rata, primene sile, kapitalizma i bezobzirnih metoda eksploatacije, protivnici pomoći starim i bolesnim osobama itd. (vidi član 95 »Slepi političari«). U drugom slučaju jedinke postaju vatreni pobornici internacionalizma, ukidanja rata, razvoja školstva, državne brige za sve stare i bolesne, ukratko nesebični borci za stvaranje svelle i srećne stvarnosti za sve članove društ\>a, jednom rečju pravi idealisti. Ljudsko društvo se sastoji od jedinki sa različitim životnim putevima, različitim iskustvima i različitim stanjem svesti. Jedinke imaju mogućnost da lično utiču na upravljanje društvom preko svog tzv. »prava glasa«. Što je njihov osećajni život primitivniji oni će biti zainteresovaniji da svoje pravo glasa ili vlast iskoriste za sopstveno dobro, tj. da stimulišu takav oblik vladavine koji će štititi njihove interese. S obzirom da čovečanstvo čine jedinke koje imaju najrazličitije životne puteve, mnoge različite stepene od potčinjenih i siromašnih radnika pa sve do ekonomski moćnih i dobrostojećih kapitalista, a pošto je svaki od njih zaintereso-van da stvori državnu upravu koja će garantovati životne uslove koji odgovaraju baš njima, jasno je da ćemo imati političare svih vrsta koji stoje na sasvim suprotnim

8 8

pozicijama. Kapitalisti u državnoj upravi bore se za svoje interese, a radnici za svoje. Rezultat je tzv. »politička borba«, koja ne prolazi uvek bez krvi, tj. bez revolucije.

Pošto će novi svetski impuls, na način koji smo već opisali, kanalisati razvoj ka ujedinjenju svih država sveta u demokratsku upravu celog sveta, kao i ukidanju nižih i viših klasa, prenošenjem podele rada na svetsku upravu itd., takav razvoj će nepovoljno uticati na politiku koja ima suprotne interese i tako će predstavnici te politike postati protivnici novog svetskog impulsa. (Ovde ćemo ponovo uputiti čitaoce na član 95 : »Slepi političari«.)

Pored ovog otpora novi svetski impuls nailazi i na otpor jednog broja bića koja su, u stvari, njegove pristalice. Naime, postoji izvestan broj jedinki koje prihvataju rtove materijalne ideje, ali koje još uvek nisu mogle doći u kontakt sa duhovnim snagama ili religioznom osnovom na kojoj se zasnivaju te ideje. To što su nove materijalne ideje mogle da prodru kod jednog broja zemaljskih ljudi i pored toga što oni nisu bili prijemčivi za nove duhovne snage razlog je što oni imaju relativno visoko razvijenu inteligenciju, dovoljnu da sruši njihovo verovanje u postojeće staro duhovno shvatanje stvarnosti. Istovremeno je njihov osećajni život dostigao viši nivo koji je prerastao staru, a nije uspeo da dostigne nove religiozne osnove. Osećajni život im je omogućio da shvate, a time i prihvate idealizam u novim materijalističkim idejama. Zbog toga ove jedinke postaju pobornici sprovodenja materijalnih reformi novog impulsa sveta, iako ne shvataju duhovnu, odnosno religioznu osnovu ovih reformi. Svojom razvijenom inteligencijom shvatili su nedostatke starih religioznih predstava i pojmova, a nisu mogli steći nikakva nova religiozna znanja, i pošto se ovi stari religiozni pojmovi momentalno javljaju kao prepreka za širenje novih materijalističkih ideja, u njihovoj svesti se rodila antipatija protiv svega što se zove religija. Postali su antireligiozni. Njihova antireligioznost se ogleda u proganjanju postojećih i još uvek neophodnih crkvenih institucija i odnosa. Kao posledica antireligioznosti, širenje novih materijalističkih ideja vršilo se prljavom diktaturom i politikom sile, smrti, ubistva i sakaćenja. To je doprinelo da je umesto carstva slobode, zavladao novi režim nasilja, novi oblik ratne diktature i autokratije, a time su stvoreni i uslovi za novu revoluciju.

S obzirom da je zemaljsko čovečanstvo otišlo daleko u svom razvoju i da su milioni ljudi spremni da prihvate materijalne reforme koje se zasnivaju na osnovi života, naime duhovnoj osnovi, nikakve političke mere neće uspeti niti moći da pobede ako ne stoje na čvrstim temeljima života. Ove reformističke materijalističke ideje novog impulsa sveta, koje su u svom manje ili više čistom obliku bez religioznih osnova i zbog toga revolucionarne prirode, već su počele da stvaraju prevrate u svetu. Pokazače se, međutim, da sve dok se njihovo širenje zasniva samo na materijalnoj osnovi, sili i diktaturi, ne mogu se širiti dalje od relativno primitivnih delova ljudskog društva koji nemaju razvijenu široku religioznu, odnosno duhovnu kultuni.

Jedinke koje su postale veliki pobornici materijalnih ideja novog impulsa sveta a da nisu došle u kontakt sa dubljim religioznim ili kosmičkim snagama koje stoje iza tih ideja, već se kao ateisti bore protiv tih snaga, oni su, u stvari, istovremeno i

8 9

pobornici i protivnici novih svetskih reformi. Jer se s jedne strane bore za njegove materijalne, a s druge strane protiv njegovih duhovnih energija. Ali s obzirom da ništa ne može postojati bez duhovne snage ili energije, ove jedinke nisu svesne da, u stvari, neutrališu svoje sopstvene napore. No, s obzirom da je antireligioznost ovih jedinki posledica nedostatka inteligentnog uvida u kosmičke zakone, njihova antireligioznost će nestati čim dođu u kontakt sa analizom pomenutih zakona koja je prihvatljiva za njihovu inteligenciju. U stvari, ove su jedinke duboko u sebi veliki idealisti. Tada će se njihova politika oplemeniti i poteći kao bistar izvor koji će stvoriti oaze i daće plodove tamo gde se sada prostiru sagorele pustinje, suša i smrt.

138. Četvrti deo. U okviru zemaljskog Čovečanstva nalazimo takode i grupu jedinki za koje je trgovina ili poslovni svet postao specijalnost i životni interes. Istina je da se svi zemaljski ljudi na neki način bave trgovinom jer, kao što smo rekli, čitava ljudska stvarnost ili održavanje života je postalo trgovačka roba. Međutim, za neke to nije životni interes, već su to postali silom prilika i za njih je to samo »nužno zlo«. Siro­mašni, koji moraju da prodaju svoju radnu snagu u bescenjc da bi obezbedili osnovna sredstva za život, ne vole mnogo trgovinu. Ne vole je ni zemaljski ljudi koji su visoko razvijeni u duhovnom smislu, jer gruba mentalna klima koja vlada poslovnim svetom i u okviru koje se razvija ranije opisana »maskirana pljačka«, odbija njihov razvijen i prejinjen osećajni život. No, to ne znači da u poslovnom svetu i u trgovini ne postoje mnogi mentalno visoko razvijeni pojedinci, ali njih je borba za opstanak primorala da ostanu u primitivnoj mentalnoj klimi poslovnog sveta i da se bave manje ili više značajnim biznisom ili da zauzimaju odgovorna mesta u velikim preduzećima. Međutim, za sve takve ljude njihov posao predstavlja teret od kojeg u svakom trenutku svog slobodnog vremena nastoje da pobegnu i da što pre stignu u više i čistije zone mentalne klime da bi se tu odmarali u atmosferi koja više odgovaraju njihovim visokim moralnim nazorima i osećanjima, nego ovozemaljska egoistička mentalna klima u kojoj se moraju gušiti u toku svog radnog vremena. Za to u ovom odeljku nije reč o takvim ljudima, jer oni u stvari pripadaju drugim odeljcima i kategorijama. Tipične jedinke četvrtog odeljka se u trgovini i u poslovnom svetu osećaju sasvim u svom elementu, tj. jedinke čije kvalifikacije i nivo svesti sasvim odgovara kombinaciji nesavršene ili primitivne mentalne klime koja vlada u poslovnom svetu i trgovini zemaljskog čovečanstva. Ova mentalna klima odlikuje se opštim egoizmom, pohlepnošću, tvrdičlu-kom, bezobzirnošću, prevaranta, željom za vlašću, častoljubljem. Za to je razumljivo da osoba koja uživa u zoni sastavljenoj od ovakvih energija, mora i sama imati svest odgovarajuće orijentacije, što će reći da to mora biti jedinka sa primitivnim osećajnim životom koji može doći do izražaja uglavnom u ovakvoj mentalnoj klimi. No, život u mentalnoj zoni u kojoj vlada ovakva mentalna klima, mora obavezno podsticati razvoj inteligencije i zato moramo zaključiti da ove jedinke i pored primitivnog osećajnog života poseduju jako razvijenu inteligenciju. S obzirom da je ubrzani razvoj njihove inteligencije učinio da veoma rano prerastu stare religiozne pojmove i

9 0

predstave, a njihov osećajni život je suviše primitivan da bi mogao prihvatiti neku višu religioznost, njihova osećanja na religioznom planu su latentna ili su delimično sasvim prestala da [unkcionišu. S druge strane, oni su do genijalnosti usavršili lažnu umešnost pretvaranja ili lažnu ljubaznost koja je dostigla vrhunac u reklami. Reklama je, u stvari, toliko lažna da se može uporediti sa najgenijalnije postavljenim ekonomskim klopkama i jamama za lov na potrošače.

Posledica ovoga je svakodnevni život zemaljskih ljudi koji liči na hodanje između klopki i jama, i svaki put kad se nabavljaju namirnice za podmirivanje životnih potreba upada se u te klopke i jame. Na taj način ljudi polako uočavaju sebičnost koja je reklamom maskirana kao nesebičnost i »životinjizam« koji je reklamom maskiran kao »čovečnost« i tako raste odbojnost prema karakteru i prirodi trgovine. A pošto je odbojnost u stvari podrivanje ili narušavanje, to znači da sadašnja trgovina izazivajući odbojnost, sama sebe potkopava, i time uslovljava nužnost osnivanja međunarodne administracije i starešinstva sveta.

Jedinke četvrtog odeljka interesuju se samo za takve detalje u zakonodavstvu i praktičnom životu koji podstiču i održavaju njihove izrazito egoističke metode delovanja i bogaćenja. Zbog toga moraju biti protivnici novog impulsa sveta i njegove borbe protivu svih sebičnih, pa samim tim i društveno štetnih delatnosti.

U kosmičkoj ekonomiji se apsolutno ništa ne baca, ne rashoduje, sve biva iskorišćeno. Čak su i poroci i patnje zemaljskih ljudi upotrebljene u njihovu korist. Sklonosti zemaljskih ljudi prema jakim opojnim pićima, duvanu, ishrani mesom, destruktivnim zabavama itd. postavile su temelje za veliki broj zanimanja koja znače »nasušni hleb« za milione ljudi. S obzirom da će energije novog impulsa sveta sve više uticati na smanjenje sklonosti prema ovim porocima, razumljivo je da će mnogi ljudi koji zarađuju sredstva za život u ovim branšama smatrati svoju egzistenciju ugroženom i zbog toga postati protivnici novih kosmičkih snaga. Međutim, treba se podsetiti da se zemaljsko čovečanstvo ne može preobraziti za nekoliko dana, nedelja ili nekoliko meseci. Ove promene se mogu vršiti samo postepeno, đecenijama, i zbog toga konzumacija štetnih artikala ne može prestati odjednom, već postepeno. Zato niko neće odjednom izgubiti posao, niti će ičija egzistencija biti ugrožena novim svetskim impulsom. Jedinke će imati vremena da na prirodan način prekinu takvu delatnost ili promene zanimanje, pošto će takvo zanimanje vremenom doći u sukob sa njihovim moralom i savešću. Svaki otpor novom impulsu sveta, koji isključivo zavisi od naivnosti, je besmislen, kad se zna da je uperen protivit makro sila pred kojima su ljudi bespomoćni isto kao što su nemoćni pred makro silama koje upravljaju kretanjem Zemlje oko Sunca.

139. Peti deo. Ovde srećemo veliki broj jedinki čiji je osećajni život primitivniji od života jedinki četvrtog odeljka. Kod jedinki četvrtog odeljka inteligencija i osećanja se javljaju u takvoj kombinaciji da se njihove primitivne tendencije: bezobzirnost, egoizam i gramzivost ispoljavaju u maskiranoj formi i uglavnom ne prelaze granice »dozvoljenog«, tj. drže se u okvirima »zakona« i »pravde«. Kod bića petog odeljka se

91

iste te grube tendencije ispoljavaju na otvoren i primitivan način. Njihov osećajni život se nalazi skoro na nivou divljašlva i ispoljava se otvorenim razbojništvom i pljačkom. Oni ne prezaju čak ni od ubistva, ako je to neophodno za zadovoljavanje njihovih egoističkih tendencija. Zbog toga su oni u sukobu sa opšte prihvaćenim pojmom pravde i javnog morala, čije zakone ne mogu dobrovoljno da poštuju pa bivaju žigosani kao »zločinci«. Ovde se, naravno, ne misli na jedinke, koje su pod pojmom »seksualni zločinci« pogrešno uvršteni u »svet zločina«. Naime, oni u najvećem broju slučajeva pripadaju daleko višem nivou svesti od nivoa svesti »zločinca«, ali su bolesni ili abnormalni i zbog toga bi trebalo da se lece drugim metodama, kako je to opisano u kasnijim poglavljima knjige Livets bog. Bića na koja ovde mislimo su, naprotiv,potpuno normalne jedinke, ali su to mlade duše u našoj civilizaciji. Prema knjizi Livets bog, zemaljski ljudi se u svom večnom postojanju razvijaju od životinjskog carstva preko varvarskih stadij uma, pa kroz civilizaciju, i dalje sve do carstva pravog čoveka. Na tom putu svi ljudi nisu stigli jednako daleko. Neki su sasvim blizu i već se nalaze u predvorju velikog rođenja, drugi su tek napustili divlje regione primitivnih ljudi i ušli u civilizaciju itd. Zbog toga se svi mi nalazimo na različitom, manje ili više razvijenom, stepenu karaktera ili svesti. Bića koja su u svom prethodnom životu pripadala regionima divljih plemena, a koja su ovim poslednjim rođenjem došli u civilizaciju, naravno da se ne mogu lako uklopiti u njene zakone i prilike, kao što to mogu oni koji su u mnogim svojim ranijim životima već rađani i živeli u civilizaciji. Zato je sasvim prirodno što se njihova urođena primitivnost ispoljava revoltom protivu vaspitanja, i tada imamo tzv. »zločin«. Zločinci su, dakle, samo mlađe duše u razvoju koje su tek počele dolaziti pod uticaj vaspitanja civilizacije. Sto se tiče sadašnjeg oblika tog vaspitanja u zatvorima, smrtnom kaznom itd. ima mnogo toga što bi trebalo menjati i dovesti u sklad sa stvarnim zdravstvenim uslovima, kako telesnog tako u duševnog zdravlja, zbog čega ćemo se kasnije u knjizi Livets bog ponovo vratiti na ovaj problem. Medu tim po razvoju mladim bićima ima i takvih koje je sudbina vodila kroz veoma forsiran razvoj inteligencije i neznatan razvoj osećanja, pa su neosetljivi na religiozne uticaje starog impulsa sveta. Zato je nemoguće »preobraziti« ove osobe moralnim pridikama koje u naše vreme drže po crkvama, manastirima, parohijama, na ulicama i putevima mnoge religiozne sekte i verske organizacije kojih je pun svet, jer zbog razvijene inteligencije ovim osobama sve te pridike izgledaju naivne. Upravo zbog toga su ove jedinke svrstane u grupu A. Jedini način da se bića iz ove grupe »preobraze« i usmere ka uzvišenijoj stvarnosti jeste isključivo direktan govor života, novi impuls sveta i njegove za inteligenciju prilagođene jasne analize i terminologija.

Direktan govor života može bili grube ili blage prirode, već prema tome da li treba grubim struganjem ili finim glačanjem da utiče na svest jedinke. Zato će jedinke koje još poseduju grube tendencije svesti pre ili posle morati da budu predmet obrade grubog dela govora života, ukoliko već nisu stigle dotle. Zbog toga se ne može ni zahtevati mnogo ljubavi i razumevanja za ove đake iz škole života. U svakom slučaju ne smeju se razmaziti ili proglašavati herojima, kao Što je to sada slučaj sa

9 2

»gangsterima« koje nesvesne mase slave i veličaju zato što su primorali policiju ili predstavnike zakona na kapitulaciju. Na taj način samo pomažemo ovim detinjim dušama da ostanu na dnu mutnih i otrovnih baruština života, i doprinosimo da ne saznaju ništa o lepšim i srećnijim oblicima stvarnosti. Naprotiv, treba razumnim i prirodnim odnosom prema njima, ali bez mržnje, odlučno se ograditi od njihovih niskih tendencija i svojim sopstvenim životom dati besprekoran primer. Moramo shvatiti da ispod spoljne tvrdokornosti njihove svesti, bilo da se ispoljava kao otvorena pljačka i ubistvo, bilo u obliku »maskirane pljačke« i bezobzirne eksploatacije, postoji i srce koje zaigra od radosti i tuge, i jedan mali božji život koji mukotrpno pokušava da se probije ka svetlu. Jedino tako čovek nalazi put koji vodi u buduće carstvo mira, put koji oslobađa odgovornosti za saučešće u produžavanju »stanja zločina« na zemlji.

140. Grupa B. Petim odeljkom treće kategorije završili smo pregled onog dela zemaljskog čovečanstva koje manje ili više nije prijemčivo za religioznu inspiraciju i snagu starog impulsa sveta ili ima takvu kombinaciju svesti za koju su stare religiozne predstave, dogme i pojmovi postali naivni. Zato svi koji pripadaju ovoj grupi mogu bili stimulisani samo novim impulsom sveta za koji će vremenom biti sve prijemčiviji. To je za njih apsolutno jedini put ka svetlosti, ka »preobraženju«. U grupi B, naprotiv, srećemo mnoga biča koja još uvek nisu prerasla stari impuls sveta, i koja su njegove verne pristalice ili bi to lako mogle postati. Taj impuls je za dotična bića jedini put ka svetlosti i »preobraženju«.

U grupi A smo imali primitivna bića koja su upravo inkamirala iz necivilizovanih regiona primitivnih plemena, ali koja su prerasla stari impuls sveta. U grupi B videćemo, naprotiv, da postoje visoko razvijena bića, jedinke koje lako mogu nositi profesorske i doktorske titule, a da uopšte nisu prerasla stari impuls sveta, i koja čak mogu biti fanatične pristalice starih pojmova koji su za njih nepogrešive dogme. Između ovih dveju velikih grupa postoji principijelna razlika u religioznim stavovima. Ta se razlika u principu može uporediti sa razlikom u načinu uzimanja hrane između bebe i odrasle osobe. Kao što beba ne može uzimati i variti grublju i čvrstu hranu, već se mora hraniti mlekom ili drugom tečnom hranom, ne mogu ni zemaljski ljudi u prvim zonama razvoja od životinje ka čoveku uzimati religioznu hranu od grubih svakodnevnih materijalnih događaja i doživljavanja. Oni moraju, da tako kažemo, da budu hranjeni »tečnom« religioznom hranom. Ta »tečna« hrana nazvana je ovde, u knjizi Livets bog, »božjom sugestijom«. Sugestija je predstava koja se prenosi na jedinku, ne pomoću inteligencije, već pomoću osećanja. Na taj način se postiže privid stvarnosti i uticaj na jedinku bez ikakve materijalne ili inteligentne osnove ili obrazloženja. Zbog toga takva »tečna« religiozna hrana ili božja sugestija postaje religiozna predstava i ona se putem osećanja sugeriše jedinki i potpuno ovlada njome, iako dotična jedinka nema inteligentnu podlogu svesti ili logično objašnjenje za to. A pošto je to »vera«, sve jedinke koje se na osnovu svog religioznog stanja ubrajaju u »vernike«, jesu bića čija se religioznost još uvek održava pomoću božje sugestije. Nepokolebljivo »verovati« u nešto

93

što nije dokazano inteligencijom znači isto što i biti sugerisan. Prema tome »vemici« su, bez izuzetka, jedinke koje ne mogu same dobiti religioznu inspiraciju ili steći takav uvid iz svakodnevnih materijalnih događaja, već moraju svoje religiozne potrebe zadovoljiti »verom«. Pokazalo se da vera otvara svest jedinke za prijem struje psihičkih ili duhovnih energija, a s obzirom da je i sama svest energija i da se energija može menjati samo pod uticajem druge energije, ove duhovne energije postaju realne činjenice time Što polako preobražavaju svest jedinke. Kada jedinka na ovaj način dođe pod uticaj božje sugestije, tj. privremeno joj se ulije »nepokolebljiva« vera u jedan ili drugi religiozni ideal, u njenu svest počinje odmah da struji duhovna ili kosmička snaga koja odgovara tom idealu. Duhovni nivo ove snage zavisi od nivoa koji predstavlja taj ideal. Duhovne snage koje na ovaj način struje u svest primitivnog necivilizovanog čoveka nisu, dakle, na istoj visini kao duhovne snage koje struje u svest naprednog civilizovanog čoveka. Predmet vere ovog drugog je ideal više duhovne prirode, nego što je predmet vere necivilizovanog primitivnog čoveka. Uticaj ove duhovne snage na svest jedinke stvara osećanje radosti koje može dostići vrhunac ekstazom i inspiracijom. To pojačava težnju za okretanje idealima na kojima se zasniva vera jedinke. Ovakav obrt svesti koji se dešava kod jedinke u svakodnevnom govoru se naziva »preobraže-njem«. »Vera« je, dakle, ovde jedini put kojim, u kosmičkom smislu još uvek primitivna jedinka, može dobiti svoju duhovnu hranu i zadovoljiti svoje religiozne potrebe. To je jedini put kojim može dobiti kosmičku snagu i energiju neophodnu za razvoj. Za ovakvu jedinku je, dakle, duhovni životni uslov da može verovati u religiozni ideal. S obzirom da vera nije podređena volji, nije ni moguće fizičkim sredstvima sile nametnuti je nekome. Vera nastaje na drugi način. Što je jedinka manje inteligentna lakše može verovati i otvorenija je za prijem duhovne energije bez intelektualnog obrazloženja. Takva jedinka prima religiozne ili duhovne energije više u vidu impulsa ili psihičkog uticaja, nego u obliku realnih analiza, dok je kod naprednijeg zemaljskog čoveka slučaj sasvim obrnut. Sto je dalje odmakao u svom razvoju teže može da veruje bez intelektualnog ili razumnog obrazloženja. Zato takav čovek razvojem dolazi u stanje kad može primati religioznu hranu ili kosmičku snagu isključivo na osnovu realnih analiza, sopstvenih iskustava i doživljavanja, a to su zapravo realna »znanja«. Ovim smo stigli do osnovne razlike između grupe A i grupe B. Grupa A se sastoji, dakle, od jedinki čija se svest ili rastuća inteligencija i intelektualne potrebe ne mogu više zadovoljiti starim impulsom sveta, dok se grupa B sastoji od bića čije intelektualne mogućnosti još uvek nisu dovoljne da im omoguće usvajanje velike i stvarne kosmičke analize života pa zbog toga još uvek moraju biti vodena prema svetlosti isključivo božjom sugestijom ili verom.

Zbog toga je stari impuls sveta, koji je za ova bića jedini put ka svetlosti, takve prirode da ih vodi napred verom, a ne znanjem i zato je suprotan novom impulsu sveta koji jedinke vodi napred više znanjem nego verom.

U grupi B intelektualni život nije razvijen toliko da bi tražio više od onoga što stari svetski impuls može da pruži. Istina je da i ovde postoje predstavnici inteligen­cije kao što su profesori univerziteta i doktori , no, oni nisu stekli svoje titule i položaje

94

na intelektualnom polju koje nadrasla veru. I zato njihova inteligencija na religioznom polju nije dovoljno velika da bi predstavljala smetnju da budu podvrgnuti božjoj sugestiji.

141. Vera je, dakle, najvažniji religiozni faktor svesti kod svih jedinki u grupi B. No, kao što znanje ne može postojati ako se ne zasniva na sopstvenim doživljavanjima i logičkim analizama, tako ne može postojati ni vera ako se ne zasniva na izvesnim za njenu prirodu karakterističnim realitetima koji su nosioci vere. Ti realiteti moraju biti takvi da utiču direktno na osećajni život bića i da stvaraju harmoniju, odnosno ravnotežu između njega i zakona onogstepena razvoja kojem dotično biće pripada. Pojave pomoću kojih se može održavati vera i uhvati religiozna snaga ili hrana bez razumne osnove, poznajemo pod pojmovima kao što su: kult, misterija, »svete« knjige, rituali, ceremonije, svete tajne, obredi krštenja i donekle svetitelji i spasitelji. Kao što muzika može uticati na osećanja zemaljskog čoveka i kod njega stvarati određena raspoloženja, muzika može uticati čak i na životinje koje inače inteligencijom ne mogu razumeti šta se zapravo dešava, tako i nabrojane pojave utiču na osećanja jedinki prijemčivih za božju sugestiju i time pobuđuju veru bez stvarnog intelektualnog razumevanja ili znanja. A vera otvara svest jedinke za priticanje božje ili kosmičke snage koje predstavljaju gore nabrojane pojave. Zajedno sa tim snagama dolazi i harmonija, odnosno ravnoteža između jedinke i vodećih ideala na nivou razvoja na kome se jedinka nalazi. Dakle, ovakvim uticajem na osećanja mogu se sasvim zadovoljiti potrebe za duhovnom ili kosmičkom snagom svih bića iz grupe B.

142. S obzirom da grupa B može dobijati duhovnu hranu isključivo uticajem na osećanja jedinki, a grupa A, naprotiv, može dobijati takvu hranu samo činjenicama i stvarnim znanjima, kao posledica toga je principijelna razlika u odnosu ovih dveju grupa prema svakodnevnim materijalnim događajima. Dok za grupu A svakodnevni događaji počinju da bivaju »božji govor«, za grupu B su svakodnevni događaji rezultat »zla«. Naprednije jedinke iz grupe A ne tretiraju svakodnevne događaje kao zlo, mada ti događaji ponekad mogu biti vrlo neprijatni. Oni ih doživljavaju više kao neophodan, plodonosan deo božjeg plana sveta, i u krajnjoj analizi, kao izraz milosti božje. Tako, pomoću svakodnevnih događaja, jedinka đobija najsavršeniju duhovnu hranu koja se može dobiti, pošto su takva doživljavanja jednaka najvišem životnom facitu, naime dokazu da »sve je veoma dobro«. Tako će jedinke iz grupe A postepeno, razvojem sve više prilaziti »religiji samoga života« koja će ih voditi dalje. (Vidi član 15)

Pošto jedinke iz grupe B ne mogu izvući takav facit iz svakodnevnih materijalnih događaja, ti događaji postaju za njih nesvarljivi, tj. jedinke ne mogu dobiti odatle neki naročiti religiozni podstrek niti inspiraciju. Za dobijanje duhovne hrane znanjem, a ne verom potrebna je, dakle, inteligencija, a ona je kod jedinki iz grupe B na religioznom planu latentna pa zbog toga ove jedinke nisu u stanju da usvoje dublje intelektualno objašnjenje o božjim zakonima i o najvišim problemima života. Ponekad čak smatraju da je takvo objašnjenje »greh«. S obzirom da su novi impuls sveta, a s

95

njim i knjiga Livets bog, u stanju da pruže najviše intelektualno i razumno tumače­nje direktnog govora života, jasno je da jedinke iz grupe B ne mogu imati niti interesa niti koristi da pročitaju ovu knjigu, jer ne poseduju dovoljno inteligencije da bi je razumele. U religioznom pogledu ovakve jedinke su upućene na božju sugestiju odakle dobijaju dovoljno duhovne snage. Za to takvi uglavnom postaju protivnici ove knjige, i to zbog toga što se ona nalazi izvan domena »sugestije«, što u ovom slučaju znači izvan okvira njihovih predstava o »božanstvu«, pa im se stoga mora činiti da je »ovozemaljska« ili tzv. »zlo«. Dakle, za ova bića je ona »nesvarljiva« religiozna hrana.

143. Dakle, to što božja sugestija ne vodi sve ljude zavisi od stepena razvoja njihove inteligencije. Mora se razumeti da jedinka u prvim zonama razvoja zemaljskog čoveka poseduje vrlo primitivnu, odnosno latentnu inteligenciju i zato je više osećajno nego intelektualno biće. Za to ona ne može analizirati niti razumeti mnoge pojave uz pomoć svoje inteligencije već sve što vidi, a ne može da razume ili da objasni, odmah pripisuje »natprirodnim« uzrocima kao što su bogovi, duhovi, đavoli od kojih su joj oni prvi ideal. U prvim zonama razvoja zemaljskog čovečanstva, sve dok se inteligencija jedinke ne razvije u dovoljnoj meri da može sama primati inteligentne uticaje, jedinka se ne razvija sama sopstvenim snagama i svojim znanjem, već je vodena božjom sugestijom koja utiče na njena osećanja. To je uzrok nastanka »vere«. Ova sugestija se može uporediti sa božjom rukom koja sa sigurnošću nosi malu, nesamostalnu i bespomoćnu jedinku kroz mrak sve dotle dok ne bude u stanju sama da vidi i da se sopstvenom snagom kreče. Sve dok ne stekne takve osobine jedinka nije prepuštena sama sebi. Božja sugestija sa svojim svetim tajnama, krštenjem i drugim religioznim ceremonijama prilagođenim da daju inspiracije na tom stepenu razvoja, javlja se ovde kao snaga božje milosti i pokazuje se kao još jedna sigurna potvrda večnih reči: »Sve je veoma dobro«.

Razvojem jedinke počinje se razvijali i njena inteligencija. Pomoću nje ona i sama počinje da analizira stvarnost. Razvojem ove sposobnosti jedinka polako gubi sposobnost za prijem sugestije i mogućnosti da veruje i sve više postaje žedna znanja, sve više želi da ide sopstvenim snagama, da stiče sopstvena iskustva i da sama doživljava i time sve više prelazi u grupu A. Grupu B čine ljudi koji poseduju stanje svesti koje dozvoljava da ih u duhovnom pogledu može voditi jedino božja sugestija. Njihova osećanja i inteligencija još nisu dovoljno razvijeni da bi im staro opšte prihvaćeno shvatanje stvarnosti izgledalo zastarelo i naivno, zbog čega svi takvi jesu ili mogu postati pristalice starog impulsa sveta. Oni predstavljaju čitavu skalu religioznih stadijuma koji odgovaraju raznim »religioznim sektama«. Kroz sekte se upoznajemo sa mnogim i različitim, manje-više razvijenim shvatanjima o starom opšte prihvaćenom pogledu na svet ili starom impulsu sveta. Naime, svaka sekta svojim učenjem predstavlja svojevrsni odnos prema tom starom shvatanju, odnosno način na koji je razumela to shvatanje. Sve jedinke iz grupe B koje su učlanjene u neku sektu mogu se smatrati »vernicima« ili »preobraženim«.

9 6

S obzirom da ove jedinke, kako smo ranije rekli, ne mogu imati koristi od knjige Livets bog, već dobijaju dovoljno duhovne, odnosno religiozne hrane od starog impulsa sveta, nećemo ni ulaziti u definicije raznih delova grupe B, već ćemo samo pomenuti ono što je karakteristično za svaku od tri kategorije ove grupe.

144. Prva kategorija B grupe. Što se tiče ove i dveju sledećih kategorija, one se mogu izjednačiti sa odgovarajućim kategorijama grupe A, ali na nižem nivou svesti. Kao što svest jedinki prve kategorije grupe A predstavlja kombinaciju podjednako razvijene inteligencije i osećanja, isto je tako i kod jedinki prve kategorije B grupe, samo što su ovde oba pomenuta faktora svesti primitivnije prirode nego kod jedinki A grupe. Zato su te jedinke podložne božjoj sugestiji i predstavljaju prave i istinske vernike. I to su najplemenitije i najrazvijenije jedinke u B grupi. One nastoje da razviju ljubav prema bližnjemu koliko im to duhovni standard i znanje omogućuju i u toj meri su dobri i korisni članovi društva. U okviru ove kategorije srećemo jedinke koje počinju da shvataju i da budu tolerantne prema drugim religioznim sektama, koje ne drže nametljive religiozne pridike svuda i na svakom mcstu, što inače izaziva bes kod drugih. To su pribrane i uzdržane osobe. A pošto još nisu odmakle daleko u degeneraciji životinjskog nagona parenja, kod njih srećemo zaista dobar i stabilan brak. S obzirom da religiozna znanja i shvatanja jedinki u grupi B nisu u suprotnosti sa upotrebom mesa za ishranu i u vezi s tim nisu protiv ubijanja u lovu i ribolovu, niti su protiv klanja domaćih životinja, a pošto se nisu ogradili ni od rata ni od kapitalizma, oni nesvesno stvaraju mračnu stranu u svojoj svesti, koja ih, i pored religioznog života, drži u neznanju paganswa. Dakle, zbog svoje zavisnosti od principa ubijanja oni ne mogu ući u jasnu i čistu mentalnu atmosfeni u kojoj mogu videti stvarni facit života i večnoga Boga kao realne činjenice. Umesto toga moraju se zadovoljiti refleksom uzvišenih realiteta koji je dostupan njihovim osećanjima preko božje sugestije i mudrošću drugih bića.

145. Druga kategorija B grupe. Sva bića ove kategorije, kao i bića druge kategorije A grupe, imaju izrazito razvijen osećajni život u odnosu na svoju inteligenciju. S obzirom da se sugestija prima upravo osećanjima, ove su jedinke »vrlo prijemčive« za božju sugestiju i za religiozni uticaj starog impulsa sveta. Zbog nedovoljno razvijenog razuma ili inteligencije lako mogu da veruju i njihova vera i moralna shvatanja mogu ponekad da poprime fantastične oblike. Tako postaju fanatični pobornici bukvalnih pojmova i oblika iz starog impulsa sveta koji pogoduju nivou i obliku njihove svesti i koje zbog toga proglašavaju »svetim« i neprikosnovenim dogmama koje predstavljaju najveći autoritet, bez obzira na to koliko su zastarele ili su u suprotnosti sa sadašnjim standardom inteligencije na zemlji. Istovremeno, zbog svog fanatizma, oni mogu slepo da krše druge propise i zabrane koji su deo istog tog impulsa. S obzirom da su poklonici bukvalnog oblika a ne duha, odnosno smisla koji je za njih često zagonetka, lako postaju ubedeni da je njihova vera ili shvatanje apsolutno sveobuhvatno i da može zadovoljiti svaki nivo svesti. Oni ne shvataju da mogu postojati ljudi koji imaju drugačiju svest,

97

kojima takvo shvatanje ne može dati nikakav stimulans niti inspiraciju, i da u tom slučaju moraju biti neistomišljenici i pripadnici druge sekte ili religije. Prema takvim osobama oni osećaju veliku averziju, osuđuju ih i žigošu kao »nevernike« ili »izgubljene«, a sebe smatraju jedinim pravednicima koji su »spašeni« ili »sveti«. S obzirom daje njihov osećajni život još uvek primitivan u velikoj meri ispoljavaju tendencije koje imaju malo zajedničkog sa »ljubavlju prema bližnjem« i sa velikom zapovešću »Volite jedni druge«. Za svoju netrpeljivost i takve tendencije oni naizgled imaju opravdanje, jer smatraju da se bore protivu dece »greha«, »mraka«, »đavola«, odnosno »zla« koja zaslužuju kaznu i kojima je mesto »tamo gde je plač i škrgut zuba« jer neće ili ne mogu da budu »preobraženi« i prihvate veru i shvatanja pomenutih osoba. Ukratko ova netrpe­ljivost dolazi do izražaja u uslovima u kojima primitivna svest nalazi opravdanje za svoje postupke. Ovakvo stanje jako podstiče mržnju tzv. »vernika« protiv tzv. »nevernika« i, kako smo videli, u istoriji je dovodilo do otvorenih progonstava, lomača, spaljivanja i stvaranja patnji, što su u stvari razni oblici zločina, posmatrano s gledišta stvarnog smisla i duha osnovnog velikog shvatanja, odnosno starog impulsa sveta, koji nedvosmisleno pozivaju na mir recima: »Vrati nož svoj na mesto njegovo, jer svi koji se maše za nož, od noža će poginuti«, »Ne sudite da vam se ne sudi. Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi«, »Ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi«, »Sve što hoćete da ljudi čine vama, činite i vi njima«, »Po tome će svi poznali da ste moji učenici ako budete gajili ljubav jedni prema drugima«, »Oče, oprosti nam dugove naše, kao što i mi praštamo dužnicima svojim«, »Deco, volite se«, itd. Kao što vidimo, iz starog impulsa sveta zrači dovoljno svetlosti koja stimuliše mir, a činjenica da su se takva progonstva i zločini mogli dogoditi samo dokazuje da su ih izvršila bića čija je svest bila primitivna, da je mogla biti prevarena prividnom opravdanošću kojom se brane ova progonstva. Tako je prividnost bila povod za ispo-Ijavanje niskih tendencija i još neiživljene patnje ovih bića. Niske tendencije se ovde ispoljavaju kao netrpeljivost, mada se njeni izvršioci, naravno, pozivaju na »pravdu«, »sveti gnev«, »ime Svevišnjeg« itd. Na taj način oni predstavljaju »tvrdu kožu«, (vidi član 61), koja je bila nužna u vreme kada je stari impuls sveta trebao da uzme varvare u ruke. Religiozni fanatizam izazvan netrpeljivošću predstavlja danas prepreku koja odbija interes sve većeg broja ljudi od starog impulsa sveta koji za njih postaje sve više zastareo i na taj način indirektno doprinosi da se otvorenost, nade i težnje ovih bića sve više okreću ka novom duhovnom izvoru inspiracija, ka novom impulsu sveta.

S obzirom da jedinke druge kategorije B grupe, zbog previše sugerisanog stanja, pokazuju sklonost ka netrpeljivosti, one će u svom šlepom religioznom oduševljenju pružiti otpor i novom svetskom impulsu. No, svi pripadnici ove grupe treba da imaju na umu molitvu Sina božjeg: »Oče, oprosti im, jer ne znaju što čine«.

146. Treća kategorija B grupe. Ovde, slično trećoj kategoriji A grupe, imamo jedinke čija je inteligencija razvijenija od osećanja. Zato ove jedinke nisu naročito religiozne i predstavljaju primer veoma primitivnih moralnih shvatanja. One predstavlja-

9 8

ju, dakle, vrstu bića koja su, kao i jedan broj njihovih srodnika po mentalitetu iz treće kategorije A grupe, novopridošlice u civilizaciju sa čijim se zakonima manje-više sukobljavaju. Sa novopridošlim se ovde misli na bića koja se nalaze u prvom zemaljskom životu ili su u ovom obliku postojanja prvi put rođena u civilizaciji i zbog toga se odlikuju urođenim primitivnim stanjem svesti. Medu njima su najnoviji, odnosno najmlađi ovi iz B grupe, dok se odgovarajuće jedinke iz A grupe moraju smatrati nešto starijim u civilizaciji, mada se i ova bića, kako smo rekli pri opisivanju A grupe, moraju tretirati kao relativno nova. S obzirom da bića iz treće kategorije B grupe nemaju tako razvijenu inteligenciju kao bića treće kategorije A grupe, njihovi prestupi nisu veliki kao prestupi ovih drugih. No, sva bića treće kategorije, kako iz grupe A tako i iz grupe B, nemaju grizu saves ti zbog kršenja zakona civilizacije i ako odustaju od prestupa to čine isključivo zbog straha od kazne. Ali vremenom, razvijajući se u civilizaciji, životni put ih vodi kroz teške patnje koje unapređuju osećajni život, a time povećavaju njihovu prijemčivost za »preobraženje« u stari ili novi svetski impuls, zavisno od toga da li pripadaju grupi B ili grupi A.

147. U opisivanju razvoja svesti zemaljskog čovečanstva stigli smo do nivoa na kojem inteligencija postoji samo u najelementamijem obliku pa je zbog toga zamenjuje fantazija, koja je u ovom slučaju rezultat kombinacije primitivnih osećanja i instinkta. Zbog toga svešću ovih bića vlada sugestija koja predstavlja jedan mali procenat ili ostatak ranijeg impulsa sveta, koji u njihovoj svesti još živi u obliku sujeverja i mistike. Ova bića nalazimo medu »primitivnim divljim« plemenima. Ali, kako se civilizacija širi ona je na putu da stigne i do ovih, necivilizovanih bića koja će se polako uklopiti u već opisane odeljke i kategorije velikih grupa. Za to nije potrebna neka veća analiza o njima. Prema ovim bićima, kao i prema »zločincima« treba pokazati humanost i razumevanje, kako je opisano u poslednjem odeljku grupe A.

148. Ovim smo završili analizu vodećih struja svesti zemaljskog čovečanstva i analizu jedinki kojima vladaju te struje. Kojoj grupi, kategoriji ili odeljku pripada jedinka konačno se može odlučiti tek pošto ona ili on navrši trideset godina starosti. Naime, opšte je važeće pravilo, na šta ćemo se vratiti u knjizi Livets bog, da jedinke moraju ponoviti ili utvrditi čitavu seriju nižih i u prethodnim životima već savladanih stadijuma pre nego što dođu do nivoa razvoja koji su dostigli u svom prethodnom životu ili obliku postojanja. To dostižu tek ulaskom u tridesetu godinu sadašnjeg života. Pre nego što zemaljski čovek dostigne tu starost može biti izvanredan predstavnik jedne ili druge kategorije ili odeljka, koje kasnije napušta da bi postao isto tako istaknuti predstavnik neke druge, više kategorije gde zaista pripada njegov stvarni razvojni standard i gde će njegova veza da bude dugotrajnija, jer stvarni razvoj ima mnogo sporiji tempo nego ponavljanja.

99

149. Sada ćemo pomoću simbola broj 3 i 4 završiti ovo poglavlje jednim za fizičko oko vidljivim i sažetim pregledom kategorija i njihovih posledica i nadam se da ćemo time kod poštenog tražioca istine moći da stvorimo razumevanje za zemaljsko čovečanstvo i da će to razumevanje potkrepiti i stimulisati toleranciju i ljubav prema svojoj sabraći u razvoju i time trenirati njegovu čistotu neophodnu za »viđenje Boga«.

Simbol broj 3

K A T E G O R I J E S V E S T I Z E M A L J S K O G Č O V E Č A N S T V A

150. Radi lakšeg razumevanja simbola broj 3 treba da se vratimo i ponovo pogledamo simbol broj 2. Kao što znamo, on izražava duhovne energije ili snage »božjeg stvaralačkog principa« koje zrače kroz svemir. Isto tako znamo da se te snage ili energije šire ritmički ili u impulsima i da do zemlje, koja je na simbolu označena duplom kružnicom u sredini, dopiru direktno tri velika kosmička impulsa sveta. Dakle, vidimo pri dnu jedan impuls koji napušta zemlju. To su ostaci impulsa koji je služio kao osnova religioznim pojmovima primitivnih necivilizovanih plemena i naroda. Zatim vidimo impuls koji zauzima najveći deo kruga. Iz njega su nastale današnje svetske religije: budizam, islam i hrišćanstvo. Taj impuls je već jako zastareo i ovde u knjizi Livets bog nazvali smo ga »starim svetskim impulsom«. Iznad njega vidimo još jedan impuls koji tek nastupa na zemlju. Taj impuls je u ovoj knjizi dobio naziv »novi impuls sveta«. Na simbolu broj 3 imamo krug koji označava zemljinu kuglu, ali je ovde krug narandžaste boje. Veliki beo luk koji prolazi kroz ovaj krug predstavlja stari impuls sveta.

I kako smo već rekli, veliki broj ljudi na zemlji je prerastao stari svetski impuls i njihov religiozni život se može dalje razvijati isključivo novim svetskim impulsom. Jedin­ke koje čine grupu A, i koje-su prema stanju svoje svesti podeljene u tri kategorije, označene su na simbolu gore levo pomoću tri zeleno-žute figure. Svaka figura predstavlja jedinku koja pripada jednoj od triju kategorija. Isprekidanim linijama hteli smo da označimo da se figure ujedinjuju u zvezdu s desne strane. Ta zvezda označava grupu A. I tri donje figure se takode ujedinjuju u zvezdu. Ta druga zvezda predstavlja grupu B, a odgovarajuće figure simbolično predstavljaju tri kategorije koje obuhvataju sva bića koja još nisu prerasla stari impuls sveta, već svoju religioznu hranu dobijaju ili mogu dobiti, i sve svoje religiozne potrebe mogu zadovoljiti samo preko tog starog impulsa sveta. Pošto žuta boja predstavlja osećanja, a zelena inteligenciju, figure prikazuju međusobni odnos ova dva velika faktora svesti u svakoj kategoriji. I kao što se na figurama vidi ovaj odnos se javlja u tri različita oblika. Kod nekih bića je odnos osećanja i inteligencije podjednak, kod drugih je više osećanja u odnosu na inteligenciju, a kod trećih je opet više inteligencije u odnosu na osećanja. Taj odnos, zajedno sa standardom razvoja jedinke određuju kojoj od prikazanih kategorija jedinka pripada.

151. Od figura koje se nalaze na levoj strani simbola, krajnja levo predstavlja jedinku prve kategorije iz grupe A. Vidimo da su zeleno i žuto polje figure podjednako velika. Pošto boje označavaju, osećanja i inteligenciju to znači da su kod jedinki ove kategorije inteligencija i osećanja podjednako razvijeni. A pošto su oba ova

101

faktora svesti jako razvijena, jedinke ove kategorije su najnapredniji predstavnici duhovnog razvoja na zemlji i zajedno čine zonu koju u knjizi Livets bog nazivamo »predvorje velikog rođenja«. Ove jedinke su osnovni nosioci nove duhovne kulture ili novog svetskog impulsa.

152. Sledeća figura označava jedinku druge kategorije A grupe. Žu to polje je ovde veće od zelenog, što znači da se jedinka druge kategorije odlikuje jako razvijenim osećajnim životom u odnosu na inteligenciju. Ovu kategoriju smo podelili na šest delova koji zajedno predstavljaju zonu razvoja koja se prostire od predvorja velikog rođenja do graničnog područja prema starom impulsu sveta. Najplemenitije od ovih jedinki su, kao i jedinke u prvoj kategoriji, prijemčive za novi impuls sveta i postaće njegove verne pristalice i pobornici. U drugu kategoriju spadaju i jedinke koje zovemo »umetnicima«. No, i ovde ima jedinki koje, zbog svoje relativno primitivne inteligen­cije u odnosu na osećajni život, nastupaju kao »fanatici«, umišljeni ili samozvani osnivači sekti, nabeđeni duhovni reformatori, koji od svojih fantastičnih predstava stvaraju dogme. Ostale jedinke ove kategorije su fanatične pristalice novih religioznih zajednica. »Zona neplodnosti«, »zona nesrećnog braka ili degeneracije« je široko rasprostranjena u drugoj kategoriji. Otpor protivu novog impulsa sveta će početi upravo sa područja druge kategorije.

153. Treća i poslednja figura na gornjem simbolu predstavlja treću kategoriju a obojena polja pokazuju da jedinke ove kategorije imaju premalo osećanja u odnosu na inteligenciju. Zbog toga su ove jedinke manje religiozne od jedinki druge kategori­je, ali sa njima čine isto razvojno područje, iako na drugi način. Ove jedinke smo podelili u pet odcljaka. Najnapredniji medu njima su »naučnici«. »Političari« i »rođeni« trgovci takode nalaze svoje razvojno područje ovde. Zbog izrazito nerazvijenog osećajnog života ovoj zoni pripadaju / antireligiozna bića i tzv. »veliki kriminalci«.

Sve jedinke ove kategorije su prerasle stari impuls sveta i nisu prijemčive za »božju sugestiju«, zlato njih ne mogu uopšte inspirisati niti »preobraziti« obična bogosluženja, krštenja ili svete tajne, već isključivo religija života ili govor samog života, tj. novi impuls sveta. Ovim smo završili objašnjavanje grupe A.

154. Sledeća figura na simbolu dole desno označava prvu kategoriju B grupe. Kao što se vidi, ove jedinke, kao i jedinke prve kategorije A grupe, imaju podjednako razvijenu inteligenciju i osećanja. One čine »prave vernike« i to su najharmoničnija i najplemenitija bića u o/a'iru svetskih religija ili cele B grupe.

155. Druga figura predstavlja drugu kategoriju B grupe i pokazuje da ove jedinke imaju jako razvijena osećanja u odnosu na inteligenciju, zbog čega su vrlo religiozne. Ali njihovom religioznom ponašanju nedostaje razum kakav srećemo kod jedinki prve kategorije iste grupe. Ovakvo stanje se ispoljava »svetim gnevom«, »pravednim

102

besom«, kamufliranom netrpeljivošću i progonom onih koji misle drugačije i onih koji imaju drugačija religiozna shvatanja. Ova kategorija je vladala uglavnom u srednjem veku i to lomačom i spaljivanjima. Nije ni čudo da su realitet koji smo objasnili pod nazivom »tvrda koža« sačinjavale jedinke baš iz ove kategorije. No, takvih tipova ima u svim svetskim religijama i danas i oni će pružiti ne tako mali otpor novom impulsu sveta.

156. Treća i poslednja od donjih figura predstavlja treću i poslednju kategoriju B grupe i pokazuje da se ovde jedinke odlikuju višom inteligencijom u odnosu na osećanja. Zbog toga one nisu posebno religiozne. Kako nemaju obzira prema zakonima civilizacije oni, kao i izvesne jedinke poslednjeg odeljka treće kategorije iz A grupe, često su u sukobu sa zakonom i okarakterisani su kao »kriminalci«.

157. U vezi sa bićima iz »sveta kriminala« treba reći da im njihova disharmonija i grub način života stvaraju velike patnje i tešku sudbinu što utiče na razvoj i opleme­njivanje njihovog primitivnog osećajnog života, tako da postaju otvorena za »preob-raženje« bilo preko starog ili novog impulsa sveta i time se usmeravaju prema carstvu svetlosti.

Simbol broj 4

N E T R P E L J I V O S T

158. Isključiva namera sa prethodnim poglavljem i objašnjenjem simbola petog poglavlja bila je da analiziramo samo one faktore svesti zemaljskog čoveka koji su odlučujući za volju ili za pozitivan, odnosno negativan stav prema religioznoj strani života, prema starom, odnosno novom impulsu sveta. Nismo imali nameru da opisujemo i sve ostale faktore u kompleksu svesti zemaljskog čoveka. Jedna takva potpuna analiza zahtevala bi podelu jedinki na mnogo više kategorija i delova nego što smo mi smatrali da je ovde u uvodu potrebno. Temeljita analiza čitave kombinacije svesti zemaljskog čoveka, njegove mentalne klime, stvaranja karaktera, njegovih fizičkih i duhovnih čulnih organa ili organizama itd. biće prikazana u kasnijim poglavljima knjige Livets bog. Analiza koju smo ovde napravili ima za cilj da pomogne jedinki da uvidi da je svaka vrsta netrpeljivosti ludost. Svaka jedinka mora da shvati ovu ludost kako bi mogla pobediti sopstvenu netrpeljivost, pre nego što uopšte može pomisliti da se posveti osnovnom doživljavanju velikog rođenja, a time i per­manentno objašnjenoj stvarnosti ili doživljavanju života.

159. Netrpeljivost dolazi od životinjskih tendencija svesti i predstavlja »najvećeg čuvara praga«. Svaka netrpeljiva jedinka je predstavnik životinjskog carstva i njeno mesto je medu zverima, zmijama i kornjačama.

Netrpeljivost je ljutnja, mržnja prema drugoj jedinki samo zato što ima drugačija shvatanja, drugačiji pogled na život ili druge ideale, a time, naravno i drugačije ponašanje. Ljutnja nastaje uglavnom zbog iluzija jedinke. Naime, jedinka ne shvata svoju mržnju i svoje ponašanje kao netrpeljivost, već kao srdžbu ili bes koji je opravdan, pa čak i »sveti«, a time i »pravedan«. Znači da takve iluzije upravljaju voljom, a samim tim i ponašanjem jedinke. Dakle, volja nije najviša instanca koja upravlja ponašanjem, već su to duhovne snage svesti koje stoje iza volje, i koje mi nazivamo »shvatanjima«. Dakle, shvatanja određuju volju jedinke. Ali, s obzirom da shvatanja mogu biti pravilna ili pogrešna, ili se čak javljaju u čitavoj skali raznih stadijuma između ovih krajnosti koje se mogu označiti kao »stvarnost«, odnosno »nestvar-nost«, izražavanje volje će se manifestovati kao pravilno ili pogrešno, zavisno od toga na kojem stupnju skale se nalaze shvatanja. S obzirom da su ove snage svesti osnovni uzrok ili najviša instanca formiranja volje jedinke, a time i njenog ponašanja, od izuzetno velike važnosti je da se sazna bar nešto o snagama koje određuju volju, jer će to omogućiti jedinki da sa kosmičkog stanovišta procenjuje motive ponašanja svojih bližnjih i da prema njima pokaže razumevanje i toleranciju. I upravo zbog toga želimo da u ovom poglavlju pružimo tražiocu istine prva elementarna znanja o snagama koje upravljaju voljom. Te snage smo već nazvali »inteligencijom« i »osećanjima«. Na

104

simbolu br. 3 smo pokazali kako ova dva faktora stvaraju razne tipove jedinki, zavisno od njihove kombinacije u svesti jedinke. Mi smo, naime, videli da se ovi faktori mogu javiti u tri različite kombinacije, od kojih prva pokazuje podjednaku inteligenciju i osećanja, u drugoj ima više osećanja u odnosu na inteligenciju i u trećoj ima više inteligencije u odnosu na osećanja. Sva tri oblika prikazali smo u dve razvojne zone, od kojih se jedna može smatrati naprednijom od one druge. Te dve zone smo označili kao grupa A i grupa B a tri kombinacije kao tri kategorije u okviru svake grupe. Pri tom smo se uverili kako različit odnos između inteligencije i osećanja karakteriše svest i ponašanje jedinke.

160. Pošto smo konstatovali da je odnos između inteligencije i osećanja u svesti jedinke glavni uzrok formiranja pogleda na život i shvatanje samog postojanja, pa samim tim i odlučujući faktor u određivanju volje i ponašanja, postavlja se pitanje: zašto odnos između inteligencije i osećanja nije isti kod svih jedinki? S obzirom da se zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje može dati samo kompletnom analizom celokupnog procesa razvoja jedinke, tek u kasnijim poglavljima knjige Livets bog možemo odvojiti mesto za to. Ipak ćemo reći da je uzrok lome faktor razvoja koji je duboko ukorenjen u sudbini jedinke, tj. u njenim iskustvima iz prethodnih života na zemlji, od preživljenih teških patnji, od odnosa muškog i ženskog pola u njenoj svesti itd. No, ove stvari nisu od posebnog značaja ovde u uvodu. Ovde je važno samo da shvatimo toliko da pogled na život nekog bića nije stvar njegove volje, već zavisi od najdubljih sklonosti i urođene prirode bića i ne može biti diktirano od drugih. Silom i proganjanjem se mogu potisnuli religiozna shvatanja i dar jedinke, tako da ona samo u tajnosti i kad ostane sama srne da ih ispoljava, ali u stvari jedinka se time nije i zaista promenila. Mogu se, dakle, potisnuli delovi naravi i životni izrazi koji su podređeni volji, ali nikako oni delovi naravi ili prirodne sklonosti koji upravljaju voljom. Oni se ne mogu menjati silom, već isključivo razvojem, što će reći postepenim sticanjem sopstvenih iskustava. Tek kad dostigne određeni nivo razvoja, i na području na kome nije sugerisana, na jedinku se može uticati teoretski ili predavanjima, tj. primerima iskustava drugih jedinki. Za ovo je ipak potrebno da duhovne snage jedinke poseduju iskustva koja su srodna ili na drugi način imaju nešto zajedničko sa iskustvima koja se prenose teoretskim putem. Inače bi ova iskustva izgledala neverovatna za dotičnu jedinku. Ovde nastaje neka vrsta vakuuma, nedostaje jedna karika između sopstvenih i tuđih iskustava. Kada normalna jedinka, koja se razvila iznad nivoa na kojem je mogla biti sugerisana, ne može da shvati ili da razume prirodnu teoriju ili nastavu, to dakle, zavisi od jedne takve karike koja nedostaje između njenih iskustava i iskustava koja se prenose nastavom. Takva »praznina« se može popuniti isključivo ličnim doživljavanjem iskustava koja joj nedostaju. Ako jedna normalna jedinka ne može da savlada teoretska znanja na nekom polju, bilo duhovnom ili materijalnom, besmisleno je pokušavati poboljšati nastavu Ijutinom, batinama ili nekim drugim neprijatnostima. Time jedinka ne može popuniti prazninu u iskustvima koja joj nedostaju, pošlo iskustva koja se dobijaju

105

ljutnjom drugog bića su sasvim druge kategorije od iskustava koja joj nedostaju i zato neće pomoći da se poboljšaju mogućnosti za usvajanje nastave. Ne mogu se ljutnjom i mučenjem stvarati obdarenost i talenat kod drugih jedinki. Sasvim je sigurno da u okviru zemaljskog čovečanstva postoje jedinke koje nisu doživele dovoljno batina i patnji, pa je zato vidno da im nedostaje jedna karika u lancu iskustava. Te jedinke se i same služe takvim sredstvima i time dokazuju da se i same nalaze u zoni koja je daleko ispod zone gde se može postići mnogo viši oblik doživljavanja istine ili božje svetlosti. Ko želi dostići objašnjenu stvarnost postojanja mora razumeti i prihvatiti ove analize, da se sam ne bi služio brutalnim sredstvima ili postupcima izazvanim ljutnjom i indignacijom, mora da uvidi da su »sveta srdžba« i »opravdan bes« iluzorni i apsolutno nemogući u višem obliku postojanja. Dakle, svaka jedinka koja pokazuje netrpeljivost je žrtva iluzije i još uvek pripada primitivnoj zoni razvoja. Jedinka koja se služi batinama i mučenjem drugih je oruđe u rukama Proviđenja na području i u zonama gde je svest gruba i gde nema osećanja i gde samo tafa'a drastična sredstva mogu uticati na bića. No, saobrazno tome, i jedinka koja ne može da ispoljava netrpeljivost i da drugima stvara patnje, već ispoljava milost i mudrost, prirodno je da i ona bude oruđe Proviđenja, ali na odgovarajućem polju i da bude preseljena u zone gde je osećajnost toliko razvijena da njen dalji razvoj može dobiti dovoljno podsticaja od preftnjenih i uzvišenih duhovnih energija ili duhovnih snaga.

161. Svaki napredan čovek koji želi da ide u susret svetlosti i da se priprema za prijem velikog rođenja mora da bude svestan da je za jedinku odlučujući faktor razvoja njeno sopsiveno doživljavanje radosti i tuge, prijatnost i i neprijatnosti i da svaki indirektan ili teoretski utkaj može bili samo dopunski faktor. Taj uticaj mora po svojoj prirodi da bude blisko srodan sa ličnim shvatanjima jedinke da bi ga ona uopšte mogla usvojiti. Zato , ako želimo da delujemo na druge i da im prenesemo svoj pogled na život ili znanja kojima sami raspolažemo, moramo strogo voditi računa o tome da se obraćamo samo onima koji pokazuju interesovanje i koji su prijemčivi za to, kojima će to pričiniti zadovoljstvo. Ostale će to iritirati, jer nemaju ni mogućnosti ni volje da to razumeju i shvate. Kod ovih drugih to čak može izazvati netrpeljivost i ljutnju, što je samo dokaz da smo bacili »biser pred svinje«. To može da izazove bes i kod nas i da bude povod da se ljutimo na njih. A onda već učestvujemo u stvaranju mutne i nečiste atmosfere oko svetlosti koju želimo da širimo, tako da u stvari nastaje pomračenje, koje povećavanjem i pojačavanjem ljutnje preli da postane totalno. U takvim slučajevima postižemo potpuno suprotan efekat od onoga što smo hteli.

Kada želimo da svoje znanje prenesemo na druge moramo to činiti oprezno i pokazati mnogo pažnje i obzira. Jedinke kojima želimo preneti svoje znanje treba da su zaista dobrovoljno pristale na to, bez obzira koliko su ta znanja i shvatanja istinita i plemenita.

106

162. U praktičnom životu za uticaj na druga bića mnogo je važniji lični primer ponašanja nego teorctisanje. Ako ličnim ponašanjem izražava toleranciju, humanost i blagost prema svim živim bićima čovek zaista predstavlja snagu koja čini da se kurs razvoja zemaljskih ljudi usmerava ka svetskom miru, ka božjoj svetlosti, ka carstvu pravog čoveka. Jer, kao što se širi i prenosi zarazna bolest tako se u svakodnevnom životu širi i prenosi ponašanje i način života na sve prijemčive jedinke u okolini. Lični primer ostaje najvažniji faktor uticaja na bližnje, bez obzira koliko znanja ili mudrosti čovek poseduje. To može da bude, kao što smo rekli, samo jedan sporedan faktor sve dok čovek ne bude u stanju da u svom svakodnevnom životu i praktično pokaže veću toleranciju i ljubav prema bližnjem.

163. Ako neko ima drugačija religiozna shvatanja, drugi oblik idealizma od našeg znači da se snage koje upravljaju njegovom voljom, tj. njegova inteligencija i osećanja nalaze na drugom stepenu razvoja. Taj stepen može biti viši ili niži od našeg i zato će jedinka imati shvatanja o religiji i životu koja su u odgovarajućoj meri naprednija, odnosno nazadnija od naših shvatanja, bez obzira na sve proteste. Može se, kao što rekosmo, protestvovati protivu religioznih shvatanja drugih bića, može se čak i zabraniti da se javno manifestuju, ali se ne mogu odstraniti iz unutrašnjeg mentaliteta jedinke. Naprotiv, jedinka zadržava svoja duhovna shvatanja sve dok sam život iskustvima i sopstvenim doživljavanjima ne dovede njen razvoj dotle da ona preraste ta shvatanja. Jedinka može preći iz nižeg u viši oblik svesti, ne diskusijom, već isključivo razvojem. Nije moguće nametnuti način života ili religiozno shvatanje za koje jedinka nije zrela, kao što nije moguće naterati tigra da se hrani biljnom hranom. Zato treba svaku pojavu netrpeljivosti tretirati kao naivnost, odnosno nesavršenost. Netrpeljivost je proizvod svesti koja je još uvek nadahnuta moralom i snagama tamnog zračenja i zato će svuda sejati žalost i patnje, smrt i strah, umesto da zrači svetlost i ljubav. Netrpeljivost ne može da bude izraz stvarne ljubavi. Treba, naravno, razlikovali netrpeljivost od mera zaštite javne sigurnosti. Postojeći zakon i sudstvo ne mogu ni na religioznom polju ni u ostalim odnosima dozvoliti da zemaljski ljudi čine zločin prema životu i sigurnosti drugih, da se međusobno ubijaju. No, ovakva zabrana ne srne da bude izraz mržnje i netrpeljivosti, već mora da zaštiti brojnost i blagostanje zemaljskog čovečanstva.

164. Ma kakva da su religiozna shvatanja jedinke: paganska ili hrišćanska, budistička, muhamedanska, katolička, mormonska, bilo da je jedinka »nevernik« ili »vemik«, »slobodan mislilac« ili privržen dogmama itd., ne daje pravo nikome da ova bića izloži netrpeljivosti, kao što ni oni, naravno, nemaju prava da pokažu netrpeljivost prema onima koji ne pripadaju njihovoj veri ili sekti.

165. Svako ko želi da se približi višim i plemenitijim zonama svesti mora se osloboditi tendencije da pokazuje netrpeljivost ili odvratnost prema drugim bićima. Mora se shvatiti da ako neka jedinka oseća odbojnost prema teoretskom podučavanju ili

107

predavanju, to je samo znak da je takvo predavanje na previsokom nivou i da ne treba povećavati odbojnost svojom nametljivošću i svojim znanjem. Treba uvideti, naime, da dotičnoj jedinki nedostaje jedna karika u lancu iskustava i da to može popuniti jedino sam život, tj. da jedinka lično doživi takvo iskustvo. Međutim, to ne smeta da u svakodnevnom životu prema ovakvoj osobi budemo predusretljivi i pokažemo dobru volju, izbegavajući, naravno, svaki oblik teoretisanja.

166. Uzroci pojave netrpeljivosti i ljutnje, kao i uzroci religioznih shvatanja leže u odnosu dubljih duhovnih snaga i zato se ne mogu otkloniti jednostavnim aktom volje jedinke, zabranom i diktaturom. No, to, naravno, ne znači da se netrpeljivost ne može pobediti; naprotiv, može se pobediti, ali se mora shvatiti da ta borba znači menjanje čitave svesti stvarane hiljadugodišnjim navikama ili naravi osobe. Uzevši u obzir koliko je teško osloboditi se jedne navike ili poroka koji je jedinka stekla u toku jednog života koji je mikroskopski kratkog vremenskog perioda u poredenju sa prirodom netrpeljivosti, lako se može razumeti da se netrpeljivost ne može otkloniti odjednom. Da bi se počela savlađivati potrebno je pre svega da jedinka ode toliko daleko u svom razvoju, da oseti neodoljivu želja za savlađivanjem netrpeljivosti. Pobediti netrpeljivost znači razviti toleranciju, što znači razviti jednu sasvim novu sposobnost. Za razvoj ove sposobnosti do savršenstva kao i za razvoj svake druge sposobnosti, kao što su muzika, jezik i slično, potreban je dug trening. Netrpeljivost se, dakle, može pobediti isključivo upornom voljom koja se ispoljava svakodnevnim malim pobedama. Na osnovu ovih pobeda postiže se postepeno menjanje unutrašnjih duhovnih snaga dok se ne iskorene sve tendencije netrpeljivosti čime se postaje virtuoz u toleranciji. Tolerancija je osobina koja se stiče isključivo treningom ili vežbanjem, a nikako diktaturom. Zato ljutnja i mižnja prema netolerantnoj osobi su samo dokaz da se i sami nalazimo na istom nivou i da još uvek nismo shvatili da je i naša ljutnja i indignacija isto toliko neopravdana i isto toliki dokaz nesavršenosti kao i netrpeljivost i ljutnja koja dolazi s druge strane.

167. Svakodnevnica jasno i očigledno dokazuje da zemaljski ljudi u svom razvoju nisu odmakli dalje od stepena na kojem se ispoljava međusobna netrpeljivost kako na materijalnom, tako i na religioznom polju. Utoliko je potrebnije da oni koje žele da doprinesu razvoju sveta ka svetlijem stanju i da budu predstavnici novog impulsa sveta, moraju biti tolerantniji i razumniji. Uz pomoć simbola br. 4 pokušaćemo da damo kosmički pregled posledica mržnje i netrpeljivosti po zemaljsko čovečanstvo da bismo pomogli poštenom tražiocu istine da uspostavi harmoniju sa novim impulsom sveta.

168. Kao što smo napomenuli, netrpeljivost je isto što i mržnja, ljutnja ili bes. U osnovi svih ovih pojava leži jedna od osnovnih kosmičkih energija koju ćemo kasnije upoznati pod imenom »energija teže«. Priroda ove energije je eksplozivna, što znači da višak energije teže st\'ara pustošenja, razbijanje, rat, ubijanje, smrt i sakaćenje, kao i razne vrste bolesti. Netrpeljivost se uglavnom sastoji od energije teže. Kao protivtežu ovoj

108

energiji imamo jednu drugu osnovnu kosmičku energiju koju ćemo kasnije upoznati pod nazivom »energija osećanja«. Ova se energija može okarakterisati kao vezujuća, UČvrŠćiijuća. »Energija inteligencije« je takode jedna od osnovnih kosmičkih energija koja ukroćuje energiju teže. Svuda gde se energija osećanja javlja zajedno sa energijom inteligencije, gde ove dve energije prevagnu nastaju ljubav, harmonija, lepota, mir i istinska sreća. Dakle, u svesti jedinke u kojoj prevlada energija teže nad energijama inteligencije i osećanja nastaju mračne manifestacije. Ukoliko takva osoba poseduje više osećanja u odnosu na inteligenciju nastaju mračne manifestacije religiozne prirode, a ako jedinka ima više inteligencije u odnosu na osećanja nastaju mračne manifestacije materijalne prirode. Uravnotežen odnos energija osećanja i inteligencije može lakše da vezuje i ukroti energiju teže i da neutralise njene posledice, već prema tome na kom nivou razvoja se nalaze inteligencija i osećanja dotične osobe. Takva kombinacija osnovnih kosmičkih energija u svesti jedinke manifestuje se kao ljubav.

U poslednjim zonama razvoja životinjskog carstva, tj. u zoni u kojoj se nalazi zemaljsko čovečanstvo, jako su izražene međusobne reakcije ovih triju oblika energije. Ove reakcije se odvijaju u svesti bića koja žive u ovim zonama. Zato je manifestacija ovih bića šarena mešavina »dobra« i »zla«, mižnje i ljubavi, rata i mira, građenja i pustošenja itd. No, procesom razvoja inteligencija i osećanja postepeno osvajaju sve veći teren u svesti jedinki, savlađuju energiju teže i uspostavljaju ravnotežu koja se ispoljava sve većom manifestacijom ljubavi. Kod jedinki nastupa veliko rođenje i razjašnjena stvarnost počinje da nastupa u sferu Zemlje.

Sa osnovnim kosmičkim energijama imaćemo prilike da se pobliže upoznamo u kasnijim poglavljima, a ovde smo se upuštali u ta pitanja samo onoliko koliko je bilo neophodno za objašnjenje netrpeljivosti.

169. Zemaljski ljudi se, dakle, nalaze u zoni razvoja u kojoj se energije osećanja i inteligencije bore za prevlast nad energijom teže. S obzirom da je energija teže glavni faktor u životinjskom carstvu, odnosno u materijalnom svetu, a ove druge dve osnovne energije su osnovni faktor u sledečem carstvu posle životinjskog naime, u carstvu pravog čoveka, svedoci smo kako životinjske tendencije gube bitku, a ljudske tendencije napredu­ju. I što se bića više približavaju stadijumu pravog čoveka tim više stupaju energije osećanja i inteligencije u međusobnu harmoniju stvarajući energiju ljubavi. Kako se zemaljsko čovečanstvo, razvijajući se, približava toj zoni sve više oseća atmosferu ili miris koji se u određenim vremenskim razmacima javlja u vidu talasa ili impulsa koji zapljuskuju čovečanstvo. Ove impulse smo upoznali pod imenom »kosmički impulsi sveta«. Saznali smo takode da Zemlja upravo sada prima jedan takav veliki impuls, mada na njoj još uvek vlada raniji »stari impuls sveta«.

170. Na simbolu broj 4 vidimo svetio telo koje prosipa zrake u svemir. Ovo telo, kao i na simbolu broj 2, predstavlja »božji stvaralački princip«, a zraci predstavljaju kosmičke impulse sveta. No, da bismo mogli prikazati odnos ovih impulsa prema

109

netrpeljivosti morali smo ih nacrtati nešto drugačije nego na simbolu br. 2. Na simbolu br. 2 impulsi se šire u obliku koncentričnih krugova, a na simbolu br. 4 impulsi su prikazani kao snopovi zraka. Svaki snop zraka označava, dakle, jedan impuls. Na simbolu desno vidimo označenu zemljinu kuglu. Snop zraka koji prolazi s donje strane zemlje označava stari impuls sveta, dok snop zraka koji prolazi s gornje strane zemlje označava novi impuls sveta. Oba ova impulsa pripadaju svetlom zračenju »božjeg stvaralačkog principa« i zato predstavljaju energiju ljubavi. Ako pogledamo bliže pravac prostiranja ovih dvaju impulsa uočićemo da bi oni išli pravo preko zemlje i ispunili bi je ljubavlju kada na svom putu ne bi nailazili na prepreku. Ta prepreka je ljudska netrpeljivost. Mi već znamo da se čovečanstvo može podeliti u dve različite grupe, već prema tome da li pripadaju starom ili novom impulsu sveta. Ove dve grupe smo nazvali »grupa A« i »grupa B«. Kao i na simbolu br. 3, tako su i ovde na simbolu br. 4 ove grupe označene dvema zvezdama. Gornja zvezda označava grupu A ili jedinke koje su prijemčive za novi impuls sveta, dok donja zvezda označa­va grupu B ili jedinke koje pripadaju starom impulsu sveta. Izvestan broj bića u okviru starog impulsa sveta, kao što smo proučavajući razne kategorije mogli videti, zrači dozu netrpeljivosti usmercnu prema bićima koja po svom razvojnom putu pripadaju novom impulsu sveta, kao što izvesna bića od ovih drugih zrače određenu dozu netrpeljivosti koja je usmerena prema bićima iz starog impulsa sveta. To je na simbolu označeno zracima narandžaste boje koji polaze od zvezda. Kada bi ova dva zračenja netrpeljivosti mogla slobodno delovati bila bi u stanju, kao što se na slici vidi, da sasvim spreče svetske impulse ili više duhovne energije, tj. snagu ljubavi da dopre do zemlje. Zemljom bi tada zavladali realiteti koji bi je bno doveli do potpunog uništenja. Ti realiteti su na simbolu označeni kao vatra. No, zahvaljujući božjem planu sveta impulsi ljubavi su sada toliko jaki, a zemlja je otišla tako daleko u svom razvoju da jedan tako drastičan razvoj apsolutno nije- moguć. Međutim, ne treba se uljuljkivati u verovanju da je svet sasvim izvan opasnosti, odnosno izvan tog požara. Naprotiv, zemlja se uveliko nalazi u plamenu. Požar pustošenja pali i potpiruje svaka jedinka svojom netrpeljivošću, srdžbom i ljutnjom, svojim niskim životinjskim tendencijama, odnosno svim manifestacijama koje su protiv internacionalizma i opštih interesa, protiv nesebičnosti i požrti'ovanja. Naime, požar u kome se nalazi zemljina kugla predstavlja sve »patnje«, kao što su rat, sakaćenje, nesreće, siromašt\>o, glad, nezaposlenost, bolesti i prirodne katastrofe koje prouzrokuju žrtve. S obzirom da sve ove pojave čine plamen u pomenutom požaru, za mnoge postaje očigledno da se zemlja nalazi u ogromnom požaru. Svaka jedinka posebno je odgovorna za ovaj požar u onoj meri u kojoj ispoljava sebičnost i netrpeljivost, a svaka pak jedinka donosi »vodu« za gašenje požara u onoj meri u kojoj pokazuje nesebičnost i toleranciju. U prethodnom poglavlju ukazali smo na realitete koji su »zapaljivi« i na realitete koji su pogodni da posluže kao »voda« za gašenje te vatre. Naročito zapaljivi realiteti uspevaju na plodnom tlu sebičnosti u okviru društvenog uređenja, dok se »voda za gašenje vatre« sastoji od svega što ide uz

110

ispunjenje velike poruke: »Volite jedni druge«, a što je opisano u dvanaest tačaka prethodnog poglavlja.

Dakle, svaki pojedinac može danas svojim načinom života doprineti održavanju te vatre i time učestvovati u spaljivanju svega što se zove kultura i društveni poredak, sve što se zove umetnost i napredale, mir i sreća. Ali, svaki pojedinac može takode svojim ponašanjem učestvovati u gašenju požara, a time i doprinositi usponu zemaljskog čovečanstva ka savršenosti, duhovnosti, kulturi i ljubavi, ka velikom rođenju ili vaskrsenju u stvarni život. Jedini stvarni doprinos jedinke u gašenju požara je njeno svakodnevno ponašanje koje se odlikuje ljubavlju i tolerancijom prema okolini. Čak i ako neka jedinka predstavlja kapacitet i raspolaže izuzetno velikim znanjima stečenim sopstvenim doživljavanjem ili teoretskom naobrazbom, njen teoretski utkaj na druge jedinke je samo faktor drugorazrednog značaja u poređenju sa ponašanjem u praktičnom životu. Moramo shvatiti da jedino tamo gde možemo svojim ponašanjem i svojim znanjem obradovati i inspirisati sugrađane, tamo je naše pravo polje rada, tamo, i jedino tamo, možemo sejati seme milosti i mudrosti. Jedino je tamo plodna zemlja koja daje višestruki rod. Svako odstupanje od ovoga je setva lošim semenom, neplodna zemlja koja može dati samo mršave rezultate. A tako mršavi rezultati nisu dostojni predstavnika višeg oblika svesti kojoj Zemlja odlučnim korakom žuri u susret. Jedini put ka velikom rođenju jeste život odan stvaranju načina života koji vodi miru, svetlosti i ljubavi za sva bića. To je put ka istini i životu. To je put ka objašnjenoj stvarnosti, put ka jedinstvu sa večnim Bogom.

6. GLAVA

O D Ž I V O T I N J E D O Č O V E K A

171. Stigli smo već toliko daleko u knjizi Livets bog da smo mogli steći uvid u osnovne realitete i odnose koji vladaju zemaljskim čovekom. Priroda i karakter ovih realiteta govore nam da se zemaljsko čovečanstvo nalazi u stanju razvoja koje se može označiti kao prelazilo između stanja životinje i stanja čoveka. Zemaljsko čovečanstvo se nalazi, dakle, na poslednjem stupnju razvoja pred sam početak zone pravog čoveka. S obzirom da je zemaljski čovek prelazno biće između životinje i čoveka on će u svojoj manifestaciji pored ispoljavanja životinjskih tendencija pokazivati i znake ljudskih tendencija. I upravo ove druge tendencije su ovom, još uvek nesavršenom biću, dale epitet »čovek«. Pod životinjskim tendencijama podrazumevamo manifestacije koje dolaze do izražaja preko naročitih organa ove jedinke i njenu prijemčivost za »energiju teže« (vidi član 168). Zbog svoje eksplozivne prirode ova se energija ispoljava »principom ubijanja«, odnosno principom koji je uzrok svih patnji tamo gde ona prevladava nad drugim osnovnim kosmičkim energijama koje takode struje kroz jedinku. Ona igra tako važnu ulogu u životinjskom carstvu da živa bića ovde moraju ubijati da bi mogla preživeti. Kod zveri je ovaj princip toliko izražen životni uslov da moraju, radi svoje egzistencije, svakodnevno rastrzati i jesti organizme ili tela drugih bića koja se nalaze na istom nivou razvoja; ovaj »kanibalizam« se pruža čak u zone zemaljskog čoveka gde ima primera da se čovek na određenim stepenima razvoja hrani organizmima bića koja pripadaju njegovoj sopstve-noj vrsti i rasi. S obzirom da je u osnovi životinjskog carstva svakodnevna hrana meso i krv, tj. organizmi drugih bića istog carstva, bića u životinjskom carstvu su morala da usmere svoju svest na razvoj snage. Trebalo je od jednih životinja odbraniti i sačuvati sopstveni organizam, koji je osnovni organ za doživljavanje života i istovremeno je bilo nužno uloviti i savladati druge životinje čiji su organizmi i krv hrana neophodna za održavanje sopstvenog organizma. Za ovo je bilo potrebno posedovati silu i nadmoćnost. Sticanje ovih osobina, u vidu nagona za samoodižanje, bilo je mamuza koja je u životinjskom carstvu gonila razvoj napred. Čovečanstvo se, dakle, prema onome što smo rekli u četvrtom poglavlju, još uvek nije oslobodilo ove mamuze.

172. Sila i moć su još uvek pokretačka snaga koja uveliko vlada stvarnošću zemaljskog čoveka. Bića u životinjskom svetu moraju da budu podvrgnuta tako drastičnim i grubim životnim uslovima, tj. teškom životu, zato što je njihova moć shvatanja još uvek primitivna ili nerazvijena da se na njih može uticati jedino oštrim i grubim sredstvima. Ovako grubim manifestacijama jedinke se polako bude u život. I što je budno stanje izraženije, utoliko finija sredstva buđenja se upotrebljavaju. Na

112

taj način se iz jedne grube i hladne stvarnosti postepeno stvara preftnjeniji oblik doživljavanja života. To će reći da oblik postojanja u kojem je moć shvatanja jedinke poslala toliko osetljiva ili prijemčiva za finije nijanse svesti i duhovnih snaga da može doživljavati život u jednom drugačijem obliku sa manje nasilja i grubosti od onog koji predstavljaju grubi uslovi života običnih životinja. Kao što uspavano biće ne može čuti šaputanje ili tihi govor, već se mora probuditi glasnim govorom i galamom, tako se na biće životinjskog carstva ne može uticati finim nijansama svesti zato što tak\'o biće reaguje samo na jače uticaje i na drmanje. Ovi se uticaji sastoje od realiteta koje zemaljski ljudi smatraju »zlom«. Životinja je, dakle, uspavano biće koje treba probuditi. Kad se probudi to biće može čuti i šapat i tihi govor, što u ovom slučaju znači: prigušene, čiste i fine manifestacije. Kada buđenje bude završeno probuđeno biće više nije životinja, već pravi čovek. Zemaljski čovek se, dakle, nalazi u poslednjem stadijumu buđenja i već počinje da čuje i da shvata finije nijanse svesti. Ove nijanse spadaju u pojam »religioznost«. Zemaljski čovek se, dakle, razlikuje od obične životinje po tome što je došao u zonu razvoja kada se u njegovoj svesti počela buditi religiozna strana života. Naravno da je ova religioznost na početnom stadijumu zemaljskog čovečanstva veoma primitivne prirode i obojena je svim životinjskim tendencijama, ali ona ipak omogućuje duhovnu prijemčivost i moral prilagođen ovakvom nivou svesti. Na prvim stadijumima to je moral stimulisan tamnim zračenjem »božjeg stvaralačkog principa« koje je i nosilac tak\'og morala.

Zahvaljujući upravo ovako teškim i grubim uslovima života u životinjskom carstvu religiozne snage su se mogle probiti u svest životinje i početi da je obrađuju, stvarajući od nje čoveka. Zemaljski čovek još uvek živi u teškim uslovima životinjskog carstva. Naime, takav način života razvila je moć jedinke da oseća istinski strah, da se boji za svoj život. Taj strah se ispoljava »očajničkim« krikom kada se biće nađe u stvarnoj ili zamišljenoj opasnosti. Ponekad takav krik čujemo kod male bespomoćne životinje pogođene lovačkom puškom, taj krik čujemo u ogromnim halama klanica, čujemo ga iza debelih zidova opitnih laboratorija gde se vrše vivisekcije itd. Ti krici su prvi slabi ili latentni oblici molitve Bogu. To su ti prvi sažeti pozivi za pomoć, zaštitu i milost. To je poslednji očajnički pokušaj biča, koji kada sopstvene snage više nisu dovoljne, postaje izraz možda i nesvesne molbe nekom višem autoritetu za pomoć i spas.

173. Doživljavajući stravične scene iz jednog u drugi život životinja postaje sve više svesna svog straha. Od nesvesnih i instinktivnih uzvika postaju svesne manifestacije. Tako se pomoću straha bude impulsi života u svesti životinje, koji se postepeno razvijaju u početnu predstavu o jednom postojećem proviđenju. Sa novim predstavama kod jedinke se rada nova sirana svesti o kojoj smo gore rekli da pripada religioznosti kojom će se jedinka pojaviti kao zemaljski čovek, tj. začetak pravog kosmičkog čoveka.

113

Krik straha je, dakle, prva klica ili seme iz kojeg će se razviti novi oblik svesti i nastati čitavo jedno novo carstvo.

174. Strah u redovima zemaljskog čovečanstva deluje još uvek unoseći više života i svesti u molitve za zaštitu jedinke. Molitvama se postepeno razvijala čitava njena religioznost. Razvoj kasnije preuzimaju i nose dalje talasi kosmičke energije »božjeg stvaralačkog principa« koje smo nazvali »kosmičkim impulsima sveta«, čiji su pokretački medijumi »spasitelji sveta«. Na početnom stadijumu razvoja, kada je strah još uvek bio glavni pokretač u svakodnevnoj svesti jedinke, ona je, naravno, morala da razvija sebičnost. Jedinka je morala da bude u stanju da pobedi svoje neprijatelje i zato joj je bila potrebna pomoć proviđenja. U proviđenju koje je stvorila u svojoj svesti i prema svojoj slici jedinka je viđela svemoćno biće koje je imalo idealne osobine koje su njoj nedostajale. Prinošenjem žrtava i svojim delima jedinka je pokušavala da umilostivi to biće kako bi dobila njegovu naklonost i pomoć da savlada teškoće. S obzirom da su joj glavne teškoće bile kako da pobedi svoje krvoločne suplemenike, svi koji su imali snage i sposobnosti da savladaju i pobede neprijatelja smatrani su herojima. Javni moral je bio, dakle, mračne prirode. Zaostali talasi takvoga morala još uvek stmje kroz biće zemaljskog čovečanstva. S obzirom da se mračni moral uglavnom sastoji od energije teže i time podstiče svaki oblik patnje, a patnja sa svoje strane oplemenjuje osećajni život, tj. razvijapožrtvovanje, saosećanje, samilost itd., taj moral postepeno podriva sam sebe, jer izazivajući patnju on oplemenjuje jedinke. Razvojem plemenitosti stvara se antipatija prema mračnom moralu, prema svesnom izazivanju patnji. Ova antipatija je početak jednog novog morala, čiji je nosilac svetio zračenje »božjeg stvaralačkog principa«, koji će sada kroz civilizaciju i kulturu dovesti čovečanstvo do velikog rođenja.

175. Kada zemaljski čovek počne da oseća odbojnost prema izazivanju patnje, to je znak da je doživljavajući patnje u ranijim životima postao osetljiviji za finije energije, za linije tendencije svesti, što će reći da su kod njega počeli da se razvijaju organi za manife­staciju višeg osećajnog života i inteligencije. Razvoj tih organa ili tela omogućuje mu da bude osetljiv i prijemčiv za duhovne energije, da može živeti i postojati nezavisno od ovog grubog i robusnog fizičkog oblika postojanja koji karakteriše životinjsko carstvo, odnosno zonu patnji. Postepenim razvojem organa koji jedinki omogućuju da se na pravilan način koristi višim energijama osećanja i inteligencije ona postaje prijemčiva za još više oblike energija, naime energiju intuicije i energiju blaženstva, odnosno takve energije koje joj omogućuju da doživljava život izvan materijalnog sveta, pomoću kojih će moći postepeno da doživi sve kosmičke ili duhovne realitete koji se javljaju iza fizičkih pojava: sile, ideje, planove, svoje sopstveno besmrtno postojanje, sećanja iz ranijih života, identi­tet svemira kao živog bića itd. Ali, s obzirom da ove energije imaju tako visoke frekvencije, tj. tako brzo vibriranje da se čak i najveće fizičke brzine u poredenju sa

114

ovim kosmičkim kretanjima i vibracijama mogu smatrati skoro stanjem mirovanja, treba shvatili da se to nalazi izvan domena fizičke prirode i da je zato nedokučivo za fizička shvatanja ili istraživanja. Ipak je moguće da preko nervnog sistema ovi realiteti bace ponekad odbljesak ili refleks u fizički svet. S obzirom da su zbog svog visokofrekventnog vibriranja ove pojave natfizičke prirode i zbog loga nedokučive za naša fizička čula kojima bismo ih mogli temeljito pojmiti, ove se pojave mogu doživeti isključivo duhovnim organima. I što su duhovni organi jedinke razvijeniji ona je sposobnija da reaguje na finije oblike osećanja i inteligencije. Zato je ideal naprednih ljudi sažet u velikoj poruci: »Volite jedni druge«, što u stvari znači poziv zemaljskim ljudima da razviju ljubav koja je u stvari skladna kombinacija osećanja i inteligencije. A porukom: »Ne ubij!« taj ideal uči ljude da se ograde od energije teže, koja je osnovna energija fizičkog sveta, odnosno osnovni uzrok svake vrste brutalnosti, grubosti, kanibalizma itd. Zemaljski čovek će, dakle, napustiti fizičku stvarnost na putu ka duhovnom svetu, što znači da će on, koji je bio osetljiv samo na robusne i drastične šokove postati osetljiv na tihe, tj. nečujne dimenzije. Jedno uspavano biće upravo počinje da se budi.

176. Zona razvoja u kojoj se nalazi zemaljsko čovečanstvo predstavlja, dakle, skalu različitih stadijuma u procesu buđenja. Zemaljski ljudi koji su najbliži životinjama su robusni i njihov razvoj prolazi uglavnom kroz brutalnosti, grubosti i patnje. No, približavajući se zonama carstva pravog čoveka srećemo sve finija bića, prijemčivija ili bolje osposobljena za opažanje viših energija kao što su osećanja, inteligencija i intuicija. I za njih kažemo da su »prosvećena«, »kultivisana«, »duhovna« bića itd. Ovde počinjemo sretali takode i jedinke poznale kao umetnici, pisci, naučnici, geniji itd. To znači da su ova biča već počela donekle da se koriste duhovnim energijama, da razvijaju duhovne organe, da stvaraju duhovne manifestacije i na taj način su u izvesnoj meri počela da bivaju duhovna bića. Sto se više približavamo zoni pravog čoveka sve više nalazimo da su ljudi oslobođeni grubih materijalnih prohteva, želje za osvetom, grubih materijalnih gubitaka, trke za materijalnim dobrima i bogatstvima itd. Materijalni interesi ovih bića su postali jako ograničeni u korist duhovnih interesa, realnih znanja, stvaralaštva i ljubavi. Njima počinje da biva jasan smisao postojanja.

Svaki je zemaljski čovek, dakle, na putu da spozna stvarnost. Koliko je neko blizu spoznaje stvarnosti ili se još uvek nalazi daleko u životinjskom obliku postojanja poznaje se po oblicima energija koje jedinka, shodno svom slepenu razvoja, može da prima, ili po grubosti snaga koje su neophodne za delovanje na nju, odnosno po finoći i plemenitosti impulsa, misli, nijansiranih osećanja i intuicije koje mogu dopreti do njene svesti i koje ona može koristiti za svoju manifestaciju. Ako je osoba prijemči­va za strujanje finih duhovnih energija koje u vidu unutrašnjeg glasa neutrališu svaku

115

želju za sebičnim interesima, želju da laže, da vara, da ubija, da ide u lov i ribolov, da jede krv i meso, neutralise želju da se odupire i suprotstavlja nepravdi, koje je gone da okrene i drugi obraz kad je neko udari po levom, da ne odbija višu mudrost i savete, neutralise želju da pokazuje netrpeljivost itd., onda je to znak da je »carstvo nebesko« ili »veliko rođenje« blizu. To je dokaz da je razvoj duhovnih organa toliko napredovao da se jedinka već može služiti njima. U suprotnom, ako jedinka ne čuje takav unut­rašnji »glas«, to je znak da je jedinka još uvek uspavano biće i da se može probuditi samo nekim jačim »glasom«, tj. bolovima i patnjom. Na svim poljima gde jedinka nije u stanju da se služi duhovnim energijama, tj. mudrošću, intuicijom i ljubavlju ona je prijemčiva samo za materijalizam, odnosno energiju teže koja unapređuje princip patnji ili proces grubog buđenja kroz koji mora proći u kosmičkom smislu uspavana jedinka na svom razvojnom putu od životinje do čoveka. Zemaljski ljudi se nalaze na raznim stadijumima toga procesa buđenja. Na nekim od tih stadijuma jedinke već imaju istančan sluh i prijemčive su za finije duhovne energije ili impulse, njihova osećanja i inteligencija su visoko razvijeni i one misle i deluju u korist svojih bližnjih. Na drugim stadijumima jedinke su, naprotiv, prijemčive samo za fizičku energiju i zbog toga nemaju kontakt sa višim svetom, već žive uglavnom jedino za sebične interese. Dakle, zemaljski ljudi se nalaze na različitim karakternim stadijumima i zbog toga nisu svi podjednako prijemčivi za duhovne energije. Vrlo je važno da to uočimo pre nego što pređemo na sledeća poglavlja o velikim analizama života. Ove analize su nastale zahvaljujući razvijenim organima za kosmičke energije. Takode se mora ukazati na to da u onoj meri u kojoj neko može shvatiti i prihvatiti ove analize i referisanje u knjizi Livets bog utoliko je više prijemčiv za duhovne energije, i obrnuto: ukoliko je manje prijemčiv za duhovne energije utoliko će teže shvatiti i prihvatiti kosmičke analize. Ukoliko se ove analize nekome učine previše fantastične, i prema njima oseća antipatiju i netrpeljivost, onda je to nepogrešivi znak da su njegovi organi za kosmičku energiju još uvek nerazvijeni i neupotrebljivi i da njegovim opažanjem još uvek vlada energija leže, tj. fizička energija. To je još jedan dokaz da uopšte ne postoji razlog za ljutnju na neke jedinke zbog njihovog eventualnog otpora duhovnim ili kosmičkim analizama, jer te stvari su za njih još uvek zatvorena knjiga. Razlog njihovog otpora je ona ista situacija koja je dovela Isusa na Golgotu, naime, oni ne znaju što čine. A ono što čovek ne zna, i ne može saznati, ni shvatili govorom i objašnjenjima drugih ljudi, to mora sam iskusiti uz pomoć direktnog govora života, tj. sopsh'enim iskustvima i doživljavanjima. Ono što čovek ne može razume/i u svom sadašnjem životu, postaće mu jasno u sledećim životima.

177. Razvoj zemaljskog čovečanstva od životinje ka čoveku je, u stvari, njegovo poduhovljavanje ili razvijanje organa koji će mu omogućiti sticanje iskustava o realitetima i odnosima, odnosno o sferi postojanja koja se nalazi izvan fizičkog sveta

116

i koja se stoga ne može videti fizičkim čulom vida, niti čuti fizičkim čulom sluha. Ovde se misli, dakle, na sfere postojanja čiji detalji predstavljaju drugačije kom­binacije osnovnih kosmičkih energija od detalja ili stvari u fizičkom svetu. S obzirom da oblici opažanja u tim sferama postojanja pokazuju da je fizički svet iluzija, naime da u njemu ništa nije stvarno onako kako to izgleda, i da svi fizički realiteti imaju svoj uzrok, tj. imaju svoje poreklo na kosmičkom planu, kao i to da posledice, odnosno rezultati tih fizičkih realiteta imaju svoju kosmičku ulogu, kosmičkom biću postaje jasno da je u stvari kosmička sfera postojanja osnovni ili stx'arni oblik doživljavanja života. Dakle, jedan oblik života koji zemaljski ljudi mogu potpuno doživeti tek posle velikog rođenja i u odnosu na koji se njihov sadašnji život, čak i za najnaprednije zemaljske ljude, može uporediti samo sa životom nerođenog embriona koji tek treba da dođe na ovaj svet. Zemaljski ljudi su u odnosu na kosmički svet, i pored svoje početne duhovnosti, samo nerođeni embrionalni začeci. Zbog toga je i ovde u knjizi Livets bog proces koji otvara potpunu moć opažanja jedinke u kosmičkom svetu označen kao »veliko rođenje«.

Pošto je čitava fizička stvarnost zemaljskih ljudi u stvari samo embrionalni razvoj pre jednog stvarnog postojanja, svi fizički realiteti, detalji i čitav sadašnji razvoj zemaljskog čoveka je u stvari samo uvod u stvarni život. I zato se sve što smo do sad obrađivali u knjizi Livets bog može s pravom smatrati samo kao uvodni materijal za poznavanje tog božjeg života, te objašnjene stvarnosti, koju ćemo u sledećim poglavljima ove knjige uz pomoć materijalnog jezika učiniti dostupnim i na materijalnom planu, kako bi ovaj materijal mogao poslužiti kao uputst\'o, pomoć i inspiracija svima koji su dostigli takav nivo razvoja da mogu sa razumevanjem, dobrom numerom, radošću i interesovanjem primati u svoju svest strujanje energija višeg sveta.

178. Razvoj jedinki od životinje do čoveka predstavlja, dakle, razvoj organa ili tela pomoću kojih se mogu manifestovati u sve finijim energijama, odnosno silama. Na taj način polako jedinke napuštaju grubo i robusno stanje koje se odlikuje ubijanjem i dostižu oplemenjeni mentalni život, postižu lepši oblik manifestacije. Razlika između najprimitivnijeg necivilizovanog čoveka na najnižem stupnju razvoja i najnaprednijeg, prefinjenog civilizovanog čoveka je očigledan rezultat ovog procesa promena i ovde na fizičkom planu. Razvoj ovoga procesa promena se nalazi u stalnom usponu i civilizovan čovek je već na putu da postane pravi čovek. Osnovna kosmička energija koja je sada u značajnijoj meri počela da karakteriše razvoj civilizovanog čoveka je »energija inteligencije«. No, uporedo s njom još uvek postoji i energija teže ili energija patnji i time će konačno oplemeniti energiju osećanja tako da ova može uspostaviti harmoniju sa energijom inteligencije. Kada dostigne vrhunac harmonije, kombinacija ovih dveju energija se javlja kao čista ljubav, tj. takva vrsta manifestacije koja jedino teži da bude od koristi drugim živim bićima, bez obzira kakve neprijatnosti ili patnje joj to može naneti. Ovu ljubav ne treba mešati sa bračnom ljubavlju, tj.

117

onim što zovemo »zaljubljenost«, jer je ona niže prirode i vodi poreklo od fizičkog organa za razmnožavanje i nagona za samoodržanjem, što joj u stvari daje sebičan karakter. Prava ljubav nikada ne traži svoje, ona je apsolutno Čista i ne očekuje ništa za uzvrat, niti bilo kakvu korist.

179. Kada jedinka u svom razvoju stigne tako daleko da počne zračiti čistu ljubav, ona ulazi u novu fazu postojanja u kojoj je permanentno otvorena za prijem najviše osnovne energije sveta, »energije intuicije«. Prema kasnijim analizama u knjizi Livets bog, ova energija je jedina osnovna energija koja prodire kroz apsolutno sve, što će reći da je pomoću nje jedinka u stanju da »vidi« najviše realitete postojanja ili facit života. Taj facit se ukazuje već sa »velikim rođenjem«, koje tako postaje uvođenje u stvaran život. Ali pre nego što stignu dotle, jedinke moraju proći kroz mnoge prethodne stadijume na kojima inteligencija i osećanja nisu dovoljno razvijeni, ni oplemenjeni, niti je između njih uspostavljena harmonija što je neophodno za pomenuti stadijum. U petom poglavlju smo razmotrili kako ovi stadijumi ostavljaju svoj pečat na jedinke, tako da smo ih mogli podeliti po kategorijama i odeljcima, koji opet predstavljaju kako plemenite tako i primitivne, kako fizičke, odnosno materija­lne tako i početak duhovnih manifestacija.

180. Od svih duhovnih manifestacija koje se nalaze u procesu klijanja kod zemaljskog čovečanstva najinteresantnija za uvod je ona koju u svakodnevnom govoru zovemo »naukom«. Za to ćemo se ovde, a i kasnije u ovom poglavlju, zadržati malo na njoj.

S obzirom da nauka predstavlja početna znanja o svemiru i uopšte o postojanju, ona je periferija kosmičkog, odnosno duhovnog sveta. To je klica kosmičke svesti. To je svezi miris mora u primorju. Moderna nauka je u stvari nepobitni dokaz produhovljava-nja zemaljskog čovečansh'a. Ukoliko bismo iz svesti zemaljskog čovečanstva isključili nauku ostala bi samo primitivna životinjska svest koja je prijemčiva samo za grube uticaje. Bila bi to bića koje ne bi mogla da shvate jasnu svetlost jedne napisane knjige ili jezik kojim je izraženo jedno genijalno umetničko delo. Ta bića ne bi mogla koristiti materijalnu snagu motora ni drugih mašina, saobraćajnih sredstava na kopnu i na mom, kroz vazduh i pod vodom. Bila bi to bića koja ne bi mogla graditi zgrade, proizvoditi odeću niti drugu robu široke potrošnje, čak se ne bi mogla ni sporazumevati jednim kompletnim jezikom. Ali, zahvaljujući naučnim rezultatima može se čak i slabo kucanje jednog časovnika čuti s jednog zemljinog pola na drugi i svi narodi sveta mogu istovremeno slušati isto predavanje. Uz pomoć mikroskopa i teleskopa zemaljski čovek je na stotine puta produžio svoje materijalno čulo vida, kako u mikro tako i u makro svetu. Sa univerziteta, iz škola i učilišta zrači preko celog sveta kosmička svetlost u vidu nauke. Kao prvi sneg prekrila je sve. Nauka je prvi i osnovni rezultat prodora jedne više

118

duhovne energije kroz energiju teže, tj. u jizički svet. No, s obzirom da je nauka još uvek samo »miris mora«, a ne pravo »more«, što će reći da ona još uvek nije čista, već je pomešana i vezana prevelikom količinom energije teže, pa ako i takva može biti za svet takav izvor svetlosti, koliko će tek značiti kad postane čista, tj. kad postane izraz najviše energije sveta - intuicije -prodorne svetlosti koja prolazi kroz sve. Naime, moramo shvatiti da je sadašnji oblik nauke samo usputni stadijum u njenom razvoju posle kojeg dolazi još savršeniji stadijum.

181. Kao što se svi drugi stvoreni realiteti sastoje od materije ili supstance, tako su i misli i mentalna klima sastavljeni od svojevrsne materije ili supstance. Ali, pošto su te supstance duhovne prirode, ne zovemo ih materijom. Supstance označavamo ovde kao »sile«, »energije«, »zraci«, »talasi«, »aura« itd. U knjizi Livets bog smo sve oblike supstanci svrstali pod pojam »energija«. Naime, ne postoji supstanca ili materija koja se pri dubljem proučavanju ne pokaže kao vibracija ili kretanje, a kretanje opet nije ništa drugo do izraz energije. Mentalna klima koja čini zemaljsku nauku sastoji se uglavnom od »energije inteligencije« i od »energije teže«, koje se baziraju na još primitivnu »energiju osećanja«. Zato je ta nauka čisto materijalističke prirode, tj. predstavlja znanja koja se stiču materijalnim opažanjem i koja mogu da budu samo znanja o materijalnoj ili fizičkoj sferi postojanja. No, pošto život ili stvarnost ima, kako ćemo kasnije videli, pored ovog fizičkog još pet drugih oblika postojanja u kojima mentalna klima nije fizičke prirode zbog čega se ne može opažati fizičkim čulima, zemaljski čovek mora u odnosu na ove sfere postojanja da bude uspavano biće u onoj meri u kojoj je njegova nauka izraz ili rezultat gore opisane kombinacije mentalnih energija. Ali, s obzirom na strukturu tela i svesti zemaljskog čoveka, u kojoj postoji po jedna samostalna kom­binacija organa ili tela za svaku pojedinu sferu postojanja, i svako od tih tela je uglavnom sastavljeno od specijalne osnovne energije koja vlada u dotičnoj sferi postojanja, zemaljski čovek uopšte ne može biti svestan onoga dela strukture svoga organizma koji se ne sastoji od fizičke energije i koji se zbog toga nalazi izvan domena fizičkog opažanja. A to znači da od svojih šest tela kojima se manifestuje, zemaljski čovek je potpuno svestan samo u jednom, naime svom fizičkom tela. On ne opaža ostala svoja tela, ali počinje ipak da naslućuje postojanje jednog takvog dela svoje svesti što izražava pojmom »podsvest«. U stvari, iz te »podsvesti« je izraslo fizičko telo i postalo »dnevna svest«. Tako je postala životinja. Iz te iste »podsvesti« počinje sad da raste u dnevnu svest, jedno novo telo, kojim »životinja« postaje »čovek« i tako dalje dok svih šest tela jedinke ne izađu na jasnu svetlost dnevne svesti. Kada takvo telo izađe u dnevnu svest jedinka može pomoću njega da posmatra i opaža i time u permanentno budnom stanju stiče iskustva i doživljavanja u sferi postojanja kojoj dotično telo pripada. Kada je fizičko telo jedinke postalo njena dnevna svest ona je počela da doživljava fizičku sferu i životinjsko carstvo kojem pripada zona zemaljskog čoveka. Isto će tako jedinka

119

početi da doživljava i carstvo pravog čoveka kad njeno telo osećajne energije, dakle njeno »osećajno« ili »ljubavno« telo, koje je u stvari telo pravoga čoveka, dođe u njenu dnevnu svest. / kako koje od njenih tela redom izlaze iz podsvesti u dnevnu svest, tako će jedinka doživljavati sve više i više sfere postojanja.

182. Da bi tela iz podsvesti mogla postati tela dnevne svesti, moraju biti dovoljno jaka da nose dnevnu svest, tj. da budu nosioci potpuno svesnih i budnih doživljavanja, tj. stvarnosti. Postojalo je vreme kada fizičko telo životinje još nije bilo dovoljno razvijeno da bi moglo nositi njenu fizičku svest. Zbog toga to biće nije tada moglo da doživi u budnom stanju nikakav fizički realitet. Čitav njegov fizički život bio je nesvesno doživljavanje u vidu takvog stanja koje poznajemo kao »san«. Fizičko telo i njegove aktivnosti bili su, dakle, za jedinku njena »podsvest«. Takva bića su nam poznata kao »biljke«. No, to ne znači da je čitav mentalni život biljke san. Naprotiv, biljka, bilo da se javlja kao sićušna bakterija ili kao ogroman bor, ima neku vrstu dnevne svesti kojom doživljava budnu ili svesnu stvarnost. Ali, s obzirom da fizičko telo biljke nije nosilac njenog budnog stanja svesti, njena stvarnost je duhovne prirode. Zato je fizička stvarnost biljke, u stvari njena »noćna stvarnost«, odnosno njen »san«, a njena duhovna stvarnost je njena dnevna stvarnost budne svesti. Ovde se mora razumeti da dnevna svest biljke predstavlja osvajanje samo prve sfere postojanja u jednom tako velikom delu razvoja koji smo ranije u knjizi Livets bog označili pojmom »razvojna spirala« u kojoj bića prolaze razvoj od stanja vrhunske svetlosti do stanja vrhunskog mraka, a odatle opet ka vrhunskoj svetlosti. Takav deo razvoja sastoji se, kako smo ranije rekli, od šest sfera postojanja. Biljka je savladala samo prvu, a životinja i prvu i drugu. S obzirom da mrak spirale dostiže vrhunac u životinjskom carstvu ili u fizičkom svetu, biljka je manje zašla u mrak ili u fizičko stanje od životinje i zbog toga je biće biljke duhovnije prirode od bića životinje. U osnovi duhovne prirode biljke leži osnovna kosmička energija koju smo ovde u knjizi Livets bog nazvali »energijom instinkta«, pošto ona leži u osnovi svega što se podrazumeva pod pojmom »instinkt«. Dakle, osnovni i najviši faktor svesti u mentalnom životu biljke je »instinkt«. Zato se biljno carstvo može s pravom nazvati »instinktivno carstvo«. Biljka je ovladala telom energije instinkta do te mere da ono može nosili njenu budnu svest. Ali, s obzirom da biljka još uvek nije ovladala u dovoljnoj meri nekom drugom od ostalih osnovnih kosmičkih energija, njeno budno ili svesno stanje može se sastojati isključivo od instinktivnih doživljavanja. A pošto su instinktivna doživljavanja samo »naslućivanja«, dnevna svest ili budna stvarnost biljke sastoji se isključivo od »naslućivanja«. Biljka ne može, dakle, doživeti neku stvarnu činjenicu. Sve je kod nje samo naslućivanje. Naravno mora nam biti jasno da su naslućivanja koja doživljava biljka sasvim primitivne prirode i da ne mogu imati izražene detalje, produbljene i oblikovane, kao što to imaju naslućivanja životinje, u ovom slučaju naslućivanja zemaljskog čoveka u kojima ostale osnovne

120

kosmičke energije postaju sve izrazitiji l'aktor. I u biljnom carstvu kao i u ostalim sferama postojanja postoje, naravno, sve osnovne kosmičke energije, ali se ovde javljaju u manje više latentnom obliku u poredenju sa energijom instinkta koja je ovde glavna, odnosno dostiže vrhunac. Detaljan raspored kosmičkih energija prikazan je na kasnijim simbolima i opisan u posebnim poglavljima knjige Livets bog.

183. S obzirom da se ukupna manifestacija svih energija jedne sfere postojanja javlja u dva međusobno suprotna oblika koji se doživljavaju kao »prijatno« i »neprijatno«, te dve pojave su praoblici svake vrste doživljavanja, odakle vodi poreklo svako doživljavanje u bilo kom obliku dnevne svesti. U dnevnoj svesti zemaljskog čoveka, zbog njegovih prvih pobeda nad energijom teže, odnosno zbog njegovog poodmaklog stepena razvoja, ova dva praoblika srećemo razgranata u ogroman broj različitih nijansi, kao što su: misli i predstave, jezik, umetnička dela, kuće, odeća, rat, muke, nesreće itd. Poreklo svih ovih realiteta se može pratiti sve do praoblika »prijatno« ili »neprijatno«. Primitivan stadij um u razvojnoj spirali uzrok je što njena dnevna svest ne može razlikovati toliko detalja. Zato se kod nje ova dva praoblika javljaju bez nekih detalja. A to znači da se dnevna svest biljke sastoji jedino od doživljavanja neodređenih naslućivanja pomenutih praoblika »prijatno« i »neprijatno«. Takav oblik svesti je najprimitivniji oblik svesti u čitavoj spirali jer je to samo instinktivna svest i može biti doživljavanje samo u obliku naslućivanja. No, iako je dnevna svest biljke toliko jednostavna ona se nalazi veoma blizu najsvetlijih regiona, koje ćemo kasnije upoznati pod nazivom »carstvo blaženstva«. Zato njena doživlja­vanja u dnevnoj svesti predstavljaju veoma prijatna naslućivanja ili tako probojnu svetlost blaženstva, koja kroz podsvest bića (tj. deo svesti koji se u materijalnoj sferi manifestuje kao »biljka«) može bacati odsjaj ili bljesak čak u fizički svet. Iz ukupne podsvesti instinktivnih bića, koja predstavlja »biljno carstvo«, zrači toliki odsjaj svetlosti koju biljke primaju u obliku prijatnih naslućivanja preko svoje dnevne svesti da ona o tome obaveštavaju čak i materijalni svet. Šta bi bila Zemlja kad na njoj ne bi bilo biljaka? Ona bi fizički bila neplodna pustinja. Svuda gde srećemo biljke, srećemo odsjaj blaženstva. Radost ili osećanje prijatnosti koje zemaljski čovek oseća jednog sunčanog dana u proleće kada se žito talasa na vetru, kad mu rascvetano šarenilo u baštama i livadama miluje misli i dušu opojnim mirisima i raskošnim bojama, to je samo refleks sjaja atmosfere iz svetlijih i čistijih regiona za razliku od grube i smrtne atmosfere materijalnog sveta. Tom svetlošću blaženstva, koja se jednog prolećnog dana reflektuje preko biljnog carstva budi se kod jedinke nesvesna ili umiruća tendencija sećanja na svet pun svetlosti koji je jednom napustila. Sećanje na nešto divno i lepo probuđeno ovde usred najmračnije sfere Života dobija novu moć i snagu i stimuliše težnju za povratak u carstva svetlosti. Nisu li baš biljke najčešći izvor inspiracija umetnicima, piscima i naučnicima? Zar priroda upravo biljkama ne miluje i zdrave i

121

bolesne, i srećne i nesrećne? U svakom zdravom cvetu nalazimo kontrast zimskoj studeni. Sve dok postoji i jedan cvetak ne može se izbrisati sećanje na uzvišeniji i lepši svet.

184. Dakle, dnevna svest biljke se nalazi potpuno u duhovnoj sferi. Zato biljka doživljava, kao što smo već rekli, svoje postojanje na fizičkom planu kao neku vrstu »sna«. To znači da kada biljka odmara svoju dnevnu svest i kada se nalazi u snu ona razvija svoj materijalni organizam. Ona provodi leto u materijalnom svetu i tada je aktivna u fizičkoj sferi gde radi na razvijanju svog fizičkog tela sve dok ono ne bude u stanju da postane nosilac njene svesti, tj. da se dnevna svest jedinke prenese u fizičku sferu. A kada dostigne taj stepen razvoja, onda jedinka više nije »biljka« već »životinja«. I obrnuto, kada je biljka budna, tj. kada se nalazi u stanju svoje budne svesti, što je slučaj zimi, ona se ovde u fizičkoj sferi najčešće javlja u stanju zimskog sna koje ostavlja utisak da je mrtva. Kasnije, kada joj spoljne i unutrašnje prilike to omoguće, vidimo da je ponovo »zaspala« tamo u svojoj sferi i u svojoj podsvesti ponovo radi na usavršavanju svog fizičkog organizma u pravcu životinjskog sveta, posle čega se ponovo »probudi« u svojoj sferi i tako redom. U sopstvenoj sferi ili u »instinktivnom carstvu« biljka doživljava život naizmenično u svesnoj i nesvesnoj stvarnosti. Ova naizme-nična pojava predstavlja pive elementarne oblike rada i odmora. Kada se biljka preko zime nalazi u obamrlom stanju, to je samo znak da se koncentracija svesti povukla u njenu dnevnu svest na instinktivnom planu gde funkcioniše njen budni život, dok se njeno fizičko stanje svesti odmara. Na sličan način se dešava obrnuto: kad se koncentracija svesti povuče u fizička tela i pokrene njihove funkcije i razvoj, tada se dnevna svest odmara. A s obzirom da njihova fizička tela nisu dovoljno razvijena da bi im omogućila budno ili svesno doživljavanje života, taj period, kada se njihova koncentracija svesti nalazi na fizičkom planu, liči na »san«. Kao što vidimo i biljke imaju uspavano, odnosno budno slanje svesti. Samo, dok se biljke u budnom stanju nalaze u duhovnoj, a za vreme sna u fizičkoj sferi, životinje se, naprotiv, nalaze u budnom stanju u fizičkoj, a za vreme sna u duhovnoj sferi. Uzrok tome je što prelaskom u životinjsko carstvo nastaje prekretnica u razvoju. Energija teže je najmaterijalnija energija i ostale energije su u poredenju s njom više duhovnog karaktera. Životinja je, u stvari, biljka čije je telo teže, tj. fizičko telo dovoljno razvijeno da može preuzeti sve funkcije njene dnevne svesti.

, Razvoj sledećeg njenog tela biće razvoj jednog od duhovnih tela. To duhovno telo koje će se tek razvijati još ne može preuzeti funkcije dnevne svesti jedinke. Za to se ono, do daljeg, javlja samo kao stanje sna ili podsvest. Naravno da ta podsvest mora biti drugačijeg karaktera od podsvesti biljke, jer je duhovne prirode.

185. Sto se životinje tiče, to biće je u razvoju otišlo dalje od biljke i može da doživljava prijatnosti i neprijatnosti ne samo kao naslućivanje, već kao realne činjenice. A pošto su prijatnost i neprijatnost, u stvari, isto što i sreća, odnosno nesreća, biće biljke

122

može tek ulaskom u životinjsko carstvo prvi put da doživi potpuno svesno, tj. u budnom stanju pravu sreću, odnosno nesreću. Ali pošto se sreća i nesreća u ovoj zoni mogu doživeti tek u međusobnom odnosu energija teže i osećanja, i s obzirom da sreća i nesreća imaju svoje sedište u telu osećanja, vidimo da je fizičko telo biljke u izvesnoj vezi sa telom osećanja još prilikom ulaska u životinjsko carstvo. Telo osećanja, koje će biti glavni nosilac svesti tek u sledećoj zoni postojanja, nalazi se, naravno, u potpuno nerazvijenom ili primitivnom embrionalnom stanju. Ali, pošto energija teže pozitivno utiče na razvoj patnji ili rezultata principa ubijanja, a kako ova energija vlada u fizičkoj sferi, doživljavanja neprijatnosti životinje će daleko premašiti njena doživljavanja prijatnosti. Upravo ta intenzivna patnja životinje podstiče njen dalji osećajni razvoj. Ona nauci da razlikuje razne oblike patnji, nauči da ih savladava, stiče navike i sklonosti koje polako postaju njene osobine i obdarenost. Tako se razvija do zone u kojoj postepeno postaje svesna svoga uzvika straha, kada se, u stvari, rada religiozni princip. Posle toga životinja se javlja kao zemaljski čovek. Ovde počinje da se razvija začetak još jednog novog tela. To telo je centar koji reguliše odnose bića sa sledećom osnovnom kosmičkom energijom, »energijom inteligencije«. Pomoću ove energije biće postepeno stiče mogućnosti da ukroćuje i upravlja energijom teže i energijom osećanja, i tako nastaje »ljubav«, a u vezi s njom i veliko rođenje, koje omogućuje zemaljskom čoveku ulazak u carstvo pravog čoveka. Ali, zemaljski čovek još uvek nije stigao dotle u svom razvoju. On još uvek pripada životinjskom carstvu upravo zato što njegovo telo osećanja nije potpuno razvijeno, a začetak njegovog tela inteligencije još uvek nije dovoljno izražen, tako da ova dva realiteta zajedno još uvek ne mogu predstavljati savršenu kombinaciju, koja je prema kasnijim analizama, neophodna da bi osećajno telo moglo potpuno preuzeti dnevnu svest. To, dakle, hoće reći da kao što je za biljku telo teže predstavljalo podsvest i moglo preuzeti na sebe njenu dnevnu svest tek kada je stupilo u vezu sa začetkom tela osećanja, tako sada telo osećanja predstavlja podsvest zemaljskog čoveka i može preuzeti njegovu svest tek kada uspostavi takvu vezu sa začetkom njegovog tela inteligencije da bi ta veza sa svoje strane pokrenula razvoj jezgra jednog novog začeća koje se nalazi posle začetka tela inteligencije. Taj novi začetak je jezgro »tela intuicije«.

Dakle, podsvest zemaljskog čoveka se sastoji od začetka triju tela koja su na različitim stadijumima razvoja, i koja svojim razvojem proširuju budnu svest jedinke tako da obuhvata i te sfere postojanja.

186. Kao što biljka za vreme sna priprema uslove koji će joj omogućiti da postane svesna na fizičkom planu, tako isto i životinja za vreme svoga sna radi na pripremanju uslova koji će joj omogućiti da postane svesna u carstvu pravog čoveka, koje je početak duhovnog sveta. I dok se dnevna svest biljke sastoji od instinktivnog tela, a njena podsvest od začetka tela teže i jezgra začetka osećajnog tela, dnevna svest životinje se

123

sastoji od tela instinkta i teže, a njena podsvest se sastoji od začetaka tela osećanja i inteligencije, kao i od jezgra začetka tela intuicije. Prelaskom bića biljke u životinjsko carstvo počinje vrlo komplikovan proces razvoja koji se zasniva na mnogim drugim velikim i moćnim faktorima, u koje se, naravno, nismo mogli upuštati ovde, i zato u vezi s tim moramo uputiti čitaoce na posebna kasnija poglavlja knjige Livets bog. Kad se ovde dotičemo tih realiteta, činimo to samo zato da bismo pokazali da kao što se podsvest instinktivnog bića graniči sa fizičkom sferom gde se postepeno razvija dotle dok ga ne učini svesnim u dotičnoj sferi, tako se isto podsvest zemaljskog čoveka graniči sa sledećom sferom postojanja posle fizičke, da bi se tamo razvila do takvog nivoa da zemaljski čovek može postati budan ili svestan i u toj sferi postojanja. To, dakle, hoće reći da iz ovog stanja kada je u mogućnosti da doživljava fizička fakta, on u svojoj podsvesti radi na razvijanju organa i tela pomoću kojih može doživljavati duhovna ili »neftzička« fakta. I razvijajući tu svoju sposobnost životinja se približava carstvu pravog čoveka. To je upravo sposobnost koja čini da se zemaljski čovek razlikuje od primitivne životinje, jer počinje da razlikuje i manifestuje duhovne realitete ili fakta, dok primitivna životinja, pored svojih naslućivanja može jedino da doživi čisto fizičke realitete ili manifestacije. Pod fizičkim manifestacijama ovde treba podrazumevati zahvate u fizičkom organizmu bića. Primitivna životinja shvata, dakle, samo doživljavanje života u obliku kontakta strane fizičke sile sa njenim fizičkim organizmom. Ako su te sile u skladu sa organizmom, to deluje prijatno na biće. Ako je, međutim, u disharmoniji sa telom, biće to oseća kao neprijatnost ili bol. Ovim realnim opažanjem prijatnog i neprijatnog u njegovoj svesti se razvija prohtev da podstiče samo prijatna doživljavanja, a da savlađuje neprijatna. Taj prohtev leži u osnovi realiteta koji nazivamo »nagon za samoodržanje«. Prijatnim i neprijatnim delovanjem spoljnih snaga na životinjski organizam uvežbava se njena sposobnost opažanja i osećaja. Tako životinja počinje uz pomoć tih sposobnosti da razlikuje razne grublje nijanse ili detalje u prijatnim, odnosno neprijatnim doživljajima. Sto se osećajnost više razvija doživljavanja ovih detalja dobijaju sve jasnije oblike. Pomoću tela blaženstva koje je biću ostalo još iz jedne ranije razvojne spirale, a koje, prema kasnijim analizama, leži u osnovi realiteta na materijalnom planu poznatog kao »sposobnost pamćenja«, ova pomenuta doživljavanja postaju sećanja ili slike. Pojavom ovih slika biće postaje svesno u jednom drugom svetu, naime, u svetu koji nazivamo »misaonim svetom«, jer su ove slike prvi ili elementarni oblici »misli« ili »misaonih slika«. Ove »misaone slike« su još uvek vrlo nejasne i mutne, pošto predstavljaju samo reflekse ili ogledanje još uvek primitivnih doživljaja jedinke. Biće može još uvek definisati svoje doživljaje samo pomoću osećanja i instinkta, ali ne i pomoću inteligencije, jer je njegova inteligencija još uvek latentna. Ali pomoću tela pamćenja može u vidu sećanja da veže i sačuva utiske ili opažanja svojih primitivnih fizičkih doživljavanja. Ova sećanja stvaraju kod jedinke »sposobnost raspoznavanja«, tj. sposobnost da unapred zna da li neka akcija uperena prema njenom organizmu stvara

124

ugodnost ili neugodnost. Ta sposobnost omogućuje jedinki da još pri prvom dodiru ili napadu spoljne sile na njeno telo već unapred zna da li će ovaj dodir izazvati pri-jatnost ili neprijatnost i prema tome preduzeti potrebne mere. Ukoliko ranije nije doživela neki takav ili sličan kontakt, nema nikakvih sećanja o tome i zbog toga ne može imati sposobnost prepoznavanja pa je zato prepuštena samom kontaktu, bez obzira da li će biti prijatan ili neprijatan. Ali time se stvara jedno novo pamćenje koje stvara početnu sposobnost da prepozna simptome ponovnog kontakta iste vrste. Dakle, ovde smo se suočili sa osnovnim oblikom »sticanja iskustva«. Takva iskustva će kasnije polako postati regulator nagona za samoodržanjem koji će postati odlučujući za reagovanje bića na uticaje spoljnih sila, tj. za njegovu manifestaciju. A to znači da iskustvo određuje njegove navike i sklonosti i time stvara nova čula, nove osobine i sposobnosti. Sa novim čulima, novim osobinama i sposobnostima stvaraju se nova iskustva koja opet stvaraju nove slike sećanja, i one povećavaju njegovu sposobnost raspoznavanja. Na taj način se biće polako razvija do stadijumu zemaljskog čoveka.

187. Dok primitivna životinja doživljava prijatnost i neprijatnost u obliku »neđefinisanih osećaja«, razvijenija životinja, koja je vremenom razvila tzv. »fizička čula«: vid, sluh, ukus, miris, može pomoću čula da def niše ili da razlikuje razne vrste vibracija, odnosno frekvencije energija koje sadiže njeno ukupno doživljavanje prijatnog i neprijatnog. Ovde moramo naglasiti da su sva fizička doživljavanja »osećaji«. Kada biće nešto »vidi«, to znači da »oseća« naročitu vrstu fizičke energije. Tu energiju nazivamo »svetlost«. Kad biće nešto »čuje«, ono »oseća« drugu vrstu fizičke energije koju nazivamo »zvuk«. Slično je i sa »mirisom« i »ukusom« koji su izrazi »osećaja« različitih vibracija.

Kod bića koja se javljaju u prvim stadijumima životinjskog carstva ova fizička čula nisu razvijena, ali ih to ne sprečava da doživljavaju elementarne osećaje prijatnog i neprijatnog. No, to osećanje mora se javljati u obliku »nedefinisanog osećaja«. Biljka to može doživeti, kao što smo rekli, jedino kao »naslućivanje«. Sposobnost da se ovi osećaji dozive kao realna stvarnost je osnovna razlika između biljke i životinje. Zato se mora razumeti da su slike sećanja na ova siromašna doživljavanja, siromašne ili primitivne prirode, kao što je primitivna i »sposobnost raspoznavanja«, čiji su nosioci ove slike. Kada se tome doda da se sposobnost raspoznavanja, prema specijalnim analizama, kod primitivnih životinja nalazi u instinktivnom organizmu, to »prepozna­vanje« kod ovih bića može biti samo u obliku »naslućivanja«, a ne u obliku »znanja«. To prepoznavanje u zonama životinjskog carstva je uglavnom »predosećanje«, a ne »predzna­nje«. No, sve grublji i teži uslovi života u životinjskom carstvu razvijaju ovu sposobnost prepoznavanja ili pređosećanja do genijalnosti. Životinje su uglavnom istrenirale sposobnost da prepoznaju slabe predznake nastupajućeg događaja dok su ti znaci još »slabi« i dok još nisu dostupni fizičkim čulima. Ti znaci postaju tako signali upozorenja i putokaz za ova bića još pre nego što je tim predznacima najavljen

125

događaj stigao da se fizički manifestuje. Osobine koje su se dalje razvile kao grane ove sposobnosti raspoznavanja poznajemo pod nazivom »psihička svojst\'a«. To su svojst\>a koja nepogrešivo vode ptice selice sa kontinenta na kontinent, koje dovode goluba pismonošu i pčelu natrag do kuće, koje omogućuju životinjama da naslućuju vremenske nepogode, prirodne katastrofe itd. Ova psihička funkcija svesti postoji još u prvim zonama zemaljskog čovečanstva, a može se pratiti i do stadijumu civilizovanog čoveka. Ona leži u osnovi prvih oblika izražavanja religioznog principa i »božje sugestije«, tj. prilika koje omogućuju bićima u tim zonama razvoja da mogu i bez znanja verovati. No, prelaskom u stadijum civilizovanog čoveka javlja se nova i daleko veća duhovna funkcija svesti koja primorava staru na degeneraciju. I kao što ćemo kasnije u knjizi Livets bog videti, simptom te degeneracije je »fanatizam« i »sujeverje«. I dok je ta sposobnost pređoseća­nja kod prvih zemaljskih ljudi bila, a kod životinja je još uvek čista, a time skoro nepogrešiva u naslučivanju ili u psihičkim instinktima, ona je kod civilizovanih bića nepotpuna i nepouzdana i samo je bledi odsjaj ili »eho« onoga što je bila. Dok su nosilac ove psihičke funkcije svesti uglavnom slike sećanja na osećajna i opažajna doživljavanja, nova duhovna funkcija svesti se, naprotiv, zasniva na »inteligentnim sećanjima«, tj. slike sećanja na doživljavanja koja dolaze u svest pomoću početne funkcije začetka tela inteli­gencije, čime se počinje javljati jasna i nepogrešiva duhovna dnevna svest.

188. Kad počne da funkcioniše telo inteligencije jedinka počinje da se služi četvrtom osnovnom energijom postojanja »energijom inteligencije«. Pomoću ove energije jedinka može da »uzima« svoja sećanja o opažanjima, da ih izvlači iz prvobitnih mesta u svesti i da ih premešta u nove i za nju povoljnije kombinacije, čime pojačava i izoštrava sposobnost raspoznavanja zasnovanu na tim sećanjima, tako umesto da bude samo »predosećanje« postaje »predznanje«. Da bi nam ovo bilo jasno, moramo znati da slike sećanja ostaju u svesti tačno onim redom kojim su u svest dolazili utisci na kojima se ta sećanja zasnivaju. Pošto su ova opažanja osećaji razne vrste kao što su vid, sluh, ukus i miris, kao i još nedefinisani osećaji koji dolaze u svest jedinke neorganizovano ili slučajnim redom, tako da se sećanja na ove utiske mogu naći pomešana i bez ikakvog plana. Usred grupe zvučnih sećanja može se možda naći po koji beznačajan optički opažaj, a u grupi sećanja na ukuse može se možda, tu i tamo, naći po koje sećanje mirisa itd. Sećanja jedinke se u početku nalaze u potpunom neredu, neplanski pomešana. S obzirom da su ova sećanja nosioci sposobnosti raspoznavanja, raspoznavanje će biti najjače tamo gde je sakupljeno najviše sećanja sa jednog određenog područja, a sasvim slabo ili beznačajno na području gde se sećanja nalaze izgubljena medu sećanjima druge vrste. Istovremeno se ukupni učinak ovih grupa sećanja razbija i usitnjava prisustvom drugačijih sećanja, čime se u odgovarajućoj meri slabi i smanjuje sposobnost prepoznava­nja. Mnogi pojedinačni utisci jedinke razbacani po grupama druge vrste sećanja, napustiće zbog toga sećanje, a ukupni učinak prepoznavanja ovih drugih grupa sećanja

126

biće oslabljen, dok će istovremeno prva sećanja ostati neiskorištena na svom području. Prcgrupisavanje sećanja tako da se srodna sećanja skupe zajedno pojačava, naravno, sposobnost prepoznavanja na dotičnom području i čini da se sećanja ne gube više. No, skupljanje sećanja i njihovo grupisanje po specijalnim područjima se ne može vršiti fizičkim telom. Sećanja nisu stvari koje se mogu uzeti u ruke. To ne smeta, međutim, da sećanja ipak budu »stvari« koje se mogu »uzeti« i »premeštati«, preoblikovati ili obraditi, ali uz pomoć tela specijalno za to namenjenog. To je, u stvari, onaj embrionalni začetak tela inteligencije koji se javlja kod bića zemaljskih ljudi. Pomoću ovoga organizma mogu se »uzimati« sećanja, grupisati po vrstama, tako da svaka vrsta predstavlja koncentrisano i od drugih sećanja očišćeno područje, koje tako postaje potpuno čisto. Jedinke tako mogu koristiti sva svoja sećanja na jednom području, što će reći da postaju sposobne da koncentrišu sve svoje snage na jedno područje čime njihova sposobnost raspoznavanja dobiju najveće mogućnosti za razvoj.

189. Mogućnost da tako skupi sva svoja sećanja određene vrste na jedno područje povećava kod jedinke sposobnost prepoznavanja, tj. mogućnost da dublje i detaljnije prepoznaje stvari. Organizovanjem svojih sećanja jedinka može steći nove utiske na određenom području prepoznavanja. Ove nove utiske jedinka može steći svesno mobilišući sećanja određene vrste u cilju prepoznavanja nekog spoljneg realiteta ili manifestacije. Takvo dublje prepoznavanje stvoreno mobilisanjem pamćenja nalazimo u svakodnevnom životu pod pojmom »definicija« ili »analiza«. Definisati, analizirati ili misliti o jednoj stvari znači mobilisati iz sećanja ranije doživljena iskust\'a na nekom području a u cilju prepoznavanja realiteta srodnog sa tim sećanjima. Time se značajno olakšava prepoznavanje realiteta. Takvo prepoznavanje ili analiza je istovetna sa prvim oblicima »znanja«. Koliko će kvalitet ovakvih znanja odgovarati apsolutnoj stvarnosti ili činjeničnom stanju zavisi od toga koliko je velika grupa srodnih pojmova, tj. količina pamćenja kojom jedinka raspolaže na tom području i koliko je razvijena sposobnost jedinke da mobilise svoje pamćenje. Analizirati ili »misliti« o nekoj stvari je funkcija koja se ne može vršiti rukama, niti se može vršiti na fizičkom planu. To je »duhovna funkcija« koja se vrši uz pomoć tela inteligencije. Područja sastavljena od srodnih sećanja su, dakle, centri koji energijom napajaju sposobnost prepoznavanja i predstavljaju osnovu svakog apsolutnog znanja i daju podsticaj za povećanje svake vrste obdarenosti. Naime, ovim raspoređivanjem sećanja jedinka stiče nove pojmove. Ona dolazi do zaključka ne samo da se sećanja mogu spajati i time pojačavati centri za energiju sposobnosti prepoznavanja, već takode da se ovim spajanjem ilipregrupisanjem dobijaju sasvim nove »slike« ili »formacije slika«. Ona se sve više upoznaje sa specijalnom prirodom pojedinih sećanja i dolazi do saznanja da svako sećanje ima svoju »formu«, »fazon« ili »figuru«, ima svoje »konture«. To znači da kad se dva sećanja spoje, ta kombinacija čini novu celinu, u novom fazonu, sa novim konturama, tj. jedna sasvim nova »figura« ili

127

»slika«. No, ova nova slika nije sećanje, već je to novo stvaranje, koje predstavlja novi doživljaj. Pošto ovaj novi doživljaj nije stečen fizičkim čulima, s obzirom da nije ni viđen, ni čuven, ni okušen, ni omirisati, niti je doživljen na običan način pomoću čula, on je čisto duhovne prirode. Duhovni doživljaji takode ostavljaju sećanja u svesti jedinke. Ova nova sećanja proširuju njenu sposobnost prepoznavanja duhovnih realiteta. Jedinka polako stiče iskustva da međusobno kombinuje sećanja, ne samo da bi pojačala sposobnost prepoznavanja, već takode da bi pomoću čvrstih figura i kontura pojedinih sećanja zajedno sa čvrstim figurama i konturama drugih sećanja stvarala nove figure, nove slike ili formacije slika. Takvim iskustvima nastaje njena »sposobnost svesnog stvaralaštva«. No, takvo stvaralaštvo je još uvek ograničeno samo na materijal pamćenja. Sećanja se u ovom slučaju mogu uporediti sa kockama za gradnju pomoću kojih jedinka može graditi sasvim nove formacije slika. Takve formacije slika su, dakle, iste vrste ili karaktera kao i sećanja od kojih su izgrađene ili sastavljene. Od zvučnih sećanja stvaraju se »zvučne slike«, od vizuelnih sećanja »vizuelne slike« itd. I pošto se ove slike ne mogu uzeti u ruke, niti se doživljavati preko fizičkih čula, one su »duhovne stvari«. Zato će ove slike, sve dok je nosilac dnevne svesti samo fizičko telo, biti shvaćene kao »misli« ili »misaone formacije«. To znači da duhovne stvari ili kombinacije, zemaljski čovek u svom fizičkom stanju svesti može shvatati jedino kao »predstave«. No, sve misli i predstave jedinke su, dakle, na duhovnom planu realne stvari kao što su fizičke stvari realne na fizičkom planu.

190. Fizičko stanje za zemaljskog čoveka predstavlja realnost ili stvarnost, dok je duhovno stanje za njega manje realno ili nestvarno, zato što je njegovo fizičko opažanje maksimalno razvijeno, dok je njegovo duhovno opažanje u ovoj razvojnoj spirali novijeg datuma. To stvara želju kod jedinke da svoje misli i predstave manifestuje u fizičkoj materiji, kako bi ih učinila realnijim i stvarnim, i da bi za biča na istom stepenu razvoja izgledale što verodostojnije. A to se može postići jedino fizičkom materijom, pošto su duhovna opažanja ovih bića takode nesavršena i nedovoljno razvijena. Tako ova potreba razvija kod jedinke sposobnost da u fizičkoj materiji »kopira« formacije slika koje je već napravila na duhovnom planu u materiji pamćenja. Kada je »kopiranje« nekog »duhovnog predmeta« gotovo, »kopija« se na fizičkom planu javlja kao realan fizički objekat dok se duhovni original smatra samo kao »ideja« ili »plan«. Ako takav duhovni original predstavlja »objekat« ili »formaciju slika« sastavljenu od »zvučnih sećanja« fizička kopija će biti »zvučna kompozicija«, koja se obično naziva »melodija«. Ako je takva fizička »kopija«, naprotiv, jedna formacija slika sastavljena od »vizuelnih sećanja«, fizička »kopija« će biti »kompozicija svetlosti i senke«, pošto se svako vizuelno opažanje zasniva na kontrastima svetlosti i senki. To znači da će fizička »kopija« biti »slikarstvo« ili »oblikovanje predmeta«. Ovde se, znači, suočavamo sa funkcijama svesti koje leže u osnovi čitavog stvaralaštva fizičke »umetnosti«. Sve što se podrazumeva pod pojmom

128

stvaralaštvo je, dakle, samo kopija prethodnih duhovnih, odnosno misaonih slika. Zemaljski čovek je mnogo ranije, pre nego što je postojao ovaj metod kopiranja, naučio da svojim misaonim slikama daje fizički izraz. Ovi izrazi nisu kopije slika, već »znaci« ili »simboli« za misaone slike. To znači da je zemaljski čovek vremenom naučio da daje fizičke oznake misaonim slikama koje se najčešće javljaju u njegovoj svesti, kako bi ih učinio dostupnim za fizičko opažanje bića u svojoj okolini. To opažanje je, naime, jedini mogući način razmene mišljenja ili međusobnog opštenja, sve dok je fizičko telo nosilac svesti jedinke. To znači da ova bića ne mogu u budnom stanju opštiti međusobno pomoću svojih duhovnih organizama, pošto ovi organizmi još uvek nisu dovoljno razvijeni i samostalni. Zato, zemaljski čovek kad hoće da opšti sa drugim bićem mora svojim mislima da da fizički oblik. Fizički oblik ovog opštenja mora da utiče na odgovarajuća fizička čula sugovornika da bi ga ovaj mogao primiti i reagovati. Reakcija postaje opažaj u svesti jedinke koja prima poruku. U kojoj meri će poruka biti shvaćena zavisi od sposobnosti prepoznavanja opažaju prijemnog bića, tj. da li će opažanje kod dotičnog bića izazvati znanje, »prepoznavanje«, ili samo naslućivanje. To znači da prijemna bića mogu različito shvatiti misli predajnog bića.

191. Znači da zemaljski ljudi mogu fizičkim putem prenositi znanja jedni drugima, ili postati svesni međusobnih misli i mentalnog života. Ovo međusobno opštenje zavisi, dakle, od sposobnosti jedinke da svoje misaone slike označi »simbolima« u fizičkoj materiji. Ova sposobnost je prastarog datuma i postoji već kod razvijenijih životinj­skih vrsta. Naime, životinje mogu zvučnim manifestacijama dati izraz prijatnim ili neprijatnim opažajima ili naslućivanjima. Životinje mogu da izraze »žalost« i »uzvik straha« i time da ispolje svoje opažanje neprijatnosti kao što mogu ispuštanjem drugačijih zvukova dati oduška radosti i prijatnom osećanja. Pas, na primer, ima velike mogućnosti da fizičkim znacima i zvukom izrazi radost pri susretu sa gospodarom ili drugim bićima kojima je privržen. A koliko bi proleće i leto izgubili od svoga šarma kada bi najednom zamukao iz hiljadu grla navirući hvalospev koji zovemo »pesma ptica«. Bića u životinjskom carstvu stiču postepeno sposobnost da izraze svoje pri­jatne i neprijatne osećaje fizičkim pojavama ili znacima. Ovi znaci postaju prepoznatljivi drugim bićima i time počinje međusobno opštenje i sporazumevanje. Ovde se suočava­mo sa početkom jednog realiteta koji se kasnije pomoću organizma inteligencije zemaljskog čoveka razvija u »jezik«. Kad zemaljski čovek govori on, u sti'ari, ispušta gomilu raznih glasova, koji su vremenom priznati kao zajednički simboli za misaone slike, koje se kod slušaoca pomoću ovih simbola pretvaraju u znanje ili razumevanje. S obzirom da su zemaljski ljudi živeli u raznim skupinama ili samostalnim grupama na raznim mestima širom Zemljine kugle, i s obzirom da te različite grupe nisu imale iste životne uslove i ista doživljavanja, pa im ni misaone slike nisu bile iste vrste u svakoj se grupi razvio poseban »sistem znakova« specijalno prilagođen dotičnoj gtvpi. Zato svaka

129

grupa, što u ovom slučaju znači »narod«, ima svoj jezik koji se manje ili više razlikuje od jezika ostalih naroda. Ali, kako suvremeni razvoj olakšava kontakte medu raznim narodima i dovodi ih u sve veću tehničku i ekonomsku zavisnost i mešanje, razlike u jezicima će nestati, biće zajednički sistem znakova za ceo svet. Prema tome, svi narodi sveta će jednom govoriti isti jezik.

192. Jezik je, dakle, sistem misaonih slika sastavljen od fizičkih znakova koje se »govorom« manifestuju u zvučne ili čujne oblike. Ali, one se mogu manifestovati i vizuelno. U tom slučaju jezik nije govor, već »pismo«. Pojava jezika u vidu pisma znači da se fizički znaci misaonih slika javljaju u obliku koji ne deluje na čulo sluha, već na čulo vida. Pojedine zvučne jedinice od kojih se grade »zvučni simboli« misaonih slika dobili su ovde svaki svoj »vidljivi« znak ili simbol. Ove znake zovemo »pisanim znacima« ili »slovima«. Sastavljanjem slova zajedno prema određenim zakonima nastaje »reč« ili »vidljivi« izraz za zvučni simbol. Prema tome, manifestacija vidljivih izraza za zvučne znake ili simbole misaonih slika je »pisanje«, a manifestacija zvučnih znakova misaonih slika koji se primaju preko čula sluha je »govor«. Jezik se, dakle, može izraziti u »pismenom« ili »usmenom« vidu, ali je u oba slučaja to fizički proces prenošenja misaonih slika ili duhovnih realiteta.

193. Postepeno, kako razvoj ide dalje, razvijaju se sve veće sposobnosti opažanja i osećanja kod zemaljskih ljudi, što je znak da zemaljski čovek sve više prelazi u svoju sfent. Sposobnost opažanja i osećanja kod životinja i u primitivnim zonama zemaljskih ljudi može se postići zahvaljujući suradnji između začetka osećajnog tela i nadmoćnijeg potpuno razvijenog fizičkog tela. Tako se može doživeti fizički bol i grublji oblici osećanja. Kada se osećajno telo više razvije ova sposobnost omogućuje jedinki da opaža čak i u osećajnoj sferi postojanja, tj. na duhovnom planu. To znači da pored sposobnosti doživljavanja reakcija između svog organizma teže i spoljnih energija teže, što može biti fizički bol ili prijatnost, postepenim jačanjem osećajnog organizma jedinka postaje sposobna da doživljava i reakcije svog osećajnog organizma na uticaje spoljne energije osećanja. I kao što su reakcije fizičkog organizma na uticaje spoljne energije teže osećanja prijatnosti i neprijatnosti, odnosno fizički bol i prijatno milovanje, isto su tako i reakcije začetka osećajnog organizma na uticaje spoljne energije osećanja prijatnost i neprijatnost, samo što se u sferi energije osećanja prijatnost i neprijatnost doživljavaju kao »radost« i »tuga«. Razvijeno biće u životinjskom carstvu, pored plana energije teže, tj. fizičkog plana, može doživeti prijatnost ili bol i na osećajnom planu. No, kako osećajni plan nije fizički, već duhovni, to znači da su radost i tuga u stvari duhovne pojave. Iz ovoga možemo nazreti kako izgleda svakodnevnica zemaljskih ljudi u duhovnom svetu. Sticanjem mogućnosti za doživljavanje na osećajnom planu, jedinka takode dobiju mogućnosti da ta doživljavanja i manifestuje. Ona dobiju mogućnost da bićima u svojoj

130

okolini svesno pričinjava radost i tugu. Naravno da ova manifestacija osećanja nije na veliku radost u prvim zonama razvoja gde fizički organizam i energija teže još uvek igraju veliku ulogu i zato, prema kasnijim analizama, čini da se ispoljavaju kao sebičnost, pohlepnost, netrpeljivost i drugi oblici niskih tendencija svesti. Takve tendencije pred­stavljaju manifestaciju primitivnih osećanja. No, osećajno telo i telo inteligencije se sve više razvijaju i utkaj tela inteligencije na telo osećanja se stalno povećava a na račun odnosa ovog tela sa telom energije teže, odnosno fizičkim telom. Kada utkaj energije inteligencije prevagne nad uticajem energije teže, nastaje skladan odnos između inteligencije i osećanja i ta mešavina se manifestuje kao »čista ljubav«. Takve manifestacije nazivamo »osećajnost«. Kad kažemo da je neko muzičko delo »izvedeno sa osećajnošču«, ovo »osećajnost« izražava manifestaciju čisto duhovnog doživljavanja koje se oseća u fizičkom izvođenju muzike. Ona dolazi iz istog nivoa svesti odakle potiču plemenitiji osećajni impulsi kao što su »plemenitost«, »požrtvovanje«, »saosećanje«, »tolerancija« itd. To znači da osećanja predstavljaju čitavu skalu životnih izraza koji se protežu od »mižnje« do »ljubavi«.

194. Ukoliko je materijal duhovnih doživljavanja jedinke istovetan sa energijom stvarne ljubavi utoliko su finije slike ili sećanja stvoreni duhovnim doživljavanjima. No, ukoliko su ove slike ili sećanja finiji utoliko se teže mogu opažati ili doživljavati samo organizmom inteligencije. I kao što se fizičkim organizmom ne mogu premeštati sećanja, ne mogu se ni pomoću začetka organizma inteligencije shvatati ili opažati sećanja koja su dostigla takvu duhovnu slobodu da se sastoje od čiste ljubavne materije. Tak\>a sećanja može obrađivati samo jedinka kod koje je suradnja između začetka njenog osećajnog organizma i začetka njenog inteligentnog organizma dostigla takvu harmoniju i stepen čistote da su u stanju da u njenoj svesti pokrenu razvoj jezgra jednog novog tela. Suradnjom između razvijenog začetka osećajnog tela i začetka inteligentnog tela kao i ovog novozačetog tela jedinka je osposobljena da doživljava i da stvara u najvišim materijama ili energijama postojanja. To znači da jedinka razvojem novog tela dobiju mogućnost opažanja najuzvišenijeg materijala sećanja, naime slike harmoniziranih doživljavanja najviših znanja i najplemenitijih osećanja koja zajedno predstavljaju savršenstvo i čistotu koja je u knjizi Livets bog nazvana »stvarna ljubav«. Ovim se njena sposobnost raspoznavanja dovodi do vrhunca. S obzirom da je sposobnost raspoznavanja faktor koji određuje područje svesnog doživljavanja jedinke kroz sve stadijume razvoja, jedinka će, dakle, pomoću početne funkcije začetka novog tela početi da doživljava kulmi­naciju najvišeg oblika svesnog doživljavanja. Temelji na kojima počiva svemir javljaju se kao realiteti sastavljeni od vrhunske energije inteligencije i najčistije energije osećanja, što zajedno predstavlja energiju ljubavi. A pošto jedinka početnim funkcijama novog tela počinje da opaža i da doživljava baš u toj energiji, nova funkcija svesti jedinke koja je vezana za začetak novog tela istovetna je sa početnim mogućnostima jedinke da

131

razume osnove svemira ili sa početkom doživljavanja »večne istine« i prve »vizije Boga«. Ta sposobnost, odnosno najviša mogućnost shvatanja nazvana je u knjizi Livets bog »kosmičkom vidovitošću«. Telo koje je nosilac ovih najviših doživljavanja nazvano je »telo intuicije«, a sfera postojanja, u kojoj je ovaj organizam na vrhuncu i nosilac je dnevne svesti jedinke, opisana je u kasnijim tomovima pod nazivom »božji svet«.

195. S obzirom da je razvoj i funkcionisanje tela intuicije uslovljen jednom već ranije visoko razvijenom sposobnošću doživljavanja i ispoljavanja ljubavi, odnosno harmonije između oplemenjenih osećanja i inteligencije i s obzirom da to telo predstavlja organ ili sredstvo pomoću kojega će jedinka »videli Boga«, ovde dobijamo potvrdu večnih reči »Blago onima koji imaju čisto srce, jer će videli Boga«. »Imati čisto srce« znači ispoljavati ljubav. Svim manifestacijama koje nisu u skladu sa ljubavlju nedostaju prefinjene energije osećanja i inteligencije, koje su apsolutno neophodan uslov za spoznaju najviših analiza i detalja Života, i zbog toga su to za stvarnu istinu lažne, neistinite i »nečiste« manifestacije.

196. Sto se tela intuicije tiče, ono kod zemaljskog čoveka postoji još uvek samo latentno, ili samo kao jezgro začetka. Upravo zato što energije osećanja i inteligencije još nisu dovoljno razvijene niti usklađene da bi se neki stvaran, Čist ili očigledan intuitivan događaj mogao doživeti. Intuitivni doživljaji se u okviru zemaljskog čovečanstva javljaju kod pojedinaca sporadično tu i tamo i još uvek su samo elementarni ili primitivni i nalaze se van svesne kontrole volje dotičnih jedinki. No, to su ipak samo prvi slabi znaci postojanja i manifestacije intuitivnog tela.

197. Suradnja između začetka osećajnog tela i začetka inteligentnog tela sa jezgrom začetka intuitivnog tela omogućuje jedinki da koristi najviše i najčistije duhovne energije, tj. pojmove stvarne ljubavi, odnosno pojmove usklađenih kombinacija najviše inteligencije i najčistijih osećanja. To povećava mogućnosti spoznaje i daje najviša moguća znanja i podiže umetnički duh koji omogućuje najviše ili najsavršenije stvaralačke sposobnosti. Pošto su najveća sposobnost spoznaje i najviša stvaralačka sposobnost u stvari genijalnost, ni jedno biće ne može na dnigi način postići genijalnost u bilo kom obliku više duhovne manifestacije, već isključivo na osnovu svojih intuitivnih sposobnosti.

198. Intuitivno telo ima veoma visoki standard, ali zbog nerazvijenog stanja u zemaljskoj zoni, funkcija intuitivnog tela se nalazi potpuno van dnevne svesti zemaljskog čoveka. To znači da zemaljski čovek ne doživljava svesno funkciju intuicije, već samo njene rezultate, odnosno simptome.

132

199. Svaki zemaljski čovek koji je u svom razvoju dovoljno napredovao može doživeti trenutke oslobađanja od nižih energija u trenutku kada kroz njega struji čista energija ljubavi. To ga dovodi u visoku duhovnu ekstazu ili stanje inspiracije. U takvom trenutku zemaljski čovek može doživeti izliv intuicije. U tim trenucima, potpuno iznenada i bez ikakvog prethodnog svesnog analiziranja ili defmisanja, jedinka doživljava nadiranje u svest novih duhovnih nadahnuća ili misaonih slika. Takve gotove misaone slike, koje nastaju iznenada, u ekstazi, nazivaju se »intuicija«. Dakle, to što ljudi zovu intuicijom u stvari je samo simptom ili rezultat duhovnih funkcija u podsvesti jedinke koji nastaje suradnjom između začetaka osećajnog, inteligentnog i intuitivnog tela jedinke.

200. Kod pisaca ili umetnika, tj. osoba koje pri radu upotrebljavaju višu inteligenciju i osećanja, moć intuicije se može javiti u trenucima kada njihova svest dođe u dodir sa pojmovima ljubavne materije i tada padaju u ekstazu ili stanje inspiracije. Kada snaga intiucije, u vidu munjevitih bljesaka, izbije u određenom trenutku kod pisca ili umetnika, u svet njegovih misli i ideja prodiru nova nadahnuća za stihove, pozorišno delo, bajku ili drugi oblik umetničkog stvaralašfta i to u sređenom, odnosno gotovom obliku. Jedinka sa takvom intuicijom se u svojoj manifestaciji u principu razlikuje od jedinke bez intuicije, jer ova mora svoj materijal obrađivati pomoću inteligencije.

201. Funkcija intuicije omogućuje jedinki da koristi materijal sećanja koji je odavno napustio dnevnu svest, tj. odavno pao u zaborav, dok mu funkcija inteligencije omogućuje da koristi samo sopstveni materijal koji se još uvek nalazi u dnevnoj svesti. Rezultati one prve funkcije su, dakle, izraz daleko šireg horizonta, nego što je horizont funkcije inteligencije, i kao što smo rekli, to predstavlja apsolutnu osnovu za genijalnost svake vrste više duhovne manifestacije, odnosno stvaralaštva.

202. I kao što se intuicija počinje javljati u svesti naprednog umetnika ili pisca ona počinje da se javlja i u svesti naprednog naučnika ili istraživača. Kad istraživač počne da se bavi čisto duhovnim problemima koji se sastoje od energije ljubavi dolazi u stanje inspiracije ili ekstaze koje mu uz pomoć inmicije čini dostupnim duhovni materijal ili pamćenja koja se nalaze izvan njegove budne svesti. To znači da se intuicija ovde javlja kao bljesak ili fragment apsolutnog znanja. Ovi su fragmenti, dakle, početak »kosmičke vidovitosti«.

203. Kao što smo rekli, nemoguće je samo inteligentnim telom opažati ili koristiti svoja najviša duhovna pamćenja ili pamćenje koje se sastoji iz usklađenih najviših energija osećanja i inteligencije. Takva sećanja se mogu opažati i koristiti jedino pomoću intuitivnog tela. Pomoću svoga inteligentnog tela, a u vidu rezonovanja i mišljenja,

133

jedinka može prcmeštati svoja vizuelna i zvučna opažanja i imati ih pod kontrolom volje. Međutim opažanje pomoću intuitivnog tela i korišćenje pojmova viših duhovnih sadržaja još uvek nisu pod svesnom kontrolom zemaljskog čoveka i ne javljaju se permanentno, već samo u trenucima kada u njegovoj svesti uopšte ne deluje energija teže, odnosno energija niskih tendencija. Jedino u takvim trenucima jedinka može pomoću svog intuitivnog tela doći u kontakt sa svojim najvišim materijalom pamćenja. To znači, dakle, da je jedinka tada u stanju, iako još uvek nesvesno pa stoga samo na osnovu zakona o privlačnosti i odbojnosti, da koristi svoja najviša duhovna pamćenja u cilju povećanja sposobnosti za spoznaju novih, vrhunskih duhovnih opažanja. Ta spoznaja je istovetna sa »kosmičkom svešću« ili »vidovitošću«. Istovremeno jedinka dobiju i mogućnost da koristi taj visoki materijal pamćenja radi stvaranja novih duhovnih formacija slika i na taj način povećava svoje stvaralačke sposobnosti. S obzirom da čak i napredni zemaljski ljudi još uvek poseduju uglavnom samo funkcije opažanja fizičkih sećanja, tj. manje razvijene funkcije inteligencije i osećanja, i samo se slučajno ponekad nadu u funkciji čiste ljubavi, a funkcija intuicije se može samo tada pojaviti, doživljava­nja intuicije su samo slučajni događaji. Kada začetak osećajnog tela dostigne nivo razvoja da više nije začetak, već da može postati nosilac dnevne svesti, tada je jedinka neprestano u svojoj funkciji ljubavi, a time neprestano i u svojoj funkciji intuicije koja time dolazi pod kontrolu volje, kao što su to već sada j'unkcije inteligencije kod zemaljskog čoveka.

204. Sticanjem permanentne funkcije intuicije jedinka je stigla toliko daleko u svom razvoju da se može svesno kretati duhovnim sferama sa lakoćom sa kojom se inače kreće u fizičkim regionima. Pomoću tog novog kosmičkog stanja svesti i svemir počinje da otkriva jedinki svoje velike tajne. Pošto ovo stanje kod jedinke počinje uvek veoma burnom ekstazom, posle koje ona postaje permanentno svesna u kosmičkom svetu, mi smo u knjizi Livets bog ovaj događaj nazvali »velikim rođenjem« sa kojim ćemo se bliže upoznati u kasnijim poglavljima.

205. I pored toga što je funkcija intuicije kod duhovno razvijenog zemaljskog čoveka još uvek samo slučajna i nalazi se izvan kontrole njegove volje, ona igra značajnu ulogu u njegovom mentalnom životu i ostavlja pečat na njegovu manife­staciju.

Kao što rekosmo, zemaljski čovek ne doživljava funkciju inmicije, već samo njene rezultate. Ti rezultati se mogu javiti kao nepogrešivo »trenutno znanje« i tada predstavljaju nesvesno korišćenje najvišeg duhovnog materijala ili pamćenja jedinke u korist njene sposobnosti spoznaje, ili se javljaju kao gotov materijal za nove formacije misaonih slika i njihovo dalje prenošenje u energiju teže, tj. fizičku materiju, čime predstavljaju intuitivno korišćenje najvišeg duhovnog materijala ili pamćenja jedinke u korist stvaralačkih sposobnosti.

134

206. S obzirom da se. funkcija intuicije kod zemaljskog čoveka nalazi izvan kontrole njegove volje i da se javlja samo slučajno, tj. u trenucima slučajne inspiracije ili ekstaze, znanje koje u svesti jedinke nastaje pomoću ove funkcije ne može biti trajno i celovito da bi se potpuno razjasnila stvarna i večna istina, tj. najviše analize ili problemi Života. Takvo znanje ima praznina, a broj tih praznina odgovara broju prekida u ekstazi ili stanju inspiracije jedinke. Dok se to stanje ne ustali jedinka ne može pomoću intuicije dobiti gotovo sređeno kosmičko znanje, već samo fragmente toga znanja. To, dakle, znači da niko ko nije prošao veliko rođenje ne može dobiti trajni uvid u večne realitete, već samo kosmički bljesak tih realiteta.

207. S obzirom da se javljaju samo fragmentarno, ova doživljena vrhunska znanja, mogu biti i nesrećne prirode, u slučajevima kada jedinka u svom normalnom stanju, izvan ekstaze ili intuicije još uvek u svojoj svesti ima ostatke niskih tendencija, kao što su častoljublje, nepoštenje i želja za vlašću. Jedinka tada obavija ovaj mali fragment znanja nižim materijama osećanja i inteligencije koje su neistinite prirode, već prema tome koliko služe njenom prestižu ili zadovoljavaju njene niske prohteve. Ovakve niske manifestacije se ponekad mogu ispoljiti čak i ako sama jedinka nije svesna da time prlja svetlost. Zbog svojih nedostataka ona ne vidi prljavštinu, već sebi nesvesno sugeriše da je to čista istina. Takve jedinke lako postaju fanatici i osnivači raznih fanatičnih pokreta i sekti.

208. Dakle, pojava kosmičkih bljesaka pre nego što je temeljno učvršćen moralni standard jedinke, može se postići i na neprirodan način, ali u vrlo ograničenom obliku, što je neka vrsta surogata za stvarne kosmičke bljeske. Osim toga, to može biti veoma kobno za jedinku. Jasna vidovitost se može postići jedino čišćenjem svesti od svih niskih tendencija kao što su častoljublje, ponos, netrpeljivost, želja za vlašću, nepoštenje itd. Savlađivanje ovih realiteta je obavezna cena koja se mora platiti za postizanje vidovitosti. Savlađivanjem ovih niskih tendencija jedinka postaje »čistoga srca« i zato je to prirodno i pravo vežbanje ili jedini put ka božjoj vidovitosti. Svako drugo vežbanje koje nije istovetno sa ovim savlađivanjem, je pogrešna vežba, veslački put i u najboljem slučaju može omogućiti jedinki da stupi u kontakt sa izvesnim kosmičkim energijama. Ali, s obzirom da u ovom slučaju nije prošla kroz potreban moralni razvoj, duhovna tela jedinke su još uvek preslaba za takve duhovne kontakte. Takva jedinka će se pod velikim duhovnim teretom ozlediti, postaće duhovni bogalj i doći u stanje koje neizbežno rađa fanatizam. U najtežim slučajevima posledice mogu biti pomućena svest ili duševno oboljenje. Na taj način je nedovršena priroda jedinke ovde poslužila kao »čuvar praga«. To znači da niko drugi ne može »viđeti Boga« sem onih koji »imaju čisto srce«. Zato mi ovde u knjizi Livets bog ne preporučujemo bilo kakvu vrstu veslačkog duhovnog treninga,

135

već ukazujemo da je jedini put za postizanje kosmičke svesti moralno sazrevanje. Jer, na osnovu moralnog razvoja kosmičku svojstva dolaze sama po sebi, na prirodan način, svojom nepogrešivom snagom i silinom i bez ikakvih opasnosti po jedinku.

209. Funkcija intuicije se kod zemaljskog čoveka obavlja nesvesno, i zato njeni rezultati dolaze kao gotove ideje ili planovi. To je zato što ova funkcija znači opažanje i korišćenje materijala pamćenja koji je jedinka odavno zaboravila i zato je to njena svojina koje nije ni svesna. Da bi neko bio svestan svojih pamćenja, tj. da bi se sećao ranijih doživljaja, potrebno je specijalno telo. Ovo telo je opisano kasnije u knjizi Livets bog kao »telo pamćenja« ili »telo blaženstva«. S obzirom da je ovo telo kod zemaljskog čoveka u latentnom obliku i njegova »sposobnost pamćenja« mora biti u odgovarajućoj meri latentna. Zato je zemaljski čovek svestan samo veoma malog procenta materijala pamćenja i zato brzo zaboravlja svoje doživljaje. Samo najgrublji i najrobusniji doživljaji, dakle, doživljaji koji su po svojoj prijatnosti ili neprijatnosti ostavili najdublji ili najjači utisak mogu se sačuvati desetinama godina. Manji doživljaji se, naprotiv, zaboravljaju za nekoliko sati, pa čak i nekoliko minuta ili sekundi. Ovde treba znati da je, prema kasnijim analizama i poglavljima knjige Livets bog, živo biće večno i kao takvo ono ima u svojoj svesti neizmeran materijal pamćenja. Ova ogromna količina materijala pamćenja predstavlja realitet koji je u knjizi Livets bog opisan pod pojmom »unutrašnji svet«. Detalji ovog unutrašnjeg sveta su odslikana sećanja ili pamćenje ukupnih doživljavanja jedinke kroz nekoliko razvojnih spirala. Da bi ovaj svet pamćenja bio dostupan potrebno je pomenuto telo. Manifestacija ili oblik doživljavanja ovoga tela je u stvari »pamćenje«. Setiti se nekog doživljaja znači ponovo doživeti njegove reakcije, odnosno izliva energije pri kontaktu sa telom pamćenja. Svako sećanje predstavlja speci­jalnu kombinaciju energija ili »duhovni predmet« na koji telo pamćenja reaguje jače ili slabije, već prema tome da lije više ili manje razvijeno, isto kao što neki fizički predmet predstavlja specijalnu kombinaciju fizičkih energija na koje fizičko telo reaguje prema stepenu svoga razvoja. Reakcija je, dakle, ista kao kod fizičkog opažanja. No, s obzirom da je pamćenje nedostupno za fizička opažanja, pošlo se ne može čuti fizičkim čulom sluha, niti videli fizičkim čulom vida itd., ovde ponovo dobijamo dokaz da zemaljski čovek u izvesnoj meri već živi u duhovnom svetu.

210. Kao što je fizičko opažanje uslovljeno sposobnostima fizičkog tela, tako je, naravno, i pamćenje uslovljeno sposobnostima tela pamćenja. S obzirom da je telo pamćenja kod zemaljskog čoveka na veoma primitivnom nivou i može se uporediti sa stanjem fizičkog tela kod životinja koje još nisu dobile fizička čula, razumljivo je onda koliko je mali deo pamćenja kojeg je zemaljski čovek svestan. Jedino sećanja na poslednje najupečatljivije doživljaje, tj. sećanja na doživljaje iz sadašnjeg lokalnog života mogu da izazovu reakcije njegovog primitivnog tela pamćenja. Njegovo telo pamćenja ne

\

136

može reagovati čak ni na doživljaje iz prvih godina sadašnjeg života. I tu je krajnja periferija ili horizont svesnog sećanja zemaljskog čoveka o sopstvenom postojanju. S obzirom da se taj horizont nalazi u granicama sadašnjeg lokalnog života zemaljskog čoveka, kod njega vlada opšte prihvaćena zabluda da je njegovo postojanje počelo upravo sa početkom sadašnjeg života. On u svojoj sadašnjoj fizičkoj dnevnoj svesti ne može da se seti ničega iz ranijih oblika postojanja ili lokalnih života. Ipak ćemo ovde reći da u svom duhovnom stanju, koje prema kasnijim poglavljima knjige Livets bog jedinka doživljava između dva fizička života, prolazeći kroz sferu postojanja u kojoj preovladava šesta osnovna energija, tj. energija pamćenja, ona reaguje pomoću svoga tela pamćenja na sećanja o doživljajima koji se protežu na dva do tri prethodna života. Prevedeno na fizičko vreme to znači sećanja o doživljajima iz najviše nekoliko stotina godina unatrag. No, na sreću, ova sećanja se ne mogu prcneti na fizički plan i zato će nestati sa početkom opažanja na fizičkom planu prilikom ponovnog rođenja na ovaj svet. To je potrebno da bi se sećanja na nove fizičke doživljaje mogla nesmetano obraditi u materijal novih iskustava. No, to su stvari koje treba da ostavimo za specijalno poglavlje ove knjige.

Zemaljski čovek poseduje, dakle, izvanredno bogat fond pamćenja koje čini njegov unutrašnji svet, o kojem on još uvek nije dovoljno svestan i zato spada u njegovu podsvest. Iako on toga nije svestan, njegov unutrašnji svet igra važnu ulogu u formiranju njegove sudbine.

211. S obzirom da zemaljski čovek pripada životinjskom carstvu i da su njegovo postojanje i životni uslovi, njegova narav i karakter pogodovali razvoju »ubilačkog principa«, materijal njegovog pamćenja se u odgovarajućoj meri sastoji od uspomena na ubish'a, smrt, borbu i patnje. No, postepeno, pošto ovo pamćenje ispuni svoju misiju u razvoju karaktera, ono prolazi kroz naročiti duhovni proces posle kojeg izgleda kao kopija svoga pirobitnog stanja. Dok su u svom prvobitnom stanju to bile uspomene na patnje ili pamćenje energije teže, posle promene te uspomene se javljaju, istina kao verne kopije, ali načinjene od materije ljubavi. U fizičkom poredenju reklo bi se da su od »gvozdenih slika« urađene verne kopije u plemenitom metalu, »zlatu«. Svako pamćenje, pa bilo to najcrnje i najužasnije, pošto ispuni svoju funkciju u svesti jedinke ostavlja svoju kopiju u materiji ljubavi, koja je najplemenitiji »metal« duhovnoga sveta, njegovo »zlato«. Sve mračne uspomene će zbog toga, kako vreme prolazi, zračiti veličanstvenijim sjajem. Taj veličanst\'eni sjaj koji obavija mračne uspomene leži u osnovi poslovice da »vreme leci sve rane«. Naravno da taj isti sjaj u velikoj meri daje podstrek za pomirenje i praštanje zbog svih propaćenih nepravdi. S obzirom da je pamćenje iz drevnih oblika postojanja odavno pretvoreno u zlatne formacije i da se njen unutrašnji svet uglavnom sastoji od sličnog materijala, ceo taj unutrašnji svet će za jedinku biti njena večna životna panorama sa svim njenim ranijim postupcima i doživljajima kopiranim i urađenim u

137

neuništivoj materiji ljubavi ili zlatu toga sveta. Pošto se sve uspomene u unutrašnjem svetu javljaju u božjem sjaju, a jedinka doživljava i shvata taj sjaj kao »blaženstvo«, taj unutrašnji svet jedinke je u knjizi Livets bog dobio ime »carstvo blaženstva«. To je sfera postojanja u razvojnoj spirali čija se razvojna zona nalazi odmah iza »božjeg sveta«.

212. Dakle, unutrašnji svet jedinke čini neku vrsni arhive u kojoj se nalaze sačuvani, u obliku kopija od ljubavne materije, svi detalji iz njene ranije večne panorame. Jedinka će moći da doživljava ovaj svet sasvim svesno tek kada se njeno telo pamćenja dovoljno razvije, što se dešava u »carstvu blaženstva«, četvrtoj sferi postojanja posle životinjskog carstva, tj. sadašnje razvojne zone zemaljskog čovečanstva. Moći potpuno svesno doživljavati »zlatne kopije« detalja iz svoje večne panorame znači sećati se i pogledati unatrag u istoriju samoga svemira, s obzirom da jedinka predstavlja, prema kasnijim analizama, večnu osnovnu jedinicu od koje se svemir sastoji i kao takva ona je delila sudbinu svemira kroz čitavu večnost.

213. Dakle, zbog primitivnog stanja svog tela pamćenja zemaljski čovek se seća, u svojoj dnevnoj svesti, samo malog procenta svog sadašnjeg Života koji predstavlja samo »mikroskopski« mali deo unutrašnjeg sveta koji će mu se ukazati u zoni kulminacije carstva blaženstva. No, i pored toga što jedinka može dobiti potpun uvid u svoj unutrašnji svet tek u carstvu blaženstva, nije joj uskraćena mogućnost da već u pret­hodnim sferama razvoja, kada počne da funkcioniše začetak njenog intuitivnog tela, koristi »zlatne kopije« za svoju spoljnu manifestaciju. Ova upotreba »zlatnih kopija« ne budi svesna sećanja o večnosti, već samo omogućuje poimanje večnosti. Ovo doživljavanje je kosmička vidovitost koja dostiže vrhunac u božjem svetu.

Tako nastaje principijelna razlika u doživljavanju unutrašnjeg sveta pomoću tela pamćenja i tela intuicije. U prvom slučaju doživljavanje je slično »uspomeni«, dok je u drugom jednuko »ponovnom doživljaju«. Ova razlika postaje još uočljivija kad se zna da je sposobnost sećanja vrsta najviše osećajne sposobnosti, dok je sposobnost intuicije najviši oblik vizuelne sposobnosti. Iz fizičkog sveta znamo da vizuelna sposobnost predstavlja oblik osećaja. Običnim osećajem možemo osećati direktno sve organske delove svoga tela, tj. one delove kroz koje prolazi nervni sistem, ali ne i neorganski delovi, tj. delovi tela u kojima ne postoji nervni sistem. Vizuelnom sposobnošću, međutim, možemo opažati i ove neorganske ili mineralne realitete. Čulom vida osećamo, dakle, »svetlost« koja je mineralnog sastava. To znači da kad »vidimo« neki predmet mi u stvari vidimo reakciju između toga predmeta i svetlosti. Ćulom vida ne opažamo sam predmet koji »gledamo«, već njegovu reakciju na svetlost. Tamo gde predmet ne reaguje na svetlost nemamo nikakav kontakt sa njim, ukoliko dotični objekat nije u direktnom kontaktu sa organskim delovima našeg tela da o njemu saznamo putem čula dodira. Mi, recimo, ne osećamo svoje nokte niti svoju kosu, pošto su ovi realiteti

138

mineralne prirode i nisu dostupni nervnom sistemu. Zato možemo šeći nokte i šišati kosu bez naročitog osećaja, što nije slučaj sa organskim delovima tela, gde bismo takvu intervenciju osetili kao bol. Mi smo, dakle, direktno svesni organskih delova svoga tela, dok smo neorganskih delova svesni samo indirektno, jer ih opažamo pomoću čula vida. I kao što se osećajno telo ne pruža u mineralne delove svesti pa su zbog toga ti delovi bezosećajni, tako će i pamćenje jedinke ili »zlatne kopije« biti sasvim bezosećajne na području gde ne dopire telo pamćenja, koje predstavlja, kao što smo rekli, osećajno telo višeg ranga. Dakle sa »zlatnim kopijama« je isto kao i sa mineral­nim delovima fizičkog tela, jedinka ih može opažati jedino indirektnim putem. Taj indirektni put za zlatne kopije je »intuicija«, koja je najviša vizuelna sposobnost jedinke. To znači da jedinka može pomoću svog intuitivnog tela uočiti reakciju između tih kopija i energije intuicije, isto kao što uočava reakciju između materijalnih predmeta i svetlosti. Intuicija predstavlja, dakle, vizuelne zakone i zbog toga je dobila ime »kosniiČka vidovitost«.

Pomoću intuitivnog tela se, dakle, ne »opažaju« zlatne kopije, već reakcija njihovog uticaja na energiju intuicije. Takvi utisci su neka vrsta spoljnih utisaka kao i »viđenje«. Pomoću tela pamćenja se zlatne kopije ne »vide«, već se direktno »osećaju«. S obzirom da se energija teže ovde javlja samo u latentnom obliku takvo »opažanje« ne može nanett zlo ili biti bolno, već se uvek doživljava kao najviši oblik radosti, stoje u stvari osećanje »blaženst\>a«, jer je ljubav »materijal« od kojeg su izrađene zlatne kopije.

214. Kao što se fizičkim čulom vida mogu videli, sem svog fizičkog tela i drugi fizički predmeti, tako se, naravno, i pomoću vida intuicije mogu videti, sem svojih, i tuđe zlatne kopije. No, kao što se svojim osećajnim telom ne može direktno osećati dalje od područja do kojeg dopiru nervi, pa se tako ne može direktno osećati ni bol u tetu nekog drugog, tako se ni telom pamćenja ne mogu osećati zlatne kopije ili pamćenje drugih bića. Kasnije će ovim telom sposobnost sećanja jedinke postati toliko velika da će joj postati dostupno pamćenje ili zlatne kopije ranijih razvojnih spirala. Do daljega je ta sposobnost kod zemaljskog čoveka, kao što smo rekli, skoro sasvim latentna i on ne može bili svestan svoga pamćenja pre prvih godina sadašnjeg života. Međutim, pomoću intuitivnog tela jedinka ne može da »oseća«, ali je u stanju da »vidi« svoje zlatne kopije, i zlatne kopije drugih bića, što sve zajedno čini »istoriju svemira«. Drugim recima, »kosmička vidovitost« ili intuitivno telo omogućuje jedinki doživljavanje večnosti u »vizuelnom« obliku, dok joj telo pamćenja ili telo blaženstva omogućuje to isto doživljavanje, ali u obliku direktnih osećaja.

215. Zbog primitivnog standarda svoga tela pamćenja zemaljski čovek ne može još da opaža niti da oseća svoje zlatne kopije, on mora biti bezosećajan u funkciji svoje intuicije, kao što ne oseća svoje nokte ili svoju kosu. Proces intuicije se doživlja-

139

va, dakle, u »vizuelnom« obliku, a ne u obliku »osećanja«. No, intuitivna vidovitost zemaljskog čoveka je neznatna, jer je njegovo intuitivno telo još uvek samo malo jezgro začetka, koje je inkarniralo u nešto razvijeniji začetak tela inteligencije, kao što je telo inteligencije sa svoje strane inkarniralo u još razvijeniji začetak osećajnog tela, koje za vreme fizičkog života jedinke inkarnira u njeno telo teže, odnosno u njeno fizičko telo koje je odavno postalo osnovni nosilac svesti, tj. telo u kojem se nalazi njena osnovna dnevna svest. Intuicija se nalazi, kao što je rečeno, izvan kontrole volje zemaljskog čoveka i javlja se automatski, kada se kombinacija njegovih funkcija osećanja i inteligencije ispolji u čistoj energiji ljubavi. Tada slupa u dejstvo jezgro intuicije i jedinka »vidi« kroz »istoriju svemira«. To je samo početak jednog oblika života čiji nosilac postaje u svojoj kulminaciji sfera postojanja koju smo ovde u knjizi Livets bog nazvali »božjim svetom«. No, pošto je nosilac ovakvog vida još uvek samo jezgro začetka jednog tela, ta vidovitost mora da bude primitivna i da se još uvek nalazi izvan njene svesti, tj. da ona to još ne doživljava kao »vid«, već samo kao fragmente nekih viših znanja ili oblika svesti koji su se iznenada pojavili u svet njenih misli. Ovi fragmenti mogu biti toliko duboki, koliko je jedinka uspela da se oslobodi nižih tendencija svesti.

216. Zlatne kopije su zapravo sama suština koja ostaje pošto su doživljaji odigrali svoju ulogu i stvorili određena iskustva. Sećanja na iskustva su tako prečišćena da je ostala samo ideja, ili jezgro, odnosno facit. Svaka zlatna kopija je, dakle, facit uzroka ili ideje postupka, odnosno manifestacije koju je ostavilo pamćenje. Sve duhovne zlatne kopije postoje kao »faciti«. To znači da se kosmička vidovitost razlikuje od fizičkog čula vida po tome što je fizičko čulo vida samo sposobnost da se »vide manifestacije«, dok je funkcija intuicije sposobnost da se »vidi facit manifestacija«. Intuicijom ili kosmičkim čulom vida ne vide se, dakle, sami predmeti, već se vide ideje i uzroci inkarnirani u tim predmetima. S obzirom da se dnevna svest zemaljskog čoveka nalazi na fizičkom planu, tj. njen nosilac je telo teže, te ideje ili faciti moraju se transformisali, tj. dobiti takav oblik da ih telo teže može opažati, jer jedinka u budnom stanju može poimati samo takve reakcije. Zlato se zlatne kopije ili faciti ovom transformacijom oblače u materiju inteligencije i osećanja koja je u stanju da izazove reakciju inteligentnog tela jedinke. Zemaljski čovek je počeo da biva svestan ovakvih reakcija. Naime, to spada u njegovu funkciju mišljenja. Pomoću mozga i nervnog sistema ova funkcija se dalje presađuje u njegovu dnevnu svest, odnosno u svesno saznanje. Ali zbog primitivnog stanja u kojem se nalaze njegova tela intuicije i pamćenja zemaljski čovek još uvek nije svestan ovog transformisanja i time je onemogućen da bude svestan svojih zlamih kopija ukoliko se ove ne javljaju preobu­čene u misaonu materiju, što će reći da se javljaju kao misli.

140

217. S obzirom da zlatne kopije postoje u obliku ideja ili facita, one će se prilikom transformisanja pojaviti kao gotove misaone slike i na taj način činiti »intuiciju«. Ovakav oblik procesa mišljenja, u kojem se javlja intuicija, ne potiče od fizičkog ili materijalnog sveta, već iz samog »božjeg sveta« i zbog toga je suprotan osnovnom procesu mišljenja zemaljskog čoveka koji se dobiju reakcijama materijalnog ili fizičkog sveta, od kojih, uz pomoć osećanja i inteligencije, nastaju misli. Pored toga što može shvatati misli »odozdo«, duhovno razvijen zemaljski čovek može shvatati misli i »odozgo«. Dok je doživljavanje misli »odozdo« osnovni oblik poimanja stvarnosti postojanja u budnom fizičkom životu, dotle je doživljavanje misli »odozgo« osnovni oblik života posle velikog rođenja. Za zemaljskog čoveka je, dakle, doživljavanje misli »odozdo«, osnovni način mišljenja, dok je doživljavanje misli »odozgo« previše elementarno i može se javiti samo u vidu malih bljesaka kod duhovno razvijenijih jedinki. No, posle velikog rođenja jedinka će postati svesna svog doživljavanja misli »odozgo« ili funkcije intuicije i staviće ih pod kontrolu svoje volje isto kao što je sada slučaj sa njegovim običnim procesom mišljenja »odozdo«. Pošto je proces mišljenja »odozgo« kod zemaljskog čoveka još uvek neznatan, dok je proces mišljenja »odozdo« osnovni oblik mišljenja razvijen do krajnjih granica, zemaljska nauka se još uvek zasniva na lom procesu mišljenja i zbog toga ne može postati osnovni izraz analize svemira ili »večne istine«, šire no što joj to omogućuje područje procesa mišljenja »odozdo«. Kad se bude počela služiti procesom mišljenja »odozgo« u meri u kojoj se danas služi procesom mišljenja »odozdo«, zemaljska nauka neće predstavljati periferiju duhovnog sveta, već njegov centar.

218. Zahvaljujući kosmičkoj vidovitosti, duhovno razvijenom intuitivnom čoveku dostupne su posle velikog rođenja zlatne kopije iz ranijih oblika postojanja, iz njegovog životinjskog stanja, iz biljnog i mineralnog carstva, iz njegovih ranijih oblika postojanja na drugim planetarna. Jedinka čak može videli zlatne kopije razvojnih panorama planeta, sunčevih sistema i sazvežda. Takve realitete u obliku zlatnih kopija stvaraju, dakle, reakcije u najvišim duhovnim telima jedinke koje izazivaju misli ili proces mišljenja »odozgo«, isto kao što fizički predmeti i manifestacije stvaraju reakcije koje, zahvaljujući fizičkim čulima jedinke, postižu proces mišljenja »odozdo«.

S obzirom da zlatna kopija predstavlja facit ili ideju ranijeg ispoljavanja energije, sve postojeće zlatne kopije zajedno će predstavljati ideje i facite čitavog svemira. Pošto su zlatne kopije u stvari sažete i očišćene ideje ifaciti, jedinka može pomoću svog intuitivnog tela zaviriti u samu »istoriju svemira« gde se nalazi i njena ranija večna panorama. Kada se intuitivna sposobnost jedinke dovoljno razvije da se javlja kao trajno čulo vida jedinke,, ona tada »vidi« svoje besmrtno postojanje, svemirske nepogrešive i večne zakone ljubavi, jedinka vidi svemir kao »živo biće« i time doživljava kao činjenicu »viziju sveobas-javajućeg Boga«.

141

219. I kao što se jedinka razvija da može »videti« zlatne kopije, kako je ovde opisano, ona će početi, kada se njeno telo pamćenja dovoljno razvije, i da »oseća« ili »opaža« zlatne kopije koje predstavljaju njenu raniju večnu panoramu. To znači da će jedinka moći, ne samo da »vidi« tu panoramu, već i da je doživi kao svoje sopstveno sećanje. No, objašnjenje ovog doživljavanja nema nekog naročitog značaja za uvod pa zato nećemo zalaziti dublje u to.

220. Doživljavanje intuicije ili procesa mišljenja »odozgo« javlja se kod zemaljskog čoveka samo u vidu slabih bljesaka i to isključivo kod duhovno najrazvijenijih jedinki. Ako je intuitivno biće orijentisano više kao tražilac istine ili duhovni istraživač, intuitivan doživljaj će koristiti njegovoj sposobnosti spoznaje i u svesti jedinke se javiti kao kosmičko znanje. Ako je jedinka naklonjena umetnosti, intuitivna sposobnost će koristiti njenim stvaralačkim sposobnostima i u svesti jedinke će se javiti kao »stvaralačko znanje«, tj. u vidu obrađene ideje ili planova za manifestaciju umetnosti, odnosno stvaranje.

Prema izloženom, manifestacija bića može doći »odozdo« i »odozgo« i kon-centrisati se u »nešto« između te dve krajnosti. To »nešto« se sastoji od onoga što je kasnije u knjizi Livets bog opisano pod nazivom »X1«, ili »božje nešto« kao jezgro bića koje u vezi sa kombinacijom tela i energija predstavlja »živo biće«.

221. Ovim smo bacili prvi zračak svetlosti na kosmičku sferu postojanja i na realitete koji u obliku začetka tela ili organa i funkcija počinju da dobijaju mesto u podsvesti zemaljskog čoveka. Pri tako slaboj svetlosti mogli smo samo nazreti neke od najvećih kontura u ovom delu svesti jedinke. Nismo hteli ići u detalje, kako bi čitalac možda želeo, jer ovde moramo u prvom redu uzeti u obzir realitete koji će poslužili kao predznanje za studije u sledečim poglavljima knjige Livets bog. Za to smo morali da izostavimo materiju koja nije važna za ove ciljeve, pošto ćemo istu ovu materiju koje smo se ovde samo dotakli ponovo rasvetliti u jednom specijalnom poglavlju.

222. U ovom poglavlju smo počeli uviđati da se zemaljski čovek u okviru životinjskog carstva dovoljno razvio da može poimati ne samo čisto fizičke manifestacije i pojave pomoću svog fizičkog tela, već uz pomoć začetih duhovnih tela počinje poimati realitete koji nisu fizičke već duhovne prirode. Kada jedinka napamet izračuna da je 7+8=15, tak\'o računanje je duhovna funkcija. Ova se duhovna funkciju sastoji u tome da se slike pamćenja koje se već nalaze u svesti skupe zajedno, tako da sačinjavaju kombinaciju, koja na taj način postaje novo stvaralaštvo. U ovom slučaju su 7 i 8 dve slike pamćenja koje postoje u svesti jedinke, drugim recima dva »duhovna

1 4 2

predmeta«. Svaki od tili predmeta je imao svoj naročiti »fazon« ili »figuru«. Prvi »duhovni predmet« bio je naročita figura koju nazivamo »7«, dok je drugi predmet predstavljao figuru koju zovemo »8«. Sastavljajući te dve figure u jednu celinu, što je moguće činiti jedino pomoću tela inteligencije, dobija se nova duhovna »figura«. Specijalne »konture« ove duhovne figure označili smo pojmom »15«. Svaki facit do kojeg se dođe izračunavanjem bez fizičkih pomoćnih sredstava predstavlja duhovnu funkciju. Ona se zasniva na sasvim novom stvaranju u materijalu pamćenja, pa se zato ne može uzimati u ruke niti uhvatiti bilo kojim drugim fizičkim delom ili realitetom. Kada jedinka posmatra neku sliku i u stanju je da vidi i da razume šta ta slika predstavlja, takva fukcija je kombinovan fizičko-duhovni proces. Prizor fizičke slike ne bi imao nikakav smisao ukoliko jedinka ne bi u svom pamćenju imala materijal ranijih posmatranja sličnih ili srodnih realiteta sa kojima može uporediti reakciju u svesti izazvanu posmatranjem nove fizičke slike, čime nastaje prepoznavanje. Dakle, razumevanje neke stvari je uvek prepoznavanje ili se zasniva na prepoznavanju. Ako jedinka posmatra neku pojavu o kakvoj u svom pamćenju nema odgovarajući materijal, u njenoj svesti ne može doći do prepoznavanja i zato je jedinki apsolutno nemoguće da razume doličnu pojavu. Za to će ovakav doživljaj ostati zabeležen u svesti jedinke samo kao neodređena analiza opažanja prijatnog i neprijatnog, upravo onako kakvo je doživljavanje ili shvatanje najprimitivnijih životinja, čije telo inteligencije još uvek nije počelo da funkcioniše. Ako postavimo neki napis pred dve jedinke, od kojih jedna zna čitati, a druga je nepismena, onda će za nepismenu jedinku napis biti samo fizičko opažanje, jer ona može da shvati samo fizičko oblikovanje napisa, ali ne i nijanse ili duhovne realitete koje izražava napis, jer u svojoj svesti ne poseduje materijal pamćenja pomoću kojeg bi mogla prepoznati duhovno značenje napisa. Naprotiv, za jedinku koja zna čitati ovaj napis neće pred­stavljati samo fizički, već i duhovni doživljaj, jer ona u svojoj svesti već ima iz ranijih doživljavanja slike sećanja o značenju slova i zato ih sada može upotrebiti tako da prepoznaje duhovno značenje napisa u novom fizičkom doživljavanju, što znači da može čitati napis. Svaki oblik duhovne funkcije ili svesnog doživljavanja zasniva se, dakle, na sposobnosti prepoznavanja koja opet zavisi od prethodnog doživljavanja. Tako je ovaj gore opisani oblik čitanja kombinovani fizički i duhovni proces. Sva svesna fizička doživljavanja se zasnivaju na ovom fizičko-duhovnom procesu. Sve fizičke pojave ili predmeti kao što su: drveće, kuće, gradovi, pristaništa, reke, životinje itd., u stvari, predstavljaju »slova« ili fizičke izraze za duhovne realitete koje živa biča u manjoj ili većoj meri mogu »čitati«. Sposobnost ovakvog čitanja je u stvari sposobnost doživljavanja ili shvatanja života. Sposobnost »čitanja« ovih »slova« samoga života zavisi, dakle, od toga kakav materijal pamćenja jedinka poseduje i na kom je polju njena najveća sposobnost prepoznavanja ili analiziranja. Tamo gde doživljavamo fizičke stvari za koje nemamo srodne ili odgovarajuće slike pamćenja možemo ih doživljavati

143

223. Videli smo da tzv. fizičko stanje zemaljskog čoveka u stvari uopšte nije čisto fizičko, već da se sastoji iz jedne kombinovane duhovne i fizičke funkcije i da čisto fizička stvarnost postoji samo na najnižim stadijumima životinjskog carstva, gde bića mogu doživljavati život samo u obliku neobjašnjenih opažanja prijatnog i neprijatnog. Pa čak i ova stvarnost se u izvesnoj meri zasniva na duhovnoj energiji, pošto su instinktivna i osećajna energija duhovne energije. No i pored toga vlada opšte rasprostranjeno uverenje da je stvarnost zemaljskog čoveka čisto fizička zato što je nosilac dnevne svesti zemaljskog čoveka još uvek samo njegovo fizičko telo, tj. njegovo telo teže, koje svojom vezom sa začetkom osećajnog tela predstavlja osnovu za fizička čula, za koja je duhovni svet apsolutno nevidljiv. S obzirom da se duhovne funkcije svesti zemaljskog čoveka nalaze još uvek u početnom stanju, u nastajanju, njegova duhovna tela ne mogu bili nosioci dnevne svesti. Funkcije njegove fizičke svesti su u punoj snazi i fizičko telo je nosilac dnevne svesti, zato njegova fizička stvarnost nadjačava slabu duhovnu stvarnost. Zbog takvih suprotnih odnosa zemaljski čovek shvata svoja duhovna doživljavanja samo kao »misli« ili »misaone slike«, mada su ta doživljavanja isto tako realna kao i jizičke ili materijalne stvari. Ali, pošto jedinka ne shvata da su ove duhovne »stvari« isto tako realne kao i fizičke, to znači da njena duhovna tela još uvek nisu dostigla kulminaciju u duhovnim sferama postojanja kao što je to fizičko telo u fizičkoj sferi postojanja. Za to fizička doživljavanja moraju

samo fizički. To, dakle, znači da sve što opažamo na fizičkom planu, a ne razumemo jeste čisto fizičko doživljavanje. Razumevanje doživljenoga se može postići isključivo duhovnim procesom. Morali bismo se vračali čak dole do stadijuma najnižih životinj­skih vrsta da bismo našli bića sa čisto fizičkim doživljavanjem, tj. nedefinisanim doživljavanjem stvarnosti kao prijatno i neprijatno. Takvo doživljavanje se zasniva na dominirajućoj energiji teže i na primitivnoj energiji osećanja pomoću kojih nastaju prvi oblici poimanja stvarnosti. I takva doživljavanja ostavljaju slike pamćenja u svesti jedinke. Ali to su samo uspomene opažanja i osećaja. Pomoću sećanja na ova opažanja i pomoću tela blaženstva i instinktivnog tela nastaje jedna primitivna duhovna funkcija, koja se još uvek javlja kod mnogih životinja i kod nekih zemaljskih ljudi kao »psihička manifestacija«. No, ovaj oblik psihičke manifestacije odumire razvojem začetaka osećajnog i inteligentnog tela jedinke koja joj daju osnovu za prijemčivost kosmičke vidovitosti. U okviru primitivne psihičke zone rađa se religioznost biča koja zajedno sa »božjom sugestijom« čini osnovni faktor razvoja sve do zona ispred predvorja velikog rođenja, u kojima jedinke počinju da usvajaju osnovna intelektualna znanja ili nauku. Pomoću ovih znanja biče ulazi polako u novu jasnu svetlost dana. Polako korak po korak napušta mračan svet slutnji, verovanja i dogmi, i postepeno prelazi u svetao i otvoren svet znanja. Današnja zemaljska nauka predstavlja periferiju takvog sveta.

1 4 4

dominirati u svesti jedinke. / sve dok duhovna tela ne budu nosioci njene svesti, jedinka će se identifikovati sa svojim fizičkim tetom i smatrati da sve njene funkcije pripadaju tom telu. A u stvari, sve funkcije svesti su međusobne reakcije osnovnih kosmičkih energija izazvane duhovnim telima jedinke.

Najtemeljitije telo zemaljskog čoveka je, dakle, njegovo fizičko telo. Pomoću mozga i nervnog sistema ovo telo je povezano sa duhovnim telima, koja se kod zemaljskog čoveka nalaze u stanju začetka i pomoću kojih se ispoljavaju njegove duhovne funkcije.

224. S obzirom da su sve duhovne funkcije »električne« prirode one mogu funkcionisati samo u »sistemu provodnika« ili prijemno-predajnih »antena«. Jedan takav sistem je mozak i nervni sistem jedinke. Pošto je građen delimično od fizičkih, a delimično od duhovnih energija taj sistem može menjati stepen finoće svojih vibracija i na taj način uspostavljati kontakt sa odgovarajućim vibracijama fizičkih ili duhovnih energija ili talasnih dužina. To znači da jedinka pomoću svog moždanog i nervnog sistema može osetiti reakciju međusobnog uticaja između svoje telesne kombinacije i osnovnih energija, što je neophodan uslov za njenu manifestaciju i poimanje života. Može se reći da ova reakcija izaziva »elektromagnetske« talase koji prolaze kroz mozak i nen'ni sistem. Sve dok prolaze kroz fizičke delove toga sistema jedinka registruje ove talase samo kao opažaj prijatnog i neprijatnog. Zemaljski čovek ne može svesno pratiti svoja opažanja ili ove elektromagnetske talase dalje od mozga i nervnog sistema, jer kad prođu kroz fizički deo toga sistema, talasi dobijaju duhovnu finoću i tada se mogu opažati samo pomoću duhovnih tela. Međutim, duhovna tela zemaljskog čoveka se nalaze na stadijumu razvoja na kojem se nalazilo njegovo fizičko telo pre nego što je dobilo fizička čula - čulo vida i čulo sluha, na primer. Zato on ne može izvan fizičkog dela svog moždanog i nervnog sistema da oseti reakcije ili elektromagnetske talase kao realna fizička opažanja. Ali, elektromagnetski talasi nastavljaju i dalje kao »nefizički« i onda ih mogu opažati samo jedinke čija su duhovna tela razvijena u odgovarajućoj meri da reaguju na takve talase. No, pomoću tih tela ovi talasi se ne opažaju kao fizička, već kao »duhovna opažanja«, što je u stvari istovetno sa »mislima« ili »mentalnom klimom«. To znači da moždani i nen'ni sistem predstavlja »kapiju« prema duhovnom svetu. U meri u kojoj su duhovna tela zemaljskog čoveka još nerazvijena, u toj meri je on žrtva zablude da je »kapija«, tj. njegov moždani i nervni sistem nosilac njegovih duhovnih funkcija. On ne može, dakle, još uvek biti svestan svojih duhovnih tela, tj. činjeničnog stanja. Ova se zabluda još više pojačava time što se u toj »kapiji« duhovnog sveta nalaze mali specijalni otvori za razne vrste elektromagnetskih talasa, što znači da u moždanom i nervnom sistemu postoje posebni centri ili kompleksi za razne duhovne funkcije. Zemaljski čovek će, dakle, biti žrtva iluzije da su ti specijalni cenui ili kompleksi uzroci funkcija, dok su to u stvari

145

samo specijalni organi podešeni za fizički prijem i emitovanje odgovarajućih talasa ili vibracija duhovnih energija. I kao što antena nije uzročnik muzike ili predavanja koje prima za nju priključen radio aparat, već je to samo centrala za prijem električnih oblika muzike i predavanja koji se prenose dalje do dnigih centrala u kojima se pretvaraju u svoj prvobitni oblik, tako ni moždani i nenmi sistem nije uzročnik neke vidljive manifestacije toga sistema, već je samo sistem prijemnika i odašiljača za elektromag­netske talase koji izazivaju reakcije između telesne kombinacije jedinke i osnovnih energija. I kao što je prijem ili odašiljanje preko radio aparata otežano ukoliko postoji greška u delovima ili u opremi, tako je otežano prenošenje reakcija preko moždanog i neivnog sistema ukoliko postoji greška ili oštećenje centara ili kompleksa toga sistema. Takve greške u svesti jedinke prepoznajemo danas pod nazivima: nervno oboljenje, retardiranost i oduzetost.

225. Dakle, svest razvijenih životinja i zemaljskog čoveka je fizičke i duhovne prirode. Ranije smo rekli da je biljka samo podsvest instinktivnog bića i da pomoću nje biće razvija svojstva koja će mu omogućiti da njegova podsvest postane dnevna svest, čime se postiže prelaz iz biljnog u životinjsko carstvo. Sada smo rekli da su misaone funkcije i duhovna tela zemaljskog čoveka njegova podsvest. Pretvaranjem podsvesti u dnevnu svest zemaljski čovek prelazi iz životinjskog u carstvo pravog čoveka.

Kad se ovde još u uvodu dotičemo te materije, činimo to samo sa jednom namerom: da čitaocu ili tražiocu istine damo meru kojom može izmeriti kapacitet ili domen zemaljskih, odnosno fizičkih znanja. Jer, bez takvog poznavanja, bez mogućnosti da zna gde zemaljska nauka zaista predstavlja autoritet , a gde ne, i bez poznavanja potrebnih osobina koje omogućuju naučniku da sagleda večne realitete, odnosno večnu istinu, čitalac ili tražilac istine može lako postati žrtva zablude da sve što nije dostupno uvidu sadašnje fizičke nauke, sve što se nalazi izvan njenog domena je samo fantazija ili iluzija. Jedinka sa takvim zabludama je potpuno bez duhovne podloge i zato nema nikakvih uslova da svoj interes usmeri ka životu izvan fizičkog sveta. Da bismo ovu važnu istinu učinili još očiglednijom, pre nego što pređemo na sažeti pregled ovoga poglavlja u tekstu objašnjenja simbola, daćemo mali pregled osnove na kojoj počivaju znanja ili nauka zemaljskog čovečanstva.

226. Prema svemu što smo u ovom poglavlju razmatrali, funkcije fizičkog organizma su u stanju da jedinki obezbeđe, ne znanja, već samo opažaje, što će reći oblik svesti koja vlada u prvim zonama životinjskog carstva. Zemaljski čovek se razlikuje od bića ovih zona po tome što on osim što može da opaža, može i da stiče znanja. Ako se prvi oblik svesti može tretirati kao fizički, ovaj drugi se mora označiti kao duhovni. S obzirom da se duhovna tela zemaljskog čoveka nalaze u stanju začetka

146

i zbog toga još uvek predstavljaju podsvest, tako i znanja koja zemaljski čovek može da usvoji predstavljaju samo začetak. Pošlo je fizičko telo nosilac dnevne svesti zemaljskog čoveka, a u njemu smeštena fizička čula omogućuju fizičke opažaje: vid, sluh, miris, ukus i čulo opšteg utiska, ovi opažaji predstavljaju osnovni preduslov prve duhovne funkcije jedinke, tj. stvaranja znanja. Prva znanja su, dakle, o fizičkom ili materijalnom svetu. Ali, s obzirom da je prema kosmičkim analizama materijalni svet samo embrionalno začeće opšteg postojanja, znanje, naime nauka zemaljskog čovečan­stva, obuhvata samo periferiju duhovnog sveta. No, pošto se nalazi u stalnom razvoju, nauka zemaljskog čovečanstva neće ostati na tome, već će jednoga dana obuhvatati ne samo periferiju, već i sam duhovni centar, odnosno sve sfere postojanja.

227. Ako posmatramo razvoj od primitivnog do civilizovanog zemaljskog čoveka, vidimo da se nauka razvija u pravcu duhovnosti. Vidimo da se čovek sve više koristi finijim materijalnim silama. Preko snage vetra, vode i vodene pare stigao je do elektriciteta. Pronalaskom snage elektriciteta nauka je zakoračila na duhovno polje, jer je elektricitet, prema kasnijim analizama, početna duhovna energija, iako se još uvek nalazi u sferi energije teže. Iz ove duhovne zone energije teže zemaljski čovek je otkrio još finije sile. Te sile je nazvao »zracima« ili »talasima«. Pomoću ovog duhovnog ili električnog oblika energije teže on doseže mnogo dalje, time što je dobio takvu slobodu, da utiče direktno na mozak. A kada ova energija struji kroz mozak, javlja se ranije opisana mentalna klima koja uslovljava princip ubistva, životinj­ske tendencije i sve što nazivamo »zlom«. No, što se više meša sa osnovnim energijama sledećih sfera postojanja, tj. energijama osećanja i inteligencije, energija teže postaje sve manje dostupna za fizička čula. Naučnik je sada prinuđen da se služi tehničkim aparatima mikroskopom i teleskopom koji produžuju fizička čula zemaljskog čoveka. Međutim, nivou na kojem se nauka danas nalazi, ni ovi aparati nisu više dovoljni i dalja posmatranja ne mogu više da budu fizički opažaji, već »proračuni«, koji spadaju u duhovne funkcije, ili duhovne opažaje. Ako jedinka ima materijalne dokaze za sve detalje svojih proračuna onda su rezultati takvih proračuna duhovne činjenice. No, ovde na granici fizičkih opažaja, jedinka sve teže nalazi fizičke dokaze za sve detalje svog istraživanja, jer su mnogi detalji nedostupni za fizička čula. Za to naučnik mora, na osnovu detalja koji su još uvek dostupni za njegovo materijalno opažanje, da zameni pretpostavkama detalje koji nisu dostupni fizičkom opažanju. U takvim slučajevima rezultati proračunavanju više nisu činjenice, već »teorije«. Dakle, nauka ovde polako menja karakter: od proučavanja čisto praktičnih fizičkih činjenica počinje sve više da predstavlja fizičke teorije. Uzrok što pojedini detalji postaju nedostupni za fizičke opažaje leži u tome što su ti detalji duhovne prirode. To znači da su pomešani sa velikom količinom duhovnih energija osećanja i inteligencije i da stoga daleko premašuju snage još nedovoljno razvijenih duhovnih tela istraživača. Tek kad duhovna

1 4 7

tela naučnika budu dovoljno razvijena nauka će ponovo da predstavlja činjenice. Samo te činjenice, naravno, neće ni tada biti fizičke, već duhovne. Dakle, duhovna tela se moraju razviti tako da predstavljaju skladnu smešu duhovnih energija osećanja i inteligencije, što je u stvari »energija ljubavi«, jer se i duhovni detalji sastoje od energije ljubavi, kao što se fizički detalji uglavnom sastoje od skladne smeše energije teže i energije osećanja koje čine »fizičku energiju«. To znači da kao što telo teže i telo osećanja moraju razviti određeni međusoban harmoničan odnos da bi jedinki obezbedili sposobnost fizičkog opažanja, tako moraju i osećajno i inteligentno telo jedinke da razviju određenu međusobnu harmoniju da bi jedinki obezbedili sposobnost opažanja energije ljubavi, što je u stvari savršeno duhovno opažanje.

228. Pred savremenim naučnim istraživačem zemaljskog čovečanstva počinju da se postavljaju izvanredno veliki moralni zahtevi za visoku kulturu njegove svesti, pošto se nalazi na granici između fizičkog i duhovnog sveta, tako da često može videti fizički objekat svoga istraživanja samo pomoću specijalnih aparata za posmatranje, a nedostatak čisto fizičkih dokaza mora zamenjivati pretpostavkama. On mora posedovati svest bez duševnih smetnji i unutrašnjih borbi. Mora biti oslobođen svih niskih prohteva, tendencija, poroka itd., jer u protivnom će ovi realiteti negativno uticati na njegovu koncentraciju i time smanjiti njegove mogućnosti da dođe do savršenih naučnih rezultata. A pošto se u pogledu nauke i istraživanja nalazi ispred širokih narodnih masa, drugi ljudi ne mogu često proveravati njegove rezultate. Zato se od naučnog istraživača traži u prvom redu ljubav prema istini, toliko velika da on ni u kom slučaju ne srne dozvoliti da na osnovu manjih ili većih nepouzdanih detalja njegovi naučni rezultati koriste sopstvenom prestižu i da na taj način dovodi mase u zabludu. U tom pogledu je sasvim svejedno koliko je dugo neko studirao i koliko je ispita položio. U eri nauke i istraživanja, u koju zemaljski ljudi tek ulaze, naučnik ne može imati uspeha ukoliko nema »uravnoteženu« svest, tj. svest u kojoj nema lova na slavu, vlast i bogatstvo - svest u kojoj su sve snuge koncenmsane samo na jednu jedinu st\'ar: na istinu. Jer, ukoliko naučniku nedostaju ove kvalifikacije on ne može biti pošten, i zato njegovi rezultati neće biti istina - već neistina, neće biti nauka - već nenaučnost.

229. Sve dok se u naučnom istraživanju naučnik može oslanjati samo na sopstvena fizička čula i na pomenute tehničke aparate, tamo gde čula ne dosežu, on može u tom dometu obavljati realna fizička posmatranja i utvrđivati činjenice, može igrati značajnu ulogu i postati slavan i bez solidne moralne osnove. Ovde se ne postavljaju ni izbliza tako veliki zahtevi za moć koncentracije pošto je predmet istraživanja dostupan naučniku pomoću njegovih fizičkih čula i aparata, odnosno pomoćnih sredstava. A nabavka i posedovanje fizičkih čula i tehničkih aparata uopšte ne zavisi od moralne osnove. I jedan nemoralan naučnik može koristiti mikroskop i

148

svoja fizička čula isto kao i moralan. Sasvim je drugačije, međutim, sa naučnim istraživanjem na području gde fizička čula i veštačka pomagala nisu dovoljna i gde se posmatranje oslanja samo na duhovna svojstva naučnika. Tamo gde takva svojstva nisu dovoljna, on ih ne može ni u kom slučaju zameniti aparatima ili drugim pomoćnim sredstvima. Ovde sve zavisi isključivo od savršenstva njegova duhovna tela i njegove koncentracije. Moć koncentracije, kako smo već rekli, zavisi isključivo od apsolutne ravnoteže svesti, a ravnoteža svesti se može uspostaviti samo ako je svest potpuno oslobođena svih niskih prohteva i tendencija. Ovde se ponovo vraćamo večnim recima: »Blago onima koji imaju čisto srce, jer će Boga videli«. Dakle, nauka zemaljskog čovečanstva je sada na putu da ude u zonu razvoja u kojoj njeni predstavnici mogu imati uspeha isključivo na moralnoj osnovi.

230. Nauka zemaljskog čovečanstva počinje, dakle, da prelazi na duhovni plan, što će reći da predmet njenog izučavanja postaje tzv. »misaoni ili duhovni život«. Autoritet na tom proučavanju jedinka može postati zavisno od područja misaone klime i duhovnog života koje je sama prešla i savladala. Jedinka kod koje još uvek vladaju niske tendencije ne može postati autoritet u odnosu na jedinku koja je već odavno savladala takve tendencije. Sve dok je neka osoba alkoholičar ona ne može biti stručnjak u pokretu trezvenjaka. S obzirom da je zona u koju nauka ulazi zona ljubavi, bića koja nisu uspela da značajnije razviju ljubav ne mogu ovde postati istaknuti autoriteti, bez obzira na to koliko velikim fizičkim znanjima i umenjima raspolažu. Naravno da se fizičko znanje ne srne potcenjivati. Naprotiv, to je veliki i važan faktor bez kojeg duhovna nauka, odnosno »nauka ljubavi« ne bi mogla procvetati niti uroditi plodom. Fizička nauka vodi čovečanstvo do ljubavne zone. Čovečanstvo je uz pomoć fizičke nauke moglo da razvije svoje sposobnosti kojima ide u susret višem obliku svesti.

231. Niko ne može na materijalnom planu nastaviti večito da vrši naučna istraživa­nja. To, naravno, ne znači da je materijalni plan ograničen i da bi jedinka u svom istraživanju došla do te granice. Naprotiv, materijalni plan je na svom području bezgraničan. Kao što su i ostale sfere postojanja na svojim područjima i materijalni plan je beskonačan, što će reći da može nastaviti da ispoljava nove detalje kroz čitavu večnost, pogotovu što znamo da se nalazi u neprekidnom procesu promena. Svakog hiljaditog dela sekunda rađaju se milioni novih detalja. Zato naučnik ne bi nikada bio gotov sa svojim proučavanjem materije, kada se nešto drugo ne bi dešavalo. Pošto osnovu za materijalno istraživanje predstavlja, kao što već znamo, višak inteligencije u odnosu na osećanja, to znači da se istraživanje zasniva na energiji teže i energiji inteligencije koje su povezane primitivnom energijom osećanja, a to znači da je posto­janje fizičkih nauka uslovljeno još neuspostavljenom, tj. nerazvijenom ravnotežom svesti jedinke. Zbog toga nauka pokazuje odgovarajući nesklad koji se ispoljava time što je

149

fizička nauka »hladna«, tj. »bezosečajna«. Zbog svoje primitivne osećajnosti jedinka ne može da u većoj meri opaža ili shvata detalje energije osećanja, pa zbog toga nije u stanju ni da stiče znanja o osećajnom planu. Zbog toga su njena znanja jednostrana i materijalistička. Zbog toga se upotrebljavaju u službi mračnog morala ili principa ubijanja za gradnju sredstava za ubijanje i sakaćenje. Upotrebljavaju se za rat, za osvaja­nje vlasti itd. Materijalistička nauka je, dakle, u velikoj meri izraz životinjske svesti razvijene do genijalnosti. Dakle, sve životinjske tendencije ne postižu procvat ili vrhunac razvoja kod bića koja obično zovemo »životinjama«, nego tek kasnije kod zemaljskog čoveka. I to je sasvim prirodno. Kada je životinja postala prijemčiva za više duhovne energije, u ovom slučaju energiju inteligencije, prvo što je morala učiniti bilo je, naravno, da tu višu energiju upotrebi za zadovoljavanje svojih životinjskih prohteva, tj. u službi svoje životinjske svesti. Pomoću te energije brzo je postala nadmoćna nad ostalim životinjama, koje još nisu u stanju da koriste tu energiju. Nadmoćnost je proširila područje upotrebe životinjskih tendencija i principa »ubijanja« i ovom biću dala ime »čovek«. To ime biće je dobilo na osnovu svojih nadmoćnosti koje zavise od »energije inteligencije«, koja je u stvari čovečna ili viša duhovna energija. No, s obzirom da ovo biće još ni iz daleka nije doraslo sferi postojanja u kojoj vladaju ove duhovne energije, ono predstavlja samo embrionalni začetak pravog ili stvarnog čoveka, a to je stadijum razvoja na kojem se nalazi zemaljski čovek. Da bi životinja mogla postati pravi čovek ona mora svoje životinjske tendencije najpre da uzdigne do najviših visina, da ih razvije do genijalnosti i da ih iživi. Tek posle ove kulminacije počinje pravo preobražavanje životinje u čoveka.

232. Stvarajući mnogo patnji ubijanjem, ratovima, sakaćenjima i bezobzirnim iskorišćavanjem drugih biča svojim grubim egoizmom koje zemaljski čovek ispoljava na osnovu svoje nadmoćnosti, kako prema bićima sopslvene vrste tako i prema običnim životinjama, on seje setvu čije će plodove, prema večnim kosmičkim zakonima sa kojima ćemo se upoznati kasnije u knjizi Livets bog, neizbežno morati da ubira. A pošto se obavezno mora želi ono što se posejalo, dakle, tuga i patnja, jedinka će, pre ili kasnije, u svom sadašnjem ili budućem životu, morati da prođe kroz stanje patnji koje je sama posejala. No, s obzirom da bol i patnja razvijaju i oplemenjuju osećajnost to jedinki omogućuje da opaža i da prima energiju osećanja. A pošto energija osećanja, usklađena sa energijom inteligencije postaje prava »ljubav«, a ljubav je ispoljavanje nesebičnosti, duhovne topline itd., razvijajući svoje ljubavne sposobnosti jedinka počinje polako da seje drugačiju vrstu semena, čije će plodove takode morati da ubira. Ti plodovi više nisu bol i patnja, već su to osobine i tendencije pravog čoveka koje dovode jedinku do velikog rođenja, cime prelazi u objašnjenu stvarnost postojanja. Razvojem ljubavi degenerišu, dakle, životinjske osobine i biče postaje sve više degenerisana životinja, sve više postaje čovek. Različiti stepeni ovoga preobražava nj a ispoljavaju se kao razne vrste

150

karaktera zemaljskih ljudi. Čim jedinka razvije svoju osećajnost i bude u stanju da opaža energiju osećanja, ona počinje da stiče novu vrstu iskustava, tj. iskustva kakva bczosećajna osoba nije u stanju da prima. Kada su ova osećajna znanja u skladu sa inteligentnim znanjima nastaju, kako smo već objasnili »znanja ljubavi«, a to je u stvari »mudrost«. Istovremeno se kod jedinke razvijaju intuitivne sposobnosti i kosmička vidovitost. To znači da se nauka zemaljskog čovečanstva pretvara u »ljubavnu nauku« u meri u kojoj se osećajni standard naučnih radnika približava carstvu pravog čoveka. No, ukoliko se nauka približava tom carstvu, toliko se više uzdiže iznad fizičkog plana i postaje nedostupna za bića kod kojih se nisu razvile osećajne i ljubavne sposobnosti. Sve teže se mogu dokazivati naučna iskustva i činjenice bićima čija je mogućnost opažanja ograničena samo na fizičkom planu, pa čak i u slučajevima kada su takva bića »naučnici« sadašnjeg opšteg standarda. Vidimo, dakle, da na putu ka većem znanju i višem obliku svesti ne možemo izbeći oplemenjivanje stanja naše svesti i duhovnog života. A bez većeg znanja i višeg oblika svesti ne možemo doći do večne istine ili do sveopšte vizije božje.

233. Najeminentniji predstavnici nauke zemaljskog čovečanstva stigli su do zone odakle se počinje uviđati da // fizičkom svetu uopšte ne postoji »čvrsta tačka oslonca«, već da je sve kretanje i da svako opažanje ili doživljavanje u stvari predstavlja samo različite oblike doživljavanja tog kretanja. S obzirom da svi materijalni realiteti, tj. sve što je stvoreno je istovetno sa kretanjem, a pošto je kretanje u stvari menjanje, sve stvorene stvari su, dakle, podređene večitom menjanju. Utisak koji na posmatrača ostavlja neka stvar je samo privremena karika ili nijansa u kretanju, odnosno promenama kojima je ta stvar izložena. U sledećem trenutku je ta stvar već pretrpela promene. Te promene mogu biti velike ili male, pa čak toliko male da su mikroskopske ili fizičkim čulima neprimetne, ali to ne znači da se promene ne dešavaju. Ništa što je stvoreno nije isto danas kao što je bilo juče, a još manje kao što je bilo prekjuče. I što se više vraćamo u prošlost razlike između sadašnjeg i predašnjeg oblika stvari su sve veće. Taj proces menjanja se nastavlja tako da će se današnje stanje i izgled razlikovati od stanja i izgleda dotične stvari u budućnosti. S obzirom da sposobnost shvatanja zavisi od organa, koji takode predstavljaju kombinaciju raznih energija ili kretanja, a to znači da su podložni promenama, jedinka nije u stanju da istu stvar shvati dva puta na isti način, jer su organi opažanja u međuvremenu pretrpeli promene koje moraju uticati na poslednje doživljavanje jedinke, koje zbog toga mora obavezno pokazati odgovarajuće razlike u poredenju sa prethodnim doživljavanjem te iste stvari. Ako su promene možda mikroskopske prirode i zbog toga nedostupne fizičkom opažanju ili posmatranju jedinke, u principu to ne menja ništa. Za okultnu, odnosno kosmičku vidovitost takva promena je nepobitna činjenica.

151

234. Ako i jedinka i njeni organi jesu kretanje, odnosno vibracije, i ako su predmeti koje jedinka treba da shvati svojim čulima takode kretanje, kako je onda uopšte moguće shvatiti stvarnu sliku sveta? Sve što se da shvatiti jeste opažanje kretanja u odnosu na drugo kretanje. Naša sopstvena opažanja su, dakle, samo opažanje razlike između našeg sopstvenog kretanja i kretanja naše okoline. Prema tome, slika sveta koju stvaramo na osnovu toga doživljavanja uopšte nije neka stvarna slika sveta, tj. ona nikako ne može biti »čvrsta tačka oslonca« stvarnosti, odnosno svemira. Ako prihvatimo da je »tačka oslonca« odnos između našeg sopstvenog kretanja i kretanja okoline, onda živimo u iluzijama. Živimo na osnovu »istine« koja nestaje, na osnovu »istine« koja je takode kretanje, tj. menjanje.

235. Ako sedimo u železničkom vagonu nekog voza koji se kreće napred, a paralelno sa njim kreće se drugi voz u istom pravcu, ali malo brže, činiće nam se da se naš voz kreće u suprotnom pravcu, pod uslovom da svoj pogled koncentrišemo na onaj drugi voz. Ako oba voza idu istom brzinom i kolosek drugog voza počinje da se odvaja, tako da se rastojanje između njega i našeg voza stalno povećava, dobičemo utisak kretanja pod pravim uglom. Ako se onaj drugi kolosek uzdiže,-dobićemo utisak da tonemo vodoravno, a suprotan utisak ćemo dobiti ako se drugi kolosek spušta. Sve to, naravno, pod uslovom da svoj pogled koncentrišemo na drugi voz koji ide paralelno sa našim. Ovde smo dali primere četiri različitih kretanja koja nisu stvarne činjenice. Činjenica je da se mi nismo kretali ni unazad, ni na stranu, ni naviše ni naniže, već jedino napred. Ovi utisci iluzornih kretanja su u stvari bili rezultat odnosa između kretanja našeg voza i kretanja onog drugog voza. Taj problem možemo razviti dalje. Pretpostavimo da se vozimo vozom koji se kreće prema zapadu brzinom 100 kilometara na sat. Istovremeno se zemljina kugla okreće mnogostruko većom brzinom prema istoku, lako da naše putovanje vozom prema zapadu, u stvari, nije prema zapadu, već prema istoku. A pošto zemljina kugla nije čvrsta tačka oslonca, već se nalazi u sunčevom sistemu, a ovaj sistem se opet nalazi u sazvežđu Mlečni put, koje se opet nalazi u nekom još većem sistemu itd., i svi se ti sistemi kreću sve većim i većim bizinama prema svim sh-anama sveta, naše shvatanje o putovanju prema zapadu uopšte nije izraz činjeničnog slanja, već rezultat odnosa između dva nama poznata kreta­nja. Stigli smo, dakle, do zone svesti gde ne postoji stvarni istok ili stvarni zapad, jug ili sever. No, s obzirom da takva zona ne može biti fizička, jer se doživljava u mislima, a takav oblik doživljavanja je duhovni, onda mora i pomenuta zona da bude duhovne prirode. Ovde smo došli do granice fizičkog sveta i stojimo na samom pragu duhovnog sveta. I kao što smo u navedenom primeru videli da je voz koji je išao paralelno sa našim neutralisao naše shvatanje o kretanju u kojem smo se zaista nalazili i dočarao nam sve pravce kretanja i napred i nazad i gore i dole, koji su u stvari bili iluzorni, isto su tako svi naši fizički, odnosno materijalni utisci ili doživljavanja rezultat odnosa

1 5 2

između svih vrsta kretanja u našoj okolini. Sve je, dakle, iluzija u odnosu na naše apsolutno postojanje isto kao što je bio iluzoran utieaj paralelnog voza na naš utisak o stvarnom kretanju, koje je isto tako iluzorno u odnosu na velika kretanja sunčevog sistema u kojem se nalazimo itd. Svaki materijalni utisak ili jizičko shvatanje i manife­stacija, pa čak i čitav materijalni svet i sazvežđa mogu se neutralisati do stanja koje se može označili kao »ništa«. Ali ako se svi ti realiteti shvate kao »ništa«, onda je to »ništa« granica fizičkog sveta ili prostora, jer gde nešto prestaje, gde prelazi u »ništa«, tamo je njegova granica. Ali kad smo došli do granične zone svih materijalnih detalja ili do zone gde prestaje prostor, došli smo istovremeno i do granice vremena, jer vreme je samo izraz trajanja materijalnih stvari. Kad stvari nestanu, ne postoji ni vreme, tj. trajanje. Ako smo došli do granice prostora i vremena, onda smo, valjda stigli tamo gde i život prestaje? Da, to bi zaista bilo tačno kada bismo doživljavali samo fizičkim telom, tj. kada bismo imali samo fizičko opažanje, što je u stvari utieaj fizičkih detalja na naša fizička čula. Tada bi »smrt« bila stvarna činjenica, jer se ovde svi fizički detalji javljaju kao »ništa«, što znači da ne postoje. A ako ne postoje, onda ni fizičko telo niti njegove reakcije ne mogu postojati. I naš bi se identitet ovde pretvorio u jedno apsolutno »ništa«. Ali, to je, na sreću, suprotno činjeničnom stanju, jer ipak postoji »nešto« što doživljava to »ništa«. Činjenica je, dakle, da u zoni u kojoj se fizički realiteti javljaju kao »ništa«, postoji »nešto« koje može uvek da »doživljava«. Ovo »ništa« ne znači, dakle, prestanak života, već znači samo prestanak života u fizičkom svetu. To znači granično područje doživljavanja fizičkim telom.

236. Postoji, dakle, granica upotrebe fizičkog tela. Što se više približavamo toj granici oscćamo da se detalji fizičke stvarnosti sve više gube i postaju »ništa«. Razlog je smanjena mogućnost upotrebe fizičkog tela. Uzrok tome je, kao što smo rekli, što se sve više približavamo krajnjoj granici fizičkog sveta i nalazimo se na pragu jednog drugog sveta, drugim recima jednog drugačijeg oblika postojanja. Pošto to postojanje nije fizičko, mora se označiti kao duhovno. Duhovno postojanje ili duhovna stvarnost doživljava se u sasvim drugačijem stanju ili u drugoj dimenziji shvatanja nego šio je Jizička i može se doživljavati jedino duhovnim telima. Fizičko telo je građeno isključivo kao oruđe za koncentraciju svesti koja se sastoji od prostora i vremena i ono je sasvim neupotrebljivo za oblike svesti čije se dimenzije prostiru izvan prostora i vremena. Kao što je telo ribe građeno za život u vodi, a telo ptice prilagođeno za život i vazduhu, fizičko telo je građeno za život u prostoru i vremenu. I kao što je granica kretanja ribe voda, tako su prostor i vreme granica za svestan život bića koje može opažati jedino fizičkim telom.

237. Tamo gde prestaju prostor i vreme, prestaje i mogućnost opažanja fizičkim telom. No, ovaj prestanak vremena i prostora ne može se računati kao kraj fizičkog ili

153

materijalnog sveta merenog kilometrima ili drugim fizičkim merama. Naprotiv, tim putem se ne može nikada stići do neke granice, jer takva granica ne postoji. Moglo bi se kroz čitavu večnost meriti, kilometar za kilometrom, nebeska tela jedno za drugim, sazvežđe za sazveždem i nikada se ne bi stiglo do kraja. Fizički ili materijalni svet ili sfera nema uopšte granica u tom smislu. Granica fizičkog sveta počinje tamo gde ne možemo svoje fizičko Jelo poneti sa sobom. Kad neka jedinka ne može fizički doći na izvesno nebesko telo, ne može ga ni doživeti fizički kao što može doživeti nebesko telo na kojem se nalazi. Ona može možda videti drugo nebesko telo samo kao jednu malu zvezdu. Dalja shvatanja o tom nebeskom telu moraju se izgrađivati duhovnim putem. Taj duhovni put na svom početnom primitivnom stadijumu sastoji se od onog što smo ranije okarakterisali kao »misaoni svet«. Misaonim putem jedinka može stvoriti sebi predstavu o dotičnom nebeskom telu. Koliko će te predstave biti prave i u skladu sa stvarnim činjenicama zavisi, dakle, od savršenosti duhovnog tela dotične jedinke. Videli smo da se misaoni život kod zemaljskog čovečanstva razvio u »nauku« i da je nauka početak doživljavanja kosmičkog sveta. To znači da uvek kad zemaljski čovek ne može da doživljava fizički, on nastavlja doživljavanje u misaonom ili duhovnom stanju. Dakle, kraj fizičkog sveta nije u rastojanju, nije negde na nekom drugom mestu, već je u jednom drugom stanju. Fizičko stanje se može polučiti iz jednog drugog stanja. A kad stanje nije fizičko neminovno mora biti duhovno. Ovde ponovo dobijamo dokaz da, pored toga što je fizičko, zemaljski čovek je na osnovu svog mentalnog života i duhovno biće. Prvi savršeni rezultati njegovog mentalnog ili duhovnog života jeste potpuno shvatanje granice prostora i vremena.

238. No, život ide dalje. Pošto je jedinka stigla do granice fizičkog ili materijal­nog postojanja i shvatila da u njemu zaista nema stvarnih, čvrstih realiteta, ona se počinje držati i oslanjati na ncfizičke realitete, i njena znanja ili nauka počinju sve više da bivaju »filozofija«. Filozof ja je, dakle, početak duhovne nauke. No, pre nego što postane mudrost ili duhovna nauka, traži se od ljudi koji se njome bave da im duhovna tela budu razvijena do savršenstva kako bi neftzičke realitete kojima se bave mogli shvatiti ne samo kao gole misli, predstave ili teorije, već kao stvarne činjenice. Takvo savršenstvo duhovna tela postižu onda kad njihova mogućnost dostigne opažanje energije ljubavi. Kad duhovno telo jedinke postigne takav standard, jedinka prolazi kroz »veliko rođenje«, i kosmičko doživljavanje ili proces mišljenja »odozgo« postaju dominantni. Jedinka biva obavljena razjašnjenom stvarnošću postojanja. Tada fizički svet za jedinku postaje završen stadijum, i njena se doživljavanja zasnivaju polazeći, ne više od kretanja, već od stvarne »tačke oslonca«. To znači da se njeno shvatanje života zasniva na večnim realitetima i stoga postaje izraz apsolutnog facita života, što je u stvari »večna istina«. Dok je ranije doživljavala promenljivi facit, sada jedinka doživljava nepromenlji-vi facit. Da bi smo ovo razumeli moramo se podsetiti da sve dok jedinka smatra da

154

su materijalnu kretanja, tj. materijalni realiteti ili fizički detalji stvarnost i »čvrsta tačka oslonca«, dotle ona živi u iluzijama. Kada vidi kuću, drvo, planinu, stenu, zvezdu itd. i veruje da svaki od tih realiteta predstavlja tačka oslonca, jednu stvarnu analizu ili krajnji facit, to samo znači da ona još uvek živi u fizičkom svetu. To znači da ona ne može sagledati iza ovih pomenutih pojava i zapaziti da su te pojave u sh'ari samo određeni oblici vibracija ili kretanja i da mera kojom jedinka to uporeduje jesu samo njene sopstvene vibracije. Prema tome, jedinka ne shvata da su ti, naizgled stvarni realiteti, samo rezultat kontrasta između njenih sopstvenih kretanja i vibracija i kretanja i vibracija okoline i da se mera kojom ona meri neprestano menja. To važi i za njen pojam boga. Sve dok jedinka zamišlja boga u obliku slike, kuo biće koje sedi na zlatnom prestolu i upravlja svemirom, dotle će ona biti žrtva iluzije. Ona se moli jednom promenljivom, umesto nepromenljivom facitu. Takav pojam boga je karakterističan za materijalni realitet, za stvorenu ili zamišljenu sliku, koja nema ničeg zajedničkog sa stvarnom, kosmičkom i nepromenljivom definicijom Boga. Takva slika je nastala isključivo kao rezultat odnosa između određenih vibracija i vibracija poklonika i menja se u meri u kojoj se menjaju ova svojstva. I što joj se više pridaju jedne karakterne osobine, a oduzimaju druge, oblači se u tzv. »dobre« osobine, a otklanjaju tzv. »loše«, tim više ovakav pojam boga postaje veštačka tvorevina. Takav bog postaje, dakle, samo zbir izabranih vibracija. A zbir izabranih vibracija ne može biti pravedna Hi zadovoljavajuća definicija živog bića. Prema tome takav bog nije živo biće, nije Bog nego idol. No, ovde moramo odmah da ukažemo da je idol u stvari početno znanje o pravom Bogu. To je pojam Boga u embrionalnom začeću. Jedinka koja može da shvata ili opaža pojam Boga u takvom stanju nema razloga da se zbog toga uznemirava, jer je stanje začeća uvek početak pravog stanja. Pomoću ovakvog shvatanja boga u stanju začeća ona će biti dovedena do stvarnog pojma Boga, do pravog i živog Boga.

239. No, kao što je jedinki nemoguće da shvati stvarnog Boga u privremenom ili ovozemaljskom facitu, ona ne može shvatiti ni sopstvenu stvarnu ili kosmičku analizu sve dok može opažati samo kretanje u odnosu na drugo kretanje. Ako jedinka smatra sebe »smrtnim bićem«, tj. bićem koje je jednom počelo i jednom će prestati da postoji, ona posmatra samo kretanje u odnosu na drugo kretanje i tako dobija privremeni facit umesto večnog facitu. Ponovo je žrt\>a iluzije, jer posmatra kretanje kao »tačku oslonca« U ovom slučaju je iluzorna »tačka oslonca« istovetna sa njenim sadašnjim lokalnim fizičkim životom. Taj život predstavlja samo skup kretanja ili promena. Kao što jedinka ne može temeljito i stvarno doživeti Boga u privremenom ili ovozemaljskom facitu, ona ne može doživeti ni sebe samu u takvom facitu. Sve dok jedinka shvata kretanje kao stvarnost, ona poznaje samo nestvarnost. Sve dok kretanje smatra »točkom oslonca«, ona ne poznaje stvarnu »tačku oslonca«. No, jedinka je

155

prinuđena da živi u takvoj stvarnosti sve dok može da opaža samo kretanja, tj. sve dok može da opaža samo u fizičkom svetu, odnosno u prostoru i vremenu.

240. U prostoru i vremenu ne postoji apsolutna stvarnost, nikakva apsolutna tačka oslonca, nikakvi večni realiteti. Sve je samo kretanje, sve je menjanje, sve je stvaranje, što znači manifestacija. A Šta je onda »tačka oslonca« u stvarnosti? To su realiteti koji stvaraju i doživljavaju manifestacije, realiteti koji doživljavaju ova kretanja. Ti realiteti ne mogu biti kretanje, jer jedno kretanje ne može doživljavati drugo kretanje. A pošto nisu kretanje, oni se ne nalaze u svetu ili zoni kretanja, tj. nalaze se izvan vremena i prostora. A s obzirom da su vreme i prostor st\>oreni realiteti ovi drugi gore pomenuti realiteti će biti uzdignuti iznad vremena i prostora, što u ovom slučaju znači da su to tvorci vremena i prostora. Pošto jedno kretanje, kao što smo rekli, ne može da shvati ili doživi drugo kretanje, to su onda »beživotne« stvari. A pošto ovi pomenuti realiteti doživljavaju kretanje, mogu se označiti kao »živi«. A »žive« stvari u svetu su »živa bića«. Ziva bića su, dakle, »čvrste tačke oslonca« i ona su uzrok kretanju.

241. »Živo biće« je okruženo velikim količinama koncentrisanog kretanja, odnosno vibracija u vidu telesne kombinacije, ali to nije onaj stvarno »živi« deo živog bića. S obzirom da »živi« deo živog bića nije kretanje, on se nalazi izvan prostora i vremena i jedinke koje još uvek opažaju samo kretanje ne mogu da shvate taj deo živog bića. Shvatanje takve jedinke o živim bićima potpuno zavisi od kretanja ili vibracija koje jedinka vidi i koje dolaze od drugih bića. Zlato jedinka shvata ova kretanja, tj. telesne kombinacije kao »živi« deo bića. To što ona shvata je, dakle, samo manifestacija živog bića, a ne uzrok te manifestacije, tj. samo živo biće. Zato jedinka, iako sama nije toga svesna, živi u iluziji da manifestacija može doživeti manifestaciju ili da kretanje može doživljavati drugo kretanje.

242. Sama ta činjenica da neko ili nešto doživljava kretanje najbolji je dokaz da »živi« deo bića postoji. Ali pošto je činjenica da kretanje ne može doživljavati drugo kretanje dokaz je da to što doživljava kretanje ne može biti kretanje. S obzirom da taj realitet nije kretanje, on ostaje večno nepromenljiv. To znači da smo ovde našli »nešto« što je večni realitet, stvarnu »tačku oslonca«. Shvatiti ovu »tačku oslonca« znači shvati­ti svoj sopstveni apsolutni identitet »večnog živog bića«. Ovde ne mislimo, naravno, na teoretsko shvatanje, već na lično doživljavanje jedinke. Teoretsko shvatanje nije isto Što i praktično doživljavanje. Ako smo pročitali knjigu o nekoj zemlji ne znači da smo i bili tamo. Praktično doživljavanje besmrtnosti predstavlja, dakle, prvi deo velikog rođenja.

156

243. Kad je jedinka već stekla sposobnost da shvata realnu »tačku oslonca« u postojanju ona je dobila meni kojom može meriti sve vrste kretanja. Za to njeno doživljavanje neće više biti »shvatanje jednog kretanja u odnosu na dntga kretanja«, već »shvatanje kretanja u odnosu na realne tačke oslonca«. A kada se kretanje meri ili shvata sa realne »tačke oslonca«, dobija se »čvrst« ili realan facit, tj. apsolutna analiza dotičnog kretanja. Zato što je to apsolutna analiza ona se razlikuje od relativnog facita ili nestvarne analize koja nastaje merenjem istog kretanja sa stanovišta nekog drugog kretanja. Ako bismo polazeći sa stanovišta kretanja koje prema tzv. fizičkoj tački oslonca iznosi 20 kilometara na čas, merili drugo kretanje u istom pravcu od 16 kilometara na čas, dobili bismo rezultat od 4 kilometra na čas. / kao što ovaj rezultat ne može biti izraz stvarne brzine ovoga kretanja, ne može ni bilo koji drugi facit biti izraz stvarne prirode nekog kretanja, ukoliko nije donet sa realne tačke čvrstog oslonca. A s obzirom da u fizičkom svetu ne postoje tačke čvrstog oslonca, ne može ni prvi facit od 20 kilometara na čas biti apsolutni facit. Realni facit možemo utvrditi tek pošto pronađemo stvarnu »tačku oslonca« dotičnog kretanja. Ali, pošto se tačka oslonca ne nalazi na fizičkom planu, već izvan njegovih granica, znači da prvo moramo preći granice fizičkog plana. A pošto se sva fizička kretanja na toj granici pretvaraju u »ništa« zato što se ovde ne mogu opažati fizičkim čulima, kretanje se više ne doživljava kao kretanje, već kao »ideja«, tj. »numera«. A s obzirom da »numera« može da postoji samo u vezi sa živim bićem ili na osnovu živog bića, jasno proizilazi da su živa bića te »tačke oslonca« pomoću kojih se mere sva kretanja, a »numere« tih bića su apsolutni facit svake vrste kretanja. Ne postoje, dakle, nikakvi apsolutni faciti kretanja kao brzine, već postoje isključivo kao numere i ciljevi.

244. Cilj ne može postojati na fizičkom planu, jer je cilj »želja za manifestacijom«, a to je duhovni realitet. Na fizičkom planu može postojati samo kretanje kao sredstvo za postizanje cilja. Zato na fizičkom planu ne može postojati apsolutni facit. Svi fizički faciti su kretanja ili vibracije, koja se opažaju ili mere polazeći od drugih kretanja sa zadatkom da služe nekim ciljevima. Pomoću začetaka svojih duhovnih tela zemaljski ljudi već počinju na izvesnim područjima da shvataju »stvarne facite« iza svih kretanja. To područje obuhvata, međutim, samo zone sopstvene vrste bića, a čim se suoči sa kretanjem ili vibracijama čiji su uzrok nepoznata vrsta bića nailazi na periferiju ili granicu. I što se ta bića nalaze dalje od nivoa razvoja zemaljskog čoveka, teže mu je da shvati realne facite njihovih kretanja i mora se zadovoljiti »relativnim« facitima, naime proračunavanjem kretanja, polazeći od svog sopstvenog kretanja. Deo svesti jedinke koji je u stanju da shvata apsolutne facite ili numere raznih kretanja je njena rastuća duhovna dnevna svest, dok onaj drugi deo iste te svesti koji shvata samo kretanja, ali ne i ciljeve, jeste njena fizička dnevna svest i početna duhovna podsvest.

157

Zemaljski čovek je, dakle, u stanju da u velikoj meri shvata ciljeve kretanja, odnosno manifestacije bića svoje sopstvene vrste, Međutim nije u stanju da shvati ciljeve svih velikih kretanja koja nazivamo kosmičkim silama, kretanje planeta, prirodne sile, sudbinu jedinke itd. Ovde se jedinka mora zadovoljiti relativnim facitima, jer njena duhovna tela još uvek nemaju dovoljno razvijenu moć zapažanja na duhovnom planu da bi mogla shvatiti »ciljeve« ovih kretanja i njihove uzroke, tj. »tačke oslonca«. Posle velikog rođenja jedinka može shvatiti »tačke oslonca« i doživljavati isključivo apsolutne facite. Doživljavanjem apsolutnih facita njen Bog prestaje da bude idol, prestaje da bude kretanje shvaćeno kao »tačka oslonca«, nije više »mrtva« stvar koja se shvata kao »živa«. Zivi pravi Bog se javlja u vidu svih »tačaka oslonca« i »pokretnih tački«, u vidu čitavog svemira, u vidu svega živog i »neživog«. S obzirom da bliži opis ovog doživljavanja moramo ostaviti za specijalno poglavlje kasnije u knjizi Livets bog, ovde hoću samo da napomenem da takvim doživljavanjem Boga u stvari počinje da se ostvaruje sfera ljubavi ili »carstvo pravog čoveka« koje je prožeto svetlošću iz »božjeg sveta« i »carstva blaženstva«. Takvim doživljavanjem jedinka postaje svesna identiteta živih bića kao »sinova božjih«. I svaki doživljaj će posle toga za jedinku biti doživljaj prisustva Boga i njegovog glasa. Svaka vrsta opažanja, zvuk, boja, ili vibracija, svaki oblik doživljavanja života postaje izraz ovog sveobuhvatnog živog bića. Sa tom »čvrstom tačkom oslonca« u svom bivstvovanju jedinka počinje da shvata »stvarni život«. Tu životinja postaje čovek, sin božji se vraća Ocu.

Simbol broj 5

P U T K A S V E T L O S T I

245. Već smo dovoljno proučili oblike i način bivstvovanja zemaljskog čoveka da smo se mogli uveriti da je njegovo sadašnje bivstvovanje samo temeljno priprema za viši oblik doživljavanja života, embrionalni začetak jednog novog carstva. Videli smo da je zemaljski čovek istovremeno »životinja u degeneraciji« i »čovek u nastajanju«. On je degenerisana životinja na osnovu tendencija u svojoj svesti koje služe »principu ubijanja«. Sve takve tendencije, bez obzira u kom obliku se ispoljavaju, čine tzv. »zlo«. Međutim, sve tendencije njegove svesti koje služe »životnom principu«, tj. »stvarnoj ljubavi« i zbog toga spadaju u tzv. »dobro«, čine da se on postepeno razvija od životinjskog oblika svesti ka mnogo uzvišenijem i finijem, ljudskom stanju svesti. Kultura, vlast i pravni sistem guše i potiskuju životinjske tendencije u čemu im pomažu patnja i teškoće koje takve tendencije same stvaraju tako da se one gube iz mentaliteta jedinke, a religija, prosvećivanje, nauka i nesebičnost, tj. čista ljubav stimulišu i razvijaju ljudske tendencije. S obzirom da zemaljski čovek napušta mračni i ulazi u svetli oblik postojanja, njegovo celokupno postojanje na zemlji se može tretirati kao »put ka svetlosti«, si svi događaji i doživljaji kojima je izložen na zemlji mogu se tretirati kao uvod u stvaran život, u kosmički oblik postojanja, u zajednički život sa apsolutnim Bogom.

Sada ćemo simbolom broj 5 dati čitaocu, odnosno tražiocu istine šematski i sažet pregled međusobnih odnosa i mesta najvažnijih velikih realiteta na putu ka svetlosti.

246. Sva bića se razvijaju od prostog ka savršenijem stanju i to je prikazano na simbolu velikom vodoravnom figurom u obliku poredanih čunjeva. Ova figura je podeljena vertikalnim linijama i svako polje između linija predstavlja jedno živo biće. Ova polja su nacrtana tako da se s leva na desno postepeno povećavaju što predstavlja razvoj bića od nižih ka višim oblicima postojanja. Krajnje desno vidimo odsek u kojem je donji deo polja obojen indigo bojom. Taj odsek predstavlja živa bića koja su činioci energija, odnosno oblika manifestacije koje zemaljski ljudi nazivaju »elemenat« ili »materija«, i čine to što mi nazivamo »mineralno carstvo«. Zatim se nastavlja drugi odsek čiji je donji deo čunjeva obojen crvenom bojom. On označava živa bića koja su činioci energija, tj. oblika manifestacija poznatih kao »biljno Carstvo«. Zemaljski čovek još uvek nije u stanju da u većoj meri shvati činioce mineralnih energija kao živa bića, ali zato sve više postaje svestan da bića biljke predstavljaju život. U ovom poglavlju smo videli da ovaj na fizičkom planu vidljivi deo biljke u stvari predstavlja samo »podsvest«, odnosno začetak fizičkog tela, dok se njena

159

»dnevna svest« nalazi na duhovnom planu, čiji je nosilac »instinktivno telo«, odnosno telo sastavljeno od pive osnovne energije u razvojnoj spirali, »energije instinkta«. Zbog toga se biljno carstvo zove još i »instinktivno carstvo«. No, kada podsvest instinktivnog bića, tj. za fizičko čulo vida zemaljskog čoveka vidljivo telo biljke, razvojem postane sposobno da bude nosilac dnevne svesti, tada se to biće javlja kao »životinja« i predstavlja novu sferu postojanja, odnosno novo carstvo. To carstvo, koje je u stvari »životinjsko carstvo« prikazano je na simbolu deonicom čiji je donji deo čunjeva obojen narandžastom bojom. Dok biće biljke zbog nedovršenog stanja svog fizičkog tela nije u stanju da svesno doživljava fizički utieaj kao činjenicu, već samo kao »prijatno« ili »neprijatno naslućivanje«, dotle prva bića životinjskog carstva počinju da doživljavaju ove uticaje kao činjenicu, naravno, samo kao »nedefinisane prijatne ili neprijatne do­življaje«, jer im osnovna fizička čula još uvek nisu razvijena. Međutim, razvijenija bića životinjskog carstva mogu, zahvaljujući svojim fizičkim čulima vida, ukusa, mirisa i sluha, da doživljavaju osećaje prijatnog i neprijatnog u deftnisanom obliku, tj. u obliku »vizuelnih«, »mirisnih«, »ukusnih«, i »zvučnih slika«.

S obzirom da je u životinjskom carstvu »princip ubijanja« osnovni životni uslov, tj. meso i krv bića služi kao hrana drugim bićima, to izaziva najteža osećanja straha i užasa. Tako ovaj grubi oblik postojanja budi kod životinje prve primitivne duhovne tendencije u obliku jačanja težnje za obezbedenjem ili spasenjem od propasti, zbog toga što su druga bića u stalnoj potrazi za njenim mesom i njenom krvlju. Prva slaba pojava takvih tendencija javlja se, kao što smo rekli, u obliku očajnog uzvika straha, što predstavlja prve oblike molitve za spas nekakvom proviđenju. Vremenom biće postaje svesno ovih duhovnih tendencija i kod životinje se javlja religiozni princip. Ali, s obzirom da je ovaj religiozni princip piva »ljudska osobina«, takva životinja više nije prava životinja, već svojim početnim tendencijama, tj. religioznim principom ona predstavlja prelazno biće između životinje i čoveka. U tom prelaznom biću prepoznajemo, dakle, zemaljskog čoveka. Kao što je rečeno, ovo biće je životinja po svojim još neprevladanim životinjskim tendencijama, odnosno zbog svoje zavisnosti od principa ubijanja, a istovremeno je i čovek po svojim religioznim tendencijama koje će vremenom potpuno da potisnu njegove tendencije ubijanja. Na simbolu je belom uspravnom crtom označeno mesto pojave zemaljskog čoveka. Desno od te crte nalazi se, dakle, razvojna zona zemaljskog čoveka, a razvojno područje bića koja obično nazivamo životinjama označeno je čunjevima koji se nalaze između biljnog carstva i bele crte.

247. Odmah iza vertikalne bele linije u gornjem delu simbola vidimo belu zvezdicu od koje se pruža jedan žuti zrak u desno. Ta zvezdica i zrak predstavljaju rastuću religioznost i pobožnost zemaljskog čoveka. Širenje ovog zraka znači da se religiozni princip razvija od slabog i primitivnog početka, preko sujeverja i sugerisanih

160

predstava dok ne postane osnovni životni faktor pomoću kojeg čovek postiže veliko rođenje, odnosno stalnu duhovnu dnevnu svest. Na simbolu jc veliko rođenje prikazano zvezdom na kraju žutog zraka, a dva jaka bela zraka koji polaze od te zvezde predstavljaju »objašnjenu stvarnost«, odnosno »kosmičku svest« koja prolazi kroz sve. Dakle, desno od vertikalne bele linije životinja se razvija kroz stadijum koji poznajemo kao »zemaljski čovek«. Međutim, prvi ili najprimitivniji oblici tog roda su odavno izumrli i ne postoje na zemlji. Zbog toga nedostaje u kontinuitetu razvoja karika između najprimitivnijih stadij uma zemaljskog čoveka i običnih životinja. To znači da jedinke ne mogu ovaj prelomi stadijum doživljavati na zemlji, već se, prema kasnijim analizama, ovaj stadijum razvoja vrši na drugim planetarna. Od bele vertikalne linije pa sve do u visini narandžaste zvezde ispod čunjeva razvoj jedinki se vrši pomoću »božje sugestije«, naime bez znanja, uglavnom pomoću verovanja. No, vremenom, kad biće u svom razvoju stigne do zvezde, ono postaje neprijemčivo za sugestiju, što znači da prelazi u stanje kada ne može verovati u nešto što ne zna. Naime, biće je steklo sposobnost da shvata »znanje«, pošto u ovom periodu razvoja počinje da deluje njegovo telo inteligencije. Pod uticajem ovoga tela, kao što smo rekli, nastaje »nauka«. Zato ova zvezda predstavlja takode i današnju zemaljsku nauku. S obzirom da zemaljska nauka još uvek deluje odvojeno od tela osećanja, funkcija inteligencije je potpuno dominirajuća u njoj, zato je ta nauka materijalističke prirode, tj. može jedino da proučava fizičko područje, odnosno ona područja koja su dostupna fizičkim čulima, eventualno pojačanim optičkim aparatima ili pomoćnim sredstvima. Zato zemaljski naučnici mogu proučavati u prvom redu bića svoje sopstvene vrste, odnosno druge zemaljske ljude, zatim životinje, biljke kao i najgrublje elemente materije, minerale, zrake i vibracije. I ni je granica sadašnjih naučnih istraživanja, pošto zemaljski naučnik ovde nailazi na granicu fizičkog sveta i dalje proučavanje zahteva drugačiju dimenziju shvatanja, naime dimenziju koja se zasniva na podjednako razvijenim i usklađenim telima inteligencije i osećanja. Običan naučnik može, dakle, svojim proučavanjem da vidi samo prošli razvoj, tj. može da vidi samo realitete koji se u razvoju nalaze iza njega. Na simbolu je to prikazano zelenim zrakom koji polazi od zvezde. Taj zrak je usmeren preko životinjskog i biljnog sve do mineralnog carstva. Ovo fizičko proučavanje može, dakle, dati samo materijalna, odnosno fizička znanja. No, bića čija osećajna tela još uvek nisu dovoljno razvijena preživljavaju svoje poslednje oblike patnji, time se razvija osećajno telo i postiže skladan odnos i suradnju sa funkcijama tela inteligencije, čime se postiže sposobnost ljubavi. (Kao što već znamo, ovde se ne misli na sposobnost zaljubljivanja ili sposobnost parenja.) Razvojem ljubavi osećajna iskustva naučnika počinju da utiču na njegova istraživanja i tako od nauke postaje »filozofija«. To je na simbolu označeno zeleno- žutim zrakom okrenutim napred. S obzirom da su inteligencija i osećanja u ovoj zoni nepotpuni, tj. nedovoljno razvijeni, sva bića su prinuđena da u ovom prolaznom periodu nedostatak znanja

161

popunjavaju pretpostavkama ili teorijama. Što se jedinka više približava zoni velikog rođenja njene pretpostavke i teorije će biti tačnije i bliže stvarnosti. Tako filozofija predstavlja u stvari početak prave duhovne nauke. Ona postepeno stvara takav skladan odnos između osećajnog i inteligentnog tela jedinke i to omogućuje početak razvoja tela intuicije. Na osnovu toga tela razvijaju se kosmička svojstva jedinke i veliko rođenje dolazi. Posle ovoga jedinka više nije životinja, već pravi »čovek« i u stanju je da velike kosmičke realitete shvata kao realne činjenice, i dobiju vizuelni uvid u »zlatne kopije«, odnosno vidi detalje pamćenja u večnoj panorami. Ova vrsta bića je na simbolu prikazana vertikalnim poljima čiji je donji deo obojen žutom bojom. No, ovim smo napustili područje sadašnjeg razvoja zemljine kugle i nalazimo se u sferi razvoja, odnosno u carstvu koje nije od ovoga sveta. To je simbolično prikazano dvema narandžastim linijama koje polaze od slike zemljine kugle i označavaju sadašnji kosmički položaj zemljine kugle u odnosu na sferu postojanja. Na simbolu su sfere postojanja obeležene različitim bojama. To znači da na simbolu broj 5 vidimo četiri sfere postojanja i to su s leva na desno: mineralno carstvo (indigo), biljno carstvo (crveno), životinjsko carstvo (narandžasto) i ljudsko carstvo (žuto). Na simbolu se vidi da se ljudsko carstvo, odnosno bića koja su označena žutim čunjevima nalaze izvan polja oivičenog ovim dvema narandžastim linijama koje označavaju čitav horizont zemljine kugle. Takode se vidi da se veliko rođenje po pravilu može doživeti tek van zemljine kugle, što će reći u svetovima koji su u razvoju otišli dalje od Zemlje.

248. To znači da zemaljski ljudi na zemlji mogu doživeti samo prve slabe simptome ili stadijume koji prethode velikom rođenju. To , međutim, ne znači da se veliko rođenje ne može ponavljati na zemlji. Naime, spasitelji ili bića koja su u prethodnim životima u višim svetovima prošli kroz veliko rođenje u njegovom osnovnom obliku i koji su rođeni na ovoj planeti sa misijom da stvaraju kulturu, mogu ponovo u potpunosti doživeti veliko rođenje. Ovo ponavljanje se dešava oko tridesete godine starosti, tj. pri ulasku u fizičko doba zrelosti njihovog vanrednog zemaljskog života. To znači da ta bića ovde u svom zemaljskom životu mogu, u meri u kojoj konstihicija njihovog zemaljskog tela može to izdržati, ponovo da dozive osnovni oblik velikog rođenja i na taj način se jave u svom zemaljskom obliku sa svojom, za zemaljske ljude neshvatljivom i neprimetnom, nadzemaljskom i objašnjenom stvarnošću. Upravo po toj nevidljivoj osobini spasitelj ili mesija se u osnovi razlikuje od zemaljskih ljudi. No, ovde smo se upustili u materiju koja će tek kasnije biti rasvetljena u knjizi Livets bog.

To znači da ljudi koji vremenom postanu dovoljno čisti i zreli da prime osnovno doživljavanje velikog rođenja, to ne mogu doživeti na Zemlji, već isključivo u svetovima koji su otišli dalje u svom razvoju. Naime, kad neki zemaljski čovek kroz nekoliko svojih života doživi dovoljan broj prethodnih simptoma velikog rođenja postane zreo za temeljito doživljavanje, on se više ne rada na Zemlji, već na nekoj

1 6 2

drugoj planeti na kojoj je veliko rođenje normalna pojava. Kroz tri hiljade godina zemaljski razvoj će stići toliko daleko da će se veliko rođenje moći temeljno doživeti i na Zemlji čime će carstvo pravog čoveka nastati i na ovom području horizonta. Izraženo jezikom simbola do toga vremena zemaljska kugla će stići do zvezde kojom je označeno veliko rođenje, odnosno počeće da savlađuje područje sa čunjevima koji u svom donjem delu imaju žutu boju.

249. Ako posmatramo vertikalna polja, vidimo da su podeljena na tri dela. Ta tri dela izražavaju tri principa od kojih se sastoji živo biće. Mi smo se već u šestoj glavi dotakli dva od ta tri principa, naime »telemi sastav« i »tačka oslonca«. Donje polje je izraz za telesni sastav ili kretanje, a gornje belo polje predstavlja »tačku oslonca« toga kretanja, tj. »nešto živo« što manifestuje i doživljava kretanje. Srednje polje predstavlja »božji stvaralački princip«. Sva tri ova principa: »božje nešto«, »božji st\'aralački princip« i »telesni sastavi«, odnosno »to što je st\-oreno« rasvetliće se u kasnijim analizama pod oznakama »X 1«, »X 2« i »X 3«.

250. Na maloj slici u levom donjem uglu simbola prikazana je jedna od vertikalnih figura. Ona simbolično predstavlja analizu trojnog principa živoga bića. Pored figure vidimo dva trougla od kojih je jedan okružen sjajnim oreolom. Ovaj zadnji predstavlja kosmičkog, odnosno potpunog čoveka, dok trougao bez oreola pred­stavlja zemaljskog čoveka. Od oba trougla pružaju se po dve isprekidane linije. One treba da pokažu u kojoj meri je zemaljski čovek svestan svoje kosmičke, odnosno trojne definicije, a koliko je toga svesno kosmičko biće. Ove isprekidane linije nam pokazuju, dakle, da je zemaljski čovek svestan jedino donjeg dela figure, što znači da je svestan jedino svog telesnog sastava, tj. »X 3«, to znači da je uglavnom svestan svog fizičkog, ali ne i svojih duhovnih tela. Druga dva dela figure, »X 2« i »X 1«, odnosno »božji stvaralački princip« i »božje nešto« zemaljski čovek u najboljem slučaju naslućuje ili je samo teoretski obavešten o njima. Dok kosmički čovek, tj. biće koje je potpuno doživelo veliko rođenje, je iz ličnog iskusn-a svesno sva tri osnovna principa, što je na simbolu prikazano isprekidanim linijama koje polaze od ovog bića.

251. Ovim smo dobili uvid u najvažnije realitete koji sačinjavaju razvojne zone zemaljskih bića. Ove zone zajedno predstavljaju deo svemira, a to znači da je svaki čunj na ovoj figuri u stvari oznaka za jedan deo svemira. Prema tome, možemo odmah zaključili da se svemir sastoji isključivo od »živih bića«. I kao što su ove vertikalne figure trodelne jedinice od kojih se sastoje čunjevi, isto tako su i živa bića trodelne jedinice od kojih se sastoji svemir. Deo svemira koji smo prikazali ovde na simbolu broj 5 sastoji se, dakle, kao što smo rekli, od jedinica koje smo označili kao »ljude« (deo sa žutim poljima), jedinice koje smo označili kao »životinje« (deo sa

163

narandžasto obojenim poljima) gde još uvek pripadaju zemaljski ljudi, zatim jedinice koje smo označili kao »biljke« (deo sa crvenim poljima) i jedinice koje smo označili kao »blažena bića« (deo sa poljima obojenim indigo bojom). Ova poslednja bića se nalaze tako daleko na horizontu fizičkog opažanja da ih zemaljski ljudi ne shvataju ili ne prepo­znaju kao »živa bića«, naročito kad se zna da se fizička manifestacija blaženih bića sa zemaljskog gledišta može shvatiti jedino kao »mineral«, »elemenat« ili »energija«, a nikako kao izraz za živo biće, kao što se shvataju manifestacije bića biljaka i životinja. To, međutim, ne menja činjenicu da i energije koje zovemo »elementima« ili »materijom« imaju živa bića kao činioce, odnosno uzrok, kao što imaju realiteti koje zovemo organizmima ili telima organskih bića. Naime, prema kosmičkim analizama energija ne može postojati sama za sebe, već isključivo u vezi sa živim bićem. Mi već znamo da krajnji facit energije može biti isključivo cilj, a cilj, sa svoje strane, može postojati samo kao proizvod svesti, a svest može biti samo deo živog bića. Živa bića su, dakle, jedinice od kojih se svemir sastoji u svim svojim delovima. A pošto su ove jedinice trodelne mora i svemir da bude trodelan, što se očigledno vidi na simbolu. To znači da pomoću ovoga simbola uviđamo da se svemir u stvari javlja kao jedna sveobuhvatna celina koja ima potpuno istu analizu kao i svako živo biće posebno. Naime, to je 1. »tačka oslonca«, odnosno »nešto živo« koje doživljava energije, odnosno kretanja, 2. »božji stvaralački princip« i 3. »telo«. Dakle svemir predstavlja »celinu« u kojoj X 1, X 2 i X 3 običnih živih bića čine skupni X 1, X 2 i X 3 svemira. A s obzirom da su ova tri X prema kosmičkim analizama osnovni uslov da se »nešto« može javiti kao »živo biće«, ovde počinje da biva jasna činjenica da je svemir sam po sebi »jedino veliko živo biće«. A pošto je to živo biće u stvari čitav svemir, jasno proizilazi da je to »apsolutno jedini i pravi Bog«. S obzirom da su sva ostala živa bića samo jedinice od kojih se sastoji Bog, mi smo ih ovde u knjizi Livets bog nazvali »sinovima božjim«, kao što smo na odgovarajući način nazvali Boga »Ocem«.

Na simbolu broj 5 »sinovi božji« su, dakle, označeni vertikalnim figurama, a »Bog«, odnosno »Otac« označen je čitavim horizontalim nizom figura koje liče na čunjeve. Bela polja u gornjem delu čine »božje nešto«, a ljubičasta polja »božju sft'aralačku moć«, dok razno obojena polja u donjem delu čine »skupni sastav božjeg tela«. Međutim, mora se imati na umu da simbol broj 5 predstavlja samo jedan ograničen deo. Ako hoćemo da stvorimo predstavu o Bogu, moramo zamisliti da je ovaj niz poredanih čunjeva beskrajan. Ova beskonačnost, međutim, čini ukupnu kosmičku celinu, koja se prvi put lično doživljava kao realna činjenica prilikom velikog rođenja. Dakle, ovaj simbol nam na svoj način pokazuje »da u Bogu mi živimo i mičemo se i jesmo« i da »Bog kroz nas živi, miče se i postoji«.

252. Ovde u uvodu ne možemo dublje ulaziti u ovu božju materiju i u ove probleme, pošto ćemo ih kasnije u knjizi Livets bog posebnim simbolima i u

164

posebnim poglavljima iscrpno rasvetliti. Ovde smo dobili pregled razvojne zone zemaljskog čoveka, i prihvatili smo činjenicu da se, i pored sveg mraka, svih patnji i bola, sve bede i siromaštva, sva bića na zemljinoj kugli nalaze na puta prema svetlosti i da će sva bića bez izuzetka sresti večnoga Oca i postati svesna svog večnogpostojanja. Mi smo taj put obradili ovde, u uvodu knjige Livets bog, na takav način, da je tražilac istine dobio u ruke sav materijal, odnosno sva predznanja koja su mu potrebna da proceni sopstvenu duhovnu situaciju kako bi mogao da uskladi svoj mentalni kurs sa raznim detaljima i problemima na tom putu. Da radosno i smelo savlađuje neprebro-đene teškoće i nedostatke, zone mraka i patnji, svoj cilj, božju »svetlost«, odnosno »objašnjeno postojanje«. Zrak svetlosti božjeg impulsa sveta iz knjige Livets bog će mu od sada osvetljavati put prema večnim činjenicama.

I sasvim u skladu sa ovim, kroz sledeća poglavlja predajemo čitaocu, odnosno oz­biljnom tražiocu istine, analize novog impulsa sveta, odnosno božjeg plana sveta izražene u logičnim nizovima međusobno zavisnih misli, čime smo ih učinili dostupnim, ne samo za osećanja, već i za inteligenciju, odnosno razum. Time »večna istina« postaje za svet očigledna, a životni facit, ili rešenje tajne života koje je dato u ovoj knjizi, postaje apsolutna istina time što pokazuje da svi pojmovi, sve predstave i sve činjenice vode jednom izvoru - božjim recima »Sve je veoma dobro«, a govor Života je glas Boga Oca koji je oblikovan u obećanju datom svim živim bićima: »Evo, ja sam sa vama u sve dane, u svim stvarima i svim vremenima, kroz čitavu večnost."

OSNOVNE ENERGIJE SVETA

7. GLAVA

O S N O V N E E N E R G I J E I S F E R E P O S T O J A N J A

253. Sve Što nas okružuje, sve što opažamo, zvuk, boja ili svetlost, ukratko: sve što čini naše doživljavanje života u svojoj krajnjoj analizi je »energija«, odnosno »kretanje«. Kad svojim čulom vida opažamo tečne, čvrste ili gasovite elemente, kada posmatramo divne pejzaže, zlatne oblake, plavo nebo, zemlju i more, kad posmatramo šarene građevine, arhitekturu i umetnost, ili kad se divimo tolikom mnoštvu telesnih kombinacija živih bića koja se međusobno toliko razlikuju, mi to u stvari doživlja­vamo mnoštvo različitih oblika kretanja, odnosno vibracija na čiju međusobnu konstelaciju ili odnos kombinacija reaguju naša čula. Ova reakcija je u stvari realitet koji se kod živih bića javlja kao »doživljavanje«. To znači da je doživljavanje u svojoj kosmičkoj analizi samo kombinacija energija, koja specijalnim načinom kombinovanja izaziva odgovarajuću reakciju čula živoga bića, čime se jedno doživljavanje razlikuje od drugih. Različitim utiscima doživljavanje dobija u bogatstvu detalja i kolorita, koji čine da za živa bića doživljavanje u osnovi bude »Božji blagoslov«.

254. S obzirom da je sve što se može opažati i doživeti vibracija ili kretanje, to znači da je i svemir sa svim svojim bogatstvom detalja samo beskrajni okean raznih kombinacija energije i kretanja, vibracija i talasa od kojih svaka posebno, postepeno kako ih živo biće doživljava, stvaraju nove slike u mentalnoj galeriji koju u svakodnev­nom životu nazivamo »svest«. Celokupna energija sveta se javlja u sedam osnovnih vrsta vibracija, koje, s obzirom na njihovu različitu prirodu razvoja ili prodorne moći, stvaraju uzlaznu skalu razvoja od nižeg ka višem, na kojoj svaka osnovna energija, izuzev sedme, predstavlja jednu stepenicu. Sedma osnovna energija stvara, međutim, »večni plan«, na kojem svaka od šest ostalih energija ima sopstvenu zonu razvoja. Za to je ova sedma energija ovde u knjizi Livets bog dobila ime »matična energija«. Dakle, na večnom planu svaka od šest ostalih energija ima sopstvenu zonu u kojoj svojom posebnom vrstom vibracija, odnosno svojom posebnom prirodom preovladava ili daje svoj pečat stvarnosti, odnosno postojanju. Zbog toga se ove zone u svojoj manifestaciji jako razlikuju među sobom. Ove razlike čine postepeno uzlazni oblik usavršavanja, tako da se svaka pojedina zona, odnosno osnovna energija može simbolično predstaviti kao

1 6 6

prečka na lestvama ili stepenica u stepeništu. Najnižu stepenicu čini osnovna energija koja ima najmanju prodornu moć, a najvišu čini osnovna energija sa najvećom prodornom moći. Ostale energije predstavljaju stepenice ili stupnjeve između njih, već prema svojoj prirodi ili mogućnosti razvoja.

Sada ćemo preći na objašnjavanje tih energija i to redom kojim se javljaju u stvarnosti.

255. Osnovna energija koja je predstavljena najnižom stepenicom čini osnovu svega što se podrazumeva pod pojmom »instinkt«. Zbog toga je i dobila ime »instinktivna energija«. Ova energija ima najslabiju prodornu moć. Zona u kojoj ona čini najveći faktor svesti je najprimitivnija zona, odnosno sfera postojanja. To je »biljno carstvo«. Dakle, u biljnom carstvu je instinkt najveći životni faktor, odnosno osnovna osobina svesti.

256. Osnovna energija predstavljena drugom stepenicom odozdo je energija čija je moć vibracija druga po slabosti. Pošto ova energija leži u osnovi svega što je fizičke prirode može se označiti kao »energija teže«. Ova energija može da prodre kroz instinktivnu energiju. Njena osnovna priroda, kada prolazi kroz mozak živog bića, ispoljava se kao misli, odnosno formacije svesti koje nazivamo »zlo«, odnosno unapređuje princip »ubijanja«. Taj princip predstavlja osnovni životni uslov u sferi postojanja koju poznajemo pod pojmom »životinjsko carstvo«. Energija teže je najveći životni faktor, odnosno osobina svesti u životinjskom carstvu, tj. carstvu u kojem se zemaljski čovek još uvek nalazi.

257. Došli smo do treće osnovne energije koja je simbolično označena trećom stepenicom odozdo. Ova energija je osnova svega što se podrazumeva pod pojmom »osećanje«. Zbog toga je nazvana »energijom osećanja«. Ona prolazi kroz energiju teže i kroz instinktivnu energiju. S obzirom da ova energija po svojoj prirodi ili vrsti vibracija deluje suprotno od energije teže, zonu u kojoj ona vlada karakterišu suprotni životni uslovi od životinjskog carstva. A pošto je ubijanje oduzimanje života, suprotnost tome je davanje života. Davanje života u svojoj najdubljoj analizi je »ljubav«. Prema tome, osnovni životni faktor ili osobina svesti treće zone je istovetan sa principom »Volite jedni druge«. Ovaj princip predstavlja jezgro svih realiteta pomoću kojih se zemaljski čovek sada oslobađa životinjskog carstva. Treća zona postojanja je, dakle, carstvo koje se nalazi iznad životinjskog carstva, isto kao što se ovo nalazi iznad biljnog carstva. No, pošto to carstvo još uvek nije »od ovoga sveta«, tj. ne postoji na zemlji u punom razvoju kao biljno i životinjsko carstvo, već samo u svom embrionalnom stanju, odnosno sa svojim početnim tendencijama, razumljivo je da za, u duhovnom smislu još uvek primitivnog, zemaljskog čoveka to liči na carsh'o fantazije

1 6 7

/'//' na utopiju. Upravo prvi početni uticaji toga carstva leže u osnovi svega što se ovde na zemlji podrazumeva pod pojmovima »religija« i »pobožnost«. U hrišćanstvu je to carstvo poznato kao »Carstvo nebesko«, »Božje carstvo« i slično.

Osnovna energija toga carstva diriguje sve veće udaljavanje zemaljskog čoveka od običnih životinja i ona je učinila da se on već sada, još dok u svom razvoju nije napustio životinjsko carstvo, nazove imenom »čovek«. Taj pojam je, dakle, izraz za oblik postojanja u trećoj zoni i ta zona je prema njemu dobila naziv »carsfro čoveka«.

Ovde se mora imati na umu da zemaljski čovek još uvek nije završen čovek i da pravi čovek još uvek ne postoji na Zemlji, već samo kao prelazno biće između životinjskog carstva i carstva čoveka. On će postati završen čovek tek kad u svom razvoju stigne dotle da više nema potrebe da se javlja u telu životinjskog carstva, to jest da živi u telu »sisara«.

258. Došli smo do osnovne energije koju simbolično predstavlja četvrta stepenica. Ona može da prodre kroz tri prethodne energije i leži u osnovi svega što se u stvarnosti postojanja podrazumeva kao »inteligencija«. Za to je i dobila ime »energija inteligencije«. Pošto ona razvija sposobnost analiziranja i mišljenja kod živih bića, zona u kojoj ona dostiže kulminaciju razvoja odlikuje se »najvećom mudrošću«. Mudrost je osnovni životni faktor, odnosno osnovna odlika svesti u ovoj zoni. Zato je ta zona nazvana »carstvo mudrosti«.

259. Peta stepenica simbolično prikazuje osnovnu energiju sveta koja je osnov svega što se podrazumeva pod pojmom »intuicija« i zato je dobila ime »energija intuicije«. Ova energija prodire kroz sve do sad nabrojane energije. S obzirom da se sve što na svetu postoji sastoji od tih energija, za prodornu moć intuicije nema prepreke. Ona se po svojoj kosmičkoj prirodi može upoređiti sa zracima koji prolaze kroz sve. Kada se kod jedinke razviju čula kojima može da opaža pomoću ovih zraka, odnosno pomoću energije intuicije, jedinka će nesmetano moći da vidi sve misterije. Osim što će moći da vidi Boga, večne realitete i zakone svemira, koji će za nju odmah postati lični doživljaj, jedinka će postepeno, kao osnovne detalje svoga svakodnevnog doživljavanja života, videli zone drugih svetova, sisteme planeta i drugačije oblike postojanja. Isto­vremeno će svojim vrhunskim znanjima stvarati i obrađivati ideje za kulturu novih svetova, novih razvojnih puteva i novih stvaralačkih metoda. Takva sposobnost opažanja javlja se u knjizi Livets bog pod pojmom »kosmička svest«. Pomoću takve svesti živo biće sagledava stvarnost postojanja u najsavršenijem obliku i njegov uvid posluje kao i božji, i može se izraziti jedino recima: »Sve je veoma dobro«. Videli stvarnost na taj način znači videli stvarnost sa »Božjeg stanovišta«. Doživljavati stvarnost pomoću kosmičke svesti, znači živeti zajedno sa Bogom. A pošto je to osnovni faktor svesti u

168

ovoj zoni u kojoj energija intuicije postiže kulminaciju, ova zona ili ovo carstvo se može nazvati »Božjim svetom«.

260. Ovih pet do sada opisanih osnovnih energija sa zonama u kojima dostižu kulminaciju čine zajedno realitet, koji ovde u knjizi Livets bog nazivamo »spoljnim svetom«. Zadnja, šesta osnovna energija koju simbolično predstavlja šesta stepenica čini u svesti jedinke realitet koji smo već ranije nazvali »unutrašnjim svetom«. Ova energija leži u osnovi svega što se u stvarnosti javlja kao »pamćenje«. Zbog toga je i nazvana »energija pamćenja«. Sve što se podrazumeva pod pojmom »pamćenje«, odnosno sećanje u stvari su detalji područja unutrašnjeg sveta. Da bi mogla opažati ili doživljavati taj svet jedinka se mora služiti nekom energijom, tj. kretanjem. Takav oblik energije ili vibracija jeste šesta osnovna energija. U zoni u kojoj ova energija dostiže kulminaciju osnovno doživljavanje života sastoji se od sećanja na ranija stanja koja je biće doživljavalo kroz neizmerne epohe. Svako biće predstavlja večni realitet, što znači da je uvek postojalo i da će nastaviti da postoji kroz čitavu večnost. Zbog toga ono iza sebe ima bezbroj života. Proučavanje ovog beskrajnog niza života i znanja o tome je u stvari unutrašnji život jedinke. Ovde treba ukazati da je sposobnost zemaljskog čoveka da doživljava svoj unutrašnji svet sasvim primitivna, pošto se nalazi, kao što smo već rekli, tek u drugoj zoni postojanja, a ovi doživljaji o kojima smo govorili temeljno se mogu doživeti tek u šestoj zoni. On se ne može svesno seliti ničega van svog sadašnjeg fizičkog života; ne pamti ni prve godine sadašnjeg života. Nije u stanju da se seti čak ni svih jučerašnjih detalja. Zato zemaljski čovek ne može, kao što to mogu bića koja imaju kosmičku svest, da doživi svoju sopstvenu neuništivost, odnosno besmrtnost. Njegov horizont sadašnjeg zemaljskog života od »rođenja« pa do »groba«, u poredenju sa stvarnim doživljavanjem života, nije veći od horizonta nerođenog deteta u odnosu na horizont ovoga sveta u koji ona svojim rođenjem dolazi.

Pošto je osnovno doživljavanje života u šestoj zoni postojanja sopslveni unutrašnji svet, živa bića u ovoj sferi postojanja su vrlo malo aktivna prema spoljnem svetu, zbog čega nastaje mirovanje čak i u graničnim delovima spoljneg sveta prema unutrašnjem svetu. Ovo prividno stanje mirovanja šeste zone može se pratiti čak i ovde na zemlji, gde se javlja u obliku elemenata koje obično smatramo »beživotnim«, a koji čine »mineralno carstvo«. Ove posledice koje su osnova mineralnog carstva na fizičkom planu nisu izraz opšteg stanja u šestoj zoni. Osnovni oblik manifestacije u ovoj zoni je uglavnom »doživljavanje sećanja« i to se u najrazvijenijem obliku ispoljava kao sreća ili blaženstvo, pa se šesta zona zato može označiti ne samo kao mineralno carstvo - već i kao »carstvo blaženstva«.

261. Ovih šest osnovnih energija sveta obrazuju zajedno sa matičnom energijom svaka svoju zonu postojanja, koje se odlikuju specifičnom prirodom ili specijalnim

stanjem vibracija dotične energije, lako da nastaje šesi različitih sfera postojanja, a time i šest osnovnih oblika doživljavanja života.

Pošto osnovne energije u svom čistom stanju u principu odgovaraju bojama sunčevog spektra i pošto se javljaju istim redom, evo pregleda svih sfera postojanja i osnovnih energija:

1. Energija instinkta 2. Energija teže 3. Energija osećanja 4. Energija inteligencije 5. Energija intuicije 6. Energija pamćenja 7. Matična energija

Biljno carstvo Životinjsko carstvo Carstvo čoveka Carstvo mudrosti Božji svet Carstvo blaženstva Plan večnosti

crvena boja narandžasta boja žuta boja zelena boja plava boja indigo boja ljubičasta boja

Simbol broj 6

V E Č N I B O G I S P O S O B N O S T O P A Ž A N J A Ž I V I H B I Ć A

262. Na simbolu broj 6 dat je pregled prodornosti energija, odnosno njihovih glavnih vrednosti kao materijala za sposobnost opažanja kod živih bića, kao i njihov međusobni odnos i raspored. U donjem levom uglu vidimo formaciju stepenica. Stepenice prikazuju mesto raznih carstava u planu sveta. Crvena stepenica u donjem delu je izraz za vibraciono polje energije instinkta ili doživljavanje života »biljaka«. Ako pođemo uz stepenice nailazimo na polja dejstva ostalih osnovnih energija, naime: životinjsko carstvo, carstvo Čoveka, carstvo mudrosti, božji svet i carstvo blaženstva. Na svakoj stepenici se nalazi po jedan beli trougao. To je simbol za živo biće. Ovaj znak je izabran da u knjizi Livets bog predstavlja živo biče zbog trojne analize živog bića, odnosno »principa trojstva«. Dakle, trougao treba simbolično da kazuje da se stepenice sastoje od živih bića. Dalje primećujemo da od svakog živog bića polaze zraci; oni treba da budu izraz sposobnosti opažanja živih bića. Po boji se vidi koja je od osnovnih energija nosilac sposobnosti opažanja u dotičnom carstvu. Isto tako primećujemo da više energije prodiru kroz niže. Ta okolnost je osnovni faktor koji određuje mesto živih bića na stepenicama.

263. Sposobnost opažanja živih bića ne bi mogla postojati niti se održavati da istovremeno ne postoji objekat opažanja. Takav objekat opažanja javlja se kao sveobuhvatna celina koju nazivamo »svemir«. Sve što shvatimo ili opažamo postoji samo kao detalj ili lokalitet u svemiru. Za to se sva znanja koja smo do sada stekli i koja ćemo ubuduće sticati nalaze u okviru toga svemira. Dakle, sa kojim znanjima živo biće momentalno raspolaže, odnosno sa kojim znanjima dolazi u dodir zavisi od toga koja je osnovna energija nosilac njegove sposobnosti opažanja, odnosno koja osnovna energija uslovljava njegov sadašnji razvoj. Naime, živo biće može da bude svesno samo onih delova svemira kroz koje može da prodre dotična energija. Za to će bića na višim stepenima razvoja biti opremljena daleko širim znanjima od bića na nižim stepenima razvoja, s obzirom da je nosilac sposobnosti opažanja onih prvih osnovna energija sa najvećom prodornom moći, dok je sa ovim drugim suprotno. Ova okolnost čini da bića na višem stupnju razvoja mogu proniknuti u svest bića na nižem stupnju, dok bića na nižem stupnju razvoja ne mogu prozreli svest bića na višem stupnju razvoja.

264. S obzirom da je svaki oblik opažanja uslovljen konstelacijom osnovnih energija, to znači da su energije osnovni faktor svakog opažanja. A pošto se opažanje može vršiti samo orijentacijom ili usmeravanjem sposobnosti opažanja prema svemiru, koji je prema kosmičkoj analizi sveobuhvatno živo biće, istovetno sa »večnim Bogom«,

171

to znači da je svako opažanje u stvari »doživljavanje Boga«. S obzirom da opažanje može postojati isključivo kao kretanje ili energija, a energija je u stvari isto što i osnovne energije, ovo doživljavanje je, dakle, najviša analiza ili večni facit osnovnih energija.

265. Na simbolu desno vidimo veliku figuru u obliku zvezde. Ta figura predstavlja svemir, tj. Boga. U gornjem desnom uglu vidimo trougao. On kazuje, kao što smo rekli, da je svemir živo biće. Okolo je belo polje. To simbolično predstavlja »Božje nešto«. Na simbolu vidimo da se osnovne energije nalaze u okviru toga »nešto«. Možemo ih prepoznati po boji. Prvo vidimo zračenje ljubičaste boje. To je matična energija, odnosno »božji stvaralački princip«. Od njega zrače ostale osnovne energije, svaka svojom bojom i u svojoj zoni. Dalje vidimo da se to stalno ponavlja i uvek redom s kojim smo se upoznali u prethodnom poglavlju. Prema zracima koji polaze od živih bića na stepenicama s leve strane, a koji su izraz sposobnosti opažanja, vidimo da širina kojom živa bića doživljavaju svemir, odnosno Boga zavisi od njihovog odnosa prema svakoj energiji. Tako primećujemo da biča čiji je nosilac sposobnosti opažanja energija instinkta (crvena boja), potpuno vladaju samo tom zonom svemira. Međutim, ako pogledamo energiju osećanja (žuta boja), vidimo da sposobnost opažanja obuhvata ne samo odgovarajuću zonu svemira, već takode obuhvata i dve niže zone: životinjsko i biljno carstvo. Tako se opažanje ili doživljavanje stvarnosti živih bića ispoljava na različite načine, zavisno od osnovne energije koja je nosilac doživljavanja. Što se bića nalaze na višoj stepenici njihovo doživljavanje je potpunije i savršenije.

Ostalo nam je još da napomenemo da realiteti koji su simbolično predstavljeni figurama izvan velike zvezde, u stvarnosti se nalaze unutar zvezde. Ali, da bi se mogao prikazati njihov odnos prema svemiru, bilo je neophodno nacrtati ih izvan figure, koja ovde predstavlja upravo svemir.

Svemir, odnosno večni Bog se u vezi sa osnovnim energijama može u svojoj osnovnoj analizi uporediti sa suncem koje rasipa energiju na sve strane, a živa biča su večno vezana za realitet koji zovemo »Život« raznobojnom simfonijom njegovih zraka.

8. GLAVA

R A Z V O J

266. Kao što je u prethodnom poglavlju rečeno, svaki oblik doživljavanja života je uslovljen osnovnim energijama, koje nisu ništa drugo do vibracije, odnosno kretanja. A pošto kretanje može postojati samo kao menjanje, to znači da će doživljavanje života biti neprestano menjanje, odnosno preobražavanje. Ovo preobra­žavanje se vrši prema večnim zakonima čime dobija permanentnu formu, odnosno večni karakter i zemaljski ljudi ga počinju prepoznavati u pojmu »razvoj«. Razvoj ili ovaj proces preobražavanja opažamo ili shvatamo kao stanje u kojem se od nižih oblika stvaraju savršeniji oblici postojanja. Dokaz da ovaj proces preobražavanja postoji je između ostalog i to što svako živo biće mora priznati da ono nije najsavršenije niti najnesavršenije među živim bićima. Uvek ima lepših, pametnijih i svesnijih bića, isto kao što postoje i manje pametna, manje lepa i primitivnija bića. Ali s obzirom da se sva bića razvijaju od primitivnog stanja ka savršenijem obliku doživljavanja života, ispostavlja se da je momentalna pojava, odnosno stanje manifestacije bića samo usputni stadijum u procesu preobražavanja, koji će biti zamenjen još savršenijim stadijumom i tako dalje kroz čitavu večnost. To znači da u samom postojanju ima bezbroj različitih stadij uma kroz koje sva živa bića moraju proći. Samo što živa bića ne prolaze istovremeno kroz iste stadijume. Za to srećemo velike razlike u savršenstvu raznih bića. Izvesna bića se trenutno nalaze na stadijumima na koje će druga bića doći tek mnogo kasnije, isto kao što postoje bića koja su te stadijume prešla još u davno minulim vremenima. Živa bića se međusobno razlikuju po svom karakteru, po načinu mišljenja ili po svojim postupcima, pa jedna imaju tzv. dobar karakter, druga loš, neka se bića javljaju kao tzv. »kriminulci«, a druga kao »sveci«, ili ako pogledamo stvarnost u malo većoj perspektivi, videčemo da se izvesna biča nalaze u »biljnom carstvu«, druga u »životinjskom carstvu«, a treća opet u »carstvu čoveka«. Sva živa bića nalaze se jedna ispred ili iza drugih u procesu preobražavanja. To znači da će bića koja su danas biljke jednoga dana postati životinje, isto kao što će životinje ovim procesom usavršavanja postati ljudi, a bića sa lošim karakterom, tj. bića koja se u svom sadašnjem životu smatraju »zlim«, jednom će postati »dobra«, kao što će se bića koja sada nisu obdarena u nekom budućem životu isticati svojom intelektualnošču.

267. Čitalac će se možda zapitati zašto se sva bića ne nalaze na istom stepenu razvoja, pošto su sva bića večna pa ne mogu postojali mlada ili starija, već je njihovo vreme postojanja u stvarnosti isto, odnosno jednako večnosti. Na ovo pitanje se može odgovoriti da je egzistencija svih živih bića zaista beskonačna, ali se vreme egzistencije

173

ne ispoljava energijama, pa zbog toga ni preobražavanjem, odnosno razvojem. Dakle, sadašnji izgled živog bića, njegova veličina, obdarenost, savršensrvo ili nesavršenstvo, stepen razvoja i telesna grada ne mogu biti izraz njegove beskonačne, odnosno večne egzistencije, već samo izraz principa koji se zasniva na »X 2« i koji će pod pojmom »princip perspektive« biti potpuno objašnjen u kasnijem odeljku. Ovde možemo reći samo to da kao što perspektiva predstavlja za umetnika uslov za slikanje, tako je ona za živo biće uslov za svaki oblik opažanja. Beskonačnost ili neograničenost je u stvari ravnoteža između vibracija živoga bića i vibracija okoline. Ravnoteža između dve vrste kretanja neutralise kontraste između njih, a kako je kontrast uslov da ova kretanja budu dostupnu opažanju, to znači da je beskonačnost, odnosno svaki oblik neograničenosti u osnovi svoje prirode nedostupna za opažanje. Dakle, granica narušava ravnotežu, odnosno predstavlja kontrast između sopstvenog kretanja živog bića i kretanja okoline i to joj omogućuje da se manifestuje, odnosno da bude dosmpna za opažanje. Zato je svako ogi-aničenje, odnosno svaki oblik manifestacije, bilo da se radi o stvari, veličini ili biću, »prerušena beskonačnost«. To znači da se beskonačna ili večna egzistencija jedinke može doživljavati isključivo u obliku ograničenja i u tom prolaznom stanju ona je u st\>ari »prerušena večnost«. Prema tome, sva živa bića, kako ona tzv. »najmlađa«, (ako i ona tzv. »najstarija«, »najmanja«, kao i »najveća« u apsolutnom značenju imaju podjednaku »starost« i istu veličinu, naime: večnost i beskonačnost. No, starost koja je večnost uopšte nije starost, a beskonačna veličina nije veličina, pošto oba ova realiteta nemaju ni početak ni kraj, njihova osnovna analiza je jednaka »X«. Iz ovoga zaključujemo da živo biće postoji na večnom planu, uzdignuto izvan prostora i vremena, sveto i nedokučivo u svojoj večnoj pojavi.

A što se principa perspektive tiče, to je ono što uočavamo na putu koji se u dugoj pravoj liniji gubi na horizontu. Vidimo da put koji je svuda jednako širok, napr. petnaest metara, postaje sve uži i na horizontu prelazi u jednu tačku. Od horizonta pa do mesta na kojem stojimo mi vidimo sve širine od nule do petnaest metara. Kao što su sve te širine u stvari ista veličina ili jedinica, tako je i svaka druga manifestacija koju posmatramo izraz iste jedinice, ima isti facit, naime »X« ili besko­načnost. Dakle, princip perspektive u svojoj osnovnoj analizi predstavlja ograničenje koje čini beskonačnost, odnosno svemir dostupnim za opažanje i time omogućuje doživljavanje života kao činjenicu.

Dakle, starost živih bića, standard njihovog razvoja, veličina, manifestacija i čitava njihova pojava za našu moć opažanja, u apsolutnom značenju nije izraz starosti i si., već je to isključivo rezultat odnosa perspektive u kosmosu. Dakle, u odnosu na stvarnost, što je u stvari večna egzistencija, tzv. starost svakog živog bića je u stvari uslov koji živom biću omogućuje saznanje o toj egzistenciji.

174

268. Sva živa bića imaju, dakle, večnu egzistenciju, koja se u skladu sa principom perspektive doživljava ili shvata kao proces stalne izgradnje savršenijeg slanja. Upravo zbog razvoja živih bića od nesavršenog ka savršenom stanju opisane sfere postojanja ili carstva su simbolično predstavljena kao stepenice na kojima svako carstvo predstavlja gornji ili donji stepenik, već prema tome da li se po prirodi ili karakteru mogu označiti kao manje ili više savršena.

S obzirom da je svako doživljavanje života u stvari proces menjanja i usavršavanja, sva živa bića se moraju nalaziti u tom procesu, pa tako biće, prema karakteru stanja svoje sadašnje manifestacije, mora da bude izraz, tj. da predstavlja višu ili nižu stepenicu u stepenicama koje su u knjizi Livets bog nazvane »stepenice razvoja«.

269. Običan zemaljski čovek vidi oko sebe mnoštvo različitih živih bića. Tako sreće druge zemaljske ljude slične sebi, zatim životinje kao što su sisari, ptice, ribe, insekti itd. No, koliko god da je ogroman broj živih bića koja su dostupna njegovim materijalnim čulima, čovek ima jako ograničeno opažanje u odnosu na druga živa bića koja ga okružuju. On nije u stanju da ih shvati kao »živa bića«, jer se javljaju u oblicima koji se toliko razlikuju od načina života običnog zemaljskog čoveka, da su mu potrebna sasvim drugačija čula da bi ih mogao doživeti i priznati za »živa bića«. Mnoga od tih bića se nalaze na fizičkom planu i mi smo čak u bliskom dodiru sa njihovim fizičkim telima. Šta više, naš opstanak bi bio nemoguć bez velikog broja takvih bića. Ali s obzirom da se ta bića javljaju u oblicima koji su ili toliko veliki da se običnim fizičkim čulima ne mogu sagledati, ili pak mikroskopski mali pa se nalaze van granica fizički vidljivog i zbog toga izgledaju manje ili više nestvarna za stvorenja koja još uvek mogu opažati samo fizičkim čulima. Da bismo ovo mogli razumeti moramo imati na umu da vibracije ili kretanja, o kojima smo ranije govorili i na koje ćemo se opet vratiti, ne mogu postojali samostalno, već isključivo u vezi sa živim bićima. Dakle, ne samo obične manifestacije koje je lako prepoznati kao živa bića, već svi postojeći oblici kretanja koje svakodnevno srećemo, uključujući kretanja koja tretiramo kao »prirodne sile« imaju kao uzrok, odnosno činioca uvek neko živo biće. Kad na zemlji besne oluje, kad okeani tutnje, kad munja seva i grom kad udara, kad sunce greje, kad se žito talasa, kad vetar šumi i potok žubori, kad se plemena rađaju ili kad izumiru, kad se kulture pojavljuju i kad nestaju itd. za duhovno razvijenog naučnika koji je dobio kosmička čula, sve su to organske funkcije u organizmu jednog živog biča. To znači da se mi u ovom trenutku sa svim svojim doživljavanjem života nalazimo unutar organizma jednog velikog živog bića.

175

270. Najveće živo biće sa kojim dolazimo u dodir jeste sam svemir, koji predstavlja veliki živi organizam i koji služi za manifestaciju odgovarajućeg živog bića. U organizmu tog živog biča žive i kreću se organizmi ili tela svih ostalih živih bića.

Najveći živi organizam posle svemira sa kojim dolazimo u dodir u svom doživljavanju života, je sazvežde sastavljeno od zvezdanih sistema kojem pripada i naš sunčani sistem. U svakodnevnom govoru se to sazvežde zove »Mlečni Put«. U svemiru postoji bezbroj takvih i većih sistema. Postoje čak sistemi koji predstavljaju veličine ili oblike postojanja u kojima su naš sunčani sistem i planete samo atomi i elektroni. Ali pošto takav oblik postojanja nije značajan za objašnjenje materije u knjizi Livets bog, mi se ovde nećemo upuštati u to. Sazvežde Mlečni Put u kojem se mi nalazimo je, dakle, živo biće. To biće, kao i sva druga živa bića, ima organe neophodne za ukupno doživljavanje života. Jedan organ u konstituciji tela toga bića je i naš »Sunčani sistem«. No, s obzirom da jedan organ, kako se to kosmičkim čulima može videti, ne može da postoji ukoliko nije istovremeno i telo nekog živog bića, to znači da je i naš Sunčani sistem živo biće. Prema tome i naša Zemlja je organ Sunčevog sistema, pa se i ona može identifikovati kao živo biće. Sva živa bića koja doživljavaju život u sferi Zemlje javljaju se u svojstvu njenih »organa«. Pa prema tome sva ta biča, bez izuzetka, svako na svoj način, se može tretirati kao »jedinica organa« Zemljinog bića, iako takvo shvatanje nije uobičajeno.

271. Pored sazvežđa, sunčevih sistema i planeta koji spadaju u živa bića ili oblike postojanja, a koje zemaljski čovek još ne može da shvata kao izraze živih bića, postoje još mnoga druga bića čiji identitet »živog« još uvek ne mogu da dokuče primitivna čula zemaljskog čoveka. Tu spadaju svi organi od kojih se sastoji naše telo. Tako su mozak, srce, pluća, jetra itd. svako za sebe živa bića. Zatim imamo ćelije, bakterije, molekule, atome i elektrone itd. koji se za kosmička čula javljaju kao živa bića.

Za bića obdarena kosmičkim darom opažanja su čak i sve samostalne jedinice energije telesne kombinacije, odnosno manifestacije živih bića, bez obzira koliko fantastičan može da izgleda oblik postojanja i način doživljavanja ovih, biće u poredenju sa onim što smo navikli da prihvatamo kao život. Na osnovu ovoga, dakle, nikakva energija ili kretanje sa kojima dolazimo u dodir ne bi mogli postojati ako ne bi bili izraz' živog bića. To znači da celokupno energija sveta predstavlja kombinaciju telesne konstitucije živoga bića. Pošto su ove telesne kombinacije i manifestacije podređene večnom razvoju, odnosno procesu menjanja, znači da upravo one čine stepenice razvoja doličnog procesa. Ovim smo došli do saznanja da sva napred pomenuta bića, kako ona u čijem organizmu mi gledamo svetlost dana, tako i ona koja doživljavaju život unutar našeg organizma, ona koja su nam bliska po krvi i ona koja se nalaze na beskrajnoj udaljenosti, naniže u malom i naviše u velikom, iza nas u mračnoj prošlosti i pred nama u svitanje budućih vremena i koja čine celokupni svemir, sa svojim stadijumima ili

1 7 6

stepenima na kojima se nalaze čine, da nam svemir liči na ogromne stepenice, koje smo nazvali »razvojnim stepenicama«.

272. Počeli smo uviđati, dakle, da je naš oblik života okružen drugim fantastičnim oblicima života i postojanja, bićima u čijim organizmima mi sami predstavljamo organe, kao što naše telo obuhvata druga bića koja su naši organi. Na osnovu ovoga možemo razumeti da se postojanje u svojim najvišim analizama sastoji od organa unutar drugih organa, odnosno bića unutar drugih bića i da sem života ne postoji ništa drugo.

Pošto se svi oblici života koji postoje u svemiru nalaze na istim razvojnim stepenicama i pošto su sva bića podređena istom večnom procesu preobražavanja, odnosno razvoja, i s obzirom na mesto na razvojnim stepenicama koje svako pojedino biće zauzima, što će biti bolje objašnjeno u kasnijim analizama, živa bića predstavljaju neophodne faktore u međusobnom doživljavanju života. Za to je neophodno da tražilac koji teži višim oblicima postojanja dobije pregled svoga mesta i odnosa prema tom večno uzlaznom kretanju i pregled mesta i odnosa bića koja ga okružuju. U sledećim simbolima daćemo pregled realiteta koji su nosioci takvog razvoja, odnosno nosioci večnog hodanja ka svetlosti.

Simbol broj 7

P O R E D A K O S N O V N I H E N E R G I J A S V E T A I L I R A Z V O J N E S T E P E N I C E

273. Na simbolu broj 7 vidi se više formacija stepenica različitih po veličini. Srednji red smo videli i na prethodnom simbolu kao izraz za šest sfera postojanja, odnosno šest carstava. Po boji prepoznajemo osnovne energije koje su u osnovi car­stava i prema kojima su carstva nazvana. Razvoj živih bića od nižih ka višim oblicima postojanja označen je ovim stepenicama, koje su izraz velikih osnovnih stadijuma kroz koje moraju da prođu sva živa bića. Po bojama vidimo da se stepenice, odnosno stadijumi ponavljaju, jer je svaka sedma stepenica iste osnovne energije, odnosno kada se prođu šest zona osnovnih energija stiže se ponovo do iste zone. To znači da ovih šest razvojnih zona: biljno carstvo, životinjsko carstvo, carstvo čoveka itd. svaka zona za sebe je bezgranično velika od nesavršenosti do savršenstva i da uopšte ne postoje granice koliko nesavršeno ili savršeno jedno carstvo može da bude. No, prema večnom zakonu, čije posledice nisu u skladu sa rezultatima prethodnog razmišljanja, na šta ćemo se ponovo vratiti, razvoj bića se ne stimuliše stalno u istom carstvu, jer u tom slučaju bića bi zauvek ostala u carstvu u kojem se momentalno nalaze. Bića u životinjskom carstvu bi zauvek ostala životinje, ljudi bi zauvek ostali ljudi, kao što bi biljke i minerali ostali zauvek nepromenjeni. A to je suprotno od realnih činjenica stvarnosti. Kad biće razvije u dovoljnoj meri svoje duhovne osobine, odnosno kosmička čula razvoj prolazi kroz odsek biljnog carstva i ulazi u životinjsko carstvo, da bi posle predenog odseka toga carstva prešlo u carstvo čoveka itd. sve dok ne prođe veliki odeljak koji sadrži sva carstva. Zatim ponovo ide u biljno carstvo, ali se ne vraća u isti odsek, već ulazi u novi savršeniji odsek biljnog carstva, prolazeći uvek kroz nove i savršenije odseke u svakom pojedinom carstvu. Prema tome svaka pojedina stepenica na simbolu ne predstavlja čitavo područje dotične osnovne energije čijom je bojom obojena, već predstavlja samo jedan odsek kao i odnos tog odseka prema odsecima ostalih osnovnih energija, onim redom kako bića u svom razvoju prolaze kroz njih.

Pošto svaka stepenica sa istom bojom u srednjoj formaciji stepenica predstavlja područje iste energije, iako razni odseci predstavljaju područja raznih energija, ove stepenice se mogu označiti kao »zone osnovnih energija«.

214. Na levoj strani simbola vidimo velike stepenice ljubičaste boje. One pokazuju da se razvoj može pođeliti na još veće odeljke od onih koje smo malopre opisali. Jedan takav veći odeljak čini, kao što se vidi na simbolu, skup od po jednog odseka svih šest zona osnovnih energija. Pored toga što svaki pojedini odeljak koji je

1 7 8

simbolično označen ljubičastom stepenicom, predstavlja poseban oblik postojanja, odnosno razvoja koji se razlikuje od ostalih odeljaka iste kategorije, on takode znači i granicu prostiranja jednog područja razvoja u okviru kojeg se živa bića međusobno shvataju kao srodna bića. To znači da mi ne možemo shvatiti kao nama srodno, biće u čijim organima mi živimo kao posebni organi ili bića koja žive unutar našeg tela. Ta bića su samo indirektno nama srodna bića.

Prema tome, u našem svakodnevnom doživljavanju života živa bića se javljaju u tri velike grupe. U prvu grupu spadaju bića čiji organizmi sačinjavaju naš univerzum. Zato su ovde u knjizi Livets bog ta bića nazvana »vasionska bića«. Drugu grupu čine bića koja doživljavaju život sa nama u istom univerzumu, odnosno istom ogromnom biću kao i mi, zato ih s pravom možemo tretirati kao nama direktno srodna bića. Na kraju imamo bića koja čine materijal od kojeg je izgrađeno naše sopstveno telo, odnosno bića koja doživljavaju svoj život unutar našeg tela. Pošto se ta bića najčešće javljaju u obliku »elemenata«, možemo ih nazvati »elementarnim bićima«.

Prema tome živa bića se u odnosu na druga bića javljaju u tri glavne kategorije, od kojih svaka posebno predstavlja životni uslov za one druge dve kategorije.

Na simbolu vidimo tri ljubičaste stepenice, od kojih srednja predstavlja odeljak kojem mi sami pripadamo. Vidimo da ovaj odeljak sadrži po jedan od svih odseka velikih zona osnovnih energija, koje shvatamo kao naše biljno carstvo, životinjsko carstvo, carstvo čoveka itd. Dakle, zemaljski čovek se nalazi u životinjskom carstvu (narandžasta boja) srednje ljubičaste stepenice. Sva bića iz svih odseka ove stepenice su nama srodna bića. Donja ljubičasta stepenica simbolično predstavlja odsek u kojem se razvijaju bića koja čine naše organe i njima srodna bića.

Gornja ljubičasta stepenica, naprotiv, predstavlja zonu razvoja u kojoj se nalazi Zemlja kao živo biće i druga njoj srodna bića, gde se i mi nalazimo unutar organizma Zemljine kugle.

Pored tri pomenute ljubičaste stepenice postoje, kako naviše u velikom, tako i naniže u malom beskrajno mnogo stepenica ili odeljaka od kojih neki stoje u tesnoj vezi sa osnovama našeg sopstvenog razvoja. No, njihova analiza nije naročito inte­resantna u ovom kontekstu i zato ćemo je obraditi u kasnijim odeljcima ove knjige.

Odeljci koji su simbolično predstavljeni ljubičastim stepenicama, u sledećim analizama su zbog svoje posebne prirode dobili ime »razvojne spirale« ili »spiralne zone«.

275. Iz ovog smo opisa videli da bića koja se nalaze na različitim stepenima razvoja omogućuju jedna drugima doživljavanje života i da sva bića, s obzirom na njihovo mesto na razvojnoj skali, predstavljaju neophodne uslovc za naše postojanje. To što živa bića mogu na jedan tako divan način omogućavati međusobno doživljavanje života, zavisi, dakle, od principa perspektive, odnosno od večnog razvoja, koji na ovaj

179

način postaje jedan od osnovnih stubova na kojima počiva naše svakodnevno osećanje da postojimo. Jer ovakav razvoj stvara neophodne uslove da bića međusobno mogu biti dovoljno superiorna, odnosno inferiorna kako bi mogla jedna drugima činiti univerzume, odnosno gradu za večno postojanje.

276. Na desnoj strani simbola, iznad srednjeg reda stepenica, vidimo još jednu formaciju stepenica, ali mnogo sitniju. Njihov zadatak je da na simbolu pokažu da se svaka od onih srednjih stepenica javlja u mnoštvu različitih formi stepena ili delova. To, dakle, znači da razvoj bića od jedne do druge zone osnovnih energija mora da prolazi kroz mnogo stepena ili odseka. Neki od tih stepena su poznati u svako­dnevnom životu kao »stadijumi karaktera«. Ali pošto je broj tih stadijuma veliki, bilo bi nemoguće analizirati svaki pojedini stadijum posebno, pa su zato svi ti stadijumi karaktera u okviru svakog pojedinog stepena osnovnih energija (srednje stepenice) podeljeni na dvanaest stadijuma ili odseka. Ovi odseci su u knjizi Livets bog dobili ime »karakterne zone«.

277. Prema tome, sve energije sveta u obliku razvoja, kako smo ovde videli, mogu se podeliti u tri realiteta: »spiralna zona«, »zona osnovnih energija« i »karakterna zona«. Njihov međusobni odnos u obliku »razvojnih stepenica« čini osnovu puta prema večnoj svetlosti, koji ćemo sresti u sledećem simbolu pod nazivom »životni put«.

Simbol broj 8

Ž I V O T N I P U T . K O S M I Č K I P U T E V I R A Z V O J A

278. Svemir je prema jednoj velikoj analizi, večni proces neprestanog menjanja koji živo biće doživljava kao usavršavanje. Za to smo mogli da ga simbolično predstavimo kao stepenice uz koje se, u vidu razvoja, penju sva živa bića. Pošto te stepenice odgovaraju onom što nazivamo »stepenima razvoja« i pošto njima prolaze sva živa bića, a s obzirom da sve te stepenice zajedno možemo uporediti sa realitetom koji nazivamo »život«, može se slobodno reći da te beskrajne stepenice predstavljaju apsolutno pravi ili stvaran životni put.

279. Na simbolu broj 8 je ponovo prikazan taj životni put. Prolaz preko svake pojedine stepenice je zajednički za sva živa bića, dok naprotiv, oblik u kojem prolaze svaku stepenicu nije isti za sva bića, pošto je bogatstvo varijacije oblika neograničeno. To znači da na svakom pojedinom stepenu razvoja postoji mnoštvo različitih oblika života. Ali, ova se bića međusobno razlikuju samo po obliku, a ne po moralu. Sva bića koja se nalaze na istom stepenu razvoja manifestuju, dakle, isti moralni standard. U zemaljskoj zoni taj se moral može meriti sposobnošću bića da vole jedna druge. Što je ta sposobnost kod normalnih bića u zemaljskim zonama izraženija, utoliko je viši stepen razvoja na kome se momentalno nalaze.

Dakle, moralni standard je merilo koje određuje mesto na karakternim stepenicama razvoja, a ne oblik ili grada tela. Naime, ovi drugi realiteti su sekundarni, pošto se formiraju prema navikama i sklonostima jedinke, koje su sa svoje strane ograničene moralnim pojmovima bića. To znači da su moralna shvatanja jednog svesnog bića u svim okolnostima najviša instanca koja određuje njegovo mesto na razvojnoj skali, odnosno životnom putu.

280. Za to što stepenicama razvoja prolaze u različitim oblicima, uočavamo razne »vrste« bića. Da bismo shvatili uzrok što se živa bića javljaju u raznim vrstama, moramo razumeti da su iskusfta nosilac razvoja, a doživljavanje iskustava je stvaralački faktor, odnosno uzročnik buduće telesne građe jedinke. Dakle, živo biće je, kao što smo ranije napomenuli i kao što ćemo kasnije u ovoj knjizi objasniti, večni realitet koji stalno menja telesne kombinacije, a posledica toga je da biće doživljava svoje večno postojanje u vidu »lokalnih života«. Naime, telesna kombinacija jedinke se u celosti sastoji od sedam različitih tela, koja odgovaraju sedam osnovnih energija sveta. Sedmo telo predstavlja u stvari pravo večno telo jedinke, dok se šest ostalih mogu smatrati

181

organima tog večnog tela. S obzirom da jedinka može doživljavati svoje večno postojanje isključivo pomoću organa svog večnog tela, a pošto su ti organi materijalne prirode i kao sve ostale materijalne pojave podložni su zakonu starenja i habanja, onome što u svakodnevnom životu zovemo »zub vremena«, zato se ti organi, odnosno tela moraju stalno obnavljali. Ovaj proces obnavljanja se ne vrši istovremeno na svim telima, već jedinka uvek ima jedno telo potpuno razvijeno, dok se upotrebljivost ostalih tela nalazi u postepenom rastu, odnosno opadanju. Pošto jedinka ne može doživljavati život istovremeno pomoću više tela, već samo jednim i pošto joj to telo određuje poseban horizont opažanja, jedinka će doživljavati svoje večne oblike postojanja kroz šest različitih horizonata opažanja. To znači da je večno postojanje svakog živog bića u stvari naizmenično doživljavanje šest različitih oblika lokalnih života.

281. S obzirom da tela živih bića odgovaraju osnovnim energijama i s obzirom da zemaljski čovek živi u zoni druge osnovne energije, najrazvijenije od svih njegovih šest tela je ono koje odgovara toj energiji. I zato je to jedino telo kojeg je on svestan. To telo već poznajemo kao »telo teže« ili »fizičko telo«. Pošto je ovo telo jedino kojeg je zemaljski čovek potpuno svestan, onda je i tzv. »fizički svet« jedini horizont opažanja koji on prihvata kao život. O delu njegovog života koji se nalazi izvan fizičkog sveta, odnosno, u okviru pet drugih horizonata opažanja on je vrlo malo, samo instinktivno svestan. Oni se mogu doživljavati jedino pomoću ostalih tela koja kod zemaljskog čoveka postoje, ali su u stanju embrionalnog začeća, tj. u latentnom obliku. Zato je deo života, koji zemaljski čovek doživljava kada njegovo fizičko telo zbog starosti propadne i mora da izgradi novo, toliko primitivne prirode da on ovde u fizičkom životu uopšte ne može da bude svestan toga. Zato je on tome delu doživljavanja života, tj. svom duhovnom stanju dao ime »smrt«. A pošto je smrt izraz za suprotnost životu, svedoci smo kako su ove pojave kod zemaljskog čoveka stvorile sujeverje koje ga je nateralo da smrt prihvati kao činjenicu i time negira svoj pravi identitet »besmrtnog bića«.

Pošto je smrt samo izraz za suprotnost životu, a suprotnost životu je nešto što u kosmičkom smislu ne postoji, svuda u svemiru gde god da se pojavi, pojam »smrti« je samo rezultat neznanja. Za kosmičku svest je jasno da primitivno biće ne poznaje onaj deo svoga života koji se nalazi izvan njegovog fizičkog stanja.

282. U zemaljskoj zoni postoji, dakle, »život« i »smrt«. Zemaljski čovek doživljava ipak deo svoga postojanja koji on naziva »smrću«, mada u nesvesnom obliku ili u stanju začeća. To je moralo da utiče na njegovu budnu fizičku svest, jer u najvećem broju slučajeva on verovuje u nekakav zagroban život ili večno postojanje posle sadašnjeg života. Dakle, on neguje izvesne nade da se život ipak nastavlja i odbija pomisao o potpunom uništenju. Takve tendencije su rezultat minimalnog doživljavanja

182

nepoznatog života. Zemaljski čovek razlikuje, dakle, fizičko postojanje od postojanja posle smrti, u šta on veruje. On tako i naziva ta dva oblika postojanja »materijalna stvarnost postojanja« i »duhovna stvarnost postojanja«.

283. Kao što smo rekli, živa bića doživljavaju život pomoću šest tela, od kojih svako omogućuje jedinki da doživljava specijalan horizont opažanja. Pošto su tela izložena habanju i starenju ona se moraju obnavljati. Jedinka ne doživljava horizonte opažanja u permanentnom stanju, već se doživljavanje mora prekidati u svakom horizontu, svaki put kada propadne telo koje je nosilac svesti u tom horizontu, a novo telo za isti horizont još nije stiglo da se razvije. Ovim smo otkrili da jedinka može sebi stvarati nova tela, kada se stara pohabaju i postanu dotrajala. Ta stvaralačka sposobnost je, kako ćemo kasnije videti, večan realitet kao što je večno i biće koje poseduje takvu sposobnost. Za kosmičku vidovitost je očigledno da je najveći uzročni faktor ili regulator ove stvaralačke sposobnosti lično iskustvo jedinke. Naime, sposobnost jedinke da sebi izgradi novo telo zavisi od iskustava koja je stekla ranijim telom iste vrste, a koje je posedovala u ranijem životu.

S obzirom da iskustva iz ranijih života čine osnovu za njena sadašnja tela, kvalitet i izgled tih tela će se odlikovati karakterom ranijih iskustava jedinke, drugim recima: sadašnja tela jedinke potpuno zavise od njenih iskustava iz ranijih života, što znači da njena ranija iskustva određuju da li će sadašnja sudbina jedinke biti »srećna« ili »nesrećna«.

Tako će i sadašnji način života i iskustva koja jedinka sada stiče biti odlučujuća u njenim budućim životima.

To znači da je za živo biće od velikog značaja da pazi i da svoj način života prilagodi večnim zakonima postojanja, jer inače može u tolikoj meri narušiti svoje stvaralačke sposobnosti za budući život da jedno vreme ne bude u stanju da sebi stvara normalna tela. Svedoci smo da se neke jedinke rađaju mentalno zaostale, umobolne, sakate ili sa bolešljivim fizičkim telom. Za kosmičku vidovitost je jasno da je sve to rezultat nepovoljnog načina života koji su dotične jedinke vodile u svom ranijem životu. Ali, kao što jedinka može svojom sadašnjom manifestacijom da ošteti ili smanji stanje svesti za budući život, može, naravno, i da poboljša stanje za budući život prilagođavajući sadašnji način života zakonima postojanja.

Nećemo se dalje upuštati u ove probleme, njih ćemo posebno obraditi u jednom kasnijem odeljku. No, bilo je neophodno da u vezi sa »Životnim putom« damo mali pregled odlučujućih faktora u stvaranju telesne konstitucije živih bića, da bismo tražiocu istine dali potrebna predznanja za razumevanje objašnjenja zašto se bića na istom stepenu razvoja manifestuju kao različite vrste.

183

284. Kao što smo rekli, iskustva živih bića iz ranijih života određuju ili karakterišu njihov sadašnji život. Drugim recima: sadašnje fizičko telo jedinke u svojoj najdubljoj analizi je rezultat njenih ranijih života. Prema tome, kvalitet i osobine tih života, prema poslednjim analizama, prenose se u sadašnji fizički život pomoću duhovnih tela jedinke za vreme njenog boravka na duhovnom planu. Tako je sadašnji život rezultat iskustava koja su bića stekla u ranijim životima. S obzirom da na istom stepenu razvoja mogu biti različita iskustva, bića koja su u pogledu razvoja podjednako stara mogu ispoljavati veoma različitu prirodu. Ova analiza je u kosmičkom pogledu toliko duboka da se u čitavom svemiru ne mogu naći dva potpuno ista bića.

Način na koji jedinke mogu doživljavati ista iskustva varira u beskonačnost, pa zato ne postoje ni granice varijacijama spoljnjeg izgleda, životnog izraza ili oblika tela živih bića na istom stepenu razvoja. Jedino prema moralnom standardu možemo odrediti koja se bića nalaze na istom stepenu razvoja. Dakle razlike između bića zavise od različitih iskustava i mogu bili beskrajno velike, Čak i kad su izraz istoga morala. Ovde se mora razumeti da ni jedno živo biće nije u svom razvoju večito vezano za glob, odnosno planetu na kojoj momentalno živi, već je u prošlosti živelo i u budućnosti će živeti na drugim nebeskim telima u svemiru. Naime, razvoj živih bića se ispoljava putevima koji se protežu od jednog do drugog nebeskog tela. Tako je sadašnje stanje manifestacije, odnosno zemaljsko postojanje jednoga bića ukupni rezultat pret­hodnog postojanja na drugim planetarna. Zato svako zemaljsko biće nosi u svom sadašnjem zemaljskom životu pečat tog predzemaljskog postojanja. I bića koja se sada nalaze na istoj planeti, a koja su u svom ranijem postojanju došla iz različitih svetova međusobno se razlikuju u meri u kojoj je njihovo ranije postojanje na drugim planetarna bilo različito. Te odlike mogu biti toliko različite da se takva bića mogu analizirati kao da uopšte »nisu srodna«. Međusobno slična bića su u svom ranijem postojanju imala svoj razvoj manje više na istoj planeti, zato se ovde, kako smo ranije rekli, večni razvoj javlja u vidu životnih puteva. S obzirom da ovi putevi imaju iza sebe bezbroj vekova i bezbroj planeta u knjizi Livets bog su dobili ime »kosmički putevi razvoja«. A pošto ti putevi predstavljaju krajnje posledice prolaska jedinki kroz srodne zone iskustava, one se u svakodnevnom živom ispoljavaju kao »vrste«. Kosmički razvojni putevi su u stvari izvor postanka raznih vrsta. VeČni razvoj se, dakle, manifestu-je u obliku kosmičkih puteva razvoja, koji uslovljaju da se bića javljaju kao srodne i nesrodne vrste i na osnovu toga se postiže mnoštvo varijacija tela i oblika doživljavanja života.

285. Od svih razvojnih puteva koji sada idu preko zemljine kugle najistaknutiji je put razvoja zemaljskog čoveka. Sadašnjem obliku ovog razvojnog puta pripadaju svi »sisah«. Drugi istaknuli kosmički put razvoja u zemaljskoj zoni nalazimo u grupi

184

bića koja poznajemo pod nazivom »insekti«. Svakodnevni život ovih malih bića predstavlja za kosmičku vidovitost bajku o predzemaljskom postojanju, o životu u stranim svetovima, u svetovima koji se po pitanju prirode, veličine i drugih prilika sasvim razlikuju od zemaljskog stanja. Ovi još uvek vidljivi realiteti predzemaljskog postojanja insekata izraženi su, između ostalog, i time što su insekti snabdeveni telima koja u pogledu fizičke snage u odnosu na veličinu, čine da sva druga bića na zemaljskoj kugli u poredenju s njima izgledaju kao bogalji. Insekti grade društva koja po pitanju unutrašnje organizacije i individualnog reda ne ostavljaju ništa što bi se moglo poželeti iz primitivnih društava zemaljskog čoveka. Na odgovarajućem stepenu razvoja društva insekata nemaju premca na zemaljskoj kugli.

Posmatrajući ova dva puta kosmičkog razvoja koja na zemlji predstavljaju sisari i insekti, lako se može uočiti čak i običnim fizičkim čulima da kod insekata postoje bića koja se nalaze na daleko višem stupnju razvoja, nego mnoga bića kod sisara. To su vrste insekata koje poznajemo kao »mravi« i »pčele«. Nema sumnje o njihovom višem nivou razvoja u poredenju sa »kravama«, »ovcama«, »svinjama«, »konjima« itd. U poredenju sa ovima mora im se priznati ne samo isti, već u nekim slučajevima kao na primer po pitanju društvenog i individualnog poretka, čak i značajno viši nivo razvoja. Sisari, izuzimajući zemaljskog čoveka, uopšte nemaju neku nadmoćnu osobinu na osnovu koje bi im se mogao pripisati viši stepen razvoja od insekata. Istina je da su sisari nadmoćniji svojim fizičkim telom i dužim životom, ali im to ne daje duhovnu prednost i ne predstavlja smetnju da, kao i insekti, budu oruđe ubilačkog principa. Ta njihova prednost zavisi isključivo od toga što je njihov predzemaljski razvoj bio na planeti koja ima više sličnosti sa zemljinom kuglom nego planeta na kojoj se razvijalo predzemaljsko stanje insekata. Zbog toga su se sisari bolje prilagodili zemaljskim prilikama i razvili toliko daleko da se moraju tretirati »pravim zemaljskim bićima«. Zbog toga su oni »gospodari«, a insekti se u poredenju sa njima mogu smatrati »gostima« na Zemlji.

Od drugih kosmičkih puteva razvoja može se pomenuli onaj kojim se razvijaju biča koja zovemo »ptice«. Dok put razvoja sisara na području Zemlje ide do stadijuma zemaljskog čoveka, putevi razvoja insekata, ptica i svi drugi početni putevi razvoja na ovom području nalaze se još uvek samo na opštim životinjskim stadijumima ili stadijumima ispod njih. Ovde se ipak mora napomenuti da je razvojni put insekata u izvesnoj meri prekoračio granicu stadijuma razvoja zemaljskog čoveka, što čini da se neka od ovih bića mogu tretirati' »zemaljskim ljudima«, iako, naravno, na sasvim drugačijem putu razvoja od razvoja bića koja inače nose to ime.

U kasnijim odeljcima vratićemo se na ovaj materijal koji objašnjava prodor kosmičkih razvojnih puteva u zemaljsku zonu.

286. Iz izloženog se može videti da tela i oblici u kojima živa bića doživljavaju život u stvari su samo privremenog karaktera i da moraju ustupiti mesto budućim

185

savršenijim oblicima. No, s obzirom da su sadašnje telesne konstitucije privremene i kako se kosmičkim putevima razvoj odvija, zaključujemo da razvoj teče kroz neograničene promene. Zbog toga bića koja se sada nalaze u biljnom carstvu neće postati životinje istih ovih oblika i u istim ovakvim telima kak\-a imaju životinje koje sada žive, jer kad prođe vreme potrebno da se biljke razviju u životinje, sadašnji oblici životinja neće više postojati, već će degenerisati da bi ustupili mesto daleko savršenijim telima. Isti je slučaj i sa životinjama koje sada žive. Ni one neće moći da postanu zemaljski ljudi u obliku u kojem žive današnji zemaljski ljudi, pošto će i ovaj oblik u međuvremenu nestati i biti zamenjen novim i lepšim oblicima tela.

Tako telesni oblici propadaju jedan za drugim ustupajući mesto novim i boljim oblicima. Dakle, nisu tela to što je zajedničko za sva bića na istom stepenu razvoja, već moralni standard.

287. Na simbolu broj 8 vidimo nešto što liči na različite staze tepiha preko stepenica. Ove »staze tepiha« označavaju pojavu bića u obliku vrsta ili malo pre pomenutih kosmičkih razvojnih puteva. Peta staza na simbolu sa desne strane predstavlja »razvojni put sisara« gde pripada i zemaljski čovek. Četvrta i šesta staza na istoj strani predstavljaju »razvojni put insekata«, odnosno »razvojni put ptica«. Prema bojama razlikujemo razna carstva: biljno carstvo, životinjsko carstvo, carstvo čoveka i deo carstva mudrosti. Ispod najniže isprekidane linije imamo biljno carstvo (crvena boja). Zatim životinjsko carstvo (narandžasta boja). Dalje, primećujemo isprekidanu liniju na sredini životinjskog carstva. Između biljnog carstva i te linije su stepeni na kojima se nalaze bića koja obično zovemo »životinjama«. A na stepenima između te linije i gornje isprekidane linije nalaze se bića koja smo u knjizi Livets bog nazvali »zemaljskim ljudima«. Iznad zone zemaljskog čoveka imamo carstvo pravog čoveka (žuta boja) itd. Iznad svega ovoga prostire se nešto kao ljubičasto bela magla. To označava dva realiteta koja su večno i nedeljivo vezana za energije, naime: matičnu energiju, koja leži u osnovi »božjeg stvaralačkog principa« i najviši elemenat postojanja »božje nešto«. Ova dva realiteta su na simbolu označena ljubičastim, odnosno belim delom magle.

288. Dakle, večni razvoj se može upoređiti sa kretanjem koje večito nastavlja svoj put naviše i u kojem učestvuju sva živa bića, bez obzira da li su velika ili mala, bogata ili siromašna, zdrava ili bolesna, zločinci ili sveci, životinje ili ljudi itd. Svi idu napred i naviše. Put Života ide kroz beskrajno različite oblike doživljavanja, kroz najrazličitije zone i sfere postojanja, kroz materijalna i duhovna stanja, od tamnih i hladnih nebeskih tela ka toplim i suncem obasjanim svetovima. A skup kosmičkih osnovnih energija svojim identitetom kao čulni organi, telesne konstitucije, sfere postojanja, razvojne stepenice i životni put čini da sva bića budu »kosmički putnici« za koje su pojedine

186

planete usputne stanice i kurioziteti. S obzirom da se ovi putnici odlikuju iskustvima, utiscima i doživljajima kojim se obogaćuju u svakom takvom svem kroz koji prolaze, život na svakoj planeti postaje »interplanetaran« i raznovrstan u svom koloritu. A ove pomenute energije, odnosno ukupna božja snaga sveta pokazuje se u svojoj osnovnoj analizi kao »nepresušan izvor božjih znanja« i za sina božjeg postaje »sveobuhvatni i opšte inspirišući impuls božje milosti, sreće i blaženstva«.

S A D R Ž A J

P R E D G O V O R

1. Doživljavanje života 3 2. Živa bića i njihova sudbina 3 3. Prijama i neprijatna osećanja 3 4. Naša znanja i sudbina 3 5. Borba za opstanak. Razvoj 3 6. Jedino što je potrebno 4 7. Knjiga Livets bog je rezultat osećanja dužnosti 4 8. Cilj ilustracija 4 9. Simboli 5

10. Knjiga Livets bog nije jedina »blaženočineća«. Simptom neznanja. Sveci i svete knjige i galerija slika života 5

11. Priznavanje istinitosti knjige Livets bog 6 12. Pristrasna ljubav 6 13. Samo delimićno poznavanje istine 6 14. Knjiga Livets bog i njeni protivnici 7 15. Misija knjige Livets bog. Direktan govor života. Religija života 8 16. Tražilac istine i pravi izvor istine. »Lažni proroci« 9 17. Specijalna oznaka pravog izvora istine. Sposobnost razumevanja života je opštenje s Bogom . . 10 18. Knjiga Livets bog i čitalac 10 19. Odnos između mene i knjige Livets bog, odnosno njene suštine. Knjiga Livets bog je odbra­

na za sva bića. Nova inkarnacija večne istine 10 20. Podaci o meni. Prošao sam kroz poseban duhovni proces i dobio »kosmičku svest« 12 21. Horizont moje kosmičke svesti . . 12 22. Značaj moje nenačitanosti, lošeg školovanja i čislotc od uticaja verskih sekti i religioznih pra­

vaca. Odlučujući moment za moju misiju i moj nastup. Poredenje između drugih bića i mene. 13

U V O D

1. glava. SITUACIJA U SVETU

23. »Dobro« i »zlo« 14 24. Svetski pojam »Boga« i »Đavola«. »Nebo« i »Pakao« 14 25. Sadašnja predstava o stvarnosti 15 26. Stav ljudi prema »dobru« i »zlu« se menja 15 27. Predstave o stvarnosti svih vremena su istinite -15 28. Jedno pitanje i jedan odgovor o istini. Prijatno i neprijatno »dobro«. Moralni genije 16 29. Velika celovita predstava o svetu je zastarela 16 30. Vapaj čovečanstva za znanjem. Dokaz propasti svetske kulture . . 17 31. Moralna beda Zemlje je pitanje uzroka i posledica. Stimulišuća osnova za prijemčivost no­

vih duhovnih znanja. Nova i lepša stvarnost u zoni Zemlje 18 32. Neophodnost novog impulsa sveta. Garancija za oslobođenje zemaljskog čoveka iz mraka.

Porođajne muke nove epohe 18

2. glava. BOŽJE STVARALAŠTVO

33. Glavni faklor u »X 2« 2 0

34. Razvojne spirale «**

35. Tamno zračenje. Neophodnost kontrasta 20 36. Svetio zračenje M 37. »Dani« i »noći« večnog života 22 3S. Tamno zračenje je božji blagoslov 22 39. Spasitelji sveta 22 40. Tamni spasitelji 23 41. Svetli spasitelji 24 42. Obožavanje spasitelja 24

Simbol broj 1. KOSMIČKI SJAJ Z E M L J I N E K U G L E

43. Uzlazne i silazne krivulje jedinke 25 44. Neprekidno uzlazni put ili razvoj. Sfere postojanja 25 45. »Dan i noć« večnog života 26 46. Osnovni uslov da nešto bude dostupno opažanju 26 47. Kosmički sjaj 26 48. Promene u kosmičkom sjaju Zemljine kugle. Ujedinjene države sveta »Jedan pastir i

jedno stado« 27

19. Pred nama je duga i sjajna epoha razvoja 27

3. glava. NOVI SVETSKI IMPULS

50. Kako božji stvaralački princip postaje dostupan za shvatanje 28

51. Svetio zračenje narušava tamno zračenje. Pretvaranje svetlog zračenja u »misaone slike« Razne religije ili predstave o svetu 28

52. Kosmički impulsi 29 53. Zemlja je cilj novog svetlog zračenja stvaralačkog principa 29 54. Impulsi prilagođeni mikro i makro bićima. Prva osnovna obavcJlenja važna za tražioca istine . 29 55. Spasitelj sveta nije svemoguć 29 56. Bića, društva i impulsi nebeskih tela, sunčanih sistema i sazvežda 30 57. Ljudski spasitelj 30 58. Spasitelji sveta, globova, sunčanih sistema i sazvežda. »Sveli Duh« 30 59. Sujeverje i molitve spasitelju sveta. Razvojna distanca između spasitelja sveta i makrokosmi-

čkih spasitelja. Obožavanje i paganstvo su »prava pobožnost u začetku«. Sujeverje 31 60. Istinsko osećanje Boga. Sujeverje nestaje i to omogućuje da istinsko doživljavanje Boga

ostane činjenica 32 61. Svetske i nacionalne religije. Katoličanstvo 32 62. Reformatori. Religiozne sekte. Duhovne države 33 63. Simptomi novog impulsa sveta. Nauka. Porođajne muke novog svetskog impulsa 34 64. Slika sveta predstavljena međusobno povezanim tokovima misli. »Jedino potrebno« za zemalj­

skog čoveka 34 65. Trajan mir na zemlji 34

Simbol broj 2. IMPULSI STVRALAČKOG PRINCIPA

66. Svetski impulsi. Znaci, tj. oznake stvaralačkog principa u knjizi Livets bog. Slika odnosa zemalj­skog čovečanstva prema stvaralačkim impulsima 36

67. Druga čovečanstva i novi impuls sveta 36 68. Simboli i makrokosmički impulsi. Stvaralački princip je uslov da jedinka

izgradi shvatanje o svom večnom postojanju 36

4. glava. STVARANJE M E Đ U N A R O D N E D R Ž A V E SVETA

69. Rezime prethodnog poglavlja 38 70. Zemaljski ljudi u uslovima životinjskog carstva i carstva pravog čoveka. Heroji mračnog mo­

rala i suština log morala 38 71. Narušavanje životinjskih uslova. Zemaljski čovek i princip »sila je pravda« 39 72. Državna vlast 39 73. Stvarnost zemaljskih ljudi je borba za novac 39 74. Državna vlast i razvoj događaja 40 75. Poslovan svet je prefinjena borba za bogatstvo 40 76. Kosmička priroda trgovačkog principa. Cene iznad i ispod stvarne vrednosti. Privatno bogat­

stvo i primer njegovih posledica. Osnovni princip u borbi za opstanak zemaljskog čoveka. Vlast kapitala i državna vlast 40

77. Posledice vlast i kapitala. Društvo zemaljskih ljudi podriva samo sebe 42 78. Sticanjc bogatstva kao životni uslov. Ne može se niko okriviti za društveni poredak i shvata­

nja da »sve je veoma dobro«.. Zemaljski ljudi su na putu da se »opeku« 42 79. Sjedinjavanje pravde i sile je put ka velikom miru 44 80. Prapreci zemaljskog čoveka. Životinjsko carstvo je »Ldemski vrt« 44 81. Prvi zračak carstva koje nije od ovoga sveta. Prvi počeci »ljudske« svesti. »Potop« i »izgnan­

stvo iz bdemskog vrla« 44 82. Neprijateljstvo između »semena žene« i »semena zmije«. »Zmijska glava« će biti »zgažena«,

ali će »ujesti čoveka za petu«. Zemaljski čovek je beskućni »sin božji« 45 83. Zemaljski čovek mora »jesti hleb svoj u znoju lica svog«. »Žena će s mukama rađati decu svoju«.

»Prokletstvo« 45 84. »Uživanje plodova sa drveta znanja«. »Zabranjeno voće« 46 85. »Izgnanstvo iz raja« je izraz ljubavi. »Glas Boga Oca« 46 86. »Izgnanstvo iz raja« je rezultat »slobodne volje«. »Prokletstvo« je podučavanje. Bol je »zaštita«

i putokaz ka Bogu i istini 46 87. Zona u kojoj životinjski izrazi nisu bili »greh« 47 88. Probuđena »ljubav prema bližnjem« 47 89. Svetske religije diskvalifikovane-u borbi za mesto univerzalne religije za ceo svet 48 90. »Religija« koja će ujediniti sve zemaljske ljude u jedan narod i jedno carstvo 48 91. Apsolutna duhovna znanja su religiozna osnova za sve zemaljske ljude 50 92. Znaci apsolutne slike sveta. Primitivni i civilizovani narodi će doći do istog shvatanja pravde

i duhovnih znanja 50 93. Ujedinjenje svih zemalja u jedan narod i jedno carstvo 52 94. Sebične pojave će nestati. Državna vlast i opšta ljubav. Zakoni i pravni sistem u razvoju . . . . 52 95. »Privatni interesi« i »zajednički interesi«. »Vlast kapitala«. »Dobro« i »zlo« u društvu zemalj­

skih ljudi. Predstavnici vlasti kapitala. Dobročinstvo. Predstavnici državnih vlasti. »Slepi« političari. Sta je osnovno u razvoju sveta 53

96. Put ka otklanjanju patnji zemaljskih ljudi. Sjedinjavanje sile i pravde. Nesebičnost preuzima bogatstva 54

97. Nacije liče na jedinke koje čine društvo bez zakona i pravnog sistema 55

98. Nedostatak starešinstva sveta je osnovni uzrok patnji zemaljskih ljudi. Razvoj svetskog starešinstva 56

99. Zakoni i pravni sistemi današnjih država su nekonsekventni i predstavljaju prepreku za Razvoj kulture i morala 57

100. »Sebičnost« i »nesebičnost« nacija. Rat počinje da se smatra »zločinom«. Nužnost svetskog starešinstva 57

101. »Društvo naroda« je sudski i pravni sistem bez policije medu naoružanim »ljudima iz kamenog doba«. Nesebičnost - osnova svetske države 58

102. Država preuzima raspolaganje bogatstvima. Ukidanje armije i mornarice. svetska policija 59

103. Međunarodna administracija ili svetska vlada 59 104. Svetski sud će promeniti sadašnji trgovački sistem koji se zasniva na »profitu« 60 105. Svetska vlada će ukinuti posrednički sistem i »veštačka zanimanja«. Životne potrepštine će po­

stati jeftinije 60 106. »Proletarijat«, »niža« i »viša klasa«. Stvarna vrednost bića 62 107. Društvo zemaljskih ljudi je jedini zakoniti vlasnik bogatstva i jedini poslodavac 62 108. Regulisanje ukupne svetske proizvodnje. Carina će postati ekonomska policija 63 109. Pravilna upotreba mašina prema božjem planu sveta. Korišćenje mašina od strane privatnih

vlasnika i nedostatak sredstava za egzistenciju. Sindikati, političke partije i udruženja 63 110. Svet je »poklon« celom zemaljskom čovečanstvu. Radni doprinos je jedino sredstvo plaćanja. U-

potreba novca će prestati 65 111. Svaka jedinka će dobiti »pravu struku«. »Normalni radni dani« 66 112. »Radne kartice«. Svetskoj ekonomiji je zagarantovan stalni balans 67 113. »Milostinja« i »prilozi siromašnima« će bili nepotrebni u svetskoj državi 68 114. Život u svetskoj državi 68 115. Brak se oslobađa ekonomskog pritiska 68 116. Uzroci ubijanja dece, tajnih porođaja i abortiranja će biti uklonjeni 68 117. Izvod iz kosmičke analize zemaljskog čovečanstva. Ispunjenje zapovesti ljubavi u vidu dvanaest

odlučujućih lačaka 69 118. Biti za ili protiv dvanaest tačaka ove zapovesti 71 119. Svetska država i sreća koju ona donosi postaju činjenica 72

5. glava. SPOSOBNOST Z E M A L J S K O G ČOVEČANSTVA DA PRIMA NOVI IMPULS SVETA

120. Odlučujući faktori koji omogućuju zemaljskom čovečanstvu da prima nove impulse sveta . . . . 73 121. »Sveta srdžba« i »opravdan gnev« 73 122. Grupa A i grupa B, kategorije, inteligencija i osećanja 74 123. Prva kategorija A grupe. Jednako razvijeni inteligencija i osećanja. »Mudrost« i »ljubav«. »Predvor­

je velikog rođenja«. Prvi nosioci nove duhovne kulture u zemaljskom čovečanstvu 75 124. Druga kategorija A grupe. Previše razvijena osećanja u odnosu na inteligenciju . . 76 125. Prvi deo. »Čuvari praga« na ulazu u predvorje velikog rođenja. Predvodnici novog impulsa sveta .7.7 126. Drugi deo. Fanatizam. »Regruti« i »šegrti« religioznih organizacija. Razbijačke snage verskih

organizacija. Prvi otpor novom impulsu sveta 78 127. Treći deo. Fanatični reformatori i istinski spasitelji 80 128. Četvrti deo. Jedinke koje su pristalice i starog i novog impulsa. »Religiozna nostalgija« 80 129. Peti deo. Umetnici. Naučnici i spasitelji kao oruđe izgrađivanja duhovnosti i kulture. Moder­

na umetnost, muzika i arhitektura 81 130. Informativne primedbe. Osećajni život pretvoren u »nagon za parenje«. »Zona nesrećnog braka«.

Poredenje seksualnosti zemaljskog i seksualnosti savršenog čoveka 82 131. Degeneracija seksualnosti zemaljskog čoveka. Perverznosti 83

132. Šesti deo. Bića koja su potpuno obuzeta seksualnošću i degeneracijom 84 133. Osećajni život druge kategorije i ubijanje životinja. Jedinke postepeno postaju vegetarijanci . . 85 134. Treća kategorija A gntpe. Previše razvijena inteligencija u odnosu na osećanja. Leglo »buržoazije«

i »više klase« 85 135. Prvi deo. »Poseta« predvorju velikog rođenja. Pojava mudrosti. Filozofi i duhovni istraživači . . 85 136. Drugi deo. Nauka, mudrost i naučnici. Odnos nauke prema analizama novog impulsa sveta . . 86 137. Treći deo. Političari. Novi impuls sveta nailazi na otpor kod sopstvenih pristalica. Reforma-

cija na antireligioznoj osnovi stvara uslove za novu revoluciju. Nikakav politički potez ne može uspeti ako nije na duhovnoj osnovi. Antireligioznost nestaje i politika postaje savršena . 8

138. Četvrti deo. Mentalna klima i jedinke poslovnog sveta. Reklama i ekonomske »zamke« i »klop­ke«. Kako poslovni svet podriva sam sebe. Jedinke koje osećaju svoju egzistenciju ugroženom od novog impulsa sveta i njihov neopravdan otpor č

139. Peti deo. »Kriminalci«. Uzroci različitog stepena karaktera i morala. »Popravne mere« za jedinke petog dela treće kategorije. Pravilan odnos prema »kriminalcima« 5

140. Grupa B. Jedinke koje jesu ili mogu postati verne pristalice starog impulsa svela. Principijelna razlika u religioznim odnosima ovih dveju grupa. »Vera«. »Vera« kao pokretač duhovnih snaga i »spasenja«. Razlike između jedinki iz grupe A i grupe B. Razlike između starog i novog impulsa sveta. Jedinke sa izrazitom inteligencijom koje su na religioznom polju još uvek podložne božjoj sugestiji 92

141. Pojave pomoću kojih se održava »vera«, odnosno božja sugestija 94 142. Odnos ovih dveju grupa prema svakodnevnim događajima. Livets bog i grupa B 94 143. Božja sugestija kao dokaz da »sve je veoma dobro«. Rastuća inteligencija i njene posledice.

Religiozne sekte, »vernici« i »spašeni« 95 144. Prva kategorija B grupe. Podjednako razvijena inteligencija i osećanja.»Iskreni vernici«. »Vernici«,

princip ubijanja i kapitalizam 145. Druga kategorija B grupe. Previše razvijena osećanja u odnosu na inteligenciju. Fanatizam i odnos

jedinke prema starom impulsu sveta. Shvatanje o »spašenim« i »prokletim« bićima. Kršenje pravila starog impulsa u vidu maskirane netrpeljivosti. Pravilan odnos prema protivnicima novog impulsa sveta 96

146. Treća kategorija B grupe. Inteligencija ima prevagu nad osećanjima. Novajlije u civilizaciji koje u muči savest zbog kršenja njenih zakona. Osećajni život tih jedinki se počinje obogaćivati 97

147. Nccivilizovani ljudi. Pravilan odnos prema primitivnim bićima 98 148. Odnos prema raznim kategorijama jedinki u doba uzrasta i adolescenata 98 149. Upućivanje na simbole broj 3 i 4 i nada da će ovo poglavlje uputiti jedinke na Čislotu potreb­

nu da se »vidi Bog« 99

Simbol broj 3. K A T E G O R I J E SVESTI Z E M A L J S K O G ČOVEČANSTVA

150. Zemlja i stari i novi impuls. Grupa A i grupa B 100 151. Rezime prve kategorije, grupe A 100 152. Rezime druge kategorije grupe A . 101 153. Rezime treće kategorije grupe A 101 154. Rezime prve kategorije grupe B 101 155. Rezime druge kategorije grupe B 101 156. Rezime treće kategorije grupe B 102 157. Jedinke iz sveta kriminala 102

Simbol broj 4. NETRPELJIVOST

158. Karakteristike analiza u 5. glavi 103 159. Netrpeljivost je »najbolji čuvar praga«. Netolerantna osoba je predstavnik životinjskog carstva.

Uzrok netrpeljivosti je iluzija. Faktor koji upravlja voljom jedinke. Shvatanja, inteligencija i osećanja 103

160. Uzroci koji određuju kombinaciju inteligencije i osećanja. Faktori koji upravljaju voljom ne mogu se promeniti diktaturom. Kirika koja nedostaje u lancu iskustava jedinke. Ljutnja i upotreba fizičke kazne u nastavi je besmislena. Jedinke u čijem lancu iskustava nedostaje karika koja predstavlja iskustva »batinanja« i patnji. To mora da shvati onaj ko želi poslići objašnjenje stvarnosti 104

161. Glavni faktor u razvoju jedinke su njeni direktni doživljaji. Teoretski uticaj drugih bića ima sporedan značaj. O čemu treba voditi računa kad se želi svojim znanjima pomoći drugome? . . 105

162. Lični primer je glavni faktor uticaja na bližnje 106 163. Slučaj drugačijeg religioznog shvatanja i drugačijih ideala. Svaki oblik netrpeljivosti je rezultat

najveće naivnosti i primilivnosti i uzrok je širenja smrti i užasa umesto ljubavi i svetlosti. Netrpeljivost i zaštita koju preduzima javna sigurnost 106

164. Nikakvo shvatanje ne može biti opravdanje za netrpeljivost 106 165. Ko se želi približiti višim sferama svesti mora se osloboditi netrpeljivosti 106 166. Uzroci netrpeljivosti i borba protiv nje. Kad se ljutimo na nekoga zato što nije tolerantan . . . 107 167. Tolerancija i razumevanje su neophodni osobama koje žele da doprinesu razvoju svela ka

svellijem stanju 107 168. Netrpeljivost i osnovne energije sveta: energija leže. osećanja i inteligencije 107 169. Lnergija ljubavi ukroćuje energiju teže. Čovečanstvo počinje osećali atmosferu sfere ljubavi . . 108 170. Objašnjenje simbola. Netrpeljivost zemaljskog čovečanstva je prepreka za impulse svela. Zem­

lja se nalazi u ogromnom požaru koji se potpiruje nclrpeljivošću, mržnjom i gnevom svakog po­jedinca. »Volite jedni druge« i dvanaest tačaka ove velike zapovesti deluju na ovaj požar kao voda. Plodna zemlja. Dobro seme. Put ka istini i životu. Prelazak u objašnjenu stvarnost i zajedništvo sa Bogom 108

6. glava. OD ŽIVOTINJE DO Č O V E K A

171. Zemaljski čovek je prelazno biće između čoveka i životinje. Princip ubijanja. Mamuza za podslicanje razvoja u životinjskom carstvu 111

172. Uzroci grubih životnih uslova životinjskog carstva. Razlika između zemaljskog čoveka i obične živolinje. Početna religioznost. Prvi oblici molitve 111

173. Prve predstave o proviđenju. Počelne sposobnosti nove svesti ili novog carstva 112 174. Kako je prva religioznost uticala na razvoj sebičnosti. Početna pobožnost. Prvi »heroji«. »Mračni

moral« rada »svetli moral« 113 175. Zemaljski čovek i duhovne energije. Pomoću velike zapovesti »Volite jedni druge« zemaljski

čovek se dovodi do duhovnih energija i duhovnog stanja 113 176. Početna duhovna svojstva. Znaci koji ukazuju da je veliko rođenje blizu. Područje na kojem

se produhovljavanje jedinke može vršiti jedino pomoću patnje i bola. Zemaljski ljudi se nala­ze na različitim stadij U mirna procesa buđenja. Sposobnost razumcvanja duhovnih realiteta i direktan govor života 114

177. Kod zemaljskog čoveka se razvijaju organi koji će mu omogućiti opažanje izvan materijalnog sveta. Fizički svet je iluzoran. Duhovna stvarnost je osnovni oblik doživljavanja života. Zemaljski ljudi su embrionalni začetak duhovnog sveta. Čitava stvarnost zemaljskog čoveka je samo uvod u

stvaran život. Knjiga Livets bog i uvodni materijal 115 178. Razvoj organa za plemenitije slanje svesli, odnosno za život u ljubavi 116 179. Kad jedinki] zrači ljubav. Uvođenje jedinke u stvaran život i životni facit 117

ISO Nauk;, je periferija duhovnog sveta 117 181. Supslance koje se sastoje od duhovnih energija. Mentalna klima zemaljske nauke sastoji sc

od energije teže, energije inteligencije i latentne energije osećanja i zbog loga je »materijalne prirode« nauka samo fizičke prirode. Nesvesna duhovna tela zemaljskog čoveka su njegova pod­svest. Nesvesna duhovna lela postaju dnevna svest 118

182. Slanje dnevne svesti i podsvesti biljaka 119 1S3. Dnevna svest biljaka i praoblici »prijatnosti« i »neprijatnosti«. Posledice uticaja blizine car­

stva blaženstva 120 18-1. Budna i uspavana svest biljaka. Prvi oblici rada i odmora. Razlike između svesti biljaka i sve­

sti životinja 121 185. Prelaz biljke u životinjsko carstvo. Razvoj životinje do carstva čoveka. Duhovna tela, podsvest

i dnevna svest zemaljskog čoveka 121 186. Dnevna svest i podsvest biljaka i životinja. Čisto fizičke manifestacije. Nagon za samoodržanjem.

Razvoj sposobnosti opažanja. Prvi »pojmovi«. Sposobnost prepoznavanja. Prva doživljena iskustva i njihove posledice 122

187. Jedinka i fizička čula. »Neodređeno osećanje«. »Predosećanje«. »Psihička svojstva«. Funkcija inteligencije i duhovna dnevna svest se počinju javljati 124

188. Energija inteligencije i opažanje pamćenja. Pamćenje i sposobnost prepoznavanja. Slike seća­nja se organizuju pomoću tela inteligencije čime se pojačava sposobnost pamćenja 125

1S9. »Definicija«, odnosno »analiza«. Prvi oblici znanja. Svest postaje sposobna za stvaranje. »Duhov­ne stvari«. Misli i formacije misli 126

190. Kopiranje »duhovnih stvari« u fizičkoj materiji. Duhovne ili misaone slike su original svih realite­ta u fizičkoj umetnosti. Prenošenje misli između jedinki pomoću fizičkih manifestacija 127

191. Razvoj jezika. Svi narodi sveta će jednom govoriti isti jezik 128 192. Jezik u obliku »govora« i u obliku »pisma« 129 193. Jedinka postaje sposobna da doživljava i da stvara »lugu« i »radost«. Osećajni život se raz­

vija u »ljubav« 129 194. Pojava »kosmičke vidovitosti«, odnosno sposobnosti jedinke da shvata osnove svemira, »več-

nu istinu« i prvo »viđenje Boga« 130 195. Potvrda večnih reči: »Blago onima koji su čistog srca, jer će Boga videli« 131 196. Telo intuicije se nalazi u stanju začetka kod zemaljskog čoveka 131 197. Sposobnost intuicije je osnov genijalnosti i svakog oblika viših duhovnih manifestacija 131 198. Funkcije intuicije se nalaze izvan dnevne svesti zemaljskog čoveka 131 199. »Intuicije« 132 200. Intuicija i umetnici i pisci 132 201. Intuicija sc ponovo potvrđuje kao osnova genijalnosti u svakom obliku više duhovne manifesta­

cije i stvaralaštva 132 202. Intuicija se javlja kod naprednih naučnika 132 203. Funkcija intuicije se još uvek ne nalazi pod kontrolom svesti zemaljskog čoveka i javlja sc

samo trenutno. Stalna funkcija intuicije kod zemaljskog čoveka 132 204. Veliko rođenje 133 205. Funkcija intuicije u korist sposobnosti prepoznavanja i u korist stvaralačkih sposobnosti . . . . 133 206. Jedinka ne može imati stalan kosmički uvid u večne ralilete pre nego što prođe kroz veliko

rođenje 134 207. Zagađivanje najviših znanja i posledice toga 134 208. Prirodni trening i put ka kosmičkoj vidovitosti i neprirodni trening i posledice toga. »Čuvari

praga«. Samo oni čistoga srca mogu videli Boga 134 209. Uzroci što zemaljski čovek doživljava funkciju intuicije nesvesno. Sposobnost pamćenja zemalj­

skog čoveka je latentna 135 210. Zemaljski čovek i njegovo primitivno pamćenje. Stanje u kojem se zemaljski čovek može

sećati svoga postojanja unazad nekoliko stotina godina. »Unutrašnji život« je faktor u stvaranju sudbine zemaljskog čoveka i još uvek pripada njegovoj podsvesti 135

211. Mračna sećanja patnji kopiraju se u ljubavnu materiju i doživljavaju se kao »blaženstvo«. »Zašto vreme leći sve rane«? »Carstvo blaženstva« 136

212. »Unutrašnji svet« jedinke je njena sopstvena večna panorama koja postoji u obliku »ljubav­nih kopija« koje ona ponovo doživljava kad joj se pamćenje dovoljno razvije 137

213. Zemaljski čovek je samo primitivno svestan svog »unutrašnjeg sveta«. Pomoću intuicije ili vidovitosti zemaljski čovek može početi da opaža »zlatne kopije«, ne kao sećanja na minule događaje, već kao doživljavanje večnosti. Razlika između intuicije i pamćenja. Priroda čula vida. »Zlatne kopije« su nedostupne za osećanja na području gde telo pamćenja još ne funkcioniše. Doživljavanje »zlatnih kopija« pomoću intuitivnog organa i organa pamćenja. »Zlatne kopije« se mogu doživeti jedino kao »blaženstvo« 137

214. Porcdenje između fizičkog i intuitivnog čula vida. Poredenje između tela intuicije i tela osećanja. Doživljavanje večnosti u obliku »vida« i u obliku »osećanja« 138

215. Funkcija intuicije kod zemaljskog čoveka javlja se automatski kada je jedinka nadahnuta ljubav­lju. Zemaljski čovek ne može još da doživi intuiciju kao svestan uvid, već kao procenat višeg znanja 138

216. »Zlatne kopije« postoje kao gotovi faciti. Kosmička vidovitost se razlikuje od fizičkog vida. Prenošenje ovih facita u dnevnu svest jedinke 139

217. Proces mišljenja »odozgo« i proces mišljenja »odozdo«. Zemaljska nauka se još zasniva na procesu mišljenja »odozdo«. Kad se zemaljska nauka bude zasnivala na procesu mišljenja »odozgo« 1^0

218. Šta je sve dostupno vidovitosti jedinke koja je prošla kroz proces velikog rođenja 140 219. Jedinka će moći ne samo da »vidi«, već i da se seća svoje večne panorame 141 220. Funkcija intuicije kod tražioca istine i kod umelnika. Procesi mišljenja »odozgo« i »odozdo«

i »božje nešto« 141 221. Primcdbc na rasvctljavanje materije u šestoj glavi 141 222. Primer duhovne funkcije. Razumevanje nečega, sposobnost prepoznavanja i materijal pamće­

nja. Svi fizički doživljaji baziraju se na sposobnosti »čitanja«. Čislo fizička doživljavanja. Psihička manifestacija. Jedinka napušta svet verovanja i ulazi u svet znanja 141

223. Shvatanje zemaljske stvarnosti kao fizičke stvarnosti. Shvatanje duhovnih doživljavanja zemalj­skog čoveka kao misli ili misaonih slika. Zemaljski čovek i njegova fizička tela. Veza između fizičkih i duhovnih tela t43

224. Moždani i nervni sistem je sistem antena za »električne lalase«. »Električni talasi« su osnov­ni uslov doživljavanja života. Moždani i nervni sistem su »kapija« jedinke prema duhovnom sve­tu. Specijalni centri ili kompleksi u moždanom i neivnom sistemu za razne duhovne funkcije. Nesklad u moždanom i nervnom sistemu je »duševna bolest«, »duševna slabost« ili »paraliza« . 144

225. Podsvest instinktivnog bića i zemaljskog čoveka. Tražilac istine koji ne poznaje granice kapaci­teta zemaljske nauke, nema duhovnih pozicija pa ni uslova da usmeri svoj duhovni kurs prema životu izvan fizičkog svela 145

226. Duhovna tela zemaljskog čoveka javljaju se kao podsvest ili embrionalni začetak njgove svesti. Nauka zemaljskog čoveka se razvija i jednog dana će postati centar duhovnog sveta 145

227. Nauka i početna duhovna energija. Elektricitet, zraci i talasi. Naučnici moraju da upotreblja­vaju mikroskop, teleskop i dr. Rezultati istraživanja postaju »teorije«, ali su to ipak činje­nice. Duhovna tela i savršeno duhovno opažanje 146

228. Velike moralne obaveze počinju da se postavljaju pred zemaljskim naučnim istraživaima. Uslovi pod kojima rezultati nemoralnog naučnika postaju neistina i time nenaučni 147

229. Zone u kojima se može istaći i naučnik bez dovoljne moralne podloge. Zone u kojima se istraživanje obavlja isključivo na osnovu svojstva »čistog srca« 147

230. Zemaljska nauka je na putu da prede u misaoni ili duhovni život. Koje su kvalifikacije potreb­ne da čovek postane autoritet na području duhovne nauke 148

231. Naučni istraživač se udaljava od materijalne sfere. Zemaljska nauka je sredstvo u rukama mračnog morala. Svest zemaljskog čoveka je sedište razvoja genijalnosti životinjske svesti. Razlog naziva »čovek«. Životinjska genijalnost se mora'iživeti pre nego što krene razvoj životinje

u čoveka 143 232. Pomoću bola i patnje jedinka se razvija do objašnjene sivarnosli. Jedinke koje mogu opaža­

ti samo na materijalnom planu sve teže mogu da ra/.umeju nauku. Jedino putem duhovnog preobražaja može se stići do višeg oblika svesti i znanja, odnosno »viđenja Boga« 149

233. U fizičkom svetu ne postoji »tačka oslonca«. Sve materijalne ili fizičke stvari su rezultat kreta­nja, odnosno promena. Nemoguće je opažati istu stvar dva puta 150

234. Predstava o svetu koja se da opažati na osnovu kretanja ne može bili stvarna 151 235. Primeri fizičkih kretanja ili nestvarnih manifestacija. Granica fizičkog sveta, odnosno granica

prostora i vremena. »Nešto« Što »doživljava« i preko granice prostora i vremena 151 236. Iza granice prostora i vremena drugačija je dimenzija shvatanja. Opažanje u prostoru i vreme­

nu zavisi od fizičkog tela jedinke 152 237. Granica fizičkog sveta nije na drugom mestu. već u drugačijem stanju. Opažanje jedinke iza

granice fizičkog sveta. Zemaljski čovek je fizičko i duhovno biće 152 238. »Filozofija« je početak duhovne nauke. Duhovna icla i veliko rođenje. Kad jedinka smatra fizi­

čke stvari kao »lačke oslonca«. Kada se pojam boga ne zasniva na »tačkama oslonca«. Iluzoran pojam boga je put ka pravom Bogu 153

239. Kao šio jedinka ne može doživeti pojam Boga u ovozemaljskom facilu, u lom facilu ne mo­že shvatiti ni sopstveni kosmički identitet 154

240. Živa bića su »lačke oslonca« svih kretanja • 155 211. Kiko jedinka shvata živa bića kada može opažali samo kretanja 155 242. Identitet jedinke kao »večno živo biće- postaje činjenica koja se doživljava kao prvi deo veli­

kog rođenja 155 243. Živa bića su »lačke oslonca« odakle se meri kretanje. Apsolutni rezultati tog merenja nisu

izraženi »brzinama«, već »ciljem« 156 244. Na fizičkom planu ne postoji apsolutni facit. Zemaljski čovek je počeo da shvata ciljeve kre­

tanja na području bića sopslvene i srodnih vrsta, ali još ne može da shvati ciljeve kosmičkih sna­ga, kretanja nebeskih lela, prirodnih sila i snaga sudbine i zbog toga se ovde mora zadovoljili »relativnim« facitom. Posle velikog rođenja jedinka počinje da doživljava sve »tačke oslonca«, a satnim lim i apsolutne facite. identitet živih bića kao »sinova božjih«, počinje da doživljava stvarni život. Jedinka postaje pravi čovek, jedno s Ocem 156

Simbol broj 5. P U T KA SVETLOSTI

245. Zemaljski čovek je »degenerisana životinja« i »čovek u nastajanju«. Zemaljska stvarnost je -»pul ka svetlosti« 158

246. Figure u obliku čunjeva i uspravna polja. Ukazivanje na mineralno, biljno i životinjsko car­stvo i na bića koja pripadaju pomenutim carstvima 158

247. Religiozni princip, veliko rođenje, stadijumi razvoja zemaljskog čoveka, božja sugestija, nauka i filozofija i carstvo koje nije od ovoga sveta, položaj zemljine kugle i sfere postojanja 159

248. Doživljavanje velikog rođenja, zemaljski ljudi i spasitelji svela. Dolazak carstva pravog čoveka na zemlju 161

249. Vertikalne figure i X 1, X 2 i X 3 162 250. Kako kosmički čovek i zemaljski čovek opažaju trojnu analizu živog bića 162 251. Ovaj simbol je izraz za svemir kao »sveobuhvatno živo biće« i za Irojnu analizu toga bića: nje­

gov identitet »Boga«, »Oca« i »Sinova božjih« 162 252. Završne reči o uvodu i njegovom odnosu prema tražiocu istino. Ovim se čitaocima predaju

analize novog impulsa svela u obliku knjige l.ivels hog i garancija isiinilosii ove knjige. Glas 13oga Oca 163

OSNOVNE ENERGIJE SVETA

7. glava. O S N O V N E E N E R G I J E I S F E R E POSTOJANJA

253. Sve je energija. Svako doživljavanje je božji blagoslov 165 254. Pojava ukupne energije sveta u sedam osnovnih vrsta vibracija. »Plan večnosti«. »Matična

energija«. Osnovne energije se mogu simbolično predstaviti kao »stepenice u stepeništu« . . . . 165 255. »Energija instinkta« i »biljno carstvo« 166 256. »Energija teže« i »životinjsko carstvo« 166 257. »Energija osećanja« i »carstvo čoveka« 166 258. »Energija inteligencije« i »carstvo mudrosti« 1 6 7

259. »Energija intuicije«. »Kosmička svest«. »Stanovište samoga Boga«. »Božji svet« 167 260. »Spoljni« i »unutrašnji svet«. »Energija pamćenja«. »Mineralno carstvo« ili »carstvo blažen­

stva« 168 261. Osnovne energije, sfere postojanja, i boje sunčevog spektra 168

Simbol broj 6. VEČNI BOG 1 SPOSOBNOST O P A Ž A N J A ŽIVIH BIĆA

262. Sfere postojanja, živa bića i njihova svest na simbolu 170 263. Svemir je hrana za svest živih bića. Znanja živih bića zavise od osnovnih energija 170 264. Osnovne energije su uslov za opažanje. Svaka vrsta opažanja je doživljavanje Boga. a to

doživljavanje je najviša analiza osnovnih energija svela 170 265. »Božje nešto« i osnovne energije izražene na simbolu. U odnosu na osnovne energije, Bog

se može uporediti sa suncem koje održava živa bića večito vezana za život 171

8. glava. R A Z V O J

266. Doživljavanje živih bića se shvata kao preobražavanje ili razvoj 172 267. Starost živih bića. njihov standard razvoja i manifestacija nisu rezultat njihovog večnog postoja­

nja, već odnosa kosmičke perspektive 172 268. Živa bića i razvojne stepenice 174 269. Živa bića koja se toliko razlikuju od zemaljskog čoveka da su potrebna drugačija čula od fizič­

kih da bi se mogla doživeti. Prirodne sile ili svi oblici kretanja su funkcije u organizmu živog bića 174

270. Svemir, sazvežde, sunčani sistem i zemljina kugla su veliki organizmi u kojima naši organi, odnosno kombinacije tela žive i kreću se 175

271. Živa bića koja se opažaju ovozemaljskim čulima.Ukupna energija svela je kombinacija organiza­ma jednog živog bića. »Realiteti« koji omogućuju svemiru da izgleda kao »razvojne stepenice« 175

272. Sve je život. Nužno je da iražilac istine dobije pregled svoga mesta i odnosa, kao i mesta i odno­sa bića koja ga okružuju, prema razvoju ili večnom putu prema svetlosti 176

Simbol broj 7. P O R E D A K OSNOVNIH E N E R G I J A SVETA ILI R A Z V O J N E STEPENICE

273. Srednji red sicpenica ili »zone osnovnih energija« 177 274. Ljubičaste stepenice: »vasionska bića«, »subića« i »bića materije«.»Spiralne zone« 177 275. Princip perspektive ili večni razvoj je stub na kojem počiva naše opažanje da postojimo 178 276. »Zone karaktera« 179 277. Ukupna energija sveta u obliku razvojnih stepenica je osnovna podloga za »Životni put« . . . . 179

Simbol broj 8. ŽIVOTNI PUT. KOSMIČKI PUTEVI R A Z V O J A

278. Stepeni razvoja. Život i životni put 180 279. Ziva bića na istom stupnju razvoja razlikuju se međusobno po obliku, a ne po moralu. Mo­

ralni standard određuje sposobnost jedinke da voli druge 180 280. Telo jedinke se obnavlja. Večno postojanje živih bića je naizmenično doživljavanje šest ra­

znih oblika lokalnih života 180 281. Fizičko telo je najrazvijenije telo zemaljskog čoveka. Zemaljski čovek i fizički svet. Smrt. Suje­

verje koje onemogućuje jedinki poznavanje sopstvene besmrtnosti. Pojam »smrt« je izraz za deo života jedinke koji se nalazi izvan fizičke stvarnosti 181

2>:2. Tendencije zemaljskog čoveka da veruje u život posle smili. "Materijalna« i »duhovna« stvarnost 181

283. Sposobnost jedinke da sebi gradi nova tela na osnovu iskustava iz ranijih života. »Srećna« ili »nesrećna« sudbina zavisi od ranijih iskustava. Sposobnost jedinke da »uči« svoj način pos­tupanja je uslov za njegovu sposobnost da stvara sebi normalna lela. Zašlo je bilo potrebno da ovde govorimo o tome 182

284. Nemoguće je da postoje dva potpuno ista bića. Jedino moralni standard je pokazatelj koja se dva bića nalaze na istom stupnju razvoja. Sadašnja zemaljska stvarnost svakog bića je rezultat njegovog ranijeg boravka na drugim nebeskim telima. Postanak i izgled kosmičkih razvojnih pu­teva su uzrok postanka vrsta i čine osnov sadašnjeg postojanja u brojnim varijacijama izgleda tela i oblika doživljavanja 183

285. Sisari, insekti i ptice su primeri razvojnih puteva koji vode preko zemljine kugle. Jednak nivo razvoja sisara i insekala 183

286. Biljke sc neće razvili u sadašnje oblike životinja, niti će životinje poslali ljudi u današnjim Ijudskin: oblicima. Oblici tela propadaju ili se menjaju. ali moralni standard ostaje uvek isti za svaki stupanj razvoja 184

287. Kosmički putevi razvoja. Kiko su »božji stvaralački princip« i »božje nešto« predstav­ljeni na simbolu 185

2S8. Ukupne kosmičke energije čine da sva živa bića budu »kosmički putnici«, da budu nepresu­šan izvor božje mudrosti i da budu osnovni pokretač ljubavi, sreće i blaženstva 185