of 108 /108
Mala Misterija stvaranja Robert Džentri Naslov originala: Creation’s Tiny Mystery by Robert V. Gentry

Mala Misterija stvaranja - hriscanskicentar.comhriscanskicentar.com/pdf/Mala-misterija-stvaranja_Robert-Dzentri.pdf · Mala Misterija stvaranja Robert Džentri

  • Author
    others

  • View
    28

  • Download
    5

Embed Size (px)

Text of Mala Misterija stvaranja -...

  • Mala Misterija stvaranja

    Robert Džentri

    Naslov originala: Creation’s Tiny Mystery by Robert V. Gentry

  • Pre nekoliko godina mini tv-serija "Koreni" proslavila je crnog ame -ričkog pisca čija knjiga je govorila o ropstvu, kao zapis o njihovim život-nim teškoćama i vlasnicima. I ova knjiga govori o korenima, ali o koreni -ma naše planete, kako i kada je postala. Moj metod traganja za korenimabio je ispitivanje istorijskog zapisa stena Zemljine kore.

    Pitanje istine o poreklu donelo mi je ličnu odiseju u iskustvu istraživa -nja mikroskopskog sveta zarobljenog u osnovnim stenama Zemlje.Centralna teza ove knjige jeste da je Tvorac ostavio presudan dokaz kojinam omogućava da prepoznamo stvorene stene na našoj planeti. Ali,pravi dokaz za stvaranje negira evolucioni model porekla, bez obzirakoliko se ostali delovi evolucione slagalice meñusobno uklapaju.

    Po najpopularnijem stavu, naučnici su pravedni, otvoreni i pošteni,uvek spremni da prihvate novi dokaz, čak i kada se on sukobi sa omi -ljenim teorijama. Ova knjiga predstavlja drugu stranu priče - 20 godinanapora da objavim svoja otkrića koja podupiru stvaranje. Neki ljudi suove rezultate, na osnovu svojih verovanja, potpuno negirali. Mnogi drugisu pokazali duh poštenja za gledište manjine. Njima posebno želim daiskreno zahvalim. Bez tih osoba meñu izdavačima, naučnicima, kolega-ma i vlastima, moji “sporni” rezultati ne bi bili objavljeni, i što je jednakovažno, ne bih dobio pristup modernim naučnim instrumentima takoneophodnim za napredak mojih istraživanja.

    3

    Uvod

  • Rasprava o poreklu čoveka jednako je aktuelna devedesetih godinakao što je bila na čuvenom "Skops" suđenju 1925. Galup Pol (GallupPoll) je 1991. objavio da postoji razlika između verovanja da je Bog stvo-rio čoveka u toku poslednjih 10.000 godina, i verovanja u neki oblikevolucije. Usred pitanja o poreklu čoveka je pitanje o starosti Zemlje.

    Kako je Zemlja dospela do sadašnjih uslova? Da li kroz lagane, slučaj -ne evolucione promene? Ili postoji dokaz da je Zemlju stvorio beskrajniTvorac, koji je iznad i iza stvorenog? Ova knjiga bavi se tim pitanjima, upokušaju da otkrijemo tajnu sakrivenu u granitu prekambrijuma,osnovnim stenama Zemlje.

    Prema modernoj teoriji evolucije, naša planeta stvorena je akumu-lacijom vrele, gasovite materije izbačene sa Sunca. Prekambrijumskigraniti su nastali u procesu hlađenja, među prvim stenama.Univerzitetska nauka usmerila je moja ubeđenja da je evolucija Zemljesamo deo kosmičke evolucije svemira. Tako sam postao teistički evolu-cionista. Godinama kasnije, počeo sam da preispitujem naučnu osnovuza svoju odluku. Misli su mi bile usmerene na starost Zemlje i prekam-brijumskih granita. Da li su oni stvarno milijardama godina stari?Pretpostavljeni dokaz njihove velike starosti uključuje određene uzorkekoncentričnih prstenova nađenih u granitu. Pod mikroskopom se moževideti sićušna radioaktivna čestica u centru prstenova, kao crni krug ucentru mete. Ovi uzorci prstenova mikroskopske veličine poznati su kaoradioaktivni oreoli zbog njihovog radioaktivnog porekla i izgleda sličnogoreolima svetaca.

    Avantura u nauciMoja oduševljenost za istraživanje radioaktivnih oreola počela je pre

    oko 20 godina, dok sam predavao i radio doktorat iz fizike naTehnološkom Institutu u Džordžiji, Atalanta. Bio sam obavešten da jestarost Zemlje već naučno određena, i da odsek za fiziku ne želi da toponovo istražuje. Izražena je zabrinutost da bih mogao otkriti nešto štobi se sukobilo sa prihvaćenom evolucionom vremenskom skalom, a to bidonelo određene smetnje Institutu. Pošto moj pogled na istraživanjeradio-oreola nije bio prihvaćen, moji planovi za završavanje doktoratabili su poremećeni.

    Dok sam radio kod kuće, koristio sam mikroskop za istraživanje radio-oreola u tankim, providnim presecima granitnih stena. U proleće 1965.razmišljao sam o nekim posebnim tipovima oreola, koji su se sukobili sapitanjem njihovog porekla. Prema evolucionoj geologiji, graniti koji sadasadrže ove posebne oreole, stvoreni su na početku dok se užarenamagma polako hladila tokom dugog vremena. S druge strane, radioak-tivnost odgovorna za ove posebne oreole ima tako kratak životni vek, dabi nestala daleko pre nego što bi magma imala vremena da se ohladi ioformi granitnu stenu. Pitao sam se, kako da ovu prepreku razrešim?

    Dok sam gledao ove oreole pod mikroskopo, neka temeljna pitanjaprolazila su kroz moj um: da li je moguće da prekambrijumski granitinisu bili krajnji produkt laganog hlađenja magme, već da su to zapravostene koje je Bog stvorio kada je svojom rečju doveo planetu u posto-janje? Da li su posebni oreoli, u stvari, dokaz trenutnog stvaranja? Da lisu oni - otisci Stvoriteljevih prstiju u prvobitnim stenama Zemlje? Da lije stvaranje pitanje nauke ili vere? Odlučio sam da istražim ovo pitanje.

    Moj cilj je bio jasan: sprovesti istraživanje ovih oreola sa ciljem daobjavim krajnje rezultate u poznatim naučnim časopisima. Mislio sam daje potrebno da naučna zajednica istraži moj rad pre nego što ga pred-stavim nenaučnicima kao dokaz za stvaranje. Moja istraživanja bi zahte-vala skupu opremu za istraživanje i izgledi za dobijanje pristupa takvojopremi bili su mali. U mojoj sobi nije bilo mesta za laboratoriju i opre-mu osim za pozajmljeni mikroskop. Čak i granitne stene koje samproučavao bile su pozajmljene sa Univerziteta u Novoj Škotskoj. Ličnifondovi nisu postojali. U to vreme nisam mogao da pretpostavim gde ćeme odvesti ovako mršav početak.

    Mada sam bio nepoznat u naučnoj zajednici kada su moja istraživanjapočela, nekoliko godina kasnije pružila mi se prilika da u toku jednegodine budem "gost-naučnik" u jednoj od američkih državnih labora-

    4 5

    Pregled

  • torija. Uspostavio sam izuzetno srdačne odnose, i moj ostanak je pro-dužen na 13 godina do 30. juna 1982. U toku tog vremena laboratorijs-ka preimućstva su mi bila pristupačna, uključujući i rad na poseb nimradio-oreolima.

    Posle ovih istraživanja došao sam do važnih dokazea za globalni Potopi mladu Zemlju. Objavio sam i preko 20 radova u zapaženim naučnimčasopisima. Odnos prema meni je zatim naglo promenjen, što pokazujekako naučne ustanove reaguju kada su ugrožene neke teorije koje imajusuperstatus.

    Stvaranje na suđenjuKnjiga takođe opisuje poslednje godine mog ugovorenog gostovanja u

    državnoj laboratoriji, kada sam bio suočen sa jednom od najtežih odlu-ka u svom životu: da li da svedočim ili ne kao ekspert-svedok na suđe njustvaranje/evolucija u Arkanzasu. Prijateljstvo i dobra volja uspostavljenisa drugim naučnicima tokom godina bili su na lomači, kao i mogućnostda nastavim istraživanja u ovoj laboratoriji. Što se više bližilo suđenjebrojni istaknuti evolucionisti uporno su tvrdili da naučni dokazi zastvaranje ne postoje.

    Izgleda da je došlo vreme da se ova tvrđenja javno ispitaju. Odlučiosam da javno svedočim za stvaranje na suđenju u Arkanzasu. Tamo bipoznati naučnici istražili moj rad. Imali bi mogućnost da ukažu nanedostatke. Ako specijalni oreoli u prekambrijumskom granitu nisudokaz za stvaranje, oni bi mogli da daju alternativno objašnjenje koje bimoglo biti naučno potvrđeno. Ali, ako dokazi za stvaranje izdrže istraži-vanje vodećih svetskih evolucionista i ostanu neosporeni, ova naučnaistina ne može ostati sakrivena od javnosti.

    Na suđenju u Arkanzasu ACLU (Američka Unija Civilnih Sloboda) jeprotestvovala zbog zahteva za istovremeno učenje evolucije i nauke ostvaranju. Oni su tvrdili da je nauka o stvaranju prikrivena religija, jer nepostoje naučni dokazi za stvaranje. Svi njihovi svedoci - naučnici,uključujući i svetske autoritete iz geologije, složili su se sa ovim gledištempred sudom. Pod unakrsnim ispitivanjem, državni pravobranilac pitao jegeologa da li može da objasni specijalne oreole u granitu. On je odgo -vorio da sam ja pronašao "malu misteriju" koju će naučnici jednog danarešiti.

    Ovo je bio trenutak koji sam dugo čekao, trenutak istine. Odlaganjemodgovora na neodređeno vreme, jedan od svetski najistaknutijih geologaustuknuo je pred najvećim predstavljenim dokazom za stvaranje. Još

    uvek štampa nije ni spomenula ovaj događaj. Čak su, posle opširnoobjavljenih svedočenja evolucionista u toku prve sedmice suđenja, nekeod vodećih državnih novina moje svedočenje bacili u zaborav, dok sesuđenje bližilo kraju. Kada sam počeo da svedočim, neki od predstavni-ka štampe čak su napustili sudnicu.

    U drugim prilikama mediji su izveštavali, naročito naučni časopisi, daje to fatalan udarac mojim nadama da ću nastaviti istraživanje u državnojlaboratoriji. Jedan od vodećih naučnih časopisa porekao je moje pravo daispravim pogrešna tvrđenja o mom svedočenju, što je imalo dalekosežneposledice na moja istraživanja.

    Posle suđenja u Arkanzasu, došao je težak period koji se može opisatikao prividni poraz. ACLU je ubedio sudiju da moji rezultati nisu bitni zaodnos između stvaranja i evolucije. Na suđenju su me pitali da li postojiverodostojni naučni dokaz za stvaranje. Prihvatili su samo da sam "pro -našao" malu misteriju. Naučna štampa sarađivala je sa ACLU i njihovimekspertima - svedocima u potpisivanju moje naučne smrtne presude.Moje traganje za istinom nije bilo završeno, ali je izgledalo da je mojdoprinos nauci osuđen da ostane nepoznat.

    Zatim su mi druge misli došle na pamet. Suđenje je bilo ključni testnaučnih dokaza za stvaranje. Zaista, ovi dokazi su ostali neopovrgnutiposle najstrožeg ispitivanja. Ništa drugo nije tako dobro pokazalo dastvaranje ima naučnu osnovu kao ovo suđenje. Počeo sam da shvatam datajne zaključane u granitnim stenama, tajne do tada sakrivene unutarZemlje, daju ključ koji otključava naučne istine o poreklu Zemlje ičovečanstva. Osetio sam da ovi podaci mogu biti važni za razmišljanje milionapojedinaca na ovoj planeti koji istražuju sa žarom istine o njihovim korenima i sud-bini. Motiv za pisanje ove knjige podigla je iz pepela moj prividni porazna suđenju.

    Nauka o stvaranju: Uzrok istraživanjaU toku suđenja u Arkanzasu slušao sam pažljivo da bi čuo neki novi,

    neoborivi dokaz za evoluciju, kao što je stvaranje života iz nežive mate -rije. U toku konferencije za novinare mislio sam da ako bude dat takavdokaz, evolucija će ponovo biti prihvatljiva za mene. Moja namera nijebila da podcenim evolucioniste koji su svedočili za ACLU, nego sam sepitao da li njihovi umovi uopšte mogu da dozvole mogućnost da sunaučno u krivu.

    Kao Amerikanci, ACLU i ostali imaju pravo da se protive učenju naukeo stvaranju u javnim školama kao što ja imam pravo da prihvatim taj

    6 7

  • koncept. Ako se u školama uči o poreklu, studenti bi trebalo da imajuizbor proučavajući i evolucionistički koncept i koncept stvaranja. Akopostoji nedvosmisleni naučni dokaz da je jedno gledište istinito, to netreba sakrivati. U našem pravnom sistemu građani mogu da brane pozi-ciju koju su izabrali dokle god se to ne kosi sa ustavom. Ali, da li jemoralno da naučna organizacija koja je određena da savetuje Federalnuvladu, nepošteno predstavlja slučaj nauke o stvaranju da bi zadobilaprednost u tretmanu evolucije u školama? Mislim na najcenjeniju naučnuorganizaciju u Americi - Državnu akademiju nauka.

    U proleće 1984. Akademija je objavila knjižicu Nauka i teorija stvaranja:Gledište Državne akademije nauka. Na drugoj strani Akademija je opisanakao privatna, samostalna organizacija različitih naučnika koju je osnovaopre više od 100 godina Kongres SAD da bi savetovala Federalnu vladupo pitanjima nauke i tehnologije. Po zvaničnoj ulozi, Akademija imadvostruku odgovornost da radi po najvišim tradicijama nauke i objek-tivno istraži naučnim metodama sve dokaze za stvaranje. Ali, prethodnoje potrebno da Akademija bude otvorenog uma. Knjižica sadržideklaraciju koja nepogrešivo otkriva njen stav:

    "... Hipoteza o specijalnom stvaranju je pre oko dva veka bila stalno isaosećajno razmatrana, i odbačena na polju dokaza od strane kvali-fikovanih posmatrača i eksperimentatora. U obliku datom u prva dvapoglavlja 1. Knjige Mojsijeve to je nevažeća hipoteza... Suočena sa iza-zovom celovitosti i efektivnosti na naš državni sistem obrazovanja i nateško stečenim dokazanim osnovama nauke, Državna akademija naukane može da ćuti. Ako bismo to uradili, napustili bi našu odgovornostza akademsku i intelektualnu slobodu i za osnovne principe naučnemisli. Kao istorijski predstavnik naučne profesije i zvanični savetnikFederalne vlade po pitanju nauke, Akademija nedvosmisleno tvrdi danačela ‘nauke o stvaranju’ nisu podržana naučnim dokazima, pa kon-cept stvaranja nema mesta u naučnim krugovima..." Pod maskom odbrane intelektualne slobode i celovitosti državnog sis-

    tema obrazovanja, Akademija jasno poriče naučnu celovitost Biblije. Akoje specijalno stvaranje, kao što je opisano u 1. Knjizi Mojsijevoj, zaistabilo odbačeno na polju dokaza i neispravno, kao što Akademija kaže,onda Akademija treba da dâ osnovu za ova tvrđenja, ili da kaže gde takvidokazi mogu da se nađu. Ali, Akademija to nije učinila. Umesto toga,ona kao sudija promoviše gledište da određeni naučni rezultati potvrđu-ju evolucioni model, a da ne spominje sve nesigurnosti u vezi tih rezul-tata. U knjižici se argumenti verovatnoće, zasnovani na sumnjivim pret-

    postavkama, koriste da podrže evolucioni scenario. Kao zvanični savet-nik vlade po pitanju nauke, Akademija čini sve da predstavi evoluciju kaoistinu. Bez sumnje, mnogi veruju da je to merodavan stav. Istorija je čakzapisala da je ova knjižica jedan od najvećih dostignuća Akademije.

    Druga mogućnost jeste da je Akademija dobila prolaznu slavu otvara-jući svoju Pandorinu kutiju. Sa ekonomskog gledišta, ako je čvrst naučnidokaz za stvaranje bio objavljen u vodećim naučnim časopisima, i ako jeAkademija ignorisala ovaj dokaz uzdižući evoluciju kao jedinu istinitunaučnu teoriju o poreklu, zar ne bi trebalo ispitati ovaj slučaj?Potencijalna cena ovog nemara u savetovanju Vlade može biti ogromna.Na primer, milioni dolara godišnje daju se da bi se ispitali različiti evolu-ciono orijentisani projekti. Jedan od skupih projekata su pokušajistvaranja života iz nežive materije. Sva ta istraživanja zasnovana su naosnovnim evolucionim pretpostavkama da je u dalekoj prošlosti životnastao spontano i slučajno. Ipak, verodostojni naučni dokazi da jeZemlja stvorena pokazuju da je evolucioni scenario pogrešan, i da jepogrešno verovanje da je život nastao slučajno. Oni koji plaćaju porez ćepropasti dok shvate da Akademija pokušava da zadrži status quo za evolu-ciju, ćuteći o dokazima za stvaranje. Amerikanci tako imaju veću štetunego što je gubitak novca od kojeg se ništa ne koristi u istraživanjunaučne osnove za stvaranje.

    Državna akademija nauka i akademska slobodaOva knjižica Akademije, nepoštenim predstavljanjem dokaza za

    stvaranje, sugeriše da Akademija želi da se obezbedi ocrnjivanjem naukeo stvaranju na osnovu ugleda članova Akademije. Koristeći privatne fon-dove, ova knjižica je besplatno deljena mnogim školskim zvaničnicima izakonodavcima širom Amerike (36.000 visokoškolskim nastavnicima ivođama naučnih odseka, i 9.000 kongresmenima SAD, guvernerima idrugim uticajnim Amerikancima). Jasno je da Akademija preuzimavodeću ulogu, tako da ima ekskluzivno pravo da uči evoluciju u školi.

    Amerikance treba upozoriti šta ova akcija Akademije znači u odnosuna naše najcenjenije tradicije. Zapošljavanjem autoriteta koji promovišuevoluciju kao istinu, i nauku o stvaranju kao pogrešnu, izgleda daAkademija direktno protivreči sebi u vezi intelektualne slobode. Kako seto dogodilo?

    27. aprila 1976, 8 godina pre objavljivanja knjižice o nauci o stvaranju,Akademija je prihvatila nepopustljiv stav, citiran ispod, koji predstavlja i

    8 9

  • američke principe - slobodu izražavanja gledišta manjine bez straha odrepresije:

    POTVRDA SLOBODE ISTRAŽIVANJA I IZRAŽAVANJA"Ovim potvrđujem svoju odanost sledećim principima:... Da će traganje za znanjem i razumevanjem fizičkog univerzuma injegovih stanovnika biti izvođeno pod uslovima intelektualne slobode,bez religioznih, političkih ili ideoloških ograničenja.... Da će sva otkrića i ideje biti objavljene, i mogu biti izazvane bezikakvih ograničenja.... Da sloboda istraživanja i objavljivanje ideja zahteva da angažovanibudu slobodni da istražuju gde ih istraživanje vodi, slobodni da putu-ju i objavljuju svoja otkrića bez političke cenzure i bez straha ododmazde zbog nepopularnosti njihovih zaključaka. Oni koji izazivajupostojeću teoriju moraju biti zaštićeni od reakcija.... Da je sloboda istraživanja i objavljivanja zasnovana na ličnoj slobo-di istraživača i izazivača u traženju i otkrićima.... Da su zaštita i proširenje lične slobode zavisni od svih nas, indivi -dualno i kolektivno, u podršci i primeni principa izraženih uUniverzalnoj deklaraciji ljudskih prava Ujedinjenih nacija, i uzdizanjuuniverzalnog verovanja u vrednost i dostojanstvo svakog ljudskogbića."Ova Potvrda je sjajan izražaj savesnosti. Ona usmerava pažnju na

    obavezu prema stranim naučnicima disidentima koji bi inače bili zabo-ravljeni. Očekivali bismo da uticajni naučnici, naročito akademici, buduistaknuti u držanju svojih principa. Tragično je da ova vodeća organi-zacija, koja ima takve ideale u zaštiti disidenata, može da brani plan kojimože nepovoljno uticati na živote mnogih učenika u Americi.

    U svojoj Potvrdi, Akademija se zalaže da oni koji traže istinu mogu imatipravo na slobodu istraživanja i izražavanja. Da li to uključuje i studenteu Americi? Da li Akademija veruje da i oni imaju pravo da pitaju, testi-raju i kritički istražuju nauku o stvaranju bez straha od optužbi svojihučitelja? Pošto su ih učitelji informisali da "Akademija tvrdi da je nesumnji-vo da ciljevi nauke o stvaranju nisu poduprti naučnim dokazima", koliko stude-nata će tertirati to pitanje? Manjina koja bi pokušala, rizikovala bi dabude ismejana, zbog upoređenja koje je predsednik Akademije Dr. FrankPres (Frank Press) dao u uvodu knjižice:

    "...Predavati koncept stvaranja bilo bi kao da tražimo od naše dece daveruju, bez proverenih dokaza, da su dimenzije sveta iste kao na mapa-

    ma koje je crtao Kolumbo putujući na svoja tri mala broda, kada znamoiz činjeničnog posmatranja da su one potpuno drugačije." (NationalAkademy of Sciences 1984, 5)Presov nagoveštaj je jasan. On nagoveštava da je koncept stvaranja,

    izjednačen u knjižici sa prve dve glave 1. Knjige Mojsijeve, prevara kojaignoriše vidljive naučne dokaze. Presov sud se približava vređanju ljudikoji prihvataju naučnu verodostojnost 1. Knjige Mojsijeve u vezi stvara -nja. Teško je smisliti bolji metod zastrašivanja, od učitelja koji citira ovuizjavu kao odgovor na bilo koje pitanje u vezi naučnih prednosti stvaran-ja. Kasnije u uvodu, Pres potvrđuje svoju nezamenljivu veru u evoluciju:

    "Teorija evolucije uspešno je izdržala test nauke mnogo puta. Hiljadegeologa, paleontologa, biologa, hemičara i fizičara sakupilo je dokazekoji podržavaju evoluciju kao osnovni proces prirode. Naše shvatanjeevolucije pročišćeno je tokom godina, i njeni detalji se zaista još uvektestiraju i obrađuju. Na primer, neki naučnici razmatraju uporedneideje o stopi događanja evolucije. Jedna grupa veruje da evolucija nas-tavlja malim, naprednim stanjima tokom milijardi godina geološkogvremena, a druga grupa veruje da su se u toku vremena smenjivali peri-odi relativno naglih i sporih promena.

    Zastupnici koncepta stvaranja citiraju ovu raspravu kao dokaz nesla-ganja naučnika o evoluciji. Neki čak sugerišu da druga grupa naučnikazapravo podržava koncept sličan onom o kome se govori u teorijistvaranja. Ono što zastupnici koncepta stvaranja nisu razumeli, jeste dani jedna naučna škola ne stavlja pod znak pitanja naučne dokaze da seevolucija dogodila u toku milijardi godina. Ova rasprava je usmerenada detaljnije obradi kako se to dogodilo." (National Academy ofScience 1984, 6)Ako Pres tvrdi da se rasprava vodi samo o tome kako se evolucija

    dogodila, a ne da li se dogodila, time Akademija tvrdi da stvaranje morabiti lažno. Tako studenti nemaju izbora nego da prihvate evoluciju. Da lije ovo gušenje istraživanja u skladu sa principima akademske slobode zastudente? Ili je to primer kako vlasti guše nepopularno verovanje? Nekoće pomisliti da učitelji u slobodnoj Americi nikad neće pokušati dazaplaše studente da ne sumnjaju u evoluciju. Na žalost, to je postojalo ipre 30 godina kada sam bio progonjen na studijama, i sada još uvek pos-toji. Raširenost knjižice Akademije koja odražava gledište ubeđenihevolucionista može samo da pogorša savesnost istraživača koji će seplašiti ove objave Akademije.

    10 11

  • Šta pokreće ljude u Državnoj akademiji nauka i druge ubeđene evolu-cioniste da se ukopaju u svoja gledišta? Verovatno se može naći razlog zasledeća tvrđenja: Nepokolebljivost evolucionista ubeđenih da njihovateorija mora biti suštinski tačna, zbog broj-nih naučnih podataka izastonomije, geologije i biologije, izgleda kao mreža koja prirodno stvaralep mozaik evolucije. Ono što se često previđa, jeste da evolucionimozaik drži lepak poznat kao princip uniformizma. U stvarnosti, ovaj prin-cip je samo pretpostavka da je kosmos, uključujući i Zemlju, evoluirao dosadašnjeg stanja delovanjem danas poznatih fizičkih zakona. Ako je uni-formistički princip pogrešan, tada su odlepljeni svi delovi evolucionog sce-narija, i mozaik se raspada. Zato je ovaj princip ključan za sve koncepteevolucije.

    Ali, verodostojan naučni dokaz za stvaranje biće suprotan uni-formističkom principu. Pretpostavljene milijarde godina za evoluciju Zemljeod neke bezoblične mase, nestaće kada se suoče sa dokazom trenutnogstvaranja. Tehnike određivanja starosti koje daju veliku starost Zemljebile bi pogrešne. Vreme kao osnovni element potreban za geološkuevoluciju Zemlje i biološku evoluciju života na Zemlji iščezao bi. Tako binedvosmislen dokaz za stvaranje opustošio ceo evolucioni scenario.

    Na suđenju u Arkanzasu direktno su se sukobili stvaranje i evolucija.ACLU je imao veliku priliku da opovrgne dokaze za stvaranje. Oni su topropustili da urade. Umesto toga, oni su sveli na minimum značaj speci-jalnih oreola označivši ih kao "malu misteriju". Ova igra je bila takouspešna da je sudija podržao stav ACLU, koristeći izraz "mala misterija",kada je doneo presudu u korist evolucije.

    Iako je ova strategija na dobijanju sudske bitke u Litl Roku bila uspeš-na, mišljenje suda sveta tek treba da donese presudu u vezi sukobastvaranje/evolucija. Ovu presudu delimično će doneti i čitaoci oveknjige. Donoseći odluku, čitalac može da o maloj misteriji ne razmišljakao ACLU. Sami za sebe specijalni oreoli su veoma sićušni, od kojih jejoš uvek manji jedan atom. Ali dovoljno kombinovanih atoma može dastvori planinu. Tako ogroman broj "malih misterija", smeštenih uosnovnim stenama širom naše planete, zajedno čine Malu misteriju stvara -nja - Gibraltar dokaza za stvaranje.

    Kada čitaoc pročita ovu knjigu imaće dovoljno informacija da odlučida li je Državna akademija nauka u pravu kada tvrdi da je specijalnostvaranje pogrešna hipoteza, ili je Stvoritelj ostavio dokaz za stvaranjekoji pokazuje da je evoluciona teorija pogrešna.

    Kao i većina studenata na državnim univerzitetima pedesetih, ja samutonuo u teoriju evolucije na prvom času biologije. Profesor je ubedljivodokazivao biološku evoluciju života u toku ogromnih perioda.Predstavio je evoluciju kao neizbežan produkt prirodnih zakona svemi-ra, teoriju koja se može objasniti danas postojećim mehanizmima. To jebilo jedino objašnjenje porekla predstavljeno na času.

    Bio sam jedan od mnogih Amerikanaca koji dolaze iz konzervativnereligiozne sredine suprotne evolucionim konceptima koji se uče u školi.Ipak, moja ubeđenja nisu bila dovoljno jaka da potegnem pitanja neskla-da između 1. Knjige Mojsijeve i evolucije. Studenti koji su to činili nisubili poštovani. Kandidatu za naučnika najmudriji smer bio je da se klonesvega kontraverznog. Kao što milioni ljudi veruju svojim omiljenimkomentatorima na televiziji kao objektivnim i istinitim, moji školski dru-govi i ja verovali smo da nam obrazovanje daje celu priču. Naučni dokaziza 1. Knjigu Mojsijevu nikada nisu spominjani, pa smo pretpostavili daoni i ne postoje.

    Evolucija kao ukupni okvirBiološki argumenti za evoluciju nisu bili dovoljno ubedljivi za mene

    kao evolucionistu. Konačno ubeđenje došlo je nekoliko godina kasnijekada sam upisao poslediplomski kurs fizike iz kosmologije, na polju kojese tiče porekla i razvoja svemira. Kurs je zasnovan na modelu Velikogpraska, koji oslikava postanak svemira u gigantskoj prvobitnoj eksplozi-ji.

    U nekim delovima ova teorija mi se činila filozofskom. Bilo je zadiv -ljujuće misliti da nauka može ispitati početak svemira, i to je trebalo dazaseni mnoge nesigurnosti u teoriji. Ostalo je još veliko pitanje: osnovni

    12 13

    1. Radio-oreoli i starost Zemlje

  • stav fizike je da materija ne može biti stvorena niti uništena. Ipak, stan-dardna teorija Velkog praska pretpostavlja da apsolutno ništa nije postojalo preVelikog praska - ni materija, ni prostor, ni vreme. Logično, ako se Velikiprasak uopšte dogodio, moralo je postojati stvaranje materije. Premazakonima fizike to je nemoguće. To je bila osnovna kontradikcija kojunisam bio sposoban da rešim. Da li je bilo realno da verujem da je svemirevoluirao iz događaja za koga nema naučnog dokaza?

    Jednom se u razredu diskusija usmerila na ovo pitanje. Osećajućitežinu razvoja celog koncepta, profesor je rekao da je katolički teologŽorž Lematri (Georges Lemaitre) postavio moguće rešenje. Lematri, kojije bio kosmolog, sugerisao je da je Bog mogao da pokrene Veliki prasak.Zašto da ne, pomislio sam. Napokon, Bog može da učini sve. On jemogao da pokrene Veliki prasak. Krajnji ispit na kursu bio je izračuna-vanje kada se Veliki prasak dogodio. Moj rezultat bio je - pre 5,7 milijar-di godina, što se smatralo pravim odgovorom u to vreme. (U poslednjih30 godina ova cifra je porasla na oko 17 mlijardi godina.)

    Uzeo sam krajnji ispit kao pokazatelj - koliko su se moji pogledi naporeklo promenili u toku studiranja. Moje univerzitetsko obrazovanjepretvorilo me je u teističkog evolucionistu koji je verovao da Bog u 1.Knjizi Mojsijevoj alegorijski oslikava stvaranje u ukupnoj evoluciji kos-mosa. Komadi slagalice sada su izgledali na svom mestu - 6 dana stvara -nja bili su samo 6 ogromnih, beskrajnih perioda vremena. Biološkaevolucija života na Zemlji bila je umetnuta u geološku evoluciju našeplanete i sve je pripremljeno za mistični Veliki prasak. Nauka i Bog bilisu opet zajedno, i ja sam opet verovao u Boga koji uvek govori istinu.

    Posle odbrane magistrata iz fizike na Florida Univerzitetu 1956., radiosam na vojnoj primeni efekata nuklearnog oružja u Convair-Fort Worth-u (sada General Dynamics). Dve godine kasnije nastavio sam isti rad uMartin-Marietta Korporaciji u Orlandu, revnosno braneći evoluciju gdegod je bilo prilike.

    Onda me je neko suočio sa većim teškoćama mog verovanja u Bogaistine i moje alegorijsko prihvatanje 1. Knjige Mojsijeve. On je istakao daje Bog prepisao izveštaj o stvaranju iz 1. Knjige Mojsijeve u jednoj odDeset Zapovesti:

    "Jer je za 6 dana stvorio Gospod nebo i Zemlju, more i što je god u njima, a usedmi dan počinu ..." (2. Knjiga Mojsijeva 20,11)Kontekst ovog pasusa izgleda dokazuje da su dani bili doslovni, a ne

    figurativni. Ako je to istina, nisam mogao više da povezujem 6 danastvaranja sa 6 dugih geoloških perioda Zemlje, i moja osnova za verova -

    nje u teističku evoluciju bila je negirana. Ovo je bilo uznemiravajuće. Dali su Zapovesti alegorijske? Gde će se sve ovo zaustaviti? Da li je Bog ištarekao pouzdano? Da li je On zaista Bog istine? Da li On uopšte posto-ji? Moj plan ujedinjenja Boga i nauke izgleda da se srušio. Morao sam danađem vremena da ponovo istražim naučne dokaze za evoluciju. Ovajdugotrajni cilj me je podstakao da preispitam svoj stav. Sledeće dvegodine predavao sam na Univerzitetu Florida i razmišljao o pitanjuporekla dok je moja žena diplomirala na matematici.

    Pitanje porekla je ponovo otvorenoOpet sam preispitao dokaze pokušavajući da odredim koji faktori su

    bili najvažniji za mene da prihvatim evoluciju. Zvuči ironično da sam pri-hvatio teološko rešenje (Bog je pokrenuo Veliki prasak) kao izlečenjeključnog defekta u navodno naučnoj teoriji (materija i energija iz ničega).To je uključivalo pretpostavku da su se najranije zvezde akumulirale izmaterije stvorene u Velikom prasku. Problem je što delovi eksplozije nemogu ponovo da se akumuliraju. Zašto bi se onda materija formirala unajvećoj od svih mogućih eksplozija i zatim oblikovala zvezde? Mojesumnje su se kasnije potvrdile kada je jedan astronom rekao: "Kadazvezde ne bi postojale, bilo bi lako dokazati da je to ono što očekujemo"(Aller i McLaughlin 1965., 577). Šta je uzrok da ogroman broj zvezda ujatima, u visoko uređenim sistemima, vidimo u različitim galaksijama?Da li se sve ovo može desiti slučajno, u ogromnom homogenom širenjumaterije?

    Koliko je razumno verovati da je poreklo naše planete samo posled njafaza u evolucionom razvoju svemira? Pretpostavlja se da je Veliki prasakstvorio samo vodonik i helijum, samo 2 od 92 elementa Zemljine kore.Odakle onda ostalih 90 elemenata vode poreklo? Teoretski, došli su iztermonuklearnih fuzionih reakcija pre više milijardi godina dubokounutar određenih zvezda. Po ovom scenariju, svemir je lagano poprskanovim ostalim elementima kada su ove zvezde kasnije eksplodirale (super-nove). Pretpostavljajući ovo, kako su se ostaci supernova, razbacani uogromnom međuzvezdanom prostoru, ponovo akumulirali i postali siro-va materija za Sunčev sistem? Moj kurs iz kosmologije to nikada nijeobjasnio, kao ni kako zvezde mogu da se razviju iz Velikog praska.Koliko je verodostojna ideja da planete vode poreklo iz ogromnog gaso-vitog prstena oko Sunca? Šta je stvorilo prsten gasova? Koje je oprav-danje za verovanje da je Zemlja nastala kada se deo prstena sjedinio uužarenu, rastopljenu sferu - protozemlju?

    14 15

  • Ipak, jedan deo naučnih dokaza povlači verodostojnost celog scenari-ja. Časovi iz fizike vodili su me u nesumnjivo poverenje u radiometrijskoodređivanje starosti Zemlje. Ovi podaci očigledno daju direktnu vezuizmeđu Zemljine geološke evolucije i pretpostavljenog evolucionograzvoja svemira. Prema tehnikama radiometrijskog datiranja, najstarijestene Zemlje formirale su se pre nekoliko milijardi godina kada je užare-na, rastopljena protozemlja počela da se hladi. To unosi verovatnoću uokvir Velikog praska. Moje ranije prihvatanje scenarija Velikog praska,uključujući biološku evoluciju i geološku evoluciju Zemlje, vrteo se okoverovanja da su tehnike radiometrijskog datiranja potvrdile ogromnustarost Zemlje. Ali, da li je moje verovanje imalo osnove? Vreme je biloda kritički razmišljamo o pretpostavkama na kojima su ove tehnike zas-novane.

    Radioaktivnost i starost stenaRadiometrijsko datiranje stena odnosi se na raspad "roditeljskog" ele-

    menta na stabilan, neradioaktivni krajnji produkt. Na primer, uran jeroditeljski element koji se raspada na svoj krajnji proizvod - radiogenoolovo. Zove se "radiogeno olovo" da bi se razlikovalo od drugog olovakoje nije dobijeno radioaktivnim raspadom. Merenjem: 1) kolikoroditeljskog elementa u steni se raspalo na svoj krajnji produkt, i 2)sadašnje stope raspada, mnogi geolozi veruju da mogu da procenestarost kada je roditelj dospeo u stenu, ili jednako tome, period vremenakoji je protekao od formiranja stene.

    Moja pažnja je usmerena na pitanje - da li su stope raspada različitihradioaktivnih elemenata uvek bile iste kao danas. Uniformna stopa ras-pada bi značila da će se količina urana u steni stalno smanjivati, dok ćese radiogeno olovo, kao krajnji proizvod, stalno povećavati. Na ovomnivou, odnos urana i radiogenog olova pokazao bi vreme kada je stenaočvrsla. Ako je stopa raspada bila mnogo viša nekad u prošlosti, onda bise radiogeno olovo naglo akumuliralo u steni, i ono za šta bi bili potreb-ni eoni - dogodilo bi se za kratko vreme.

    Na osnovu pretpostavke o konstantnoj stopi raspada, stena bi moglabiti procenjena kao veoma stara, ne zato što je podatak (odnos urana iradiogenog olova) bio pogrešan, nego zbog pogrešne pretpostavke. Zatoje veoma važno da znamo istinu po ovom pitanju. Moj univerzitetskikurs fizike učio me je da verujem da je pretpostavka o konstantnoj stopiraspada van sumnje, ali nisu dati dokazi. Da li takvi dokazi zapravo pos-

    toje? Ako je tako, ja moram to da otkrijem, jer neka teška pitanja zaevolucioni scenario vise o koncu.

    Pretpostavka konstantne stope raspada je sastavni deo evolucionepretpostavke da su svi fizički zakoni ostali nepromenjeni u toku istorijesvemira. Ovo je uniformistički princip, lepak koji sastavlja sve delove evolu-cionog mozaika. Ako je on pogrešan, svi delovi se odlepljuju i evolucijase raspada. Razumljivo je da naučnici koji su ubeđeni u evoluciju, vansvake sumnje, teško mogu da razmišljaju da su stope raspada mogle dabudu različite. Učiniti to bilo bi jednako priznanju da uniformistički principmože biti pogrešan, što bi bilo jednako prihvatanju da evolucija možebiti pogrešna. Moje prihvatanje evolucije bilo je veoma čvrsto, ali samuvek rado razmatrao nove dokaze. Tako nisam osećao zabranu istraži-vanja radiometrijskog datiranja i ključnih pitanja o stopama raspada.

    U leto 1962., dobio sam od Državne naučne fondacije da provedem trimeseca u Ouk Ridž Institutu (Oak Ridge Institute) za nuklearna istraži-vanja u Tenesiju. U slobodno vreme proučavao sam radioaktivnost istarost Zemlje. Sledećeg proleća predavao sam fiziku puno radno vremei istovremeno pohađao poslediplomske studije iz fizike na TehnološkomInstitutu Džordžija u Atalanti. Istraživanje tehnika radioaktivnog dati-ranja bilo je između nastavničkih obaveza i učenja. Moja pažnja je sveviše bila usmerena na sićušni radioaktivni fenomen u određenim stena-ma, jer je to mogao biti dokaz da li su stope radioaktivnog raspada bilejednake u prošlosti. Činilo mi se da novo istraživa nje ovog fenomenamože služiti kao pristojna teza za doktorat. Pre nego što sam predsed-niku odseka za fiziku dao ovaj predlog, uradio sam najvažnije naučneradove po tom pitanju. Sledeća tri odseka su sažetak mojih početnihotkrića.

    Zagonetka prstenova u stenamaNaučna literatura otkriva fascinantnu priču koja počinje da se razvija

    kasnih 1800-tih, kada su bili dostupni savršeniji mikroskopi. Minerolozisu shvatili da mikroskop može biti moćan alat u istraživanju mnogihosobina stena i minerala. Naročito su želeli da pogledaju kroz određenedelove stene i shvate kako su različiti materijali isprepleteni. Da bi touradili, naučili su da pripremaju tanke, providne listove minerala. Uzorciminerala bili su bez defekata koji su se običnim okom često videli kaosadržaj sićušnih zrnaca drugih minerala. Većina ovih sićušnih zrnaca nijeprivlačila pažnju. Minerolozi su samo pretpostavili da su oni ugrađenikada se kristalisao mineral domaćin.

    16 17

  • Neka od sićušnih zrnaca su privukla pažnju, ne zbog svog izgleda,nego zbog pojave oko njih. Minerolozi su videli da su ova zrnca okruže-na serijama lepo obojenih koncentričnih prstenova. Pod mikroskopom,uzorci sićušnih prstenova bili su slični minijaturnoj meti, sa zrncem ucentru. Zbog njihovog izgleda, nalik na oreole, i zbog različitosti bojapoznatih kao pleohroizam (obojenost) u određenim mineralima, primeri

    koncentričnih prstenova su postali poznati kao "obojeni oreoli". Daljimproučavanjem minerolozi su pronašli nešto što je izgledalo kao serijapljosnatih koncentričnih prstenova, što je pod mikroskopom izgledalokao poprečni presek grupe sfernih ljuspica. Da ilustrujem: ako luk tankoisečete od vrha do dna, prstenovi luka sa najvećim prečnikom biće naju-daljenije kriške od centra. Kriške luka bliže centru takođe će pokazivatiprstenove, ali će prečnik prstenova biti manji. To je slično onome što suminerolozi našli kada su istraživali susedne kriške minerala koji ima obo-jeni oreol. Tanke kriške iznad i ispod zrna pokazuju manju veličinu prste-na kada se uporede sa kriškama dalje od centra. Ovo dokazuje da jedvodimenzionalni obojeni oreol viđen pod mikroskopom zapravo grupakriški sićušnih, koncentričnih mikrosfera.

    Prisustvo sićušnih zrna u centru je ključ za poreklo oreola. Nekiminerolozi misle da je organski pigment mogao biti zarobljen u centruoreola kada se mineral formirao, a kasnije se širio i oblikovao sićušneobojene sfere. Ipak, niko ne može da identifikuje pigment, ili da zado-voljavajuće objasni kako širenje može da stvori mnoštvo sfera. Obojenioreoli prkosili su objašnjenju dok se u ovom veku nije otkrilo da su urani neki drugi elementi radioaktivni.

    Radoaktivna priroda oreola1907. rešenje za zagonetku oreola došla je u središte pažnje u geološkoj

    laboratoriji profesora Džona Džolija (John Joly) sa Triniti Koledža uDablinu. Džoliju su bili poznati oreoli, naročito oni u biotitu, tamnomliskunu koji se lako raspukne na tanke kriške. Džoli je shvatio da teorijadifuzije ne može da objasni jasno definisane ivice prstenova oreola, ninjihovu pravilnu veličinu. Počeo je da razmišlja o radioaktivnom porek-lu oreola.

    U to vreme naučnici su znali da je uran roditelj lanca radioaktivnog ras-pada, sa nizom potomačkih proizvoda koji su zovu "članovi lanca". Ovajlanac raspada je prikazan na slici 1.1, zajedno sa drugim važnim infor-macijama. Džoli je upozorio da se uran i njegovi radioaktivni potomci,kao produkti, raspadaju na dva načina: 1) izbacivanjem veoma lakog frag-menta (beta čestice), što prouzrokuje mala oštećenja dok prolazi krozmateriju, ili 2) izbacivanjem mnogo težeg nuklearnog fragmenta (alfačestice), koja je mnogo reaktivnija dok prolazi kroz supstancu. Zbogsvoje male težine, beta čestica se lako otpušta i zato je nepredvidiva, sacik-cak putanjom pre nego što se konačno zaustavi u materiji. Alfa čes-

    18 19

    Tmjlb!2/2!Sf•ojl!ufioj•lji!ufsnjob

    Sbejpblujwoj!bupnj!tv!tqptpcoj!eb!tf!tqpoubop!nfokbkv-!jmj!sbtqbeb.kv-!ob!bupnf!sb{mj•juph!ujqb/!Spejufmktlj!sbejpblujwoj!bupn!sbtqbeb!tf!obbupn!qpupnlb!ob!sb{mj•juf!ob•jof-!pe!lpkji!kf!kfebo!fnjtjkb!bmgb!•ftujdb)α*/!!Cspkoj!ujqpwj!sbejpblujwoji!bupnb!qptupkf!v!qsjspej-!bmj!tbnp!usj!tvqplsfub•j!mbodb!sbtqbeb/![b!pwv!lokjhv!obkwbaojkj!kf!pobk!lpkj!qp•jokf!tbvsbopn!349/Cspk!lpkj!kf!j{obe!p{oblf!fmfnfoub-!p{ob•bwb!cspk!qspupob!j!ofvuspob

    v!kf{hsv-!peoptop!lpmjlp!kf!ufabl!fmfnfou/!J{pupqj!jtuph!fmfnfoub!jnbkvsb{mj•juf!nbtf-!bmj!tlpsp! jefouj•op!ifnjktlp!qpob|bokf-!lbp!ob!qsjnfs349V!j!346V/!Kfeob!bmgb!•ftujdb!jnb!nbtv!5/Vsbo.349!qplsf~f!mbobd!lpkj!tf!{bws|bwb!tb!pmpwpn!)ifnjktlj!tjncpm

    Qc*/!!Mbobd!sbtqbeb!349V!pwef!qplb{bo-!jnb!oflf!qpupnlf!lpkj!tf!sbt.qbebkv! fnjuvkv~j! cfub! •ftujdf! )β*-! lpkf! tv! tlpsp! 8511! qvub! mbl|f! penbtjwojkf!bmgb!•ftujdf/

    Wsfnf! qpmvsbtqbeb sbejpblujwoph! j{pupqb! kf! wsfnf! qpusfcop! eb! tfqpmpwjob!okfhpwji!bupnb!sbtqbeof/!Blp!v!pesf}fop!wsfnf!qptupkj!2111bupnb-!poeb!~f!qptmf!kfeoph!wsfnfob!qpmvsbtqbeb!ptubuj!tbnp!611-!bqptmf!ewb!wsfnfob!qpmvsbtqbeb!ptub~f!tbnp!361!bupnb!pe!qp•fuophcspkb-! jue/! Wsfnf! qpmvsbtqbeb j! tupqb! sbtqbeb tv! wfmj•jof! v! cmjtlpnpeoptv/!J{pupqj!lpkj!tf!cs{p!sbtqbebkv!jnbkv!lsbulp!wsfnf!qpmvsbtqbeb-epl!poj!lpkj!tf!sbtqbebkv!tqpsjkf!jnbkv!evaf!wsfnf!qpmvsbtqbeb/!Ebobttf! 349V! sbtqbeb! wfpnb!tqpsp! tb! wsfnfopn!qpmvsbtqbeb!pe!5-6!njmj.kbsef!hpejob/

    V!.!vsboUi!.!upsjkvnQb!.!qbmbejkvnSb!.!sbejkvn

    So!.!sbepoQp!.!qpmpojkvnCj!.!cj{nvuQc!.!pmpwp

  • tica, s druge strane, je dovoljno teška da se kreće gotovo pravo pre negošto stane.

    Kao što je Džoli mislio da ove čestice mogu biti odgovorne za oreole,bez sumnje je brzo shvatio da lagane beta čestice ne bi mogle da stvoreobojenost u liskunu, i da njihove cik-cak putanje nisu mogle da daju oštregranice. Teže alfa čestice daleko više obećavaju kao kandidati. Studija jepokazala da većina alfa emitera u uranovom lancu raspada imaju različiteenergije, gde izotop 238U ima najmanju energiju (za dalja objašnjenja vidisl. 1.1).

    Da li postoji veza između različitih energija ovih alfa čestica i različitihveličina prstenova u oreolima koje je Džoli posmatrao? Alfa čestice kojeimaju različite energije prelazile bi različite razdaljine u mineralu. Šta akopostoji uran u sićušnom centru oreola? Da li može alfa čestica iz urana injegovih potomaka da stvori dovoljno oštećenje okolnog minerala istvori obojeni oreol?

    U mineralu, alfa čestice gube svoju energiju naglo, sudaranjem sadrugim atomima. Jedna alfa čestica će jonizovati oko 100.000 atoma nasvojoj putanji, ostavljajući u svojoj pobuđenosti kratak trag oštećenja kojiostaje kao stalan ožiljak. Na atomskom nivou, oštećenje minerala je takomalo da predstavlja sićušni nevidljivi ožiljak. Svaki mineral kao što jeliskun, koji sadrži tragove urana, takođe će sadržati tragove alfa ošteće -nja uranovih atoma koji su se već raspali. Uopšte, atomi urana su ujed-načeno raspršeni u mineralu, tako da tragovi oštećenja ne idu izvan

    kruga. Tako mineral može biti ispunjen nevidljivim tragom alfa oštećen-ja. Čak i slučajevi sa nekoliko atoma urana, ili sa čak nekoliko stotina,skoro su dovoljni da stvore okrugle tragove, pa je ova količina nedovolj-na da stvori primetne obojene tragove u mineralu.

    Nasuprot, zamislite milijarde uranovih atoma grupisanih u sićušnozrno u centru oreola. Alfa čestice izbačene iz ovog zrna mogu se upored-iti sa izgledom velikog broja čioda zabodenih u jednu tačku. Za Džolijaizgleda sasvim verovatno da ovaj kružni efekat oštećenja, kao kod emi-tovanja alfa čestica rasprskavanjem, može biti dovoljan da stvori obo-jenost kao oreol, nalik naglom izbijanju sunčevih zraka. Slika 1.2 ilustru-je ovaj efekat.

    Ostaje samo jedno veliko pitanje: da li veličina prstena oreola odgovaradužini putanje serije uranovih alfa čestica u liskunu? Merenja su pokaza-la da čestice iz uranovog lanca raspada prelaze oko 3-7 cm u vazduhu preno što se zaustave. Džoli je izračunao da alfa čestica u liskunu prelazisamo 1/2000 deo onoga što pređe u vazduhu. Smanjenje dužine puta njauranovih alfa čestica izmerenih u vazduhu ovim faktorom, daje vrednostkoja odgovara veličini prstena tipa oreola koji je našao. Delovi slagalicedošli su na svoje mesto. Džoli je pretpostavio da alfa emisija iz sićušnogcentra oreola može da stvori i sfernost, a i različite veličine ljuskisadržanih u oreolima. Činjenica da alfa čestice dosta oštećuju krajevesvojih puteva, objašnjava zašto su spoljne ivice prstenova oreola tamnijeod unutrašnjih oblasti. Tako je Džoli identifikovao uran i njegov produkttorijum kao radioaktivne elemente koji mogu stvoriti obojene oreole.Kasnije su postali poznati kao "radioaktivni oreoli" ili "radio-oreoli".

    Slika 1.3 grafički prikazuje idealizovan trodimenzioni poprečni presekuranovog oreola. Ova slika prikazuje 5 prstenova uranovog oreola, kojisu dobijelni od 8 alfa emitera u uranovom lancu raspada, kao što jepokazano na slici 1.3. Slika 1.1 pokazuje da u ovom lancu ima 5 betaemitera koji, kao što smo rekli, ne mogu da u liskunu stvore prstenoveoreola.

    Radioaktivni oreoli i pitanje stope raspadaIako sićušni, radio-oreoli uskoro su privukli pažnju mnogih naučnika

    zainteresovanih za pitanje starosti i porekla Zemlje. Fizičari su računalida oreoli mogu da daju potrebne podatke da bi se utvrdilo da li je stoparaspada uvek bila konstantna. Geolozi su bili zainteresovani jer su želelida koriste radioaktivnost za određivanje starosti. Pitanje starosti Zemljejoš uvek se energično raspravljalo u nekim geološkim krugovima, pa su

    20 21

    Tmjlb!2/3!\fnb!sbtqstlbwbokb!hef!usbhpwj!bmgb!p|uf~fokb!!tuwbsbkv!tgfsofpcpkfof!mkvtqjdf!plp!dfousb!psfpmb/!Twblb!tusfmjdb!qsfetubwmkb!6!njmjpobbmgb!•ftujdb!fnjupwboji!j{!dfousb/!Pcpkfoptu!psfpmb!sb{wjkb!tf!qptmf!211njmjpob!bmgb!sbtqbeb-!qptubkf!ubnbo!qptmf!611!njmjpob-! j!wfpnb!ubnboqptmf!2!njmjkbsef/

  • bili vrlo zainteresovani za Džolijeve rezultate merenja veličina uranovihi torijumovih oreola. (Da bih pojednostavio, rasprava u ovom poglavljubiće usmerena samo na uranov oreol.)

    Razlog interesovanja bio je jasan: fizičari su dali teoriju da je veličinaoreola u direktnom odnosu sa stopom radioaktivnog raspada u prošlosti.Verovalo se da će brže stope raspada stvoriti alfa čestice sa većom energi-jom, i odatle i veće prstenove oreola. Tako se za prstenove standardneveličine mislilo da dokazuju konstantnu stopu raspada, dok se za odstu-panje u veličini mislilo da ukazuje na promenu u stopi raspada u

    prošlosti. Mnogo godina Džoli je proučavao veličinu prstenova oreola ustenama, verujući da predstavljaju neke od najstarijih geoloških doba.Godine 1923., Džoli je objavio izveštaj koji potvrđuje da oreoli i veliči-na prstenova variraju zavisno od starosti (Joly 1923, 682). Zaključak jebio da stopa radioaktivnog raspada varira u toku vremena. Naravno, ovirezultati doveli su u pitanje sve radioaktivne metode datiranja stena.Ipak, nekolicina istraživača koji su kasnije proučavali oreole, nisu sesložili sa Džolijevim zaključcima. Izgledalo je da veruju da njihovaistraživanja rešavaju sva preostala pitanja o materiji. Ali, da li je to istina?Da li imaju odgovarajuće, sveobuhvatne podatke? I najvažnije od svega,da li su veličine prstena oreola mera stope raspada u prošlosti?

    Mikroskopske šanseKrajem 1962. završio sam prvu četvrtinu poslediplomskih studija u

    Džordžiji, i zaključio da radioaktivni oreoli obavezno trebaju da seistraže. Razgovarao sam o rezultatima mojih uvodnih proučavanja sapredsednikom odseka za fiziku i sugerisao da moj rad može da se proširiu tezu za moj doktorat. Njemu se to odmah nije svidelo. On je skoro bezsumnje verovao u tehnike radioaktivnog datiranja, pa je moje šanse daotkrijem nešto novo o obojenim oreolima procenio kao mikroskopske.Nije mu bilo drago da mi da priliku da otkrijem nešto novo. Bio jezabrinut šta bi moglo da se dogodi ako slučajno uspem. Da li bi krajnjirezultat mog istraživanja smetao Institutu i mnogima na fakultetu? Oštrome je posavetovao da odustanem od interesovanja za radioaktivne ore-ole i starost Zemlje, i uslovio je moj program za doktorat mnogo kon-vencionalnijim naslovom teze, ako želim da nastavim poslediplomski naDžordžija Institutu.

    Na sreću, data mi je godina milosti da donesem odluku. Da bih toučinio, morao sam da istražim same oreole, a ne samo da čitam šta sudrugi istraživači otkrili. Umesto predavanja u leto 1963. na DžordžijaTeču, dobio sam sredstva za istraživanje na Delhousi Univerzitetu uHalifaksu, Nova Škotska, gde je ranije fizičar G. H. Henderson decenija-ma vodio seriju istraživanja oreola, tokom 1930-tih. Put se pokazao kaopočetna tačka intenzivnog proučavanja radioaktivnih oreola i njihovogzapanjujućeg otkrivanja porekla Zemlje.

    22 23

    QPQSF_OJ!QSFTFL!PSFPMB!349V)Wsfnf!qpmvsbtqbeb!349V!>!5-6!njmjkbsej!hpejob*

    Tmjlb!2/4!Qpqsf•oj!qsftfl!vsbopwph!psfpmb/!Jefbmj{pwbob!uspejnfo{jpobjmvtusbdjkb!epcjkfob!sb{mjtubwbokfn!psfpmb!pe!dfousb/!Twblj!qstufo!psfpmbjefoujgjlpwbo! kf! lbp!pesf}foj! j{pupq-! tb!pesf}fopn!fofshjkpn!v!NfW)nfhb!fmfluspo!wpmujnb*/!

  • Fotografije oreola u Hendersonovim naučnim izveštajima prikazujumnogo jasnije određene prstenove nego one iz Džolijevih izveštaja. Obaistraživača koristili su tamni liskun - biotit, u istraživanju oreola.Henderson je koristio tanje kriške, pa je tako dobio oštrije prstenove.Upravo Hendersonovi oreoli urana su mi bili potrebni za moja merenja.Da li je njegova zbirka tankih isečaka još uvek dostupna? Saradnja odse-ka za geologiju i fiziku u Delhousiju nije bila ohrabrujuća. Henderson jeumro pre mnogo godina i dosta iz njegove zbirke oreola bilo jeizgubljeno. Izgledalo je da je put u Novu Škotsku najbrži način da sedobije više informacija o intrigantnim oreolima.

    Put je bio primer štedljivog života i posle 7 dana činilo se da će bitinešto od njega. Tada se glavni čovek sa odseka za fiziku vratio sa kratkogputa i pronašao nekoliko preostalih tankih preseka originalneHendersonove zbirke oreola. Par dana kasnije, nestalo mi je novca, amoje proučavanje tankih preseka tek je počelo. Put se pokazao uspeš nimkada mi je uzorak oreola pozajmljen radi daljeg proučavanja. Sageološkog odseka dali su mi dosta svežih uzoraka liskuna iz njihovemuzejske zbirke. Vratio sam se u Atalantu, pozajmio mikroskop inapravio priručnu laboratoriju u kući.

    Na nesreću, Hendersonovi ostaci tankih preseka nisu sadržali najboljeslike uranovih oreola iz njegovih izveštaja. Trebalo je naći neke sa boljeodređenim oreolima i to mi je zaokupilo dosta vremena van mojihobaveza na predavanjima. Uzorci liskuna dobijeni u Delhousiju postalisu moj izvorni materijal za istraživanje. U ovim uzorcima bili su česti ore-oli sa velikim centrima, a takvi oreoli nisu pokazivali nežnu prstenastustrukturu kao oni sa centrom u vidu tačke. Savršeni uranovi oreoli sajasno određenim prstenovima bili su potrebni da se potvrdi pitanje

    različitih veličina prstenova oreola o kojima Džoli izveštava. Proveo sammnogo dosadnih sati skenirajući različite komade liskuna, ali su savršeniuranovi oreoli izmicali.

    Kraj moje druge godine na Džordžija Teču se primicao, kao i vreme zaodluku o mom programu za doktorsku tezu. Moje interesovanje za isti -nom o starosti Zemlje bilo je jače nego ikad. Takođe sam bio ubeđen daradioaktivni oreoli mogu biti ključ koji otvara tu istinu. Ali, predsednikodeljenja za fiziku ostao je pri tome da istraživanje radioaktivnih oreolanije prihvatljiva teza za moj doktorat, pa sam tako napustio DžordžijaTeč na kraju te akademske godine, i proveo leto 1964. nezavisno istražu-jući oreole, koristeći svoje fondove. (Na sreću, moja supruga se potpunosložila sa ovom odlukom.) Ušteđevina i pozajmice su nestajale, pa samna proleće zamenjivao nastavnika matematike na Višoj školi u Atalanti.

    A, B, C i D oreoliU dodatku uranovih (i torijumovih) oreola, Henderson je izvestio o 4

    tipa, koje je jednostavno označio kao A, B, C i D oreole. U traganju zasavršenim uranovim oreolima, moja pažnja se usmerila na D oreole. Podmikroskopom, ovaj tip oreola video se kao ujednačeno obojeni kolut samutnom periferijom. Imao je samo pola veličine potpuno razvijenoguranovog oreola, a ipak je ličio na uranov oreol u ranom stadijumurazvoja, kada su vidljivi samo unutašnji prstenovi. Čudio sam se što jeHenderson probno upućivao ovaj tip oreola na izotop radijuma koji imavreme poluraspada od oko 1600 godina. (Sl. 1.1 i 1.3 pokazuju gde seovaj izotop, 226Ra, uklapa u uranov lanac raspada.) Za liskun u kojem jenađen D oreol mislilo se da je tako star, da bi sav originalni radijum tre-bao da nestane; samo stabilni krajnji proizvod trebao bi da ostane u cen-tru. Henderson je tvrdio da radioaktivnost u centru D oreola ne bi tre-bala da postoji, da se "ugasila". Ipak, ni jedan nije pokazao da je to isti-na, pa sam odlučio da je to vredno da se istaži. Ko zna? Možda je nekanova informacija o starosti Zemlje prisutna u procesu.

    Mali broj radioaktivnih atoma u centrima oreola znači malu stopuemisije alfa čestica - očekuje se samo par čestica mesečno iz centara ura-novog oreola. Autoradiografija je jedina tehnika koja može tačno dapokaže odakle alfa čestice potiču, pa je otud jedina tehnika koja može daodredi da li su centri oreola još uvek radioaktivni. Autoradiografskieksperimenti zahtevaju upotrebu posebne fotografske emulzije sposob-ne da zabeleži prolazak jedne alfa čestice. Prvi korak bio je da iscepkamuzorak liskuna tako da centri D oreola budu izloženi na površini, ili vrlo

    24 25

    2. Stvorene stene

  • blizu nje. (Izabrani uzorak ponekad sadrži uranove oreole, i jedan ili višeA, B, ili C oreola.) Drugi korak je sipanje tankog sloja specijalne emulzi-je na izloženu površinu. Pod tim uslovima, skoro pola od svih alfa česti-ca izbačenih iz različitih centara oreola proći će kroz alfa osetljivu emul -ziju, gde će ostaviti vrlo kratke tragove jonizovanih atoma. Kratki tragoviostaće nevidljivi dok se emulzija ne razvije. Posle razvijanja, pojavljuju seu vidu kratkih crnih tragova pod mikroskopom. Uzorci oreola pokriveniemulzijom stavljaju se u zamrzivač da bi se obezbedilo da sićušni tragovine iščeznu u toku nekoliko sedmica skladištenja.

    U početnim eksperimentima, emulzija je često skliznula sa uzorka utoku procesa. Ovo klizanje uništilo je beleške između emulzije i centaraoreola i onemogućilo saznavanje koliko ima alfa tragova iz centara oreo-la, ako ih ima. Promenama u proceduri nestao je ovaj problem i uskorosam imao tehniku za ostanak tragova u toku eksperimenta.

    Posle razvijanja emulzije, ponekad sam video nekoliko kratkih alfatragova kako zrače iz uranovog oreola i iz centara D oreola. Očekivaosam tragove iz centara uranovog oreola, pa su tragovi iz D oreola biliiznenađujući. Nešto što je dugo smatrano za činjenicu nije bilo istina:centri D oreola nisu iščezli (kasniji eksperimenti su jasno ukazivali da suD oreoli samo uranovi oreoli u ranoj fazi razvoja, mada to nije nekoiznenađenje pošto im je pojava skoro identična). Trebalo mi je mnogonapora da dođem do ovog zaključka, ali u svetu nauke to baš i nije nekootkriće. I izgledalo je da nema nikakve veze sa starošću Zemlje.

    Iako rezultati početnih istraživanja nisu bili spektakularni, odlučio samda ih predstavim na godišnjem sastanku Američke asocijacije nastavnikafizike u Nju Jorku, januara 1965. Moja supruga me je ohrabrila da idemna ovaj put, iako je to ispraznilo naše poslednje finansijske rezerve. Novasaznanja za doktore C. L. i A. M. Treša (Thrash), učinila su da su postaliprvi sponzori mojih istraživanja sledećih godinu i po dana. To je biloteško vreme za nas, i moja istraživanja bi se sigurno završila bez njihovepomoći.

    Iščezli oreoli dolaze na scenuNeko vreme se činilo da su eksperimenti sa D oreolima vršeni bez

    nekog smisla. Kada se osvrnem, čini se da su to bili najvažniji eksperi-menti koje sam napravio. Oni su stalno usmeravali moju pažnju na A, Bi C oreole. Bez tog usmerenja, sasvim je moguće da bi se moja istraživa -nja uskoro prekinula. Više od godinu dana smatrao sam A, B i C oreolenevažnim, nevrednim za istraživanje. Spolja gledano, izgledalo je da

    autoradiografski eksperimenti nisu pokazali ništa iznenađujuće.Nasuprot uranovim D oreolima, postojao je jedan mogući izuzetak, pot-puno odsustvo alfa tragova iz A, B i C oreola posle razvijanja emulzije.Ali, upravo ta opšta neprisutnost je privukla moju pažnju, jer mi se čini-lo da je radioaktivnost koja je stvarala ove oreole stvarno iščezla! Setiosam se da je Henderson opisao detaljno ove oreole razmatrajući iščezluradioaktivnost u vezi sa njima. Zato sam ponovo počeo da pažljivoistražujem njegovu obradu.

    Moja merenja različitih veličina prstenova oreola potvrdila su zaključaknjegovih testova, da A, B i C oreoli potiču od alfa radioaktivnosti iz triizotopa polonijuma. Ova tri izotopa - 210Po, 214Po i 218Po, su delovi ura-novog lanca raspada. To ne znači da su 210Po, 214Po i 218Po obaveznonastali iz urana, ali iz razloga koje ćemo uskoro razmotriti, Henderson jemislio da je to tako. On je dao teoriju da su jednom u prošlosti rastvorikoji su sadržavali uran i sve njegove potomke, morali da teku krozsićušne pukotine, klivaže, i kanale u liskunu. Pretpostavio je da pod timposebnim uslovima izotopi sigurno stvaraju različite polonijumove ore-ole, što bi se postepeno akumuliralo duž putanje rastvora. Navodno bise posle određenog vremena sakupio veći broj da bi oformio poloniju-mov oreol.

    Ranije je ovo objašnjenje izgledalo tako verovatno da sam ga odmahprihvatio i skoro izgubio interesovanje za A, B i C oreole. Ipak, pošto sueksperimenti sa emulzijom pokazali da je radioaktivnost iščezla, pitaosam se zašto je iščezla i počeo kritičnije da razmišljam oHendersonovom objašnjenju porekla. Slike 2.1 - 2.3 pokazuju idealizo-vane trodimenzione oreole 210Po, 214Po i 218Po.

    Da li se Hendersonova hipoteza o sekundarnom poreklu poloniju-movih prstenova može testirati? On je sugerisao da je to moguće.Njegovo učešće u Kanadskoj odbrani u toku Drugog svetskog rata, iskora smrt, sprečila ga je da sam izvrši testove. Počeo sam pažljivije daproučavam polonijumove oreole, a posebnu pažnju sam posvetio tomezašto je Henderson mislio da je neophodno objasniti polonijumove ore-ole nekom vrstom sekundarnog mehanizma. Naravno! Razlog je ogrom-na razlika u stopi raspada, ili prosečan raspon života između uranovih ipolonijumovih atoma. Svaka hipoteza predložena za poreklo poloniju-movih oreola mora da uzme u obzir ovu razliku. U proseku, uranoviatomi sada se raspadaju sporo - za 4,5 milijardi godina pola njih se ras-padne. Nasuprot, tri izotopa odgovorna za poreklo polonijumovih ore-ola, 210Po, 214Po i 218Po, raspadaju se mnogo brže. Njihov kratak životni

    26 27

  • vek predstavlja jedinstven problem u formulisanju zadovoljavajućehipoteze o poreklu ovih oreola.

    Pregled koji sledi, koji pokazuje koji tip radioaktivnosti se uklapa uevolucioni model porekla naše planete, omogućiće čitaocu da brže shvatiznačaj ovih problema.

    Moderna kosmologija i iščezla radioaktivnostPrema evolucionom scenariju Velikog praska, naša planeta je nastala

    kao užarena, rastopljena sfera pre nekoliko milijardi godina. Kosmolozipriznaju da je Veliki prasak, ako se dogodio, mogao da stvori samovodonik (H) i helijum (He), i da su najranije zvezde bile sastavljene samood ova dva najlakša elementa. Oni pretpostavljaju da su teži elementi, od

    28 29

    QPQSF_OJ!QSFTFL!PSFPMB!321Qp!)wsfnf!qpmvsbtqbeb!321Qp!>!249-5!ebob*)wsfnf!qpmvsbtqbeb!321Qc!>!33!hpejof*

    Tmjlb!3/2!Qpqsf•oj!qsftfl!psfpmb!321Qp/!Jefbmj{pwbob!uspejnfo{jpob!jmvt.usbdjkb! 321Qp!psfpmb! epcjkfob! mjtubokfn!psfpmb! pe! dfousb/! Twblj! qstufopsfpmb!jefoujgjlpwbo!kf!lbp!pesf}foj!j{pupq!tb!okfhpwpn!bmgb!fofshjkpnv!NfW/

    QPQSF_OJ!QSFTFL!PSFPMB!325Qp)wsfnf!qpmvsbtqbeb!325Qp!>!275!njlsptflvoef*

    )wsfnf!qpmvsbtqbeb!325Qc!>!!37-9!njovub*

    Tmjlb!3/3!Qpqsf•oj!qsftfl!psfpmb!325Qp/!Jefbmj{pwbob!uspejnfo{job!jmvt.usbdjkb! psfpmb! 325Qp!epcjkfob! mjtubokfn!psfpmb! pe! dfousb/! Twblj! qstufopsfpmb!jefoujgjlpwbo!kf!lbp!pesf}foj!j{pupq!tb!okfhpwpn!bmgb!fofshjkpnv!NfW/

    QPQSF_OJ!QSFTFL!PSFPMB!329Qp)wsfnf!qpmvsbtqbeb!329Qp!>!4!njovub*

    Tmjlb!3/4!Qpqsf•oj!qsftfl!psfpmb!329Qp/!Jefbmj{pwbob!uspejnfo{jpob!jmvt.usbdjkb! psfpmb! 329Qp!epcjkfob! mjtubokfn!psfpmb! pe! dfousb/! Twblj! qstufopsfpmb!jefoujgjlpwbo!kf!lbp!pesf}foj!j{pupq!tb!okfhpwpn!bmgb!fofshjkpnv!NfW/

  • kojih je Zemlja uglavnom sastavljena, nastala termonuklearnim reakcija-ma (nukleosintezama) u užarenim unutrašnjostima različitih zvezda.Pretpostavlja se da su ti elementi izbačeni u svemir kada su kasnije tezvezde eksplodirale kao supernove. Oni dalje veruju, da su se novosin-tetisani elementi iz jedne ili više supernova verovatno reakumulirali, ioblikovali međuzvezdani oblak gasa. Pretpostavlja se da se jedan od ovihoblaka kasnije kondenzovao i oblikovao prvobitno Sunce, a zatim izametke planeta našeg Sunčevog sistema. Kosmolozi veruju da je pro-teklo mnogo vremena između nukleosinteze i oblikovanja prvobitneZemlje. Oni takođe veruju da određeni tip radioaktivnosti može otkritipribližnu dužinu ovog perioda.

    Jasno, oni imaju viziju da se neki radioaktivni elementi, formirani nuk-leosintezom, raspadaju tako sporo, da značajni delovi početnih količinaopstaju do danas, na primer uran i torijum. Oni takođe veruju, da su tubili i drugi elementi čiji je raspad dovoljno spor da u početku buduugrađeni u prvobitnu Zemlju, ali su se skoro potpuno raspali u tokuposlednjih nekoliko milijardi godina. Iščezla prirodna radioaktivnost jetermin koji se koristi za ovu posebnu kategoriju radioaktivnih elemena-ta. Naučnici su marljivo tragali za iščezlom prirodnom radioaktivnošću urazličitim stenama, jer su mislili da to može dati gornju granicu vremen-skog razmaka između nukleosinteze i oblikovanja prvobitne Zemlje.Pošto su verovali da je ovaj razmak dug desetinama ili stotinama milionagodina, tragali su u stenama Zemljine kore za nekim radioizotopomdugačkog vremena poluraspada (desetine ili stotine miliona godina).Jedan izotop plutonijuma (ne treba ga mešati sa polonijumom), sa vre-menom poluraspada od 83 miliona godina, nađen je i prihvaćen kao išče-zla prirodna radioaktivnost, jer se uklapa u scenario Velikog praska.Moderni kosmolozi smatraju beskorisnim traganje za produktimaradioaktivnog raspada relativno kratkog vremena poluraspada, jer bi, sanjihovog gledišta, bilo nemoguće da postoji takav dokaz iščezle prirodneradioaktivnosti.

    Enigma polonijumovih oreolaPolonijumovi oreoli predstavljaju jedinstven izazov evolucionom

    gledištu na istoriju Zemlje, jer se njihovo poreklo može slediti direktnoiz određenih poznatih izotopa, od kojih ni jedan nema dugačko vremepoluraspada. Slika 1.1 pokazuje da 210Pb i 210Bi, čija su vremena poluras-pada 22 godine i 5 dana, vode beta raspadom u 210Po, koji je alfa emitersa vremenom poluraspada od 138 dana. Pošto beta raspad ne stvara obo-

    jenost, to znači da radiocentar oreola 210Po može imati početni sadržajbilo kog od ova tri izotopa, pa bi se opet stvorio oreol 210Po. Slika 1.1pokazuje i da je oreol 214Po mogao imati početni sadržaj beta emitera214Pb i 214Bi, čija su vremena poluraspada oko 27 minuta i 20 minuta, ilialfa emiter 214Po čije je vreme poluraspada 164 mikrosekunde. Ovdenema beta pretka za 218Po, pa oreol 218Po mora da potiče od ovog izo-topa čije je vreme poluraspada samo 3 minuta.

    Jasno, svaki od ovih izotopa koji je mogao da se oformi u udaljenojsupernovi, brzo bi se raspao. Ma koliko maštali o tome, oni nikad nisumogli da prežive navodno protekle eone pre nego što se oblikovala prvo-bitna Zemlja. Čak i u hipotetičkoj situaciji, gde bismo zamislili da supolonijumovi izotopi postojali u početku prvobitne Zemlje, oni nikad nebi preživeli pretpostavljene stotine ili milione godina potrebne da senjena površina ohladi i kristališe u stene granitnog tipa. Ova konven-cionalna geološka teorija smatra da je nemoguće da polonijum budeprvobitni sastavni deo Zemljinih granitnih stena.

    Ova nemogućnost je motivisala Hendersona da pretpostavi sekun-darno poreklo polonijuma iz urana. Henderson je klasifikovao poloniju-move oreole kao iščezle, samo u smislu da se polonijum u centrima ore-ola već raspao. On nije ni nagovestio da polonijumovi oreoli mogu pred-stavljati iščezlu prirodnu radioaktivnost, pa mi za godinu i po dana ovamogućnost nikad nije pala na pamet. Jednostavno sam pretpostavio da jeHendersonova ideja o njihovom sekundarnom poreklu istinita, i da nemadruge mogućnosti. Ipak, bila mi je zagonetna činjenica da u većini sluča-jeva nije bilo vidljivog dokaza koncentracije urana blizu polonijumovihoreola. Još zagonetnije je bilo očekivati kako će različiti polonijumoviizotopi da se razdvoje i oforme različite tipove oreola. Tehnički, razdva-janje izotopa je veoma teško, jer imaju skoro isti hemijski sastav. Jošnešto me je mučilo: Hendersonova teorija stvaranja polonijumovih ore-ola primarnim ulaskom rastvora urana duž sićušnih kanala i rascepa uliskunu. Ipak, otkrio sam da su polonijumovi oreoli takođe bili vidljivi ujasnim oblastima bez ovih oštećenja. Obojenost koju sam očekivao davidim, ako je uran protekao kroz ove oblasti, bila je svuda odsutna. Bilaje to čudna situacija. Da li je moguće da uran protekne kroz liskun a dane ostavi obojeni trag kao znak svog prolaska?

    U to vreme otkrivena je posebna tehnika korišćenja kiseline, sposobnada locira vrlo male količine urana u liskunu. Primena ove tehnike u oblas-tima liskuna blizu polonijumovih oreola, pokazala je samo količine uranau tragovima (nekoliko milionitih delova) koji postoje u svim uzorcima

    30 31

  • liskuna - nije bilo koncentracije urana u ili blizu centara oreola u jasnimoblastima. Svi moji pokušaji da potvrdim Hendersonovu hipotezu osekundarnom poreklu polonijumovih oreola su propali. Izgledalo je dapolonijumovi oreoli ne potiču od radioaktivnosti dobijene iz urana. Kojadruga mogućnost ovde postoji? Skoro je zbunjujuće imati rešenje prob-lema, a ne znati koji je problem u pitanju.

    Polonijumovi oreoli: Revolucionarno novo tumačenjeJednog prolećnog popodneva 1965, proučavao sam neki tanki, provid-

    ni presek liskuna pod mikroskopom, što je bio moj glavni zadatak tegodine. Zima je prolazila, pa sam tog dana premestio mikroskop udnevnu sobu. Popodnevno sunce koje je osvetljavalo prednje prozorepoboljšalo je atmosferu za razmišljanje u odnosu na sobu u senci koja mije obično služila kao laboratorija. Opet sam se zamislio nad poreklomnekih lepo obojenih polonijumovih oreola. Suprotstavljena tvrđenja kojase tiču njihovog porekla i dalje su ih činila tajanstvenim. Prema evolu-cionoj geologiji, prekambrijumski graniti koji sadrže ove posebne oreolepostepeno su se kristalisali dok se užarena magma polako hladila u tokudugih perioda. S druge strane, radioaktivnost koja stvara ove specijalneradio-oreole ima tako kratko postojanje, da bi nestala davno pre nego štobi užarena magma imala vremena da postepenim hlađenjem oformičvrstu stenu. To je bila stvarna enigma. Da li ću je ikad rešiti?

    Gledajući kroz mikroskop, primetio sam da je naš dom bio tih - našabučna dečija trojka je zaspala. Pitao sam se šta bi mislili da su dovoljnostari, da li moja istraživanja imaju smisla?

    Nazad na posao. Opet sam zureći kroz mikroskop mogao jasno davidim polonijumove oreole u tankom preseku liskuna. U tom trenutku,sledeći stihovi iz Biblije prošli su kroz moj um, pokrenuvši odmah nekastrašna pitanja:

    "Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta Njegovih sva vojska njihova...Jer On reče i postade, On zapovedi, i pokaza se." (Psalam 33,6.9)Da li je moguće da graniti nisu kristalisali laganim hlađenjem magme? Da li je

    moguće da Zemlja nije počela kao rastopljena sfera? Da li je moguće da hemijski ele-menti naše planete uopšte nisu rezultat nukleosinteze u nekoj udaljenoj supernovi,nego da su stvoreni trenutno kada je Tvorac rečju doveo planetu u postojanje? Da lisu polonijumovi oreoli nemi dokaz iščezle prirodne radioaktivnosti? Da li je ondavreme poluraspada 218Po od samo tri minuta ustvari mera vremena proteklog odstvaranja hemijskih elemenata do vremena kada je Bog stvorio granite?

    Da li sam u svom traženju istine o starosti Zemlje otkrio dokaz o njenom trenut-nom stvaranju? Da li su sićušni polonijumovi oreoli otisci Božjih prstiju u Zemljinimprvobitnim stenama? Mogu li prekambrijumski graniti da budu stvorene stene iz 1.Knjige Mojsijeve?

    Bio sam zapanjen ovim mislima. Bez sumnje, postoje trilioni poloniju-movih oreola rasutih u prekambrijumskim granitima širom sveta. Ako jesvaki od njih dokaz za stvaranje, zavrtelo mi se u glavi koliko je ovajdokaz ogroman i prodoran! Kakav bi njegov efekat bio na radiometrij -ske i geološke proračune starosti Zemlje? Koliko on može uticati na stavnaučnika prema evoluciji? Postepeno sam shvatao strahovite posledice.

    Stvaranje nasuprot evoluciji i starost ZemljePriznati evolucionisti veruju da objektivna naučna istraživanja koja

    mogu da uklope brojne delove naučnih podataka iz astronomije, geologi-je i biologije stvaraju lep mozaik evolucije. Lepak koji spaja evolucionimozaik je princip uniformizma. Ovaj princip je u stvarnosti samo pret-postavka da je kosmos, uključujući Zemlju i život na njoj, evoluirao donjenog sadašnjeg stanja kroz nepromenjeno delovanje poznatih fizičkihzakona. To je osnova svih radiometrijskih i geoloških metoda datiranja.Bez toga, nema osnove za pretpostavku da je stopa radioaktivnog raspa-da bila konstantna, niti za verovanje da je Zemlja milijardama godinastara.

    Nema ni osnove za geološki uniformizam - pretpostavku da je sadašnjastopa akumulacije, raspadanja i erozije bila konstantna u istoriji Zemlje.Napokon, i geološkim procesima upravljaju fizički zakoni. Pošto se vero-dostojni naučni dokaz za trenutno stvaranje protivi principu uniformizma,on je suprotan i geološkom uniformizmu. Tako se spoj svih vezanih delovau evolucionom scenariju raskida, i mozaik se raspada.

    Nigde ovo raspadanje nije očiglednije nego u oblasti vremena.Nedvosmisleni dokaz za stvaranje obezvrednjuje sve aspekte teorijeevolucije jer poništava osnovu za tehnike radioaktivnog datiranja kojepodržavaju veliku starost Zemlje. Trenutno stvaranje granita obara neko-liko milijardi godina Zemljine istorije na skoro ništa. Poređenje na sl. 2.4(a) i (b) pokazuje kako dokaz za stvaranje vrši preformulaciju ili elimi-naciju nekih većih događaja u evolucionom scenariju i drastično uma -njuje vremenske intervale. Milijarde godina za koje se veruje da suneophodne da Zemlja evoluira od neke nejasne mase, jednostavno nes-taju kada se suoče sa takvim dokazom. Osnovni - vremenski elementpotreban da se evolucija dogodi time je obezvređen.

    32 33

  • Prvobitne i sekundarne steneAko većina evolucionog vremena iščezne, onda je potreban drugi vre-

    menski okvir za istoriju Zemlje. Koristeći razna tvrđenja, može li opisStvaranja i globalnog Potopa iz 1. Knjige Mojsijeve da obezbedi takavokvir? Osnovne stene kontinenata, prekambrijumski graniti, bili bismešteni u prvobitno stvorene stene na našoj planeti. Šta sa ogromnimformacijama stena nataloženim delovanjem vode, koje sadrže biljke, živ-otinje i morske fosile? Evoluciona teorija tvrdi da je potrebno hiljademiliona godina da se ove sedimentne stene akumuliraju, i još milioni višeda se prodube čudni pejsaži kao što je Kanjon Kolorado. Svi ovi zaključ-ci zavise od geološkog uniformizma.

    Ako je ta pretpostavka ispravna, onda moram da pitam: da li su velikesedimentne formacije Zemljine kore rezultat jedinstvenog katastrofičnogdogađaja pre nego uniformnih procesa? Ako bi različite premise bilekorištene, da li je moguće da sirovi rezultati iz geologije takođe mogu dase uklope u okvir Zemljine istorije zasnovanom na konceptu stvaranjakoji uključuje katastrofizam?

    Do ovakvih ideja sigurno ne bih došao 10 godina ranije. Priznajem,moje interesovanje za ova istraživanja pokrenuta su nekim filozofskimpitanjima veze između Zemljine istorije i 1. Knjige Mojsijeve, ali samodlučio da budem veran naučnim dokazima bez obzira gde me odveli.Ove nove ideje u vezi polonijumovih oreola trebale su da se suoče sanaučnim standardima. Jedina sigurna garancija da se predubeđenja nećeuvući u moj rad, bila bi da proučim ovaj fenomen što je objektivnijemoguće i da objavim rezultate u poznatim naučnim časopisima. Naučnazajednica pokušava da se brani od predubeđenja objavljivanjem rezulta-ta eksperimenata u navedenoj literaturi. Tako bi moje podatke pažljivopregledali istraživači iz mnogih disciplina, i svaka greška u metodologijiili principu bila bi primećena.

    Ako su polonijumovi oreoli u granitu deo evolucionog razvoja Zemljeod Velikog praska, oni moraju biti objašnjivi na osnovu ustanovljenih fi -zičkih zakona, a njihovo poreklo moglo bi se tražiti u dejstvima poznatihhemijskih elemenata. Razmišljao sam, čak i ako ne uspem da otkrijemčinjenice suprotne konvencionalnom objašnjenju, moje sugestije onagloj kristalizaciji prekambrijumskog granita pružile bi priliku drugimistraživačima da odgovore suprotnim dokazima, ako takvi postoje.

    Da bi što brže dobio informativnu povratnu spregu, odlučio sam dapišem do osnovnih detalja i tako dobijem kritička istraživanja. Dr. RobertPejdž (Robert Page), tada direktor Naval Research Laboratorije u

    34 35

    Tmjlb!3/5!Npefmj!qpsflmb;b*!{btopwbo!ob!fwpmvdjkjc*!{btopwbo!ob!tuwbsbokv

  • Vašingtonu, složio se da ljudi iz njegovog osoblja prouče rukopis. Bili susaglasni da ako se ove ideje objave u pristupačnoj naučnoj literaturi, one"će sigurno doneti komentare i stroge analize... radi poboljšanja". Biosam ohrabren da misterijom porekla polonijumovih oreola pokrenemavanturu u nauci.

    Prekambrijumski graniti - stvorene steneZa probu, identifikovao sam prekambrijumske granite kao prvobitne

    (to jest stvorene) stene, jer one: 1) sadrže polonijumove oreole, 2) jesuosnovne stene kontinenata, i 3) jesu lišene fosila koje postoje u sedi-mentnim stenama. Takvi graniti su grubo kristalizovane stene sastavljeneprimarno od lako obojenih minerala, kvarca i feldspata, i manjih količi-na biotita i hornblende. Trebao sam da budem oprezan kada sam govo-rio o granitima, jer geolozi često koriste ovaj termin za različite stene, odkojih neke nisu slične prekambrijumskom granitu.

    Bilo je zanimljivo saznati da je poreklo prekambrijumskih granita (udaljem tekstu samo granit) decenijama sporna tema u geologiji. Jednaškola geologa nagađa da su se graniti, naročito masivne formacije poz-nate kao plutoniti, kristalizovali na velikim dubinama sporim hlađenjemmagme.

    Druga škola smatra da graniti nastaju rekristalizacijom prethodno pos-tojećih, duboko zatrpanih sedimentnih stena. U svakom slučaju, obagledišta su prihvaćena kao moguća objašnjenja za različite tipove grani-ta. Još uvek nema eksperimentalnog "standarda" kojim bismo prosudilirelativne prednosti ova dva gledišta. Ne postoji direktan dokaz za obehipoteze, jer niko nije nikada posmatrao formiranje masivnih granitnihplutonita. Niti su sedimentne stene, kao što su krečnjak i peščar, posma-trane kako se pretvaraju u granit. Tako u praksi nema eksperimentalnogdokaza koji bi nas primoravao da prihvatimo ova gledišta kao tačna.

    Razmišljao sam da ako su polonijumovi oreoli u granitu bili prvobitni,logično sledi da graniti takođe moraju biti prvobitni - oni moraju bitiZemljine stvorene stene. Izgleda da ključni test za ovu ideju zavisi ododređivanja da li su polonijumovi oreoli bili sekundarno izvedeni izurana. Ako veoma iscrpno eksperimentisanje nije pokazalo sekundarnoporeklo ovih oreola, onda hipoteza o prvobitnosti ostaje netaknuta.Istraživanje koje sam imao na umu zahtevalo bi veoma skupu modernulaboratoriju. Moj dugotrajni cilj bio je da vodim temeljno istraživanje iobjavim rezultate u vodećim svetskim naučnim časopisima. Ovo jemožda bio težak zadatak, zbog jakog evolucionog uticaja na ove

    časopise. U leto 1965. moj cilj bio je da za kratko vreme stvorimneophodno interesovanje za finansiranje daljeg rada.

    Da li su polonijumovi oreoli otisci Božjih prstiju ostavljeni da identi-fikuju stvorene stene na našoj planeti? Ovo pitanje dalo mi je pokre-tačku, motivacionu silu za istraživanja.

    36 37

  • Pri kraju 1965, moja istraživanja polonijumovih oreola dala su nekerezultate koji su mogli da budu objavljeni. Izgledalo je mudro početi sadrugom fazom mojih istraživanja, koja su se ticala zagonetnih, neuo-bičajeno velikih oreola. Poslao sam izveštaj u Applied Physics Letters,časopis koji je poznat po brzom objavljivanju novih i interesantnih rezul-tata u fizici. Uspešno je prošao kritiku (proces ispitivanja da se vidi da lije tekst dostojan za objavljivanje), i bio objavljen na početku 1966. (vidiGentry 1966a u referencama).

    Neslaganja u evolucionom mozaikuUskoro posle toga, poslao sam rezultate mojih eksperimenata na

    polonijumovim oreolima istom časopisu. Pri kraju rukopisa, zaključiosam sledećom sugestijom o poreklu polonijumovih oreola:

    "...Teško je pomiriti ove rezultate sa sadašnjim kosmološkim teorijama,koje zamišljaju dug vremenski period između nukleosinteze i formi-ranja (Zemljine) kore. Sugeriše se da su ovi (polonijumovi) oreoli višeu skladu sa kosmološkim modelom koji bi opisao trenutno stvaranjeZemlje po naređenju."Bio sam naivan kada sam mislio da nešto ovako direktno može proći

    reviziju. I nije prošlo. Urednik mi je poslao komentare. "x x x x" je zame-na umesto određenih urednikovih zapažanja:

    "Autor se pojavljuje kao savršeno sposoban tehničar koji ne razume iline koristi naučni metod. On je posmatrao određeni fenomen (oreolesa nepravilnim prečnicima), razmatrao je određena objašnjenja i odba-cio ih. Da bih ilustrovao njegovu logiku, citiraću pretposlednji para-graf iz pisma: ‘...mnogi od ovih različitih oreola ne mogu se opisati naosnovu hidrotermalnog razvoja... i otud oni predstavljaju iščezlu

    prirodnu radioaktivnost sa gledišta kosmologije’. Propuštajući darazmisli o nekim drugim mogućim rešenjima, on zaključuje da jeZemlja oblikovana po trenutnom naređenju. Jednim udarcem, onbezuslovno odbacuje sve decenijama pažljivo sakupljene dokaze kojisu u potpunoj suprotnosti sa zaključkom njegovih zapažanja. On jenedvosmisleno dobro upoznat sa otkrićima moderne geohronologije.Naučni pristup bio bi korišćenje svih ovih rezultata kao prednost, itraženje uklapajućeg objašnjenja. Bez dugog objašnjavanja ‘lažnenauke’, dopustite da jednostavno kažem da x x x x i ja mislimo darazmišljanje pokazano u sadašnjem obliku u rukopisu, nije vrednoobjavljivanja. Eksperimentalna posmatranja, bez divljih špekulacija,mogu dostojno biti objavljena u časopisu kao što je Nejčer (Nature)."Kada stavimo na stranu neuljudne komentare, tu je postojalo jedno

    pozitivno zapažanje. Kritičar je priznao da moja istraživanja mogu bitiobjavljena u dobro poznatom britanskom naučnom časopisu Nature akose "divlja špekulacija", to jest ukazivanje na stvaranje, izbace iz rukopisa.Ovo iskustvo mi je dalo dobru lekciju: moram da budem mnogooprezniji u izražavanju zaključaka o polonijumovim oreolima da bi mojirezultati bili objavljeni.

    Novo povezivanje i bolje mogućnosti istraživanjaJasno je da moj rukopis mora biti prepravljen pre nego što ga poša ljem

    u časopis Nature. Trebao sam još više eksperimenata da uradim. U među-vremenu, odlučio sam da predstavim moje rezultate o polonijumovimoreolima na godišnjem sastanku Američkog geofizičkog udruženja uVašingtonu, u proleće 1966. Ovo je bio nacionalni skup kome su pris-ustvovale hiljade naučnika. Samo mali broj je čuo moju prezentaciju.Ipak, ova prilika je poslužila da moje rezultate predstavim naučnoj zajed-nici na ograničen način. Što je još važnije, ovu prezentaciju su u naj-manju ruku čuli ljudi sa Kolumbija Union Koledža, blizu Takoma Parkau Merilendu. Bili su zainteresovani da se pridružim koledžu i nastavimsvoja istraživanja. To se ostvarilo u junu 1966. Bila je to prijatna prome-na. Dobijanje kvalitetnog mikroskopa za istraživanje i sloboda korišćen-ja prednosti standardne laboratorije olakšali su moja istraživanja. Podrškasvih naučnika na fakultetu, naročito Dr. Dona Džonsa (Don Jones), biloje veliko ohrabrenje.

    Dodatni eksperimentalni rezultati uskoro su dobijeni. Njih sam ugra-dio u prepravljeni rukopis koji je poslat u Nature. Izostavljanjem direk -tnih povezivanja sa stvaranjem rukopis je uspešno prošao recenziju i bio

    38 39

    3. Polonijumovi oreoli idu u štampu

  • objavljen na početku 1967. (Gentry 1967). Koristeći istu strategiju,poslao sam drugi rukopis o oreolima u Earth and Planetary Science Letters,međunarodni naučni časopis iz Amsterdama, i ovaj rukopis je takođe pri-hvaćen i objavljen pri kraju 1966. (Gentry 1966b).

    Mada su istraživanja oreola zauzela većinu mog vremena, moje glavnointeresovanje za starost Zemlje vodilo me ka uvodnim istraživanjimaodređivanja starosti fosila pomoću ugljenika C-14. Zapravo, na početku1965. moju pažnju je skrenuo izveštaj u Nature koji se odnosi na mogućepovećanje C-14 u atmosferi, kao posledica eksplozije meteora uTunguski, 1908. u Rusiji. Moja istraživanja ove teme sumirana su urukopisu koji sam poslao u Nature. Rukopis je prošao recenziju, i bioobjavljen u septembru 1966. (Gentry 1966c).

    Produženi pregled recenzije i sukobShvatio sam da moj izveštaj 1967. u časopisu Nature o polonijumovim

    oreolima u očima mojih kolega naučnika nije postavio pitanje njihovogporekla. Radi tačnijeg testiranja da li polonijumovi oreoli imaju sekun-darno poreklo, bio mi je potreban metod za otkrivanje da li je rastvorurana ikad prošao kroz uzorak liskuna. Novootkrivena tehnika učinila jemogućom ovu obradu. Zasnovana je na činjenici da kada se atom raspa-da alfa emisijom, on ostavlja vrlo sićušno oštećenje, brazdu, kada se jez-gro atoma trgne u liskunu. Kada graviramo liskun kiselinom, ove sitnebrazde mogu se dovoljno uvećati da postanu vidljive pod mikroskopom.Tako, rastvor urana koji bi mogao da snabdeva radioaktivne poloniju-move oreole u liskunu mora takođe da stvori brojne dodatne brazdeoštećenja prolaskom radioaktivnih atoma koji se raspadaju. Svi primerciliskuna imaju u pozadini guste brazde oštećenja od tragova urana. Poovoj osnovi, uzorci liskuna koji sadrže polonijumove oreole imaće većugustinu brazdi oštećenja nego susedne oblasti koje nemaju polonijumoveoreole. Duga serija eksperimenata nije pokazala razliku u gustini brazdioštećenja između dva uzorka. Ovi eksperimenti dali su dokaz protivsekundarnog porekla polonijumovih oreola u liskunu.

    Napisao sam ove nove rezultate i poslao u časopis Science, časopis saistaknutim ugledom u svim naučnim disciplinama. Moja prva skicaposlata u maju 1967. bila je usmerena na eksperimentalne rezultate imalo je ukazivala na neke zaključke. Kao i obično, dvoje anonimnihrecenzenata izabere se za recenziju rukopisa. Recenzent A je prihvatiorukopis. Recenzent B tražio je više objašnjenja odakle potiču poloniju-

    movi oreoli. Moj prepravljeni rukopis bio je određeniji, jer sam ukazaoda

    "eksperimentalni dokazi ukazuju da sadržaj polonijumovih oreola imaspecifične alfa emitere odgovorne za ove oreole (ili je moguće da ih uodređenim slučajevima uzrokuju preteče beta raspada olova), u vremekada se liskun kristalisao, pa tako ovi oreoli predstavljaju iščezluradioaktivnost."Recenzent B je stavio prigovor na ovo tvrđenje, rekavši da sam pred-

    ložio "vrlo slab i protivrečan argument", i da rukopis ne može biti prih-vaćen. Ipak, pošto ovaj recenzent nije kritikovao eksperimentalnepodatke, imao sam mogućnost da tražim dalje razmatranje. Posle diskusi-ja u uredu izdavača, prihvaćeno je da se rukopis prepravi i da različitirecenzenti (C i D) budu izabrani.

    U mojoj sledećoj prepravci, izbegao sam direktne suočavajuće citate opolonijumovim oreolima u odnosu na konvencionalni stav o istorijiZemlje. Umesto toga, dao sam zaključke u vidu serije pitanja. Poslenekog oklevanja, recenzent C je prihvatio prepravljen rukopis. Nadaosam se da će i recenzent D učiniti tako.

    Uskoro sam dobio još jedno pismo iz kancelarije urednika, gde se kažeda je recenzent D potegao neka ozbiljna pitanja na koja treba odgovoritipre no što članak bude mogao da se objavi. Recenzent D dao je nekadublja zapažanja o mogućim značenjima mojih rezultata: Da li oniukazuju na korenito različiti model porekla Zemlje? Evo dela te kritike:

    "Džentri predlaže u ovom i u ranijim radovima da je ‘iščezla radioak-tivnost’ odgovorna za oreole čiji su ‘roditelji’ polonijum i (ili) izotopiolova, čiji je vreme poluraspada između 3 minuta i 21 godine. Jasno jeda on misli da ‘iščezla prirodna radioaktivnost’, po njegovom tvrđe nju,‘uključuje polonijumove oreole koji sadrže specifične alfa emitereodgovorne za ove oreole (ili moguće u određenim slučajevima uzroko-vane pretečama beta raspada olova) u vreme kada se liskun kristalizo-vao’, i da ‘nije jasno kako se postojanje radioaktivnosti kratkog vreme-na poluraspada može pomiriti sa sadašnjim kosmološkim teorijamakoje uključuju veliki vremenski raspon između nukleosinteze i formi-ranja kore’. Da li to znači da on ukazuje da su sadašnje kosmološke (igeološke) teorije možda toliko pogrešne, da su se svi događaji odgalaktičkih, ili čak protosolarnih, preko nukleosinteze do razvijanjakristalnih minerala stena mogli dogoditi za nekoliko minuta?"

    40 41

  • Naravno, odgovor je: Da! Bilo je zahvalno videti da eksperimentalnipodaci govore tako jasno da se zakljičak da su polonijumovi oreoli iščez -la radioaktivnost nije mogao zaobići. Slika 2.4a ilustruje evolucionoznačenje iščezle prirodne radioaktivnosti, a slika 2.4b ilustruje zaključkeo stvaranju polonijumovih oreola kao iščezle prirodne radioaktivnosti.Uprkos suprotnim dokazima, recenzent D je zaključio da Hendersonovmodel sekundarnog razvoja polonijumovih oreola mora nekako bititačan. Sadržaj njegovih komentara činio je uzaludnim dalje razmatranjerukopisa. Ipak, jedan aspekt njegovog odgovora primorao me je da nas-tavim.

    Retko prekršeno pravilo procesa recenzije je da naučnici koji služe kaorecenzenti ostaju nepoznati autoru koji je dostavio rukopis. Ali, ovaj kri-tičar je tražio od urednika da mi da njegovo ime i adresu. Po rečima ured-nika, čak me je pozvao da s njim direktno kontaktiram. Ohrabren nje-govom otvorenošću, odmah sam mu telefonirao.

    Već kod prvog razgovora, pitao me za mišljenje o zaključcima u vezipolonijumovih oreola u granitima. Tako direktno pitanje zaslužuje direk-tan odgovor. Odgovorio sam da izgledaju kao dokaz za stvaranje. Namoje iznenađenje, on nije spustio slušalicu. Umesto toga, svetski priznatiautoritet iz radiometrijskog datiranja nastavio je da me obasipa reskimpitanjima u toku sledećih sat vremena. Na kraju razgovora imao jedovoljno utisaka o dokazu, pa je ukazao da će drugi eksperimentiomogućiti da dalje obradi zaključke mog rada. Ovi dodatni eksperimen-ti zahtevali su istraživačku opremu nedostupnu na Kolumbija UnionKoledžu.

    Početni eksperimenti u Ouk RidžuPotraga za neophodnom opremom vodila me da se raspitam u Ouk

    Ridž laboratoriji (Oak Ridge National Laboratory) u Tenesiju.Godinama pre toga, dok sam bio u Atlanti, naučnik koji je deo osoblja,Rodžer Neidig (Roger V. Neidigh), ljubazno mi je pomagao da obavimneke eksperimente u ovom istaknutom istraživačkom kompleksu. Biosam ponovo krajnje srećan što se drugi naučnik iz Laboratorije, DžonBojl (John W. Boyle), lično zainteresovao da ugovori dodatne potrebneeksperimente. Bez njegove srdačne i korisne saradnje oni ne bi bili obav -ljeni.

    Sa rezultatima ovih novih eksperimenata i prerađenim rukopisom uruci, posetio sam recenzenta D u njegovoj laboratoriji. Ovaj kolegapoštenog uma iscrpno je proučio nove rezultate i zaključio da su poloni-

    jumovi oreoli u granitima mnogo složeniji nego što je isprva mislio.Nedostatak dokaza koji bi podržali hipotezu da oni potiču od nekogsekundarnog izvora urana ga je zamislio. Pokazao je volju da razmotriovaj prepravljeni rukopis za izdavanje, gde nije spomenuta mogućnost dapolonijumovi oreoli mogu poticati od prvobitnog polonijuma. Ovajizveštaj, Analiza fosilnog alfa - uzmaka različitih radioaktivnih oreola je posletoga objavljen 14. 06. 1968. u časopisu Science (Gentry 1968).

    Poziv da se pridružim Državnoj laboratorijiKao dodatak mojim istraživanjima na polonijumovim oreolima nas-

    tavio sam da proučavam i neke neobične tipove poznate kao patuljasti igigantski oreoli. Njihova retkost i neuobičajena veličina ukazuje da mogupoticati od nepoznatog tipa radioaktivnosti. Pri kraju 1968., Komisija zaatomsku energiju SAD (AEC) prva je bila upoznata sa mojim istraživa -njima na patuljastim i gigantskim oreolima, tako što sam kontaktirao satadašnjim predsednikom AEC. Posledica je bila ponuda da vodim semi-nar o mojim istraživanjima na Lawrence Radiation Laboratory (sadaLawrence Berkeley Laboratory), i na Oak Ridge National Laboratory(ORNL). Obe laboratorije bile su među nekoliko u svetu koje su tadapokrenule istraživanja superteških elemenata, hemijskih elemenata saatomskom težinom većom od bilo koje prethodno otkrivene u prirodi.Pošto su patuljasti i gigantski oreoli izgledali kao dokaz nepoznateradioaktivnosti, pozvan sam da se pridružim ORNL kao gost-naučnik utraganju za superteškim elementima. Ova jednogodišnja prilika, koja seprodužila