Izvod iz knjige Filozofski aspekti modernog olimpizma, autor Ljubodrag Simonovi, Lorka, Beograd, 2001.

MODERNI I ANTIKI OLIMPIZAM

Kuberten je imao isti onaj odnos prema helenskoj civilizaciji koji su evropski kolonijalni zavojevai imali prema drevnim civilizacijama. itajui njegove rasprave o antikom svetu stie se utisak da se radi o pljakau koji prevre po antikim iskopinama ne bi li pronaao neto to e mu doneti dobit. Za razliku od onih vrlih predstavnika "evropske civilizacije" koji su pljakali materijalna bogatstva, Kuberten je pljakao antiko duhovno blago, koje ima svoju pravu vrednost samo u okviru civilizacije u kojoj je nastalo, da bi ga bespotedno kasapio i prekrajao u nastojanju da od njega stvori sredstvo za obraun s emancipatorskim nasleem modernog drutva. Sama upotreba izraza "olimpijske igre" skrnavljenje je antike tradicije. Kuberten koristi taj izraz ne zato to je bio inspirisan antikim duhovnim nasleem, ve zato to mu je izgledalo da on ima "svearski karakter", to znai da je u njemu video svojevrsni dekor za meunarodna sportska takmienja koja je nastojao da organizuje i institucionalizuje. Njegova politika koncepcija klju je za razumevanje njegove olimpijske ideje, a samim tim i njegovog odnosa prema antici. Kuberten ne tei "obnavljanju antikih olimpijskih igara" zbog razvoja sporta, ve da bi doprineo "razvoju nacionalne snage" Francuske i njenoj kolonijalnoj ekspanziji. To je prvobitna prizma kroz koju Kuberten sagledava "antiko naslee" i kriterijum po kome vri odabir onoga to je "prihvatljivo" za moderno doba. Helenska duhovnost nema za Kubertena kulturnu, ve praktino-politiku vrednost; on je ne sagledava u kontekstu duhovnog razvoja modernog drutva, ve u kontekstu ostvarivanja nekulturnih i antikulturnih politikih i ekonomskih ciljeva vladajue buroaske "elite". Utilitarizam ini polazite, a pozitivizam misaonu prizmu kroz koju Kuberten sagledava antiku Grku.

"Obnavljanje antikih olimpijskih igara"

Teza da moderne olimpijske igre predstavljaju "obnavljanje antikih olimpijskih igara" zauzima centralno mesto u modernoj olimpijskoj mitologiji. Shodno njoj, Kuberten je dobio titulu "obnovitelja" ("Le Rnovateur"). Po Dimovom shvatanju, Kuberten je od samog poetka postavio zahtev da moderne olimpijske igre treba da odgovaraju vremenu u kome nastaju. On "nije eleo da izgradi muzejsku ruinu" koja e biti "kopija antike". To ne znai da antike olimpijske igre, kao i antiko drutvo, nisu bile inspiracija za Kubertena. Iz antike, te "visoke kulture oveanstva", Kuberten e, po Dimu, preuzeti sledee "olimpijske ideje" : "slavljenje praznika u znaku mira, posveivanje idealizmu i zadatak da se dosegne ljudsko savrenstvo". to se tie sadraja igara, on je trebalo da bude "moderan", to znai da bude izraz vremena u kome nastaje, da njemu slui i da se menja zajedno sa njim.(1)Budui da je za Kubertena prolost neistorina, on ne "obnavlja" antiko olimpijsko naslee, ve uzima iz "prolosti", koja mu je na dohvat ruke, ono to je "korisno" za obezbeivanje nesmetanog razvoja "progresa" i istovremeno odbacuje ono to taj "progres" ometa. to se tie Malterove interpretacije Kubertenovog odnosa prema antikom

101

olimpizmu,(2) Prokopova s pravom tvrdi da je Malter pogreno razumeo Kubertena : njegov cilj nije bio "restauracija klasine olimpijske ideje", ve postizanje odreenog vaspitnog efekta preuzimanjem "formalnih elemenata" starogrkog olimpizma. (3) Radi se o politikom instrumentalizovanju antikog olimpizma, a ne o pokuaju obnavljanja helenskog duhovnog naslea. Kuberten idealizuje antiku da bi njenu idealizovanu sliku iskoristio za stvaranje odgovarajueg duhovnog zalea za pribavljanje modernom olimpizmu oreola "kulturnog" i za obraun s emancipatorskim nasleem helenske civilizacije, koje je utkano u graansko drutvo, i kao emancipatorsko naslee oveanstva predstavlja conditio sine qua non njegovog razvoja. Istovremeno, Kuberten nastoji da, poput Tena, helensko drutvo prikae kao "idealni svet" kome treba stremiti u odnosu prema "sivilu" svakodnevnog ivota,(4) to znai da stvori duhovno pribeite koje treba da predupredi oveka da se u tenji za boljim svetom okrene ka budunosti. Idealizovani antiki svet preuzima ulogu "drugog sveta" koji, poput Huizingovog srednjeg veka, postaje neprikosnoveni i nedostini uzor modernom svetu. Kuberten se neprestano poziva na izvorne antike tradicije i velia njihov "besmrtni duh", ali je to bio rasistiki duh slobodnih Helena, a ne "internacionalistiki" (kolonijalni) duh monopolistikog kapitalizma. Antike olimpijske igre bile su oblik duhovne integracije Helena i demonstracija rasne "superiornosti" i rasne ekskluzivnosti u odnosu prema "varvarskim" narodima. Na antikim olimpijskim igrama mogli su da uestvuju samo "istokrvni" Heleni pod uslovom da nisu osuivani i da nisu uvredili bogove. Antiki olimpizam nije teio globalizmu, niti je bio oblik duhovnog porobljavanja drugih naroda, ve je bio povlaenje granice izmeu "civilizovanog" sveta i "varvara". Moderni olimpizam nastoji da bude sveobuhvatni i globalan duhovni pokret, i u tome je sled hrianske doktrine kao univerzalistike ideologije iz ega proistie "olimpijsko misionarstvo" jezuitistikog tipa. On je nastao kao kruna ideologije (kolonijalnog) buroaskog "internacionalizma" i kao takav je sredstvo za postizanje odreenih globalnih politikih i ekonomskih ciljeva. Ve su prve zvanine Olimpijske igre, koje su 1896. godine odrane u Atini, oganizovane po uzoru na romanizovane olimpijske igre koje predstavljaju obraun s izvornim religioznim i rasistikim duhom olimpijskih igara, to znai da je potpuna besmislica pozivati se, i sa tog aspekta, na "izvornu istotu" antikog olimpizma i polazei od takvih tradicija stvarati, u modernom dobu, "crkvu" u kojoj e se "besmrtnom duhu antike" - "klanjati svi narodi".(5) Po modernoj olimpijskoj doktrini helenski svet nema dinamiku svog razvoja i nalazi se u istoj vremenskoj ravni kao, uostalom, i itava prolost oveanstva. Kuberten po potrebi uzima iz tog sveta ono to misli da moe da mu koristi za njegovu olimpijsku ideju ne vodei rauna o konkretnom istorijskom trenutku u kome je pojava, o kojoj je re, nastala - bez ega se ne moe razumeti njena priroda. Sve ono to smatra da je upotrebljivo za njegovu koncepciju Kuberten die na nivo mita i prebacuje u moderno doba, ne obraajui panju na istorijsku distancu koja nas deli od antike. On govori o "obnavljanju antikih olimpijskih igara" u elji da pokae da postoji neposredna duhovna veza izmeu antikog olimpijskog duha i modernih olimpijskih igara. "Nadistorijski" karakter "antikog olimpizma" izraz je nastojanja da se modernom olimpizmu pribavi mitski karakter i na taj nain mu se obezbedi venost. Drei se neistorijskog pristupa antici Kuberten je "prevideo" da je u samom helenskom drutvu dolo do degeneracije izvornog (religioznog) olimpijskog duha, koja je zapoela jo u doba Solona korumpiranjem igara,(6) da bi bila okonana makedonskim osvajanjem i u rimskom periodu. "Besmrtni duh antike" upokojen je u samom antikom drutvu. Ve u njemu se "prave olimpijske igre" sele u sferu mita koji postaje osnov kritike uspostavljene "olimpijske" realnosti. Homerovska Helada, pretvorena

102

u legendu, pravo je izvorite prvobitnog olimpijskog duha koji e u samoj Grkoj biti izvitoperen i uniten. Postajanjem Grke rimskom provincijom olimpijske igre gube svetost i postaju, organizovane po principu panem et circences, banalna demonstracija rimskog "internacionalizma" i kao takve zloupotreba helenskog kulturnog naslea za duhovno integrisanje (kolonizovanje) pokorenih naroda u rimsku imperiju. Kuberten je njegov odnos prema antikim olimpijskim igrama i helenskoj civilizaciji podredio stvaranju pozitivnog oveka i pozitivnog drutva. U tom kontekstu jedan od Kubertenovih kljunih stavova glasi da su se stari Grci "malo posveivali razmiljanju, a jo manje knjigama",(7) to postaje polazite za njegov obraun s helenskom duhovnou i umnou. Nastojei da oduzme oveku mogunost da se suelji s postojeim svetom, Kuberten izbacuje iz helenske kulture - duhovne kolevke zapadne civilizacije - sve ono to usmerava oveka da postavi sutinska pitanja o njegovom ljudskom bivstvovanju, o svetu i odnosu prema njemu. Stoeri antike religije (filozofije) nisu bili samo olimpijska i druga borilita (Delfi, Istam, Korint), gimnazije i palestre, ve pre svega hramovi, svetilita, misterije, kultovi, akademije, pozorita, trgovi, predavanja sofista, re pesnika, dela vajara i arhitekata, Homerovi epovi i akordi harfe... Samo u svetlu tog duhovnog i umnog ivota moe se prodreti u dubine antikog poimanja ivota i olimpijske misterije. Svodei ivot Helena na primitivni telesni agonalni aktivizam, Kuberten nije ni mogao da u olimpijskim igrama vidi najvii religiozni ceremonijal koji je predstavljao krunu duhovnog ivota i filozofije ivljenja antikog sveta i kao takvim vrhunac antikog agon-a. O tome Milo uri : "Jer, svi oblici helenskog prosvetnog ivota razvijaju se u sferi agonske aktivnosti, kao najobilnijeg izvorita slave: i poezija, i muzika, i orhestika, i slikarstvo, i vajarstvo, i neimarstvo, i filosofija, i politika, te i oblici moralnog ponaanja. A svoj najkoncentrisaniji izraz nalazila je agonistika volja u pravoj agonistici, tj.u stadionskim, hipodromskim i muzikim nadmetanjima o velikim narodnim svetkovinama.""(8) Helenski kosmos pun je bogova koji simbolizuju ne samo bogatstvo ivotnih oblika, ve i kompleksnost oveka i bogatstvo njegovog prirodnog, emotivnog, duhovnog i intelektualnog bia. Tek u celokupnosti helenskog ivota ideali i principi tog sveta dobijaju svoj puni smisao. Samo njihovo kritiko promiljanje, polazei od konkretnog totaliteta u kome su nastali (dakle kao konkretne istorijske pojave), moe da nam otkrije njihov humanistiki naboj koji moe da bude inspiracija za oveka modernog doba. Kuberten nije mogao da primeni ovaj metod ne samo zbog toga to bi na taj nain doveo u pitanje vrednost antikih mitova koje je nastojao da iskoristi za graenje svog olimpizma, ve to bi, istovremeno, doveo u pitanje legitimnost modernog olimpizma kao "humanistikog" pokreta. Pokazalo bi se da je moderni olimpizam samo "humanistika" maska sveta koji, navodno, tei da prevazie. U nastojanju da od modernog olimpizma stvori kako sveobuhvatni religiozni pogled na svet, tako i sveobuhvatni nain ivljenja, Kuberten je uklonio sa Olimpa sve one bogove koji dovode u pitanje njegov rigidni utilitarni pogled na svet i njegovog pozitivnog oveka koji je otelotvorenje tog sveta. Treba imati u vidu da je princip "vladati u glavama", to znai stvaranje karaktera i svesti lojalnog i upotrebljivog (pozitivnog) graanina, korienjem romantizovanih mitova i proizvoenjem mitoloke svesti, najvaniji postulat Kubertenove "utilitarne pedagogije". Kuberten se obraunava s emancipatorskim nasleem helenske civilizacije i od ubogaljenog i oskrnavljenog olimpijskog mita stvara polazite za uobliavanje "istorijske predstave" o antikim olimpijskim igrama i helenskom drutvu. Iskonstruisana imitacija, koja nastoji da pribavi mitoloku dimenziju "nadvremenskim" i "venim" vrednostima na kojima poiva kapitalizam, postaje osnov za rekonstrukciju originala.

103

Antika religija predstavlja vrhunac antike duhovnosti i ivotnosti. Bogatstvo kultnih radnji i neprestani agonalni aktivizam izraz je bogatstva ivotnih oblika i intenzivnog doivljavanja ivota. Kuberten itav ivot i samog oveka nastoji da podredi modernom olimpizmu kao totalitarnoj duhovnoj sili koja ne tei samo da stvori pozitivno jednoumlje i da "oisti" bie oveka od svega ljudskog to moe da dovede u pitanje ekspanziju kapitalizma i neprikosnovenu dominaciju buroazije nad radnim "masama", ve nastoji da ga osakati i na taj nain mu zauvek oduzme mogunost da "povrati" svoju ljudskost. Kao fanatini Prokrustov sledbenik, Kuberten liava oveka Erosa, mate, emocija, uma... Ono to je najvanije, Kuberten je odbacio slobodarske impulse helenske kulture i to ne samo prometejski mit, ve i kritiku misao koja je dovela u pitanje osnovne odnose i vrednosti na kojima se taj svet temeljio. Ni neprikosnoveni autoritet bogova nije mogao da sprei da se u helenskom drutvu stvori otpor nepravdi i da se se razvije kritika misao. Milo uri navodi da se "ve i u samim Homerovim pesmama bogovi podvrgavaju ivoj kritici, time to ili Olimpljani prekoravaju jedni druge", ili se "ljudi ale na njihovu svirepost", to "svedoi o slobodoumnosti tadanjeg jonskog drutva."(9) Najvii humanistiki domet helenskog sveta je njegova sposobnost da na temelju emancipatorskih mogunosti koje su u njemu stvorene iznedri misao koja dovodi u pitanje sam taj svet, razotkrivajui lai i nepravdu koje su u njemu vladale, i prui mogunost za njegovo prevazilaenje. Tek na osnovu sueljavanja stvarnosti i vladajue ideologije, s jedne strane, i misli koja je nastojala da, sueljavajui se s postojeim svetom, oslobodi oveka i digne pojam humanum-a na vii nivo, s druge strane, mogue je dosei do prave prirode antikog humanizma. Ukratko, slobodarski agon istinska je bit helenskog humanizma. U onome to je prualo mogunost za prevazilaenje helenskog sveta: buenje svesti o univerzalnim stvaralakim moima i o slobodarskom dostojanstvu oveka - da je sloboda najvia vrednost za oveka - nalazi se ono najbolje od helenske kulture i to je seme koje je u modernom drutvu proklijalo i dalo prave plodove. Jedan od najvanijih zadataka modernog olimpizma je da zauvek zatre slobodarsko seme antike i da se i na taj nain obrauna sa slobodarskim tradicijama oveanstva i slobodarskim dostojanstvom oveka. Kada se poziva na "besmrtni duh antike", Kuberten nema u vidu emancipatorske impulse helenske kulture, ve konzervativni duh antikih olimpijskih igara. Bliskost izmeu izvornog antikog i modernog olimpizma je u tome, to i jedan i drugi nastoje da budu uvari prolosti. Kuberten je pokuao da u modernom drutvu ukloni protivreje koje je jo u antici bilo uspostavljeno izmeu izvornog konzervativnog duha olimpijskih igara i emancipatorskih tendencija koje su, pogotovu sa pojavom demos-a na politikoj pozornici Helade, poele da se razvijaju. U tom smislu moe biti rei o "kontinuitetu antikog olimpijskog duha" u modernom dobu: uz pomo "besmrtnog duha antike" moderni olimpizam postaje bastion militantnog konzervativizma.

Moderni i antiki olimpijski paganizam

Antiki olimpizam inio je sredite duhovnog kosmosa u okviru koga se odvijao itav ivot polis-a u kome nije bilo razlike izmeu religioznog i svetovnog ivota. O tome Fistel de Kulan : "I tako, u vreme mira i u vreme rata, religija se meala u sve poslove. Ona je bila svuda prisutna, ona je obmotavala oveka. Dua, telo, privatan ivot, javan ivot, obedi, svetkovine, skuptina, sudovi, bitke, sve je bilo pod vlau ove gradske

104

religije. Ona je upravljala svim radnjama ovejim, raspolagala svim trenucima ivota njegova, utvrivala sve njegove obiaje. Ona je upravljala ljudskim biem sa tako apsolutnom vlau, da nije nita ostajalo to bi bilo izvan nje."(10) Moderni olimpizam nastaje i razvija se u vremenu u kome se ovek emancipovao od religije i u kome je dolo do razdvajanja religioznog od svetovnog ivota. Kuberten pokuava da povrati status religiji kao dominirajuoj duhovnoj sili, ali ne hrianskoj, ve paganskoj. U tom smislu Kuberten nastoji da reafirmie mit i kult koji su, zajedno sa agonskim aktivnostima, predstavljali "glavni elemenat helenskog duhovnog postojanja" i bili "centralna odrednica u vaspitanju helenskog naroda i u pojavljivanju svih oblika njegova duhovnog izraavanja".(11) Moderni olimpizam podrazumeva: mit o antikim olimpijskim igrama, kult postojeeg sveta i agonalnu aktivnost u vidu sporta. Kao kult postojeeg sveta moderni olimpizam nastoji da postane njegov sveobuhvatni i neprobojni duhovni svod. U njegovom okrilju nastaje kult miiavog tela u borilakom naponu koji postaje simbolini pojavni oblik postojeeg sveta. U antici olimpijske igre bile su jedan od najvanijih stoera religije kao jedine i neprikosnovene duhovne sile; u modernom dobu one su nain nametanja buroaskog pogleda na svet koji se pojavljuje u odnosu prema pokretima (idejama) koji tee iskoraku iz postojeeg sveta i u odnosu prema emancipatorskim tekovinama modernog drutva koje pruaju objektivne mogunosti za taj iskorak. Moderni olimpizam postaje kamen temeljac nove "pozitivne" religije koja "prevazilazi" hrianstvo na taj nain to se obraunava s njegovim humanistikim idejama, pogotovu s idejom o boljem svetu. U tom svetlu moe biti rei i o "obnavljanju besmrtnog duha antike" koji je, ponovnim organizovanjem olimpijskih igara, nanovo izbio u prvi plan da bi sa istorijske pozornice potisnuo sve ono emancipatorsko to je u meuvremenu stvoreno i omoguio novi poetak u razvoju civilizacije koji odgovara vremenu u kome je bila uspostavljena neprikosnovena dominacija rodovske aristokratije nad demos-om. Kubertenov olimpizam postaje kanal putem koga se osakaena helenska kultura "preliva" u savremeno doba da bi se u njemu udavila ideja budunosti. I ovom prilikom treba imati u vidu da je olimpizam jedan od odgovora aristokratije i buroazije na mogunosti koje radnicima, u borbi protiv kapitalizma, prua emancipatorsko naslee oveanstva i razvoj demokratskih institucija. Olimpizam je prvorazredno politiko sredstvo za duhovnu integraciju radnika u uspostavljeni poredak. Bez obzira na promene, ljudi treba zauvek da ostanu u duhovnom horizontu kapitalistikog drutva. Nije sluajno to princip "vladati u glavama" predstavlja "kategoriki imperativ" Kubertenove "utilitarne pedagogije". Putem olimpizma treba usaditi ne samo u svest, ve u bie oveka duh koji vlada svetom i stvoriti od njega lojalnog i upotrebljivog podanika. Duhovno jedinstvo antikog sveta zasnivalo se na jedinstvu drave i religije. U antici slavljenje bogova istovremeno je i slavljenje drave kao jedino mogueg i neprikosnovenog oblika u kome se obezbeuje zajedniki ivot ljudi. Kulan : "Ni Grci ni Rimljani nisu znali za one alosne konflikte koji su bili tako esti u drugim drutvima izmeu Crkve i Drave. Ali to je dolo jedino otuda, to je u Rimu, kao i u parti i Atini, Drava bila podlona religiji. To ne znai, da je ikada bilo kakvo telo sveteniko, koje bi nametnulo svoje gospodstvo. Stara drava nije se pokoravala kakvom svetenstvu, ona je bila podlona samoj svojoj religiji. Ova Drava i ova religija bile su potpuno smeane jedna s drugom, tako, da je bilo nemogue, ne samo i pomisliti na kakav konflikt izmeu njih, ve ak ni razlikovati ih jedne od druge".(12) Kuberten je "razreio" sukob izmeu drave i crkve na taj nain, to ih je detronizovao kao vladajue integrativne sile drutva i na njihovo mesto ustoliio zakone koji vladaju u ivotinjskom svetu - proglaavajui buroaziju za njene

105

nosioce, MOK za svetog uvara njihovog kulta, dok njegova dela postaju svojevrsni "sveti spisi" koji pokazuju put kojim oveanstvo treba da ide. U antici ivotinjski svet je suprotnost ljudskoj zajednici i u tom smislu je negativni osnov polis-a. Kuberten proglaava zakone koji vae u ivotinjskom svetu za vrhovne i neprikosnovene. Ne ljudska, ve ivotinjska zajednica, u kojoj je uspostavljena ni sa im ograniena dominacija jaih (buroazije) nad slabijima, osnov je drutvene integracije. Otuda Kuberten, kada govori o antici, ima u vidu period u kome jo nije dolo do uvrivanja institucionalne strukture polis-a i u kome je bila uspostavljena neograniena vlast rodovske aristokratije nad demos-om. Kuberten eli da umesto politikog ustrojstva drutva, koje se zasniva na zajednikom egzistencijalnom interesu i razumu graana, uspostavi prirodno-pravno ustrojstvo koje se zasniva na bioloko reproduktivnim vezama (porodica, rasa) i na tiranskoj moi vladajue bogatake "elite". U antikoj religiji postojala su dva sveta: ljudski i boanski. O tome Mihailo uri : "U najmanju ruku, dve su osnovne take na kojima je grka religija naroito insistirala. (...) Pre svega, grka religija je poklanjala najveu mogunu panju razgranienju izmeu ljudskog i boanskog sveta, ukazivala je na ogranienost, prolaznost i nitavnost ljudske egzistencije u poreenju s boanskom. Grka religija je gledala na oveka pre svega kao na smrtnika, za nju je smrtnost bila najdublja unutranja odrednica ljudske prirode. Zbog toga je ona toliko pozivala na umerenost, zbog toga je ona toliko opominjala oveka da se ne nadmee s bogovima, da se dri svog, ljudskog nivoa, da ne tei za tim da postane Zevs. S druge strane, grka religija je veliala ulno-telesnu stvarnost, bila je ovozemaljski usmerena, potvrivala je ivot na ovom svetu."(13) Kod Kubertena nema udvajanja sveta na ovozemaljski i onozemaljski, pogotovu ne sueljavanja izmeu zemaljskog i nadzemaljskog, prolaznog i venog, lanog i istinskog. Postoji samo jedan svet (ivot) koji je istovremeno otelotvorenje ideala sveta kome treba teiti. Kuberten : "Helenizam je iznad svega kult humanosti u njegovom postojeem ivotu i njegovo stanje ravnotee. I nemojmo dozvoliti da greimo u tome, jer to je bila velika novost u shvatanju svih naroda i vremena. Svuda drugde kultovi se temelje na tenji ka boljem ivotu, na ideji o nagradi nakon smrti i na strahu od kazne za onog ko je uvredio bogove. Ali, ovde je sadanje postojanje ono to je srea."(14) Moderni olimpizam predstavlja totalitarni i apsolutizovani kult postojeeg sveta. Posredstvom olimpijske sfere ne potvruje se besmrtnost nebeskog, ve besmrtnost ovozemaljskog sveta; umesto velianja boanskog, dolazi do obogotvorenja postojeeg sveta. U antikoj kosmogoniji ovek je proizvod kosmikih (boanskih) sila - koje su stvorile ivot na zemlji. Svet (ivot, kosmos) je mogu bez zemaljskog ivota i oveka koji je samo privremeni stanovnik na planeti stvoren neuhvatljivom voljom bogova. Vena i svemogua boja volja izvorite je zemaljskog ivota i osnov "venog" postojanja oveka (due). ovek je "igraka bogova" (Platon), to znai da bez obzira ta inio boja volja odluuje ta e biti s njim. Radi se o okrutnoj igri bogova u kojoj se iskazuje njihova apsolutna mo nad ovekom i njegova nitavnost. Boanski svod postaje demonstracija potpune podreenosti oveka uspostavljenom poretku i ubijanje dostojanstva oveka kao slobodarskog bia i stvaraoca (svoga) sveta. Kubertenova koncepcija temelji se na socijalnom darvinizmu: ovek je "ivotinja" koja nije stvorena aktom nadzemaljske volje, ve je proizvod evolucije ivoga sveta u kome dominira borba za opstanak. Otuda je za Kubertena besmisleno svako nastojanje da se logos izdigne iznad postojeeg sveta i da pokua da se odnosi prema njemu sa aspekta entiteta koji su proizvod tenje oveka da dopre do istinskog. Antika civilizacija poploala je ovekov put ka svetu koji se uzdie

106

iznad zemaljskog; Kuberten nastoji da skrene oveka sa tog puta i zauvek ga zatvori u postojei svet. Po antikoj teoriji o nastanku sveta stanje nereda je prvobitno i ono odlikuje ivotinjski svet. Prvi zadatak bogova (Uran) bio je da uspostave red ime je stvorena osnovna pretpostavka za uspostavljanje antikog kosmosa. Kosmiki red, koji se sastoji u harmoninom jedinstvu delova sa celinom, postaje najvii ideal zemaljskom redu. ak je i ljudsko telo pojavni oblik kosmikog poretka. Po Platonu su bogovi "imitirajui sferini oblik univerzuma" doli do toga da glava oveka najvie odgovara boanskom i da je kao takva "gospodar svega to je u nama".(15) Dominira holistiki pristup: lepota je u harmoniji koja postaje nain spajanja oveka sa boanskim. Videli smo da je i kod Kubertena red osnovni egzistencijalni princip, ali kod njega nije (geometrijski ustrojeni) kosmos izvorite, okvir i ideal sveta kome ovek treba da tei, ve ivotinjski svet u kome vlada "pravo jaega". Za Kubertena je "harmonija sestra poretka" a estetika, koja ima instrumentalni i dekorativni karakter, oblik je spajanja oveka sa vladajuim duhom. Euritmija, kao najvii duhovni izraz "pomirenja" oveka sa postojeim svetom, postaje put ka blaenstvu. Meutim, umesto na statinom antikom redu, Kuberten insistira na dinamikom redu koji odgovara progresistikom duhu kapitalizma i koji se temelji na neprestanoj borbi za opstanak. U tom kontekstu pojavljuje se i njegova maksima mens fervida in corpore lacertoso: nabrekli miii simbolini su izraz ekspanzivne snage kapitalizma. I pored principijelnih razlika, Kubertenova olimpijska ideja bliska je praktino-politikom duhu antike religije. O tome Mihailo uri: "Utoliko, ne treba se uditi tome to je grka religija pridavala prvorazrednu vanost praktinoj strani vere u boga, to je kult igrao tako vanu ulogu u njoj, to se ona gotovo poistoveivala s verskim obredima. Sa stanovita drave, to je bilo nejpotrebnije i najumesnije. ta drugo moe da poslui kao pouzdaniji znak da su graani odani dravi nego injenica da oni uredno obavljaju odreene kultne radnje, da prinose rtve, itaju molitve, pevaju pobone pesme? (...) Tome je mnogo doprinelo to to grka religija nije znala za dogmatiku. Iako je imala za sobom autoritet dravne vlasti, ona nije polagala pravo na iskljuivu nadlenost u pitanjima vere, niti je uopte teila za tim da se dokopa ljudskih dua. U staroj Grkoj nije bilo nikakvih svetih knjiga u kojima su svi mogli nai autoritativan obrazac religioznog iskustva, niti je bilo ma kakvih strogo utvrenih uenja koja su svi morali da ispovedaju, koja su svi morali da prihvate bez pogovora."(16) U antici kultne radnje su oblik iskazivanja potpune pokornosti vladajuem poretku, i u tom smislu odgovaraju Kubertenovom olimpizmu kao "kultu postojeeg ivota" sa kojim se iskazuje potovanje "rasi" i "zastavi". Kuberten u jednom od svojih poslednjih razmatranja o olimpijskoj ideji ("Filozofski osnovi modernog olimpizma") konstatuje: "Prva sutinska karakteristika starog kao i modernog olimpizma je da je on religija. Oblikujui svoje telo vebanjem kao to vajar oblikuje kip, antiki atleta je iskazivao potovanje bogovima. inei isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu".(17) Ovde se vidi da nema optih vrednosti, koje simbolizuju antiki bogovi, koje treba duhovno da ujedine uesnike olimpijskih igara i kojima oni iskazuju potovanje, ve se radi o obezduhovljenoj borbi olimpijaca, svedenih na puku telesnost, za svoju zemlju, rasu i zastavu. Ono to ih "ujedinjuje" je rat, a ne potovanje vrednosti koje nadilaze postojei svet. Borei se za pobedu na olimpijskim igrama antiki atleta iskazivao je potovanje bogovima koji su predstavljali stoere rasne, kulturne i politike integracije Helena u odnosu prema "varvarima". U modernom dobu borba za pobedu na sportskom polju postizanjem veeg rezultata postaje najvii oblik kultne radnje sa kojom se slavi postojei svet. Kuberten sledi Konta po kome je okonana "teoloka" i "metafizika" faza u

107

razvoju oveanstva i uspostavljena "pozitivna" (i konana) faza u kojoj vlada pozitivi um koji se zasniva na bespogovornom "potovanju injenica". On ne tei stvaranju religioznog, nego pozitivnog oveka ; ne drutva u kome e dominirati teoloka svest, ve drutva koje e se zasnivati na pozitivnom jednoumlju. Obraunavajui se s najvanijom intencijom Arnoldove pedagogije da se putem sporta i telesnog drila stvore "miiavi hriani", Kuberten je pokazao da njemu nije stalo da razvije, nego da ukloni religioznu svest kod buroaske mladei da bi, poput Hitlera, putem sporta i telesnog drila dobio "isti materijal" od koga moe da stvori "novog oveka" koji se ne plai boga, niti ima odgovornost prema ljudima. Ne stvaranje religiozne, ve aktivistiko-fanatine svesti, koja se temelji na pozitivnom (izvrilakom) karakteru, predstavlja krajnji cilj Kubertenove "utilitarne pedagogije" i osnov njegovog religio athletae. Nita ne sme da sputava osvajako-tlaiteljsku mo buruja koji se ne rukovodi verom u sile koje nadilaze postojei svet ili opteljudskim vrednostima, ve nezajaljivom pohlepom koja predstavlja otelotvorenje ovozemaljskog vladajueg duha. Kuberten se ne zalae za poredak koji se zasniva na obiajnim, religioznim, moralnim ili zakonskim normama, ve za poredak koji se zasniva na "pravu jaega" i prirodnoj selekciji. Olimpizam postaje ne samo najvia religiozna sveanost posveena velianju kulta postojeeg sveta, i kao takva najvia integrativna "duhovna" sila postojeeg sveta, kao to je to bilo u antici, ve sredstvo za uklanjanje svih drugih duhovnih oblika koji mogu da ogranie samovolju vladajue klase: on postaje pozitivistiki kult koji prodire svu duhovnost. Oistiti svet od naslaga teolokog i metafizikog, kao i kritikog uma i ideje budunosti, to je jedan od najvanijih zahteva Kubertenovog olimpizma. Usmerenost ka idealizovanoj prolosti kao izvoritu "pravih vrednosti" i potpuna podreenost oveka uspostavljenom poretku predstavlja jednu od najvanijih spona koja spaja antiku i Kubertenov olimpizam. U antikoj Grkoj nije postojala ideja progresa ni novog sveta. Izraz prokop oznaava dobro obavljeni posao. "Budunost" se svodi na predstojee (neminovne) dogaaje koji u linearnom nizu slede jedni za drugima i koji predstavljaju uvrivanje veza sa prolou i njeno glorifikovanje. Ono to je bitno ve se odavno odigralo i svakodnevni ivot svojevrsna je kopija tog deavanja. Pribliiti kopiju originalu, to znai nastojati da svakodnevni ivot to vie lii na mitologizovani ideal nekadanjeg "pravog" ivota, najvii je izazov za graanina. ovek se ne odnosi prema svetu, niti sebe shvata kao njegovog stvaraoca. Svet se zbiva po neuhvatljivoj (samo)volji bogova, a ivot je neprestano sueljavanje oveka sa sopstvenom bezvrednou i prolaznou u odnosu prema venom kosmikom poretku ija je delotvorna mo otelotvorena u olimpijskim bogovima. Olimpijske igre su jedna od obogotvorenih niti koje unose red u haosu zbivanja sveta odvijajui se u senci Kronosovog brda koje je simbol trajanja u zadatom i venom (olimpijskom) vremenu u kome nema budunosti. "Sveti ritam" odvijanja olimpijada ne oznaava razvoj drutva ni vremenski tok, ve neumitni sled dogaaja koji prevazilaze ciklus raanja i umiranja obinih smrtnika i predstavlja ritmino pulsiranje besmrtnog boanskog bila koje udahnjuje svetu ivot i odreuje kontinuitet ivotnog toka. U strogoj (ritualnoj) formi olimpijskih igara ogleda se beznadeno nastojanje oveka da sprei udaljavanje ljudskog sveta od njegovog boanskog izvorita i njegovo pribliavanje neumitnom kraju. Stalnost forme postaje potvrda duhovnog kontinuiteta i ouvanje veze sa kosmikim ivotnim vrelom, poput "svete vatre" u hramovima. "Sveti ritam" odravanja olimpijskih igara pojavljuje se kao neprekinuti egzistencijalni i duhovni lanac koji povezuje sadanjost sa prolou - bez budunosti. Istovremeno, igre su oblik potkupljivanja bogova sa im se ne stiava samo njihov gnev i obezbeuje njihova blagonaklonost, ve se odrava njihova zainteresovanost za opstanak ljudskog sveta.

108

Platonov stav da je "ovek igraka bogova" znai da su bogovi zainteresovani za opstanak ljudskog sveta sve dotle, dok ih ljudi zabavljaju i dok to godi njihovoj tatini. Ne izazivaj bogove! - to je sutina antikog gnothi seauton. Iskuavati volju bogova, koji imaju ljudske odlike meu kojima dominira sujeta i osvetoljubivost, znai dovesti u pitanje opstanakzajednice. Odnos monih prema demos-u, pogotovu prema robovima, postaje prizma kroz koju se sagledava odnos bogova prema ljudima. Istovremeno, strah od nestanka - pri emu glad, bolesti, prirodne kataklizme i nepogode imaju karakter simbolinih pojava koje predskazuju unitenje - nagoni oveka da stalno iskazuje pokornost bogovima. I Kuberten insistira na ouvanju "svetog ritma" odvijanja modernih olimpijskih igara, ali on nije vezan ni za prirodni, ni za religiozni poredak. Moderni olimpizam je kult postojeeg ivota i kao takav lien je svake prirodnosti i svetosti. On je bez-sadrajni i samim tim apstraktni ritam pulsiranja egzistencijalnog bila kapitalizma u glavama ljudi, to znai nametnuti pokuaj uvoenja reda u duhovni haos koji stvara kapitalizam stalnim obraunom s umom i emancipatorskim nasleem modernog drutva. U tom kontekstu "sveti olimpijski ritam" nosilac je kontinuiteta jednoumlja i nain stvaranja jednoobraznog karaktera - umesto tradicionalnih religija. Olimpijske igre su "festival prolea" i "mladosti", to znai ponovno raanje ivotne snage kapitalizma, a njihov "sveti ritam" simbolini je izraz neraskidivog lanca umiranja i raanja: smrt oveka postaje osnovni uslov opstanka poretka. Kuberten nagovetava ovu dijalektiku u njegovom (emitovanom) govoru na zatvaranju nacistikih Olimpijskih igara, kada govori o olimpijskim igrama kao "razumevanju" koje je "snanije nego sama smrt".(18) Poredak je vean - ovek je prolazan i njegov ivot ima smisla jedino ukoliko je doprineo razvoju neminovnog "progresa". Otuda Kuberten daje takav znaaj posveenosti oveka delu koje velia vladajui duh: ono postaje nain da se ovek spoji sa "boanskim". to se tie mita o prolosti, on ima instrumentalni karakter i slui Kubertenu da se obrauna s idejom budunosti. Po helenskom shvatanju sveta sama egzistencija drutva ima privremeni karakter:

drutvo se poput biolokog organizma razvija i propada. Smrtnost oveka i prolaznost oveanstva osnovni je uslov besmrtnosti bogova i neprolaznosti kosmikog poretka. ovek je fatalno podreen boanskim (kosmikim) zakonima iz ega proistie egzistencijalni pesimizam. Heraklitovo panta rei svojevrsni je usud, jer je budunost neizvesna. Ono upuuje na prolaznost i njenu tragiku, da ono to proe ne moe vie da se vrati, da je proputeno zauvek izgubljeno. Radi se o protoku zbivanja u kome se ovek nalazi i kome je podreen. Starenje, kao gubljenje ivotne snage to vodi u smrt, najvaniji je empirijski osnov za shvatanje menjanja (promene). Oslanjajui se na "neunitivi" duh kapitalizma i Kontovu filozofiju, Kuberten oslobaa oveka antike tragike i nudi mu nezaustavljivi "progres" u kome treba da pronae smisao ivota i obezbedi venost - iz ega proistie egzistencijalni optimizam. I kod Kubertena je prisutan fatalizam, ali ne kataklizmiki (koji je prisutan i u hrianstvu), ve progresistiki: ovek je beznadeno podreen hodu "progresa" koji proistie iz ekspanzivne i neunitive biti kapitalistikog poretka - koji je otelotvorenje prirodnog poretka u najneposrednijem obliku i iji se hod meri kvantitativnim pomacima u kojima nestaje kvalitet i samim tim ljudsko. Antiku tragiku i hriansko prokletstvo zamenjuje "prokletstvo progresa" (Horkhajmer /Adorno). U antikoj kosmogoniji ovek je roeni grenik. On ne snosi odgovornost zbog svojih (ne)dela, ve zbog toga to je ovek - smrtno bie. itav njegov ivot postaje svojevrsni obred okajavanja izvornog greha i iskupljivanja po principima kosmike pravde: ogreenje, pravinost, oienje (Hybris, Dike, Katarsis). Za Kubertena ovek nije grenik, ve najvii oblik u razvoju ivog sveta. On je liio oveka hybris-a, a samim tim i oienja i

109

puta ka oboenju (ekstaza), i na taj nain se obraunao s etikim (religioznim) biem Helena i s tragikom njegove etinosti. (19) U nastojanju da ukloni ograde koje sputavaju vladajuu samovolju, Kuberten je ukinuo antiki normativni svod i apsolutizovao princip koristi. On oslobaa oveka (buruja) "greha" da bi ga oslobodio odgovornosti za njegova (ne)dela, i u tom kontekstu se obraunava s idejom o linoj odgovornosti koja je zaeta u doba procvata antike demokratije. Umesto borbe izmeu dobra i zla, dominira borba za ostvarivanje interesa vladajue klase koja je s onu stranu dobra i zla: efikasnost u ouvanju uspostavljenog poretka najvaniji je kriterijum po kome se odreuje ta je "ispravno" delanje. Nema niega to ograniava golu mo, jer se ona temelji na "pravu jaega" koja je osnov prirodne selekcije koja je, opet, osnov rasnog "usavravanja" i drutvenog "progresa". "Etika sile" postaje neprikosnoveno izvorite olimpijskog morala.

Kubertenova "utilitarna pedagogija" i antika paideia

U nastojanju da izgradi pozitivnog oveka, Kuberten je odbacio osnovne principe na kojima se zasniva starogrka paideia u kojoj je do najvieg izraaja dolo humanistiko naslee helenske civilizacije - koje je bilo i ostalo jedan od najvanijih izvorita samosvesti modernog oveka. Antika paideia ima religioznu prirodu. Kosmos u kome vladaju bogovi i mit o boanskoj prirodi oveka predstavljaju osnov ljudskog samoprepoznavanja i duhovni okvir postojeeg sveta koji se ni u mislima ne sme prei. Otuda zahtev za "samosavlaivanjem" ini sutinu principa gnothi seauton iz koga proistiu opti postulati antike paideia-e: "nita odvie" (meden agan); "mera je ono najbolje" (metron ariston); "dri se granice" (peras epitelei); "prikloni se pred boanstvom" (proskynei to theion); "savlauj ambiciju" (thymou kratei).(20) Govorei o Aristotelovoj filozofiji Mihailo uri konstatuje: "Po sebi se razume da ovaj zahtev za razvijanjem samosvesti, ovaj zahtev za osmiljavanjem vlastitog postojanja putem samoograniavanja ima dublji religiozni smisao. U okviru Apolonove religije, pitanje odnosa prema samom sebi bilo je nerazdvojno povezano s pitanjem odnosa prema viem od sebe."(21) Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja odbacivanje religioznog osnova antike paideia-e. Njegova "utilitarna pedagogija" najvii je oblik u kome se pojavljuje ideologija ekspanzionistikog i progresistikog duha kapitalizma. U principima antikog gnothi seauton Kuberten s pravom vidi (normativne) granice praksi buruja koga tera napred nezajaljiva glad za sticanjem bogatstva, a samim tim granice "progresu". "Osmiljavanje vlastitog postojanja putem samoograniavanja" najgore je svetogre za Kubertenovog "pozitivnog" buruja. Shvatanje kosmosa kao harmonine, geometrijski ustrojene celine u kojoj je uspostavljeno potpuno jedinstvo delova sa celinom, osnov je antikog shvatanja mesta oveka u kosmosu, a samim tim i njegovog bia kome odgovara pedagoki model koji je slika oveka gledano iz kosmike perspektive, i kao takav je najvii religiozni i ivotni izazov. Duhovna i telesna veza oveka sa kosmosom osnovna je pretpostavka za dovoenje oveka u potpuni sklad sa kosmosom, a to znai dosezanja do njegove prirode u kojoj se ogleda njegova nitavnost i svemo bogova. Antikom shvatanju kosmosa i kosmike sutine oveka odgovara holistiki pristup oveku kao jedinstvenom telesnom, etikom i estetskom biu, iz ega sledi princip harmoninog razvoja ljudskih moi koji predstavlja jedan od osnova antike euritmije. Istovremeno, telesno vebanje postaje svojevrsna sluba

110

bogovima, na ta ukazuje i sam Kuberten tvrdei da je antiki atleta "oblikujui svoje telo vebanjem kao to vajar oblikuje kip" - "iskazivao potovanje bogovima". (22) Dominira duhovnost telesnog pokreta koja proistie iz "religioznog oseanja" koja proima itav ivot. Umesto insistiranja na miiavom telu, kao to je to sluaj kod Kubertena, najvii izazov za telesno vebanje je geometrijski ustrojena telesna proporcija koja odgovara idealu zatvorenog i konanog sveta i koja predstavlja osnov rasnog samoprepoznavanja Helena. Vladajui model telesnog i duhovnog, kao i sam princip harmoninog razvoja telesnog i duhovnog, izvedeni su iz vladajueg pogleda na svet koji je proisticao iz same biti helenskog drutva i nastojanja da se ouva uspostavljeni poredak: antika kultura telesnog imala je konzervativni karakter. Ukratko, telesni razvoj podrazumeva duhovni i karakterni razvoj, odnosno, postaje nain vaspitavanja oveka. U helenskom svetu pojavljuju se prvi obrisi pedagokog modela koji e se u modernom dobu razviti u obliku "telesne kulture" koji, razume se, ima svoj pravi smisao samo u kontekstu ukupne helenske kulture, odnosno, konkretnog totaliteta helenskog drutva. Imperijalistiki buruj nije otelotvorenje antikog kosmosa u kome dominiraju bogovi koji simbolizuju unutranje bogatstvo i konfliktnost ljudske prirode, ve predstavlja otelotvorenje duha kapitalizma koji sakati oveka i svodi ga na one osobenosti koje pruaju mogunost za ekspanziju kapitalizma. Telo je u jedinstvu sa osvajako-tlaiteljskim karakterom: ovek je "oien" od svih onih osobenosti koje mogu da ga zaustave da grabi napred, kao i da uspostavi kritiku distancu prema postojeem svetu i stvori ideju boljeg sveta. Sport i telesni dril postaju orua sa kojima se ovek prikiva za postojei svet. Od prvorazrednog znaaja za razumevanje antikog "ovekobivstva" je to to je "ovek ija se slika otkriva u delima velikih Grka politiki ovek.(...)Najvea dela helenstva su spomenici jedinstveno velianstvene dravotvornosti za koju se borba neprekidno vodi kroz sve stupnjeve razvitka, od herojstva Homerovih pesama do Platonove autoritarne drave vladara-znalaca, u kojoj individuum i socijalna zajednica na tlu filozofije biju svoju poslednju bitku. Budui humanizam mora se bitno orijentisati prema toj osnovnoj injenici u karakteru svekolikog grkog vaspitanja da su humanitet, "ovekobivstvo", Grci stalno bitno vezivali za svojstvo oveka kao politikog bia."(23) Kuberten odbacuje Aristotelov pojam humanitas-a u kojem je ovek odvojen od ivotinje dravnou.(24) Polazite njegove doktrine nije boanski ustrojeni kosmos, ni polis u kome dominiraju ljudski zakoni, ve drutvo kao ivotinjski opor u kome se mesto pod suncem obezbeuje stalnom i bespotednom borbom za opstanak. Kubertenov ovek (buruj) nije politiko bie, ve vii oblik zveri, zver nad zverima, koja je otelotvorenje ekspanzivne snage monopolistikog kapitalizma. Iz njegovih oiju izbija, kao kod nacistikog "natoveka", pogled "velianstvene zveri" (Hitler) koja je spremna da na znak svojih gospodara epa rtvu. Humanizam je, po Jegeru, jo u antikom dobu shvatan kao "oznaka za ideju ovekovog obrazovanja". Za novo doba, "pojam humanizma poiva na svesnoj vezi naeg obrazovanja sa klasinom starinom. A ta veza, opet, zasnovana je samo na injenici da naa ideja "opteg" ovekovog obrazovanja vodi poreklo upravo iz antike civilizacije". (25)Nastojei da istakne specifine osobenosti Grka u odnosu prema Orijentu, Jeger zakljuuje: "Njihovo otkrie oveka nije otkrie subjektivnog ja, nego je sticanje svesti o optim bitnim zakonima oveka. Duhovni princip Grka nije individualizam nego "humanizam", ako je dozvoljeno tu re svesno upotrebiti u tom njenom izvornom antikom smislu. Humanizam dolazi od humanitas. Ta re je kasnije, od vremena Vara i Cicerona, dobila i drugi, vii i stroi smisao, pored starijeg i vulgarnog znaenja humanitarnoga, koje ovde ne dolazi u obzir : ona oznaava vaspitanje oveka za njegov istinski oblik, za pravo ovekobivstvo.

111

To je prava grka paideia, takvu kakvu je jedan rimski dravnik oseao kao uzor. Ona ne polazi od pojedinca nego od ideje. Iznad oveka kao bia opora, kao i iznad oveka kao navodno autonomnog ja stoji ovek kao ideja, i tako su na njega stalno gledali Grci kao vaspitai, a i kao pesnici, umetnici i istraivai. Ali ovek kao ideja znai : ovek kao optevaea i obavezujua slika roda. Davanje peata pojedincu oblikom zajednice, koje smo spoznali kao bit vaspitanja, kod Grka sve svesnije polazi od takve slike oveka i, u borbi koja se ne smiruje, najzad dovodi do takvog filozofskog zasnivanja i produbljivanja problema vaspitanja kakvo, u pogledu principijelnosti i sigurnosti cilja, inae nigde nije postignuto."(26) Kuberten ne polazi od "autonomnog ja" ni vrednosnog modela oveka, ve od klasnih osobenosti buroazije i radnika koje su steene u procesu evolucije : buruj ima osobenosti zveri, a radnik osobenosti preivara - struktura ivotinjskog sveta osnov je strukture drutva. Moderni olimpizam kao "kult humanosti" (postojeeg sveta) ne zasniva se na veri u odreene nadljudske ili opteljudske vrednosti, ve na ivljenju u postojeem svetu koje se svodi na neprestanu borbu za dominaciju i opstanak. On ne "oznaava vaspitanje oveka za njegov istinski oblik, za pravo ovekobivstvo", ve nastoji da uniti sve ono u oveku to mu prua mogunost da stvori predstavu o sebi kao oveku i stekne slobodarsko dostojanstvo. Kuberten odbacuje "ideju ovekove prirode" do koje su prvi doli sofisti,(27) a samim tim i teoriju obrazovanja koja se na toj ideji razvila. ovek po Kubertenu nema specifinu prirodu. On polazi od prirode, ali pojam fysis-a vezuje za ivotinjski svet, a ne za oveka, kao to je to bio sluaj u sofistici. "ivotinjska" priroda oveka ne propisuje pravila koja treba potovati, ve sadri ogranienja koja treba prevazii. Radi se, naime, o tome da je ovek "lenja ivotinja" to upuuje na ogranienost izvornog (ivotinjskog) karaktera oveka. Glavni zadatak Kubertenove "utilitarne pedagogije" nije oplemenjivanje (kultivisanje) ivotinjske prirode oveka, ve njen razvoj putem telesnog drila (princip "veeg napora") sa kojim se potiskuje i degenerie instinktivna priroda oveka i razvija bespotedni osvajako-tlaiteljski karakter. U antikoj paideia-i vaspitanje i obrazovanje ine nerazdvojnu celinu. Polazite je ideal oveka u odnosu prema kome se odreuje ispravnost ljudskog delanja - koji je simbolino otelotvorenje vladajuih drutvenih odnosa i vrednosti koji ine izvorite antike religije i koji predstavljaju osnov rasnog samoprepoznavanja Helena. ovek kao bie u koje su bogovi udahnuli svoje raznovrsne boanske moi i nastojanje da se uspostavi njihovo harmonino meudejstvo, izvorite je univerzalnih pedagokih principa koji su sredstvo za karakternu, duhovnu, intelektualnu i telesnu izgradnju oveka kao celovite linosti. Na toj osnovi razvio se kako aristokratski pedagoki model, koji je dominirao u helenskom "srednjem veku", tako i graanski model vaspitanja, zaet od strane sofista, koji e postati, s prodorom demos-a na politiku scenu Helade, vladajui oblik vaspitanja i koji e svoj najvii i najsistematiniji oblik dobiti u Platonovoj i Aristotelovoj filozofiji. Govorei o antikoj paideia-i Kuberten konstatuje: "Miii su dobili zadatak da obave posao moralnog vaspitaa. To je, u modernim uslovima, primena jednog od najkarakteristinijeg principa starogrke civilizacije: stvoriti od miia najvaniji faktor u moralnom obrazovanju". I dalje: "... nije duh taj koji stvara karakter, ve telo. ovek antike je to znao, a mi to s dosta muke ponovo uimo".(28) Nikada u Heladi nisu "miii bili vaspitai", kao to to tvrdi Kuberten. Ta teza treba da stvori iluziju o ne-normativnom karakteru antike paideia-e, koja treba da pribavi "helenistiki" legitimitet njegovoj "utilitarnoj pedagogiji" - koja insistira na vaspitanju bez obrazovanja. I u modelu vaspitanja antike ratnike aristokratije, uprkos tome to je telesna snaga bila glavna odlika arete kolenovia, potovanje zadatog vrednosnog (religioznog) modela, kao i obiaja, predstavlja najvii imperativ. to se tie

112

graanskog vaspitanja, Platonov stav da "spremno telo ne moe svojom valjanou uiniti duu dobrom i izvrsnom dok, obrnuto, izvrstan duh moe pomoi telu da se usavri",(29)na najsaetiji nain izraava osnovu graanske arete. U svojoj analizi helenske kulture Mozes Hadas istie izvanredno znaajnu razliku izmeu paideia-e kao "odgoja" (Bildung) i "treninga" kao njegove suprotnosti. Homerovi junaci bili su svesni da noblesse oblige i da mora da savladaju viteko dranje i viteku savrenost u koju nije spadalo samo biti dobar na delu (u borbi), ve i na reima. Hadas navodi primer vaspitanja Odisejevog sina Telemaha od koga se nastoji napraviti "aristokrata koji je svestan svoje odgovornosti". U tom smislu se o Homerovom delu moe govoriti kao o "bibliji Grka".(30) Kubertenov "kult humanosti" podrazumeva vaspitanje (stvaranje karaktera) bez obrazovanja, to jasno upuuje na to da on odbacuje humanistiko naslee antike. Kod njega nema bilo kakvog normativnog posredovanja izmeu oveka i sveta. Glavno sredstvo za vaspitavanje deteta su "okolnosti" : ovek je od detinjstva zagnjuren u postojei svet u kome vlada bespotedna borba za opstanak. Ne razvoj oveka kao kulturnog bia, ve razvoj bespotednog borilakog karaktera unitavanjem ljudske samosvesti predstavlja osnovnu intenciju Kubertenove "utilitarne pedagogije". Otuda u izvornoj Kubertenovoj "utilitarnoj pedagogiji" nema mesta za gimnastiku, dok ("francuski") boks dobija prvorazrednu ulogu u vaspitavanju buroaske mladei. Kuberten je neprestano sakatio antiku duhovnost da bi, kao i nacisti, doao do oveka koji nije "optereen" umom i duhom - koji mogu da budu prepreka za uspostavljanje potpune dominacije vladajueg poretka nad ovekom. "Besmrtni duh antike" ne predstavlja kulturni most koji spaja moderno sa helenskim drutvom, ve sredstvo za uspostavljanje neposredne veze izmeu osvajako-tlaiteljske prakse antike rodovske aristokratije i imperijalistiki nastrojene buroazije.

Princip "lepog i dobrog" (kalokagathia) predstavljao je u helenskom drutvu najvii izazov kako za aristokratski, tako i za graanski model vaspitanja. Govorei o kalokagatiji, Milo uri konstatuje da se radi o "specifinom helenskom pojmu robovlasnike klase" koji podrazumeva "telesnu lepotu udruenu s moralnim zdravljem". I dalje: "Ovaj pojam pokazuje da Heleni ne behu ni etiki ni estetiki jednostrani: lepo i dobro poklapaju se u najvioj instanciji, tako da se oni pojavljuju kao narod koji je u svojoj estetici u isti mah i etian, a u svojoj etici i estetian".(31) Kalokagathos-a krasilo je snano i skladno razvijeno telo, inteligencija, obrazovanje, duhovnost, oseanje odgovornosti za zajednicu, kao i aktivno sudelovanje u javnom ivot.(32) Radi se o atinskom modelu vaspitanja u kome dolazi do proimanja telesnog i estetskog sa intelektualnim i moralnim. Kritikujui Lakonce zbog jednostranog telesnog vaspitanja Aristotel zakljuuje: "Prema tome, na prvom mestu treba da stoji plemenito junatvo, a ne divljanost. Jer niti je vuk niti i jedna druga zver u stanju da prui lepu borbu. To moe samo dobar ovek. Oni koji doputaju da se deaci suvie razviju u tom pravcu, zanemarujui neophodno obrazovanje, stvaraju uistinu od njih obine radnike sposobne samo za jednu graansku dunost, pa i u tome su, kako smo rekli, gori od drugih."(33) Antiko shvatanje sveta i poloaja oveka u njemu misaoni je i duhovni osnov antikog odnosa prema ljudskom telu. Ne bezumni i neduhovni agonalni telesni aktivizam, kako to hoe Kuberten, ve telesna kultura predstavlja osnov antike telesne agonistike. Atinski kalokagathos, otelotvorenje atinskog vaspitnog ideala, suta je suprotnost Kubertenovom pozitivnom oveku otelotvorenom u liku grabeljivog i miiavog buruja. to se tie muzike, ona je u antikoj paideia-i imala prvorazredni znaaj. Govorei o starogrkoj umetnosti, Jeger konstatuje da su "re i ton i, ukoliko deluju reju i tonom ili i jednim i drugim, ritam i harmonija za Grke su prosto snage koje oblikuju duu, jer ono to

113

je odluujue u svoj paideia je delatni element, koji kod obrazovanja duha postaje jo vaniji nego u agonu telesnih sposobnosti."(34) Da bi ilustrovao znaaj koji su Heleni pridavali muzici Milo uri navodi mit o Orfeju "koji magijom zvukova preobraava kosmiki poredak, pripitomljuje zveri, pokree drvee i kamenje i, naposletku, svoju dragu enu, Euridiku, otima iz kandi smrti. Kad su toliko prodrli u duboke tajne muzike umetnosti, onda nije udnovato to je u njih muzika, u irem znaenju te rei, obeleavala celokupan razvitak duhovnog ivota, to je izraz "muziki ovek" (...), u suprotnosti sa "nemuzikim ovekom" (...), oznaavao obrazovana oveka uopte, i to je ona, u uem znaenju te rei kao tonska umetnost, imala centralan poloaj, i po svojoj ne samo estetikoj, nego i fizioloko-etikoj funkciji, bila vezana sa svima plemenitim ispoljavanjima njihova unutranja ivota i vrila jak moralno-vaspitni uticaj."(35) Muzika u Kubertenovoj "utilitarnoj pedagogiji" ne slui zato da "oblikuje duu", ve da doprinese stvaranju "kulturnog" dekora olimpijskim igrama kao kultnoj predstavi i stvori "svearsku" atmosferu koja treba da izazove "religiozno uzbuenje" kod prisutnih. to se tie oblikovanja karaktera, to se ne postie savladavanjem umetnike vetine ni razvojem muzikog ula, ve iskljuivo borilakim telesnim aktivizmom i telesnim drilom koji podrazumeva potiskivanje i sakaenje instikata, emocija, ula, duha... Nastojei da se obrauna sa svim onim to moe da oslabi bespotedni osvajako-tlaiteljski karakter buruja i razbije njegovu fanatinu svest, Kuberten odbacuje dionisko i orfiko, kao i antiki poiesis. On, poput Hitlera, ne eli da stvara "miroljubive estete", ve "nove ljude" koje odlikuje "elino telo" i pogled "velianstvene zveri". Kuberten nastoji da preuzme politiko, a da odbaci kulturno naslee antikog aristokratskog vaspitanja. Od izvanredne vanosti je i to to je antiko drutvo bilo par excellence erotska zajednica u kome je dominirao "pederastiki eros" (Fuko) - o emu e kasnije biti vie rei. Otuda je briga o telesnom izgledu i telesnom pokretu bila od prvorazrednog znaaja. Za razliku od Kubertenovog "miiavog tela", u antici dominira ideal harmonino razvijenog tela; umesto "eline" vrstine i eksplozivne miine snage, u antici je najvii izazov postii gipkost udova, kao i mekou i skladnost pokreta. Rukovodei se "progresom" Kuberten odbacuje antiki princip metron ariston, kao i aristokratski princip ordre et mesure; apsolutizuje princip "veeg napora" i insistira na dualizmu tela i duha, kao i na izgradnji kulta miiavog tela koje je simbolino otelotvorenje ekspanzivne moi kapitalizma. On ne nastoji da telesnim vebama "vaja telo" da bi oveka doveo u duhovni i telesni sklad sa kosmosom, kao to se to inilo u antikim gimnazijama i palestrama, ve da bi stvorio borbeni i obezduhovljeni karakter buruja koji treba da pokori svet. Za razliku od antike u kojoj gospodarenje nad sobom (samosavladavanje), kao osnovni uslov gospodarenja nad drugima, podrazumeva potovanje prirodnih potreba, odnosno, dovoenje telesnih potreba u sklad sa prirodnim potrebama, kod Kubertena se gospodarenje nad sobom svodi na potiskivanje i sakaenje prirodnih potreba. "Kult intenzivnih telesnih vebi" svodi se na muenje sopstvenog tela ime se postie potiskivanje erotskog bia oveka i preobraaj seksualne energije u osvajako-tlaiteljski aktivizam. Kubertenov odnos prema telu (oveku) posredovan je i hrianskim (jezuitskim) fanatizmom, na ta nedvosmisleno ukazuje i njegov koncept pedagogije telesnog za XX vek.(36) U antici telesno zdravlje je najvanija preokupacija oveka i najvaniji zadatak telesnog vebanja. Govorei o rangiranju najviih vrednosti kod Helena efold navodi "staru pesmu" koja je nastala u antici: "Za smrtnika zdravlje je najvanija stvar, / zatim dolazi njegova fizika graa, / na treem mestu je bogatstvo, steeno bez prevare, / a na etvrtom mladost u kojoj uiva sa prijateljima."(37) Kuberten odbacuje princip telesnog

114

zdravlja, koji preputa "slabima", obraunava se s maksimom mens sana in corpore sano i proglaava princip mens fervida in corpore lacertoso za polazite njegove "utilitarne pedagogije". I na primeru odnosa prema zdravlju vidi se pravi karakter Kubertenove "naturalistike" koncepcije. Umesto zdravog tela, koje je nesposredna priroda za oveka i najneposredniji oblik postojanja oveka kao prirodnog bia, Kuberten insistira na "borilakom" i "snanom" karakteru koji se stie putem principa "veeg napora" i koji se svodi na bespotedni obraun s prirodnim biem oveka. Jo je Aristotel, govorei o odgajanju dece, upozorio na pogubnost prekomernog telesnog naprezanja: "Sloili smo se,dakle, u tome da gimnastiku treba primenjivati i kako je treba primenjivati. Sve do puberteta treba primenjivati lake vebe, izbegavati prinudni reim ishrane i prinudne napore da ne bi spreili razvoj. Ima pouzdanih dokaza da to moe da se dogodi: meu olimpijskim pobednicima mogu se nai samo dvojica ili trojica koji su pobedili i kao deaci i kao odrasli ljudi, jer su im naporne vebe, dok su vebali kao deca, iscrple snagu."(38) I dalje: "Naime, za dobre telesne osobine, kakve graani treba da imaju, kao i za zdravlje i raanje dece nije korisna atletska konstrukcija kao ni ona koja zahteva odve veliku brigu ili koja je odve slaba, ve neka na sredini izmeu ovih dveju. Telo treba da bude prekaljeno, ali ne preteranim naporima i ne samo u jednom pravcu kao telo atleta, ve za sve poslove koji spadaju u delokrug slobodnih ljudi. Ovo treba da vai podjednako i za mukarce i za ene."(39) Da je jo u Heladi stvorena telesna kultura, u kojoj je prvorazredni znaaj imao zdravstveni aspekt koji je postao osnov za kritiku olimpijskih igara, govori i Hipokratova kritika boksa (kao olimpijske discipline) zbog njegovog pogubnog dejstva na mentalno zdravlje boksera. Kubertenov oduevljeni odnos prema boksu, kao najautentinijem izrazu duha kapitalizma, pokazuje koliko je njegova pedagoka doktrina retrogradna u odnosu prema humanistikom nasleu antike. Kubertenovo pozivanje na antiku problematino je i zbog toga to je, sudei po Burkhartu, u antici vladalo shvatanje "da je karakter u celini uroen, neiskvarljiv kod dobrih i nepopravljiv kod loih, a obrazovanje posredstvom vaspitaa i dadilje samo je sekundarna stvar, uprkos tome to se velika zasluga za postanak neke velike linosti pridaje takvim, a na primer, ne samo Ahil nego i Jason vae kao vaspitanici Hirona, koji se u mitu predstavlja kao idealan lik uitelja."(40) Kuberten smatra da se ljudi razlikuju po svojim rasnim karakteristikama, koje su rase stekle tokom borbe za opstanak, ali one imaju relativni znaaj budui da je ovek po svojoj prirodi "lenja ivotinja". "Sport nije u prirodi oveka", tvrdi Kuberten, jer je u suprotnosti sa principom "manjeg napora" koji vai za ivotinje.Otuda Kuberten daje prvorazredni znaaj vaspitanju: osnovni cilj "utilitarne pedagogije" "prevazilaenje" je ivotinjske prirode oveka stvaranjem bespotednog i postojanog borilakog karaktera. Budui da se pozitivni ovek nalazi s onu stranu dobra i zla, kod Kubertena nema "dobrog" i "loeg", ve samo "snanog" i "slabog" karaktera, s tim to je bela rasa, oliena u buroaskoj "eliti", predodreena na "snani" borilaki karakter na osnovu svog rasnog naslea koje je stekla u borbi za opstanak. Ono to je najvanije, stvaranje borilakog karaktera podrazumeva, po Kubertenu, obraun s duhom i umom, a samim tim s kulturnim nasleem oveanstva. On nastoji da stvori "novog oveka" koji odgovara novom (pozitivnom) dobu i ekspanzionistikim interesima evropskih kolonijalnih metropola. Iz instrumentalnog odnosa koji Kuberten ima prema oveku proistie i njegova koncepcija "usavravanja". U antici "usavravanje" podrazumeva dovoenje oveka u sklad sa kosmikim poretkom koji predstavlja nedostini ideal (boanskog) savrenstva. Budui da je savrenstvo odlika venosti, teei savrenstvu ovek tei venosti. Poto je zemaljski

115

svet osuen na propast, tenja ka savrenstvu ne podrazumeva borbu za ouvanje postojeeg, pogotovu ne za stvaranje savrenog sveta, ve injenje takvih dela koja e oveka pribliiti kosmikom savrenstvu. Pri tome, ovek je okrenut ka prolosti budui da su po antikom shvatanju ljudi sve nesavreniji kako se udaljuju od svog (boanskog) prabitka. "elja za usavravanjem" u antikoj Grkoj ima konzervativni, a ne "progresivni" karakter, kao to je to sluaj sa modernim olimpizmom. Uprkos tome to se poziva na "progres", Kuberten odbacuje ideju budunosti. Okrenutost ka idealizovanoj prolosti postaje izvorite "pravih" i "venih" vrednosti koje simbolizuje plamen olimpijske baklje koji "nikada ne sme da se ugasi" (Hitler). Kod Kubertena ideal ispravnog delanja nije vrednosno zasnovan, ve proistie iz logike koju namee sam ivot koja se svodi na borbu za opstanak i koja se nalazi s onu stranu dobra i zla. "Usavravanje", kao "prevazilaenje ivotinjskog u oveku", postaje unitavanje slobodarskog dostojanstva i svoenje oveka na dehumanizovanog jurinika vladajueg poretka. Istovremeno, elja za usavravanjem u sportu vezana je za postizanje rezultata koji imaju "objektivnu" kvantitativnu sravnjivost i koji podrazumevaju apsolutizovani princip uinka : "moderni" sport obraun je s erotskim, etikim i estetskim biem oveka. Na osnovu njih mogue je uspostaviti "piramidu uspeha" (Kuberten) na ijem vrhu se nalazi pobednika "elita". Kuberten je blizak antici u tome to njegov pedagoki koncept ima rasistiki karakter. Kuberten: "Grka je bila konfederacija gradova u osnovi koje je nastala jedna ideja, ona o superiornosti rase i njenoj predodreenosti. Samo to je bilo dovoljno pa da se protiv tuina digne jedna trenutno ujedinjena Grka; ali, to su bili plodovi njihovog genija..."(41) I Kubertenov buruj otelotvorenje je rasnih kvaliteta bele rase - ona je "najistija, najinteligentnija i najjaa" (42) - koji je ine "superiornom" u odnosu prema drugim rasama i daju joj za pravo da pokori svet. "istota krvi" jedna je od najvanijih odlika (bele) rase, a "borba za istotu bele rase ostaje najvaniji zadatak njenih lanova" (Kuberten). Tenja ka "savrenstvu" postaje tenja ka postizanju rasne perfekcije u odnosu prema "niim rasama" koje odgovaraju "varvarskim" narodima antike. Otuda "utilitarna pedagogija" predstavlja najvaniji segment Kubertenove olimpijske filozofije, a ne (kritika) socijalna teorija.

Moderni i antiki "sport"

Kuberten je jo na tzv. "osnivakom kongresu" olimpijskih igara, 1894. godine, izneo stav koji ukazuje na njegov mitoloko-propagandistiki odnos prema antikom "sportu": "Grko naslee je tako veliko, gospodo, da su svi oni koji su u modernom svetu otpoeli s fizikim vebanjem, polazei od jednog od njegovih brojnih aspekata, mogli legitimno da se pozovu na Grku u kojoj su svi (aspekti fizikog vebanja) bili obuhvaeni."(43) Kuberten i ovde primenjuje njegov oprobani metod: stvara utisak da je helenska telesna kultura izvorite moderne telesne kulture i sporta, da bi sveo antiku telesnu kulturu na "svoju" telesnu kulturu i sport i na taj nain im pribavio legitimnost "kulturnog" i "venog". Istovremeno, Kuberten izbegava da ukae na drutvenu uslovljenost helenske telesne kulture, jer ona na taj nain prestaje da bude "nadistorijska" (mitoloka) i postaje konkretna istorijska pojava ija je bit neraskidivo vezana sa drutvom u kojem je nastala i u kojem jedino moe da bude shvaena na pravi nain. U tom kontekstu Kuberten "previa" da je

116

jo u antici uspostavljena razlika izmeu stadionskog (hipodromskog) i gimnastikog agon-a, koja bi (samo uslovno) odgovarala dananjoj podeli na sport i telesnu kulturu, i stvorena ideja o istinskoj telesnoj kulturi koja je otvorila prostor za uspostavljanje kritike distance prema olimpijskim igrama i olimpijskim takmiarima. Antiki svet ne poznaje progresistiki princip citius, altius, fortius - na kome se zasnivaju moderne olimpijske igre. U antici ne postoji princip uinka, ni kriterijumi za njegovo merenje i sravnjivanje. Za razliku od antikog "sporta", u modernom sportu "uinak koji moe da se kvantifikuje" postao je "kriterijum za prihvatanje (Anerkennung) drutvenih sistema" (Prokop), to je posledica vezanosti vladanja sa industrijalizacijom pri emu ne dominiraju zahtevi za slobodom i pravdom, ve za zadovoljavanje privatizovanih potreba putem tehniki efikasne birokratske organizacije. "Sport je simbolika manifestacija ove legitimacije putem uma (Vernunft), ije je odreenje svedeno za optimalno prilagoavanje sredstva cilju."(44) Osnovni smisao "takmienja" na antikim olimpijskim igrama nije bio postizanje veeg razultata (rekorda), ve pobeda. Umesto u obliku brojeva, istorija antikih olimpijskih igara pojavljuje se u obliku liste pobednika - koju e, u petom veku pre n.e, sastaviti Hipija iz Elisa, i koju e dopuniti i sistematizovati Aristotel. U izvornom obliku, na njima je dominirao moral ratnike aristokratije: borbe su voene do predaje ili smrti. Sve to vodi do pobede, sem povreivanja "mekih delova tela" (oi, polni organi), bilo je dozvoljeno, ukljuujui i udaranje protivnika dok je ovaj leao na zemlji, kao i specijalni "zahvati" sa kojima su lomljeni prsti, podlaktice i potkolenice, zglobovi, rebra, kljune kosti i vratni deo kime... Ubistvo protivnika bio je legitimni nain dolaenja do pobede.(45) Ideja o linom dostignuu, bez koje se ne moe zamisliti (moderni) sport, ne postoji u antikom drutvu. Pobeda nije izraz ljudskih moi i u tom smislu ljudsko dostignue, ve je izraz boje volje. Na to upuuje Milo uri: "Slava Dorieja, najmlaeg Dijagorina sina, koji je u Olimpiji pobedio triput, na Istmu sedam puta i u Nimeji est puta, bee tolika da ga Atenjani kao ratnog zarobljenika, za vreme Peloponeskog rata, pustie slobodna ne nanevi mu uvrede, jer su u njegovim pobedama nalazili prst boji."(46) Isto je i sa telesnim osobenostima, sa snagom i brzinom : one nisu svojstvo oveka, ve boanski dar. Nema slobodne volje, line inicijative, linog dostignua i line odgovornosti: ovek je "igraka bogova". Smisao borbe za pobedu nije razvoj ljudskih moi, ve sticanje "slave" zadobijanjem boanske milosti koja obezbeuje pobedu i sa kojom se stie "besmrtnost". Pindar u svojim epinikijama ne velia pobednike kao ljude, ve kao boje izabranike i predmet boanske milosti.(47) Bliskost antikog i Kubertenovog koncepta je i u tome to smisao sportskog takmienja nije, u krajnjem, razvoj individualnih moi oveka, ve osvajako-tlaiteljske moi "gospodarske rase". U antikom drutvu ovek nije emancipovana individua i kao takav konstitutivni inilac (graanskog) drutva, ve je pripadnik polis-a i kao takav zoon politikon (Aristotel). Shodno tome ovek se na olimpijskim igrama ne takmii kao pojedinac, nego kao predstavnik polis-a. Istovremeno, olimpijske igre oblik su rasne integracije Helena u odnosu prema "varvarima", to znai da im je stran princip "jednakosti na startu" na kome se zasniva moderni sport. U grkom agon-u nije bitan pojedinac i lino dostignue, ve je bitna rasa koja se pojavljuje pod aristokratskim vrednosnim oreolom (aristokratsko aretekao osnov antikog fair-play-a). Radi se o agon-u koji tei stvaranju gospodara, odnosno, odgajanju Helena kao gospodarske rase. Teiti da se bude ispred svojih sunarodnika istovremeno podrazumeva da se bude iznad "varvarskih naroda". U antici agon je najvii oblik kulturnog ispoljavanja oveka i kao takav pokazatelj njegove boanske prirode, dok

117

je kod Kubertena olimpizam obraun s kulturnim nasleem oveanstva i uklanjanje svih civilizacijskih ograda "zverinjoj prirodi" oveka (buruja). Kuberten ukida modernog graanina i odbacuje shvatanje po kome je ovek zoon politikon. Nije volja graanina, koja se zasniva na njegovim neotuivim "ljudskim pravima", osnovna integrativna snaga drutva, ve je to tiranska mo vladajue klase koja se zasniva na "pravu jaega"; ne politika, ve je ivotinjska zajednica osnov i ideal drutvenog strukturiranja. "Sportska republika", koju Kuberten nudi obespravljenima, nije prototip politikog organizovanja drutva kome treba teiti, ve je sredstvo parazitskih klasa sa kojim treba "nauiti" potlaene da bespogovorno prihvate poredak u kome vladaju jai. Kod Kubertena nema opteg dobra: klasni interes je iznad interesa drutva. to se tie olimpijskih igara, na njima se ovek ne pojavljuje kao emancipovana individua, ve kao igraka vladajueg socijalno darvinistikog i progresistikog duha koji putem rasnog (nacionalnog), klasnog i polnog kolektiviteta ukida individuu i od oveka, u vidu "sportiste", stvara fanatizovanog jurinika: dizanje zastave na jarbol simbolizuje pobedu vladajueg poretka i poraz ljudskog. Antike olimpijske igre imaju kultni karakter i predstavljaju najvii religiozni obred. Poredei moralni lik modernog s antikim "sportistom" Kuberten konstatuje: "Moralne kvalifikacije (atlete) u antikom dobu bile su uslovljene religioznim zahtevima. Verujemo da e se to opet samo nametnuti u naem vremenu. Kako olimpijade stiu sve vei ugled, tako e se razvijati pokret da im se ukae potovanje (ako tako moe da se kae) (moralnim, prim.aut.) ienjem uesnika i stvaranjem prave elite koja je dostojna takve izuzetne prilike."(48) Antiko religio athletae podrazumeva moralno istunstvo: "izabranik bogova" mogao je da postane samo onaj atleta koji nije osuivan i koji nije uvredio bogove. Na olimpijskim borilitima olimpioniki se pojavljuju kao fanatini Zevsovi poklonici i kao pripadnici iste rase, klase i pola. Njihovi meusobni odnosi svedeni su na ritualno iskazivanje potovanja jednih prema drugima kao predstavnicima najviih vrednosti uspostavljenog sveta i borcima za te vrednosti. "Druenje" boraca posredovano je ulogom koju su dobili i koju moraju dosledno da odigraju da ne bi bila dovedena u pitanje ozbiljnost i na taj nain nadljudski karakter vrednosti koje predstavljaju. Pobednik je idealizovano otelotvorenje volje bogova: velianje pobednika postaje velianje bogova. Samim tim to je "izabranik bogova" sve to je sa njim u vezi, porodica u prvom redu, mora da dobije onu vrednost koja odgovara veliini boanske odluke - na ta ukazuju Pindarove olimpike. Vrednosti koje se pripisuju pobedniku ne pristaju oveku, ve samo pobedniku, to znai onome ko je izabranik bogova. Pobednik je simbolini predstavnik i otelotvorenje aristokratske (vladajue) arete koja se ne temelji na slobodoljublju i ovekoljublju, ve na vlastoljublju i astoljublju. Pobeda nije dokaz ljudskih moi, ve oblik u kome ovek iskazuje svoju potpunu i beznadenu potinjenost tradicionalnim drutvenim strukturama i vrednostima. Pobeujui ovek proizvodi vladajue odnose i na taj nain okove sa kojima prikiva sebe za postojei svet. Ubistvom "protivnika", to je sastavni deo antikih kao i modernih olimpijskih igara, ovek na simbolian nain ubija svoje ljudsko dostojanstvo i iskazuje potpunu bezvrednost u odnosu prema vladajuem poretku koji se pojavljuje u obliku svemone olimpijske oligarhije. Nije sluajno to do kritike olimpijskih igara i olimpijskih pobednika dolazi u vreme uspona antike demokratije. U kapitalistikom drutvu uklonjen je boanski (normativni) svod koji je uslovljavao religioznu (duhovnu) prirodu antikog agon-a koji je imao ograniavajui, a ne ekspanzionistiki karakter. "Religiozni zahtevi" koje Kuberten, polazei od antike, postavlja modernom atleti, ustvari su obraun s antikim religio athletae koji je izraz najvieg religioznog (filozofskog) principa gnothi seauton. Kuberten insistira na strogoj ritualnoj

118

formi olimpijskih igara nastojei da stvori "religiozno oseanje" poput onoga koje je postojalo u antici. Pri tom, on "zaboravlja" da za to nedostaju bogovi koji simbolizuju normativni svod koji je neprikosnoveno polazite u odreivanju ponaanja ljudi i kriterijum za razlikovanje dobrog od loeg, antiki svet koji je u potpunosti proet religijom, kao i antiki ovek koji je fatalno podreen bojoj volji. Da bi izazvao "oseanje uzvienosti" (49) u oveku, Kubertenu nedostaje vrednost koja nadvisuje postojei svet i koja moe da ga "izvede" iz njega. Kubertenovo religio athletae svedeno je na sredstvo za fanatizovanje oveka, za ubijanje njegove ljudske linosti i (kritike) svesti i za njegovo potpuno potinjavanje vladajuem poretku. Ono to ini sponu izmeu antikih i modernih olimpijskih igara je njihov beliciozni duh: igre su svojevrsni ratniki turnir na kome se borba ne vodi orujem, nego telima i kao takve su obraun s pacifistikom sveu i priprema za rat. Otuda bespotedno "rivalstvo", koje podrazumeva spremnost na ubistvo "protivnika", predstavlja glavnu osobenost sportskog "druenja". Po Milou uriu, "agonska aktivnost" je, "pored mita i kulta, bila glavni elemenat

helenskog duhovnog postojanja i centralna odrednica u vaspitanju helenskog naroda i u pojavljivanju svih oblika njegova duhovnog izraavanja".(50) Antiki olimpizam sveobuhvatni je religiozni pogled na svet i odgovarajui nain ivljenja, a olimpijske igre jedan od najvanijih ritualnih oblika otelotvorenja tog duha, odnosno, religiozni obred posveen Zevsu, bogu rata i vrhovnom olimpijskom bogu. Kao takav, antiki olimpizam je kruna antikog agon-a. Olimpijske igre su vrhunac aktivistike integracije helenskog sveta -duhovne, ratnike, erotske... One su, kao i druge sline manifestacije, svojevrsni oblik uestvovanja u javnoj slubi koja je bila obavezna. Antiki demos nije "masa", za razliku od rimskog parazitskog plebs-a. Iz toga proistie bitna razlika izmeu starogrkih olimpijskih igara i rimskih gladijatorskih borbi : prve su oblik aktivistikog integrisanja Helena radi ouvanja poretka, dok su druge oblik pasivizovanja "masa". U Kubertenovoj koncepciji sadrana su oba principa: sport je sredstvo za razvoj borbenog (osvajako-tlaiteljskog) karaktera buruja i sredstvo za pacifikovanje (depolitizovanje) radnika. U antikom drutvu nastale su dve vrste agon-a : aristokratski i graanski. Govorei o aristokratskom agon-u Milo uri konstatuje : "Pravi cilj nadmetanja bio je samo pobeda, i nju su smatrali kao vrhunac zemaljske sree, jer je pobedniku zajamavala ono to je u osnovi cilj ivota svakome Helenu: biti predmet divljenja za ivota i predmet slavljenja posle smrti. Jedno vreme agonalna slava bila je bezmalo jedina slava u Helena, i ona je smatrana za najveu sreu na svetu.(...)Cilj nadmetanja, dakle, nije bilo koristoljublje, nego astoljublje, udnja za prvenstvom i odlikom, ono to je Homer izrazio na usta likijskog junaka Hipolaha, koji je sinu Glauku, kad ga je opremao na Troju, nareivao : svagda najbolji biti i odlian izmeu drugih. (Ilijada VI 208, XI 784). U tom stihu kratko i tano izraen je vaspitni cilj vitekog plemstva."(51) Olimpijska agonistika u svom izvornom smislu spada u "herojsko shvatanje ivota".(52) Gledano u irem socijalnom kontekstu, olimpijska agonistika ima viestruku prirodu i podrazumeva : borbu izmeu pripadnika aristokratije za prvenstvo ("slavu") ; borbu za ouvanje neprikosnovene vlasti aristokratije nad demos-om; borbu za duhovnu integraciju helenske kao gospodarske rase u odnosu prema "varvarima" i ouvanje robovlasnikog poretka, kao i borbu za dominaciju izmeu polis-a i borbu za ouvanje patrijalhalnog poretka. Jedna od najvanijih osobenosti helenskog drutva je da se drutveni poloaj stie roenjem. Aristokratski agon nije borba za zadobijanje, ve za potvrdu drutvenog statusa i u tom smislu je nain velianja poretka koji obezbeuje privilegije po roenju. "Slava" je privilegija kolenovia i kao takva je ulaznica za svet olimpijskih bogova, a olimpijska

119

nadmetanja bespotedna borba za ouvanje aristokratskog statusa nakon smrti, sa im e se izbei odlazak u Had i sudbina obinih ljudi. Olimpijci nisu prijatelji, ve smrtni neprijatelji u borbi za sticanje mesta u venosti. Umesto da su polis i duhovni svod koji ine olimpijski bogovi osnov ljudskog samoodreenja i posrednik u uspostavljanju meuljudskih odnosa, u modernom olimpizmu ivotinjski svet i princip prirodne selekcije osnov su "samosvesti" oveka i posrednik u uspostavljanju "meuljudskih" odnosa : Kubertenov agon ima socijalno darvinistiki karakter. Buruj ne tei sticanju "slave" sa kojom treba da obezbedi venost u drugom svetu, ve tei pobedi sa kojom e ukloniti svoje suparnike iz ivotne "utakmice". "Jai opstaju, slabiji bivaju odstranjeni" (Kuberten) - to je sutina moderne olimpijske poslanice koja odgovara vladajuem duhu monopolistikog kapitalizma koji je izraen u principu: "Uniti konkurenciju!" Budui da je za Kubertena prirodna selekcija nosilac "progresa", koji je sudbinska sila kojoj je ovek beznadeno podreen, razumljivo je zbog ega Kuberten sa takvim oduevljenjem govori o ratu: on u njemu vidi najvii i najneposredniji oblik delovanja zakona prirodne selekcije. U antici se u formi borbe pojedinaca za sticanje mesta na Olimpu odvija borba vladajue klase za ouvanje privilegija; u modernom drutvu se pod prividom sportskog nadmetanja odvija borba parazitskih klasa protiv emancipatorskog naslea oveanstva i oveka kao univerzalnog stvaralakog bia slobode. U tom kontekstu, Kuberten se obraunava s takmienjem koje ne podrazumeva eliminaciju i dominaciju oveka nad ovekom, pogotovu s takmienjem koje podrazumeva razvoj univerzalnih stvaralakih moi oveka i koje otvara mogunost za prevazilaenje postojeeg i stvaranje novog sveta. Nastojei da od antikog drutva stvori ideal pozitivnog sveta kome moderno drutvo treba da tei, Kuberten stvara sliku antikog kao beskonfliktnog drutva koje nema dinamiku razvoja, pogotovu ne onu koja je uslovljena sukobom izmeu socijalnih klasa i grupa, kao ni sukobom izmeu novog i starog. Meutim, vladajui antiki agon nije imao dijalektiki karakter: iz sukoba ne sledi prevazilaenje postojeeg sveta i stvaranje novum-a. U njemu se ne radi o odnosu izmeu "starog" i "novog", ve o uklanjanju jednog (prethodnog) drugim, kao to je to sluaj "zamene" matrijarhata patrijarhatom. Pojam "starog" u antici ne dobija svoje odreenje u odnosu prema "novome": ono se shvata kao vrelo ivota koje putem mitolokog vela dobija kultni karakter. U tom smislu "staro" je simbol postojanosti u odnosu prema neizvesnoj budunosti. Kod Kubertena dominira apsolutizovana progresistika logika koja, na temelju socijalno darvinistikih zakona, postaje od oveka otuena sudbinska mo: on je okovao "progres" kvantifikovanjem unitavajui mogunost novum-a. Opsednut nastojanjem da sauva klasni poredak, Kuberten nije bio u stanju da uoi egzistencijalni rizik koji vladavina apsolutizovanog principa kompeticije i uinka nosi u sebi. Kuberten previa da je jo u antici dolo do sukoba izmeu aristokratskog i graanskog vaspitnog (obrazovnog) modela koji se zbio u obliku borbe izmeu "mukog ideala" ratnike aristokratije i "filozofskog oveka" : "Sport ili duh, u tom ili-ili lei sva udarna snaga napada" - konstatuje Jeger.(53) Tako Ksenofan "nije kadar da, kao Pindar, u svakoj olimpijskoj pobedi, bilo u rvanju ili pesnienju, u tranju ili kolskim trkama, vidi otkrivenje pobednikove boanske arete. "On tada u igrama zauzima poasno mjesto, grad mu ishranu daje od javnih dobara, jo k tome za nagradu prima dragocjeni poklon. Pobjednik u trci konja ast istu ima a mene dostojan nije" - uzvikuje on - "jer naeg znanja mo, od snage ljudi i konja, ona je jaa. Luda li suda! Uznositi tjelesnu snagu iznad blagorodna uma, to nipoto pravedno nije. Jer ako je netko od svih u akanju jai, u petoboju dobar ili u hrvanju vjet ili u brzini nogu...od toga uprava grada nee postati bolja

120

(...). Slabana je radost to grad obasja kad netko pobijedi u igrama kod potoia Pisa ; od toga riznica gradska nee postati vea"."(54) Insistiranje na "polisu i njegovoj srei kao merilu svih vrednosti" prisutno je i kod Tirteja. U njegovim stihovima "duh politike etike" je ustao protiv "starovitekog ideala".(55) "Kasnije je, u ime polisa, veliana pravda kao najvia vrlina, kad je pravna drava dola na mesto stare. Sad u ime polisa Ksenofan proklamuje svoj novi oblik arete, duhovno obrazovanje (...). On nadilazi sve ranije ideale, utapajui ih u sebe i podreujui ih sebi. Snaga duha u dravi stvara pravo i zakon, valjan poredak i blagostanje. Ksenofan je Tirtejevu elegiju svesno uzeo za uzor i u njen oblik, tako podesan za njegovu svrhu, ulio novu sadrinu svog miljenja. S tim stupnjem je razvoj politikog pojma arete dostigao svoj cilj : hrabrost, razboritost i pravednost, najzad mudrost - to su osobine koje su jo za Platona zbir graanske arete. U Ksenofanovoj elegiji ta nova "duhovna vrlina" ove sofia (...), koja e igrati tako veliku ulogu u filozofskoj vrlini, po prvi put istie svoj zahtev za vaenje. Filozofija je otkrila svoj znaaj za oveka, to jest za polis. Uinjen je korak od istog sagledavanja istine do pretenzije na kritiku i rukovoenje ljudskim ivotom."(56) I Euripid se bori protiv tradicionalnog precenjivanja atleta kod Grka orujem koje preuzima od Ksenofana, a i Platonova kritika korienja Homerovih mitova za vaspitanje sledi istu kritiku nit.(57) Kuberten nastoji da prikrije da je jo u antikom drutvu dolo do detronizovanja aristokratskih vrednosti, od kojih on nastoji da stvori neprikosnoveni nadistorijski ideal oveka koji se pojavljuje u obliku robovlasnike, aristokratske i buroaske "gospodarske rase". Ovakva interpretacija antike slui Kubertenu da se obrauna s graanskim idealom oveka koji je jo u Francuskoj graanskoj revoluciji dobio opteoveanski karakter i normativno je uoblien u neotuivim "pravima oveka i graanina". Jezdei na krilima paganizovanog i dehumanizovanog hrianstva Kuberten je iz antikog dospeo u moderno doba. Nita bitno se nije desilo ili, njegovim reima kazano, "promenila se samo forma, sutina je ostala ista". (58) ovek gubi samostalnost, koju je stekao u modernom dobu, i nanovo postaje igraka (novih) bogova. U poreenju s antikom Kuberten je najblii spartanskom modelu vaspitanja koje je bilo svedeno na vojnu obuku. Aristotelov sud o spartanskom vaspitanju kao "jednostranoj dresuri za rat" izraava bit Kubertenove "utilitarne pedagogije" koja je namenjena buroaskoj omladini. Za razliku od Sparte u kojoj je vladao militaristiki ustrojeni kolektivizam, koji je podrazumevao visok stepen solidarnosti i spremnosti na rtvovanje radi opteg dobra, Kuberten insistira na dominaciji principa prirodne selekcije koji podrazumeva gramzivost i "prirodno pravo" jaih da tlae slabije. Kuberten je "prevaziao" antiki aristokratski i graanski model vaspitanja tako to

je, rukovodei se socijalno darvinistikim evolucionizmom na koji je nakalemljen jezuitski i malograanski duh buruja, odbacio njihovu emancipatorsku bit. Kuberten se obraunava s kulturnim nasleem antike paideia-e i uspostavlja "odnos" sa antikom na nivou neduhovnog i neumnog osvajako-tlaiteljskog aktivizma. U ovakvom Kubertenovom odnosu prema antici ogleda se njegovo nastojanje da izgradi "utilitarnu pedagogiju" u kojoj dominira vaspitanje bez obrazovanja i sa kojom e stvoriti novu "gospodarsku rasu" koju, u njenom nastojanju da pokori svet, ne sputavaju opte-ljudski obziri. To je osnov Kubertenovog prokrustovskog odnosa kako prema antici i hrianstvu, tako i prema Tomasu Arnoldu i modernoj pedagokoj misli. Kuberten je shvatio da normativni svod antike paideia-e, sa svojim zahtevom da se ovek bespogovorno podredi boanskim silama koje prevazilaze postojei (zemaljski) svet, otvara mogunost za uspostavljanje granica samovolji vladajuoj "eliti", to on po svaku cenu nastoji da izbegne. Nije sluajno to je Kuberten u "herojskom dobu" antike Grke, u kome je bila uspostavljena potpuna

121

dominacija rodovske aristokratije nad demos-om, pronaao izvorite svog olimpizma. Osvajako-tlaiteljski karakter robovlasnikog i rasistikog poretka antike "prirodni" je osnov modernog olimpizma kao ideologije monopolistikog kapitalizma. U njemu je aristokrata Kuberten pronaao uzor za "humanistiko" utemeljenje olimpizma koji e biti potvren u srednjovekovnom "vitekom" kodeksu. Cilj vaspitanja nije razvoj slobodarske i stvaralake linosti, ve sticanje odgovarajueg klasnog statusa. Umesto ovekoljublja i slobodoljublja - koji se u modernom dobu pojavljuju u obliku ideala slobode, jednakosti i bratstva - astoljublje i vlastoljublje postaje okosnica njegove elitistike ideologije. Otuda pokoravanje "niih rasa", bespotedna pljaka radnih slojeva i spremnost na rtvovanje ivota radi odbrane poretka (dvoboj kao "odbrana asti", rat kao "igra"), predstavljaju najvanije odlike arete buruja. "Viteki ideali", na koje se Kuberten poziva, samo su maska za gramzivog i nemoralnog buruja. Uprkos tome to u stvaranju modela "svog" oveka ima u vidu ratniku aristokratiju, Kuberten ne polazi od statinog aristokratskog sveta u kome je sve podreeno strogim obiajnim, etikim i estetskim kanonima, ve od dinamikog buroaskog sveta koji tei ekspanziji. On nastoji da od olimpizma stvori novu "dinamiku" (Brendid) religiju koja odgovara duhu novog vremena i koja nee da ograniava, ve da uklanja prepreke koje mogu da sputaju razvoj kapitalizma. Moderni olimpizam ideologija je buruja koji hita da opljaka svet jezdei na valu industrijske revolucije i kapitalistike ekspanzije i koji rui sve normativne (obiajne, moralne, pravne, religiozne) ograde koje ga u tome sputavaju. Nova osvajanja stvaraju u njemu novu snagu iz koje proistie sve vea glad za sticanjem - i tako ad infinitum. Kuberten se u svom pohodu ka modernim olimpijskim vrhovima ne rukovodi boanskim uzorima ni produktivistikom snagom kapitalizma, pogotovu ne slobodarskim tenjama i stvaralakim moima oveka, ve najprimitivnijim malograanskim motivima: "volja za mo" koja se zasniva na gramzivosti osnovna je pokretaka snaga u "razvoju" oveanstva. Moderna olimpijska ideja u svom izvornom obliku tei militarizovanju evropske buroazije putem sporta radi uspene kolonijalne ekspanzije : kolonijalni pohodi bez dobre sportske pripreme predstavljaju, po Kubertenu, "opasnu nepromiljenost". Olimpijske igre, kao svojevrsni viteki turnir na kome e se nai najbolji predstavnici "civilizovanih nacija", predstavlja najvii oblik duhovne integracije nove "gospodarske rase" radi pokoravanja sveta. Za razliku od Homerovih junaka, Kubertenov buruj lien je erosa, spontanosti, mate... On je usresreen na samo jednu "socijalnu dunost": odbraniti po svaku cenu uspostavljeni poredak i omoguiti njegovu ekspanziju. Rigidnost njegovog pozitivnog oveka uslovljena je i prirodom poretka za koji se bori, koji je uklonio kvalitet i samim tim ljudsku posebnost i individualnu razliitost. Dominira jedinstvo i kvantitet, to znai pozitivno jednoumlje i obraun sa stvaralakom linou. Kod Kubertena nema spontanosti i nepredvidivosti u ponaanju, to predstavlja najvanije karakterne odlike antikih likova. Voluntarizam Kubertenovih heroja ima utilitarni karakter i strogo je racionalan : oni se rukovode maksimom "znati da bi se predvidelo, predvideti da bi se delovalo". Istovremeno, Kuberten je ukinuo bogove i bogataku "elitu" proglasio nosiocem vladajue moi. Za Kubertena ovek nije "nitavan" u odnosu prema bogovima, ve stie "vrednost" kao produena ruka zakona evolucije koji se pojavljuju u obliku ekspanzivnog duha kapitalizma. U tom kontekstu Kuberten daje prvorazredni znaaj "velikim ljudima" kao nosiocima "progresa" i simbolinom otelotvorenju "volje za mo", od kojih se samo mali broj moe pohvaliti "miiavim telom" - to svakako ne vai za "oca" modernih olimpijskih igara koji je bio ivi dokaz pogrenosti teorije za koju se sa toliko ara zalagao. Kod

122

Kubertena ovek i njegov ivot nisu objekti kosmike moi, ija je delatna snaga otelotvorena u bojoj volji, ve su otelotvorenje i nosioci duha kapitalizma koji je izraz prirodnih zakona u neposrednom obliku. Kuberten ne gleda na drutvo (i oveka) kao na bioloki organizam, ve kao na otelotvorenje neunitivih prirodnih zakona. Opstanak oveka obezbeuje se putem besmrtnog poretka koji podrazumeva veni ciklus raanja i umiranja. Oigledno je da Kuberten pravi razliku izmeu smrti (tela) i nestanka. Smrtnost oveka postaje uslov besmrtnosti uspostavljenog sveta (poretka), to znai venog obnavljanja kosmikog ciklusa u kome se ovek pojavljuje kao "potroni materijal" progresa : ovek je smrtan - poredak je vean. Otuda je spremnost na smrt osnovni oblik iskazivanja pokornosti poretku i kao takav najvanija karakteristika kako aristokratske, tako i buroaske arete. Pobednika na antikim olimpijskim igrama ne odreuje njegova snaga, brzina i spretnost, nego to to je izabranik bogova, isto kao to brzinu i pravac kretanja strele ili koplja na bojitu ne odreuje snaga i spretnost borca, nego samovolja svemone olimpijske oligarhije. "ovek je igraka bogova", tvrdi Platon, to znai da je svet boje igralite. Kod Kubertena nema apsoluta koji nadilazi postojei svet, budui da on sledi progresistiku logiku za koju je budunost otvorena i "prirodne" zakone koji podrazumevaju stalnu borbu za mesto pod suncem. Kuberten insistira na linoj inicijativi, ali je ona svedena na dehumanizovani i denaturalizovani produktivistiki aktivizam, pri emu drugi ljudi, svedeni na "rivale", slue kao sredstvo za razvijanje individualnih moi. U svakom sluaju, Kubertenovi uzori nisu antiki junaci, poput Hektora, koji se rukovode plemenitou: Kubertenova "filozofija volje" postaje filozofija ni sa im ograniene gramzivosti i samovolje monih. U antici se u olimpijskim nadmetanjima, kao i u telesnim vebama, ogleda tragika ljudske egzistencije. Antiki junaci su tragine linosti koje u svom najviem uzletu doivljavaju svoj tragini kraj. U Kubertenovom gnothi seauton nema beznadenog sueljavanja oveka sa njegovom sudbinom, ve se ovek "miri" sa njom i to na taj nain da nikada ne postane svestan traginosti svog poloaja u postojeem svetu: tragedija je uklonjena iz Kubertenovog progresistikog i optimistikog kosmosa. Kubertenov pozitivni ovek ne tei viem - onom to nadilazi postojei svet - ve tei veem ruei sve ograde koje ga u tome sputavaju. Njegov pogled nije okrenut ka nebu, nego ka prostorima sveta koje eli da osvoji i opljaka. On nema odgovornosti pred bogovima, koji simbolizuju statini i zatvoreni svet u kome je ovek tragini sledbenik svoje sudbine koja je zadata njihovom voljom, ve pred nezaustavljivom "progresom". Kubertenov kosmos nema spoljnih granica i na buruju je da, razvojem svojih osvajakih i tlaiteljskih moi, proiri njegove horizonte. Antiki olimpizam je, u svom izvorom smislu, nain dokazivanja potpune i beznadene pokornosti oveka boanstvima koja vladaju svetom, a to znai smrtnosti i nitavnosti oveka u odnosu prema besmrtnosti i svemoi bogova. Govorei o Sofoklovom shvatanju tragedije Milo uri ukazuje na "tragino samosaznanje ovekovo, koje delfijsko gnothi seauton produbljuju do saznanja da su ljudska snaga i zemaljska srea svojom nitavnou sline senci".(59) Kubertenov pozitivni ovek ne sueljava se sa svojom sudbinom beznadeno nastojei da se isupa iz njenih ruku, ve sa fanatinom odlunou nastoji da izgradi sve vie bedeme oko sveta u kome ivi i koji doivljava kao jedini mogui prostor ivota i "sree". Kubertenova maksima mens fervida in corpore lacertoso izraava jedinstvo oveka sa postojeim svetom i istovremeno je simbolino otelotvorenje socijalno darvinistike i progresistike prirode kapitalizma. Za njega ljudska egzistencija, iji je nosilac buruj, nije nitavna jer se u njoj otelotvoruje vladajui duh

1