Laza Lazarevi

Pripovetke

Sadraj

P redrag P roti P redgovor Pripovetke vabica Prvi put s ocem na jutrenje kolska ikona Na bunaru Verter S ve e to narod pozlatiti Vetar R enik m anje poznatih rei i izraza

Predrag Proti Predgovor

Ima pisaca kod kojih proces sazrevanja traje dugo a putanja njihova razvoja pokazuje krivudavu liniju uspona i padova pre no to postignu rezultate koji im donose glas dobrih pisaca. T akvih pisaca nije m alo, i veina je tako poela. A li im a i onih drugih, kod kojih proces sazrevanja nije vidljiv, iji se rast ne obavlja pred itaocim a nego u njihovoj radnoj sobi i koji svojim prvim radovima ostaju u knjievnosti. L aza L azarevi pripada ovoj drugoj grupi pisaca; on je poeo bez poetnitva. N jegova prva objavljena pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje ujedno

je i jedna od njegovih najboljih pripovedaka. Iz te pripovetke m ogla bi se sagledati L azarevieva opredeljenja, sklonosti i nain m iljenja, odnosno prim anja utisaka iz spoljanjeg sveta i izraavanja tih utisaka.

R oen u apcu 1851. godine u trgovakoj po rodici, L azarevi je uio gim naziju u svom e rodnom gradu i u B eogradu, gde se i upisao na tadanji P ravni odsek V elike skole. K ad je doao na V eliku kolu, pokret m eu omladincima izazvan idejom i delovanjem Svetozara M arkovia bio je u punom jeku. I L azarevi prilazi tom pokretu. U i ruski jezik da bi m ogao da ita i neprevedene spise ruskih revolucionarnih dem okrata, dri popularna predavanja iz prirodnih nauka, prevodi krae lanke arlsa D arvina i M ajkla F aradeja. L azarevi poinje da prevodi i poznat rom an ernievskoga ta da se radi koji, kako sam kae, "svojim itaocim a pokazuje put kojim se dolazi do drutvenoga blagostanja". O n je i sekretar, ili kako se to onda zvalo: pisar, studentskog drutva "P obratim stvo", ija je uprava u rukam a studenata-socijalista. Ali se ovaj novi uticaj sukobljava sa jednim drugim uticajem koji se vrem enom pokazao jaim . P od uticajem vaspitanja koje je dobio u porodici od majke, izuzetno jake ene, koji nikada nije m ogao a ni eleo da prevazie, L azarevi se postupno i postepeno odvaja od "novih" ljudi i od "nove" nauke i, kao to to obino biva, postaje njihov protivnik. Po povratku iz Berlina, gde je kao dravni stipendist studirao m edicinu, odvojivi se od beogradske duhovne i politike klim e, taj raskid postaje potpun. R adio je kao praktiar, civilni i vojni lekar, i uz put se bavio knjievnim radom . N apisao je nekoliko napisa iz oblasti medicinske nauke i bio prvi srpski lekar i naunik koji je u svom e radu upotrebljavao m ikroskop. U istoriji m edicine u S rbiji ostae isto tako poznat po prim eni novih m etoda u leenju nekih bolesti.

K ad je L azarevi poeo da pie, srbijanska stvarnost nije

pruala nim alo ruiastu sliku. O sam desete godine prologa veka ostae u istoriji napisane kao razdoblje vladalake sam ovolje i policijskog nasilja; jedna u krvi uguena buna i jedan, protivno nacionalnim interesim a voen i nesreno izgubljen rat, jesu najpoznatiji, ali ne i jedini tragini dogaaji toga doba. E konom ske prilike u zem lji su se ozbiljno pogoravale. P roces raspadanja starih porodinih zadruga, u koje je S vetozar M arkovi polagao velike nade i pripisivao im odluujuu ulogu u srpskom drutvenom preobraaju, bio je ve odavno zavren. P roces propadanja seljaka i dalje se nesm etano razvijao tako da se velikom broju materijalno upropaenih seljaka pridruio ne tako m ali broj materijalno posrnulih ili sasvim propalih malih trgovaca i sitnih zanatlija. oveku kao to je bio L azarevi takav svet nije mogao da bude po ukusu, ali on nije mogao ni da veruje u neki drutveni napredak i u izmenu toga nepodnoljivog stanja. V aspitan u patrijarhalnom duhu, s vrlo ivim i razvijenim oseanjem porodice i za porodicu, nosei u sebi otpor prem a "novim " ljudim a kojim a je i sam nekada pripadao i "novoj" nauci koju je nekad i sam ispovedao, Lazarevi se okrenuo prolosti. S vet njegova detinjstva i prvih saznanja o ivotu inio m u se kao najpravinije ustrojen svet, kao svet dobrih ljudi, poslovinog potenja i prim erne radljivosti i on je eleo da ga ovekovei i, posredno, stavi nasuprot svetu u kome ivi.

A li, kao to to esto biva (redovno kod darovitog pisca koji kritikuje svet u kom e ivi s konzervativnih pozicija} pisac govori jedno a kae drugo. I L azarevi je nehotice otkrio taj svoj patrijarhalni svet i prikazao ga drukijim no to je eleo da ga prikae. U tom e svetu ivot se razvijao po jednom odreenom redu koji je za sve ljude obavezan i nepromenljiv. "Bolje da propadne selo nego u selu adet" glasi jedna narodna poslovica koja bi m ogla da poslui i kao odlian putovoa na putu kroz taj svet. Postoji porodica i postoji pojedinac; pojedinac je lan porodice,

ali nikako ne i sam ostalna linost. A ko doe do nesporazum a m eu njim a, pojedinac im a da se prikloni porodici. M ogunost da porodica nije u pravu ni kao teorijska pretpostavka ne m oe se primiti u tom svetu. L azarevi je u tom svetu video svet sree i spokojstva; ono to je u stvari prikazao bilo je "m rano carstvo", kako je rusku patrijarhalnu porodicu nazvao Dobroljubov. U njegovoj pripoveci vabica M ia M arii eli da se oeni devojkom koja bi mu po svemu odgovarala. Ali, ona je strankinja i njegova porodica ne bi mogla da je kao takvu prihvati. S hvatanju porodice on rtvuje svoju linu sreu, na ta, m oda, im a pravo, ali i sreu devojke koju voli, na ta nem a pravo. M itar u pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje na kocki gubi celo svoje imanje i dovodi do prosjakog tapa celu svoju porodicu, ali njem u nem a niko da se suprotstavi jer je on despot, glava porodice. I kad naopako radi, on radi najbolje to m oe. Jer on zna sve i m oe da ini to hoe. U kolskoj ikoni pop e zapretiti da e za inat prodati svinje u bescenje i njem u niko nee m oi da se suprotstavi. O n e pokuati da sprei svoju ker da poslua glas svoga srca i kad se ona njegovoj odluci suprotstavi, ona za njega vie nee postojati. K ao to se vidi, L azareviev patrijarhalni svet, u svojoj osnovi, daleko je od toga da bude idealno sazdan, ak i onda kad se posm atra ulepan i s njegove najidealnije strane.

L azarevi je bio jedan od prvih srpskih pripovedaa koji je obratio panju na unutranji svet linosti koje prikazuje i na psiholoku analizu. K od M ilovana G liia i Janka V eselinovia psiholoke analize u nekom dubljem sm islu te rei gotovo i nem a. K od Jakova Ignjatovia ona je svedena na najm anju m oguu m eru. S rem ac se ograniava na opis spoljanjih m anifestacija unutranjih lom ova, i to vie kao hum orist nego kao psiholog. A L azarevia ba psihologija interesuje. O n upravo najvie slika prelom e u oveku, onaj trenutak kad posle pretrpljenog poraza u oveku nastaje m o ralni preobraaj: M itra kad oborene

glave priznaje svoj poraz i sa suzam a u oim a trazi podrku i utehu, A noku (Na bunaru) u trenutku saznanja da je najvea srea u poslunosti, a jedina prava sloboda u pokornosti, Maru (kolska ikona) kad se vraa kao pokajnica i sva u suzam a trai od oca oprotaj. T e prelom e i preokrete L azarevi daje zanim ljivo sa zavidnom vetinom i sa odlinim poznavanjem psihologije. S likajui poneki put, kao kod M itra i A noke, sam o spoljanja izraavanja unutranjih nem ira, on izvrsno doarava svu veliinu i jainu unutranjih potresa i celokupnu dram u koja se u linostim a zbiva, dok je u vabici M ia M arii predm et prilino precizne i savesne psiholoke analize.

A ta je uzrok duevnim lom ovim a i krizam a u tom e svetu koji je, za L azarevia, najbolji od svih m oguih svetova i jedini m ogui svet? Jer ako u tom e svetu im a ozbiljnih potresa, onda taj svet ili nije tako valjan kao to bi to L azarevi hteo da pokae ili odnose u tom svetu neko sa strane muti. Na ova pitanja mogu da budu dva potvrdna ili dva odrina odgovora. L azarevi, m eutim , odrino odgovara na prvo a potvrdno na drugo pitanje. On oglaava za krivca novo vrem e koje kuca na vrata starog sveta i novog oveka koji je nosilac tog novog vrem ena u onoj istoj meri u kojoj je to novo vreme stvorilo njega. O ko toga ko je upravo taj novi ovek u L azarevievim pripovetkama postoji kod nas jedan mali, u osnovi prividan spor. Jovan S kerli vidi u njem u uenika S vetozara M arkovia, a M iroslav orevi radikale koji su S vetozarevo uenje izneverili. U vrem e kad je L azarevi pisao, onovrem ene razlike izm eu radikala i uenika S vetozara M arkovia nisu se viale onako jasno kao to se vide danas; za sav svet oni su bili jedno isto ili gotovo jedno isto. "N ovi" ovek bi, dakle, zvao se radikal ili S vetozarev uenik, bio pristalica uenja S vetozara M arkovia. U ostalom , ovde je m nogo zanim ljivije kakav je L azareviev odnos prem a tom e novom oveku od toga ko je upravo taj L azareviev "novi" ovek. I ta je ovoga nagonilo da se tako odredi prem a svojim nekadanjim

istom iljenicim a.

"N ovim " ovekom bavila su se trojica naih realista: G lii, L azarevi i S rem ac. O dnos sve trojice prem a novom oveku je slian: negativan. B ivi "crkvenjak" G lii obraunavao se u Novom Mesiji sa svojom socijalistikom m ladou na nim alo sim patian nain i sa otrinom jednog renegata ili biveg vernika: "novi" ovek prikazan je kao m aloum nik. S rem cu je novi ovek svuda na meti i redovno predmet podsmeha: od ia Jordana do prve glave Zone Zamfirove, od Srete uitelja do Zlog podanika. L azarevi novom oveku prilazi drukije. O n nema simpatija ni za njega ni sa ideje koje on propoveda, ali to odsustvo sim patija je na jednom m nogo viem intelektualnom nivou no to je kod G liia i S rem ca. T o je otpor jednog konzervativnog profesora a ne m rnja jednog politikog agitatora. "N ovi" ovek subjektivno nije rav, ali objektivno im a tetnu i ravu ulogu. N jegove ideje po sebi nisu nepam etne, ali su one neprim enljive u naoj sredini i pokuaj njihove prim ene redovno izaziva haos. Jer, po starom dobrom redu, sve u svoje vreme i sve na svom e m estu; L azareviev "novi" ovek se pojavio u nedoba i na pogrenom m estu.

K ritikom "novog" oveka L azarevi prelazi sa slikanja idilinog sveta prolosti na plan savrem ene dru tvene kritike. A tamo gde govori o starom patrijarhalnom drutvu on ukazuje na razorni uticaj ljudi koji su se od toga drutva otpadili. T akav je uitelj u kolskoj ikoni i takav je P era Z elem ba, glavni krivac M itrove m aterijalne i moralne propasti. Pa ipak, ta drutvena kritika najotrije je izraena u dvem a pripovetkam a: u Sekciji i u najpoznatijoj L azarevievoj pripoveci Sve e to narod pozlatiti, uz Prvi put s ocem na jutrenje. U Sekciji L azarevi polazi od jedne tane injenice iz koje izvlai pogrene zakljuke. P rim ena jednog zakonskog propisa u sredini koja nije sposobna da ga prihvati, jer ono to zakon propisuje u suprotnosti s njenim okotalim i

okam enjenim navikam a i ovetalim tradicijam a, donosi m noge tragine i neeljene posledice. L azarevi ne daje nikakav konaan zakljuak, jer njega u ovoj pripoveci vie zanim aju m oralni i psiholoki problem i. A li itava pripovetka je tako intonirana da se iz nje izvlai zakljuak da takvu zakonsku m eru nije trebalo prim eniti. D odue, to nije sasvim u skladu s patrijarhalnim naelom po kom e je bolje da "propadne selo nego u selu adet", ali je zato pojava koja se igoe, sekciranje m rtvaca, u suprotnosti sa patrijarhalnim adetom. Mnogo je dublja, stvarnija i sutastvenija kritika u Sve e to narod pozlatiti. Invalid, heroj iz rata, prosi. "L judi dobra srca inili su m u donekle poklone. Ali na sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduevljenje, i ljubav, i dunost, i saaljenje! I ne m oe ga vie poznati kao ni T opuzovog vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sada okree suvau." O kruen ravnodunou ljudskom , pred tuim bolom i nebrigom drave koja m u daje izdravanje toliko da m oe da prosi, B lagojev sin ostaje kao ivi, trajni protest protiv svega toga. N ajpre protiv drave, koja se, kad trai rtve, javlja kao dom ovina, a kad vraa dugove, pojavljuje se kao organizacija jedne klase za zatitu njenih interesa, a zatim i protiv ljudske ravnodunosti i otupelosti i svega onoga to doprinosi da "sve izbledi". M oda je u najveoj m eri ta kritika uperena ba toj osobini ljudskoj, ali jaina drutvene kritike potiskuje sve ostalo u drugi plan. A ono to toj kritici daje svu otrinu i svu gorinu jeste kraj pripovetke i nain na koji je taj kraj saopten:

"B lagoje je jo donekle govorio "S ve e to narod pozlatiti!" P osle je okrenuo na: "S ve e to tebi bog platiti". Naposletku se propije, i tu skoro umre. A njegov sin prim a izdranje od invalidskog fonda i - prosi.

M oete m u, ako ete, udeliti.

Ovo je moj prilog."

I nijedne suvine rei, nijedne neposredne intervencije.

K ao da pisac svojim prividnim m irom hoe da pokae da je sudbina Blagojeva sina sasvim normalna pojava u svetu u kom e su, B lagojev sin i on, osueni da ive.

Pripovetka Sve e to narod pozlatiti zanim ljiva je jo iz jednog razloga; to je jedina pripovetka u kojoj je L azarevi otvoreno posum njao u ljudsku dobrotu. Inae, kod L azarevia sve se dobro zavrava. T aj njegov optim izam S kerliu je toliko sm etao da je bio sklon da tvrdi da L azarevi u jednom dubljem sm islu i nije realist. I doista, Mitar i Marica se m ire, pop oprata svojoj jedinici, A nokin preobraaj doivljava se kao praznik i izaziva beskrajnu radost po kui enadia, neprijateljstvo brata prem a sestrinom jaranu prerasta u urakovo oboavanje zeta (U dobri as hajduci), Janko uvia da je besmislena njegova ljubav prem a udatoj eni i dolazi k sebi (Verter), a M ia M arii raskida svoju vezu sa vabicom . Z abludeli se uvek vraaju na pravi put i uvek ih njihovi najblii doekuju rairenih ruku, daju im ponovo svu toplinu porodinog ognjita, a vrst zagrljaj kojim ih steu nije sam o znak oprotaja nego i znak budue neraskidive veze. Ne raduju se samo ljudi nego i priroda, nebo je plavo i vedro, a jutro svee, sunce blago greje, pa se ljudim a ini da se na njih osmehuje. Ali, uvek je i mnogo suza radosnica pri takvim susretim a, tako da se itaocu u jednom krajiku svesti, uprkos svoj lepoti pom irenja, javlja nedoum ica da m oda u tim suzam a radosnicam a nem a pom alo i bola zbog poraza koji su ljudi doiveli, zbog ponienja koje su kao pokajnici m orali da pretrpe, nije li to u jednom sm islu i na jedan nain i pla koji ih, posle pom irenja i pokajanja, podsea na ivot koji je sad pred njima.

L aza L azarevi je najbolji stilist naeg realizm a i svakako najbolji pripoveda toga razdoblja. N jegova reenica ima gipkosti i elegancije, njegova poreenja su zanim ljiva, esto pom alo neobina i duhovita. M a gde pronali neki njegov odlom ak, odm ah em o ga poznati po nekim

stilskim osobinam a koje su sam o njegove u itavoj naoj literaturi. Nekad su ga zbog dobrog pisanja nazivali "srpskim T urgenjevim ". T o poreenje, m a koliko bilo preterano, nije u isti mah i besmisleno. Uz to, on ima dragocena oseanja za hum or i onda kad ne eli da da m aha tom e svom oseanju, ono ponekad preovlauje. Cela pripovetka Verter protkana je blagom ironijom. Ta blaga ironija doprinosi da prema jednom, po patrijarhalnom shvatanju, prestupniku imamo sve sim patije. S kerli m u je zam erio da je u njem u m oralist pobedio realista i da je L azarevi u im e nekih m oralnih naela koja su problem atina, izneveravao um etniku istinu. N jegova m oralna naela su dosta problem atina, ali ni S kerlievo m iljenje o izneveravanju um etnike istine nije nita m anje problem atino. I m im o svoje volje, L azarevi je o svetu koji je voleo izrekao neprijatne istine. P o neprijatnosti tih istina i po teini optube koja iz njih proistie L azarevieve pripovetke se m ogu m eriti, u njem u savrem enoj knjievnosti, sam o sa, inae slabim , rom anim a Janka V eselinovia Jedan junak naega doba i Borci.

K ad je L aza L azarevi izm uen tuberkulozom umro krajem . 1890. godine, bio je oaljen kao najbolji srpski pripoveda. U napisim a nastalim neposredno posle njegove sm rti o L azarevievim delim a pisalo se, ne tako retko, bolje no to su ona zasluivala. T akvo pisanje moralo je da izazove reakciju i ona se javila. O njegovom delu poelo je da se i drukije sudi. L jubom ir N edi m u je zam erao da je im ao vie vetine nego pravog knjievnog talenta i tim e stvorio ne m alu zabunu. N aim e, N edi nije jasno odredio ta u ovom sluaju podrazum eva pod vetinom a ta sm atra knjievnim talentom . S kerli je otiao dalje i negirajui, sasvim opravdano, ispravnost njegovih nazadnih shvatanja bio sklon da umanji i um etniku vrednost njegovih pripovedaka. T akvo S kerlievo pisanje nije ostalo bez odjeka. B ilo je u pitanju nepovoljno m iljenje kritiara u iji se sud veruje o piscu

koji je nesum njivo bio om iljen. I zato, sve to se posle S kerlia pisalo svodilo se ili na pokuaj obaranja njegova suda ili na pokuaj odbrane S kerlievih stavova. U tim rasprama stvorilo se sasvim prirodno i jedno tree stanovite: da je istina negde na sredini. L azarevi doista nije onako veliki pisac kao to su m islili njegovi savrem enici, ali je svakako jedan od najboljih naih pripovedaa. O no po em u on ostaje jeste knjievni nain pisanja, sm isao za psihologiju, podjednako razvijena m o zapaanja i im aginacije, a iznad svega, on ostaje nadahnuti pesnik i spontani kritiar jednog davnog, u nepovrat iezlog sveta.

P redrag P roti

Laza Lazarevi Pripovetke

vabica

K ad sam se polani vratio iz Italije, doao m i je do ruku ovaj rukopis. itao sam ga pod utiscim a koji su na m e ostavili P om peji. K ad sam iziao iz P om peja, pevao sam pesmu "Svja sujeta elovjeaskaja, jelika ne prebivajut po sm erti". udnovato da m i se ta pesm a vrzla po pam eti i posle ovog rukopisa. Jo je udnije to m oj saputnik u Italiji, m oj prijatelj i redaktor, kad sam m u proitao ovaj krnjav rukopis ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na tram pu, sm ejui se ravoj dosetci o m oljcim a i lavi.

I Pismo

... ensko drutvo prijatno ...

N jena m ajka, brat joj porunik ...m anov, P opesku,

kalkulator u M inistarstvu graevina, jedan nem aki student, M aks po im enu... A li ti ve pozn aje glavne osobe ovoga pansionata, a naroito nju. P rekodan sm o svaki na svom poslu. N a doruak, ruak i na veeru skupljamo se u trpezariji gde je klavir i jedno desetak novina i urnala. T rpezarija je ta upravo nae internacionalno zem ljite. T u sm o svi kao u svojoj sobi. K o nem a nikaka posla, sedi tu, ita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor ili se prisloni uz pe. A A na je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom . T um anov s njegovim dubokim basom i jo dubljim brkovima ...

... Ponosita kao ... Dmol ... m ae kolena petroleum om , i kad god, sirota, jutrom doe s trga, hue i pri tom nam a, svojim pitom cim a, dem onstruje sadrinu kotarice kao vuga, a oni to zovu haut gout[1]...

II Pismo

M isli, valjda: ko ta radi. - ja se samo njome zanosim? N e, brate, jo u m eni ipa poteno srce, - ta valjda pred tobom sm em to tvrditi! ta im am ja s njom e? Ja ba i da sam uveren da me ona - isto m e sram ota da kaem - da me ona voli, tim bih se pre povukao s polja ljubavi. Zar da se igram "devojakim srcem "?

A ko u istinu rei, na svaki nain prijatno m i je biti s njome, - a, kao bajagi, to i da m i ne bude? A li naravno da je to sve daleko od m a kakog oseanja koje bi bilo m a i nalik na ljubav. Pogledam je pokatkad sa strane i ispod oka, pa se m islim : dijete, dijete! A li dalje, naravno, nita. T a ja, i kad ne bih bio ravnoduan prem a njoj (kao to je ona prema meni - a to jeste, tako mi boga!), ipak bih se dobro uvao svakog koraka koji bi m e vodio do m a kakih izjava i sporazum evanja. T i zna da ona nije u onim godinam a u kojim a se "P rovodi ljubav", stoji celu no pred avlijskim vratim a i eka se "ljubavnik", pa se posle cm aka dok ne udari krv na nos, a ne dajui sebi nikakva

rauna pod bogom . H ou da kaem : nije u godinam a u kojima se igra ljubavnih scena i sam o joj "znaajno" stegnuti ruku znai "poi za m ene". N em a tu, dakle ale. Ja jo koji m esec pa ostavljam skam iju i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan korak u ljubav bio bi korak u enidbu, a ti vrlo dobro zna da se ja njom oeniti ne m ogu. B oe m oj! ta bi rekli m oji, ta prijatelji, ta naposletku i poglavito ti sam? Prvo, nije ni Srpkinja, m oda ni lepa, a sirota. P a njena rodbina, - hajde majka i boe pom ozi, ali lajtnant! A ti zna da sam prestareo za ekscese. Nekada sam mislio da bih bio u stanju oeniti se kuvaricom , iveti s njom e o kori suva hleba i biti najsreniji sm rtni. T o su, valjda, godine to ine oveka "pametnijim". Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem "lud". P rolo je sve. S ram ota bi m e bilo od berberina koji me sapuni triput nedeljno.

A m an, pobratim e! Ja nehotino nainih nekakav uvod. Tome je svemu kriv Joca koji nas je, kad nam je bio u gostim a, uzeo na oko, pa posle i tebi kojeta nadrobio, iz ega si ti nainio itavu optubu, od koje se ja sam o branim . P ripovetka je svrena. V eruj! Ja sam prem a njoj samo galantan gospodin: pratim je na klaviru kad peva; dodajem joj igle kad ispadnu; ogrem joj kabanicu kad poe u etnju itd. M eutim , m irno i spokojno gledam svoja posla, i za dva-tri meseca uzdam se da u postati doktor. - K o e sa m nom !

P om isli ta je uradio ludi N ikola - obrijao brkove i upisao se u bureve! Ja, kao najstariji m edicinar, usudio sam se dati m u jednu lekciju, posle koje m i je on pretio da e m e zvati na duel, na to m u je V idak du vandija - udario am ar!

Neko zakuca na moja vrata.

A na m e zove na veeru.

Tvoj pobratim.

III Pismo

O d neko doba naa se prepiska vrze sam o oko A ne. Ja to inim , valjda, stoga, da ti ne bi pom islio: "A , sad se uutao, sad nita o njoj ne pie, znam ja ta e to rei!", jer takvog skeptika kao to si ti m alo je. S ada e m i bar verovati da nem a nita, jer je jo pre pet dana otila svojoj sestri u Gotu. Ostali smo sami, - nem oj da m i se sm eje kad ti kaem da nam je nekako svim a tuno. O na je drala svezu izm eu nas, jer ovako sednem o svi za sto, utim o, da se uje kako m uva veera. M aks pravi rave dosetke na koje se m i sam o zvanino sm ejem o. S T um anovom se narazgovaram kad sm o u svojoj sobi, jer kako on teko govori nem aki, to ga m rzi da to poinje kad sm o svi zajedno, a da, opet, okrene ruski u drutvu gde niko van nas dva ne razume - zna da je vrlo "genant"[2]

N a "D on K arlos" je neprestano ona uasna protivrenost im enu koje sm o m u dali. O nako isto gleda ispod oiju, elja kosu iz potiljka na elo, no si kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike marame u koje se useknjuje i koje m u iz depa vire. Im a britvu od koje je jedna strana sam o za uljeve. T u sam opazio neki dan kad je S palding uzeo od njega britvu da zaree plajvaz. P o ceo dan ita novine kojih su m u puni pagovi. Z aturi se u kanabe i vadi jedne po jedne. P okatkad, poto je naiao na neto vano, odm akne ih drei ih u levoj ruci i gleda ih iz daljine, onda udari desnom rukom po njima, pogleda onoga koji najblie sedi do njega, klim ne vano glavom i promumla: N atrlich![3] ili Na-nu![4] ili Donnerwetter noch einmal![5] onda stane revnosno sve podvlaiti crvenim plajvazom i, poto oduva burm ut to m u je iz nosa pao na novine, zavali se opet u kanabe i ita dalje.

T im ispodvlaenim novinam a obino povezuje baba sutradan upove s kom potom .

O n jo neprestano govori strasno o njihovu ratu s F rancuzim a, o buduem svetu koji e se sastojati sam o iz N em aca o "silnom nem akom carstvu", itd., itd. N os m u je ve pocrveneo, i kako ue na vrata, uje kako mu se m uka pivo u trbuhu. - T um anov obino proape: Kraftige deutsche Natur![6]

Spalding onakav kao i pre. Pred svima govori kako mrzi N em ce. B ije kelnere kad hoe da ga prevare za deset para, pa im posle daje dinar bakia. V ue jo neprestano nemako -engleski renik kud god ide i dorukuje tatarski biftek. Ja gledam te od njega uim to m ogu vie engleski, pa posle kazujem njoj.

N jen brat lajtnant je onako isto otuan. O n je presrean kad m oe da nas uverava kako jedva eka da se opet digne krajina na Francuze: die'Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.[7]

K ad je to govor o S rbiji, onda m i on neprestano dokazuje kako m i treba da ponem o s T urcim a, pobiem o ih valjda.

- E h, kad biste vi im ali neto sam o jedan ovakav kor kao m i, lasno biste vi svrili s T urskom ! M eni bi i suvie:

- Kad biste vi znali srpsku vojsku i njena dela, vi biste se stideli tako to rei.

O nda T um anov stane, natucajui nem aki, da pria. T i zna da on dobro zna nae stvari. S ad je uzeo m em oare P rote N enadovia da prevodi na ruski.

T i ne zna jo dva R um una koji s nam a sede, - jedar gim nazist ovde, a drugi m atem atiar. V eom a dobar i ozbiljan ovek.

IV Pismo

udi se, m ora biti, to sam se uutao, - bolestan sam, ili, bolje da kaem , bio sam bolestan. N isam ti hteo pisati, da

se ne brine: sad je sve dobro.

P a i posle tolikog utanja ipak nem am nita o em u bih ti m ogao pisati. P oslednjim tvojim pism om uverava m e da iz m ojih pripovedaka s A nom nee izvoditi nikakih zakljuaka i trai sam o da ti sve natanko piem to bude izm eu nas dvoga, i podvlai dva puta rei natanko.

D obro, pobratim e. T i ne zna da m e ti sam uvlai u nekakav rom an. S ad sam i ja poeo da m otrim na svaki njen postupak prema meni. T i si, upravo, kriv to sam poeo da se interesujem njom e, pravo da ti kaem , vie no to bih hteo. S ve se m islim : pa ta sad da m u piem ?

E vo ta sam jo napabirio za m ravo pism o, kao to su obino sva m oja pism a.

K ad je dola iz G ote, ja sam se bio toliko pridigao, da sam taj dan ruao s njim a zajedno: dotle sam jeo u svojoj sobi, jer m e m rzelo oblaiti se.

O na je dola uvee. uo sam kako joj P opesku i T um anov, veseli, otvorie vrata i kako se cela kua napuni veselja. T um anov dotra m eni u sobu (ne znam ta je i njem u naspelo) i s nekakom pouzdanou da e m e obradovati veli:

H ajdete, dola A na! O nda sam se i sam obukao i otiao u sobu gde jedemo.

K ad sam uao, ona je vadila nekake poklone od sestre za mater.

- A - ree ona glasom koji m e, badava je, dirnu - a vi ste slabi?

- N e, bio sam , gospoice. A otkud vi znate? O na se m alo zbuni.

- G. Tumanov mi je kazao.

- Da, - ree T um anov prostoduno kako ga je bog stvorio - gospoica je pitala, kako je vrata otvorila, ta vi radite.

Ja je pogledah ispod oka. O na se inila da nita dalje ne slua i vadila je dalje darove za m ater.

Ja sam seo u ugao do pei i gledao je. M oe biti to sam je se zaeleo, m oe biti i to je bila zapurena od puta, tek m eni se uini neobino lepa.

N isam nita dalje govorio. K ad baba izie da gleda veeru, a P opesku da kupi duvana, ostasm o sam o ja i ona. T um anov ita novine i svaki as pita: "K ak to po russki?", ona dola i sela do m ene kod pei.

- Al' vi ste sad sasvim zdravi? - zapita me nekako plaljivo.

_ Na putu da budem sasvim zdrav.

- Al' ste tako bledi!

_ N isam jeo nita ve osam dana.

_ B ogu hvala, sam o kad je sve prolo. V i se ne uvate, ja sam to znala. I vi ste mi lep doktor! - i poe veselo da se smeje. - Ja ne sm em nita uiniti protiv vaih naredaba, a vi ne date sebi nita prim etiti. N eu vas ni ja, bogam i, odsad sluati.

- V i? N e, vi ste uvek bili dobro dete. N eete, valjda, sad da proigrate va glas, naroito u m ojim oim a, molim vas? - I ja poeh da se sm ejem , htevi pokazati da ja i ne mislim prisvajati sebi toliko interesa za me s njene strane.

N ije m i nita odgovorila. P ogledao sam je ispod oka, nije m e gledala. M eni se uini kao da sam joj stavio nekakvo pitanje na koje nije odgovorila, i kao da mi je vrlo stalo do

njenog odgovora. O vakvi sluajevi m ene sam o drae. S ve m e kopka neki avo da vidim da l' ona u stvari m ari za m e, ko to m e vi svi uveravate.

T og veera posle veere igrali sm o dam e. O na je igrala vrlo dobro. Dobi prvu partiju i pogleda m e otro, ja sam razum eo da to znai: zato vi ne igrate ozbiljno?

Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa valjda stoga i previdim njen kolut koji sam morao pojesti. Kad sam ve sam m icao, ugledam da ona im a dam u, turim je na krajno polje i pokrijem je jo jednim kam enom , kao to se to ini s dam om .

- Vi opet imate damu! - rekoh joj.

O na prom ea srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboi se na ruku i gledae na klavir za kojim P opesku svirae vlake potpuri.

- A to m eate figure kad partija jo nije svrena?

- V i hoete da se sprdate m nom e?

-- Bog s vama!

- A zato ne igrate, nego m e putate da ja dobijam ?

- Z ar vi m islite da ja na taj nain hou da vam uinim nekakvu ljubav? Budite uvereni da se varate - ja sam igrao kako sam najbolje znao.

O na se opet odobrovolji, ali nije htela vie igrati dam e. Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna. Ona pristade da igra mica.

Opet me je tukla, ali sam na njenu licu video da je ona uverena da ja igram kako najbolje znam i da je ne putam hotim ino da dobija.

P osle tri partije opet pom ea zrna i oturi tab lu, ali ne srdito. Smejala se.

- N e, vi ne znate da igrate. M orate kod m ene uiti.

- S vaka lekcija od vas bie m i draga - ja udaram glasom na "vas".

- Dobro. Onda je prvo: nemojte da laskate.

- H oete tj. da kaete: nem ojte ni odsad da laskate kao to ni dosad niste laskali?

Ona lako pocrvene.

B aba m eutim donese m eda i oraha, pa opet izie. P opesku bee ugasio svee na klaviru i svirae napam et, m eni se uini lepe nego ikad, uvertiru T elovu. O na je m eutim uzela nekakav runi rad. Ja lupah orahe i davah joj, ona im zam akae u m ed. P opesku ne hte jesti. O n poe opet W eber-ovo Aufforderung zum Tanze[8].

Ja ustah i doneh au vode. P opijem pola ae.

- Ah, oprostite, ja nisam i za vas doneo. Ona uhvati moju do polovine punu au.

- O datle sam ja pio; ekajte, ja u je izaprati, pa u vam onda nasuti - i uhvatih za au.

O na istre ruku i naglo iskapi au.

- A li, gospoice!

O na m i izgledae uvreena. N e hte nita vie govoriti. utali sm o oboje. P opesku dovri sviranje, zaklopi klavir i die se.

- L aku no!

- L aku no! - rekosmo mi.

K ad ostasm o sam i, ja se podboim na ruku i gledah joj u oi koje su bile upravljene na rad u rukam a joj. O pazila je da je gledam , nije ni za jedan trenut dizala oiju s rada.

- G ospoice, ovaj je prst m oj bolesnik (njega je bila oparila kljualom vodom . Ja sam joj, poto je prsnuo mehur, mazao rastvorom srebrnog nitrata), ja imam pravo da ga u svako doba prihvatim i da vidim kako mu je. Molim ovamo ruku!

U hvatih je za ruku i poeh zavirivati prst koji je bio zaleen jo davno pre njenog polaska u Gotu.

O na ne otim ae ruku, ali izgledae ozbiljnija nego to bih ja hteo.

Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno "srce", pomislim se.

- G ospoice, poklonite m i ovaj prst.

O na je neprestano u njega gledala. N a m oje pitanje vrae glavom u znak da mi ga ne poklanja.

- Z ar ni ciglo jedan prst neete da m i poklonite? N isam se nadao. - avo ga znao, to sam kazao s dosta oseanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoa.

- A ta ete s njim e?

- V i m eni njega poklonite, a ta u ja s njim , to ja znam . O na se usiljeno nasm ei.

- A ko ete da ga odseete, evo vam ga.

- Z asad nita. S am o da ja znam da je on m oj, a?

O na klim nu odobravajui glavom .

Ja uzeh njen prsti i poeh ga m ilovati. D rao sam ga za koji minut u svojoj ruci, ona ga onda, veoma oprezno i kao ne znajui ta radi, izvue i nastavi pletenje.

Posle pet minuta ja izvadih sahat.

- V e 11. V i znate - rekoh ja kao u ali - da sam ja bolestan, pa ipak me ne terate da idem da legnem. A ja sam , opet, sm ean to i sam ne idem , nego vas sam o zanovetam kojekakim besposlicama. Ja znam da vam je dugo vreme kad ste sa mnom.

- A vi idite kad znate.

U ini m i se da e to rei: nem ojte da m e terate da vam kaem da vas volim . P a ipak ustah i pooh.

- L aku no! D ajte m i bar ruku.

N e gledajui odgovori laku no, ali m i ne dade ruke.

- G ospoice, to nisam zasluio. E , pa laku no!

D ooh u svoju sobu. N e znam otkud, pa ipak oseah se uvreen.

Ah, nema smisla zanositi se, pomislim. Treba ostaviti stvar. N em a tu onoga to sam ja m islio, a naposletku i ne treba. A ta sam ja i m ogao m isliti? D a m e...

B udalatine... C elo vee sam proveo s njom e, a posla pune ake. B olje bi bilo da sam to pam etno radio, nego to sam piljio njojzi u oi. ta sam hteo time?

P osle sam skuvao aja i radio do tri sahata po ponoi da bih naknadio ono to sam izgubio.

K ad sam legao u krevet, izie m i ona u pam eti.

Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak - zar kojeko da

me smeta!

P obratim e, pripovetka je svrena. T i nisi nita vie ni oekivao. T i zna m ene. T voj verni

Pobratim

V Pismo

N...

N e znam kojim si putem nainio onakav zakljuak u tvome poslednjem pismu: "Vi se obadvoje uzajamno volite. D ok se poljubite, videete da se ja ne varam ". T i zna da m e na taj nain dovodi na udnovate m isli. O n je utoliko istinit to ja i posle m ojega poslednjeg pisma nisam prestao "zanositi se s njom e", kao to sam ti bio pisao i kao to sam m islio da u uiniti.

Im am i opet im e da ti se izvinim , - bio sam se "zavadio" s njom . Ja sam ti priao kako sam otiao iz sobe, a ona m i nije ni ruke dala.

Sutradan ja sasvim ozbiljno uem . u sobu (obino, pak, ti ve zna, sve se to zbiva u ali i sm ehu) i dorukujem . Nije bilo nikoga, no mi ipak nismo govorili jedno s drugim . im sam popio kafu, odm ah iziem .

- Zbogom!

- Zbogom!

N ije m e pitala ni kuda u tako rano, kao inae.

D oao sam u dva na ruak.

O na se bila otkravila. Izgledala m i je neobino slatka.

Z a rukom nehotino je gurnem laktom .

- Mille pardons![9] - riterski se klanjajui.

O na vrae glavom : nem a pardon.

Z a kaznu ja je jo jedared taknem laktom .

Ona naini nekako detinjski vano lice i pogleda m e protestujui: ta se dirate?

Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor. Ja kucnem svojom aom u njenu i apnem joj:

- Bud'te zdravi!

Ona klimnu glavom.

Dakle pomirili smo se. Ama da l' se ja varam il' se ona zbilja raduje?

P osle ruka ona sela kod prozora i prevre L'histoire d'un paysan - Erckmann-Chatrian.[10] Ja stao vie nje.

- Lepo vreme - rekoh ja uzdravajui sm eh. O na napui usta, suto dete.

- Ah, vi ste neka prznica!

- N em a vie da se govori o tom e. Dajte ruku. Sad smo se pomirili.

O na prui ruku, obrnuvi glavu k prozoru. Ja je stiskoh za nju.

D on K arlos, kom e u taj par donese devojka flau s pivom , nakalja se nekako isuvie glasno. Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije.

- M eed - proaputa ona kao odgovor na K arlosovo kaljanje.

B i m i neobino prijatno. D osad nikad nije u m om

prisustvu govorila m a ta protiv m a koga lana nae kue.

- ujete, gospoice, hajd' da zakljuim o ugovor da se nijedno od nas ne sm e ni za to ljutiti.

- Vi se ljutite, ja se nikad i ne ljutim.

- Ko zna? Nego pristajete l' vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na m oj dlan i jo ozgo pritite m alo.

- Pristajem!

Ja ne znam zato sam se tom e toliko radovao. inilo m i se da sam s njom podvezao nekakav kontrakt prijateljstva.

O nda privuem svoju stolicu do nje i ponem dalje prevrtati Erckmann-Chatrian-a.

N aiem na dvoje zagrljenih.

- Dopada l' vam se ovo?

O na napui usta.

O pet naiem o na sliku istoga sm isla.

- A ovo?

O na m e tako otro, ozbiljno pogleda, da m e proe sva volja za dalju alu i da m i se uinie m oja pitanja i odvie bljutava. K ao bajagi nastavljajui dalje, naem Marseillaise-u.

- A dopada l' vam se ovo?

O na posm atrae sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori:

- Ja ne znam ta se ovde m oe oveku dopadati. N aroito u vaoj knjizi. M ora biti da je ovo le plus apre lettre.[11]

M alo u kog oveka da je itav nos. S ve je tako zam rljano da se jedva raspoznaje. N e valja nita, nita.

P oe se slatko sm ejati, pa kao bajagi zadirkujui m e:

- H ajd' nosite vau knjigu! K o bajagi slike, a izgledaju ko da ih je naa kuvarica brkljom pravila. Ja se protivih i drah krepko otvorenu knjigu koju ona pokuavae da zatvori.

- O , vi m islite da ete je na silu zatvoriti? V arate se.

O na se jo vem a napinjae. Ja naposletku odjedanput pustim , i obe pole lupie jedna o drugu i lako joj prikletie prst. Ja pritisnem obe korice i ne dam joj da izvue prst. N aposletku ona ga ipak izvue, no zdera vrlo m alo koe, a u isto doba i pare lista iz knjige.

- Ah, oprostite! - rekosm o oboje u jedan glas. O na to m i je otcepila list, a ja to sam joj navukao ranu na prst.

- Molim, - rekoh ja - iako ja ciglo imam prava da molim za oprotaj, ipak se ne sluim njim e, jer m eu nam a stoji kontrakt da se ne srdim o, dakle da i pardon ne item o.

- M ogla bih dokazati da im am vie prava no vi, al' kako je to pravo na naem m eunarodnom , tj. srpsko -nem akom kongresu ukinuto, to neu ni da se sluim njime. Dakle, ja izrino ne traim pardona - i poe se slatko sm ejati.

D a nije bilo D on K arlosa u sobi, ne znam ta bih joj kazao, jer m i toliko m ila doe.

Izbi etiri sahata.

- Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ete se pokajati to ste takav ugovor sa mnom zakljuili, jer... ostajte zdravo! S ad ete m i valjda dati ruku, jer ako mi je ne date, ne ostaje mi ni ta uteha da se

srdim.

O na m i prui ruku i sm ejae se.

A h, pobratim e, zna li kaka joj je ruica!

Od to doba bilo je stotinu takvih sitnurija. Ja ti ih ne priam - na to? Resume[12] je da smo nas dvoje prijatelji. O , ta m i ona kojeta nije priala! Ja sam u svim a tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva koja su me toliko privlaila da ne znam jesam li dovoljno iskren kad ti kaem da se nisam zaljubio (sit venia verbo![13]).

N u na to sve to? Igra, luda igra! Ja sve m anje radim i sve se vie zanosim njom e. P olo je sve budiboksnam a.

N o jo nisam toliko zagazio da se ne m ogu povui, a, s druge strane, krajnje je vreme da se okanim posla za koji nisam , i to u uiniti, tako ne bio tvoj

Pobratim

VI

N... 1. I 187...

P oinjao sam ti, due m i, dosad, dvadeset pisam a i sva poderao. V e su dva m eseca od m oga poslednjeg pism a. Ti si pisao, molio, zapomagao, - ja ti ipak nisam nita odgovorio. S tid m e je bilo naposletku, jer bih se ogreio o svoju iskrenost kad ti ne bih sve priao, a priati ti, opet, sve, tako m i je teko, tako teko!

Ja sam slabiji i nii od crva. V eno sam te uveravao da u prekinuti sve s njom e, pa ipak... N ego bolje s poetka.

S ve u ti ispriati. P odeliu u glave. D au svakoj m oto. R azviu svu svoju m uzu. T im e biti sm enije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bih se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto

plaa pregnuti na delo potena oveka.

R ekoh da u poeti gde sam stao.

Glava I

T rai avola sa sveom

Od neko doba ona radi svaku no do 12 i due, jer sprem a poklone za B oi, - ti zna da u njih na B oi svi darivaju. Ja obino donesem knjigu, pa sednem s njom e, jer se m oja soba ne m oe dobro da ugreje.

B ilo je pre jedno nedelju dana. P o noi se bilo pribliilo, i vam piri su ekali da se m inutna skazaljka na sahatu pom akne za jedan eperak, te da digne poklopce s njihovih kovega. B ledog m eseca nije bilo. ( teta! U ostalom , ti m oe celu scenu zam isliti spram m eseine!) Sve je spavalo, samo sam ja s njome sedeo u sobi.

Ona je radila. Ja sara gledao u knjigu i mislio na nju.

N a jednom prozoru beleo se sputen rouleau[14], na drugom nije bilo zavese.

Ja, da bih poeo razgovor, dignem se.

- Da spustim i na drugom prozoru zavesu, a?

Govorili smo vrlo tiho, ne znam zato, pa ipak m i se uini da sam isuvie glasno govorio.

Ona klimnu glavom.

Ja dooh do prozora i gledah je sa strane. B oe! O na je to opazila. Baci jedanput-dvaput pogled na m e nita ne govorei.

Ja naslonih glavu na prozor. S prsta debeo led pokrivao je okna njegova, a na njim a se udnovato zaigravae svetlost lam pe s ulice, niui se u besm islene duguljaste i

zvezdaste slike, saobraavajui se osovini ledenih kristala.

D ugo sam gledao ovu, kao to vidi ludu, prljavo -svetlu sliku koja se svaki as m enjae, kad se suv vetar na ulici zaigra plamenom lampe.

M islio sam neto, ne znam ni sam ta. A u svaku sam misao i nehotice upletao nju. Pade mi kako je svetlost tu, i prozor da je propusti, - trebalo je, dakle, samo otkraviti led, i zrak e pasti na tavanicu nae sobe. K ao to vidi, genijalna misao.

Ona je sedela za stolom i vezla nekakav jastuk.

N a ulici zatutnjae poarnika kola. B aklje prosue jo jau svetlost na zaleene prozore. Z vono udari nekoliko puta. Tutanj se izgubi u daljini, i nanovo sve bi tiho.

- Vatra! - ree ona.

- Vatra! - odgovorih ja.

N anovo uutasm o. Ja uh kako u pobonoj sobi T um anov duboko die; onda, kako ona zabada iglom u jastuk i kako se vunica tare o tulle anglais.[15]

S edoh na stolicu do nje i tako pribliim glavu njenom vezu, da nije m ogla vie iglom probadati.

Ona spusti vez u krilo i nasloni se na ruku.

Ja je uzeh za tu ruku i spustih je na sto, milovah je. Posle legoh na nju i zatvorih oi. O na nije nita govorila, nije se opirala. O setih da sav gorim i da ona teko die. P ribrah se. N esrenie, ta radi?

S koim naglo sa stolice i turim ruke u pagove. V aljalo je poeti m a kakav indiferentan razgovor. Ja izvadim duvankesu.

- Izvol' te na poklon! - rekoh nekako prom uklo i pokuah da se smejem.

- Ne! - ree ona. N eastivi m e i opet bocnu:

- Z ar poklon od m ene neete da prim ite? O na outa. Ja poeh da juriam :

- Poklon od mene, gospoice!

- Takav! - ree nekako zbunjeno, uzim ajui nanovo vez.

- K akav god vi hoete. A kakav vi hoete? O pet je utala. Ja sam gotovo aputao:

- K aite kakav hoete!

N ita ne odgovori.

- G ospoice, znai da biste vi ipak kakav drugi poklon hteli od m ene; vi neete m oju duvan kesu. K aite, dakle! Ja sedoh opet do nje i prim akoh joj se blie. - Ne! - ree ona. - N eete da kaete. N e, vi m orate kazati.

- Nikad!

- A l' ja znam ta je.

- V i ne m oete nikad znati ta je.

- Parole d'honneur[16], velite da ne znam. Ona se zbuni:

- Ja mislim da vi ne znate.

- Parole d'honneur, vi mislite da ja ne znam?

Ona pocrvene sva.

- Ostavite se.

M eni se uini da m e nestade. O na je probadala iglom bez ikakva reda. Da je uhvatim za ruku, da je poljubim hiljadu

puta, pa da umrem. Talas strasti (sit venia verbo) sve mi jae dizae grudi. Ja se nagoh njojzi. U isti par sinu m i kao munja kroz glavu: vabica, sirota, m oja m ati, S rbija. S koim i, ne uzdajui se u svoj glas, bez zbogom odem u svoju sobu.

B ilo je ve 1 po ponoi. uh kako i ona ode u svoju sobu i oprezno zatvori vrata.

T u no nisam nita m islio, bar ne znam da sam ta m islio, pa ipak nisam zaspao do 3 sahata. - "O na hoe srce" - to m i je neprestano izlazilo pred oi.

Glava II

O, ljubofi paklena!

P otrai sam autora

S utradan bila je ozbiljnija nego obino. Ja sam se oprezno klonio svakog diferentnog razgovora.

T oga dana bila se oeljala kako ja volim, a to je prosto razdeljena kosa nasred glave, a ostrag pokupljena u klupe. T ako i m oje sestre eljaju svoju decu, - m oe biti stoga joj lepo stoji, to m i, u ovim godinam a u kojim a je, ipak izgleda kao dete.

T oga dana inila je sve to sam je molio. Pevala mi je pesm e koje inae za boga nee da peva, jer idu do g, a njoj je glas ist sam o do eis. P a ipak nije je glas nigde izneverio.

U vee je pozovem u etnju.

S neg je bio napadao za jednu sudlanicu i kripio je pod nogam a. S vi izlozi u duanim a osvetljeni i prepuni svakojakih "boinih darova". L judi prolaze punih aka; kola u takvoj gomili da jedva mile; pred SPILLER-ovom poslastiarnicom stoji jedna rulja i gleda svakojake figure

od eera; pred S P IL L E R -ovom restoracijom transparent i na njemu stoji: Eisbahn bei brillanter Beleuchtung, Entree seporee[17] i guraju se deca i ljudi s kliskama. Pored nas svaki as protravaju deca s onim egrtaljkam a u rukam a i ljudim a od hartije, koji, kad ih povue za konac, ire ruke i noge i klimaju glavom. Oni ljudi s novinama u kovezim a, koji im vise o vratu, izvijahu njim a svojstvenim glasom. Montags-Zeitung, Abendpost, Figa-Figa-Figaro! Jedan prosjak koji iae na kolenim a prui nam a ruku, ona izvadi pet groa i spusti m u u nju. P red kuom za koncert, iako je bilo ve etvrt posle sedam , ustavie se jedna gospodska kola. irica skoi sa sedita i otvori vrata, od kola. S druge strane iskoi jedan m lad ovek u belim rukavicam a, pree na drugu stranu kola i prui ruku u njih. N a tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dam a za njom . D am a lako skoi napolje. T resae glavom i zaturi kosu za ui.

M i i nehotino ekasm o dok oni preoe preko trotoara. O nda poosm o dalje.

- Gospoice, ovde je tako puno sveta da se ne m oe ii. Hajd'mote, bolje, u manje ulice.

O na utei poe za m nom u Jahn'sstrasse. Ja opet udarih levo preko Brigadier-Brucke, i mi stajasmo pred ogrom nim parkom u kom e vladae puna no, jer sam o glavni prolazi behu osvetljeni. Ja pooh jo dalje, ne govorei joj nita; ve sm o bili nekoliko koraka u um i. N oge nam upadahu do vie lanaka u neugaen sneg; ogromni hrastovi beljahu se s one strane s koje je vetar duvao kad je sneg padao, te ga nanosio na njih. Vreme je bilo suvo, toga dana bilo je na termometru - 10, m eni nije bilo hladno i bilo mi je vrlo prijatno.

P osle pet m inuta bili sm o dosta duboko u um i. O ko nas bilo je tako tiho, tutanj varoki bio se sasvim izgubio, nigde nikoga nije bilo.

N ism o nita govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njem u, i svet koji pria o nam a kad proem o ulicom : "G ledaj ga, zavrtila m u pam et vabica", i m oja m ati, crvenih oiju, koja svoje sopstvene snahe ne razum e, i deca mojih sestara i brae koja se libe doi m eni otkako sam doveo nju u kuu, i njeno veno oseanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume... da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda. O na ujedanput stade i gledae otro napred u pom rinu. - Da se vratimo? - ree ona.

Ja je pogledah. O ko glave je im ala crn svilen al, baen preko tem ena, krajevi ukrteni pod vratom pa zabaeni na lea. Iz toga ala provirivae joj lice kao iz nekog crnog okvira. - Izgledae m i neobino lepa.

- Da se vratimo? - pitah ja. - A to? O na sm aknu ramenima.

- V i se bojite ii dalje u pustu um u?

O na baci pogled na m e. P ogled u kom e je bilo neega to ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. T aj se pogled razli preko svega m ene. U ini m i se da sam piram ida i da ona ne m oe da m e pregleda.

- Z ar s vam a kad idem da se bojim ega? - ree ona s nekakvom detinjskom ravnodunou. - Ta vi ste tako jaki!

- I ne treba da se bojite - rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zaguljivo.

U taj par duhnu vetar pojae, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene ude.

Ja izvadih m aram u i poeh joj stresati sneg.

O na gledae sve to nekakvim ravnodunim pogledom . Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:

- Hvala!

- Na malu.

O pet zautasm o. O na okrete levokrug i poe natrag, ne govorei nita.

- Vama je hladno? - rekoh ja.

- Ne!

- R avo?

O na slee ram enim a.

- Da?

- Da! - ree ona.

- A ta vam je?

O na opet slee ram enim a.

Ja se ne usudih pitati je jo ta dalje.

Uz put poeh priati joj to sam m ogao indiferentnije stvari sam o da ne bih doao na ono ega sam se tako bojao, jer mi je tako milo, tako prijatno i opet tako opasno. P riao sam joj po stoti put o H ajduk -Veljku, o R ajiu, o pojedinim pesm am a, posle sam je ispitivao da li je zapamtila druge pesme koje sam joj prevodio. O dgovarala je nekako lenjo, pa ipak sve tano. O nda sam joj priao o V aljevu, o m alenim kuicam a, o volovskim kolim a na kojim a nem a ni za gro gvoa, o C iganim a kako sviraju i pevaju i koji za deset para daju da im odvali am ar. N aposletku kojekakve dosetke o B anaanim a. D onekle je ilo kojekako. K ad sm o ve uli u varo, nije m i vie ilo za rukom , iako sam se usiljavao.

S druge strane, opet, kola i tutanj i ne dadoe da se ta govori. Ja uutah.

K ad doosm o blizu kui, udarism o na Albrechtsstrasse.

T i zna kako je tu tiho.

Ja ne znam zato, okretoh se njojzi:

- Jo koji korak, pa ete se osloboditi m ojega dosadnog drutva.

Ona srdito-tuno razvue krajeve usana:

- N a to neu nita da odgovorim .

Ja htedoh da okrenem sve u alu. P oeh kroz usiljen sm eh:

- M olim , vi na to ne m oete nita da odgovorite.

- N e, ja neu da laskam .

- S ad ste se tano izrazili; neete da laskate. A kad biste istinu kazali, ona ne bi bila niukoliko laskava za me. N isam se vie m ogao nasm ejati. O na okrene glavu od mene.

- Ja... ja... - poe zaguljivo i presta.

M eni pom re svest. A m a jesam li ja budala? - pitah se. - Kuda sam zagazio?

D oosm o pred nau kuu i uteki proosm o je. O na se okliznu i posrnu m alo, ja je uhvatih za m iicu:

- G ospoice, m olim vas, uzm ite m e pod ruku, ovde je klizavo.

- Hvala vam - ree ona i ne uze m e pod ruku. O nda se opet vratism o, opet proosm o. K ad se po trei put vratism o (ti zna da su ovde po ceo dan zakljuane

kapije), ona stade.

- Im ate li klju sa sobom ? Ja otkljuah kapiju.

O na ue trom o. P od stepenim a otresae noge na asuri, i to injae nekako trom o. B ila je veom a bleda.

- G ospoice, vam a je ozbiljno ravo? O na klim nu glavom.

- P a kaite m i ta vam je?

- Ne znam - ree ona.

- Dajte mi bar ruku da vam pomognem peti se uza stepene.

O na pruzi ruku. Ja iah za tri stepena vie i vodih je za ruku. Kad bismo na po basamaka, stegnem je krepko za ruku i pogledam je.

Ona se zaljulja i prisloni se na zid. Bila je bleda kao sneg koji m alopre gazism o. Iz oiju joj grunue suze.

- B oe! - proaputa ona nekakvim glasom kojim , valjda, udavljenici govore.

U taj par ue se neiji koraci niza stepene.

N e govorei nita poem dalje i povuem je za ruku. P ored nas proe jedan ovek, skide kapu i pokloni se.

- A, vi ste, Hermane, - ree ona kao pribirajui se. - ta radi gospoica V edel?

- Ja sam ba sad dopratio gospoicu k vam a - ree m om ak utivo se sm eei. O pet se pokloni, pa ode niza stepene.

Ja bejah ve na gornjem stepenu, ona za tri nie. B ee izvadila m aram u i useknjivae se. Ja videh kako ona razastre maramu po celom licu i kako dvama prstima

pritite oi.

Svest me ostavi. Ja je povukoh da je pritisnem na grudi. B rava kljocnu i njena se m ati pojavi na vratim a.

O na tre svoju ruku iz m oje, no ja je krepko drah.

- Ta penjite se! - vikah ja sm ejui se. - Zar vas nije stid? U vaim godinam a ne m oete da uziete dvadeset stepena.

P risustvo babino toliko m i respekta uli da se ozbilja poeh sm ejati i aliti. T rgoh je za ruku i izvukoh na gornji stepen.

B aba se slatko sm ejae. N ije nita opazila, a nije ni m ogla nita opaziti.

O dem u svoju sobu, skinem zim ski kaput i odem u optu sobu.

P redstavie m e gici V edel. T o je obrazovana devojka. Svirala je vrlo dobro u klavir i govorila francuski i engleski. N jen je otac profesor na univerzitetu i nije alio ni truda ni novaca da vaspita svoje dete.

A na je vrlo m alo jela za veerom . utala je, tuila se da njoj nije dobro.

Ja sam se usiljavao da zabavljam gicu V edel.

Posle kratkog razgovora naini m i ona kom plim enat kako dobro govorim nem aki.

- O prostite to m oram va kom plim enat da razum em kao ukor, malo ima mojih zemljaka koji za pet godina ovako ravo govore kao ja.

- Molim vas, vi ste vrlo skromni. Ja vas uveravam da ovek m ora biti vrlo paljiv pa da vam sam o na akcentu zapazi da ste stranac. Uostalom, lako je to razumeti, jer

vam je jezik vrlo srodan s naim ! - ree ona.

- O prostite, gospoice, to vam m oram protivreiti. S rpski jezik nema apsolutno nikaka srodstva s nemakim !

Ja pogledah A nu. O na bee pocrvenela.

- Ali, Klaro, - ree ona obraajui se gici V edelovoj - kako m oe tako to pitati! S rbi su S loveni.

- Ah, tako! Molim, oprostite, - izvinjavae se gospoica.

- Z nam , sad se seam . V a je jezik srodan s m aarskim? Ana mi ne dade odgovoriti, ona se uplete.

- Klaro, Klaro, - ree ona usiljeno sm ejui se. - Zar su M aari S loveni? T o je kao kad bi neko tvrdio da na jezik ima srodnosti s persijskim.

G ospoica V edel bee crvena ko paprika.

Ja se nisam nita srdio. T i zna da S rbin na strani, a osobito u klasinoj N em akoj, m ora oguglati na ovaka pitanja; nas su toliko puta pitali nem aki studenti (klasino obrazovani - govore latinski i grki kao svoj roeni jezik) je li S rbija u M aloj A ziji; udili se kad sm o im kazali da i mi pijemo kravlje mleko, da mesimo hleb isto kao i oni, da im am o ak pozorite i da sm o hriani.

- N adam se da m i neete za zlo prim iti - ree gica V edel - to sam tako slaba u geografiji.

- U geografiji! - proaputa A na podrugljivo.

- O, molim vas - rekoh ja klanjajui se.

A ni bi oevidno dosadno i neprijatno. O na se sam a stidela. Da bi prekinula pauzu, a, drugo, da bi svrnula panju na to drugo, usta i upali sveu na klaviru.

- K laro, sviraj togod!

I gici V edel kao da bee ova prilika dobro do la. O na odm ah skoi i otpoe svirati. Ja nisam sluao, m islio sam na na razgovor, onda odoh u nau zem lju, onda uoh u svoje V aljevo, pa u svoju kuicu. T am o je bilo sve tako tiho i tako prijatno. M oja m ati prosto obuena i staraki sm eei se, - ta ja sam uz nju, m oje sestre, m oja braa, pa deca, pa m oji budui bolesnici u pelengirim a, s razdrljenim rutavim prsim a. P a niske iste sobice, pa m rav konji i prosta kola, - ekipaa gospodin -doktora. P red ukovom m ehanom sedeo je Jovo arkija s njegovim zaguljivim glasom i pesm om , kraj koje se sam o S rbin topi. P a pijani oza koji m e je, kad sam o raspustu bio kod kue, sto puta uveravao da je pijan, "ali tebi, gospodine, est i potovanje", i baci kapu u blato. P a orah u m ojoj avliji koji je posaen kad sam se ja rodio, i koji ve na svojoj periferiji nosi suve grane. P a gospodin naelnik kom e se na velike praznike m ora praviti vizita i koji uvek za sobom vodi Tijosava pandura pod pusatom. P a T ijosav koji u desnoj ruci nosi drenov tapi i njim e se potapa, levom razm ahuje i odm akao je za itav arin od sebe, jer m u jatagan sm eta. P a N ikola ero koji svaki as dolazi m ojoj kui i pita: "T reba l' to za kuu?" M oja m ati zna ta to znai i m om e odm ah dotri s poliem rakije, te ga daje ia-Nikoli.

Onda uvedoh A nu u taj m oj zaviaj, i cela slika potam ne. L judi m e gledae kao stranca. M ojoj m ateri nesta sm eha s usana. M oji neaci i sestrii klone se svoje tetke i ujne. Ja gledah sam o u nju. I njoj bee tuno i hladno.

N e, m i ne bism o nijedno na taj nain bili sreni.

G ospoica V edel bee m eutim svrila sviranje. Ja joj nainih nekoliko obinih kom plim enata.

- A ima li u vas klavira? - pitae m e.

- Naravno da ima, - rekoh ja, bez ikakve volje za dalji razgovor.

- Opet ludo pitanje, - ree ona. - S virate li vi u to, ako smem pitati?

avo ga znao ta m i bi! Ja odgovorih:

- U drom bulju, gospoice.

Ona se malo zbuni:

- O prostite, ja ne znam ta je to drr..., m olim vas, kako ste kazali?

- Drombulja - rekoh joj. Tumanov lako prsnu u smeh.

- To je flauta - istakla se Ana -; g. M arii svira vrlo divno u flautu. - Onda baci na me jedan pogled pun molbe.

R azum em je i ujedno se postideh to sam hteo s "dam om " da teram nekakav inat. Da bih se popravio, uzmem sasvim ozbiljno lice.

- Da, flauta, - rekoh ja - upravo nije flauta, ali je jako nalik. Onako kao klarinet, a zanosi na fagotu.

B i m i neprijatno to sam tako nespretno izleteo. I na licu gospoiinom pokaza se neto nalik na ponienje.

Bi mi krivo. Da bih ugasio u njoj i najmanju sumnju da se ja samo sprdam, reknem joj:

- A ko dozvolite, ja u vam svirati to. - S koim kao da idem , i oepim dvaput jako nogom T um anova. A na m e gledae poplaeno. T um anov m e je razum eo.

- V a je instrum ent odneo va zem ljak danas kad je bio. Ja sam zaboravio da vam kaem .

- teta! - ree gica V edel sasvim uspokojena.

- O , niste m nogo izgubili, m eutim , kad opet uzim adnem ast nai se u vaem drutvu, dozvoliete m i da vas uverim kako sam lo svira.

- U napred sam uverena da u jako uivati.

Ana brzo poe nekakav drugi razgovor.

Ja se m eutim dignem i oprostim se. A na izie za m nom .

- V i ste rav ovek - ree m i ona u hodniku. Ja joj pruih ruku koju ona uze.

- A vi ste dobra devojka - odgovorih joj. - L aku no!

T u no sam pisao m ateri, sestram a, brai i poeo ovo pismo, za tebe.

B io sam um oran, stoga sam legao u 11. K ad m e ve hvatae san i nejasne uspavljive slike poee se reati, izie m i ona u crnom alu. U isti par toak od kola htede da mi pregazi stopalo, ja trgnem nogu i lupim glavom o krevet.

S an m i se razbi. N jena slika neprestano m i leae ispred zatvorenih oiju u svim m oguim oblicim a. Ja opet hodah s njom po V aljevu, i bi m i neobino tuno.

N e znam koliko je to trajalo. B rava na hodniku kljocnu i ja uh M aksove nesigurne korake i zaguen kaalj.

M ora biti da je ve 3, jer danas je subota, a M aks im a sednicu sa studentima njegova kora - u ovoj krm i.

O pet m i se reae slike. O pet ona s crnim alom oko glave... Ama samo jedan jedini poljubac, al' onda, - onda bih se m orao oeniti njome!...

N e znam kako, opet se naem s njom u istoj um i. B ilo je

kao leto. M i sm o ili kroz nekakve orahe, i ona je kupila u kecelju one spoljanje zelene ljuske to otpadaju kad orah uzri. B io je suton. S unce je zailazilo za G uevo. O na je vodila odnekle najm lae dete m oje sestre, koje nam je govorilo neto nem aki - ja ne znam ta. P osle je nestalo toga deteta. N eto sm o kao govorili - niega se vie ne seam . Ja sam u levoj ruci nosio jednu eram idu s krova m ojega ardaka i na njoj je bilo m alterom napisano njeno ime.

O na je im ala isti crni al oko glave. Ja sam joj neprestano gledao u oi. B ila je lepa kao vila.

Ja ne znam kad sam je nauio srpski, ona je govorila srpski i ja sam govorio srpski.

S eli sm o posle na travu pod jedan orah. O na je bila tuna. - Z ato si tuna? - rekoh ja.

O na m etnu prsti na svoja usta u znak da utim . O dnekud dopirae do nas tonovi od fagote. B ili su neobino tuni. Ja osetih kako se oni liju u talase i kako nas ti talasi podigoe. M i koraasm o po njim a dalje, sve dalje.

Ja je obuhvatih oko pasa. P ribliih joj se sve blie, onda joj pritisnem jedan poljubac na levo slepo oko.

O na doe jo tunija.

T i e m e uzeti? - ree ona, a suze joj udarie niz obraze.

Ja je stegoh i poeh divljaki ljubiti. S vaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat. Nisam se radovao; naprotiv, bilo m i je tuno i slatko.

O nda ugledah tebe. T i si im ao ubaru koju si bio natukao oi. B io si strano nam rgoen. P uio si i proao pored nas.

Nisi ni boga nazvao.

Ja razgrnuh njen crni al i sakrijem od tebe lice u njega.

D akle, ja sam sve svrio, ja im am enu koja m e voli.

A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja?

O setih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve to sam dosad voleo. Sam samcit, s njome u mom zagrljaju. Ja briznuh u pla iako sam iz ponosa prestao plakati jo kad mi je bilo 15 godina. Suze su mi tekle kroz grudi, i ja osetih da mi je toplo od njih.

U taj par zauh nekakav teak hod. O tvorih oi i ugledah m om ka koji je loio furunu.

- San! - rekoh ja. - San! - I sve m i izgledae neverica. P oklopih rukom oi i pokuah da nanovo sastavim razbijenu sliku.

V atra se u pei bee razgorela. Jo nije bilo svanulo. C rveni zraci iz pei udarahu u m oju postelju.

Dugo nisam ustao. Premetalo mi je se po pameti budiboksnam a ta. N ajvie sam m islio na kuu i na m ater.

K ad sam ustao i um io se, oseao sam se sve. B ilo m i je tuno kad sam se seao sna, i bilo m i je pravo i tiho u dui to je to sve sam o san. B ar u se sad jo jae uvati jave. Ovo je nekakva opom ena na dunost.

P obratim e, oprosti m i to sam te nam uio i ovom ludom slikom . Ja znam da ti sve ovo m ora naliiti na otrcane nem ake pripovetke. Ja ne znam inae kaka bi sm isla imala ovako sentimentalna ljubav, kad ne bi bar jednog triavog sna bilo . Progutaj ga, dakle.

U ostalom , da bih te uspokojio, dajem ti re da u odsad spavati kao top i da neu nita sanjati.

S ad e m i valjda verovati da m e je prola sva volja na

dalje aikovanje. P a ipak, eh, brate, ona je, tako m i boga, tako dobra, tako dobra!...

N u, "veliko pism o" je gotovo. S auvaj ga. M oda em o mu se kad slatko smejati.

Tvoj pobratim

VII Pismo

U N., 17. X 187... Dragi pobratime,

Odavno ti nisam pisao pisma bez "svione kosice", "porum enjenih i pobledelih obraia", "m alenih ruica da ih provue kroz iglene ui", "potoka suza i uzdisaja" dubokih ko arteski bunar i dugakih ko T rifko jekm egdija, "arkih oiju kao nebo" (razum e se italijansko), as crnih ko..., uostalom , laem . A ko sam kad govorio o oim a, to sam m ogao govoriti sam o o plav im, jer u nje su plave. Pa onda, brate mi si ga moj, o "slatkoj tuzi i tunom veselju", "uboreem potoiu", "uspavljivom glasu zvona", itd., itd.

H vala bogu, kaem ti, jedva jednom opam etih se. E, brate, ti zna da im a u naem ivotu trenutaka u kojim a se, hoe-nee, podeti. T ako je i sa m nom bilo. K o e tom e dati rauna? itao si, valjda, kako je neki dan u B avarskoj legao vo na elezniku prugu, i voz se osakatio. N eki dan, opet, proao ovde jedan pism onoa pored kue koja se zida, a uskija sa skela pup!, pa njega upravo posred tikve. Niko se nije ubio (bar ja ne znam) ni zbog jedne ni zbog druge nesree.

Junoa! O vde lei duboka m udrost. P otrai je i nai e!

M ene je m im oila aa koja je, istina, slaa od one koju slue u G etsim anskom vrtu. avo m e je terao, dva-triput sam lapnuo da srknem iz nje, no m oj dobri genije drao m e je za njuku.

Ohladio sam se. Ti si se nasmejao snu koji sam ti poslao, - i ja se sad sm eim i tarem ruke ko ifuti kad podvale stari eir pod nov.

Ohladio se, rekoh. Njoj ne prilazim, ko punom topu, i tako se uvam i jo jae hladim , i valjda u se sasvim ohladiti.

M ilo m i je to je u ovoj istoriji bila m oja ast angaovana. sam je ouvao, i dostojan sam da budem tvo j pobratim. A sad, oprezno se uvajui i neprestano m islei ta e biti a la fin de finis[18], prestao sam da pevam pesm u " to se bore m isli m oje", vie m i ne dre lice i ne gore grudi, tj. ne dru grudi i ne gori lice, kako li se kae. N ainio sam tablice za puls i temperaturu. Triput idem na dan njojzi u sobu: na doruak, ruak i veeru. U vek m i je term om etar pod pazuhom . K ako se vratim u svoju sobu, proitam toplotu na term om etru i odbrojim puls, pa zabeleim . Groznica je sasvim popustila, ne boj se nita.

P oeo sam i da radim . O tvorio sam knjige koje sam pre po godine itao. N aao puno kojekakih beleaka po njim a i ispodvlaenih redova, - udio sam se da sam ja to sve nekad radio, jer se niega ne m ogu setiti.

S tresao sam prainu s m ojih aica, flaica, mikroskopa, lam pica. S vojim abam a m enjao uredno svaki dan vodu i pitom e zeeve hrani m om ak svaki dan u m om prisustvu.

R asprem io sam sto. P obacao sam u pe m nogo kojeta. O prao sam divit i nalio taze m astila. P isao kui, izvinjavao se: kojeim to sam tako neuredan, i kleo se im sam god stigao da u odsad biti uredniji.

U bolnice idem opet uredno, i opet se profesori obraaju na m e kad treba nainiti kakvu poteu dijagnozu.

O pet uredno igram gim nastiku i ispruam ruku sa trideset est funata u njoj. Jue sam peice iao u M ., vratio sam se

u 8 uvee i pojeo dve ulbastije.

S novom kuvaricom, koju smo pre dva dana dobili, stojim na dobroj nozi. S ino sam joj obeao kupiti joj nove cipele. O na je "oborila oice i pocrvenela".

Uzeo sam nanovo lozove za lutrije i kako dobijem , platiu ifutinu L evenhajm u m oj dug.

I tako dalje. Jednom rei: postao sam uredan ovek.

S toooj, java! - vie ti. - A m a kako se sve to okrenu, ta se to uini?

- K ako? V rlo prosto! N ije m i ba pravo da preem na taj predmet, ja sam rad da ga sasvim izbriem iz pam eti. A li to se mora, - mora!

D akle, one noi, jutra, koji li je avo bio, ja sam se m islio i tvrdo sam odluio da nije poteno od m ene igrati se njom e kad ne sm em da m islim na enidbu.

O dem u sobu na doruak. U ozbiljim se i inio sam se kao da nita i nije bilo m eu nam a. O na ko da je i sam a dola na iste m isli. K ad sam uao, bila je tuna, no im m e ugleda promeni se. Smejala se. Nasula mi je kafu. Presula preko olje. Ja sam pravio rave dosetke i sm ejao se raskalano.

Odmah u 8 sahata odem u bolnicu. Gledao sam svakog bolesnika. Prepirao se s jednim o kurari. Posle sam kupio Hermanovu Fiziologiju da je uim za ispit. D oao u 2 kui. O tiao u 3 opet na kliniku. U vee sedeo sam dok sm o veerali. P osle sam zaseo i itao do 12. Kad sam legao, bilo mi je tako prijatno i tako tiho. Nekakvo oseanje ispunjene dunosti golicalo je prijatno m oje grudi.

Ah, ovako je divno! - pomislim se ja. - ta m e vee za nju? N isam niim angaovan. D alje, dakle! "O dsada e

braca Mika ovako da radi."

Hteo sam posle da ustanem iz kreveta. Da se udarim desnom rukom po grudim a, a levu da ispruim . O nda desnom nogom da lupim o pod: dixi[19] i da se naslaavam svojom nepokolebljivom odlukom . N isam skoio iz postelje, jer mi je soba bila hladna, a posle morao bih bar na jednu nogu obui cipelu kojom bih lupio o pod.

A li odluka nije nita izgubila od svoje vanosti. I ona m i svojom ravnodunou neobino potpom ae.

K o zna, naposletku, m oe biti da sam ja celo dosadanje njeno ponaanje krivo razum eo. M oda sam ja njoj ama tako ravnoduan ko stare cipele?

N o o njoj nem a vie razgovora. O na dolazi u "prijatne uspomene".

Ostaj zdravo

tvojemu pobratimu

VIII Pismo

U N., 17. X. 187...

O njoj nem a nita. T i se, razum e se, ne udi, jer zna da nita i ne m oe biti.

Ja sam sasvim uredan ovek i zadovoljan sobom .

Samo sam od neko doba zlovoljan - ne znam ta m i je. N ajm anja sitnica najedi m e da doem ko skorpija.

Jue sam hteo da lupam M aksa.

N e znam jesam li ti priao da sam se ja jo pre m esec dana zavadio s njime i da mu ne nazivam ni boga.

Od to doba on je nekoliko puta gledao da me izazove, no

ja sam ga se klonio. B ojao sam se klepnuu ga nezgodno, pa se nee vie dignuti.

D oao na ruak. S av se ulepio flasterim a po licu, bio ova na duelu. Pokraj toga bio je napit.

M eni doe gadniji nego ikad, htedoh da pljunem . T um anov m e jo podbadae, neprestano apui: V ot gadost!

Ja ne znam zna li ti njihove duele. T o je ironija na ast, na junatvo, na razdrljene grudi pred otrim vrhom sablje i vedro elo pred brzim zrno m iz pitolja. D a to ine deca od deset godina, bilo bi razumljivo, ovako je gadno.

O ni, zna, ture na oi naoare od ice, podveu svilenim krpam a i koncim a svaku jau arteriju na vratu i licu, um otaju desnu ruku takoe svilom . K roz tu svilu ne m oe prorezati sabljica kojom se oni dueliu. A ta je sabljica, takozvani "rapir", otra sam o do polovine, i oni se seku samo vrhom, i to samo po licu - da vidi svet njihovo junatvo. R ana koju ta sabljica zadaje potpuno je bezopasna, jer ne m oe pogoditi nijedan deo tela koji bi bio opasan za ceo organizam. Zalepi prosto flasterom i sutradan sve je zaraslo.

Oni imaju jedno vreme u godini kad se moraju da "dueliu". O nda se revnosno epaju nogam a i pozivaju na duele.

M aks se iskaljivae kad ude u sobu. S ede nem arno za sto i uze nekakvo vano lice, kao da je delio m egdan s K ursulom , pa ipak on htede se nainiti ravnodunim , kao da on i ne m otri na tako obinu stvar i kao da je i zaboravio da je sav iaran kao S idovljeva karta E vrope.

O n oigledno ekae da ga ko zapita za njegovo junatvo P opesku ne m ogadijae due izdrati. O n nam ignu na m e

pa se okrete Maksu:

- Vi kao da ste s polja gde se gazi krv? - ree on gledajui mene i Tumanova.

Maks htede da ostane hladan.

- Ha, - ree on - nije ba tako opasno.

- Bogami, stojati pred golom sabljom , tu treba petlja! ree Popesku.

M aks utae. O nda prsnu u sm eh, oevidno bio se zbunio pa htede da se izvue iz zabune. P oe se jo usiljenije smejati

- Ha, ha, ha!

P opesku pogleda m ene sleui ram enim a.

- Cela ne vous concerne pas[20] rekoh mu. Francuski je osim nas i Tumanova, Ana slabo razumevala.

M aks se jo glasnije sm ejae kupei usta da m u se ne odlepi flaster.

Popesku udari vatra u lice.

- ta vam je sm eno? - ree on i prom eni se u licu. M aks se uhvati za trbuh. Smeh je bio usiljen, ali on nije znao kako da prestane; onda, kao bajagi ustavljajui sm eh, pogleda po svima:

- Odsekao sam mome protivniku polovinu nosa - ree on i prsnu u smeh.

Od nas se niko nije smejao.

Maks se opet pribra i obrati se meni onako avec nonchalance[21]:

- H teo sam da vas m olim jutros da nam podveete menzuru - ree on.

Ja utah. T um anov gleae as u m ene as u M aksa, onda zapita Maksa.

- A ta je to m enzura?

- Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? - obrati se on meni.

D oe m i uasno gadan.

- Ne bih - rekoh m u i poeh da drem .

- N e biste? A zato? M olim , oprostite, ja nem am prava postaviti vam takvo pitanje.

Ja ne odgovorih nita.

M aksa sam i avo terae da m e zadirkuje. P osle m ale pauze videh kako m u lice doe pakosno . Opet mi se zajedljivo obrati.

Da li ste vi pristali na moju molbu, mogli bismo popiti ono to sm o platili jednom vaem kolegi koji, uostalom , nije inio izuzetka od ostalih lekara: nije nita znao.

Mene svega obuze neka jeza. Za stolom su sedele i "dame", ja se stegoh i uzdrah se.

Maks pobesni.

- A zato vi ne biste hteli podvezati m enzuru, - ree on nanovo, kao s nekakvim pravom.

Ja prvo duhnuh na nos da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih m u to sam m ogao hladnije:

- Jer je na vaim duelima i berberin izlian.

On sav pozeleni:

- V i izgovarate re berberin nekako prezrivo, to je nekolegijalno od vas.

- O, o! - govorie uvreeni T um anov i P opesku. B aba ustade.

- Gospodo, gospodo!

M eni se odsekoe noge.

A na m i bee stala na nogu i pritiskivae je to bolje m ogae.

U m eni se kuvae. Ja ne odgovorih nita M aksu, ini m i se i ne bih nita m ogao progovoriti, jer bi m e re udavila. M orao bih vikati da bi i policija dola.

Ja ustadoh od stola i stah kraj prozora. I drugi poustajae. S vi utae. B aba izie plaljivo iz sobe nosei u ruci iniju; i A na ode za njom .

- N ikola Ivanovi, - rekoh ja Tumanovu - poalusta podite von i ne puskate nikogo iz dam v komnatu.[22]

- T olko poalusta kolotite kak slduet.[23] Ostali smo u sobi sami mi ljudi i Maks poe k vratim a. J. ga stigoh kad bee uhvatio za kvaku. U hvatim ga za ruku izvuem do sred sobe.

- K ud e, ti? - rekoh mu.

O n m e gledae blesavo. B io m u je isuvie neoekivan ovakav pozdrav.

L ajtnant doe i stavi se m eu nas:

- Gospodo, molim vas, gospodo!

M aks se oseti posram ljen. Isturi grudi i, obinim tonom i reim a kojim a se oni zovu na duel, ree m i:

- Ja vam stojim u svakom pogledu na raspolaganju. Samo ne tako srpski... varvarski - ree on m islei valjda da e m e na taj nain posram iti i da u ga pustiti.

- Ja u i sam tebe staviti sebi na raspolaganje - rekoh mu i ja i poeh ve vikati.

O n probae da iupa ruku koju sam m u ja tako bio stegao da se sve uvijao. Drugom rukom opre se meni o prsi.

- H ou ja tebi pokazati - rekoh mu - s kim e ti m isli da se ali - i jo krepe ga stegnuh i gledah m u u oi.

Lajtnant uhvati nas obojicu za ruke. Popesku metnuo ruke na lea i prislonio se uza zid. D on K arlos prie i sam .

M aks se jo jae postide. U jedanput se napree i, to je igda m ogao, gurnu m e, pa onda tre ruku da je iupa.

- Serbe! - re on podrugljivo.

Ja ga skopah rukom za prsi i gurnem ga o zid. On opusti ruke i gledae m e blesasto. Ja ne znadoh vie za sebe.

- L ei! - vikah ja.

O n m e sam o blesasto gledae.

- L ei, bre! - ciknuh ja i pritisnem ga na grudi. On se sroza niza zid na patos. U taj par ue baba plaui.

- Z a im e boje! - kukae ona i uhvati me za ruku. Ana virae uplaeno kroz odkrinuta vrata.

Ja se odm aknem od svoje "rtve". P oklonim se na sve strane kao akrobati kad naine salto m ortale, i iziem utei iz sobe.

T um anov m i pria da se odm ah za m nom i M aks izvukao, da je s njega kapao znoj, da je zapeo za stolicu i posrnuo na Anu, a ona ciknula i pobegla.

P osle su i on i P opesku doli m eni i radovali se celom "sraeniju".

Don Karlos je ostao s lajtnantom. Posle jedno pet minuta njih dvojica odoe opet u optu sobu da piju kafu. Ja sam im poruio da m ene ne ekaju.

T um anov m i posle pria kako je on uzeo novine i inio se da ne slua, a lajtnant govorio s D on K arlosom o aferi.

- Barbarisch![24]

- kazao je lajtnant.

.- Barbarisch - pristao je Don Karlos.

O nda je T um anov upao u re.

- Keinesusegs![25] - kazao je lajtnant i izbeio oi.

- Z ato ne na rapire? - pitao je Don Karlos.

- A zato ba na rapire? - pitao je Tumanov.

- Jer je to dovoljno za zadovoljenje asti: potee krv - rekao je lajtnant.

- P a onda je jo prostije da duelanti putaju sebi pijavice - rekao je Tumanov.

A na se nasm ejala i bila se sasvim um irila. L ajtnant nita nije odgovorio, samo je mrdnuo obrvama. Posle je Popesku seo za klavir i svirao Kronungsmarsch iz Prophet-a[26]

K ad sam uvee doao kui, sretnem M aksa koji iae n iza stepenice, i za njim hamalina koji mu je nosio stvari.

P roao je pored m ene gledajui sebi u cipele.

T ri dana je otkako se to zbilo. O d to doba svi ute za stolom . N iko ni rei. T ek sino poesm o opet pom alo govoriti. Ja sam miran. Afera s Maksom nije na meni ostavila nikakva utiska, ona je sam o inila da sam ja utao, te i s A nom nisam nita govorio, van obinih pozdrava.

Samo da ovako ostane!

A to i da ne ostane? P rosto ne treba na nju ni m isliti a to je laka stvar. Tvoj pobratim

IX Pismo

U N., 14. XII 187.

Dragi pobratime!

To je bilo ovako.

O na je bila vesela ko to sam ti ve kazao.

M eutim , ja sam opazio da je ona uvek, kad je sama, ozbiljna i zam iljena. O pazio sam i po tom e to, kad god sam uao u sobu, ona se trzala kao iza sna, i onda bivala vesela. A drugo, ak je i T um anovu palo u oi da ona, kad nisam ja u sobi, veno uti, i da je opet, kad ja uem , neprirodno razgovorna.

M ene poe kopkati. ta je to?

Jednoga dana, kad nje nije bilo kod kue, prem etao sam po njenu stolu gde radi. Izvuem jednu fioku i na dnu njenom naem jedno pare bele svile. N a njem u zlatno izvezena tri poetna slova m ojega imena. M je bilo sasvim gotovo, G do polovine, a drugo M tek plajvazom obeleeno. T o pare svile bilo je zguvano, i ono pisaljom

M rastrljano.

Ja izvadih to pare svile i m etnem ga u pag. T o celo poslepodne mislio sam na njega.

Videlo se da je poodavna poeto, i videlo se da je baeno da se vie ne dovri.

X pismo

Call me but love, and I'll be new baptiz'd.[27] My name is hateful to myself Because it is an enemy to thee; Had I it mritten, I would tear the word[28]

Dragi pobratime!

N a svaki nain ti nisi oekivao tako brzo m ojega pism a, nisi ni m ogao oekivati. M ogao si sebi zam isliti m oj poloaj: ja stojim na m oru, sam na jednoj dasci, u stranoj buri, i davim se.

ta da radim ? to da te laem ? - ja je volim! Ta to si i sam znao, - nisi m e, valjda, drao za kakvog fifiria koji se vucara s devojkama da ih vara.

P rvih nedelja, otkako sam je poljubio, ja nisam nita m islio. U guivao sam svaki glas savesti i pom isao na svoju kuu i m ene s njom e u kui. P a ba i da sam hteo da mislim na izlazak, - nisam mogao. Ja sam bio i odvie srean da bi m ogla ikakva m alo crnja m isao osiliti se u m eni i prevui ovaj sladak san gorkom javom .

V eno sam bio s njom . O na, im baba izie na pijacu ili inae u varo, doe u m oju sobu. U reuje knjige, die m oju ulad za gim nastiku i divi se mojoj snazi, posle se mazi, umiljava se - ja sedim na kanabetu, gledam je i topim se.

S vakim danom gazio sam sve dublje i dublje. K ad sam to

govorio za se, uvek sam kazao mi. Ona me je samo gledala, ljubila, - ivela je sreno. O d to doba, kad god sm o ili da hodam o, inili sm o to u um i. O boje sm o mrzeli svet. Tamo nas niko nije smetao.

Jedno vee hodali sm o opet zajedno. G ovorili sm o francuski.

P ored nas prooe dva pruska narednika.

K ad su bili nekoliko koraaja za nam a, okrete se jedan i podrugljivo ree:

- Grand natijong![29]

Ja se okretoh da ga vidim . O na m e drae ispod ruke i povue napred.

- Odmah si se naljutio - ree ona um iljavajui se. Ja m ahnuh ravnoduno glavom .

- M io, - govori m i ona plaljivo - ti ne voli N em ce.

Ja se malu zbunih:

- Kako da ti odgovorim? ... Da! Ja ih ne volim. No ti mi sam a priala da je tvoj deda bio P oljak.

- O tac, m ati, braa, sestre, svi su N em ci - ree ona nekako alostivo.

- Ti si moja - rekoh ja - m a ta da si.

Ona se pripi uza me.

Ili sm o dalje. M eni je bilo neobino prijatno. T o je bilo krajem m arta. Ja sam prvi put toga veera iziao u jesenjem kaputu. V azduh je bio blag. um a je poela da pupi.

D oli sm o do jezera i seli na klupu.

abe su kreketale. Jedan labud je plovio sredinom i ostavljao za sobom brazdu. Bilo je tiho.

M eni su zujale ui. Ja legoh njoj u krilo. G ledah u nebo i sluah kreketanje aba.

B i m i neobino blago. O na m e as po ljubljae u elo.

Ja izvadih duvankesu i rekoh joj srpski:

- N aini m i cigaru!

O na je videla da e to rei: drehe mir eine Cigarette!

O na m i kojekako sm ota cigaru i prui m i.

- V idi kako sam razum ela - ree ona radujui se.

- A na, hoe li da te uim srpski?

N joj se lice razvedri. N ekakva beskrajna srea nakupi joj se oko oiju i usana. U m esto odgovora, pritite m e nanovo ljubiti.

Kad smo se vratili, ja sam joj uz put davao prvu lekciju u srpskom . O bjanjavao sam joj trajne i svrene glagole. N auio je nekoliko rei i reenica. P osle je ispitivao i - ona se radovala kao malo dete.

K ad sm o doli kui, bilo je vrem e veeri. P osle veere ja odem u svoju sobu. O seao sam nekakav prijatan um or. N e znam zato m i nisu doneli lam pu. Ja upalim sveu i m etnem je na sto. O tvorim posle prozor, i ist vazduh prom ahivae m i kroza sobu. Ja raskopam prsluk i koulju, pa legnem na kanabe. Misli su me prijatno galiale. N eprestano je bila ona uza m e, vesela kao grlica.

Ja poeh sebi davati rauna o svem u tom e - nisam se m ogao pribrati. S like su m i proletale ispred oiju bez

ikakva ia nijednu ne mogoh uhvatiti. Nekoliko puta ponavljao je u sebi re enidba, ali nikaka pojm a nisam mogao za nju vezati.

T ako sam zaspao, iako nije bilo jo ni devet sahata. N isam ita sanjao. N eto m e je pritiskivalo na grudi i guilo.

K ad sam opet otvorio oi, bilo je duboko u no. S vea bee sasvim izgorela, i ona hartija, kojom je na dnu um otana bila, bee se upalila i uz nejasnu svetlost dizae se gust dim koji dohvatae ak do gredice, jer je bilo tako tiho da nita nije sm etalo njegovu putu k nebu.

Taj dim me je i probudio. Ja, onako sanjiv, dohvatim au vode i saspem je na svenik. O nda ustanem te otvorim i drugi prozor da dim izie. S tajao sam podue na prozoru koji je gledao u vrt.

B io sam bunovan. U vrtu je bilo tiho. U daljini pitao je elezniki voz.

Mene odjedanput obuze neka tuga, nerazumljiva, nejasna. inilo m i se da se niim ne m ogu uteiti, iako nisam znao ta je to to m e tako pritiskuje. N ajedanput m i izleti njena slika pred oi. Ja se stresoh i osetih kako m i vazduh hladi grudi.

B ojao sam se ne znam zato, da i dalje m islim na nju. H teo sam da upalim sveu, da se skinem i da legnem u postelju.

P otraim igice na stolu. O n je sav bio m okar od vode koju sam sasuo na svenjak. igice su se bile ukvasile, i nijedna ne hte upaliti. Onda se setim da imam u novom kaputu kutiju sa igicam a. N aem je i paljkajui jednu po jednu potraim itavu sveu.

U sijan svenjak bio je prsnuo kad sam na njega vodu sasuo. Ja uglavim sveu u peskaonicu od divita i m etnem

je na mokar sto.

M oja m i soba doe tako tuna da ti ne um em kazati. N auio sam da m i uvek gori lam pa, a svea m i je, opet, tako kiljila, da m i se inilo da nita ne raspoznajem u sobi.

Sto je bio sav mokar, i s njegovih krajeva kapala je voda s mrvicama od duvana i pepelom od cigara, koji sam ja otresao na svenjak. Ja ispodizah knjige kojih se hartija na koricam a bee podklobuila od vode. U jedanput ugledam pismo na stolu.

Poznao sam da je od moje sestre. Otvorim ga.

T i zna kako sestre piu. C elo pism o bio sam ja. P isala m i je kako me neprestano pominju, kako deca neprestano pitaju kad u ja doi, kako su m e se svi zaeleli i kako im se ini da ve nee doiveti taj sreni as kad u ja svriti i vratiti se njim a da ih vie ne ostavljam .

N eto m e jo tee stee u grlu. Ja zatvorih prozore i stadoh hodati po sobi. O nda sam opet itao pism o i opet hodao po sobi.

U ini m i se da se sprem am za nekakav boj i da za njega treba hrabrosti. P onem da se prikupljam. Skrstim ruke, gledam u divit sa sveom i, kao da ikam nekoga, zapitam se: pa dobro, ta je?

U ini m i se da se prsi sasvim ispraznie, i da sluam glas svoje savesti koji m e je pitao: ta ini ti od sebe?

Sirota Ana! Ja se uhvatih rukom za grudi i htedoh da oupam pare svoga m esa.

Pismo sestrino bacilo me je tamo odakle se Ana ne vidi.

Ja poeh da oajavam - ta da radim !

O na se odrie im ena, narodnosti, jezika! I to sve sam o m ene radi. O na tvrdo veruje da u se oeniti njom e. A ja?

Bivae m i sve nejasnije, ja se opratah s njom e i opet je traih i grlih je i bejah gotov da je ne ostavim do sm rti. O nda m i ujedanput izie m oja m ati i sestrino pism o, i onaj sasvim drugi ivot.

Ja htedoh da viem : ta da radim ?

N e znajui ni sam ta da radim, izvadim maramu i ponem brisati vlaan sto. O nda sednem za njega i podboim se na ruku.

- Ideja! - rekoh ja sebi isto radostan - piem sestri i bratu, da ih sondiem , da vidim ta e oni otprilike rei.

N apiem pism o, i ne znam m u vie sadraja. Z nam samo da je poinjalo jednim snom , i u tom sam snu otprilike nacrtao kako sam ja zavoleo Nemicu koja nije lepa, koja je puka sirota i kojoj su ve dvadeset i etiri godine. P itao sam ih, kao u ali, ta bi oni radili kad bih se ja oenio njom e, ta bi rekla naa m ati na sve to, itd., itd. P ism o je bilo napisano pola u ali pola u istini, ili, bolje rei, tako da sam se ja u svako doba m ogao povui i kazati im da je to sve ala i da sam ih ja hteo poplaiti.

P osle ga savijem i zapeatim , pa legnem u krevet, ali nikako da zaspim . P returao sam se, m uio sam se. S vravao sam sa sobom . Jedanput sam kazao: P a dobro! S utra u joj rei da je ne m ogu uzeti. S tvar je svrena. Hajd' da se spava. - Onda na vrata kaveza u kome je bila ta m isao "vrsto" zatvorena uunjala se druga: Ala, kad bi m i oni, neto odgovorili!... E h na to ne treba ni m isliti.

S ve je bilo uzalud, zaspati nisam m ogao. O nda sam poeo da se jedim; anasana, mislio sam, ta to ja moram jedanput svriti.

B adava, ja nisam pa nisam m ogao zaspati s m ilju da u je ostaviti, a nisam imao nikakva oslonca da ispredam prijatnije snove. P osle duge m uke skoim s kreveta, dokopam pismo. - K o zna?... m islio sam se. O buem se i iziem u varo. S ve je bilo tiho. O dem do prvog potanskog koveia i bacim pism o u njega. - Ko zna?

B oe, zato je tako slatko zalagivati se?

K ad sam ve strpao pism o, vratim se kui. P ored m ene prooe dva pijana oveka. Jedan se bekeljae na m e i gurnu m e laktom . N isam m u poleteo u oi, nisam traio nikakva "zadovoljenja", kao to bi to drugda m oe biti radio (ta vi m e svi zovete prznicom ). utao sam i iao sam dalje. N isam ni m islio da m e je neko hotim ino gurnuo laktom. Ja sam se bavio nekakvom nejasnom m ilju: bacio sam pism o - ko zna?...

K ad sam opet legao u postelju, bilo m i je m nogo lake, ne znam ni sam zato.

N jene se slike nisam vie plaio. M islio sam na etnju s njom. Pade mi na pamet kako ona ostavlja svoje ime, jezik, veru, - ini sve to hou, na sve odgovara: kako ti rekne!

S an m e hvatae. S like se izm eae. Izie m i sestra i pism o. S ahat izbi etiri. Ja poeh da tonem u nekakvu dubinu, sve m i bivae nejasnije. - M oe biti... ko zna?...

N e gledajui na to to sam se tu no bio sm irio, bio sam od to doba vrlo nemiran. S jedne strane bilo mi je nepravo to sam opravio ono pism o, - ta na to? - mislio sam se znam najbolje kakav u odgovor dobiti; s druge, opet, inilo m i se sve: dobro e biti.

T ako sam i prem a njoj poslednjih dana bivao. as sam je se klonio i beao od nje, as, opet, traio je, eretao s

njom hodao kojekuda, ljubio je ko Ciganka dete.

N u na to da ti priam to? T i i sam m oe zam isliti ta rade dvoje "zaljubljenih". as se zavadim o, posle se opet pomirimo, pa opet cmakaj se, itd.

N u tebi je ve postalo otuno.

Bolje da idem dalje.

B ilo je to jednog veera, na jedno dve nedelje posle m ojega pism a. N ikoga nije bilo kod kue osim nas dvoga.

Ja sam sedeo celo poslepodne i itao. P red vee ustanem , otvorim prozor i gledah u vrt. Dole je vratar prerivao budakom crnu zemlju koja je rasprostirala oko sebe onaj vlani proleni m iris. O n ureivae staze po vrtu. V rem e je bilo blago.

Ja m iljah, ne treba ni da ti kaem , o sebi i njoj. udio sam se to nem a pism a i zebao sam nekako. A nisam sebi sm eo dati rauna o sadanjem svom odnoaju prem a njoj.

Osetih da se neko prisloni uza me. Trgoh se i ugledah nju.

- A gle! - rekoh ja veseo.

- Nema nikoga u kui, pa m e strah.

- A ti sedi kod mene.

Ja je uzeh za ruku. Dovedoh je do kanabeta. Sedoh sam i ponudih je da sedne do m ene, ostavivi joj toliko m esta da je morala sesti pola na kanabe, a pola meni na krilo.

O na se m alo ustezae, posle sede.

Ja sam je milovao i mazio.

O na plaljivo seae m eni na krilu. N ekoliko puta pokuavae da ustane, no ja joj ne dadoh. O na okrete

glavu od mene:

- M io, ta radim o m i?

- N ita ravo, dete m oje.

- M io, - ree ona stidljivo - to bi tvoja m ati...

M ene presee.

- uti! - rekoh joj.

M ora biti da sam izgledao isuvie ozbiljan. O na se polako die i pod nekakvim izgovorom izie. Ja se dignem i odem da etam .

Sad mi je sve jasno - rekoh sebi. - V ie je ni m inuta ne sm em lagati. A i pism o e valjda doi.

XI Pismo

Pobratime!

Dobio sam pism o i od tebe i od kue. O ba su podjednaka, sam o je od kue zam otano i zavijeno, a od tebe jasno i razgovetno. I ti, dakle! Pa dobro, - neu se ubiti. Ili sam ja