of 1 /1
Po č etna Nedelja Naslovna strana 20. septembar 2021. Galerija Pretplati se i postani deo Kluba č italaca Danasa Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije. Pretplatite se Postoji mnogo razloga i načina da podržimo Danas. Jedan je da postanemo članovi Kluba čitalaca Danasa. - Bilja Krsti ć , muzi č arka City letnja preporuka #69: Letnji kokteli Da li misli š na Š paniju kada ka ž e š vino? Jovana Đ uri ć Nova inspiracija u Meksiku Ovako su umetnici zami š ljali 21. vek pre vi š e od sto godina POGLEDAJ VI ŠE Danas.rs O nama Ogla š avanje Edicije Klub č italaca Politika privatnosti Pretplata Cenovnik Č itulja ! " # $ % ! Copyright ©1995 - 2017, dnevni list Danas, Alekse Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina ( NEDELJA Intervju Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina ) 4 komentara ! " * & foto Arhiva č asopisa Nova misao BRANKO STOJANOVI Ć Kako Laslo Vegel pi š e u svom novom, ovoga puta autobiografskom, romanu Nesahranjena pro š lost, njegov junak Laslo Vegel je potomak evropskih vandroka š a… Gde dospevaju dru š tva č ije se vlasti ne zala ž u za demokratiju ve ć za etnokratiju… kako je kao dvadesetogodi š njak prvi put boravio u Ma đ arskoj, koju je, u su š tini, prvo upoznao u knji ž evnosti pa tek onda u ž ivotu, a tada shvatio da je sreo „jedan nepoznat svet“ jer, jezik im je zajedni č ki ali su im svetovi sasvim razli č iti. U novom romanu, identitet Lasla Vegela se potrese kad vidi da i njegovi prijatelji i njegovi protivnici redom pori č u svoju pro š lost. „Ono š to je nekad bilo dvoli č no, sad je postalo dvosmisleno, i š to je jo š zloslutnije, i sama dvoli č nost je postala dvosmislena“, veli pisac. I ne samo da je Vegel napisao roman u kojem, kao i u svakoj vrhunskoj knji ž evnosti mo ž emo da saznamo š ta se istinski odvijalo u du š ama ljudskim u odre đ enim dru š tvenim i istorijskim okolnostima, ve ć je, na poslednjih 50 stranica dao nepogre š ivu analizu svega onoga š to nam se poslednjih tri decenije de š ava i kako se sve to prelama u nama samima, sa nimalo ute š nim krajem romana da „na ž alost, ovoj pripovesti nema kraja“. Divno je Vegel opisao i kako se i kada, kao gimnazijalac, zainteresovao za knji ž evnost: „Najpre sam u knji ž evnosti otkrio da postoji i jedan drugi svet, pomalo, dodu š e, stran i nerazumljiv, ali ujedno i stra š no privla č an. Knji ž evnost je za mene predstavljala pustolovno lutanje u vlastitom lavirintu, rizi č an izlet u utopiju, otkrivao sam nove romane koji su obavezivali na li č nu odgovornost i podsticali na li č ne odluke“. Upravo je takav i njegov autobiografski roman nedavno objavljen u izdava č koj ku ć i Akademska knjiga iz Novog Sada, š to i jeste neposredni povod za razgovor sa piscem. Č itaocima ostaje da otkriju ovaj novi roman koji „obavezuje na li č nu odgovornost i podsti č e na li č ne odluke“ ali, svakako i vodi „kroz vlastite lavirinte“. Va š novi roman predstavlja va ž no svedo č anstvo o tome da nam je Evropa svima bila pradomovina i da smo u Vojvodinu svi mi, ili na š i preci tokom proteklih vekova, dolazili kao u „obe ć anu zemlju“? – Osamnaesti vek je bio vek evropskih migracija, naro č ito š to se ti č e ovih krajeva, mislim na Vojvodinu i Baranju. O toj obe ć anoj zemlji mo ž ete č itati i u Š najderovom romanu Doba mjedi, kao i u mom novom romanu, kako ste to i uo č ili. Ta dva romana su dosta komplementarna. Uz napomenu da je „Akademska knjiga“ upravo objavila i roman „Doba mjedi“ Slobodana Š najdera, a kod istog izdava č a je objavljen i va š prethodni roman „Neoplanta ili obe ć ana zemlja“ koji je saga o obe ć anoj zemlji? Č esto sam pomislio da bi u Novom Sadu trebalo podi ć i spomenik na š im zajedni č kim precima, migrantima, kojima je Evropa bila istinska pradomovina. Mi Novosa đ ani smo, u stvari, po tradiciji evropski patrioti. Moji preci su – kako sam uspeo da saznam – bili Nemci. Po š li su na evropsko putovanje iz Rajnske oblasti, stigli su do Meljkuta, koji i dan danas postoji kao mala varo š ica u dana š njoj Ju ž noj Ma đ arskoj. Neki moji preci dugo su pisali prezime Wegel sa duplo W. Moj deda se oko 1900. doselio u Srbobran, jer su kru ž ile pri č e da je tu plodna zemlja jeftinija. Ovda š nji prostori su posle Turaka bili prazni, pa su se š irile glasine da je ovo podru č je obe ć ana zemlja. Menjali su krajeve i identitete. Kako i kad su postali Ma đ ari? Mo ž da je to ostala tajna i za njih. Kao dete sam č uo da je moj otac sanjario o tome da se preselimo u Australiju ili u Kanadu. Ne zbog nekih odre đ enih politi č kih razloga, nego ga je vuklo nepoznato. Se ć am se, kad je uvideo da je ta opcija nemogu ć a, postao je potpunu rezigniran. Verovatno sam od mojih predaka nasledio ž e đ prema nepoznatom, ljubopitljivost i neku vrstu duhovnog nemira. „Autobiografija je opravdana samo ako pisac svoje li č no bivstvovanje do ž ivljava kao mikrokosmos koji je organska dopuna univerzalnog bivstva. Dakle, ne izve š tava o tome š ta se desilo njemu i oko njega, ve ć zapisuje kako se svet dogodio u njemu“. Ceo roman govori o tome ali, mo ž e li se, evo u intervjuu, odgovoriti na pitanje: Kako se ovaj svet, a ro đ eni ste 1941, dakle, kako se, tokom ovih 80 godina, doga đ ao u vama? – Pripadam prvoj generaciji koja je odrastala u socijalisti č koj epruveti. Kao gimnazijalac sam, jo š krajem 1950-ih, mislio da ž ivim u vremenu takozvane socijalisti č ke idile. Ko bi pomislio tada da je to bila hipnoza, koja, me đ utim, nije bila bez osnova. Ne ž elim da klevetam pro š lost, jer je po mom shvatanju to danas odvratan manir. Tim pre š to smatram da nije re č samo o gore nametnutoj hipnozi, nego se radi i o kolektivnoj optimisti č noj autohipnozi. Se ć am se detinjstva i rane mladosti, vremena kolektivne amnezije. Ljudi su se odrekli sopstvene pro š losti, i to ne bez razloga: nisu ni imali velikih pobuda da sa zadovoljstvom misle na nju. Ne verujem da su imali š ta da ž ale u propasti Kraljevine Jugoslavije. Socijalizam za njih nije bilo đ avo kako se to danas tuma č i. On im je obezbedio pristojan ljudski ž ivot, besplatni zdravstveni sistem, besplatno š kolovanje, i neku perspektivu, za koju su se ž rtvovali. Ovo se desilo i mojim roditeljima, kao i celoj mojoj okolini u srbobranskom Zelenom sokaku gde sam odrastao. Tada su mladi znali da ć e pre ili kasnije ste ć i stan, imati zaposlenje itd. i ne treba kanibalski da o č ekuju smrt roditelja. Tako da sam odrastao bez svesti o istoriji, jer prethodna generacija nije imala š ta da prosledi od pro š losti. Stanovnici Jugoslavije su sklopili istorijski kompromis sa titoizmom, tu sudbinu je delila i moja porodica. Posle ogromne ž alosti povodom Titove smrti kompromis je opozvan. Po č eli su da oplakuju meku diktaturu. Posle desetogodi š nje agonije desilo se ono š to smo zaslu ž ili: sa masovnom euforijom zakora č ili smo u brutalne ratne sukobe. U poslednje vreme č esto slu š amo da su politi č ke elite krive za sve š to nam se desilo? – Ne verujem u to. Mase su eufori č no ve ž bale mr ž nju: prvo su po č ele da mrze sopstvenu pro š lost, a posle druge nacije. Zakora č ili smo u rat i u tranziciju bez da smo dostojanstveno sahranili socijalisti č ku pro š lost. Intelektualci su obe ć ali narodu slobodu, a politi č ari š vedski ž ivotni standard. Moj otac je umro u po č etku populisti č ke etnorevolucije. Bio je jo š svedok uni š tavanja kompromisa koju je i on prihvatio. Mene ne interesuju heroji-pobednici i paraziti nesre ć e, nego ljudi koji su nemo, bespomo ć no morali pre ž iveti taj istorijski preokret. Sa njihovim sudbinama se istorija poigrala kao ma č ka sa mi š em, pa su zbog toga osu đ eni na puka pre ž ivljavanja. Jer kompromisa vi š e nije bilo. Sli č na, naravno ne ista, istorijska situacija č esto se ponavlja. Samo da skrenem pa ž nju na nekoliko datuma: 1919, 1941, 1945, 1990. Datumi kad su gra đ ani bile ž rtve masovne amnezije, nove, opasnije autohipnoze, tj. ponovo su bili osu đ eni da se odri č u sopstvene pro š losti. Mi se nismo dostojanstveno oprostili od nijedne pro š losti, a ovo poslednje traje do dana dana š njeg. Pi š ete da se Monarhija raspala tek š to se deda Vegel skrasio u Srbobranu, a ta varo š „ubauljala“ u srpsku dr ž avu, a konkretno, do tada su svi Srbi u č ili ma đ arski, da bi posle 1918, deda u č io srpski. „Prokljuvio je su š tinu manjinske taktike, i u manjinskom polo ž aju kona č no postao Ma đ ar“… Da li ste, ovom knjigom, i š li protiv „ishlapljivosti istorije“, protiv potonu ć a porodi č ne povesti? – Knji ž evnik sam ne istori č ar, mene pre svega interesuje č ovekova sudbina. Te sudbine mnogo su slo ž enije i kontradiktornije nego š to to istorija mo ž e da opi š e. Po mom mi š ljenju č ovek je sastavljen od vi š e me đ usobnih sukobljenih identiteta. On na primer poseduje nacionalni, politi č ki, verski, profesionalni, itd. identitet. Danas vlada š ematsko shvatanje, prema kojem nacionalni stoji na vrhu piramide a sve ostalo ispred njega. Ne, ne mislim tako. Po mom shvatanju svi identiteti su ravnopravni ali – i toga treba da budemo svesni – i č esto se sukobljavaju u du š i č oveka. Ko sam ja? – za to nemam definitivni odgovor. Naj č e šć e smo teren dramati č nog, ponekad tragi č nog sukoba. Nacionalni identitet ima mnogo nijansi. Mislim – na primer – da bez evropskog, nacionalni identitet je krnji, a takav je i bez svesti o pripadanju ljudskom rodu. Identiteti se sukobljavaju u jednom č oveku, koji je uzbudljiv u ž ivotu i jo š uzbudljivi u literaturi, jer u ž ivotu to je tabu tema, a u literaturi se mo ž e otvorenije govoriti o njoj. Ako nacionalni ostaje izolovani apsolut, onda dolazi do nemilosrdne agresivnosti. Ra đ a se č ovek jedne dimenzije, koji, uvek je agresivan i isklju č iv. Slo ž enost ujedno je pacifikacija identiteta. Manjinski č ovek sem toga ime jo š jednu, rekao bih tajanstvenu du š evnu č etvrtu dimenziju, a to je: nije isto njegova domovina njegovog maternjeg jezika i jezika dr ž ave u kojoj ž ivi. Kako je rekao Gatari i Delez u studiji o manjinskoj knji ž evnosti, on u sopstvenom jeziku ž ivi kao stranac. Tom zagonetnom asinhronu stvara se ta č etvrta dimenzija, i tu je njegova autenti č na domovina. Manjinski č ovek je osetljiv seizmograf, koji ose ć a zemljotres o kojima posle pisci nacionalne ve ć ine pi š u zna č ajne romane. Meni je dosadno slu š ati da manjinci imaju rezervnu domovinu, pre bih rekao da nemaju nijednu, ali poseduju tu č etvrtu dimenziju. Ne govorim o politici, pojam manjinskog č oveka je mnogo dublji nego politika. U redu je da se obezbe đ uju manjinska prava, ali postoji i vi š ak zna č enja. Naravno to te š ko breme ne prihvata svaki manjinac, neki se zadovoljavaju sa viktimolo š kim narativom, ili se trude da se udome u, od vlasti velikodu š no ponu đ enom malom komfornom manjinskom getu ili u samogetoizaciji. Rekao sam breme, jer sam svestan da č etvrta dimenzija ima svoje demone. Na po č etku autobiografije napisali ste „esej“ o tome kako se pisalo u doba socijalizma, kakve su „dobronamerne“ preporuke bile, a kako u doba prelaska u „kapitalizam s neljudskim licem“. A vi ste sve vreme „gun đ ali, negodovali, zanovetali, ukratko podupiru ć i Kamijevu stenu, vodili s njim beznade ž nu raspravu“… Da li je sizifovski posao pisati o sebi, dakle poku š ati sagledati sve nijanse identiteta u kojima se, u nama, ogleda okolni svet? – Pisac pi š e o sebi i onda kad pi š e o izmi š ljenim svetovima, mada mislim da je sve te ž e pisati o izmi š ljenim svetovima, koji nu ž no ne bi delovali kao plagijat stvarnosti. Stvarnost je postala fantazmagori č na i neverovatna. Ako je tako onda ni š ta ne preostaje nego da napi š em moje do ž ivljaje na putu prema fantazmagoriji. Po č etak je bio u stvari veoma idili č an. Svet se postepeno otvarao pred mojim o č ima, kada sam iskora č io iz socijalisti č kog raja. Bio sam sre ć an š to sam preko knjige i filmova upoznao jedan drugi svet ali i nesre ć an, š to moj stvarni svet nije takav, kakvim ga je zvani č na socijalisti č ka bajka opisivala. Taj je jaz za mene bio sumoran, jer sam uo č io da se ta idila zasniva na prigu š enim la ž ima. Nisu to bile la ž i iz straha, nego svesna samoobmana. Nije bilo lako pobe ć i iz socijalisti č ke idile. Socijalizam je stvorio veliki masovni konformizam, izrodio veliku malogra đ an š tinu, dvostruki ž ivot. Op š ti dru š tveni otpor nije postojao, nije bilo gde pobe ć i. Bar sam ja tako do ž iveo svoje prve buntovni č ke snove po č etkom 1960-ih. Suo č io sam se sa tragi č nim deformacijama jedne za mene privla č ne ideje, š to je zna č io dobrovoljno izgnanstvo u marginalnosti, a marginalnost je za jednog manjinskog pisca u stvari gubljenje duhovne domovine. On ostaje marginalan i u Srbiji i u Ma đ arskoj. Ne ka ž em da je to neko veliko opozicionarstvo. Nikako ne bih prihvatio ulogu onih knji ž evnika koji su dobijali najve ć a priznanja od socijalisti č ke Jugoslavije, a posle 1990. se prikazivali kao ž rtve komunizma, jer su ve ć u kolevci bili antikomunisti. Mene interesuju oni ljudi koji su iskreno verovali da je la ž istina. Ja sam samo tra ž io istinu, š to ne zna č i da sam bio antisocijalista. Va š prvi roman „Memoari jednog makroa“, koji je na srpskohrvatski jezik preveo Aleksandar Ti š ma, jeste upravo pri č a o tome? – Da, to je roman o spontanom bekstvu iz sveta la ž i i dvoli č nosti. Junake tog romana niko nije prisiljavao na taj gest, sami su izabrali bekstvo i marginalnost, verovatno iz ose ć anja nemo ć i. Jo š i dan-danas č esto č ujem pri č e ljudi koji se opravdavaju time da ih je diktatura prisiljavala, da su morali aplaudirati Titu, itd. Ne verujem u te izmi š ljotine. Konformizam je bila iskonska ž elja naroda. O tom kolektivnom konformizmu sam pisao dosta eseja u 1960-im godinama. Setim se 1968, poslednjeg evropskog levi č arskog pokreta, koji, ne samo partijska elita, nego i celo na š e dru š tvo nije htelo prihvatiti. Za š to? U romanu Paraneza ja sam opisao to pitanje. Grupa mladih na č ula je da negde demonstriraju. Uzalud su tragali, nije bilo bunta. Nekoliko godina kasnije krenule su demonstracije, ali njih je organizovao Centralni komitet Saveza komunista Srbije. Zaista groteskna slika. Jonesko bi mogao da napi š e dramu kako smo zakora č ili u takozvanu slobodu. U drami Judita opisao sam situaciju kad gra đ ani o č ekuju Holoferna, veselo i ž arko i šč ekuju da ih osvoji Holofern. E, to je problem. Autokratska vladavina ne pada sa neba, ona mora da postoji kao ž elja mase. Tito jeste bio autokrat ali je bio i izraz podsvesne ž elje. Posle je zavladala misao da nam ne treba komunisti č ki autokrat, nego nacionalni. Tu smo, gde smo. Ja sam se nadao socijalizmu sa ljudskim licem, posle kapitalizmu sa ljudskim licem, a u krvavom ratu smo se u š unjali u kapitalizam sa neljudskim licem, u kojem narod na slobodnim i demokratskim izborima glasa za autokrate. Na poslednjim stranicama novog romana Nesahranjena pro š lost opisujem gde se sad nalazimo. Ima ne š to distopijsko u tome. Da, na ž alost, od utopije sam uspeo sti ć i do distopije. Prvo ste bili „vandroka š “ koji tegli sa sobom korene svog bezdomni š tva, a onda se ispostavilo da ni š ta nije u redu ni „na mekoj sofi demokratije“… „Svet su preko no ć i preplavili turbogra đ ani nakon š to su se tokom jedne tihe evropske no ć i borbeni komunisti pretvorili u rodoljubive nacionaliste, samosvesno se pozivaju ć i na svoju odanost i po ž rtvovanost naciji“. I na drugom mestu, pred kraj romana ka ž ete da nije? – Vi š e puta sam izjavio da sam bezdomni lokalpatriot. Jednom ste ba š vi citirali moju re č enicu, da ko ima savest te š ko mo ž e prona ć i svoju domovinu, jer – dodao bih – domovina bez demokratije nije domovina. To nije pravno i administrativno pitanje. To je duboka saglasnost sa svojom sudbinom. Za mene se sve hic et nunc doga đ a, mnogo vi š e od dnevnopoliti č kog pitanja. Mo ž emo grditi politi č are, ali pre toga treba da priznamo da je njih ba š na š e dru š tvo stvorio. Mi smo ih stvorili! Oni su na š e podsvesno JA. Ti svakodnevni skandali, incidenti, brutalni javni govor č ije je gnezdo u parlamentu, preleta č i, mafija š i, ratni profiteri, ha š ki osu đ enici koji su postali heroji, mali provincijski kne ž evi, ratoborni akademci, pisci-celebi, u dr ž avnim institucijama dobro uhlebljeni opozicionari, zabavlja č i vladaju ć e partije, korupciona š i, oligarhe koje se ne sme priupitati odakle su im prvi milioni, sve je to groznica koja pokazuje na zlokobnu bolest dru š tva. Postoji li neka promena u poslednjim godinama? Pa, jeste. Mnogi su skinuli terensku vojni č ku uniformu i obukli su se po najnovijoj pariskoj modi. Garderoba se mo ž e menjati, ali re č nik ne. Re č nik izdaje dah pro š losti. Govorio sam vam o la ž ima socijalizma. Bilo ih je mnogo, premnogo. Ali se znalo, š ta je istina i š ta je la ž . Danas i istina deluje kao la ž . Moj roman u stvari pri č a o putu, kako je i od istine postala la ž . U okviru Novosadskog knji ž evnog festivala Razgovori o ljubavi (prema č itanju), u petak, 24. septembra u 19 sati, na brodu Cepelin u Novom Sadu, bi ć e predstavljeni romani Doba mjedi Slobodana Š najdera i autobiografski roman Lasla Vegela Neshranjena pro š lost, oba objavljena ove godine u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. O Š najderovom delu govori ć e Vladislava Gordi ć Petkovi ć i Radoslav Petkovi ć , a o Vegelovom delu Ž elimir Ž ilnik i Slobodan Š najder. Program ć e voditi Đ or đ e Randelj, doma ć in Novosadskog knji ž evnog festivala Razgovori o ljubavi (prema č itanju). Ulaz je slobodan. intervju laslo vegel pisac Beograd ! " * & Komentari Ime Poruka POŠALJI KOMENTAR Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepo ž eljne. Saznajte kako se va š i komentari obra đ uju . Nikola Kalabi ć geometar iz Valjeva 18. septembra 2021. u 08.33 Vegelu brate moj! Marija 18. septembra 2021. u 08.53 Po š teno i ta č no, svi đ alo se to nekom ili ne. Branka 18. septembra 2021. u 08.56 Po š tovani gos š odine Vegel, imala sam č ast da vas slu š am na knji ž evnoj ve č eri u Be č eju pre par god. Ovaj ntervju sa vama mi je uzburkao emocije, divno je č uti glas istinskog intelektualca kao š to ste Vi. Ž ao mi je š to ne ć u mo ć i do ć i na knj.ve č e u Novi Sad. Kakav ć e to skup biti! ) OSTALI KOMENTARI (4) ( NAJ Č ITANIJE ( NAJNOVIJE Ekonomija danas 12 : 59 Laki ć evi ć : Trostruka opasnost ekonomske saradnje Srbije sa Kinom Dru š tvo danas 12 : 57 Veritas: Osuđenom za ratni zloč in na Koranskom mostu sutra otkrivaju mural u Karlovcu Dru š tvo danas 12 : 54 Nauč ni centar Molekul namenjen osnovcima i srednjoš kolcima otvoren u Beogradu ( KOLUMNE Božidar Andreji ć Izme đu dve reklame Ivan Džidi ć Razgovoruš a Aleksej Ki šjuhas Zeleni nacionalizam? Deo NVO najavljuje izlazak na izbore i kontro… izbornog Preminuo glumac Džon Čalis, čuveni Bojsi iz „Mućki“ Lava i dalje izlazi iz vulkana na ostrvu La Palma,… evakuisano Jednostavni trikovi kako da očistite sedi šta u automobilu Gordana Dragani ć Nonin 18.09.2021. 07 : 57 ) 4 ! " * & Društvo 19.09.2021. 10:11 Srbija prva u Evropi i druga u svetu po broju novozara ž enih od korona virusa Život 19.09.2021. 07:15 Kola č sa š ljivama (recept) Politika 19.09.2021. 17:20 Š ta su naprednjaci pri č ali o Vu č i ć u u njegovom odsustvu? ( MOŽDA VAS ZANIMA Predsednik Srpske liste povodom de š avanja na Kosovu: Vuč i ć u, reaguj Otvoren najmoderniji kardiološ ki centar u regionu „Puls“ Pritvor do 30 dana zbog pretnji Abazovi ć u Bojsi ć e dobiti ulicu u Beogradu ( NEDELJA Nedelja 19.09.2021. 22 : 00 Roman o ž ivotu iz ugla mrtvih Pisati o mrtvima uvek je nezahvalno jer postoji bojazan da skliznete u patetiku ili napi šete depresivnu knjigu. Nedelja 19.09.2021. 19 : 55 Raspolo ž enje uti č e na koli č inu hrane koja se konzumira Iako je hrana osnovna fiziološka potreba čoveka jer obezbeđuje... Nedelja 19.09.2021. 19 : 36 Magija prijateljstva Pufnica je mali crni mačak (dobro, ne baš skroz... Nedelja 19.09.2021. 18: 58 Jesenja stripomanija Izdavačka kuća Čarobna knjiga organizuje Jesenju stripomaniju od 24 .... POGLEDAJ VI ŠE + Najnovije Ekonomija Svet Sport Ljudi Beograd BBC Politika Dijalog Društvo Kultura Magazin Koristimo kolačiće (cookies) da bismo unapredili korisničko iskustvo i mogli da prikažemo personalizovane reklame. Korišćenjem sajta slažete se sa Politika privatnosti. Prihvatam

Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina

  • Author
    others

  • View
    3

  • Download
    0

Embed Size (px)

Text of Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina

Galerija
Pretplati se i postani deo Kluba italaca Danasa Klub italaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu vee pre nego što se štampano izdanje nae na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. lanska kartica obezbeuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše dogaaje i akcije.
Pretplatite se
Postoji mnogo razloga i naina da podrimo Danas. Jedan je da postanemo lanovi
Kluba italaca Danasa. - Bilja Krsti, muziarka
City letnja preporuka #69: Letnji kokteli
Da li misliš na Španiju kada kaeš vino?
Jovana uri – Nova inspiracija u Meksiku
Ovako su umetnici zamišljali 21. vek pre više od sto godina
POGLEDAJ VIŠE
Pretplata Cenovnik itulja
Copyright ©1995 - 2017, dnevni list Danas, Alekse Nenadovia 19-23, Beograd
" KLUB ITALACA # DODATAK NEDELJA $ PODCAST % PRODAVNICA & NEWSLETTER
' ' Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina
( NEDELJA
Intervju
) 4 komentara ! " * & '
foto Arhiva asopisa Nova misao BRANKO STOJANOVI
Kako Laslo Vegel piše u svom novom, ovoga puta autobiografskom, romanu Nesahranjena prošlost, njegov junak Laslo Vegel je potomak evropskih vandrokaša…
Gde dospevaju društva ije se vlasti ne zalau za demokratiju ve za etnokratiju… kako je kao dvadesetogodišnjak prvi put boravio u Maarskoj, koju je, u suštini, prvo upoznao u knjievnosti pa tek onda u ivotu, a tada shvatio da je sreo „jedan nepoznat svet“ jer, jezik im je zajedniki ali su im svetovi sasvim razliiti.
U novom romanu, identitet Lasla Vegela se potrese kad vidi da i njegovi prijatelji i njegovi protivnici redom poriu svoju prošlost.
„Ono što je nekad bilo dvolino, sad je postalo dvosmisleno, i što je još zloslutnije, i sama dvolinost je postala dvosmislena“, veli pisac.
I ne samo da je Vegel napisao roman u kojem, kao i u svakoj vrhunskoj knjievnosti moemo da saznamo šta se istinski odvijalo u dušama ljudskim u odreenim društvenim i istorijskim okolnostima, ve je, na poslednjih 50 stranica dao nepogrešivu analizu svega onoga što nam se poslednjih tri decenije dešava i kako se sve to prelama u nama samima, sa nimalo utešnim krajem romana da „naalost, ovoj pripovesti nema kraja“.
Divno je Vegel opisao i kako se i kada, kao gimnazijalac, zainteresovao za knjievnost: „Najpre sam u knjievnosti otkrio da postoji i jedan drugi svet, pomalo, doduše, stran i nerazumljiv, ali ujedno i strašno privlaan.
Knjievnost je za mene predstavljala pustolovno lutanje u vlastitom lavirintu, rizian izlet u utopiju, otkrivao sam nove romane koji su obavezivali na linu odgovornost i podsticali na line odluke“.
Upravo je takav i njegov autobiografski roman nedavno objavljen u izdavakoj kui Akademska knjiga iz Novog Sada, što i jeste neposredni povod za razgovor sa piscem. itaocima ostaje da otkriju ovaj novi roman koji „obavezuje na linu odgovornost i podstie na line odluke“ ali, svakako i vodi „kroz vlastite lavirinte“.
Vaš novi roman predstavlja vano svedoanstvo o tome da nam je Evropa svima bila pradomovina i da smo u Vojvodinu svi mi, ili naši preci tokom proteklih vekova, dolazili kao u „obeanu zemlju“?
– Osamnaesti vek je bio vek evropskih migracija, naroito što se tie ovih krajeva, mislim na Vojvodinu i Baranju. O toj obeanoj zemlji moete itati i u Šnajderovom romanu Doba mjedi, kao i u mom novom romanu, kako ste to i uoili. Ta dva romana su dosta komplementarna.
Uz napomenu da je „Akademska knjiga“ upravo objavila i roman „Doba mjedi“ Slobodana Šnajdera, a kod istog izdavaa je objavljen i vaš prethodni roman „Neoplanta ili obeana zemlja“ koji je saga o obeanoj zemlji?
– esto sam pomislio da bi u Novom Sadu trebalo podii spomenik našim zajednikim precima, migrantima, kojima je Evropa bila istinska pradomovina. Mi Novosaani smo, u stvari, po tradiciji evropski patrioti. Moji preci su – kako sam uspeo da saznam – bili Nemci. Pošli su na evropsko putovanje iz Rajnske oblasti, stigli su do Meljkuta, koji i dan danas postoji kao mala varošica u današnjoj Junoj Maarskoj. Neki moji preci dugo su pisali prezime Wegel sa duplo W. Moj deda se oko 1900. doselio u Srbobran, jer su kruile prie da je tu plodna zemlja jeftinija. Ovdašnji prostori su posle Turaka bili prazni, pa su se širile glasine da je ovo podruje obeana zemlja. Menjali su krajeve i identitete. Kako i kad su postali Maari? Moda je to ostala tajna i za njih. Kao dete sam uo da je moj otac sanjario o tome da se preselimo u Australiju ili u Kanadu. Ne zbog nekih odreenih politikih razloga, nego ga je vuklo nepoznato. Seam se, kad je uvideo da je ta opcija nemogua, postao je potpunu rezigniran. Verovatno sam od mojih predaka nasledio e prema nepoznatom, ljubopitljivost i neku vrstu duhovnog nemira.
„Autobiografija je opravdana samo ako pisac svoje lino bivstvovanje doivljava kao mikrokosmos koji je organska dopuna univerzalnog bivstva. Dakle, ne izveštava o tome šta se desilo njemu i oko njega, ve zapisuje kako se svet dogodio u njemu“. Ceo roman govori o tome ali, moe li se, evo u intervjuu, odgovoriti na pitanje: Kako se ovaj svet, a roeni ste 1941, dakle, kako se, tokom ovih 80 godina, dogaao u vama?
– Pripadam prvoj generaciji koja je odrastala u socijalistikoj epruveti. Kao gimnazijalac sam, još krajem 1950-ih, mislio da ivim u vremenu takozvane socijalistike idile. Ko bi pomislio tada da je to bila hipnoza, koja, meutim, nije bila bez osnova. Ne elim da klevetam prošlost, jer je po mom shvatanju to danas odvratan manir. Tim pre što smatram da nije re samo o gore nametnutoj hipnozi, nego se radi i o kolektivnoj optimistinoj autohipnozi. Seam se detinjstva i rane mladosti, vremena kolektivne amnezije. Ljudi su se odrekli sopstvene prošlosti, i to ne bez razloga: nisu ni imali velikih pobuda da sa zadovoljstvom misle na nju. Ne verujem da su imali šta da ale u propasti Kraljevine Jugoslavije. Socijalizam za njih nije bilo avo kako se to danas tumai. On im je obezbedio pristojan ljudski ivot, besplatni zdravstveni sistem, besplatno školovanje, i neku perspektivu, za koju su se rtvovali. Ovo se desilo i mojim roditeljima, kao i celoj mojoj okolini u srbobranskom Zelenom sokaku gde sam odrastao. Tada su mladi znali da e pre ili kasnije stei stan, imati zaposlenje itd. i ne treba kanibalski da oekuju smrt roditelja. Tako da sam odrastao bez svesti o istoriji, jer prethodna generacija nije imala šta da prosledi od prošlosti. Stanovnici Jugoslavije su sklopili istorijski kompromis sa titoizmom, tu sudbinu je delila i moja porodica. Posle ogromne alosti povodom Titove smrti kompromis je opozvan. Poeli su da oplakuju meku diktaturu. Posle desetogodišnje agonije desilo se ono što smo zasluili: sa masovnom euforijom zakoraili smo u brutalne ratne sukobe.
U poslednje vreme esto slušamo da su politike elite krive za sve što nam se desilo?
– Ne verujem u to. Mase su euforino vebale mrnju: prvo su poele da mrze sopstvenu prošlost, a posle druge nacije. Zakoraili smo u rat i u tranziciju bez da smo dostojanstveno sahranili socijalistiku prošlost. Intelektualci su obeali narodu slobodu, a politiari švedski ivotni standard. Moj otac je umro u poetku populistike etnorevolucije. Bio je još svedok uništavanja kompromisa koju je i on prihvatio. Mene ne interesuju heroji-pobednici i paraziti nesree, nego ljudi koji su nemo, bespomono morali preiveti taj istorijski preokret. Sa njihovim sudbinama se istorija poigrala kao maka sa mišem, pa su zbog toga osueni na puka preivljavanja. Jer kompromisa više nije bilo. Slina, naravno ne ista, istorijska situacija esto se ponavlja. Samo da skrenem panju na nekoliko datuma: 1919, 1941, 1945, 1990. Datumi kad su graani bile rtve masovne amnezije, nove, opasnije autohipnoze, tj. ponovo su bili osueni da se odriu sopstvene prošlosti. Mi se nismo dostojanstveno oprostili od nijedne prošlosti, a ovo poslednje traje do dana današnjeg.
Pišete da se Monarhija raspala tek što se deda Vegel skrasio u Srbobranu, a ta varoš „ubauljala“ u srpsku dravu, a konkretno, do tada su svi Srbi uili maarski, da bi posle 1918, deda uio srpski. „Prokljuvio je suštinu manjinske taktike, i u manjinskom poloaju konano postao Maar“… Da li ste, ovom knjigom, išli protiv „ishlapljivosti istorije“, protiv potonua porodine povesti?
– Knjievnik sam ne istoriar, mene pre svega interesuje ovekova sudbina. Te sudbine mnogo su sloenije i kontradiktornije nego što to istorija moe da opiše. Po mom mišljenju ovek je sastavljen od više meusobnih sukobljenih identiteta. On na primer poseduje nacionalni, politiki, verski, profesionalni, itd. identitet. Danas vlada šematsko shvatanje, prema kojem nacionalni stoji na vrhu piramide a sve ostalo ispred njega. Ne, ne mislim tako. Po mom shvatanju svi identiteti su ravnopravni ali – i toga treba da budemo svesni – i esto se sukobljavaju u duši oveka. Ko sam ja? – za to nemam definitivni odgovor. Naješe smo teren dramatinog, ponekad traginog sukoba. Nacionalni identitet ima mnogo nijansi. Mislim – na primer – da bez evropskog, nacionalni identitet je krnji, a takav je i bez svesti o pripadanju ljudskom rodu. Identiteti se sukobljavaju u jednom oveku, koji je uzbudljiv u ivotu i još uzbudljivi u literaturi, jer u ivotu to je tabu tema, a u literaturi se moe otvorenije govoriti o njoj. Ako nacionalni ostaje izolovani apsolut, onda dolazi do nemilosrdne agresivnosti. Raa se ovek jedne dimenzije, koji, uvek je agresivan i iskljuiv. Sloenost ujedno je pacifikacija identiteta. Manjinski ovek sem toga ime još jednu, rekao bih tajanstvenu duševnu etvrtu dimenziju, a to je: nije isto njegova domovina njegovog maternjeg jezika i jezika drave u kojoj ivi. Kako je rekao Gatari i Delez u studiji o manjinskoj knjievnosti, on u sopstvenom jeziku ivi kao stranac. Tom zagonetnom asinhronu stvara se ta etvrta dimenzija, i tu je njegova autentina domovina. Manjinski ovek je osetljiv seizmograf, koji osea zemljotres o kojima posle pisci nacionalne veine pišu znaajne romane. Meni je dosadno slušati da manjinci imaju rezervnu domovinu, pre bih rekao da nemaju nijednu, ali poseduju tu etvrtu dimenziju. Ne govorim o politici, pojam manjinskog oveka je mnogo dublji nego politika. U redu je da se obezbeuju manjinska prava, ali postoji i višak znaenja. Naravno to teško breme ne prihvata svaki manjinac, neki se zadovoljavaju sa viktimološkim narativom, ili se trude da se udome u, od vlasti velikodušno ponuenom malom komfornom manjinskom getu ili u samogetoizaciji. Rekao sam breme, jer sam svestan da etvrta dimenzija ima svoje demone.
Na poetku autobiografije napisali ste „esej“ o tome kako se pisalo u doba socijalizma, kakve su „dobronamerne“ preporuke bile, a kako u doba prelaska u „kapitalizam s neljudskim licem“. A vi ste sve vreme „gunali, negodovali, zanovetali, ukratko podupirui Kamijevu stenu, vodili s njim beznadenu raspravu“… Da li je sizifovski posao pisati o sebi, dakle pokušati sagledati sve nijanse identiteta u kojima se, u nama, ogleda okolni svet?
– Pisac piše o sebi i onda kad piše o izmišljenim svetovima, mada mislim da je sve tee pisati o izmišljenim svetovima, koji nuno ne bi delovali kao plagijat stvarnosti. Stvarnost je postala fantazmagorina i neverovatna. Ako je tako onda ništa ne preostaje nego da napišem moje doivljaje na putu prema fantazmagoriji. Poetak je bio u stvari veoma idilian. Svet se postepeno otvarao pred mojim oima, kada sam iskoraio iz socijalistikog raja. Bio sam srean što sam preko knjige i filmova upoznao jedan drugi svet ali i nesrean, što moj stvarni svet nije takav, kakvim ga je zvanina socijalistika bajka opisivala. Taj je jaz za mene bio sumoran, jer sam uoio da se ta idila zasniva na prigušenim laima. Nisu to bile lai iz straha, nego svesna samoobmana. Nije bilo lako pobei iz socijalistike idile. Socijalizam je stvorio veliki masovni konformizam, izrodio veliku malograanštinu, dvostruki ivot. Opšti društveni otpor nije postojao, nije bilo gde pobei. Bar sam ja tako doiveo svoje prve buntovnike snove poetkom 1960-ih. Suoio sam se sa traginim deformacijama jedne za mene privlane ideje, što je znaio dobrovoljno izgnanstvo u marginalnosti, a marginalnost je za jednog manjinskog pisca u stvari gubljenje duhovne domovine. On ostaje marginalan i u Srbiji i u Maarskoj. Ne kaem da je to neko veliko opozicionarstvo. Nikako ne bih prihvatio ulogu onih knjievnika koji su dobijali najvea priznanja od socijalistike Jugoslavije, a posle 1990. se prikazivali kao rtve komunizma, jer su ve u kolevci bili antikomunisti. Mene interesuju oni ljudi koji su iskreno verovali da je la istina. Ja sam samo traio istinu, što ne znai da sam bio antisocijalista.
Vaš prvi roman „Memoari jednog makroa“, koji je na srpskohrvatski jezik preveo Aleksandar Tišma, jeste upravo pria o tome?
– Da, to je roman o spontanom bekstvu iz sveta lai i dvolinosti. Junake tog romana niko nije prisiljavao na taj gest, sami su izabrali bekstvo i marginalnost, verovatno iz oseanja nemoi. Još i dan-danas esto ujem prie ljudi koji se opravdavaju time da ih je diktatura prisiljavala, da su morali aplaudirati Titu, itd. Ne verujem u te izmišljotine. Konformizam je bila iskonska elja naroda. O tom kolektivnom konformizmu sam pisao dosta eseja u 1960-im godinama. Setim se 1968, poslednjeg evropskog leviarskog pokreta, koji, ne samo partijska elita, nego i celo naše društvo nije htelo prihvatiti. Zašto? U romanu Paraneza ja sam opisao to pitanje. Grupa mladih naula je da negde demonstriraju. Uzalud su tragali, nije bilo bunta. Nekoliko godina kasnije krenule su demonstracije, ali njih je organizovao Centralni komitet Saveza komunista Srbije. Zaista groteskna slika. Jonesko bi mogao da napiše dramu kako smo zakoraili u takozvanu slobodu. U drami Judita opisao sam situaciju kad graani oekuju Holoferna, veselo i arko išekuju da ih osvoji Holofern. E, to je problem. Autokratska vladavina ne pada sa neba, ona mora da postoji kao elja mase. Tito jeste bio autokrat ali je bio i izraz podsvesne elje. Posle je zavladala misao da nam ne treba komunistiki autokrat, nego nacionalni. Tu smo, gde smo. Ja sam se nadao socijalizmu sa ljudskim licem, posle kapitalizmu sa ljudskim licem, a u krvavom ratu smo se ušunjali u kapitalizam sa neljudskim licem, u kojem narod na slobodnim i demokratskim izborima glasa za autokrate. Na poslednjim stranicama novog romana Nesahranjena prošlost opisujem gde se sad nalazimo. Ima nešto distopijsko u tome. Da, naalost, od utopije sam uspeo stii do distopije.
Prvo ste bili „vandrokaš“ koji tegli sa sobom korene svog bezdomništva, a onda se ispostavilo da ništa nije u redu ni „na mekoj sofi demokratije“… „Svet su preko noi preplavili turbograani nakon što su se tokom jedne tihe evropske noi borbeni komunisti pretvorili u rodoljubive nacionaliste, samosvesno se pozivajui na svoju odanost i portvovanost naciji“. I na drugom mestu, pred kraj romana kaete da nije?
– Više puta sam izjavio da sam bezdomni lokalpatriot. Jednom ste baš vi citirali moju reenicu, da ko ima savest teško moe pronai svoju domovinu, jer – dodao bih – domovina bez demokratije nije domovina. To nije pravno i administrativno pitanje. To je duboka saglasnost sa svojom sudbinom. Za mene se sve hic et nunc dogaa, mnogo više od dnevnopolitikog pitanja. Moemo grditi politiare, ali pre toga treba da priznamo da je njih baš naše društvo stvorio. Mi smo ih stvorili! Oni su naše podsvesno JA. Ti svakodnevni skandali, incidenti, brutalni javni govor ije je gnezdo u parlamentu, preletai, mafijaši, ratni profiteri, haški osuenici koji su postali heroji, mali provincijski kneevi, ratoborni akademci, pisci-celebi, u dravnim institucijama dobro uhlebljeni opozicionari, zabavljai vladajue partije, korupcionaši, oligarhe koje se ne sme priupitati odakle su im prvi milioni, sve je to groznica koja pokazuje na zlokobnu bolest društva. Postoji li neka promena u poslednjim godinama? Pa, jeste. Mnogi su skinuli terensku vojniku uniformu i obukli su se po najnovijoj pariskoj modi. Garderoba se moe menjati, ali renik ne. Renik izdaje dah prošlosti. Govorio sam vam o laima socijalizma. Bilo ih je mnogo, premnogo. Ali se znalo, šta je istina i šta je la. Danas i istina deluje kao la. Moj roman u stvari pria o putu, kako je i od istine postala la.
U okviru Novosadskog knjievnog festivala Razgovori o ljubavi (prema itanju), u petak, 24. septembra u 19 sati, na brodu Cepelin u Novom Sadu, bie predstavljeni romani Doba mjedi Slobodana Šnajdera i autobiografski roman Lasla Vegela Neshranjena prošlost, oba objavljena ove godine u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada.
O Šnajderovom delu govorie Vladislava Gordi Petkovi i Radoslav Petkovi, a o Vegelovom delu elimir ilnik i Slobodan Šnajder.
Program e voditi ore Randelj, domain Novosadskog knjievnog festivala Razgovori o ljubavi (prema itanju). Ulaz je slobodan.
intervju laslo vegel pisac Beograd
! " * & '
POŠALJI KOMENTAR
Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoeljne. Saznajte kako se vaši komentari obrauju.
Nikola Kalabi geometar iz Valjeva 18. septembra 2021. u 08.33
Vegelu brate moj!
Pošteno i tano, svialo se to nekom ili ne.
Branka 18. septembra 2021. u 08.56
Poštovani gosšodine Vegel, imala sam ast da vas slušam na knjievnoj veeri u Beeju pre par god. Ovaj ntervju sa vama mi je uzburkao emocije, divno je uti glas istinskog intelektualca kao što ste Vi. ao mi je što neu moi doi na knj.vee u Novi Sad. Kakav e to skup biti!
) OSTALI KOMENTARI (4)
Društvo • danas 12:57
Veritas: Osuenom za ratni zloin na Koranskom mostu sutra otkrivaju mural u Karlovcu Društvo • danas 12:54
Nauni centar Molekul namenjen osnovcima i srednjoškolcima otvoren u Beogradu
( KOLUMNE
Zeleni nacionalizam?
Deo NVO najavljuje izlazak na izbore i kontro… izbornog procesa Preminuo glumac Don alis, uveni Bojsi iz „Muki“
Lava i dalje izlazi iz vulkana na ostrvu La Palma,… evakuisano 5.000 ljudi Jednostavni trikovi kako da oistite sedišta u automobilu
Gordana Dragani Nonin
Društvo • 19.09.2021. 10:11
Srbija prva u Evropi i druga u svetu po broju novozaraenih od korona virusa
ivot • 19.09.2021. 07:15
( MODA VAS ZANIMA
Otvoren najmoderniji kardiološki centar u regionu „Puls“
Pritvor do 30 dana zbog pretnji Abazoviu
Bojsi e dobiti ulicu u Beogradu
( NEDELJA
Nedelja • 19.09.2021. 22:00
Roman o ivotu iz ugla mrtvih Pisati o mrtvima uvek je nezahvalno jer postoji bojazan da skliznete u patetiku ili napišete depresivnu knjigu.
Nedelja • 19.09.2021. 19:55
Raspoloenje utie na koliinu hrane koja se konzumira Iako je hrana osnovna fiziološka potreba oveka jer obezbeuje...
Nedelja • 19.09.2021. 19:36
Magija prijateljstva Pufnica je mali crni maak (dobro, ne baš skroz...
Nedelja • 19.09.2021. 18:58
POGLEDAJ VIŠE
+ Najnovije Ekonomija Svet Sport Ljudi Beograd BBCPolitika Dijalog Društvo Kultura Magazin
,Koristimo kolaie (cookies) da bismo unapredili korisniko iskustvo i mogli da prikaemo personalizovane reklame. Korišenjem sajta slaete se sa Politika privatnosti. Prihvatam