1
Po č etna Nedelja Naslovna strana 20. septembar 2021. Galerija Pretplati se i postani deo Kluba č italaca Danasa Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije. Pretplatite se Postoji mnogo razloga i načina da podržimo Danas. Jedan je da postanemo članovi Kluba čitalaca Danasa. - Bilja Krsti ć , muzi č arka City letnja preporuka #69: Letnji kokteli Da li misli š na Š paniju kada ka ž e š vino? Jovana Đ uri ć Nova inspiracija u Meksiku Ovako su umetnici zami š ljali 21. vek pre vi š e od sto godina POGLEDAJ VI ŠE Danas.rs O nama Ogla š avanje Edicije Klub č italaca Politika privatnosti Pretplata Cenovnik Č itulja ! " # $ % ! Copyright ©1995 - 2017, dnevni list Danas, Alekse Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina ( NEDELJA Intervju Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina ) 4 komentara ! " * & foto Arhiva č asopisa Nova misao BRANKO STOJANOVI Ć Kako Laslo Vegel pi š e u svom novom, ovoga puta autobiografskom, romanu Nesahranjena pro š lost, njegov junak Laslo Vegel je potomak evropskih vandroka š a… Gde dospevaju dru š tva č ije se vlasti ne zala ž u za demokratiju ve ć za etnokratiju… kako je kao dvadesetogodi š njak prvi put boravio u Ma đ arskoj, koju je, u su š tini, prvo upoznao u knji ž evnosti pa tek onda u ž ivotu, a tada shvatio da je sreo „jedan nepoznat svet“ jer, jezik im je zajedni č ki ali su im svetovi sasvim razli č iti. U novom romanu, identitet Lasla Vegela se potrese kad vidi da i njegovi prijatelji i njegovi protivnici redom pori č u svoju pro š lost. „Ono š to je nekad bilo dvoli č no, sad je postalo dvosmisleno, i š to je jo š zloslutnije, i sama dvoli č nost je postala dvosmislena“, veli pisac. I ne samo da je Vegel napisao roman u kojem, kao i u svakoj vrhunskoj knji ž evnosti mo ž emo da saznamo š ta se istinski odvijalo u du š ama ljudskim u odre đ enim dru š tvenim i istorijskim okolnostima, ve ć je, na poslednjih 50 stranica dao nepogre š ivu analizu svega onoga š to nam se poslednjih tri decenije de š ava i kako se sve to prelama u nama samima, sa nimalo ute š nim krajem romana da „na ž alost, ovoj pripovesti nema kraja“. Divno je Vegel opisao i kako se i kada, kao gimnazijalac, zainteresovao za knji ž evnost: „Najpre sam u knji ž evnosti otkrio da postoji i jedan drugi svet, pomalo, dodu š e, stran i nerazumljiv, ali ujedno i stra š no privla č an. Knji ž evnost je za mene predstavljala pustolovno lutanje u vlastitom lavirintu, rizi č an izlet u utopiju, otkrivao sam nove romane koji su obavezivali na li č nu odgovornost i podsticali na li č ne odluke“. Upravo je takav i njegov autobiografski roman nedavno objavljen u izdava č koj ku ć i Akademska knjiga iz Novog Sada, š to i jeste neposredni povod za razgovor sa piscem. Č itaocima ostaje da otkriju ovaj novi roman koji „obavezuje na li č nu odgovornost i podsti č e na li č ne odluke“ ali, svakako i vodi „kroz vlastite lavirinte“. Va š novi roman predstavlja va ž no svedo č anstvo o tome da nam je Evropa svima bila pradomovina i da smo u Vojvodinu svi mi, ili na š i preci tokom proteklih vekova, dolazili kao u „obe ć anu zemlju“? – Osamnaesti vek je bio vek evropskih migracija, naro č ito š to se ti č e ovih krajeva, mislim na Vojvodinu i Baranju. O toj obe ć anoj zemlji mo ž ete č itati i u Š najderovom romanu Doba mjedi, kao i u mom novom romanu, kako ste to i uo č ili. Ta dva romana su dosta komplementarna. Uz napomenu da je „Akademska knjiga“ upravo objavila i roman „Doba mjedi“ Slobodana Š najdera, a kod istog izdava č a je objavljen i va š prethodni roman „Neoplanta ili obe ć ana zemlja“ koji je saga o obe ć anoj zemlji? Č esto sam pomislio da bi u Novom Sadu trebalo podi ć i spomenik na š im zajedni č kim precima, migrantima, kojima je Evropa bila istinska pradomovina. Mi Novosa đ ani smo, u stvari, po tradiciji evropski patrioti. Moji preci su – kako sam uspeo da saznam – bili Nemci. Po š li su na evropsko putovanje iz Rajnske oblasti, stigli su do Meljkuta, koji i dan danas postoji kao mala varo š ica u dana š njoj Ju ž noj Ma đ arskoj. Neki moji preci dugo su pisali prezime Wegel sa duplo W. Moj deda se oko 1900. doselio u Srbobran, jer su kru ž ile pri č e da je tu plodna zemlja jeftinija. Ovda š nji prostori su posle Turaka bili prazni, pa su se š irile glasine da je ovo podru č je obe ć ana zemlja. Menjali su krajeve i identitete. Kako i kad su postali Ma đ ari? Mo ž da je to ostala tajna i za njih. Kao dete sam č uo da je moj otac sanjario o tome da se preselimo u Australiju ili u Kanadu. Ne zbog nekih odre đ enih politi č kih razloga, nego ga je vuklo nepoznato. Se ć am se, kad je uvideo da je ta opcija nemogu ć a, postao je potpunu rezigniran. Verovatno sam od mojih predaka nasledio ž e đ prema nepoznatom, ljubopitljivost i neku vrstu duhovnog nemira. „Autobiografija je opravdana samo ako pisac svoje li č no bivstvovanje do ž ivljava kao mikrokosmos koji je organska dopuna univerzalnog bivstva. Dakle, ne izve š tava o tome š ta se desilo njemu i oko njega, ve ć zapisuje kako se svet dogodio u njemu“. Ceo roman govori o tome ali, mo ž e li se, evo u intervjuu, odgovoriti na pitanje: Kako se ovaj svet, a ro đ eni ste 1941, dakle, kako se, tokom ovih 80 godina, doga đ ao u vama? – Pripadam prvoj generaciji koja je odrastala u socijalisti č koj epruveti. Kao gimnazijalac sam, jo š krajem 1950-ih, mislio da ž ivim u vremenu takozvane socijalisti č ke idile. Ko bi pomislio tada da je to bila hipnoza, koja, me đ utim, nije bila bez osnova. Ne ž elim da klevetam pro š lost, jer je po mom shvatanju to danas odvratan manir. Tim pre š to smatram da nije re č samo o gore nametnutoj hipnozi, nego se radi i o kolektivnoj optimisti č noj autohipnozi. Se ć am se detinjstva i rane mladosti, vremena kolektivne amnezije. Ljudi su se odrekli sopstvene pro š losti, i to ne bez razloga: nisu ni imali velikih pobuda da sa zadovoljstvom misle na nju. Ne verujem da su imali š ta da ž ale u propasti Kraljevine Jugoslavije. Socijalizam za njih nije bilo đ avo kako se to danas tuma č i. On im je obezbedio pristojan ljudski ž ivot, besplatni zdravstveni sistem, besplatno š kolovanje, i neku perspektivu, za koju su se ž rtvovali. Ovo se desilo i mojim roditeljima, kao i celoj mojoj okolini u srbobranskom Zelenom sokaku gde sam odrastao. Tada su mladi znali da ć e pre ili kasnije ste ć i stan, imati zaposlenje itd. i ne treba kanibalski da o č ekuju smrt roditelja. Tako da sam odrastao bez svesti o istoriji, jer prethodna generacija nije imala š ta da prosledi od pro š losti. Stanovnici Jugoslavije su sklopili istorijski kompromis sa titoizmom, tu sudbinu je delila i moja porodica. Posle ogromne ž alosti povodom Titove smrti kompromis je opozvan. Po č eli su da oplakuju meku diktaturu. Posle desetogodi š nje agonije desilo se ono š to smo zaslu ž ili: sa masovnom euforijom zakora č ili smo u brutalne ratne sukobe. U poslednje vreme č esto slu š amo da su politi č ke elite krive za sve š to nam se desilo? – Ne verujem u to. Mase su eufori č no ve ž bale mr ž nju: prvo su po č ele da mrze sopstvenu pro š lost, a posle druge nacije. Zakora č ili smo u rat i u tranziciju bez da smo dostojanstveno sahranili socijalisti č ku pro š lost. Intelektualci su obe ć ali narodu slobodu, a politi č ari š vedski ž ivotni standard. Moj otac je umro u po č etku populisti č ke etnorevolucije. Bio je jo š svedok uni š tavanja kompromisa koju je i on prihvatio. Mene ne interesuju heroji-pobednici i paraziti nesre ć e, nego ljudi koji su nemo, bespomo ć no morali pre ž iveti taj istorijski preokret. Sa njihovim sudbinama se istorija poigrala kao ma č ka sa mi š em, pa su zbog toga osu đ eni na puka pre ž ivljavanja. Jer kompromisa vi š e nije bilo. Sli č na, naravno ne ista, istorijska situacija č esto se ponavlja. Samo da skrenem pa ž nju na nekoliko datuma: 1919, 1941, 1945, 1990. Datumi kad su gra đ ani bile ž rtve masovne amnezije, nove, opasnije autohipnoze, tj. ponovo su bili osu đ eni da se odri č u sopstvene pro š losti. Mi se nismo dostojanstveno oprostili od nijedne pro š losti, a ovo poslednje traje do dana dana š njeg. Pi š ete da se Monarhija raspala tek š to se deda Vegel skrasio u Srbobranu, a ta varo š „ubauljala“ u srpsku dr ž avu, a konkretno, do tada su svi Srbi u č ili ma đ arski, da bi posle 1918, deda u č io srpski. „Prokljuvio je su š tinu manjinske taktike, i u manjinskom polo ž aju kona č no postao Ma đ ar“… Da li ste, ovom knjigom, i š li protiv „ishlapljivosti istorije“, protiv potonu ć a porodi č ne povesti? – Knji ž evnik sam ne istori č ar, mene pre svega interesuje č ovekova sudbina. Te sudbine mnogo su slo ž enije i kontradiktornije nego š to to istorija mo ž e da opi š e. Po mom mi š ljenju č ovek je sastavljen od vi š e me đ usobnih sukobljenih identiteta. On na primer poseduje nacionalni, politi č ki, verski, profesionalni, itd. identitet. Danas vlada š ematsko shvatanje, prema kojem nacionalni stoji na vrhu piramide a sve ostalo ispred njega. Ne, ne mislim tako. Po mom shvatanju svi identiteti su ravnopravni ali – i toga treba da budemo svesni – i č esto se sukobljavaju u du š i č oveka. Ko sam ja? – za to nemam definitivni odgovor. Naj č e šć e smo teren dramati č nog, ponekad tragi č nog sukoba. Nacionalni identitet ima mnogo nijansi. Mislim – na primer – da bez evropskog, nacionalni identitet je krnji, a takav je i bez svesti o pripadanju ljudskom rodu. Identiteti se sukobljavaju u jednom č oveku, koji je uzbudljiv u ž ivotu i jo š uzbudljivi u literaturi, jer u ž ivotu to je tabu tema, a u literaturi se mo ž e otvorenije govoriti o njoj. Ako nacionalni ostaje izolovani apsolut, onda dolazi do nemilosrdne agresivnosti. Ra đ a se č ovek jedne dimenzije, koji, uvek je agresivan i isklju č iv. Slo ž enost ujedno je pacifikacija identiteta. Manjinski č ovek sem toga ime jo š jednu, rekao bih tajanstvenu du š evnu č etvrtu dimenziju, a to je: nije isto njegova domovina njegovog maternjeg jezika i jezika dr ž ave u kojoj ž ivi. Kako je rekao Gatari i Delez u studiji o manjinskoj knji ž evnosti, on u sopstvenom jeziku ž ivi kao stranac. Tom zagonetnom asinhronu stvara se ta č etvrta dimenzija, i tu je njegova autenti č na domovina. Manjinski č ovek je osetljiv seizmograf, koji ose ć a zemljotres o kojima posle pisci nacionalne ve ć ine pi š u zna č ajne romane. Meni je dosadno slu š ati da manjinci imaju rezervnu domovinu, pre bih rekao da nemaju nijednu, ali poseduju tu č etvrtu dimenziju. Ne govorim o politici, pojam manjinskog č oveka je mnogo dublji nego politika. U redu je da se obezbe đ uju manjinska prava, ali postoji i vi š ak zna č enja. Naravno to te š ko breme ne prihvata svaki manjinac, neki se zadovoljavaju sa viktimolo š kim narativom, ili se trude da se udome u, od vlasti velikodu š no ponu đ enom malom komfornom manjinskom getu ili u samogetoizaciji. Rekao sam breme, jer sam svestan da č etvrta dimenzija ima svoje demone. Na po č etku autobiografije napisali ste „esej“ o tome kako se pisalo u doba socijalizma, kakve su „dobronamerne“ preporuke bile, a kako u doba prelaska u „kapitalizam s neljudskim licem“. A vi ste sve vreme „gun đ ali, negodovali, zanovetali, ukratko podupiru ć i Kamijevu stenu, vodili s njim beznade ž nu raspravu“… Da li je sizifovski posao pisati o sebi, dakle poku š ati sagledati sve nijanse identiteta u kojima se, u nama, ogleda okolni svet? – Pisac pi š e o sebi i onda kad pi š e o izmi š ljenim svetovima, mada mislim da je sve te ž e pisati o izmi š ljenim svetovima, koji nu ž no ne bi delovali kao plagijat stvarnosti. Stvarnost je postala fantazmagori č na i neverovatna. Ako je tako onda ni š ta ne preostaje nego da napi š em moje do ž ivljaje na putu prema fantazmagoriji. Po č etak je bio u stvari veoma idili č an. Svet se postepeno otvarao pred mojim o č ima, kada sam iskora č io iz socijalisti č kog raja. Bio sam sre ć an š to sam preko knjige i filmova upoznao jedan drugi svet ali i nesre ć an, š to moj stvarni svet nije takav, kakvim ga je zvani č na socijalisti č ka bajka opisivala. Taj je jaz za mene bio sumoran, jer sam uo č io da se ta idila zasniva na prigu š enim la ž ima. Nisu to bile la ž i iz straha, nego svesna samoobmana. Nije bilo lako pobe ć i iz socijalisti č ke idile. Socijalizam je stvorio veliki masovni konformizam, izrodio veliku malogra đ an š tinu, dvostruki ž ivot. Op š ti dru š tveni otpor nije postojao, nije bilo gde pobe ć i. Bar sam ja tako do ž iveo svoje prve buntovni č ke snove po č etkom 1960-ih. Suo č io sam se sa tragi č nim deformacijama jedne za mene privla č ne ideje, š to je zna č io dobrovoljno izgnanstvo u marginalnosti, a marginalnost je za jednog manjinskog pisca u stvari gubljenje duhovne domovine. On ostaje marginalan i u Srbiji i u Ma đ arskoj. Ne ka ž em da je to neko veliko opozicionarstvo. Nikako ne bih prihvatio ulogu onih knji ž evnika koji su dobijali najve ć a priznanja od socijalisti č ke Jugoslavije, a posle 1990. se prikazivali kao ž rtve komunizma, jer su ve ć u kolevci bili antikomunisti. Mene interesuju oni ljudi koji su iskreno verovali da je la ž istina. Ja sam samo tra ž io istinu, š to ne zna č i da sam bio antisocijalista. Va š prvi roman „Memoari jednog makroa“, koji je na srpskohrvatski jezik preveo Aleksandar Ti š ma, jeste upravo pri č a o tome? – Da, to je roman o spontanom bekstvu iz sveta la ž i i dvoli č nosti. Junake tog romana niko nije prisiljavao na taj gest, sami su izabrali bekstvo i marginalnost, verovatno iz ose ć anja nemo ć i. Jo š i dan-danas č esto č ujem pri č e ljudi koji se opravdavaju time da ih je diktatura prisiljavala, da su morali aplaudirati Titu, itd. Ne verujem u te izmi š ljotine. Konformizam je bila iskonska ž elja naroda. O tom kolektivnom konformizmu sam pisao dosta eseja u 1960-im godinama. Setim se 1968, poslednjeg evropskog levi č arskog pokreta, koji, ne samo partijska elita, nego i celo na š e dru š tvo nije htelo prihvatiti. Za š to? U romanu Paraneza ja sam opisao to pitanje. Grupa mladih na č ula je da negde demonstriraju. Uzalud su tragali, nije bilo bunta. Nekoliko godina kasnije krenule su demonstracije, ali njih je organizovao Centralni komitet Saveza komunista Srbije. Zaista groteskna slika. Jonesko bi mogao da napi š e dramu kako smo zakora č ili u takozvanu slobodu. U drami Judita opisao sam situaciju kad gra đ ani o č ekuju Holoferna, veselo i ž arko i šč ekuju da ih osvoji Holofern. E, to je problem. Autokratska vladavina ne pada sa neba, ona mora da postoji kao ž elja mase. Tito jeste bio autokrat ali je bio i izraz podsvesne ž elje. Posle je zavladala misao da nam ne treba komunisti č ki autokrat, nego nacionalni. Tu smo, gde smo. Ja sam se nadao socijalizmu sa ljudskim licem, posle kapitalizmu sa ljudskim licem, a u krvavom ratu smo se u š unjali u kapitalizam sa neljudskim licem, u kojem narod na slobodnim i demokratskim izborima glasa za autokrate. Na poslednjim stranicama novog romana Nesahranjena pro š lost opisujem gde se sad nalazimo. Ima ne š to distopijsko u tome. Da, na ž alost, od utopije sam uspeo sti ć i do distopije. Prvo ste bili „vandroka š “ koji tegli sa sobom korene svog bezdomni š tva, a onda se ispostavilo da ni š ta nije u redu ni „na mekoj sofi demokratije“… „Svet su preko no ć i preplavili turbogra đ ani nakon š to su se tokom jedne tihe evropske no ć i borbeni komunisti pretvorili u rodoljubive nacionaliste, samosvesno se pozivaju ć i na svoju odanost i po ž rtvovanost naciji“. I na drugom mestu, pred kraj romana ka ž ete da nije? – Vi š e puta sam izjavio da sam bezdomni lokalpatriot. Jednom ste ba š vi citirali moju re č enicu, da ko ima savest te š ko mo ž e prona ć i svoju domovinu, jer – dodao bih – domovina bez demokratije nije domovina. To nije pravno i administrativno pitanje. To je duboka saglasnost sa svojom sudbinom. Za mene se sve hic et nunc doga đ a, mnogo vi š e od dnevnopoliti č kog pitanja. Mo ž emo grditi politi č are, ali pre toga treba da priznamo da je njih ba š na š e dru š tvo stvorio. Mi smo ih stvorili! Oni su na š e podsvesno JA. Ti svakodnevni skandali, incidenti, brutalni javni govor č ije je gnezdo u parlamentu, preleta č i, mafija š i, ratni profiteri, ha š ki osu đ enici koji su postali heroji, mali provincijski kne ž evi, ratoborni akademci, pisci-celebi, u dr ž avnim institucijama dobro uhlebljeni opozicionari, zabavlja č i vladaju ć e partije, korupciona š i, oligarhe koje se ne sme priupitati odakle su im prvi milioni, sve je to groznica koja pokazuje na zlokobnu bolest dru š tva. Postoji li neka promena u poslednjim godinama? Pa, jeste. Mnogi su skinuli terensku vojni č ku uniformu i obukli su se po najnovijoj pariskoj modi. Garderoba se mo ž e menjati, ali re č nik ne. Re č nik izdaje dah pro š losti. Govorio sam vam o la ž ima socijalizma. Bilo ih je mnogo, premnogo. Ali se znalo, š ta je istina i š ta je la ž . Danas i istina deluje kao la ž . Moj roman u stvari pri č a o putu, kako je i od istine postala la ž . U okviru Novosadskog knji ž evnog festivala Razgovori o ljubavi (prema č itanju), u petak, 24. septembra u 19 sati, na brodu Cepelin u Novom Sadu, bi ć e predstavljeni romani Doba mjedi Slobodana Š najdera i autobiografski roman Lasla Vegela Neshranjena pro š lost, oba objavljena ove godine u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. O Š najderovom delu govori ć e Vladislava Gordi ć Petkovi ć i Radoslav Petkovi ć , a o Vegelovom delu Ž elimir Ž ilnik i Slobodan Š najder. Program ć e voditi Đ or đ e Randelj, doma ć in Novosadskog knji ž evnog festivala Razgovori o ljubavi (prema č itanju). Ulaz je slobodan. intervju laslo vegel pisac Beograd ! " * & Komentari Ime Poruka POŠALJI KOMENTAR Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepo ž eljne. Saznajte kako se va š i komentari obra đ uju . Nikola Kalabi ć geometar iz Valjeva 18. septembra 2021. u 08.33 Vegelu brate moj! Marija 18. septembra 2021. u 08.53 Po š teno i ta č no, svi đ alo se to nekom ili ne. Branka 18. septembra 2021. u 08.56 Po š tovani gos š odine Vegel, imala sam č ast da vas slu š am na knji ž evnoj ve č eri u Be č eju pre par god. Ovaj ntervju sa vama mi je uzburkao emocije, divno je č uti glas istinskog intelektualca kao š to ste Vi. Ž ao mi je š to ne ć u mo ć i do ć i na knj.ve č e u Novi Sad. Kakav ć e to skup biti! ) OSTALI KOMENTARI (4) ( NAJ Č ITANIJE ( NAJNOVIJE Ekonomija danas 12 : 59 Laki ć evi ć : Trostruka opasnost ekonomske saradnje Srbije sa Kinom Dru š tvo danas 12 : 57 Veritas: Osuđenom za ratni zloč in na Koranskom mostu sutra otkrivaju mural u Karlovcu Dru š tvo danas 12 : 54 Nauč ni centar Molekul namenjen osnovcima i srednjoš kolcima otvoren u Beogradu ( KOLUMNE Božidar Andreji ć Izme đu dve reklame Ivan Džidi ć Razgovoruš a Aleksej Ki šjuhas Zeleni nacionalizam? Deo NVO najavljuje izlazak na izbore i kontro… izbornog Preminuo glumac Džon Čalis, čuveni Bojsi iz „Mućki“ Lava i dalje izlazi iz vulkana na ostrvu La Palma,… evakuisano Jednostavni trikovi kako da očistite sedi šta u automobilu Gordana Dragani ć Nonin 18.09.2021. 07 : 57 ) 4 ! " * & Društvo 19.09.2021. 10:11 Srbija prva u Evropi i druga u svetu po broju novozara ž enih od korona virusa Život 19.09.2021. 07:15 Kola č sa š ljivama (recept) Politika 19.09.2021. 17:20 Š ta su naprednjaci pri č ali o Vu č i ć u u njegovom odsustvu? ( MOŽDA VAS ZANIMA Predsednik Srpske liste povodom de š avanja na Kosovu: Vuč i ć u, reaguj Otvoren najmoderniji kardiološ ki centar u regionu „Puls“ Pritvor do 30 dana zbog pretnji Abazovi ć u Bojsi ć e dobiti ulicu u Beogradu ( NEDELJA Nedelja 19.09.2021. 22 : 00 Roman o ž ivotu iz ugla mrtvih Pisati o mrtvima uvek je nezahvalno jer postoji bojazan da skliznete u patetiku ili napi šete depresivnu knjigu. Nedelja 19.09.2021. 19 : 55 Raspolo ž enje uti č e na koli č inu hrane koja se konzumira Iako je hrana osnovna fiziološka potreba čoveka jer obezbeđuje... Nedelja 19.09.2021. 19 : 36 Magija prijateljstva Pufnica je mali crni mačak (dobro, ne baš skroz... Nedelja 19.09.2021. 18: 58 Jesenja stripomanija Izdavačka kuća Čarobna knjiga organizuje Jesenju stripomaniju od 24 .... POGLEDAJ VI ŠE + Najnovije Ekonomija Svet Sport Ljudi Beograd BBC Politika Dijalog Društvo Kultura Magazin Koristimo kolačiće (cookies) da bismo unapredili korisničko iskustvo i mogli da prikažemo personalizovane reklame. Korišćenjem sajta slažete se sa Politika privatnosti. Prihvatam

Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina

  • Upload
    others

  • View
    11

  • Download
    0

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina

Početna Nedelja

Naslovna strana

20. septembar2021.

Galerija

Pretplati se i postanideo Kluba čitalacaDanasaKlub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnikana dnevni list Danas kojima je, poredekskluzivnog pristupa novinama u PDFformatu veče pre nego što se štampanoizdanje nađe na trafikama, dostupna icelokupna arhiva lista onlajn. Članska karticaobezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera,kao i pozivnice za naše događaje i akcije.

Pretplatite se

Postoji mnogo razloga inačina da podržimoDanas. Jedan je dapostanemo članovi

Kluba čitalaca Danasa.- Bilja Krstić, muzičarka

City letnjapreporuka #69:Letnji kokteli

Da li misliš naŠpaniju kada kažešvino?

Jovana Đurić –Nova inspiracija uMeksiku

Ovako su umetnicizamišljali 21. vekpre više od stogodina

POGLEDAJ VIŠE

Danas.rsO namaOglašavanje

EdicijeKlub čitalacaPolitika privatnosti

PretplataCenovnik Čitulja

! " # $ % !

Copyright ©1995 - 2017,dnevni list Danas, AlekseNenadovića 19-23, Beograd

" KLUB ČITALACA # DODATAK NEDELJA $ PODCAST % PRODAVNICA & NEWSLETTER

' ' Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina

( NEDELJA

Intervju

Laslo Vegel: Domovina bezdemokratije nije domovina

) 4 komentara ! " * & '

foto Arhiva časopisa Nova misao BRANKO STOJANOVIĆ

Kako Laslo Vegel piše u svom novom, ovoga puta autobiografskom,romanu Nesahranjena prošlost, njegov junak Laslo Vegel je potomakevropskih vandrokaša…

Gde dospevaju društva čije se vlasti ne zalažu za demokratiju već zaetnokratiju… kako je kao dvadesetogodišnjak prvi put boravio uMađarskoj, koju je, u suštini, prvo upoznao u književnosti pa tek onda uživotu, a tada shvatio da je sreo „jedan nepoznat svet“ jer, jezik im jezajednički ali su im svetovi sasvim različiti.

U novom romanu, identitet Lasla Vegela se potrese kad vidi da i njegoviprijatelji i njegovi protivnici redom poriču svoju prošlost.

„Ono što je nekad bilo dvolično, sad je postalo dvosmisleno, i što je jošzloslutnije, i sama dvoličnost je postala dvosmislena“, veli pisac.

I ne samo da je Vegel napisao roman u kojem, kao i u svakoj vrhunskojknjiževnosti možemo da saznamo šta se istinski odvijalo u dušamaljudskim u određenim društvenim i istorijskim okolnostima, već je, naposlednjih 50 stranica dao nepogrešivu analizu svega onoga što nam seposlednjih tri decenije dešava i kako se sve to prelama u nama samima,sa nimalo utešnim krajem romana da „nažalost, ovoj pripovesti nemakraja“.

Divno je Vegel opisao i kako se i kada, kao gimnazijalac, zainteresovao zaknjiževnost: „Najpre sam u književnosti otkrio da postoji i jedan drugisvet, pomalo, doduše, stran i nerazumljiv, ali ujedno i strašno privlačan.

Književnost je za mene predstavljala pustolovno lutanje u vlastitomlavirintu, rizičan izlet u utopiju, otkrivao sam nove romane koji suobavezivali na ličnu odgovornost i podsticali na lične odluke“.

Upravo je takav i njegov autobiografski roman nedavno objavljen uizdavačkoj kući Akademska knjiga iz Novog Sada, što i jeste neposrednipovod za razgovor sa piscem. Čitaocima ostaje da otkriju ovaj noviroman koji „obavezuje na ličnu odgovornost i podstiče na lične odluke“ali, svakako i vodi „kroz vlastite lavirinte“.

Vaš novi roman predstavlja važno svedočanstvo o tome da nam jeEvropa svima bila pradomovina i da smo u Vojvodinu svi mi, ili naši precitokom proteklih vekova, dolazili kao u „obećanu zemlju“?

– Osamnaesti vek je bio vek evropskih migracija, naročito što se tiče ovihkrajeva, mislim na Vojvodinu i Baranju. O toj obećanoj zemlji možetečitati i u Šnajderovom romanu Doba mjedi, kao i u mom novom romanu,kako ste to i uočili. Ta dva romana su dosta komplementarna.

Uz napomenu da je „Akademska knjiga“ upravo objavila i roman „Dobamjedi“ Slobodana Šnajdera, a kod istog izdavača je objavljen i vašprethodni roman „Neoplanta ili obećana zemlja“ koji je saga o obećanojzemlji?

– Često sam pomislio da bi u Novom Sadu trebalo podići spomeniknašim zajedničkim precima, migrantima, kojima je Evropa bila istinskapradomovina. Mi Novosađani smo, u stvari, po tradiciji evropski patrioti.Moji preci su – kako sam uspeo da saznam – bili Nemci. Pošli su naevropsko putovanje iz Rajnske oblasti, stigli su do Meljkuta, koji i dandanas postoji kao mala varošica u današnjoj Južnoj Mađarskoj. Neki mojipreci dugo su pisali prezime Wegel sa duplo W. Moj deda se oko 1900.doselio u Srbobran, jer su kružile priče da je tu plodna zemlja jeftinija.Ovdašnji prostori su posle Turaka bili prazni, pa su se širile glasine da jeovo područje obećana zemlja. Menjali su krajeve i identitete. Kako i kadsu postali Mađari? Možda je to ostala tajna i za njih. Kao dete sam čuoda je moj otac sanjario o tome da se preselimo u Australiju ili u Kanadu.Ne zbog nekih određenih političkih razloga, nego ga je vuklo nepoznato.Sećam se, kad je uvideo da je ta opcija nemoguća, postao je potpunurezigniran. Verovatno sam od mojih predaka nasledio žeđ premanepoznatom, ljubopitljivost i neku vrstu duhovnog nemira.

„Autobiografija je opravdana samo ako pisac svoje lično bivstvovanjedoživljava kao mikrokosmos koji je organska dopuna univerzalnogbivstva. Dakle, ne izveštava o tome šta se desilo njemu i oko njega, većzapisuje kako se svet dogodio u njemu“. Ceo roman govori o tome ali,može li se, evo u intervjuu, odgovoriti na pitanje: Kako se ovaj svet, arođeni ste 1941, dakle, kako se, tokom ovih 80 godina, događao u vama?

– Pripadam prvoj generaciji koja je odrastala u socijalističkoj epruveti.Kao gimnazijalac sam, još krajem 1950-ih, mislio da živim u vremenutakozvane socijalističke idile. Ko bi pomislio tada da je to bila hipnoza,koja, međutim, nije bila bez osnova. Ne želim da klevetam prošlost, jer jepo mom shvatanju to danas odvratan manir. Tim pre što smatram danije reč samo o gore nametnutoj hipnozi, nego se radi i o kolektivnojoptimističnoj autohipnozi. Sećam se detinjstva i rane mladosti, vremenakolektivne amnezije. Ljudi su se odrekli sopstvene prošlosti, i to ne bezrazloga: nisu ni imali velikih pobuda da sa zadovoljstvom misle na nju.Ne verujem da su imali šta da žale u propasti Kraljevine Jugoslavije.Socijalizam za njih nije bilo đavo kako se to danas tumači. On im jeobezbedio pristojan ljudski život, besplatni zdravstveni sistem, besplatnoškolovanje, i neku perspektivu, za koju su se žrtvovali. Ovo se desilo imojim roditeljima, kao i celoj mojoj okolini u srbobranskom Zelenomsokaku gde sam odrastao. Tada su mladi znali da će pre ili kasnije stećistan, imati zaposlenje itd. i ne treba kanibalski da očekuju smrt roditelja.Tako da sam odrastao bez svesti o istoriji, jer prethodna generacija nijeimala šta da prosledi od prošlosti. Stanovnici Jugoslavije su sklopiliistorijski kompromis sa titoizmom, tu sudbinu je delila i moja porodica.Posle ogromne žalosti povodom Titove smrti kompromis je opozvan.Počeli su da oplakuju meku diktaturu. Posle desetogodišnje agonijedesilo se ono što smo zaslužili: sa masovnom euforijom zakoračili smou brutalne ratne sukobe.

U poslednje vreme često slušamo da su političke elite krive za sve štonam se desilo?

– Ne verujem u to. Mase su euforično vežbale mržnju: prvo su počele damrze sopstvenu prošlost, a posle druge nacije. Zakoračili smo u rat i utranziciju bez da smo dostojanstveno sahranili socijalističku prošlost.Intelektualci su obećali narodu slobodu, a političari švedski životnistandard. Moj otac je umro u početku populističke etnorevolucije. Bio jejoš svedok uništavanja kompromisa koju je i on prihvatio. Mene neinteresuju heroji-pobednici i paraziti nesreće, nego ljudi koji su nemo,bespomoćno morali preživeti taj istorijski preokret. Sa njihovimsudbinama se istorija poigrala kao mačka sa mišem, pa su zbog togaosuđeni na puka preživljavanja. Jer kompromisa više nije bilo. Slična,naravno ne ista, istorijska situacija često se ponavlja. Samo da skrenempažnju na nekoliko datuma: 1919, 1941, 1945, 1990. Datumi kad su građanibile žrtve masovne amnezije, nove, opasnije autohipnoze, tj. ponovo subili osuđeni da se odriču sopstvene prošlosti. Mi se nismodostojanstveno oprostili od nijedne prošlosti, a ovo poslednje traje dodana današnjeg.

Pišete da se Monarhija raspala tek što se deda Vegel skrasio uSrbobranu, a ta varoš „ubauljala“ u srpsku državu, a konkretno, do tadasu svi Srbi učili mađarski, da bi posle 1918, deda učio srpski. „Prokljuvioje suštinu manjinske taktike, i u manjinskom položaju konačno postaoMađar“… Da li ste, ovom knjigom, išli protiv „ishlapljivosti istorije“,protiv potonuća porodične povesti?

– Književnik sam ne istoričar, mene pre svega interesuje čovekovasudbina. Te sudbine mnogo su složenije i kontradiktornije nego što toistorija može da opiše. Po mom mišljenju čovek je sastavljen od višemeđusobnih sukobljenih identiteta. On na primer poseduje nacionalni,politički, verski, profesionalni, itd. identitet. Danas vlada šematskoshvatanje, prema kojem nacionalni stoji na vrhu piramide a sve ostaloispred njega. Ne, ne mislim tako. Po mom shvatanju svi identiteti suravnopravni ali – i toga treba da budemo svesni – i često se sukobljavajuu duši čoveka. Ko sam ja? – za to nemam definitivni odgovor. Najčešćesmo teren dramatičnog, ponekad tragičnog sukoba. Nacionalni identitetima mnogo nijansi. Mislim – na primer – da bez evropskog, nacionalniidentitet je krnji, a takav je i bez svesti o pripadanju ljudskom rodu.Identiteti se sukobljavaju u jednom čoveku, koji je uzbudljiv u životu i jošuzbudljivi u literaturi, jer u životu to je tabu tema, a u literaturi se možeotvorenije govoriti o njoj. Ako nacionalni ostaje izolovani apsolut, ondadolazi do nemilosrdne agresivnosti. Rađa se čovek jedne dimenzije, koji,uvek je agresivan i isključiv. Složenost ujedno je pacifikacija identiteta.Manjinski čovek sem toga ime još jednu, rekao bih tajanstvenu duševnučetvrtu dimenziju, a to je: nije isto njegova domovina njegovog maternjegjezika i jezika države u kojoj živi. Kako je rekao Gatari i Delez u studiji omanjinskoj književnosti, on u sopstvenom jeziku živi kao stranac. Tomzagonetnom asinhronu stvara se ta četvrta dimenzija, i tu je njegovaautentična domovina. Manjinski čovek je osetljiv seizmograf, koji osećazemljotres o kojima posle pisci nacionalne većine pišu značajne romane.Meni je dosadno slušati da manjinci imaju rezervnu domovinu, pre bihrekao da nemaju nijednu, ali poseduju tu četvrtu dimenziju. Ne govorimo politici, pojam manjinskog čoveka je mnogo dublji nego politika. U reduje da se obezbeđuju manjinska prava, ali postoji i višak značenja.Naravno to teško breme ne prihvata svaki manjinac, neki sezadovoljavaju sa viktimološkim narativom, ili se trude da se udome u, odvlasti velikodušno ponuđenom malom komfornom manjinskom getu ili usamogetoizaciji. Rekao sam breme, jer sam svestan da četvrta dimenzijaima svoje demone.

Na početku autobiografije napisali ste „esej“ o tome kako se pisalo udoba socijalizma, kakve su „dobronamerne“ preporuke bile, a kako udoba prelaska u „kapitalizam s neljudskim licem“. A vi ste sve vreme„gunđali, negodovali, zanovetali, ukratko podupirući Kamijevu stenu,vodili s njim beznadežnu raspravu“… Da li je sizifovski posao pisati osebi, dakle pokušati sagledati sve nijanse identiteta u kojima se, unama, ogleda okolni svet?

– Pisac piše o sebi i onda kad piše o izmišljenim svetovima, madamislim da je sve teže pisati o izmišljenim svetovima, koji nužno ne bidelovali kao plagijat stvarnosti. Stvarnost je postala fantazmagorična ineverovatna. Ako je tako onda ništa ne preostaje nego da napišem mojedoživljaje na putu prema fantazmagoriji. Početak je bio u stvari veomaidiličan. Svet se postepeno otvarao pred mojim očima, kada samiskoračio iz socijalističkog raja. Bio sam srećan što sam preko knjige ifilmova upoznao jedan drugi svet ali i nesrećan, što moj stvarni svet nijetakav, kakvim ga je zvanična socijalistička bajka opisivala. Taj je jaz zamene bio sumoran, jer sam uočio da se ta idila zasniva na prigušenimlažima. Nisu to bile laži iz straha, nego svesna samoobmana. Nije bilolako pobeći iz socijalističke idile. Socijalizam je stvorio veliki masovnikonformizam, izrodio veliku malograđanštinu, dvostruki život. Opštidruštveni otpor nije postojao, nije bilo gde pobeći. Bar sam ja takodoživeo svoje prve buntovničke snove početkom 1960-ih. Suočio sam sesa tragičnim deformacijama jedne za mene privlačne ideje, što je značiodobrovoljno izgnanstvo u marginalnosti, a marginalnost je za jednogmanjinskog pisca u stvari gubljenje duhovne domovine. On ostajemarginalan i u Srbiji i u Mađarskoj. Ne kažem da je to neko velikoopozicionarstvo. Nikako ne bih prihvatio ulogu onih književnika koji sudobijali najveća priznanja od socijalističke Jugoslavije, a posle 1990. seprikazivali kao žrtve komunizma, jer su već u kolevci bili antikomunisti.Mene interesuju oni ljudi koji su iskreno verovali da je laž istina. Ja samsamo tražio istinu, što ne znači da sam bio antisocijalista.

Vaš prvi roman „Memoari jednog makroa“, koji je na srpskohrvatski jezikpreveo Aleksandar Tišma, jeste upravo priča o tome?

– Da, to je roman o spontanom bekstvu iz sveta laži i dvoličnosti.Junake tog romana niko nije prisiljavao na taj gest, sami su izabralibekstvo i marginalnost, verovatno iz osećanja nemoći. Još i dan-danasčesto čujem priče ljudi koji se opravdavaju time da ih je diktaturaprisiljavala, da su morali aplaudirati Titu, itd. Ne verujem u te izmišljotine.Konformizam je bila iskonska želja naroda. O tom kolektivnomkonformizmu sam pisao dosta eseja u 1960-im godinama. Setim se1968, poslednjeg evropskog levičarskog pokreta, koji, ne samo partijskaelita, nego i celo naše društvo nije htelo prihvatiti. Zašto? U romanuParaneza ja sam opisao to pitanje. Grupa mladih načula je da negdedemonstriraju. Uzalud su tragali, nije bilo bunta. Nekoliko godina kasnijekrenule su demonstracije, ali njih je organizovao Centralni komitetSaveza komunista Srbije. Zaista groteskna slika. Jonesko bi mogao danapiše dramu kako smo zakoračili u takozvanu slobodu. U drami Juditaopisao sam situaciju kad građani očekuju Holoferna, veselo i žarkoiščekuju da ih osvoji Holofern. E, to je problem. Autokratska vladavina nepada sa neba, ona mora da postoji kao želja mase. Tito jeste bioautokrat ali je bio i izraz podsvesne želje. Posle je zavladala misao danam ne treba komunistički autokrat, nego nacionalni. Tu smo, gde smo.Ja sam se nadao socijalizmu sa ljudskim licem, posle kapitalizmu saljudskim licem, a u krvavom ratu smo se ušunjali u kapitalizam saneljudskim licem, u kojem narod na slobodnim i demokratskim izborimaglasa za autokrate. Na poslednjim stranicama novog romanaNesahranjena prošlost opisujem gde se sad nalazimo. Ima neštodistopijsko u tome. Da, nažalost, od utopije sam uspeo stići do distopije.

Prvo ste bili „vandrokaš“ koji tegli sa sobom korene svog bezdomništva,a onda se ispostavilo da ništa nije u redu ni „na mekoj sofidemokratije“… „Svet su preko noći preplavili turbograđani nakon što suse tokom jedne tihe evropske noći borbeni komunisti pretvorili urodoljubive nacionaliste, samosvesno se pozivajući na svoju odanost ipožrtvovanost naciji“. I na drugom mestu, pred kraj romana kažete danije?

– Više puta sam izjavio da sam bezdomni lokalpatriot. Jednom ste bašvi citirali moju rečenicu, da ko ima savest teško može pronaći svojudomovinu, jer – dodao bih – domovina bez demokratije nije domovina.To nije pravno i administrativno pitanje. To je duboka saglasnost sasvojom sudbinom. Za mene se sve hic et nunc događa, mnogo više oddnevnopolitičkog pitanja. Možemo grditi političare, ali pre toga treba dapriznamo da je njih baš naše društvo stvorio. Mi smo ih stvorili! Oni sunaše podsvesno JA. Ti svakodnevni skandali, incidenti, brutalni javnigovor čije je gnezdo u parlamentu, preletači, mafijaši, ratni profiteri, haškiosuđenici koji su postali heroji, mali provincijski kneževi, ratoborniakademci, pisci-celebi, u državnim institucijama dobro uhlebljeniopozicionari, zabavljači vladajuće partije, korupcionaši, oligarhe koje sene sme priupitati odakle su im prvi milioni, sve je to groznica kojapokazuje na zlokobnu bolest društva. Postoji li neka promena uposlednjim godinama? Pa, jeste. Mnogi su skinuli terensku vojničkuuniformu i obukli su se po najnovijoj pariskoj modi. Garderoba se možemenjati, ali rečnik ne. Rečnik izdaje dah prošlosti. Govorio sam vam olažima socijalizma. Bilo ih je mnogo, premnogo. Ali se znalo, šta je istina išta je laž. Danas i istina deluje kao laž. Moj roman u stvari priča o putu,kako je i od istine postala laž.

U okviru Novosadskog književnog festivala Razgovori o ljubavi(prema čitanju), u petak, 24. septembra u 19 sati, na brodu Cepelin uNovom Sadu, biće predstavljeni romani Doba mjedi SlobodanaŠnajdera i autobiografski roman Lasla Vegela Neshranjena prošlost,oba objavljena ove godine u izdanju Akademske knjige iz NovogSada.

O Šnajderovom delu govoriće Vladislava Gordić Petković i RadoslavPetković, a o Vegelovom delu Želimir Žilnik i Slobodan Šnajder.

Program će voditi Đorđe Randelj, domaćin Novosadskogknjiževnog festivala Razgovori o ljubavi (prema čitanju). Ulaz jeslobodan.

intervju laslo vegel pisac Beograd

! " * & '

KomentariIme

Poruka

POŠALJI KOMENTAR

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne.Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Nikola Kalabić geometar iz Valjeva 18. septembra 2021. u 08.33

Vegelu brate moj!

Marija 18. septembra 2021. u 08.53

Pošteno i tačno, sviđalo se to nekom ili ne.

Branka 18. septembra 2021. u 08.56

Poštovani gosšodine Vegel, imala sam čast da vas slušam na književnojvečeri u Bečeju pre par god. Ovaj ntervju sa vama mi je uzburkaoemocije, divno je čuti glas istinskog intelektualca kao što ste Vi. Žao mije što neću moći doći na knj.veče u Novi Sad. Kakav će to skup biti!

) OSTALI KOMENTARI (4)

( NAJČITANIJE

Ženske majice -70%Factcool

-47% -41%

-47% -41%

-50% -33%

-33% -44%

( NAJNOVIJE

Ekonomija • danas12:59

Lakićević:Trostrukaopasnostekonomskesaradnje Srbije saKinom

Društvo • danas 12:57

Veritas:Osuđenom zaratni zločin naKoranskommostu sutraotkrivaju muralu KarlovcuDruštvo • danas 12:54

Naučni centarMolekulnamenjenosnovcima isrednjoškolcimaotvoren uBeogradu

( KOLUMNE

Božidar Andrejić

Između dve reklame

Ivan Džidić

RazgovorušaAleksej Kišjuhas

Zeleninacionalizam?

Deo NVOnajavljujeizlazak naizbore i kontro…izbornogprocesaPreminuoglumac DžonČalis, čuveniBojsi iz „Mućki“

Lava i daljeizlazi iz vulkanana ostrvu LaPalma,…evakuisano5.000 ljudiJednostavnitrikovi kako daočistite sedištau automobilu

Gordana Draganić Nonin

18.09.2021. 07:57

) 4

!

"

*

&

'

Društvo • 19.09.2021. 10:11

Srbija prva u Evropi i druga u svetu po brojunovozaraženih od korona virusa

Život • 19.09.2021. 07:15

Kolač sa šljivama (recept)

Politika • 19.09.2021. 17:20

Šta su naprednjaci pričali o Vučiću u njegovomodsustvu?

( MOŽDA VAS ZANIMA

Predsednik Srpske listepovodom dešavanja naKosovu: Vučiću, reaguj

Otvoren najmodernijikardiološki centar uregionu „Puls“

Pritvor do 30 dana zbogpretnji Abazoviću

Bojsi će dobiti ulicu uBeogradu

( NEDELJA

Nedelja • 19.09.2021. 22:00

Roman o životu izugla mrtvihPisati o mrtvima uvek jenezahvalno jer postoji bojazan daskliznete u patetiku ili napišetedepresivnu knjigu.

Nedelja • 19.09.2021. 19:55

Raspoloženje utičena količinu hranekoja se konzumiraIako je hrana osnovnafiziološka potrebačoveka jerobezbeđuje...

Nedelja • 19.09.2021. 19:36

Magija prijateljstvaPufnica je mali crnimačak (dobro, ne bašskroz...

Nedelja • 19.09.2021. 18:58

Jesenja stripomanijaIzdavačka kućaČarobna knjigaorganizuje Jesenjustripomaniju od 24....

POGLEDAJ VIŠE

+ Najnovije Ekonomija Svet Sport Ljudi Beograd BBCPolitika Dijalog Društvo Kultura Magazin

,Koristimo kolačiće (cookies) da bismo unapredili korisničko iskustvo i mogli da prikažemo personalizovane reklame. Korišćenjem sajta slažete se sa Politika privatnosti. Prihvatam