Galerija
Pretplati se i postani deo Kluba italaca Danasa Klub italaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu vee pre nego što se štampano izdanje nae na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. lanska kartica obezbeuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše dogaaje i akcije.
Pretplatite se
Postoji mnogo razloga i naina da podrimo Danas. Jedan je da postanemo lanovi
Kluba italaca Danasa. - Bilja Krsti, muziarka
City letnja preporuka #69: Letnji kokteli
Da li misliš na Španiju kada kaeš vino?
Jovana uri – Nova inspiracija u Meksiku
Ovako su umetnici zamišljali 21. vek pre više od sto godina
POGLEDAJ VIŠE
Pretplata Cenovnik itulja
Copyright ©1995 - 2017, dnevni list Danas, Alekse Nenadovia 19-23, Beograd
" KLUB ITALACA # DODATAK NEDELJA $ PODCAST % PRODAVNICA & NEWSLETTER
' ' Laslo Vegel: Domovina bez demokratije nije domovina
( NEDELJA
Intervju
) 4 komentara ! " * & '
foto Arhiva asopisa Nova misao BRANKO STOJANOVI
Kako Laslo Vegel piše u svom novom, ovoga puta autobiografskom, romanu Nesahranjena prošlost, njegov junak Laslo Vegel je potomak evropskih vandrokaša…
Gde dospevaju društva ije se vlasti ne zalau za demokratiju ve za etnokratiju… kako je kao dvadesetogodišnjak prvi put boravio u Maarskoj, koju je, u suštini, prvo upoznao u knjievnosti pa tek onda u ivotu, a tada shvatio da je sreo „jedan nepoznat svet“ jer, jezik im je zajedniki ali su im svetovi sasvim razliiti.
U novom romanu, identitet Lasla Vegela se potrese kad vidi da i njegovi prijatelji i njegovi protivnici redom poriu svoju prošlost.
„Ono što je nekad bilo dvolino, sad je postalo dvosmisleno, i što je još zloslutnije, i sama dvolinost je postala dvosmislena“, veli pisac.
I ne samo da je Vegel napisao roman u kojem, kao i u svakoj vrhunskoj knjievnosti moemo da saznamo šta se istinski odvijalo u dušama ljudskim u odreenim društvenim i istorijskim okolnostima, ve je, na poslednjih 50 stranica dao nepogrešivu analizu svega onoga što nam se poslednjih tri decenije dešava i kako se sve to prelama u nama samima, sa nimalo utešnim krajem romana da „naalost, ovoj pripovesti nema kraja“.
Divno je Vegel opisao i kako se i kada, kao gimnazijalac, zainteresovao za knjievnost: „Najpre sam u knjievnosti otkrio da postoji i jedan drugi svet, pomalo, doduše, stran i nerazumljiv, ali ujedno i strašno privlaan.
Knjievnost je za mene predstavljala pustolovno lutanje u vlastitom lavirintu, rizian izlet u utopiju, otkrivao sam nove romane koji su obavezivali na linu odgovornost i podsticali na line odluke“.
Upravo je takav i njegov autobiografski roman nedavno objavljen u izdavakoj kui Akademska knjiga iz Novog Sada, što i jeste neposredni povod za razgovor sa piscem. itaocima ostaje da otkriju ovaj novi roman koji „obavezuje na linu odgovornost i podstie na line odluke“ ali, svakako i vodi „kroz vlastite lavirinte“.
Vaš novi roman predstavlja vano svedoanstvo o tome da nam je Evropa svima bila pradomovina i da smo u Vojvodinu svi mi, ili naši preci tokom proteklih vekova, dolazili kao u „obeanu zemlju“?
– Osamnaesti vek je bio vek evropskih migracija, naroito što se tie ovih krajeva, mislim na Vojvodinu i Baranju. O toj obeanoj zemlji moete itati i u Šnajderovom romanu Doba mjedi, kao i u mom novom romanu, kako ste to i uoili. Ta dva romana su dosta komplementarna.
Uz napomenu da je „Akademska knjiga“ upravo objavila i roman „Doba mjedi“ Slobodana Šnajdera, a kod istog izdavaa je objavljen i vaš prethodni roman „Neoplanta ili obeana zemlja“ koji je saga o obeanoj zemlji?
– esto sam pomislio da bi u Novom Sadu trebalo podii spomenik našim zajednikim precima, migrantima, kojima je Evropa bila istinska pradomovina. Mi Novosaani smo, u stvari, po tradiciji evropski patrioti. Moji preci su – kako sam uspeo da saznam – bili Nemci. Pošli su na evropsko putovanje iz Rajnske oblasti, stigli su do Meljkuta, koji i dan danas postoji kao mala varošica u današnjoj Junoj Maarskoj. Neki moji preci dugo su pisali prezime Wegel sa duplo W. Moj deda se oko 1900. doselio u Srbobran, jer su kruile prie da je tu plodna zemlja jeftinija. Ovdašnji prostori su posle Turaka bili prazni, pa su se širile glasine da je ovo podruje obeana zemlja. Menjali su krajeve i identitete. Kako i kad su postali Maari? Moda je to ostala tajna i za njih. Kao dete sam uo da je moj otac sanjario o tome da se preselimo u Australiju ili u Kanadu. Ne zbog nekih odreenih politikih razloga, nego ga je vuklo nepoznato. Seam se, kad je uvideo da je ta opcija nemogua, postao je potpunu rezigniran. Verovatno sam od mojih predaka nasledio e prema nepoznatom, ljubopitljivost i neku vrstu duhovnog nemira.
„Autobiografija je opravdana samo ako pisac svoje lino bivstvovanje doivljava kao mikrokosmos koji je organska dopuna univerzalnog bivstva. Dakle, ne izveštava o tome šta se desilo njemu i oko njega, ve zapisuje kako se svet dogodio u njemu“. Ceo roman govori o tome ali, moe li se, evo u intervjuu, odgovoriti na pitanje: Kako se ovaj svet, a roeni ste 1941, dakle, kako se, tokom ovih 80 godina, dogaao u vama?
– Pripadam prvoj generaciji koja je odrastala u socijalistikoj epruveti. Kao gimnazijalac sam, još krajem 1950-ih, mislio da ivim u vremenu takozvane socijalistike idile. Ko bi pomislio tada da je to bila hipnoza, koja, meutim, nije bila bez osnova. Ne elim da klevetam prošlost, jer je po mom shvatanju to danas odvratan manir. Tim pre što smatram da nije re samo o gore nametnutoj hipnozi, nego se radi i o kolektivnoj optimistinoj autohipnozi. Seam se detinjstva i rane mladosti, vremena kolektivne amnezije. Ljudi su se odrekli sopstvene prošlosti, i to ne bez razloga: nisu ni imali velikih pobuda da sa zadovoljstvom misle na nju. Ne verujem da su imali šta da ale u propasti Kraljevine Jugoslavije. Socijalizam za njih nije bilo avo kako se to danas tumai. On im je obezbedio pristojan ljudski ivot, besplatni zdravstveni sistem, besplatno školovanje, i neku perspektivu, za koju su se rtvovali. Ovo se desilo i mojim roditeljima, kao i celoj mojoj okolini u srbobranskom Zelenom sokaku gde sam odrastao. Tada su mladi znali da e pre ili kasnije stei stan, imati zaposlenje itd. i ne treba kanibalski da oekuju smrt roditelja. Tako da sam odrastao bez svesti o istoriji, jer prethodna generacija nije imala šta da prosledi od prošlosti. Stanovnici Jugoslavije su sklopili istorijski kompromis sa titoizmom, tu sudbinu je delila i moja porodica. Posle ogromne alosti povodom Titove smrti kompromis je opozvan. Poeli su da oplakuju meku diktaturu. Posle desetogodišnje agonije desilo se ono što smo zasluili: sa masovnom euforijom zakoraili smo u brutalne ratne sukobe.
U poslednje vreme esto slušamo da su politike elite krive za sve što nam se desilo?
– Ne verujem u to. Mase su euforino vebale mrnju: prvo su poele da mrze sopstvenu prošlost, a posle druge nacije. Zakoraili smo u rat i u tranziciju bez da smo dostojanstveno sahranili socijalistiku prošlost. Intelektualci su obeali narodu slobodu, a politiari švedski ivotni standard. Moj otac je umro u poetku populistike etnorevolucije. Bio je još svedok uništavanja kompromisa koju je i on prihvatio. Mene ne interesuju heroji-pobednici i paraziti nesree, nego ljudi koji su nemo, bespomono morali preiveti taj istorijski preokret. Sa njihovim sudbinama se istorija poigrala kao maka sa mišem, pa su zbog toga osueni na puka preivljavanja. Jer kompromisa više nije bilo. Slina, naravno ne ista, istorijska situacija esto se ponavlja. Samo da skrenem panju na nekoliko datuma: 1919, 1941, 1945, 1990. Datumi kad su graani bile rtve masovne amnezije, nove, opasnije autohipnoze, tj. ponovo su bili osueni da se odriu sopstvene prošlosti. Mi se nismo dostojanstveno oprostili od nijedne prošlosti, a ovo poslednje traje do dana današnjeg.
Pišete da se Monarhija raspala tek što se deda Vegel skrasio u Srbobranu, a ta varoš „ubauljala“ u srpsku dravu, a konkretno, do tada su svi Srbi uili maarski, da bi posle 1918, deda uio srpski. „Prokljuvio je suštinu manjinske taktike, i u manjinskom poloaju konano postao Maar“… Da li ste, ovom knjigom, išli protiv „ishlapljivosti istorije“, protiv potonua porodine povesti?
– Knjievnik sam ne istoriar, mene pre svega interesuje ovekova sudbina. Te sudbine mnogo su sloenije i kontradiktornije nego što to istorija moe da opiše. Po mom mišljenju ovek je sastavljen od više meusobnih sukobljenih identiteta. On na primer poseduje nacionalni, politiki, verski, profesionalni, itd. identitet. Danas vlada šematsko shvatanje, prema kojem nacionalni stoji na vrhu piramide a sve ostalo ispred njega. Ne, ne mislim tako. Po mom shvatanju svi identiteti su ravnopravni ali – i toga treba da budemo svesni – i esto se sukobljavaju u duši oveka. Ko sam ja? – za to nemam definitivni odgovor. Naješe smo teren dramatinog, ponekad traginog sukoba. Nacionalni identitet ima mnogo nijansi. Mislim – na primer – da bez evropskog, nacionalni identitet je krnji, a takav je i bez svesti o pripadanju ljudskom rodu. Identiteti se sukobljavaju u jednom oveku, koji je uzbudljiv u ivotu i još uzbudljivi u literaturi, jer u ivotu to je tabu tema, a u literaturi se moe otvorenije govoriti o njoj. Ako nacionalni ostaje izolovani apsolut, onda dolazi do nemilosrdne agresivnosti. Raa se ovek jedne dimenzije, koji, uvek je agresivan i iskljuiv. Sloenost ujedno je pacifikacija identiteta. Manjinski ovek sem toga ime još jednu, rekao bih tajanstvenu duševnu etvrtu dimenziju, a to je: nije isto njegova domovina njegovog maternjeg jezika i jezika drave u kojoj ivi. Kako je rekao Gatari i Delez u studiji o manjinskoj knjievnosti, on u sopstvenom jeziku ivi kao stranac. Tom zagonetnom asinhronu stvara se ta etvrta dimenzija, i tu je njegova autentina domovina. Manjinski ovek je osetljiv seizmograf, koji osea zemljotres o kojima posle pisci nacionalne veine pišu znaajne romane. Meni je dosadno slušati da manjinci imaju rezervnu domovinu, pre bih rekao da nemaju nijednu, ali poseduju tu etvrtu dimenziju. Ne govorim o politici, pojam manjinskog oveka je mnogo dublji nego politika. U redu je da se obezbeuju manjinska prava, ali postoji i višak znaenja. Naravno to teško breme ne prihvata svaki manjinac, neki se zadovoljavaju sa viktimološkim narativom, ili se trude da se udome u, od vlasti velikodušno ponuenom malom komfornom manjinskom getu ili u samogetoizaciji. Rekao sam breme, jer sam svestan da etvrta dimenzija ima svoje demone.
Na poetku autobiografije napisali ste „esej“ o tome kako se pisalo u doba socijalizma, kakve su „dobronamerne“ preporuke bile, a kako u doba prelaska u „kapitalizam s neljudskim licem“. A vi ste sve vreme „gunali, negodovali, zanovetali, ukratko podupirui Kamijevu stenu, vodili s njim beznadenu raspravu“… Da li je sizifovski posao pisati o sebi, dakle pokušati sagledati sve nijanse identiteta u kojima se, u nama, ogleda okolni svet?
– Pisac piše o sebi i onda kad piše o izmišljenim svetovima, mada mislim da je sve tee pisati o izmišljenim svetovima, koji nuno ne bi delovali kao plagijat stvarnosti. Stvarnost je postala fantazmagorina i neverovatna. Ako je tako onda ništa ne preostaje nego da napišem moje doivljaje na putu prema fantazmagoriji. Poetak je bio u stvari veoma idilian. Svet se postepeno otvarao pred mojim oima, kada sam iskoraio iz socijalistikog raja. Bio sam srean što sam preko knjige i filmova upoznao jedan drugi svet ali i nesrean, što moj stvarni svet nije takav, kakvim ga je zvanina socijalistika bajka opisivala. Taj je jaz za mene bio sumoran, jer sam uoio da se ta idila zasniva na prigušenim laima. Nisu to bile lai iz straha, nego svesna samoobmana. Nije bilo lako pobei iz socijalistike idile. Socijalizam je stvorio veliki masovni konformizam, izrodio veliku malograanštinu, dvostruki ivot. Opšti društveni otpor nije postojao, nije bilo gde pobei. Bar sam ja tako doiveo svoje prve buntovnike snove poetkom 1960-ih. Suoio sam se sa traginim deformacijama jedne za mene privlane ideje, što je znaio dobrovoljno izgnanstvo u marginalnosti, a marginalnost je za jednog manjinskog pisca u stvari gubljenje duhovne domovine. On ostaje marginalan i u Srbiji i u Maarskoj. Ne kaem da je to neko veliko opozicionarstvo. Nikako ne bih prihvatio ulogu onih knjievnika koji su dobijali najvea priznanja od socijalistike Jugoslavije, a posle 1990. se prikazivali kao rtve komunizma, jer su ve u kolevci bili antikomunisti. Mene interesuju oni ljudi koji su iskreno verovali da je la istina. Ja sam samo traio istinu, što ne znai da sam bio antisocijalista.
Vaš prvi roman „Memoari jednog makroa“, koji je na srpskohrvatski jezik preveo Aleksandar Tišma, jeste upravo pria o tome?
– Da, to je roman o spontanom bekstvu iz sveta lai i dvolinosti. Junake tog romana niko nije prisiljavao na taj gest, sami su izabrali bekstvo i marginalnost, verovatno iz oseanja nemoi. Još i dan-danas esto ujem prie ljudi koji se opravdavaju time da ih je diktatura prisiljavala, da su morali aplaudirati Titu, itd. Ne verujem u te izmišljotine. Konformizam je bila iskonska elja naroda. O tom kolektivnom konformizmu sam pisao dosta eseja u 1960-im godinama. Setim se 1968, poslednjeg evropskog leviarskog pokreta, koji, ne samo partijska elita, nego i celo naše društvo nije htelo prihvatiti. Zašto? U romanu Paraneza ja sam opisao to pitanje. Grupa mladih naula je da negde demonstriraju. Uzalud su tragali, nije bilo bunta. Nekoliko godina kasnije krenule su demonstracije, ali njih je organizovao Centralni komitet Saveza komunista Srbije. Zaista groteskna slika. Jonesko bi mogao da napiše dramu kako smo zakoraili u takozvanu slobodu. U drami Judita opisao sam situaciju kad graani oekuju Holoferna, veselo i arko išekuju da ih osvoji Holofern. E, to je problem. Autokratska vladavina ne pada sa neba, ona mora da postoji kao elja mase. Tito jeste bio autokrat ali je bio i izraz podsvesne elje. Posle je zavladala misao da nam ne treba komunistiki autokrat, nego nacionalni. Tu smo, gde smo. Ja sam se nadao socijalizmu sa ljudskim licem, posle kapitalizmu sa ljudskim licem, a u krvavom ratu smo se ušunjali u kapitalizam sa neljudskim licem, u kojem narod na slobodnim i demokratskim izborima glasa za autokrate. Na poslednjim stranicama novog romana Nesahranjena prošlost opisujem gde se sad nalazimo. Ima nešto distopijsko u tome. Da, naalost, od utopije sam uspeo stii do distopije.
Prvo ste bili „vandrokaš“ koji tegli sa sobom korene svog bezdomništva, a onda se ispostavilo da ništa nije u redu ni „na mekoj sofi demokratije“… „Svet su preko noi preplavili turbograani nakon što su se tokom jedne tihe evropske noi borbeni komunisti pretvorili u rodoljubive nacionaliste, samosvesno se pozivajui na svoju odanost i portvovanost naciji“. I na drugom mestu, pred kraj romana kaete da nije?
– Više puta sam izjavio da sam bezdomni lokalpatriot. Jednom ste baš vi citirali moju reenicu, da ko ima savest teško moe pronai svoju domovinu, jer – dodao bih – domovina bez demokratije nije domovina. To nije pravno i administrativno pitanje. To je duboka saglasnost sa svojom sudbinom. Za mene se sve hic et nunc dogaa, mnogo više od dnevnopolitikog pitanja. Moemo grditi politiare, ali pre toga treba da priznamo da je njih baš naše društvo stvorio. Mi smo ih stvorili! Oni su naše podsvesno JA. Ti svakodnevni skandali, incidenti, brutalni javni govor ije je gnezdo u parlamentu, preletai, mafijaši, ratni profiteri, haški osuenici koji su postali heroji, mali provincijski kneevi, ratoborni akademci, pisci-celebi, u dravnim institucijama dobro uhlebljeni opozicionari, zabavljai vladajue partije, korupcionaši, oligarhe koje se ne sme priupitati odakle su im prvi milioni, sve je to groznica koja pokazuje na zlokobnu bolest društva. Postoji li neka promena u poslednjim godinama? Pa, jeste. Mnogi su skinuli terensku vojniku uniformu i obukli su se po najnovijoj pariskoj modi. Garderoba se moe menjati, ali renik ne. Renik izdaje dah prošlosti. Govorio sam vam o laima socijalizma. Bilo ih je mnogo, premnogo. Ali se znalo, šta je istina i šta je la. Danas i istina deluje kao la. Moj roman u stvari pria o putu, kako je i od istine postala la.
U okviru Novosadskog knjievnog festivala Razgovori o ljubavi (prema itanju), u petak, 24. septembra u 19 sati, na brodu Cepelin u Novom Sadu, bie predstavljeni romani Doba mjedi Slobodana Šnajdera i autobiografski roman Lasla Vegela Neshranjena prošlost, oba objavljena ove godine u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada.
O Šnajderovom delu govorie Vladislava Gordi Petkovi i Radoslav Petkovi, a o Vegelovom delu elimir ilnik i Slobodan Šnajder.
Program e voditi ore Randelj, domain Novosadskog knjievnog festivala Razgovori o ljubavi (prema itanju). Ulaz je slobodan.
intervju laslo vegel pisac Beograd
! " * & '
POŠALJI KOMENTAR
Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoeljne. Saznajte kako se vaši komentari obrauju.
Nikola Kalabi geometar iz Valjeva 18. septembra 2021. u 08.33
Vegelu brate moj!
Pošteno i tano, svialo se to nekom ili ne.
Branka 18. septembra 2021. u 08.56
Poštovani gosšodine Vegel, imala sam ast da vas slušam na knjievnoj veeri u Beeju pre par god. Ovaj ntervju sa vama mi je uzburkao emocije, divno je uti glas istinskog intelektualca kao što ste Vi. ao mi je što neu moi doi na knj.vee u Novi Sad. Kakav e to skup biti!
) OSTALI KOMENTARI (4)
Društvo • danas 12:57
Veritas: Osuenom za ratni zloin na Koranskom mostu sutra otkrivaju mural u Karlovcu Društvo • danas 12:54
Nauni centar Molekul namenjen osnovcima i srednjoškolcima otvoren u Beogradu
( KOLUMNE
Zeleni nacionalizam?
Deo NVO najavljuje izlazak na izbore i kontro… izbornog procesa Preminuo glumac Don alis, uveni Bojsi iz „Muki“
Lava i dalje izlazi iz vulkana na ostrvu La Palma,… evakuisano 5.000 ljudi Jednostavni trikovi kako da oistite sedišta u automobilu
Gordana Dragani Nonin
Društvo • 19.09.2021. 10:11
Srbija prva u Evropi i druga u svetu po broju novozaraenih od korona virusa
ivot • 19.09.2021. 07:15
( MODA VAS ZANIMA
Otvoren najmoderniji kardiološki centar u regionu „Puls“
Pritvor do 30 dana zbog pretnji Abazoviu
Bojsi e dobiti ulicu u Beogradu
( NEDELJA
Nedelja • 19.09.2021. 22:00
Roman o ivotu iz ugla mrtvih Pisati o mrtvima uvek je nezahvalno jer postoji bojazan da skliznete u patetiku ili napišete depresivnu knjigu.
Nedelja • 19.09.2021. 19:55
Raspoloenje utie na koliinu hrane koja se konzumira Iako je hrana osnovna fiziološka potreba oveka jer obezbeuje...
Nedelja • 19.09.2021. 19:36
Magija prijateljstva Pufnica je mali crni maak (dobro, ne baš skroz...
Nedelja • 19.09.2021. 18:58
POGLEDAJ VIŠE
+ Najnovije Ekonomija Svet Sport Ljudi Beograd BBCPolitika Dijalog Društvo Kultura Magazin
,Koristimo kolaie (cookies) da bismo unapredili korisniko iskustvo i mogli da prikaemo personalizovane reklame. Korišenjem sajta slaete se sa Politika privatnosti. Prihvatam