of 6/6
Kvalitet konačnog rešenja a ne upotreba najskupljih materijala časopis “grenef.” jul 2018 • broj 02 • www.grenef.com 32 Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose- tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života. Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju. Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor, pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru- ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana. Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez- ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu. ARHITEKTE JEDNOG GRADA Za časopis “GRENEF-Građevinarstvo&Energetska Efikasnost” govori Dejan Babović INTERVJU:

Kvalitet konačnog rešenja a ne upotreba GRENEF... · kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna, ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da

  • View
    0

  • Download
    0

Embed Size (px)

Text of Kvalitet konačnog rešenja a ne upotreba GRENEF... · kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je...

  • Kvalitet konačnog rešenja a ne upotreba najskupljih materijala

    časopis “grenef.” • jul 2018 • broj 02 • www.grenef.com32

    Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

    ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

    tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

    umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

    Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

    informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

    razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

    direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

    vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

    sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

    koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

    Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

    pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

    slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

    prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

    prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

    naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

    njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

    ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

    Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

    od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

    ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

    jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

    ARHITEKTE JEDNOG GRADAZa časopis “GRENEF-Građevinarstvo&Energetska Efikasnost” govori Dejan BabovićINTERVJU:

    POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

    ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

    VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

    RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

    AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

    Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

    sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

    srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

    grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

    pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

    na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

    arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

    izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

    trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

    milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

    njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

    Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

    da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

    nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

    veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

    veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

    no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

    diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

    drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

    ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

    manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

    kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

    materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

    i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

    Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

    drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

    Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

    živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

    međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

    pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

    se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

    ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

    decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

    sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

    nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

    ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

    Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

    kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

    arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

    ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

    priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

    slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

    odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

    krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

    jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

    stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

    ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

    začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

    ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

    sledi…

    DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

    DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

    UŠTRB KREATIVNOSTI?

    Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

    Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

    mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

    sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

    neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

    najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

    ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

    tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

    mogući rezultat. Kvalitet konačnog

    rešenja razlikuje dobre i manje

    dobre arhitekte , a ne upotreba

    najskupljih materijala. To i jeste

    razlika između arhitekata i

    “arhitekata”. Tako da je moj odgovor

    na vaše pitanje da kod mene lično

    nema kompromisa sa strukom, čak i

    po cenu da izađem iz projekta. Često

    se javljaju problemi u fazi realizacije

    projekta - izvođenju rado- va, zato je

    neophodno da arhitekta bude

    prisutan tokom celog procesa od

    prve ideje do useljenja u objekat . Ja

    volim da budem tu, veoma često čak i

    samoinicijativno i ispratim projekat

    do kraja njegove realizacije.

    plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

    ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

    turi .

    Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

    civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

    sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

    ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

    visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

    javaju moje kriterijume.

    KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

    NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

    RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

    PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

    ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

    Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

    veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

    tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

    razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

    navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

    koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

    dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

    tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

    organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

    kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

    aromom samo za tu porodicu .

    Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

    vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

    osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

    obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

    ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

    prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

    mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

    rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

    sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

    nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

    kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

    enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

    jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

    noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

    tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

    radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

    sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

    eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

    gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

    informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

    kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

    deceniji XXI veka..

    MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

    TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

    SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

    PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

    PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

    NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

    KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

    U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

    diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

    znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

    ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

    daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

    perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

    mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

    mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

    izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

    inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

    bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

    arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

    mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

    teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

    i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

    da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

    ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

    ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

    posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

    da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

    dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

    nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

    da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

    ju našeg Beograda na pravi način.

    NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

    TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

    SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

    IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

    SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

    ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

    Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

    kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

    i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

    izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

    Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

    izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

    izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

    Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

    izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

    na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

    ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

    od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

    drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

    samostalne izložbe.

    se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

    potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

    matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

    prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

    se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

    stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

    ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

    IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

    ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

    POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

    LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

    Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

    takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

    da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

    ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

    . Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

    kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

    ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

    taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

  • www.grenef.com • broj 02 • jul 2018 • časopis “grenef.” 33

    Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

    ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

    tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

    umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

    Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

    informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

    razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

    direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

    vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

    sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

    koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

    Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

    pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

    slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

    prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

    prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

    naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

    njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

    ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

    Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

    od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

    ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

    jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

    POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

    ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

    VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

    RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

    AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

    Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

    sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

    srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

    grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

    pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

    na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

    arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

    izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

    trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

    milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

    njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

    Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

    da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

    nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

    veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

    veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

    no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

    diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

    drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

    ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

    manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

    kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

    materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

    i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

    Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

    drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

    Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

    živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

    međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

    pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

    se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

    ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

    decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

    sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

    nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

    ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

    Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

    kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

    arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

    ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

    priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

    slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

    odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

    krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

    jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

    stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

    ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

    začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

    ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

    sledi…

    DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

    DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

    UŠTRB KREATIVNOSTI?

    Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

    Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

    mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

    sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

    neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

    najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

    ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

    tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

    mogući rezultat. Kvalitet konačnog

    rešenja razlikuje dobre i manje

    dobre arhitekte , a ne upotreba

    najskupljih materijala. To i jeste

    razlika između arhitekata i

    “arhitekata”. Tako da je moj odgovor

    na vaše pitanje da kod mene lično

    nema kompromisa sa strukom, čak i

    po cenu da izađem iz projekta. Često

    se javljaju problemi u fazi realizacije

    projekta - izvođenju rado- va, zato je

    neophodno da arhitekta bude

    prisutan tokom celog procesa od

    prve ideje do useljenja u objekat . Ja

    volim da budem tu, veoma često čak i

    samoinicijativno i ispratim projekat

    do kraja njegove realizacije.

    plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

    ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

    turi .

    Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

    civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

    sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

    ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

    visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

    javaju moje kriterijume.

    KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

    NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

    RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

    PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

    ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

    Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

    veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

    tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

    razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

    navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

    koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

    dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

    tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

    organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

    kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

    aromom samo za tu porodicu .

    Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

    vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

    osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

    obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

    ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

    prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

    mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

    rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

    sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

    nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

    kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

    enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

    jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

    noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

    tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

    radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

    sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

    eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

    gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

    informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

    kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

    deceniji XXI veka..

    MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

    TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

    SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

    PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

    PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

    NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

    KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

    U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

    diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

    znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

    ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

    daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

    perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

    mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

    mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

    izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

    inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

    bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

    arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

    mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

    teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

    i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

    da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

    ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

    ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

    posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

    da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

    dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

    nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

    da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

    ju našeg Beograda na pravi način.

    NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

    TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

    SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

    IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

    SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

    ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

    Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

    kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

    i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

    izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

    Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

    izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

    izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

    Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

    izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

    na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

    ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

    od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

    drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

    samostalne izložbe.

    se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

    potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

    matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

    prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

    se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

    stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

    ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

    IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

    ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

    POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

    LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

    Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

    takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

    da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

    ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

    . Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

    kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

    ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

    taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

  • Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

    ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

    tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

    umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

    Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

    informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

    razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

    direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

    vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

    sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

    koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

    Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

    pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

    slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

    prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

    prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

    naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

    njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

    ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

    Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

    od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

    ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

    jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

    časopis “grenef.” • jul 2018 • broj 02 • www.grenef.com34

    POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

    ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

    VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

    RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

    AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

    Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

    sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

    srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

    grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

    pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

    na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

    arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

    izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

    trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

    milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

    njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

    Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

    da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

    nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

    veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

    veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

    no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

    diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

    drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

    ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

    manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

    kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

    materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

    i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

    Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

    drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

    Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

    živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

    međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

    pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

    se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

    ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

    decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

    sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

    nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

    ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

    Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

    kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

    arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

    ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

    priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

    slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

    odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

    krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

    jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

    stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

    ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

    začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

    ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

    sledi…

    DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

    DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

    UŠTRB KREATIVNOSTI?

    Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

    Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

    mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

    sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

    neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

    najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

    ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

    tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

    mogući rezultat. Kvalitet konačnog

    rešenja razlikuje dobre i manje

    dobre arhitekte , a ne upotreba

    najskupljih materijala. To i jeste

    razlika između arhitekata i

    “arhitekata”. Tako da je moj odgovor

    na vaše pitanje da kod mene lično

    nema kompromisa sa strukom, čak i

    po cenu da izađem iz projekta. Često

    se javljaju problemi u fazi realizacije

    projekta - izvođenju rado- va, zato je

    neophodno da arhitekta bude

    prisutan tokom celog procesa od

    prve ideje do useljenja u objekat . Ja

    volim da budem tu, veoma često čak i

    samoinicijativno i ispratim projekat

    do kraja njegove realizacije.

    plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

    ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

    turi .

    Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

    civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

    sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

    ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

    visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

    javaju moje kriterijume.

    KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

    NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

    RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

    PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

    ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

    Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

    veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

    tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

    razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

    navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

    koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

    dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

    tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

    organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

    kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

    aromom samo za tu porodicu .

    Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

    vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

    osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

    obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

    ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

    prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

    mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

    rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

    sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

    nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

    kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

    enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

    jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

    noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

    tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

    radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

    sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

    eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

    gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

    informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

    kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

    deceniji XXI veka..

    MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

    TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

    SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

    PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

    PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

    NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

    KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

    U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

    diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

    znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

    ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

    daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

    perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

    mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

    mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

    izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

    inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

    bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

    arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

    mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

    teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

    i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

    da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

    ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

    ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

    posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

    da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

    dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

    nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

    da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

    ju našeg Beograda na pravi način.

    NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

    TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

    SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

    IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

    SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

    ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

    Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

    kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

    i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

    izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

    Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

    izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

    izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

    Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

    izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

    na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

    ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

    od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

    drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

    samostalne izložbe.

    se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

    potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

    matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

    prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

    se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

    stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

    ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

    IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

    ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

    POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

    LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

    Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

    takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

    da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

    ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

    . Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

    kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

    ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

    taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

  • Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

    ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

    tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

    umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

    Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

    informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

    razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

    direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

    vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

    sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

    koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

    Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

    pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

    slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

    prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

    prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

    naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

    njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

    ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

    Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

    od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

    ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

    jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

    www.grenef.com • broj 02 • jul 2018 • časopis “grenef.” 35

    POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

    ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

    VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

    RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

    AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

    Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

    sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

    srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

    grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

    pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

    na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

    arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

    izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

    trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

    milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

    njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

    Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

    da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

    nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

    veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

    veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

    no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

    diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

    drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

    ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

    manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

    kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

    materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

    i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

    Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

    drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

    Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

    živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

    međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

    pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

    se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

    ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

    decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

    sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

    nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

    ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

    Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

    kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

    arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

    ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

    priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

    slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

    odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

    krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

    jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

    stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

    ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

    začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

    ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

    sledi…

    DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

    DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

    UŠTRB KREATIVNOSTI?

    Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

    Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

    mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

    sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

    neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

    najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

    ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

    tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

    mogući rezultat. Kvalitet konačnog

    rešenja razlikuje dobre i manje

    dobre arhitekte , a ne upotreba

    najskupljih materijala. To i jeste

    razlika između arhitekata i

    “arhitekata”. Tako da je moj odgovor

    na vaše pitanje da kod mene lično

    nema kompromisa sa strukom, čak i

    po cenu da izađem iz projekta. Često

    se javljaju problemi u fazi realizacije

    projekta - izvođenju rado- va, zato je

    neophodno da arhitekta bude

    prisutan tokom celog procesa od

    prve ideje do useljenja u objekat . Ja

    volim da budem tu, veoma često čak i

    samoinicijativno i ispratim projekat

    do kraja njegove realizacije.

    plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

    ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

    turi .

    Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

    civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

    sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

    ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

    visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

    javaju moje kriterijume.

    KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

    NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

    RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

    PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

    ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

    Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

    veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

    tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

    razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

    navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

    koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

    dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

    tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

    organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

    kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

    aromom samo za tu porodicu .

    Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

    vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

    osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

    obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

    ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

    prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

    mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

    rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

    sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

    nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

    kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

    enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

    jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

    noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

    tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

    radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

    sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

    eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

    gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

    informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

    kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

    deceniji XXI veka..

    MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

    TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

    SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

    PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

    PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

    NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

    KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

    U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

    diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

    znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

    ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

    daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

    perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

    mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

    mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

    izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

    inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

    bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

    arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

    mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

    teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

    i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

    da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

    ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

    ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

    posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

    da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

    dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

    nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

    da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

    ju našeg Beograda na pravi način.

    NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

    TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

    SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

    IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

    SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

    ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

    Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

    kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

    i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

    izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

    Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

    izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

    izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

    Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

    izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

    na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

    ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

    od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

    drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

    samostalne izložbe.

    se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

    potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

    matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

    prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

    se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

    stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

    ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

    IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

    ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

    POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

    LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

    Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

    takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

    da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

    ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

    . Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

    kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

    ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

    taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

  • Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

    ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

    tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

    umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

    Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

    informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

    razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

    direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

    vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

    sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

    koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

    Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

    pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

    slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

    prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

    prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

    naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

    njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

    ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

    Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

    od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

    ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

    jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

    POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

    ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

    VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

    RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

    AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

    Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

    sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

    srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

    grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

    pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

    na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

    arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

    izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

    trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

    milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

    njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

    Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

    da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

    nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

    veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

    veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

    no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

    diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

    drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

    ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

    manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

    kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

    materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

    i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

    Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

    drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

    Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

    živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

    međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

    pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

    se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

    ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

    decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

    sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

    nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

    ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

    časopis “grenef.” • jul 2018 • broj 02 • www.grenef.com36

    Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

    kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

    arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

    ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

    priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

    slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

    odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

    krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

    jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

    stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

    ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

    začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

    ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

    sledi…

    DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

    DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

    UŠTRB KREATIVNOSTI?

    Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

    Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

    mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

    sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

    neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

    najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

    ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

    tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

    mogući rezultat. Kvalitet konačnog

    rešenja razlikuje dobre i manje

    dobre arhitekte , a ne upotreba

    najskupljih materijala. To i jeste

    razlika između arhitekata i

    “arhitekata”. Tako da je moj odgovor

    na vaše pitanje da kod mene lično

    nema kompromisa sa strukom, čak i

    po cenu da izađem iz projekta. Često

    se javljaju problemi u fazi realizacije

    projekta - izvođenju rado- va, zato je

    neophodno da arhitekta bude

    prisutan tokom celog procesa od

    prve ideje do useljenja u objekat . Ja

    volim da budem tu, veoma često čak i

    samoinicijativno i ispratim projekat

    do kraja njegove realizacije.

    plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

    ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

    turi .

    Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

    civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

    sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

    ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

    visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

    javaju moje kriterijume.

    KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

    NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

    RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

    PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

    ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

    Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

    veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

    tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

    razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

    navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

    koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

    dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

    tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

    organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

    kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

    aromom samo za tu porodicu .

    Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

    vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

    osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

    obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

    ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

    prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

    mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

    rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

    sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

    nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

    kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

    enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

    jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

    noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

    tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

    radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

    sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

    eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

    gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

    informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

    kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

    deceniji XXI veka..

    MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

    TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

    SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

    PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

    PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

    NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

    KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

    U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

    diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

    znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

    ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

    daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

    perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

    mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

    mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

    izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

    inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

    bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

    arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

    mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

    teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

    i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

    da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

    ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

    ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

    posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

    da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

    dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

    nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

    da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

    ju našeg Beograda na pravi način.

    NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

    TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

    SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

    IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

    SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

    ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

    Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

    kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

    i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

    izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

    Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

    izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

    izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

    Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

    izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

    na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

    ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

    od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

    drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

    samostalne izložbe.

    se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

    potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

    matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

    prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

    se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

    stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

    ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

    IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

    ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

    POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

    LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

    Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

    takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

    da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

    ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

    . Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

    kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

    ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

    taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

  • Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

    ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

    tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

    umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

    Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

    informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

    razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

    direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

    vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

    sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

    koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

    Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

    pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

    slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

    prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

    prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

    naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

    njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

    ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

    Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

    od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

    ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

    jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

    POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

    ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

    VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

    RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

    AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

    Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

    sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

    srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

    grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

    pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

    na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

    arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

    izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

    trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

    milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

    njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

    Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

    da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

    nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

    veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

    veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

    no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

    diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

    drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

    ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

    manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

    kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

    materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

    i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

    Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

    drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

    Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

    živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

    međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

    pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

    se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

    ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

    decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

    sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

    nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

    ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

    www.grenef.com • broj 02 • jul 2018 • časopis “grenef.” 37

    Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

    kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

    arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

    ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

    priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

    slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

    odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

    krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

    jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

    stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

    ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

    začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

    ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

    sledi…

    DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

    DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

    UŠTRB KREATIVNOSTI?

    Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

    Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

    mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

    sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

    neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

    najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

    ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

    tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

    mogući rezultat. Kvalitet konačnog

    rešenja razlikuje dobre i manje

    dobre arhitekte , a ne upotreba

    najskupljih materijala. To i jeste

    razlika između arhitekata i

    “arhitekata”. Tako da je moj odgovor

    na vaše pitanje da kod mene lično

    nema kompromisa sa strukom, čak i

    po cenu da izađem iz projekta. Često

    se javljaju problemi u fazi realizacije

    projekta - izvođenju rado- va, zato je

    neophodno da arhitekta bude

    prisutan tokom celog procesa od

    prve ideje do useljenja u objekat . Ja

    volim da budem tu, veoma često čak i

    samoinicijativno i ispratim projekat

    do kraja njegove realizacije.

    plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

    ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

    turi .

    Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

    civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

    sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

    ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

    visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

    javaju moje kriterijume.

    KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

    NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

    RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

    PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

    ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

    Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

    veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

    tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

    razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

    navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

    koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

    dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

    tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

    organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

    kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

    aromom samo za tu porodicu .

    Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

    vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

    osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

    obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

    ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

    prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

    mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

    rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

    sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

    nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

    kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

    enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

    jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

    noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

    tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

    radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

    sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

    eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

    gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

    informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

    kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

    deceniji XXI veka..

    MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

    TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

    SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

    PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

    PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

    NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

    KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

    U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

    diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

    znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

    ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

    daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

    perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

    mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

    mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

    izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

    inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

    bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

    arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

    mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

    teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

    i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

    da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

    ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

    ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

    posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

    da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

    dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

    nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

    da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

    ju našeg Beograda na pravi način.

    NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

    TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

    SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

    IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

    SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

    ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

    Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

    kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

    i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

    izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

    Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

    izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

    izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

    Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

    izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

    na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

    ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

    od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

    drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

    samostalne izložbe.

    se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

    potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

    matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

    prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

    se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

    stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

    ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

    IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

    ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

    POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

    LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

    Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

    takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

    da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

    ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

    . Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

    kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

    ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

    taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki