ljudima bilo lakše da ne pričaju, Vegel ne samo da je pričao već je i zapisivao. Uvek nezavisan i hrabar jer, kako sam veli u Novosadskim dnevnicima 1991-2016: “Nezavi-snost je mnogo više od politike, ona je forma življenja, kultura i moral i autentična je i kredibilna

samo ako se te tri komponente stope u jedno”.

Mnogi sugrađani koji su sreta-li Vegela na ulicama Novog Sada, dok su bombe 1999. rušile mo-stove, zaprepašćeno su ga gledali i pitali: Zar si ti još ovde? Valjda smatrajući da se podrazumeva da Laslo Vegel ima rezervnu domovi-nu. A on u svojim dnevnicima sve-doči da nikada, ali nikada u svom životu nije osećao veću potrebu, iskonsku, da bude u svom gradu, među svojima, u tim teškim trenu-cima. A ti njegovi očito su mislili da je on samo pola naš.

ISPISIVANJE VREMENA: Dnevnici Lasla Vegela, pored ovog najnovijeg novosadskog u izdanju Akademske knjige: Vitgenštajnov razboj (Vreme knjige, 1993), Ispi-sivanje vremena u međuvremenu I (Helsinški odbor za ljudska prava Srbije, 2003) i Ispisivanje vremena u međuvremenu II (Gradska na-rodna biblioteka Žarko Zrenjanin, Zrenjanin) pokazuju da ovaj pisac nema rezervnu domovinu, on čak nema ni svoju jer, kako je napisao, Teško će naći domovinu onaj ko ima savest.

Skup u Novom Sadu po-čeo je čitanjem eseja Đerđa Konrada Pitaj, čitaj Lasla Vegela, nećeš se pokajati na srpskom

i mađarskom jeziku. Svoje radove izlagali su Vladislava Gordić Pet-ković, Šandor Radnoti, Vladimir Arsenić, Erika Bence, Marko Špa-dijer, Miroslav Vujičić, Đorđe Kra-jišnik, Mile Stojić, Gordana Draga-nić Nonin (Dnevnici Lasla Vegela: Pisanje o nečemu prvom), Aleksan-dra Đurić Bosnić, Teofil Pančić i Đerđ Horvat.

BEZ REZERVNE DOMOVINE: Teza da ljudi koji pišu dnevni-ke žive dvaput, u slučaju dnev-nika Lasla Vegela u potpunosti se potvrđuje. Dok obični ljudi, a i obični pisci žive, intelektu-alci poput Vegela, Tišme, Mana, Gombroviča, Žida... žive, ali i promišljaju, a promišljanjem žive još jednom.

I dok su smutnih 1990-ih ljudi oko Vegela, kada je nepoznata, sa-blasno raspršena svetina poručiva-la da sa druge strane Dunava duše nesahranjenih mrtvaca uznose se na nebo i kada je na novosad-skom groblju bilo sve više humki bez oznaka i bez cveća, skretala pogled sa stvarnosti, on je u dnev-niku zapisao da je najčešća rečeni-ca koju čuje na ulici, u autobusu, u prodavnicama Hajde da pričamo o nečemu drugom. Dok je običnim

Dijagnoza stvarnostiMeđunarodna dvodnevna naučna konferencija o književnom delu Lasla Vegela na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, u organizaciji Akademske knjige, bila je posvećena razgovorima o delu književnika koji se, kao pravi intelektualac, stavio na stranu onih koji ne prave istoriju već koji zbog istorije trpePiše: Gordana Nonin

Slobodan Šnajder: Advocatus diaboli kao drugo JaPa i taj roman Dupla ekspozicija sofisticirano je posložen kao Bachova fuga u kojoj provodni motivi progone, opovrgavanju i katkad, rijetko, potvrđuju jedni druge. Ali raspravu vodi glavno lice, glumac koji, naravno, ne želi biti vještica mnogih obrazina već hoće biti on sam. Roman je razgovor njega samoga sa samim sobom, dakako bez one božanske smirenosti Marka Aurelija: to je samogovor što ga prividno izgovara neko drugi koji mu se obraća sa Ti. Ali to je varka, u osnovi, radi se o ich formi, a opet o dvojstvu. Taj je drugi đavolji advokat, inkvizitorski advocatus diaboli, koji je prvotno imao paziti da se u dogmu ne bi uvukla kakva podvala. Taj đavolji advokat podsjeća nas da nismo osobito sveti, niti ćemo to biti, a isto tako ni jako blaženi. Sumnjati treba o svemu. Ima li uopće doba kad valja posumnjati i u samu sumnju? Put utopije, Veli Laszlo, postao je, spomenuh već, put u Damask. A njezina je osveta ono što danas živimo. Svetih nema jer sveci ne prave povijest.Sada smo građani Europe, koja sve više podsjeća na doba zalaza rimskog imperija.

48 31/05/2018. NOVI MAGAZIN BROJ 370

Kultura > Konferencija o Laslu Vegelu 24. i 25. maja u Novom Sadu

NM370.indb 48 29.5.2018 21:57:55

Vegel se pita: “Bojimo li se sop-stvene prošlosti?” jer godine se mrve, krune i sve više nedostaju memoari o bližoj prošlosti, au-tentični dnevnici, subjektivne hronike, iznijansirana tumačenja. Svojim dnevničkim beleškama Ve-gel je, onoliko koliko je u njegovoj moći, ispunio sveopštu prazninu sećanja oko nas.

Na novinarsko pitanje i brojna potpitanja 2001. o tome koje sve funkcije obavlja i koje sve visoke položaje zauzima nakon demo-

kratskih promena u Srbiji, pisac odgovara Ništa. Ne verujući, novi-nar ga moli da se seti makar nekog malog zaduženja u javnom životu, ali pisac, snebivajući se, odgovara: Ništa. Pišem, na šta novinar zaklju-čuje: “To je jako malo, skoro ništa”.

Kao novinar, po svom izvornom zanimanju, potpisnica ovih redova mora da ispravi ovu rečenicu jer dnevničke beleške i eseji Lasla Ve-gela, kao sastavni deo njegovog ce-lokupnog književnog dela, to potvr-đuju: “To je jako mnogo, skoro sve”.

ČEKATI PISATI: I kao što je Šandor Marai zapisao u svojim Dnevnicima, a Vegel je s njim bio oči u oči za vreme ratnih godina tokom Drugog svetskog rada, “Ako preživim, ostaću još dugo ovde, u ovoj kućici, ukoliko bude mene i kućice. Želim ovde dugo da živim, čitaću i pisaću ovaj dnevnik i ono što mi bude palo na um, a potom, prvom prilikom otići ću iz ove ze-mlje gde su Mađari, Švabe, Jevreji PODJEDNAKO porekli istinsku kulturu”.

A Vegel će u svojim dnevnicima kao svojevrstan lajtmotiv provla-čiti kofer koji mu je spakovan, ali samo za putovanja, pa i do Budim-pešte samo na mesec dana najviše, a ostaje ovde i beskompromisno piše o SVIMA OVDE koji poriču istinsku kulturu, bilo da su to fa-šisti, bilo političari koji postavljaju palme ispred svojih kancelarija, bilo da je to, kako će ih sam nazva-ti, IKEBANA inteligencija.

Zapisivaće Vegel svoje utiske iz šetnji: neće mu promaći ni rušenje Jevrejske ulice, ni postavljanje spo-menika Jaši Tomiću u Dunavskoj, ni osveštavanje gradskog vodovo-da, ni grafiti mržnje po fasadama grada dok obilazi desetine adresa na kojima je stanovao kao podsta-nar došavši 1950-ih u Novi Sad, grad koji ima čak i rođendan 1. februara, isto kao pisac. Novi Sad je tog dana od Marije Terezije ot-kupio slobodu, a Vegel svoju kupu-je pišući jer mu dnevnik znači sve uži krug slobode i veli: “Ispisujem redove da bih se probio iz sopstve-nog vakuuma”.

Mera Vegelove političke ambi-cije je da nagovori aktuelne poli-tičare da obnove Dornstadter po-slastičarnicu, ali će zato više puta pomenuti sećanja na Novosadski prozor i beskrajno značajno citi-rati Košuta o slobodi medija i ko-liko je to značajno pitanje za slo-bodnog građanina. U dnevnicima se vidi koliko je pisac pronicljiv i koliko nekada i hirurški precizno vidi stvarnost. Kako drugačije da tumačimo podatak da je, ispisuju-ći vreme U MEĐUVREMENU, Laslo Vegel 5. oktobra 2000. u ponoć zapisao da nacionalizam tek sada stupa na snagu i da dolazi vreme nacionalista.

Dijagnoza stvarnosti

LASLO VEGEL: Beskompromisna doživotna doslednost

49

NM370.indb 49 29.5.2018 21:57:56

Da bi tvoračka jezička snaga i stvaralačka imaginacija mogle da funkcionišu, neophodna je tač-na dijagnoza stvarnosti, naročito danas kad apsurdnost stvarnosti prevazilazi kreativnu maštu.

Tu tačnu dijagnozu stvarnosti nalazimo na svakoj stranici dnev-ničkih beležaka i baš zato kada piše o Tomasu Bernhardu i nje-govoj kritici Austrije, konstatuje da bi i Novi Sad zaslužio jednog Bernharda. Svakako ga je i dobio sa Vegelom.

Laslo Vegel je i autentičan i kre-dibilan pisac jer “autentičan ne-zavisan intelektualac ne može da bude nezavisan samo nekoliko go-dina – taj status zahteva doživotnu doslednost”, a dnevničke beleške Lasla Vegela, između ostalog, do-kaz su njegove beskompromisne doživotne doslednosti.

Pitaj, čitaj Lasla Vegela, nećeš se pokajati

Vidim Lasla Vegela s jednom veli-kom torbom, gde god se obreo, začas ume da zaposedne novu

sobu, da u njoj raspakuje Dunavsku ulicu, Novi Sad, Vojvodinu, Jugoistočnu Evro-pu, svoj laptop na kojem može bilo gde da sedne i da piše. Vrlo je verovatno da s njim putuju i njegovi brkovi, kojima ume nadasve zabavno da mrda. Za razliku od drugih, koji većinom govore samo kroz usta, Laci mnogo računa na učinak svo-jih brkova, grimasa, onih kratkih tišina, hijatusa, kad dlanovima obuhvati obraze, pa ih protrlja, i ta mala pauza omogućava mu da na datom i mogućem jeziku i sa svega nekoliko reči kaže suštinu onoga što misli. Njegova mudrost začinjena je svakovrsnim slatkim i kiselim osmesi-ma, evo, pred svim našim zajedničkim prijateljima potvrđujem da ja Lasla Vegela smatram veoma oštroumnim i jasnovidim čovekom. Uz to, i nadasve osetljivim, koga nije lako na tanak led na-mamiti, na krivi put zavesti, stani malo, da razmislim, svako može da zatraži od njega objašnjenje, savet, mišljenje, ima istančan osećaj za odnose, za razmere. U nekadašnjoj Jugoslaviji kao korektni, svake razmetljivosti lišeni glasnogovor-nik relativno malobrojne mađarske ma-njinske zajednice, raspolagao je najširim pogledom na celinu. Vegel je mogao da bude uvažavani portparol doktorskog konzilijuma čitavog ovog podneblja. Sine

ira et studio, svakoj ličnosti, svakoj naciji ukazuje dostojnu pažnju, uvažavanje, ne kažem, bez pristranosti jer pristupa svim stranama sa dužnim poštovanjem. Rado bih ga birao za predsednika svakog tela, skupa, zbora, ne bi laprdao budalaštine, još bi i rukama šarmantno gestikulirao, zaokupivši time pažnju naročito ženskog dela publike – voli da koristi ovo deseto-krako sredstvo izražavanja. Ipak, ne bih mu poverio nikakvu javnu funkciju da ga ne bi odvukla od pisanja jer njemu pisanje ide najbolje, u tome je uistinu kod kuće jer u njegovoj duši podjednako prebivaju i optuženi i tužilac, i svedok i sudija.

Sve je u službi onog što naposletku dospeva u računar, proguta jedan susret, jedan grad, i na drugom kraju izlazi tekst. Sve za tekst. Čije oči sve vide, ergo, ne

skreći sa linije. Svaki istinski pisac pose-duje ovo treće oko, svoje viđenje koje ne može da se prilagodi nikakvim ljudskim instancama, pa ni onda ako bi i umeo da prebire po žicama po njihovom ukusu. U Vegelu, pored ostalog, poštujem vedrog i silodrcnog individualistu koji, ako ga pi-taju, ne čeka na mišljenje nikakvog šefa, nikakvog tela, ima on svoje mišljenje – mišljenje domovine lišenog, ali ipak pa-triotski nastrojenog eksteritorijalca. Se-deo sam jednom u Subotici s tamošnjim Mađarima, gunđali su protiv novosad-skih Mađara. Još ćete vi, prijatelji, videti mnogo više u Laslu Vegelu, možda čak i Subotičanina. Kao što se u imenu Tišma nalazi i Novi Sad i mnogo toga drugog. Početkom devedesetih kad se međuna-rodni PEN najviše bavio raspadanjem Ju-goslavije, našavši se u ulozi predsednika, ali poprilično neobavešten, najviše sam naučio od Lasla Vegela. Verujem da su i mnoge moje kolege, budimpeštanski pis-ci, imali takav odnos prema njemu. Kad god bi se zatekao u Budimpešti, Vegel nije propustio da pozove Ištvana Eršija i Petera Esterhazija, a jedan od pozivanih bio sam i ja, i to je bio prijatan dokaz da umemo dobro da porazgovaramo.

Pismo književnika Đerđa Konrada, koje je pročitano na otvaranju Međunarodne

konferencije o književnom delu Lasla Vegela (prevod: Arpad Vicko)

50 31/05/2018. NOVI MAGAZIN BROJ 370

Kultura > Konferencija o Laslu Vegelu 24. i 25. maja u Novom Sadu

NM370.indb 50 29.5.2018 21:57:57