KRIVIČNO DELO AGRESIJE IZMEĐU KONSENZUSA I … · Lokarno sporazumi iz 1925. godine (Locarno Treaties), koji su zaključeni između Nemačke, Belgije, Francuske, Velike Britanije

24

Miloš MILOVANOVIĆ1 UDK: 343.359.2Biblid 0025-8555, 63(2011)Vol. LXIII, br. 1, str. 24–51

Izvorni naučni radFebruar 2011.

DOI: 10.2298/MEDJP1101024M

KRIVIČNO DELO AGRESIJE IZMEĐU KONSENZUSA I OSPORAVANJA

APSTRAKT

Višedecenijska borba za prihvatljivom definicijom krivičnog dela agresijekao međunarodnog zločina praćena je mnogobrojnim problemima. Pojedinedržave su u definisanju agresije videle znak spasa protiv stranog mešanja u svojeunutrašnje probleme, dok su druge to smatrale ograničavajućim faktorom uostvarivanju svojih interesa. U takvoj borbi između konsenzusa i osporavanjasvaka pobeda je bila Pirova, a cena svakog kompromisa bila je visoka. Ipak,nakon međunarodne konferencije o reviziji Rimskog statuta Međunarodnogkrivičnog suda, održane 2010. godine, čini nam se da je traženo rešenje na vidiku.U ovom radu autor prikazuje istorijski razvoj krivičnog dela agresije od teorijskihrasprava o agresiji do njenog inkriminisanja kao međunarodnog krivičnog dela.Kritičkom analizom normi međunarodnih dokumenata koji zabranjuju agresivneratove, kao i presuda međunarodnih sudova donetih na osnovu istih, ukazuje se nasve prednosti i mane definisanja agresije. Na kraju rada, sumirajući zaključke,autor „predviđa budućnost“ krivičnog dela agresije, imajući na umu najnovijerezultate u teoriji i praksi međunarodnog krivičnog prava.Ključne reči: krivično delo agresije, suđenja u Nirnbergu i Tokiju, PoveljaUjedinjenih nacija, Rezolucija Generalne skupštine UN 3314 (XXIX),Međunarodni krivični sud.

1. ISTORIJSKO POREKLO KRIVIČNOG DELA AGRESIJE

Agresivni ratovi su stalna konstanta u razvoju čovečanstva, koje i samo,kao svoj neizostavni deo, ima veoma dugu „ratnu istoriju“, ali suprotnoovome inkriminisanje agresivnih ratova, odnosno njihovo definisanje

kao posebnog krivičnog dela ipak nema dugu istoriju.2

1 Miloš Milovanović, student doktorskih studija na Pravnom fakultetu Univerziteta uBeogradu. E- mail adresa: [email protected]

2 Milan Škulić, Međunarodni krivični sud – nadležnost i postupak, Centar za publikacijePravnog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2005, str. 282.

25

Milovanović M., Krivično delo agresije između konsenzusa i osporavanja, MP 1, 2011(str. 24–51)

Pitanjima rata i njegove (ne)opravdanosti bavili su još u starom veku Platoni Aristotel posmatrajući ga sa filozofske tačke gledišta. Po njihovom shvatanjurat je sastavni deo politike i pravičan je ako se vodi protiv onih koji osporavajuvlast države ili ukoliko se vodi u cilju postizanja mira.3 S druge strane, Rimljanisu imali formalističko gledanje na rat: oni su smatrali da su ratovi zakoniti samoukoliko su proglašeni zakonito ili ako su imali opravdanu kauzu kao što jezaštita teritorije ili odbrana časti. Oni koji bi započeli rat bez odobrenja Senatamogli su biti predati neprijatelju, što je predstavljalo jednu vrstu kazne.4

U srednjem veku, pod okriljem katoličke crkve, pravičnim uzrocima ratabavili su se katolički mislioci, od kojih je najznačajniji Toma Akvinski (ThomasAquinas 1225-1274) koji je tvrdio da je pravičan uzrok rata „teški moralniprekršaj druge strane“, pri čemu su kriterijumi i ocene prekršaja izvođeni izmoralnog kodeksa katoličke crkve.5

Nešto kasnije o ratu je pisao Francisko de Vitorija (Francisco de Vitoria,1480-1546), koji je zaključio da i nezakoniti ratovi mogu biti moralnoopravdani ako su vođeni u samoodbrani. Pojedini autori smatraju da se upravou radovima Vitorije nalaze koreni definicije agresije, jer se u njima govori ouslovima dozvoljene samoodbrane, o ideji proporcionalnosti, o idejiograničenja vojne sile, o odgovornosti šefova država i o nemogućnostikorišćenja naredbi pretpostavljenog kao izgovoru za akt agresije.6

Značajan doprinos ovim temama dao je i Hugo Grocijus (Hugo Grotius,1583-1645), koji je u svom čuvenom delu “De iure belli ac pacis“ pisao da su,čak i u ratno doba, pravda i čast obavezni, a da oni koji neopravdano započnu ratmogu biti lično odgovorni za takvo postupanje.7 Grocijus povlači razliku izmeđuprava na rat (ius ad bellum) tj. okolnosti pod kojima se može pribeći ratu, i pravilao vođenju rata (ius in bello) tj. sredstava koja mogu biti upotrebljena u ratu.8

3 Smilja Avramov, Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, Savremena administracija,Beograd, 2003, str. 628.

4 Cherif M. Bassiouni, Benjamin B. Ferencz, „The Crime Against Peace and Aggression: FromIts Origins to the ICC“, in: Cherif M. Bassiouni (ed.), International Criminal Law, Volume 1:Sources, Subjects, and Contents, Martinus Nijhoff Publishers, Leiden, 2008, p. 207.

5 Smilja Avramov, Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, op. cit., str. 628.

6 Cherif M. Bassiouni, Benjamin B. Ferencz, „The Crime Against Peace and Aggression:From Its Origins to the ICC“, op. cit., pp. 207-208.

7 Ibid., p. 208.

8 Više o učenju Grocijusa videti: Larry May, Aggression and Crimes Against Peace,Cambridge University Press, Cambridge, 2008, pp. 25-40.

26


Tek u XX veku, nakon završetka I svetskog rata, termin „agresija“ je po prviput upotrebljen u jednom zvaničnom međunarodnom pravnom aktu.9 Bilo jeto u Versajskom mirovnom ugovoru iz 1919. godine (Treaty of Versailles)kojim je osnovan specijalni tribunal za suđenje nemačkom caru Vilhelmu II,10

međutim kako je car izbegao u Holandiju, koja je odbila da ga izruči, do ovogsuđenja nikada nije ni došlo. Treba skrenuti pažnju na činjenicu da nameratvoraca ovog ugovora nije bila da se nemački kajzer optuži za izvršenu agresijuveć za „kršenje međunarodnog morala i svetosti međunarodnih ugovora“,11 papojedini autori ovu odredbu označavaju kao normu koja nema pravni karakteru materijalnom smislu već samo u formalnom.12 Razlog za to leži u činjenicida agresija nikada pre nije bila proglašena za međunarodno krivično delo, nitise ikada nekome sudilo po tom osnovu, pa bi suđenje nemačkom kajzeru zaagresiju predstavljalo suđenje primenom retroaktivnog zakona (ex post facto)što je bilo neprihvatljivo.13 Da bi se onemogućilo da budući učinioci krivičnogdela agresije ostanu nekažnjeni, dogovoreno je da se u skorije vreme pristupidefinisanju ovog krivičnog dela i propisivanju sankcija za isto.

Jedno od takvih nastojanja predstavlja i Pakta Društva naroda iz 1920.godine (Covenant of the League of Nations). Član 10 ovog Pakta je propisivaoda će „Članice Društva preduzeti mere za poštovanje i očuvanje teritorijalnogintegriteta i postojeće političke nezavisnosti svih država članica Društva od

9 Razlozi za to se nalaze u snažnim zahtevima javnog mnjenja nakon I svetskog rata da seodgovorni za agresiju i druga dela kazne. (Više o tome: Benjamin B. Ferencz, “The Crimeof Aggression“, in: Gabrielle McDonald Kirk, Olivia Swaak-Goldman (eds.), Substantiveand Procedural Aspects of International Criminal Law: Commentary, Volume I, KluwerLaw International, The Hague, 2000, pp. 38-40.)

10 Član 231 ovog ugovora je predviđao „odgovornost Nemačke i njenih saveznika zauzrokovane gubitke i učinjenu štetu silama saveznicama i njihovim građanima, koju supretrpeli kao posledicu rata nametnutog agresijom, od strane Nemačke i njenihsaveznika“.

11 U vezi sa suđenjem nemačkom kajzeru postojale su dve platforme o krivici – engleskakojom se kajzer optužuje za kršenje neutralnosti Belgije i Luksemburga te vođenjeneograničenog podmorničkog rata, i francuska koja je polazila od ideje da seneopravdano započinjanje rata može sankcionisati i na temelju još srednjevekovnihučenja o nepravednim ratovima. (Navedeno prema: Milan Škulić, Međunarodni krivičnisud – nadležnost i postupak, op. cit., str. 282, fn.154.)

12 Robert Cryer, Hakan Friman, Darryl Robinson, Elizabeth Wilmshurst, An Introduction toInternational Criminal Law and Procedure, Cambridge University Press, Cambridge,2007, pp. 262-263.

13 Benjamin B. Ferencz, “The Crime of Aggression“, op. cit., str. 39.

27


spoljašnje agresije. U slučaju bilo kakve agresije, pretnje ili opasnosti izazvanetakvom agresijom, Savet će odlučiti koje će mere preduzeti kako bi se ovaobaveza ispunila“. Član 11 Pakta dao je ovlašćenja Savetu Društva naroda dainterveniše u slučaju rata ili pretnje ratom. U tom smislu, u teorijimeđunarodnog prava se javila ideja po kojoj bi se tek odbijanje države dapostupi u skladu sa direktivama Saveta Društva naroda moglo smatratiagresijom (faktički bi ta direktiva značila uspostavljanje primirja).14 Shodnočlanu 12 Pakta nedozvoljenim ratovima smatrali su se i oni ratovi kojima sudržave pribegavale pre nego što iskoriste postupak mirnog rešavanja koji jepropisan ovim članom. U slučaju neuspeha ili nemogućnosti da se spor reši timputem, država je mogla pribeći ratu, a da time ne prekrši odredbe pakta.

Lokarno sporazumi iz 1925. godine (Locarno Treaties), koji su zaključeniizmeđu Nemačke, Belgije, Francuske, Velike Britanije i Italije, predviđali su,između ostalog, klauzulu o zabrani međusobnog napadanja i vođenja rata, osimako se rat vodi radi „ostvarivanja legitimnog prava na odbranu ili akcije koja jeposledica odluke donete od strane Skupštine ili Saveta Društva naroda“.

Konačno Kelog-Brajanovim paktom od 27. avgusta 1928. godine (Kellog-Briand Paris Pact) zabrana rata dobija širu međunarodnu dimenziju.15 Član 1ovog pakta propisuje: „Visoke strane ugovornice svečano izjavljuju, u ime svojihnaroda, da osuđuju pribegavanje ratu kao sredstvu za rešavanje međunarodnihsporova, i odriču ga se kao instrumenta nacionalne politike u međusobnimodnosima“. Iako veoma napredan Pakt je imao mnogo slabosti: pod pojam „rata“nisu se mogli podvesti sukobi kojima je država pribegla u „samoodbrani radizaštite svojih vitalnih interesa“, kao ni konflikti koji nisu od sukobljenih stranaoznačeni kao „rat“.16 Takođe nije postojao mehanizam koji bi omogućio punuprimenu ovog Pakta, a odricanje od rata važilo je samo unutar kruga državapotpisnica, dok je pribegavanje ratu sa drugim državama bilo pravno moguće.17

14 Ovakvo tvrđenje je zastupao professor Quincy Wright (Quincy Wright, “The Concept ofAggression in International Law“, American Journal of International Law, Volume 29,1935), a suprotno je tvrdio Julius Stone (Julius Stone, Aggression and World Order I,1958). (Navedeno prema: Cherif M. Bassiouni, Benjamin B. Ferencz, “The CrimeAgainst Peace and Aggression: From Its Origins to the ICC“, op. cit., p. 210.)

15 Šezdeset i tri države su ratifikovale ili prihvatile ovaj pakt (među kojima su sve svetskesile tog doba, ali i Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca) i s obzirom da on ne sadrži nijednuodredbu o odricanju ili povlačenju iz pakta postoje autori koji smatraju da je ovaj pakt jošuvek na snazi.

16 Benjamin B. Ferencz, “The Crime of Aggression“, op. cit., p. 41.


28


Na konferenciji o razoružanju 1933. godine SSSR je podneo svoj predlogdeklaracije koja je sadržala definiciju agresije. Po ovom predlogu smatralo seda je agresor država koja prva učini jednu od sledećih radnji: (1) objavi ratdrugoj državi; (2) izvrši invaziju svojim oružanim snagama na teritoriju drugedržave bez objave rata; (3) bombarduje teritoriju druge države kopnenim,pomorskim ili vazdušnim snagama; (4) uđe na teritoriju druge države svojimkopnenim, pomorskim ili vazdušnim snagama, bez odobrenja vlade te države,odnosno postupi protivno takvom odobrenju, naročito u vezi boravka naodređenom području i (5) izvrši blokadu obala ili luka sruge države. Predlog jesadržao i odredbu po kojoj unutrašnja situacija u jednoj zemlji, njeno političkoi ekonomsko uređenje, ne može poslužiti kao opravdanje agresije. Na osnovuovog predloga Komitet za bezbednost ove konferencije je pripremio nacrt Aktao definiciji agresije, ali ovaj predlog nije usvojen.18

2. KONSTITUISANJE KRIVIČNOG DELA AGRESIJE

Otpočinjanje II svetskog rata i strašna razaranja koja su ga pratila „izazvala“su međunarodnu zajednicu da konačno postigne konsenzus i proglasi agresijuza krivično delo. U januaru 1942. godine predstavnici devet država koje su bilenapadnute od strane nacista sastali su se u Londonu na Međusavezničkojkonferenciji o kažnjavanju ratnih zločina. Konferencija je zaključena javnomdeklaracijom koja je sadržala upozorenje da će svi oni koji su odgovorni zastrašna nedela biti kažnjeni kroz sistem organizovanog pravosuđa, a agresivnirat je proglašen delom za koji će vladari i vojni lideri odgovarati na osnovulične tj. individualne odgovornosti.19

2.1. Suđenja u NirnberguTokom Moskovske konferencije, u oktobru 1943. godine, iznet je

zajednički stav Ruzvelta, Čerčila i Staljina, koji se smatra izvorom „Nirnberškihprocesa“. Londonskim sporazumom (London Agreement) četiri velike sile

18 Sama definicija agresije koja je predložena od strane SSSR-a upotrebljena je kasnije unekim dvostranim i višestranim ugovorima. Tako, na primer, države članice Male Antante(Jugoslavija, Rumunija i Čehoslovačka), zaključile su u Londonu, 4. jula 1933. godine,sa SSSR-om Konvenciju koja je, u članu 2. sadržavala definiciju agresije na bazi naprednavedene definicije. (Navedeno prema: Smilja Avramov, Milenko Kreća, Međunarodnojavno pravo, op. cit., str. 631.)

19 Cherif M. Bassiouni, Benjamin B. Ferencz, “The Crime Against Peace and Aggression:From Its Origins to the ICC“, op. cit., p. 212.

29


saveznice od 8. avgusta 1945. godine ustanovljen je Međunarodni vojnitribunal za suđenje glavnim ratnim zločincima iz II svetskog rata (InternationalMilitary Tribunal for the Major War Criminals – IMT), a kao sastavni deosporazuma usvojen je Statut tribunala.

Član 6 (a) ovog Statuta je inkriminisao agresiju kao krivično delo podnazivom „zločini protiv mira (crimes against peace)“, određujući je kao„planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata ili rata kojimse krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garantije, ili učestvovanje uzajedničkom planu ili zaveri za izvršenje bilo kog od gore navedenih dela“.20

Statut je članom 6 ograničio individualnu odgovornost za agresiju samo na„lidere, organizatore, podstrekače i saučesnike“ koji su učestvovali uformulisanju ili izvršenju „zajedničkog plana ili zavere“ za izvršenje ovogkrivičnog dela.21 Šta se podrazumevalo pod „agresijom (aggression)“ ili pod„agresorskim ratom (wars of aggression)“ nije bilo nigde definisano, ali se upornopotenciralo da je agresija zločin najveće težine. U jednoj presudi iz 1947. godineistaknuto je sledeće: „Započeti agresorski rat... to nije samo međununarodnizločin; to je najteže međunarodno krivično delo, koje se od drugih ratnih zločinarazlikuje samo po tome što u sebi akumulira zla svih zločina“.22

Sudije Nirnberškog tribunala, prilikom suđenja za agresiju, susretale su sesa dva glavna problema, koji su isticana od strane odbrana okrivljenih: (1)morali su da dokažu da je agresija kao krivično delo ustanovljena i pre 1945.godine i da se, shodno tome, kažnjavanjem okrivljenih za ovo krivično deloneće prekršiti princip nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege i (2) moralisu da dokažu da međunarodno pravo ne predviđa samo odgovornost država veći odgovornost pojedinaca.23

U odgovoru na prvo pitanje tribunal je, pre svega, istakao da su nacističkilideri koji su direktno odgovorni za napade na suverene države to činili uprkosmeđunarodnim ugovorima i garantijama, te da su samim tim morali da znaju datime čine krivična dela. Istaknuto je da se Nemačka, potpisivanjem Kelog-

20 Zoran Stojanović, Međunarodno krivično pravo, Pravna knjiga, Beograd, 2006, str. 164-165.

21 Yoram Dinstein, War, Aggression and Self-Defence, Cambridge University Press,Cambridge, 2005, p.118.


23 Više o tome: Antonio Cassese, International Criminal Law, Oxford University Press,Oxford, 2008, p. 152, fn. 4; Benjamin B. Ferencz, “The Crime of Aggression“, op. cit.,pp. 44-45.

30


Brajanovog pakta 1928. godine, odrekla rata kao instrumenta nacionalne politike,priznajući time da je rat ilegalno sredstvo. Dalje, tribunal je zaključio dameđunarodno pravo nije samo proizvod međunarodnog zakonodavstva, i da sepravo o ratu ne nalazi samo u međunarodnim ugovorima, već i u opštim pravnimnačelima i običajima koji su međunarodno priznati, a koji zabranjuju agresiju.Osim toga i mnogi drugi međunarodni ugovori i protokoli definišu agresiju kaokrivično delo. „Zabranu agresivnog rata zahteva savest čovečanstva, agresivni ratnije samo zabranjen, on je kriminalan“, istakao je Nirnberški tribunal.24

Razmatrajući moguću povredu načela nullum poena sine lege tribunal jezaključio: „Daleko od toga da je nepravedno kazniti tako strašne prestupepozivajući se na ovo načelo, nepravedno bi bilo da agresori ostanu nekažnjeni“.25

U odgovoru na drugo pitanje sudije su se pozvale na Versajski mirovniugovor iz 1919. godine kojim je međunarodno priznato pravo sila Saveznica dasude nemačkom kajzeru i njegovim vojskovođama. „Zločini protivmeđunarodnog prava učinjeni su od strane pojedinaca a ne od strane apstraktnihentiteta, i samo kažnjavanjem pojedinaca koji su učinili ta krivična dela normemeđunarodnog prava mogu biti primenjene“, zaključuje tribunal.26

Dugo pripremana Nemačka invazija na Poljsku 1939. godine predstavljalaje čist primer agresije, kao i invazije na Dansku i Norvešku sa kojima jeNemačka 1939. godine potpisala pakt o nenapadanju. Tribunal je kao agresivnirat ocenio i invazije na Belgiju, Holandiju i Luksemburg, osvajanja Grčke iJugoslavije, napad na SSSR, nemačku objavu rata Sjedinjenim AmeričkimDržavama, a čak je i anšlus Austrije tako ocenjen iako su se Austrijanci predalibez ispaljenog metka. Za krivično delo agresije u Nirnbergu je osuđeno ukupno12 lica, od kojih osmoro na smrtnu kaznu, a ostali na dugogodišnje kaznezatvora, dok je troje okrivljenih oslobođeno svih optužbi i pušteno na slobodu.

2.2. Suđenja od strane sila pobednica u okupacionim zonamaOsim suđenja glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu, nakon II svetskog

rata sudilo se i ostalim učiniocima krivičnih dela koji nisu bili na najvišimpoložajima u Trećem Rajhu. Njima su sudili vojni tribunali četiri sile pobednice(svaka u svojoj okupacionoj zoni), a na osnovu Zakona broj 10 koji je doneo


25 William A. Schabas, “The Unfinished Work of Defining Aggression“, in: DominicMcGoldrick, Peter J. Rowe, Eric Donnelly (eds.), The permanent international criminalcourt: legal and policy issues, Hart Publishing, Portland, 2004, p. 123.


31


Kontrolni savet za Nemačku (telo koje je bilo formirano od četiri sile pobednicekako bi upravljao okupiranom Nemačkom). U odnosu na Statut Nirnberškogtribunala, član III Zakona broj 10 Kontrolnog saveta definisao je zločine protivmira (agresiju) na malo drugačiji način određujući je kao: „Započinjanjeinvazije na druge države i započinjanje agresorskog rata kršenjemmeđunarodnih zakona i ugovora, uključujući ali ne ograničavajući se na:planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata ili rata kojimse krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garantije, ili učestvovanje uzajedničkom planu ili zaveri za izvršenje bilo kog od gore navedenih dela“.27

Na osnovu Zakona broj 10 ukupno je optuženo 177 lica, a 35 od njih jeoslobođeno svih optužbi. Za zločine protiv mira vođena su četiri slučaja (I.G.Farben, Krupp, High Command i Ministries) od kojih su prva tri završenaoslobađajućom presudom, dok je u četvrtom slučaju nekoliko lica osuđeno zaagresiju.28

2.3. Suđenja u TokijuMeđunarodni vojni tribunal za Daleki Istok (International Military Tribunal

for the Far East - IMTFE) osnovan je 19. januara 1946. godine Proklamacijomameričkog generala Daglasa MekArtura (Douglas MacArtur) kao glavnogsavezničkog komandanta na Dalekom istoku, a prema nacrtu američkihpravnika. Član 5 (a) Tokijske povelje propisuje individualnu odgovornost zazločine protiv mira (agresiju), određujući je kao: „Poimenično, planiranje,pripremanje, započinjanje ili vođenje objavljenog ili neobjavljenogagresorskog rata ili rata kojim se krše međunarodni ugovori, sporazumi iligarantije, ili učestvovanje u zajedničkom planu ili zaveri za izvršenje bilo kogod gore navedenih dela“.29 Jedina razlika u odnosu na ranije definisanjeagresije predstavlja dodavanje sintagme „objavljenog ili neobjavljenog“, čimese želelo naglasiti da je agresorski rat međunarodno krivično delo bez obzira nanjegovu prirodu tj. da li uz njega sledi objava rata ili ne. Pred tzv. Tokijskimtribunalom 25 lica je oglašeno krivim i osuđeno za agresiju, a zanimljivo jenapomenuti da je ovaj tribunal procesuirao samo one vojne i političke liderečija su krivična dela uključivala i agresiju.30

27 Ibid., p. 46.

28 Više o tome: Benjamin B. Ferencz, “The Crime of Aggression“, op. cit., pp. 46-48.


30 Stefan Barriga, “The Crime of Aggression“, in: Mangai Natarajan (ed.), InternationalCrime and Justice, Cambridge University Press, Cambridge, 2011, p. 329.

32


2.4. Stavovi o suđenjima za agresiju održanim u Nirnbergu i TokijuIako se pred svim ovim tribunalima sudilo i osuđivalo za zločine protiv

mira, mišljenja o (ne)mogućnosti i (ne)opravdanosti suđenja za agresiju nakonII svetskog rata bila su oprečna.31

Već za vreme Tokijskih procesa pojedine sudije su iznosile drugačije stavove.Tako je sudija B.V.A. Roling iz Holandije u svom izdvojenom mišljenju na jednupresudu (a i kasnije u literaturi32) izjavio da se po njegovom viđenju, pre IIsvetskog rata, agresija nije mogla smatrati krivičnim delom koje je pripadalo tadavažećem međunarodnom pravu, jer su postojale praznine i u Paktu Društva naroda,i u Kelog-Brajanovom paktu, i u drugim deklaracijama koje su omogućavale daagresija ostane van zakona.33 U praksi suverenih država malo se obraćalo pažnjena ove sporazume, pa Roling iz toga zaključuje da nije bilo straha od pravnihposledica istih jer one nisu ni imale valjanu pravnu snagu.34 Sudija Bernard izFrancuske je osporio da se optužba za zločin protiv mira može zasnivati na Kelog-Brajanovom paktu koji se odnosio na odnose između država, ali je tvrdio da jevođenje agresivnog rata ipak nezakonito jer to proizilazi iz „prirodnog prava“.35

I neki savremeni teoretičari međunarodnog krivičnog prava imaju sličnomišljenje. Prema Dinstein-u: „Pošteno je reći da u trenutku zaključivanjaLondonskog sporazuma član 6 (a) nije predstavljao normiranje dotadašnjegmeđunarodnog običajnog prava. Ako su ratovi po svojoj prirodi (zbog razaranjakoja ih prate) posmatrani kao krivična dela mala in se, neshvatljivo je kako suonda mogli biti legalni vekovima pre potpisivanja Kelog-Brajanovog pakta“.36

3. KRIVIČNO DELO AGRESIJE POD OKRILJEM UJEDINJENIH NACIJA

3.1. Povelja Ujedinjenih nacijaPosle II svetskog rata apsolutnu zabranu rata kao sredstva za rešavanje

međunarodnih sporova u međunarodni poredak unosi Povelja Ujedinjenih

31 Više o tome: Yoram Dinstein, War, Aggression and Self-Defence, op. cit., p. 120.

32 Antonio Cassese, B.V.A. Roling, The Tokyo Trial and Beyond, Polity Press, Cambridge,1993, p. 98.


34 Ibid.

35 Milan Škulić, Međunarodni krivični sud – nadležnost i postupak, op. cit., str. 172.

36 Yoram Dinstein, War, Aggression and Self-Defence, op. cit., p. 120.

33


nacija iz 1945. godine.37 Zanimljivo je primetiti da Povelja ne koristi reči „rat“ili „agresija“, već se zabranjuje „pretnja ili upotreba sile“.38 Smatra se da je ovoznatno naprednije rešenje jer upravo upotreba sile označava suštinu rata, a sdruge strane onemogućava se i da sukobi koji nisu označeni kao „rat“ buduizuzeti od domašaja ove odredbe kao što je to bio slučaj sa jednom odredbomKelog-Brajanovog pakta.39

Član 2 tačka 4. Povelje izričito predviđa da će se članice Ujedinjenih nacijauzdržati od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političkenezavisnosti ma koje države ili na bilo koji drugi način koji je suprotan svrsiUN, što znači da su tom obavezom obuhvaćene sve članice međunarodnezajednice.40 Postoje mišljenja da ova odredba ne zabranjuje upotrebu sile odstrane država u njihovim međunarodnim odnosima uopšte, već zabranjuje samoonu upotrebu sile na način koji je suprotan svrsi UN ili njenu upotrebu protivteritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države.41 Takođesmatra se i da pretnja upotrebom sile može biti dozvoljena ukoliko je u skladusa svrhom UN i nije uperena protiv teritorijalnog integriteta ili političkenezavisnosti druge države.42

Kontrolni mehanizam poštovanja zabrane rata koji uvodi Povelja UN jesledeći: (1) države su obavezne da se uzdrže od upotrebe ili pretnje silom (član2 Povelje) kao i da sve sporove reše mirnim putem (član 3); (2) u slučajuupotrebe sile Savet bezbednosti UN je ovlašćen da utvrdi pretnju miru, kršenjemira ili akt agresije i da utvrdi koje su mere potrebne da se preduzmu da bi sepovratio međunarodni mir i sigurnost (član 39 Povelje) i (3) države su u obavezida poštuju i izvrše odluke Saveta bezbednosti. Utvrđivanje „pretnje miru,kršenja mira i akata agresije“ od strane Saveta bezbednosti predstavljalo jejedno novo rešenje koje je pravdano time da se u okviru Povelje UN ne može

37 Charter of the United Nations, Internet: http://www.un.org/en/documents/charter/index.shtml, 25/12/2010.

38 Jedino mesto u Povelji UN gde se spominje reč „rat“ jeste preambula, gde se kaže: „Minarodi Ujedinjenih nacija rešeni...da spasimo buduća pokoljenja užasa rata, koji je dvaputa u toku našeg života naneo čovečanstvu neopisive patnje...“.

39 Cherif M. Bassiouni, Benjamin B. Ferencz, “The Crime Against Peace and Aggression:From Its Origins to the ICC“, op. cit., pp. 214-215.



42 Ibid.

34


usvojiti definicija agresije koja bi pokrivala sve moguće slučajeve i da bi bilonajbolje da postojanje akata agresije utvrđuje upravo Savet bezbednosti.43

Povelja predviđa i tri izuzetka od pravila zabrane sile: (1) mere kojepreduzima Savet bezbednosti, (2) individualnu i kolektivnu samoodbranu (član51 Povelje) i (3) mere protiv država koje su za vreme II svetskog rata bile uneprijateljskom taboru (mera privremenog karaktera propisana članom 107 sobzirom na to da je Povelja doneta pre okončanja rata). Pravo na individualnusamoodbranu je od ranije poznato i priznato u međunarodnom pravu i pripadasamo državi koja je „napadnuta agresijom“, dok je pravo na kolektivnusamoodbranu nova norma koja uzima u obzir činjenicu postojanja mnogihdržavno-vojnih saveza sklopljenih radi međusobne samoodbrane. Onopodrazumeva da se napad na jednu državu članicu saveza smatra napadom na ceosavez, pa sve članice saveza mogu preduzetii mere „kolektivne samoodbrane“ uodnosu na napadača. Sedamdesetih godina XX veka Sjedinjene Američke Državesu koristile ovo pravo, tvrdeći da preduzimaju mere kolektivne samoodbraneprotiv Severnog Vijetnama koji je označen kao agresor.44

3.2. Potvrđivanje Nirnberških principa23. oktobra 1946. godine , tadašnji predsednik SAD Hari Truman obratio se

Ujedinjenim nacijama i označio agresivni rat kao zločin čiji im učiniocima bitrebalo da se sudi pred međunarodnim tribunalom. On je izrazio nadu da će UNreafirmisati principe Nirnberškog Statuta i usvojiti Zakonik o zločinima protivmira i sigurnosti celog čovečanstva (Code of Crimes Against Peace andSecurity of Mankind), a sličan predlog je izneo i tadašnji Generalni sekretar UNTrigve Li.45

11. decembra 1946. godine Generalna skupština UN je usvojila tri rezolucijeod velike važnosti za međunarodno krivično pravo: (1) Rezoluciju br. 94 kojomje osnovana Komisija za kodifikaciju međunarodnog prava;46 (2) Rezoluciju br.95 kojom su potvrđeni principi međunarodnog prava sadržani u Nirnberškomstatutu i presudama Nirnberškog suda i formirana komisija koji ima za cilj da teprincipe formuliše kroz kodifikaciju zločina protiv mira i bezbednosti

43 Ibid., pp. 215-216.

44 Ibid., p. 216.


46 General Assembly Resolution 94(I), A/RES/94(I), Internet: http://daccess-dds ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/033/45/IMG/NR003345.pdf?OpenElement, 25/12/2010.

35


čovečanstva i uključi ih u Međunarodni krivični zakonik47 i (3) Rezoluciju br.96 kojom je potvđeno da je genocid međunarodno krivično delo.48

3.3. Rad na definiciji agresije od strane komisija formiranih odlukamaGeneralne skupštine UN

Kako je vreme prolazilo svetska javnost je ubrzo uvidela da će pravo vetastalnih članica Saveta bezbednosti UN paralisati ovo telo kada bude trebalo dase izjasni o (ne)postojanju agresije na osnovu člana 39 Povelje UN. Naime,stalna članica SB UN koja je izvršila ili planira izvršenje agresije ili je u savezuili prijateljskim odnosima sa agresorom, može upotrebiti pravo veta i timeonemogućiti SB da donese odluku o postojanju agresije u konkretnom slučaju,čime ovaj zločin ostaje nekažnjen!49

Kada je 1950. godine nakon invazije Severne Koreje na Južnu Koreju„paralisan“ rad SB po ovom pitanju (SSSR je zahtevao da se pomoć koju suSAD pružile Južnoj Koreji označi kao agresija), mnoge države članice UN supočele da zahtevaju što hitnije definisanje agresije, kako bi SB pred sobomimao jasne kriterijume pri odlučivanju o agresiji i kako ne bi moglo pravo vetada se više zloupotrebljava. Prvi predlog je načinio SSSR koji je Generalnojskupštini UN iste godine predložio na usvajanje svoj predlog definicije agresijeiz 1933. godine. Skupština je ovaj predlog prosledila Komisiji za međunarodnopravo, koja nije uspela da postigne dogovor o predloženoj definiciji.

Uvideći nemogućnost donošenja definicije agresije od strane Komisije zameđunarodno pravo,50 Generalna skupština UN je narednih godina, u nekolikonavrata, osnivala nove komisije koje su se bavile ovim pitanjem: (1) 1952. godineRezolucijom br. 688 formiran je Prvi specijalni komitet za pitanja definicije agresijekoga je činilo petnaest država;51 (2) 1954. godine donošenjem Rezolucije br. 895

47 General Assembly Resolution 95(I), A/RES/95(I), Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/033/46/IMG/NR003346.pdf?OpenElement, 25/12/2010.

48 General Assembly Resolution 96(I), A/RES/96(I), Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/033/47/IMG/NR003347.pdf?OpenElement, 25/12/2010.

49 Cherif M. Bassiouni, Benjamin B. Ferencz, “The Crime Against Peace and Aggression:From Its Origins to the ICC“, op. cit., p.216.

50 Ovaj stav je izražen u Rezoluciji Generalne skupštine UN br. 599 iz 1952. godine,A/RES/599(VI), Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/068/54/IMG/NR006854.pdf?OpenElement,25/12/2010.

51 General Assembly Resolution 688 (VII), A/RES/688(VII), Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/080/31/IMG/NR008031.pdf?OpenElement,25/12/2010.

36


imenovan je Drugi specijalni komitet od osamnaest članova (tadašnja Jugoslavijabila je član ovog komiteta);52 (3) 1957. godine Rezolucijom br. 1181 zahtevano jeod Generalnog sekretara UN da pribavi mišljenja novo pristupljenih država članicaUN, kako bi se i one uključile u rad ovog komiteta;53 (4) 1967. godine Rezolucijombr. 2330 imenovan je novi Specijalni komitet za pitanje definisanja agresije (poznati kao Treći specijalni komitet) koga je činilo 35 država članica UN, među kojimaje bila i tadašnja Jugoslavija.54 Zajednička karakteristika svih ovih tela, koja su sebavila pitanjem agresije, bila je nemogućnost pronalaženja kompromisa, što je iuslovilo njihov neuspeh u radu i kratkotrajni vek trajanja.

3.4. Definicija agresije – Rezolucija Generalne skupštine UN 3314 (XXIX) od 14. decembra 1974. godine

Najuspešniji je, ipak, bio rad Trećeg specijalnog komiteta, koji je pokazaonajveću rešenost u iznalaženju definicije agresije i ograničavanju upotrebesile.55 Nakon velikog broja razmatranih, ali i velikog broja odbačenih predloga,14. decembra 1974. godine Generalna skupština UN je konsenzusom usvojilaRezoluciju br. 3314 (XXIX) kojom je konačno definicija agresije bilausaglašena, čime je ona iz sveta neprava prešla u okvire međunarodnogprava.56 Nakon dugotrajne borbe, izvesno je da je ta definicija bila „kompromis

52 General Assembly Resolution 895 (IX), A/RES/895(IX), Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/096/30/IMG/NR009630.pdf?OpenElement,25/12/2010.

53 General Assembly Resolution 1181 (XII), A/RES/1181(XII), Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/119/64/IMG/NR011964.pdf?OpenElement,25/12/2010.

54 General Assembly Resolution 2330 (XXII), A/RES/2330(XXII), http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/236/65/IMG/NR023665.pdf?OpenElement, 25/12/2010.

55 U okviru rada Trećeg specijalnog komiteta iskristalisala su se tri predloga definicijeagresije: (1) predlog SSSR-a, (2) predlog trinaestorice (zajednički predlog Kolumbije,Kipra, Ekvadora, Gane, Gvajane, Haitija, Irana, Madagaskara, Meksika, Španije,Urugvaja, Ugande i Jugoslavije) i (3) predlog šestorke (Australije, Kanade, Italije,Japana, SAD i Ujedinjenog kraljevstva). Svaki od ovih predloga je polazio od državnihinteresa predlagača, a razlike u pogledu definicija agresije bile su na planu načinadefinisanja – predlagani su ili definisanje sistemom enumeracije, generalnom klauzulomili mešovite definicije. Više o tome: Cherif M. Bassiouni, Benjamin B. Ferencz, „TheCrime Against Peace and Aggression: From Its Origins to the ICC“, op. cit., pp. 217-221.

56 General Assembly Resolution 3314 (XXIX), A/RES/3314 (XXIX), Internet:http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/739/16/IMG/NR073916.pdf?OpenElement, 26/12/2010.

37


nad kompromisima“, ali je ipak predstavljala, do tada, najveći korak karešavanju ovog veoma složenog problema.

Već preambula ove Rezolucije naglašava da je agresija „najozbiljnija inajopasnija forma od svih oblika nelegalne upotrebe sile“. Od osam članovakoliko sadrži, član 1 započinje generičkom definicijom: „Agresija je upotrebaoružane sile od strane jedne države protiv suvereniteta, teritorijalnogintegriteta ili političke nezavisnosti druge države, ili na bilo koji drugi načinkoji je nesaglasan sa Poveljom UN, kao što stoji u ovoj definiciji“. Već na prvipogled je uočljivo da ova definicija polazi od člana 2 tačka 4. Povelje UN kojiagresiju definiše kao „...pretnju ili upotrebu sile protiv teritorijalnog integritetaili političke nezavisnosti ma koje države...“ Razlike u odnosu na navedeni članPovelje UN su sledeće: (1) agresija je definisana samo kao upotreba sile, ali nei kao pretnja upotrebom sile;57 (2) ne radi se o bilo kakvoj upotrebi sile, većto mora isključivo biti oružana sila, što znači da je inkriminisana samodirektna agresija, dok su oblici indirektne agresije poput ekonomske blokade,političkih sankcija, ratno orjentisane propagande ili bilo kog drugog oblikanenaoružanog nasrtaja na određenu državu izvan ove definicije;58 (3) oružanasila osim teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti ne sme bitiupotrebljena ni protiv suvereniteta druge države, što je usvojeno na predlogtrinaest država.

Član 2 Rezolucije propisuje da „prva upotreba oružane sile od strane jednedržave, u suprotnosti sa Poveljom UN, predstavlja prima facie dokaz o aktuagresije, iako Savet bezbednosti može, u skladu sa Poveljom, da zaključi daodređenje tog akta kao agresije ne bi bilo opravdano u svetlu bitnih okolnosti,uključujući i činjenicu da učinjeni akti kao i njihove posledice nisu dovoljneozbiljnosti“. Ovaj član je formulisan kako bi se pomirila dva suprostavljenagledišta: SSSR je tvrdio da se samo država koja prva upotrebi silu može smatratiagresorom, dok je stav zapadnih država bio da je animus aggressionis ključnielement krivičnog dela, tj. da pre nego što se određeni akt označi kao agresijamoraju se utvrditi sve bitne okolnosti slučaja kako bi se utvrdio da taj akt zaista

57 U literaturi se ovo navodi kao slabost rešenja iz rezolucije, imajući u vidu primere izNirnberških presuda, u kojima je sud utvrdio postojanje krivičnog dela agresije premadržavama koje su kapitulirale samo pod dejstvom nemačkih pretnji, čak i pre nego što jeupotrebljena bilo kakva oružana sila – slučaj Austrije i Čehoslovačke (Navedeno prema:Cherif M. Bassiouni, Benjamin B. Ferencz, “The Crime Against Peace and Aggression:From Its Origins to the ICC“, op. cit., p. 223).

58 Danijela Žarić, Individualna krivična odgovornost za zločin agresije, magistarski rad,Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2009, str. 54.

38


predstavlja povredu Rezolucije.59 Pojedine države su izrazile bojazan da bi ovanorma mogla biti tumačena na način da se prva upotreba oružane sile opravdakao „preventivna samoodbrana“, što ne bi predstavljalo dobro rešenje.60

Pod pojam „akta agresije“, članom 3, podvedeni su, nadalje, sledeći akti,bez obzira da li je rat objavljen ili ne: (a) invazija ili napad oružanih snaga jednedržave na teritoriju druge, ili svaka vojna okupacija, makar i privremena, kojaproizađe iz takve invazije ili napada, ili svaka aneksija teritorije ili dela teritorijedruge države upotrebom oružane sile; (b) bombardovanje teritorije jedne državeod strane oružanih snaga druge države ili upotreba ma kog oružja od stranejedne države protiv teritorije druge države; (c) blokada luka ili obala jednedržave od strane oružanih snaga druge države; (d) napad oružanih snaga jednedržave na kopnene, pomorske ili vazduhoplovne snage, pomorsku ili vazdušnuflotu druge države; (e) upotreba oružanih snaga jedne države, koje se u skladusa sporazumom sa državom prijema nalaze na njenoj teritoriji, protivnouslovima predviđenim u sporazumu, odnosno ostajanje tih snaga na teritorijizemlje prijema i posle isteka sporazuma; (f) radnja jedne države koja svojuteritoriju stavi na raspolaganje drugoj državi da bi je ova iskoristila za izvršenjeakata agresije protiv treće države; (g) upućivanje od strane, odnosno u imejedne države oružanih bandi, grupa, neregularnih vojnika ili najamnika, kojiprotiv druge države vrše akte oružane sile toliko ozbiljne da se izjednačuju sagore pobrojanim aktima, odnosno značajno učešće jedne države u tome. Uodnosu na predlog Trećeg specijalnog komiteta, u enumeraciju akata agresije uRezoluciju 3314 nisu ušle pojedine radnje koje su se u prošlosti smatraleagresijom, a kao što su nepoštovanje principa proporcionalnosti u ratnimdejstvima, ignorisanje odredbi o mirnom rešavanju sporova, nepoštovanjeodluka Saveta bezbednosti ili Generalne skupštine UN.61

Imajući u vidu okolnosti da se putem nabrajanja ne mogu obuhvatiti svividovi akata agresije, da razvoj ratne tehnike i veštine otvara uvek novemogućnosti za agresora, član 4 konstatuje da pobrojanim aktima ovo pitanjenije iscrpljeno, te da Savet bezbednosti može, na osnovu odredaba Povelje,utvrditi da i drugi akti predstavljaju akte agresije. Zanimljivo je napomenuti daje Kina, iako stalna članica Saveta bezbednosti, predložila da sve državezajednički treba da dele odgovornost odlučivanja o tome šta se još smatra aktom


60 Ibid.

61 Ibid., p. 225.

39


agresije, a ne da to bude isključivo u nadležnosti SB UN.62 Kao velika manaovog člana navodi se njegova suprotnost sa osnovnom maksimom krivičnogprava nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege: „Pod pretpostavkom dase legalnost inkriminacije svakog zločina iskazuje u njegovoj određenosti upravu, nepostojanje zatvorenog okvira inkriminušućih radnji i faktora udefiniciji agresije donetoj Rezolucijom, usložava problematičnost njeneprimene. Shodno tome, akt agresije mogao bi da bude okarakterisan kao takavna bilo kom sastanku Saveta bezbednosti, a po učinjenju takvog dela u realnimzbivanjima i bez prethodne određenosti tog dela kao agresije.“63

Rezolucija označava agresivni rat kao zločin protiv međunarodnog mira,koji povlači međunarodnu odgovornost, iz čega sledi da bilo koja teritorijalnazauzimanja ili koristi i preimućstva koja proizilaze iz agresije neće bitismatrana zakonitim. Takođe, bilo koji izgovor, bez obzira na njegovu prirodu,bilo politički, ekonomski, vojni ili drugi, ne može služiti kao opravdanje zaagresiju (član 5). Iz sintagme „agresija povlači međunarodnu odgovornost“ nijejasno da li taj pojam obuhvata samo odgovornost države ili se odnosi i naindividualnu krivičnu odgovornost.

Član 6 Rezolucije propisuje: „Ova definicija ne može biti iskorišćena nabilo koji način koji uvećava ili umanjuje obim Povelje UN, uključujući i njeneodredbe o zakonitoj upotrebi sile.“ Ovim članom se zapravo potvrđuje da seupotreba sile shodno dopuštenim osnovima koje propisuje Povelja UN nećesmatrati agresijom, ako je u skladu sa Poveljom UN. Tu se, pre svega, misli nadozvoljenu samoodbranu, ali nije dat odgovor na pitanje šta se zaistapodrazumeva pod „zakonitom samoodbranom“.64

Imajući u vidu činjenicu da su, u to vreme, još uvek postojali narodi podkolonijalnim i rasističkim režimima, član 7 Rezolucije potvrđuje pravo nasamoopredeljenje, slobodu i nezavisnost naroda lišenih ovih prava i zakonitostnjihove borbe u skladu sa Poveljom UN. Drugim rečima, oslobodilačka borbase ne može podvesti pod pojam agresije.65

Na kraju član 8 daje uputstvo za tumačenje Rezolucije: „U interpretaciji iprimeni sve odredbe su međusobno povezane i svaku odredbu treba posmatratiu kontekstu ostalih odredaba“.

62 Ibid.63 Danijela Žarić, Individualna krivična odgovornost za zločin agresije, op. cit., str. 57.



40


3.5. Period posle 1974. godineU godinama nakon usvajanja Rezolucije 3314, definicija agresije sadržana

u njoj potvrđena je i pomenuta u nekoliko međunarodnih dokumenata. Odstrane Generalne skupštine UN pomenuta je u Deklaraciji o produbljivanju ikonsolidaciji međunarodnog detanta od 19. decembra 1977. godine,66 uDeklaraciji o pripremama zajednica za život u miru od 15. decembra 1978.godine67 i u Deklaraciji o unapređenju efikasnosti principa uzdržavanja odpretnji ili upotrebe sile u međunarodnim odnosima od 18. novembra 1987.godine.68 Savet bezbednosti UN je 1985. godine kao „akte agresije“okarakterisao napad Izraela na ciljeve Palestinske oslobodilačke organizacije69

i napad Južne Afrike na Angolu.70

U praksi Međunarodnog suda pravde (International Court of Justice) pitanjedefinicije agresije je postavljeno 1986. godine, u slučaju Military andParamilitary Activities in and against Nicaragua (Nicaragua v. United States ofAmerica).71 Vlada Nikaragve je optužila SAD za nezakonitu upotrebu oružanesile i kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Odgovor vlade SAD je bioda su njene akcije zakonite, jer predstavljaju čin kolektivne samoodbrane,izazvan nelegalnim aktima Nikaragve kojima su podržavane pobunjeničkesnage u Salvadoru, a koji se sastojao u pošiljkama oružja i logističkoj podršci.Sud je, razmatrajući član 3 tačka g Rezolucije br. 3314, zaključio da seupućivanje od strane, odnosno u ime jedne države oružanih bandi, grupa,

66 Declaration on the Deepening and Consolidation of International Détente, GeneralAssembly Resolution 32/155, A/RES/32/155,Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/313/90/IMG/NR031390.pdf? OpenElement, 27/12/2010.

67 Declaration on the Preparation of Societies for Life in Peace, General Assembly Resolution33/73, A/RES/33/73, Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/360/91/IMG/NR036091.pdf?OpenElement, 27/12/2010.

68 Declaration on the Enhancement of the Effectiveness of the Principle of Refraining fromthe Threat or Use of Force in International Relations, General Assembly Resolution 42/22,A/RES/42/22, Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/512/54/IMG/NR051254.pdf?OpenElement, 27/12/2010.

69 United Nations Security Council Resolution 573, 4 October 1985, Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/489/10/IMG/NR048910.pdf?OpenElement, 28/12/2010.

70 United Nations Security Council Resolution 577, 6 December 1985, Internet:http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/489/14/IMG/NR048914.pdf?OpenElement, 28/12/2010.

71 Više o tome: Internet: http://www.icj-cij.org/docket/index.php?p1=3&p2=3&code=nus&case=70&k=66, 28/12/2010.

41


neregularnih vojnika ili najamnika u drugu državu, može smatrati oružanimnapadom ali samo onda kada te grupe preduzimaju radnje toliko ozbiljne da suekvivalentne pravom oružanom napadu koga izvode regularne snage.72 Sud je,presuđujući u korist Nikaragve, zaključio da se snabdevanje oružjem ilogistička podrška pobunjeničkim snagama u Salvadoru ne može smatratioružanom agresijom. Takva „pomoć“ kvalifikovana je kao kršenje načelazabrane mešanja u unutrašnje poslove druge države, i u isto vreme kao minorisgeneris primer kršenja zabrane propisane članom 2 stav 4. Povelje UN koja nedaje pravo na odgovor oružanom silom.73

4. AGRESIJA I MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD

4.1. Rad na osnivanju Međunarodnog krivičnog suda i odnos prema krivičnom delu agresije

Vođena idejom slobodnijeg i pravednijeg društva, Generalna skupština UNje, još 1947. godine, Rezolucijom br. 177, dala zadatak Komisiji zameđunarodno pravo da započne sa izradom Zakonika o zločinima protiv mira ibezbednosti čovečanstva.74 Rad komisije po ovom pitanju je suspendovan1954. godine, da bi bio nastavljen 1981. godine. Napredak je učinjen 1991.godine kada je komisija predstavila nacrt ovog zakonika, koji se u članovima15 i 16 bavio agresijom i pretnjom agresijom.75

Sledeće, 1992. godine, dolazi do preokreta jer je Generalna skupštinaUN, Rezolucijom 47/33, naložila Komisiji za međunarodno pravo da svoj


73 Umberto Leanza, “The Historical Background“, in: Mauro Politi, Giuseppe Nesi (eds.),The International Criminal Court and the Crime of Aggression, Ashgate PublishingLimited, Hants, 2005, p.8.

74 General Assembly Resolution 177 (II), A/RES/177(II), Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/038/84/IMG/NR003884.pdf?OpenElement,10/01/2011.

75 Član 15 je propisivao individualnu odgovornost lidera ili organizatora koji planira, izvršiili naredi akte agresije, koji su određeni na način koji je veoma sličan Rezoluciji 3314 iz1974. godine. Pretnja agresijom je, članom 16, definisana kao deklaracija ilidemonstracija sile ili bilo koja druga mera koja daje za pravo vladi određene države daozbiljno sumnja u pripremanje agresije protiv te države. Više o ovom predlogu: Cherif M.Bassiouni, Benjamin B. Ferencz, „The Crime Against Peace and Aggression: From ItsOrigins to the ICC“, op. cit., pp. 230-234.

42


rad prioritetno preusmeri ka izradi nacrta statuta stalnog međunarodnogkrivičnog suda.76

Komisija već 1993. godine podnosi GS UN nacrt statuta koji nigde u tekstune definiše krivično delo agresije, ali propisuje odgovornost za ovo krivičnodelo po odredbama međunarodnog prava u članu 26 nacrta.77 Dalje, član 27nacrta propisuje da osoba ne može biti optužena za akt agresije pre nego štoSavet bezbednosti UN prvo utvrdi da je država učinila akt agresije koji jepredmet optužbe.

Nakon prijema sugestija i primedaba od strane vlada pojedinih država,komisija 1994. godine podnosi revidirani nacrt statuta.78 Za razliku od ranijegnacrta krivično delo agresije je izričito propisano kao krivično delo pod kojespada u nadležnost međunarodnog krivičnog suda (član 20 nacrta), ali agresijai dalje ostaje nedefinisana.

Nova strategija Generalne skupštine UN usvojena je 9. decembra 1994.godine, kada je Rezolucijom 49/53 osnovan ad hoc komitet sa ciljem da nastavisa radom na nacrtu statuta koji je podnela komisija, ali i da se bavi pripremommeđunarodne konferencije za osnivanje suda.79 U svom konačnom izveštaju iz1995. godine komitet je naglasio postojanje različitih stavova državnihdelegacija u pogledu uključivanja krivičnog dela agresije u nadležnostmeđunarodnog krivičnog suda.

Krajem 1995. godine, Rezolucijom br. 50/46 GS UN, osniva se i Pripremnikomitet za ustanovljavanje Međunarodnog krivičnog suda (PreparatoryCommittee on the Establishment of the ICC – “PrepCom“).80 Između 1996.-1998. godine Pripremni komitet se sastajao više puta kako bi usaglasio nacrt

76 General Assembly Resolution 47/33, A/RES/47/33, Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/RESOLUTION/GEN/NR0/024/00/IMG/NR002400.pdf?OpenElement, 10/01/2011.

77 Report of the International Law Commission on the work of its forty-fifth session, 3 May– 23 July 1993, Official Records of the General Assembly, Forty-eighth session,Supplement No. 10, U.N. Doc. A/48/10, Internet: http://untreaty.un.org/ilc/reports/english/A_48_10.pdf, 10/01/2011.

78 Report of the International Law Commission on the work of its forty-sixth session, 2 May– 22 July 1994, Official Records of the General Assembly, Forty-ninth session, SupplementNo. 10, U.N. Doc. A/49/10, Internet: http://untreaty.un.org/ilc/reports/ english/A_49_10.pdf, 10/01/2011.

79 General Assembly Resolution 49/53, A/RES/47/33, Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N95/767/77/PDF/N9576777.pdf?OpenElement, 10/01/2011.

80 General Assembly Resolution 50/46, A/RES/50/46, Internet: http://www.un.org/documents/ga/res/50/a50r046.htm, 10/01/2011.

43


statuta budućeg suda, ali i kako bi organizovao sve administrativne poslove okoosnivanja suda.

4.2. Rimski statutNa plenipotencijarnoj diplomatskoj konferenciji održanoj u Rimu, pod

pokroviteljstvom UN, 17. jula 1998. godine usvojen je Statut Međunarodnogkrivičnog suda, poznat i kao Rimski statut, čime je, posle dugogodišnje borbe,konačno osnovan stalni međunarodni krivični sud.81 Pre početka konferencijei dalje nisu bila rešena sva sporna pitanja u vezi statuta, tako da su se nekapitanja po prvi put postavila tek na samoj konferenciji.82

Delegacije su se dogovorile da agresija spada u krivična dela za koja je sudnadležan (član 5 stav 1.) ali bez definisanja ovog dela, propisujući u članu 5 stav2. da će sud postati nadležan za krivično delo agresije tek nakon što sepropisima donetim u smislu čl. 121 i 123 Statuta ustanove elementi bića ovogkrivičnog dela, i tako ispune prethodni uslovi za ustanovljenje nadležnosti suda,pri čemu ti propisi moraju biti u skladu sa odgovarajućim odredbama PoveljeUjedinjenih nacija.83 Naime, član 123 Statuta predviđa da će sedam godinanakon stupanja na snagu ovog Statuta, Generalni sekretar UN sazvatikonferenciju za ponovno razmatranje Statuta, kako bi se razmotrili eventualniamandmani na isti, pri čemu su dozvoljeni i amandmani na listu krivičnih delasadržanih u članu 5 Statuta.

Koji su glavni uzroci koji su doprineli da agresija ostane nedefinisana uRimskom statutu? Kako naglašava Kaseze, u pregovorima koji su prethodilidonošenju Statuta, nije bilo moguće postići sporazum oko krivičnog delaagresije. Mnoge afričke i azijske zemlje su želele da zadrže definiciju agresijekoja se nalazila u Rezoluciji Generalne skupštine UN broj 3314 od 14. decembra1974. godine, pa čak i da je prošire, dok su s druge strane ostale države,predvođene Nemačkom, predlagale rešenje koje će „bolje odgovarati potrebamakrivičnog prava“.84 Isti autor dalje zaključuje da je glavni kamen spoticanja bila

81 Rome Statute of the International Criminal Court, U.N. Doc. A/CONF.183/9, 17 July1998, Internet: http://untreaty.un.org/cod/icc/statute/romefra.htm, 12/01/2011.

82 Više o tome: Herman von Hebel, Darryl Robinson, “Crimes within the Jurisdiction of theCourt“, in: Roy S. Lee (ed.), The International Criminal Court: the making of the Rome Statute– issues, negotiations, results, Kluwer Law International, The Hague, 1999, pp. 81-85.

83 Matthias Schuster, “The Rome Statute and the Crime of Aggression: A Gordian Knot inSearch of a Sword”, Criminal Law Forum, Volume 14, Number 1, 2003, pp. 1-57.

84 Antonio Cassese, International Criminal Law, op. cit., p. 154.

44


uloga koja će biti dodeljena Savetu bezbednosti UN – da li će isključivo Savetbezbednosti utvrđivati postojanje akata agresije i da li će moći da spreči sud davrši svoju nadležnost u odnosu na ovo krivično delo, ili će pak, sud biti slobodani nezavistan da sprovodi istragu i krivično gonjenje na bazi sopstvenih nalaza,nezavisno od Saveta bezbednosti.85 Usled nemogućnosti da se nađe zajedničkiimenitelj krivičnog dela agresije, usvojeno je kompromisno rešenje iz člana 5stav 2. Statuta koje predviđa da će se ovo krivično delo definisati na revizionojkonferenciji koja će biti održana sedam godina nakon stupanja na snagu Statuta.

4.3. Rad radnih grupa na definisanju agresije nakon usvajanja Rimskog statuta

Završni akt diplomatske konferencije u Rimu sadrži Rezoluciju F kojom je„produžen život“ Pripremnog komiteta, sa ciljem da nastavi sa radom narešavanju spornih pitanja uočenih na konferenciji, među kojima je, izmeđuostalog, i potreba definisanja agresije.86 U periodu 1998–2002. godine komitetse sastajao više puta,87 da bi 2002. godine objavio svoj zadnji izveštaj u komeje predložio više opcija definicije agresije,88 ali i da se dalji rad na ovom pitanjunastavi u okviru specijalne radne grupe koju bi trebalo da kreira Skupštinadržava članica Statuta.89

U međuvremenu Rimski statut je stupio na snagu 1. jula 2002. godine kadaje dostignut potreban broj ratifikacija.

85 Ibid.86 Final Act of the United Nations Diplomatic Conference of Plenipotentiaries on the

Establishment of an International Criminal Court, U.N. Doc. A/CONF.183/10, 17 July1998, Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N98/241/85/PDF/ N9824185.pdf?OpenElement, 12/01/2011.

87 Više o radu komiteta: Mauro Politi, “The Debate within the Preparotory Commission forthe International Criminal Court“, in: Mauro Politi, Giuseppe Nesi (eds.), TheInternational Criminal Court and the Crime of Aggression, Ashgate Publishing Limited,Hants, 2005, pp. 43-53.

88 Preparatory Commission for the ICC, Discussion paper proposed by the Coordinator,Definition of the crime of aggression and conditions for the exercise of jurisdiction, U.N.Doc. PCNICC/WGCA/RT.1/Rev.2, Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N02/472/64/PDF/N0247264.pdf?OpenElement, 12/01/2011.

89 Preparatory Commission for the ICC, Draft report of the Working Group, Draft resolutionof the Assembly of States Parties on the continuity of work in respect of the crime ofaggression, U.N.Doc. PCNICC/WGCA/L.2/Rev.1, Internet: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/LTD/N02/475/19/PDF/N0247519.pdf?OpenElement,12/01/2011.

45


Na prvoj sednici Skupštine država članica Rimskog statuta, 9. decembra2002. godine, odlukom skupštine formirana je Specijalna radna grupa zakrivično delo agresije (Special Working Group on the Crime of Aggression –“SWGCA”),90 čiji je rad bio otvoren za sve države, bez obzira da li suratifikovale Statut ili ne. Polaznu osnovu za rad ove grupe činio je poslednjiizveštaj Pripremnog komiteta. Specijalna radna grupa se sastajala polugodišnje,a rad se zasnivao na sistemu kontinuiteta koji je podrazumevao da se na svakomnovom sastanku raspravljaju problematična pitanja sa prethodnog sastanka.91

SWGCA je sredinom 2009. godine zaključila rad na definisanju agresije čimesu bili stvoreni svi uslovi za usvajanje ove definicije na budućoj revizionojkonferenciji.92 Iako predstavlja kompromisno rešenje, u pogledu njeneimplementacije i budućnosti, u teoriji međunarodnog krivičnog prava bilo je ipozitivnih93 i negativnih94 reakcija.

4.4. Reviziona konferencija Kampala 2010.Kako je od stupanja na snagu Rimskog statuta prošlo više od sedam godina,

te su bili ispunjeni svi formalni uslovi za održavanje revizione konferencijekoju propisuje član 123 Statuta, Generalni sekretar UN je 7. avgusta 2009.godine sazvao konferenciju uputivši poziv svim državama članicama Statuta daprisustvuju istoj.95 Sama konferencija je održana u Kampali, glavnom gradu

90 ICC-ASP/1/Res.1, Internet: http://untreaty.un.org/cod/icc/asp/1stsession/report/english/part_iv_res_1_e.pdf, 12/01/2011.

91 Više o radu ove radne grupe: Roger S. Clark, “The Crime of Aggression and theInternational Criminal Court“, in: Cherif M. Bassiouni (ed.), International Criminal Law,Volume 1: Sources, Subjects, and Contents, Martinus Nijhoff Publishers, Leiden, 2008,pp. 244-245, 262-265.

92 Više o tome: Roger S. Clark, “Negotiating Provisions Defining the Crime of Aggression,its Elements and the Conditions for ICC Exercise of Jurisdiction Over It”, EuropeanJournal of International Law, Volume 20, Issue 4, 2009, pp. 1103-1115.

93 Claus Kreβ, “Time for Decision: Some Thoughts on the Immediate Future of the Crimeof Aggression: A Reply to Andreas Paulus“, European Journal of International Law,Volume 20, Issue 4, 2009, pp. 1129-1146.

94 Andreas Paulus, “Second Thoughts on the Crime of Aggression“, European Journal ofInternational Law, Volume 20, Issue 4, 2009, pp. 1117-1128; Sean D. Murphy,“Aggression, Legitimacy and the International Criminal Court“, European Journal ofInternational Law, Volume 20, Issue 4, 2009, pp. 1147-1156.

95 Poziv je upućen i državama koje su potpisnice Statuta ali ga nisu ratifikovale (u svojstvuposmatrača), a u istom svojstvu pozvani su i predstavnici država koje nisu potpisniceStatuta, predstavnici međunarodnih, međudržavnih i nevladinih organizacija.

46


Ugande, u periodu od 31. maja do 11. juna 2010. godine, i imala je više ciljeva,ali je svakako najznačajniji bio rad na usvajanju amandmana na Statut koji setiču definisanja krivičnog dela agresije.

Glavna rasprava po ovom pitanju vodila se u okviru Radne grupe zakrivično delo agresije. Poslednjeg radnog dana Konferencija je usvojila izveštajkonferencijske radne grupe za krivično delo agresije96 kao i rezoluciju kojomsu usvojeni amandmani kojima se dopunjuje Statut na taj način što se u njegauključuje definicija krivičnog dela agresije i uslovi pod kojima sud može da vršisvoju nadležnost u odnosu na ovo krivično delo.97 Istom rezolucijomkonferencija je usvojila amandmane na Elemente krivičnih dela (Elements ofCrimes) vezane za krivično delo agresije.

Postignuta je saglasnost da sud zasniva svoju nadležnost za krivično deloagresije samo u odnosu na ona krivična dela agresije koja budu učinjena godinudana nakon što 30 prvih država bude ratifikovalo te amandmane, a do čega nemože doći pre 1. januara 2017. godine kada je predviđeno izjašnjavanje o njima(potrebna je dvotrećinska većina država članica). To znači da i ovi amandmanistupaju na snagu u skladu sa članom 121 Statuta, ali da sud ne može vršiti svojunadležnost u odnosu na ovo krivično delo pre 2017. godine.

Sami pregovori su bili teški jer je trebalo napraviti razliku između državnog„akta agresije“ i individualne krivične odgovornosti za „krivično deloagresije“.98 Usvojeno rešenje pod „krivičnim delom agresije“ podrazumevaplaniranje, pripremanje, započinjanje ili izvršenje, od strane osobe koja je upoziciji da efikasno vrši kontrolu ili da usmerava političke ili vojne akcijedržave, akta agresije, koji po svom karakteru, težini i obimu predstavljaotvoreno kršenje Povelje UN. S druge strane pod „aktom agresije“podrazumeva se upotreba oružane sile od strane jedne države uperene protivsuvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države, iliupotreba na bilo koji drugi način koji nije u skladu sa Poveljom UN, pri čemu

96 Report of the Working Group on the Crime of Aggression, Internet: http://www.icc-cpi.int/iccdocs/asp_docs/RC2010/RC-5-ENG.pdf, 15/01/2011.

97 Resolution RC/Res.6, Internet: http://www.icc-cpi.int/iccdocs/asp_docs/Resolutions/RC-Res.6-ENG.pdf, 15/01/2011.

98 O toku i rezultatima pregovora videti: Claus Kreβ, Leonie von Holtzendorff, “The KampalaCompromise on the Crime of Aggression“, Journal of International Criminal Justice,Volume 8, Issue 5, 2010, pp. 1179-1217; Jennifer Trahan, “The Rome Statute’s Amendmenton the Crime of Aggression: Negotiations at the Kampala Review Conference”,International Criminal Law Review, Volume 11, Number 1, 2011, pp. 49-104.

47


se za definisanje ovih radnji koristi rešenje iz Rezolucije Generalne skupštineUN broj 3314 od 14. decembra 1974. godine.

Usvojena definicija obuhvata samo one „jasne“ slučajeve agresije kao što jebila invazija Iraka na Kuvajt. Ostali oblici agresije kao što su tzv. „humanitarnaintervencija“ (NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine), radnjepreduzete u samoodbrani ili intervencije koje su odobrene od strane Savetabezbednosti UN (vojna akcija protiv Iraka 1990. godine zbog invazije na Kuvajt– Prvi zalivski rat) nisu obuhvaćeni definicijom krivičnog dela agresije.99

Glavnu tačku sporenja u pregovorima predstavljali su uslovi za vršenjenadležnosti suda za krivično delo agresije. Stalne članice Saveta bezbednostiUN su predlagale da jedino Savet bezbednosti može zahtevati od suda dapokrene istragu za ovo krivično delo, dok je većina ostalih država bila za to daodluku može doneti i pretpretresno veće suda, ukoliko je krivično deloprijavljeno sudu od strane tužilaštva ili države članice.

Postignuti kompromis u Kampali zadovoljava sve države: započinjanjeistrage od strane tužilaštva je uslovljeno „političkom“ odlukom Savetabezbednosti UN koji utvrđuje postojanje akata agresije, ali ukoliko Savetbezbednosti UN ne utvrdi postojanje akta agresije u roku od 6 meseci oddatuma obaveštenja od strane tužilaštva, tužilac može nastaviti sa istragom poduslovom da to odobri pretpretresno veće suda i uz određena ograničenja. Taograničenja su sledeća: (1) u odnosu na države koje nisu članice Statuta sud nemože vršiti svoju nadležnost, ako je delo učinjeno od strane njihovih državljanaili na njihovoj teritoriji; (2) države članice Statuta mogu podneti sududeklaraciju u kojoj izjavljuju da ne prihvataju nadležnost suda za ovo krivičnodelo, i u tom slučaju sud ne može vršiti svoju nadležnost za ovo krivično delou odnosu na njih; (3) Savet bezbednosti UN može stopirati započinjanje ilisprovođenje istrage za krivično delo agresije u periodu od 12 meseci, na osnovuglave VII Povelje UN, što je rešenje već postojećeg člana 16 Statuta.

5. ZAKLJUČAK

Dugo vremena u prošlosti ratno stanje je predstavljalo jedno od osnovnihnačina zadovoljavanja interesa svake države na međunarodnom nivou, pričemu je ius ad bellum, tj. pravo na rat, posmatrano kao jedno od osnovnih pravadržave. Razvojem čovečanstva, u jednom istorijskom trenutku, došlo se do

99 Više o ovim oblicima agresije videti kod: Robert Cryer, Hakan Friman, Darryl Robinson,Elizabeth Wilmshurst, An Introduction to International Criminal Law and Procedure,op.cit., pp. 267-271; Larry May, Aggression and Crimes Against Peace, op.cit., pp. 273-296.

48


prihvatanja stava da nisu svi ratovi opravdani već samo oni koji imaju pravedanrazlog. Time je jedno političko oružje (rat), po prvi put ograničeno pravnimelementom (causa justa).100

Od pojave termina „agresija“ kao pravnog pojma 1919. godine, vodila sevišedecenijska akademska bitka u kojoj je galerija naučnika ukrštala svojestavove i argumente u, naizgled, bezuspešnom pokušaju da se odgonetne pravoznačenje i smisao agresije, da se politika ograniči pravom. Problemi udefinisanju agresije proizilazili su iz različitih pristupa koje su države imaleprema njemu: jedne su u definisanju agresije videle znak spasa protiv bilo čijegmešanja u svoje unutrašnje probleme, dok su druge to smatraleograničavajućim faktorom u ostvarivanju svojih pretenzija. Rad u takvomambijentu bio je iscrpljujući, a svaka pobeda bila je Pirova jer je zahtevala„kompromis na kompromisima“.

Ipak, i u takvim uslovima napredak je bio neminovan. Od puke i šturenorme kojom se zabranjuje agresija, preko njenog određenja kaomeđunarodnog zločina, pa sve do iskristalisanog sistema individualne krivičneodgovornosti pred međunarodnim krivičnim sudom, agresija je prešla put kojije bio i težak i naporan ali i uspešan. Korake od sedam milja u tom smislupredstavljali su Versajski mirovni ugovor, Kelog-Brajanov pakt, suđenja uNirnbergu i Tokiju, Povelja UN, Rezolucija broj 3314, Rimski statutMeđunarodnog krivičnog suda i konačno Reviziona konferencija u Kampali.

Da li je „korak iz Kampale“ i poslednji? Iako predstavlja možda i najvećupobedu u dosadašnjoj borbi za definisanje agresije, rešenje iz Kampale imajednu veliku manu: njegova primenljivost je uslovnog karaktera! Da bi dobiliodgovor na postavljeno pitanje, moraćemo da sačekamo 2017. godinu da bismovideli koliko će država ratifikovati revizione amandmane i koliko njih (ne)ćeuložiti deklaraciju kojom isključuju nadležnost međunarodnog krivičnog sudaza ovo krivično delo.

Da li će ovi amandmani pre 2017. godine imati bilo kakav značaj nasvetskoj pravnoj sceni? Mislimo da hoće. Države širom sveta sada konačnopred sobom imaju definiciju krivičnog dela agresije koju mogu inkorporirati usvoja nacionalna zakonodavstava. S obzirom na princip komplementarnostinacionalni sudovi bi mogli da zasnuju sopstvenu nadležnost za ovo krivičnodelo, što je već veliki korak napred u odnosu na dosadašnja rešenja. Drugo jepitanje da li su nacionalne vlade sposobne i voljne da to učine.

100 Više o causa justa: Larry May, Aggression and Crimes Against Peace, op. cit., 2008, pp.94-116.

49


LITERATURA

1. Avramov Smilja, Kreća Milenko, Međunarodno javno pravo, Savremenaadministracija, Beograd, 2003.

2. Bassiouni M. Cherif, Ferencz B. Benjamin, “The Crime Against Peace andAggression: From Its Origins to the ICC“, in: Bassiouni M. Cherif (ed.),International Criminal Law, Volume 1: Sources, Subjects, and Contents, MartinusNijhoff Publishers, Leiden, 2008.

3. Barriga Stefan, “The Crime of Aggression“, in: Natarajan Mangai (ed.),International Crime and Justice, Cambridge University Press, Cambridge, 2011.

4. Cassese Antonio, International Criminal Law, Oxford University Press, Oxford,2008.

5. Cassese Antonio, Roling B.V.A., The Tokyo Trial and Beyond, Polity Press,Cambridge, 1993.

6. Clark S. Roger, “Negotiating Provisions Defining the Crime of Aggression, itsElements and the Conditions for ICC Exercise of Jurisdiction Over It”, EuropeanJournal of International Law, Volume 20, Issue 4, 2009.

7. Clark S. Roger, “The Crime of Aggression and the International Criminal Court“,in: Bassiouni M. Cherif (ed.), International Criminal Law, Volume 1: Sources,Subjects, and Contents, Martinus Nijhoff Publishers, Leiden, 2008.

8. Cryer Robert, Friman Hakan, Robinson Darryl, Wilmshurst Elizabeth, AnIntroduction to International Criminal Law and Procedure, Cambridge UniversityPress, Cambridge, 2007.

9. Dinstein Yoram, War, Aggression and Self-Defence, Cambridge University Press,Cambridge, 2005.

10. Ferencz B. Benjamin, “The Crime of Aggression“, in: McDonald Kirk Gabrielle,Swaak-Goldman Olivia (eds.), Substantive and Procedural Aspects of InternationalCriminal Law: Commentary, Volume I, Kluwer Law International, The Hague, 2000.

11. Hebel von Herman, Robinson Darryl, “Crimes within the Jurisdiction of the Court“,in: Lee S. Roy (ed.), The International Criminal Court: the making of the RomeStatute – issues, negotiations, results, Kluwer Law International, The Hague, 1999.

12. Kreβ Claus, “Time for Decision: Some Thoughts on the Immediate Future of theCrime of Aggression: A Reply to Andreas Paulus“, European Journal ofInternational Law, Volume 20, Issue 4, 2009.

13. Kreβ Claus, Holtzendorff von Leonie, “The Kampala Compromise on the Crime ofAggression“, Journal of International Criminal Justice, Volume 8, Issue 5, 2010.

14. Leanza Umberto, “The Historical Background“, in: Politi Mauro, Nesi Giuseppe(eds.), The International Criminal Court and the Crime of Aggression, AshgatePublishing Limited, Hants, 2005.

50


15. May Larry, Aggression and Crimes Against Peace, Cambridge University Press,Cambridge, 2008.

16. Murphy D. Sean, “Aggression, Legitimacy and the International Criminal Court“,European Journal of International Law, Volume 20, Issue 4, 2009.

17. Paulus Andreas, “Second Thoughts on the Crime of Aggression“, EuropeanJournal of International Law, Volume 20, Issue 4, 2009.

18. Politi Mauro, “The Debate within the Preparotory Commission for theInternational Criminal Court“, in: Politi Mauro, Nesi Giuseppe (eds.), TheInternational Criminal Court and the Crime of Aggression, Ashgate PublishingLimited, Hants, 2005.

19. Schabas A. William, “The Unfinished Work of Defining Aggression“, in:McGoldrick Dominic, Rowe J. Peter, Donnelly Eric (eds.), The permanentinternational criminal court: legal and policy issues, Hart Publishing, Portland, 2004.

20. Schuster Matthias, “The Rome Statute and the Crime of Aggression: A GordianKnot in Search of a Sword”, Criminal Law Forum, Volume 14, Number 1, 2003.

21. Stojanović Zoran, Međunarodno krivično pravo, Pravna knjiga, Beograd, 2006.22. Škulić Milan, Međunarodni krivični sud – nadležnost i postupak, Centar za

publikacije Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2005.23. Trahan Jennifer, “The Rome Statute’s Amendment on the Crime of Aggression:

Negotiations at the Kampala Review Conference”, International Criminal LawReview, Volume 11, Number 1, 2011.

24. Žarić Danijela, Individualna krivična odgovornost za zločin agresije, magistarskirad, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2009.

Miloš MILOVANOVIĆ

THE CRIME OF AGGRESSION BETWEEN CONSENSUS AND CONTESTATION

ABSTRACT

The efforts to define the crime of aggression as an international crime areaccompanied by many problems. Some countries see it as a sign of salvation againstforeign interference in internal affairs, while others see it as a limiting factor inachieving their own interests. In the battle between consensus and contestation everyvictory was a Pyrrhic one and the price of any compromise was high. However, afterthe Review Conference of the Rome Statute of the International Criminal Court, whichwas held in 2010, we have many reasons for optimism. In this paper, the authorpresents the historical development of the crime of aggression from the theoretical

51


discussion to its criminalization as an international crime. It is through a criticalanalysis of the norms in international documents and judgments of international courtsbased on them that we point to all the advantages and disadvantages of definingaggression. In his conclusion, the author predicts the future of the crime of aggression,bearing in mind the latest solutions in theory and practice of international criminal law.Keywords: crime of aggression, Nuremberg and Tokyo trials, United Nations Charter,Resolution 3314, International Criminal Court.

Documents

KRIVIČNO DELO AGRESIJE IZMEĐU KONSENZUSA I … · Lokarno sporazumi iz 1925. godine (Locarno Treaties), koji su zaključeni između Nemačke, Belgije, Francuske, Velike Britanije