KRITIČKA ANALIZA NEKIH MODELA ZAPOŠLJAVANJA OSOBA SA

PSIHOLOGIJA, 2004, Vol. 37 (3), 269-289 UDC 159.923.2-056.2:331.5

KRITIČKA ANALIZA NEKIH MODELA ZAPOŠLJAVANJA OSOBA SA POSEBNIM POTREBAMA

U RAZVIJENIM ZEMLJAMA

Miša J. Ljubenović1 Škola za osnovno i srednje obrazovanje »14.oktobar«, Niš

Tri najuticajnija modela zapošljavanja osoba sa posebnim potrebama u razvijenim zemljama-zaštitne radionice, podržano zaposlenje i samozaposlenje-sagledana su u svetlu socijalno-konstrukcionističkog shvatanja uloge jezika, odnosno diskurzivne analize i ideološke kritike savremenog društva koju neguje socijalni model ometenosti. Zaštitne radionice su prikazane kao relikt prošlosti i glavni zastupnik jezika deficita i medikalizacije ometenosti na kojima počiva medicinski model (model lične tragedije). Ostala dva pristupa su shvaćena kao alternativna u smislu da su smeštena u širi okvir antropološkog optimizma koji insistira na samoaktualizujućim tendencijama i očuvanim (razvojnim) potencijalima skrivenim u svakoj individui. Ipak, ni oni nisu pošteđeni kritičke analize, obzirom da su rezultat delovanja samoregulativnih mehanizama strukture modernog društva.

Ključne reči: osobe sa posebnim potrebama, zaposlenje, modeli ometenosti, diskurzivna analiza, ideološka kritika.

Jedan od ključnih elemenata u self-konceptu i samopoštovanju svakako je rad (Young and Alfred, 1994) čija je važnost tim veća što je potreba za samopotvrđivanjem veća i što je rad za dato društvo i kulturu cenjenija vrednost. Rad, koji se u zapadnom kulturnom krugu redukuje na ekonomsku kategoriju zaposlenosti kao jednog od najbitnijih kriterijuma personalne kompetencije, glavna je osa samopouzdanja i pozitivne samoprezentacije (Hulto, 1995). Kao takva, zaposlenost postaje nužan uslov onog self-koncepta koji vodi mentalnom zdravlju, što je naročito izraženo kod osoba sa posebnim potrebama (Crowther, Marshall, Bond and Huxley, 2001). Naime, socijalne barijere u vidu predrasuda i stereotipa ishoduju u neuspehu ovih osoba da se nametnu kao produktivno vredne ličnosti (Stone and Colella, 1996; Colella, De Nisi and Varma, 1997), pošto vrednovanje

1 Adresa autora: [email protected]

Miša Lj. Ljubenović

270

sebe zavisi od tuđih vrednovanja nas samih (Heyman, 1990). Džons (Jones, 1997) zato govori o samoograničavajućem ponašanju »ometenih«1, u kome se prepliću motivaciona komponenta i komponenta sposobnosti: prva sledi iz diskriminacijskog stava društva oličenog u pripisivanju negativnih atributa osobama sa posebnim potrebama, sa internalizacijom tih atributa u self-koncept kao posledicom; druga je pak dugoročan efekat marginalizacije »ometenih« u profesionalnoj sferi, usled čega dolazi do deficijencije stvarnih sposobnosti i samonipodaštavanja. Rezultanta dejstva obe komponente je stvaranje samoograničavajućeg ponašanja, i to na nesvesnom nivou. Nepoverenje prema svojim mogućnostima i samopotcenjivanje su, zapravo, u personalnu strukturu »ometenih« duboko usađeni prilično rašireni kulturni stavovi društva (Dunham and Dunham, 1978; Cochrane, 1983; Colella, 1996; Lopez, 2000; Reiss, 2000; Overboe, 1999).

Mnogi modeli zapošljavanja »ometenih« nisu ni izbliza odgovorili svojoj svrsi koja se najčešće definiše kao optimalan razvoj ličnosti (Hrnjica, 1997). Zato je cilj ovog članka da sagleda kako dominantan model tako i neke alternativne pristupe zapošljavanja u svetlu kritičke analize diskursa i ideološke kritike. Sociokulturne prepreke u zapošljavanju osoba sa posebnim potrebama

Statistički podaci iz razvijenih zemalja, pre svega iz Severne Amerike, ne nude mnogo optimističku sliku, iako je sistem podrške zapošljavanja »ometenih« daleko organizovaniji nego u našoj zemlji. Već deset godina stari podaci Američkog biroa za popis kažu da je od 15,6 miliona ometenih u radnom dobu 34,6% zaposleno nasuprot 79,8% neometenih (Stone and Colella, 1996; Hernandez, 2000; Jones, 1997). Inge sa saradnicima (Inge, Strobel, Wehman, Todd and Targett, 2000) pak navodi da je u Americi 1994.godine bilo čak 68% nezaposlenih »ometenih« između 16 i 64 godine života. I procene iz drugih industrijskih zemalja govore da je oko 2/3 osoba sa ometenošću2 nezaposleno (Hahn, 1997). Izveštaji iz Kanade su alarmantni jer kazuju da osobe sa posebnim potrebama sve teže dolaze do posla, odnosno u sve većem broju gube posao (Uditsky, Sannuto and Waters, 1996).

Razlozi tako niskih stopa zaposlenosti osoba sa ometenošću svakako se ne nalaze u njima samima, kao što insinuira medicinski model, odnosno model lične tragedije (Oliver, 1996), nego u ekonomskim snagama (Hahn, 1997), odnosno u principu ekonomske organizacije društva i prirodi njegovih kulturnih normi i standarda. Apfelbaum kaže da mejnstrim grupe stvaraju mitove zasnovane na 1 Navodnici u slučaju ovog atributa govore o njegovoj neprihvatljivosti. U tekstu se povremeno koristi isključivo iz ekonomičnih i stilskih razloga. 2 I ovaj termin valja primiti sa rezervom jer podrazumeva da nedostatak (impairment) definiše identitet individue, zamagljuje ključnu distinkciju između nedostatka i ometenosti i izbegava pitanje kauzalnosti (Barnes, C., Mercer, G. and Shakespeare, T. (1999). Exploring Disability: A sociological introduction. Cambridge, Polity Press).

Kritička analiza nekih modela zapošljavanja osoba sa posebnim potrebama u razvijenim zemljama

271

ljudskim odlikama rase, sposobnosti, kompetencije, pola ili klase, nastojeći pri tom da druge ubede kako samo oni ovaploćuju stvarne i važne standarde U stvorenoj dvojnosti insajder-autsajder potonji je žigosan i stigmatizovan identifikujućim nazivima. Dominantna klasa u većini zapadnih društava-srednji sloj-neguje ideologiju koja svoju snagu crpi iz mita o (ne)uspehu, tako da su sebičnost i pohlepa predmet odobravanja religioznih i sekularnih standarda (Apfelbaum, 1999). U totalitarnoj tehnološkoj civilizaciji orijentisanoj ka postignuću, kvantitetu i uspehu, u nadljudskoj utakmici nema mesta za drugačije vrednosti i drugačije sklopove sposobnosti. Henks i Henks (Hanks and Hanks, 1948, prema: Armstrong and Fitzgerald, 1996) povezuju diskriminaciju osoba sa fizičkom ometenošću sa odlikama ekonomske organizacije društva i stepenom socijalne stratifikacije, tako da isključivanje »ometenih« postoji u društvima gde je ekonomska produktivnost u populaciji ograničena i gde postoji visok stepen socijalne stratifikacije zbog čega se ekonomski resursi nejednako raspodeljuju na socijalne stratuse. Socijalni model ometenosti kao svoj osnovni postulat uzima stav da je ometenost uzrokovana savremenom socijalnom organizacijom koja promoviše nejednakost i zadržava prava i resurse u ime privilegovanih (neometenih) grupa, a ne personalnim ograničenjima (Davis, 2000). Otuda socijalni model ometenost definiše kao socijalno isključivanje osoba sa nedostacima (impairments) (Dan, 1999).

Osobe sa težim i višestrukim ometenostima su skoro potpuno isključene iz učešća u ekonomskim aktivnostima i nalaze se na najnižem stepenu društvene podele rada, čime im društvo šalje jasnu poruku da ne samo da nisu njegovi korisni članovi, nego da su mu na teretu. Ereveles (Erevelles, 2000) razlog tome nalazi u faktu da je socijalna kategorija ometenosti, za razliku od drugih kategorija razlike, bila istorijski povezana sa medicinskim konceptom bolesti-stanjem skopčanim sa nepodesnošću, neproduktivnošću, slabošću, gubitkom autonomije i nesposobnošću. Od suštinske važnosti, napominje ona, jeste način kako socijalni svet »čita« ove razlike. Zaista je teško naći opravdane razloge prema kojima bi bilo koja vrsta razlike rezultovala u sistematskom hendikepiranju, nepravdi i diskriminaciji, tako da nečiji nedostatak i životno iskustvo nedostatka ne bi trebalo da za posledicu imaju stalno iskustvo ometanja (Clear, 1999). Prema Oliveru, kapitalizam je u 19.veku identifikovao ljude sa nedostatkom kao problematične jer nisu disciplinovani i kompetitivni radnici. Za ovog britanskog sociologa ometenost je »smetnja ili ograničenje aktivnosti uzrokovano savremenom socijalnom organizacijom koja zanemaruje ili malo uzima u obzir ljude koji imaju fizički nedostatak i isključuje ih iz glavnih tokova socijalne aktivnosti« (Oliver, 1990: 11). Industrijsko društvo i njegova masovna proizvodnja opstaju zahvaljujući raspostranjenosti mitova o telesnoj perfekciji (Thompson, Bryson and de Castell, 2001), zdravlju, lepoti i ekonomskoj kompetenciji i ekonomskoj autonomiji, koji, doduše, istrajavu još od vremena antičke Grčke. Međutim, teoretičari socijalne razlike misle da fizički zavisan život nije manje pun od autonomnog. Razlike su inherentno trivijalne, osim kada izražavaju socijalne predrasude i indiferentnost. Pretpostavka o nezavisnosti kao normi samo je refleksija predrasuda, a ne realnosti. Glison (Gleeson, 1999) ide najdalje od svih tvrdeći da je cilj akcije istraživača promena prirode socijalnog sistema kroz koji se vrednuje rad individue. Za njega to znači ukidanje robnog


272

tržišta rada i/ili njegovo radikalno rekonstruisanje u smislu uklanjanja principa kompetencije za zaposlenje. Jer robno tržište rada koje se oslanja na ovaj kriterijum samo uvećava ograničenja ljudi sa nedostatkom. Koncepti ometenosti, hendikepa i rehabilitacije nastali su u Evropi i SAD, odnosno u ekonomskim i sociokulturnim sistemima koji nagrađuju nezavisnost (Lipson and Rogers, 2000). Sociocentrične kulture (Armstrong and Fitzgerald, 1996) ne stigmatizuju svoje članove zbog zavisnosti. U mnogim kulturama fizički/mentalni nedostatak nije nužno ono što određuje status i inkluziju osobe u društvu. Važnije su porodične i srodničke veze, kompetencija u obavljanju korisnih poslova u domaćinstvu i sposobnost ponašanja na društveno prihvatljiv način (Ingstad and Whyte , 1995).

Prema tome, najveća prepreka za puno učešće u društvu osoba sa posebnim potrebama nisu fizički i mentalni nedostaci, već mitovi, strahovi i pogrešna razumevanja u društvu (Murphy, 1990). Da nije »tiranije normalnosti« (William, 2001) i pogrešnih stavova prema stvarnim mogućnostima osoba sa ometenošću, odnosno da im društvo prirodom svoje socijalne i ekonomske organizacije ne stvara skoro nepremostive prepreke, svakako bi slika njihovog učešća u ekonomskom životu društva bila daleko povoljnija. Ovaj stav ne želi da prenebregne faktor vrste i težine ometenosti. On ima za cilj stvaranje izbalansiranog odnosa prema onim osobama čija ometenost nije prepreka profesionalnog angažovanja u meri u kojoj se veruje da jeste, i to identifikovanjem sociokulturnih barijera o kojima se retko govori.

Na žalost, u Srbiji i Crnoj Gori ne postoji tako razvijena mreža agencija, organizacija i službi koja bi bila u stanju da da iole približnu sliku o stopi zaposlenosti »ometenih«, ali ni sistematska empirijska istraživanja. Takva marginalizacija ovog problema u našoj naučnoj praksi samo je jedna od formi refleksije odnosa naše (u suštini represivne) kulture prema dotičnoj populaciji. Čak ni vrlo grube procene nisu moguće, tako da se (nepouzdan) zaključak može doneti samo na bazi sporadičnih saznanja i utisaka. Ono što je izvesno, jeste da je naša ekonomska struktura krajnje rigidna i restriktivna kada je u pitanju pozicija osoba sa posebnim potrebama u njoj. U nedostatku istraživačke potvrde sporadičnih zapažanja ostaje samo osvrt na sve češću medijsku pažnju prema neretko brutalnim slučajevima ekonomske, obrazovne, kulturne i, uopšte uzev, socijalne diskriminacije »ometenih«. Da nije pritiska (i protesta) brojnih međunarodnih humanitarnih organizacija, pitanje je da li bi unutrašnje (mahom neorganizovane) snage bile dovoljne da se domaće zakonodavstvo najzad oplemeni nekim aktom koji će se neposredno pozabaviti zaštitom prava osoba sa posebnim potrebama.


273

Zaštitne radionice kao relikt prošlosti

Dugo se u našoj rehabilitacijskoj praksi verovalo da je koncept zaštitnih (ili, po nekima, zaštićenih-Radojičić, 1980) radionica najbolje rešenje za profesionalno osposobljavanje osoba sa ometenošću. Pošto se u višku radne snage u industrijski razvijenim zemljama nalaze i »invalidi«, Sokolovski predlaže »da se širi mreža zaštitnih pogona u privredi, zaštitnih radionica u socijalnim ustanovama i posebnih samostalnih zaštitnih radionica« (Sokolovski, 1997:146). U istoj studiji, ovaj autor dalje kaže da »mi nećemo zaštitne radionice kakve su one sada, sa postojećom konstelacijom odnosa invalida i normalne (kurziv moj-op.aut.) radne snage. Mi želimo zaštitnu radionicu za umereno i teže retardirane gde će na proverenim radnim operacijama raditi 80% invalida, a najviše 20% drugog osoblja (instruktor, socijalni radnik, psiholog, tehnolog i dr.)« (Sokolovski, 1997:147). Ovakav hegemonistički diskurs ometenosti (Erevelles, 2000) prema kome »ometeni« subjekt nije u stanju čak ni da održi iluziju da je autonoman i koherentan entitet proističe iz ideologije ometenosti-tzv.ometenizma (disableism)- koja prikriveno podržava opresivnu praksu (Erevelles, 2001). Sem toga, on je neraskidivo povezan i sa konceptom normalnosti (Smith, 2001; Davis, 1997) koji legitimiše diskriminaciju svake vrste (Wilson and Wilson, 2001). Šatlvort smatra da prema normativnoj viziji ometenost znači nesposobnost da se izvrše socio-kulturno propisani zadaci (Shuttleworth, 2001), tako da zaštitna radionica predstavlja tobože protektivnu sredinu u kojoj bi »ometeni« valjda trebalo da se osećaju najbezbednije. Kulturno-antropološka interpretacija ovih stavova ukazuje na tmurnu perspektivu po kojoj je ometenost deficit antropološke strukture i slabljenje čovekovih moći (Murphy, 1990). Zatvoreni u zaštitnim radionicama, »ometeni« dobijaju status autsajdera u neometenom svetu (Higgins, 1992), a to je zagovaranje ekskluzije (Kasnitz and Shuttleworth, 2001).

Ovaj kratak osvrt na stav jednog domaćeg autora predstavlja ujedno i kritiku medicinskog modela ometenosti koji dominira kod nas u poimanju mesta i uloge zaštitnih radionica u rehabilitaciji osoba sa posebnim potrebama. Iz medicinske vizure »ometeni« su nesposobni za produktivan rad (čije kriterijume definišu »neometeni« shodno svojim ciljevima i potrebama), pa su na osnovu toga isključeni iz mejnstrim društva uz pomoć raznih specijalnih institucija-škola, radionica, bolnica i dr. (Barnes, Mercer and Shakespeare, 1999).

Pendergast i Stori (Pendergast and Storey, 1999:15) definišu zaštitne radionice kao »objekte u kojima veliki broj odraslih sa razvojnim ometenostima obavlja profesionalne poslove radi obuke ili delimične novčane nadoknade, pri čemu oni nisu u stalnoj interakciji sa ljudima bez ometenosti, koji nisu plaćeni za pružanje podrške«. Prema Jakuliću, zaštitna radionica je »radno orijentisana institucija u kojoj je kontrolisan rad i radna sredina uz tačno određene profesionalne ciljeve svakog pojedinca koji mu omogućavaju sticanje radnog isustva da bi napredovao u smislu socijalizacije i produktivnog profesionalnog statusa« (Jakulić, 1986: 166). Ovakve definicije su paradigmatične jer odražavaju preovlađujući diskurs u rehabilitacijskoj teoriji i praksi kako u svetu tako i kod nas. Površnom kritičkom analizom diskursa


274

dolazi se do dela implicitnog sadržaja ovih odredbi. Pri tome se ima u vidu da je svrha ove metode da analizuje »neprozirne, ali istovremeno i transparentne strukturne odnose dominacije, moći i kontrole onako kako se manifestuju u jeziku« (Wodak, 1995, cit.prema: Blommaert and Bulcaen, 2000: 448).

Prvo, zaštitna radionica je objekt, dakle omeđen i od ostale sredine jasno izdvojen prostor u kome se odigrava neka aktivnost (profesionalna obuka), često daleko od očiju javnosti. Naglasak na dimenziju prostora je važan zato što podrazumeva da je ispravno nekoga izdvojiti na mesto posebne namene, tj. da je segregacija u njegovom interesu i da je njegova potreba.3 Ovo ne treba mešati sa ma kojim radnim mestom koje, naravno, mora da ima svoju lokaciju, obzirom da se naročito ukazuje na kategorijalnost ljudi (»veliki broj odraslih sa razvojnim ometenostima«). Zaštitna radionica nosi beleg institucionalizacije, a biti institucionalizovan (biti »lečen«) gore je od same »bolesti«, pisao je Edgerton (Edgerton, 1993).

Drugo, definicija imlicira vremensku neodređenost jer se osobe sa ometenošću obučavaju do trenutka dok autoritet (rehabilitacijski stručnjak) ne odredi da je postignut prihvatljiv nivo znanja i veština. Tipična odlika institucionalizacije je upravo neizvesnost njenog trajanja. To nas odmah vodi trećoj odlici-kontroli rehabilitanata. Oni su pod budnim okom stručnjaka koji donose konačnu odluku o trenutku napuštanja radionice i prelasku u integrisanu socijalnu sredinu. Han (Hahn, 1997) piše o »ometenima« kao žrtvama ekonomske eksploatacije u zaštitnim radionicama koje zadržavaju najproduktivnije radnike, plaćajući ih ispod svakog minimuma. Malo se pominje samoizbor i samoopredeljenje korisnika, bez koji nema samopoštovanja i autonomije ličnosti. S tim u vezi je i četvrto svojstvo definicije, a to je zavisnost korisnika. Naime, sasvim je jasno da se koncept zaštitnih radionica temelji na medicinskom modelu koji u prvi plan stavlja »stanja« (deficita) u samoj individui kojoj je potreban »tretman«. Ljudsko biće se tretira kao fleksibilno i podložno promeni, a društvo kao fiksirano i nepromenljivo, pošto ono ne deli odgovornost za »stanje« (Llewellyn and Hogan, 2000). Individua na taj način nije odgovorna ni za svoj problem ni za njegovo rešenje (odgovoran je interni biološki faktor), tako da se ona prepušta u ruke stručnjaku koji će umesto nje doneti odluku o njenoj daljoj sudbini (Phemister, 2001). Apsurdno je pripremati rehabilitanta za prelazak u integrisani oblik radnog angažovanja, a istovremeno ga tretirati kao nesposobnog da odlučuje o sebi i svojoj sudbini. Medicinski model prikriveno gaji dubok psihosocijalni i antropološki pesimizam prema (razvojnim) potencijalima osoba sa ometenošću, što se najbolje očituje u medikalizaciji ometenosti, odnosno tretmanu »ometenih« kao onih koji otelovljuju ograničenje i gubitak; »oni« navodno

3 Kristofer Gudi (Christopher Goodey) piše o tzv. cirkularnoj teologiji nedostatka i nametanju određenog tipa potreba “ometenima” od strane eksperata u krupnoj finansijskoj igri tobože humanističkog diskursa, koja se odigrava tokom poslednje četvrtine 20.veka (vidi Goodey, C. (1998) Learning disabilities: the researcher’s voyage to planet Earth, U: Hood, S., Mayalland, B. and Oliver, S. (Eds.) Critical issues in social research: power and prejudice, Buckingham, Philadelphia, Open University Press)


275

poseduju stanja izvan granica »normalnosti« (Titchkosky, 2001). Zadatak zaštitne radionice je upravo da svoje korisnike učini normalnim, da ih u što većoj meri liši svih onih svojstava ličnosti koja se poput sindroma vezuju za funkcionalna ograničenja, a nose simbolički teret nehumanog.

Najposle, definicija priznaje sporadičnost kontakata sa neometenima, a time i postojanje dva različita i izdvojena sveta, sveta »kategorisanih«, nedostatnih, deficijentnih, bespomoćnih i sveta »nekategorisanih«, psihofiziološki celovitih, sposobnih i moćnih. Prvi poseduju tobože negativna, a drugi tobože pozitivna obeležja, čime se boji celokupna njihova ličnost i na osnovu čega se docnije izriču brojni vrednosni sudovi sa dalekosežnim psihološkim i socijalnim posledicama. Položaj bespomoćnosti, dodeljen osobama sa ometenošću u zaštitnim radionicama, položaj je nipodaštavanja stvarnih kvaliteta koji su zarobljeni u mreži zabluda, stereotipa i predrasuda, kao i »tiranijom perfekcije« (Hughes, 1999). Pitanje kontakata sa »neometenima« pretvara se u pitanje posebne privilegije i časti.

Engleski izraz sheltered workshop je upečatljiviji sa stanovišta ove analize jer pridev »sheltered« pre svega znači »prikriven«, a tek figurativno »obezbeđen«. U oba slučaja pripisani atributi saopštavaju skrivena značenja, strukture i odnose. »Reči« i »svet« nisu posebni entiteti, kao što veruje ontološki realizam. Rouz (Rose, 1960, prema Watson, 1998) svet shvata kao formulisani entitet, a reči kao nerazmrsive delove fenomena koje one definišu. Zato se ovde polazi od socijalno-konstrukcionističkog stava da jezik i znanje ne kopiraju stvarnost, već je konstruišu (Kvale, 1992). Zdrav razum pretpostavlja da postoji »stvaran svet«, s jedne, i njegovi manje-više verni opisi, s druge strane, što bi značilo da je stvarnost sasvim nezavisna od nas (Edley, 2001). Flauer (Flower, 1987), međutim, podseća da ne postoji neutralna prezentacija realnosti: događaji, procesi, objekti i ljudi su uvek posredovani za nas. Svaka reprezentacija u jeziku ili nekom drugom medijumu je istovremeno konstrukcija. Son (Sonne, 1987: 199) dodaje da »nema načina na koji možemo izbeći činjenicu da naše ljudsko postojanje suštinski zavisi od naše upotrebe jezika: čak i najnaivnija percepcija sveta koji nas okružuje zauvek je posredovana značenjem...U stvarnosti, put do sveta je zaprečen re-prezentacijama...« I više od toga, struktura jezika nam nalaže da usvojimo fundamentalne pretpostavke o ljudskoj prirodi i da živimo u skladu s njima« (Ber, 2001).

Akciona komponenta jezika je od presudne važnosti za analizu diskursa koji se javlja u konceptu zaštitnih radionica. Još je Vitgenštajn (Witgenstein) pisao da jezik stiče svoje značenje iz svoje upotrebe u akciji (tzv. »jezičke igre«). Tačnije, jezik stiče značenje u organizovanim formama interakcije. Reći istinu ne znači pokazati tačnu sliku sveta, nego učestvovati u nizu socijalnih konvencija (Gergen, 2001). Različite terminologije stvaraju različite pravce akcija Gergen, 1994), pa tako i atribut »zaštitna« pripisan radionici podrazumeva nadzor jedne kategorije ljudi koja ne poseduje neku vrstu moći (u ovom slučaju je reč o moći intelektualnih/senzornih/motoričkih sposobnosti) i koja, štaviše, ima potrebu za nadzorom. Socijalni konstrukcionizam tvrdi da psihološki koncepti karakterišu ponašanje i iskustva osoba ne prema skrivenim procesima u svesti, nego prema značenju koje ova ponašanja i iskustva imaju u kontekstu nekog kulturnog diskursa. Time je psihologija, umesto kauzalnog objašnjenja i traganja za fizičkim supstratom


276

fenomena, okrenuta kontekstu značenja i relacionim odnosima i studiranju diskurzivnih praksi pomoću kojih »konstruišemo« svet i nas same (Liebrucks, 2001). U svetlu ove analize, atribut »zaštitni« nije slučajan jer pokazuje kakva doktrina i kakvi socijalni i ideološki odnosi stoje iza njega. U prvom redu, reč je o odnosima moći. Za Fukoa znanje je glavni simbol moći nad drugima, i to moći da se definišu drugi. Diskurs ovaploćuje znanje a time i samu moć (Craib, 1992). Kategorija ometenosti je po svojoj prirodi redukcionistička jer svodi individuu na skup negativnih atributa i ograničavajuća je u odnosu na »ostatak« sposobnosti (moći), ali i na poziciju u socijalnoj strukturi društva i kulture. U seriji svojih studija Silverman (Silverman, 1981, 1983, 1987, prema White, 1991) je pokazao da kvalitet medicinskog tretmana ne zavisi toliko od stvarnih medicinskih karakteristika osobe koliko od diskurzivnog tretmana pacijenata u kliničkoj sredini. Ako je neko ometen u meri u kojoj se to smatra, uz svu generalizaciju navodnih posledica ometenosti na sve druge oblasti života, onda je logična posledica da će biti u »zaštićenoj« sredini. I kolikogod se upinjalo da se pokaže da se radi o nužnoj fizičkoj zaštiti od potencijalno opasnih tehničkih svojstava radne sredine, nije teško pokazati da se ta vrsta zaštite proteže i na socijalnu oblast poprimivši karakter prikrivanja, o čemu u izvornom značenju govori engelski termin sheltered, i kontrole. Fuko kaže da su odnosi moći najkonkretnije dati u marginalnim situacijama, sa marginalizovanim ljudima (što »ometeni« u zaštitnim radionicama jesu, ma koliko mi verovali da su srećni zbog naše kontrole). Nauka naprosto ima moć da isključuje i normalizuje. Ovaj autor ide korak dalje tvrdnjom da je omiljeni cilj psihologije (može se dodati: i svake rehabilitacijske nauke i prakse) isključivanje osoba iz društva radi tobožnje rehabilitacije (Richer, 1992). Fuko je u svojim delima otkrio ekstrapsihološke strukture moći-strukture dominacije-u proizvodnji, kategorizaciji, distrbuciji i upotrebi psihološkog znanja. Te strukture su političke, ekonomske, ideološke, religiozne ili njihove kombinacije. Dominacija i kontrola su prisutni u većini »nevinih« mesta, kao što je sistem mentalnog zdravlja (čitaj: rehabilitacije). U njemu postoji razrađena mašinerija isključivanja i normalizacije, koja poreklo ima u Doba Razuma u kome se postavilo pitanje šta učiniti sa nerazumnima? (i neraskidivo od toga, sa neproduktivnima). Tako je iracionalno i neproduktivno uklonjeno sa javne scene institucionalizacijom u raznim formama; zaštitna radionica je jedna od njih. U doba prosvetiteljstva su se udružile moralna i ekonomska mašinerija koje i danas suvereno vladaju našim koncepcijama ometenosti (Richer, 1992). Stoga se može reći da u izrazu zaštitna radionica postoji »institucionalni eufemizam« (Heritage, 1998) koji (ne)svesno prikriva dominaciju i odnose moći.

Izraz zaštitna radionica nosi sa sobom bogat »interpretativni repertoar« kao način da se razumeju jezička sredstva na koja se ljudi oslanjaju prilikom konstruisanja svojih opisa događaja (Ber, 2001) Ti repertoari poseduju ograničen opseg termina koji se koriste na naročit stilski i gramatički način pružajući tako konzistentnost opisima. Da se kojim slučajem koncept zaštitnih radionica oslanja na neki drugi a ne na medicinski model ometenosti, on bi verovatno bio drugačije jezički formulisan, npr. kao razvojna/otvorena/prilagođena/ka integraciji usmerena radionica. Ali pošto dati diskurs podrazumeva i određenu socijalnu praksu, onda bi priroda takvih radionica bila znatno drugačija-recimo, počivala bi na načelu


277

samoopredeljenja, o čemu će docnije biti više reči. U našoj rehabilitacijskoj praksi, naučnoj i laičkoj javnosti preovladava uverenje o bezuslovno progresivnom karakteru zaštitnih radionica. Jedan profesionalni diskurs, kao što je ovaj vezan za zaštitne radionice, inkorporiše se tako što se apsorbuje njegov implicitni poredak u kulturni život (Gergen, 2001). To ovde znači da mejnstrim očekivanja sistematski isključuju »ometene« iz integrisane ekonomske sredine i opravdavaju i potkrepljuju vrednosti dominantnih društvenih grupa. Istovremeno, ona opravdavaju i podstiču svaku iole zatvorenu instituciju ili bar odlaganje integracije na nedoređeno vreme (dok stručnjaci ne procene da je došao trenutak).

ALTERNATIVNI MODELI ZAPOŠLJAVANJA OSOBA SA POSEBNIM POTREBAMA

Podržano zaposlenje

Integracija osoba sa posebnim potrebama u ekonomsku sredinu prethodnik je

socijalne integracije. »Ometeni« nisu isključeni samo iz učešća u ekonomskom životu, nego i iz ogromne oblasti »znanja«-intelektualnog, kulturnog i političkog. Čak je i naučno znanje korišćeno da opravda njihovo isključivanje (Abberley, 1992, prema Tomlinson, 1997).

Postoji široko rasprostranjeno uverenje da osobe sa ozbiljnijim stepenom ometenosti, poput cerebralne paralize, slepila, umerene i teže intelektualne ometenosti i dr., nisu u stanju, ni pored bilo kakve pomoći, da se uključe u otvorenu privredu. Strategije za prevladavanje organizacionih prepreka, kao što je umerena akomodacija radnog mesta, pokazuje nešto sasvim drugo-da je vrlo malo poslova koje osobe sa ometenošću ne mogu da vrše kada je akomodacija adekvatna (Jones, 1997). Njihove mogućnosti za sticanje potpune ekonomske nezavisnosti-jednom od ideala liberalnog kapitalizma (Philips, 1992)-daleko su veće nego što se veruje (Bowe, 1980).

Među brojnim merama koje su se preduzimale u Severnoj Americi i Evropi radi redukovanja uticaja ometenosti na život ljudi, pominju se deinstitucionalizacija, zatvaranje državnih institucija, smanjenje broja zaštitnih radionica, preusmerenje fondova sa segregacijskih na integracijske i podržano zaposlenje (supported employment) (Wehman, 1999).

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, u mnogim razvijenim zemljama dolazi do preokreta u strategiji rehabilitacije osoba sa ometenostima od koncepta zaštitnih radionica ka programima koji unapređuju integraciju, tako da se razvijaju programi tzv. podržanog zaposlenja sa ciljem da se istinski poboljša kvalitet života osoba sa razvojnim ometenostima, da se minimalizuje njihova marginalizacija i da se podstakne njihovo uključivanje u glavne društvene tokove zajednice (Sylvestre


278

and Gottlieb, 1992). Statistički podaci u SAD ukazuju da se broj osoba sa ometenošću u programima podržanog zaposlenja povećao sa 10 000 u 1986. na čak 140 000 u 1995.godini (Foley, Butterworth and Heller, 2000).

Podržano zaposlenje polazi od nužne intervencije i podrške koje se mogu prilagoditi svakom korisniku. Krauter i saradnici (Crowther, et al., 2001: 205) ga definišu kao »svaki pristup koji pokušava da klijenta neposredno postavi u kompetitivno zaposlenje (mada je kratak period orijentacije prihvatljiv ako traje manje od jednog meseca i ne uključuje zaštićeni rad, obuku u zapošljavanju ili tranziciono zaposlenje)«. Tokom procesa procene, posebno se stavlja naglasak na interese osoba sa ometenošću, što je osnova za profesionalni razvoj i prilagođavanje poslu (Inge et al., 2000). Spiksman i saradnici (Speaksman et al., 1992, prema Morningstar, 1997), istražujući uspešno profesionalno prilagođavanje osoba sa smetnjama učenja, pored samosvesti, kreativne adaptacije, istrajnosti, proaktivnog i sistematičnog pristupa ciljevima, želje za uspehom i uspešnog usaglašavanja sposobnosti i profesionalnog izbora, navode i postojanje i korišćenje sistema podrške kao faktor uspeha. Osnovni efekti podržanog zaposlenja su poboljšanje socijalnih izgleda, proširenje profesionalnih opcija i finansijska ušteda i za društvo i za pojedince (Pendergast and Story, 1999).

Podržanog zaposlenja nema bez sledeća tri elementa: a) novčana nadoknada za rad-delimično ili puno radno vreme, sezonski posao i sl., b) integracija-radi se u sredini koja uključuje i »ometene« i »neometene« i c) individualizovana podrška i obuka: osobama sa ometenošću se mora pružiti prilika da nauče svoje obaveze, steknu veštine u vezi sa poslom i da im se obezbede druge podrške važne za sticanje i zadržavanje posla (Sylvestre and Gottlieb, 1992).

U osnovne principe podržanog zaposlenja Krauter (Cowther et al., 2001) ubraja usmerenost ka kompetitivnoj sredini koja je integrisana u ekonomiju zajednice; očekivanje da klijent neposredno dođe do posla, a ne nakon pre-profesionalne obuke; rehabilitacija kao integralna komponenta tretmana klijenta, a ne odvojena usluga; utemeljenost usluga na klijentovim preferencama i izborima; kontinuiranost procene zasnovane na stvarnom radnom iskustvu i neprekidnost podrške.

U SAD i Kanadi su se vremenom izdvojila četiri osnovna modela podržanog zaposlenja (Sylvestre and Gottlieb, 1992): 1. individualni model rada-individua sa ometenošću je smeštena u konvencionalnu, integrisanu radnu sredinu u zajednici; 2. grupni model rada-grupa, obično ne veća od osam članova, radi na određenim poslovima u bliskom kontaktu sa »neometenima« u lokalnoj zajednici; 3, model mobilne ekipe-grupa radnika, ne veća od osam članova, pruža specijalizovane usluge po ugovoru; 4. preduzetnički model-sličan je grupnom modelu, s tim što manufakturske kompanije na bazi ugovora pružaju ne samo specifične usluge nego se bave i proizvodnjom.

Zanimljivo je da ovi autori smatraju da su poslednja tri modela namenjena prevashodno osobama sa ozbiljnijim funkcionalnim ograničenjima kojima je potreban intenzivniji nivo podrške i obuke.

Model podržanog zaposlenja proističe, zapravo, iz jednog znatno šireg modela koji se ne odnosi samo na zaposlenje, već i na obrazovanje, profesionalno osposobljavanje, rehabilitaciju i podršku mladih sa ometenošću za prelazak iz škole


279

u širu zajednicu, a to je model individualne podrške. Hart i saradnici daju prikaz šestoetapne individualne podrške razvijene u okviru Programa na zajednici zasnovanim uslugama zapošljavanja (CBES), u Masačusetsu, SAD (Hart, Zimbrich and Ghiboni, 2001). Prva etapa se sastoji u formiranju tima za podršku mladih u koji ulaze stručnjaci iz brojnih organizacija, institucija i agencija, a čiji je cilj da se identifikuju službe za podršku i da se razviju strategije prevazilaženja barijera na putu do zaposlenja i/ili obrazovanja. U drugoj i trećoj etapi se na redovnim sesijama pružaju detaljne informacije o projektu kandidatima i njihovim roditeljima, i prvi se podstiču da spoznaju svoje mogućnosti, sklonosti i interese. Četvrta etapa je namenjena stvaranju menija mogućih usluga u lokalnoj zajednici, a poslednje dve konkretnom obezbeđivanju usluga i podrške i evaluaciji efikasnosti čitavog programa. CBES je razvijen kao odgovor na potrebu za sistemom zapošljavanja koji je ka korisniku usmeren, te ga autori definišu kao »interagencijski servis za zaposlenje zasnovan na rezultatima, smišljen da pomogne značajno »ometenim« osobama da izaberu, dobiju i zadrže posao u integrisanoj radnoj sredini na osnovu individualnih izbora, interesa, veština i potreba« (Hart et al.2001:148). Čitav proces obuhvata 22 koraka, od početne identifikacije sposobnosti i interesa, do razvoja konkretnog plana zapošljavanja.

Pre nego što se sagledaju dobre i loše strane koncepcije podržanog zaposlenja, biće reči o još jednom modelu koji je vrlo blizak onome o kome je do sada bilo reči. Samozaposlenje

Nema jasnih granica između koncepata samozaposlenja i podržanog zaposlenja, tako da se sve češće govori o podržanom samozaposlenju, koliko god to zvučalo apsurdno. Moglo bi se reći da oba pripadaju porodici humanističkih, ka klijentima usmerenih koncepcija čija je suština sadržana u apriornom prihvatanju svakog ljudskog bića kao vrednog i samoaktualizacijom pokrenutog. Odustaje se od opsesivnog bavljenja defektom, nedostatkom, devijacijom i patologijom, a umesto toga se traže zdrave snage i očuvani potencijali kojih ima u svakoj individui, bez obzira na stepen ometenosti.

Samozaposlenje je prilika da se istovremeno dostignu i zaposlenost i personalni ciljevi, tvrdi Dojel. Osobama sa posebnim potrebama ono omogućuje radne aktivnosti koje odgovaraju njihovim sposobnostima i interesima, dugoročno zaposlenje, samonadzor, priliku za dalje učenje i intelektualan i personalan razvoj, dostizanje samopoštovanja i socijalne pozicije u kojoj se cene dostignuća i dr. (Doyel, 2002). Polazeći od Maslovljeve teorije motivacije, pomenuti autor ističe da samozaposlenje pruža priliku za napredovanje u hijerarhiji potreba, odnosno postizanje viših ciljeva koji se tiču personalnih odnosa, učenja, uspeha i samopoštovanja. Sem toga, samozaposlenje povezuje individuu sa ometenošću sa porodicom, prijateljima, sredinom, sopstvenim personalnim dostignućima, samovrednovanjem i samim poslom. Kao što kažu Hagner i Dejvis (Hagner and


280

Davies, 2002), samozaposlenje povećava samopouzdanje i samokontrolu, a može biti i dobro sredstvo u borbi protiv stereotipa zavisnosti. Pri tome ne treba imati iluzije da će samozaposlenje rešiti fundamentalne probleme u zapošljavanju osoba sa ometenošću, ali bi ono trebalo da bude jedan od otvorenih profesionalnih puteva (Uditsky et al., 1996).

Rico (Rizzo, 2002) smatra da je u rehabilitacionom arsenalu podržano samozaposlenje najmanje birana mogućnost. Verovatan razlog tome je strah od neuspeha u prekomerno kompetitivnoj tržišnoj ekonomiji koja zahteva gotovo zastrašujuću produktivnost, fleksibilnost i prilagodljivost stalnim promenama. Ovaj autor se posebno bavio pitanjima tzv. podržanog samoopredeljujućeg zaposlenja (osoba sa smetnjama učenja) pod kojim podrazumeva zaradu »koju stvara rad, pri čemu ljudi sa ometenošću u značajnom stepenu imaju ulogu u donošenju odluka o vrsti izvršenog posla, u tome kako je vreme raspodeljeno, kakvu bi vrstu ulaganja u vreme i novac trebalo preduzeti i kako se raspoređuje stvoreni prihod« (Rizzo, 2002: 98).

Po njemu, ključni elementi podržanog samozaposljenja su: podržano donošenja odluka- sopstvenik donosi odluke uz pomoć drugog , ali ne putem njegovog naređenja; održavanje lokusa kontrole-stepen primarnosti individue u donošenju odluke, preuizmanju rizika i obavljanju zadataka; uslovi za dugoročnu praksu-pogled u budućnost i planiranje individualnog razvoja; smanjenje artificijelne podrške kad god je to moguće i usredsređivanje na posao kao održivu aktivnost.

Sa aspekta vladajućih predstava o osobama sa posebnim potrebama samozaposlenje je rezervisano za malobrojne srećnike sa blagim smetnjama različitog tipa i porekla. Brojne publikacije štampane proteklih decenija kod nas i u svetu često su, zapravo, pravi mali katalozi negativnih atributa koji se pripisuju »ometenima«. Kad se tome dodaju postojeće sociokulturne norme hipermodernog društva (Willett and Deegan, 2001), koje se izražavaju u terminima sposobnosti, uspeha, visoke produktivnosti, profita, perfekcije i izgleda, onda je potpuno jasno otkuda tako čvrsto usađena slika o nemoći ovih osoba. Iz ugla medicinskog modela samozaposlenje deluje kao neostvariva zamisao za ubedljivu većinu »ometenih«. Razume se da bi u postojećim načinima na koji je većina savremenih društava organizovala svoju ekonomiju, što podrazumeva moć, dominaciju, nejednakost i vladavinu »neometenih«, široka primena samozaposlenja bila osuđena na neuspeh kao utopijska zamisao. Druga vrsta prepreka je još opasnija i nalazi se u našoj svesti ispunjenoj brojnim strahovima, zabludama, predrasudama i stereotipima o osobama sa posebnim potrebama. Zato se iz perspektive pesimizma prema stvarnim moćima »ometenih« čini da je samozaposlenje moguće jedino u strogo kontrolisanim i izolovanim projektima kratkog daha i ograničenog dometa.


281

PREDNOSTI I OGRANIČENJA PODRŽANOG ZAPOSLENJA I SAMOZAPOSLENJA

Iz prethodnog teksta se može naslutiti da se diskutovani modeli temelje na razvijenim institucionalnim mrežama bez kojih se ne može uspešno realizovati integrisano zaposlenje. Foli (Foley et al., 2000) i saradnici u svojoj studiji pokazuju da je usaglašeno delovanje državnih agencija za mentalno zdravlje i mentalnu retardaciju/razvojnu ometenost s jedne, i agencija za profesionalnu rehabilitaciju, s druge strane, imalo najbolji ishod po integrisano zaposlenje osoba sa ometenošću.

Osnovna vrednost podržanog (samo)zaposlenja je da polazi od bezuslovno pozitivne predstave o kandidatu sa ometenošću, njegovim sposobnostima, veštinama, znanjima, sklonostima, interesima, uverenjima i crtama ličnosti. Ono se vlada prema načelu bezuslovnog uključivanja, što znači da nema selekcije i da se bez ikakvih dodatnih prepreka u vidu raznih standarda i normi ekonomske kompetencije u širu privrednu zajednicu uključuju sve osobe sa posebnim potrebama. Naravno, vodi se računa o usklađenosti zahteva radnog mesta sa psihofizičkim karakteristikama kandidata kako ne bi došlo do negativnih posledica po štićenike (zato se o podržanom zaposlenju govori istovremeno i kao o ka individui usmerenom zaposlenju). Dati modeli zaposlenja se ne bave ometenošću kao preprekom, već ličnošću kao celinom i, pre svega, njenim važnim psihosocijalnim potrebama. Pri tome se u svakom trenutku na umu imaju potencijali a ne ograničenja. Iz teorije deficita lako je izvesti svakojake negativne konsekvence. Veština (i hrabrost u atmosferi skoro apsolutne dominacije medikalizacije ometenosti) je u naglašavanju pozitivnih atributa tamo gde svi vide negativne. Mnogi drugi rehabilitacijski programi zapravo su zabrinuti za ekonomsku štetu koju bi nepripremljen i neobučen kandidat sa ometenošću mogao da nanese privredi. U njima je vrednost tehnologije i tehnike iznad vrednosti ljudskog bića. Racionalan, tehnološki razum je pripremljen da razmišlja u terminima inputa i autputa, da vaga faktore rizika i uvećava dobit u čemu se čovek javlja kao sredstvo, a ne cilj.

Implicitna moć podržanog (samo)zaposlenja je u povezivanju programske strategije i njegovog filozofskog zasnivanja, smatra Veman (Wehman, 1999). Filozofsku osnovu ovog modela čini koncept samoopredeljenja koji se ovde odnosi na širok cilj osposobljavanja osoba sa posebnim potrebama da odigraju aktivnu ulogu u razvoju svojih profesionalnih karijera, što uključuje tehnike samokontrole, samoinstrukcije, samozaposlenja i samodeterminisanog odlučivanja (Kilsby and Beyer, 2002). Nikada se »ometeni« ne mogu iskobeljati iz statusa zavisnosti i nametnute im bespomoćnosti ukoliko im se ne pruži prilika da sami donose odluku. Medicinski model skoro da ne poznaje takvu mogućnost zbog patologizacije celokupne ličnosti »ometenog« i generalizovanog nepoverenja u njegove moći kompetentnog odlučivanja o svojoj sudbini.

Veman samoopredljujuće ponašanje određuje kao donošenje odluka i činjenje izbora koji se odnose na kvalitet života i koji su nezavisni od neprikladnih spoljašnjih uticaja i smetnji, i nalazi četiri centralne odlike takvog ponašanja: psihološka kontrola (kontrola nad važnim okolnostima i primena strategija radi


282

postizanja ciljeva), samoregulacija (prilagođavanje izbora u svetlu iskustva), samoostvarenje (svest o svetu, svojim sposobnostima i akcijama koje vode željenim ishodima) i autonomija (donošenje svojih odluka bez tuđih negativnih uticaja).

Posebna vrednost podržanog zaposlenja i samozaposlenja je što svoje uporište nalazi u antroploškom optimizmu koji polazi od pretpostavke da je svako ljudsko biće vredno i da je pokrenuto ljudskoj prirodi inherentnim samoaktualizujućim tendencijama (Deci and Ryan, 2000). U biti je svake individue da teži rastu, razvoju i realizaciji sveukupnih potencijala (Maslov, 1982). Ometenost nije deficit ni personalne ni antropološke strukture čoveka, već jedan od načina njene organizacije u svekolikom bogatstvu neiscrpnih formi manifestacije ljudske prirode u konkretnim sociokulturnim uslovima. Samo u slučaju da društvena struktura stvori prepreke u vidu iracionalnog gomilanja moći i isključivanja iz glavnih tokova svih koji ometaju stvaranje društva perfekcije, zdravlja, lepote i normalnosti kao uslova uvećanja moći, dolazi do gušenja kreativnih i ka razvoju usmerenih ljudskih potencijala. Prve žrtve takvog cilja su osobe sa posebnim potrebama. Ni u jednoj sferi-obrazovanju, medicinskom i psihosocijalnom tretmanu, socijalnom osiguranju i dr.-ne postoji takva marginalizacija i diskriminacija »ometenih« kao u oblasti profesionalnog razvoja. Time savremeno društvo pokazuje da je najmanje tolerantno u oblasti ekonomske proizvodnje, mada se ne može pohvaliti trpeljivošću ni kada je reč o simboličkoj proizvodnji. Podržano zaposlenje i samozaposlenje se oslanjaju na bitno drugačiju predstavu o osobama sa ometenošću pa se može reći da su preteče još naprednijih i radikalnijih programa.

Podržano (samo)zaposlenje je, verovatno, jedan od najefikasnijih načina borbe protiv stereotipa i predrasuda o mogućnostima osoba sa ometenošću da učestvuju u privrednom životu društva. Od svih stigmi, možda je najjača ona koja se odnosi na navodnu nesposobnost »ometenih« da daju ekonomski doprinos društvu. Za razliku od antičkih vremena, kada su »ometeni« često fizički likvidirani upravo zbog »tereta« koji predstavljaju zajednici, sada im se preti socijalnom smrću, odnosno tihim izopštenjem iz glavnih socijalnih, kulturnih i ekonomskih tokova društva putem marginalizacije, institucionalizacije i raznih vidova prismotre. Takođe je prilika da se putem podržanog (samo)zaposlenja prevaziđe većina ograničavajućih oblasti za osobe sa posebnim potrebama-socijalna, iskustvena, fizička, situaciona i personalna (Conger, 1997).

Neraskidivo povezana sa psihosocijalnim promenama je deakcentuacija ometenosti kao moguća pozitivna posledica podržanog (samo)zaposlenja. U situaciji samopotvrđivanja osobe sa ometenošću u integrisanoj sredini funkcionalna ograničenja prestaju da se percepiraju kao faktor koji prožima celokupnu ličnost, čime bledi njihovo stigmatizujuće dejstvo. Interesovanje profesionalaca sada se može istinski pomeriti sa ometenosti na do tada manje zapažena pozitivna svojstva ličnosti, sposobnosti i sklonosti »ometenih«. Jedino će demedikalizacija i depatologizacija tzv. nedostataka omogućiti korenitu promenu ugla iz koga ćemo posmatrati osobe sa posebnim potrebama o kojima će se govoriti na drugačiji način i uz korišćenje sasvim drugačije terminologije neopterećene jezikom deficita.


283

Ipak, to ne znači da se alternativnim konceptima zaposlenja osoba sa ometenošću baš ništa ne može zameriti i da se ne mogu podvrgnuti onoj vrsti kritičke diskurzivne analize kakva je primenjena u slučaju zaštitinih radionica.

Pre svega, podrška se lako pretavra u kontrolu ukoliko se ne tamelji na istinskim humanističkim pretpostavkama o (skrivenom) pozitivnom potencijalu svakog ljudskog bića, uključujući i osobe sa ometenošću. Engleska reč support znači »podrška, podupirač, oslonac, obezbeđenje, izdržavanje« (Benson, 1993: 623). Kao i u slučaju zaštitne radionice, naslućuje se hijerahijski odnos moći i nejednakosti: s jedne strane je obično psihološki/medicinski/socijalni/administrativni autoritet neometenog, a s druge neko kome se pripisuje manja moć, nemogućnost da problem reši samostalno i potreba za pomoći. Pošto je društvo patologizovalo ometenost i stvorilo šumu nebrojenih prepreka za sve one koji su ispod njegovih standarda ekonomske kompetencije, jasno je da ono prisiljava marginalizovane članove da s teškom mukom sebi krče put ka osnovnoj egzistencijalnoj/ontološkoj sigurnosti. Kompetitivno društvo je takođe uspelo da u svest osoba sa ometenošću usadi čvrsto uverenje u vlastitu manju vrednost i potrebu da se stalno oslanjaju na nečiju podršku. Tako su nastale brojne organizacije čiji je cilj da posreduju između »ometenih« i društvene strukture (vlasti, ekonomskih resursa, privilegija itd.), koje na sebe preuzimaju ulogu onih koji imaju ovlašćenje ali i moć da savladaju barijere o kojima je bilo reči. Iz tog razloga se podrška »ometenima« od strane »neometenih« lako pretvara u kontrolu i milosrdnu akciju. Kvalitativno novi momenat je pojava pokreta za zaštitu prava osoba sa ometenošću na čijem čelu se nalaze sami »ometeni«. Manja je opasnost da se akcija koju jedna osoba sa posebnim potrebama vodi u cilju zaštite prava druge takve premetne iz podrške u kontrolu, mada se tu ne završava priča o moći i nejednakosti.

»Praćenje« na kome se često insistira u podržanom zaposlenju posle izvesnog vremena postaje forma nadzora i izdržavanja (support). Do njega dolazi iz istog razloga do koga je došlo do »podrške«-zbog bojazni da će netolerantna ekonomska organizacija u kojoj dominiraju »neometeni« pre ili kasnije primorati osobu sa ometenošću da odustane od integracije. Praćenje stvara atmosferu neverice u sposobnosti »ometenog« da se potvrdi u otvorenoj privredi i iščekivanja nepovoljnog ishoda. Nije ovde u pitanju samo nehumani karakter standarda visoke produktivnosti razvijene tehnološke civilizacije, već i priroda same akcije kojom se nastoji pomoći »ometenima«. Isto društvo koje je svojom ekonomskom organizacijom stvorilo nesavladive prepreke za integraciju osoba sa ometenošću stvara alternativni pristup, doduše, više u formi sporadičnih i gotovo eksperimentalnih programa vrlo skromnog dometa. Potpuno je jasno da problem ne može da reši neko ko ga proizvodi, tako da sa etičke tačke gledišta model poput podržanog (samo)zaposlenja može delovati dosta neubedljivo. Sami »ometeni« znaju da nema boljitka za njih sve dok se ne promene društveni odnosi koji dovode do njihove diskriminacije, a to je zaista teško dostižan ideal. Svaka akcija u kontekstu postojeće raspodele moći predstavlja eufemizam za milosrđe. Kontrola kroz podršku je pritajeni pritisak na »ometene« da se zadovolje zahtevi za normalizacijom (Nirje, 1980) kao rehabilitacionom ideologijom koju su proklamovali »neometeni« ne bi li unifikovali svet i kreirali ga prema vlastitoj meri.


284

Silvester i Gotlib (Sylvester and Gottlieb, 1992) probleme u primeni podržanog zaposlenja vide, pre svega, u inhibiciji socijalne integracije usled načina na koji je program zapošljavanja strukturisan. Pokazuje se da učestale intervencije radnih instruktora oko osobe sa ometenošću povećavaju umesto da smanje njenu izolaciju u otvorenoj privredi. Postoji, potom, ograničenje u znanjima i veštinama radnih instruktora. Neki nose neprimenljiva iskustva iz zaštitnih radionica, drugi pokušavaju da bez ikakvih modifikacija primene nove tehnike obučavanja u integrisanoj sredini. Treće, zanemarivanje uloge »neometenih« zaposlenih u adaptaciji osobe sa posebnim potrebama na novu radnu sredinu skoro po pravilu vodi marginalizaciji potonjih. Najzad, program podržanog zaposlenja neće uspeti ako posao nije dobro odabran, odnosno ukoliko nema visokog stepena podudarnosti između zahteva radnog mesta i sposobnosti i interesovanja »ometenih«. Iz ugla ovde predstavljene kritičke analize poslednja opaska autora je neprihvatljiva jer nas vraća na sumnjiv biologistički/eugenički princip selekcije na kome počiva čitava filozofija tržišne ekonomije.

LITERATURA Apfelbaum, E. (1999). Relations of domination and movements for liberation: an

analysis of power between groups. Feminism&Psychology, 9, 267-272. Armstrong, J.M. and Fitzgerald, M.H. (1996). Culture and disability studies: an

anthropological perspective. Rehabilitation education, 10, 247-304. Barnes, C. Mercer, G. and Shakespeare, T. (1999). Exploring disability: A

sociological introduction. Cambridge, Polity Press. Benson, M. (1993). Englesko-srpskohrvatski rečnik. Beograd, Prosveta. Ber, V. (2001). Uvod u socijalni konstrukcionizam. Beograd, Zepter. Blammaert, J. and Bulcean, C. (2000). Critical discourse analyisis, Annual review of

anthropology. 29, 447-466. Bowe, F. (1980). Rehabilitating America: Toward independence for disabled and

erderly people. New York, Harper and Row. Clear, M. (1999). Disability and the political perspective. Social alternatives, 18,

6-10. Cochrane, R. (1983). The social creation of mental illness. London and New York,

Longman. Colella, A. (1996). Organizational socialization of newcomers with disabilities: a

framework for future research. Research in personel and human resources management, 14, 351-417.

Colella, A., De Nissi, S. A. and Varma, A. (1997). Appraising the performance of employees with disabilities. Human resource management review, 7, 55-76.

Conger, D.S. (1997). Guidance for students with disabilities. Guidance&Counseling, 12, 13-19.

Craib, J. (1992). Modern social theory: From Parsons to Habermas. New York (etc.), Harvester Wheabsheaf.


285

Crowther, R.E., Marshall, M., Bond, G.R. and Huxley, R. (2001). Helping people with severe mental illness to obtaine work: systematical view. British medical journal, 322, 204-208.

Dan, G. (1999). Disability research and the »research template«: reflections on grounded subjectivity in ethnographic research. Qualitative inquiry, 5, 24-46.

Davis, L. (1997). Constructing normalcy-the bell curve, the novel, and the invention of the disabled body in the nineteenth century. U Davis, L.(Ed.) The disability studies reader. New York and London, Routledge.

Davis, M.J. (2000). Disability studies as ethnographic research and text research strategies and roles for promoting social change. Disability&Society, 15, 191-206.

Doyel, A.W. (2002). A realistic perspective of risk in self-emloyment for people with disabilities. Journal of vocational rehabilitation, 17, 115-124.

Dunham, R.J. and Dunham, S.L. (1978). Psychosocial aspects of disability. U Goldenson, M.R. (Ed.) Disability and rehabilitation handbook. New York (etc.), Mc Graw-Hill Book Co.

Edgerton, B.R. (1971). Cloak of competence: Stigma in the lives of mentally retarded. Berkeley, University of California Press.

Edley, N. (2001). Unravelling social constructionism. Theory&Psychology, 11, 433-441.

Erevelles, N. (2000). Educating unruly bodies: ctitical pedagogy, disability studies, and the politics of schooling. Education theory, 50, 25-47.

Erevelles, N. (2001) In search of the disabled subject. U Wilson J.C. and Wilson, L.C (Eds.) Embodied rhetorics: disability in language and culture. Carbondale and Edwardsville, Southern Illinois University Press.

Foley, M.S., Butterworth, J. and Heller, A. (2000). Vocational rehabilitation integracy activity improving supported employment for people with severe disabilities, Focus on autism and other developmental disabilities, 15, 37-42.

Flower, R. (1987). The intervention of the media in the reproduction of power. U Zvala, M.J., van Dijk, A.T. and Diocaretz, D.M. (Eds.), Approaches to doscourse, poetics and psychiatry. Amsterdam and Philadelphia, John Benjamin Publishing Co.

Gleeson, B. (1999). Beyond goodwill: the materialist view of disability, Social alternatives, 18, 11-16.

Gergen, J.K. (1994). Realities and relationships: Soundings in social constructio. Cambridge (etc.), Harvard University Press.

Gergen, J.K. (2001). Social construction in context. London (etc.), Sage Publications Hagner, D. and Davies, T. (2002). »Doing my own thing«: supported self-

employment for individuals with cognitive disabilities. Journal of vocational rehabilitation, 17, 65-74.

Hahn, H. (1997). Advertising the acceptably employable image: Disability and capitalism, U Davis. J.L. (Ed.) The disability reader. New York and London, Routledge.

Hart, D., Zimbrich, K. and Ghiboni, C, (2001). Integracy partnership and funding: individual supports for youth with significant disabilities as they move into post


286

secondary education and employment options. Journal of vocational rehabilitation, 16, 145-154.

Heritage, J. (1998). Conversation analyisis and institutional talk-analyisis data, U Silverman, D. (Ed.), Qualitative research-theory, method and practice. London (etc.), Sage publications.

Hernandez, B. (2000). Employer attitudes toward workers with disabilities and their ADA employment right: a literature review. Journal of rehabilitation, 66, 4-16.

Heyman, B.W. (1990). The self-perception of a learning disability and its relationship to academic self-concept and self-esteem. Journal pf learning disabilities, 23, 472-475.

Higgins, P.C. (1992). Working at mainstreaming. U Ferguson. P.A, Ferguson, D.L. and Taylor, S.J. Interpreting disability: a qualitative reader. New York and London, Teachers College, Columbia University.

Hrnjica, S. (1997). Dete sa razvojnim smetnjama u osnovnoj školi. Beograd, Učiteljski fakultet.

Hughes, B. (1999). The constitution of impairment: modernity and the aesthetics of oppresion. Disability&Society, 14, 155-172.

Hulto, D.M. (1995). Counseling college students with visual impairments in preparation for employment. View, 27, 29-35.

Inge, J.K., Strobel, W., Wehman, P., Todd, J. and Targett, P. (2000). Vocational outcomes for persons with severe physical disabilities: design and implementation of workplace supports. Neurorehabilitation, 18, 175-187.

Ingstad, B. and Whyte, S.R. (1995). Disability and culture. Berkeley (etc.), University of California Press.

Jakulić, S. (1986). Rehabilitacija mentalno retardiranih lica. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Jones, G. (1997). Advancement opportunity issues persons with disabilities. Human resource management review, 7, 55-76.

Kasnitz, D. and Shuttleworth, R.P. (2001). Anthropology and disability studies. U Rogers L.J. and Swadener, B.B. (Eds.) Semiotics and dis/ability-interrogatong categories of difference. Albany, State University of New York Press.

Kilsby, S.M. and Beyer, S. (2002). Enhancing self-determination in job matching in supported for people with learning disabilities: an intervention study. Journal of vocational rehabilitation, 17, 125-135.

Kvale, S. (Ed.),(1992). Psychology and postmodernism. London (etc.), Sage Publications.

Liebrucks, A. (2001). The concept of social construktion. Theory&Psychology, 11, 363-391.

Llewellyn, A. and Hogan, K. (2000). The use and abuse of models of disability. Disability&Society, 15, 157-165.

Lipson, J.G. and Rogers, J.G. (2000). Cultural aspects of disability. Journal of transcultural nursing, 11, 212-219.

Lopez, R.S. (2000). Cultural psychopathology: uncovering the social world of mental illness. Annual review of psychology, 51, 571-598.

Maslov, A. (1982). Motivacija i ličnost. Beograd, Nolit.


287

Morningstar, E.M. (1997). Critical issues in career development and employment preparation for adolescent with disabilities. Remedial and specialeducation, 18, 307-320.

Murphy, R.F. (1990). The body silent: An anthropologist embarks on the most challenging journey of his life. New York and London, W.W.Norton.

Nirje, B. (1980). The normalization principle, u knjizi: Flynn, R.J. and Nitsch, K.E. (Eds.), Normalisation, integration and community services. Baltimore, University Park Press.

Oliver, M. (1996). The politics of disablement. New York, St.Martin's Press. Overboe, J. (1999). »Diference in itself«: validating disabled people's lived

experience. Body&Society, 5, 17-29. Pendergast, M. and Storey, K. (1999). Individual program plan differentials in

segregated and integrated work programs for adults with developmental disabilities. Journal of vocational rehabilitation, 13, 15-19.

Phemister, A.A. (2001). Revisiting the principle of free will and determinism: exploring concepts of disability and counselling theory. Journal of rehabilitation, 67, 5-12.

Philips, J.M. (1992). »Try harder«: The experience of disability and the dilemma of normalization. U Ferguson, M.P., Ferguson, L.D and Taylor, J.S. (Eds.) Interpreting disability: A qualitative reader. New York and London, Teachers College, Columbia University Press.

Radojičić, B.(Ed.) (1980). Rehabilitacija mentalno retardovanih osoba. U Stefanović, D. Metodologija rane dijagnostike i rehabilitacije dece ometene u psihofizičkom razvoju. Niš, Institut za dokumentaciju zaštite na radu »Edvard Kardelj«.

Richer, P. (1992). An introduction to deconstructionist psychology. U Kvale. S. (Ed.), Psychology and postmodernism, London (etc.), Sage Publications.

Rizzo, C.D. (2002). With a little help from my friends: supported self-employment for people with severe disabilities. Journal of vocational rehabilitation, 17, 97-105.

Reiss, S. (2000). A mindful approach to mental retardation. Journal of social issues, 56, 65-80.

Smith, R.A. (2001). View from the ivory tower: academic constructing disability. U Rogers L.J. and Swadener, B.B. (Eds.) Semiotics and dis/ability-interrogatong categories of difference. Albany, State University of New York Press.

Sokolovski, Ž. (1997). Tretman umereno mentalno retardiranih lica. Beograd, Savez društava za pomoć MNRO.

Sonne, H. (1987). Language and madness: madness and language-introduction. U Zavala, M.J., Van Dijk, A.T. and Diocaretz, D.M. (Eds.), Approaches to discourse, poetics, and psychiatry, Amsterdam and Philadelphia, John Benjanim Publishing Co.

Stone, L.D. and Colella, A. (1996). A model of factors affecting the treatment of disabled individuals in organizations. Academy of management review, 21, 352-401.


288

Sylvestre, J. and Gottlieb, H.B. (1992). A critical appraisal of supported employment for persons with developmental disabilities. The developmental disabilities bulletin, 20, Retrieved September 17, 2001 From the World Wide Web: www.ualberta.ca/~jpdasddc/bulletin/index.html.

Thompson, S.A., Bryson, M. and de Castel, S (2001). Prospects for identity formation for lesbian, gay, or bisexual persons with developmental disabilities. International journal of disability development and education, 48, 53-65.

Titchkosky, T. (2001). Disability: a role by any other name?, »people first« language in Canadian society. Canadian review of sociology and anthropology, 28, 125-140.

Tomlinson, S. (1997). Advances in the sociology of disability. British journal of sociology of education, 18, 129-132.

Uditsky, B., Sannuto, V. and Waters, M. (1996). Self-employment: enterpreneurship and persons with developmental disabilities. The developmental disabilities bulletin, 24, Retrieved September 17, 2001 From the World Wide Web: www.ualberta.ca/~jpdasddc/bulletin/index.html.

Wehman, P. (1999). Supported employment: toward reducing the impact of disability. Journal of vocational rehabilitation, 15, 37-42.

White, K. (1991). The sociology of health and illness. Current sociology, 39, 1-115. Willet, J. and Deegan, J.M. (2001). Liminality and disability: rites of passage and

community in hipermodern society. Disability studies quarterly, 21, 137-152. William, J.P. (2001). The artful stigma. Disability studies quarterly, 21, 125-137. Wilson, J.C. and Wilson, L.C (2001) Disability, rhetoric, and the body. U Wilson,

J.C. and Wilson (Eds.) Embodied rhetorics: disability in language and culture. Carbondale and Edwardsville, Southern Illinois University Press.

Young, M.E. and Alfred, G.W. (1994). Vocational status of persons with spinal cord injury living in the community. Rehabilitation counseling bulletin, 37, 229-243.


289

ABSTRACT

CRITICAL ANALYSIS OF SOME MODELS OF EMPLOYMENT OF PERSONS WITH SPECIAL NEEDS IN THE DEVELOPED

COUNTRIES

Miša J. Ljubenović Elementary and high school "14. oktobar", Niš

Three the most influential models of employment of persons with special needs -sheltered workshops, supported employment and self-employment - were recognized in the light of social constructionist views of language role, that is, of critical discourse analysis and ideological critique of modern society that is fostered by social model of disability. Sheltered workshops are presented as a relic of past and the main advocate of deficit language and medicalization of disability on which based the medical model (or model of personal tragedy). The others approaches are understood as alternative in the sense that they are put in the broader framework of anthropological optimism insisting on a self-actualized tendency and a saved (developmental) potentials hidden in each individual. Nevertheless, neither of them spared critical analysis since they are outcome of influence of self-regulatory mechanisms of modern society structure.

Key words: Persons with special needs, employment, models of disability,

critical discourses analysis, ideological critique.

Documents

KRITIČKA ANALIZA NEKIH MODELA ZAPOŠLJAVANJA OSOBA SA