KRIMINOLOGIJA

  KRIMINOLOGIJA - skripta

1. ETIOLOGIJA KRIMINALITETA?Uzročnost predstavlja zakonitost u kretanju svih prirodnih i društvenih pojava. Uzročnost je nužan odnos između uzročnih i posledičnih pojava, jer nema posledice bez uzroka. Kriminalna etiologija pokušava da reši večite probleme kriminologa: kako pouzdano utvrditi uzroke kriminaliteta, da li je kriminalitet nastao delovanjem jednog ili više uzroka, imaju li svi uzroci podjednako ili različito dejstvo i sl. Postoje različiti tipovi uzročnosti i uzročnih veza: linearna, višestruka, interaktivna i dijalektička uzročnost. Linearna uzročnost se sastoji iz lanca sekvenci u kome svaka podsekvenca može da deluje na javljanje dogadaja i stvaranje uzroka za sledeći događaj. Višestruka uzročnost se ispoljava kao uzročnost sa mnogo uzroka i kao kombinacija uzroka. Interaktivna uzročnost zahteva kompleksno delovanje uzroka i posledice jer su oni ciklično povezani. Dijalektička uzročnost polazi od toga da u uzročnom procesu postoje dva osnovna elementa - uzrok i posledica koji se međusobno dopunjuju.2. KLASIČNA KRIVIČNO PRAVNA ŠKOLA?Klasična krivičnopravna škola je prva krivičnopravna škola koja je razradila nove koncepcije i sistem krivičnog prava prihvaćen u svim evropskim državama toga doba. Javila se u vreme velike surovosti kazni, nejednakosti građana pred zakonom, zloupotrebe krivične represije od strane države i njenih organa. Nastala je u drugoj polovini XVII veka. Osnivači i predstavnici su: Čezare Bekarija, Fojerbah, Bentam, Holbah. Bekarija je kritikovao dotadašnji kazneni sistem, zahtevao je strogu primenu načela zakonitosti u krivičnom pravosuđu. Isticao je ideju prevencije prema kojoj se kazna ne primenjuje radi izvršenog krivičnog dela, već da se krivično delo nebi izvršavalo u budućnosti.Fojerbah je postavio teoriju o cilju kazne, prema toj teoriji kazna koja očekuje izvršioca krivičnog dela otklanja motive koji eventualno usmeravaju izvršioca na izvršenje krivičnog dela. Bentam je razvio teoriju o društvenoj korisnosti kazne, i predlagao sprovođenje reforme u kaznenim ustanovama u cilju humanijeg tretmana prema osuđenicima. Holbah je stvorio teoriju da su ljudi plod određene sredine, i da je njihovo ponašanje rezultat uslova u kojima žive. Smatrao je da zakon nema pravo da kažnjava one koje je društvo lišilo sredstava za opstanak.3. ANTROPOLOŠKA TEORIJA?Osnivač antropološke škole u kriminologiji je italijanski psihijatar, profesor medicine i vojni lekar Čezare Lombrozo. Lombrozo je stvorio antropološku teoriju o čoveku delinkventu, koju je izložio u svom čuvenom delu „Čovek zločinac“. Ideja za Lombrozovu teoriju nastala je slučajnim otkrićem čitavog niza anomalija u lobanji jednog razbojnika, koje su bile analogne crtama kod čovekolikih majmuna ili preistorijskih ljudi. Na osnovu ovih istraživanja, Lombrozo je došao do sledećih zaključaka: 1. Kriminalitet je oblik atavizma - pojavljivanja društvenih i telesnih osobina nasleđenih oddalekih predaka. 2. Čovek se rađa kao delinkvent, to je rođeni, atavistički tip zločinca karakterističan po određenim fizičkim svojstvima koja govore o njegovoj predodređenosti za kriminalnu aktivnost. 3. Uzroci kriminaliteta su u antropološkim osobinama ličnosti, jer je krivično delo plod organske degeneracije. U okviru antropološke teorije, Lombrozo je izvršio tipologiju kriminalaca, po kojoj, pored rođenog zločinca, postoje još: duševno bolesni kriminalci, kriminalci iz navike, kriminalci iz strasti i slučajni kriminalci. Rođeni zločinac je najviše zastupljen među kriminalcima, oni su divlji, surovi i lenji, tj. rođeni su za prestup. Oni nisu u stanju da razlikuju

1

KRIMINOLOGIJA

ubistvo, krađu, ili drugi prestup od poštenog rada, zatvor kod njih ne izaziva patnju jer čim izađu iz zatvora vrše krivično delo. Duševno bolesni kriminalci imaju sve osobine rođenih kriminalaca, a i boluju od duševnih bolesti. Dele se na moralne ludake, kod kojih je zakržljalo moralno čulo, i vrše krivična dela pod dejstvom impulsa, duševno bolesne krivce, koji krivična dela vrše pod uticajem procesa duševnih oboljenja, i matodije odnosno poluludake koji predstavljaju najblaži stepen rođenog krivca. Kriminalci iz navike su ljudi koji imaju urođene dispozicije za vršenje krivičnih dela. Ovi kriminalci najviše vrše imovinska krivična dela i često se javljaju kao povratnici. Svoj prvi, najčešće imovinski, prestup, vrše u mladosti zbog moraine slabosti. Kriminalci iz strasti su preosetljiva lica sa neuravnoteženim osećanjima, najčešće vrše krivična dela usled snažnog pritiska nekih strasti. Slučajni kriminalci nemaju urpđenih ili stečenih sklonosti za vršenje krivičnih dela, već krivična dela vrše pod uticajem spoljnih povoda.4. ENDROKRIOLOŠKA TEORIJA?Prvi pokušaji da se kriminalno ponašanje objasni uticajem žlezda sa unutrašnjim lučenjem postojali su kod Lombroza, koji je u okviru antropološke teorije pominjao izvesno delovanje endokrinog sistema. Šlap i Smit su tvrdili da velika većina prestupa nastaje kao rezultat poremećaja rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem kod prestupnika ili kao posledica izazvanih endokrinim bolestima njihovih majki. Pored endokrinih poremećaja uzroci prestupništva prema njihovom shvatanju, mogu da budu: trauma nervnog sistema, psihoze, trovanje hranom ili narkoticima, epilepsija i nasleđe. Endokrinološkoj teoriji stavljane su ozbiljne kritičke primedbe, pre svega da je u njenoj osnovi pogrešna predstava o nezavisnoj funkciji endokrinog sistema u odnosu na centralni nervni sistem. Kriminološka istraživanja su pokazala da između osuđenih lica i lica na slobodi nema posebnih razlika u pogledu funkcionisanja endokrinog sistema i metaboličkih smetnji, tako da nema nikakvog opravdanja dovoditi u direktnu uzročnu vezu lučenje endokrinog sistema.5. NENORMALNOST HROMOZOMA I KRIMINALITET?Hromozomi su bili otkriveni krajem XIX veka, ali je tek 1959 godine prvi put opisana nenormalnost broja hromozoma. Za kriminologiju je bila zanimljiva nenormalnost polnih hromozoma, prekobrojnost ovih hromozoma kod muškaraca. Lica sa suvišnim Y hromozomom je lice sa izuzetno visokim stasom, dugim nogama, upadljivo dugom podlakticom, sa bubuljicama na licu, blago mentalno zaostalog, nekad teško mentalno obolelog, saagresivnim i antisocijalnim ponašanjem koje uključuje dugu istoriju hapšenja započetu u ranim godinama. Pregledom određenog broja pacijenata, uglavnom prestupnika, došlo se do zaključka da nenormalnosti XYY hromozoma ima dvadeset puta više nego među opštom populacijom. Istraživanja hromozomske abnormalnosti kod muškaraca nisu uspela da pokažu da je prekobrojni Y hromozom specifičan za povećanu agresivnost i kriminalitet.6. PSIHOPATOLOŠKE TEORIJE?Psihopatološke teorije u kriminologiji nastale su iz više razloga: 1. kao rezultat prodora medicinske, posebno psihijatrijske misli u kriminologiju; 2. usled neizvesnosti i neodređenosti granice između duševno zdravog i duševno bolesnog; 3. postojanja nedostatka osećanja krivice kod velikog broja kriminalaca; 4. postojanja duševno bolesnih lica među izvršiocima krivičnih dela. Psihopatološke teorije imaju zajedničkih karakteristika sa raznim biološkim i antropološkim objašnjenjima, postoje koncepcije prema kojima doživljaji iz ranog detinjstva mogu izazvati duševne poremećaje. Psihopatološke teorije su uglavnom pružile zastarela i neprihvatljiva objašnjenja o nastanku kriminaliteta. Mnoga istraživanja su pokazala da se delinkventna lica mentalno i emocionalno ne

2

KRIMINOLOGIJA

razlikuju od nedelinkvenata i da je među izvršiocima krivičnih dela veći broj onih koji nemaju duševne poremećaje.7. TEORIJA INTELIGENCIJE?Teorija inteligencije kao jedna od psiholoških teorija sagledava uzroke kriminalnog ponašanja u niskoj inteligenciji. Početkom 20. veka pojavila se koncepcija o tzv. „slaboumnom prestupniku“ zasnovana na učenju o nasleđivanju mentalne inferiornosti i rasprostranjenom psihološkom testiranju intelektualnih sposobnosti. Većina prestupnika se nalazi na intelektualnom nivou deteta od 10-12 godina, odnosno većina su debili. Pristalice teorije o niskoj inteligenciji kao faktoru kriminalnog ponasanja istraživali su i uzajamnu zavisnost inteligencije i recidivizma, oni su došli do zaključka da recidivisti imaju viši stepen inteligencije od primarnih prestupnika. Veći broj istraživanja uticaja niske inteligencije na kriminalno ponašanje odnosi se na maloletničku delinkvenciju. Teoriju inteligencije najviše su osporavali i kritikovali sociološki orijentisani kriminolozi. Uticaj inteligencije na kriminalno ponašanje, se ne može sasvim osporiti niti zanemariti, intelektualni nivo delinkvenata može biti od određenog značaja za kriminalno ponašanje i neophodno ga je utvrditi prilikom sagledavanja endogenih faktora kriminalnog ponašanja i prilikom sprovođenja principa individualizacije u procesu prevaspitanja i resocijalizacije uvaspitno-popravnim i kazneno-popravnim ustanovama.8. TEORIJA FRUSTRACIJE?U opštoj psihologiji frustracija se najčešće definiše kao sprečavanje, osujećenje zadovoljenja motiva. Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kada nešto sprečava zadovoljenje njegovih motiva naziva se frustraciona situacija. Teorija frustracije polazi od toga da kriminalno ponašanje nastaje usled frustracije, lica koja karakteriše agresivnost brzo prelaze u akciju, bez razmišljanja i proveravanja, njima je snižen prag tolerancije na frustraciju, tj. zbog frustracije agresivno reaguju na najmanji podsticaj sa strane. Frustracije mogu da nastanu tokom celog života, od rođenja do smrti, ali one koje nastanu u ranoj mladosti kao izraz traumatičnih situacija u porodici, najsnažnije deluju i povezane su sa težim oblicima kriminalnog ponašanja. Prema teoriji frustracione agresije pojava agresivnog ponasanja uvek pretpostavlja postojanje frustracije i obruto, postojanje frustracije uvek vodi nekoj vrsti agresije. Teorijom frustracije se ne može objasniti kriminalitet kao društvena pojava, niti svi slučajevi kriminalnog ponasanja.9. AJZENKOVA TEORIJA LIČNOSTI?Po Ajzenku, ličnost je empirijski fenomen i tako se mora i proučavati, postoje tri temelja Ajzenkove teorije: 1. rezultati faktorske analize, kojima se utvrđuju temeljne osobine ličnosti koje određujuširoke aspekte ponašanja, tj. faktori ličnosti; 2. eksperimentalna istraživanja; radi se o eksperimentalnoj proveri i potvrdi dimenzija utvrđenih faktorskom analizom; 3. fiziološka i neurološka objašnjenja utvrđenih faktora ličnosti. Rezultat Ajzenkovih proučavanja je hijerarhijski model strukture ličnosti.10. PSIHOANALITIČKA TEORIJA?Nastaje krajem 19 vijeka u Australiji. Sigmund Frojd se bavio istrazivanjem i lecenjem neuroza, a do svoje teorije dolazi koristeci metod istrazivanja nesvesnog - psihoanalizu. Frojd govori o dve grupe instikta: instiktima zivota i instiktima smrti. Prvi sluze odrzavanju jedinke i odrzavanju vrste, među njima se ubrajaju nagon gladi, nagon za vodom i seksualni nagon. Drugu grupu instikta cine instikti smrti ili razaricki instikti. U ovom instiktu teži izvor sklonosti ljudi ka agresiji i razaranju, uzrok ratova, zlostavljanja licnosti po Frojdu cine tri oblasti licnosti i to: ID(ono) - tezi da postigne po

3

KRIMINOLOGIJA

svaku cenu zadovoljenje instikta koji ga gone da ih neposredno i odmah zadovolji; EGO(ja) - ego vodeci racuna o realnoj situaciji nastoji da omoguci makar zaobilaznim putem, zadovoljenje onoga cemu nagonski deo tezi; SUPEREGO(nad ja) - taj deo licnosti se sastoji od principa, normi, moralnih propisa, ideala. Po Frojdovom shvatanju odlucujuce je za formiranje licnosti rano detinjstvo. Kakva ce se licnost razviti i kakava ce ona biti u toku citavog zivota pojedinca resava se do pete godine zivota.11. DIRKEMOVA TEORIJA?Dirkemovo shvatanje kriminaliteta u tesnoj je vezi sa njegovim shvatanjem suštine društvenog života, društvo je iznad pojedinca jer kolektivna svest određuje pojedinačnu. Za objašnjenje kriminaliteta i društvenih devijacija uopšte najvažnije su sledeće Dirkemove koncepije:razlikovanje normalnih od patoloških dmštvenih pojava i teorija anomije. Postoje dva kriterijuma za razlikovanje normalnih i patoloških pojava: normalno je ono što je tipično ili prosečno za određeni tip društva i njegovu razvojnu fazu, a što je istovremeno i povezano sa određenim tipom društvenog života. Dirkem je smatrao da određena količina kriminaliteta ima pozitivnu funkciju, a tek kada mu je stopa neobično visoka on postaje disfunkcionalan. Od posebnog značaja za objašnjenje kriminaliteta je Dirkemova teorija anomije. Stanje anomije se javlja u trenucima društvene krize kao i u trenucima naglog ekonomskog prosperiteta. Dirkem je predvideo mogućnost da se agresivnost stvorena masovnom frustracijom može ispoljiti u povećanom broju samoubistava i ubistava.

12. TEORIJA SOCIJALNE DEZORORGANIZACIJE?Prvu koncepciju socijalne dezorganizacije formulisali su Tomas i Znanecki, prema njima socijalna dezorganizacija je slabljenje uticaja postojećih društvenih pravila na ponašanje pojedinih članova grupa. Drugu koncepciju dali su Mejbl i Meril, ona glasi: socijalna dezorganizacija je proces kojim se odnosi između članova grupe rastavljaju ili prekidaju, odnosno proces raspadanja grupe. Samim tim socijalna dezorganizacija je nepoželjno stanje neefikasnog funkcionisanja grupe s obzirom na ostvarivanje njenih ciljeva.13. TEORIJA DIFERENCIJALNE ASOCIJACIJE I IDENTIFIKACIJE?Teorija diferencijalnih asocijacija bi se bliže mogla prevesti kao teorija raznovrsnih kontakata. Saderlandova teorija daje objašnjenje kriminaliteta na dva nivoa: na nivou pojedinca i na nivou društva(grupe) i pri tome koristi tri međusobno povezana koncepta: normativni (kulturni) konflikt, diferecijalne asocijacije i diferencijalna socijalna organizacija. Na nivou pojedinca, Saderland razlikuje dve vrste naučnog objašnjenja kriminalnog ponašanja: prvo, povezano sa delovanjem faktora koji utiču na kriminalno ponašanje delujući na stvaranje određenog životnog iskustva pojedinca - istorijsko ili genetičko objašnjenje kriminalnog ponašanja i drugo, vezano za one faktore kriminalnog ponašanja koji deluju u trenutku njegovog dešavanja i koji čine kompleks na relaciji ličnost-situacija. Prema teoriji diferencijalne indetifikacije pojedinac se upušta u kriminalno ponašanje u onoj meri u kojoj samoga sebe identifikuje sa stvamim ili izmišljenim osobama iz čije perspektive njegovo kriminalno ponašanje izgleda prihvatljivo.14. TEORIJA KULTURNOG KONFLIKTA I KULTURNI RASKORAK?Teoriju kulturnog konflikta formulisao je američki kriminolog Selin. On se posebno bavio sukobom kultura, odnosno kulturnim konfliktom. Pod kulturnim konfliktom Selin podrazumeva onaj sukob do koga dolazi kada pojedinac (ili grupa) stoji pod uticajem dveju različitih kultura. Selin razlikuje tri vrste kulturnih konflikata: 1. kulturni konflikti do kojih dolazi usled dodirivanja i mešanja različitih

4

KRIMINOLOGIJA

kultura na graničnim područjima; 2. kulturni konflikti usled mešanja kulturnih normi u procesu kolonizacije, odnosno pri promeni državnih granica; 3. kulturni konflikti do kojih dolazi usled prenošenja i preplitanja kulturnih normi usled ekonomskih migracija. Sa teorijom kulturnog konflikta veoma je slična teorija kulturnog raskoraka. Prema ovoj teoriji, kriminalitet se javlja usled neujednačenog menjanja pojedinih delova iste kulture: jedni delovi se razvijaju brže, a drugi sporije što izaziva poremećaj ravnoteže kulturnog sistema kao celine.15. MERTONOVA TEORIJA ANOMIJE?Po Mertonovom mišljenju, za anomiju je bitno postojanje sukoba između kulture i strukture koji se manifestuje u neusaglašenosti kulturnih ciljeva i sredstava za njihovo postizanje. Do neusaglašenosti između kulture i društvene strukture dolazi onda kada se od svih članova društva očekuje da teže ka određenim kulturnim ciljevima pri čemu su sredstva za ostvarivanje tih ciljeva nejednako dostupna različitim društvenim klasama. Ta protivurečnost između ciljeva koje propisuje kultura i stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju jeste stanje anomije ili, drugim rečima, stanje raspada normativnog sistema. On je izdvojio pet oblika mogućeg prilagođavanja pojedinca na stanje anomije i to: konformizam, inovacija, ritualizam, povlačenje i bunt. Od ovih pet tipova samo prvi (konformizam) ne označava devijantno ponašanje. Inovacija se karakteriše prihvatanjem ciljeva, ali ne i dozvoljenih sredstava za njihovo postizanje i u njen okvir spada kriminalitet. Ritualizam se sastoji u odbacivanju ciljeva ili u napuštanju ambicija ka napredovanju uz istovremeno poštovanje normi. Povlačenje je takav oblik adaptacije kod kojeg se odbacuju i kulturni ciljevi i dozvoljena sredstva. Pod buntom Merton podrazumeva reakciju na anomično stanje koja odbacujući postojeće ciljeve i sredstva zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni društvena struktura.16. TEORIJA PODKULTURE I KONTRAKULTURE?Podkulture mogu prema matičnoj kulturi biti u konfliktom ili u nekonfliktnom odnosu, za ove podkulture upotrebljava se još i termin kontrakulture. O delinkventnim podkulturama postoji vise teorija. U svom delu "Delinkventni dečaci" Kohen je pokušao da da odgovor na pitanje zašto je delinkvencija nesrazmerno učestala među omladinom iz niže klase. On je pošao od sklonosti mladih ljudi da sebe doživljavaju pod jakim uticajem stavova koje drugi imaju o njima. Vrednosti koje im se kroz školu i sredstva masovnih komunikacija nameću predstavljaju vrednosti srednje klase. Mladi koji pripadaju nižoj klasi uviđaju da njima nisu dostupna ili su im teže dostupna legitimna sredstva za ostvarivanje ciljeva koje proklamuje opšta kultura. Druga teorija o delinkventnim podkulturama jeste teorija različitih sistema mogucnosti, koju su koncipirali Klouard i Olin. Ova teorija ukazuje na to da nisu samo legitimna sredstva nejednako dostupna svima već je to slučaj i sa nelegitimnim sredstvima zavisno od položaja koji pojedinac ima u društvenoj strukturi. Klouard i Olin razlikuju tri vrste podkultura: krimirtalna podkultura koja je usmerena na organizovanu kriminalnu delatnost,konfliktna podkultura orijentisana na nasilje i međusobne fizičke obračune i podkultura povlačenjakoja je povezana sa raširenim korišćenjem droga. Treća teorija o podkulturama jeste teorija Milera koja polazi od kulture niže klase kao autonomnog kulturnog sistema i proglašava je za milje koji rađa maloletničku delinkvenciju.17. MULTIFAKTORSKA TEORIJA?Nastala je kao reakcija na one teorije koje su kriminalitet objašnjavale uz pomoć jednog faktora. Osnivačem ovog pravca u kriminologiji smatra se američki psihijatar Viljem Hili. Glavna teza multifaktorske teorije jeste da je kriminalitet proizvod velikog broja raznovrsnih faktora koji se razlikuju kod različitih delinkvenata, koji su međusobno mehanički povezani i koji ne mogu biti

5

KRIMINOLOGIJA

klasifikovani po nekom opštem i univerzalnom kriterijumu. Svaki od tih faktora igra određenu ulogu u pojedinim slučajevima kriminalnog ponašanja. Najpoznatiji pobornici multifaktorskog objašnjenja kriminaliteta bili su bračni par Gluk koji su četrdesetih godina 20. veka sproveli jedno veliko istraživanje između delinkvenata i nedelinkvenata koji su bili nastanjeni u zaostalijim predgradima Bostona. Cilj njihovog istraživanja bio je da dođu do saznanja o tome zašto u toj sreditii većina dece ne postaje delinkventnom. Osnovni zaključak koji je proistekao iz tog istraživanja je da uzroci kriminaliteta nisu ni samo biološki, ni samo sociokulturni već da oni proizilaze iz interakcije somatskih, intelektualnih, sociokultumih i faktora povezanih sa karakterom pojedinca. Glukovi su utvrdili pet elemenata razlikovanja delinkvenata od nedelinkvenata: fizička konstitucija, temperamenat, ponašanje, psihološke karakteristike i socio-kulturni uslovi u kojima žive, odnosno ukojima su živeli.18. TEORIJA ETIKETIRANJA?Teorija etiketiranja postavlja pitanje zašto je neka osoba određena kao devijantna. Neke osobe koje se ponašaju na određeni način etiketirane su kao devijantne, dok druge nisu za isto ponašanje. Između delinkvenata i nedelinkvenata nema suštinske razlike, već su razlike formalne prirode: jedni su idetifikovani kao devijanti a drugi kao konformisti. Lamert razlikuje primarnu i sekundarnu devijaciju. Primarna devijacija ostaje funkcionalno uklpoljena u prihvatljive društvene uloge, tako da pojedinac nije prinuđen da reorganizuje sopstveni identitet. U sekundarnoj devijaciji pojedinac menja svoju ličnu integraciju i društvenu pripadnost, identifikujuci se sa devijantnom ulogom i uključujući se u devijantne grupe.19. RADIKALNA KRIMINOLOGIJA?Radikalna kriminologija je nastala u Engleskoj i u Americi krajem šezdesetih godina 20. a kasnije je preneta u Kanadu i u još neke zemlje zapadne Evrope. Predstavnici radikalne kriminologije izučavaju devijacije u kontekstu ukupnih društveno ekonomskih odnosa i posebno ispituju odnos moći i mesta koje pojedinci i društvene grupe zauzimaju u društvenoj strukturi i kriminaliteta koji vrše. Po njima, kriminalno ponašanje je konstrukcija klase na vlasti sa ciljem odstranjivanja onih pojedinaca i grupa koje ona smatra opasnim po svoju vlast, akrivično-pravni sistem nije ništa drugo do jedan od osnovnih instrumenata koje koriste elite na vlasti za zadržavanje svoje suprematije nad potčinjenim slojevima. Poseban značaj radikalne kriminologije ogleda se u uključivanju u predmet kriminologije i devijacija vladajuće klase, u njenoj kritici krivičnopravnog sistema i drugih društvenih odgovora na kriminalitet i u razotkrivanju odnosa moći koji stoje iza njih.20. RESTORATIVNA PRAVDA?Restorativna pravda se koristi u obliku posebnih krivičnih sankcija, kao sastavni elemenat pojedinih krivičnih sankcija, odnosno kao deo tretmana prilikom izvršenja kazne zatvora, ili kao potpuna alternativa krivičnom postupku i krivičnim sankcijama. U savremenom svetu, restorativna pravda je posebno razvijena vezano za maloletničku delinkvenciju, ali se sve više probija i u vezi sa kriminalitetom odraslih lica, nasiljem u porodici, seksualnim nasiljem, a poslednjih godina i vezano za ratne zločine. Predrasude koje postoje vezano za nju da predstavlja način za izbegavanje odgovomosti izvršilaca krivičnih dela, odlično pobija nemački profesor Majer, koji je definiše kao proces u kome izvršilac dobrovoljno i samostalno prihvata svoju odgovomost za krivično delo i uklanja posledice svojom pozitivnom i društveno konstruktivnom aktivnošću. Pri tome, pretnja represijom je uvek prisutna, ali se represivn emere koriste tek onda kada su druge mogućnosti iskorišćene.

6

KRIMINOLOGIJA

21. FEMINISTIČKA PSIHOLOŠKA OBJAŠNJENJA NASILJA NAD ZENAMA U BRAKU?Među feminističkim psihološkim objašnjenjima nasilja prema ženama u braku posebno su značajne teorija naučene bespomoćnosti i teorija preživljavanja. Teorija naučene bespomoćnosti objašnjava, na jednoj strani zašto pretučene žene postaju žrtve i na drugoj strani, kako ih proces viktimizacije dalje drži u klopci rezultirajući u psihološku paralizu koja ih sprečava da napuste vezu.Teorija naučene bespomoćnosti polazi od postojanja tri vrste problema: intelektualnih, percepcijskih i onih koji su vezani za osećanja. Teorija preživljavanja izrasla je na kritici teorije naučene bespomoćnosti i nasuprot teoriji naučene bespomoćnosti, u ovoj teorjji zastupljen je stav da žene aktivno odgovaraju na nasilje ulažući napore ka traženju pomoći koja im se uglavnom ne pruža. Ono za čim one imaju najviše potrebe je društvena podrška koja bi im omogućila da postanu nezavisne i napuste nasilnika.22. FEMINISTIČKA SOCIOLOŠKA OBJAŠNJENJA NASILJA NAD ZENAMA U BRAKU?Veliki broj zastupnica, feminističke teorije, koje nastoje da daju sociološko objašnjenje nasilja u braku, koristi pojam patrijarhata. Oni tu vide dva elementa: strukturalni, koji čine društvene institucije koje definišu i zadržavaju podređen položaj žene u društvu i tako ih sprečavaju da utiču na društveni poredak ili da ga menjaju i ideološki, koji se ogleda u procesu socijalizacije koji obezbeđuje prihvatanje tog poretka. Tradicionalno se smatra dozvoljenom upotreba sile radi kontrolisanja supruge. Takođe, odnosi između bračnih drugova smatraju se njihovom privatnom stvari što služi kao izgovor policiji i drugim organima društvene kontrole da ne intervenišu u slučajevima nasilja. Feminističkim teorijama zamereno je da zanemaruju uticaj ličnosti i situacionih faktora pa tako nisu u stanju da daju odgovor na pitanje zašto sve žene nisu žrtve nasilja iako sve žive u istoms ocijalnom okruženju.23. KRIMINOGENI FAKTORI?Pod kriminogenim faktorima se podrazumevaju objektivni i subjektivni činioci koju deluju u procesu nastanka, formiranja i konačne realizacije kriminaliteta kao masovne društvene pojave i pojedinačnog ponašanja. Oni mogu da deluju na javljanje kriminaliteta kao uzroci, uslovi i povodi. Kao što postoje razlike u određivanju pojma kriminogenih faktora, postoje razlike i u shvatanjima teoretičara oko podele i odredivanja njihovog dejstva. U kriminološkoj teoriji najviše je prihvaćena podela kriminogenih faktora koju je formulisao Gabrijel Tard . To je podela na egzogene (spoljne) iendogene (unutrašnje) faktore. Slična ovoj podeli je podela na objektivne i subjektivne kriminogene faktore. Objektivni i subjektivni kriminogeni faktori deluju povezano u tom smislu da samo jedni ili samo drugi ne mogu dovesti do kriminalnog ponašanja. Kriminogeni faktori deluju povezano, sintetički i kompleksno. Neki od njih imaju opštiji karakter i odnose se na veći broj različitih oblika kriminalnog ponašanja, drugi deluju samo na određen tip kriminalnog ponašanja.

24. UZROCI, USLOVI I POVODI KRIMINALNOG PONAŠANJA?Uzrok se defmiše kao objektivna, realna promena koja nužno i najneposrednije dovodi do neke druge realne promene (posledice), a koja opet, u daljem redosledu kretanja u prirodi i društvu, dovodi do dalje promene. Uzroci kriminaliteta se određuju kao odlučujući i presudni kriminogeni faktori koji u datoj situaciji izazivaju kriminalno ponašanje. Uzroci kriminaliteta su mnogobrojni i mogu da budu podeljeni u različite grupe i prema različitim kriterijumima. Postoje opšti i konkretni

7

KRIMINOLOGIJA

uzroci, uzroci prvog i drugog reda, glavni i sporedni, subjektivni i objektivni, kompletni i specifični. direktni (neposredni) i posredni.Uslovi kriminalnog ponašanja definišu se kao aktivnosti i uticaji koji omogućavaju i olakšavaju javljanje kriminalnog ponašanja ili preduzimanje kriminalnih akcija. Kao uslovi kriminalnog ponašanja najčešće se navode: nedovoljna preventivna borba protiv kriminaliteta, situaciona pogodnost za izvršenje kriminalne aktivnosti, slabo čuvana imovina, negativan uticaj sredstava masovne komunikacije, slaba organizacija slobodnog vremena, odsustvo lične odgovornosti itd.Povodi su izvesni spoljni uticaji vezani za situaciju izvršenja kriminalne aktivnosti, koji utiču na donošenje konkretne odluke za preduzimanje kriminalne aktivnosti. Kao povodi mogu da deluju: izazivanje i vređanje od strane žrtve, pretnje, nagovaranja, podstrekavanje, pomaganje itd.25. EKONOMSKI SISTEM I KRIMINALITET?Većina zemalja u svetu sa kapitalističkim društvenim uređenjem danas se nalazi u ekonomskom pogledu u fazi liberalnog kapitalizma, zapažen je porast ukupne ekonomske moći i kupovne moći stanovništva, ali takođe i periodi krize koji dovode do porasta nezaposlenosti i socijalne bede. Prva proučavanja su se odnosila na utvrđivanje povezanosti izmedu ekonomskih prilika (siromaštva, bogatstva) i kriminaliteta. U kriminološkoj literaturi siromaštvo je dugo godina smatrano dominantnim i osnovnim kriminogenim faktorom. Mnogi pisci su isticali da je kriminalitet proizvod loših materijalnih uslova života, bede, nemaštine. Engels je istakao da su teški i nehumani uslovi života stavili radnike u izuzetno težak položaj, tako da su u mnogim gradskim četvrtima velikih industrijskih gradova stvorena gnezda zločina. Uticaj bogatstva na javljanje kriminaliteta razmatran je u kriminološkoj literaturi kada je uočeno da među izvršiocima krivičnih dela ima dosta pripadnika bogatih društvenih slojeva, sa visokim društvenim i ekonomskim standardom. Ekonomske krize značajno utiču na obim i strukturu kriminaliteta. Uticaj ekonomskih kriza na kriminalitet može se posmatrati u Srbiji počev od devedesetih godina prošlog veka pa nadalje.26. RAT I KRIMINALITET?Rat, kao oblik društvene dezorganizacije, praćene paralisanim ili pristrasnim radom policije i organa pravosuđa, po pravilu stvara pogodne uslove za porast kriminaliteta, slabi inhibicije, ohrabruje primitivne nagone i, na taj način, doprinosi privremenoj transformaciji obima, strukture i karakteristika kriminalnih ponašanja. Takođe, rat utiče i na promenu regionalne strukture kriminaliteta. Društvena dezorganizacija do koje dolazi pod uticajem rata ohrabruje ljude koji su i ranije imali kriminalne sklonosti da nastave sa kriminalnim ponašanjem i da postanu još brutalniji i pohlepniji negošto su bili ranije. U toku rata rastu i razni oblici organizovanog kriminaliteta, posebno organizovana trgovina oružjem, drogama i ženama. Nakon rata, društvo se suočava se posledicama rata, među kojima su svakako najozbiljnije one koje su ostavili široko rasprostranjena kriminalizacija i viktimizacija, kao i gubljenje jasnih granica između dozvoljenog i nedozvoljeng ponašanja.27. DRUŠTVENA POKRETLJIVOST I KRIMINALITET?U sociologiji se pod pokretljivošću ili mobilnošću podrazumeva promena položaja ljudi unutar bilo kog sistema. Mobilnost može da bude geografska, profesionalna i socijalna (društvena). Društvenu pokretljivost mogu izazvati različiti društveni procesi, industrijski ili ekonomski razvitak, pripreme za rat i sl. Migracije su preseljenja većeg broja ljudi iz jednog sociokulturnog ambijenta u drugi. Najčešće su migracije iz ekonomskih razloga, ali mogu da nastanu zbog ratova, traženja azila političkih delinkvenata i sl. Radi zarade veće količine novca, u potrazi za unosnim poslom oni

8

KRIMINOLOGIJA

napuštaju seosku sredinu i ostavljaju porodice. Međutim, kako su sa nižim obrazovanjem ,za njih u gradovima postoje samo marginalni poslovi i zbog toga im pripada marginalni položaj. U opštoj populaciji emigranata, kriminalci su većinom muškarci uzrasta između 18 i 40, 45 godina.28. PORODIČNE PRILIKE I KRIMINALITET?Najznačajniji uticaj porodica ostvaruje na svoje najmlađe članove. Dete u porodici gradi svoj moralni lik, upoznaje se s osnovnim društvenim vrednostima i idealima, stiče ljubav i predstavu o samom sebi i drugima. U savremenom društvu ima sve više porodica koje su degradirane i deficientne i u kojima se porodični odnosi ne odvijaju usklađeno i harmonično. Nepotpuna (deficijentna) porodica analizirana je u mnogim kriminološkim radovima kao potencijalna opasnost za pojavu kriminaliteta. Na osnovu jednog broja istraživanja došlo se do zaključka da je veliki udeo maloletnih delinkvenata iz nepotpunih porodica. Porodica sa lošim porodičnim odnosima (degradirana, razorena porodica) u kriminološkoj litreraturi se ističe kao značajniji faktor kriminaliteta od deficijentne porodice. Najsnažniji kriminogeni uticaj imaju loši odnosi između bračnih drugova i poremećeni odnosi izmedu roditelja i dece. Loša porodična atmosfera manifestuje se najčešće primenom nasilja u porodici. Odnosi u porodici zavise od postojanja socijalno patoloških pojava u porodici, pre svega alkoholizma, kocke, narkomanij. Direktan kriminogeni uticaj na maloletne članove porodice ostvaruje porodica u kojoj su roditelji delinkventi. Deficijentne i degradirane porodice predstavljaju kriminogeni faktor tzv. porodičnog kriminaliteta.29. UTICAJ SUSEDSTVA I DELIKVENTNIH GRUPA?Uticaj neformalnih grupa ostvaruje se na više načina: delovanjem na izvore informacija, pa se informacije koje nisu u skladu sa shvatanjima grupe, potiskuju ili uklanjaju; naglašavanjem vrednosti za koje se zalažu, pružanjem socijalne podrške onima koji se prirdžavaju njihovih normi i kažnjavanjem onih koji od toga odstupaju; određivanjem osnovnih psihičkih funkcija-opažanja. Kako će se pojedinac ponašati u grupi, zavisi od toga koji položaj zauzimau hijerarhijskoj strukturi grupe. Na pojavu kriminaliteta najviše utiču neformalne delinkventne (kriminalne) grupe, one deluju kao kriminalna infekcija. Negativni uticaji susedstva i delinkventnih grupa posebno se ispoljavaju kod nekih klasičnih oblika kriminaliteta, imovinskog i kriminaliteta nasilja. Negativni uticaji susedstva i delinkventnih grupa posebno se ispoljavaju kod nekih klasičnih oblika kriminaliteta, imovinskog i kriminaliteta nasilja. Kriminološkim izučavanjima maloletničkih bandi utvrđeno je da članovi bandi potiču iz istog dela grada, iz istog bloka kuća i da je susedstvo najvažniji faktor njihovog okupljanja i udruživanja. U blizini stanovanja skoro uvek se nalaze mesta za okupljanje posle škole, gde se sklapaju nova poznanstva, učvršćuju drugarske veze i razmenjuju iskustva. Negativan uticaj ulice i susedstva naročito se ispoljava u onim gradskim prostorima i područjima grada u kojima preovlađuje doseljeno stanovništvo heterogene strukture po zanimanju, obrazovanju, školskoj spremi, materijalno-ekonomskom statusu.30. ALKOHOLIZAM I KRIMINALITET?Alkoholizam je veoma rasprostranjen oblik ispoljavanja devijantnosti i jedan od najozbiljnijih socijalnih problema. Alkoholičarem se smatra osoba koja ekcesivno pije i čija je zavisnost od alkohola tolika da pokazuje vidljive duševne poremećaje ili takve pojave koje ukazuju na oštećenja fizičkog i psihičkog zdravlja, poremećaje odnosasa drugim ljudima i pogoršanje njenog socijalnog i ekonomskog stanja ili pokazuje samo znake takvog razvoja. U kriminologiji se alkoholizam posmatra kao kriminogeni faktor, s tim što se shvatanja kriminologa razlikuju u oceni veličine i značaja kauzaliteta alkoholizma na kriminalno ponašanje. Sklonost alkoholičara agresivnom

9

KRIMINOLOGIJA

ponašanju postaje sve izrazitija ukoliko alkoholizam više napreduje, a poremećaj bračno-porodičnih odnosa dobija teže i složenije forme.

31. NARKOMANIJA I KRIMINALITET?Pored alkoholizma, u bolesti zavisnosti spada narkomanija, zloupotreba droga ili zavisnost od drogePostoje podaci da hiljadama godina ljudi koriste različita prirodna sredstva (biljke: mak, hašiš, koka, različite gljive i dr.) koja menjaju njihovu svest, raspoloženje, mišljenje i ponašanje. Prema defmiciji Svetske zdravstvene organizacije, droga je svaka supstanca која unesena u organizam može da modifikuje jednu ili vise funkcija. Droge mogu da budu prirodnog i sintetičkog porekla, njihova upotreba može da bude društveno tolerisana ili regulisana određenim međunarodnim konvencijama i nacionalnim zakonima. Veza između narkomanije i kriminaliteta može da bude posredna i neposredna. Posredna uslovljenost ogleda se u tome što veliki broj narkomana potiče iz tzv. kriminalnih sredina i što su bili skloni kriminalnom ponašanju i pre nego što su postali zavisni od droge. Neposredna veza se ogleda u postojanju takvih krivičnih dela koja su povezana sa ilegalnom proizvodnjom, posedovanjem, krijumčarenjem i prodajom droge i krivičnih dela koja vrše narkomani pod uticajem droge ili da bi drogu nabavili.32. KARAKTER I KARAKTERNE OSOBINE I KRIMINALITET?U psihologiji se pod karakterom podrazumeva zbir svih psihičkih osobina jedne osobe, u starijoj psihološkoj literaturi navode se kao vrste karaktera dobar i loš karakter, čvrst i slab karakter. Dobarkarakter bi imao čovek koji se odlikuje moralnim osobinama, dok čovek sa lošim karakterom nema takve moralne osobine. Čvrst karakter postoji kod čoveka koji, pored moralnih osobina, poseduje energičnost, upornost u ponašanju. Slab karakter ima onaj čovek koga odlikuju moralne osobine, ali nema odlučnosti da ih primeni. Na osnovu kriminoloških istraživanja uočeno je da se kod izvršilaca krivičnih dela u većoj meri ispoljavaju neke karakteme osobine. To su: primitivizam, egoizam, egocentričnost, malicioznost, rigidnost, agresivnost, izopačenost i nastranost. 33. EMOCIJE (OSEĆANJA) I KRIMINALITET?Emocije ili osećanja se definišu kao doživljaj našeg vrednovanja i subjektivnog odnosa prema stvarima, ljudima, doga ajima i sopstvenim postupcima. Postoje tri karakteristike emocionalnog ponašanja: prvo, karakteristične fiziološke promene u funkcionisanju pojedinih unutrašnjih organa; drugo, promene u pokretima lica, tela, glasa; treće, karakteristični doživljaji pri emocionalnom reagovanju. Na osnovu kriminoloških istraživanja u literaturi se smatra da postoji veza između odredenih emotivnih svojstava delinkvenata, posebno emocionalne nestabilnosti, razdražljivosti, uznemirenosti, emotivne napetosti, afektivnih smetnji i emocionalne nezrelosti sa kriminalnim ponašanjem. 34. MOTIV KRIMINALNOG PONAŠANJA?Motivi se u psihologiji definišu kao organski ili psihološki faktori koji pokreću ili regulišu ponašanje radi postizanja određenih ciljeva. Motivi su povezani sa ciljevima i namerama. Cilj je promena ili stanje kojem učinilac teži vršeći krivično delo, dok je namera takav psihički odnos učinioca prema delu i posledici, gde pored direktnog umišljaja postoji i predstava o nekim daljim posledicama dela.

10

KRIMINOLOGIJA

Osnovna podela motiva je na biološke (motiv gladi i žeđi, materinski motiv i seksualni motiv) i socijalne motive (motiv za društvom, motiv borbenosti, sigurnosti, motiv za sticanjem, motiv samopotvrđivanja itd). Motivi se menjaju u promenjenim okolnostima i pod novim uticajima. Promenljivost motiva uočena je i kod kriminalnog ponašanja, kada motivi koji su jedno lice pokrenuli na vršenje krivičnog dela prestaju da deluju čim je delo izvršeno. Umesto tog motiva pojavljuje se niz drugih, vezanih za postizanje drugih ciljeva, koji mogu uslovljavati zakonito ili ponovo kriminalno ponašanje.35. PSIHOZE I KRIMINALITET?Psihoze ili duševna obolenja su teški poremećaji duševnog života kod kojih dolazi do promena u svim psihičkim funkcijama, emocionalnom životu, misaonom toku i doživljavanju sopstvene ličnosti. Prema poreklu psihoze se najčešće dele na organske, koje se vezuju za fizičke ili organske promene i funkcionalne, koje ne proističu ni iz kakve fizičke bolesti, već se vezuju za duševne sukobe i nasledne osobenosti. Organske psihoze su: progresivna paraliza, traumatske psihoze, epilepsija, senilne demencije, porođajne psihoze i psihoze trovanjem. Najvažnije funkcionalne psihoze povezane sa kriininalnim ponašenjem su: paranoja, manično-depresivna psihoza i shizofrenija. 36. PSIHOPATIJE I KRIMINALITET?Pod psihopatijom ili duševnom nastranošću podrazumeva se sklop izvesnih ljudi kod kojih se intelektualne funkcije odvijaju bez naročitih smetnji, ali postoji nastranost u oblasti emocija, volje i nagona, što im otežava prilagođavanje socijalnim i moralnim normama društva u kome žive. Psihopate (sociopate) su granični slučajevi između normalnih i nenormalnih lica i smatraju se uglavnom odgovornim za svoje postupke. Prema kliničkoj podeli psihopatije se dele na: shiziodne, cikloidne, epileptoidne, histeroidne i seksualne. Prema sociološkoj podeli psihopate se dele na pretežno agresivne, pretežno pasivne i pretežno kreativne. Istraživanja su pokazala da psihopate najčešće vrše nasilničke i agresivne prestupe javljaju se kao izvršioci prevara i falsifikovanja, ponavljaju vršenje krivičnih dela skloni su drugim devijantnim ponašanjima.37. VIKTIMOLOGIJA (NASTANAK, POJAM I PREDMET)?Viktimologija je nastala 1948. godine, zasnovana je na dinamičkom shvatanju zločina kao sveukupnosti interakcija između delinkvenata i žrtve. Najprostije rečeno viktimologija je učenje o žrtvi. U određivanju predmeta viktimologije pravi se razlika između određivanja viktimologije u užem i u širem smislu. Viktimologija u užem smislu predtavlja naučno saznanje o žrtvama krivičnih dela, ukljućujuci odnose između učinioca i žrtve, između žrtve i krivično pravnog sistema i veze žrtvi krivičnih dela sa drugim društvenim grupama. Viktimologija u širem smislu je interdisciplinarno naučno saznanje ne samo o žrtvama kriminaliteta, već i o žrtvama drugih stradanja.38. POJAM I TIPOLOGIJE ŽRTVA?Zagovornici viktimologije u užem smislu pod žrtvom podrazumevaju samo žrtve krivičnih dela dok zagovornici viktimologije u širem smislu ovim pojmom obuhvataju sve koji trpe u svojim pravima na život, zdravlje, integritet i sigurnost. Hentig je dao prvu tipologiju žrtava: kriminalac žrtva, latentna žrtva i odnos kriminalac žrtva. Kriminalac žrtva obuhvata slučajeve u kojima isto lice može postati kriminalac ili žrtva u zavisnosti od okolnosti. Latentna žrtva ukazuje na postojanje određenih svojstava žrtve koja je čine izloženom žločinu. Između delinkventa i žrtve postoje

11

KRIMINOLOGIJA

recipročni odnosi, koji se svrstavaju u tri grupe, i koji se međusobno ne isključuju: čist neurotičan odnos, čista biopsihološka veza dva komplemetarna tipa i geno-biološka veza.39. VIKTIMOLOŠKE PREDISPOZICIJA (POJAM I VRSTE)?Viktimološke predispozicije predstavljaju one karakteristične crte ili one posebne osobine i okolnosti koje čine da određeni subjekt bude izložen ili manje zaštićen od drugih, pa samim tim podložniji da postane žrtva određenog kriminalnog ponašanja ili određenog tipa kriminaliteta. One mogu biti klasifikovane na različite načine i po različitim kriterijumima. Prema poreklu se mogu razlikovati urođene i stečene predispozicije. Prema vremenskom periodu razlikuju se stalne privremene i prolazne. Prema ulozi to su: predispozicije koje stvaraju kod potencijalnog delinkventa ideju za izvršenje kriminalnog ponašanja, predispozicije koje utiču na delinkventov izbor žrtve i predispozicije koje olakšavaju zadatak delinkventu. Prema prirodi dele se na opšte i posebne.40. POJAM, RIZIK I POSLEDICE VIKTIMIZACIJE?Viktimizacija je proces putem kojeg se postaje žrtvom, dok se samo stanje kad je neko postao žrtva naziva viktimiziranost. Za svako lice postoji opasnost da postane žrtva nekog kriminalnog ponašanja, a ta opasnost je rizik viktimizacije. Rizik je rezultat delovanja određenih unutrašnjih i spoljnih faktora i predispozicija i kao takav nije podjednako rasprostranjen u populaciji. Postoje apsolutna i potencijalna izloženost viktimizaciji. Apsolutna se sastoji od karakteristika ličnosti, predmeta, vremena ili prostora koji su nužni za izvršenje određene vrste kriminaliteta. Potencijalna zahteva predhodno postojanje apsolutne.

12

KRIMINOLOGIJA

13

KRIMINOLOGIJA

14