Konstituisanje arbitražnog tribunala u uporednom pravu

Dr Maja Stanivuković, docent Pravnog fakultetu u Novom Sadu

Konstituisanje arbitražnog tribunala u uporednom pravu

1. Nužnost postojanja pomoćnog rešenja za konstituisanje arbitraže

Kada među strankama u jednom trgovinsko-pravnom odnosu sa inostranim elemen- om koje imaju arbitražni sporazum dođe do spora, može da nastane nekoliko tipičnih situa- ija. Može se desiti da stranke postupe u skladu sa arbitražnim sporazumom, tj. da pokrenu arbitražni postupak, imenuju arbitra ili arbitre i da ovi pristupe rešavanju spora. Druga mo-gućnost je da jedna od stranaka pokrene postupak pred državnim sudom, ne osvrćući se na arbitražni sporazum. Tada suprotna stranka ima pravo da se pozove na arbitražni sporazum kakо bi izdejstvovala od suda odluku o upućivanju druge stranke na arbitražu. Ukoliko stranka to svoje pravo ne iskoristi, neće uopšte doći do konstituisanja arbitražnog tribunala i neće biti arbitražnog suđenja, jer će se smatrati da su stranke sporazumno odustale od arbi-tažnog sporazuma. Ako, pak, sud po prigovoru uputi stranke na arbitražu može se pojaviti novi problem usled toga što ona stranka koja se ranije pred sudom pozivala na arbitražni sporazum, sada izbegava da učestvuje u formiranju arbitraže, drugim rečima odbija da ime-nuje svog arbitra, ili njen srbitar neće da učestvuje u imenovanju trećeg arbitra ili sama stranka ne želi da se saglasi sa predloženim imenovanjem arbitra pojedinca. Isti problem može se pojaviti i u situaciji kada nije bilo prethodnog raspravljanja pred sudom, odnosno kada se tužilac pridržavao arbitražnog sporazuma, te je izjavio nameru da pokrene postupak pred arbitražom, imenovao svog arbitra i pozvao tuženu stranku da to isto učini, a ona odbija da sarađuje. U ovoj fazi rešavanja spora, mogu se takođe pojaviti problemi usled nepotpunosti arbitražnog sporazuma1, tj. ako stranke nisu unapred odredile broj arbitara, način nji- hovog imenovanja i kvalifikacije koje treba da imaju ili ako nisu odredile mesto arbitraže. Sva ova pitanja javljaju se pre nego što su ispunjene pretpostavke za rešavanje spora na ugo-ereni način, tj. putem arbitraže. Zbog toga se javlja potreba da se ustanovi način na koji će

83

MEĐUNARODNA PRIVREDNA ARBITRAŽA – STANJE I PERSPEKTIVE -

omogućiti konstituisanje arbitražnog tribunala i rešavanje spora koji je ugovorom poveren arbitraži, Ako su stranke ugovorile nadležnost institucionalne arbitraže, problem je sveden na manju meru, zbog toga što će u pravilniku institucionalne arbitraže obično biti sadržana pretpostavljena rešenja takvih pitanja. Ukoliko se, pak, radi o ad hoc arbitraži, pomoćni me-hanizam koji će omogućiti konstituisanje aibitraže mora se naći ili u izabranim pravilima po-stupka (npr. UNCITRAL-ova arbitražna pravila) ili, ako stranke ne izvrše izbor, u zakonodavstvu neke države. To može biti bilo zakon države na čijoj teritoriji arbitraža treba da se održi, bilo, u slučaju da to mesto nije unapred određeno, ili da se stranka ne obrati sudu u ugovorenom mestu arbitraže, zakon bilo koje države čijem se sudu tužilac obraća za po-moć u konstituisanju arbitraže. Predmet našeg razmatranja biće upravo različita rešenja inicijalne faze arbitražnog postupka, faze konstituisanja arbitražnog tribunala u uporednom pravu.2

Danas zakonodavstva raznih država o arbitraži možemo podeliti na dve velike grupe - ona koja su rađena po ugledu na UNCITRAL-ov Model-zakon o međunarodnoj trgovač- koj arbitraži i ona koja to nisu.3 Više od decenije nakon što je prihvaćen od strane Komisije UN za međunarodno trgovačko pravo, ovaj tekst ozakonjen je u značajnom broju država. Neke od njih jednostavno su inkorporisale celokupan tekst Model-zakona u svoje nacional- no zakonodavstvo, sa malobrojnim interpretativnim odredbama kojima se omogućava nje-gova primena u datom pravnom sistemu. Druge su, pak, prilagodile ovaj model svojim potrebama, ostajući pri tome ipak u okviru njegovih osnovnih rešenja.4 Zbog toga nam se čini uputnim da odredbe Model-zakona uzmemo kao polaznu osnovu za upoređivanje raz- ličitih zakonskih rešenja na uporednopravnom planu. Takođe, osvrnućemo se i na paralelne odredbe Zakona o parničnom postupku Jugoslavije.

2.Dejstvo arbitražnog sporazuma pred državnim sudom

Postupanje suda pred kojim je pokrenut spor u slučaju da se tužena stranka poziva na arbitražni sporazum može biti od uticaja na konstituisanje arbitražnog tribunala. Prema Mo-

1. Pod arbitražnim sporazumom podrazumevamo, kako sporazum sadržan u posebnom dokumentu, tako i arbitražnu

klauzulu u osnovnom ugovoru ili u opštim uslovima poslovanja koji čine sastavni deo ugovora. 2. Zadatak nam u velikoj meri olakšava činjenica da je prošle godine u redakciji prof, dr Dobrosava Mitrovića objavljena

knjiga-zbirka Međunarodna trgovinska arbitraža. strana prava i zakoni ("Službeni glasnik" Beograd, 1996. godine), koja sadrži prevode više od trideset zakona o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži trenutno važećih u različitim zemljama sveta.

3. Tekst Model-zakona u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na tadašnji srpskohrvatski jezik sa komentarom, objavljen je kod nas u knjizi Aleksandra Goldštajna i Siniše Trive, Međunarodna trgovačka arbitraža, Informator, Zagreb 1987. godine, str. 496-525.

4. Zakone zasnovane na tom modelu imaju danas: Australija, Bahrein, Bermudska Ostrva, Bugarska, Indija, Kanada (na saveznom nivou, kao i na nivou svih provincija i teritorija), Kipar, Egipat, Fin-ska, Hongkong, Mađarska, Meksiko, Nigerija, Peru, Rusija, Singapur, Škotska, Tunis, Ukrajina, neke savezne države SAD (Kalifornija, Konektikat, Oregon, Teksas), itd. Vidi, News and Notes from the Institute for Transnational Arbitration, Vol. 10, July 1995, number 3. Novi Zakon o arbi-traži Engleske od 1995. godine i na nacrt nove Knjige 10 o arbitražnom postupku u sastavu Zakonika o građanskom postupku Nemačke takođe su izrađeni pod uticajem Model-zakona.

84

Maja Stanivuković: Konstituisanje arbitražnog tribunala u uporednom pravu (str. 83-100)

del-zakonu UNCITRAL-a, sud kojem je podneta tužba u sporu koji je predmet arbitražnog sporazuma, treba da uputi stranke na arbitražu, osim ako ne utvrdi da je ugovor ništav, da je izgubio dejstvo, ili da ga je nemoguće izvršiti (član 8; istu odredbu sadrži i član II stav 3 Nju-jorške konvencije o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka5 ). Sud će uputiti stranke na arbitražu ako je jedna od njih blagovremeno podnela takav zahtev (najkasnije u trenutku kada podnosi svoju prvu izjavu o suštini spora). Model-zakon ne govori o tome da li sud treba da se oglasi nenadležnim ili da prekine postupak. Činjenica da je podneta tužba sudu u istom sporu ne sprečava pokretanje arbitražnog postupka, niti nastavljanje već pokrenutog arbitražnog postupka.

U uporednom zakonodavstvu, razlikujemo zakonske odredbe koje predviđaju prekid postupka u slučaju da se stranka pozove na punovažan arbitražni sporazum, i one koji sadrže obavezu suda da se oglasi nenadležnim6. Izvan ove podele nalaze se oni sistemi koji su pro-sto usvojili tekst Model-zakona, pa se ne izjašnjavaju o tom pitanju, nego samo navode duž-nost suda da uputi stranke na arbitražu. Neke države koje su inače usvojile Model-zakon, precizirale su odredbu iz člana 87. U okviru onih sistema koji se opredeljuju za prekid po-stupka, imamo dalju podelu na one koji dozvoljavaju mogućnost prekida u zavisnosti od di-skrecione ocene suda (takav je npr. zakon Južne Afrike, Nigerije, a ranije i engleski zakon) i na one koji diktiraju obavezan prekid postupka (npr. zakon Bugarske, novi zakon Engleske, savezni zakon o arbitraži SAD, itd.). Dejstvo ovog drugog pravilaje gotovo isto kao i u slu-čaju obaveznog oglašavanja nenadležnosti, jer i ono ispunjava osnovni cilj postavljen u 51a-nu 8 Model-zakona, da se strankama onemogući vođenje spora u istoj stvari pred sudom u slučaju da postoji punovažan arbitražni sporazum. Dužnost suda da uputi stranke na arbitra- žu ne znači ništa drugo nego da je sud obavezan da uskrati strankama mogucnost da paralel-no vode spor o istoj stvari. Uloga suda u toj stvari je u većini sistema pasivna, tj. sud treba da se uzdrži od rešavanja o suštini spora. Stranka koja želi da reši svoj spor sa drugom stran-kom, biće na taj način prinuđena da pristupi arbitraži koju je prethodno ugovorila. Jedino u onim sistemima u kojima postoji pravo suda na diskrecionu ocenu o tome da li će dozvoliti prekid postupka, ovaj cilj može biti osujećen. Međutim, kada uputi stranke na arbitražu, sud neće učiniti ništa da zaista i dođe do njenog konstituisanja, sve dok jedna od stranaka to od njega ne zatraži.

5. Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori br. 11/81. 6. Npr. po saveznom Zakonu Svajcarske o međunarodnom privatnom pravu od 18. decembra 1987. godine (član 7), po

Novom Zakoniku o građanskom postupku Francuske (član 1458), po Zakoniku o građanskom postupku Rumunije (član 343), itd.

7. Npr. u Zakonu o arbitraži Mađarske od 1994. godine, član 8, predviđeno je da će sud kome je podneta tužba u stvari koja je predmet arbitražnog sporazuma odbaciti tužbu bez prisustva stranaka, ili će odbiti tužbu na zahtev bilo koje od stranaka. U slučaju odbacivanja tužbe, pravni efekti vezani za podnošenje tužbe (prekid zastarelosti) važe trideset dana (član 8 stav 1 i 2); u Zakonu Tunisa, formulaciji iz člana 8 Model-zakona pridodata je još jedna odredba prema kojoj, u slučaju da stranke još nisu pokrenule arbitražni postupak na osnovu arbitražnog sporazuma, sud pred kojim je pokreniit postupak u istoj stvari treba da se oglasi nenadležnim. U sudskoj praksi Kanade, član 8 Model-zakona tumači se kao obaveza suda da prekine postupak. Zakon Singapura predviđa, da svaka stranka, dakle i ona koja je pokrenula postupak, može zatražiti od suda prekid postupka uko-liko postoji arbitražni sporazum, a sud treba da donese odluku o prekidu postupka, ali može strankama postaviti određene uslove koje smatra odgovarajućim.

85


Ipak, u nekim pravnim sistemima, sud može da odigra i aktivnu ulogu, tj. da zabrani tu- žiocu da vodi postupak protiv tuženog pred sudom druge države, ukoliko je među strankama u sporu ugovorena arbitraža na teritoriji toga suda8 ili može da naredi sprovođenje arbitraže9. Preduslov za to je da stranka kojoj je naredba ili zabrana upućena ima prebivališ- te (sedište) ili neku drugu bitnu vezu sa dižavom suda, da bi sud mogao efikasno izvršiti tak-vu naredbu odnosno zabranu.

Nije slučajno što je u Model-zakonu i u Njujorškoj konvenciji izbegnuto konkretno opredeljivanje da li se radi o prekidu postupka ili o oglašavanju nenadležnosti. Razlog treba tražiti u tome što se u anglosaksonskim pravnim sistemima i u onim sistemima koji su for-mirani pod njihovim uticajem, doktrina i sudska praksa dugo držala stava da sud ne može biti lišen jurisdikcije za rešavanje spora koja mu inače pripada, samo na osnovu činjenice da postoji arbitražni sporazum. U skladu sa takvim teorijskim stavom, sud zadržava nadležnost, a postupak se "samo" prekida da bi se dala mogućnost arbitraži da rešava o sporu, sa obraz-loženjem da su stranke dužne da poštuju međusobno postignute sporazume, i da sud ne treba da učestvuje u kršenju takvog sporazuma. Zbog toga se ovi sistemi i danas radije opredeljuju za obavezni prekid postupka nego za oglašavanje nenadležnosti. Treba primetiti da obavezni prekid postupka ima i određene prednosti, jer stranka, u slučaju da se arbitraža kasnije oglasi nenadležnom, može od suda da traži nastavak postupka, dok bi u protivnom bila obavezna da ponovo pokreće postupak pred sudom, pri čemu može trpeti i posledice na-stupanja zastarelosti. U domaćem zakonodavstvu, dužnost je suda da se oglasi nenadležnim i da odbaci tužbu u prisustvu blagovremenog prigovora o postojanju arbitražnog sporazuma kojim je dati spor obuhvaćen (član 473 ZPP)10. Ukoliko je spor obuhvaćen odredbama Njujorške konvencije, onda postoji dužnost našeg suda da "uputi stranke na arbitražu" u skladu sa tekstom ove Konvencije.

Dužnost suda da uputi stranke na arbitražu može biti stavljena u pitanje ukoliko je kao mesto arbitraže ugovorena neka druga država. U primeni Njujorške konvencije u unutraš-njem pravu država članica, iskristalisao se stav da arbitražni sporazumi kojima se ugovara arbitraža u inostranstvu spadaju u oblast primene Njujorške konvencije i da, shodno tome, u takvim slučajevima postoji obaveza suda da uputi stranke na arbitražu, na osnovu člana II

8. Vidi odluku Vrhovnog suda Bermudskih Ostrva, kojom se osiguravajućem društvu Al Amana, osnovanom na Bermudskim Ostrvima, zabranjuje vođenje postupka pred sudom u Kuvajtu protiv tuženog osiguravajućeg društva Skandia i drugih reosiguravača, zbog toga što postoji arbitražni sporazum prema kojem se spor ima rešiti putem arbitraže u sedištu tuženog (tj. na Bermudskim Ostrvima) UNCITRAL CLOUT, A/CN.9/SER.C/ABSTRACTS/9,Case 127, The Supreme Court of Bermuda, Skandia International Insurance Company and Mercantile & General Reinusrance Company and various others, 21 January 1994.

9. Vidi član 4 i 206 Saveznog zakona o arbitraži SAD. Da bi sud doneo odluku kojom se naređuje sprovođenje arbitraže, potrebno je da utvrdi da postoji arbitražni sporazum u pismenom obliku i da jedna od stranaka odbija da ga izvrši. Stranka koja osporava postojanje arbitražnog sporazuma, ili ne priznaje da je prekršila svoje obaveze na osnovu ovakvog sporazuma može tražiti da o tim pitanjima odluči porota.

10. Službeni list SFRJ br. 4/76, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i Službeni list SRI 27/92, 31/93, 24/94. Upoređenja radi, naš sud treba da prekine postupak u slučaju da je u istoj pravnoj stvari između istih stranaka u toku ranije pokrenuti spor pred inostranim sudom - vidi član 80 Zakona o rešavanju sukoba zakona. Službeni list SFRJ br. 72/82 i Službeni list SRJ 46/96.

86


stav 3 te Konvencije. Štaviše, u sudskoj praksi nekih država (npr. Italije) vlada mišljenje, da se član II stav 3 Njujorške konvencije primenjuje jedino kada arbitražni sporazum predviđa arbitražu u inostranstvu.11 Ako je država članica stavila rezervu na Njujoršku konvenciju kojom je njenu primenu ograničila načelom uzajamnosti, onda će, obično, uslov da se stran-ke upute na arbitražu biti, da je i strana država u kojoj je ugovoreno mesto arbitraže, ratifiko-vala ovu konvenciju,12Mnoga zakonodavstva izričito utvrđuju obavezu suda da uputi stranke na arbitražu u slučaju kada je ugovorena arbitraža u inostranstvu.13 U Model-zakonu, posebno je izdvojen određen broj normi, među kojima je i noma iz člana 8, koje se primenjuju i u slučaju kada mesto arbitraže nije na državnoj teritoriji suda (član 1 - Polje pri-mene - stav 2).

Državni sud u prisustvu aibitražnog sporazuma treba, dakle, da ustupi nadležnost za re-šavanje suštine spora arbitraži. Takođe, zakonodavac, po pravilu, prepušta arbitraži da prva odlučuje o sopstvenoj nadležnosti za rešavanje konkretnog spora, s tim da sud ima pravo da takvu odluku arbitraže kasnije u celosti preispita i donese konačnu odluku o tome (to proisti-če iz opšteprihvaćenog stava da je arbitraža nadležna za odlučivanje o sopstvenoj nadležno- sti - teorija "competence/competence"14). Davanje sudu prava da odlučuje o nadležnosti arbitraže pre nego što je ona sama o tome odlučila značilo bi praktično otvaranje mogućnosti za vođenje paralelnih postupaka. Ipak, od tog pravila postoje određeni izuzeci, koji se razli-kuju po širini i domašaju u različitim zakonodavstvima. Izuzetak koji je predviđen Model-zakonom UNCITRAL-a i Njujorškom konveneijom može se nazvati standardnim, a to je pravo suda pred kojim je pokrenut postupak u istoj stvari, da inicijalno odlučuje da li je arbi-tražni sporazum punovažan, da li proizvodi dejstvo i da li se može sprovesti. Najveći broj pravnih sistema sledi u potpunosti navedenu standardnu foimulu15. Pravo suda da utvrđuje da li postoji punovažan arbitražni sporazum obuhvata u sebi i ovlašćenje suda da odlučuje o arbitrabilnosti spora, odnosno o tome, da ii je spor podoban da bude rešen putem arbitraže. Međutim, neki pravni sistemi, kao što je Francuski, daju sudu pravo da odlučuje pre konsti-tuisanja arbitražnog suda i sprovođenja arbitražnog postupka, samo ako je arbitražni spora-zum očigledno ništav16. Ako je spor već iznet pred arbitražni sud na osnovu sporazuma o

11. Prof. Albert Jan van den Berg: New York Convention of 195H, Consolidated Commentary - Cases Reportedin Volumes XX (1995) - XXI (1996), Yearbook Commercial Arbitration, Vol. ХХЦ1996), str. 394-520,433.

12. Ibid., str. 434. 13. Npr. Zakon o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži Bugarske, član 10; Zakon o arbitraži Finske (1992), član 1 u vezi sa

članom 51; Savezni zakon o arbitraži SAD, paragraf 206. Ako nije ugovoreno mesto arbitraže, američki sud može da naredi sprovođenje arbitraže na sopstvenoj teritoriji (paragraf 4 stav 1 u vezi sa paragrafom 208 stav 2 Saveznog zakona o arbitraži SAD).

14. Alan Redfern & Martin Hunter, Law and Practice of International Commercial Arbitration, London, Sweet & Maxwell 1986, str. 213.

15. Vidi npr. Zakon o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži Bugarske, član 8; Zakona o arbitraži Mađar- ske, član 8; Uredba o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži Meksika, član 1424; Zakonik o građanskom postupku Rumunije. član 343; Zakon o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži Rusije, član 8; Zakon o međunarodnoj arbitraži Singapura, čl.1. 6 stav 2; savezni Zakon o međunarodnom privatnom pravu Švajcarske, član 7; Zakonik o arbitraži Tunisa. član 52; Zakon o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži Ukrajine, ćlan 8, itd.

16. Član 1458 stav 2 Novog Zakonika o građanskom postupku Francuske.

87


arbitraži, državni sud u Francuskoj mora da se oglasi nenadležnim i da sačeka odluku arbi-tražnog suda o sopstvenoj nadležnosti, da bi se tek u postupku poništaja te arbitražne odluke pred sudom moglo raspravljati o tome da li je postojao punovažan arbitražni sporazum.17 Cilj ove odredbe je, dakle, da se izbegne istovremeno vođenje arbitražnog i sudskog po-stupka, ne samo po pitanju merituma, već i po pitanju nadležnosti arbitraže.

Mada je, kao što smo rekli, u većini pravnih sistema, pa i u Model-zakonu, danas prih-vaćena teorija "competence/competence ", nije još jedinstveno utvrđen domašaj ove teorije u odnosu na prava suda, kada se pitanje nadležnosti arbitraže postavi pred državnim sudom u predarbitražnoj fazi. U doktrini se uglavnom smatra, da ovlašcenje suda treba da bude ograničeno na sumarnu ocenu, da li punovažan arbitražni sporazum postoji prima faciae, i da ne bi smelo da se pretvoru u meritomo odlučivanje o tome, pre nego što se šansa za to pruži arbitraži, dok u sudskoj praksi pojedinih država ima odstupanja od ovog stava. Zanim-ljiva je u tom pogledu jedna nedavno doneta odluka švajcarskog Vrhovnog suda (Tribunal Fedćral18), u kojoj taj sud izražava svoje rezerve u odnosu na tumačenje švajcarske dok-trine19 prema kojem državni sud ne može da odlučuje o pitanju nadležnosti ukoliko je arbi-tražni postupak u toku, ili se može pokrenuti bez većih poteškoća, i da taj sud suočen sa prigovorom o nadležnosti arbitraže, može samo sumamo da utvrđuje, da li na prvi pogled postoji arbitražni sporazum. Po mišljenju Vrhovnog suda Švajcarske, pomenuli stav doktrine je usvojen pod uticajem gore navedenog člana 1458 stav 2 Novog Zakonika o građan- skom postupku Francuske, ali, smatra švajcarski sud, taj se stav ne može primeniti u Švajcarskoj. To zbog toga, što u skladu sa članom 7 švajcarskog saveznog Zakona o Među-narodnom privatnom pravu, sud ima oviašćenje da u punoj meri, a ne samo sumarno, utvrđuje postojanje punovažnog arbitražnog sporazuma kada se pred njim stavi prigovor nenadležnosti usled postojanja arbitražnog sporazuma. Ipak, u ovoj odluci sud pravi razliku između slučajeva kada se na arbitražu primenjuje švajcarsko pravo (Konkordat o arbitraži ili savezni Zakon o Međunarodnom privatnom pravu) i slučajeva kada je ugovorena arbitra- ža u inostranstvu, na koju se primenjuju odredbe Njujorške konvencije. Samo u drugom slu-čaju, Vrhovni sud je čvrst u svom uverenju da mu pripada pravo da u potpunosti, a ne sumamo, ispituje punovažhost arbitražne klauzule već u predarbitražnoj fazi.

Ima pravnih sistema koji uopšte ne govore o pravu suda da već u inicijalnoj (predarbi-tražnoj) fazi raspravlja i odlučuje o ništavosti arbitražnog sporazuma (npr. pravo Finske20, Egipta21, Indije). Određeno ispitivanje postojanja i punovažnosti arbitražnog sporazuma mora da postoji i u ovim zemljama, jer bi inače stranka mogla biti naterana na arbitražu čak

17. Član 1458 stav 1 Novog Zakonika o građanskom postupku Francuske. 18. Compagnie de Navigation et Transports SA (France) v. MSC - Mediterranean Shipping Company SA (Switzerland,

Tribunal Fdral) od 16.-januara 1996. godine, Yearbook Commercial Arbitration, Vol. XXI (1996) sir. 690. 19. Bucher, Le nouvel arbitrage international en Suisse; Lalive, Poudret, Reymond, Le droit de Varbitrage interne et

international en Suisse. 20. Zakonom Finske (član 5 stav 1) utvrđena je obaveza suda da uputi stranke na arbitražu u stvari kqja je predmet

arbitražnog sporazuma, na zahtev stranke koji je blagovremeno podnet. Ne pominje se mogućnost da sud ne izvrši ovu obavezu ukoliko je arbitražni sporazum ništav. U članu 50 finskog zakona, kojim se reguliše mesna nadležnost sudova pominju se, međutim, i tužbe koje se odnose na punovažnost i primenljivost arbitražnog sporazuma, što govori o mogudnosti da se o punovažnosti arbitražnog sporazuma raspravlja pred sudom i pre donošenja arbitražne odluke.

88


i u potpunom odsustvu arbitražnog sporazuma.22 Naš ZPP spada u ovu grupu zakona, jer izričito ne pominje pravo suda da odlučuje o postojanju i punovažnosti arbitražnog sporazu-ma, ali to pravo suda nesumnjivo proističe iz ostalih odredaba zakona (naročito iz članova 469 i 470 ZPP). Stav je doktrine da naš sud mora da ispituje postojanje i punovažnost arbi-tražnog sporazuma, kao i obuhvaćenost konkretnog spora arbitražnim sporazumom prilikom odlučivanja po prigovoru iz člana 473 stav 1.23 Po istom izvoru, sud o tim pitanjima odlučuje kao o prethodnim pitanjima na osnovu člana 12 ZPP. Ako se radi o sporu na koji se primenjuje Njujorška konvencija, onda je takvo ovlašćenje našeg suda izričito utvrđeno čla-nom II stav 3.

Po zakonu Češke, Finske, kao i po nacrtu nemačkog zakona, postoji pravo stranke da pre konstituisanja arbitražnog tribunala podnese tužbu sudu radi donošenja deklaratorne pre-sude o punovažnosti arbitražnog sporazuma.24 Po južnoafričkom zakonu od 1965. godine (član 3), sud može u svako doba na zahtev stranke u arbitražnom sporazumu koja dokaže da za to postoji osnovan razlog, poništiti arbitražni sporazum, odrediti da pojedini spor koji se pominje u arbitražnom sporazumu ne bude poveren na rešavanje arbitraži, ili odrediti da je arbitražni sporazum prestao da proizvodi dejstvo u odnosu na bilo koji spor poveren na reša-vanje arbitraži .25

U pojedinim pravnim sistemima, sud je pored ispitivanja punovažnosti i sprovodivosti arbitražnog sporazuma, izričito ovlašćen i da ispituje da li je spor obuhvaćen arbitražnim sporazumom i da u zavisnosti od toga, donosi odluku o prekidu postupka i upućivanju stra-naka na arbitražu.26 No, i bez izričitog zakonskog ovlašćenja, sudovi u mnogim državama razmatraju u predarbitražnoj fazi prigovor stranke da spor nije obuhvaćen arbitražnim spora-zumom. U nekim jurisdikcijama sud je ovlašćen da odbije da prekine postupak na osnovu prigovora tuženog o postojanju arbitražnog sporazuma, ukoliko oceni da nema spora među strankama u pogledu pitanja koja su uputile na arbitražu, zbog toga što je tuženi u celini i nedvosmisleno priznao tužbeni zahtev. Ovaj uslov potiče iz Zakona o arbitraži Engleske od 1975. gedine, a u novom engleskom zakbnu je napušten.27

21. Zakon o arbitraži u građanskoj i trgovačkoj materiji (1994.), član 13: sud pred kojim je pokrenut spor za koji postoji arbitražni sporazum mora da proglasi da je tužba neprihvatljiva, ako tuženi to zatraži pre svakog zahteva ili odbrane u pogledu merituma. Arbitraža je ovlašćena da odlučuje o svim pitanjima koja se odnose na njenu nadležnost, tj. o postojanju arbitražnog sporazuma, njegovoj rušljivosti, ništavosti ili činjenici da on ne obuhvata predmet spora (član 22 stav 1). Ako arbitraža odbije takav prigovor, o njemu se može raspravljati pred sudom samo u postupku za poništaj konačne arbitražne odluke (član 22 stav 3).

22. U indijskom zakonu (Zakon o arbitraži i mirenju od 1996. g., clan 8 stav 2), predviđeno je da će sud razmatrati prigovor stranke samo ako ona uz taj prigovor podnese i originalni primerak arbitražnog sporazuma ili njegovu propisno overenu kopiju. 3.

23. Aleksandar Goldštaj i Sinisa Triva, Međunarodna trgovačka arbitraža. cit. u fusnoti br. 3, str. ISO. 24. Slično rešenje sadrži i Zakon o građanskom postupku Kine, član 26. Kada je u pitanju Kina, treba napomenuti, da

arbitražni sporazum ima uobičajeno dejstvo samo ako je ugovorena institucionalna arbitraža u Kini ili u nekoj stranoj državi, dok se mogućnost ugovaranja ad hoc arbitraže ne pominje.

25, Ove odredbe su očigledno pod uticajem odredaba engleskog Zakona o arbitraži od 1950. godine. 26. Tako npr. Zakon o arbitraži Jemena od 1992. godine, Clan 19.

89


Sud priznaje dejstvo arbitražnog sporazuma samo na zahtev stranke, odnosno ne upu- ćuje stranke na arbitražu po službenoj dužnosti. Takav zahtev stranke mora biti blagovre-meno podnet. Njujorška konvencija ne određuje koji zahtevi će se smatrati blagovremenim, pa to pitanje treba rešavati piema unutrašnjem zakonodavstvu jurisdikcije koja odlučuje. Po-sebno, može biti spomo, da li je zahtev blagovremeno ako je podnet u istom podnesku sa pr-vom izjavom o suštini spora, ili na istom ročištu na kojem se stranka izjasnila i o suštini spora. Ovo pitanje nije sasvim jasno rešeno ni u Model-zakonu UNCTIRAL-a, čiji tekst ka- že da je moguće punovažno postaviti prigovor postojanja aibitražnog sporazuma, najkasnije u trenutku kada se podnosi prva izjava o suštini spora ("not later than when submitting his first statement on the substance of the dispute"). To je kod nas prevedeno kao "najkasnije do podnošenja svoje prve izjave koja se odnosi na suštinu spora" U zakonima Rusije i Ukrajine ovo je protumačeno tako, da stranka može podneti prigovor sve dok ne preda svoj prvi podnesak koji se tiče suštine spora.29 Shodno tome, prigovor nenadležnosti suda zbog postojanja arbitražnog sporazuma, sadržan u odgovoru na tužbu, ne bi bio punovažan. Nasu-prot tome, u mađarskom zakonu, koji takođe sledi sistematiku UNCITRAL-a, jasno je re- čeno da zahtev može biti podnet od strane tuženika najkasnije u odgovoru na tužbu. U jednom slučaju u sudskoj praksi Kanade, koji se tiče upravo tumačenja člana 8 Model-zakona, odlučeno je, da je neblagovremen zahtev tuženika koji je podnet u istom podnesku u kojem se tuženi prvi put izjasnio o suštini spora. Po shvatanju suda, tuženi bi ispravno postu-pio da je tražio prekid postupka čim je primio tužbu, a pre nego što je podneo sopstveni od-govor na tužbu.30 U Kini, stranka može da podnese sudu arbitražni sporazum pre prve rasprave u spora (clan 26). U Švajcarskoj, savezni Zakon o Međunarodnom privatnom pravu (član 7) dosta šturo kaže da će švajcarski sud odbiti svoju nadležnost, osim ako se tuženi nije upustio u suštinu spora bez stavljanja rezerve31. Engleski zakon traži da se stranka o postojanju arbitražnog sporazuma izjasni pre nego što podnese bilo kakav podnesak ili pre-duzme bilo koju drugu radnju u postupku (član 17 stav 3). Najliberalniji je tajlandski zakon koji dozvoljava strani da se pozove na arbitražni sporazum pre sprovođenja dokaznog po-stupka, ili pre donošenja presude u slučaju kada se ne sprovodi dokazni postupak.32 Kod nas, ZPP predviđa da se prigovor može podneti na pripremnom ročištu, a ako se ono ne održava, onda pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari na glavnoj ra-spravi, tj. sve dok ne završi svoj odgovor na tužbu (član 473 stav 2 u vezi sa članom 297 stav 5).

27. Odbačen je takođe u sudskoj praksi Novog Zelanda (vidi Yearbook Commercial Arbitration, Vol. XX (1995), New Zealand, case no. 1), ali još uvek postoji u Uredbi o arbitraži Hongkonga (1990) a primenjuje se i u sudskoj praksi Hongkonga (UNCITRAL, CLOUT, slučajevi br. 61 i 63, A/CN.9/ SER.C/ABSTRACTS/4; slučaj br. 41 A/CN.9/SER.C/ABSTRACTS/2 i slučaj br. 128, A/CN.9/ SER.C/ABSTRACTS/9.

28. Vidi, Goldštajn, Triva, Međunarodna trgovačka arbitraža, cit. u fusnoti br. 3, str. 504. 29. Vidi prevode ovih zakona u zbirci Međunarodna trgovinska arbitraža, strana prava i zakoni, cit. gore u fusnoti br. 2. 30. A/CN.9/SER.C/ABSTRACTS/8, Case 199, Ontario Court of Justice, General Division, 23 December 1994, ABN

AMRO Bank Canada v. Krupp Mak Masclunenbau GmbH. 31. Isto rešenje sadrži i član 343 Zakonika o građanskom postupku Rumunije. 32. Zakon o arbitraži Tajlanda (1987.) član 10.

90


Značajan broj pravnih sistema predviđa i pravo suda da zadiži nadležnost za dati spor, pored slučajeva kada arbitražni sporazum ima neku manu, i u onom slučaju kada je tužena stranka bila nekooperativna, tj. kada je zbog njenih radnji ili propuštanja, arbitražu bilo ne-moguće sprovesti i pored pokušaja koji su činjeni u tom pravcu od strane tužioca.33 Citira-ćemo ovde odredbu finskog zakona koja govori o tome:

"Ukoliko stranka odbija da poveri predmet spora arbitraži, ili i pored zahteva druge stranke nije u roku koji je dogovoren, predviđen ili određen u skladu sa zakonom ispunila svoju obavezu da imenuje arbitra, ili nije u ra- zumnom roku isplatila svoj deo predujma ili obezbeđenja za naknadu koju su stranke dužne da plate arbitrima, tada druga stanka može da pokrene postupak pre sudom uprkos arbitražnom sporazumu".34

U našem zakonu, put do nadležnosti suda je u ovom slučaju indirektan, jer stranka mo- že da zatraži od suda da, umesto da imenuje arbitra, proglasi prestanak važnosti arbitražnog sporazuma (vidi član 475 i 476 ZPP). To znači da se nekooperativeno ponašanje stranke u konstituisanju arbitražnog tribunala kažnjava, odnosno izjednačava sa situacijom kada tuže- na strana ne iskoristi pravo da podnese prigovor o nenadležnosti suda zbog postojanja arbi-tražnog sporazuma.

Interesantno je da se u svim pravnim sistemima ne uzima da se tužilac podnošenjem tužbe odrekao svoga prava iz arbitražnog sporazuma35. Jedan takav slučaj pojavio se u praksi suda kanadske provincije Ontario. Tužilac je podneo tužbu sudu, a zatim, ubrzo nakon što mu je sud odobrio određene privremene mere u vezi sa tom tužbom, obavestio je tu-ženog o svojoj nameri da poveri ovaj spor na rešavanje arbitraži, u skladu sa arbitražnom klauzulom u ugovoru koji su stranke sklopile. Tužilac je ovo svoje usmeno obaveštenje od-mah potvrdio i u pismenoj formi. Zatim je od suda tražio da uputi stranke na arbitražu i da prekine sudski postupak, osim u pogledu zahteva za privremene mere. Tuženi je smatrao da sud ne treba da prekine sudski postupak, s obzirom da je zahtev za prekid podnet nakon što je tužilac podneo svoju prvu izjavu koja se odnosi na suštinu spora. Međutim, sud nije usvo- jio ovo stanovište, sa obrazloženjem da se reč "izjava" iz člana 8 stav 1 Model-zakona koji je usvojen u državi Ontario, treba tumačiti kao prva izjava u arbitražnom, a ne u sudskom po-stupku! Takođe, sud je zaključio da se tužilac nije odrekao arbitražne klauzule pokretanjem postupka pred sudom, jer pravo na jednostrano odricanje od arbitražne klauzule ne postoji, a ćak i kada bi postojalo, tužilac je takvo svoje eventualno odricanje, blagovremeno povukao, dajući drugoj stranci obaveštenje o svojoj nameri da se upusti u arbitražu 36 Rešenje iz Mo-

33. Takvo pravilo u svom zakonodavstvu imaju Finska (Zakon o arbitraži, član 6), Nigerija (Uredba o arbitraži i koncilijaciji, član 5 stav 2b), Švajcarska (član 7 saveznog Zakona o međunarodnom privatnom pravu), Rumunija (Zakonik o građanskom postupku Rumunije član 343), SAD (Savezni zakon o arbitraži, paragraf 3).

34. Vidi, zbirku Međunarodna trgovinska arbitraža, strana prava i zakoni, cit. u fusnoti br. 2, str. 248. Vidi npr. gore citiranu odredbu singapurskog zakona (fusnota br. 6).

35. Vidi UNCITRAL, CLOUT, A/CN.9/SER.C/ABSTRACTS/8 Case US: Ontario Court of Justice, General Division, 21 December 1994, Bab Systems, Inc. v. McLurg. Ova odluka je direktno suprotna odluci kanadskog suda u jednom ranijem slučaju. Vidi UNCITRAL, CLOUT, A/CN.9/ SER.C/ABSTRACTS/2 case 33: Federal Cam of Appeal, 29 May 1992, Ruhrkohle Hande Inter GmbH and National Steel Corp. et al. v. Fednavlid. and Federal Pacific (Liberia)Ltd. and Federal Calumet (The).

91


del-zakona, koje dopušta tužiocu pred sudom da se pozove na arbitražnu klauzulu prihvaće-no je i u zakonima Rusije, Ukrajine i Singapura, a postoji i u zakonu Južne Afrike.

3. Sastav arbitražnog suda

Stranke u svom sporazumu mogu unapred predvideti sastav arbitražnog suda, tj. ime-novati arbitre, ili bar odrediti njihov broj i način na koji će biti imenovani. U nekim zakoni-ma, takva odredba je uslov za punovažnost arbitražnog sporazuma. U Francuskoj taj uslov, inače predviđen članovima 1443 i 1448 Novog Zakonika o građanskom postupku Francu- ske, nema imperativni karakter kada je u pitanju međunarodna arbitraža (vidi član 1493 No-vog Zakonika o građanskom postupku Francuske)37 a u Italiji je pretvoren u običnu preporuku, izmenama Zakonika o građanskom postupku Italije od 1994. godine (vidi član 809).

Pravo stranaka da u svom arbitražnom sporazumu unapred odrede broj arbitara koji će rešiti njihov spor može biti donekle ograničeno. Razlikuju se dva osnovna pristupa: po pr-vom, stranke se mogu opredeliti za bilo koji, pa i paran broj arbitara38 a po drugom, dozvo-ljen je samo neparan broj arbitara39). Model-zakon spada u prvu grupu, tj. strankama je ostavljena sloboda u tom pogledu. Francuska je specifična, jer odredba o neparnom broju ar-bitara koja je imperativna kada se radi o unutrašnjoj arbitraži nema imperativni karakter kada je u pitanju međunarodna arbitraža. Dakle, stranke se u međunarodnoj arbitraži mogu spo-razumeti i o parnom broju arbitara. U onim sistemima gde je tradicionalno dozvoljen paran broj arbitara, obično postoji mehanizam kojim se rešava situacija kada dva arbitra ne mogu da postignu saglasnost - najčešce je to imenovanje nadarbitra (umpire), koji stupa na scenu umesto dvojice imenovanih arbitara (vidi npr. Zakon o arbitraži Engleske, član 5, Zakon o arbitraži Južne Afrike, članovi 10 i 11, Savezni zakon o arbitraži SAD, paragraf 5, itd.). Po engleskom zakonu, ukoliko je spor poveren dvojici arbitara, oni mogu imenovati nadarbitra u svako doba nakon što su sami imenovani. Ako se dva arbitra ne mogu složiti, oni će o tome obavestiti stranke i već imenovanog nadarbitra i ustupiće njemu rešavanje spora. Ukoli- ko pak do tog trenutka još nisu imenovali nadarbitra, dvojica arbitara će to učiniti u trenutku kada dođe do nesaglasnosti. Ako na osnovu arbitražnog sporazuma arbitri nisu ovlašceni da sami imenuju nadarbitra, oni će obavestiti stranke ili drugog ovlašćenika za imenovanje na-darbitra o tome da se ne može postići saglasnost. Tada će stranke ili ovlaščenik imenovati nadarbitra, koji će preuzeti rešavanje spora umesto arbitara. Sud, u svakom momentu nakon što na bilo koji način bude imenovan nadarbitar, može na zahtev stranke u sporu, narediti da nadarbitar preuzme rešavanje spora od arbitara i da rešava kao arbitar pojedinac.40 Nadarbitar ima pravo da prisustvuje raspravama i da prima naknadu za svoje učešce u postupku, ali

37. Vidi, Mitrovid, Međunarodna trgovinska arbitraža u francuskom pravu, u knjizi Međunarodna trgovinska arbitraža, strana prava i zakoni, cit. gore u fusnoti br. 2, str. 31-48, 36.

38. To su npr. Engleska. SAD, Švajcarska, Australija, Rusija. Ukrajina, Bugarska, Finska, Singapur, Južna Afrika, itd. 39. To su npr. Italija, Egipat, Indija, Tunis, Mađarska Portugalija, itd. 40. U Zakonu SAD, ukoliko se paran broj arbitara ne saglasi o donošenju odluke, sud će narediti sprovođenje nove

arbitraže pred drugim arbitrima koji će biti imenovani na isti način kao i njihovi prethodnici.

92


nе može odlučivati dok ne preuzme spor od arbitara u nekom od navedenih slučajeva. Za-nimljivo je da su us ajajući Model-zakon UNCITRAL-a u integralnom tekstu, Rusija, Ukra-jina, Finska i Bugarska prihvatile i odredbu kojom stranke slobodno određuju broj arbitara (Mađarska i Indija, npr. ovde su odstupile od Model-zakona). Međutim, ovi pravni sistemi, d kojima ugovaranje arbitraže sa parnim brojem arbitara nije sastavni deo pravne tradicije, ne razrađuju dalje moguća rešenja u slučaju da dođe do paralize odlučivanja usled neslaga- nja arbitara o nekom pitanju. U našem pravu, broj arbitara mora biti neparan.

U državama koje dopuštaju samo suđenje od strane neparnog broja arbitara razlikuju se posledice ugovaranja parnog broja u arbitražnom sporazumu. U nekima posledica toga je ništavost arbitražnog sporazuma (npr. Egipat). U drugima, arbitražni sporazum neće biti niš-tav, nego se arbitražni tribunal koji se sastoji od pamog broja arbitara kompletira, tako što mu se dodaje još jedan član (npr. Francuska, Italija). U Francuskoj, dodatni arbitar se bira saglasno sporazumu stranaka, ili ako nema sporazuma, biraju ga već određeni arbitri, ili ako i oni ne mogu da se saglase, onda ga postavlja sud.41 Kod nas, kao i u nekim drugim drža- ma, nema odredbe o posledicama ugovaranja pamog broja arbitara na punovažnost arbi-tražnog sporazuma.

Ako stranke nisu odredile broj arbitara, zakonodavstva obično sadrže pretpostavljeno rešenje. Najveći broj zemalja se opredeljuje između jednog ili tri arbitra42. Pretpostavljeno rešenje u Model-zakonu UNCTTRAL-a je tri arbitra. Isto rešenje usvajaju i zakoni Finske, Italije, Mađarske, Nigerije, Portugalije, Egipta, Rusije i Ukrajine, kao i naš ZPP (član 472 stav 2). Zakon Singapura odstupa u ovom pogledu od Model-zakona i, držeći se engleskih uzora, predviđa pretpostavku da sudi arbitar pojedinac. Isto rešenje usvojeno je i u novom zakonu Engleske, i u zakonima Indije, Meksika, Južne Afrike i SAD. U Francuskoj nije određen pretpostavljeni broj arbitara, nego je to, kada je u pitanju međunarodna arbitraža, ostavljeno sporazumu stranaka, ili odluci suda, ukoliko sporazuma o tome ne bude. 43 Slič- no je i u Švajcarskoj, gde savezni Zakon o međunarodnom privatnom pravu prepušta ovo pitanje je sporazumu stranaka (dozvoljen je i paran broj arbitara), a u nedostatku sporazuma, stranke treba da se obrate sudiji u sedištu arbitražnog suda, koji će po analogiji primeniti odredbe kantonalnog prava o imenovanju, opozivu i zamenjivanju arbitara (član 179 Zako- na o međunarodnom privatnom pravu Švajcarske).

4. Način imenovanja arbitara

Po odredbama UNCITRAL-ovog Model-zakona, stranke se mogu sporazumeti o nači- nu imenovanja arbitra ili arbitara (isto i čl. 8 dodatka br. 1 novog engleskog Zakona o arbitra-

41. Ova odredba francuskog zakona važi za međunarodnu arbitražu podvrgnutu francuskom pravu, ako stranke nisu nešto drugo ugovorile. Vidi, Mitrović, Međunarodna trgovinska arbitraža u francuskom pravu, cit. gore u fusnoti 38, str. 39

42. Izuzetno, prema nemačkim zakonskim normama, pretpostavljeni broj arbitara je dva (paragraf 1028 ZPO). Vidi, Petrović, Nemačko pravo o međunarodnoj trgovažkoj arbitraži, u knjizi Međunarodna trgovinska arbitraža, strana prava i zakoni, cit. gore u fusnoti br. 2, str. 75-90, 79. U NemaCkoj je napravljen nacrt izmena Knjige 10 ZPO koja se odnosi na arbitražu, koji je trebalo da stupi na snagu krajem 1996. godine.

43. Ibid. 93


ži, član 1493 Novog Zakonika o građanskom postupku Francuske, član 809 Zakonika o građanskom postupku Italije, itd.). To znači da one npr. mogu same odrediti neko liee koje će biti ovlašćenik za imenovanje, ili predvideti poseban postupak koji će same slediti da bi izabrale arbitre. Ovakvo ovlašćenje stranaka proizilazi i iz članova 474 i 475 ZPP.

Ukoliko se stranke nisu sporazumele o načinu imenovanja, onda svaka od njih imenuje po jednog arbitra, a dva tako imenovana arbitra imenuju trećeg (to je pretpostavljeno rešenje i po našem zakonu i po Model-zakonu UNClTRAL-a). Učešće stranaka u imenovanju arbi-tara ne može se tumačiti kao izraz njihovbg prihvatanja nadležnosti arbitraže, odnosno stran-ke i u tom slučaju imaju pravo da podnesu prigovor nenadležnosti arbitraže pred arbitražnim tribunalom (član 16 stav 2 Model-zakona). Stranke su po nekim zakonima dužne da imenuju arbitra već u svom obaveštenju drugoj strani o tome da žele da povere spor na rešavanje arbitraži (vidi npr. zakone Finske, Italije, Portugalije). Kada stranka primi zahtev druge stranke da imenuje arbitra, pa ipak to ne učini u roku od 30 dana (kod nas, 15 dana, u Engle-skoj, 21 dan, u Italiji, 20 dana), imenovanje će na zahtev stranke izvršiti sud ili drugi ovlaš-ćenik za imenovanje. Isto važi i u slučaju da dva imenovana arbitra ne mogu da se sporazumeju o imenovanju trećeg u roku od 30 dana od datuma imenovanja (kod nas rok za imenovanje predsednika arbitražnog tribunala nije određen). Neki zakoni sadrže i odredbe o imenovanju arbitara ukoliko su stranke ugovorile da će suditi arbitražno veće sa više od tri člana (npr. Mađarska, Portugalija, Finska). U slučaju asistencije suda, neki zakoni (npr. za-koni Italije i Finske) daju stranci pravo da se izjasni o imenovanju pre nego što sud donese odluku. Najčešće se podrazumeva da dva izabrana arbitra biraju trećeg kao predsedava- jućeg. Izuzetak su Mađarska i Portugalija, jer po zakonima tih država arbitri sami među so-bom biraju predsednika arbitražnog tribunala većinom glasova.

Navedena pravila odnose se na imenovanje tročlanog arbitražnog tribunala. Ukoliko treba da sudi arbitar pojedinac, a stranke ne mogu da se sporazumeju ko će to bid, njega ta-kođe na zahtev jedne od stranaka imenuje sud ili drugi ovlašćenik za imenovanje. U ovom slučaju Model-zakon ne određuje rok koji treba da protekne da bi jedna od stranaka mogla postaviti takav zahtev sudu, odnosno drugom ovlasceniku za imenovanje. Indija i Finska predvidele su isti rok kao i u slučaju imenovanja trećeg člana veća, tj. 30 dana od dana prije-ma poziva. Naš zakon ne sadrži odredbe o imenovanju arbitra pojedinca, ali se može na osnovu analogije primeniti postupak iz članova 474 i 475 ZPP.

Stranke koje su ugovorile da će imenovanje arbitara izvršiti ovlašćenik za imenovanje mogu se naći u nezavidnoj situaciji ukoliko taj ovlašcenik iz bilo kog razloga odbije da to učini. Po švedskom Zakonu o arbitraži, arbitražni sporazum u tom slučaju prestaje da važi (osim ako se stranke ne bi drugačije sporazumele)44. Model-zakon, nasuprot tome, ima re-zervnu odredbu za slučaj da se postupak imenovanja o kojem su se stranke saglasile pokaže neefikasnim. Tada se imenovanje obavlja na isti način kao kada stranke nisu odredile ovlaš-ćenika za imenovanje45. Dakle, svaka stranka može da zahteva od suda, ili od drugog ov-lašćenika za imenovanje određenog zakonom. da preduzme potrebne radnje.

44. Vidi, Varady, On Appointing Authorities in International Commercial Arbitration, cit. gore u fusnoti 36, str. 318. 45. Isto predviđa i italijanski Zakonik o građanskom postupku u članu 810 stav 3. 94


Vidimo da je u slučaju da dođe do bilo kakvih poteškoća u imenovanju arbitara (bilo da jedna od stranaka ili ovlašćenik za imenovanje koga su one postavile, ne izvrši imenovanje arbitra, ili da među strankama ne može da bude postignut sporazum o imenovanju arbitra), glavna uloga data sudu. Sud treba da izvrši imenovanje umesto stranke ili stranaka u sporu i tako omogućl konstituisanje arbitražnog tribunala i sprovođenje arbitraže. Skoro svi zakon i o arbitraži u svetu daju ovlašćenja državnom sudu da pruži pomoć strankama u konstitui-sanju arbitražnog tribunala.46

Obično se uzima da je za pružanje pomoći strankama u konstituisanju arbitražnog tribunala (odnosno imenovanje arbitara) nadležan sud na čijoj teritoriji je sedište arbitraže. To mesto određuju stranke svojim sporazumom. Dileme u pogledu međunarodne nadležnosti suda da izvrši imenovanje arbitra mogu se pojaviti u dva slučaja - ako je mesto arbitraže u inostranstvu, i ukoliko stranke uopšte nisu odredile mesto arbitraže. U nacrtu novog nemač-kog zakona, za nadležnost nemačkog suda potrebno je da je mesto arbitraže u Nemačkoj, ili da bar jedna od stranaka u arbitražnom sporazumu ima sedište ili uobičajeno boravište u Ne-mačkoj (paragraf 1025 stav 2 nacrta novog zakonskog teksta). Isto rešenje prihvaćeno je po Zakonu Holandije (clan 1073 Zakona o arbitraži Holandije od 1986 godine). Češki zakon sadrži poseban deo posvećen međunarodnoj i mesnoj nadležnosti suda u vezi sa arbitražnim sporazumom i arbitražnim postupkom. Kada je u pitanju imenovanje arbitara, međunarod-na nadležnost postoji ako je mesto arbitraže na teritoriji Češke Republike, a ako nije, onda je nadležan sud koji bi bio nadležan da raspravlja i odučuje o predmetu spora da nije arbitraž-nog sporazuma. Pored toga, češki sud će biti nadležan za imenovanje arbitra i ako je sedište ili prebivalište podnosioca zahteva ili druge stranke na njegovoj teritoriji, pod uslovom da se ne može na drugi način ustanoviti nadležnost suda u okviru Češke Republike (član 43 Zakona o arbitražnom postupku i izvršenju arbitražnih odluka od 1994. godine). Po zakoniku o građanskom postupku Italije (član 810), stranka može tražiti od predsednika suda na čijoj teritoriji arbitraža ima sedište da izvrši imenovanje. Ako stranke nisu odredile sedište arbitra-že, zahtev se predaje predsedniku suda u kome arbitražni sporazum ili ugovor na koji se arbi-tražna klauzula odnosi treba da se izvrši, a ako je to mesto u inostranstvu, zahtev se predaje predsedniku suda Rima. Novi zakonik o građanskom postupku Francuske, (član 1493), po-stavlja kao uslov za nadležnost francuskog suda, da se arbitraža odvija u Francuskoj, ili da su stranke predvidele primenu francuskog zakona o postupku. Isto je rešenje i u Alžira - svaka stranka može da zasnuje nadležnost mesno nadležnog suda u Alžiru, ako je sedište arbi-traže u toj zemlji, ili može da se obrati predsedniku Vrhovnog suda, ukoliko je arbitraža u inostranstvu, ali su stranke predvidele primenu alžirskih pravila postupka (clan 458 bis. 2). Kod nas, za postavljanje arbitra, nadležan je sud koji bi bio nadležan za rešavanje spora u pr-vom stepenu, da nije zaključen arbitražni sporazum (član 475 ZPP).

46. PU jednom članku iz 1988. godine, kao jedine države čiji sudovi takvu pomoć ne pružaju navode se Škotska, Brazil i Ekvador. Vidi Varady, On Appointing Authorities in International Commercial Arbitration, Emory Journal of International Dispute Resolution, vol. 2 spring 1988, number 2, str. 311-357, 316. Međutim, Škotska i Brazil su u međuvremenu doneli nove zakone. Škotski zakon je zasnovan na Model-zakonu UNCITRAL-a, što znači da predviđa dužnost suda da pruži strankama pomoć u konstituisanju arbitražnog tribunala; tekst novog brazilskog zakona nam, nažalost, nije bio dostupan.

95


Jedno od važnih pitanja, koje UNCITRAL-ov Model-zakon ostavlja otvorenim, jeste pitanje, da li sud, kada mu se stranka obrati radi imenovanja arbitra, ima pravo da se upušta u to, da li je arbitražni sporazum pimovažan, da li proizvodi dejstvo i da li se može primeniti. Izričito o ovorne govori savezni Zakon o međunarodnom privatnom pravu Švajcarske (član 179 stav 2) koji nalaže sudiji pozvanom da imenuje arbitra, da postupi po zahtevu za imeno-vanje koji mu je upućen, osim ako sumarno ispitivanje ne pokaže da između stranaka ne postoji nikakav sporazum o arbitraži47. Finski zakon (član 17 stav 1) to formuliše ovako: "Kada je stranka podnela zahtev sudu da imenuje arbitra..., sud treba da imenuje arbitra, osim ako nije očigledno da zakonski uslovi za arbitražu nisu ispunjeni". Međutim, Zakon Holandije od 1986. godine (član 1027 stav 4) zabranjuje sudu da se u fazi imenovanja upuš- ta u pitanje, da li postoji punovažan arbitražni sporazum. Nama izgleda da bi sud i u ovom pogledu trebalo da ima ista ovlašćenja kao kada jedna od stranaka pokrene postupak pred sudom, a druga se poziva na postojanje arbitražnog sporazuma.

Model-zakon prepušta državama koje ga prihvate da same u svojim zakonima eventualno odrede, da će neki drugi organ, a ne sud, biti ovlšcenik za imenovanje, u slučaju da stran-ke ne iskoriste svoje pravo da same postave ovlašcenika za imenovanje. Među državama koje su prihvatile tekst Model-zakona neke su se opredelile da, umesto suda, ovlašcenik za imenovanje bude organ trgovinske komore (npr. Bugarska, Rusija i Ukrajina). One koje su se opredelile da to bude sud, često daju to pravo Vrhovnom sudu u zemlji (npr. Australija -Vrhovni sudovi saveznih država odnosno teritorija, Bermudska Ostrva, Indija). Obično je pravo obraćanja sudu ili drugom ovlašćeniku za imenovanje rezervisano za stranke. Međutim, u Češkoj, sudu se radi imenovanja trećeg arbitra mogu obratiti ne samo stranke, nego i već imenovani arbitri (isto rešenje važi i kod nas - clan 475 stav 2).

U Engleskoj i državama čije je arbitražno pravo pod snažnim uticajem engleskog, postoji pravo stranke, da pod određenim uslovima imenuje svoga arbitra za arbitra pojedinca, ukoliko druga stranka i pored adekvatnog upozorenja ne izvrši svoju obavezu da imenuje drugog arbitra, ili ukoliko drugi imenovani arbitar ne želi da učestvuje imenovanju trećeg arbitra. Sud ipak može da poništiti takvo imenovanje i da umesto toga na zahtev bilo koje od stranaka sam izvrši imenovanje u ime stranke koja to nije učinila.

UNCITRAL-ov model određuje da sud ili drugi ovlašćenik za imenovanje treba prilikom imenovanja da vode računa o kvalifikacijama koje se traže od arbitra na osnovu spora-zuma stranaka, kao i o svemu što može da osigura imenovanje nezavisnog i nepristrasnog arbitral (isti zahtev postoji po engleskom, švajcaiskom i češkom zakonu, a primenjuje se i u sudskoj praksi firancuskih sudova49). U slučaju imenovanja arbitra pojedinca ili trećeg arbitra, sud ili ovlašćenik za imenovanje treba posebno da vodi računa o državljanstvu strana-

47. Vidi isto rešenje u članu 458 bis 4 Zakona o parničnom postupku Alžira, u članu 12 stav 5 Zakona o arbitraži Portugalije, kao i u sudskoj praksi Hongkonga. UNCITRAL CLOUT, A/CN.9/SER.C/ ABSTRACTS/8,Case 109, Hong Kong Court of Appeal, 7 July 1995, Private Company "Trible V" Inc. v. Star (Universal) Co. Ltd. and Sky Jade Enterprise Group Ltd.

48. To nije obavezan uslov u američkom zakonu. Vidi o tome Stanivuković, Međunarodna trgovačka arbitraža u pravu Sjedinjenih Američkih Država u knjizi Međunarodna trgovačka arbitraža, strana prava i zakoni, cit. gore u fusnoti br. 2, str. 115-138, 124.

49. Vidi, Mitrović, Međunarodna trgovinska arbitraža u francuskom pravu, cit. gore u fusnoti 38, str. 39. 96


ka i arbitra (tj. poželjno je da imenuje aibitra koji ima različito državljanstvo od stranak50). U pravu Alžira ovo je pretvoreno u obavezu suda. Obično se traži da aibitar bude poslovno sposoban (npr. češki zakon). U zakonu Mađarske kao jedan od uslova traži se da arbitar ima najmanje 24 godine. Po pravu Egipta, uslov da arbitar bude određenog pola ili nacional- nosti ne važi, osim ako nije predviđen sporazumom samih stranaka ili odredbora nekog za-кonа (član 16 stav 2 Zakona o aibitraži li građanskoj i tgovačkoj materiji). Po pravu Italije, ne može se imenovati za arbitra lice koje je bankrotiralo, niti nosilac javne funkcije (član 812 Zakonika o građanskom postupku). U Francuskoj, arbitar može da bude samo fizičko lice !(član 1451 Novog Zakonika o građanskom postupku Francuske). Neki zakoni izričito omo-gućavaju da arbitar bude strani državljanin (npr. bugarski, češki, finski, italijanski, kineski, itd.). I UCITRAL-ov Model-zakon kaže da se nikome ne može uskratiti pravo da bude ar-bitar zbog njegovog državljanstva, osim ako se stranke drugačije ne sporazumeju. Izuzetak od ovog pravila je rumunski Zakonik o građanskom postupku koji zahteva da arbitar ima rumunsko državljanstvo (član 344).

Zakon o arbitraži Australije je jedan od retkih51 zakona u kojima se reguliše način ime-novanja arbitara ako dođe do spajanja povezanih sporova.52 Taj problem postaje sve zna-čajniji, jer je sve veći broj kompleksnih sporova koji obuhvataju više stranaka i više pravnih odnosa. Po australijskom zakonu, ako se donese odluka da se povezani postupci koji teku pred više arbitražnih tribunala spoje, arbitar ili arbitri za potrebe spojenog postupka imenuju se na način određen u članovima 10 i 11 Model-zakona, iz reda već imenovanih članova ar-bitražnih tribunala.

U nekim zemljama predviđena je obaveza arbitara da prilikom imenovanja daju izjavu o prihvatanju misije (npr. Češka, Francuska, Italija, Mađarska, Egipat). U pravu Portugalije, dovoljno je da arbitar pokaže nameru da prihvati svoju misiju, ali ako želi da je odbije, mora to učiniti u pismenom obliku. Arbitražni sporazum prestaje da važi ako arbitar ne prihvati mandat, a ne bude zamenjen.53 Ukoliko imenovani arbitar odbije misiju, stranka po engle-skom pravu može tražiti od suda da imenuje neko drugo lice na njegovo mesto, osim ako iz arbitražnog sporazuma ne proističe suprotna namera (dodatak br. I Zakona o arbitraži Engle-ske, član 1 stav 2). Kod nas, stranka ima pravo da traži od suda deklaratomu presudu o pre-stanku važnosti arbitražnog sporazuma ako lice koje je u samom sporazumu imenovano za arbitra neće, ili ne može da vrši ovu dužnost (član 476 stav 1ZPP). Iz toga bi se mogao izvu- ći zaključak da, ukoliko arbitar nije unapred imenovan u arbitražnom sporazumu, odbijanje imenovanog arbitra da prihvati misiju ne može dovesti do prestanka važnosti arbitražnog

50. U francuskoj sudskoj praksi različito državljanstvo se smatra uslovom za neutralnost arbitara. Ibid. 51. Odredbe o spajanju arbitražnih postupaka postoje u malom broju zakona o arbitraži - pored australijskpg zakona,

nalazimo ih još u Uredbi Hongkonga o arbitraži (1990) paragraf 6B, u Zakonu o arbitraži Holandije od 1986 godine (član 1046) i u zakonima o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži kanadskih provincija.

52. Vidi, član 24 Zakona o izmenama Zakona o međunarodnoj arbitraži Australije od 15. maja 1989. godine; australijski zakonodavac je prihvatio tekst Model-zakona u integralnom obliku, s tim da je predvideo još dvadesetak Članova koji regulišu razna pitanja od značaja za međunarodnu trgovačku arbitražu, među kojima je i ovaj koji se odnosi na spajanje povezanih sporova i imenovanje arbitara za potrebe spojednog postupka.

53. Zakon o arbitraži Portugalije. član 9.

97


sporazuma, i zainteresovana stranka može traži pomoć suda, a sud bi takvu pomoć trebalo da pruži na osnovu člana 475. Inače, naše pravo ne sadrži odredbe o prihvatanju arbitražne misije, niti o imenovanju zamenika arbitra umesto arbitra koji neće ili ne može da vrši svoju funkciju. Odredbe o prihvatanju aibitražne misije ne sadrži ni Model-zakon UNCITRAL-a, ali u članu 15 reguliše imenovanje zamenika arbitra, a ta odredba bi se mogla po analogiji primeniti i na slučaj kada imenovani arbitar odbije da vrši misiju.

5. Zaključak

Primetna je pojava sve većeg ujednačavanja normi o konstituisanju arbitražnog tribunala u uporednom pravu. To je, bez sumnje, rezultat uticaja Model-zakona UNClTRAL- a, ali verovatno i same činjenice da je međunarodna trgovačka arbitraža postala toliko značaj-na za međunarodnu trgovinu da nijedna zemlja (pa čak ni tako moćna arbitražna lokacija kao što je Engleska, koja uz to ima i čitav niz specifičnih rešenja nasleđenih iz ranijeg peri- oda) ne može sebi dopustiti da ne prati značajnije trendove u ovoj oblasti. Opšti trend je da se strankama u međunarodnoj arbitraži prepusti što veća sloboda u određivanju sastava i načina konstituisanja arbitražnog tribunala. Takođe, gotovo je univerzalno pravilo, da u slu-čaju da predviđeni postupak imenovanja iz bilo kog razloga zakaže (bilo zbog nekoopera-tivnosti jedne od stranaka ili trećeg lica koje je ovlašćeno da izvrši imenovanje, bilo zbog odbijanja samog arbitra da prihvati misijii), postoji pravo zainteresovane stranke da se obrati za pomoć državnom sudu i dužnost toga suda da izvrši imenovanje. Ukoliko bi kod nas sa-zreli uslovi za reformu zakonodavstva o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži, kao polaznu osnovu trebalo bi uzeti odredbe Model-zakona i iskustva koja su već stečena u praksi njego-ve primene u onim zemljama koje su ga prihvatile. Pri tome, kada je reč o konstituisanju ar-bitražnog tribunala, trebalo bi posebnu pažnju obratiti na one situacije koje nisu na adekvatan način regulisane, ili nisu uopšte regulisane Model-zakonom. U pogledu pristupa, treba se ugledati na one zemlje koje nisu prosto preuzele njegov tekst, nego su ga dogradile i prilagodile svojim sopstvenim potrebama i pravnoj tradiciji.

Maja Stanivuković, Ph. D., Assistant Professor of the Novi Sad School of Law

The appointment of the arbitral tribunal in comparative law

Summary

98

This article is concerned with the initial phase of arbitration when the parties in an in-ternational commercial transaction tied by an arbitration agerrment fall into a dispute. The basic problems that may occur at this point in the proceedings arise either from the parties refusal to cooperate and to act in accordance with their oyvn agreement, or from some deficiency or incompleteness of the arbitration agreement. For example, plaintiff


may initiate proceedings before the state court instead of commencing arbitration; one of the parties may refuse to appoint its own arbitrator; one of the parties may decline its ap-proval when a sole arbitrator should be appointed; the appointed arbitrators may fail to reach an agreement on the appointment of a third arbitrator; the parties have not determi- ned the number of arbitrators to be appointed or the manner of their appointment, etc. An auxiliary solution is needed in these situations and such a solution is needed in these situa-tions and such a solution may be found in the arbitration rules selected by the parties befo-rehand. In the absence of any such a choice, or it the solution cannot be found in the arbitration rules, the answer may be provided in the arbitration statute of some country. The different solutions to the problems of the initial phase of arbitral proceedings, and especially the problem of appointment of the arbitral tribunal, that are provided in the sta-tutes indifferent countries of the world are the subject of this article. Special attention is gi-ven to the relevant provisions of the UNCLTRAL Model Law on International Commercial Arbitration and the measure to which these provisions were changed and adapted to the needs of the countries that enacted them as law. The parallel solutions provided in the Yu-goslav Law of civil procedure (1976) are also mentioned.

The first topic discussed is the effect of the arbitration agreement upon the state court. Different meanings of the duty of the court to refer the parties to arbitration in different le- gal systems are pointed out. Thus, in one group of systems the court is bound to stay the proceedings when a party invokes an arbitration agreement and in other, the court is bound to declare the lack of jurisdiction; there is also a third group that gives the court di-scretion to decide whether to stay the proceedings or not. One of important achievements in comparative law concerning the effect of the arbitration agreement is the increasing ac-ceptance of the rule that court is bound to refer the parties to arbitration even when the place of arbitration is in a foreign country. In some countries the state court is given a pa-ssive role when confronted with a valid arbitration agreement, and in others this role is more active, with the power of the court to issue orders agcdnts conduct of judicial procee-dings in a foreign country and orders for arbitration to be conducted. There are differences in respect of the issues that the court is called upon+to decide although the party has invo-ked the existence of an arbitration agreement and the extent of the right of the court to judge on the existence and the validity of arbitration agreement in the initial phase (only Imima faciae or full review). One of the important practical questions, that still has not been fully and clearly settled not even by the Model Law, it seems, is the question of timeliness of the party's request for stay, including the right of the party that initiated the proceedings before the court to rely on tlie arbitration agreement. The efects of the party's failure to participate in the appointment of the arbitral tribunal uponn the juridiciion of the state court are also discussed.

99

Further topic of discussion is the composition of the arbitral tribunal - whether the parties have an obligation to determine arbitrators or at least their number in advance, whether they have an absolute freedom in determination of number of arbitrators, and what should be done when the parties do not use this right. Most statutes have a presum-ption on the number of arbitrators in case of failure of the parties to determine this in ad-vance. The preference for the odd or even number of arbitrators and the varied statutory monitions for a deadlot^le. the situation when the two appointed arbitrators cannot reach


agreement, given in the countries that accept this type of arbitration are outlined. The con-sequences of the parties agreement to have two arbitrators in the countries that allow only odd number of arbitrators are also pointed out.

The manner of appointment of arbitrators is the last topic discused in this article. The parties are generally given freedom to determine manner of appointment. One option they can use is nominating an appointing authority. The statutes offer different solutions in case the parties or the appointing authority nominated by the parties fail to exercise the right of appointment. Majority of statutes give power to the state court to render assistance to the parties in the appointment of arbitrators. Further issues discussed on a comparative law level are the international jurisdiction of the court to make such an appointment, the requested qualifications of arbitrators, replacement of arbitrators, the manner of appointment in case of consolidation of related disputes and arbitrator's statement of acceptance of the mission.

The conclusion reached by the author is that the rules on appointment of arbitrators contained in statutes of various countries that were taken as a basis for comparison show show the increasing tendency towards uniformity. Such uniformity on the international level is partly the result of the influence that the UNCTTRAL Model law is playing, but also the result of an increasing awareness in most countries of the importance of international commercial arbitration and the need for it to be freed from local idiosyncrasies.

100

Documents

Konstituisanje arbitražnog tribunala u uporednom pravu