ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JUL - AVG 2018.

BROJ 16

Sva prava zadržana © 2016 - 2018 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Objavljivanje ovog časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja

Pag

e2

SADRŽAJ

ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1

SKEPTICIZAM KAO IZVOR ............................................................................................................... 3

BILI SMO VAŽNI ................................................................................................................................. 7

VOLIM PESME, NE PESNIKE .......................................................................................................... 14

ANIMA ................................................................................................................................................ 20

SVETLOST NA DNU ......................................................................................................................... 22

HOMEROVI PEJZAŽI ........................................................................................................................ 28

KAKO POČINJE PRIČA O POTOPU................................................................................................. 33

FUSNOTE............................................................................................................................................ 41

SMOKVE ............................................................................................................................................. 44

34 ......................................................................................................................................................... 46

BIKINI ................................................................................................................................................. 51

FLAŠA ................................................................................................................................................. 55

DNEVNIK IZ KERALE ...................................................................................................................... 58

АBECEDA, AZBUKA ........................................................................................................................ 65

UVID NA UVID .................................................................................................................................. 68

PALEONTOLOGIJA SAMOSPOZNAJE ........................................................................................... 73

REFLEKSIJE O NAŠIM TEMAMA ................................................................................................... 75

DEKOMPOZICIJA MATERIJE .......................................................................................................... 77

DEPORTACIJA ................................................................................................................................... 79

GUSKALICA..................................................................................................................................... 101

MANGOLIJE TOMISLAVA MARINKOVIĆA ............................................................................... 116

THE BEST OFF ................................................................................................................................. 120

PUTOPIS SLOBODNIH LEĐA ........................................................................................................ 124

BRBLJIVOST SVETA ...................................................................................................................... 129

ECKERMANN .................................................................................................................................. 132

Pag

e3

ECKERMANN PITA Eva Lipska

SKEPTICIZAM KAO IZVOR

.

.

Eva Lipska, piše poeziju, prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i

za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u

Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Prevođena je na

četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu. Debitovala je 1967. Neke od

njenih pesničkih zbirki su: Stihovi (1967), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom

koncu(1982), Garderoba tame (1985), Stipendisti vremena (1994), Ja (2003), Negde

drugde (2005), Njutnova pomorandža (2007), Draga gospođo Šubert (2012), Ljubav, draga

gospođo Šubert(2013). Obajvila je i više izbora svoje poezije, koje je uglavnom sačinjavala

sama. Nalazi se u svim antologijama savremene poljske poezije, u zemlji i inostranstvu. Kod

nas su je prevodili Petar Vujičić, koji ju je uvrstio u svoju antologiju Savremena poljska

poezija (1985), dok je Biserka Rajčić objavila sledeće zbirke njene poezije: Stipendisti

vremena (1998), Ja (2004), Negde drugde (2006), Njutnova pomorandža (2008), Pažnja:

stepenik (2009), Odjek (2011), Draga gospođo Šubert (2013).

.

.

Vaše prvo sećanje?

.

Miris kuhinje iz detinjstva: kolač sa makom.

.

Vaša prva pesma? (O čemu, kada, gde, da li ste je sačuvali?)

.

Moja prva pesma je bila objavljenja u lokalnim novinama. Nije bila dobra u pogledu kvaliteta.

Bila je prožeta egzistencijalističkim mislima, usamljenošću i osećanjem političke otuđenosti.

.

.

Istorijska ličnost sa kojom se identifikujete?

.

Pag

e4

Leonardo da Vinči. Renensansni čovek: pisac, slikar, arhitekta, muzičar, matematičar,

pronalazač… Svi mogući talenti u jednom čoveku. Pravi san!

.

.

Da li Poljaci još uvek damama ljube ruke?

.

Sve ređe i ređe…

.

.

Kako izgleda kultura sećanja danas u Poljskoj? Čega se Poljaci najradije sećaju? Koje

istorijske slike najčešće biraju kada žele da predstave sebe? Da li su socijalizam i

komunizam u potpunosti nestali iz kulture sećanja?

.

.

Vlast bira ono sećanje koje joj je potrebno za sprovođenje sopstvene ideologije. Ono nema

nikakve veze sa poštovanjem identiteta. Mislim da ne možemo pričati o kolektivnom

pamćenju Poljaka. Ono zavisi od socijalne grupe, inteligencije, kulture, nasleđa i sl.

Komunizam je nestao zauvek. Socijalizam se često poistovećuje sa komunizmom, ali ja se

nadam da će se uskoro u Poljskoj pojaviti nova Socijalistička partija koja će se oslanjati na

tradiciju Poljske socijalističke partije osnovane 1892.

.

.

Kakav je odnos u Poljskoj danas prema književnicima disidentima iz prošlosti? Da li se

uzdižu, da li su zaboravljeni…?

.

Danas više nema disidentskih pisaca i nadajmo se da ih neće biti ni u budućnosti…

Disidentski pisci iz prošlosti su poznati i dalje i zapamćeni, takođe, i zbog knjiga koje su

kasnije objavljivali.

.

.

U pesmi „Čvorak“ kažete: „Ne isplati se investirati u poeziju. Računaju se silicijum.

Zlato. Možda još nekretnine.“ Da li smatrate da je to dominantan odnos danas prema

poeziji svuda? Imate li utisak da se čovečanstvo udaljava od poezije? Da li kapital

proždire umetnost?

.

U pitanju je ironična pesma. Danas je u celom svetu visoka kultura često gurnuta u stranu.

Pag

e5

.

.

Kakva je situacija sa izdavanjem knjiga u Poljskoj? Da li je bilo bolje nekada kada je

izdavačka delatnost bila subvencionisana od strane države ali i držana pod kontrolom

od strane države?

.

Nekad je bilo mnogo teže. U prošlosti, morali ste da čekate nekoliko godina pre nego što bi

vam knjiga bila objavljenja. Takođe, veoma često se morali da se borite sa cenzurom. Ali,

kada bi knjiga najzad bila objavljenja, bila bi zapažena od strane kritike i komentarisana.

Danas, svako može da objavi knjigu. Sem velikih izdavača, postoje i mali. Knjiga se, takođe,

može objaviti i na interentu. Nažalost, mediji više nisu zainteresovani za objavljivanje prikaza

objavljenih knjiga ili njihovih kritika. Ono što je važno je profit a profit uvek donosi

drugorazredna literatura. Srećom, postoji nekoliko izdavača koji se ne plaše da ulože u

kvalitetnu poeziju, prozu ili eseje.

.

.

A kakva je situacija kada je u pitanju tzv. prevodilačka produkcija? Koliko se prevodi

beletristika, poezija? Da li je situacija bila bolja nekada ili sada?

.

Uvek smo imali izvrsne prevodioce. I u prošlosti i danas. Širom sveta. To je zaista izuzetno.

Na kraju, morate da volite književnost određene zemlje da biste je prevodili.

.

,

Prva zbirka vam je objavljena kada ste imali tek 22 godine, da li je danas mladim

pesnicima i piscima u Poljskoj teže da objave prvu knjigu ili lakše?

.

Imala sam sreće što je moja prva knjiga bila dobro dočekana od strane kritike. Danas, vašu

knjigu može da objavi svaki izdavač ili da je objavite na interentu koji je postao ogromna

virtualna izdavačka kuća.

.

.

Da li u Poljskoj još uvek postoje nezavisni knjižari?

.

U Poljskoj je sve manje i manje knjižara, nažalost. Ali još uvek postoje nezavisni knjižari,

bibliofili. Volela bih da knjižara nema tako malo. Knjižare ne treba da budu samo prodavnice

knjiga, već i mesta okupljanja autora i mesta gde se ostvaruje kontakt autora i pisca. Tako je

bilo u prošlosti. Nekada su knjižare imale veoma važnu ulogu u književnom životu.

Pag

e6

.

.

Kakva je situracija kada je u pitanju književna kritika u Poljskoj? Postoji li još uvek?

.

Knjževna kritika je danas u krizi. Osim toga, kritičari mogu da objavljuju radove samo

u malim knjževnim časopisim. Više ne postoje književni časopisi široke zastupljenosti.

.

.

Da li je postmoderna sa svojom relativizacijom svega i skepticizmom donela nešto dobro

književnosti i političkom životu?

.

Skepticizam je izvor svih velikih dela. Meni je veoma bliska kartezijanska filozofija. Herman

Hese je jednom rekao: „Razmišljaj skeptično, delaj optimistično.“

.

.

Šta mislite, kada će prestati ratovi?

.

Nikad.

.

.

Šta je to ljubav?

.

Ljubav dolazi pre svega. Pre politike, religije, ideologije… Ona je najvažnija u životu.

.

.

.

Razgovarali Enes Halilović i Danijela Jovanović

.

Pag

e7

Gradimir Gojer

BILI SMO VAŽNI

.

.

Gradimir Gojer, pisac, reditelj i teatrolog. Objavio pedeset knjiga iz oblasti poezije,

teatrologije, književne kritike i historije književnosti, esejistike i baletne libretistike. Režirao

sto dvadeset pet predstava. Dobitnik nagrade Kočićevo pero za poeziju, Šestoaprilske nagrade

Sarajeva za teatrologiju i nagrade Grozdanin Kikot. Pripala mu je i

nagrada SlobodaMeđunarodnog centra za mir u Sarajevu kao i priznanje Hrvatsko glumište od

Društva dramskih umjetnika Hrvatske. Član je Hrvatskog društva za znanost i umjetnost.

Počasni član Crnogorskog narodnog pozorišta. Predavao pozorišnu režiju i istorija režije na

Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu. Bio je predsjednik Društva pisaca BiH, direktor

Pozorišta mladih, Kamernog teatra i Narodnog pozorišta u Sarajevu.

.

.

Prva knjiga koju ste pročitali?

.

Prvo sam pročitao Defoovog Robinzona Krusoa. Uz malu pomoć moje tetke Milene čitao sam

Robinzona sa šest godina, sricao sam kao što to ovih dana čini moj mali idol Luka. Dugo

nisam mogao da se odvojim od Robinsonovih i Petkovih pustolovina. Ta ilustrirana knjiga,

uzbudljiva u svakom svom dijelu, inspirirala me je da teatar kasnije doživljavam

kao slikovnicu. Jer, dugo nakon Robinsona sanjao sam prizore iz te divne knjige, baš kao u

nekom teatarskom kaleidoskopu…

.

.

Prva predstava koju ste gledali?

.

U mostarskom Narodnom pozorištu gledao sam kao dijete Drveni tanjir. Ta predstava imala

je socijalnu tematiku, sjećam se da je cijelo gledalište plakalo.

.

Gojer. Ko su Vaši preci? Odakle su?

.

Moja majka je iz Mostara, a o biološkom ocu ne znam ništa. Usvojio me je drugi muž moje

bake Bosiljke, rođene Papa, Karlo Gojer, koji mi je dao prezime koje vuče korijene iz

Austrije. Odrastao sam sa bakom koja je bila domaćica i djedom Karlom, koji je bio vojni

Pag

e8

muzičar u Mostaru, u kojem sam završio osnovnu školu i Arhitektonsko-tehničku školu. Bitan

uticaj na moje odrastanje u Mostaru imale su i moje tetke Ružica, Neda i Milena, koja je

kumovala i mom imenu. Tad su se čitali romani Milice Jakovljević Mir-Jam… Neki lik se

zvao Gradimir i tako sam dobio ovo prelijepo, ne znam da li u mom slučaju i tačno ime?

.

.

Hercegovina?

.

Hercegovina najveću vrijednost ima u radinim ljudima koji su sve, bukvalno sve, oteli od

kamena. Hercegovina ima Domanovićku visoravan koju mi nazivamo Kalifornijom zbog

plodnosti, ima Mostar, Počitelj, Bunu, Stolac, Radimlju, a stara narodna sentenca veli: Ne daj

Stoca, čuvaj Počitelja, ni Mostara ne ostavljaj sama. Hercegovina me je po mnogo čemu

odredila i kao čovjeka i kao stvaraoca.

.

.

Odakle toliko talenta u Hercegovini?

.

Suri kamen, nemilosrdno sunce i plahe ali blagotvorne rijeke poput Neretve i Radobolje

odredile su, predodredile su nama Hercegovcima borbu za održanje, za goli život. Morali smo

se dovijati na razne načine, pa su odatle i nevjerojatne doze talenata za svašta, pa i za

umjetnost. Pogledajte koliko genijalnih filmskih stvaralaca ima samo u ciglih nekoliko

kilometara oko Gacka. Oskarovci Karl Malden, alijas Mladen Sekulović, Dušan Vukotić i

konačno Danis Tanović. Računam tu i talentiranog sarajevskog glumca Mirzu Tanovića. Malo

dalje, u Bileći rođen je Fadil Hadžić, najrenesansnija ličnost zagrebačkog umjetničkog života,

komediograf, slikar, prozni pisac, scenarist i filmski redatelj, osnivač kazališta i njihov

direktor i to Kerempuha, Vidre, Komedije… Postoji u toj Hercegovini neki čudan splin koji

smo svi u genima povukli…

.

.

Kada ste pristupili poeziji?

.

Relativno kasno sam počeo pisati poeziju, negdje na trećoj godini fakulteta. Najprije sam to

činio gotovo gerilski, krišom, pa sam iz bojazni da li to išta valja počeo svoje poetske radove

potpisivati ili naslovljavati kao poetske zapise. Književnik Čedo Kisić me je osmjelio kada je

pohvalio moje pjesme i nazvao ih pjesmama. On je uz hercegovačku, tada već etabliranu

pjesnikinju Dijanu Burazer, bio recenzentom moje prve zbirke, čak je plemeniti Kisić

kumovao njenom naslovu Večernje ispovjesti, a knjigu je izdao Hrvatski kulturni centar iz

Banja Luke, da bi ponovljeno izdanje na ćirilici izdala Zadužbina Petar Kočić Banja Luka –

Beograd, koja mi je u međuvremenu za tu zbirku dodjelila i iznimno mi drago

priznanje Kočićevo pero.

Pag

e9

.

.

Da li ste se bavili sportom?

.

Jedno vrijeme poslije srednje škole igrao sam, tačnije je kazati pokušavao igrati košarku za

mostarski košarkaški klub Lokomotiva. Imao sam visinu, ali ne i neki talenat, pa sam na

vrijeme skrenuo lađu kraju. Kao veliki fan nogometa osam godina sam darovao Fudbalskom

klubu Željezničar, u kojem sam cijelo vrijeme bio portparol, a tri godine i potpredsjednik

kluba.

.

.

Gdje je sada Vaša prva ljubav?

.

Svi smo je u razredu zvali Nacka. Imala je šarm tadašnje mostarske gradskosti. Pao sam na

njenu kosu, a sjećam se i njenih vrućih pantalonica. Nedavno, gledajući jednu beogradsku

predstavu po Branku Ćopiću, sjetio sam se Nataše, jer me je Ćopićeva junakinja podsjetila na

Nackino donošenje trešanja iz mostarskih Raštana. A bila je tako lijepa i sad se sjećam nje…

Bilo je to u šestom razredu osnovne škole. Zvala se Nataša Glavaš. Ne znam gdje je sad.

.

.

Gdje ste služili JNA?

.

Ponosim se svojim služenjem vojnog roka u Tuzli. Kasarna se zvala Husinska buna.

Služio sam u inžinjerijskom vodu. Kapetan Topisirović i major Tisaj dozvolili su mi da sa

vojnicima iz svoje čete režiram Kočićevog Jazavca pred sudom, a jedna od mojih

najuspjelijih teatarskih režija Ibzenovo Kad se mrtvi probudimo, što mi je donijelo veliki broj

festivalskih priznanja, nastalo je u Narodnom pozorištu Tuzla, opet zahvaljujući mojim

starješinama iz JNA.

.

.

Da li ste kao dječak poželjeli da upoznate Tita? Da li ste ga sreli?

.

Kao dječak sam maštao da sretnem maršala Tita. Kada je jednom prigodom dolazio u Mostar

stajao sam sa vršnjacima u špaliru iz kojeg smo bacali cvijeće na kolonu automobila. Samo

tada sam druga Tita vidio uživo. Ostao sam titoist, zakleti titoist i takav ću umrijeti. To nije

samo dio sjećanja na bezbrižno djetinjstvo, školovanje i mladost. To je moja totalna

identifikacija sa vremenom časnog i dostojanstvenog življenja. Tito je za mene bio i ostao

Pag

e10

sinonim čovjeka dubokog razumjevanja za anonimnog čovjeka, simbol najvećeg vojskovođe

u povijesti dvadesetog stoljeća, simbol političkog mudraca i filozofa političke misaonosti par

excellence.

.

.

Kako se danas osjećate kao partner Svetlane Broz?

.

Ponosno se osjećam uz Svetlanu Broz. To je žena koja me fascinirala na više planova, ali dva

su dominantna. Biću najiskreniji ako kažem da me je ta prelijepa žena sa očima brozovskog

plavetnila očarala kao žena, a svojom golemom ljudskošću pomogla mi je da nadiđem slabosti

i ponore u svom življenju. Ta crta Brozovske odlučnosti i ženske topline u isto doba kupili su

me do kraja života. Svetlana je postala smisao mog života, a njena pomoć u svemu što radim

neizmjerna je i nenadoknadiva. To je taj drugi aspekt čvrstine naše veze… Ona je moj

najstrožiji kritičar, korektor i ne samo u pisanju i mišljenju. Ta čudesno zanosna žena svjesno

u drugi plan stavlja vlastiti enorman talenat radeći za svog Gradimira. U posljednje vrijeme

ona je i brižni dramaturg mojih predstava, a inscenaciju njene knjige dokumentarne

proze Dobri ljudi u vremenu zla smatram jednim od svojih najdražih teatarskih ostvarenja.

Želim da ta žena svjetline živi što duže da zajedno širimo energiju čovjekoljublja koja je bila

jedna od temeljnica poslanja njenog grandioznog djeda.

.

.

Safet Plakalo?

.

Privatno sam ga zvao književnik, jer je držao do svog literarnog djela daleko više od sviju

nas, njegovih literarnih ispisnika. Zajedno smo osnivali Sarajevski ratni teatar SARTR, čiji je

on kasnije bio i direktor. Plakalo je cijelog svog života volio i sanjao samo jednu ženu, Sonju,

svoju prvu ljubav. Sve književne tekstove, bilo da je pisao liriku ili dramu, počinjao je i

završavao imenom svoje prve ljubavi. Plakalo je bio lirik u drami i rijetko dramatičan u svojoj

lirici. Bio je i kazališni kritičar osebujnog stila, njegovanih rečenica, nikada isprazne

frazeologije… Bio je prilično neshvaćen zbog lirskog struništa svoje mehke pjesničke duše,

vječni zaljubljenik u Silviju Plat…

.

.

Sarajevo osamdesetih?

.

To je u isto doba bila prestonica pjesništva i lijepe riječi uopće, mini Brodvej, centar svjetske

grafike na način Mersada Berbera, Bore Aleksića, Petra Waldega, apsolutna patrijaršija pop i

rok kulture. Sve nas je nosio neki čudesni polet. Osjećali smo se važni u europskim

razmjerama… I, da znaš, bili smo važni!

Pag

e11

.

.

Sartr?

.

Osobno smatram da je egzistencijalizam promjenio svijet, a Žan Pol Sartr je ikona jedne žive

polivalentne filozofske misli. Kad smo u ratu osnovali Sarajevski ratni teatar insistirao sam,

kao jedan od utemeljitelja, da se poslije rata teatar zove po tom grandioznom filozofu, ali i

svjetski relevantnom dramatičaru. I zove se SARTR.

.

.

Kakav je ukus gladi?

.

U ratu, tijekom četvorogodišnje opsade Sarajeva mnogo više od gladi sjećam se nevjerojatne

hladnoće, osobito one zime 1993. Jeli smo bukvalno i hranu i crve.

.

.

Rastanak od supruge Zlate?

.

Sahranili smo je na starom sarajevskom mezaristanu Alifakovac. I nebo je plakalo za

prelijepom Zlatom, svom satkanom od emocija, a dok smo je spuštali u mezar sa okolnih brda

su nas gađali snajperisti… Napravio sam prema stihovima Džemaludina Latića

predstavu Alifakovac kao teatarski omaž voljenoj ženi.

.

.

Koliko rat mijenja ljude?

.

Loši ljudi u ratu su postali još lošiji, a dobri puno, puno bolji…

.

.

Koliko mir mijenja ljude?

.

Paradoksalno je ovo što ću ti izreći kao iskustvo: očekivao sam da ćemo svi nakon rata

zadržati bar minimum ljudske solidarnosti i čovjekoljublja iz ratnih godina. Nažalost, poslije

rata u puno slučajeva uvjerio sam se da je čovjek čovjeku u miru postao vuk, a ne čovjek.

Pag

e12

.

.

Najbolji glumac sa kojim ste radili?

.

Izudin Bajrović. Možda nije najbolji, ali je to umjetnik koji rijetko oscilira u svojim

kazališnim kreacijama.

.

.

Najbolji film koji ste gledali?

.

Tri filma preferiram i teško bih se odlučio za jedan. To su Posljednji tango u Parizu,

Grlićev Bravo maestro i Šijanov Ko to tamo peva.

.

.

Knjiga kojoj se vraćate?

.

Braća Karamazovi Dostojevskog i Rajska vrata Jiržija Anžejevskog.

.

.

Šta je Vaše najveće otkriće u teatru?

.

Brukova Mahabharata.

.

.

Šta je Balkan Evropi danas?

.

Balkan je srce Evrope, veli Nikolas Bouvije, a ja se s tim slažem.

.

.

A Evropa Balkanu?

Pag

e13

.

Puno toga Balkan duguje Evropi u civilizacijskom smislu.

.

.

Šta Vas plaši?

.

Samoća i bolest.

.

.

Čemu se nadate?

.

Nadam se da više neću preživljavati ratne strahote. Imam puno godina da bih gajio neke

velike nade…

.

.

Čega se stidite?

.

Sopstvene, ali i tuđe laži i licemjerja.

.

.

Šta Vam teže pada – zaboraviti nešto ili sjećati se nečega?

.

Sjećati se nečega.

.

.

Kada ste osjetili najveću radost?

.

Kada mi je Svetlana povjerila svoju tajnu.

.

.

.

Razgovarao Enes Halilović

Pag

e14

Ileš Feher

VOLIM PESME, NE PESNIKE

Ileš Feher, magistrirao medicinsku biohemiju i doktorirao hemijske nauke na Univerzitetu u

Zagrebu. Predavao biohemiju na Budimpeštanskom fakultetu za povrtlarstvo. Nakon 43

godine staža penzionisam bez ijednog dana bolovanja. Prevodi poeziju.

.

.

Prva reč koju ste izgovorili?

.

Badoga. Možda će neko od očitalaca odgonetnuti, šta znači.

.

.

Najranije sećanje?

.

Jer moj otac – farmaceut – rodio se u seljačkoj porodici u Temerinu, a ded s mamine strane

potekao iz ribarske porodice, u ranom detinjstvu sam upoznao život seljaka i ribara. Nisam

išao od letovališta do letovališta nego sam bio pastir na salašu kod Temerina kod ujaka

Lajoša, ili od zore veslao sa ribarima do Adorjana gde smo raširili mrežu i spustili se do

Sente.

Često postavljam pitanje, ko je dobio više od sudbine? Ja, koji sam od šeste godine navikao

na rad, more vidio tek u 14-oj godini putem školske ekskurzije, ili moj sin, koji je već od

četvrte godine sa drugovima iz obdaništa kupao u slanom plavetnilu ali šta znači svakodnevna

borba … Smatram da sam imao sreću i sa zadovoljstvom mislim na detinjstvo. Kao

četvorogodišnjak kod bake u Temerinu sa najvećim užitkom sam stiskao vratove pačića. Nisu

me pohvalili. Da smo sa bratićem umesto na nedeljnu misu stigli na baru gde smo upali u

blato i vesele vragolane ujak Lajoš je dobro isprašio – Bože moj. Da sam ja bio taj, koji je za

vreme ponoćke sašio široke suknje seljankama, nije se doznalo. Znači bio sam izrazito dobro

vaspitano dete. Ali jedna stvar nikada nije bila problematična – učenje. Kao osmogodišnjak

upitao sam mamu: „Da li se na fakultetu uči seljaštvo?” Kao da je u kuću grom udario. „Ne

želiš valjda biti seljak?” „To bi bila prava stvar” – tako ja. „Za ime boga, zašto?” „Jer njima je

dozvoljeno psovanje”. Mama je bila zabezeknuta, otac ništa nije rekao ali su mu oči zasjale.

Od njega sam naučio i tu istinu: „Sine, nemoj diskutirati sa ženama, ovako ili onako biće u

Pag

e15

pravu!” Dubok trag je ostavila u meni 1948. godina. Zimi sam oboleo: šarlah, ali nikako da

prođe. Kad su me već svi otpisali, otac je nabavio penicilin – na bazi: ne možemo ništa

izgubiti – izbockali su me. I gle čuda: ozdravio sam. Ispostavilo se da sam zaradio i tifus. Tri

meseca sam bio vezan za krevet i kroz prozor promatrajući svet, brojao minute. Masovno

iseljavanje jevreja je bio na vrhuncu. Do željezničke stanice put je vodio preko naše ulice. Na

neki način i ja sam bio učesnik one tužne povorke. Gledajući ljudima i stvarima natovarena

zaprežna kola, tad nisam shvatio zašto mi se srce stislo. Sad već znam.

.

.

Učiteljica?

.

Nerado se sećam učiteljice. Navodno, kao učiteljica, bila je jako dobra. Ali ostala mi je u

sećanju kao sadista. Kod kuće svoje potomke je pendrekom tukla, nas je samo šibala,

nemilosrdno. Pogotovo jednog „Malookog“. Da li je ta činjenica pridonela njegovom

samoubistvu? U svojoj devetoj godini – obesio se. A moji profesori iz Gimnazije bili su

izuzetne ličnosti. Pored leksikalnog znanja zahtevali su od nas i individualno razmišljanje.

.

.

Današnja mladost?

.

Volim mladost, mlade. Iza sebe imam iskustvo nastave na fakultetu. Niti jednom nisam osetio

ono, o čemu danas uveliko se priča – ah – današnja omladina!, drski su, nevaspitani… Tokom

predavanja nastojao sam biohemiju tako predočiti, kad već moraju slušati, učiti da od toga

imaju i u životu neku korist. Duboko sam poštovao svakoga i to sam i očekivao – verujete ili

ne: dobio sam. Sa mojih časova nikad, niko nije bežao i sretan sam, kad me bivši student sa

osmehom pozdravljaju.

.

.

Prvi dodir sa poezijom?

.

Poezija mi je od najranije mladosti saputnik.

.

.

Od biohemije, naučnog rada kakav put vodi do prevodilaštva?

.

Citiram iz pogovora knjige Ezüst híd – srebrni most: Od onda kad sam shvatio duboki smisao

Sizifove legende a želim da objasnim ljudska stremljenja česo pozivam u pomoć Hilarija. Kad

Pag

e16

su slavnog alpinistu upitali, zašo je krenuo u osvajanje Mont Everesa, jednostavno je

odgovorio: „Jer je tamo.“ Odakle je ta unutrašnja, duboka ljudska potreba, koja pokreće

pojedinca, ne hajući za razumljive razloge kao što je materijalna dobit, politička karijera, itd?

Ne znam objasniti, zašto jedan biohemičar, uz sve svoje obaveze deo slobodnog vremena

posvećuje prevodilašvu, poslu, koji je unapred osuđen na poraz. Početničke prevodilačke

korake učinio sam za vreme studentskih dana. Prekretnicu u mom radu donelo je poznanstvo s

književnikom Irfanom Horozovićem.

.

.

Kako birate pesme za prevođenje? Šta može prevodilac učiniti sa tekstom?

.

Prvenstveno volim pesme, ne pesnike. Ako mi se sviđa jedna pesma, neka bude autor i za

upućene nepoznat, prevodim. Tragam na netu – često duže traje traganje od samog

prevođenja.

Vrlo retko se događa da originalni tekst korigiram. U svakom slučaju tražim odobrenje od

autora – ako se slaže sa preporučenom izmenom, sledi prevod ako ne – nikom ništa. Radim za

svoju dušu, vlastito zadovoljstvo, niko me ne plaća, znači nemam nikakve obaveze.

.

.

Šta je Srebrni most?

.

Posle izlaska iz štampe moje prve dvojezične knjige prevoda Ezüst híd – Srebrni most, izbor

iz ljubavne poezije mađarskih pesnika XX stoleća 77 pesama od 66 pesnika, recenzenti –

Gabor Turi i Ljubo Đukić su mi, radi popularizacije izdanja, otvorili blog sa istoimenim

naslovom na sajtu: blog.rs. 2012. sam postavio u vlastitoj organizaciji blog sa istim

nazivom https://feherilles.blogspot.rs/ , kojeg do danas koristim. Postavljam maltene

isključivo vlastite prevode. Do sada sam preveo preko 2.000 pesama od oko 500 autora.

Trudim se da sa prevodima ne brukam ni pesnike čija dela prevodim a ni sebe. Prevodim

uglavnom sa mađarskog na srpski? hrvatski? crnogorski? bosanski? jezik (posle rasapda

Jugoslavije postao sam poliglot) i obratno. Retko prevodim još sa engleskog, njemačkog i

ruskog – ako sam ljut da pesma, koja mi se izuzetno sviđa, nije prevedena na jedan od

spomenutih jezika. Ono što me hrabri na sajtu prevodioca Mađarske – Babel

(http://www.magyarulbabelben.net/index.php?page=mainPage) sam imenovan za prevodioca-

urednika, i što je još važnije za mene na sajtu mađarskih književnika Transilvanije. Moji

prevodi se pojvaljuju i na drugim sajtovima, što me je posebno iznenadilo i na „Libeli“. Za

mene je isto važno da zahvaljujući prevodilaštvu, divne ljude sam upoznao i stekao prijatelje.

Ne znam, koliko je vredan taj rad, da li igra ulogu povezivanja – o tome bi drugi trebali

govoriti. Ali sa zadovoljstvom konstatiram da tokom prošle i ove godine objavljene su mi još

tri knjige prevoda.

.

.

Pag

e17

Lektire?

.

Bile i ostale lektire. Samo znam da sam ih čitao. Ništa mi nisu značile. Ne mogu reći da mi se

neka knjiga nije dopala jer ako mi se nije sviđala, nisam stigao ni do kraja prve stranice. Ali

malo koja knjiga je ostala u meni. Dva autora, ne računajući pesnike, su mi na posebnom

mestu: Dostojevski i Friđeš Karinti.

.

.

Koliko ste stajali pred slikom „Bitka kod Sente“ Ferenca Ajzenhuta?

.

Slika je zaista fenomenalna, već i zbog svojih razmera, ali neka mi bude oprošteno – više

uživam u finim crtama portreta – recimo jednog Munkačija.

.

.

Endre Adi ili Arpad Tot?

.

Bez ikakve sumnje – Endre Adi. Ali postoji i jedan Lajoš Kašak – od svih mađarskih pesnika

možda mi je on najbliži. Ako kažemo: mađarska avangarda – to je pre svega Lajoš Kašak.

Ako kažemo: mađarska slobodna pesma – to je pre svega Lajoš Kašak. Ako kažemo:

proletarijat na primeran način pesnički se oglasilo – to se pre svega odnosi na Lajoša Kašaka.

Neka se i to usudimo reći, u istoriji mađarske lirike XX. Stoleća, pored Endrea Adija i Atile

Jožefa, treća glavna ličnost je Lajoš Kašak. Njegove, poput kipa, tvrde crte lica, nalik

muškarcu ozbiljnost glasa, osetljivost prema svakoj novini njega svrstava u našoj literaturi

među najvažnije umetničke pojave. I usput značajno mesto zauzima i u svetskoj istoriji

avangardnog slikarstva.

Njegova poezija odiše posebnom lepotom: može biti kuđena ili hvaljena, ali ispred njegovog

životnog dela niko ne može ravnodušno stajati.

.

.

Laslo Krasnahorkai ili Lajoš Zilahi?

.

Biohemičar sam, nisam kompetetan da na to pitanje odgovorim.

.

.

Vegel ili Serbohorvat?

Pag

e18

.

Bez ikakve sumnje Laslo Vegel je jedan on najpoznatijih vojvođanskih, mađarskih pisaca. Ali

mnogo važnije je: Stvaralaštvo vojvođanskih mađara. Jer pratim, čitam isključivo poeziju,

navesću samo nekoliko imena, koji su pridoneli tome da se može govoriti o Vojvođanskoj

mađarskoj literaturi: Jožef Podolski, Oto Tolnai, Peter Šinkovič, Ištvan Besedeš, Timea Lener

Moger, Atila Sabo Paloc, Jožef Bogdan…

.

.

Ferenc Puškaš ili Lajoš Detari?

.

.

To je isto, kao kad bi pokušao uporediti noć i dan. Zajedničko im je da su bili fudbaleri. Za

Ferenca čitav svet zna – ne bez razloga. Njegova zlatna levica… Kao klinac uživao sam u

prenosima Đerđa Sepešia – do danas nenadmašnog reportera, a putem neta sad neke

majstorije Ferenca može se i videti. Detari je bio popularan fudbaler u eri kad je mađarski

fudbal bio na donjoj lestvici u Evropskim razmerima. Bio je popularan – u Mađarskoj – jer

nije bilo boljeg.

.

.

U drugoj polovini XX veka govorilo se o Mađarima kao o naciji koja najviše čita u

Evropi, a da li se i danas to može reći?

.

Koliko poznajem prilike u Mađarskoj – odgovor je: ne. Nove generacije znatno manje čitaju u

odnosu na ranije. Ali to je svetska pojava – ovo je era vladavine interneta. No, po mišljenju

mojih poznanika, koji žive i stvaraju u Mađarskoj, u Mađarskoj u odnosu na Evroski prosek

još uvek nešto više se čita.

.

.

Koliko se u Mađarskoj čitaju pisci iz Srbije. Ukrajine, Slovačke i Rumunije koji pišu na

mađarskom?

.

Mađari su uglavnom zaokupljeni sami sa sobom. Znaju za pisce, pesnike izvan Mađarske,

ali…

.

.

Koliki su tiraži pesničkih knjiga u Mađarskoj?

Pag

e19

.

Najveći izdavači pesme najpopularnijih pesnika izdaju u tri ili četiri hiljade primeraka. Pesme

renomiranih, ali ne i popularnih pesnika dostižu tiraž od 500 do hiljadu primeraka.

.

.

Po čemu želite da Vas pamte?

.

Život mi je ispunjen suprotnostima. Bio sam izvikani genij i običan šarlatan, hvaljeni

stručnjak i prezreni pijanac, bavio se tenisom i boksom, sasvim lepo su se slagali, dok prerana

povreda nije stavila tačku na moju sportsku karijeru. Voleo da me doživljavaju i pamte kao

čoveka.

.

.

Razgovarao Enes Halilović

.

.

Pag

e20

POEZIJA

Zvonko Karanović

ANIMA

.

.

Anima (Španska haljina)

.

Babe su sedele ispred kuća na drvenim klupicama i pušile kubanske cigare. Smejale su se

krezubim osmesima i prstom upirale u nju kad je izašla na binu u crvenoj španskoj haljini.

Potpeticama je lupala o daščani pod nepodnošljivo glasno, razmetljivo. Iz glave joj je raslo

drvo života. Nosila ga je kao šešir. Papagaji u njenoj kosi kreštali su: Idemo kući. Kiša je

rešetala noć. Grad se smanjivao. Zgureni soliteri pridržavali su mesec. Rekla je: Nebo se

presamitilo, hajde da ga slomimo.

.

.

Anima (Visoke anđeoske sfere)

.

Svetlost je dolazila. Sve što smo sebi mogli da priuštimo bili su smeh i duhovi. Tajni

nerazumljivi dogovori, snovi u višestrukim vremenskim linijama, plameni rep komete, sve

smo to videli i nastavili bez osvrtanja. Nismo postavljali pitanja. Nismo se služili ironijom.

Koža nam je zujala poput malenog fena za lutke, električna, svetla. Život se odvijao između

dva udisaja, dva lepeta plućnih krila. Sreća se prikradala poput glatke, mišićave životinje.

Odozdo, iz zatvorenog prostora.

.

.

Anima (Igle za pletenje)

.

Trebalo je da budemo hrabriji, imali smo obećanja najmoćnijeg neprijatelja. Planirali smo da

ućutkamo zečeve koji su sedeli u plišanim foteljama, uklonimo ih iglama za pletenje. Krišom

smo sprečavali prelivanje lakog sumraka u izgovore, noću podizali oborena stabla s autoputa,

zašivali zvezde na nebo od staniola. Vratili smo se u zlatno doba i poveli rat makazama protiv

mrtvačke metafizike. Sledili uputstva. Tri armije čekale su nas u vazduhu. Imali smo

pedesetak koraka da svoje misli vratimo u red.

Pag

e21

.

.

Anima (Soma)

.

Pijana brda su me pratila čitavim putem i nebo se kotrljalo niz staklenu padinu koju su

kontrolisali raspomamljeni brisači. Bio sam krivac, tražena osoba, tako se činilo. Upozoravao

sam sove u vrhovima četinara na nečujne motorne testere, vodio muzički blog za jednog

čitaoca, širio korov na društvenim mrežama. Vladini službenici lutali su psećim snovima u

potrazi za izveštajima koje sam prisvojio i sakrio. Moji ljudi su se masovno predavali

zaklinjući se na čestitost i siromaštvo. Vrhovi sečiva okretali su se ka nebu. Krv je prskala.

Izronio sam uz buku timpana i činela u grudima. Svitalo je. Mačka s mrtvim vrapcem u

ustima sedela je na njenoj strani kreveta i čekala.

.

.

Anima (Brzi mali sendviči s rukolom i čerijem)

.

Imali smo planove da živimo u ljupkoj hotelskoj fantaziji bez obzira na balone napunjene

peskom koji su se brzo uspinjali na nebo. Ležali smo u kadi i ljubili se ispod pene. Izgledalo

je kao da nas ništa ne može zaustaviti ka cilju koji se skrivao u zalogajima brzih malih

sendviča s rukolom i čerijem. Šuma je gorela. Ostavili smo novčanice razbacane svuda po

sobi i iskočili kroz prozor držeći se za ruke. Dole nas nisu čekali rašireno sigurnosno platno,

postavljeni debeli madraci, kartonske kutije. Vreli vazduh palio je obraze. Napravili smo selfi

ispred zapaljenog džipa i odjurili dalje.

Pag

e22

Stanislav Li

SVETLOST NA DNU

.

.

***

.

nikako da se setim

svog pravog lica,

samo maske…

.

.

***

.

senka me

prati neodstupno…

verni sluga!

.

.

***

.

zaranjam nekad

u dubinu života,

svetlost na dnu!

.

.

***

.

nad stepom je izašao

stidljivi tamnoputi mesec…

to je Azija!

.

.

Pag

e23

***

.

pastir sam reči…

moj bič je ljubav!

moja hrana – stih!..

.

.

***

.

ničemu ni nalik

boja letnjih oblaka…

lice neveste!

.

.

***

.

poezija leta..

nad poljem suncokreta

vilini konjici kruže!

.

.

***

.

što manje čitam,

to vatrenije pišem…

„nepotrebne“ stihove!

.

.

***

.

razmisli o životu,

šta je u njemu zaista

vredno…

.

.

***

Pag

e24

.

zbog čega se pišu stihovi,

zbog čega čitaju…

razume li ko?

.

.

***

.

kud god da kreneš

sve jedno ćeš stići Bogu…

jer On je početak!

.

.

***

.

postoji li reč

koja može da izrazi

svu lepotu sveta?..

.

.

***

.

svetlost u zamci

olujnog vetra…

tako se rađa haiku!

.

.

****

.

s vrhova gora

vidiš kako su zaludna

ljudska nadanja…

.

.

***

.

i koji se mole

Pag

e25

i koji se u sebe uzdaju

deca su Njegova…

.

.

***

.

listići klena

zvončićima

svetla zvone!..

.

.

***

.

kad daješ

postaješ bogatiji!

siromaštva se plaši…

.

***

.

ne kaži – Učitelju!

dugo se učim i skoro da

ništa ne znam…

.

.

***

.

udario sam po strunama

drevnog instrumenta…

o, eho vekova!

.

.

***

.

kada bih patnji

bio potpuno lišen…

o, to bi bila kazna!

.

Pag

e26

.

***

.

napiši haiku

i moći ću da sudim

o tvom umu…

.

.

***

.

od tih stihova

napisanih davno, miris

tvoje kose…

.

.

***

o, kako je lako na duši,

hijeroglifi leta

pišu se od jutra!...

.

.

***

.

sunce je oslepelo

i skrilo se iza oblaka…

letnje jutro…

.

.

***

.

stara vrba

prstima grana miluje

vodu rečnu!…

.

.

***

Pag

e27

.

sve su samo snovi,

cilj lutanja mojih

u životu zemnom!

.

.

***

.

u prošlom životu

da li si bio čovek

kakvog od detinjstva sanjaš?…

.

.

***

.

„knjigu živih“, –

zbirku stihova

s radošću pišem…

Sa ruskog Vladimir Kolarić

Pag

e28

Anastasia Stoiljković

HOMEROVI PEJZAŽI

.

.

.

Ja, Antigona

.

Slobodan pad u zabludu znanu kao postojanje

dobro je planiran, Edipe, oče i saputniče moj,

tek uzgredni sudar naizgled pogrešnih vremena

kada si okačio život o moju trepavicu, nepovratno.

Bila sam i majka kojoj iz grla teče oproštaj.

Ti, slepi portretista što osluškuje prstima.

U čistotu straha progonimo hrabre vrane

sa iskrzanom fobijom od čvrstog tla.

Gromoglasni očuh grlenih glasova!

Grlati glasnik na ulazu u svet izgubljenih!

Staratelj nepronađenih prostora i pašnjaka!

Ko zna gde prebiva ostatak ćutljivog čovečanstva?

Biljni svet netaknut počiva pod tvojom kožom.

Duž zenica provejava breg nespokoja:

tek naivne bure mesečinom starije od jutra što i ne slute da je Sunce sigurna smrt.

.

.

Orfej piše sonet

.

Ničim namireni hrlimo, Euridiko

u jasno obeležene granice beskraja.

Sigurnost satire lirsku sumnju

obezglavljenu noktima zveri.

Pag

e29

Namamljena u kavez vremena

rođena si starija od mene,

zakonima nepravilno razlomljena

kao reč od previše karaktera.

Pokucala si poznata istim glasom

kao poziv iz prošlog života. Vest. Vapaj.

Huškala si tišine što režu i reže

Poput vernih Kerbera, razotkrivajući laž

u notornu istinu: dok si ti na mojoj,

nije važno na čijoj su strani bogovi.

.

.

Odiseju, s ljubavlju

.

Mrak se uvlači u nabore postelje

lukavošću vlage u zidovima:

mora osušenog na zidinama Itake.

Utapam prste u pijanu noć

kao u prstenje prosaca.

Vrtlog zapljuskuje nadu opsadnika.

Imam grotesknu grimasu davljenika

koju senke vole do zacenjivanja

pa se dugo igramo prepadanja.

Radim što nisam nikada, Odiseju moj:

palim ognjeve i krpim pukotine po sobi

da usamljenost prestane da iščezava.

.

.

Jadi mladog Demostena

.

Na promenu teškog vremena

hvata me lagano mucanje.

Hronično titranje glasnih žica

još od minuta ćutanja.

Rekvijem preminuloj pristojnosti.

Elegantan skok u sveti mrak

kad nemirne senke porađaju svetlost.

Navlačili smo pohabane sandale

Pag

e30

Za gaženje retoričkim koracima

poplavljenim odajama sećanja,

gde na površini plutaju lovorike.

Pogrebne šetnje nisu nam bile

omiljene igre u detinjstvu.

Voleli smo trijumfalne povorke.

.

.

Homerovi pejzaži

.

Skriveni pejzaži teških bedara

za mene su oduvek

dobro poznate zasede

sa kojih za života

ne smem poslati epistolu.

Svaka ćutnja beše ep

koji si propovedao:

''Zapitanostima orobljena suština,

dokučite lepotu apsurda.''

Moje obline očevici su tvojih užasa.

Kad sudbina na čelu dogoreva

leči me ledeno prisustvo

nepostojanog.

Dok nedovoljno istraženi krajolici

cure iz zatvorenog ti oka.

.

.

Čekajući Damokla

.

Vrtoglavica okačena o dlaku,

uvijena u vrtlog tvog besmisla

širi koncentrične krugove

nad đakonijama i putirima gozbe.

Udovi mi u čvor vezani

od opraštanja.

Iskleši me u mermer

pući ću poput niti.

Kao što kamen o koji brusiš mač

nikad nije imao uši-

Pag

e31

ja više nemam ogrubele ruke

za izlizane zagrljaje.

.

.

Voleti Narcisa

.

Podignut nivo slutnje,

vodostaj ustajale bare.

Na žabokrečnoj obali

osmehuje se kreketom.

Na prstima rđa od

dotrajalih mirovanja.

Lirični mozaik paučine.

Pitanje okrunjeno lokvanjima:

Bujica u kojoj sam

pokvasila dlanove,

hoće li te napojiti

ili utopiti?

Neko svakodnevno diše

kroz tvoje pore

bez zadnjih primisli

o mom gušenju.

.

.

Minotaourova smrt

.

Muk je zver što teži bezglasju

do neprepoznatljivosti.

Muk spušta buket na grob

razbojnika razvikanih reči.

U koncu kritičkog mišljenja:

ništa osim tačke što označava

početak otimanja vremena.

Dok Arijadna nije izdala samu sebe.

Kad bi Minotaur slučajno umro, zauvek;

kada bi muk nad mukovima zamukao,

sahranili bi ga duboko,

u eho hodnika.

Pag

e32

Neonski natpis na zidu lavirinta :

toksična tačka tišine je šapat,

šum odmotanog klupka

što tone u razderinu.

.

.

Komorijenti

.

Iskidala bih te na slogove i

spalila kao bizarnu imenicu.

Prazna lica čine nas blizancima:

u meni nema milosti

u tebi nema bola.

Nismo saputnici.

Ali, bićemo komorijenti

nad čijim će telima možda stajati

nezačeto potomstvo

ozbiljno se pitajući:

Ko

se

prvi

usudio

da umre?

Pag

e33

Diana Burazer

KAKO POČINJE PRIČA O POTOPU

.

.

,

Protiv poezije

.

Smireno povlačimo

prst po hrptu,

dlan stavljamo

na lako propustan

oklop

između svijeta u kojemu boravimo

i svijeta u koji predano ulazimo.

Iskušavamo

mjeru prilagodljivosti

mogućnost dijaloga

vještinu naše plovidbe i

nepristajanja na tuđe obale.

Jesmo li i mi

u njihovom životu boravili –

pitamo se,

i hoće li nas posramiti

upravo napisan stih?

.

.

Kupila sam brdo

.

Kupila sam brdo.

Ne kuću –

kuća ima zidove, krov

toplinu, obitelj.

Pag

e34

Kupila sam brdo.

Ne šumu –

šuma ima moćna stabla,

krošnjama zaklonjeno sunce

lisnati hlad, sigurnost.

Kupila sam brdo.

Ne livadu –

livada je ravna,

zeleno jednostavna,

nebo se u njoj utopilo.

Što ću s brdom?

Stojim na vrhu

okrećem se na sve strane.

Sve,

sve je moguće – dojavljuje mi

izvanvremenski stvoritelj

spreman pomoći

bez ikakva alata i raspoloživa vremena.

I dodaje –

samo ako znaš zašto si kupila brdo.

Dobro – kažem pomirljivo:

slikar sam

i nisam,

pjesnik sam

i nisam.

Sanjar

koji je kupio brdo

jesam.

.

.

Sjena III

.

Uzaludno joj nudim

vjernost za vjernost.

Nestane

iskrsne

krene postrance

kao zaigrana

mudra podmornica.

Juri ulicama

nepravilno prelomljena rubnicima

Pag

e35

oslobođena nepotrebnih detalja vlasnika,

svim tragačima

neprepoznatljiva.

Ne brine je ono što mene brine,

glava joj na mojim ramenima

grijeh joj u mom tijelu.

Povremeno,

pokošeni iznenadnim neonskim svjetlom,

udaljimo se jedna od druge.

Izmiče nam tlo pod nogama

ljulja se cijeli grad.

Dižem ruke u odbranu

dok se na mene ruše neboderi.

Kasnije

u mračnoj pokrajnjoj ulici

drhtim

čekajući da se sustignem.

.

.

Molitva

.

Odlažemo

danima skupljan teret.

Pružamo ruke prema zastoru

spuštenom pred prazninom

s nadom da ćemo,

prije preobrazbe koja se očekuje,

biti prepoznati.

Odričemo se lako

svih radosti prošlih dana

i smjerno se utapamo u kamenoj posudi

sa svetom vodom.

Na jednostavan način

netko nestvaran

oslobađa nas grijeha

i sve je oko nas posloženo

sa jedinom namjerom da

pristanemo na

kruh i

strah.

Dok slažem molitvu

od svojih riječi

zaleđena suza

Pag

e36

u Gospinom oku

ulaže zadnji napor.

On stoji po strani.

Pretpostavljam da

razmišlja

kamo bi sa mnom

kada bude morao odlučiti.

.

.

Oprost

.

Spuštam

lancima vezane

mostove.

Niz hladne zidine

bacam duge konope.

Čuvari teško otvaraju

željezne kapije.

Naše prizemljene vojske

na poljani

svečano se postrojavaju

jedna drugoj

nasuprot.

Dok ti idem u susret

s obje ruke skidam nepropustan oklop

i razmičem rebra.

Drhti otkriveno srce.

Netko brižan

ipak

dodaje mi štit

i šapće: kreni,

nema granice

između pobjede i predaje.

.

……………………(iz ciklusa „Mali zapisi o velikim riječima“)

.

.

Mudrost

Pag

e37

.

Postoji jedna fotografija, iz nekoga neodređenog rata, na kojoj mladić s aktiviranom bombom

juriša na barikade. U školi se ona pokazivala uvijek kada bi nas učili što je to Hrabrost!

Fotografija je bila crno-bijela, i nije bilo moguće vidjeti boju mladićeva obraza. Niti je li u

njegovim očima bilo sjaja.

Krv nismo primijetili. Ili smo bili premladi za takve analize.

Bez pogovora smo, uz bezgranično povjerenje prema učitelju, brzo usvajali značenje tako

velike riječi: Hrabrost!.

O Strahu i Mudrosti učili smo kasnije!

Metodom vlastite kože. Dugo. I bez teatralnosti.

.

…………………..(iz ciklusa „Mali zapisi o velikim riječima“)

.

.

Protiv smrti

.

U brdima,

u istom vremenskom krugu,

drhte

lovac i lav

nevješti planinar

sluti lavinu

snijeg

na vrhuncu –

sunce.

Uzaludno je isprobavati umiranje.

U poštenom dvoboju

ono je uvijek neizvjesno.

Pusti,

neka vrijeme obavi svoj posao.

.

Nebeske jabuke

.

Kupujem voće

redovno,

jabuke i naranče

Pag

e38

u plavoj staklenoj zdjeli na balkonu

izgledaju lijepo

i odgovaraju ostaloj

mrtvoj prirodi.

To je zdravo –

kaže Internet i moja prijateljica

kojoj je voće osnovna hrana.

Iz nedavne prošlosti

držeći u krilu nebeske jabuke

blagim smiješkom i klimanjem glave

poruku mi šalje pametna sijeda glava.

Nije ona slučajno tu – pomislim

nije slučajno u mojoj blizini

još uvijek mladolika i lijepa.

Moje jabuke danima borave u zdjeli,

sigurne.

Prije izlaska podignem rolete

dopustim jutarnjem suncu da im pruži

privid neubranosti

iščekivanje slobodnog pada i

polaganog bezbolnog nestajanja

na travnatoj površini.

Voće je zdravo –

podsjeća me nalaz nedavnog sistematskog pregleda

dajući mi dodatni poticaj

da jabukama

i sebi

ponudim drugačiji život.

Tvrdoglavo ostajemo

na istim stranama staklenog plavetnila

iščekujući noćni lahor

čaroban leteći tepih

na kojem ćemo jednom

jednostavno i veličanstveno

otputovati.

.

…………………(iz ciklusa „Nebeske jabuke“)

.

Pag

e39

Pismo

.

……………………….Saši Meršinjaku

.

Čudna su vremena,

dragi moj.

Sjetno iščezavaju prizori

koje smo dijelili,

godine brzo prelijeću

zagrebačke kavane

i pjesnike.

Malo pišemo,

sve više vremena trošimo

na odgonetanju, nikad završene,

prošlosti:

potamnjeli anđeli,

nagnuti preko ruba,

ne posustaju,

mladi gipki akrobati

podižu hajku na slabije

i one jače.

Nije ovo vrijeme

kojim bi znao koračati.

Ako Bog u ruhu gurua

nepomično sjedi

pred šahovskom pločom,

i ako uživaš njegovu naklonost,

pošalji nam paket

s jabukama i votkom.

U porastu je oskudica uma

i poezije.

Noć je,

i lagano sipi sitna kiša.

Bojim se da tako počinje

priča o potopu.

.

.Italic – stihovi pjesnika Saše Meršinjaka

……………………..(iz ciklusa „Nebeske jabuke“)

.

Pag

e40

Bicikl

.

U sjećanje ulazim kao po nekom vjerskom obredu; gasim svjetlo, prebacujem šal preko

zrcala.

Lako odbacujem stvarnost, urođenu mi analitičnost, i samo se pustim…

Događaji bez dobi, suvišnih detalja, ponekad i bez mog izravnog svjedočenja, svedeni na

miligramsku težinu, lebde.

Zagreb, rane pedesete godine prošlog stoljeća.

Glavni likovi:

Moj otac, ostarjeli dječak na Križnom putu, stiže u Zagreb bez ičega što bi ga zaštitilo od

hladnoće, ljudi ni po čemu sličnih njemu, bez dokumenata koji bi potvrdili njegovo

postojanje.

Majka, djevojka s otoka, koja je sudbinu najstarijeg ženskog djeteta u obitelji zamijenila

bijegom na škole.

Radnja: Moj otac uči majku voziti bicikl u nekom malom mjestu u zaleđu Dalmacije u kojem

su se slučajno sreli.

Trajanje radnje ograničeno je dužinom uličice kojom zajedno krivudaju.

Pa često ponavljam kadar.

Eh, taj bicikl.

To je jedino moje sjećanje u koje sam dopustila da uđe previše detalja, boja i zvukova.

Posljednjih godina ono se, nemilosrdno, miješa s nekim sličnim scenama iz osrednjih filmova.

I nisam sigurna da je ono više samo moje!

.

……………….(iz ciklusa „Nebeske jabuke“)

Pag

e41

Tanja Bakić

FUSNOTE

.

.

.

Posljednja crnogorska virdžina [1]

.

Tog avgustovskog jutra, kad se sunce

Tek uspelo na nebeski svod pomodrio od vođenja

………………………………………………..ljubavi s morem

U toj zemlji što više nije mogla da bude njena

U tom gradu koji nikad nije ni bio njen

Tiho je zatvorila oči i usnula san zemlje.

Bila je lijepa, govorili su.

Još kao mlada. Talasasta smeđa kosa,

Ozareno lice, biserni osmijeh i pogled

Zarobljen u jednom trenutku mladosti

Kada se ona prerušila u ono što nikad nije ni bila

Da ne bi slušala zvuke zarobljenih suza

i glasove snova njezinog oca – snova koje

…………………………………….ona nije sanjala.

Bila je lijepa čak i kada su prolazile godine

Njene ukradene ljepote, ukradene prirode,

…………………………………………….ukradene prošlosti.

Bila je lijepa, čak i kad se tog sumornog

…………………………………………………popodneva ona

Odrekla svojih dalekih obala i mora

I zakoračila u snove svoga oca.

Gledala si svih ovih godina, draga Stano, tamo

Gdje se zvuk o svjetlost para, tamo gdje zemlja

postaje bijela, a krv uspavana.

Gledala si u život koji te mazio nije –

U težak poljski rad, u marljivo čuvanje

……………………………………..kuće i porodice,

U rano jutarnje nalaganje vatre,

…………………………….u brižno čuvanje stoke,

U savjesno nošenje muške odjeće i frizure,

U nametnuto kafansko pušenje duvana i

…………………………………………..noćno druženje s muškima.

Pag

e42

Tim licem s očima bez obale,

Tim očima zamrznutih suza,

Tajila si davno napravljeni krik,

Koji si kao odjek slušala svakoga jutra kada se probudiš

I pogledaš u okrutno zrcalo. Šta si još vidjela?

Boje svoje duše koje si ostavila cvijeću?

Svjetlost očiju svojih koje si dala zimskom vjetru?

Radost materinstva koje si ustupila pepelu?

Novi život ponovo si mogla imati

Nove snove ponovo si mogla sanjati

Kad god si ti to htjela. Ali nisi.

Pamtiš li sjaj noćnih svjetiljki što si ih palila

Kada bi u studene jesenje večeri tišina duše tvoje

Zaposjela bićem i postala glasnom, vrištala?

Da li ti se onda duša od samoće bijelila,

Da li si onda ukus ničije zemlje osjetila

U čiju te je igru uplelo korijenje samoće

Koje si ti sama odabrala?

Tog avgustovskog jutra kada se sunce

Rastajalo od tebe na moru koje si

……………………………………..tad vidjela prvi put,

I nebu, koje je bilo onakvo

…………………………kakvim ga nikad nisi sanjala,

I kad je promrzla zemlja milovala tvoje sklopljene oči,

Ja znam da si sanjala novi život i novu zemlju,

Vjerujući u pravo na izgubljenu sreću.

.

.

Neka druga rijeka [2]

.

Ima neka druga rijeka u ovoj rijeci

Koja počinje tamo gdje završava duga –

………………Zrake ničije ne prima,

………………Kišu ničiju ne uzima

………………Ničijim ne teče obalama.

A završava tamo

………………gdje počinje magla.

Ta druga rijeka mre i sni

………………tuđim snovima.

Tom drugom rijekom plove oni –

…………………..tamo gdje Mjesec krati niti svoje,

…………………..tamo gdje oči su koje oči tuđe draže,

…………………..tamo gdje ruke su koje ruke druge traže.

Pag

e43

„Moramo poći“- tako su govorili,

…………….„Živote da sagradimo nove“ – tako su govorili,

…………….„Prošlost da zaboravimo“ – tako su govorili.

…………….„Prodali smo auta, imanja i kuće“ – tako su govorili.

…………….„Oprostili se od rođaka, oca, majke“ – tako su govorili.

„Ne znamo šta nas čeka, ali morali smo poći“ – tako su govorili.

Ovom rijekom čudnom oni su zaplovili,

Jer nemaju više sna,

Jer ruke su im pune kiša i oblaka,

A usta puna neprogutanih suza.

Ovom rijekom čudnom oni su zaplovili,

Jer prsti su im puni krhotina,

Jer jutra su im se u noći pretvorila,

A noći u dane bez svitanja.

Ovom čudnom rijekom oni su zaplovili

…….jer krici rana na zraku sunca su im ostali.

„Prodali smo sve. Bez ičeg smo ostali“ – tako su govorili.

„Nemamo ništa više osim nade

I zemlje nove“ – tako su govorili.

„Moja beba uskoro će se roditi“ – tako je govorila majka jedna,

…………….„Vrlo brzo… na onoj tamo zemlji“.

Na svaki pređeni kilometar rijeke

…………….…………….raste kilometar nade.

Što više rijekom se plovi,

…………………………..sve manje riječi se zbori.

Mislim da ova rijeka ne postoji

……………………ni na jednoj geografskoj karti.

[1] Stana Cerović (1936-2016) rođena je u selu Tušina kod Šavnika, a umrla je u primorskom

crnogorskom gradiću Risan u Domu za stare. U skladu sa starim crnogorskim običajima, ako

kuća ostane bez muškog nasljednika, jedna od kćeri može da odabere da postane sin. Kao

mlada, Stana je dala zavjet svome ocu da će ostati njegov „jedini preživjeli sin“ – da se neće

udavati niti djecu rađati, i da će čuvati majku i sestre. Pred kraj života zbog bolesti su je

prebacili u morski gradić Risan u Dom za stare. Njezinom smrću, 1. avgusta 2016. ovaj stari

običaj je iščezao iz Crne Gore.

[2] Pjesma je posvećena velikim migracijama koje su zadesile Crnu Goru tokom 2015.

godine, odakle su ljudi odlazili u zemlje EU, a najviše u Njemačku. Metafora za ove migracije

pjesnički je i vizuelno dočarana oblikom rijeke.

Pag

e44

PROZA

Bojan Krivokapić

SMOKVE

…….

.

.

…..Bio je i u Skadru.

…..Skadar miriše na smokve i hrabre trave što cvetaju leti. Pred kućama granaju se šeflere i

fikusi, i visoke juke što strše prema suncu. Bliže jezeru, čuju se cvrčci i žabe, i klepetuše koje

ne posustaju. Odnekud njače magarac. Trojica deda uz cestu igraju šah. Jedna je devojka

došla kod obućara, da joj zameni blokeje. Obućarska radnja je mala, vrata su otvorena, pa ih

Gregor vidi oboje. Obućar revnosno premeće po cipeli, možda sandali, gotovo meditativno.

Devojka ga gleda, strpljiva i tiha. Ta je radnja mala, ispred piše Kepucar, što znači obućar.

…..Zidovi su grubo obrađeni, sve miriše na kreč, na beli kreč i svežinu, kao kod njegovih

babe i dede kad je bio mali. Unaokolo su i pržionice kafe, buregdžinice, mesnice i knjižare.

Skadar živi neko staro vreme, prohujalo.

…..Centar je napucan i nabudžen, guši i proždire samog sebe. Strani se kapital uvlači,

provlači gde god može. U tom su delu grada samo turisti koji bulje u mape i smeju se glasno.

Neki pitaju, Is that possible?, How is that possible?, That’s impossible! Oh, my God. Gregor

ih

pogleda i samo prođe.

…..Širi centar sav je u socijalističkoj gradnji, koju ovde zovu komunistička, jer za vreme

Envera Hodže bio je komunizam. To su zgrade kao ona u kojoj je Gregor odrastao, a neki u

njima žive i danas. Sve dobro isplanirano, normalan raspored, dišu i ljudi i pokućstvo, ima mesta za sve.

Idući dalje, počinju slike preplanulog krša, velike smokve uz cestu, pored su krave, u travi

sikću zmije, i šuškaju gušteri. On prolazi kroz visoku travu tabanajući iz sve snage, jer se boji

zmija. Neki ga momak gleda, gleda pa se nasmeje. I Gregor pogleda njega, nasmeje mu se pa

prođe.

…..On jako voli krš, krš i sunce i vodu, odbljesak sunca što dere kroz univerzum. Krajevi u

kojima nema krša mlohavi su i gnjili, Rođeni mrtvi, što bi rekla Eva Ras. Dok sedi uz jezero,

počinju da mu iskaču slike iz filmova Živka Nikolića, kao bljeskovi, frcaju na sve strane.

Gleda u daljinu, približava mu se devojka. Pa to je Vesna Pećanac! Nije Vesna, ona danas ima

skoro sedamdeset godina i živi u Beogradu, u svojoj mučnoj i gladnoj starosti. Ali te krupne

oči… ako se zasmeje, onako histerično, ona je! Devojka samo nestane.

…..Malo dalje, pa to je Merima Isaković, Jovana Lukina! Nije, Merima danas živi na Novom

Zelandu, paraplegičarka je, bavi se psihologijom i drži predavanja o bogu. Ali onda ono

sigurno

nije Neda Spasojević, ona što mi se smeje, pomisli Gregor. Nedo, Nedo, Elektra… Kišova

Elektra, dođe mu da vikne. Nije, Neda je umrla 1981, od raka. Sve su to himere koje si

izmislio, Gregore, pa sad idu za tobom kao psi lutalice.

Pag

e45

…..Seća se da je negde u štampi pročitao da je Vesna, kad je Živko umro, rekla: Živko je te

godine samo iščileo. Iščileo, tako je rekla. A bili su siromašni, jer njega niko nije hteo da

angažuje, jer su mu neki iz dijaspore ucenili glavu, jer navodno izvrgava ruglu čojstvo i

junaštvo svojih sunarodnika, pa je morao i da se skriva, pod stare dane, jer bila su takva

vremena. A angažmane nije dobijala ni ona, niko je nigde nije zvao, polako je padala u

zaborav, jer bila su takva vremena. I tako, u prodavnicama bi kupovala na veresiju. Jednom

je, kad je dobila nekakav novac, umesto da vrati dug u prodavnici, Vesna otišla na pijacu i

kupila nekoliko vreća krompira, i onda obilazila ceo kvart, vukući te kese, da je prodavačica

ne vidi. Došla je kući, kao pobednica, s osećajem bede i jada u ustima. Odigraj to na sceni, to

je život!, rekao joj je Živko. Kad je umro, hteli su da ga sahrane u Aleji velikana. U kakvu

crnu Aleju, rekla je Vesna, pa umro je gladan, a ceo život je voleo svoje Ozriniće, tamo ćemo

ga sahraniti, tamo, da odmara. Gregor ne zna je li Živko Nikolić na kraju sahranjen u

Ozrinićima ili u Beogradu.

…..Skadar miriše na smokve, kao one u Risnu, oko kuće baba Stojine. Smokve su se

razgranale, prerasle su terasu, zaklonile pogled na more. Neka ih, jadan, neka, ona lokva je

svaki dan tamo, neće nikuđ, neka smokava!, govori mu to baba Stoja pre dvadesetak godina.

On je gleda, tako koščatu, u crnini i ponosnu, i upija svaku njenu reč. Jedi ih, kućo babina, ali

polako, polako š njima, da ne dobiješ proliv! Svake je godine dobio proliv, curilo je iz njega

danima. Miješa nam se voda, nijesu nešto dobro spojili, ali u Herceg Novi je bolje, oni vuku

vodu iz Dubrovnika. Kad odeš kod tetke pij, pij slobodno, neće ti se stužit!, govorila mu je to

baba Stoja, zgurena ali bistrog pogleda, govorila svake godine.

…..Seća se da su brali smokve, i skupljali vodu, noću. Sipali je u plastične boce, neke držali

na terasi, da se ugriju, za kupanje. Iza kuće bila je bistijerna, ali tu vodu nisu smeli da piju.

Nijesmo je ispitali, jadan. …..Nemoj je pit, no samo za pranje!

…..Nekoliko godina kasnije, baba Stoja umire. Kako nije imala dece, tuce rođaka odmah

počinju da se kolju oko nasledstva. Vuku se po sudovima do u beskraj. Onda jedan pobeđuje,

neki koji ne živi u Crnoj Gori, junak iz dijaspore, njemu je pripalo sve. Nakon presude prvo

menja brave i seče sve one smokve, da ne zaklanjaju pogled na more, tako kaže. Ništa mu se

ne sviđa i stalno ponavlja da su ljudi u tom malom mestu primitivni.

…..U Skadru se spajaju tolike priče, prelivaju se jedna u drugu. Dok Gregor gleda jezero, neki

čovek čisti ribu, a oko njega patke. Za stolom pored pevaju. Iz restorana čuje se muzika,

klavijature i šargije, i razni trileri što teško pogađaju note.

(…)

… ….(odlomak iz romana „Proleće se na put sprema“,

………………………………………Red box, Beograd; Buybook, Sarajevo-Zagreb, 2017)

Pag

e46

Bojan Vasić

34

.

.

…..Trideset i četiri praznine

.

Bio je to onaj trenutak u kojem nešto osetiš, ali ništa ne izgovaraš, jer bi se time osećaj

prekinuo pa u sledećem trenutku i ne bi imalo šta da se izgovori ni šta da se oseća, bilo je to

jedno sasvim detinjasto ‘najzad’, posle ni sam ne znam koliko godina, taj sneg za badnji dan,

nešto sasvim obično, ali je jasno da izgovaram to naknadno, iz ove perspektive, ono što sam

sa skrivenim preterivanjem i neodređenom željom nazvao u sebi – gledajući sa terase kako se

ka zapadu naginju narandžaste oranice i kako kuće i automobili i štale i stogovi i gola stabla

neprimetno klize sa te blago nagnute ravni ka slivniku još za trenutak punom svetla – nečim

poput ‘mnogo, mnogo snega’, da, mislim da je tako, da sam pustio da veju baš te reči u meni,

tela kao okrenutog naglavačke za trenutak kako bi u maloj staklenoj kugli svesti nastalo

vejanje, jer mi te reči već nisu pristajale i bile bi mi, vrlo lako, bezvezne da ih je izgovorio

neko drugi, kojem bi one još manje pristajale, budući da i ne odgovaraju onome što se zaista

videlo kroz prozor nezagrejane, nedovršene dnevne sobe na spratu.

…..A smrklo se kao što se oduvek i smrkava, bubamare bi živnule i omamljene toplotom

padale sa lustera na trpezarijski sto; i sam bih se, brzo, nateran hladnoćom, pridruživao

ostalima u prizemlju, prvo su se palila ulična svetla, stajali bismo ili sedeli tako u mraku, još

samo malo, svi zajedno, zadovoljni što bar još jedan sat niko neće proći kroz naša tela uvijena

u toplu odeću, što nas niko neće zaista dotaći, a samim tim ni okrznuti, što će se tuđe reči

potom slivati sa usana samo na kratko i u suštini sasvim nepotrebno, nametljive kao crna,

lepljiva boja suvih šljiva pre nego što se rukavom obriše, zadovoljni što ni danas niko neće

počistiti ulicu, otkriti stranputice koje smo naselili, svako od početka zapleten u svojim

roditeljima, gde smo svili čak i mala gnezda od tih grešaka, ponavljajući ih već odavno i

nevoljno u sebi, i bilo nam je neugodno prijatno tu, i drago što će sve biti oblo i sigurno kao

reč opet, i što je sneg, što je toliko snega, da nam i nehotice u tome pomogne.

…..I prvo je nakratko bila tišina, možda samo jedna, ako se takve tišine uopšte i mogu brojati,

a potom su se palile vatre, ljudi prilazili zvukovima, planula bi najpre ona ispred crkve, potom

i ostale, bez nekog reda, ili redom koji ja nisam poznavao jer mi nisu bili bitni tvorci tog reda,

ljudi koji su pocupkivali i smešili se nekom ko bi pored njih prošao, ili, možda, gledali mrko i

nezainteresovano, ili nešto dobacivali i zaustavljali prolaznike pružanjem ruke ili jednim

neodmereno glasnim pozivom, zaplamtele bi vatre tu i tamo, i njihovi odnosi me nisu

interesovali, tek boja, one velike u ulici Borisa Kidriča gde su mirno goreli ogromni bukovi

trupci, ali i one druge, plava i crvena, recimo, s divljim krestama od varnica i sa usijanim

česticama dima koje su se dizale visoko u vazduh iznad Bratstva i Jedinstva, ili, tek na kraju,

gotovo na kraju, i te naše dve, gotovo posađene jedna do druge na istoj strani ulice.

…..Voleli smo naše vatre, iako ni otac ni ja nismo žurili da izađemo pred kuću, gde je već pre

dva sata sve bilo spremno, i ponekad bih s nestrpljenjem ili iz dosade provirio kroz prozor,

kao suzdržavajući se, znajući da to isto radi i ona druga vatra, koja, kao i naša, nema razloga

ni da gori ni da ne gori, ali kada je već očigledno bilo da će goreti, želela je da to bude što pre,

Pag

e47

da bude sada, ali se opet i suzdržavala, kako bi to gorenje trajalo duže. Mraz je bio dubok i

prijatan, znali smo to čak i menjajući kanale ovde u sobi, ubacujući u šporet iz vedri u

hodniku spremljena drva, i čuli kroz monotono odvijanje emisija, smenu dobro poznatih

numera, da je sve ono što je danima prljalo belinu bilo utihnulo tu negde sredinom dana i da

će sada ponovo ekplodirati, u svom odmerenom, repetitivnom besmislu pesama i petardi,

dimnjaka i auspuha, da će u sneg zagaziti žuti komšijski golf i uz riku se otimati iz smeta kao

zaglavljeno june, i da će vejanje zvezda i običnu tamu i tupu daljinu i ono ništa s vremena na

vreme probijati mali, dečiji vatrometi.

…..Mama me je jutros poslala u pržionicu kafe da usitnim novac, doneo sam gotovo čitav

svežanj, najsitnije papirne apoene, ne kovanice, jer bi to bilo sramota, kupio najjevtinije

slatkiše, kakve bismo i sami jeli drugih, običnih dana, svima ide i po jedna narandža, pre toga

je sa ambara spušten džačić domaćih oraha, i ona sada, uz stišanu narodnu muziku koju niko i

ne voli ili bar ne pokazuje da je voli sprema paketiće kojih je bilo previše jer je moglo i

moralo da ih bude toliko u njenoj glumljenoj velikodušnosti, otac je u dvorištu proveravao

sušaru, prikupljao na odeći miris gara, baba u drugoj sobi čitala akatist Bogorodici, a ja u

ovoj, kao imitirajući je u toj posvećenosti, udžbenik iz istorije za starije razrede, i to: sve o

Nemanjićima i starom novcu, o srebru i Sasima, o tome kako se zima vraća iz nekog rata, ne

mirušući na riđ, očev, pegavi dim i vunene priglavke već na nešto sasvim drugo, toliko

veličanstvenije i veće od mene i svih nas zajedno i čak i od zbira svih i svega što sam

poznavao da je o tome jedino i vredelo čitati.

…..I najzad, otac me je pozvao, koštice suvih šljiva već su predugo zvonile u staklenoj

pepeljari, uporno je gorelo malo kandilo i svečano se sušila pljuvačka dok je baba završavala

sa čitanjem, sve vreme nemo pomerajući usne i blago se klateći, vuneni prsluci su nam

predugo padali po kukovima i već mi je bila dosadila toplina i domaći sok od višanja koji sam

celoga dana pio dok su po jedan karton soka od narandže i kokta, nedodirljivi, punjeni u

pogonu na obodu grada u kom je radila tetka, stajali u špajzu, za sutra, a u kuhinji bila samo

po jedna flaša oba soka, neotvorena, za svaki slučaj, što je uvek i bio slučaj, da uz korinđaše

dođu i stariji, komšije i rođaci sa kojima smo se viđali svakoga dana, sa kojima smo klali

svinje, zidali šupe, presipali švercovanu naftu, krali drva, da zasednu zajedno sa nama u

Badnji dan, da sami sebi dođemo malo drugačiji od dečijih maski, mlade šire i predstojećeg

Božića, i na sat-dva glumimo tako, podeljeni u dva tima, kao što smo uvek i glumili

smenjujući se u ulogama, da su jedni nekakvi domaćini a ovi drugi nekakvi gosti.

…..Otac je sa sobom poneo flašu rakije i nekoliko čašica, stavio ih na zid do ulice, potom

napunio jednu korpu šapurinom, ja sam doneo drugu, punu mokrog bagrema koji smo za

Novu godinu nasekli pored stare ciglane. Kada smo oko buduće vatre iscrtali nešto nalik na

krug u snegu, koračenjem u gumenim čizmama, on se uplašio da to neće biti dovoljno, pa sam

odmah, jedva čekajući, jurnuo po malu sekiru, njena drška stajala je čvrsto u mojoj ruci, i

prešao u susednu baštu, komšinica za to neće saznati sve do proleća, dok ne bude vreme setve,

da sam sekao njenu zovu i divlji dud, što nije volela, koje je volela, znao sam da će mi na

‘dobar dan’, dok se listovi lipa i oraha budu posvuda oko nas polako otvarali, uzvratiti nizom

psovki koje nisam razumeo, i za koje joj i nije bilo bitno da li sam ih čuo ili ne, i na koje

nisam obraćao pažnju.

…..Pošto sam nasekao pomalo sa svake strane, kako bi se to teže opazilo ili, ako je tako

uopšte bolje, manje videlo, otac me je pozvao da popijem jednu sa njim dok je prvi plamen

smenjivao gust i vlažan dim i dok su bagrem i zova, šuška i šapurina i duge, tanke grančice

duda pucketajući postajali naša vatra za badnje veče. Grejali smo se i osluškivali, i ubrzo nas

je pratila i druga vatra, neko nam je odatle mahnuo, nismo razaznajali ko jer svetlo na

njihovoj banderi ni danas nije radilo i nekoliko senki tek se pomaljalo iz mraka i kolutalo po

snegu poput naših kada bi se plamen na neku stranu zaneo od vetra. Još uvek nije bilo ljudi u

ovom delu ulice, a ni u drugoj, motrili smo kao uzgred preko raskršća, rumunske kuće stajale

Pag

e48

su oko nas mračnije nego obično, psi čekali nemi i podvijenih repova iza kapija. A onda se

začulo pevanje, sitni piskavi zvuci, sa jedne i druge strane, naizmenično, nerazlučivi glasovi

dečaka i devojčica, jednostavne rime o vinu i rakiji, zimi i Božiću praćeni malim, crnim

koracima čiji je zvuk ostajao zalepljen u snegu, oči su gledale u vatru, i šapat prolazio mimo

nas, odjekivale su i mirisale kao podsmeh petarde od kineskog baruta, za njima su išli stariji,

izgovarali šablone umesto pozdrava, neke je otac nudio rakijom, čestitali bismo jedni drugima

Novu godinu i Božić, bilo ih je trojica, jedan je rekao Mile se oženio, imaće komšiluk šta da

jebe, otac se nasmešio, nudio svima da popiju još po jednu iako je znao da su nam dvojica od

njih pretprošlog leta iz tora u staroj kući ukrali ovce, da su se potom, tamićem, sa društvom u

kojem bi zasigurno bio i on, samo da to nisu bile njegove ovce, tokom noći odvezli do

izletišta, zaklali ih, ispekli i koje su tako, bez njega, uz muziku i u veselju koje je propustio, te

njegove spostvene ovce, nestale do jutra.

…..A onda se dogodilo neminovno. Čuli smo lupu kapije i sredinom ulice ka nama se uputio

komšija N.M., zvani Slepac. Nije posrtao, iako mora da je bio već prilično pijan, puška mu je

štrčala kao umorna zastava na desnom ramenu blago iskrivljenom u grbu, držao se za njen

kožni remen kao za ivicu broda koji se ljuljao, sva jedra u njemu bila su napeta i kretao se

nezaustavljivo i ujednačeno ka nama po talasima koji su izbijali iz njegovog pogleda, kao i za

svaki praznik, kao i za gotovo bilo koji drugi dan, istovremeno sapeto i divlje, i na sve strane

pucala su užad a on ih je opet vezivao i opet ih puštao da puknu. Opsovao nam je Božić i

godinu, crkvu i popa, Rumune i kerove dok mu je otac dodavao rakiju, skinuo pušku i opalio

ispred sebe i nigde, u vazduh. Potom je ćutao na očeva obična zapitkivanja, nije uzimao te

rečenice koje su podmićivački bacane pred njega, samo je disao tako bučno da ih je i nehotice

uvlačio u sebe, i zatim bi oko nas ostajala praznina, uvlačio je u telo sav okolni vazduh i od

toga se polako nadimao sve dok na snežnu pokoricu uhvaćenu preko leda ne bi u jednom

trenutku pao njegov podsmeh, mirisa kuvane rakije i duvana, otežao od nekog dugog,

koncentrisanog ćutanja koje se unutra taložilo. Štucao je, i želudac bi mu se tada gotovo

spajao s brkovima, opsovao bi nas, s mukom i jetko progovarajući, kao da je primoran da

pluća pri svakoj reči odgurne nekako unazad ili u stranu, ugibajući se od tog pritiska koji je

osećao u sebi, i ona bi postajala crna krila koja je skrivao pod umašćenom maskirkom i ispod

starog, očevog kožuha. Potom bi ponovo zaćutao i podrugljivo čekao da otac i ja

progovorimo, uvlačeći u sebe brzim, grabežljivim pogledom naše imenice i glagole, zatim bi

se podsmevao glasno, podbadao oca, ili se rugao meni rečima koje i jesu i nisu imale smisla, i

kako bi mu koja reč, kao proliveno piće padala po vatri i razgorevala je, ili po našim

čizmama, terajući nas da se pomerimo malo unazad, tako bih i ja sve ono što je rekao, uz malo

dodatnog napora, i imitirajući oca, odmah zaboravljao.

…..A on je bio uporan iz prostog razloga jer drugačije nije ni umeo. Popio je još jednu, pa

zatim još jednu, ali to nije tako izgledalo, pauze između bile su duge ili možda kratke, to nije

bilo moguće odrediti ali nije bilo ni potrebno, jer je sve izgledalo tako prirodno i sasvim

obično, i možda bi pritom opalio još jednom ili dvaput, u vazduh, u njive, svejedno, jer sve

što je radio slivalo se u jedan tok, u jednu priliku koja je bila on, i nikakve razlike među

rečima, mirisima i postupcima kao da nije bilo, sve se slivalo u jedan nagoreo, neprijatan

utisak. A onda me je pogledao, iskezio što je više mogao zube, rekavši Otac ti sigurno nije o

tome pričao.

…..Gledao me je na kratko, a potom skrenuo oči u stranu stitsnuvši usta toliko da su mu dva

dodatna umnjaka, jedan sa desne i drugi sa leve strane izbili na mršavoj koži obraza. Potom se

isprsio, zaškripala je koža kabastih čizama koje mu je, zajedno sa šeširom, poklonio brat iz

Amerike, i koje je uvek nosio, i leti i zimi, jedan široki, podvijeni šešir boje blata ili običnu

vunenu kapu koju je i sada imao. Rekao je nešto zbrkano i glasno što bi trebalo jednostavno

da znači da je on – On i da tu ne može biti spora, da nikada nije upoznao nikog nalik sebi,

onda još nešto malo o Beogradu, ranjavanjima, i potom bi podigao glas, napravio pauzu, i

Pag

e49

posrao se po Jugoslaviji, komšijama, Titu, puštajući reči da se dalje kotrljaju bez cilja,

odskakuju samo jedna za drugom, kao vožnja grubom kaldrmom, sevnulo bi povremeno ono

tamo negde ili neko tamo nekad i uvek bi on, junak te i svake naredne rečenice, bio jači od

drugih, podrugljivo pametniji, istrajniji i, potom, sve umornije i umornije i tiše, strašniji i

bolji.

…..To samo znači, nastavio je, došavši do daha, da čak i kad budem u godinama kao moj

matori, da ću i tada imati ono što nema niko, u ustima, trideset i četiri praznine.

…..I nastavio je o tome kako će imati gvozdenu vilicu, kako će povaditi sve preostale zube i

dati da mu se napravi nerđajuća proteza kojom će dugo i besno stiskati te trideset i četiri

praznine, a u njima, skupa, sve nas ostale i sve to što mi predstavljamo i ispred čega stojimo i

sve ono što već jesmo ili bismo tek mogli da postanemo. A otac je bio strpljiv i iznova ga

slušao, već i sam pomalo pijan, iako svestan da je sada bilo tačno toliko i toliko godina otkako

je, skoro baš na Badnji dan one godine, otišao u Slavoniju, da je Slepac bio pozivar, a i Slepac

je zvučao i pričao tako kao da se toga i sam seća, likovao je sada kao i tad kada je mom ocu i

komšijama donosio pozive, goreći tek primetnim, pripravnim plamenom, kao zapaljeni

brener, kao i kada je hodao ka zgradi opštine isprobavajući sirenu za opasnost, ili se šetkao

okolo u maskirnoj uniformi teritorijalne odbrane, noseći svuda sa sobom preko dana, na svoje

radno mesto, kako je govorio, kalašnjikov, koji bi spustio na sto u kafani, koji bi stavio na

stolicu do sebe kada bi svratio do nas ili kod nekog drugog od suseda, i opet mu je sada

izbijala iz kože, osećajući se preko maskirke i kožuha, ista ona pijana radost koju je osećao

dok je sa društvom tih dana izlazio u disko, noseći na čelo nabijenu šubaru, tokom svake od

pesama izvodeći jedno te isto svoje medveđe kolo, bilo sam sa sobom ili u grupi, ako bi se

dočepao još nekoga, čega je jedini smisao bio to da traje, sa do visine ramena podignutim

rukama i zubima stisnutom čašom, da samo traje to nešto što se nalazilo u njegovom pogledu,

neprestano se poput šrapnela razletajući po drugima.

…..Sećao sam se tog jutra, spavao sam u sobi sa dvadeset džakova kao u malom bunkeru kada

me je majka probudila, plakala je, naravno, a ja sam bio bunovan i disao, pluća punih brašna

dok su pominjali Slavoniju, sećam se samo tamno zelene odeće i očeve torbe koju ranije

nisam video i potom ničeg; nigde u sebi nisam nalazio iduća tri meseca niti dan kada se

vratio, ni njegovo lice ni priče dok je jeo supu i odlazio na autobus u jedan, krećući ponovo u

drugu smenu.

…..I druge komšije su pritom dolazile, stajale neko vreme sa nama pored vatre, uzimale po

čašicu, ubacile koje drvo u vatru i odlazile, dok je on ostajao. Pošto se izvikao, bivao je sve

tiši, ali i dalje uznemiren sopstvenom vikom, pa bi posle dužeg ćutanja ponovo ubacio metak

u karabin, podigao uvis desnu ruku i opalio, gledajući u nas. Na kraju, cela litra je nestala,

dečiji glasovi su zanemeli, rodbina koja je stajala sa nama ili sedela neko vreme sa babom i

mamom i decom u kući pozdravila se i otišla. I on se spremao da krene, kako se bližila ponoć,

kod druge vatre već neko vreme se okretalo prase koje će biti isečeno u ponoć, čim se završi

post. Muškarci su bili sve brojniji tamo, znali su šta ih čeka, bivali sve glasniji, i u njemu se

jasno osetilo drugačije nestrpljenje, vetar se okrenuo i lađa krenula na drugu stranu, u želji da

bude tamo kada se oglase zvona za početak ponoćne liturgije. Bio je već jako pijan, nisu ga

slušala kolena, puška je klizila sa ramena, procepi ćutanja u koje je zapadao bili su sve dublji.

Bucko, rekao je tada okrenuvši se mom ocu, voleo bih da to ponovo bude, da ovde dođe još

jedan rat, uzeo bih tada svoj kalašnjikov i pobio vas sve, sve komšije, jednog po jednog.

…..Nasmejao se, blago. Pogled mu je bio otvoren, žut i jasan, uperen u nas kao nož kojim se

iz košnica vadi natrulo saće. I zamislio sam ga, zamislio kalašnjikov koji mu sada stoji na

vitrini pored televizora, uvek sa nekoliko metaka u sebi, u šaržeru su ostavljena tačno trideset

i četiri prazna mesta koja će popuniti mecima tog dana, a koji će potom završiti u našim

čelima, kičmi i srcu. Vidim ga kako nas obilazi dok ležimo u snegu, na podu, ili u krevetima,

vidim kako je suviše lenj da bi nas pokupio ili čak pomerio sa mesta na koje smo pali, suviše

Pag

e50

lenj čak i da spali naše kuće, vidim kako ide do kupatila, pere ruke i potom ostavlja slavinu da

teče, kako potom izlazi na ulicu i tamo sedi, naloživši na sred puta malu vatru, prebirajući po

stvarčicama koje je usput, i iz radoznalosti, pokupio iz naših kuća, kako sedi i vadi jednu za

drugom cigarete od domaćeg duvana, držeći drugom rukom kalašnjikov sa iznova prazna

trideset i četiri mesta, miran, obučen onako kakvog ga je video komšija Bubnjević na ratištu,

sa jednom uniformom preko druge, jedne opasane opasačem, druge dugim ženskim vunenim

šalom, sa sekirom u čizmi i snajperom na leđima, sa dugom upetljanom bradom nalik na

barsku žabokrečinu koja mu se zakačila za lice kada je izranjao iz vode straha i besmislenih

smrti. Sada, više nema nikog ko bi ga osuđivao, više nema nikog ko bilo šta pamti, nema

nikog sa kim bi se odmerio, ko bi mu protivurečio, kome bi morao da objasni svoje trideset i

četiri praznine.

…..Video sam to dok se gotovo bez reči okrenuo i pošao ka drugoj vatri, ponovo nabacivši

pušku na rame, video sam da bi jedino tada dozvolio sebi da bude niko, da bude prisan i dobar

sa nama i sobom, da tiho mrmlja obraćajući se našim stvarima ili psima koji bi uplašeno

izvirivali iz kapija, da postane nešto kao čovek.

.

Pag

e51

Neven Ušumović

BIKINI

.

…………………………………….

.

…………………………….As I look over this beautiful land, I can’t help but realize that I am

alone…

…………………………………………………………………………..Minutemen: “Maybe

partying will help”

1. Ilegalac

…..Sve počinje jednoga vrućeg dana usred ljeta 1981. godine na mađarskoj granici. Feró

Nagy, mađarski roker iz Budimpešte, ilegalno prelazi na jugoslavenski teritorij pa preko

Subotice, Zagreba i Ljubljane dolazi u Istru. Drži se ruba, završava u Umagu; i još dalje: u

Savudriji, gdje ispod svjetionika razapinje svoj šator.

…..Feró Nagy navikao je da mu policija kuca na vrata: zbog svojih ispada i nastupa s bendom

Beatrice oduzeli su mu putovnicu. Beatrice su u Mađarskoj imali status punk benda, iako s

punkom ni glazbeno, ni idejno nisu imali nikakve veze. Bio je to samo jedan od žešćih hard

rock bendova, osnovanih kao magnet za djevojke. No, glazbenim kadrovicima i to je smetalo.

Optuživali su ih zbog “orgazmičnih” koncerata, “samozadovoljavanja” na sceni, a posebno su

ih iritirali Feróovi lascivni tekstovi tipa:

Dok mačji jauk para nebo,

u mojim mudima plešu Boney M, bebo!

…..Péter Erdős, šef državnog Mađarskog poduzeća za proizvodnju gramofonskih ploča

(Magyar Hanglemezgyártó Vállalat), onemogućavao im je ulazak u studio i snimanje ploče,

čak i više od toga: sve više im je otežavao ugovaranje koncerata (iako su na Szigetu okupili

40.000 ljudi!). I tako su se, nakon svih uspona i padova, Beatrice raspali.

Pag

e52

2. Brkovi

.

…..Feró je liječio svoje duševne boli kraj gajbe piva, u šatoru, na obali mora. Svaki dan

mijenjao je položaj šatora da ne bi privukao pozornost organa reda. Bilo mu je dobro tako tri-

četiri dana, a onda mu je nagon proradio, morao je u lov na djevojke.

…..Otišao je do centra Umaga, popio piće u Čin-činu i krenuo u šetnju po gradu. Ispred

Narodnog sveučilišta odmah je spazio dvije cure koje su po izgledu imale mnogo više veze s

punkom nego on. Prišao im je i rekao jedinu rečenicu koju je znao na engleskom: “Hallo, I am

punker Nagy Feró!” Cure su ga pogledale: u svojoj trideset i petoj, Feró je već bio proćelav;

pod nosom gusti crni brkovi, svježe potkresani za ovu priliku; oko vrata crvena marama na

bijele tufne. Za razliku od njega cure su bile u punoj gothic-dark opremi: skroz u crnom, s

gomilom nakita na sebi, šminke ratničkih boja, jedna dignute crne kose, druga plave. “Anita,

da nije ovo neki tvoj Mađar?” crna će.

…..I zaista, čim je Anita prozborila nekoliko riječi na mađarskom, Feró se naprosto

raspametio. Da, Anita Takač bila je iz Subotice, radila je kao sezonka na recepciji jednog od

umaških hotela. Svako utorka i četvrtka pohađala je večernju nastavu iz “Marksizma i

radničkog samoupravljanja”, zahvaljujući čemu je dobivala dodatne bonuse na poslu. Obilato

ih je koristila za gradske provode sa svojom prijateljicom Gogom, domaćom curom iz Umaga.

…..A sad je već kasnila na nastavu! Brzo je uzela Feróove koordinate i obećala da će ga

posjetiti.

.

3. Spomenik

.

…..Već sljedeće poslijepodne Anita i Goga sjele su na bicikle, uzele tri boce terana i stvorile

se kod Feróa. Navikao na pivo, mađarski panker bio je brzo svladan snagom istarskog crnog

vina. Počeo je bulazniti, dizati spomenik samom sebi, postao je revolucionar, mučenik,

predvodnik bunta mađarske mladeži. No, kako ga je vino hvatalo, sve više se njegova

govorancija svodila na jednu jedinu temu: na ljubavne pustolovine. Nabrajao je i opisivao

plesačice, pjevačice, novinarke, pa čak i daktilografkinje s kojima je spavao. Anita je sve to

ironično prevodila, Goga i ona su se neprestano cerile. Feró je pomislio kako je predigru

odlično odradio, rekao je curama da se raskomote u šatoru, a on je samo skoknuo do prvog

grma da se popiša. Čim je okrenuo leđa, Anita i Goga sjele su na bicikl. “Goodbye, Feró!”

.

.

4. Vepar

.

Pag

e53

…..Ipak, u petak su došle po njega i povele ga sa sobom u diskoteku ZA-ZU, omiljeno mjesto

okupljanja šminkera iz okolnih gradova. Ondje su one, usred gomile, već “po tradiciji”

izvodile svoj ritualni, crni, vještičji ples. Feró se brzo uklopio, iako je njegov stil bio sasvim

drugačiji: za pola sata već je bio samo u kupaćim gaćama, kroz masu plesača probijao se kao

vepar. I naravno da se u jednom trenutku očešao o nekog mladog Slovenca, a Slovenci iz

Pirana, Portoroža, dolazili su redovitu u ZA-ZU da bi napravili frku. Izbila je opća tuča, Feró

je popio batine, Anita i Goga sklonile su se na vrijeme.

.

5. Pendrek

.

…..Feró je napokon shvatio da su ove cure previše opasne za njega. Držao se ponovo svoje

gajbe piva i Savudrijskog svjetionika. Jednoga popodneva baš je lijepo zadrijemao kad mu se

zatresao šator. “Mađar, dokumenti, otvaraj!” Navikao slušati policiju, Feró je proturio glavu

van – i odmah dobio pendrekom! Promucao je: “Ja vo-li Ti-to, vo-li Ju-go-slavija…” Tek kad

je začuo Anitin hihot podigao je pogled: pred njim je u policijskoj uniformi stajala Goga!

Goga je obožavala uniforme, a imala je brata u policiji. Osim toga, stalo joj je bilo da se još

više svidi Aniti. Tu noć proveli su zaista u Feróovom šatoru, ali pod strogim režimom: Goga s

pendrekom u sredini, Anita s jedne strane, Feró s druge.

.

6. Gliša

.

…..I peti susret Goga je bila u policijskoj uniformi i u hladu čitala Orwella, dok su se Anita i

Feró sunčali i kupali u moru. Anita je bila u bijelom bikiniju i izluđivala Feróa svojim

izgledom. Nakon dva sata, Feró je prokuhao: skinuo je kupaće gaće i skočio u more. Izašao je

zatim tako, “u svoj svojoj slavi”, i stao pred Anitu. Anita je pak viknula Gogi: “Goga, vidi

ovo: nos, brkovi – brkovi, piša – to je mađarski čiča Gliša!” Gogi to uopće nije bilo smiješno,

satima je s pendrekom u ruci ganjala golog Feróa po plaži!

.

7. Ništa

.

…..Šesti susret Anita je bila u uniformi: odmah s recepcije sjela je na bicikl u svojoj službenoj

bluzi i suknji i potražila Gogu. Dan je bio bezvezan, tmuran, pilo joj se – tako su te večeri

ponovo završili u Feróovom šatoru. Kod druge litre vina, Feró je počeo cviljeti: molio je

Anitu da se ponovo skine u svoj bijeli bikini. Molio je, tražio, dahtao – na kraju je poludio:

raskidao joj je bluzu. No, Anita ispod nije imala ništa. Goga i Feró gledali su jedan trenutak u

njezine gole grudi, a onda je Goga viknula: “Anita! Drži ga!” Zgrabile su ga za ruke, noge,

odnijeli do prve uzdignute stijene kraj obale i bacili u more. “Feró, o’ladi!” viknula mu je

Pag

e54

Goga. Na povratku kući Anita i Goga su se posvađale. Anita je rekla Gogi da pretjeruju, da

nije u redu da siroti Mađar toliko pati. A Goga će: “Znaš šta Anita, ti mene uopće ne

primjećuješ. Ja te cijelo vrijeme čuvam i pazim, ali ti mene uopće ne primjećuješ. Ne želim te

više vidjeti!”

8. Izdaja

.

…..I tako su tek sedmi susret Anita i Feró bili sami. Ali umjesto da se vesele tome, bili su

tužni. Tužni što im je toliko vremena trebalo za to.

…..Sjedili su pod svjetionikom i pili do kasno u noć. Gledali su kako svjetionik baca

svjetlosne snopove po valovima.

…..Anitu je prvo uhvatilo; zaspala je u Feróovom krilu. Feró ju je podigao u naručje i odnio

do šatora. Spavali su mirno sve do jutra.

…..Najednom, šator se zatresao. “Mađar, dokumenti, otvaraj!” Anita će na to mamurno: “Daj

Goga, ostavi nas na miru!” “Ostavit ću ja vas na miru u zatvoru!” začuo se duboki muški glas.

Feró i Anita iskočili su van, bila su to dva policajca u uniformi, jedan od njih bio je Gogin

brat. Sve je bilo jasno, policajcima prevoditeljica nije bila potrebna – Goga ih je izdala.

…..Feró su ubacili u službeno vozilo i tek kada je automobil bio odmakao, Anita je shvatila

da se s Feróom nije ni oprostila.

.

9. Bikini

.

…..Naša policija predala je Feróa mađarskoj policiji na granici kod Koprivnice. Feró je u

Budimpešti proveo tri mjeseca u kućnom pritvoru, da bi odmah nakon toga osnovao novi

bend. Ovoga puta svirali su novi val, pratili nove trendove, Feró je pisao nove, dadaističke

tekstove.

Ipak, glavna stvar bio je njihov koncert: nastupali su obučeni skroz u bijelo, kao neki terasa

bend s Jadrana. Vrhunac njihovog performansa bio je trenutak kada se Feró skidao na

pozornici: zbacio bi sve sa sebe i ostajao samo u bijelom bikiniju. Bijeli trokutasti grudnjak na

dlakavim prsima.

.

10. Testosteron

.

…..Eto, tako je jedna jadranska ljetna pustolovina dovela do pada razine testosterona u

razvoju mađarske rock glazbe. No, upućeni vele da to nije dugo trajalo.

……………………………………………………………Iz zbirke priča Zlatna opeklina”

Pag

e55

Ružica Marković

FLAŠA

.

.

.

…..Bio je žestoka osoba koja ne voli žestoka pića. Uvek bi pio samo vodu, u očima je umesto

suza čuvao grimiznocrveno vino, dok ga je, za vreme bludnih noćenja okruženih samovanjem,

sa obližnjeg stola posmatrala jedna radoznala flaša. Taj sto, sam po sebi, nije se ni po čemu

razlikovao od bilo kog drugog stola koji je obitavao u njegovoj kući – bio je od mahagonija,

fino izrezbaren i pun teško raspoznatljivih ukrasa. Na čitavoj njegovoj površini ležala je

udobno smeštena prašina, koja je, činilo se njemu u ovoj pitkoj izmaglici, kao u inat svakom

njegovom pogledu neposlušno odbijala da ode. Ipak, strašan i zahtevan zadatak imala je ta

prašina, na sebi je držala polupraznu, ali vrlo raskošnu flašu – Flašu Viskija. Otkada je znala

za sopstveno postojanje, ona je uživala u svom svetu, tako malom, a njoj ogromnom, jer,

imala je običaj da broji ona, do sledećeg stočića gde je stanovala Pepeljara, trebalo bi joj

čitavih deset koraka da predje. To, razume se, nije bilo malo, ali takva putovanja nisu joj ni

bila potrebna, premda je na svom uzvišenju nalazila da ima sve što joj treba. Dani su bili

divni, mirisni i sunčani, i to za pravo čudo gotovo uvek – sve je izgledalo kao nekakav

nezasluženi raj iz koga bi bilo ko, ko nije bio topao koliko i svaki zrak Sunca koji se ušunja

unutra, bio izbačen. Tako je makar bilo danju, ali sada nije bio dan.

…..Flaša se uvek pitala šta to njen nepozvani gost radi sedeći do vrlo duboko u noć u kožnoj

fotelji svoje kancelarije (barem je, iz ovog ugla, njoj dato okruženje ličilo na kancelariju),

remeteći njen san svojom užarenom loptom svetlosti na radnom stolu. Nikada nije pričao, nije

pisao, nije ustajao, niti podizao pogled – samo bi kat-kad tiho pevušio. To je naročito

nerviralo Flašu. I sada je pevušio umirujuću melodiju, koju je jedino kvario zvuk nečega što je

Flaša, pogađajući, smatrala kapljicama koje su u žurbi hitale ka mračnom podu, i to odviše

bučno s obzirom na to da ga je od hladnoće sobe razdvajao mekan, vrlo kvalitetan tepih,

uvezen iz neke daleke i nepoznate zemlje.

…..„Je li to on počeo da udara ovako?“, pitala se Flaša, i sva se tečnost najednom u njoj

zaljuljala tražeći hoće li gde uočiti je li to pak opet, ne daj Bože, došlo do nekakve nesreće

nalik onoj od pre par godina. U to doba, gospodin gost (kako ga je tada nazivala Flaša) bio je

mnogo pokretljivije biće nego sada jer nije pričao – pevao je, nije pisao – igrao je, nije ustajao

– zapravo nije nikada ni sedeo, samo je igrao, dižući svako-malo ruke u vis, kao da ga je

pogodio kakav metak. Neretko bi pozivao i ostala tako razdragana i neobuzdana bića. U

punom jeku jednog od takvih slučaja, i na vrhuncu jedne od takvih zabava, on je divljački,

gotovo ubilački, bacio jednu od obližnjih flaša na pod, i time je definitivno usmrtio. Kako je

umela tada toliko čvrsto da zaspi, tako da ne čuje galamu i ušas oko sebe, Flaša je tek izjutra

zatekla (i uvek se toga nerado i sa teskobom sećala) svoga bliskog rodjaka, izvesnog Burbona,

prolivenog i u paramparčad smrskanog na prethodno savršenom tepihu.Kako je samo okrutno

i olako taj mladi život bio prekinut, i postao samo još jedna mrlja. Ovaj, sam po sebi izolovan

incident, koji se nije dao ponoviti, Flaša ipak nije uspela da oprosti ovom bedniku, kome je

Pag

e56

najposle udenula ime prosto Čovek, pre svega jer je on kriv za njen osećaj nesigurnosti koji

od tada prožima svaki njen kristal u ovim kasnim večernjim satima.

…..„Vidi ti to sad!“, ispusti, onako za sebe, poluglasom začuđena i iz sveg srca zabavljena

Flaša, „Pa on curi!“ I gle stvarno, Čovek je cureo u vazduh, a barica pod njim postajala je sve

veća. Uistinu, od tako male svetlosti u ovako velikom prostoru, nije se dalo Bog zna

kolikovideti, ali njoj se svidela misao da, šta god teče, brzo teče, i osvaja prostor ispod, koji je

i ona jednom žarko želela da osvoji. „Ah, koliko dugo nisam bila na moru… Što bi lepo bilo

da se ovakav dar iskoristi, da postane od ovoga jedno more. To se ne da propustiti. Da, morali

bismo se svi dogovoriti što skorije, još koliko izjutra. Imali bismo dugačku plažu, i sa njom

suncobrane, i ležaljkesa kojih se može gledati u plavetnilo. Zaista, moraću sve pripreme

preuzeti na sebe, da mi se ne nađe ko da ovu ideju pogrešno iskoristi, a takvih ovde ima i

previše. Sve sami osobenjaci i nesposobnjakovići. Kao neki mislioci, nikakve vajde od njih

nema, pih… “

…..Vreme, u svom najneodređenijem i neopipljivijem obliku, prolazilo je mimo svega što je

Flaša tako srećno zapazila, mimo čak i njenih misli koje su se nadovezivale jedna na drugu u

pretešku i previsoku kulu, uz to se nije nipošto dalo zaustaviti, iako je to Čoveku s druge

strane uvek bila velika želja. Kako je sve sada izgledalo, more će se zaista i stvoriti, jer

Čoveku je odveć pola noge nestalo – prosto je iskapalo, a da se on na to pritom nije dao ni

trznuti, čak ni jedan krajičak svojih dugih crnih brkova pomeriti. Naprotiv, on je još uvek

neometano pevušio, mada za nijansu sporije i gotovo kao da ne zna šta da radi sa zvukom koji

mu se tako bezvoljno prosipa iz usta. Pritom je za sve to vreme nastavio da curi i cedi se kao

da je prethodno skočio u bazen ili možda reku, samo što je ostajalo sve manje njega da bi

nastavilo curenje. Jedino što je preživljavalo (ako se to tako uopšte može opisati) kako bi

ponešto o danas viđenom sutra možda imao priliku da ispriča, bila su rebra. Za sada, tri para

ovih unutarnjih ljudskih kljova štrčalo je iz čudne mešine tela i tečnosti. Iz Flašinog ugla

delovala su tanka, krhka, ali ona nisu bila samo to, bila su i trula.Verovatno bi čak i pod

većom količinom prašine popucala. Tad bi možda izrasline na njima, crvene, pulsirajuće i

podosta velike u odnosu na grane za koje su zakačene, pale na pod da nešto još crvenije i veće

izraste iz njih. Ovaj celokupni fenomen, koji god on mogao biti, već je uzeo maha sve do pola

Čovekovog pasa. Po svemu uočljivom sudeći, on se nije njemu opirao niti ga je osetio. Misli

mu verovatno bejahu daleko izvan četiri zida, doduše čak i u tami vrlo svetla i puna slika, ne

mareći za ono što se dešavalo izvan njih samih. Kao da je to bila česta pojava – kapljati u

zaborav, i toliko ispod njihovih mogućnosti da bi zamajavanje takvom trivijalnošću moglo

uprljati te uzvišene, revolucionarne misli koje datu im glavu nikada neće napustiti.

…..„Ovo stvorenje ume čak i melodiju upropastiti“, pomisli Flaša slušajući sada već više

škrgutanje zubima nego bilo kakvu melodiju – i na mestu sebe prekori, jer Čovek je nestajao,

a ona se tu našla da ga grdi i srdi, „Ta, odveć je kasno sad.“

…..Kapljice su išle, jedna za drugom, kao i sati što su prolazili, samo sigurnije i znatno

primetnije, kao kakva vojska – jer toliko su ga kapi jele, grizle i odnosile, da su stigle dotle da

se može sve posmatrati sa visine Flašinog stola, bez okretanja i izvijanja koje je, uostalom,

njoj predstavljalo nadljudski napor. Osim što je uživala u pogledu, pošto je znala da ga nikada

neće moći opet doživeti, Flaša se potpuno prepustila svemu što je lebdelo okolo u vazduhu, a

činilo je njoj neponovljiv doživljaj. Čak je i visina sa koje je sve gledala sada izgledala još

viša negoli pre. Sama svetlost kao da je lepše sijala, veštije se prelamala u Flašinim dubinama,

golicajući je besramno.

Pag

e57

…..„Lepog je mirisa ovo nestajanje. Oštro, kao da peče. Kakvog li je ukusa? Poznato mi je od

nekud… Je li to aroma kakvog jela? Može li biti uobrazilja? Ne, ne, ne… Ne, šta ja to pričam

– pa to je moj miris! Mmm… Kako samo prija… Ne bi li se složio, Čoveče?“

…..Flaša je uživala, ne dobivši nikakav odgovor, a Čovek je, najednom samo – do kraja

iscureo. Čuo se samo muk. Od njegovog mutnog pogleda ostali su samo brkovi, crni i ružni,

kako se kupaju u viskiju.

.

.

Pag

e58

ESEJ

Nenad Šaponja

DNEVNIK IZ KERALE

.

.

BITI EVROPLJANIN U KOČIJU

Šest dana u Kerali, u Indiji

KOČI

Utorak, 6. mart 2018.

.

…..Slećemo na aerodrom u Kočiju, spremni unapred da ponovo pohodimo knjigu “Bog malih

stvari” Arundati Roj. Njeni junaci upravo ovde očekuju rođaku iz Engleske, čiji će im dolazak

zauvek pomesti sliku dotadašnjeg života. Ova nevidljiva stvarnosna bomba rođaku će poslati

na dno prljave reke, a njihove živote rasuti daleko od Kerale, hrišćanske države sa juga Indije.

…..Aerodrom nije ni priručan ni ofucan kao krajem šezdesetih kada se dešava fatalan zaplet

ove knjige pomerenih stvari i kratkih rezova. Elegantno upeglan, na nivou najboljih svetskih,

ovaj aerodrom je i jedan od retkih koji kompletnu električnu energiju dobija od sunca… Dok

se pospan vozim sa njega i okolo gledam plantaže čaja (šta bi drugo zamišljao Evropljanin da

će videti u Indiji, pored krda slonova, naravno), shvatam da to nisu plantaže čaja, već

beskrajni nizovi solarnih panela. I razrešenje one, meni naoko nejasne informacije sa zida

aerodromskih odaja za strance “o jedinom aerodromu na svetu koji se u potpunosti pokreće na

sunce”, dok sam, sa bledim, pastoznim i matorim Engleskinjama, čekao da mi izuzetno

ljubazna službena lica (za razliku od naših) overe mejlom naručenu i plaćenu vizu. Usput su,

najsavremenijom tehnologijom vizirali i očno dno i šare prstiju. Tek da se vidi koliko su

duboko zagazili u IT revoluciju.

…..A i da shvatimo da smo u Kerali, “Božjoj ličnoj zemlji“, najrazvijenijoj državi sa

najobrazovanijim stanovništvom u celoj Indiji. Ovdašnji ljudi su trgovali začinima sa starim

Pag

e59

Rimljanima, Grcima, Egipćanima, Jevrejima i Arapima, primali hrišćanstvo od Sirijaca i

apostola Tome, a zatim i od Portugalaca, Holanđana i Engleza, čije su Istočno- indijske

kompanije baš ovde najbolje radile. I danas trguju, ima ih trideset i kusur miliona, proizvode

gumu i začine, bave se savremenim industrijama, gastarbajterišu u bogatim arapskim

zemljama Zaliva, a „National Geographic“ ih je stavio među 50 svetskih destinacija koje

jednostavno morate posetiti. I, jedno desetak miliona ljudi godišnje to i čini. A Vlada Pištalo i

ja, na Tomasov poziv, dolazimo na Međunarodni festival knjiga i pisaca.

…..Na putu do hotela – bezbroj crkava, pravoslavnih, katoličkih, a i po koja džamija ili hindu

hram se smenjuju sa postmodernističkom arhitekturom, bankama, zlatarama i klinikama,

većim i manjim šoping molovima, opšte prakse ili posebne vrste, svejedno, poput onih

nebodera izniklih iz peska Dubaija. Beskrajnim bulevarom Matahme Gandija, u gužvi koja

liči na pokretnu izložbu savremene, japanske i evropske auto-industrije, taksijem pratimo

zmiju ogromnog metroa-nadvožnjaka. Vozi se levom stranom, brzo i ludo, i nema nam u

pogledu ni jedne rikše. Lepršaju šareni sariji devojaka na motorima koji u rojevima prolaze.

…..Nakon okrepljujućeg sna u francuskom hotelu Ibis, stižemo na otvaranje Sajma knjiga,

negde usred ovog istovremeno i čudnog i bliskog dvomilionskog grada. Ispod ogromne šatre,

koja je i otvorena i kondicionirana, više od hiljadu ljudi sluša priču o rečima… Znanje,

razumevanje, prosvetljenje… moto je ovog sajma i želja da se do suštine dođe uz pomoć

knjige… To govore pisci, ali i političari. Na otvaranju se i simbolički pali večna vatra

književnosti… Značenje onoga što jeste.

…..Srećemo stare poznanike, Tomasa, Pravina, Dijega, a upoznajemo i nove, Metjua,

Eduarda, Prijamku… I mnoge pisce koji pišu na brojnim indijskim jezicima. Pisci, kao i

drugde u svetu, uvek su drugačiji od ostatka populacije, a ovde su pak i druge rase. U

situacijama kada je čovek osuđen skoro isključivo na vizuelni kontakt, i ekspresija sveta

izgleda pomalo drugačije. Naravno, lako se sporazumevamo i gestom.

…..Reč je bog. Ili obrnuto.

…..

Sreda, 7. mart 2018.

…..

…..Doručak je ovde događaj. Doručak je i inače događaj za mene. Kod kuće, u pitanju je rana

jutarnja samoća i obilnost. Ovde je u pitanju pre-obilnost. A i društveni događaj, barem za

mene. Stapam se u neobičnu okolinu ljudi različitih, nama netipičnih rasa. Druga rasa,

drugačiji ljudi, a sve je ustvari vrlo slično, da ne kažem isto. Geste povezuju ljude, a one su

iste. Odjednom pripadamo drugačijim licima i to nam ne smeta. Imam utisak da sam na nekoj

od stanica iz Zvezdanih staza. Ovde se, i ovako rano ujutro, jedu kuvana i vrela jela. Razna.

Ekspolozija boja, mirisa i ukusa na tanjiru. A posebno – nivoa ljutine. Dok jedem, kao da

istovremeno plivam u vodama različite temperature.

…..No, nema se puno vremena, radni je dan, odlazimo na ostrvo Bolgati, jedno od bezbroj

(zaista, bezbroj) ostrva koja sačinjavaju ovaj grad. Na ovome se sledeća četiri dana održava

naš festival. Tu, među palmama, a u duboko ohlađenoj prostoriji, u kojoj su nekada

kolonijalni upravitelji odobravali ili odbijali različite stvari, govorimo o Tesli i o srpskoj

literaturi, dok nas prate neupitno zainteresovana indijska lica. Predstavljam Pištala i Teslu,

Pag

e60

koji obojica otvaraju bezbroj prostorija u imaginaciji slušalaca. Dva sata priče o jednom svetu

izvan sveta su istovremeno i dva sata zime za mene. Ne baš metafizičke, ali zime… Jutros

nisam poneo sako, zavaran ovdašnjim avgustovskim danom usred marta. Sa Tomasom smo se

još u Frankfurtu, na Sajmu knjiga, uz birijani i rajnsko vino, dogovorili o prevodu Pištalove

knjige “Tesla, portret među maskama”, na malajalam jezik. To je jezik koji govori 40-ak

miliona ljudi, slova mu liče na cvetove, a ime mu se sa obe strane čita isto. MalajalaM.

…..Posle prelazimo na pozornicu na ogromnoj terasi. Sa bilborda nas gledaju naše vlastite

slike i vrana napravljena od cvetnih slova, mistični simbol ovog festivala. Vetrić s mora je

daleko prijatniji od erkondišna u palati. Metju, indijski slikar i pisac iz Ciriha, vodi razgovor

sa mnom i Dijegom. Hm. Poezija Perua i Srbije na plaži nekadašnje rezidencije holandskog

upravitelja, Bolgati palasa. Oko nas lanac od cveća, simbol Kerale. Metju je kao dete učio ova

cvetna slova u obližnjoj džungli, nemajući ideju ni ko će, ni šta će, poslati, a ni gde će živeti.

…..Čitao sam iz knjige “Slatka smrt”, na engleskom, u prevodu, pa na srpskom, namerno

zbog zvuka, a zatim odgovarao na pitanja prava, koja je Metju smislio za mene, ona o duši i o

biću, o vidljivom i o nevidljivom, o onom što jesmo kada zaista pogledamo u sebe dubljeg od

ogledala. Pričao sam o traganju za značenjima onoga što jeste i onoga što jesam, o poeziji

koja je suština našeg postojanja, transupstancijalna domovina, a mnogo očiju je sijalo sa

odobravanjem. Kada ne vlada onim nijansama engleskog, sa kojima živi u srpskom, a hoće da

priča o esencijalnim stvarima, čovek mora jako izoštiriti preciznost izraza da bi pogodio bit

stvari. I upalio oči ljudi kojima se obraća.

…..Posle smo jeli govedinu, što je u Kerali pitanje političkog stava (ovde ipak žive

dominantno hrišćani), saznadosmo to usput, pili zaumnu indijsku verziju Kingfišer piva (čijih

se ispražnjenih boca, kao u nekom kultu stavljanja na pult, nakupilo baš dosta) i pričali, a o

čemu ćemo drugom u Indiji, do o bezvremenim stvarima, to live, to life, to eternity…

Eduardo, Metju, Tomas , Dijego, Vlada i ja… Pričalo se o susretanjima i komunikaciji, o

gestovima u Indiji, na Bliskom istoku, Evropi i Latinskoj Americi… O vladavini reči

literature… O susretima, situacijama i ljudima koji inspirišu… O očevima koji piju.

…..Kao pisci zakovani smo u svoj jezik, a čim se pomerimo u svet vidimo da je taj jezik

univerzalan. Zagledani smo u sadašnjost, u prošlost i u večnost. Putovanje je izmeštanje,

između stvari, svetova i sitnica vlastitog života, a na njemu se susrećemo i kao isti ali i kao

drugi. Sasvim normalno nam je da se socijalno ugodno osećamo hiljadama kilometara od

kuće.

…..

…..

Četvrtak, 8. mart 2018.

…..

…..Svaki jezik je riznica sa blagom prošlosti, reče nam juče veliki indijski pisac Kiran

Nagarkar, a mi se svakog dana vozimo kroz Koči, metropolu u nastajanju. Sa bočnog

nadvožnjaka gledam perone železničke stanice, one na kojoj se tri bića rastajala u “Bogu

malih stvari”.

…..Blještavi bilbordi najavljuju različite slojeve boljeg života. Smeše nam se lica, uvek za

nijansu belja od ovih sa ulica. Svukuda su natpisi na engleskom kao ukrašeni malajalam

cvetnim slovima. Između tih slova što liče na cveće pojavljuje se ogromna bela brada Karla

Pag

e61

Marksa. Za plakate se ne može na prvi pogled znati baš sasvim jesu li najava za film, reklama

za Nešto, ili lica političara koji bi da pobede na izborima. Izbori idu, ili su prošli, skoro da je

svejedno (Ma, sigurno da je svejedno.). Srp i čekić, na crvenim zastavama, sasvim

zaboravljeni u Evropi, ovde se vijore katkad unedogled i tek kada ih vidiš na bilbordu, siguran

si da su vezani za izbore. U nekadašnjoj zemlji maharadža od Kočija, Komunistička partija

decenijama već dobija demokratske izbore. Za razliku od ostalog dela Indije.

…..Okolo nas, već uobičajena slika – japanska kola uokvirena stalnim rojevima motorcikala.

Luksuzni klimatizovani autobusi i autobusi bez prozora, prepuni tužnog i veselog sveta u isto

vreme. Uokvirenog, beskrajem boja. Ima ih više nego igde. Tih boja. Tricikla sa kabinama,

auto-rikši, skoro da i nema u vidokrugu.

…..Danas pričamo o književnosti u Meksiku. Eduardo Robasa, urednik meksičkog pandana

Agori, izdavačke kuće Seksto Piso, lako i vešto, pred nama sklapa kockice jedne neobično

žive književne scene, još jedne nama sasvim neobične i bliske zemlje.

…..Inače, programi na Krithi festivalu (kako se zvanično zove) su sasvim tematski različiti,

pa pored sekcija svetske književnosti (čiji smo mi gosti) i indijske (koja se stvara na 23

zvanična i stotinak nezvaničnih jezika), bavi se i društvenim temama, filozofijom, istorijom,

globalizacijom, pa i, veoma ozbiljno, anticipacijom budućnosti. Duboka percepcija sveta jeste

ono što se očekuje od ovakvog skupa. Na njega dolaze, pored intelektualne elite, čak i

političari koji se trude da, i oni čak, da kažu nešto provokativno i zanimljivo. Zapadni model

distribucije znanja usred dubokog istoka.

Pokušavamo da zahvatimo iz te žive knjige koliko možemo, a i da vidimo ponešto sveta van

ostrva Bolgati. S obzirom da smo prvi put u Indiji, istina u Kerali, u zemlji hrišćana, bilo bi

logično da posetimo hindu hram. To ovde nije tako jednostavno. Jedan od najmoćnijih

hramova, posvećen Šivi i Parvati, nalazi se u relativnoj blizini našeg hotela u Ernakulumu,

jednog od živahnih delova Kočija, no u njega nije baš lako ući ako niste hindu vernik. Naš

domaćin, hrišćanin Tomas, uspeva skoro nemoguću stvar, da nam organizuje odlazak u ovo

moćno mesto molitve i tišine.

…..Dočekali su nas s poštovanjem inkarnacija. Bosonaga šetnja nas je odvela kroz panteon

indijskih božastava, mnogorukih i zoomorfnih. Svako je imalo svoju večnu životinju. Ganeša,

patron umetnosti i nauke, podrazumevano nam je bio najbliži. Vodio ga je pacov. Nedodirivi,

koji hrani bogove, nam je bez dodira dao po list banana sa sandalovom pastom. Hodali smo

večni krug unutar hrama oslikanog, osmišljenog, potuno drugačijom imaginaciom od naše. Da

li baš drugačijom? Pozitivna energija svetog mesta se podrazumevala. Dubina i tišina.

…..U sklopu hrama, u blizini ustvari, nalazi se i društvo Svami Vivekananda, čija je velika

slika je posebno obradovala Vladu koji je ovom Teslinom bliskom prijatelju posvetio neke od

najlepših stranica o prijateljstvu u romanu “Tesla, portret među maskama”. Unutra nas služe

pečenim bananama i primaju maltene kao zvaničnu državnu delegaciju. Od svih stranih

gostiju, sa najviše emocija reaguju na nas Srbe. Još su živa snažna sećanja na deklarativno

prijateljstvo iz bivše Jugoslavije i nesretnu sudbinu Srbije unutar globalizacijskih procesa.

Procesa koji su njima, u Indiji, doneli revolucionarnu promenu.

…..Hodamo po Ernakulumu. Džinovski lijanderi i drugo cveće, ovde su postali drveće. Drvo

Karija izgleda kao da je bogom dano. Neverovatna količina ljudi. Nalazimo se zaglavljeni u

svetu između bogova i saobraćajne gužve. Između blistavih zgrada i srećne neimaštine

prolaznika. Hodamo bulevarima između kanala i mora. Autobusi bez stakala, pohovane i

sušene banane, iskaču nam pred oči na svako malo. Sve je šareno, da ne može biti više.

Pag

e62

Živopisnost Boke iz Buenos Ajresa, čija me je obojenost fascinirala, ovde mi liči tek na

predsoblje za ulaz u palatu. I kada se dođe ovde prvi put, ima se utisak da je čovek tu, svugde

i negde, već bio. Osim mentalnih daljina, druge i ne postoje. I ovo mesto se da prehodati lako.

…..

…..

Petak, 9. mart 2018.

…..

…..Gledam u kalendar i pitam se ko još zna za značenje ovog dana, datuma ustvari… Ovde u

Indiji, definitivno niko, ali izgleda niti u Srbiji. Suštinski, samo još poneko, iz moje

generacije, mladih ljudi iz 1991, tada je poverovao da se može promeniti nešto, izbeći suludi

balkanski ratovi, koji su se đavolski slutili, promeniti loša vlast, koja nam je tada izgledala

daleko kratkotrajnijom nego što je bila. Stariji od nas, znali su da je u pitanju zabluda naše

mladosti. Mlađima, tada, i kasnije rođenim, ovaj datum nije mogao biti baš sasvim jasan.

Nemaju emotivne farbe za njega. A ja, ja sam tada, a i godinama kasnije (kako su stvari u

zemlji išle na gore), verovao u promenu na bolje. Danas gledam u kalendar koji izgleda

postoji samo u mojoj glavi. Usred užurbanog Kočija.

…..Em se vozi levom stranom, em su taksiji previše hladni, jedno dvadeset stepeni udaljeni

od spoljašnjosti, a kroz prozor roj insekata u vidu skutera i mopeda koji neprestano izmiču

doprinosi utisku ubrzanja stvari, čak i kada realna brzina auta nije preterana.

…..Broj novih slika, od ogromnih bilborda, pa do onih stvarnih, stvara mi utisak ubrzane

percepcije, ogromne koncentracije stvari i prostora.

…..Posećujemo Fort Kočin. Bogom dana pozicija za Veneciju Indije. Okolo bezbrojna ostrva,

kanali, mostovi. Pogled na mapu, jednako zapanjuje koliko i pogled kroz prozor taksija, kada

se zapitate – otkud ova voda sada ovde, kad baš nije sasvim logično? Neverovatan sistem ne

tako malih kanala, koji su često toliki da niste ni sigurni da li su u pitanju velika jezera, ili deo

mora. A marina, sa svežim ulovom za naše oko predimenzioniranih okeanskih riba, takoreći

ima na svakom ćošku. Beskraj vodenih površina čini ovo mesto veoma posebnim.

…..Idemo u Jevrejsku četvrt. Vreme kao da je stalo, provlačimo se kroz uličice poput onih u

starom gradu u Jerusalimu. Jevreji su ovde stigli nakon drugog rušenja velikog hrama 72.

godine i skoro milenijum i po imali svoju autonomnu državu. Sve dok im je Englezi nisu

ukinuli. Malo ko to zna. Izuvamo se i ulazimo u sinagogu. Sasvim jevrejsku, i sasvim

indijsku. Beskonačan niz staklenih lustera podseća me da sam ušao u neko drugo vreme.

…..Imam utisak da crkve, pravoslavne i katoličke, džamije i sinagoge, hindu hramovi, jedni

pored drugih, pokazuju neverovatnu toleranciju ovdašnjih ljudi. Sve ovde izgleda

bezgranično. Jedno je za sve isto – u svaki hram čovek mora ući bos. Čudili smo se nad

džinovskom lepezom u Crkvi svetog Franje, u kojoj je originalno grobno mesto Vaska Da

Game. Izuzetno mali grob govorio nam o visini Portugalaca njegovog vremena.

…..U blizini sinagoge, nalazi se i jedna od palata maharadža od Kočija, Matančeri, sada

muzej oslikan poput crkve scenama iz Ramajane i likovima počivših vladara. “Istorija je kao

stara kuća u noći. Jarko osvetljena. Ispunjena šapatom predaka” diktira mi Arundati Roj u

sumaglici ovog teškog vazduha, dok izlazim iz ovog povesnog hrama. Indusi su stari narod, i

to se oseti kroz dubinu gesta i upečatljivost izraza dok vam nešto objašnjavaju.

Pag

e63

…..Beskraj je ono sa čime se ovde uporno suočavam, grad bez kraja, prodavnice pored puta

bez kraja… Sve se umnožava, a kraj se ne naslućuje nigde. Ustvari, Metju nas vodi na

posebno mesto. Negde daleko, uz jednu od obala, ali ne kanala, na kraju dana čeka nas plaža

sa pogledom na Arabijsko more puno ajkula. Stigli smo kasno i od mora nismo videli skoro

ništa više od mutnog obrisa, o ajkulama i delfinima koji povremeno tu iskaču smo samo

slušali priče, ali zato smo bili specijalni gosti pred koje se iznosi potpuno egzotično lokalno

piće.

…..Pijemo palmino vino, jedemo marioke sa jukom – džinovske škampe u neverovatno

zelenom varivu. Različite ljutine se podrazumevaju. Palmino vino teško da možemo

upoređivati sa bilo kojim drugim. Svetlo kao mesečina, što bi rekao Vlada, ustvari kao boza, a

fermentiše se naknadno, pa se ni ne zna koliko ustvari ima alkohola. To se utvrđuje kasnije,

po stepenu pijanstva konzumenta. A i zavisi od toga šta se jede. Posle na sto dolazi elegantni

birjani. Dug razgovor, o svemu i svačemu. I dugo putovanje u noć. Do Kočija.

…..

…..

Subota, 10. mart 2018.

…..

…..Nakon nekoliko susreta sa indijskim piscima na Bolgatiju, skoro iskradajući se, ponovo

smo krenuli ka Fort Kočinu, dalekom ostrvu s druge strane kanala. Tu se već osećamo kao

domaći. Naše mesto – i juče smo bili tu.

…..Najpre posećujemo još jednu crkvu, monumentalnih razmera, Baziliku Svetog krsta,

okupanu suncem i bojama, igrom svetla i slika, ispisanu veselim slovima malajalam jezika, a

zatim krećemo ka uličicama Jevrejske četvrti. To je idealno mesto za kupovinu začina. Bolje

nego najbolje evropsko takvo mesto – Našmarkt pijaca u Beču. Različite vrste karija, cimeta,

kurkume i đumbira, u nezamislivo velikim količinama, za nezamislivo male pare. Različite

vrste sušenih banana čipsova i čajeva da i ne pominjem. Regije Asum i Kerala se žestoko

takmiče sa susednom državom Cejlon. Sve su to, mladi i stari, listovi zelenog čaja.

…..Na kraju ulice – a ustvari na jezeru, kako se otkriva sa stražnje strane, nalazi se muzej,

koji je istovremeno i ogromna prodavnica antikviteta i restoran, hotel, đumbir bar, šta sve ne u

isto vreme – pijemo limetu sa đumbirom i sodom. Pena se može jesti kašikom. Osećam da ću

ovu kombinaciju pića presaditi kod kuće, u Srbiju – kiselo i ljutkasto, idealno osvežava, daje

osećaj moći da se može savladati težak i vlažan vazduh koji nas pritiska… Ma i još mnogo

toga.

…..

…..

Nedelja, 11. mart 2018.

…..

…..Od ranog, veoma ranog jutra, spremamo se za put. U pola šest ujutro doručkujemo

čarobna kuvana jela i krećemo ka aerodromu, na putovanje niz vreme, do Dubaija. Malo je

neobično, i za telo nepraktično, putovati kroz vreme, za koje se ispostavi da je ustvari

Pag

e64

putovanje kroz prostor ne bi li stigli nazad, tamo gde jesmo. Ili, gde mislimo da jesmo. Kod

kuće.

…..Uporni utisak ubrzane percepcije posmatrača, jeste ono što određuje moju poziciju ovde

dok se poslednji put kližemo taksijem duž bulevara Matahme Gandija. Tigar i slon me uporno

gledaju sa novčanice od 10 rupija, s druge je sam Matahma Gandi. Svet toliko brzo napreduje,

samo kod nas kao da je stalo vreme. Već jedno trideset godina.

…..Biti Evropljanin u Kočiju, stvarno nije teško – naročito kada stvari gledate iz

kondicioniranih taksija, živite u idealno evropskom Ibis hotelu, a goste vas u lokalnoj

kolonijalnoj rezidenciji, sasvim po evropskim merilima, čak i preko njih. A okolo šetaju tamni

ljudi potkolenica tankih poput grančica, nose nekontrolisane osmehe i žive očice. Lepota

života je tu negde, ko god da ste.

…..A Indija, definitivno, to je drugi svet, ili svet između svetova. Za nas, malo pomereno

postojanje. Drugačija struktura percepcije sveta.

…..A nije ni ovo Indija kakvom bi je zamišljali negde drugde. Nijednog slona nismo sreli.

…..Omirisali smo Indiju. A ovo je bila Kerala. Ustvari, samo Koči.

…..

Pag

e65

Nina Gugleta

АBECEDA, AZBUKA

.

.

.

А – Аретé. Прво слово и моје прво чедо. Радим оно што волим, и волим што то радим.

.

Б – Београдски брутализам. Бизарне и надреалне структуре зграда често присутне у

домаћим филмовима који нас воде кроз социјалну структуру друштва седамдесетих и

осамдесетих година па све до краја прошлог века.

.

В – Вуди Ален. Обожавам кад страх од смрти и анксиозност заједно стварају

црнохуморну иронију.

.

Г – Гутенберг. Направио је велики корак у ширењу писане речи, знања и масовне

комуникације. Започео је револуцију штампарства. Умро је сиромашан и анониман.

.

Д – Демокрит. У неким световима нема Сунца и Месеца, а у другима су они већи од

наших, а у некима их има много више. У неким деловима свемира има више светова, у

другима мање, у некима су у развоју, а у некима пропадају. Има светова који оскудевају

живим бићима, биљкама или влагом.

.

Ђ – Ђаво. У време инквизиције, људи су живи спаљивани зато што су „продавали душу

ђаволу”.

.

Е – Его трип-ер.

.

Ж – Живот. Пролеће, лето, јесен, зима… и пролеће. Контемплативни филм Кима Ки

Дука који медитира круг живота.

.

З – Зен будизам. Речи су комуникативне само код људи који деле исто искуство.

Pag

e66

.

И – Истина. Истина као субверзија евидентности.

.

Ј – Јосипа Лисац. Први концерт у позоришту на који ме је водила мама. Памтим

Јоспину хаљину од жица. Имала сам 7 година.

.

К – Књиге. Због њих постоји Аретé. Због њих је свет значајнији.

.

Л – Ларс фон Трир. Плес у тами. Трир је једном рекао да филм мора да буде као

каменчић у ципели, мора да жуља. Плес у тами.

.

Љ – Љубица. Наша јазавичарка са карактером.

.

М – Монтењ. Бавити се филозофијом значи учити се умирању.

.

Н – Ниче. Дух тежине и обамрлости одавно није пред нашим вратима, увелико је

прекорачио праг.

.

Њ – „Од богатства бјеху полуђели, ђетињаху исто као бебе.”

.

О – „Орвелизам”. Нема истине која прође кроз свест а да негде не лаже.

.

П – Провокација. Са жаљењем констатујем да је простор за провокацију сужен. Буњуел

.

Р – Равнодушност. Равнодушност је најгори могући став.

.

С – Смрт. Што више живимо тим више умиремо. Теофан

.

Т – Тетка. Док састављам ову азбуку важности, чекам да постанем тетка једном малом

човеку.

.

Pag

e67

Ћ – Ћамил-ефендија. „Шта све може да дели човека од жене коју воли, и уопште људе

једне од других.”

.

У – Усамљеност. Усамљеност у нама рађа оригиналност, непознату лепоту и склоност

ка поезији, али такође буди и супротно: перверзију, забрањеност и апсурд. Т. Ман

.

Ф – Фелини. Живот је комбинација магије и пасте.

.

Х – Хаику. Користећи се простотом удаљујете се од простоте. То је натежи принцип у

хаику поезији.

.

Ц – Чујем да живот називају јединим прибежиштем. П. Целан

.

Ч – Чаплин. Похлепа је затровала људске душе. Заточила је свет мржњом и довела нас

до крвопролића и очаја. Развили смо брзину, али смо се затворили у себе. Машине које

треба да омогуће изобиље уствари нас остављају да тражимо још. Наше знање и

сналажљивост су нас учинили циничним, тешким и нељубазним. Превише мислимо и

премало осећамо. Више од машина нам треба људскости. Више од сналажљивости нам

треба љубазност и нежност. Без ових ствари живот ће бити насилан и све ће бити

изгубљено.

.

Џ – Џармуш. То сам хтео да изазовем осећање а не да учим људе било чему.

.

Ш – Шамани. Шаман изводи позоришне чинове, прави се да има моћ и тиме отвара

врата те мистериозне творевине која смо, у ствари, ми сами. А. Ходоровски

.

Pag

e68

Dejan Simonović

UVID NA UVID

.

.

Dočaravanje

.

Nekada se govorilo da pripovedač dočarava. I to je bilo istinito. Pripovedanje je čaranje i

začaravanje. Magijski čin. U osnovi tog čina je potreba da se ovlada pretećom, izmičućom

stvarnošću. Pripovedač ne oponaša ono što prethodi pripovesti već to pripovešću preobražava,

prevladava.

.

.

Vežite se, slećemo

.

Pre nekoliko decenija u književnost se uzletalo na krilatom konju edicije Pegaz. U to vreme,

nova knjiga je još uvek bila događaj. Kao i novi autor. Verovalo se tada u moć duha i snagu

reči. I strahovalo od duha i reči. Otuda osude i zabrane. Danas se uvažava jedino moć novca.

Knjiga je, kao slabo isplativa roba, postala nevažna. Pegaz je, ostavši bez krila, tresnuo o

zemlju. Pri padu smo se dobro ugruvali. Nisu nas upozorili: vežite se, slećemo.

.

.

Raskorak

.

Živeti, misliti, pisati u raskoraku sa sopstvenim vremenom je neudobno, ali neophodno.

Donosi to brojne nevolje, lišava mnogih povlastica, ali je podsticajno. Ko se upinje da ide u

korak s vremenom, korača strojevim, ne sopstvenim korakom. Biti u raskoraku zahteva

čvrstinu karaktera, snagu volje, napor misli, moć imaginacije.

.

.

Lovci na trendove

.

Pag

e69

Ko bi da uhvati književni trend, neizbežno zaostaje. Trend je nedostižan. Uzalud će juriti za

književnim zečevima koji diktiraju tempo. Nije stvar u tome da uhvatiš i održiš priključak. U

književnosti nema zaostajanja. Ni zadatih staza.

.

.

Roman i ritam

.

Roman je naboj i ritam. Tu se često pada. Pripovedanje se razvodni, romaneskni svet raspline.

I eto nas u močvari.

.

.

Čitanost

.

Knjige, nije sporno, postoje da bi bile čitane. Upitna je cena čitanosti. Čitanje podrazumeva

poistovećenje, prepoznavanje, saglasnost. Šta čitalac prepoznaje? Sa čime se poistovećuje? Sa

čime saglašava? Sa onim što mu je blisko, dakle, uobičajeno, rasprostranjeno. Sa opštim

mestima, sve u svemu. Istinska književnost, međutim, počinje tamo gde prestaje prividna

sigurnost opštih mesta. Ona je put u neizvesno. Na tom putu se ne tiska gomila.

.

.

Emocije i nauka

.

Kada naučnici tvrde da određeni hormoni ili centri u mozgu proizvode određene emocije,

promašuju ono bitno. Emocije su naš odnos prema svetu oko nas i osobama sa kojima, uz

koje, ponekad i pored kojih, živimo. One su naša reakcija na situacije, ljude, biljni i

životinjski svet, na okruženje. Emocije su i naš odnos prema sebi. Van toga, kao čist

stimulans, nemaju nikakvog smisla. Ideja da se raspoloženja i emocije proizvode hormonski,

nekakvim ubrizgavanjima, ili kakvim stimulacijama (i simulacijama) je doslovno sumanuta.

Ima nečeg mračnog u naučenjačkom umu. Književnost je to oduvek znala.

.

.

Dostojanstvo

.

Ima onih koji reč dostojanstvo traže u rečnicima stranih reči i izraza, i nikako da otkriju njeno

značenje.

.

Pag

e70

.

Poznati tekstovi

.

Poznate tekstove više ne primećujemo, kao što ne primećujemo ulicu kojom stalno prolazimo.

Ako ponekad i okrznu rub naše pažnje, odmahujemo s omalovažavanjem – šta s tim, to

odavno znamo. (Andrić bi ovde, možda, stavio zagradu i napisao nešto kao – prebrzo

odmahujemo, prelako omalovažavamo.)

A onda, u trenucima proboja, iznova iskusimo svu moć onoga što nam je postalo nevidljivo.

.

.

Tradicija kao energija

.

Tradicija nije ni skladište, ni podrum, ni tavan. Nije ni brižljivo čuvana vitrina sa

dragocenostima i relikvijama.

Tradicija je energija. Ili deluje ili je nema.

.

.

Sećanje, pamćenje, pamet

.

Upamćeno je u nama. Sećanjem prizivamo ono što je ostalo za nama.

Pamćenje i pamet su bliske reči.

Pametan pamti.

Gde je na delu „kultura sećanja“, izvornog sećanja više nema. Industrija sećanja je

nadomestak, kao proteza, u vremenu trenutnog zaborava.

.

.

Duh vremena

.

Ne postoji nekakav sveprožimajući, sveobjedinjavajući duh vremena koji bi ukinuo

protivrečnosti, potro različitosti.

Ono što zovemo duhom vremena je ili optička varka ili obrazac koji su nametnuli oni koji

imaju ekonomsku, političku i kulturnu moć. U tom smislu duh vremena je proizvod borbe za

moć. I nosi pečat pobednika.

Pag

e71

.

.

Vremenske perspektive

.

Skraćuju se vremenske perspektive. To odavno više nisu stoleća, ni decenije. Nisu više čak ni

godine ili meseci. Jedva ako su nedelje i dani. Na društvenim mrežama su to već sekunde,

jedva minuti.

Sve se kraće pamti jer se previše toga događa, ili prividno događa, u sve kraćim vremenskim

periodima.

Bolujemo od vremenske kratkovidosti. Ovo vodi u glupost.

.

.

Šta je naudilo romanu

.

Romanu su, na različite načine, naudili komercijalizacija, jalovi akademizam, puzavi

žurnalizam, politička koketerija i politička korektnost, poetički, društveni, emotivni, misaoni

kukavičluk.

.

.

Stare istine

.

Obrni-okreni, stare istine su istinitije od novih doskočica. Imaju onaj nepatvoreni miris

istinitog. Ima u njima nečeg što nije sklepano nadvoje-natroje da drži vodu dok majstori odu,

ogrebavši se za nešto slave i love.

.

.

O istini i laži

.

Kažu da nema razlike između istine i laži. Time bi da opravdaju sopstvenu lažljivost.

.

.

Modni diktat

.

Pag

e72

Tačan izraz. Moda je diktatorska. I ima svoje diktatore. Bilo da je reč o krpicama, umetnosti

ili teoriji.

.

.

Trenuci

.

Ima trenutaka kada ruka ne uspeva da stigne maštu, uhvati misao. Ima trenutaka kada se po

glavi vrzma nekakvo trunje i kada je teško iscediti i jednu jedinu rečenicu.

I jedni i drugi trenuci su deo piščeve sudbine.

.

.

Pojedinac i oklonosti

.

Ima ljudi koji se veoma dobro snalaze u datim okolnostima. Takvi su najuspešniji.

Ima i onih kojima to baš i ne ide od ruke. Takvi tavore ili propadaju.

Ima i onih koji bi da okolnosti menjaju. Takvi su najređi. I najdragoceniji. Najčešće stradaju.

.

.

Sistem i izvan sistema

.

Ima ljudi koji veruju da su u sistemu da bi ga menjali uznutra. Događa se obrnuto, sistem

promeni čoveka a da ovaj to i ne primeti.

Jedini način da se pobedi sistem je da se ostane izvan njegovog dometa.

Pag

e73

KRITIKA

Jelena Marićević

PALEONTOLOGIJA SAMOSPOZNAJE

.

.

(Ajtana Dreković, Angara, Biblioteka “Milutin Bojić”: Nagrada “Milutin Bojić” za 2017.

godinu, Beograd 2018, i Fosil sumnje, Centar za kulturu i turizam CEKIT: Edicija Festival

mladih pesnika. Dani poezije, Zaječar 2016)

.

U pogovoru pesničke knjige Fosil sumnje, Dejan Aleksić konstatuje da „pesnička

zbirka okuplja pesme tematski i sadržinski naizgled razuđene, ali se jedan vezivni element

suvereno nameće: ideja o pesmi kao svedočanstvu“. Zaista, svaka pesma kao da je „fosil“ za

sebe govori ili peva, tj. „svedoči“ o svojoj drevnosti postojanja. Pokušaj da se knjiga sagleda

kao ipak integralna umetnička celina bio bi imperativ, budući da se čini kako za tako nešto

ima osnova. U tom smislu, ponekad treba krenuti od onog vidljivog, ne bi li se razotkrilo

rilkeovsko ili lalićevsko nevidljivo. Knjiga, naime, nosi tajnovit naslov Fosil sumnje, dakle,

pesnikinja pokušava da materijalizuje, sačuva i razotkrije nešto što predstavlja apstraktnu

kategoriju – sumnju i to sumnju u postojanje i u svet: „Jedna se devojčica / jutros probudila u

meni / da posumnja u svet. // Fosil sumnje / nadživeće moje telo“ („Pagansko doba“).

U pesničku knjigu Angara (2018) Ajtana Dreković uvrstila je, pak, pesmu takođe

simptomatičnog naslova i prvih stihova: „Gluva i nema, / u naslagama tmine / bludi slutnja“

(„Fosil slutnje“). Iz primera dveju pesama, možemo da pretpostavimo kako su fosili naših tela

(koji su zemlja ili prah) i duša zapravo sumnja i slutnja, najstariji tragovi biljnog ili

životinjskog ljudskog mišljenja, predviđanja ili osećanja sveta u nama. Fosili bivaju sačuvani

u stenama i svedoče o genezi i starosti Zemljine kore. Čovek, poistovećen sa Zemljom u

svakom aspektu svog postojanja, čuva u svojim dubinama tajnu sopstvenog i postojanja čitave

ljudske civilizacije: „Gledala sam kako divljač / kulturom svog kretanja / gazi visokim

nadmorskim / visinama / i gleda odozgo. / Čoveka“ („Civilizacija“). Samo u sebi treba

otkrivati stene koje čuvaju fosile i spoznati šta te stene kriju i o čemu pevaju. Dakle, da bi

čovek ugledao sebe, mora postati divljač, mora da promeni kretanje i popne se na planinu.

To bi bila druga integrativna tačka ili platforma za sagledavanje Fosila sumnje kao

koherentne pesničke knjige. Problem samospoznaje i suština te samospoznaje, zadate su

najdirektnije pesmama „Samospoznaja je golo telo“, „Kaf“, „Mont Everest“. Ključna pesma

ili Arijadnina nit zbirke ipak bi bila „Kaf“, budući da se kroz njenu semantizaciju može

potencijalno pročitati knjiga. Na planinu Kaf je, prema Atarovom spevu Govor ptica, krenulo

30 ptica na čelu sa pupavcem, u potragu za nebeskim kraljem. Trebalo je da prođu kroz sedam

Pag

e74

dolina kosmičke planine Kaf, ne bi li spoznale sebe, a zatim i „Sebe“ u egzistenciji bića ptice

Simurg (nebeskog kralja), koji ustvari predstavlja Ogledalo svih ptica. Pesnikinja očito polazi

od Atarovog speva iz 13. veka, ali oneobičava njegovu suštinu tako što glas lirskog subjekta

pesme „Kaf“ otkriva da 30 ptica poleće na put iz njene kose, a „nijedna ne odnosi / svoj trag“,

a planina je svuda oko nje: „Gde god se okrenem – Kaf“. Pošto je Kaf kosmička planina iliti

sam kosmos, lako je pretpostaviti da kad ptice polete sa Zemlje (sa kojom se lirski subjekt

može poistovetiti), Kaf je svuda, kao što kosmos okružuje planetu. Da bi ptice spoznale da su

Simurg, moraju da krenu na put; a da bi čovek spoznao svoj lik, mora da promeni perspektivu

gledanja: „Rekoše – sve je u oku posmatrača. / Onda, / ako mene pitate, / ne drži me zemlja

na sebi, / no ja nju na tabanima“ („Iz mog ugla“).

Lirski subjekt knjige Fosil sumnje neprestano pokušava da ugleda svoj lik, raspršen u

različitim pticama koje proleću kroz pesme: „i umirih glas pupavca“ („Kaf“), „Jedna lasta

kratkog kljuna široko zeva“ („Leto i ostale varljivosti“), „Pitajte polomljeno krilo / da li je

kriva ptica / ili stena o koju se lomi“ („Odgonetka“), „na bračnom krevetu / od supovih krila“

i „Lešinari će biti / blizu iznad nas. / Starost će odbijati da se samospozna“ („Na kraju“).

Otuda je lajt-motiv ogledala nezanemarljivo važan za razumevanje knjige: „Narcis, zagledan

u vodu, / zaključuje da je Orfej / s ogledalom mesto lire / mogao gledati nazad / ne osvrnuv

se“ („Razmišljanja“), „Prijatelji nisu znali / da su i sami ostavljali svoj portret / na Zojinom

zidu“ („Zoja“), „A danas idem / od obale do obale / iz vode kradem svoj lik / i pralik“ („Ulice

ranih jada i veselja“).

Stiče se, stoga, utisak da lirski subjekt donekle uspeva ili uviđa mogućnost da spozna

sebe, da ugleda svoj lik ili pralik – u voljenoj osobi, prijatelju, vodi. Međutim, za razliku od

Atarovog speva, Simurg ostaje nesaglediv, kao da je pronađen fosil u steni duše koji svedoči

sumnju u njegovo postojanje, ali, reklo bi se, ujedno i slutnju da postoji: „Simurgin glas /

pravi krug / oko moga čula“ i u motu: „Nečije oči su pokrivene kao sokolove“ („Kaf“).

Spoznaja sebe moguća je vidom, ali spoznaja „Sebe“ u egzistenciji Simurga moguća je jedino

posredstvom glasa i to pesničkog glasa. Pesnikinjine pesme bile bi svedočanstva i o sebi, ali i

o tome kako sve one, ma kako da su različite i raznovrsne, poput 30 ptica koje završavaju put,

ipak mogu da čine celinu sagledanu u sufijskog alegoriji Boga.

Pag

e75

Uroš Ristanović

REFLEKSIJE O NAŠIM TEMAMA

.

.

(Irena Plaović, Veliko toplo, Brankovo kolo, Sremski Karlovci 2018)

…..

…..

…..Konačno se porodila jedna naša knjiga, i ja žurim da je što pre upišem u ovaj poluprazni

registar stavova.

*

…..Veliko toplo je, kažu, izbilo iz doba metafizike i dolazi da probudi naše misli-ledenice i da

njih udahne neophodne impulse i vijugave signale na zaboravljenim monitorima bolničkih

boksova. Ono hodočasti u trku, želeći da svoju snagu prenese na sve nama važne ulice i

ćoškove književnih i nekih drugih intimnih istorija; na tom putu sentimentalnosti zatečeni

smo nespremni; za trenutak u mesari, zakoupljeni smo mirisom sveže presečenih komada

životinjskih tela; subotama uveče šmrčemo prah sa debelih knjiga; saosećamo zajedno u

šinteraju i krematorijumima, gledajući kako nam njihovi fiskalni računi ispadaju iz ruku u

pesme; uplaši nas misao da smo puneći džepove voćem sklapali tajni savez; naše ogrebotine

su natopljene hidrogenom, i još uvek nam pene i peku nam osmehom; mi ne trčimo, već trke

trče iz nas; naslutili smo promene u nepoznatom strujanju, i sada nam koža raste pod

dlakama; od naših odrastanja ostale su naslage na stepeništima, odstranićemo svaku četku

koja riba i farba naše motive; mi se sećamo velikih vatrometa i srušenih mostova, i naše

detinjstvo krase mali avioni po ivicama TV prijemnika; naša nevinost je izgubljena na način

koji se stidi prepričavanja; (veliko toplo dolazi); naši prijatelji iz detinjstva rade u fabrikama i

na kruzerima; dok čitaju ove pesme, spikeri se zadovoljno guše i grče; naša koža nije naša

granica i toplo je potpuno puni; niz Zeleni venac nestaju naši dani sa uzdahom; tek sa visokih

kupola bleskom nam maše veliko toplo i pozdravlja naše objavljivanje; od ovih divnih susreta

nastaju naše utehe.

*

…..Evo poezije koja se čita sa pulsnim oksimetrom na prstu! Uvodimo u terminologiju reči

slivanje, pretakanje, gustine, frakcije i dajemo im zasluženo mesto. Ovakve knjige najbolje

razumeju oni koji su prvo osetili senke i ritam, jer znaju da je književno znanje kinđurenje u

borbi sa značenjem. Naši dahovi i grčevi početak su proširivanja poznatih formi i žanrova,

koje kritičari neće razumeti, ali koji nas čuvaju za buduća tumačenja! U našim poemama i

epovima nema naracije, jer je fotosenzitivna pobegla pred raznobojnim slikama koje naša

intimna istorija beleži, i mi još samo čuvamo njene tragove kao muzejske predmete u

arhivama – naučeni da dugo rekonstruišemo nacionalne muzeje. Samo, naše namere su

književne. Ove pesme su obrisi, skice i krokiji onoga što je pored nas spavalo na uzglavljima

od memorijske pene, ili vezenim jastucima, sa kojih skidamo navlake i opisujemo znojave

Pag

e76

dokaze – lirski. Na kraju, mi se i sami u čudu osvrćemo nad onim što se lomi po stihu i

prerasta nas.

*

…..I nama se otegla zima, a kroz otvore na roletnama isijava čudna muzika koja uzbuđuje

glasnice, i mi znamo da bez stezanja nosa spokojno uranjamo u veliko toplo.

………………v……….v…..vvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvvv…..vvvv…..vv(17. juna u Kelnu)

Pag

e77

Nenad Avramović

DEKOMPOZICIJA MATERIJE

.

.

(Milan Vicić, Lutaju kroz meso, UTOPIA, Beograd 2018)

.

…..Naše telo se kreće u okvirima saznajnog sveta, ali se njegov odraz u jednakoj meri

ostvaruje i na planu snolikog i fikcijskog, te tako oblikovanog, kontemplativnog, gotovo

kosmičkog prostora. Sa jedne strane reč je o nemogućosti istupanja iz sopstvenog telesnog

uobličenja, a sa druge je to samo jedan od mogućih načina određenja onoga što se u krajnjem

slučaju ne može definisati. U zbirci poezije u prozi „Lutaju kroz meso“ Milana Vićića se

telesnom daje potencijal mislećeg u nastojanju da se tako redefinisanom ontologijom dopre do

izvornog značenja stvari uopšte. Naime, dolazi do metonimijskog prenošenja i

oživotvoravanja materije na taj način što se ona razgrađuje u mehanici sopstvenog delovanja,

bilo da je reč o smrvljenoj masi mesa i kostiju koji bi mogli biti i ljudski, ili čitavim lancima

fikcionalizovanih fluida i atoma. Ono što povezuje ove prividno polarizovane celine u okviru

Vićićeve poezije je njihovo delovanje koje se iščitava preko zvučanja, preko čitavog kataloga

onomatopejskih karakterizacija svakog njihovog pokreta.

…..Istupa se iz uljuljkane pozicije lirskog subjekta kao posmatrača, pritom to ne podrazumeva

da dolazi do promene njegove funkcije i delovanja, već doslovno i semantički do promene

pozicije i prostora. On se uvlači u samu materiju kako bi na koncu postao njen deo i tako je

objasnio. Ona sama biva jedno, jer se čitava zbirka u takom poimanju stvari tumači kao

celovita pesnička tvorevina koja pre svega biva izgrađena iz fragmentarnih odbljesaka jedne

nespecifikovane svesti (ovim se podrazumeva da se ni u kom trenutku ne može jasno odrediti

identitet onoga koji oblikuje poetski iskaz, pa i kada u pojedinim pesmama bivaju korišćeni

navodi kako bi odredili tekst i na takav način – mi ne možemo jasno odrediti ko je onaj koji

progovara, da li se na tom mestu multiplicira pesničko ja, da li je reč o drugom entitetu, i da li

se nakon svega može govoriti o njemu kao biću bilo koje vrste ili antropomorfizovanom

iskazu same materije). Homogenost i bliskost fragmenata se realizuje i preko njihovog

jednakog (ne)imenovanja i stila, ali i preko porinute narativnosti koja se održava u činjenici

da sve opstaje na jednom novooblikovanom svetu u okviru koga svi deluju. Upravo u okviru

njega odeljeni oblici materije metastaziraju u čitava bića čiji se odraz može naći u htonskom –

što podrazumeva da se i sam svet u kome je utopljena ovakva poetika pre svega karakteriše

demonološkim. Iz te pozicije nastupa i grafika kao ilustrativni poetički iskaz Vicićeve poezije,

kao varijacija na način percepcije samog teksta, kao odgovor na njega, ali i kao izvorni deo.

Usled ovakve intermedijalnosti dolazi i do grafičke korekture teksta, te samim tim i tekstualne

raznolikosti fragmenata koji u izvesnim trenucima čak podređuju vizuelnom. Estetika crteža

jasno ostaje u okvirima poetike samog teksta, pa se reči ispisuju na crno – beloj osnovi koja

određuje i svet na koji je ukazano i iz koga se rađaju bića čije se delovanje može naći u

samom tekstu nasuprot slici gde se realizuju samo kao zamrznute pojave, tek namah

Pag

e78

pokrenute. To čitavoj zbirci daje tako imenovani strip efekata, te je žanrovski i estetski

usložnjava.

…..Mrak, i materija, i telo iz nje, i zvuci koji su jedini iskaz njihovog delovanja, i i tekst koji

je stilski markiran i potpuno hermetičan, i vizuleno proširen dojam; sve u jednakoj meri

oblikuje mračni doživljaj sveta koji se u krajnjem slučaju može pojmiti i kao dosegnutost

prikrivenih nagona čovekovog bića. Stoga, bilo da govorimo o percepciji sveta ili o nastojanju

da se redefiniše čovek, njegovo telo i meso koje ga materijalno oblikuje, pesnik se ograđuje

od nametnute duhovnosti što mu pesnički kanoni nameću i progovara sirovošću kakva se

teško vari.

Pag

e79

DRAMA

Željko Dušanov Vušurović

DEPORTACIJA

Režija: Gradimir Gojer

Dramaturška obrada teksta: Svetlana Broz

„Puštite ih, amanat vi boži,

jere ih je nevolja nagnala,

a ne biste nijednu hvatali;

utekle su k vama da uteku,

a nijesu da ih pokoljete.“

Petar II Petrović Njegoš

„Gorski Vijenac“

.

Likovi:

Puniša Bagremović, ministar poljoprivrede, 55 godina; kada se desila deportacija imao

je 37 godina i bio je ministar policije.

Slađana Marković, njegova vjerenica, 37 godina; kada se desila deportacija imala je 19

godina.

Tamara Bagremović, kćerka ministra Bagremovića, 24 godine; kada se desila

Pag

e80

deportacija imala je 6 godina, nema momka.

Alma Kulenović, doktorica-ginekolog, 43 godine; kada se desila deportacija imala je 25

godina.

Emina Kulenović, majka doktorice Alme, 65 godina; kada se desila deportacija imala je

47 godina.

Boško Popović, 39 godine; Punišin kolega iz policije.

.

SCENA 1:

(Punišin stan. Slađana sprema ručak. Tamara sjedi. Slađana ostavlja so sa strane.)

Tamara: Ja baš volim da je jelo slano… A i tata takođe…

Slađana: Bolje bi njemu bilo da pazi na hranu… Nije više momak…

Tamara: Momak nije, ali jeste mladoženja…

Slađana: Malo se zapuštio sa ishranom otkad… (Slađana zastade. Tamara je pogleda.)

Tamara: Otkad se mama ubila… Slobodno kaži…

Slađana: Izvini, Tamara… Izlećelo mi… Ja… Samo sam mislila da Puniša slabo jede…

Tamara: Želiš reći da sam ja loša kuvarica…

Slađana: Taman posla! Ti si najdivnija kćerka koju ja poznajem…

Tamara: (Malo povišenim tonom.) Poćerka…

Slađana: Nije bitno ko što kome dođe, već da se svi troje baš dobro slažemo…

Tamara: (Zamišljeno.) Ja sam mislila da se nas troje dobro slažemo…

Slađana: Pa i jeste tako…

Tamara: Mislila sam na mamu, a ne na tebe…

Slađana: (Iznenađeno. Primjećuje se da joj je nelagodno. Ide ka šporetu. Otvara

rernu, okreće meso u šerpi. Ljutito i jako zatvara rernu.) Ručak je gotov, a njega nema…

Tamara: Tata nema obaveza samo prema tebi…

Slađana: Valjda mu vjeridba nije obaveza?

Pag

e81

Tamara: Otkad je ministar poljoprivede, nema crnogorskog seljaka koji ne želi da ga baš tata

posjeti.

Slađana: Vidjela sam to i po spisku zvanica… Mnoge ljude ne znam…A lijepo su mu

pojedini vratili…

(Ulazi Puniša.)

Tamara: Tata! (Potrči mu u zagrljaj.)

Puniša: Đe si, sine moj! (Grli je.)

Slađana: Zamalo da nam se ručak svima ohladi…

Puniša: Premijer me je zva na razgovor. (Smije se i prilazi Slađani da je poljubi.) Zato sam

kasnio…

Slađana: Izgleda da su tebi bitniji političari nego porodica…

Tamara: Svi Crnogorci vole političare.

Puniša: (Obraća se Tamari.) To nije političar. To je Milo! Zahvaljujući njemu, ti danas imaš

posa i redovnu platu. (Okreće se Slađani.) A nama je i čestita brak…

Slađana: Hvala mu… Ali Tamara dobro kaže… Skoro da su se počeli kleti u njega!…

(Veselo.) Hoćemo li ručati konačno?

Puniša: Da znaš da bi mogli… Ajde postavi sto… Ide tata da opere ruke… (Puniša

odlazi ka kupatilu.)

(Ulazi Boško.)

Boško: Dobar dan… I prijatno vam…

Slađana: Dobar dan… (Nervozno i ljutito.) Izvolite…. Ko ste vi?

Puniša: (Dolazi iz kupatila i obraća se Bošku.) Dobar dan, Boško… (Okreće se ka ženi i

kćerci.) Ovo je moj saradnik, istina, bivši… Nema obzira kad u vrijeme ručka upada po

kućama…

Boško: Puniša, da si htio, vidjeli bi se u tvojoj kancelariji…

Tamara: Izvolite, Boško… Pridružite nam se…

Boško: (Okrene se Slađani.) Da je vaš budući suprug ima sluha za mene, ovdje me

ne biste gledali, gospođice…

(Slađana slegnu ramenima.)

Puniša: Nisam imao vremena, Boško. Što je to tako hitno?

Boško: Znaš li da su mi dali otkaz?

Puniša: Kako ti ja mogu pomoći?

Boško: Da ostanem na poslu.

Pag

e82

Puniša: Zašto si tačno dobio otkaz?

Boško: Kažu da sam pijan dolazio na posa…

Puniša: Pa, dobro… Dobićeš otpremninu, a uskoro ćeš uživati i u penziji…

Boško: To i jeste problem, Puniša! Kažu da sam prekršio radnu obavezu, pa nisu obavezni da

mi isplate cijeli iznos otpremnine…

Puniša: E, vala, sam si kriv! Viđi, Bole… Znaš da služba ne dozvoljava p’janima ljudima

važne poslove…

Boško: Znaš ti dobro zbog čega sam počeo piti! … Posla’ sam kćerku u inostranstvo… da se

liječi…

Puniša: Što? Milica je bolesna?!

Boško: Kancer…

Puniša: Auh… Auh…. Izvini, Bole… (Zastaje.)… Nisam zna…

Tamara: (Zatečena je.) Je li lijepa?

Boško: (Obraća se Tamari, dok Puniša glavom daje znak Svetlani.) Na tebe je, nazdravje

tebi! Tvoj je otac dolazio na čestitku kad mi se Milica pridala… Tada smo se više družili…

Slađana: Dođi da mi nešto pomogneš, Tamara… (Obje se dižu od stola i kreću ka dnevnom

boravku.)

Puniša: Ajde, viđeću da nešto riješimo…

Boško: Nema viđeću, Puno! ‘Oću da od poneđeljka opet radim…

Puniša: Daj mi nekoliko dana, pa ćemo riješiti stvar…

Boško: (Viče.) Život moje kćerke nije stvar! Uzeo sam kredit da bih je mogao poslati na

operaciju! Kako ću vraćati te pare, ako me ostave bez kore ‘leba!? (Tiše.) A ko zna koliko će

mi još trebati za liječenje moje nesrećnice! Ima da mi završiš da se vratim na posao, ili ću…

Puniša: (Iznenađeno, povišenim tonom.) Ili ćeš…!? … Ili ćeš?!!!!!(Tišina.) Prijetiš li mi to,

Boško? Doša’ si mi u kuću polupijan u vrijeme ručka, ćeraš mi od trpeze kćerku i vjerenicu,

krenuo si i da mi prijetiš, ka’da sam ti ja kriv za Miličinu bolest…

Boško: Bilo bi dobro, Puniša, da ne zaboraviš što smo sve činjeli zajedno! Ti si napredova’,

a ja sam izgubio posa’. Zašto bi’ ja propada’ sam? (Povišenim tonom.) A ja nikako to da

zaboravim, gospodine ministre! … Nalivam se pićem da ugasim pakao u sebi… I ‘zalud

pijem, rakija ne pomaže… Duša mi je izgorela i prije alkohola…

Puniša: (Ustane od stola i povišenim tonom.) Prestani više!

Boško: Ne mož’ me prepasti, Puniša! … Bog me kaznio tako što mi je kćerku razbolio i što ja

imam više da izgubim? … (Zamišljen.) A svaki dan me to pitanje jebe – jesmo li mogli

spriječiti da odu na takav put?

Puniša: (Šapatom.) Sve se završilo, Bole! Papira nema, tužilac nema dokaza, a ti se ne

sjekiraj…

Pag

e83

Boško: Ne sjekiraj se? Lako ti to izgovaraš, Bagremoviću. Vidio bih te ja da ti se, ne daj

Bože, Tamara razboli…

Puniša: Ne pričaj svašta! Milica se razboljela i sad ćemo je izliječiti…

Boško: Nakon njenih prvih hemoterapija, stalno razmišljam da li da olakšam dušu… Neću

nikog šteđet… (Ustaje od stola.) Ako mi ne završiš ovo (U trpezariju ulazi Slađana i gleda ih

uplašeno.), mene nećeš tako lako zaboraviti ka’ što si zaboravio deportaciju, Puniša

Bagremoviću! (Ulazi i Tamara.)

Tamara: Što vam je, Boško?

Boško: Zar ti ženina smrt nije opomena, jadan ne bio?

Puniša: Sudbina joj je bila takva! A sad izlazi iz moje kuće!

Boško: (Dohvati kvaku i otvara izlazna vrata.) Bolje bi ti bilo da mi završiš uslugu. Zvaću

te za nekoliko dana. (Izlazi.)

Slađana: Sjedi, Tamara. Valjda ćemo sad konačno ručati s mirom!

Tamara: (Sjeda.) Tata…

Puniša: (Smireno.) Reci, dušo moja…

Tamara: Tata, kome je mamina smrt opomena? Tebi ili Slađani? (Tišina. Puniša gleda

Tamaru, dok nju Slađana posmatra.)

.

.

.

.

SCENA 2:

(Almina ordinacija.)

Alma: Možete se svući iza paravana… (Pogleda papir koji drži u rukama.) Slađana, Ja sam

doktorica Alma Kulenović.

Slađana: Ovaj sam pregled čekala godinama…

Alma: Sve se dočeka. Samo treba strpljenja.

Slađana: Nadam se da sam trudna…

Alma: Polako… Opustite se…. Sad ćemo polako….

Slađana: To što vi radite nije samo posao, već i humanost koju treba cijeniti…

Alma: Hoćete li još malo niže?

Pag

e84

Slađana: Mi smo ionako teške, a mogu zamislit’ kakve smo kad zatrudnimo…

Alma: Kako ko.

Slađana: Već mi se približio termin i za drugi ciklus, a ni prvi nisam imala…

(Alma počinje pregled.)

Alma: Jeste li imali mučnina?

Slađana: Ne baš…

Alma: Pa, dobro… Ako sada i ne budete trudni, biće prilike…

Slađana: To bi bio najljepši dar mom budućem suprugu.

Alma: Kad ste trudni, morate prvo misliti na sebe i bebicu, pa tek onda na supruga.

Slađana: Moj Puno zaslužuje da mu rodim dijete. Brižan je otac. Ima kćerku iz prvog

braka…

Alma: Odlično! Onda će biti brižan i prema vašem djetetu. Trudni ste! Čestitam vam!

Slađana: Doktorice, hvala vam

Alma: U narednom periodu treba da obavimo i ostale preglede da bi bili sigurni, kao i

amniocentezu za četiri nedelje… (Dok pere ruke.) Sad se možete obući. Imate ubruse iza

paravana.

Slađana: (Odlazi da se obuče.) Kad čuju da sam trudna, svi će biti srećni!

Alma: Naravno….

Slađana: Je li vaša familija imala prilike da se tako obraduje?

Alma: (Ćuti)

Slađana: Izvinite ako sam previše pitala… Ali, i vi ste mladi, biće prilike da rodite…

Alma: (Ćuti)

Slađana: Medicina napreduje. Uostalom, to bolje znate nego ja…

Alma: (Ćuti)

Slađana: Ima muškaraca, mada, treba probrati… Vidite, moj budući suprug je bio oženjen, ali

je sudbina umiješala prste. Zavoljeli smo se pored svih okolnosti. Evo, poslije šest godina,

čekamo bebicu. (Nasmijano.) Uh, što će se ministar sad praviti važan pred svojim

službenicima!

Alma: Vaš suprug je ministar?

Slađana: Nije još suprug, ali jeste ministar. Vjenčaćemo se uskoro. (Smije se.)

Alma: Divno…

Pag

e85

Slađana: Valjda zato što smo nas dvoje normalni ljudi. Mislim da ću biti ista kao i sad, kad

budem gospođa Bagremović.

Alma: Bagremović?

Slađana: Da. Ministar poljoprivrede Puniša Bagremović je moj budući suprug. .

Alma: (Uozbilji se. Hladnokrvna je. Odlazi do svog stola. Vrlo ozbiljnim tonom.) Pregled je

završen.

Slađana: (Postaje ozbiljna. Nesigurno.) Izvinite, doktorice… Jesam li nešto pogrešno rekla?

Alma: (Ne osvrće se na Slađanu. Nešto posprema po svom radnom stolu.)

Slađana: Doktorice…? Doktorice…?

Alma: (Sjeda za sto i počinje da piše.)

Slađana: Alma…?

Alma: (Okreće se ka njoj.) Izađite napolje…

Slađana: Zašto se odjednom tako ponašate? Čim sam spomenula svog vjerenika, vi ste…

Alma: Napravili ste grešku kada ste došli kod mene na pregled. (Ustaje od stola.) A znate li

zašto?

Slađana:

(Uplašeno.) Ne znam… Recite mi što sam skrivila?

Alma: Niste vi ništa skrivili! Ali jeste vaš vjerenik!

Slađana: Zašto je sad moj Puniša kriv? Zato što mi je napravio dijete?

Alma: Ne, nego zato što je uništio nečije dijete.

Slađana: O čemu pričate?

Alma: Znate li vi, gospođo Marković uskoro Bagremović, da vam je vjerenik bio ministar

policije?

Slađana: Spomenuo mi je to…

Alma: Onda mu spomenite da su mu ruke i dalje krvave… zbog deportacije! … (Kreće ka

vratima.) … Nalazi su vam na stolu… (Odlazi iz ordinacije.)

Slađana: (Prilazi stolu. I dalje je začuđena. Uzima papire.)

.

.

.

.

Pag

e86

SCENA 3:

(Almin stan. U dnevnom boravku vidimo stariju gospođu. Sjedi na dvosjedu i čita neku

knjigu. Na stočiću pored dvosjeda, vidimo poređane knjige i fotografiju mladića od

otprilike 25 godina. Ta fotografija se može jasno vidjeti iz svakog ugla te prostorije.

Naspram dvosjeda se nalazi trosjed, kao i fotelja. Na sredini dnevnog boravka je i sto.

U uglu prostorije je i kuhinjski dio – sto, šporet, frižider, lavabo. Na zidu je jedna

umjetnička slika. Alma ulazi u prostoriju. Skida svoj sako. Sjeda na dvosjed.)

Emina: Nisi poljubila brata…

Alma: Trebam li svaki dan?

Emina: Bilo bi lijepo da to uradiš.

(Alma ustade i odlazi ka fotografiji. Uzima je i poljubi je. Vraća je gdje je i stojala.

Odlazi ka dvosjedu.)

Alma: Jesi li sad zadovoljna?

Emina: Nisam ako to činiš preko volje. A brat ti je… Red je da mu se javiš.

Alma: Red bi bio i da me prekineš opominjati za sve u životu. Ponašaš se kao da sam

djevojčica…

Emina: Ja sam ti majka. I bilo bi lijepo da joj se javiš ako kasniš sa posla. Četvrtkom dolaziš

uvijek oko dva sata, a danas nisi… Ručak ti se ohladi…

Alma: Nema veze, nisam gladna…

Emina: Jesi jela negdje vani?

Alma: Ne brini. Neću ostati gladna…Poješću nešto kasnije… Što se odmah ljutiš?

Emina: Kako da se ne ljutim? Samo misliš na sebe. Znam da Dino ne bi bio takav.

Alma: Ti kao da jedva čekaš da mi nađeš grešku! Eto, desilo se da sam zakasnila, a ti odmah

od toga napraviš scenu!

Emina: Mogla bi pokazati bar malo poštovanja prema majci. Valjda sam toliko zaslužila…Ti

se ponašaš kao da ti je mali posao što ja sve radim po kući… Kuvam, perem, peglam,

spremam kuću… Zatvorena sam ovđe po cijeli dan i uz njegovu sliku … I stalno mislim đe mi

dijete trune…

Alma: Polako, polako…. Znam dobro što si sve podnijela kroz život za nas i zbog nas…

Emina: Pa kad znaš, što ne pomogneš majci? … Znam ja ko bi meni pomogao. (Pogleda

sliku.) Ali sa slike ne može…

Pag

e87

Alma: Može dosta! Učinjela si da je on važniji sa slike no ja živa ispred tebe! Od kuće nam

napravi svetilište! Sve i kad bih htjela da živim, neizvodljivo je pored tebe…

Emina: (Još uvijek ljutito.) Tvoj brat nam će uvijek biti otvorena rana, a kad nema groba,

ovdje ćemo ga žaliti i moliti mu se! Da Bog da nikad nismo napustili Bosnu!

Alma: Majko, da je Dino živ, isto bi ti rekao što i ja.

Emina: (Utiša glas.) Da je on majci živ, bilo bi nam puno lakše. Imali bi svi ruku pomoći. A i

ti bi valjda bila drugačija…

Alma: Kakva god da sam, ti mi uvijek nađeš zamjerku… Evo, što mi fali ovakvoj?

Emina: Treba da budeš srećnija, življa, treba nešto da učiniš od svog života…

Alma: Da bih to napravila, moj život mora biti samo moj, majko. Ne i tvoj.

Emina: Ti si moj život, otkad nam Dino nastrada.

Alma: Tvoj sam život… A ja mrtva, iako me niko nije ubio.

Emina: Žao mi je što nisi stvorila porodicu, što se ne uda… Ili bar da imaš nekog momka…

Alma: Sve si ih potjerala od mene!

Emina: Pa nisu bili za tebe!

Alma: Da mi je vidjeti toga ko će se tebi dopasti…

Emina: Ne vidim da je ovdje neko svraćao u posljednje vrijeme…

Alma: Naravno da nije, niti će! Ne želim da ih više upoznajem sa tobom.

Emina: Pričaš kao da sam vještica… Zaogorčaćeš nam život, kćeri moja… A ja tebi samo

dobra želim…

Alma: Dozvoli mi da jednom ja samoj sebi poželim nešto dobro…

Emina: Eeee… Nema vremena… Kad ćeš mi roditi unučiće, da se baba igra s njima?

Alma: Ako baba misli biti ista kao što je i majka, onda mi je bolje ne rađati…

Emina: Želim da se igram sa unučićima i da u njihovim pogledima vidim sjaj Dininih očiju…

Alma: Zar ne bi bilo ljepše da ja sebi izrodim djecu, a ne tebi unučiće? Dok sam tvoja kćerka,

ne mogu postati ni žena ni majka… Ali ti od svoje tuge za Dinom ne vidiš ništa dalje…

Trebaš pronaći mir da bi obije mogle kako-tako živjeti normalno…

Emina: Ne diraj mi jad! Iako je mrtav, on je i dalje moj život!… I neću biti mirna, dok ne

ukopamo Dinine kosti…

Alma: Desiće se i to jednog dana, majko… Ali ćeš biti ista kao i sada…

Emina: (Ne sluša je.) …Eee… Kad bi ga majka sahranila, kao da bi ga oživjela… Da ga

predam tvome ocu pod zemljom, pa bih i ja mogla mirno na onaj svijet…

Pag

e88

Alma: Takva se ne bi mogla radovati unučadima… (Ustaje i odlazi do fotografije, koju uzima

i gleda.) A kad bolje razmislim, zašto bih i rađala djecu? Da moje dijete neko odvede i ubije?

Emina: Ako nisam njega sačuvala, tebe hoću!

Alma: I previše me čuvaš… Da mi nekad zbog toga lakše pada bol za bratom nego tvoja

briga…

Emina: Tvoju majku isto boli evo već toliko godina… Da mi se dočepati krvnika i da Dininu

dušu spasim!

Alma: Što bi time dobila, majko?

Emina: Osvetu za pravdu!

Alma: Mi nismo kao oni, majko!

Emina: Ne! Nismo! Ali ovdje treba postati takav! Krvnika treba kazniti, kad nema države da

ga uhapsi i osudi! A takva stvorenja treba mrzjeti da bi imao čistu svijest i savjest! A duša

dvostruko pati – nit’ smo mu kosti našli, nit’ su zločinca kaznili!

Alma: Kako se sudbina danas poigrala sa mnom …

Emina: Kako to misliš?

Alma: Došla mi je jedna žena na pregled…Bila je fina, nasmijana, simpatična… Ali, mene su

spopale grešne misli….

Emina: Kakve grešne misli?

Alma: Osjetih se više tvojom kćerkom…

Emina: Šta to pričaš, Alma? Zašto?

Alma: Možda sam danas trebala ubiti plod?

Emina: Molim?

Alma: Ta žena je buduća supruga našeg krvnika!

Emina: Žena Puniše Bagremovića?

Alma: Da…

Emina: (Hvata se rukama za glavu.) Ajme meni…

Alma: Kada sam saznala ko je, rekla sam joj da priupita muža da li su mu ruke krvave.

Emina: Naravno da su krvave!

Alma: To nema nikakve veze sa ovom ženom.

Emina: Kako nema? Njenom krvlju teče život našeg krvnika!

Alma: Ja nisam i ne mogu biti kao on, majko!

Emina: Svakako da nisi kao on. Takav bi bez razmišljanja osvetio svog brata.

Alma: Misliš da ja ne želim isto što i ti?

Pag

e89

Emina: Pa zašto to ne uradiš? Bog ti je dao priliku?

Alma: U meni ima još ljudskosti!

Emina: Kad država štiti zločinca, za ljude je krvna osveta!

Alma: Čuješ li ti samu sebe? Svakom riječju sve više postaješ i bivaš baš kao taj Puniša! Zlo

izvire iz tebe, bivaš dio bezdušne gomile…

Emina: (Tužno.) Da ovdje ima pravde, ne bih te na zlo navodila…

Alma: (Priđe majci i zagrli je.) Znam… I razumijem te kad tako pričaš… Ali znaš i sama da

bi i Dino zamjerio kad bi te čuo šta pričaš…

Emina: (Zaplače.) Što mu je majka doživjela… Umjesto da mi čekamo njegovu bebu, Dinina

sestra pomaže krvniku da postane otac…

Alma: Novi život ništa nije kriv…

Emina: Kriv je i u utrobi, kad mu otac nije platio zločin!

Alma: Dijete će biti osramoćeno zbog nedjela svog oca… I to mu je dovoljna kazna.

Emina: Eh, da sad Dino uđe preko vrata i vidi što se nama dešava… Istog trena bi umro od

sramote…

Alma: Ne pričaj tako, mama… Da je tu, brat bi odmah zagrlio svoju majku i

sestru… Emina: Dobrota moja… (Uzima sliku od Alme i poljubi je. Vraća je na mjesto gdje

je stojala.) Hajde sada da jedeš… Podgrijaću ti čorbu…

.

.

.

.

SCENA 4:

(Punišin stan. Ulazi Boško i zatiče Slađanu koja plače.)

Boško: Slađana… Što ti je?

Slađana: Ništa što bi tebe interesovalo…

Boško: Izvini ako sam previše pitao.

Slađana: Moga si me zaobić’ i sa pitanjem i sa dolaskom.

Boško: Da sam moga’, vjerovatno bih. Đe ti je Puniša?

Slađana: I ja bih to voljela znati.

Boško: Kad ga trebam, nema ga…

Pag

e90

Slađana: Nema ga i kad treba da ode sa mnom kod doktorice.

Boško: Promijenio se… Dosta…

Slađana: (Zamišljeno.) Možda i nije…

Boško: Prije se nije moglo desiti da dolazim dva puta za neku uslugu.

Slađana: (Ljutito.) Znaš što, Boško? Počinješ me nervirati sa svim tim tvojim znanjem!

Moga’ bi ti polako ‘odit pu’ svoje kuće!

Boško: Ne izlazim dok mi Puniša ne završi ono što je obeća’! Neće me više zajebavati!

Slađana: Završi to s njim, čovječe! Idi kod njega u kancelariju, čekaj ga ispred Vlade, samo

me puštite više na mir’!

Boško: A, ne, ne! Nauči muža da ne laže, pa ćemo oboje biti zadovoljni.

Slađana: Ako mi bude muž, možda i ‘oću… (Tišina.) Koliko si radio s Punišom u policiju?

Boško: Dovoljno, da znam sve…

Slađana: Što ti je bio posao?

Boško: Stvara sam istinu, kako to kaže pisac Pekić.

Slađana: Kako to stvarao?

Boško: Pisa sam je i prilagođava policijskim i državnim potrebama. Ja sam po struci

dramaturg.

Slađana: Pisac?

Boško: Da, pisac… I ne bi vjerovala koliko nas je koji radimo za policiju…Odakle ti to sad

pade na pamet?

Slađana: Nešto sam danas načula od doktorice Kulenović.

Boško: A što si čula?

Slađana: Ništa konkretno. Zato te i pitam…

Boško: Misliš li na deporaciju? Je li ti Puno kad priča’ o tome?

Slađana: Nije… ‘Oćeš li mi ti nešto reći?

Boško: Tad su stradali neki ljudi.

Slađana: Koji ljudi?

Boško: Muslimani… Pobjegli su iz bosanskog rata kod nas…

Slađana: Kako su stradali?

Boško: Crnogorska vlast ih je pohapsila i poslala natrag u Bosnu srpskim snagama… A oni

su ih pobili…

Slađana: Kakve to ima veze sa Punišom?

Pag

e91

Boško: Pojedini kažu da smo Puniša i ja krivi za njihovu pogibiju.

Slađana: Što pričaš, Boško!?

Boško: Puniša je bio ministar, a ja… Ja sam stvara priče kojima smo druge ljude optuživali za

tu nesreću…

Slađana: A jeste li znali što će se desiti?

Boško: Svi smo sve znali, Slađana… I ja, i Puniša, i Premijer i Predsjednik, koliko god se oni

danas pravili da nemaju pojma o tome…

Slađana: Pa niste ih ubili!

Boško: E, to je problem, Slađana… To! Jesmo ih ubili! Puniša je izdao naredbu da se

Muslimani deportuju. Ali, ako ti je za utjehu, danas ta depeša kojom bi svi mi završili u zatvor

ne postoji…

Slađana: Moj Puniša je… poslao ljude u smrt?

Boško: I njegove i moje ruke su krvave, Slađana… Po naređenju sam osmislio priču kako je

jedini krivac za hapšenje sedamdeset Muslimana onaj nesrećnik od inspektora iz Novog koji

se nije dao kupiti… Sad znam da mi dijete zbog toga umire…

Slađana: Ako je tako kao što pričaš… Ni moje dijete neće živjeti…

Boško: Kakvo dijete?

Slađana: Trudna sam.

(Ulazi Puniša.)

Puniša: Dušo moja dobra… Izvini što ti se nisam javlja na telefon… (Ljubi Slađanu, dok ona

mehanički gleda u jednu tačku.)

Boško: Meni se ne moraš izvinjavati. Već sam navika’ na tvoju govornu poštu.

Puniša: Što ćeš ti ovdje?

Boško: Dobro sam, Puno… Kako si ti?

Puniša: Nisam dobro kad te vidim. Ne daš mi mira…

Boško: Ti bi mir i da uživaš sa svojom porodicom, dok je moja u potpunom rasulu.

Puniša: Ne znam što si posta tako dosadan. Reka sam ti…

Boško: Puno toga si ti reka. Sad moraš nešto i uraditi.

Puniša: Izlazi napolje!

Slađana: Puniša…

Puniša: Izvini, ljubavi, izvini… Ali vidiš i sama što nam ovaj gad čini.

Slađana: Trudna sam, Puniša!

Puniša: (Zagrli je. Slađana je i dalje neraspoložena.) Neka nam je sa srećom!

Pag

e92

Boško: Mislim da je neraspoložena zbog tvog posla.

Puniša: (Grli Slađanu.) Izvini, mila… Izvini što sam danas zabrlja stvar… Obećavam ti da se

to neće ponoviti. Obećavam!

Slađana: Puniša, meni ti više ništa ne moraš obećavati.

Puniša: Ne razumijem te, ljubavi!? O čemu pričaš?

Boško: Puniša, maloprije sam joj reka…

Puniša: Izlazi napolje iz ove kuće, oca ti jebem!!!

Slađana: Nije Boško kriv za naše probleme…

Puniša: Kakve probleme?

Slađana: Puniša, danas sam saznala da nosim bebu…

Puniša: Dušo moja dobra…

Slađana: … ali više nisam sigurna da li ću je zadržati…

Puniša: Kakva ti je to priča, ljubavi?

Slađana: Jesi li kriv za deportaciju i smrt nekih Muslimana?

Puniša: Molim?

Slađana: Zašto mi nikad nisi kazao što si tada napravio, Puniša?

Puniša: Ljubavi, to uopšte nema veze sa nama…

Slađana: To itekako ima veze sa našom bebom… Ne želim da ona nosi tvoj grijeh…

Puniša: Slađana, smiri se, molim te. Nemoj to da mi radiš. Volio bih da imamo bebu.

Pričaćemo o svemu… I ne uzimaj za ozbiljno to što ti je ovaj ovđe (Pokazuje na Boška.)

ispriča o deportaciji… Sve se to desilo mimo mog znanja… Molim te, rodi mi dijete!

Slađana: I ja bih voljela da rodim dijete… Ali ne sa ubicom. Abortiraću je, Puniša, a ti ćeš

biti kriv za smrt još jednog života! (Istrgne se iz zagrljaja i pobjegne iz kuće.)

Puniša: Slađana! (Okreće se Bošku.) A ti ćeš mi ga platiti, kad nju nađem… (Kreće ka

vratima.)

Boško: Možda je pronađeš kod doktorice Alme Kulenović.

Puniša: (Zastade i okrenu se ka Bošku.) Znaš li joj adresu?

Boško: Nažalost, znam… Ona je otkrila mojoj kćerci kancer… (Ulazi Tamara.)

Tamara: Tata, što je Slađani? Srela sam je uplakanu ispred zgrade.

Puniša: Tamara, moli te tata, pođi za njom… (Okreće se Bošku.) Kako reče da se preziva?

Boško: Kulenović.

Puniša: Naći ću je!

Pag

e93

(Svi izlaze.)

.

.

.

.

SCENA 5:

(Almin stan. Emina usisava dnevni boravak. Ulazi Puniša.)

Puniša: Izvinite, da li je ovo stan doktorice Alme Kulenović?

Emina: (uplašeno) Što ti radiš ovdje?

Puniša: Potrebna mi je doktorica Alma…

Emina: (uplašeno) Što ti hoćeš s mojim djetetom?

Puniša: Hitno je… Zato sam došao kod vas u stanu, a kod nje sam posla…

Emina: Koga si, bolan, poslao?

Puniša: Moju kćerku…

Emina: Izlazi odavde….

Puniša: Ali moram je vidjeti što prije… Nećete se ljutiti ako je sačekam? (sjeda za sto.)

Emina: Što ti treba Alma? (Sjeda.)

Puniša: Došao sam zbog djeteta.

Emina: Ona je ginekolog, nije pedijatar… Čudno da ste za doktoricu izabrali baš nju?

Puniša: Nisam ja, već ona. Znate i sami kakvi smo mi Crnogorci… Ne miješamo se u ženske

poslove…

Emina: Itekako znam kakvi ste vi…

Puniša: Iskreno, moja supruga razmišlja o abortusu.

Emina: Alma joj je to preporučila?

Puniša: Ne, nije… Htio sam reći doktorici da to ne radi…

Emina: Ti si baš srećan čovjek… Imaš kod koga doći da ti dijete ostavi u životu…

Puniša: Samo se nadam da nisam zakasnio…

Emina: A što će se desiti ako već jesi?

Pag

e94

Puniša: Više ništa neće biti isto… Žena će me ostaviti, a život će mi se raspasti…

Emina: Malo treba za nesreću…

Puniša: Tako je… Da sve pođe do đavola dosta je jedan tren…

Emina: A ponekad i jedan potpis…

Puniša: Mene je čekao taj potpis sa Slađanom… Uskoro treba da se vjenčamo… Volim je…

Ali, ako napravi abortus… Ne… Ne bi mi valjda to uradila…

Emina: …Pa želiš biti brižan i spriječiti da se ugasi jedan život…

Puniša: Znate i sami kad ste majka da su đeca jedino blago na svijet’…

Emina: Jesi li bio i prije takav?

Puniša: Jesam! Svima sam pomoga kome sam mogao! A mojoj kćerci sam uvijek bio dobar

otac… (Ugleda fotografiju u uglu sobe.) Da li je momak sa fotografije vaš sin?

Emina: (Zadrhta joj glas.) Jeste…

Puniša: (Ne sluša je.) …Baš je zgodan momak.

(Emina ustaje i odlazi do kuhinjskog stola u uglu prostorije.)

Emina: Hoćeš nešto piti? (Krijući uzima nož i stavlja ga ispod kuhinjske krpe. Puniša ne vidi

što ona radi.)

Puniša: Neću, hvala… Lijepo je kad imamo zbog koga živjeti, gospođo…

Emina: (Vraća se.) Nesreća je kad živimo, a nemamo zbog koga.

Puniša: Zato sam i požurio kod doktorice Alme. Znate, moja supruga… Tvrdoglava je i zna

ponekad da na brzinu donese odluku, pa se poslije kaje…

Emina: Svakog svoja nesreća muči, a tuđe nas ne diraju…

Puniša: (Skoro plačnim glasom.) Vidim… Zato bih volio da imam dijete i uživam u

njegovom odrastanju… Da se radujem njegovoj sreći… Kao što se i vi radujete životu vaše

djece…

Emina: Htjela sam da se radujem životu moje djece i njihove djece…

Puniša: Kako to mislite, htjeli da se radujete?

Emina: (Tišina.) Alma mi se nije udala…

Puniša: Biće prilike… Imate i sina…

Emina:…A sin mi je nastradao…

Puniša: Žao mi je, nisam znao…

Emina: Pokušala sam da dođem do osobe koja je o tome sve znala i odlučivala, ali nisam

uspjela…

Pag

e95

Puniša: Mogu da zamislim kako patite…

Emina: Ne možeš, jer nisi… A ja sam patila i tada i sada. Dišem i patim… Kuvam i patim…

Gledam i patim i ne živim… (Odlazi do fotografije. Uzima je. Vraća se stolu gdje sjedi

Puniša.) A onda dođe dan da ti se život potpuno okrene… I zapitaš se šta ti je onaj odozgo

poručio…

Puniša: Što se desilo vašem sinu?

Emina: Ne znam baš tačno.

Puniša: Ne razumijem?

Emina: Razumiješ, razumiješ, ministre Bagremoviću! (Stavlja fotografiju na sto ispred

Puniše.)

Puniša: Što to pričate?

Emina: Kažem da bolje ti znaš šta je sa mojim djetetom… (Uzima kuhinjski nož sa stola i dok

on gleda sliku, prislanja mu ga pod grlo.) … jer si ga ti poslao u smrt! Ako se pomjeriš,

zaklaću te kao životinju!

Puniša: Gospođo… Ne znam o čemu pričaš…

Emina: Znaš, znaš… Svi se vi pravite ludi kad se tiče vaše guzice!

Puniša: Ja ne znam tvoga sina… Prvi put ga vidim danas na ovoj fotografiji…

Emina: Onda pogledaj bolje tu sliku ispred tebe, monstrume! (Drži ga za kosu i lagano

približava njegovo lice fotografiju ispred njega.)

Puniša: Ako sam ga i upoznao, ne sjećam se…

Emina: A sjećaš li se deportacije, ministre? Možeš li da spavaš mirno, zlikovče? Ti i takvi

kao ti ste mi dijete ubili!

Puniša: Molim te… Vjeruj mi da ništa nismo znali… Pušti me da objasnim… Niko nije znao

da će izbjeglice biti ubijene…

Emina: Slali ste ih ko jagnjad pod nož… Nikad niko od vas ne reče ni jednu jedinu riječ

kajanja!

Puniša: Gospođo… Gospođo… Smirite se… Sve to što se desilo je bila užasna greška…

Emina: (Plače i bijesna je.) Ti smrt mog Dine nazivaš greškom? A što neko onda ne

odgovara za grešku, ministre? Zašto nema robije za policajce koji su ih hapsili? Zašto ni dan

danas nema imena i prezimena zločinaca? Ja ću ti reći zašto! Obične ste kukavice i jadnici,

ministre! Pljujem ja na vaše čojstvo kad ste ratni zločin zataškali! Svi pričate o Evropi, a isto

mislite ko’ devedesetih! Isti ste kao i onog dana kada ste Dini stavljali lisice! Ja ni danas ne

znam gdje je grob mog sina! … Ološu jedan! … Hvala sudbini što mi te poslala!

Puniša: Imali smo takvo naređenje…

Emina: A da ti neko naredi da ubiješ svoje dijete? Da li bi ispoštovao takvo naređenje, ološu

crnogorski?

Pag

e96

Puniša: Pušti me kad ti kažem? Ti si luda žena!

Emina: Sad ćeš lijepo da propjevaš, ministre! Sad ćeš mi reći gdje je ubijen i gdje ste mu

kosti sakrili!

Puniša: Ne znam, jadna ne bila! Ne znam!

Emina: Ne zaboravi da će danas moja kćerka odlučivati o životu tvoga djeteta!

Puniša: Mogu ti se zakleti i u život moje kćerke da ne znam! Samo te molim da me

saslušaš…

Emina: A ko je slušao mog Dinu kad ste ga stavljali u autobus? Ko je mene slušao dok sam

obijala pragove policije? Htjela sam i kod tebe, ali nije bilo šanse da dođem do ministra

Bagremovića!

Puniša: Znam da smo pogriješili… Ali vjeruj mi da nisam zna da će biti ubijeni…

Emina: Pa što se bar jednom ne oglasi, no ćutiš o tome svih ovih godina?

Puniša: Ne bi bilo dobro ni za mene, ni za moju porodicu… (Saginje glavu.) A morao sam

brinuti o životu svoje kćerke…

Emina: Uzalud ćeš više brinuti… Kad tebe ubijem, postaraću se da moja Alma ubije i tvoje

Dijete… Uništiću ti sjeme, Puniša Bagremoviću!

Puniša: (Plače.) Ubij mene… Ubij me, ali mi djecu ne diraj…

Emina: Pravda mora dobro da zaboli… Zato ću ti uzeti ono najdraže…

Puniša: Nemoj, molim te…

Emina: Šta bi ti radio da si na mom mjestu?

Puniša: (Utučeno.) Ne znam… Možda bih isto razmišlja kao i ti…

Emina: Radim ono što mi je jedino ostalo… A od vas Crnogoraca naučila sam što je krvna

osveta…

Puniša: Potpuno te razumijem, gospođo…

Emina: Šta ti razumiješ, zlikovče! Da imaš imalo ljudskosti, odavno bi sam sebi presudio!

(Puniša zajeca.) Plači, đubre jedno! Plači! Sad me moliš za smrt, samo da ti djecu poštedim!?

Misliš da ja nisam željela da dočekam Dinino dijete? Da gledam kako odrasta…

Puniša: Shvatam što sam napravio… Ali se i sama sjeti kakva su vremena bila… Nama

su rekli da svi oni koje smo deportovali, ovđe mogu izazvati rat… Zato smo tako postupili…

Niko od nas nije bio srećan zbog toga… Ali, morali smo… Da je ovđe puklo, zaboravila bi se

Bosna…

Emina: Pa si našao sa životom mog Dine da ovdje sprječavaš rat?

Puniša: Kriv jesam… Ali te još jednom molim da me puštiš da spasim svoje dijete….

Pag

e97

Emina: (Odmiče nož od njega.) Najteža kazna će ti biti da budeš živ, zlikovče… Da budeš

jadan i prazan, grozan i monstruozan… Sa svim tim mrtvim dušama na tvojim plećima… I da

te djeca gledaju takvog… Da znaju kakvo čudovište od oca imaju… Mrš iz moje kuće…

Puniša: Ispričaću javnosti što se sve desilo… Dokazaću ti da nisam baš takav, gospođo…

Samo da spriječim suprugu u njenom naumu… Molim te da pođeš sa mnom…

Emina: Krvnik me moli da mu pomognem! Prokleti svi da smo, ka’ što i jesmo!

(Kreće sa njim.)

SCENA 6:

(Almina ordinacija. Ulazi Slađana.)

Alma: Opet ti!?

Slađana: Ovu situaciju jedino možemo riješiti nas dvije.

Alma: Zamoliću te da napuštiš ordinaciju.

Slađana: Doktorice, pričala sam sa Punišom.

Alma: Nemoj mi više spominjati to ime!

Slađana: Znam što je napravio, doktorice… Sve sam danas saznala… (Plače.) …Ko je tebi

stradao u deportaciji?

Alma: (Zaplače.) Brat mi, Dino…

Slađana: Žao mi je, Alma… I ne mogu ti zamjeriti ako me mrzite….

Alma: Sad bi me mogla ostaviti samu.

Slađana: Ne izlazim dok mi ne učiniš uslugu.

Alma: Ti od mene želiš uslugu? Imaš li ti duše, ženska glavo?

Slađana: Hoću da abortiram…

Alma: Što to pričaš?

Slađana: Jedina je pravda da ti to obaviš.

Alma: Ne dolazi u obzir!

Slađana: Ne želim da rodim dijete takvom čovjeku.

Alma: Sve i da uradim kako ti želiš, kasnije me mogu optužiti da sam ti namjerno prekinula

trudnoću.

Slađana: Nećeš to doživjeti od mene… Znam šta radim….

Alma: Nisi svjesna… Pod stresom si…

Slađana: Znam da je jedina ispravna stvar osloboditi se Punišine krvi u mojoj utrobi!

Pag

e98

Alma: Slađana, nemoj zaboraviti…

Slađana: Neću zaboraviti! Nikad neću zaboraviti da sam voljela pogrešnog čovjeka! Neću

nikad zaboraviti da sam došla na pregled kod žene čiji je brat ubijen krivicom mog muža!

Nikad se to ne može zaboraviti, Alma! I nikad to sebi neću moći oprostiti!

Alma: Slušaj me, ženo… Smiri se! Sad ti se obraćam kao doktorica! Nemoj da histerišeš

ovdje! (Uzima je rukama za ramena i protrese je.)

Slađana: (Plače.) Oslobodi me djeteta, doktorice…

Alma: Niti je krivo to dijete u tebi, niti si ti kriva što ti je suprug napravio…

Slađana: Tako pričaš, a brata si izgubila…

Alma: Ako sam izgubila brata, nisam svoju dušu…

Slađana: ‘Oću da mu se osvetim!… Neću da moje dijete plaća njegove grijehe! Ne želim da

moja beba ima sestru koja me optužuje da sam joj majku otjerala u smrt… Dok si ti, ti, koja si

izgubila najbližeg u tom zločinu, prema meni blaga i dobra…

Alma: Slađana… Biću iskrena… Kada si mi kazala ime tvog muža, u trenutku sam poželjela

da mu se osvetim tako što bih ti povrijedila plod…

Slađana: Neće to biti osveta, doktorice…

Alma: I moja majka tako kaže… Kad sam joj rekla kako mi te je sudbina poslala, odmah me

napala da se osvetim tebi i bebi… Cijeli život slušam tu priču i ja je razumijem… Ali od

osvete nije ništa bolje… Istina je, Slađana, da nema pravde dok se tvoj Puniša i ostali ne

kazne…

Ali, ti nisi kriva za njegov zločin, niti ću ja svoje ruke krvariti…

Slađana: Ako nećeš ti, uradiće neko drugi… (Kreće da izlazi.)

Alma: Slađana, stani… Stani, molim te… (Slađana zastane i okrene se ka njoj.)

Alma: Hajde, dobro… Lezi… (Slađana se svlači i namješta za pregled. Alma joj prilazi.)

Slađana: Uradimo to zajedno, doktorice… Ništa nećemo promijeniti, ali ćemo bar malo

zadovoljiti pravdu… (Ulazi Tamara i ugleda ih.)

Tamara: Doktorice, ne radite to, molim vas!

Alma: Ko vas je pustio da uđete?

Tamara: Slađana, molim te… Molim te da rodiš to dijete…

Slađana: Ostavi me na miru, Tamara… Vrati se u svoj film.

Tamara: Sve će biti dobro, Slađana… Samo nemoj više tatu povrijeđivati…

Slađana: Pitaj oca da li je koga on povrijedio, Tamara… Pitaj ga, pa onda dođi da mene

moliš…

Pag

e99

Alma: (Okreće se Tamari.) Tamara, dobićeš brata ili sestru… (Okreće se Slađani) Sjedi tu i

smiri se, Slađana…

Slađana: Nećete vi upravljati mojim životom… Pomjeri se, doktorice… (Pokušava da

ustane.)

Tamara: Slađana, i tata te traži… Pošao je u doktoričin stan…

Alma: Puniša Bagremović je otišao kod mene?

(Ulaze Puniša i Emina.)

Alma: Majko?!

Emina: Dovela sam krvnika…

Puniša: Slađana, ljubavi… (Okreće se ka Almi.) Alma… Molim vas da je ne slušate (Dohvati

makaze sa ginekološkog stola. Klekne ispred Alme. Dodaje joj makaze.) Zaslužio sam

kaznu… Osveti se meni ako želiš, ali mi nemoj dirati bebu…

Slađana: Ja ne želim bebu s tobom, Puniša… Ništa se tu doktorica ne pita…

Puniša: Slađana, molim te da mi oprostiš… Molim te… I rodi nam dijete…

Emina: Kćeri, pokajao se i ispred Dinove slike… Kaže da će konačno javno reći sve što zna

o deportaciji…

Alma: (Uzima makaze od Puniše i ostavlja ih sa strane.) Ustanite, molim vas…

Slađana: Doktorice, kažite im da izađu iz ordinacije… Želim da se obučem… (Ustaje.)

Puniša: Ljubavi moja, volim te. (Grli je.) Vidjećeš da će sve biti u redu, Tamara će nam

pomoći.

Slađana: Sad ti je sve uzalud, Puniša! Nisi postupio kao ljudsko biće kad je trebalo…

Alma: Pustite Slađanu sad… Izađite vani i sačekajte…

Puniša: (Okreće se ka Tamari.) Tamara… Pomogni Slađani oko bebe, molim te… I prije

nego me uhapse, moraš da znaš nešto o smrti tvoje majke…

Tamara: Znam da nije mogla podnijeti tvoju ljubavnicu…

Slađana: Reci joj da ja nemam veze sa njenim samoubistvom, Puniša…

Puniša: Tamara… Majka se nije ubila zbog toga što sam našao drugu ženu… U kući je

otkrila naredbu koju sam potpisa i kojom sam u smrt poćera te nesrećne izbjeglice… Prijetila

mi je da će se ubiti ako ne obznanim što sam skrivio… Nisam je shvatao ozbiljno…

(Tamara se u šoku naslanja na sto i drži se da ne padne od nemoći.)

Emina: Alma, izgleda da je naš krvnik kriv i za smrt svoje žene! Tako to biva kad se zločini

ne kažnjavaju…

Slađana: Toliko mrtvih ne možeš pokriti jednim životom i priznanjem, Puniša…

Tamara: Tata… Moja majka se zbog tebe ubila?

Pag

e10

0

Puniša: Jeste… Oprosti mi… (Kreće da izlazi. Okreće se.) Kćeri, pomogni Slađani oko

bebe…

Slađana: Beba se neće roditi, Puniša!

(Tamara odlazi do makaza i uzima ih)

Alma: Potrudićemo se da novi život dođe na ovaj svijet, ministre Bagremoviću…

Puniša: Slađana… Ako rodiš sina, neka nosi Dinovo ime.

(Svi ćute u tom trenutku. Tamara potrči Puniši u zagrljaj. Kada ga je kćerka pustila iz

zagrljaja, Puniša pada na patos. Vidimo zabodene makaze u stomak ministra

Bagremovića.)

Emina: Evo i mrtav uništi još jedan život!

KRAJ

.

Pag

e10

1

Jovan Caran

GUSKALICA

Lica:

Momak

Nacrtana Guska, potom Devojka

Lisica (takođe nacrtana)

Pticogledalo (Kao neka ptica koja umesto glave ima ručno ogledalo)

Trubutka (Kao neka ptica koja umesto glave ima trubu)

Pišiptica (Kao neka ptica koja umesto glave ima olovku)

Batlić (Kao neka ptica koja umesto glave ima čekić)

.

.

Momak, sedi, svira-peva, čuva jedan crtež sa nacrtanom guskom.

.

Momak: Izgubio sam celo jato gusaka. Nije im se svidela moja muzika. A nisam

njima svirao nego jednoj Ljubici. Bolje da nisam ni njoj! Kad su guske nestale, rekla je da

sam šeprtlja i da ne bih mogao da sačuvam ni jednu – jedinu i to nacrtanu gusku. E, baš da

vidimo. Nacrtao sam ovde sve što bi jedna guska mogla da poželi: jezero – da po njemu plovi,

livadu sa zelenom travom – da pase, dud sa dudinjama da se malo zasladi, a cveće – zbog

lepote. Još samo da nacrtam i gusku. (crta) Neće meni Ljubica da kaže šta mogu, a šta ne!

Zbog nje sam izgubio jato, a ona tako. E, ona je guska. Prava – pravcata!

Momak to priča publici, ne obraća pažnju na crtež i Guska nestane sa crteža….

Momak: Nestala! Moja nacrtana guska – nestala? Samo sam trepnuo. Puf! Izgubila

se i ona. Nisam je sačuvao ni tri trenutka! Sad će Ljubica da bude u pravu!? Kao da sam ja

kriv što se guske ponašaju ovako – neodgovorno. Za jednu tek nacrtanu gusku to može da

bude opasno, može lako da se izgubi … i da nastrada. Ona i ne zna kakve sve opasnosti

vrebaju u crtežima. Idem da je tražim. (obilazi oko crteža, pokušava na razne načine da uđe u

crtež)

Pag

e10

2

Momak: Nacrtaću sebe kako tražim gusku. (Momak crta sebe) Da mi je sad neko

ogledalo… Crtaću se po sećanju. Cipele… i u cipelama… ja. Svirala i obavezno moj stari

šešir. Tako. Isti ja. (Ostane samo lutka „nacrtani momak“a scena se preobrati u unutrašnjost

crteža)

Momak: Ni odavde je ne vidim. Gde li je samo otišla? Tamo? Ili onamo?

Gusko!!! Guščice!

(Odnekud se pojavi Lisica. Krije se, ali prati šta se dešava. Shodno tome, oblizuje se, a kada

se momak okrene – ona nestane. Najzad momak spazi lisicu.)

Momak: Gle, lisica! Hej ti! Stani! Šta radiš u mom crtežu!? Tebe nisam nacrtao.

Siguran sam!

Lisica: E, pa nacrtao si moju jazbinu, a ja bila unutra.

Momak: A da nisi ti ukrala one moje guske?

Lisica: Ja… Ukrala!?… Juuu! Kakvo je to ponašanje prema jednoj gospođi!?!

Momak: Ne vidim ja ovde nikakvu gospođu!

Lisica: Pogledaj bolje ovu bundu? Samo prave gospođe mogu sebi da priušte

ovakav kvalitet. Ja sam jedna gospođa i tražim da se prema meni tako i ophodiš.

Momak: A da ja tebe malo isprašim po toj bundi? Tek toliko da tvojim buvama

razvejem dosadu.

Lisica: Sram te bilo! Ja gospođa, pa da imam buve. Nego… jesi li ti sve ovo

nacrtao?

Momak: Svojeručno!

Lisica: E, pa mogao si da budeš malo uviđavniji.

Momak: U kom smislu?

Lisica: Nacrtao si žarko leto, a ja u toploj bundi. Trebalo je da nacrtaš zimu sa

snegom pa da ta tvoja guska za sobom lepo ostavi trag, da je lakše nađem. Uostalom –

svejedno je. Podjednako sam gladna i zimi i leti. Poješću ti gusku i šlus!

Momak: Ako se ja pitam nećeš!

Lisica: Hoću!

Momak: Nećeš!

Lisica: E! Hoću!

Momak: E, nećeš!

Lisica: Hoću i hoću!

Momak: E nećeš i nećeš!

Lisica: E baš hoću!

Pag

e10

3

Momak: E nee…ćeš!

(Momku konačno ovo dojadi i krene namrgođen, pretećim korakom prema lisici. Lisica

videvši da je vrag odneo šalu, pobegne vičući)

Lisica: Nevaspitanko jedan! On meni tako – jednoj gospođi! A i gusku si mogao

da nacrtaš malo lepšu… i deblju.

Momak: I nemoj mi više izlaziti na oči! …Da pođem ja ovuda? Guskoooo! Biribiri,

gusi, gusi. Guščiceee!

Momak, lutajući tako, opet naiđe na lisicu koja uprkos upozorenjima nastavlja traganje za

guskom.

Lisica: Aha! Evo traga! Najzad. Gus…

Momak: Opet ti! Još si tu!? I ne pomišljaj da mi ukradeš gusku.

Lisica: Meni niko ne naređuje i mogu da radim šta mi je volja.

Momak: Tako znači! Sad’ će ova moja svirala da porazgovara sa tom tvojom

voljom. Drži se lisice!

Lisica: Stani! Ima dana za megdana. Ako me pustiš daću ti nešto tvoje!

Momak: Šta moje?

Lisica: Ovu kutijicu.

Momak: Odkud meni ta kutijica?

Lisica: Nikad nisi obratio pažnju na nju.

Momak: Jel’? E pa vrati mi moju kutijicu!

Lisica: Evo uzmi. (Momak uzme kutijicu i pusti lisicu) Kutijica je sada tvoj

problem!

Momak: Lepe li kutijice.

Lisica: (odlazeći u žurbi) Sad je ti čuvaj, i nemoj stalno da je otvaraš!

Momak: Moja kutija! Otvaraću je i zatvarati kadgod poželim!

Lisica: (iz daljine) Kako hoćeš!

Momak: Ja hoću onako kako ja hoću! (Posmatra kutiju, dvoumi se..) Krasne li

kutije. Ima i poklopac – da se zatvara… i otvara. Da otvorim? Što da ne otvorim? Samo ću da

zavirim. Tek da vidim šta ima unutra? Odškrinuću koliko za jedan mali pogled. Pogledić – ne

više.

Momak je radoznao, želi da vidi šta ima u kutiji, nećka se, otvara i vadi…

jednu dvostruko veću kutiju. Čudi se ali otvara i nju i vadi… još veću kutiju, otvara i nju, i

izvlači jednu ogromnu kutiju, dovoljno veliku da iz nje izađu:

Pticogledalo, Pišiptica, Trubutka i Batlić (to su neke kao ptice, jedna umesto glave ima

ogledalo, druga – olovku, treća – trubu i četvrta – čekić)

Pag

e10

4

Trubutka: A evo i tebe! Tru tru!

Pticogledalo: Znači tako ti izgledaš, spolja gledano!

Pišiptica: Nisam ga tako zamišljala!

Batlić: To treba izdevetati!

Momak: Ko su sad ove?

Trubutka: Gle, gle! Pravi se da nas ne poznaje! On NAS ne poznaje! Nezahvalno

derište! Tru tru!!!

Pišiptica: To se u ovim okolnostima i moglo očekivati. Ja nisam iznenađena. Upšte!

Batlić: Da ja njega malo izbubeckam? A?

Pticogledalo: Pogledaj se samo! Na šta ličiš!

Momak: E, pa lepo je što smo se upoznali, a sad iš!

Trubutka: Neće moći! Neće moći! Neće moći! Truuuuuuu!!

Momak: Smesta mi se gubite sa očiju.

Pišiptica: Mi smo činjenice. A pred činjenicama ne možeš da zatvaraš oči bez

posledica.

Batlić: A da mu napravim ja jednu posledicu preko oka. Plavetnu!

Pticogledalo: Pa posle ja celog života da ga gledam tako – plavetnog.

Momak: Ja za ovo nemam vremena. Moram da nađem jednu gusku.

Pišiptica: Hoćeš fenjer?

Trubutka: Evo je! Opet filosofira.

Pišiptica: Bolje i to nego da samo trumbetiram kao ti!

Batlić: Razilazi se. Mir da bude.

Momak: Tišina tamo! Guska će vas čuti i ko zna šta će pomisliti. Odleteće daleko.

Nikad je neću pronaći.

Pišiptica: Ne tražiš ti gusku, samo što to još ne znaš.

Momak: Ne pričaj koješta. Gusku tražim, gusku!

Pišiptica: Započni traganje. Mi ćemo ti pomoći.

Momak: Evo gledam… i gledam… osluškujem… i spolja i iznutra, ali niti gusku

vidim, niti gusku čujem! Ali čujem pesmu… Odande.

I tako momak zajedno sa čudnim pticama, koje i dalje gunđaju, nastavi traganje…. Za to

vreme po bari plovi:

Guska:

Pag

e10

5

Na srcu mi leži rana

Jer sam guska nacrtana

Sad sam guska lica tužnog

Sa crteža ovog ružnog

Ima li za mene nade

Da li neko zna za lek

Da se rešim ovih krila

Da postanem šta sam bila

Iznenada jedan žabac, bez ikakve logike, uđe u ovu priču!

Žabac: Pardon! Izvinite što se mešam. Imam neka saznanja o ovim stvarima.

Znate… Čuo sam jednom bajku o princezi koja je poljubila žabu i posle je ta žaba, ustvari

žabac, kao što sam ja, postao lepi princ – znate… Od tada ja ovde sedim i čekam princezu da

naiđe. Samo treba imati zaljubljeno srce. Znate…

To je jako važno. Znate… Možda bi se našao neko i vas da poljubi bez

obzira što ste tako ružni…

(peva)…I ljubavi jedan trun

Za poljubac – kljun na kljun…

Guska: Slušaj ti! Nemoj da vređaš. Jer ako ti dođem tamo… Sreća tvoja što sam

izgubila apetit. (Žabac skoši u baru i time zauvek izađe iz ove priče a Guska nastavi da peva)

Ja sam guska lica tužnog

Sa crteža ovog ružnog

Ni u srcu nemam mira

Jer sam Guska od papira

Od papira guska cela

Osim jednog važnog dela

Osim srca koje kuca

Osim srca koje ljubi

Kad ugleda gusku, momak kaže:

Momak: Evo guske! Konačno!

Guska: Nisam guska! Mene je neki tikvan bajalicom pretvorio u gusku. Ja sam

devojka.

Momak: Bajalicom u… šta? (pticama) Čujete li vi ovo! Ova devojka je bila guska…

Ili je guska prvo bila bajalica… I sad je… devojka koja je guska?!???

Pag

e10

6

Pišiptica: Tikvan!

Batlić: Joj! Opametio bih ja njega. Jednim udarcem!!!

Pišiptica: Eno ti guske. Raspravi se s njom.

Batlić: Tišina tamo. Ajde! Pitaj!

Trubutka: Ko pita ne skita! Truuu! Truuu!

Momak: Šta da je pitam?

Batlić: Šta da je pita?

Pišiptica: Pitaj je zašto je pobegla i šta očekuje od tebe.

Batlić: To pitaj!

Trubutka: Tru Tru pitaj…

Momak: Gusko! Zašto si onako nestala. Zabrinuo sam se…

Guska: Tražila sam nekoga da me poljubi… Možeš i ti da poslužiš. Ako me

poljubiš, čarolija će nestati, a ja ću postati devojka. I zato požuri, poljubi me!

Trubutka: Ljubljenje!! Sad će biti ljubljenje!! Tru truuuuu.

Pticogledalo: Jel’ to neko malo pocrveneo?

Batlić: Šta se nećkaš. Ajde! Tras! Jedan oštar poljubac!

Pišiptica: Poljubac je jedini lek u ovakvim slučajevima.

Pticogledalo: Prepisuje se i na recept.

Trubutka: Guska i momak, to su srca dva, ljubili se grlili se sve do pola… dva!!!

Pticogledalo: Nemoj da kvariš magiju trenutka! Ju, sva sam se rastopila!

Batlić: Budi na visini zadatka. Poljubi je pa neka se pretvori u šta hoće.

(Momak ne obraća pažnju na ove ptice)

Momak: Da se pretvori u devojku!? Šta će mi devojka, kad ni sa guskom ne mogu

da izađem na kraj! Nisam zainteresovan.

Guska: Onda ću ja od tuge da plačem ko kiša!

Pticogledalo: To može da bude opasno, jer poznat je slučaj kad je kiša tako sa jednog

crteža izbrisala celog jednog lava… Bilo je to…

Pišiptica: Nije! Tog lava je izbrisao dečak Brana… Gumicom!

Pticogledalo: Pametnjakovićka!

Momak: Vidiš? Ako tvoje suze izbrišu crtež, neće nas biti.

Guska: Nije me briga! Bolje i izbrisana nego ovako ružno nacrtana guska.

Pag

e10

7

Momak: Žalim! Nisam umeo bolje! A sada mi reci zašto si otišla? Nacrtao sam

ti sve što se poželeti može. I baru da ploviš, i travu da paseš, i dud da se zasladiš, a ti – tako.

Guska: To što si nacrtao je dovoljno za gusku, ali ja nisam guska. (odjednom

shvati…)

Ti si sve ovo nacrtao!!?

Momak: Ja! Dopada ti se?

Guska: I mene!!!???

Momak: Da!

Guska: Aha!! Znači ti si kriv za sve ovo! Ti si me nacrtao ovakvu!

Momak: Nisam umeo bolje. Kada bih ponovo crtao, možda bi druga…

Guska: Nacrtao, pa zaboravio! Sad bi odmah drugu da crta!

Momak: Znači ti si Ljubica. Nisam mislio…

Guska: Da si mislio, ne bi me ovako upropastio!

Momak: Hajde, dobro! Poljubiću te kad si navalila.

Guska: Ne prilazi. Od tebe mi ništa ne treba. Ni poljubac… ni… ništa! Bolje da

zauvek ostanem ovako unesrećena nego da poljubim jednog… jednog… jednog… tebe!

Tikvane! Uh!

Tako mi i treba!! Eto! Tako mi i treba!!

Momak: Ne razumem ti se ja u guske. Prvo hoće poljubac , onda neće!

(Lisica iz prikrajka posmatra celu scenu. Evo, i ona se umešala)

Lisica: (momku) Eto vidiš da te neće, prepusti tu gusku meni i više sa njom nećeš

imati problema.

Momak: Nosi je, nije me više briga!

Lisica: (guski) Vidiš! Ne mari on za tebe. Pođi sa mnom, bićeš mi družbenica,

šetaćemo, voditi učene razgovore, a kad dođe vreme, ja ću spremiti ukusnu večericu.

Garantujem ti – nećeš moći da odbiješ!

(Guska pogleda inadžijski u Momka i pristane!!!!!)

Guska: Pristajem. Hajdemo!

(Guska ode ljutito, a za njom poskakujući od sreće i pevušeći, pođe i Lisica)

Momak: Naljutila se bez razloga i otišla! Gde sam sad opet pogrešio?

Pišiptica: Zar ti nikad ne razmišljaš?

Batlić: Šta tu ima da se razmišlja. Da je mene tako nacrtao…

Trubutka: Kriv je! Kriv! Truu! Truu!

Pag

e10

8

Pticogledalo: Ljubica se s pravom naljutila, pa pretvorio si je u gusku. To nije u redu…

Pišiptica: Ali da ode sa lisicom…!?

Batlić: Aha! Začaravaš devojke! A!

Momak: Nisam hteo! Eto! Mislio sam na Ljubicu dok sam crtao gusku – to

priznajem.

Batlić: Eto! Eto! To se događa kad neko misli.

Trubutka: Kad ste videli mene da mislim. I šta mi fali? Ništa!

Pticogledalo: Dođi ovamo. Zagledaj se u mene. (u ogledalo) Šta vidiš?

Batlić: Jednog tikvana?

Momak: Zašto su mi obrazi tako rumeni? Gle kako mi košulja treperi. Zašto se ovo

dešava?

Pišiptica: Tako ti je to u proleće.

Momak: Kakvo proleće!? Sada je kraj leta!

Pišiptica: Ovo je proleće u tebi. Tvoje lično.

Batlić: Ako hoćeš da ti to izlečim, samo kaži. Ima da te prođe ko od šale!

Trubutka: A da popiješ neku injekciju!?

Pticogledalo: Bojim se da lekovi u ovakvim slučajevima ne pomažu.

Momak: Pa dobro! Šta ja da radim sa tim mojim prolećem?

Pišuptica: Ovo proleće se ne leči. Ustvari, ako budeš imao sreće, zauvek će ostati u

tebi.

Trubutka: Ninuuuu!! Ninuuuu!! Ninuuuu!! Momak ima proleće. Momak ima

proleće!

Batlić: Proći će ga to kad lisica pojede gusku.

Momak: Niko ne sme da dira moju Ljubicu! (ugleda svoje lice u ogledalu) Ne

razumem. Opet sam pocrveneo!

Pticogledalo: Ovaj nikako da shvati!

Pišiptica: Mlad je. Ima vremena.

Batlić: Drž’ lisicuuu!!

Trubutka: Spasavaj gusku. Spasavaj Ljubicu!

Momak: Iz ovih stopa idem po Ljubicu. Samo… Hoće li mi oprostiti?

Batlić: Pa probaj da se vadiš na lepotu. He! He!

Momak: Jel’ ja? Misliš da… (Ogleda se u Pticogledalinom ogledalu..) Kako ti

izgledam? Da li misliš da sam lep? … lepuškast? … Ružan sam! Znao sam to, znao!

Pag

e10

9

Pticogledalo: Nemoj mene da pitaš. Ja sam samo ogledalo i nemam svoje mišljenje.

Momak: Pa koga da pitam?

Pišiprica: Zini da ti kažem!

Batlić: Da se ja pitam…

Pticogledalo: E, sreća, te se ne pitaš!

Momak: Ja odoh! Guskoooo! Gus… Ljubiceee!

Trubutka: Idemo, idemo idemo… Tru trruuu!

( I tako ponovo krenu u potragu. Posle malo traganja….)

Momak: Eno Lisice! A gde je lisica tu je i Ljubica. Stani lijo!

Lisica: Nemam vremena. Moram u šetnju sa svojom družbenicom.

(Posle velike jurnjave Lisica uhvati gusku i utrči sa njom u jazbinu.)

Momak: (čudnim pticama) Brzo! Donesite onu baru koju sam nacrtao. Njome

ću Liju da isteram iz jazbine.

(Ptice donose nacrtanu vodu)

Lisica: Zašto si doneo tu baru ovamo.

Momak: Ako dosad nisi naučila da plivaš, ovo ti je prilika. (pticama) Sipajte sve

to u jazbinu.

Lisica: Stani!!!! Ući će mi vlaga u zidove!

Momak: (pticama koje zastanu) Sipaj!

Lisica: Udaviću se u tolikoj vodi!

Momak: Udavi se kad si tvrdoglava!

Lisica: Ako se ja udavim i guska će. Krila su joj vezana.

Momak: (Pticama) Stani! Lisica je u pravu. (ptice odnesu onu vodu.)(

Liji:) Nateraću te ja već nekako da oslobodiš gusku.

Lisica: Kao što vidiš, nema pobednika. Zato imam jedan predlog.

Momak: Mora da je glup!

Lisica: Ju! Opet si nevaspitan.

Momak: Da čujem.

Lisica: Ti želiš da ja oslobodim tu tvoju Ljubicu?

Momak: Tako je!

Lisica: Ako pogodiš u kojoj je jazbini ja ću ti ispuniti želju.

Pag

e11

0

Momak: A koliko jazbina ti to imaš?

Lisica: Pa.. tako… oko – nekoliko!

Momak: Pristajem.

Lisica: (Lisica postavi tri jazbine, tj crne fleke koje predstavljaju ulaze i posle ih

izmeša, kao šibicari na vašarima.) Ako pogodiš – tvoja je! Ali…

Nećeš saznat ti od lije

Gde se tvoja guska krije.

Moja ruka pogled stiže

Dobro pazi, priđi bliže

Ne pomaže to što bleneš

Ako negde pogled skreneš

To će biti greška tvoja

A pobeda samo moja

Ako trepneš – prošo voz

Pobediću skroz na skroz!

(Lija je završila sa premeštanjem i čeka…)

Trubutka: A šta ćeš sada? Šta?

Batlić: Da rasturamo jazbine! Jednu po jednu!!?

Pišiptica: Nadam se da ćeš ovoga puta razmisliti!

Pticogledalo: Može se misliti glavom…

Pišiptica: …a može i srcem

Batlić: Mišići i snaga, to je savet moj!

Pišiptica: Budi pametan pa srce slušaj.

Trubutka: Možda će se rešit samo? Zašto pamet da mešamo!

Momak: Koji savet da poslušam? Svaka od vas drugačije peva!

Ova kaže – srce, ova – snagu nudi, ova – pamet… Da čovek poludi!

Pticogledalo: Saveti su korisni. (ovo pevaju čudne ptice:)

Ja savete nudim

I besplatno delim

A ponekad ludim

Pag

e11

1

Kad neće da sluša

Ni mene

Ni mene Ni nas!

Ni nas! Ni nas!

– Ti pametan budi, pa srce slušaj.

– Zaposli i glavu, to pravi je put!

– Mišići i snaga, savet ti je moj!

– Poslušaj i mene… Tru trru tru tru!

Ja savete nudim

I besplatno delim

Taj razuma glas

Što stiže od nas

I kada bi hteo

Da čuje bar deo

Od saveta mog

il mog

il mog…

Sve bilo bi bolje

A ponekad ludim

Kad neće da sluša

Ni mene

Ni mene

Taj razuma glas

Što stiže od nas

A kada bi hteo

Da čuje bar deo

Od saveta mog

il mog

il mog…

Sve bilo bi bolje

Pag

e11

2

Sve bilo bi lepše

Slušaj savet naš

Slušaj savet naš

Naš. Naš!

Baš naš!

Pišiptica: Pametan si ti, izabraćeš dobro.

Momak: (hoda tamo – amo, kao da razmišlja. Prolazi pored onih otvora od jazbina,

pored jednog zastane…) Gle čuda! Srce mi jače lupa kad priđem ovom otvoru. A tamo i tamo

ne. Samo ovde. To mi srce govori gde je Ljubica. Poslušaću ga.

Lisica: Dosadan si sa tim srcem. Ja u jazbini imam toga na pretek. Lecedersko

srce, svetleće, leteće – sa helijumom, od čokolade, drvena, razna. Kome to treba? Odluči već

jednom. Pogađaj!

Momak: Ne treba da pogađam. Ja znam. Srce mi je reklo. Ljubica je u ovoj jazbini.

Guska: On me voli! On me ipak voli! Ali platiće mi! Kriv je što sam guska!

Lisica: Pogodio si! Imaš sreće što sam ja jedna lepo vaspitana lisica i zato ću ti za

rastanak ispuniti jednu želju!

Momak: Šta da poželim? Znam! Ova želja rešiće dva problema jednim udarcem.

Batlić: Tako je! Dva udarca po jednom problemu!

Lisica: Nećeš valjda da biješ jednu gospođu?

Momak: Slušaj pažljivo. Želim… želim… Želim da mi se vrate sve guske koje sam

izgubio.

Lisica: Ha ha ha! Ta želja ti je već odavno ispunjena. Da si bolje gledao, video bi

da tvoje guske nisu nikud ni odlazile. Eno ih dremaju u jaruzi pored bare. Ko ti je kriv što ih

tamo nisi tražio. Eto! Želja ti je ispunjena. Doviđenja!

Momak: Čekaj malo! A Ljubica?!

Lisica: He he! Zaboravio si da ona nije prava guska i zato ću nju da zadržim!

Momak: Prevarila si me! Daj ključ od jazbine.

Lisica: Sam si se prevario. Da si razmislio, drugo bi poželeo. (Lisica uzme ključ

kojim je „zaključala“ Ljubicu i počne da beži) Moja je! Moja!

Momak: Stani! Vraćaj se ovamo! (Potrči za lisicom)

Batlić: To se traži! Juriiiiiš!

Trubutka: (Svira lovačke motive) Tru tru tru… Svi u lov na lisicu!

Pišiptica: A ne! Ja ću samo da posmatram i zapisujem – za buduća pokolenja.

Pag

e11

3

Pticogledalo: Ni ja ne idem. Ogledalo može da mi se razbije u toj gužvi. Ko će onda da

mi kupi novo?

Guska: Eno je tamo iza duda!

Batlić: Opkoli!

Trubutka: Lijo, stani, posle ćeš ti nas da juriš!

(jurnjava)

Momak: E sad si gotova. Nemaš kud, sem na dud.

Lisica: (drži ključ u zubima) Ne pvivazi! Sad fu fkofiti u bavu.

Momak: Nećeš – nećeš! Znam ja tebe. Ti mrziš kupanje.

Lisica: Ftani! Baciću kljuf u bavu! Nikada ga nećeš naći!

Momak: Daj ključ. Neću ti ništa! Stani! NEEE!

Lisica: (Lisica zamahne glavom i ključ poleti u baru. Buć!) Ups! Odoh ja. Žurim.

Imam zakazano kod krznara.

(Lisica iskoristi zabunu i nestane)

Trubutka: Šta sad?

Batlić: Prazni baru! Vadi vodu!

Guska: Požuri.

(Momak se sprema da skoči u baru)

Pišiptica: Stani! Krajnje je vreme da malo razmisliš.

Momak: Nemam vremena. Prvo da nađem ključ.

Pišiptica: Ključ ti je u glavi.

Momak: Kako u glavi ključ?

Pišiptica: Pa, ključ rešenja!

Pticogledalo: Razmisli…

Trubutka: Što ga stalno terate da misli. Razboleće se dete!

Pišiptica: Seti se ko si, odakle dolaziš i kuda ideš?

Pticogledalo: E, sad si preterala! E, sad si preterala!

Batlić: Opet fizolofira?

Trubutka: Fifi zozo lolo fifi rara! Truuu truuu!

Momak: Tišina tamo! Ko sam – to znam, odakle dolazim – i to znam. A došao sam

ovamo da nađem gusku.

Pag

e11

4

Pišiptica: A kakvu gusku?

Pticogledalo: I od koje vrste?

Momak: Od one vrste… kad je poljubiš od nje postane devojka.

Pišiptica: Pa?

Momak: Pa!!

Pišiptica: Cm… cmm… ooo…??

Pticogledalo: Cmok!

Momak: Pa da! Poljubac! Kad je poljubim čarolija će nestati…

Pišiptica: Konačno se setio!

Trubutka: Šta! Čega se setio?

Batlić: Bolje da smo samo razvalili vrata.

(Momak dođe do guske)

Momak: Hajde da te poljubim pa da idemo. Malo sam ogladneo.

Guska: Stani malo. Mene ne može niko da ljubi tek tako! Poljubac mora da se

zasluži.

Momak: Samo reci šta da ti donesem i koga treba da pobedim..! Preplivaću sedam

mora, pobediću sedmoglavu aždaju, džinove dovesti u red, morske nemani…

Guska: Ništa od toga. Dovoljno je da me voliš. Ako me voliš – poljubi me. U

suprotnom – zaboravi na mene, gusku.

Sve ptice: (raznrženo) Jaaaav!

Momak: Ovo je najteže…

Guska: Da me voliš?

Momak: Ne to. Lako je voleti. Najteže je priznati da nekoga voliš.

Batlić: Ajde priznavaj. Nemoj da primenjujem metode.

Pišiptica: Pusti ga. Sam će.

Momak: Ja te volim već dva leta… i jedan zimski raspust, samo nisam smeo to da

priznam…

Pticogledalo: Jel’ ima neko maramicu, (šmrk jec)

Batlić: Znao sam ja da će ovako da bude. Imam fotografsko pamćenje.

Pricogledalo: Da vidimo poljubac pa da idemo.

Guska: Opraštam ti zato što te volim i što ti voliš mene. Poljubi me.

Pag

e11

5

Momak: (pticama) Okrenite se na drugu stranu. (ptice se okrenu, ali ipak malčice

zaviruju) CMOK!

Ptice: Juhuu! Ura. To! Vidimo se. (Ptive uskaču u kutiju. U međuvremenu scena

se transformiše u prvobitnu. Momak, Ljubica i crtež.)

Momak: Zašto si otišla? Sve sam ti nacrtao. I travu i baru i dud

Ljubica: Da si nacrtao srce i mene u tom srcu, onda nikuda ne bih odlazila.

Momak: Pa da! Onako sam crtao za gusku. A za tebe ću nacrtati po jedno srce na

svakoj stranici čitanke.

Ljubica: Samo nemoj više da crtaš guske!

Momak: Pa dobro. Nego.. jesam li ja sačuvao gusku ili nisam?

Ljubica: Sačuvao si našu ljubav. To je važnije.

Momak: Dobro, ali nemoj posle da pričaš kako ja ne umem da sačuvam ni

nacrtanu….

Ljubica: To sam ja samo onako…

Momak: Udaj se za mene.

Ljubica: Drugi put. Čim ti porastu brkovi. A onda će i sve guske, u belom, doći na

našu svadbu.

Momak: Čekaću. Čim obujem odmorne cipele, učiću guske da igraju kolo. Svadba

mora da bude vesela.

Ljubica: Kako?

Momak: Ovako: (Izvadi sviralu i zasvira a oko njega zaigra stotinu gusaka)

.

Kraj

Pag

e11

6

ZA ANTOLOGIJU

Mileta I. Aćimović

MANGOLIJE TOMISLAVA

MARINKOVIĆA

O biljkama, pesmama, tugama i nama

.

Ali je zemlja korisnija od svega;

i car njivi služi.

Knjiga Propovednikova, 5, 9.

Ti u nemi suton, draga,

Mrtvih seti se ko živih

Jer ne gubi se bez traga

Što se s ljubavlju proživi.

V. Solovjov

.

.

…..I onda je to izgledalo pomalo čudno, a danas je skoro nezamislivo, da se dvojica prijatelja

iz dva mačvanska sela – dopisuju. Tako je bilo, a davno je bilo.

…..Početkom osme decenije minulog veka imali smo Tomislav Marinković pesnik na zemlji

iz Lipolista i ja, svakovrsnom radoznalošću obuzet školarac iz Banovog Polja, da sa razdaljine

od dvadeset i pet kilimetara jedan drugom nešto posebno, sadržajno i važno, pisano saopštimo

o našem poimanju književne umetnosti, pogotovo o modernoj poeziji kojom se tad u Mačvi

skoro niko zanimao nije. Da zatajeno i potiho ponešto o dodiru i spoju poezije i života, onako

samoubeđeno, među se poručimo i došapnemo. Da se kroz doživljaje i misli stihovima

podstaknute, prisnije i trajnije zbližimo. Da o našim unutranjim previranjima, zanosima i

maštenskim porinućima, sa svešću o provincijalnoj prikraćenosti i nedovoljnosti, reknemo i

ponešto od onoga što je za naš tadašnji život bilo nasušno, a od čega pregorelom patinom

Pag

e11

7

dugovremenog trajanja prožeti i prijateljskom verom, dubokim prožimanjem i razumevanjem

overeni i u razdvojene stvarnosti potopljeni, naši životi i danas zavise. A to je ljubav. Ljubav

za svet, za sve njegove vidljive darove. Ljubav za čoveka, za žive stvorove i ljubav za biljke;

za biljke – govorim po sećanju – za koje su Piter Tompkins i Kristofer Bird, u mojim

zagrebačkim danima mnogo čitanoj knjizi Tajni život biljaka, zapisali da su upravo one spona

koja povezuje fizički i metafizički svet. U tom zagubljenom zavičajnom svetu, obgrljenom

biljkama cvetnim i rodnim, Tomislav i ja smo se našli, prepoznali i trajno prijateljski vezali.

…..Između fizike i metafizike, uglavnom porazne stvarnosti i čitalačko-stvaralačkih upora,

tekli su naši životi godinama, decenijama. Sretali smo se, posećivali, prijateljevali,

pesnikovali, u vinoljubstvu s grlenim osmesima nadgovarali i, valja to reći, ljudski i bratski

nekako sržno razumevali i voleli! Kod milih Marinkovića – Ljubinke i Tome – vazda mi je

bilo lepše nego kod kuće. Oni su svoje veliko dvorište pretvorili u baštu, sopstveni mali Eden

na čijem je povlašćenom mestu, pod venjkom što ga čini natkriljeni brest, na čvrsto

ukopanom stolu kojeg je naš mekodušni i vešti Zdravko, kad je počinjao da se zove

majstorom, sačinio od crnog bagrema – onog uzrasnog i tvrdog drveta dukatno suvozlatne

unutrašnje boje na čijim su u prepotopski mulj porinutim direcima, duže od veka, opstojavale

ćuprije na rodnoj mi Zasavici. Po takvom dvorištu im je u prošlom veku trčkarao i neko

motorče vazda udešavao njihov plavooki nasmejani sin da bi, na naše razdragane i već

borama obrubljene oči, sada to činila njegova plavooka, vragolasta ćerkica.

…..Toma je listao, rastao i cvetao kao pesnik, a još više kao otac i „dedek“. A ja

sam, „tečajem vremena“, sa ženom i golemim naramkom knjiga hitao iz Beograda u selo gde

sam, podržavajući precvalu roditeljsku starost, najčešće bivao sam. Lišen golemih želja, zasut

slovima, istrajavao sam tupo i spokojno zagledan u prisnu jednoličnost siromaškog seoskog

trajanja kome sam i danas, do patetičnosti, ostao privržen.

…..Godine su prolazile, neprilike se umnožavale, a mi smo postajali sve nužniji i važniji

jedan drugom. Ratovalo se svuda okolo. Tako su onog kobnog leta sred devedesetih, po

Svetom Iliji, u selo hrpimice stigli prognanici. Horizont nam se mračio, a u dušama se plela

crna povesma. Pisali smo pesme i mnogo, lekovito, čitali. Pogotovo ja. On je uzgajao biljke.

Sa ženom. Predano i strpljivo. Javljali smo se jedan drugom. Utešljivo, sa nešto prkosa, malo

više nade i podosta tvrde vere kao deca smo ponavljali uverenje – da svet jeste božja bašta i

da ga, ipak, lepota može pokrenuti i spasti. A spasa tada nije na vidiku bilo. Samo neki veliki

teret u grudima i osećaj ojađenosti i gorkog poniženja. Postajalo je kadikad mučno slušati

vesti, i teško su one padale na duše pravednika. Video sam to u očima svojih seljana koji su,

uvek kada je bivalo tegotno i mučno, glavu priginjali k zemlji. U nju pogledavali kao u

jedinu izvesnost. I oko našeg uskog dvorišta obraslog cvećem što ga je majka negovala i od

kojeg se u njemu sve i obnoć, pri magličasto-mlečnoj nekoj mesečini, šarenelo i bleskalo,

počeli su da se slute i ukazuju „crni konjanici“. Sa njima je, narednog avgusta, baš na

Preobraženje, i otac otišao iz života. I tada se od: šeboja, petunija, lepog čove, turskog

karanfila, noćne frajle, nevena, dragoljuba i raznobojnog prkosa, dvorište u šarenilu

razlistavalo i blistalo dok su se u njemu, bez kapa, sabirali da ga isprate suncem ožegnuti

njegovi ispisnici – mačvanski zemljodelci, pijačari, ubožari i šaldžije. A u rana jutra, po

sahrani, kad su se cvetne latice stidno otvarale i miris oštro brizgale, ono je svu ubogost i tugu

naših života vedrim i mirisnim vazduhom u oblake uznosilo. Tako je, znali smo tad, biljna

lepota oporavljala naše tugom povinute živote.

…..Darivao mi je Toma vremenom raličite sadnice. Kroz prozore mog starog Renoa 4 vijorili

su vršci nekih pitomih četinara, sa posrebrenim završnim tonom u njihovoj tmasto-zeleno

zasićenoj boji osnove i tako, oku na radost, selili se na rast i vito grananje iz njegovog u moje

selo. Iz pocerske zemlje beluše u moju vodama okruženu, situ humusnu smonicu. Primili su

Pag

e11

8

se na čuđenje familije koja, uz njihanje glave i izraz mešavine zainteresovanosti i prosevom

atavističkog straha na trenut ukazane zabrinutosti, ispotiha i kao poizdalje, govoraše da se u

avliju sade samo rodna drveta. Ali smo se, zaboraviv to iskustvom overeno mudrosno

saznanje što se tradicijom naziva, brzo privikli na njihovo stalno posrebreno, šuškavo i na

letnjem vetriću treperavo zelenilo, posađeno duž dela ivice tog uskog dvorišta. A po očevoj

smrti, darovao mi je prijatelj-pesnik i dve sadnice magnolije. Moji u selu takvo drvo nisu

poznavali ni imali, a ja sam ga ranije, kao oniže stablo široke, uglavljene, granate krošnje koje

prvo s proleća, uz široke mesnate listove, izbaci kao pesnica velike, jabučaste, mlečno-

rozikaste cvetove, sagledao u uređenoj bašti za ponos lepe Biblioteke šabačke. I poneo u

sećanju tu jarku simbol-sliku moćnog i večnog cikličnog buđenja prirode. Tu sam prvotnu

lepotu poželeo da naselim i kod sebe. Zbog toga sam zaumio da jednu sadnicu namenim ocu i

posadio je udno njegove humke, a drugo uz terasicu naše već rušne seoske kuće. Ona sadnica

na groblju nije se lako primala, na kraju je skoro sasušena nestala pri košenju iždžikljale letnje

trave od koje seosko groblje noću, pri mesečini, ume da izgleda jezovito-privlačno i mistično.

Dok je ona sadnica u dvorištu, u kojem je sve životno sahnulo i nestajalo, odmah krenula u

visinu i širinu.

…..Za par godna ona se fino razvila, pa je počela da cveta. Tad smo je i zavoleli. Majka ju je

često, sa svojim rođačko-komšijskim drugama, za koje smo pred dvorištem napravili klupu da

one sa nje obdan glede i otpozdravljaju svetu koji se užurbano i zaslepljeno drumom valja,

preko okvira naočara, kriveći u maramu povezanu glavu, sa zanimanjem i čuđenjem zagledala

i sa njima nešto prigušeno komentarisala. Da – čudan stvor. Glatka kora, veliki elipsasti

listovi koje je s jeseni valjalo u navršenim korpama i kolicima odnositi, a povrh toga i njeni

grozdasto-bubrežasti zeleni plodovi za koje nismo znali da li i čemu služe, povećavali su

čuđenje i zanimanje onih koji su navraćali. A u završnoj godini veka u naše je dvorište

doneseno bledo-žutkasto, lepo i baš živahno štene, kome sam nadenuo ime Nora. E, to su već

bila dva čuda, sa čudnim imenima, koja su u bliskom vremenu stekli stanište u našem uskom

a dugom dvorištu, sa kućom na duž, i zgradicama u nizu spojenim.

…..Živelo se tako od ranog proleća do pozne jeseni među cvećem čiji je izgled i poredak

Nora, sad već ubava i pametna keruša sa lepim očima i trepavicama, uveliko rovanjem i

trčanjem kvarila, dok se magnolija sa sve dužim sabljastim prutevima kao granama širila,

širila. Marinkovići su dolazili u tople letnje večeri da, između razgovora, zalogaja i gutljaja

vina, poglednu i provere kako nam naše drvce, upirući se u nebo i šireći olistale ruke pri tom,

smanjuje dvorište i ka ulici pomalo zakriljuje vidik.

…..Kroz godine su naše starije rođake i komšinice, a mamine druge u starosti, tiho, kao kad u

jesen noću, jedva čujno, opada lišće magnolije, redom promenile svetom. Sve mi se tamo

nekako smanjivalo i sivelo u nestajanju, samo su blistale Nora, uz koju se razvijao njen sin

ogaravljene dlake od mene nazvan Prokopije, Proka, i granata k nedoglednim sferama malo u

širinu, a više uvis uperena magnolija. Nju sam, jednom, radikalno okresao i na dva je stuba

sveo, onda ih čvrsto nekim kablom suspregnuo i za nosač terase privezao, da bi gledala samo

nebo. A ona je i sa nebom brzo sklopila savez, pa kad je leti znao da se sa severozapada, kako

su u selu govorili: „navuče crn oblak od Sremske Rače, ko ponjava“ i dune vetar naglo ona se,

njemu nudeći, sva radosna žustro povijala, trzajući i tresući celu konstrukciju terase. A bočne

grane su joj se podvlačile pod njen azbestnim pločama pokriven krović i razdvajale ga. Raslo

se tih prvih godina novog veka i u duhu, mnogo. Samo je majka u tišmi i osami, među

biljkama, sa kerušom koju je zbog privrženosti i vernosti, a i zbog otmenog psećeg držnja i

pomalo oštre, uozbiljene naravi, ona nazvala „gospođa Nora“, u dvorištu u kojem je i leti

zarana prilegao mrak, vidno kopnela i osme godine u onoj kućici što je dužno prizidana uz

stariju kuću koja je podignuta kad sam ja na svet došao, sa mojih ruku, otišla zauvek k ocu i

Pag

e11

9

našim precima. Tako se u rodnom selu, „na trošnim ostancima predaka milih“, duže od vek i

po sinstvom krepko zanavljan, za mene i sa mnom okončao lanac porodičnog života.

…..Kuća mi je u selu ostala nenastanjena. U dvorištu je bila samo keruša, o kojoj se brat

starao. Ona nas je dočekivala i ispraćala. Ređala su se, potom, proleća, leta, jeseni i zime.

Jedna od njih, mrazna i snežna, povila je, razbarušila i rascepila one srebrnaste četinare. S

proleća sam ih posekao. I nisam žalio. Ni cveće više nisam sadio, ono je još koju godinu iz

svojih u povije i bore meke dvorišne zemlje skrivenih semenki za sebe raslo i cvetalo, bez

nadzora i reda, dok i njega nije prerasla večno radosna trava. Ostala je samo ona – protegljasta

magnolija sa uskim profilom, kao omanji jablan. I dalje je rasla i pretila da, vetrom

podstaknuta, otkine neki deo terase. Odlučio sam da i nju posečem, ali sam to odlagao. Čekao

sam duboku jesen, kad su životni sokovi drveća u korenu i zemlji. Kad drvo ništa ne boli. I

zaista, lako je bilo. Reskom zvuku motorne testere krotko se podala i, onako izdužena,

pljoštimice pala stresavši sa sebe sve godine vihorenja i cvetanja, sve senke uspomena.

…..I sad, zastavši u šetnji mirijevskim pobrežjem, pogledam u daljinu, preko Dunava, u

Banat. Usamljen, sred Beograda, setim se tad i svojih blagih i dobrih Marinkovića koji tamo,

u zavičaju, među brojnim sadnicama svakog dana, posvećeno i predano kao u molitvi, od naše

rodne zemlje ištu milost i potporu za biljni rast, za život i lepotu u njemu. Jer, od biljaka i

cveća na ovom šarenom svetu malo čega divotnijeg ima. A katkad mi se, dok stojim tako

osovljen na slike uspomena i zagledan u nigdinu, pred unutarnje oči odnekud projavi slika

majke koja, već ostarela sa štapom u krilu, u kožuh odenuta, sa žutom kerušom koja drema

ukraj njenih nogu, pod vitkom senkom Tomine magnolije čiji su listovi nalik u molitvu i

divljenje sklopljenim dlanovima, za toplijih predvečerja, s jeseni, sedi zavaljena u stolicu i

gleda na ulicu kojom sad prolazi svet njoj malo znan. I priviđam kako se na blagom vetru

pomera jedan bakarnom rđom već prožet magnolijin list koji, kao u lakom plesu, načas

zadrhti i u tom drhtaju čvrsne, a potom se lako, kao uzdah, otkine, u trenu zalebdi, lelujavo

strmoglavi i padne na meko tlo ispred naše kuće, pored majke i njene gospođe Nore. Očas se i

ja prenem i kao da nekom najbližem, najtišim rečima tugom osenjene ljubavi, prošapćem –

Ali, majke odavno nema! Tomine magnolije, nema. A od ovog proleća, ni Nore više nema.

…..Uzdahnem tad čujno i, na tren, u svesti zadržim i ujasnim tu sliku majke u dvorištu kako,

ničim ne narušavajući spokoj konačne jeseni, pokraj drveta i psa kao jedinih bliskih, sa

blagim osmehom sverazumevanja i svemirenja, zagledana u seoski put koga presecaju kasni

odsjaji i sitnim, zlatastim lišćem zasipaju breze, nekom radosno otpozdravi, mahne. Dok iza

njenih leđa u dnu dvorišta i dalje, negde preko Save, u Sremu i Slavoniji tamo, sunčeva rumen

pri zalasku treptavo problesne, pa utrne, a po zasenjenom dvorištu muklo se klobuča tama.

.. (2015)

Pag

e12

0

Slavoljub Marković

THE BEST OFF

.

.

.

Portret oca sa kišobranom

.

Moj otac je uvek nosio kišobran sa sobom; nije voleo da bude pokvašen. Ne znam da li je bilo

ekonomično da uvek imaš kišobran pri sebi; kao dragoceni predmet držiš ga u ruci. Na mojim

dečijim crtežima otac je uvek ispod kišobrana. Zaštićen je od kapi koje padaju po crveno

obojenim krovovima, zelenoj boji krošanja drveća, i po crnoj boji kišobrana. Nekad je otac

sasvim u uglu bloka formata A5, pa se vidi ogromni deo neba, sunce iznad oblaka, avion koji

blješti na svtlosti, a nekad je u centru lista kada dominira njegova figura, kada je kišobran

samo jedan detalj spreman da ga odbrani od kiše.

Koliko puta ga je kišobran spasao da ne pokisne?

Nisam mogao da znam.

Ali na mojim crtežima kišobran je najčešće raširen, oblaci su iznad i lije kiša.

Kada je otac umro bio je april. (April ponekad bude kišovit.) I eto, u vreme opela dok je

otvoren sanduk ispred kuće, kada okupljeni ljudi drže sveće u rukama, i prate popov obred,

počinje da pada kiša. Uskoro deca ili rođaci doturaju ljudima kišobrane… i jedan za drugim, u

najvećoj tišini, otvaraju se raznobojni kišobrani. Dvorište se ispunjava plavim, crvenim,

zelenim bojama. Poklisar otvara ogromni crni amrel da bi štitio popa. Čak i meni sestra dotura

kišobran. Jedino kisne moj mrtav otac u sanduku. Vidim kako mu jedna po jedna kap ostaju

na licu. Tada se se setim da nije volelo da kisne, pa ne mora ni sada, kada je poslednji put na

zemlji, da bude pokvašen. Zato otvaram kišobran i štitim ga. Sestra mi uskoro pokazuje

očima. Šta to činim… i zašto kisnem?

.

.

Sporazumevanje

.

Oca su joj odveli prilikom prve racije, majku nešto kasnije. Da bi zaštitila dete, jedna žena ju

je uzela sa sobom. U detetovoj kući su govorili jidiš i srpski. U kući nove porodice govorili su

mađarski. Otac je nestao u ratu. Dok joj se majka nije vratila iz logora, devojčica nije znala

nijednu srpsku reč niti jidiš. Kada se srela s majkom samo je plakala. Majka je govorila srpski

a dete mađarski. Detetova spasiteljica je stajala podalje od njih. Gledala ih je. Sva srećna više

je plakala od ćerke i majke. Ponavljala je kroz suze:

Pag

e12

1

„Ez a te anyád. To je tvoja majka.“

.

.

Izbeglica

.

Izbeglica nije mogao da nađe ni jednu prostoriju gde bi smestio svoje stvari. Onda mu je moj

otac ustupio jedan sobičak. Taj čovek je u njemu smestio svoj bicikl, odeću koju je koristio

dok bi trgovao, i nekoliko korpi. Dolazio je, odlazio, a da niko nije obraćao pažnju na njega.

Izbegavao je susret sa nama. Jednom, dok smo uveče sedeli, pozdravio nas je, ali nije želeo

čak ni da popije kafu. Ne znam da li je sa ocem ikada razgovarao. Moj otac je bio sremski

borac, i poznavao je nesrećne krajišnike. Bio je u njihovim jedinicama. Kada je umro otac,

više niko od nas nije obraćao pažnju na Krajišnika. Zaboravili smo na njega. I kada mi je

jednom bila potrebna bicikla, ušao sam u njegovu prostoriju. Niko od nas nije je ni otvarao.

Stvarno se tamo nalazila Krajišnikova bicikla, ali se videlo da on dugo ne dolazi. Gume na

bicikli nisu bile napumpane a lanac je bio iskidan.

Ovaj čovek je bio izbeglica i za vreme Drugog svetskog rata. Zapravo rodio se ovde jer mu je

i majka bila izbeglica. Nisam znao zašto više nije dolazio, ili je možda došao da umre ovde,

gde se i rodio.

.

.

Poglavlje romana

.

Silazim iz autobusa. Pritrčava mi dvogodišnje nepoznato dete. Zabada glavu između mojih

nogu. Obgrli kolena. Kaže: „Tata!“

Ja mu pomazim kosu. Ne želim da ga razočaram. Držim ga za ruku. Šetamo putem.

Koliko dugo dete neće podići glavu?

Od trenutka kada sam nepoznato dete uhvatio za ruku i pošao ka njegovoj kapiji do trenutka

kada će ono podići glavu, mogu da napišem poglavlje romana, ali to ne želim. Samo se pitam:

kada će dete podići glavu, ugledati moje lice i, razočarano, vrišteći, potrčati ka dvorištu, majci

u zagrljaj?

.

.

Osveta

.

Došao je iz zatvora, na vikend. Hteo je da tuca konobaricu. Ona mu nije dozvolila. Molbe

nisu pomogle. Celog prepodneva se vrzmao oko konobarice. Po podne je u kafani sedeo

konobaričin ljubavnik. Konobaričina i kola njenog ljubavnika bila su parkirana ispred kafane.

Pag

e12

2

Jednog trenutka zatvorenik je, neprimećen, uzeo ključeve konobaričinih kola. Ušao je u

konobaričina kola. Upalio ih je. Konobarica je kroz prozor videla kako se pokreću njena kola.

Zbunjena, pogledom je potražila ključeve koji su do malopre stajali na tacni. Ponovo je

pogledala kroz prozor. Njena kola su udarila kola njenog ljubavnika.

.

.

Vozovi

.

Jednom sam u detinjstvu posetio ujaka čija se kuća nalazila pored pruge; danju smo mahali

putnicima u vozu, a noću…? Mrakom su nas plašili. Kada se u mrkloj noći čula tutnjava voza

učinilo mi se… ona iz daleka dolazi. Voz nikada neće stići do kuće. Kako se zvuk kloparanja

točkova i pisak lokomotive približavao, činilo mi se da voz ide direktno na mene… sve brže,

sve bliže. Zvuk se pojačava! I gle odjednom voz ulazi u kuću, u sobu u kojoj spavam… i

skačem dok mi pored glave kloparaju točkovi.

,

.

Strah od smrti

.

Kada sam ušao u određene godine počeo sam da nosim nitroglicerin sa sobom, u nadi da će

me lek spasiti, međutim, samo se desilo da jednoga dana, pri dodeljivanju nagrade, pripadne

muka jednom poznaniku. Ne razmišljajući o razlozima, niti gledajući grčenje lica od mučnine,

odmah pritrčim i pružim mu nitroglicerin, izgovarajući upustvo koje sam znao naizust.

Tokom ukazivanja pomoći, stigla je sanitetska ekipa. Verovali ili ne, potvrdili su moju

pretpostavku…

„Čestitam“, rekao mi je lekar. „Vi ste mu spasili život.“

Nekoliko godina kasnije sretnem nekadašnjeg bolesnika, kako sedi sa svojom ženom, u jednoj

kafani, potpuno autističnog, i ne mogavši da prepoznam nekadašnjeg vagabunda i kasnijeg

biznismena, pitam, da ga nisam prijateljski zajebao, onda, pružajući mu pomoć, na šta se moj

poznanik duboko zamislio… Dok je razmišljao, njegova žena počela je da negoduje; ona

dobro zna koliko su lepih trenutaka proveli od onda, na njene reči moj poznanik je samo

ćutao.

Napokon je ovaj slučaj uticao na mene; prestao sam da se opterećujem lekovima koje bih

nosio sa sobom.

.

.

Osobenjak

.

Pag

e12

3

Kada umre neki moj prijatelj, odmah pocepam njegovu vizitkartu; to činim iz razloga što sam

jednom pozvao svog drugara neznajući da je umro, a da njegov telefon nije ukopan zajedno sa

omiljenim predmetima; posle duže zvonjave javio mi se njegov glas:

„Vlasnik ovog telefova je mrtav. Nikada nemojte više da ga pozovete!“

Verovatno snimljen pre nego što će umreti.

.

.

Australija

.

Neki meštanin, otputovao je u Australiju. Nije mislio da se tamo za stalno nastani, ali se dugo

nije vraćao. Svake godine svojoj siromašnoj porodici slao je poklone i novac. Na dan kada su

stizali paketi, porodica je pozivala meštane, slavili bi, razgledali poklone, analizirali šta čemu

služi.

Vremenom je taj dan u godini postao praznik mesta.

Jednoga dana dobili su urnu sa njegovim pepelom. Kod gostiju koji su se okupili na gozbu

zavladao je muk. Pismo, koje je pratilo urnu, bilo je na engleskom. Niko nije znao da ga

pročita, sve dok se nije snašao jedan maštoviti dečak. On je, tumačeći tekst, rekao da je

Austrlija jedna velika zemlja koja je bila pusta, sve dok je nisu naselili Evropljani. Međutim,

kako je svako od naseljenika znao odakle potiču njihove urne s pepelom, slali su u zemlju

porekla s molbom da se stave u seosko groblje, tako je Australija postala zemlja bez groblja.

______________________________________

Danas me vozovi podsećaju na tragedije. Svaki miris paljevine dovlači još jedno sećanje na

eksploziju bombe, kada su rakete pogodile voz na mostu, i spalile ga, kada su zanemele žene;

u nanulama koračaju tiho, i u žurbi skupljaju veš sa žice, iako njegovo lelujanje na vetru ne

prouzrokuje eho tutnjave.

Pas leži na basamaku i cvili.

Pag

e12

4

Miroslav Kirin

PUTOPIS SLOBODNIH LEĐA

.

.

.

Iz usta mi ispada jezik

.

iz usta mi ispada jezik

to više nije jezik to je golema jetra teleća

………..onog teleta što su ga zaklali prekjučer

uvjerava me mesar moje omiljene mesnice

………..ali ja u mesnicu niti nisam otišao

.

nemam ni omiljenu mesnicu

.

samo mi je jezik ispao iz usta

,

………..ta golema jetra

.

vraćam je u usta guram u grlo

odustajem kad shvatim da me guši

moj jezik ponovno ispada

vješa se plazi po vratu liže tijelo

moj jezik moj jezik moj preveliki jezik

.

.

Jalog br. 59

.

Ljudi su sami.

Žena koja jednom pa drugom cipelom udara u kutiju klima-uređaja ne bi li otresla

………..kamenčiće i grudice blata uvjerljivo govori o tome.

Ne možete je ne zapaziti.

Odjekuje to njezino kloparanje kao pucnjevi muškarca radosnog što mu se rodio

………..sin.

Zvuk krene, leluja na vjetru, udari u zid druge zgrade i vrati se kroz otvoren prozor

………..[čula ga je kad ju je zaobišao, lagano su joj se zatresla ramena].

Ženu možda i ne biste zapazili, čak i da visi s ruba balkonske ograde.

Pag

e12

5

Pa štošta visi.

Jedna se stabljika vodene palme slomila napola pa i ona visi.

Kao i najlonska vrećica što ju je vjetar upleo u ogradu i napuhnuo.

Visi i sjena muškarca naslonjenog na ogradu [puši], opuštena sjena, dobro zna da se

………..od svog tijela ne odvaja tako lako.

Rekli bi sebi [poslije] da vam se učinilo da ste vidjeli svježe

………..oprano rublje kako vijori na vjetru.

I još biste dodali: ta žena neprestano pere.

Ali ubrzo biste primijetili kako je riječ o sasvim drugoj ženi.

Mada se mogu povući neke paralele između obje. I da je posve lako sve pobrkati.

Zasmetat će vam to lupanje. Ta neugodna pucnjava.

Možda izazove gnjev, izmami psovku ili komentar što će ga muž [na trenutak je

………..odložio novine i srknuo kavu] s balkona dva kata niže uputiti supruzi

koja upravo vješa oprano rublje na balkonu dva kata niže.

Da je htjela, učinila bi to unutra, na primjer u kuhinji ili predsoblju.

Ženino kloparanje ne računa na ravnodušnost. Mora se objaviti glasno.

Kad počne tući cipelom po kutiji, i kad prve grudice stvrdnute zemlje

………..počnu svoj let prema pločniku, ona slavi.

.

.

Ti, koja kosom mlataraš lijevo-desno

.

Ne daju mi čitati u tramvaju, a posebice ti, koja kosom mlataraš lijevo-desno.

Bacaš mi je posred stranice, pljuuus, nestaju sve riječi da bih podigao pogled.

Što bi rekla Jane Hirshfield, zašto sam zastao

………..usred njezine pjesme To Judgment: An Assay?

Ti mi svojom kosom mijenjaš život,

………..kao što «artičoka mijenja okus

svega što se jede poslije nje», kaže Jane.

Kosa je čudne naravi, prividno mrtva: možeš je rezati, paliti, a ipak raste.

I onda je moji živi prsti prevrću, zapliću se u nju, upliću svoj život, tuđi život,

………..mijenjaju im okus.

Recimo da ti odjednom poželim vidjeti lice dok zabacuješ kosu.

U najboljem slučaju mogu se nadati

………..tek bljesku tvojih ruku, koje će se pojaviti iznenada,

podignuti kosu, prstima je pročešljati,

………..a onda opet pustiti da pljusne

preko stranice knjige, nemilosrdno,

poput vode što ju na kraju smjene u brijačnici

iz kante izbacuju na ulicu.

.

.

Putopis slobodnih leđa

.

Pag

e12

6

kad slobodna su mi leđa

po njima ne poskakuje krumpir

i rajčice ne strepe da će ih zgnječiti

kad slobodna su mi leđa

prsti u sandalama slobodno ispadaju

bicikl ide sam od sebe

možda i mene dovede sebi

kad slobodna su mi leđa

i svi drugi su bar malo slobodniji

.

.

Noć, jutro, poslijepodne

.

U noći se koraci ubrzaju.

Ujutro sam već umoran.

Popodne, kad se počnem

zagrijavati za noć,

lagano, posve lagano

potečem iz slavine.

,

.

Nedjelja

.

Pomislio sam da je nedjelja

Nisam otišao na posao

Nitko se zbog toga nije požalio

Nedjeljom se ne gunđa

Ulica je bila mirna nisu rušili stabla

Djeca su još spavala

Izišao sam baciti smeće od cijeloga tjedna

Brinulo me ipak što u mojoj vrećici

Nisu bile subotnje novine

Nije to bila ni moja vrećica

Iz čije sam kuće zapravo izišao

.

.

Razlog

.

Ja imam jedan razlog dovoljan

Dovoljan da vas sve mirno prebijem

Prebijem li vas sve hoću li ja biti

Biti sam sebi dovoljan da ostanem

Pag

e12

7

Ostanem živjeti sa svojim razlogom

Razlogom koji mi ne da da mirujem

Mirujem od jutra do večeri a ujutro

Ujutro krećem s revolucijom brate

Brate, nađi i ti svoj dobar razlog

Razlog koji će ujediniti sve nas

Nas koji smo od rođenja u potrazi

U potrazi za svojim pravim mirom

.

.

Prijevoji mišljenja od 4 do 5 .

Baš me muči to mišljenje

To beskonačno razmišljanje

Savijam se lakše od gume

Preuzimam sve oblike

Danas sam, eto, vunena vesta

A ti si čelična štanga

Trljam se o tebe zdesna

Trljam se o tebe slijeva

Frrrr baš je električno

.

.

Jabuka i konj

.

Da bih doznao što je jabuka

Moram je zagristi

Da bih doznao što je konj

Moram ga zagristi

Ali na konju jaše pustopašni Josip Sever

Da bih doznao što je pustopašni Josip Sever

Moram ga zagristi

A u Josipu Severu je diktator

On će mene ugristi

Jer diktator je prazna siva ploča

Diktator je smrznuta ravnica

I otud nema se više kud

.

.

Potraga

.

Pag

e12

8

A kako kako opet

A kako naš brat otac sin muž šogor

A kako naša sestra majka supruga ujna

A kako sve u jednom a nigdje i nitko

A kako kao u zemlju propao

A kako kad grad pun postera a još i na radiju

A kako kad svi sad znaju to lice

A kako kad čudna fotka a kako nepoznat

A kako kad odjeven u plavu trenirku

A kako kad odjeven u bijelu majicu i crne tenisice

A kako biti različit a opet prepoznat

A kako kad se o tome neprestano govori i šapće

A kako kad još samo nekoliko dana

A kako kad već netko drugi sličan čeka

A kako kad nema pravog razloga

A kako kad čovjeka nema i nema

.

Pag

e12

9

Eva Lipska

BRBLJIVOST SVETA

.

.

Palcebo

.

Ona kaže da je to život.

On da je to palcebo.

I meša trulo kuckanje detlića

S lupanjem srca.

Mada ga nije volela polurečima

Već punim rečenicama.

Pripadala je sekti njegovih reči.

Nelegalnim satima.

Specijalne službe hranile su jezerce

dok su plovili čamcem.

Kada su umirali:

Ona je govorila da je to smrt

a on da je to deportacija.

.

.

Popodne

.

Razgovaramo o ratu.

U bašti bajoneti perunika.

Sedimo na klackalici.

Iza okuke nestaje automobilska sirena.

Gura nas vetar.

Gore život.

Dole smrt.

Gore život.

Dole smrt.

Gore život.

Pag

e13

0

Ništa nas ne upozorava.

Dogorevaju naftna polja

zalaska sunca.

Frizer podšišuje javorovo lišće.

Ti me gledaš

kao da više znaš.

.

,

Provalija

.

Ponekad vidiš kako iz glava

sipi malter.

Ljušti se pročelje uma.

Opet istorija.

Zbog čega se vraćaš u nju,

kada je i tako sve pred nama.

Kada se dogodilo. Nećeš se vratiti.

Sedim ispod bilo kog neba

i slušam šta govori prosečnost.

U molitvenim knjigama

marker reklame za

kremu koja sprečava bore kod živine.

Znaš da iz svakog naroda

možeš proterati ubice.

Kraj plota ispod limuna sunca

skiči moral.

Dovoljno je malo dosade. Dreka govora.

U inat provaliji.

.

.

Brbljiovost sveta

.

U velikoj brbljivosti sveta

jedva da sam šapat ubačen

u akustički fortissimo.

Gradići gradovi zemlje

počinju da prave buku

kada se približujem njihovim granicama.

Pag

e13

1

Kosilica za travu

primadona operete

našeg dvorišta

kosi jutarnju tišinu

fušerskim libretom.

Naokolo glasna osrednjost.

Povišeni glasovi.

Urlajući motori stadiona.

Politička dreka.

Čak se sekunda ljubavi

diže do krika.

I biće još glasnije.

I glasnije. I glasnije.

Dok mrtva tišina ne udari

svoj uzvišeni ton.

Istorija kao i uvek

pridaće tome publicitet

da bi zaglušila nečije

dozivanje u pomoć.

Sa poljskog Biserka Rajčić

…..

Pag

e13

2

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JUL - AVG 2018.

BROJ 16

Autor: Amra Hodžić Jejna

Sva prava zadržana © 2016 - 2018 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)