Komunikacija na univerzitetu u svjetlu Bolonjske deklaracijeapeironsrbija.edu.rs/Centar_za_izdavacku_djelatnost/Radovi/Specij... · Neverbalna komunikacija ... Komunikacija na univerzitetu

Komunikacija na univerzitetu u svjetlu Bolonjske deklaracije

Banja Luka, decembar 2008. god 1



DIPLOMSKI/SPECIJALISTIČKI RAD

Tema: Komunikacija na univerzitetu u svjetlu Bolonjske deklaracije

Mentor: Student: Prof. dr Larisa Čović Sanja Dojčinović

U Banjaluci, Decembar 2008.



„Može se reći da je čovjek od postanka do danas, premostio distancu

prema Mjesecu, ali mu još uvijek ne uspijeva premostiti distancu prema

svom bližnjem.”

Josef Rattner



Sadržaj diplomskog/specijalističkog rada: I.Uvod ........................................................................................................................................5 II. Komunikacija na univerzitu Republike Srpske u svjetlu Bolonjske deklaracije...................7

2.1. Osnovni principi Bolonjske deklaracije..........................................................................7 2.1.1. Najvažnije reforme u okviru Bolonjskog procesa....................................................8

2.2. Vrste komunikacije .......................................................................................................13 2.1.1. Informacija.............................................................................................................14 2.1.2. Verbalna komunikacija ..........................................................................................16 2.1.3. Neverbalna komunikacija ......................................................................................17

2.3. Modeli komunikacije ....................................................................................................20 2.3.1. Semiotički model komunikacije.............................................................................20 2.3.2. Sociološki model komunikacije .............................................................................21 2.3.3. Psihološki model komunikacije .............................................................................22 2.3.4. Kulturološki model komunikacije..........................................................................23 2.3.5. Konfesionalni model komunikacije .......................................................................24 2.3.6. M itološki model komunikacije ..............................................................................24

2.4. Poslovna komunikacija .................................................................................................25 2.4.1. Oblici poslovne komunikacije ...............................................................................27 2.4.1.1. Formalna i neformalna komunikacija .................................................................27 2.4.1.2. Jednosmjerna i dvosmjerna komunikacija ..........................................................28 2.4.1.3. Komunikacija „nadole“, „nagore“, horizontalna i dijagonalna komunikacija....28 2.4.1.4. Posredna i neposredna komunikacija ..................................................................29 2.4.2. Vještina komunikacije............................................................................................30 2.4.3. Efektivna komunikacija .........................................................................................32

2.5. Komunikacija na univerzitetima Republike Srpske......................................................34 2.5.1. Ključne promjene u nastavi....................................................................................35 2.5.2.Interaktivna nastava................................................................................................36 2.5.3. Studij učenja na daljinu ili elektronsko obrazovanje .............................................37

I. Iz Statuta Panevropskog Univerziteta „Apeiron“, Banja Luka ............................................38 II. Iz Statuta Univerziteta u Banjoj Luci ..................................................................................46 III. Zaključak............................................................................................................................59 IV. Literatura............................................................................................................................61



I.Uvod

Kada univerzitet posmatramo kroz istoriju njegovog razvoja onda sa sigurnošću

možemo reći da je to evropska institucija. Univerzitet kao institucija je nastao u srednjovjekovnoj Evropi kao zajednica nastavnika i istraživača.

Svjedoci smo da se poslednjih godina dešavaju velike promjene na političkom,

ekonomskom, tehnološkom, kulturnom i drugim poljima svih evropskih zemalja. Svake

godine sve više evropskih zemalja se ujedinjuje i čini uniju kojoj je osnovni cilj što jača i stabilnija zajednica svih evropskih zemalja kako bi cijela Evropa kao jedna cjelina na svim

poljima mogla da parira trenutno vodećim svjetskim silama.

Promjene koje se dešavaju od velikog su značaja i na nivou visokog obrazovanja. Da bi se i na tom polju ujedinile, evropske zemlje, su prvenstveno morale da odrede trenutno stanje

u kojem se nalaze. Neophodno je bilo uvesti određene reforme u tradicionali pristup

obrazovanju, koji je karakterisao evropski sistem obrazovanja prošlog vijeka, kako bi se

uhvatio korak s vremenom u kojem živimo.

Poslednjih godina prošlog vijeka na sastanku vijeća ministara visokog obrazovanja u

Bolonji donešena je Bolonjska deklaracija. Osnovni cilj ove deklaracije je da ujedini

obrazovni sistem Evrope u jednistvenu cjelinu kako bi studentima, akademskom i administrativnom osoblju omogućio što lakšu transparentnost, mobilnost i zaposlenje na

području cijele Evrope.

U ovom diplomskom radu biće r iječi prvenstveno o komunikaciji i procesu razmjene

informacija koji su predviđeni odredbama Bolonjske deklaracije, njihovoj praktičnoj primjeni

i reazlizaciji na univerzitetima Republike Srpske.

Kao što je poznato dobra komunikacija je osnov za sve međuljudske odnose i nesumnjivo je od velikog značaja i na našim visokoobrazovnim ustanovama. Svaki

pojedinac ima potrebu da komunicira i ne postoji nijedan segment društvenog života, nema

tog polja ljudskog postojanja u kojoj je komunikacija nebitna. To je osnovni način našeg

uticaja na okruženje, bez obzira da li je u pitanju privatna ili poslovna sfera, i osnovni metod

na osnovu kojeg formiramo utisak o sebi, ustanovi u kojoj radimo ili se obrazujemo.

Kroz primjere iz okruženja istraživaće se o tome kako pojedini univerziteti u Republici

Srpskoj uspijevaju da implementiraju Bolonjski proces i u kojoj fazi sprovođenja je trenutno.



Koji su to modeli komunikacije koje diktira Bolonja i kako su oni zaista sprovedeni u praksi

naših univerziteta? Da li je naše visoko školstvo spremno u potpunosti prihvati savremene

tendencije razvoja visokog obrazovanja i na koji način zadržati ono što je dobro u našem

tradicionalnom pristupu visokom obrazovanju?

Cilj ovog diplomskog/specijalističkog rada je analiza modela komunikacja ponuđene

Bolonjskom deklaracijom kao i njihova realizacija i adaptacija na univerzitetima Republike

Srpske. U nastojanju da realizujemo osnovni cilj ovog diplomskog/specijalističkog rada treba

da riješimo nekoliko zadataka:

- analiza Bolonjske deklaracije sa tačke gledišta vrsta i vidova komunikacije

- analiza statuta dva univerziteta u Republici Srpskoj

- uporedna analiza navedenih statuta

- usklađenost Bolonjske deklaracije i statuta univerziteta Republike Srpske

- uočavanje razlika između komunikacijskih modela Bolonjske deklaracije.

Materijal istraživanja diplomskog/specijalističkog rada je:

- Tempus projekat – Education and Culture - Statuti univerziteta

- Studijski programi

Prema postojećim ciljevima i materijalu izabrane su sljedeće metode istraživanja:

- deskriptvna

- komparativna

- induktivna

- deduktivna - metoda sinteze

Osim toga treba naglasiti da se, istraživanje sa gore navedenih aspekata, prema našim

saznanjima, u Republici Srpskoj vrše po prvi put. Praktična primjena rada je relavantna i izuzetno važna u procesu edukacije, što nesumnjivo

pomaže studentima da postignu bolje rezultate, profesorima da ostvare bolju komunikaciju sa

studentima, da motivišu studente da učestvuju u nastavnom procesu.



II. Komunikacija na univerzitu Republike Srpske u svjetlu Bolonjske deklaracije

2.1. Osnovni principi Bolonjske deklaracije

Kao što je već napomenuto, sama Bolonjska deklaracija zasnovana je na određenim principima koji imaju za cilj da ujedine visoko školstvo Evrope i na taj način se olakšaju

mobilnost studenta i profesora na evropskom tržištu znanja. Kao glavni cilj ka ostvarenju

jedinstvenog visokoškolskog obrazovanja Evrope zamišljena je mobilnost građana i

sposobnost zapošljavanja na cijelom kontinentu od čega će zavisiti razvoj kontinenta. Ova

deklaracija naglašava da je od velike važnosti da se nacionalni sistemi visokog obrazovanja

ujednače kako bi skupa činili jedan cjelovit sistem. Glavnu ulogu u ovom procesu imaju evropske institucije visokog obrazovanja tj.

univerziteti. Oni treba da djeluju nezavisno, u skladu sa svojim potrebama, ali istovremeno i

usaglašeno sa principima koji teže ostvarenju cilja Bolonjske deklaracije.

Prije nego krenemo sa istraživanjem modela komunikacije neophodno je pobliže

objasniti odredbe koje je utvrdila Bolonjska deklaracija i koja je njena osnovna uloga u

unaprjeđenju kvaliteta visokog obrazovanja Evrope.

Dakle, Bolonjska deklaracija je zajednička deklaracija potpisana u Bolonji 19. juna

1999. godine od strane nekoliko evropskih ministara obrazovanja, a odnosi se na reformu

sistema visokog obrazovanja u Evropi, uključujući i Bosnu i Hercegovinu.1 Deklaraciju je

tada potpisalo 29 zemalja (Austrija, Belgija, Bugarska, Češka Republika, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Njemačka, Grčka, M ađarska, Island, Irska, Italija, Letonija, Litva,

Luksemburg, Malta, Nizozemska, Norveška, Poljska, Portugal, Rumunjska, Slovačka

Republika, Slovenija, Španjolska, Švedska, Švicarska, Velika Britanija.). Bosna i

Hercegovina je bolonjskom procesu pristupila 18. septembra 2003. godine. Danas broj

zemalja potpisnica iznosi 40. Potpisivanjem Bolonjske deklaracije počeo je Bolonjski

proces koji ima za cilj kreiranje jedinstvenog evropskog sistema visokog obrazovanja do

2010. godine.

1 www.wikipedia.org



Bolonjski proces donosi niz promjena u visokom obrazovanju evropskih zemalja s ciljem

poboljšanja kvaliteta studija i razvijanja evropskih vrijednosti i evropske saradnje.

2.1.1. Najvažnije reforme u okviru Bolonjskog procesa

Implementacija Bolonjskog procesa u tradicionalni pristup nastavi podrazumijeva niz reformi

visokog obrazovanja. U daljem tekstu navešćemo osnovne pricipe Bolonjske deklaracije:

- Uvođenje bodovnog sistema - Evropskog Sistema Prenosa Bodova - ESPB ili na

engleskom European Credit Transfer System – ECTS

Uvođenje ECTS prije svega, ima za cilj izgradnju jedinstvenog prostora evropskog obrazovanja i njegovu transparentnost u odnosu na druge obrazovne sisteme i tržišta rada.

Bodovi su neka vrsta zajedničke „valute" predviđene bolonjskom deklaracijom koja se

zasniva na radu studenta koji se na kraju verif ikuju ispitom. S obzirom da se u ovom radu,

prije svega, bavimo istraživanjem komunikacije u procesu sprovođenja bolonjskog procesa u

našoj zemlji, interesantno je napomenuti odakle r iječ kredit u visokom obrazovanju s

obzirom da u našoj zemlji često dolazi do zabune kada upotrijebimo termin „kredit“.

Izraz „kredit“ dolazi od latinske r iječi credo a znači vjerujem, odnosno imam povjerenje u nekoga. U našem jeziku se ovaj izraz vezuje za uzimanje novčane pozajmice od banke, jer

oni koji daju novac na zajam daju do znanja da imaju povjerenja da će oni koji su posudili

novac u određenom vremenskom periodu i pod određenim uslovima i da ga vrate. U akademskoj terminologiji, kredit je bila vrsta pozajmice koju je nekada država osiguravala

studentima slabijeg materijalnog stanja uz obavezu da će se „studentski kredit“ po završetku

studija i zapošljavanju vratiti državi. Najboljim studentima se kredit obično „opraštao“,

odnosno nisu ga morali vraćati.

U XIX. vijeku se u Velikoj Britaniji i SAD-u svaki položeni ispit obilježavao sa „passed with

credit“ i na taj način se studentu odavalo priznanje za položeni ispit. Vremenom je ovakvo

obilježavanje preraslo u svakodnevnu praksu. U našem jeziku izrazu „kredit“ je najbliža riječ „bod“ ili „poen“. Najprihavtljiviji je izraz „studentski bod“ ali većinom se koristi samo „bod“

ili „kredit“ što, nerijetko, i dovodi do nerazumijenvanja.



Evropski sistem prenosa bodova (ESPB) ili na engleskom European Credit Transfer System

(ECTS), predstavlja jedinstven sistem vrijednovanja uloženog rada studenta u učenje

određene materije predviđene studijskim programom.

Osnovne karakteristike ES PB ili ECTS sistema:2

ukupno opterećenje studenta sastoji se od prisustvovanja studenta predavanjima i

vježbama, konsultacijama, izvođenje priprema za nastavu, pisanje seminarskih

radova, projekata itd.

Bolonjom je uvedena mjera da 60 ECTS bodova predstavlja optimalnu mjeru

opterećenja prosječnog studenta u jednoj akademskoj godini, odnosno 30 bodova

u jednom semestru

jedan ECTS bod odgovara 25-30 sati rada studenta

student u prosjeku radi 40 sati nedeljno

bodovi se dodjeljuju svakoj nastavnoj jedinici studijskog programa (predmetu,

modulu, seminarskom radu, diplomskom rad, disertacija itd.)

studentu se bodovi za pojedini ispit dodjeljuju tek nakon što je taj ispit položio bodovi nisu ocjene, niti ih zamenjuju.

ES PB (ECTS ) daje mogućnost studenatima da na području Evrope prenose i

akumuliraju bodove stečene na različitim institucijama. Takođe, olakšava

priznavanje diploma među zemljama Evrope. Studentski bodovi se priznaju samo

ukoliko se potvrdi kvalitet programa institucije koja ih dodjeljuje.

Ovaj sistem omogućava sakupljanje studentskih bodova tokom studija, sve dok se

ne stekne dovoljan broj za određeno zvanje. Broj studentskih bodova je predviđen studijskim programom koji je student upisao.

U našem visokoškolskom sistemu akademska godina traje od 1. oktobra do 30.

septembra naredne godine i sastoji se iz dva semestra, koji nose po 30 ECTS bodova.

Broj predmeta koje student sluša u jednom semestru varira i zavisi od studijskih

programa i fakulteta. Pojedini predmeti nose različit broj ECTS bodova u

zavisnosti od obaveza koje student treba da ispuni da bi ih položio. ECTS bodovi

2 Tempus projekt-Education and Culture, Razvijanje svijesti o Bolonjskom procesu u bosni i Hercegovini, Sarajevo, Reprografika,2005.



predmeta se određuju u zavisnosti od vremena koje potroši da bi ispunio sve svoje

ispitne obaveze. Manji broj ECTS bodova znači da je neki predmet zahtijeva

manje vremena za savladavanje.

U šematskom prikazu I.3 dat je primjer dodjele ECTS bodova pojedinim predmetima u

jednom semestru. Bodovi se dodjeljuju pojedinom predmetu nakon detaljne analize ukupnog

vremena potrebnog za uspešno savladavanje gradiva i polaganje ispita.

Nastavne aktivnosti (čas) Individualni rad Naziv predmeta ECTS Kontakt

časovi Vježbe treninzi

Seminar-ski i stud.

radovi

Pedago-ške

radionice

Stručna i klnička praksa

Individual. i grupno učenje

Istraživ. izvora

SVEGA časova

rada

I SEMESTAR

Mundologija 5 40 24 78 8 150 Filozofija života (akademske v ještine) 5 40 18 86 6 150 Statističke metode (u oblasti menadžmenta) 6 48 24 108 180

Viša matematika (opšti kurs) 6 48 30 98 4 180

Strani jezik - prv i 4 30 30 56 4 120 Izborni program - neparni semestar 4 30 80 10 120

UKUPNO I semestar 30 236 84 42 0 0 506 32 900

Šema I.

3 Tabelarni prikaz Nastavnog plana, Panevropski Univerzitet „APEIRON“ , Banja Luka



- uvođenje sistema lako prepoznatljivih i uporedivih zvanja, i uvođenje dodatka diplomi

(Diploma Supplemennt) kako bi se poboljšalo zapošljavanje evropskih građana i ostvarila što

veća konkurentnost evropskog sistema visokog obrazovanja. Po završetku studija studenti,

pored diplome, dobijaju i zvaničan dokument koji se zove Dodatak diplomi (na engleskom

Diploma Supplement). Ovaj dokument je opis sadržaja, nivoa, i statusa studija koje je student

završio. U njemu su navedeni detalji studijskog programa i postignute ocjene. U dodatku

diplome su navedeni svi ispiti koje je student položio, ukupan i pojedinačan broj ECTS

bodova za svaki predmet, te prosječna i pojedinačne ocene. Takođe mogla bi da budu

navedena i imena profesora, kao i vannastavne aktivnosti studenta tokom studija kao što su

sportske i kulturne aktivnosti, članstvo u studentskim organizacijama, razni kursevi i

seminari koje je student pohađao, znanje stranih jezika i dr. Dodatak diplomi je izuzetno

važan dokument sa aspekta mobilnosti studenata. Već sada prilikom priznavanja stranih

visokoškolskih ustavnova svaka zemlja članica evropske unije zahtijeva Dodatak diplomi

ukoliko je studij završen po principima bolonjskog procesa. To svakako olakšava studentu

priznavanje stepena obrazovanja a samim tim i zapošljavanje, jer pored zvanja navedenog u diplomi, dodatak diplomi daje i pregled sadržaja savladanog studijskog programa.

Diploma i Dodatak diplomi izdaju se za svaki ciklusa studija i to na maternjem i engleskom

jeziku.

- organizacija sistema studija koja se zasniva na tri ciklusa, prvom - dodiplomskom

(undregraduate), drugom – postdiplomskom (graduate) studiju i doktorskom studiju koji nije

vremenski ograničen. Drugi ciklus studija zahtijeva uspješno završen prvi ciklus u trajanju od

najmanje tri godine poslije kojeg magistarski studij traje dvije godine (3+2) ili četiri godine osnovnog studija poslije kojeg magistarski studij traje godinu dana. Tradicionalni sistem

visokog obrazovanja se zasnivao na četiri godine diplomskog, dvije godine postdiplomskog i

neodređenom periodu doktorskog studija. Bolonjski proces to skraćuje na tzv. sistem 3+2+3 ili 4+1+3.

To ustvari znači da:

student sa tri godine dodiplomskog studija dobija diplomu određenog zvanja

sa studijem od tri godine dodiplomskog studija i dvije godine diplomskog studija (3+2) ili četiri godine dodiplomskog i godinu dana diplomskog studija dobija

titulu magistra određenog zvanja;



i sa studijem 3+2+3 ili 4+1+3 postaje doktor određenog zvanja.

- promovisanja mobilnosti studenata sa ciljem da se studentima obezbjedi pristup studiranju,

nastavku studija a kasnije i zapošljavanje u bilo kojoj evropskoj zemlji bez poteškoća, te da

se akademskom i administrativnom osoblju osigura što lakše zaposlenje i vrednovanje

prethodnog rada.

Bolonjska deklarcija je jedan od proizvoda globalizacije i njen osnovni cilj je da ujedini

tržište znanja evropske zajednice.



2.2. Vrste komunikacije “Više bih platio za veštinu komunikacije nego za bilo koju drugu veštinu pod kapom

nebeskom”

Džon D. Rokfeler

Samatra se da je u poslovnom svijetu Džon D. Rokfeler najuspješnija ikona za sva

vremena i ako on kaže za neku veštinu da je najvažnija za uspjeh, onda bi se svakako svaki

pojedinac, ustanova ili organizacija trebala posebnu pažnju posvetiti usavršavanju ove vještine.

Komunikacija se oduvijek doživljavala kao vještina koju je potrebno izučavati, vježbati

i usavršavati. Ona u sebi ima elemente humanog, kvalitetnog, estetskog a slobodno se može

reći da ima i umjetničke odlike. Vještina komuniciranja predstavlja aktivnost duha koja se

vremenom i iskustvom mijenja, transformiše, preoblikuje. Utkana je u sve grane privrede i

umjetnosti.4

Svima je poznato da je komunikacija stalan proces koji podrazumijeva slanje i primanje

informacija, i kao takva ona može biti verbalnu i neverbalnu. Zbog toga što je prenos informacije u nastavnom procesu od najveće važnosti, posebnu pažnju ćemo obratiti kako na

definisanje informacije tako i čitave šeme komunikacije.

4 Umberto Eko, Kultura, informacija, komunikacija , Beograd, Nolit, 1973.



2.1.1. Informacija

U procesu komunikacije najznačajniji momenat je prenošenje informacija. Pod

informacijom se podrazumjeva saopštenje o nekom posebnom događaju koji je u sistemu

prouzrokovao promjenu dotadašnjeg stanja.

Komunikacija pretpostavlja način organizovanja, izbora i kretanja određene materije.5

Međutim, nije svaki podatak informacija. Da bi podatak dobio značenje informacije treba da da bude:

1) pouzdan – izvor iz kojeg dobijamo podatak treba da je siguran u njegovu ispravnost;

2) provjeren – prije nego preraste u saopštenje mora biti provjeren;

3) kontrolisan - svaki pododatak se izlaže kritičkoj provjeri;

4) dinamičan – da bi dobio svojstva informacije mora biti prenešen u što kraćem periodu.

Poznato je da se proces protoka informacija ne sastoji samo u slanju informacija, već on zahtijeva i primanje, pravilno čitanje i dekodiranje određene poruke i povratnu reakciju na

nju. Dakle, u ovom procesu nema pasivnog posmatrača, iako je jedna strana u većini

slučajeva aktivnija.

U procesu komunikacije postoje uvijek postoje dvije strane:

1) pošiljalac

2) primalac poruke

Svaki međuljudski interaktivni odnos se sastoji od: - prenosu informacije i

- pravilnom razumijevanju poruke.

Prilikom prenošenja poruka i informacije, tj. u procesu komunikacije uvijek se biraju signali, znaci i termini koji su opšte prihvaćeni i utvrđeni. Da bi primalac informacije što

bolje mogao da shavi informaciju pošiljalac treba da pronađe što jednostavniji sistem

5 Zorica Tomić, Komunikologija, Beograd, 2000.



znakova koji će što široj publici prenijeti jasno, konkretno, realno i objektivno značenje

poruke.

Komunikacija se ostvaruje putem komunikacionih kanala. Kanali kojima poruka putuje

od pošiljaoca do primaoca mogu biti u materiji ili vazduhu (telefon, televizija, kompjuter,

radio, i sl.)

U procesu slanja i primanja informacija nerijetko nastaju komunikacioni šumovi.

Informacije koje šaljemo šesto nisu adekvatno interpretirane od strane primaoca te dolazi do

nejasnoća u komunikaciji. Šumovi u komunikaciji mogu biti internog ili ekstenog tipa.

Interni ukoliko primalac poruke dobro ne shavti ili ne čuje poruku, ili eksterni ukoliko

poruka usljed spoljnih uticaja nije dobro primljena.

Povratna reakcija (feedback) je pokazatelj razumijevanja poruke. Taj pokazatelj

razumjevanja u nastavnom procesu predstavlja završni akord uspješne poslovne

komunikacije nadole i nagore. U pogledu univerziteta slobodno možemo reći da je

diplomirani student krajnji njegov proizvod i da je zadovoljstvo studenta i njegov dalji

plasman na tržištu znanja upravo ono što potvrđuje kvalitet visokoškolske ustanove

Šema. II.

SSLLAANNJJEE PPRRIIMMAANNJJEE

IINNTTEERRPPRREETTAACCIIJJAA

PPRRIIMMAANNJJEE IINNTTEERRPPRREETTAACCIIJJAA

OODDAAŠŠIILLJJAANNJJEE

informacije

informacije

ŠŠUUMMOOVVII ŠŠUUMMOOVVII



2.1.2. Verbalna komunikacija

Verbalna komunikacija se ostvaruje putem riječi, odnosno govorom. Putem riječi

možemo prenijeti sve vrste poruka, bile one usmene ili p ismene. Istovremeno, upotreba riječi

u komunikaciji, u pravilu, daje najbolje rezultate. Sposobnost govora je prirodni dar čovjeka i

predstavlja veliku moć kojom pojedinac raspolaže. Jezik je osnovno sredstvo

sporazumjevanja među ljudima. On predstavlja bogatstvo i vrlinu jer je jedino ljudima, od

svih živih vrsta, data sposobnost govora.

U savremenom svijetu globalizacije, u svim sferama u kojim čovjek djeluje, jezici

zauzimaju posebno mesto. Razmjena informacija nezamisliva je bez jezika. Najvažnija

osobina današnjeg vremena jeste upravo komunikacija koja prevazilazi tradicionalne granice

i jezičke barijere. Evropski principi koji govore o jedinstvenosti zasnovanoj upravo na

različitostima pojedinih naroda skreću pažnju na kulturni dijalog. Svaki narod ima svoj jezik,

kulturu i tradiciju koji se u vremenu u kojem živimo dovodi u stalnu interakciju. Tradicije i

kulture se svakodnevno prepliću i jedino uz veliko razumjevanje i prihavtanje različitosti u kulturnom dijalogu možemo da ostvarimo pozitivne odnose.

Različitost jezika nije problem kada se komunicira sa bliskiom okolinom. M eđutim,

danas u doba razvijene međunarodne trgovine i putovanja, različitost jezika postaje ozbiljna prepreka uspješnoj komunikaciji. Poslovne organizacije u malim zemljama imaju poteškoća

u komunikaciji sa svjetskim tržištem.

Globalizacija, naime, zahtijeva jedan univerzalni jezik komunikacije. Sticajem

okolnosti, u globalnoj komunikaciji, prevladao je engleski jezik. Engleski jezik, pored 350 milijona stanovnika kojima je maternji jezik, govori još između 250-300 milijona ljudi.

Sveukupno, oko četvrtina čovječanstva ponešto zna engleski.

I mada se pod komunikacijom prvenstveno podrazumijeva verbalna razmjena poruka između pošiljioca i primaoca, jezik nije jedino komunikacijsko sredstvo.

Prema Bolonjskoj deklaraciji osnovni vid komunikacije je pismena komuniakcija

između profesora i studenta. Bolonjska deklaracija preporučuje razmjenu infromacija putem

testova, eseja, seminarskih radova i sl. Pisane poruke u obrazovanju ostaju zabilježene duže

vrijeme i često su izložene na uvid brojnim osobama koje su uključene u obrazovni proces,

kao i drugim potencijanim promatračima.



S jedne strane to u velikoj mjeri pomaže studentima da savladaju pisani vid

komunikacije. Oni moraju da vladaju standardnim književnim jezikom, imaju bogat fond

riječi, vladaju stručnom terminologijom i umijećem pismenog izražavanja. Sa druge strane,

po ličnom mišljenju, na taj način dolazimo do zanemarivanja neposredne verbalne

komunikacije između studenta i profesora. Ona je u većoj mjeri prisutna na univerzitetima u

Republici Srpskoj iako su ti univerziteti već usvojili način rada prema Bolonjskoj deklaraciji.

2.1.3. Neverbalna komunikacija

Neverbalna komunikacija je puno važniji i složeniji vid međuljudske komunikacije

nego što se to na prvi pogled može činiti. Svega 8% poruka čovijek prima preko verbalne

komunikacije, a ostalih 92% informacija prima putem neverbalne komunikacije. Pri svakoj interakciji čovjek šalje emocionalne signale, a ti signali utiču na njegovu

okolinu. M noge gestove vremenom nesvjesno primamo iz socijalne sredine u kojoj živi i oni

za nas postaju uobičajeni.

Neverbalna komunikacija je svako ljudsko ponašanje osim riječi koje se izgovore. Čak i

kada smo na nekom mjestu samo fizički prisutni mi, putem znakova, šaljemo određene

signale okolini i na taj način komuniciramo. Oni koji primaju te znakove dekodiraju ih u u

određeno značenje.

Interpretacija znakova zavisi od karakteristika onoga koji ih prima. Svaki čovjek na

svom nivou tumači ono što doživljava kad komunicira s nekom osobom. U neverbalnoj komunikaciji znakovi često predstavljaju društvene norme koje se podrazumjevaju. Ne

moramo namjerno i svjesno nastojati prenijeti poruku jer čovjek neverbalno često prenosi i

ono što ne želi reći.

Govor tijela nas ponekad odaje mimo naše volje (crvenilo obraza, znojenje dlanova,

tikovi, podrhatavanje i sl.). Govor tijela podrazumijeva znakove dodira, orijentacije tela,

držanja tijela, gestikulaciju rukama, klimanja glavom i sl. M noga istraživanja govore da

gestovi najjasnije prenose značenje govora tijela. Po Nirenbergu, gestovi poručuju: otvorenost, odbranu, razumevanje, frustraciju, poverenje, nervozu, prihvatanje, očekivanje,

sumnje i još mnogo toga. Promatrajući gestove primjetićemo da postoji velika grupa



univerzalnih gestova, kao npr. osmijeh uglavnom odaje pozitivan znak, mahanje šakom

signalizira ljutnju, tapšanje kao odobravanje, zjevanje odaje dosadu...

Facijalna ekspresija nam otkriva najviše od svih vidova neverbalne komunikacije. Na

licu čovjeka oslikavaju se emocije kojima se izražavamo bez upotrebe riječi. Ovaj vid

neverbane komunikacije je pod većom kontrolom svijesti čovjeka u odnosu na ostale tjelesne

pokrete. Pažljivim promatranjem izraza lica naših sagovornika saznajamo o ljudima mogo

više od onoga što bih oni, namjerno ili nenamjerno, htjeli da otkriju. Iako su izrazi lica

osnovnih emocija univerzalni, kultura u kojoj živimo utiče na uobičajenost izražavanja

pojedinih emocija. Prema Darwinu postoji šest glavnih emocionalnih ekspresija: ljutnja,

sreća, iznenađenje, strah, gađenje i tuga.

Prostor u kojem djelujemo takođe je vid neverbalne komunikacije. Iako ova podjela

varira od kulture do koulture, prema podejli Čović L. možemo ga podijeliti na:6

a) intimni prostor – od 0 do 15 i od 15 do 45 cm; ispruženom rukom oko sebe

formiramo zamišljeni krug i stvaramo svoj intimni prostor u koji obično pristup imaju

samo osobe iz najužeg porodičnog kruga; b) lični (personalni) prostor – od 45 do 80 cm; prostor oko tijela koji smo ograničili za

osobe koje dobro poznajemo; ovaj prostor nije uvijek isti ispred i iza nas, obično je

veći d io prostora ispred nad našeg karakterisan kao lični; pri naraušavanju ličnog

prostora ljudi osjećaju nelagodnost, nervozu, neprijatnost i sl.;

c) socijalni prostor – od 80 cm do približno 4 m; većina naših aktivnosti se odvija u

socijanom prostoru oko nas; poslovni sastanici i službeni kontakti se ostvaruju u

ovom prostoru; d) javni prostor – preko 4 m; govor ili javni nastup se svakao odvija u javnom prostoru u

koji pristup imaju svi iz okruženja.

6 Čović Larisa & Čović Branimir, Osnove komunikacije, Banja Luka, Panevropski Univerzitet „Apiron“, 2007.



Prvi utisak koji ostavljamo na okolinu je od velikog značaja. Prenošenjem informacija

putem vizuelnih znakova čovjek formira sliku o sebi ili ustanovi koju predstavlja. Vizuelna

komunikacija odnosi se ne samo na gledanje i kontakt očima nego i na viđenje dostupnih i

korisnih socijalnih znakova. Ona obavlja dvije osnovne funkcije. Prva je izražajna, i odnosi

se na prenošenje stavova i emocija. Druga je informativna, ona upravlja i nadgleda društvene

susrete. Odjeća koju čovjek nosi, način na koji se češlja i ukrašava tijelo predstavljaju načine

izražavanja sebe, a svaka organizacija, pa i obrazovna ustanova putem vizuelnih neverbalnih

znakova formira svoju imidž i sliku u javnosti. Pod pojmomo imidža se obično

podrazumijeva slika, osjećaj ili asocijacija koja se stvara u čovjekovoj svijesti pri viđenju ili

spomenu neke osobe, institucije ili države. Imidž je ono što javnost misli o nama, to je odraz

identiteta ili slika organizacije u javnosti. Na formiranje imidža neke ustanove najviše utiču

njezini komunikacijski napori.



2.3. Modeli komunikacije Preme klasif ikaciji komunikacje možemo podijeli na slijedeće modele:7

o Semiotički model komunikacije

o Sociološki model komunikacije

o Psihološki model komunikacije

o Kulturološki model komunikacije o Konfesionalni model komunikacije

o Mitološki model komunikacije

2.3.1. Semiotički model komunikacije

Ostavrivanje komunikacije se uvijek odvija putem znakova, bilo da govorimo o

verbalnoj ili neverbalnoj komunikaciji. Razumijevanje i dekodoranje znakova u neverbalnoj

komunikaciji je jako ustaljeno u pojedinim sitacijama. Uzmimo za primjer saobraćajne

znakove koji karaketiše neverbalni vid komunikacje razumljiv na svim jezicima svijeta.

Međutim, ovaj model komunikacije se prvenstveno manifestvuje kroz jezik. Jezički sistem znakova svakako predstavlja najznačajniji simbol kulture u kojoj se razvija. Njegov

značaj dolazi iz činjenice da je on proizvod kulture i da istoveremeno utiče na oblikovanje

kulture. On izražava znanja i iskustvo određenog naroda. Zbog toga se u svakoj kulturi

razvija specifičan jezik. Narodi razvijaju svoju nacionalnu kulturu izražavajući svoje

pretpostavke, vrijednosti i vjerovanja kroz nacionalni jezik. I u organizacijama se razvija

jezik kojim članovi organizacije izražavaju znanja i verovanja do kojih su došli zajedničkim

životom i radom u određenoj organizaciji. Značenja koja stvari, događaji i pojave imaju za članove organizacije manifestvuju se kroz jezik.




2.3.2. Sociološki model komunikacije

Kada komunikaciju posmatramo u svjetlu obrazovnog procesa na univerzitetima nesumljivo najvažniji model komunikacije je sociološki model komunikacije.

Prema Čović L. „Socijalna komunikacija je ljudska djelatnost koja je us lovljena nizom

socijalno značajnih ocjena, konkretnih s ituacija, komunikat ivnih sfera i normi ponašanja

prihvaćenih u društvu, u određenom sociumu. Sociološki model komunikacije

predstavlja struktura s ocijalne komunikacije koja zavis i od ciljeva učesnika u

komunikaciji. U najopštijem obliku ovu strukturu čine subjekt i komunikacije,

komunikat ivna delatnost, komunikativna s aopštenja“ 8

Svaki naš postupak ili d jelo je vid komunikacije i način naš eg opštenja s a

okolinom, a samim tim to je socijalna pojava. Svjes no ili nesvjesno odaš iljanje s ignala

prema drugim subjektima u okruž enju mi stvaramo s liku o s ebi.

Veliki značaj na drugu osobu ima sve ono što kažemo ili učinimo. Način na koji

interpretiramo, tonalitet kojim izgovaramo, vremensko razdoblje u kojem govorimo, znakovi

koje šaljemo putem govora tijela, pisana forma kojom se nekom obraćamo ili stil koji

upotrebljavamo i sl. su od bitne važnosti u komunikaciji. Opštenje sa okolinom nas čini

socijalnim bićima i povezuje sa okolinom. Razumljivo je onda da svi težimo ka tome da ta

komunikacija bude što bolja i prihvaćenija od strane okoline. Na taj način određujemo svoju pripadnost grupi, porodici, orgaizaciji. Identifikujemo se sa okruženjem ili postajemo

asocijalna bića ne prihvaćena od strane okoline.

Na području Republike Srpske od velike važnosti je sociološki aspekt u ostvarivanju bilo kakve vrste komunikacije, a posebno u visokom obrazovanju. Okruženje u kojem živimo

direktno utiče na formiranje načina na koji se prema njemu ophodimo. U zemlji koja je

teritorijalno i etnički podijeljena i bez jedinstvenog nacionalnog identiteta nije ni malo lako

obrazovati budući akademski kadar, a pogotovo je teško ostvariti saradnju u vidu usavršavanja akademskog osoblja. Na sreću, sve većom zastupljenošću privatnih univerziteta taj aspekt

nacionalne podjeljenjosti se gubi. U osnovnom i srednjem obrazovajnu još uvijek zastupljena

nacionalna i vjerska podijeljanost koja u kasnijoj dobi ima velikog uticaja na obrazovni proces.




2.3.3. Psihološki model komunikacije

Psihološki model komunikacije, kao i ostali modeli, ima svoju ulogu u odvijanju nastavnog procesa. Svaka ličnost je proizvod dva aspekta ličnosti, individualia i socijalnia.

Usvajajući pravila i norme ponašanja socijale zajednice u kojoj se rađamo, živimo,

obrazujemo, odrastastamo formiramo norme ponašanja u skladu sa kojima se ponašamo.

Uspješna komunikacija ostavruje se uvažavanjem i prihvatanejem druge osobe u procesu

međusobne razmjene informacja. U literaturi postoje brojene podjele ličnosti u zavisnost od

njegovog ponašanja. Podjela tipova ličnosti prema Hipokratu:9

- kolerik (aktivan, egocentričan, sklon egzibicionizmu)

- sangvinik (društven, veseo, bezbrižan, zadovoljan)

- flegmatik (racionalan, smiren, uporan, koncentrisan)

- melanholik (ozbiljan, zamišljen, nezadovoljan, sumnjičav)

Bolonjska deklaracija insistira na interaktivnoj nastavi i konstantnom zajedničkom radu

studenta i profesorana u cilju što boljeg prenošenja znanja i v ještina. Samim tim psihološki

faktori koji utiču na tu interakciju su od velikog zančaja. Naravno da postoje bitne razlike u

komunikaciji u zavisnosti od dobi, pola, porijekla, nacionalne pripadnost.

Primjenom bolonjskog procesa komunikacije između profesora i studenta dolazi do ostvarivanja blieg kontakta između profeora i studneta kroz interakciju u nastavi. U toj

interakciji profesor kao ličnost je dobar i uspješan komunikator koji dominira. Prije svega

dobar je pedagog koji voli svoju nastavu i rad sa studentima, prihvata studente sa svim njihovim manama i vrlinama, speman je da unapređuje nastavu, dozvoljava studentima da

učestvuju u nastavi, uočava slabosti studenata i sugeriše na njihovo popravljanje, motiviše

studenta na rad i učenje kroz razne vidove motivacije u vidu pohvala i priznanja, materijalnih

nagrada, plaketa, pehara, nagradnih ekskurzija i ljetovanja i sl.




2.3.4. Kulturološki model komunikacije

U savremenom društvu ovaj model komunikacije je jako izražen u svakodnevnom životu. Sudaranja različitih kultura dešavaju se u svakodnevnim situacijama. „U doslovnom

smislu nema svjetske civilizacije, već postoji jedna koalicija kultura, među kojim svaka od

njih ima svoje vlastito pravo glasa. Pri tome ni jedna kultura nije hermetički zatvorena.

Višestrukost kulture uprediva je sa raznovrsnošću u biosferi. Svaka kulturamože samo dobiti

svojim poređenjem sa drugim kulturama, upravo kada ona učvršćuje svoje idiosinkrezije i

prednosti“.10 Ovaj citat vrijedi i za evropske narode, njihove kulture i države gdje veliki miks

kultura treba biti osnov za uspostavljanje što jačih veza njihovih pripadnika. Saradnja i

povezivanje se ostavruju kroz svakodnevnu komunikaciju pa je cilja da ta komunikacija bude

što uspješnija.

Kako je jezik osnovno obilježje kulture i u ovom modelu ima svoj posebni značaj. Bez

kulture nema jezika, i obrnuto. Oni se uzajamno podrazumjevaju jer nema kulture bez

jezičkog izražavanja niti jezika bez kulturnog sadržaja. Teško je razgraničiti i prebrojati

kulture i jezike jer jedna kultura može da se ostavruje na više jezika, a jedan jezik može da

izražava više kultura.

Različite kulture pojedinih država, regija ili mjesta čuvaju svoj izraz u lokalizmima,

regionalizmima i dijalektizmima narodnog jezika. Sa druge strane internacionalna kultura i savremena tehničko-tehnološka civilizacija ostavljaju svoj trag u opštoj kulturi. Uporedo

funkcioniše cijela jedna skala, od lokalnih govora, preko nacionalnih jezika, do jezika

međunarodne komunikacije. M oderni standardni jezici se raslojavaju na razgraničenja između socioekonomskih, obrazovnih, profesionalnih, uzrasnih i drugih grupa. Jezik

odražava različite aspekte globalne kulture i doprinosi njihovom izdvajanju, definisanju i

prihvatanju na širem području.

Globalni pogledi na svijet govore o tome da je potrebno savladati verbalni i nevrbalni jezik različitih kultura ali istovremeno i zadžati osobenost i vrijednost sopstvenene kulture.

Na univerzitetima Republike Srpske nastava se odvija na sva tri jezika, bosanskom,

srpskom i hrvatskom.

10 Pribičević, Đ., Globalizacija i nacionalna individualizacija u savremenom svijetu, Politička misao, Zagreb, 1996.



2.3.5. Konfesionalni model komunikacije

Ovaj model komunikacije podrazumijeva ponašanja i običaje koji se odražavaju u različitim pripadnostima religiji. Religija ima jako veliku ulogu u razvoju društvene

zajednice. Ona formira nacionalni identitet. Sa sigurnošću se može tvrditi da danas većina

ljudi ima svoje poimanje religije. Prema Vujakliji, religija je vjerovanje, odnos čovjeka

prema jednom uzvišenom natprirodnom biću, Bogu. Čovjek se kroz religiju poistovjećuje sa

socijalnom zajednicom i razvija osjećaj pripadnosti nekome ili nečemu. Religija predstavlja

duhovni stav čovjeka. Pravilno razumijevanje religije od ogromne je važnosti za pojedinca i

za njegovu društvenu zajednicu. Prikrivanje vjerskih osjećanja na našim prostorima dovelo je

do razdora na prostoru Bosne i Hercegovine. Danas je religija upletena u sve nacionalne

politike koje na našim prostorima dominiraju u svim sferama javnog života, pa tako i u

univerzitetskom.

Sistem obrazovanja u jednoj demokratskoj zemlji trebao bi biti zasnovan na temeljima

tolerancije i vladavine prava. Treba reći da, koliko god mi to ne željeli priznati, na

obrazovnim institucijama širom Republike Srpske i cijele Bosne i Hercegovine, postoji

velika doza nepovjerenja prema drugim religijama. To nas automatski stavlja u suprotnost sa

jednim od principa bolonjske deklaracija, koji zahtijeva prilagodljivost i mobilnost, i vodi nas

u stanje isključivosti i homogenizaciji. Država mora pronaći mehanizme kojima će odgovoriti na isključivost i netoleranciju, posebno među mlađom populacijom. Samo

sprečavanjem sukoba zasnovanih na religijskoj pripadnosti pojedinaca i grupa, u čijoj

pozadini leže mnogo dublji politički razlozi pred kojima država zatvara oči vodi ostavrivanju bolje komunikacije i napretka uopšte.

2.3.6. Mitološki model komunikacije

Mitološki model komunikacije karakteriše simbolika koja počiva na mitovima i manifestuje se u svim poljima komunikacije. Mit, sa svojim stvarnim i nestvarnim

elementima, postoji u svijesti svakog čovijeka bez obzira na starosnu dob, nivo obrazovanja,

nacionalnu pripadnost i sl.

Svi ovi modeli našli su svoj odraz u Bolonjskoj deklaraciji a povezani su, prije svega sa

poslovnom komunikacijom, koja je u datom slučaju najvažnija.



2.4. Poslovna komunikacija

Niti jedna skupina ljudi ne bih mogla opstati bez komunikacije. Informacije i ideje mogu se realizovati jedino prenosom sa jedne na drugu osobu. M eđutim, od velike je

važnosti razumjevanje informacija koje se prenose.

U poslovnom okruženju komunikacija je neophodna da bi se uspostavili i sproveli

ciljeva organizacije, relizovali planovi, organizovali ljudski i drugi resursi na što uspešniji

način. Na procesu komunikacije se zasniva planiranje, organizovanje, vođenje i kontrolisanje

svake organizacije. Zbog toga je neophodno poznavati proces komuniciranja, osnovne

elemente tog procesa, zavisnost tih elemenata, principe na kojima funkcionišu kao i različite tipove komuniciranja sa prednostima i nedostacima svakog od njih, kao i komunikacione

barijere i načine njihovog otklanjanja.

U vremenu globalizacije i tržišne utakmice, gdje i se znanje, kao i svaka druga uslužna djelatnost prodaje korisnicima po odrđenoj tržišnoj cijeni, univerzitet možemo posmatrati

kao poslovnu organizaciju. U tom smislu treba istaći neke osnovne odlike poslovne

komunikacije.

Poslovna komunikacija je složena u svim svojim oblicima. U literaturi nailazimo na niz različitih podjela i tipova komunikacije. Izdvojićemo samo neke od mogućih i to:11

a) prema mjestu realizacije komunikaciju dijelimo na

Interna komunikacija – kada se subjekti komunikacije nalaze unutar jedne organizacije. Interna komunikacija na univerzitetu treba da funkcioniše na različitim nivoima

unutar univerziteta. Ona treba da prožimati sve, djelujući na svako područje aktivnosti i

utičući na svakog studenta i svakog zaposlenog.

Eksterna komunikacija – komunikacija između univerziteta i eksternog

okruženja,istupanja u javnosti, stavranje imidža, i sl. Najbolji primjer eksterne

komunikacij ekoja se odvija čak i na međudržavnom nivou je, svakako, program

razmjene studenta.




b) Prema broju osoba u komunikaciji postoji:

jednostrana, vid komunikacije koja je usmjeren aod pošiljaoca bez očekivanja

povratne informacije; u tradicionalnom pristupu nastavnog procesa moglo bi se reći da je to

bio vid komunikacij ena relaciji profesor - student;

dvostrana, svakako ona komunikacija u kojoj podjednako učestvuju obje strane

(pošiljalac i primalac); npr. u pogledu odvijanja nastave ovaj vid komunikacij ebi bio

karakterističan za održavanje usmenog dijela ispita, ili upravo interaktivna nastava koju

bolonski proces s razlogom insistira;

višestrana komunikacija, komunikacija na relaciji profesor – studenti, sjednica

Nastavno naučnog vijeća, i sl.

c) Prema načinu regulisanja procesa komunikacije izdvajaju se:

formalna – najčešće se ogleda u pisanom obliku; na univerzitetu podrazumijeva

mnoge pravne akte (ugovore, zahtjeve, molbe, ovjere i sl.)

neformalna - ostvaruje se na osnovu normi i pravila iznesenih usmeno; ovaj vid

komunikacije mogo je brži od formalne. d) Prema osobinama komunikacije - tipologija zavisi od uslova i prilika u kojima se

nalaze organizacije među kojima se komunikacija odvija; ogleda se u npr. razmjeni

akademskog osoblja među u niverzitetima radi stručnog usavršavanja; u toj interakciji

različite ustanove dolaze u kontakt i u zavisnosti od ličnih uslova i prilika odvijaće se

dalji tok komunikacije;

e) Prema predmetu komunikacije izdvajaju se zajednička delatnost pod kojom možemo

posmatrati zajedničko djelovanje studenatai profesora u savladavanju nastavne jedinice, razmjena utisaka, dobijanje informacija;

f) Prema svojstvima sredstava komunikacije imamo:

- komunikacije u kojima se koriste različita sredstva komunikacije (kao što su: verbalna - pismena ili usmena i neverbalna - mimika, pantomima, proksemika, taktilna

sredstva, oblici, predmeti, crteži i sl.) i

- različita sredstva prenosa informacija tzv. kanali komunikacije, od kojih izdvajamo:

usmene, pismene, formalne, neformalne, na gore, na dole, horizontalne, tehničke, elektronske.



g) Prema svojstvima vremena odvijanja komunikacije imamo:

- dugotrajne,

- kratkotrajne,

- periodične,

- epizodne,

h) Prema odnosu prema partneru poslovna komunikacija može biti:

- ritualna,

- drugarska,

- formalno-poslovna,

- prijateljska,

- neprijateljska,

- intimna.

2.4.1. Oblici poslovne komunikacije

2.4.1.1. Formalna i neformalna komunikacija

Formalna komunikacija u organiazcije je ona komunikacija koja podrazumijeva

formalni jezik predstavljanja. Ovaj vid izražavanja je logički organizovan, isplaniran,

gramatički ispravan i odvija se u tačno određenoj formi i isključuje svakodnevni jezik,

žargon i skraćenice ( nastavni udžbenici, novinski članci, zavnični sastanci, i sl.).

Neformalnu komunikaciju čine informacije koje nisu u ustaljenim kanalima

komuniciranja. Tu spadaju tračevi, ogovaranja glasine i slično, sve što u žargonu nazivamo

"radio Mileva". Ovu vrsta komunikacije često izaziva neželjene efekte, pogotovu kada su

informacije nepouzdane, neistinite ili smišljeno plasirane radi destrukcije neke osobe ili

rukovodstva.. Neformalne informacije se najčešće prenose usmeno (u povjerenju) i s toga je

jako teško otkriti ljude koji prenose takve informacije, odnosno neformalnu komunikaciju je teško kontrolisati i njene zagovornike dovesti u sitaciju da odgovaraju za širenje

dezinformacija. Neformalno komuniciranje može da bude korisno kada se koristi kao dopuna

formalnom komuniciranju u pozitivnom kontekstu. Loša vijest putuje mnogo brže od dobre

pa je tako i neformalno komuniciranje brže od formalnog te se može koristiti u situacijama

kada je potrebno brzo preneti informacije na sve radnike u organizaciji.



2.4.1.2. Jednosmjerna i dvosmjerna komunikacija

U jednosmjernoj komunikaciji informacije koje se šalju obično ne ostavljaju prostor za

prihvatanje ili odbijanje. O gleda se u autoritetu i tip ična je za krizne situacije jer je

karakteriše brzo izvršavanje. U tradicionalnom pristupu nastavi ovaj vid komunikacije je bio

zastupljen na relaciji profesor – student. Student nije imao mnogo prostora za reakciju i

uvijek je izvršavo ono što se od njega zahtijevalo. Dvosmjerna komunikacija je tipična za

savremeni pristup obrazovanju. Od subjekta tj. studenta se očekuje reakcija na informaciju.

2.4.1.3. Komunikacija „nadole“, „nagore“, horizontalna i dijagonalna komunikacija

Komunikacija koja se odvija u organizaciji može da polazi od zaposlenih ka

menadžmentu. Ovo je veoma bitno i za menadžment jer blokada ovog vida komuniciranja

može da ugrozi postojanje same organizacije. Sistem informisanja je različit i kreće se od

periodičnog izvještavanja, preko sastanka i prezentacija do svakodnevnog referisanja. Bitno

je da se u ovoj komunikaciji ne prenosi samo ono što menadžment želi da čuje nego i ″loše

vesti″ koje su često mnogo važnije za kompaniju. Komunikacija naniže podrazumjeva prenošenje informacija i radnih zadataka od

menadžmenta ka nižim nivoima. Sistem informisanja je različit, uglavnom se prenosi putem

pisanih dokumenata i redovnih sastanaka.

Horizontalna komunikacija postoji u organizacijama u kojima su poslovne funkcije

odvojene i nezavisne jedna od druge i tamo gde odeljenja međusobno jako malo sarađuju.

Dijagonalna komunikacija nastaje kada se u organizacionu strukturu, putem zadatka,

poveže više nivoa. Tipičan primjer je timski rad, koji je neprihvatljiv u strogim hijerarhijskim organizacionim strukturama gde se izvršenje radnog zadatka zasniva na izdavanju naredbi od

starne menadžmenta.

Univerzitet kao organizaciona cjelina takođe funkcioniše po principima komunikacije „nadole“, „nagore“, horizontalno i djagonalno.



2.4.1.4. Posredna i neposredna komunikacija

Pod posrednom komunikacijom obično podrazumijevamo pisanu formu komunikacije

u organizaciji. Pošiljalac i primalac poruke nisu u direktnom kontaktu, već između njih stoji

neki posrednik (obavještenje u pisanoj formi, saopštenje za javnost). Ovaj vid komunikacije

je obično jednosmjeran. U savremenoj univerzitetskoj praksi ovaj vid komunikacije bi se

mogao sagledati u studiju učenja na daljinu. Studentima je omogućeno da, putem posrednika

u komuniakciji, aktivno učestvuju u nastavnom procesu.

Kada govorimo o neposrednoj komunikaciji mislimo na direktni kontakt između

pošiljioca i primaoca. Posmatrajući komunikaciju na univerzitetu ovaj vid poslovne

komunikacije se ogleda u izvođenju nastave. Profesori i studenti su u neposrednom kontaktu

na predavanjima koja se održavaju u ustanovi. Neposredna komunikacija se ponekad brkata

sa "neposrednošću" u komunikaciji tj. slobodnim i neformalnim stilom komunikacije iako se

često dešava da neformalna komunikacije ima mnogo ležerniji ton od formalne. Neposredna

komuniakcija je obično dvosmijerna. Pored ovih oblika komunikacije postoje još i in trapersonalna (komuniciranje unutar

ličnosti, sistematizacija misli, razmišljanje, odlučivanje, monolog), interpersonalna

(razmjena informacija sa jednom ili v iše osoba) i masovna komunikacija (javni nastupi). Svi navedeni modeli, vrste i vidovi komunikacije mogu biti predmet istraživanja.

Međutim, obim diplomskog/specijalističkog rada ograničava nas one najvažnije modele koji

su zastupljeni implementacijom Bolonjskog procesa u nastavi. Posebno treba istaknuti da je Bolonjska deklaracija uglavnom usmjerena na pismeni

oblik verbalne komunikacije. Osim toga uzuzetno je važna lateralna komunikacija na nivou

poslovne komuniakcije i demokratski princip komunikacije između profesora i studenta,

kako nagore tako i nadole.



2.4.2. Vještina komunikacije

Vještina komuniciranja podrazumijeva: - brzinu odašiljana informacija,

- ekonomičnost,

- organizovanost,

- kontrolu,

- selektivnost,

- stvaranje povjerenja.12

Naravno da nije dovoljno imati samo dobru misao ili ideju već je treba je znati prenijeti

sagovorniku. Često se griješi u pokušaju da se upotrijebi mnogo riječi da bi se objasnila

ideja. Mnogo je značajnije pronaći i interesantno vizuelno predstavljanje i zvučenje. Vještina

kombinovanja i ovladavanja komunikacije se, kao i svaka druga vještina vremenom

usavršava. M nogo je zanimljivije slušati predavača koji ne govori istim tonalitetom cijelo

izlaganje, a ako uz to koristi i vizuelne elemente kod predstavljanja materije, sigurno će ostati

upečatljiviji svim prisutnim.

Kao i svaki drugi proces i komunikacija ima svoje faze. Ovladati vještinom

komunikacije nije lako i zahtijeva konstantan trening. Savladati vještine komunikacije znači

proći kroz slijedeće faze:13 a) posmatranje i uočavanje određenih karakteristika ljudi i predmeta; da bi lakše shvatili

svoju poziciju i prilagodili se situaciji prvo ćemo osmatriti ljude i predmete u okruženjeu;

znamo li s čim se nosimo mnogo lakše ćemo stupiti u komunikacijiu; b) razvrstavanje tih karakteristika na grupe: bitne - nebitne, tj. selektivno uočavanje

određenih osobina neophodnih za komunikaciju; filtriranje onih ljudi i karakteristika koji su

nam bitne i ne bitne za proces komunikacije;

c) prilagođavanje ponašanja, odnosno odabir određenih komunikoloških vještina neophodnih za uspješnu komunikaciju; od profesora zavisi kakva će atmosfera biti ostvarena u učionici;

„U njaboljim učionicama socijalna atmosfera je topla i puna podrške, ali stovremeno slična

poslovnoj i fokusirana na posao koji se radi.“14

12 Marina Marković, Poslovna komunikacija, Clio, Beograd, 2003. 13 Marina Marković, Poslovna komunikacija, Clio, Beograd, 2003. 14 Nenad Suzić, Pedagogija za XXI vijek, TT centar, Banja Luka, 2005.



d) uočavanje reakcija sagovornika; zainteresovanost za ono što saopštavamo najčešće se

može uvidjeti putem neverbalne komunikacije našeg sagovornika naravno ukoliko smo u

situaciji da ostvarimo vizuelni kontakt sa sagovornikom;

e) zadržavanje, transformacija ili kompletno mijenjanje određenog ponašanja;

Promjena ponašanja znači prilagođavanje sagovorniku, traženje različitih mogućnosti za

ostvarenje kontakta, postizanje dogovora i kompromisa, što nije nikakvo podilaženje,

odustajanje ili odstupanje od sopstvenog stava, već naprotiv pokazuje sigurnost,

samouvjerenost, sposobnost kontrole kompletnog procesa i potpunu dominaciju.

f) uočavanje određenog momenta prilagođavanja druge strane u dijalogu, što predstavlja

vrhunsku vještinu komunikatora prilikom npr. odvijanja složenih sastanaka;

g) uočavanje sopstvene greške i posljedica koje ta greška može imati na proces komunikacije

u cjelini, te pokušaj otklanjanja te greške promjenom u ponašanju;

h) sagovorniku se nikada ne treba pokazati da iz pregovora eventualno izlazi kao pobjednik

ili sa blagom prednošću, jer sigurnost i kompetentnost predstavljaju dio posla i profesionalne

odgovornosti.

Ovladavanje vještinama komunikacije već odavno se praktikuju u svijetu (posebno u

Americi) na svim univerzitetima u okviru kursa komunikologije. Prilično veliki broj časova

je odvojen za praktične vježbe, radionice, seminare. U Republici Srpskoj na univerzitetima

ovaj predmet postaje aktuelan tek u poslednjih pet godina. Većina časova su teoretska

predavanja a tek neki profesori uspijevaju da kombinuju predavanja i vježbe. U glavnom

vještinu komunikacije poslovni ljudi izučavaju na specijalnim seminarima ukoliko žele ili smatraju da im je potreban u poslovnoj sferi u kojoj djeluju. Pojedine osobe iz Republike

Srpske pohađaju kurseve komunikacije koje se organizuju u susjednim državama bivše

Jugoslavije npr. u Beogradu pod rukovodstvom Tijane M andić.

U nastavnom procesu izuzetno je važana efikasna komunikacija, kako u tradicionalnom

tako i u savremenom pristupu organizovanja nastave.



2.4.3. Efektivna komunikacija

Već smo govorili o tome da se proces komunikacije odvija tako što pošiljalac kroz

određeni medij šifruje poruku koristeći verbalne, vokalne i vizuelne elemente, a primalac

prima poruku i dešifruje je tako što je razvrsta i interpretira njene elemente koristeći

sopstvena iskustva, vjerovanja i potrebe.

Tokom tog procesa javljaju se faktori koji utiču na kvalitet ostvarene komunikacije i na njenu

efektivnost. U zavisnosti od toga da li imaju pozitivan ili negativan uticaj karakterišemo ih

kao prepreke ili kao podsticaje.

Postoji mnogo potencijalnih prepreka efektivnoj komunikaciji. Navešćemo samo neke od

njih:

Percepcija realnosti - percepcija je način na koji razumijemo i sebi interpretiramo realnost.

Da bi percepcija stvorila našu realnost potrebno je da sakupimo informacije, kategorizujemo

ih i stvorimo sopstvenu realnost. Strana tj. primaoc ili primaoci poruka sa kojima

komuniciramo mogu da imaju drugačiju percepciju. Ciljevi i vrijednosti - oni sa kojima komuniciramo mogu da imaju drugačije ciljeve i

vrijednosti od nas.

Iskustva - naša iskustva nikada nisu ista kao iskustva drugih i možda u komunikaciji ponekad nije moguće uočiti te razlike.

Položaj - naš položaj ili institucija-organizacija koju predstavljamo može da izaziva strah ili

podsjećanje na loše prijašnje iskustvo iskustvo.

Okolina - prostor gdje se odvija komunikacija može predstavljati prepreku zbog fizičkih ograničenja. Kao primjer navešćemo šaltere postavljene na visini 100-120 cm. Svi koji su

prinuđeni da se obratenajedan takav šalter moraće prvo da se sagnu da bi mogli komunicirati.

Stereotipi i predrasude – u društvenim odnosima stereotipi imaju za cilj da predvide ponašenje pojedinca i na neki način ga klasifikuju. Iz stereotipa često nastaju ili oni vode u

predrasude.

Rodne razlike - polne razlike mogu često biti prepreka u komunikaciji.



Postoji nekoliko načina kako da poboljšamo sposobnosti za komunikaciju sa drugima. U

nastavnom procesu trebalo bi primjeniti ponuđene:

Uzdržavati od procjenjivanja – uvijek je bolje suzdražati se od procjenjivanja na osnovu

sopstvenog mišljenja i uvijek treba sagledati stranu onog drugog. Procjenjivanje može da nas

onemogući da razumijemo drugu stranu, jer unaprijed sumnjamo u njene vrijednosti i

postupke. To ako smo čulo ili nam se na prvi pogled jednostavno nije dopao neki predavač

ne znači da nastavak komunikacije ne može daide pozitivnim tokom.

Bez gotovih rješenja - bolje je da tražimo rješenje problema ili povoljne prilike, nego misliti

da u rukama imamo gotovo rješenje. Odustajati od napredovanja u svim poljima, a pogotovo

u izgradnji boljih međuljudskih odnosa je neoprostivo. Konflikte situacije uvijek imaju

rješenje.

Iskrenost - sposobnost biti spontan, ne lagati, ne proturati nikakve skrivene motive – sve su

to korisni instrumenti za uklanjanje brojnih barijera u komunikaciji.

Empatija - sposobnost da čovjek poistovjeti sa problemima drugih ljudi, da razumije tuđe

osjećaje i da prihvati emocije vodi ka efektivnu komunikaciju. Uvijek treba sagledati situaciju iz različitih uglova.

Poštovanje i povjerenje - iskazivanje uzajamnog poštovanja i povjerenja među

sagovornicima, u ovom slučaju nastavnika i studenta, svakako povećava efektivnost

komunikacije.



2.5. Komunikacija na univerzitetima Republike Srpske

Oduvijek je problem našeg duštva dolazio od neradog prihvatnja promijena. Bilo da se radi o promjenam na bolje ili onima koje nam baš i ne donose neka velika dobra, u

mentalnom sklopu ljudskog bića je svakako strah od neizvjesnog.

Međutim, uključivanje u akademsku zajednicu Evrope u navedenim okolnostima nema

alternativu. Budućnost Evrope je i naša budućnost, a kreiranje zajedničkog, boljeg,

efikasnijeg i u svjetskim razmjerama kvalitetnijeg evropskog obrazovanog prostora je nužno

za postizanje željenog cilja.

"Univerzitet je samostalna institucija koja se nalazi u središtu društva i koja je organizirana

na različite načine zbog geografskih obilježja i istorijskog nasljeđa; on proizvodi, istražuje,

procjenjuje i prenosi kulturu s koljena na koljeno, naučnoistraživačkim radom i nastavnim procesom..." .

Citirani tekst je izvod iz prvog načela Magna Carta Universitatum, Bolonja, 1988. god.

Navedeni tekst jasno ukazuje na osnovne razloge postojanja različitosti među pojedinim univerzitetima. Osim toga, navedena definicija govori i o jednoj vrlo važnoj karakteristici

univerziteta, a to je da je univerzitet samostalna institucija koja se nalazi u središtu društva, i

da kao takav ima dužnost i obavezu da se prilagođava zahtjevima. Opšte poznato je da današnje društvo oblikuje jedna vrlo snažna i dominantna sila – sila

globalizacije. Globalizacija je uveliko potpomognuta nezaustavljivim prodorom

informacionih tehnologija u sve pore života i djelovanja ljudi. Pritisak je i one koji su

najzaslužniji za njen razvoj i nastanak. U toku je jako brza i beskompromisnu trka s

vremenom i transformacija i prihvatanje novih principa rada i funkcionisanja.

Tako je i kada govorimo i o procesu sprovođenja promjena na univerzitetima.

Bolonjska deklaracija je definitivno unijela niz promjena u strukturu univerziteta kao organizacije. Reforma moraju da se sprovedu na svim nivoima. Postavlja se pitanje kako i na

koji način sa postojećim resursima organizovati funkcionisanje univerziteta kao radne

jedinice da se u što većoj mjeri sprovedu ciljevi Bolonjske deklaracije.



Kroz primjere organizovanja i sprovođenja nastave na nekim privatnim i državnim

visokoobrzovnim ustanovama u Republici Srpskoj analiziraće se metode i modeli

sprovođenja nastavnog procesa. Utvrdićemo da li, i kojoj mjeri naše visokoobrazovne

ustanove, primjenjuju Bolonjski proces. Znamo da je krajnji rok za primjenu Bolonjskog

procesa 2010. godina pa pokušajmo utvrditi da li smo na dobrom putu da u narednoj godini

zaista upotpunosti implementiramo isti.

Komunikacija na univerzitetima Republike Srpske, u principu, posjeduje sve modele,

oblike i vidove koje smo izdvojili u Bolonjskoj deklaraciji. Međutim, treba naglasiti da skoro

svaki od modela ima svoje specifičnosti, koje se razlikuju od idealnih ponuđenih modela.

Dalje ćemo nasvesti osnovne principe komunikacije da bismo uočili najosnovnije razlike

kako između analizirajućih univerziteta, tako i između univerziteta i Bolonjske deklaracije.

2.5.1. Ključne promjene u nastavi

Primjenom Bolonjske deklaracije na našim prostorima treba da dođe do ključnih

promjena u samom odvijanju nastvnog procesa i u prvom planu treba da bude:

Autonomija univerziteta tj. univerzitet ima potpunu moralnu i intelektualnu

nezavisnost od političke vlasti i ekonomije;

Predavanja i istraživanja postaju dva neodvojiva dijela visokoobrazovnih ustanova;

Izražena je sloboda u istraživanju i učenju koja su ujedno i osnovna načela

univerzitetskog postojanja;

Naslijeđe europske tradicije se ne gubi već se upravo na njegovom postojanju gradi novi sistem sa ciljem zadržavanja tradicije i prilagođavanja promjenama.

Implementacija ovog procesa u dosadašnji sistem zahtijeva određene promjene u

nastavi. Samim tim pristup izvođenju nastvi se bitno mijenja. To se najbolje uočava na

slijedećim promjenama:

Student se stavlja u prvi plan i orijentiranost prema studentu je središnja vodilja;

Uvodi se interaktivna nastava koja uključuje nove nastavne metode;

Izvođenje više praktičnog i individualnog rada studenata što podrazumjeva prezentacije, istraživanja, pisanje seminarskih radova i stručnih projekata;



Nastava je dinamičnija i zahtijeva više nastavnika i saradnika na određenom

predmetu;

Novi sistem ocjenjivanja ocjenjuje sve aktivnosti koje student utroši radi savladavanja

određene materije;

Završetak studija je brži jer zahtijeva stalnu aktivnost studenata i polaganje dijelova

ispita tokom semestra;

Od studenata se zahtijeva ocjenjivanje rada nastavnika i kvaliteta predavanja što

dovodi do konstantnog poboljšanja kvaliteta nastave;

Studenti se uključuju u promjene studijskih programa.

2.5.2.Interaktivna nastava

Pitanje rezultata reforme obrazovnog procesa u posljednje vrijeme sve više zaokuplja društvo. Pokazalo se da u savremenom društvu tradicionalno učenje ex-catedra, koje je bilo

zasnovana na memorisanju činjenica, ne može dovoljno razviti vještine potrebne za izazove i

tempo života koji karakteriše moderni svijet. Istraživanja su pokazala da takva reprodukcija

znanja više razvija pasivnost i poslušnost nego kreativno mišljenje i snalažljivost u novim

situacijama.

Živimo u vremenu kada se znanje razvija nevjerovatnom brzinom. Više nije moguće završiti neko zanimanje u ranijem životnom dobu u kojem se školujemo i smatrati to

poglavlje života završenim, kao što je bio slučaj u devetnaestom i dvadesetom vijeku.

Primorani smo prihvatiti činjenicu i argumente zapadne kulture da je obrazovni proces novog

doba ustvari cijeloživotni proces. Prelaskom na cijeloživotno obrazovanje, jako je bitno

prilagođavanje znanja određenim životnim dobima učesnika u nastavi.

U tradicionalnoj nastavi nije se obraćala tolika pažnja na izdvajanje bitnog od nebitnog,

nenasilnu komunikaciju, grupnu saradnju i demokratsko izražavanje, grupno rješavanje problema i slično. Nasuprot tome, interaktivna nastava razvija danas bitne vještine kao što

su: komunikacijska i informatička pismenost, težnja za poboljšanjem i ostvarivanje najviših

kvaliteta kao i preuzimanje odgovornosti.



Interaktivno učenje dopunjuje niz nedostataka tradicionalne sistema. Ono nije

alternativa, već dopuna radu. Interaktivno učenje podrazumijeva sticanje znanja u socijalnoj

interakciji gdje se osnovni prenos znanja i iskustva obavlja putem socijalnih kontakata.

Tradicionalni pristup učenju zahtijeva individualnost i veza se ostvaruje prvenstveno na

relaciji student – gradivo ili student – medij, odnosno izvor informacije ili saznanja. Kod

interaktivnog učenje se odvija organizovano ili spontano, a kao rezultat dolazi do promjena u

razmišljanju, emocijama i ponašanju.

2.5.3. Studij učenja na daljinu ili elektronsko obrazovanje

Uvođenje sistema studija učenja na daljinu ima za cilja da proširi i transformiše

tradicionalnu pedagogiju. Poenta ovakvog vida obrazovanja je da se interakcija „licem u

lice“ obogati i dopuni za komponetntu elektronske interakcije koja bi dopuila sadržaj, a samim tim bitno mijenja oblik obrazovanja. Elektronsko učenje svakim danom je sve

rasprostranjenije i sve više univerziteta uvodi ovu komponentu u nastavni proces. Da bi se

realizovala, neophodnoj je posjedovati opremu za podršku ekeltronskom učenju (dovoljan

broj računara, intrnet, specijalne uređaje i alate za obradu multimedijalnih informacija i sl.).

Takođe, ovaj vid nastave zahtijeva da svi profesori moraju biti informatički obučeni za

realizaciju elektronski podržane nastave. Opstanak tradicionalnih univerziteta uveliko zavisi

od primjenjivanja informacionih i komunikacijskih tehnologija u obrazovnim procesima.

Ovaj način ne donosi smanjenu važnost znanja kod podučavanja „licem u lice“ ali se

uvođenjem ove komponente omogućava razvoj samostalnog studija. Proces te promjenje dovodi do nekih drugih dimenzija nastve:

- mogućnost studija u bilo koje vrijeme; student je u mogućnosti da uz upotrebu

računara ili nekog drugog medija (DVD, Cd, mobilni telefon i sl.) studira bilo kada i

bilo gdje;

- elektronski mediji omogućavaju lakši pristup potrebnom materijalu za učenje uz

manju cijenu;

- mogućnost razmjene informacija između studenta i profesora putem informaciono komunikacionih tehnologija doprinosi akumuliranju znanja;

- dostupnost studija studentima koji mogu biti van zemlje u kojoj studiraju;



- tehnologija je omogućila prenosivost studija i znaje više nije vezano za prostor.

Možemo uvidjeti da je od ključnog značaja za praćenje savremenih tendencija razvoja

visogobrazovanja i implementaciju bolonjskog procesa strateški planirati komunikaciju.

Prema tome, nastava na univerzitetima Republike Srpske je uvela neke promjene

predviđene Bolonjskom dekalaracijom ali ipak je zadržala i neke elemente tradicionalnog,

ustaljenog, odvijanja nastave. To se može vidjeti iz sljedećih statuta postojećih univerziteta u

Republici Srpskoj:

I. Iz Statuta Panevropskog Univerziteta „Apeiron“, Banja Luka

IV OBRAZOVNA DJELATNOS T Panevropskog univerziteta "APEIRON"

1. S tudije koje ostvaruje Panevropski univerzitet "APEIRON" Član 11.

Panevropski univerzitet "APEIRON" obavlja prema tipu studija: studije prvog ciklusa koje mogu biti osnovne i sub-specijalističke, studije drugog ciklusa koji mogu biti magistarske i specijalističke, doktorske studije trećeg ciklusa, programe cjeloživotnog učenja i programe stalnog stručnog osposobljavanja i usavršavanja. Univerzitet je matičan u naučnim oblastima, naučnim područjima i naučnim granama u kojima su matične organizacione jedinice za ostvarivanje obrazovnih i drugih edukativnih djelatnosti koje se nalaze u njegovom sastavu. Matičnost fakulteta osnivača Univerziteta je definisana u Statutima tih Fakulteta i citirana je u članu 165 ovog Statuta. Univerzitet obavlja prema vrsti studija redovne i redovne-mentorske studije, a prema načinu izvođenja studija obrazovanje u sjedištu, obrazovanje van sjedišta i studije "učenja na daljinu" (distant learning) odn. virtuelne studije u različitim naučnim oblastima koje su kompatibilne sa gore navedenim i kada je to spojivo sa prirodom studija, kao i kombinacije ovih načina studiranja. Prošireno redovno školovanje je redovan studij sa obnovljenom zadnjom godinom studija u kojoj student pohađa samo jedan semestar zbog ispunjavanja zaostalih ispitnih obaveza iz prethodnog školovanja po osnovu upotpunjavanja redovnog programa studija ili izvršavanja diferencijalnog programa, ili zbog izvršavanja obaveza po osnovu fakultativnih studija. Univerzitet može organizovati programe učenja na daljinu i programe cjeloživotnog učenja i van okvira studijskih programa za koje je dobio dozvolu za rad. Cjeloživotno učenje i stalno stručno osposobljavanje i usavršavanje će se sprovoditi u okviru organizacionih jedinica za ostvarivanje obrazovne i naučno-istraživačke djelatnosti ili u okvirima specijalizovanih strukovnih akademija.



Ciljevi cjeloživotnog učenja mogu da budu sticanje odgovarajućih novih znanja i vještina u odgovarajućoj struci ili nadopunjavanje i osvježavanje znanja iz određene oblasti namjenjeno bivšim studentima. Kandidati u sistemu cjeloživotnog učenja ili stručnog usavršavanja nemaju status studenta. Sistem evaluacije postignuča kandidata upisanih na ovim programima, bazira se na ECTS metodologiji i definisanim obrazovnim ishodima odn. rezultatima. Panevropski univerzitet "APEIRON" samostalno i u okviru sporazuma sa drugim akademijama i univerzitetima iz zemlje i inostranstva, pruža kadrovske, tehničke i organizacione usluge za osnovne, specijalističke, magistarske i doktorske studije, te "distant learning" studije. Studijskim programom koji organizuje i izvodi dvije ili više visokoškolskih ustanova koje imaju dozvolu za rad, stiče se zajednička diploma (tzv. joint degree). Matičnost osnovnih, specijalističkih, magistarskih i doktorskih studija koji se obavljaju u okviru Univerziteta određuje Panevropski univerzitet "APEIRON". Matičnost Panevropskog univerziteta "APEIRON"-a za magistarske i doktorske studije koji se obavljaju po Sporazumu sa drugim akademijama, univerzitetima i univerzitetima utvrđuju odgovarajući organi partnera.

Član 12. Nastava na Panevropskom univerzitetu "APEIRON" za sve vidove studija izvodi se na srpskom ili hrvatsko ili bosanskom jeziku i/ili na jednom od svjetskih jezika (engleski, njemački, ruski, francuski). Na Panevropskom univerzitetu su u ravnopravnoj upotrebi ćirilično i latinično pismo. U jedinicama osnovanim sa inostranim partnerima, nastava se izvodi na jednom od svjetskih jezika (engleski, njemački, ruski, francuski), odn. na jeziku zemlje u kojoj se nastava izvodi. Studenti mogu polagati ispite na jednom od jezika konstitutivnih naroda, po vlastitom izboru.

2. Obrazovni ishodi i pedagoški principi Član 13.

U okviru matične oblasti nauke, obrazovanje se ostvaruje prema obrazovnim akademskim i profesionalnim profilima u skladu sa nastavnim planom i programom. Polaznu osnovu za definisanje obrazovnih profila i akademskih programa Univerziteta predstavljaju ciljevi i misija Univerziteta. Studijski program je skup obaveznih i izbornih studijskih područja, odnosno predmeta ili modula sa okvirnim sadržajem, čijim se savladavanjem obezbjeđuju neophodna znanja i vještine za sticanje diplome odgovarajućeg nivoa i vrste studija, koji je definisan skupom obrazovnih ishoda i kompetencija koje treba da se postignu da bi se ostvario odgovarajući (propisan) broj ECTS bodova (Evropskog sistema transfera i akumulacije bodova). Za program studija u cjelini i za svaki obrazovni element programa definišu se ishodi obrazovanja (Learning Outcomes) koje studenti moraju postići i odgovarajuće kompetencije (Competences) koje studetni moraju posjedovati po završetku obrazovnog procesa. Obrazovni ishodi (Learning Outcome) su odgovarajuća obrazovna postignuća studenta kojima se definišu očekivana znanja studenta i nivo razumjevanja predmeta, te sposobnost iskazivanja i upotrebe tih znanja nakon završetka procesa učenja/studiranja. Obrazovni ishodi impliciraju i odgovarajuće kriterije procjene (Assessment Criteria) koji se koriste da bi se prosudilo da li su očekivani ishodi postignuti.



Vještine i kompetencije (Skills & Competencies) predstavljaju skup sposobnosti (kapaciteta) studenta izražen kroz dinamičku kombinaciju atributa (svojstava), specifičnih sposobnosti i vještina studenta vezanih za teorijska znanja i razumijevanje predmeta, njegovu praktičnu i operativnu primjenu, te stavove, vještine i odgovornosti studenta, što je opisano u definisanim ishodima obrazovanja odgovarajućeg obrazovnog programa a koji zajedno omogućavaju kompetentno obavljanje određenih zadataka (poslova) na način koji dozvoljava procjenu nivoa-stepena sposobnosti izvršenja (ispunjenja) tih zadatka. Kompetencije čine dio obrazovnog procesa, čiji finalni proizvod predstavlja diploma odn. kvalifikacija.

Član 14. Prevođenje programa studija u željene obrazovne ishode podrazumjeva razvoj i definisanje opštih (generičkih) kompetencija studenata (koje obuhvataju ali se ne iscrpljuju: sposobnošću analize i sinteze, sposobnošću rješavanja problema, skupom opštih znanja, svješću o evropskim i međunarodnim resursima i vrijednostima, sposobnošću samostalnog učenja, komunikacionim sposobnostima, sposobnošću za saradnju i timskim radom, istrajnošću i upornošću, sposobnošću za vođenjem i rukovođenjem, organizacionim sposobnostima i sposobnošću planiranja) i specifičnih kompetencija vezanih za uže naučne oblasti i predmete (koji uključuju aktuelni sadržaj specifičnog znanja odnosnog predmeta/discipline, pristup predmetu, razvoj specifične metodologije predmeta i načina rješavanja problema u toj specifičnoj oblasti, znanje istorije i tekućeg razvoja predmeta ...). Prevođenje programa studija u nastavne programske sadržaje podrazumijeva definisanje i distribuciju odgovarajućih naučnih oblasti znanja i v ještina u definisanu strukturu predmetnih jedinica (course units) i/ili modula, definisanje metodološkog pristupa pedagoškim aktivnostima, te prevođenje metodoloških elemenata u obrazovne modalitete, forme i aktivnosti kako bi se postigli definisani obrazovni ishodi.

Član 15. Univerzitet će u prevođenju programskih sadržaja u edukativnu praksu primjenjivati metodološke principe kojima se podstiče zamjena obrazovanja orjientisanog ka "poučavanju" obrazovanjem orjentisanim ka "učenju". Principi koji obezbjeđju primjenu ove paradigme su: Promjena uloge nastavnika od osobe koja struktuira znanje, poučava i artikuliše ključne koncepte, te nadzire i upravlja radom studenta, prema ulozi nastavnika kao pratioca, savjetnika i motivatora koji omogućava da student sagleda značaj i mjesto određene naučne discipline u sistemu znanja, posreduje u razvijanju sposobnosti razumjevanja i primjene znanja u kontekstu željene kvalifikacije, preuzima ulogu medijatora ličnih interesa i preferencija studenta, koji sagledava vrijednosti i specifične sposobnosti studenta i praznine u znanju i prethodnom kurikulumu studenta, te na osnovu tih uvida asistira studentu u kritičnoj selekciji didaktičkih materijala i izvora i organizaciji obrazovnih scenarija i situacija; Obrazovanje orjentisano ka studentu i njegovim stvarnim mogućnostima i sposobnostima učenja - zahtjevajući veći stepen učešća (interakcije) studenta u nastavi da bi se kod studenta razvile sposobnosti samostalnog upravljanja izvorima informacija i sposobnost evaluacije informacija u različitim oblicima; Redefinisanje ciljeva obrazovanja uzimajući u obzir potrebe društvene zajednice za određenim obrazovnim kompetencijama i kvalif ikacijama i mogućnostima zapošljavanja. Dodavanje indikatora sa većim stepenom mjerenja učinaka obrazovnog procesa, koji omogućavaju i veću pedagošku relevantnost prilikom evaluacije znanja;



Promjena u pristupu obrazovnim aktivnostima kroz podsticanje ličnog sistematskog učešća studenta u individualnoj i grupnoj pripremi relevantnih pedagoških sadržaja, u ličnim i grupnim prezentacijama tih sadržaja i u kontinuiranom sagledavanju rezultata učenja, te povratnoj vezi u procjeni pedagoških sadržaja na relaciji student - edukativno okruženje -profesor; Promjena u organizaciji procesa učenja kroz razvoj inovativnih načina participacije studenata u obrazovnom procesu u vidu promjene konteksta učenja, promjene pristupa organizaciji učenja, uključivanja koncentrovanih programa, racionalizacije predmeta, definisanja fleksibilinijih i operativnijih programa i primjene fleksibilnijih pedagoških metoda obrade predmeta, obezbjeđujući neposredne konsultacije i direktnu podršku studentima.

3. Nastavni plan i program Član 16.

Nastavnim planom (curriculum) utvrđuje se raspored predmetnih jedinica (predmeta, modula i drugih nastavnih oblika) prema semestrima i godinama studija sa pripadajućom metrikom studija, kao i struktura predmetnih jedinica prema tipu, prema pripadnosti predmentoj oblasti odn. širem i užem naučnom području, prema nivou složenosti/apstrakcije i prema obaveznosti predmeta. Nastavnim programom (syllabus) utvrđuje se sadržaj nastavnog predmeta, način izvođenja nastave i polaganja ispita, kao i spisak obaveznih udžbenika, priručnika i literature na osnovu kojih se polažu ispiti iz tog nastavnog predmeta.

Član 17. Nastavni predmeti na studijima organizovanim na Panevropskom univerzitetu "APEIRON" su jednosemestralni.

Član 18. Nastavni plan obaveznih, izbornih i fakultativnih predmeta, osnovnih i specijalističkih studija prvog ciklusa donosi Rektor Panevropskog univerziteta "APEIRON" na osnovu prijedloga Senata Univerziteta. Nastavni plan obaveznih, izbornih i fakultativnih predmeta, postdiplomskih studija drugog ciklusa donosi Rektor Panevropskog univerziteta "APEIRON" na osnovu prijedloga Vijeća za postdiplomske i doktorske studije. Nastavni plan osnovnih, specijalističkih, "distant learning", postdiplomskih i doktorskih studija koje se izvode po Sporazumu sa drugim akademijama, univerzitetima i univerzitetima sa kojima Panevropski univerzitet "APEIRON" ima potpisan sporazum o saradnji donose organi tih ustanova ili zajednički organi. Nastavnim planom se mogu organizovati discipline iz dvije ili v iše oblasti nauke za koje je Panevropski univerzitet "APEIRON" matičan radi obrazovanja interdisciplinarnih i multidisciplinarnih profila.

Član 19. Nastavni program za pojedine predmete donosi Senat, na prijedlog predmetnog nastavnika. Nastavni program se dizajnira prema savremenim pedagoškim principima definisanim u članu 15 uvažavajući jednosemestralni karakter predmeta i strukturalne zahtjeve iz studijskog programa. O nastavnom programu pojedinih predmeta/modula se pribavlja mišljenje odnosne Katedre prije stavljanja na dnevni red Senata.



4. S tudijski program

Član 20. Studijskim programom utvrđuje se: Naziv i ciljevi programa; Vrsta studija i ishod procesa učenja sa definisanim kompetencijama koje treba dobije student nakon savladavanja programa; Stručni, akademski odnosno naučni naziv kvalifikacije/titule; Uslovi za upis na studijski program; Lista obaveznih i izbornih studijskih područja odn. predmeta koji čine studijski program sa okvirnim sadržajem, ciljevima i opisom predmeta; Ishodi procesa učenja svakog pojedinog predmeta sa kompetencijama koje treba da dobije student nakon savladavanja predmeta; Način izvođenja studija i potrebno vrijeme za izvođenje pojedinih oblika studija; Jezik (jezici) na kojem (kojima) se izvodi nastava i vrši ocjenjivanje određenog predmeta ili pojedinog studijskog oblika; Način procjene rezultata svakog pojedinog oblika studija i svakog predmeta; Bodovna vrijednost svakog predmeta iskazana u skladu sa ECTS; Bodovna vrijednost završnog rada na studijama prvog, drugog i trećeg ciklusa iskazana u ECTS bodovima; Preduslovi za upis pojednih predmeta i grupe predmeta; Literatura i izvori potrebni za savladavanje nastavnog programa svakog pojedinog predmeta; Prohodnost prema daljim studijima i profesionalni status; Način izbora predmeta iz drugih studijskih programa; Uslovi za prelazak sa drugih studijskih programa u okviru istih ili srodnih oblasti studija; Druga pitanja od značaja za izvođenje studijskog programa. Studijski programi predstavljaju sastavni dio Statuta Panevropskog univerziteta. Izmjene studijskog programa vrše se po postupku utvrđenom za njegovo donošenje. Izmjene studijskog programa koje ne zahtijevaju korekcije veće od 20 ECTS bodova ne podliježu prethodnoj akreditaciji.

Član 21. Prema predmetnoj oblasti (subject area) predmeti mogu da pripadaju sljedećim modulima: jezgreni (core) moduli: tj. grupe predmeta koje čine okosnicu određene naučne oblasti; moduli za podršku (support modules): koji dopunjavaju jezgrene module sa znanjima iz drugih naučnih oblasti da bi se potpunije objasnile implikacije radnog odn. poslovnog procesa; organizacioni moduli i vještna komuniciranja (organisation- and communication skills modules): su područja neophodna za uspješno snalaženje u savremenom radnom okruženju kao što su vještine učenja, grupnog rada, menadžment vremena, retorika, strani jezici; specijalistički moduli (specialisation modules) / major / minor / opcioni (options) / izborni (electives) : područja u kojima se dobijaju specijalistička znanja različito funkcionalno grupisana u zavisnosti od specifičnosti naučne oblasti. moduli transfera vještina (transferable skills modules): područja koja pomažu da se premosti jaz između teorije i stvarnosti, kao što su praksa, projekti, rad na terenu, klinike . Prema nivou apstraktnosti predmeti su: osnovni (Basic level course) - daje uvodna znanja u predmet;



srednji (Intermediate level course) - namjenjen da produbi osnovna znanja; napredni (Advanced level course) – namjenjen da dodatno ojača stručnost; specijalistički (Specialised level course) – sa značenjem da izgradi znanja i iskustvo u specijalnim područjima ili disciplinama. Prema obaveznosti predmeti pripadaju: obavezni predmeti (compulsory) pružaju sadržaje koji su neophodni za sposobnost studiranja, čije znanje se mora potvrditi na ispitima; izborni predmeti (selective) omogućuju usmjeravanje studija (specijalizaciju) odn. sticanje dopunske "minor" kvalifikacije; fakultativni programi su namjenjeni studentima koji namjeravaju da steknu dopunsku "minor" kvalifikaciju (sekundarnu kvalifikaciju), odn. kao priprema za nastavak studija na drugim visokoškolskim ustanovama; Prema tipu predmeta: predmet jezgra studija (Core course) – predstavlja dio studijskog programa koji čini osnovu stručne kvalifikacije i stručnih kompetencija studenata za sticanje određenog zvanja; Predmeti jezgra studija su obavezni predmeti. povezani predmet (Related course) je predmet koji daje podršku studijskom jezgru; sporedni predmet (Minor course) – su opcioni ili pomoćni predmeti. Odnose se uglavnom na sekundarnu specijalizaciju (sekundarnu u odnosu na osnovne studije), koja zahtjeva manje predmeta.

10. Učenje na daljinu i virtuelni studij Član 68.

Studenti posredstvom Intraneta (sa Univerziteta) ili Interneta (od kuće) pristupaju svim edukacionim sadržajima sa udaljenih lokacija po principu 24/7 (sedam dana nedeljno, 24 časa na dan) koji su struktuirani tako da omogućavaju: Pristup digitalizovanim nastavnim sadržajima kroz auditivne medije, vizuelne medije, tekstualne medije i animirane lekcije; Pristup predavanjima profesora sa udaljenih lokacija kroz on-line video konferencije sa više učesnika i kroz asinhroni pristup katalogiziranim predavanjima na računarskom serveru Univerziteta primjenom metoda VoD – Video on Demand; Zajednički rad studenata/učenika na vježbama, na projektima i kroz konsultacije uz korištenje telekomunikacionih medija i internet tehnologije. Na Univerzitetu je obezbjeđena "on-line" video komunikacija ne samo za izabrana predavanja profesora već i za video-konferencije (telekonferensing) kojima će biti podržana promotivna predavanja gostujućih profesora, diskusioni paneli u okviru tzv. VIP-panela i business okruglih stolova.

Član 69. Primjena kompjuterski podržanog učenja podrazumjeva da studenti posjeduju računar odgovarajućih performansi, da imaju neposredan pristup internetu odn. odgovarajuća telekomunikaciona sredstva, koja obezbjeđuju učenje na daljinu, da na računaru imaju instalisan odgovarajući sistemski i komercijalni softver i odgovarajuće module softvera za podršku učenju na daljinu (Learning management softvera). Kompjuterski podržano učenje i obrazovanje na daljinu takođe podrazumjevaju da studenti posjeduju minimum prethodnih i neophodnih znanja i vještina potrebnih za efektno korištenje primjenjenih kompjuterskih i telekomunikacionih tehnologija.



Član 70.

Nastava distance learning studija je organizovana na slijedećim principima: Primjenjuje se u cjelosti akreditovani nastavni plan i program redovnih studija; Evidencija studenata i ispita se vrši u skladu sa postojećom organizacijom Univerziteta i propisima o vođenju dokumentacije; Studenti na "distance learning" studiju stiču identične diplome kao studenti na redovnim studijima Univerziteta/College; Studenti su oslobođeni od obaveza da slušaju teorijsku nastavu i nemaju obaveza u pogledu neposrednih kontakata sa nastavnicima i saradnicima osim inicijalnog seminara na kojem se objašnjavaju metodi rada, specifični zahtjevi učenja na daljinu, literatura, programski sadržaji i način evaluacije znanja; Studenti imaju pravo da upisuju naredne godine studija i da ispune druge nastavne obaveze van rokova utvrđenih ovim Statutom uz uslov da su ispunili obaveze po osnovu školarine i obaveze definisane u članu 65 ovog Statuta. Studenti polažu ispite u rokovima koji sami odrede u skladu sa principima iz člana 53 ovog Statuta; Direktne konsultacije sa nastavnikom (on-line i telefonske) su predviđene prema programiranom rasporedu i dinamikom kao i za ostale studente Univerziteta, ili svakodnevno korišćenjem diskusionog foruma; Studentima su na raspolaganju pitanja za samovrednovanje stečenog znanja i progresa u savladavanju i razumjevanju gradiva te zadaci za vježbu u skladu sa zahtjevima nastavnika, kako bi se što bolje pripremili za ispit; Studentima su na raspolaganju i multimedijalni didaktički materijali kojima se podstiče dinamičnost i motivacija studenata. Ovi materijali su arhivirani na WEB portalu Univerziteta i student im pristupa u bilo koje vrijeme (24/7 sistem); U organizaciji nastave planirane su i ostale forme rada studenta čiji rezultati čine dio konačne ocjene studenta. Primjenjeni eLearning sistem omogućava sljedeće asinhrone metode za komunikaciju učesnika u edukativnom procesu: diskusione grupe (forum); formiranje baze često postavljenih pitanja (FAQ – Frequently Asked Questions); sistem elektronske pošte (E-mail); kreiranje panela "vijesti" za kurs; elektronski podsjetnik i kalendar kursa; i sljedeće sinhrone metode komunikacije: chat sesije; chat konsultacije; on-line videokonferencije.

Član 71.

U okviru podrške sistemu učenja na daljinu Univerzitet obezbjeđuje slijedeće tehnološke opcije: Telefon kao pasivno audio pomagalo Galerije slika, tehničkih crteža, dijagrama, grafikona i drugih multimedijalnih izvora, koji su transparentni i dostupni studentima putem interneta.



Pokretne slike u obliku video-klipova, kompjuterskih animacija/simulacija i v ideo prezentacija koje su dostupne studentima po istom principu kao i galerije slika; Asinhroni video sadržaji predavanja. jer se sva predavanja na Univerzitetu snimaju, digitaliziraju i katalogiziraju na WEB-računarskom serveru Univerziteta i dostupna su studentima u bilo koje vrijeme (asinhroni model) putem autorizovanog pristupa WEB portalu Univerziteta na Internetu ili u lokalnoj računarskoj mreži Univerziteta. Sinhroni video sadržaji, jer se izabrana predavanja domaćih i stranih gostujućih profesora, odn. predavanja u okviru VIP-panela i business okruglih stolova, emituju on-line preko interneta. Sinhroni video sadržaji ( teleconferencing), jer se na Univerzitetu u okviru svakog predmeta organizuje bar jedna on-line videokonferencija tokom semestra. Pored knjiga, priručnika i skripti u elektronskom obliku, studentima će biti na raspolaganju u elektronskom obliku svi normativni akti Univerziteta, nastavni planovi i rasporedi, te katalogizirani studentski radovi odn. projekti. Elektronski udžbenici su publikovani na WEB računarskom portalu Univerziteta u hipertekstualnom obliku koji obezbjeđuje neposrednu interakciju studenta sa nastavnim sadržajima i drugim izvorima, i in iciraju istraživačke aktivnosti studenta u toku savladavanja nastavnog sadržaja. Studentima su na raspolaganju i liste neophodnih dokumenata za čitanje, kao i sve ostale knjige odn. literatura u elektronskom obliku za koje je Univerzitet pribavio autorska prava. Knjige dostupne putem interneta koje su u javnom vlasništvu su referencirane u vidu linkova na WEB portalu DL-servera. Univerzitet je pretplaćen na određen broj elektronskih izdanja časopisa kao i za pristup bibliotekama elektronskih izdanja, za koje se pristup naplaćuje.



II. Iz Statuta Univerziteta u Banjoj Luci

VI ОРГАНИЗОВАЊЕ И ИЗВОЂЕЊЕ УНИВЕРЗИТЕТСКИХ СТУДИЈА Члан 68.

На Универзитету се организује студиј у три нивоа – степена, у складу са Законом. Ови студији се завршавају стицањем одређених квалификација, везаних за опште прописе

за сваки циклус, заснованих на исходима учења и стеченим ECTS бодовима, а у складу са оквирним квалификацијама на европском подручју за високо образовање и другим

међународно признатим степенима високог образовања. Члан 69.

Студији на универзитету остварују се на основу акредитованог студијског програма и у

складу са правилима студирања заснованом на Европском систему преноса и акумулирања

бодова ECTS – EUROPEAN CREDIT TRANSFER AND ACCUMULATION SYSTEM. Члан 70.

Број добијених ECTS бодова који се односи на предмет студирања представља квантитативну мјеру рада и активности неопходних да би студент успјешно завршио студије из датог предмета и да би тиме постигао очекиване резултате. Један ECTS бод

одговара активностима у трајању од 25 до 30 сати рада студената. 21

Пријем на студије Члан 71.

Универзитет гарантује приступ студијама на сва три циклуса на основама равноправности и

на основама јавног конкурса. Члан 72.

Основни услов за упис на први циклус студија је завршено четворогодишње средњошколско образовање у Републици Српској, Дистрикту Брчко и Федерацији БиХ

или еквивалентно образовање у иностранству.

Члан 73. Кандидат се уписује на одређене студијске програме на конкурентској основи, а у

складу са резултатима постигнутим у претходном образовању (средња школа, диплома првог

односно другог циклуса) и на квалификационом испиту, а према критеријима и поступку

утврђеним Правилником који доноси Сенат, на приједлог организационих јединица

Универзитета. Члан 74.

(1) Конкурс за упис на студијске програме расписује Универзитет. (2) Број студената за упис утврђује Сенат.

(3) Конкурс за упис на студијске програме се јавно објављује.



Први циклус студија Члан 75.

(1) За стицање квалификације степена првог циклуса, потребно је студирати и радити по

еквиваленту вреднованом са 180-240 ECTS бодова, што одговара периоду од три до четири године (или шест до осам семестара) редовног студирања.

(2) Из одредаба става 1. овог члана изузет је студиј медицине који се у првом циклусу вреднује до 360 ECTS бодова.

(3) Студент, који је завршио студиј према 2. ставу овог члана, стиче звање „Магистар“. Члан 76.

Студенти степена првог циклуса обавезни су завршити започети студиј у року утврђеном

наставним планом и програмом по којем су уписали студиј, увећаном за двије године. Други циклус студија

Члан 77. (1) За стицање квалификације степена другог циклуса, потребно је након првог

циклуса студирати и радити по еквиваленту вреднованом са 60-120 ECTS бодова, што одговара периоду од једне до двије године (или два до четири семестра) редовног студирања.

22 (2) За завршетак другог циклуса студија број ECTS бодова мора у збиру са првим

циклусом дати 300 бодова, што одговара периоду од пет година редовног студија.

(3) Из одредбе става (1) и (2) овог члана изузет је студиј медицине у првом циклусу који се

вреднује са 360 ECTS бодова. (4) По завршетку степена другог циклуса студија студент стиче звање „Магистар“.

Члан 78. Студенти степена другог циклуса студија обавезни су завршити започети студиј у року утврђеном наставним планом и програмом по којем су уписали студиј, увећаном за

двије године. Члан 79.

(1) На основу завршеног степена другог циклуса, студенти се имају право пријавити на студиј степена трећег циклуса.

(2) Након стицања звања „Магистар“ студенти имају право уписа трећег циклуса студија.

Трећи циклус студија Члан 80.

(1) Завршен трећи циклус студија стећи ће кандидат који успјешно заврши период редовног

студирања и истраживања, еквивалентан периоду од 3 године након успјешно завршеног другог циклуса студирања.

(2) Овај временски период кандидат може провести или на Универзитету или у неком институту за истраживање који је признат од стране Универзитета и у складу је са

законом.



Члан 81. Трећи циклус студија кандидат окончава одбраном докторске дисертације, чиме стиче

научни степен доктора наука одговарајуће научне области. Члан 82.

(1) Начин супервизирања истраживања, као и процедуре провјере знања за кандидате који

спремају докторат биће утврђени Правилником који усваја Сенат. (2) Правилником се може уредити ECTS систем кредитирања/бодовања, посебно за

студије, с једне, а посебно за истраживање, с друге стране, који ће гарантовати адекватну

транспарентност процеса. Члан 83.

(1) Сенат Универзитета одобрава садржај програма истраживања на којем кандидат треба радити.

(2) Вијеће факултета на којем се истраживање примарно одвија подноси захтјев Сенату Универзитета за одобравање садржаја програма.

23 Члан 84.

Кандидати на трећем циклусу студија су студенти докторских студија. Члан 85.

(1) Лицу које је стекло одговарајући степен или диплому може се одлуком Сената Универзитета одузети стечени степен и диплома у случајевима преваре или обмане, укључујући и плагијат или присвајање туђег ауторства, кршења ауторског права, или друге неетичке праксе у припреми магистарског рада, докторске дисертације или

других писаних радова. (2) Поступак одузимања стеченог степена и дипломе, у случајевима из претходног

става, утврђује се посебним актом који доноси Сенат Универзитета.

Цјеложивотно учење Члан 86.

(1) Универзитет ће организовати програме цјеложивотног учења, користећи прије свега

иновативне методе и инструменте за подучавање и учење (кориштење нових технологија, похађање дописних школа, итд.), и користећи простор и опрему

Универзитета који су на располагању у вријеме дневног и седмичног програма наставе. (2) Универзитет ће програме цјеложивотног учења спроводити кроз „Центре за

континуирану едукацију“ својих организационих јединица. Члан 87.

(1) Цјеложивотно учење може имати за циљ слиједеће: а) добијање потврде о успјешном похађању специфичних програма обуке (почетних

или континуираних) или б) надопуњавање или освјежавање знања из одређене области, намијењено за бивше

студенте. (2) Програми цјеложивотног учења који имају за циљ стицање додатних знања и

сертификата не могу бити алтернатива универзитетским дипломама.



Члан 88. Систем оцјењивања на програмима цјеложивотног учења се, такође, базира на ECTS

бодовима и резултатима учења. Члан 89.

Сенат Универзитета ће посебним актом разрадити детаљне инструкције, критерије, стандарде и процедуре за програме цјеложивотног учења, а на приједлог

организационе јединице Универзитета.

24 Научно-наставни, научно-истраживачки и умјетничко-истраживачки рад

Члан 90. Научно-наставни, научно-истраживачки и умјетничко-истраживачки рад су

равноправне дјелатности Универзитета.

Члан 91. Научно-истраживачки и умјетничко-истраживачки рад изводи наставно и научно

особље Универзитета индивидуално или у оквиру научно-истраживачких и умјетничко-

истраживачких организационих јединица Универзитета. Члан 92.

У реализацији научно-истраживачког и умјетничко-истраживачког рада учествују и студенти првог, другог и трећег циклуса студија и по потреби ангажовани кадрови

изван Универзитета, изабрани у научна и стручна звања према релевантним прописима.

Члан 93. Под научно-истраживачком дјелатношћу подразумијевају се фундаментална,

апликативна, развојна и експертна истраживања.

Члан 94. Умјетничко-истраживачка дјелатност обухвата истраживање умјетности, истраживање

у стручно умјетничким дисциплинама и умјетнички рад.

Издавачка дјелатност Члан 95.

Универзитет је, кроз регистровану дјелатност, овлашћен да издаје универзитетске уџбенике,

монографије, часописе и друге научне и стручне публикације. Члан 96.

Издавачка дјелатност Универзитета регулише се посебним актом Универзитета који доноси

Управни одбор Универзитета, на приједлог Сената. Студијски програми

Члан 97. Универзитет утврђује студијске програме, правила студирања, поступак испитивања и

оцјењивања правилима која су транспарентна и доступна студентима. 25



Члан 98. (1) Студијски програм (наставни план и програм) је скуп обавезних и изборних

студијских подручја, односно предмета са оквирним садржајем.

(2) Студијски програм доноси Сенат Универзитета на приједлог Вијећа организационе јединице.

(3) Студијским програмом утврђују се назив и циљеви студијског програма, стручни, академски, односно научни називи, начин извођења студија, бодовна вриједност сваког

предмета исказана у ECTS бодовима и услови за прелазак са других студијских програма у оквиру истих или сродних области студија и др .

(4) Студијски програми налазе се у прилогу овог Статута и чине његов саставни дио. (5) Измјене студијског програма врше се по поступку утврђеном за његово доношење. (6) Измјене студијског програма које не захтијевају корекције веће од 20 ECTS бодова

не подлијежу претходној акредитацији.

Општа правила студирања Члан 99.

(1) Настава на Универзитету се организује и изводи у току школске године која почиње

01. октобра и траје 12 календарских мјесеци. (2) Студијска година се организује у два семестра: зимском и љетњем у којима настава

траје 15 седмица. (3) Календар наставних обавеза у сваком семестру утврђује се посебном одлуком

Сената Универзитета. Члан 100.

(1) Обим студијског програма који се изводи у једној години изражава се збиром ECTS бодова.

(2) Сваки наставни предмет из студијског програма исказује се бројем ECTS бодова. (3) Између различитих студијских програма може се вршити пренос ECTS бодова у

сладу са критеријима које утврђује Сенат Универзитета на приједлог организационих

јединица. (4) Обим студијског програма који се изводи у једном семестру је 30 ECTS бодова.

(5) Збир бодова за један семестар (30), односно за једну школску годину (60) представља

укупно ангажовање студента које се састоји од учешћа на настави, као и самосталног рада, а одговара обиму 40-часовне радне седмице током једне школске године.

(6) Студент има право уписа 60 ECTS бодова по студијској години, у које се рачуна и број

неостварених бодова из претходне студијске године. (7) Приликом сваког поновног уписа предмета (којег студент понавља) студент је

дужан уплатити одговарајућу накнаду чију висину својом одлуком, утврђује Сенат

Универзитета. (8) Сенат Универзитета на приједлог Научно-наставног вијећа организационе јединице



доноси правила студирања, предмете и додатне услове које студент мора испунити као 26

услов за похађање предавања из појединих предмета у текућој студијској години односно семестру , као и услове за упис у наредну годину .

Члан 101. (1) Коначна оцјена из сваког предмета се утврђује по завршетку наставе из тог

наставног предмета, на начин предвиђен наставним планом и програмом, односно студијским

програмом и нормативним актом који регулише питања оцјењивања. (2) Оцјењивање и вредновање успјеха студената врши се оцјенама од 5 до 10.

(3) Пролазне оцјене су исказане скалом од 6 до 10. (4) Студент који није положио испит оцјењује се оцјеном 5, с тим да се оцјена не

уписује у индекс.

(5) Студент са тјелесним хендикепом има право на ментора и да испит полаже на начин

прилагођен његовим могућностима. Члан 102.

(1) Испитни рокови су : јануарско-фебруарски, јунско-јулски и септембарски. (2) Испитни рок у правилу садржи два испитна термина, с правом студента да користи

оба термина. Члан 103.

(1) Послије три неуспјела полагања истог испита, студент има право да на лични захтјев

полаже испит пред испитном комисијом. (2) Формирање испитне комисије и начин полагања испита ближе се уређују актом

организационе јединице Универзитета. Члан 104.

(1) Рад студената се прати и оцјењује континуирано у току једног семестра према правилима студирања.

(2) Oцјењивање се врши додјељивањем поена за сваки облик активности и провјере знања

у току семестра (обавезне наставне активности) и на завршном испиту . Предметни наставник је обавезан да на почетку наставе упозна студенте са методологијом организације наставе, праћења и оцјењивања, карактером и садржином завршног

испита, структуром укупног броја поена и начином формирања оцјене. (3) У структури укупног броја поена најмање 50 % мора бити предвиђено за обавезне

наставне активности у току семестра. Члан 105.

Препис на студије са истих, односно сродних студијских програма и права по основу мобилности студената остварују се у складу са правилима које доноси Сенат на

пријелдог Вијећа организационе јединице Универзитета.

Члан 106. Правила студирања, начин оцјењивања, добровољни рад студената и вредновање



добровољног рада као и друга питања ближе се уређују правилником који доноси Сенат

27 Универзитета, у складу са правилима студирања према ECTS бодовном систему и у

складу са одредбама овог Статута.

Члан 107. (1) Двије или више организационих јединица Универзитета могу заједнички изводити

сва три циклуса студија (студије комбинованих програма).

(2) Организација и начин извођења комбинованих програма уређује се посебним актом Сената на приједлог организационих јединица које организују заједничке студије.

Члан 108. Студијским програмом који доноси Сенат универзитета, на приједлог организационе

јединице, утврђује се обавеза израде завршног рада студента, бодови којима се исказује

завршни рад, начин припреме и одбране завршног рада. VII СТУДЕНТИ И ПРАВИЛА СТУДИРАЊА

Члан 109. (1) Статус студента стиче се уписом на одговарајући студијски програм.

(2) Организационе јединице Универзитета могу организовати образовање на даљину уколико испуњавају услове за тај вид образовања.

(3) Организационе јединице ће детаљно разрадити општим актом потребне услове и критерије образовања на даљину .

(4) Вијеће организационе јединице доноси одлуку о организовању образовања на даљину ,

уз сагласност Сената Универзитета. Члан 110.

(1) Студенти који су примљени и уписани на Универзитет улазе у уговорни однос са Универзитетом.

(2) Уговором из става 1. овог члана утврђују се права, обавезе и одговорности студената,

услови студирања, права и обавезе Универзитета и организационих јединица према студентима и сва остала питања регулисана овим Статутом и другим актима

Универзитета. (3) Облик и форму уговора прописује ректор Универзитета.

(4) Уговоре са студентима потписује декан факултета, односно умјетничке академије, по

овлашћењу ректора Универзитета. (5) Након уписа на Универзитет студенту се издаје студентска књижица (индекс).

Члан 111. Студенти уписани на Универзитет имају право:

- да буду упознати са правима, обавезама и дужностима на почетку школске године; - да похађају наставу у складу са наставним планом и програмом, распоредом наставе

и испита; - да заврше студиј у року утврђеном студијским програмом увећаном за двије године;



28 - да могу завршити започети студиј према наставном плану и програму по којем су

уписали дати студиј; - да користе библиотеке и друге услуге за студенте, које се налазе на Униврезитету;

- да искажу мишљење о квалитету наставе и раду академског особља, а да због тога не сносе посљедице;

- да учествују на изборима за студентска мјеста у студентским представничким тијелима и другим тијелима установљеним у складу са статутом Универзитета; - да приступе испитима према унапријед утврђеним статутарним критеријима;

- на признавање преноса кредита између јавних високошколских установа унутар Републике Српске, односно Босне и Херцеговине, као и ван Босне и Херцеговине, а

на основу мултилатералних или билатералних споразума; - остварују и друга права у складу са законом и овим Статутом.

Члан 112. (1) Студент има право приговора на квалитет наставе, оцјену или коришћење других

погодности студирања које пружа Универзитет. (2) Студенту се на његов захтјев одобрава мировање права и обавеза у складу са

законом и овим Статутом.

Члан 113. (1) Студент који није задовољан резултатима завршног испита, може поднијети

приговор деканату факултета у току наредног радног дана од одржавања испита.

(2) Против одлуке декана допуштена је жалба Научно-наставном вијећу факултета, односно умјетничке академије, чија одлука је коначна.

(3) Декан је дужан размотрити приговор . Ако утврди да је основан, најкасније наредног

радног дана формирaће трочлану комисију која ће поново испитати студента. (4) Професор код кога је студент полагао испит, чијим резултатом је незадовољан, не

може бити предсједавајући те комисије. (5) Детаљнији критерији и поступак понављања испита утврдиће се посебним

правилима које доноси Сенат Универзитета.

Члан 114. Студенти имају обавезу :

- да похађају предавање, семинаре и остале видове наставе у складу са њиховим статусом,

- да се посвете студијама и учествују у академским активностима, - да поштују правила која доноси Универзитет, односно његова организациона

јединица, - да поштују права запосленог особља и других студената.

Члан 115. (1) Студент који није скупио најмање 60 ECTS бодова потребних за упис наредне

школске године и коме је преостало да изврши обавезе на једном наставном предмету из

студијског програма уписане године, односно семестра, да би скупио овај број ECTS



бодова, може те обавезе извршити у накнадном року у складу са Правилима студија. 29

(2) У току академске године студент може полагати завршни дио испита из једног предмета

највише четири пута: три пута пред предметним наставником, а четврти пут, на лични захтјев студента, пред Комисијом коју формира декан факултета.

(3) Ако и након четвртог пута не положи испит, студент се поново укључује у наставни

процес из тог предмета наредне академске године, у складу са одредбама овог Статута и

Правилима студирања. Члан 116.

(1) Студент коме је престао статус студента, може поново стећи статус студента под условима:

- да универзитет има просторне, кадровске и друге услове за омогућавање наставка студија;

- да студент полаже испите и извршава обавезе утврђене наставним планом који је у примјени у вријеме поновног стицања статуса студента.

(2) Право на поновно стицање статуса студента, у смислу претходног члана, студент може

користити само једном у току студија. (3) У одлуци о одобравању поновног стицање статуса студента утврђују се обавезе

студента у наставку студија. (4) Одлуку о одобравању поновног стицања статуса студента доноси декан.

Члан 117. (1) Универзитети гарантују мобилност студената и признавање остварених бодова у

току дотадашњег образовања на другом универзитету у складу са законом и правилима

Европског система преноса и акумулације бодова (ECTS). (2) Студент има право да у току студија проведе одређено вријеме (семестар или

студијску годину ) на другом универзитету у земљи или у иностранству , посредством

међународних програма за размјену студената, или на бази билатералних уговора између универзитета.

(3) У складу са уговором који студент закључује са Универзитетом или билатералним уговором између универзитета, студенту се признаје остварени број бодова са универзитета на којем је боравио (провео семестар или студијску годину ).

(4) Уз захтјев за боравак на универзитету студент прилаже оригиналне документе предвиђене ECTS правилима за промјену мјеста студирања и то: - формулар за пријављивање студента на другом универзитету ,

- уговор о студирању на другом универзитету , - прeпис оцјена,

- информациони пакет. Члан 118.

(1) Универзитет је дужан осигурати студентима са посебним потребама равноправно укључивање у све наставно-научне процесе на Универзитету .



(2) Начини осигурања тих права утврђени су законом. 30

Члан 119. Услови и начин укључивања студената у научно-истраживачки и умјетнички рад обавезно се регулишу наставним планом и програмом.

Члан 120. (1) За нарочито добар успјех у студирању, као и достојно репрезентовање Универзитета, студентима се могу додијелити посебне похвале, награде или стипендије. (2) Посебним актом Сената Универзитета ближе ће се регулисати начин и критерији за додјелу признања из претходног става овог члана. Члан 121. (1) Студенту се након испуњења свих обавеза предвиђеним наставним планом и програмом додјељује диплома о завршеном студију . (2) Уз диплому обавезно се издаје и додатак дипломи, који садржи вјештине, компетенције и знање носиоца дипломе. (3) Додатак дипломи издаје се студенту бесплатно. (4) Додатак дипломи, на захтјев студента, издаје се и на енглеском језику .

Члан 122. Статус студента престаје: - када студент заврши студије (дипломирањем), - кад се испише са универзитета (студент коме не мирују права и обавезе и који не упише наредну годину студија, односно не обнови упис у исту годину студија, изједначава се са студентом који се исписао са универзитета), - ако се не упише у наредну академску годину , односно не обнови исту, - ако не заврши студијски програм у року предвиђеним студијским програмом и другим општим актима, - ако буде искључен са студија из разлога утврђених другим општим актима Универзитета или организационе јединице Универзитета.

Члан 123. (1) Одлуку о испису студента доноси декан по овлаштењу ректора. (2) Жалба на одлуку о испису може се изјавити Сенату , чија је одлука коначна. (3) Студентско представничко тијело има право да се обрати Сенату ако сматра да је у поступку било нерегуларности. (4) Студент има право да оспори коначну одлуку Сената пред надлежним судом.

Члан 124. (1) За повреду дужности студент је дисциплински одговоран. (2) Дисциплинска мјера искључења са Универзитета може се изрећи због непримјереног понашања или злоупотребе.

31 (3) Студент против кога се води дисциплински поступак има право да буде саслушан од стране Дисциплинске комисије коју формира декан организационе јединице



Универзитета. (4) Одлуку о искључењу доноси Научно-наставно- вијеће факултета, на приједлог Дисциплинске комисије. (5) Жалба на одлуку о искључењу може се изјавити Сенату Универзитета, чија одлука је

коначна. (6) Правила којима се уређује дисциплински поступак и дисциплинска одговорност, као и поступак по жалби утврђује Управни одбор Универзитета.

Члан 125. Сенат Универзитета ће утврдити правила о заштити података о студентима, у складу са

законом. Члан 126.

Универзитет односно организационе јединице поступају по Закону о управном поступку када рјешавају о појединачним правима и обавезама студената.



U prethodnom tekstu za primjer su uzeti Statuti dva Univerziteta, od kojih je jedan

državni a drugi privatni, sa sjedištem u Banjoj Luci. Iz Statuta Panevropskog Univerziteta

„APEIRON“ i Univerziteta u Banjoj Luci izuzeti su samo oni dijelovi koji se tiču odvijanja

nastavnog procesa. Na osnovu sprovedene analize možemo da zaključimo slijedeće:

- Bilo da se radi o privatnom ili državnom univerzitetu principi i postupci, kako na

jednom tako i na drugom, odgovaraju principima ponuđenim Bolonjskom

deklaracijom;

- Oba univerziteta imaju usklađene nastavne planove i programe sa principima

bolonjske deklaracije i upisuju studente u tri ciklusa studija (dodiplomski, diplomski,

postdiplomski)

- Studiji na na oba univerziteta ostvaruju se na osnovu akreditovanog studijskog

programa u skladu sistema ECTS kredit bodova; Treba istaknuti da uvedeni bodovni

sistem, način ocjenjivanja i izvođenja nastave formalno potpuno odgovara principima

Bolonjske deklaracije.

- Oba Statuta navode motivisanje inovativnosti studenata u obrazovnom procesu; - Nastava izvodi se na srpskom,hrvatskom ili bosanskom jeziku ili na jednom od

svjetskih jezika (engleski, njemački, ruski, francuski) u zavisnosti od saradnje sa

nekim od inostranih univerziteta; Studenti mogu polagati ispite na jednom od jezika

konstitutivnih naroda, po vlastitom izboru.

- Student se kroz različite vidove formalne i neformalen edukacije usmjerava i

usavršava vještine i znanja koja imaju svoju praktičnu primjenu

- Uočene su promjene u obrazovnom pristupu u oba primjera; podstiče se lično učešća studenta u individualnoj i grupnoj pripremi nastavnog sadržaja i u kontinuitetu se

prati savladavanje tih sadržaja

- Ocjene se izvode iz ukupno utrošenog rada studenta na savlađivanje određenog predmeta (vježbe, seminarski radovi, kolokviji) što studentu omogućava lakše

polaganje ispita. M eđutima treba reći da glavne razlike između formalnog i realnog

dijela postoje, i to u dijelu koji se odnosi na izvođenje ECTS bodova iz praktičnog

dijela nastave. M ožemo reći da politika organizovanja predavanja, ispita i ocjenjivanja studenata u Republici Srpskoj nije u potpunosti implementirana u praksi.

- Odvijanje interaktivne nastave se, prema Statutima, primjenjeuje na oba Univerziteta;



- Obrazovanje orjentisano ka studentu i njegovim stvarnim mogućnostima i

sposobnostima; student se stavlja u prvi plan i sve je orjentisano ka njegovim

stvarnim mogućnostima i sposobnostima učenja; profesor nastoji da upravlja i

usmjerava rad studenta, posreduje u razvijanju sposobnosti razumjevanja i primjene

znanja.

- Primjena cjeloživotnog učenja se podjednako primjenjuje na oba univerziteta;

- Predmetni programi imaju iste zahtjeve;

- Profesor treba da odredi individualno vrijeme za svakog studenta, za pripremu, za

nastavu, za čitanje udžbenika i dopunske literature, vrijeme utrošeno za izradu

domaćih zadataka i napravi plan vježbi.

Evidentno je da postoje i neke razlike u navednim Statutima. Uočene su slijedeće:

- praćenje nastave na Panevropskom Univerzitetu „APEIRON“ znatno je olakšano

načinom sprovođenja nastave u blokovima tako da se jedan predmet prati u prosjeku

pet nedjelja; kroz odvijanje nastave os studenata se očekuje konstantan rad kroz

izradu seminarskih radova, pisanje eseja, vježbe i radionice; predmet se završava pripremom i odbranom seminarskog rada i polaganjem usmenog i pismenog dijela

ispita;

- Panevropski Univerzitet primjenjuje studij učenja na daljinu, dok se u Statutu

Univerziteta u Banjoj Luci ovaj vid izvođenja nastave samo navodi kao opcija;

nastava studija učenja na daljinu je organizovana na principima da se primjenjuje

nastavni plan i program redovnih studija, studenti na ovoj vrsti studiju stiču identične

diplome kao studenti na redovnim studijima ali su oslobođeni od obaveza da slušaju teorijsku nastavu, ovim vidom studiranja gubi se obaveza neposrednih kontakata sa

profesorima; studenti imaju sva prava kao i studenti koji pohađaju redovni studij;

ovim načinom studija univerzitet je u obavezi da obezbjedi posrednike u komunikaciji: telefon, video-klipove, kompjuterske animacije, asinhroni video

sadržaji predavanja, i sl.

- odluka Rektorata Banjalučkog Univerziteta kojom se zabranjuje dvojna praksa u

suprotnosti je sa Statutom istog Univerziteta i direktno dovodi upitanje jedano od glavnih načela Bolonjske deklaracije, promovisanje i mobilnost akademskog osoblja

u cilju usavršavanja.



III. Zaključak

Poređenje privatnih i državnih univerziteta u našoj zemlji je aktuelna tema, o kojoj se

poslednjih godina jako mnogo govori. Bez obzira da li odobravali ili negodovali postojanje privatnih visokoobrazovnih ustanova one su prisutne i stalnom usponu. Činjenice govore da

je našem dosadašnjem načinu organizovanja visoškolskih institucija bila neophodna reforma.

Dosadašnja praksa je pokazala da visokoobrazovne institucije na našim prostorima nisu

mogle da prate zahtjeve tržišta i dinamični tempo današnjice. Donošenje Bolonjske deklaracije koja predstavlja zvaničnu politiku razvoja visoobrazovnog sistema svih zemalja

Evropske unije ostavrivanje komunikacija na univerzitetima se dovodi u prvi plan. Bez jasne

i neprestane interakcije nije moguće sprovesti osnovne principe Bolonjske deklaracije.

Komuniciranje je jedan od načina da se poboljšaju i unaprijede nastavni procesi na

našim univerzitetima. Zahvaljujući prenošenju informacija u kratkom periodu (blok nastava –

nastavni predmet se održava u kontinuitetu oko pet sedmica, studij učenja na daljinu)

poboljšava se komunikacija između profesora i studenta. Itenzivitet nastave dovodi do boljih

rezultata koji su vidljivi na prolaznosti studenata. Osim toga, smanjuju se moguće

nesigurnosti i nejasnoće vezane za radne zadatke. Konstantna komunikacija daje mogućnost povratene informacije i uviđanje zadovoljstava i napredovanja studenta. Na taj način

suzbijaju se nedostaci koji su postojali u tadicionalnom pristupu obrazovanju. Interaktivnim

učenjem nema više nerazumljivo prenijetih poruka ili terminoloških problema vezani za

materiju jer se otklanjaju na licu mjesta. Sudaranje različitih ideja profesora i studenata,

demokratskim pristupom nastavi, otvara brojne diskusije i nove poglede. Gubi se

pretrpavanje informacija (preopterećenost, zatrpavanje). Konstantnim kontaktom profesor - student smanjuje se postojanje nedostatka informisanosti, nerazumijevanja ili pogrešnog

razumijevanje prenesene informacije.

Prema sprovedenoj analizi trebalo je da se utvrditi da li modeli komunikacije na

posmatranim univerzitetima (sociološki, kulturološki, konfesionalni, psihološki model)

odgovaraju modelima komunikacije predviđenim Bolonjskom deklaracijom.



Sa aspekta komunikacije može se zaključiti da se savremene promjene u evropskim

sistemima obrazovanja teže ka unapređenju kvaliteta izvođenja nastave koji će važiti za sve

evropske univerzitete. Ono na čemu se zasniva Bolonjske deklaracija je konstantna

interakcija u cilju poboljšanja kvaliteta nastavnog procesa. Kako bi se pedagoška

komunikacija na našim univerzitetima unaprijedila trebamo razvijati modele individualnog

rada studenata. Neophodno je i pronaći načina da se obezbjedi da svaki student stupi u

interakciju sa profesorom. Takođe, promovisanje mobilnosti studenata i akademskog osoblja

je jedno od osnovnih načela Bolonjske deklaracije. Žalosno je da je visoko obrazovanje naše

zemlje još uvijek podijeljeno po nacionalnim pripadnostima i svedeno na lokalnu mjeru.

Pokušaj usvajanja okvirnog zakona o visokom obrazovanja završio je neslavno. Taj zakon,

kojim bi se koliko-toliko ujednačila i skladila pravila i norme iz Bolonjskog procesa, sada je

mrtvo slovo na papiru. Kod nas je, na žalost, još uvijek uticaj nacionalne politike upleten u

sve sfere društvenog života, pa tako i u obrazovnu. Ostaje nam samo istrajnost akademskog

osoblja i studenta u što boljem sprovođenju kvalitetnog nastavnog procesa i nada da će se u

narednim godinama unaprijediti svi aspekti našeg društva. I na kraju ovog rada posebno ističem jedan od članova statuta u kojem se najbolje

oslikavaju principi savremenog sistema obrazovanja:

Prevođenje programa studija u željene obrazovne ishode podrazumjeva razvoj i definisanje opštih (generičkih) kompetencija studenata (koje obuhvataju ali se ne iscrpljuju: sposobnošću analize i sinteze, sposobnošću rješavanja problema, skupom opštih znanja, svješću o evropskim i međunarodnim resursima i vrijednostima, sposobnošću samostalnog učenja, komunikacionim sposobnostima, sposobnošću za saradnju i timskim radom, istrajnošću i upornošću, sposobnošću za vođenjem i rukovođenjem, organizacionim sposobnostima i sposobnošću planiranja) i specifičnih kompetencija vezanih za uže naučne oblasti i predmete (koji uključuju aktuelni sadržaj specif ičnog znanja odnosnog predmeta/discipline, pristup predmetu, razvoj specifične metodologije predmeta i načina rješavanja problema u toj specif ičnoj oblasti, znanje istorije i tekućeg razvoja predmeta ...).

Prevođenje programa studija u nastavne programske sadržaje podrazumijeva definisanje i distribuciju odgovarajućih naučnih oblasti znanja i vještina u definisanu strukturu predmetnih jedinica (course units) i/ ili modula, definisanje metodološkog pristupa pedagoškim aktivnostima, te prevođenje metodoloških elemenata u obrazovne modalitete, forme i aktivnosti kako bi se postigli definisani obrazovni ishodi.



IV. Literatura

1. Čović, L. & Čović, B., Osnove komunikologije, Panevropski Univerzitet „APEIRON“, Banja Luka, 2007..

2. Koteler, P., Upravljanje marketingom, M ate, Zagreb, 1997. 3. Mandić, T., Komunikologija, psihologija komunikacije, Clio, Beograd, 2003 4. Marković, M ., Poslovna komunikacija, Clio, Beograd, 2003 5. Mašić, B. & Lončarević, R., Menadžment – škole i novi pristupi, Ekonomski fakultet,

Banja Luka, 2004. 6. Milivojević, Z., Emocije psihoterapija i razumjevanje emocija, Psihopolis institut,

Novi Sad, 2007 7. Muratović, H. & Pozderović, E., Razvoj školskog menadžmenta u Bosni i

Hercegovini, CES Programe, Sarajevo, 2006. 8. Preduzetnički menadžment – biznis plan i biznis program, Instotut za razvoj malih i

srednjih preduzeća, Beograd, 2005 9. Radna grupa za e-obrazovanje, WUS Austrija Head Office Austrija-Graz, 2005. 10. Rad Ó, P., Tranzicija u obrazovanju, Pedagoški zavod, Bihać, 2000 11. Robbins P., S., Bitni elementi organiazcijskog ponašanja, Mate d.o.o., Zagreb, 1992. 12. Statut Panevropskog Univerziteta „Apeiron“, Banja Luka 13. Statut Univerziteta u Banjoj Luci 14. Strateški razvoj obrazovanja, Federalno ministarstvo obrazovanja i nauke, Sarajevo,

2005. 15. Suzić, N., Animiranje studenata u univerzitetskoj nastavi, Fakultet poslovne

ekonomije, Banja Luka, 2005. 16. Suzić, N., Pedagogija za XXI vijek, TT centar, Banja Luka, 2005. 17. Tabelarni prikaz Nastavnog plana, Panevropski Univerzitet „APEIRON“, Banja Luka 18. Tempus projekat - Education and Culture, Razvijanje svijsti o Bolonjskom procesu u

Bosni i Hercegovini, SUS BIH, Sarajevo, 2005 19. Vlajki, E., Uvod u komunikacije postmodernizma, Fakultet za političke i društvene

nauke, Banja Luka, 2007. 20. www.komunikacija.org.yu 21. www.poslovniforum.hr 22. www.wikipedia.org 23. www.znanje.org 24. Zakić D., M ., Metodologija naučng rada, Pravni fakultet, Banja Luka, 1983. 25. Pribičević, Đ., Globalizacija i nacionalna individualizacija u savremenom svijetu,

Politička misao, Zagreb, 1996.

Documents

Komunikacija na univerzitetu u svjetlu Bolonjske deklaracijeapeironsrbija.edu.rs/Centar_za_izdavacku_djelatnost/Radovi/Specij... · Neverbalna komunikacija ... Komunikacija na univerzitetu