•$ 1;*-р*::#5ј Fj / .»*•• Душан Баранин ИЗАБРАНА ДЕЛА V СЕДАМ КЊИГА AYIIIAH БАРАНИН ИЗАБРАНА ДЕЛА Kibuia седма т* ДУШАН "ЂАРАНИН КНЕЗ МИХАИЛО ДРУГО ИЗДАЊЕ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД, 1987. r KHE3 МИХАИЛО КАТАЛОГИЗАЦИЈА Y ПУБЛИКАЦИЈИ (CIP) 886.1/.2-31 БАРАНИН, Душан Кнез Михаило / Душан Баранин. — 2. изд. — Београд: Српска књижевна задруга, 1987 (Београд: Нови дани).

— 353 стр.; 21 см. — (Изабрана де-ла / Душан Баранин; књ. 7) I Baranin, Dušan ПК: a. Обреновић, Михаило кнез (1823—1868) — V литератури YU ISBN 86-379-0025-9 Обраћено у Народној библиотеци Србије, Београд ДЕО I Сумњичен од уставобранитеља из Србије, Турске и Русије због роварења, кнез Милош се одлучио да напусти

дотадање боравиште у Влашкој и да се пре-сели у своју богато и луксузно уређену палату у Бечу. Определио

се за Беч и због других разлога. Y то време, под слабим царем Фердинандом, Аустри-јом је управљао

свемоћни канцелар Метерних, нају-тицајнија личност Свете алијансе. Моћан, сујетан, опседнут славом и

размажен почастима, Метерних је могао да пружи Милошу заштиту, јер се интереси Аустрије на Балкану

нису у свему поклапали са теж-њама Русије, a Милош је то добро знао и увек се из-међу два зла опредељивао

за мање. C друге стране, у Бечу је већ више од пола године боравио Милошев син Михаило, једина његова нада и

узданица. И баш зато што су били у изгледу бурни догађаји у свету, Милош је хтео да их дочека са си-ном.

Уз то je мирни, богати ћесарски град пружао ве-лику погодност како за лични живот, тако и за при-кривени

подземни политички рад против кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеља. Тр-говачке и

саобраћајне везе између Београда и Беча биле су добре и живе. Из Србије су трговци снабде-вали бечку

пијацу свињама, медом, воском, крзном, шљивом и одличном ракијом, коју су Немци много волели и

ценили. Београдски трговци су се снабдева-ли из Беча кафом, шећером, текстилом, свилом и разним индустријским производима који су у Срби-ЈИ, a преко ње и на целом Балкану налазили добро тр-жиште.

Поред тога, у Бечу је велики број младих Цзба био на школовању, како из Србије, тако из Вој-водине, Босне,

Далмације и Хрватске. Ту је живео и Милошев стари пријатељ Вук Караџић, који је већ [7] времена стремљења у филозофији, политици, науци и литератури, већ да добро проучи историју и савла-да,

уз мађарски, немачки и француски језик. Уз по-езију највише је волео музику. Свирао је на клавиру и као сва

тадашња омладина писао песме. Много је поштовао Вука Караџића, и помагао му у борби за народни језик и

правопис. Кнез Михаило је био средњега раста, смеђ и суво-њав младић. Посебну драж су му давале крупне,

гра-хорасте очи, пуне топлине. Ммао је смеђу косу у па-хуљастим коврџама, високо чело и пуне, смеђе

обр-ве. Kao и сви младићи у оно време, носио је браду, раздељену по средини, јер се осећао песником.

Обла-чио се савремено, и сматрао себе беспрекорним са-лонским човеком и образованим Европљанином. Михаило је на оца и на све људе са којима је до-лазио у додир остављао утисак добро васпитаног, дозрелог и

пријатног младића. Није волео да се ше-гачи и прави неумесне шале, што је био обичај њего-ва оца, много је

ценио тачност и отвореност. Прези-рао је смутљивце, удворице, и пакоснике. Сви који су боље познавали

покојну кнегињу Љубицу, сматрали су да је те драгоцене особине Михаило наследио од ње, али и усавршио

васпитањем у Европи. Међутим, Михаило је имао понешто и Молоше-вог. Био је славољубив и напрасит. Догађало се да тренутно

плане, али се никад није светио. Све мане је умео да обузда и прикрије добрим васпитањем. Из-над свега је

желео да продужи велико дело ослобо-ђења српског народа, које су започели Карађорђе и његов отац, само

што су његове амбиције и жеље биле много веће. Наиме, чврсто је веровао да му је судбина наменила да уз

Србе ослободи од Турака и остале балканске народе, па чак да на крају спрове-де уједињење и свих Јужних Словена. Мада веома занет великим идејама борбе за сло-боду свога народа, млади Михаило није давао пово-да да ико

стекне o њему утисак као o човеку скло ном маштању и претеривању. Сви су га сматрали скромним, jep je

био ћутљив и повучен. Још као осамнаестогодишњи младић, кад је ишао c мајком у Цариград на подворење

султану, изазивао је дивље-ње страних дипломата. Турци су, међутим, једва ус-певали да прикрију

подозривост према њему, јер су осећали да им је непомирљив непријатељ. Султан је [10] источњачком лукавошћу и предосећањем схватио да ће Србија у овом младом човеку наћи чврстог и

одлучног борца за независност, као што га је имала и у његовом оцу, кнезу Милошу. Баш због тога, По-рта је

одмах упрегла сав свој утицај и подстакла Ву-чића на буну против Михаила. Зрелост, мудрост и сталоженост, које су у пуној мери красиле Михаила, утицале су на његовог оца да га

укључи у остварење својих планова. Стари бунџи-ја, који је пред очима бечке тајне полиције изигравао

распусног блудника, смишљено и вешто је испредао из Беча према Србији невидљиве нити и стварао

ка-нале, не штедећи при том новац - служећи се уз то подметањем и заверама - само да се још једном

до-могне власти и престола, да се освети, и заувек раш-чисти са непријатељима, a затим да Михаилу преда у

наслеђе Србију, спремну и ојачану, како би син ус-пешно наставио очево дело. Имајући Михаила поред себе, Милошеве наде су постајале живље, a снага још упорнија. Преко сина и Вука Караџића ступио је у круг напредних Срба и Хрвата, који су сачињавали веселу, борбену дружи-ну, занету

југословенством. V то време уместо Пеш-те, Новог Сада и Загреба, Беч је постао највеће сте-циште

родољуба, књижевника, сликара, новинара и научника из свих српских и хрватских крајева. Y Бечу се

Милош преко Вука и свог сина упознао c Бранком Радичевићем, Јованом Илићем, црногор-скИм владиком и

песником Петром II Петровићем, Буром Даничићем, Иваном Кукуљевићем, Људеви-том Гајом, Богосавом

Шулеком, Штросмајером и Фрањом Рачким. Нарочито је настојао да се зближи c Миклошићем, који је после

смрти Копитареве зау-зео место цензора. Сви ти млади, борбени људи неуморно су расправљали o политици, истицали словенство, ро-Аољубље и

показивали видно интересовање за књи-жевност. Ту је Милош први пут чуо Гаја како говори: »Човек без

народности је као тело без кости, a кичма Јужних Словена су Хрвати и Србљи, који морају за-Једничким

радом да створе своје царство.« Мада су сви ови млади људи Милошу изгледали више занесе-њаци него

мудри, знао је да на младима свет остаје. Међутим, оно што је за њега било најважније, преко ових младих

људи могао је добро да се обавештава [П] o свему што се догађало у свету; они су читали све европске новине и одржавали везе са завичајем. Једном приликом, некако на почетку 1847. годи-не, Вук је посетио Милоша са Димитријем Момиро-вићем,

који је радио у руском министарству спољних послова као високи чиновник. Син Карађорђевог војводе, Димитрије је одрастао и школовао се у Ру-сији. Kao високи чиновник и поверљива царска лич-ност, дошао је

из Петрограда у Беч да прикупи нека обавештења. Милош је успео да сазна од Димитрија да Руси нису

задовољни држањем кнеза Александра и уставобранитеља. Наиме, у Петрограду су знали да се кнез потпуно

препустио аустријском утицају, a Вучић - београдском везиру. - Чиниш волико, господине Димитрије, знају ли цар и руске дипломате да сам ја жив? - Знају, кнеже - одговорио је Димитрије. - Чак сам чуо како је Балабин веома похвално говорио o вашем

сину, кнезу Михаилу. - Са господином Виктором Балабином срео сам се пре две године у Берлину - објаснио је Михаило. После тога разговора, Милош није пуштао из руку Димитрија Момировића. За све време док је овај боравио

у Бечу, позивао га је на ручкове и вече-ре, водио га на излете, гостио и толико придобио да му је овај при

поласку обећао: - Могу да учиним за вас да цар позове у госте вашег сина кнеза Михаила. To би био најбољи начин да га цар

упозна, a да му Михаило изложи и своје по-литичке погледе. - Чиниш волико, брате Димитрије, ја више ништа од тебе не тражим. A Милош, ако му Бог помогне те се

поново у Србију врати, неће те заборавити. Поред тога, мој соколе, Србија је твоја колико и моја. Твој отац и

ја смо заједно војевали за слободу и крв своју проливали.

После месец дана Милош је добио од Димитрија писмо из Петрограда, у коме му захваљује на гошће-њу и

обавештењима која му је дао o приликама у Ср-бији. Затим му саопштава да је Балабин преко своје везе

издејствовао за Михаила да буде позван као царски гост у Петроград. Мада своје планове и свој закулисни

рад никад никоме није откривао, ову вест Милош није могао да затаји. - Чиниш волико, чуо сам c поуздане стране да [12] ћеш јесенас бити позван од цара Николаја у госте. To je, no мом, добар знак за нас, јер је Русија увидела шта

значи што нема мене у Србији! - блистајући од среће поверио се Милош сину. - Можда си у праву, бабо! Али ја се много у помоћ Русије не уздам. Њиховом помоћу је Вучић срушио теба,

a затим и мене! - обазриво је казао кнез Михаи- ло. - Е, мој сине, свако време носи своје бреме! Ви-диш ли ти како се у Европи све подоштрило и заму-тило!

Само што народ није устао на буну. Кад дође зима, невоља ће постати још већа. Глад очију нема! Hero, ти се

полако припремај, па кад добијеш позив, путуј у Русију. A тамо - како те Бог и памет уче. Гле-дај да цара и

његове доглавнике придобијеш за нас. Заиста, четрдесет седма година донела је најве-ћем делу Европе велику оскудицу и глад. Биљна куга је

уништила кромпир, ту готово искључиву храну си-ромашног света. Несташицу хране устопице је пра-тила

скупоћа. Новине су извештавале да је четврти-на ирског становништва напустила своју постојбину и

одселила се за Америку. Y Шлезији и Пољској сељаци су гулили кору c дрвећа, мешали је са житом, млели и

од тога правили хлеб. Глад, несреће, тифус, побуне, пљачке и убиства - o томе се јављало са свих страна.

Новине су писале како се по путевима могу видети људски лешеви на које нико није обраћао пажњу нити их

сахрањивао. Ткачи су у Прагу дошли пред општину и тражили хлеба, претећи буном. Догађаји у самом Бечу говорили су Милошу ре-читије од свих новина да ће наступајућа јесен и зима донети крупне промене. Наиме, десет хиљада неза-послених бечких радника пресрело је цара, кад се кочијама

враћао у Шенбрун, и као снопље легло на пут, тражећи од цара хлеба и посла. Цар им је обећао све, али

Метерних и његова влада ништа нису преду-зимали да овим јадним људима помогну и олакшају им патње. V

Млецима и Ломбардији сељацима и рад-ницима није преостајало друго него да наваљују на амбаре племића

и да отмицом долазе до хране. Y Ма-ђарској је незапамћена суша сву летину уништила. Читава села

прихватала су се просјачког штапа. Гладни словачки и мађарски сељаци продавали су племићима кћери за

врећу жита. Y аустријском делу Пољске четрдесет и шесте је војска крваво угушила [13] o свему што се догађало у свету; они су читали све европске новине и одржавали везе са завичајем. Једном приликом, некако на почетку 1847. годи-не, Вук је посетио Милоша са Димитријем Момиро-вићем,

који је радио у руском министарству спољних послова као високи чиновник. Син Карађорђевог војводе,

Димитрије је одрастао и школовао се у Ру-сији. Kao високи чиновник и поверљива царска лич-ност, дошао је

из Петрограда у Беч да прикупи нека обавештења. Милош је успео да сазна од Димитрија да Руси нису

задовољни држањем кнеза Александра и уставобранитеља. Наиме, у Петрограду су знали да се кнез потпуно

препустио аустријском утицају, a Вучић - београдском везиру. - Чиниш волико, господине Димитрије, знају ли цар и руске дипломате да сам ја жив? - Знају, кнеже - одговорио је Димитрије. - Чак сам чуо како је Балабин веома похвално говорио o вашем сину, кнезу Михаилу. - Са господином Виктором Балабином срео сам се пре две године у Берлину - објаснио је Михаило. После тога разговора, Милош није пуштао из руку Димитрија Момировића. За све време док је овај боравио

у Бечу, позивао га је на ручкове и вече-ре, водио га на излете, гостио и толико придобио да му је овај при

поласку обећао: - Могу да учиним за вас да цар позове у госте вашег сина кнеза Михаила. To би био најбољи начин да га цар

упозна, a да му Михаило изложи и своје по-литичке погледе. - Чиниш волико, брате Димитрије, ја више ништа од тебе не тражим. A Милош, ако му Бог помогне те се

поново у Србију врати, неће те заборавити. Поред тога, мој соколе, Србија је твоја колико и моја. Твој отац и

ја смо заједно војевали за слободу и крв своју проливали. После месец дана Милош је добио од Димитрија писмо из Петрограда, у коме му захваљује на гошће-њу и

обавештењима која му је дао o приликама у Ср-бији. Затим му саопштава да је Балабин преко своје везе

издејствовао за Михаила да буде позван као царски гост у Петроград. Мада своје планове и свој закулисни

рад никад никоме није откривао, ову вест Милош није могао да затаји. - Чиниш волико, чуо сам c поуздане стране да ћеш јесенас бити позван од цара Николаја у госте. To je, no мом, добар знак за нас, јер је Русија увидела шта

значи што нема мене у Србији! - блистајући од среће поверио се Милош сину. - Можда си у праву, бабо! Али ја се много у помоћ Русије не уздам. Њиховом помоћу је Вучић срушио теба,

a затим и мене! - обазриво је казао кнез Михаи- ло. - Е, мој сине, свако време носи своје бреме! Ви-диш ли ти како се у Европи све подоштрило и заму-тило!

Само што народ није устао на буну. Кад дође зима, невоља ће постати још већа. Глад очију нема! Hero, ти се полако припремај, па кад добијеш позив, путуј у Русију. A тамо - како те Бог и памет уче. Гле-дај да цара и

његове доглавнике придобијеш за нас. Заиста, четрдесет седма година донела је најве-ћем делу Европе велику оскудицу и глад. Биљна куга је

уништила кромпир, ту готово искључиву храну си-ромашног света. Несташицу хране устопице је пра-тила

скупоћа. Новине су извештавале да је четврти-на ирског становништва напустила своју постојбину и

одселила се за Америку. Y Шлезији и Пољској сељаци су гулили кору c дрвећа, мешали је са житом, млели и

од тога правили хлеб. Глад, несреће, тифус, побуне, пљачке и убиства - o томе се јављало са свих страна.

Новине су писале како се по путевима могу видети људски лешеви на које нико није обраћао пажњу нити их

сахрањивао. Ткачи су у Прагу дошли пред општину и тражили хлеба, претећи буном. Догађаји у самом Бечу говорили су Милошу ре-читије од свих новина да ће наступајућа јесен и зима донети

крупне промене. Наиме, десет хиљада неза-послених бечких радника пресрело је цара, кад се кочијама

враћао у Шенбрун, и као снопље легло на пут, тражећи од цара хлеба и посла. Цар им је обећао све, али

Метерних и његова влада ништа нису преду-зимали да овим јадним људима помогну и олакшају им патње. V

Млецима и Ломбардији сељацима и рад-ницима није преостајало друго него да наваљују на амбаре племића

и да отмицом долазе до хране. У Ма-ђарској је незапамћена суша сву летину уништила. Читава села

прихватала су се просјачког штапа. Гладни словачки и мађарски сељаци продавали су племићима кћери за

врећу жита. Y аустријском делу Пољске четрдесет и шесте је војска крваво угушила [12] [13] устанак, а неродица и глад још више су распламтели народну мржњу према Аустрији. За све те недаће масе су оптуживале Метернихо-ву владу. Из Француске је надирао нови талас на-предних

идеја и налазио погодно тле и у Бечу. По свим већим градовима Европе стварала су се напред-на политичка

друштва, покретали листови и часопи-си, који су се штампали по тајним штампаријама и кришом растурали

у народ. Y њима се говорило o слободи, братству и једнакости људи и тражио пар-ламентарни режим.

Указивало се на све већу беду и глад радних људи и нападао бес племства и бога-таша. Покрет напредних

идеја није могао мимоићи ни Беч. За дугог времена Метернихове владавине овај град је постао мирна царска

престоница, на-сељена богатим буржујима и високим племством. Али, брзи развој индустрије и железничког

промета донео је Бечу, као и осталим градовима Европе, ве-лике и брзе промене. Множило се радништво и

пове-ћавао број сиромашног становништава. Из далеких провинција многонародне царевине пристизале су

десетине хиљада студената да уче високе школе. Уз племство, саветнике и генерале, живели су мали

чи-новници од дана и комада, слуге, кочијаши, ситни трговци и разни препродавци. A како je град још био

престоница разних националности, све више је по-стајао привлачна мета авантуриста, уметника, доуш-ника

и варалица свих врста. Тако су се у Бечу могли видети: Немци, Мађари, Срби, Пољаци, Талијани,

Хрвати, Чеси, Грци, Бугари, Турци и Руси. Пребегли-це из Турске, радознали путници, подводачи, лаке жене, просјаци, напасници - сва шаренило Запада и Блиског истока. Што је време више одмицало, то је овај град све више постајао стециште нагомиланог богатства и раскоши, a

ča друге стране - сиромаштва и беде. Тако су се све оштрије испољавале супротности и стварали услови за

немир, завист, озлојеђеност и мр-жњу. To je подстицало младе, напредне људе да при-хватају и шире нове

слободарске идеје и да сагледају нове путеве будућности. Све се више људи почињало интересовати

питањима дневне политике и живота. Стварана су, као и у осталом делу Европе, напредна друштва, која су

ширила нове идеје, набављала за-брањене књиге, листове и брошуре. [14] Прво напредно друштво основали су студенти и професори Правног факултета. Они су држали предавања,

упознавали л>уде са идејама француске револуције, економике, развоја индустрије и уетрој-ства модерне

државе, која сс \ior\a организовати на парламентаризму и одговорности. Са продором но-вих идеја и

схватања у политички живот, продирала су нова схватања и у књижевност, сликарство и му-зику. Збило се

оно на шта се чекало деценијама. На бечкој позорници изведен је комад напредног писца у коме се скоро

отворено извргао руглу канцелар Метерних. Свемоћна царска цензура овога пута није ни прстом макла да

овај комад забрани! A TO је наго-вештавало да се нешто мења и у главама високе цар-ске олигархије.

Тврдило се чак да иза писца стоји надвојвоткиња Софија, за коју се веровало да је ли-берална!

Све то што се догађало у Европи, поготову у Бечу и Аустрији, није могло да умакне из вида кнезу Ми-лошу

и његовом сину Михаилу. Kao и сви прогнани-ци, они су жељно очекивали будуће догађаје и рачу-нали на

њих. И док је Михаило све своје време про-водио читајући књиге и новине, одлазећи на састан-ке младих

родољуба и слушајући предавања, Милош није заборављао на себе. Беч му је пружао могућнос-ти не само да

пажљиво прати настала политичка збивања, већ и да иживљава своје старачке прохтеве. Управник његовог

имања, сликар Анастас Јовано-вић, познат у уметничком свету, доводио је кнезу Милошу младе девојке. Богати кнез није жалио да потроши коју пару на веселе податне Мицике, Ју-лишке и Марије. Taj начин

живота Милошу је годио, али му је било непријатно што је то морао да прикри-ва од сина. - Чиниш волико, Анастасе, не схватам зашто мој Михаило живи као калуђер? Ове Швабице су веселе жене!

C њима се човек више наужива за једну ноћ него са оним нашим мечкама за годину дана. A уз то, не праве

никакве заврзламе. - Господару, Михаило друкчије гледа на те ства-ри. - Јесте, јесте, за њега су жене анђели, птичице, славуји. Треба им песмице певати. A видиш, сви ти моји

ђаволи, ти ваши славујчићи, але су незаситљи-ве! Помамнице и ждеруље, ата би сломиле! Само, [15] нека им je богом просто! Да није њих, човеку, би било пусто око срца. Мада су се весници буре свуда јављали, Милош се у Бечу осећао угодно, поштеђен прогона и сумњиче-ња,

који су га прошлих година стално пратили у Влашкој. Y овом граду су му чак највећи царски до-главници

указивали достојну пажњу. Два пута га је примио у аудијенцију цар. Неколико пута га је пози-вао у посету и

Метерних. Једном је био гост надвој-воткиње Софије. Прослављени јунак из ратова про-тив Турака, a уз то

чувен као велики богаташ, Ми-лош је уживао општу пажњу Бечлија. II Почетком октобра Михаило је, преко руског по-сланика у Бечу, добио позив цара Николаја да га по-сети у Петрограду. - Сверова Димитрије! - рекао је Милош Вуку, кад је чуо за позив. - Hero, реци ти мени, Вучино, треба ли

додати Михаилу некога у пратњу? - Господару, мислим да треба. Ја бих једва доче-као да идем c Михаилом у Русију, али ме притиснуо посао

око Речника и правописа. Зато нека крене c њим доктор Пацек. - Чиниш волико, Вучино, и ја сам за то да Пацек иде c Михаилом, али бих волео да можеш и ти. Опет, без

тебе би ми овде било пусто. У мој сирац! Можда му ти не би био ни потребан. Ми стари често смо до-садни

младима. - Ја ћу, господару, написати писма пријатељима да се нађу Михаилу при руци. Руси су чудни људи! Умеју

као нико на свету да угосте и дочекају прија-теље. - Е, мој Вуче, лако им је у добру дочекивати, a ви-део би какви би били у нашој сиротињи. Михаило је после добре припреме кренуо на пут за Петроград половином октобра. Желео је да види Пољску,

јер се у ранијим пропутовањима по Европи често сусретао са многобројним пољским емигран-тима. Сви су

они били патриоти, волели своју земљу и народ, a мрзели Немце и Русе. Пољска му је личила на Србију по

својој бурној историји и вечитој борби. И она је била раскомадана земља, коју су између [16] себе поделили Русија, Немачка и Аустрија. Михаило се задржао у Варшави две недеље. Одушевљавао га је пољски патриотизам и јавно ис-пољавање

мржње и презира према Аустријанцима. Иако је побуна у Пољској пре годину дана сурово угушена,

Михаило нигде није приметио клонулост. Напротив, Пољаци су и надаље отворено и јавно го-ворили o

слободи. Аустријска цензура и полиција биле су немоћне. Делили су се леци и брошуре на улицама, по

парковима и кафанама! Нису само људи дизали глас, већ исто тако жене, девојке, ђаци, рад-ници, па чак и

деца. Све ово је Михаила" пријатно из-ненадило и обрадовало. Охрабрен држањем Пољака, кнез Михаило је кре-нуо за Петроград. Још у Паризу био је упознат са су-рово

започетом владавином цара Николаја, који је немилосрдно угушио покрет декабриста. Y Варшави је читао

писмо вође декабриста цару, у коме је Бес-тужев набрајао све напоре руског народа да извојује слободу и

победи Наполеона. »Вративши се као по бедници у Русију, ратници су после Наполеоновог пада први

пренели незадовољство у народ. Ми смо проливали крв - говорили су - a нас поново терају да се знојимо на

племићким имањима. Ми смо спасли отаџбину од тиранина и нападача, a нас сада тира-нише домаћа

господа. Зар смо зато ослободили Ев-ропу, да себи скујемо робовске ланце?« Бестужев је безуспешно

позивао цара да буде Петар Велики и од Русије створи срећну и напредну земљу. Али, место тога, цар је

угушио и оно мало преостале слободе, појачавајући своје самодржавље. Од тада је прошло доста времена, a кметство у Ру-сији још није укинуто. Све је остало по старом! Цар и

владајућа клика гушили су слободу у својој земљи и жандарисали у Европи. Они су говорили: »Света наша

Русија особена је држава, која ни по чему не личи на државе и националности Западне Европе.« Али,

Михаило је знао да се око четрдесетих година, и поред насиља, терора и прогона у Сибир, у Русији поново

јављају два покрета. Један је уносио напред-не идеје и слободе Запада, a други је био словено-филски.

Западњаци су проповедали слободу, брат-ство и једнакост, не само међу људима него и међу народима. По

схватању словенофила, руски народ је био предодређен за чувара и носиоца великог духа, 2/» [17] због своје аполитичности и дубоке религиозности. Зато није задатак интелигенције да народ учи и на-тура му

идеје Запада, већ да се она напаја духом сво-га народа, који ће својом мисионарском улогом спас-ти и

препородити цео свет. V јануару 1837. године, када је после двобоја пре-минуо велики песник Пушкин, сва напредна Русија осетила

је дубок бол и тугу. »Сунце наше поезије је зашло«, говорило се на све стране широм недогледне Русије. Али

је већ крајем тридесетих година Бјелин-ски одушевљено писао o Л>ермонтову: »Пушкин није умро без

наследника!« »Јунак нашег доба« и прва збирка његових песама продужавали су борбену, слободарску

мисао. Међутим, 1841. године погинуо је у двобоју Л>ермонтов. »Сурови век« лишава Русију њених

највећих синова, грмели су западњаци. И по-ред тога, ход напретка није се могао зауставити. На мрачној

позадини »николајевског доба« заблистала су нова имена руског генија. Читава плејада прозних писаца

откривала је свету до тада непознату Русију. Херцен, Тургењев, Гончаров, Островски, Достојев-ски, Лав

Толстој и многи други писци говорили су да долази нови свет. На челу свих њих налазио се нео-буздани,

борбени критичар Бјелински. 0 свим тим струјањима кнез Михаило је био до-бро обавештен, али му се чинило да ће се тек у Ру-сији моћи

упознати са свим оним што величином и снагом премаша остали свет. Због тога се радовао и истовремено стрепео. После западне културе и Ев-ропе, са свом њеном разноликошћу и слободарском бујношћу, видети

Русију, упознати се са њеном сна-гом и душом! III V Петрограду су Михаила добро примили не само цар Николај, већ исто тако и сви тадашњи руски

по-литичари и дипломате. Указане су многобројне по-части: најпре посебан смештај, a no царевој наредби

стављени су му на располагање коњи, послуга, док му је за пратиоца одређен Виктор Балабин. Позиван на

пријеме, приман на царске вечере, балове и изле-те, кнез Михаило је могао из непосредне близине до-бро да

упозна званичну Русију, коју су представљали [18] цар и његов министар просвете Уваров. Y једном раз-говору Уваров је рекао Михаилу: - Дужност је Русије, у времену опадањарелигиоз-них и грађанских установа у Европи и ширења руши-лачких

идеја на све стране, да се усред ових жалос-них појава учврсти на било који начин, па чак и на те-мељима

снаге, на којима уосталом почива величина отаџбине и народног живота. Зато самодржавље, на челу са

царем, представља наш идеал државе. To што је рекао Уваров удворички је понављала и штампа. Али супротно томе писао је Херцен: »Ми се

свачим бавимо: музиком, филозофијом, љубављу, ратном вештином, мистицизмом, само да се разоно-димо и

да заборавимо огромну празнину која нас притискује.« Међутим, кнез Михаило је мимо онога што је читао у новинама, или чуо од званичних лица и политичара, дипломата и царских доглавника, мо-гао несметано да

долази у додир са једном другом Русијом, са људима који су и поред све царске цен-зуре и притиска - кроз

споредне канале, као што је књижевност - изражавали напредне идеје. Разгова-рао је са западњацима и

словенофилима. Разговарао је са песницима, читао нове романе и гледао драме у позоришту. Мада је све

хтео да чује, види и осети, обузимала га је сумња. Чинило му се да види две Ру-сије, једну непријатељски и

идејно супротстављену другој: Русију цара-самодршца, његових министара, великодостојника и штићеника,

a c друге стране, на-супрот овој, уздизала се чудовишна, моћна Русија бунта, слободарства и револта, коју су

предводили Херцен, Бјелински и Бакуњин. Обе су биле моћне, непомирљиве, и као странац никако није

могао да их схвати. Сви ти људи, ма којој струји припадали, били су предусретљиви и добронамерни, али у

исто време и разапети некаквим великим хтењима. Млада, напредна руска интелигенција, и она у Петрограду и она у Москви, црпла је животне

поли-тичко-друштвене сокове из дела Фојербаха, Сен Си-мона, Луја Блана и Фуријеа. Сви који су хтели

нешто да знају и значе, служили су се идејама и мислима ових филозофа. »Француска, земља великих

социјал-них утопија, улива поуздање човечанству. Она нам говори да златни век није за нама већ испред

нас.« To су писали западњаци, a TO је била и водећа мисао на-предних руских умова тога времена. На

идејној осно-

[19] ви Фуријеовој, Петрушевски је засновао кружок у Петрограду, у коме су се свакога дана водиле жучне

распре o политичко-књижевним темама. Према ономе што је осетио и видео, Михаилу се чинило да је цела Русија запловила у некакву фило-зофску

маглу. Зато му је била тако чудна и несхва-тљива ова земља, у којој је било неправде колико и снаге. Али му

је и поред свега ова земл>а била чудес-но привлачна, дивна у љубави, болу, тузи и трагици. Чудесна земља великих снова и великих хтења. Нарочито су му се учиниле дивне и велике руске жене. Све су крилатог срца, спремне за љубав и

по-жртвовање. У салонима, на баловима, у позоришту, при сусрету на улици, ма шта радиле или говориле,

очи су им зрачиле љубављу и заносом. Колико га је задивљавао руски човек, још више га је заносила руска

жена. Жене су смелије, отвореније и храбрије од људи. Михаило се у Петрограду упознао са грофи-цом

Орловом. Неколико пута је био на њеним прије-мима. Имала је светле очи, које су уливале поверење и

крепиле душу. Обожавала је Гогоља и поклонила Михаилу његов роман »Мртве душе«. Говорила му је o Сен

Симону, Лују Блану и Фуријеу. Опраштајући се од ове дивне жене, Михаило је до касно у ноћ размишљао o њој. Доцније ће се сретати c њом

у Берлину, Паризу и Швајцарској. Мада задовољан дочеком, пријемима код цара, великодосуојника, дипломата и политичара, свим што је

видео и доживео, Михаило је био разочаран ставом званичне Русије према Србији. Цар Николај и његови

најужи сарадници, иако огорчени на кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеље, нису схватили

Михаилове речи да је Србима немогу-ће да и даље живе са Турцима. Постало му је јасно: цар Николај је

усвајао аустријску тезу o подели ин-тересних сфера између Аустрије и Русије на Балкану. A све TO ce

противило Михаиловим идејама и замис-лима o будућности Србије и њеној улози на Балкану. Баш због тога,

као поручена, дошла је Михаилу вест o побуни у Паризу. Да не пробуди цареву сумњу и подозрење његове околине, измислио је како због очеве болести мора хитно да напусти Петроград. Било му је у ствари јасно да

ce y Европи догађа оно што је годинама очекивао. Зато је морао што пре да се нађе у средишту догађаја, na je

половином феб- руара кренуо из Петрограда за Париз. На железничкој станици у Паризу Михаила је до-чекао Коста Богдановић, приврженик и друг из вре-мена

лутања по Европи. Одвезли су се колима до хо-тела на углу Музејске улице. Ту је за кнеза Михаила био

закупљен раскошан апартман. Власник хотела и послуга још од раније су много ценили свога госта, јер је

увек био широке руке. Чим су се нашли иза за-творених врата, Коста је рекао: - Кнеже, овде се већ добро закувало. Надам се да ће бити великог русваја. Мада заморен од пута, Михаило је радознало по-гледао Косту и запитао га: - Из новина сам видео да се влада и опозиција на-лазе у непомирљивој борби. Шта то треба да значи, желео

бих да ми објасниш? - Радничке и сељачке масе у Француској страш-но пате од глади и зиме. Оне траже хлеба и рада. Краљ

Филип и његова влада сматрају да опозиција намерно распирује у народу ниске страсти. Назвао је вође

опозиције људима без савести и бунтовницима. Опозиција захтева одговорну парламентарну владу. Крал> joj

прети оружаном силом! За двадесет и други фебруар заказане су демонстрације. Видећемо шта ће из тога

произаћи. Михаило је много волео и ценио Косту. Био је то млад, ватрен човек тридесетих година, висока раста,

црномањаст и сувоњава лица. Његов снажан глас уливао је поверење и поуздање. Оно што је Косту

приближавало кнезу Михаилу била је његова углађе-на отвореност. Одмах му је рекао да је присталица

Фуријеових доктрина. - To je оно највише што je француска револуција дала човечанству - рекао је Коста пре три године, кад се

упознао са Михаилом. Поред филозофије и политичких доктрина, Кос-та је добро познавао светску историју и француску

књижевност. - Ја, кнеже, видим једину могућност за уздизање Србије у томе да кренемо путем Запада и да скинемо c

плећа нашега народа бреме турскогајавашлука, не-рада и заосталости. Србија мора колико снагом, то-лико и

културним утицајем постати привлачан цен-тар за Балкан и Јужне Словене. Малена као држави-Ца, не би се

могла одржати између будућих колоса, [20] [21] који се међу собом надмећу да наследе Турску. Костини погледи на будуће уређење Србије гото-во у свему су се подударали са тежњама кнеза Ми-хаила.

Коста је био весељак, a волео је и да се заба-вл>а и проводи. Умео је често да направи заједљиву досетку на

рачун Михаилове повучености. Међутим, све то кнезу Михаилу није сметало. Спријатељили су се. Коста је

два пута одлазио у Пешту и Нови Сад да придобија студенте и ђаке за кнеза Михаила. Пошто су се договорили да заједно вечерају, Кос-та је оставио Михаила да се одмори. Соба у којој се

Михаило сместио била је једна од најраскошнијих. Имала је завесе од црвеног плиша, зидове прекриве-не

тапетама, a намештај од палисандровог дрвета. Широк и угодан кревет, са дебелом простирком и чистим, белим чаршавима, угодно је мирисао, изази-вајући жељу за сном. Над камином је откуцавао ве-лики сат.

Михаило је одмах легао, како би се добро одморио, јер је знао да ће će c Костом увече дуго за-држати. Легао

је, али му сан никако није долазио. Размишљао je o свему што мује укратко управо исп-ричао његов млади

пријатељ. Затим се сетио свега што је за ових неколико месеци од поласка из Беча, на путу кроз Пољску па

до доласка у Русију, чуо и видео. Изгледало му је да пристиже велико доба. Ве-лико и лудо доба једне нове

епохе, која се управо ра-ђала пред његовим очима. Иза нас није ништа уз-вишено остало, помислио је

склапајући очи. Али зато пред нама све стоји, закључио је, осмехнуо се и полако занео у сан. IV Кнез Михаило и Коста Богдановић вечерали су у малој крчми близу Опере. V кафани није било много света.

Све је то чудно изгледало кнезу Михаилу, који је од раније добро познавао весели и бучни Париз. - Тишина пред буру - рекао му је Коста. - Хајде мало да прошетамо. Сутра ћемо имати шта да види-мо. Мада је била једна од оних благих, скоро пролет-њих ноћи, улицама се кретало мало пролазника. И они су

журили као да се нечега боје или пред нечим склањају. Свуда је било више него обично чувара [22] реда и неких сумњивих протува, које су свакога за-гледале. - To су агенти! - објаснио је Коста. - Хајде да те отпратим до хотела. Moj стан је прилично удаљен. - Узми фијакер, ја ћу сам поћи! - одговорио му је кнез Михаило. - Танак сам c парама да плаћам фијакер. - He брини за новац. Сутра ћу ти дати колико ти треба. И, да не заборавим, среди своје послове, јер имам

намеру да те пошаљем до Новог Сада. Кад је Михаило скренуо у другу улицу, препречи-ла му је пролаз омалена, лепа и витка девојка. Мада

скромно одевена, изгледала је љупко. Од ње је вејао пријатан мирис. Њене светле очи су га посматрале топло

и пријатељски. - Господине - рекла је девојка - ако сте вољни, могла бих поћи c вама. Њена понуда је изненадила Михаила. Прибрао се, загледао добро девојку, пажљиво је одмеравајући. Он је и

раније, путујући по свету, наилазио на жене које су живеле од свога тела, али то су већином биле собарице

по хотелима. - Изненађен сам вашом понудом! - не кријући од-говорио је Михаило. - Господине, ја сам изгубила посао, a имам на вра-ту стару мајку, којој морам прибавити нешто хране. - Даћу вам радо нешто новца, али не желим да се користим тежином вашег положаја. - Грешите, нисам девојка. Имала сам мужа рад-ника. Пре месец дана су га затворили. Морам од не-чега да

живим. - Ево вам новаца! He желим да се користим вашом бедом - рекао је Михаило и ставио joj je y руку

неколико златника. - Хвала вам. Ви сте издашни. Ипак бих радо по-шла c вама. Нисам ружна - снуждено је додала. - Па добро, пођите - пристао је Михаило. Али, док су се пели степеницама хотела, покајао се што ју је повео, јер му се чинило да тиме вређа ко-лико

њено толико и своје достојанство. Кад су ушли Y собу, жена се збунила разгледајући раскош око себе. Њене

очи су све брзо запажале. - Ви сте странац и богат човек? - запитала је кне-за Михаила и додала: - Француз не може бити тако добар и

издашан као ви. [23] - Странац сам. A ви, како се зовете? - Тереза - прибравши се, одговорила је и на-смешила се. - Лепи сте, здрави и млади. Зар баш морате тиме да се бавите? - Морала сам, али сада више нећу. Ви сте ме спас-ли. Три дана у кући нисмо имали ништа за јело. Мај-ка ми

је веома болесна. - Ако сте гладни, наручићу вечеру. - Гладна сам - одговорила је руменећи од стида. Михаило је позвао момка, наручио јело, коњак и вино.

- Како сте ви чудан и добар човек - рекла је Те-реза. Пришла му је затим и пољубила га. - Седите, јер ми се чини да сте уморни. Момак је донео шунку, сир, вино и коњак. Чим је изашао, Тереза је похлепно навалила на јело, смеше-ћи се захвално. - Хоћете ли вино или коњак? - Вино - одговорила је, погледала га и запитала: -Могу ли ово јело што преостане да понесем мајци? - Можете - одговорио је Михаило и насуо чашу вина. Тереза је брзо испила вино, подигла главу и рек-ла: - Ја бих радо попила још једну чашу. Док је уздизала главу, открило joj će мало уво, на-рочито дражесно уз белину њенога врата. Гледала је како

Михаило сипа вино у чаше. Смешила се, и по-мислила: дивно изгледа. - Ви сте чудан човек. Дали сте ми новац. Све сте ми на реч поверовали. Зар нисам могла и да вас сла-жем? - Уверен сам да нисте лагали. Тереза се звонко насмеја. - Ви сте не само добри, већ и паметни. Али, ако вам се не допадам, можете ми слободно рећи. Ја се нећу

љутити. - Допадате ми се. Само, не желим да се користим вашим тешким положајем, то сам вам већ рекао. - A шта ако ја то не сматрам коришћењем? Михаила изненада захвати жудња. Изгледала му је тако умиљата, привлачна, блиска. Изненада је по-желео. Kao да га је разумела. Устала је и пришла му, ра- [24] досно, поверљиво. Понудила му је раздражљиво лепе, жудне усне. Михаило је обухватио око струка и

пољубио. Одговорила му је истом жестином. Њему се учини да Тереза поседује нешто што ће му откри-ти

дивотан доживљај изненађења. Припила се чита-вим својим телом уз његово. V Сутрадан, док се облачио, у мислима се стално враћао Терези. Та жена му се дала c толико нежнос-ти и

жара! Загледао се изненада у изгужвану по-стељу и пријатно осећање задовољства проструја му телом.

Покривач му се сада учини избледео и овеш-тао, a синоћ док је на њему лежала нага Тереза у љупкој својој

бестидности, све то што га сада окру-жава имало је посебну драж. Таман је био спреман да крене, кад се

појави Коста. - Хајдемо - позвао је Михаила и објаснио: - Де-монстрације су у пуном јеку. Народ је још пре свану-ћа

преплавио све улице. Народна гарда, коју је краљ послао да успостави ред, придружила се народу. Улице су биле препуне. Навирале су поворке са барјацима. Извикивале пароле. Усклици, комешање! Лзудска

маса се сливала у велику, црну реку. Из хиљада грла одјекивали су захтеви: »Тражимо устав-ну владу! Доле

Гизо!« To више није онај Париз који је заносио Михаила, већ нешто страшно, узнемирено и узбуркано.

Стихија прети све да поруши. Њој више ништа неће моћи да се супротстави. Сви ови људи некуд журе!

Некоме прете! Замало па да се Михаило и Коста слију у ову го-милу. Међутим, Михаилу је било стало да што више види.

Зато је са пријатељем неуморно обилазио град. На улицама су се држали зборови. Измешани, кора-чали су

републиканци и бонапартисти. »Живела реформа! Доле Гизо!« - узвикивала је на све стране запењена гомила људи и жена. To je био онај

Париз, бунтован и несавладив, o коме је кнез Михаило читао проучавајући револуцију. Он га сада посматра рођеним очима! Али се у њему јавља нешто одбојно. He може да схвати да то није онаква иста го-мила коју

је некад подстакао Вучић да га изагна из Србије. Ипак је као опчињен и даље ишао улицама, [25] са Костом који je одушевљено корачао и упозоравао га час на ово час на оно. Кад се спустила ноћ, свратили су у ону исту малу кафану на вечеру. Сада су ту владале бука и гужва. Људи

су пили, викали и певали марсељезу. Кнез Ми-хаило и његов пријатељ су заузели сточић у десном углу и

поручили јело и пиће. Пошто је платио рачун, Михаило рече Кости: - Заморен сам, морам на починак - прећуткујући да је прошлу ноћ провео са Терезом. Двадесет четвртога фебруара демонстранти су на јуриш заузели касарне. Борци са барикада посели су

стратегијске тачке Париза и захтевали проглашење републике. По савету својих великодостојника, Луј

Филип се одрекао престола у корист унука, грофа од Париза, коме је за регента наименована мајка,

вој-воткиња од Орлеана. Владу је саставио адвокат Ди-пон, посланик и учесник револуције 1830. године. Y

његову владу су ушли и два представника радника: Луј Блан и Алебер, који је био покретач лионског

ус-танка. На захтев демонстраната та, нова влада је још истог дана прогласила републику и свргнула

монар-хију. По улицама главног града излепљене су плака-те: »Француска је постала република! Живели

сло-бода, братство и једнакост!«

Крстарећи годинама по Европи, Михаило није био у стању да прати развој и правац кретања унут-рашњих

снага српског народа, који је био раскома-дан и таворио под Аустријом, Турском и у аутоном-ној кнежевини

Србији. Њему није било јасно да је ср-пски народ упињао сву своју снагу да одржи голи живот. Србијом су

господарили уставобранитељи c кнезом Александром на челу и настојали по сваку цену да се одрже на

власти. Срби у Аустрији ломили су се између угојених владика, игумана и граничар-ских официра, који су

верно служили Беч и Хабс-бурговце. Онај део Срба под Турцима, изложен уби-јању, тлачењу и понижавању, борио се за опстанак. Из тога кошмара растрганог српског народа дизала се школована омладина, задојена

идејама револуци-је, које је примала у разним деловима Европе, тамо где се школовала. Идеалиста и романтичар по природи, са усвоје-ним либерализмом просвећенога Запада, Михаило је био

одушевљен свим оним што се тих дана догодило [26] у Француској. Чак је једно време и сам веровао да би најбоље било и у Србији прогласити републику.

Ме-ђутим, чим се сетио оца, био је свестан да се он c тим никад не би помирио. Дође ли у Аустрији и Турској

до буне, Милош ће покушати да је искористи за себе. Размишљајући дуго o томе, Михаило је закључио да је

у његовој отаџбини главна ствар - рушење туђин-ске власти, ослобођење и уједињење народа. Сав обузет тиме, заборављао је на све друго. Из-лазио је и куповао новине, жељан да дозна какав је одјек у

Аустрији направио преврат у Паризу. Посе-ћивао је Косту. C њим се сатима договарао шта да предузме ако

дође до било каквих промена у Ауст-рији или Турској. Једног јутра дојури к њему Коста. Још c врата викну: - Радосна вест! Кошут је трећега марта напао у Пожунском сабору бечку владу и затражио уставну

монархију. V Бечу се давао неки позоришни комад; настале су демонстрације, па су и Бечлије захтевале

реформу и слободу. - Коста! - узвикнуо је радосно Михаило - даће Бог мало памети и нашим људима. - Чекај, нисам ти све рекао! Ноћас је стигао у Па-риз ђак Текелијанума Лаза Марковић. Послали су га из Пеште и Новог Сада да се увери шта се овде до-годило. Донео је новине Тоше Павловића, у којима се у

уводнику Срби питају: »Шта ћемо и куда ћемо?« Из тога и онога што ми је Лаза испричао, наши не знају шта

стварно хоће. Неки желе Душаново цар-ство! Други проповедају стварање Југославије! A има их који би

желели да заједно c Мађарима крену про-тив Беча и Аустрије. - Тако сам нешто и предвиђао - одговорио му је збуњено кнез Михаило. Потом су обојица кренули до хотела у коме је од-сео Лаза Марковић. Овај им је потанко испричао шта се

догађало тих дана међу Србима у Пешти и Бечу. Али како се одразила француска револуција у Беог-раду и

Србији, o томе није имао појма. Пошто су за-једно ручали, Михаило је дао Кости знак да крену. Кад су се

нашли насамо, рекао је: - Спреми се за Нови Сад и Пешту. Тамо све добро извиди, па ми одмах јави треба ли да дођем. Ево ти новац

за пут. Ја ћу остати у Паризу док не добијем твој извештај. [27] VI Док је Михаило боравио у Паризу, очекујући Костин извештај, догађаји у Аустрији развијали су се

стреловитом брзином. Кошутов говор у Пожуну уз-бунио је напредне и омладинске кругове Беча. Ме-терних

није све то предвиђао и био је неодлучан у по-гледу свега што се догађало у царству. Још је рачу-нао на

»Свету алијансу«, јер му је Пруска нудила са-вез противу револуционарног покрета. Цар Николај је депешом обавестио Метерниха и двор да ће Русија бранити Аустрију и њену владу. Аустријски цар Фер-динанд издао

је манифест у »Винер Цајтунгу« у коме је рекао: »Аустрија сматра догађаје у Француској као њезину

унутрашњу ствар и зато аустријска влада не помишља да се меша у те догађаје. Али ће сузбити све тежње

које би рушиле правни поредак и тежње које би моје царство довеле у стање распадања.« Манифест није уплашио напредне снаге Беча. Већ сутрадан по зидовима кућа осванули су излепљени леци.

»Доле монархија! Нећемо коалицију c Русијом. Захтевамо концесије. Хоћемо да c власти иде Метер-них.«

Међу многобројним студентима настало је вре-ње. Читаонице су се претвориле у политичка збо-ришта, у

њима су писане петиције, тражила се слобо-да збора и договора, слобода штампе, стварање на-родне гарде и

народног представништва. Захтеви студената узнемирили су владу и преплашили двор. Фердинанд се

колебао. Саветници, као и увек, били су подвојени. Једино је надвојвода Лудвиг захтевао да се прогласи

ванредно стање и примени оружана сила. Метерних је оклевао. Бечом је завладало гроз-ничаво стање. Тринаестог марта студенти су се сврстали пред универзитетом и у поворци кренули ка Сабору. Уз пут им се

придружише масе грађана. Пред Сабором је један млад лекар, без праксе и пацијената, одржао говор, у коме

је рекао: »Малодушним људима је мес-то у забавишту.« Његов говор, иако није био револу-ционаран,

заталасао је одушевљену масу. Неки грла-ти студент прочитао је Кошутов говор одржан у По-жуну.

Студенти су c грађанима изабрали дванаест делегата, који су Сабору предали захтеве. После

[28] тога, делегација Сабора у студената, праћена масом народа, кренула је да захтеве студената, и Сабора преда

цару Фердинанду. Уз пут су клицали: »Доле Метерних! Доле надвојвода Лудвиг!« Maca манифес-таната

постајала је све већа и упорно се приближа-вала двору. Командант војске, надвојвода Алберт, извео је ко њицу и напао манифестанте. Крв је пошкропила беч-ке

улице, али није уплашила разјарени народ, који се упутио ка арсеналу. Безимене вође револуције, они који у метежу и гужви налазе себе, осетили су да је двор неодлучан, a влада слаба. Они су из предграђа довели

раднике, сиротињу, голе и гладне. Ускоро је започела пљачка, разбијање дућана и радњи са на-мирницама.

Чули су се и повици: »Спалите двор!« На крају су демонстранти упутили депутацију надвојво-ди Лудвигу,

тражећи Метернихову главу. Метерних је поднео оставку и, прерушен, 14. марта напустио Беч. Успех

револуционара у Бечу још више је потпи-рио револуцију у Мађарској и Италији. И у Прагу је дошло до

побуне. Петнаестог марта и Загреб је кренуо у револуци-ју. На једном збору студената и грађана донета је од-лука и

упућена цару прокламација, у којој се захте-вало да се успоставе уставна права Хрватске, »тога јединог

бедема наше националне независности«. На предлог барона Фрање Кулмера, краљевског намес-ника, 25.

марта за бана Хрватске предложен је Јела-чић. Охрабрени захтевима Мађара, Хрвати су затра-жили

независност и припајање Славоније, Далмаци-је и Ријеке њиховој домовини. Захтевали су да

хр-ватскосрпски језик постане службени језик и да се њиме командује у јединицама састављеним од Срба и

Хрвата. Док се све то догађало у Аустрији, кнез Михаило је у Паризу очекивао Костин извештај. Хотелска по слуга

доносила му је све могуће новине. Прелиставао их је летимице, интересујући се једино за догађај у Аустрији.

Затим се на брзу руку облачио, одлазио у кафану, где се морао сусрести c неким од Срба који су се

школовали у Паризу. По вестима o ономе што се догађало у Бечу, Италији, Чехословачкој и Мађар-ској, закључивао је да револуција није могла мимои-ћи хрватске и српске области. Узнемирен, радознао и

нестрпљив, желећи да што пре улети у борбу, Ми- [29] хаило je данима лутао Паризом. Увече га је похађала Тереза. По изгледу хладна и немарна, била је у ства-ри

сва устрептала и жудна. Половином априла кнез Михаило је добио од Косте опширан извештај o приликама у Војводини, па се,

усплахирен, спремао да крене на пут. O својој намери Терези ништа није рекао све до поласка. Кад је видела

спаковане кофере и торбе, одмах је схвати-ла да је дошао крај. - Ви се спремате на пут? - Сутра рано одлазим - нежно је одговорио. - Знате ли да ће ми бити тешко без вас. Навикла сам да се виђамо свако вече - признала је и клонуло се

спустила у фотељу. - Умирите се - замолио је Михаило, смешећи се. - Ви знате да ја нисам све ово желео, али кад се већ

догодило, решио сам да вас осигурам за извесно вре-ме. Затим се машио руком у џеп, извадио коверат и пружио га Терези. - Шта вам је то? - За вас нешто новца, да бар првих дана не морате мислити o заради. - Мени ваш новац није потребан. Moj муж се вра-тио и ради. Нашла сам и посао. Знате, чудно је, али ја сам

вас заволела. - Онда узмите новац и купите неку стварчицу као успомену на мене! - рекао је Михаило, na joj пришао и

нежно је загрлио. - Заиста, некакву успомену морам имати на вас. He знам, можда није умесно што вам ово при растан-ку

говорим, али се нешто чудно са мном догодило. Ја можда нисам никад раније умела да волим. Тереза се свим својим жаром трудила да та ноћ донесе и њој и Михаилу нешто што ће дуго остати у њима,

нешто неизбрисиво, чудесно и лепо. Сутрадан, док је кнез Михаило седео у купеу воза, мада је мислима и жељама сав био пренет у сво-ју земљу,

c времена на време би му се у свести јавила Терезина насмешена слика. VII Вест o револуцији у Паризу узбуђено је дочекала [30] , српска школска омладина у Пешти и Новом Саду. Она је, као и свуда у свету, била идејно припремљена за

велике догађаје. Текелијанум и Пантеон су били зборишта где су се окупљали не само српски студен-ти и

ђаци већ и сви утледни, учени Срби главног гра-да Мађарске. Сви су били одушевљени, али мало је ко знао

шта треба радити. Слобода, једнакост, брат-ство - биле су тада више фразе одушевљено изгово-рене него

што су нешто практично значиле. Уз ту ло-зинку могло се чути: Словенство, српство! Душаново царство!

Уништити Турке! Створити државу свих балканских народа! Заједничку државу Срба, Хрва-та и Бугара.

Дојурили су студенти и ђаци из Беча и Пожуна. Сваки од тих младих људи нешто има да предложи и

саопшти. Цензуре нема! Може свако да пише и говори шта год хоће. Теодор Павловић, уредник »Српских новина«, бо-јећи се да се из те свеопште збрке и гужве не оде у

застрањивање, говорио је: - Господине, добро бити неће ако се прво не сре-димо, размислимо и приберемо. Срби су жесток на-род!

Претераћемо! Више није довољно да новине буду само српске. Морамо ићи даље, до југословен-ства. До

заједнице Срба, Хрвата и Бугара. Велики део нашега народа је под турским игом. Y почетку тога гибања приспео је из Париза у Пешту Коста Богдановић. Његово понашање, уздр-жљивост,

правничко знање, утицали су да привуче пажњу на себе. Он, Теодор Павловић и Бока Стојко-вић стално су

заседали у »Трговачкој касини«, Богда-новић је био најбоље обавештен. Предлагао је да се успостави веза са

Мађарима и позове из Париза кнез Михаило. - Од београдске владе и кнеза Александра неће-мо имати много помоћи. Тамо се води борба између кнеза и

Сената. Кнез је сав у аустријским водама. Се-нат се умиљава Порти. Y народу није замрла жеља за борбом.

Сада је дошло време да се поведе општа борба за један нови, бољи свет. - Чекај, Коста - одговори му Тодор Павловић -зар не видиш да су Мађари одмах испољили свој шо-винизам!

Они траже своје краљевство и све земље које су припадале круни Светог Стефана. To значи -и Хрвати са

Босном. Ја мислим да ћемо ми овога пута највећу невољу имати c Мађарима'. [31] - Сабор у Загребу je изабрао Јелачића за бана и тражи независност. Истакли су да ће бранити и ср-пске

интересе - додаде Стојковић. Видећи да је у Мађарској настао хаос, сви истак-чути Срби из Пеште, међу њима и Коста Богдановић, похиташе у Нови Сад да се тамо нађу у средишту збивања, како би припомогли правилном заузимању' става

према Мађарима. Међутим, ни у Новом Саду није тих дана било ништа боље. Једни су тражили от-цепљење

Бачке, Баната и Срема од Мађарске и њи-хово прикључење Србији; други - договор са Мађа-рима,

ослобођење сељака од феудалаца и персонал-ну унију c Мађарском. Трећи су били за заједничку борбу Срба

и Хрвата. Највећи број захтевао је обно-ву Душановог царства. Међутим, догађаји као да су ишли испред разго-вора, договора и сањарења. Сељаци из кикиндског краја

одбили су да племићима дају допринос са зе-мље. Услед тога је дошло до крвавих сукоба. Мађар-ска влада,

да би задовољила Србе и спречила даље сукобе, наименовала је Петра Чарнојевића за краљевског комесара

свих српских области, дајући му овлашћење да среди послове својих сународника. Y Загребу нису хтели да

чују за мађарску владу. Хр-вати су радили према одлукама свога Сабора, поко-равајући се једино бану

Јелачићу. Сама мађарска влада није знала одакле да почне и шта пре да пред-узме. Потребно joj je било да

што пре заштити сел>а-ке од незајажљивог племства. Хтела је такође да приволи себи Хрвате, a и да

задовољи захтеве Срба. Мађарској влади се ипак чинило да најпре треба средити српско питање, јер су се све старе установе распале.

Био је то први корак у револуцији. Али ма како одлучна и сапета у исти мах, пренаглила је због брзог

раскида својих веза са Бечом. Y исто време, Кошут није схватио жељу Срба и Хрвата за слобо-дом и

самосталношћу. Разапет између револуцио-нарних идеја и мађарског великошовинизма, губио је свако поверење Загреба и Новог Сада. Да би бар Србе задовољио, наредиоје Чарнојевићу да распише сазив

црквенога српског сабора за 15. мај, на коме су се имале донети одлуке o држању Срба у Бачкој, Ба-нату и

Срему. To je урађено са великим задоцњењем. Агитација за проглашење српске Војводине већ је била

почела. "Карловачки митрополит Рајачић, њего- [32] ви игумани, проте, новосадски трговци, многобројни студенти и ђаци, агитовали су на све стране за

неза-висност и самрсталност. A на миг Београда и српске владе, изнет је захтев да се сазове народна

скупшти-на, на којој ће се донети одлука o проглашењу Војво-дине, која би се доцније припојила Србији. Кад је мађарска влада увидела да Срби не желе црквени сабор већ народну скупштину коју је зака-зао

Рајачић, била је изненађена. Лако би се она об-рачунала са Рајачићем, поповима, протама, адвока-тима и

трговцима да иза њих није стајало сто хиљада граничара. Поготову што су се Срби позиву Рајачи-ћевом

свуда одазивали. Y сваком месту створен је народни одбор, који је преузео власт и одређивао де-легате за

скупштину. Зато Кошуту није преостало ништа друго већ да сачека одлуку народне скупшти- не. Такву збрку затекао је кнез Михаило приспевши у Нови Сад. Одсео је у хотелу »Топаловић«. Нови Сад је већ

у то време била варош добро уређена, слична градовима у Мађарској и Аустрији. Y њему се нала-зила

Матица српска, постојала је српска гимназија, a сву трговину и промет држали су у рукама Срби, са нешто

Грка и Цинцара, који су се увелико били по-србили. Кнез Михаило је раније једно време живео у Новом

Саду. Имао је у њему много познаника и при-јатеља. После дугога времена, нашавши се у граду који је

волео, осетио се као свој међу својима. Михаилов долазак у Нови Сад изазвао је велику радозналост и пажњу. Хотел »Топаловић« био је збо-риште

свих учених и богатих Новосађана. Ту се до-лазило да се испије кафа и поразговара c високим чиновницима, граничарским официрима и студенти-ма. Увече је свирала музика. Окупљала се отмена младеж; господа са

женама и борбена омладина да плеше и манифестује српство. Долазак кнеза Михаи-ла, за овај радознали свет

у једном бурном времену, значио је изузетан догађај. O томе су причали сви и нагађали шта га је довело у

њихов град. Нарочито живу пажњу и радозналост изазвале су његове честе посете граничарским официрима

и богатим удавача-ма. - Кнез Михаило је провео зиму као гост руског Цара. Мора да је тамо нешто за нас Србе углављено! -

мудровао је Милета Брашанац, граничарски капе- 3/7 [33] тан. - Сигурно да није дошао ради нечијих црних очи-ју! - одговорио му је пензионисани мајор Јовановић. - Можда је време да, док су сви у Европи заба-вљени својим бригама, кренемо на Турке. Сада више Беч и

Пешта не диригују. Нас граничара има сто хиљада! Могли бисмо да ослободимо браћу од Тура-ка! - изјавио

је млади кадет Петровић. - Где то може c неба па у ребра! - Господине капетане, зар не видиш да више нико никоме не заповеда - остајао је упоран кадет. - Ми смо

војници. Овде џаба седимо и хлеб једемо. Што не бисмо кренули на Турке? Ово је јединствена прили-ка! Шта мисли и шта намерава кнез Михаило - инте-ресовали су се сви сем митрополита Рајачића; он је то чинио

у потаји, преко својих поверљивих људи. Они су га редовно обавештавали c ким се кнез саста-је и шта

говори, јер Михаило није крио своје намере. Затражио је састанак са Борђем Стратимировићем, који је

постао јунак после карловачког бомбардова-ња. Наиме, Мађари су покушали да војничким при-тиском

уплаше Србе и омету одржавање народне скупштине. Испалили су неколико топовских плоту-на на

Карловце. Стратимировић их је растерао четом граничара. Та победа није била од нарочитог знача-ја, али је

имала велико морално дејство на народ. Створила је углед младоме официру. Тако је Страти-мировић постао

први српски борац и војнички вођа. Млад, активан, војнички обучен, жељан славе, био је створен за

предводника побуњених Срба. На Првомајској скупштини, поред проглашења Рајачића за патријарха српске Војводине, a Стевана

Шупљикца за војводу, Стратимировићу је поверено да организују војску. A изабран је и за члана егзеку-тиве,

која је бројала 48 представника. Његова је идеја била да Срби скупе сву своју снагу и изненада нанесу

Мађарима смртоносан ударац, док се још нису вој-нички организовали. Међутим, Стратимировића није

подносио Рајачић. Видео је у њему супарника у вођству покрета. Стратимировића су c неповерењем гледали

и Книћанин и Грујић, изасланици владе из Београда. Сматрали су да се овај амбициозни млади официр може

приближити кнезу Михаилу и уместо на Мађаре - повести граничаре на Турке. [34] Михаила су били o свему томе обавестили његови поверљиви људи из Новог Сада и Карловаца. Баш због

тога је желео да отворено разговара са Страти-мировићем. Y пратњи граничарског капетана Сми-њанића,

тајног Михаиловог агента, Стратимировић је дошао на уговорени састанак и на споредни улаз ушао у хотел

»Топаловић«, у кнежеву собу. Ускоро је приспео и Стратимировићев ујак, доктор Петро-вић из Сомбора.

Припремљени су вечера и пиће. По-што су се међусобно упознали и заузели места око стола, одмах су

прешли на разговоре o Мајској ску-пштини. Стратимировић је упознао Михаила са до-нетим закључцима.

Кад су прешли на кафу, Михаило прекиде своје ћутање: - Господине Стратимировићу, хоћете ли ми до-зволити да вам укратко изнесем своје погледе на си-туацију у

свету? - Врло радо, кнеже - одговори Стратимировић. - Ја се не слажем са свиме што се овде ради. На-име, требало је по сваку цену тражити споразум c Мађарима

jep je наш највећи непријатељ Аустрија и њена династија. Мађари су, на жалост, испољили не само амбицију

већ и шовинизам. Међутим, ма како изгледала Мађарска после победе над Аустријом, ми će c њом можемо

носити и остварити своја права. - Али, Мађари желе да нас претворе у једну од својих жупанија! - упозори га доктор Петровић. - Страховита погрешка Кошутова! И поред тога, за нас у овом часу главни цил> би била борба против

Турске. Са војском граничара одмах треба кренути на Београд и очистити га од Турака. Затим дићи на буну

целу Србију, и ослободити нашу браћу турског ропства. A подигли бисмо одмах и Бугаре на устанак. - Сматрам да је то заиста добро смишљено, али такав план би нам омеле велике силе: Русија и Енг-леска.

Вероватно би се томе противила и Пруска. - Пруска је заузета својом невољом. Смртно је уп-лашена да се Пољаци не дигну на устанак. Русија сада

нема времена да води рачуна o ономе што се буде догађало на Балкану. Цар Николај се сав усред-средио на оно што се догађа у бунтовној Францус-кој. Поучена догађајима у Европи, Енглеска се у прво време не би

латила оружја да заштити Турке. После тога су дуго разговарали o Михаиловом предлогу. Сви су се сложили да је заиста настало по- [35] вољно време да се изазове устанак на Балкану. Стра-тимировић је на крају рекао: - Кнеже, мене вежу одлуке народне скупштине. Ja o томе морам да разговарам c Рајачићем. Кроз три дана

поново ћу вас посетити да видимо шта да се ради. После три дана Михаило је добио писмено наре-ђење од Егзекутиве да што пре напусти Нови Сад, јер ће у

противном бити протеран. Y исто време добио је извештај да је кнез Милош затворен у Загребу. Осетио је

како се невидљиве канџе зла поново стежу око њега и оца. - Мене протерују, a отац је затворен у Загребу.

Целом свету је дозвољено у великим дани-ма борбе за слободу да изабере себи место, али нама не! Значи,

нема места за племените намере и човека који се отворено и несебично бори за своја уверења. Жел.им све да

дам за слободу свога народа, a они ме прогоне! To су биле чињенице c којима Михаило није рачу-нао кад је напустио Петроград и кренуо за Париз. A још

мање кад је из Париза дошао овамо. He само што се осећао увређеним, већ је био и озлојеђен. Y так-вом

стању затекао га је Коста Богдановић. - Кнеже, једва сам успео да се докопам ваше собе. Догодило се оно што нисмо предвиђали. Раја-чић је зависан од владе у Београду. Y њему се пробу-дила амбиција да буде вођа. Кнез Александар и Га-рашанин

условили су своју помоћ вашим протерива-њем. На другој страни, сукоби c Мађарима су већ от-почели.

Шупљикац се као изабрани војвода налази још у Италији. Између Стратимировића и патријарха нема слоге!

Зато су Грујић и Книћанин добили пре-вагу у Егзекутиви. Они су и поставили захтев да се протерате.

Гарашанин је издао тајну наредбу да вас у случају преласка границе одмах ухапсе или убију. Зато вас молим

да се што пре удаљите одавде. - Шта ће се десити, Коста, ако ја то не прихватим? - Полицијски ће вас протерати. Спремни су да вас ухапсе, као и вашега оца у Загребу. Верујем да су и у то

умешани прсти владе из Београда. Зато је по-требно да што пре одете у Загреб и помогнете оцу. Ја ћу остати

овде и радити што узмогнем. Патријарх ми је наклоњен. Како ће убудуће бити, не знам. Али чим ми јавите

место сталног боравка, успоставићемо везу. [36] - Y реду, Коста. Још данас ћу отпутовати у За-греб. - Кнеже, за сваки случај пратиће вас на путу два граничарска официра. Они су одани људи вашег пре-светлог

оца. Будите спремни, у први сумрак очекујте кола која ће доћи по вас. VIII Y Загребу је стање било много сређеније него у Војводини. Хрватски сабор и нова власт су од првога дана држали све чврсто у својим рукама. Захтеви које је сабор донео послати су преко делегата у Беч цару. Цар је

обећао да ће захтеве сабора испунити. Депутација се вратила у Загреб несвршена посла, али су постојале

наде. Везе c мађарском владом су прекинуте, a све су очи и наде биле упрте у бана Је-лачића. Он је у

прокламацији истакао да прихвата одлуку Хрватског сабора. Одмах је издао наређење жупанијама да не

примају наређења и не одговарају наредбама мађарске владе. Живо је отпочео да при-купља новчана

средства за будуће потребе Хрватс-ке, јер су све државне касе биле празне. Хрватску је прекрилио талас

револуционарног расположења. Поготову кад се дознало какав су став заузели Срби у Војводини. Догађаји од 15. маја у Бечу још више су утврдили Хрвате у њиховим одлукама. Царски двор је под

притиском револуционарних снага морао да побегне из Беча у Инсбрук. Мађарска влада је била све

од-лучнија против Аустрије и њене династије. To je до-бродошло било Хрватима. Њихов сабор је послао

нову делагацију у Инсбрук. Она је понудила цару да се настани у слободном граду Загребу, у коме ће

уживати заштиту хрватског народа. Фердинанд је са сузама у очима захвалио верности Хрвата. И поред тога

је одбио да крене у Загреб. Чак ни овом прили-ком није потврдио захтеве Хрватског сабора, јер се бојао да би

тиме Мађаре, који су играли дволичну улогу, још више удаљио. C једне стране су уверавали Цара да су

одани династији, a c друге су тражили ве-лику Мађарску, од Карпата до Јадранског мора, од-ричући Србима

и Хрватима право на самоопредеље-н>е. Да придобије Мађаре, цар је одузео Јелачићу

[37] банску власт, али га је задржао на положају коман-данта Војне крајине. Хрватски сабор је на ванредном заседању остао при ранијој одлуци, задржао Јелачића као бана. Дао му је

новчана средства за војне припреме. Поред тога, Сабор је донео одлуку o укидању кметства, како би ослабио

мађарски утицај на сељаке у Хр-ватској. Бан Јелачић је потом кренуо са гардом и очистио Славонију од

мађарских власти по жупани-јама, срезовима и градовима. По утврђивању одлука Хрватског сабора и рашчишћавању ситуације у Сла-вонији, Јелачић је пошао у Беч да још једном отво-рено разговара c

мађарским представником владе Броћанијем, како би се избегао рат између Хрвата и Мађара. Разговор између Броћанија и Јелачића завршио се говорничким двобојем. - Шта хоћете? Мир или рат? - питао је надмено Брођани Јелачића. - Хоћемо да будемо своји на своме! Од вас ништа не тражимо - одговорио му је истом мером Јелачић. - Збогом, бане, разговараћемо на Драви! - довик-нуо му је бесно Броћани. - He брините! Потражићу ја вас на обали Драве. Можда још пре на обали Тисе и Дунава, јер нећу до-зволити

да угњетавате нашу браћу Србе! - упозорио га је Јелачић и окренуо му леђа. Михаило је стигао у Загреб када се Јелачић већ био вратио из Беча и припремио војску и јавно мне-ње

Хрватске за рат c Мађарима. Новине су писале o мађарској надмености и намери да ускрате права Хрватима

и Србима на самоопредељење. He само За-греб већ и сву Хрватску, од Драве до Јадранског мора, обузело је

ратно расположење. Народ је кли-цао слободној, независној Хрватској и српској Вој-водини. Јављали су се

добровољци. Са развијеним хрватским и српским заставама и војском саставље-ном од Срба и Хрвата,

Јелачић је тих дана вршио концентрацију трупа на обалама Драве. Војска којом је командовао била је слабо

опремљена, али борбена и спремна да се бори до истребљења за своја права и слободу. Драва је, као и у

минулим вековима, по-ново постала хрватско-мађарски Рубикон. Јелачић је у прокламацији истакао: »He идемо на Мађарску да је покоримо и уништимо, већ да уразу- [38] мимо л>уде који нису схватили велике револуционар-не идеје слободе, братства и једнакости.« Он је тих

дана био одраз вол>е хрватског и српског народа за слободом и самоопредељењем. »Свака птица ће се

придружити своме јату. На тај начин Аустрија ће бити претворена у федеративну државу. Јужни Сло-вени,

Хрвато-Словенци и Србљи, створиће једно тело, јер ће Хрватска са српском Војводином ступи-ти у савез . . .

Y новој покретњи света, у том прозору слободног данка, допао нас је бојни мач, да светле жртве принесемо

слободи, једнакости и братству, томе новом веровању, надању и љубави . .. Народ-ност Јужних Словена по

том боју живом истином по-стаје .. . По том боју дично побраћење Хрвата и Ср-бл>а, који се за живо чудо

однемарише, постаје жи-вом истином. Мати славо, весели се својим синови-ма!« Тако је Јелачићев став у тим данима изражавао све револуционарне и народне захтеве, како Хрвата тако и

Срба у Аустрији. Мађари су постали једина опасност, јер се више нико ничему није могао на-дати, a ни

бојати се аустријског цара, који је са сво-јом камарилом бежао из једног у други средњове-ковни замак. Цар

није више представљао опасност за слободу и народна права Хрвата и Срба. Улазећи c војском у Мађарску, Јелачић је још јас-није и отвореније исказао шта жели: »Ја хоћу слобо-ду,

извана и изнутра крепку, силну Аустрију под жезлом уставног цара и краља нашега.« Чим је кнез Михаило приспео у Загреб, настојао је да што пре оконча немили сукоб између кнеза Ми-лоша и

Људевита Гаја. Наиме, Милоша су, чим је из-била револуција у Бечу, посетили у Загребу агенти Миливоја Блазнавца. Блазнавац је у договору c Гајем измамио од старог кнеза четири хиљаде дуката, под изговором да

су му потребни за дизање устанка у Босни. Добивши новац, обавестио је аустријску по-лицију o намерама

кнеза Милоша и c половином нов-ца побегао за Београд. По наређењу из Беча, кнез Милош је стављен у

хотелски притвор. Осетивши да је преварен, Милош је пред полицијом изјавио да су му Блазнавац и Гај

преваром узели четири хиљаде дуката, па је тражио да му се новац врати. Taj догађај је узбунио све

родољубе у Загребу и потпуно срозао Гајев ауторитет. Кнезу Михаилу било је јасно да је [39] Блазнавчева жртва не само његов отац већ и Л>уде-вит Гај. Зато се свим силама трудио да смири оца и

заташка аферу. Дао је Гају новац да га врати кнезу Милошу. Потом је оца, придодавши му сигурну пратњу,

упутио за Влашку. Кнез Михаило је схватио да се у Хрватској, као ни у Војводини, не може наћи заједнички пут у борби против

Аустрије. Чак ни тако светли умови и трезве-не главе, као што су били Шулек, Штросмајер, Мра-зовић и

Рачки, нису се тих дана могли издвојити из опште народне струје и схватити да борба c Мађари-ма води у

контрареволуцију. И да ће тај сукоб корис-тити само хабсбуршкој династији и војничкој клики око двора.

Осећајући да ни у Загребу нема шта да радћ и тражи, одлучио је да се склони у неко мање место, где својим

присуством неће изазвати сумњу бечке и београдске полиције. Одлучио је да оде у Ро-гашку Слатину, која је

у тим бурним данима предста-вљала миран кутак, бањско летовалиште отменог света из Аустрије. IX Кад се нашао у соби хотела у Рогашкој Слатини, где му је доктор Пацек закупио апартман, кнез Ми-хаило се

још није био прибрао од утисака из Париза, Новог Сада и Загреба. Још му је све било мутно и не-јасно у

глави. Пошто се читаво поподне одмарао, ус-тао је и пришао отвореном прозору. Сунце се клони-ло западу.

Иза парка и околине, пуне расцветалих ливада и зеленила, запахнуо га је дах свежег ваздуха. Онај чудни немир који га је месецима обузимао био је већ попустио, па је могао да се прибере и o свему мирније

размисли. Загледан у расцветале алеје пар-ка, кнез Михаило се горко осмехивао. Чинило му се да и у

бањском предвечерју чује бучне одјеке карло-вачких звона, грмљавину прангија и светину која до

изнемоглости кличе српској Војводини и Рајачићу патријарху. Занет мислима, заклопио је очи. Тада је у његовој свести оживела шарена слика од неколико хиљада људи

који, као узаврео мравињак, из хиљаде грла кличу: »Живео патријарх Рајачић! Живела српска Војводина!

Хоћемо слободу и борбу c Мађарима! [40] Доле нагодбаши и мађарони!« Ту узбуркану гомилу сачињавали су паори у кожусима, са великим шуба-рама

на глави; попови са камилавкама и у свиленим мантијама; игумани са сребрним крстовима на гру-дима и

калуђери у црним ризама. C њима су се били измешали србијански сељаци, граничарски војници и официри.

Баци и студенти обучени по пештанској и бечкој моди. Девојке и жене са шеширима на гла-вама и

кишобранима у рукама. Адвокати, доктори и бележници са цилиндрима. Дебели, задригли тргов-ци, који су

разметљиво истицали златне и сребрне ланчеве преко прсију, o којима су држали сатове, како би тиме

показали своју отменост и богатство. На ту слику се надовезивао Јелачић у генералској униформи на коњу.

За њиме се кретала шума хрватс-ких и српских застава, распевана граничарска гарда; одјекивала јека добоша

и кликтање труба; a y поза-дини хрватски и српски пукови у маршу. Жене и де-војке засипају цвећем војнике. Михаило је уз горак осмех рекао Шулеку: - Исто као у Карловцима и у Новом Саду! Шулек се окренуо према њему и добацио: - Исти смо, кнеже, звали се Срби или Хрвати. По-гледај онога тамо у загорској народној ношњи. До јуче је

затварао HOC марамицом кад би поред њега прошао кмет. Бојим се да смо све збрзали. Та Шулекова сумња пренела се и на кнеза. Још није у стању да се отресе те сумње. Мучила га је и др-жала

напетог све док није дошао у ово мирно, бањ-ско место, докле нису допирали узбудљиви гласови

револуционарног заноса гомиле, нити одјеци топова са европских бојишта и барикада. Ту се, за неколико

преспаваних сати, све у њему стишало. Густа магла Y мислима се распршавала. Сада је могао мирно да

размишља o свему. Зато се пита: јесу ли моје мисли биле оправдане? Какав ће човек и будући поредак

израсти из све ове збрке и непомирљивих супротнос-ти? Изненада се сетио старца Банаћанина у овчијем кожуху који је поднимљен стајао поред њега на вели-ком

народном збору у Карловцима. Радознало је и сумњичаво зурио водњикавим очима у кнеза Михаи-ла. Затим

га запита: — Господине, шта вас овде занима? - Србин сам. Интересује ме све што и вас остале [41] - одговорио му je. - Ja сам дошао, младићу, да видим како ови лудо-ви припремају свадбу за ђавола. - Како то? — зачуђено је запитао Михаило. - Тако, соколе мој. Ти не знаш шта је буна. Нека те Бог сачува оних што срећу и слободу грлато на вашарима

узвикују. Ја сам паор, мој комшија Мађар је такође паор и кмет. Ови овде и они тамо у Пешти и Пожуну

запели су из петних жила да нас заваде. На њихов наговор ћемо прихватити мотке и отпочети да их лупамо

једну другима o главу. - Откуда то -знаш? - запитао га је кнез Михаило. - Имам очи да гледам, a уши да слушам. Зар ниси чуо шта се у околини Кикинде догодило? Зато ти ка-жем,

ђавољи сватови су нам пред вратима. Док они проведу своју гозбу, многога од ових што овде урли-чу

покриваће црна земља. Сусрет са старцем кнез Михаило није никако мо-гао да заборави. Године су пролазиле. Путовао је из једне у

другу земљу, загледао људе, упознавао наро-де и њихове обичаје. Живео по разним градовима Европе, учио

језике, читао књиге. Заносио се поези-јом, музиком, новим идејама, крепио науком. Толике године провео је

маштајући да што више сазна, како би доцније, кад се врати у Србију, могао да је води у бољи живот и

срећнију будућност. Тако су му у маш-тању o великом делу прошле године, прва младост; није ни осетио

како улази у зрело доба, кад се од са-њарења мора прећи на дело. Стварност му је открила да је све друкчије

него што је замишљао. Да свако време носи своје бреме, a догађаји стварају онакве л>уде какви су им

потребни, као што су Рајачић и Је-лачић. Размишл>ајући o свему томе у шетњи, изненада је стигао до пустога раскршћа. He зна ни сам због чега, али

наједном се сетио Терезе. Сетио се и безброј дру-гих жена и девојака које је сретао на животном путу и

пролазио хладно мимо њих, или им се приближа-вао. Још никад није волео ниједну жену. Нити је знао шта је

љубав. Много је књига и песама o љубави про-читао, али то што је он упознао, тек сада му је било јасно, TO ce није могло назвати љубављу. To y стихо-вима и романима је што и вештачко цвеће, направље-но од

разнобојне хартије да замами човеков поглед. Да је мало више обратио пажњу на Терезу, можда би [42] био на правом путу да доживи дубоко животодавно осећање, које може да попуни празнину душе. Да

ос-пособи човека за нов напор и отвори му врела жеља и снова. To су му наговештавале оне ноћи c Терезом;

она је и поред свога сиромаштва умела да му открије неке до тада неслућене изворе радости и живота. A шта

ако ни то није било оно право? Можда ја нисам ни способан да волим? Или сам се толико занео књишким лудоријама да сам пропус-тио оно

што је битно у животу сваког човека? Сетио се потом оца, који је ужагрених очију говорио докто-ру Пацеку: - Докторе, ове Швабице су душу дале да окрепе стара човека. Оне се много не устежу да причине ра-дост

мушкарцу. Оне наше у Србији су луђе и помам-није, али су досадне и међедасте па све човеку пре-седне! C колико једноставности, снаге и разумевања отац све у животу подноси. Њему ништа није нера-зумљиво,

нити га ма шта може разочарати. Можда ћу једног дана и ја стећи његово искуство и постати равнодушан

према људској пакости, смутњама и злоби? Шта ако сам неизлечиво сањало? Сетио се како му је једном отац

рекао: - Moj Михаило, да се одржиш међу људима, мораш да скинеш са себе ту јагњећу кожу. Код нас у

Србији ти је све голи хајдук. Признаје само снагу, власт и јакоту. Док их немило-срдно газиш, дотле те цене

и поштују. Ако их гладиш и лепоречиш им, иза прве бусије ће те MOTKOM. Није тада могао да схвати очеве савете, јер му се чинило да се живот људи не може ни у Србији више

заснивати на тој проклетој хајдучији. Можда наш чо-век није још сазрео за слободу, јер не схвата племе-нита

дела и узвишене циљеве. Али нам не остаје ниш-та друго већ да га просвећујемо, уздижемо у култури и

благостању. Снага коју поседује, то непомирљиво, хајдучко у њему, то ће бити оно на чему се може

из-градити нов, племенит и велик човек. Снажна је и моћна Србија. Ох, нека је проклета Србија, зашто ми је

толико засела у груди? Зашто морам да је носим у себи? He, не, не вреди више сејати у ветар тугу! Овде у

бањи морам потпуно да се средим и приберем. Маг-ла мојих маштања је прошла. Сада треба да настане

време зрелог рада. Кад се видик разведри, сазнаћу шта се може и на коју страну треба кренути. V мир- [43] ном сам крају. Далеко од тутњаве топова и политич-ког замешатељства. Али пре свега треба да нађем до-бра

коња за излете у околину. Јахање ме увек смири-вало. Овде су тако дивни предели. Сетио се оних дана кад је

овде провео месец дана са оцем. Присе-тио се и како му је он тада, пре две године, говорио: - Угодно је овде,

Михаило. Али да ми се напити оне моје воде из Аранђеловца, сести у столац пред Ново здање и одморити

очи на Букуљи. Вала, под-младио бих се за пола века! Нема србијанске лепоте и питомине нигде на свету.

Л>уди су оштри и сурови. Али све што из те благословене земље расте - ми-рише, буја и цвета. Уз очев лик, као блесак муње изненада се указа насмешени, доброћудни лик Фрање Беркхауза, мар-веног

лекара, c којим се Милош ту у бањи сприја-тељио док му је лечио коње. Овај увек насмешени чо-век, већ зашао у године, у младости је био ватрени поклоник Русоа. Доцније се сав предао благоугод-ном сањалици

Шарлу Фуријеу, верујући у неизбеж-ну победу правде и социјализма. Широк, добро-душан, са смислом

да се подсмева господи и бога-ташима, тај скромни лекар је одмах придобио кнеза Милоша. Њих двојица су

могли сатима да седе и раз-говарају. Милош би понео пљоску пуну ракије, јер је уживао гледајући Фрању

како је у сласт пије. Y њему је налазио доброг слушача док би му распредао ус-помене из младости и борби

са Турцима. Лекарева жена - румена, подгојена Розика, живих покрета, служила их је кафом. Михаило се

присети и докторо-ве кћери, веселе, чиграсте, модрооке Марије, која је била тек закорачила у четрнаесту

годину. Она је по очевом савету јахала коња, увелико свирала на кла-виру, читала Гетеа и Шилера. Знала је

добро српски. Наиме, њен отац је извесно време служио као млад ветеринар у коњичкој регименти на

Кордуну. Кад му је додијала дисциплина, напустио је војску и са же-ном и кћерком добио место ветеринара у

Рогашкој Слатини. Михаило је још тада запазио Марију. Волео је да разговара c њом o поезији, музици, да

слуша њено слатко и нежно ћеретање; да гледа њене изра-зито плаве очи, у којима је блескала златна

варница среће и топлине. Њен струк је тада био танан, груди једва пропупиле, a OKO румених пуних усница

разиг-рао се осмех као у раздраганог детета. [44] Сетивши се свега тога, Михаило се одлучи да сут-радан посети ветеринара Фрању, јер је желео да му овај

нађе доброг коња за јахање. Он ће ми га наћи, или ће ми можда продати једног из своје мале ергеле. Нећу

више да се мучим размишљањем око онога што иде мимо моје моћи - закључио је и први пут задо-вољан

отишао у постељу. X Ветеринар Беркхауз, његова жена и кћи, прија-тељски и радосно су дочекали Михаила. Фрања му је дао

добро обученога коња за јахање. - Кнеже, c вама се не мислим цењкати и натезати. Даћете ми за њега сто дуката. Уосталом, препуштам вам да

сами процените његову вредност. Ако вам је много, дајте колико сматрате да је право. Доктор је у ергели имао две приплодне, расне ко-биле и четири коња. Два коња је презао у каруце, a два су

била за јахање. Један белац, трогодишњак, та-нак и издужен као хрт, са дивном гривом и паметним очима;

други сумрак, за читаву главу дужи од белца, ширих груди, али дугих и танких путастих ногу. - Белац припада мојој кћери. Она је, кнеже, права амазонка. Моћи ћете каткад c њом у друштву да из-јашете

у околину. Мрков је жешћи и немирнији по природи. Њега сам одлучио да продам. Један бечки гроф, који је

ту са женом и сином на летовању, наме-рава да га купи. - Ја никако не бих желео да лишим вашу кћер коња који joj će допада, јер сам и сам велики љубитељ коња и

јахања! — казао је Михаило. Марија је стајала по страни, немирно се премешта-јући c ноге на ногу и смешећи се својим плавим очима.

Михаилу се чинило да су њене очи нешто никад неви-ђено, пуно топлине, нежности и дивоте која му се нуди

и намеће. Господе боже, помислио је, за те две године, од танушне шипарице, каква се дивна снажна девојка

развила! - Знате, кнеже, за мене нема већега уживања од ја-хања. На своме Белцу се осећам као на крилима. Во-лим да

јурим, слушам како ми ваздух шиба око главе. Осећам се као кад читам неку од узвишених Хајнеових

песама. Волите ли ви, кнеже, да читате песме? - упита- [45] ла га je наједном Марија. - Ја их понекад у доколици и саставл>ам - одгово-рио је Михаило и насмешио се. -Жива згода. Понекад ћемо заједно изјахати до шуме и читати песме. - Можда, Марија, кнезу неће бити пријатно твоје друштво? - упозорио је ветеринар своју кћер. - Напротив, биће ми необично драго да c госпођи-цом направим што више излета! - одговорио је

пред-усретљиво Михаило. - Ето, тата, видиш да се нисам преварила - осмех-нула се пресрећно девојка. Мимо обичаја, Михаило је увече дуго остао на хо телској тераси, где се сјатило мноштво света, a нај-више

младих љубавних парова, који нису обраћали пажњу ни на шта, јер су били забављени само собом. Ето како

је њима добро и пријатно што се воле! Мора да су срећни! Зар није већ време да и ја доживим л>у-бав?

Гледао је како млади људи преко стола шапућу дамама, како се једни другима смеше, a лица им озаре-на.

Каква је то сила која уздиже и преображава зал>у-бљене? Док се тако питао и размишљао, Маријин лик се

неосетно увлачио у његово сећање. Видео је: ветар joj шири tfocy y златну лепезу око главе; мала, бела рука

чврсто држи узду. Музика је свирала, a он je више није слушао. Није ни гледао оне који су седели за

окол-ним столовима. Чак се осећао некако свечано, скоро блажено. Кад се сутрадан пробудио, прва мисао му је била да пође ветеринару, узме коња и направи излет у околи-ну. Док се великим, брзим корацима приближавао ма-лој фарми, нека топла нада се разгоревала у његовим

грудима. Журио је као да ће му нешто судбоносно умаћи. Скоро се уплашио кад је затекао оба коња

оседлана, a Марију у јахаћем оделу, са бичем у руци. Био је још више узбуђен кад су га среле њене радосне

очи у којима се јутарње сунце разбуктавало као по-жар. - Тата није ту. Звао га је један поседник да му пре-гледа коња. Рекао је да испробате Мркова. Ја сам

спре-мила оба коња. Мислим да вам нећу сметати. - Биће ми пријатно да вас пратим! - одговорио је радосно Михаило. Да ли му се привидело, или је то била стварност? Марија се изненадним замахом виткога тела нашла [46] Белцу на седлу. Коњ је узнемирено отпочео да се врти, јер је био научен да га из места потера у галоп. Она се

поносно смешила, чекајући да Михаило појаше Мрко-ва. Потом је попустила узде коњу и погнула се напред.

Белац је полетео пољем у правцу шумовитог брега. Мрков је полегао под Михаилом. Око ушију му је ши-бао

ваздух. Испред њега, на домаку Мрковљеве главе, летела је Марија на Белцу. Понекад би се стреловито

окренула. Очи су joj će повећале од смеле радости. Ње-гово срце је тукло узбуркано, силовито. На брегу је

Марија умирила коња. Затим су упоредо пошли косим травњаком према јарузи, кроз коју је текао бучан

по-ток. Све около било је препуно сунца, a ливаде набу-јале травом и прошаране разноврсним цветовима.

Лишће на дрвећу је треперило. Топао поветарац им је миловао ужарене образе. Около је недогледна

шири-на; изнад њих модро небо. Све је бескрајно лепо, скоро несхватљиво, као и живот. Бутке су кренули уз поток и дојахали до под брег, где је испод старога храста кључао извор. Десно од њега

био је дубок модар вир, a около - изгажена трава. - Ево, ту се увек одмарам. Кад је жега, окупам се. Волим усамљена места. Једном сам овде видела срну са

ланетом. Пила је воду! - исповедала се девојка. - Овде је заиста прекрасно! - јавио се Михаило и по-журио се да помогне Марији да сјаше. Али она је већ

била на земљи, смешећи му се захвално. — Скините своме коњу узду, да може да пасе - рек-ла је Марија разуздавајући Белца. - Јесте ли сигурни да неће побећи? - Сигурна сам - одговорила је и потрчала кроз на-бујалу траву према извору. Трчала је и стално се окре-тала.

Инстинктивно је већ осећала да је она овде вла-дарка. Осећала је да је дивно волети и није хтела више ни o

чему да води рачуна. Волети, по њеном тадашњем схватању значило је чинити некакву жртву, туговати и

радовати се. Тако се свима јунакињама дешавало у романима. Истина, Михаило је био кнез. Човек из

ви-соког друштва. Можда ће је презрети, али то за њу овога тренутка није имало никакве важности. Још тамо

на фарми она је у његовим очима запазила сјај, који мора да је наклоност. Усхићено ју је гледао. To je за њу

било доста. Зато се осећала срећном. Застала је и викнула: - Брзо, да видите нешто! [47] Михаило je потрчао. Y неколико скокова се нашао поред Марије. Пошао је погледом за њеним очима.

До-линица испод њих била је сва у цвећу, разнолике боје. - Волим много цвеће, нарочито ливадско. Дуго не увене. - Ко воли цвеће, има велику и племениту душу. Хај-де да га беремо - рекао joj je Михаило. Елегантан, одмерен, замишљен и са осмехом у очи-ма, спретно се сагињао и брао цветове: плаве, жуте и

црвене. Марија је то радила брже, спретније и стално га, смешећи се, погледала. Затим је пришла грму

рас-цветалог вреса. Одломила је неколике гране. Онда је притрчала извору. Цвеће је сместила уз један камен.

Завалила се у траву и подметнула руке под главу. Кроз спуштене трепавице посматрала је како праменасти

облачак плови небеском пучином. Михаило joj je при-шао c пуним наручјем цвећа и положио га на њене

гру-ди. Гледао је са усхићењем као да је, попут виле, заспа-ла у гомили цвећа. Марија га је гледала кроз

спуштене трепавице. Учинио joj се диван, предодређен да буде вољен, јер је свим својим поступцима уливао

повере-ње. - Седите поред мене. Ја волим овако да лежим у трави и гледам у небо. A ви ћете ми причати o себи. Михаило je ceo, узео joj руку и пољубио је. Марија се осмехивала, али руку није повукла. - Причајте ми. Слушала сам од оца много o вама. Хоћу све да знам o вашем оцу и вашим чудним људи-ма.

Све оно што сам раније чула изгледало ми је као бајка. Михаило није био нарочито вешт приповедач, али је причао истинито и од срца. Поготову o свом

детињ-ству, o Шареном конаку у Крагујевцу, o јурњави по пољу са вршњацима. Ту се још није много пазило

што је кнежев син, јер су сви ишли заједно на Лепеницу да се купају и лове рибу. To je било најлепше чега се

Ми-хаило сећао у животу. После је дошао у Београд. Учи-тељи, издвајање. Једно тужно дечаштво. Учење

стра-них језика, музике. Подсећање да га у будућности че-кају дужности и кнежевски престо. Јако га је заболело прогонство очево и одлазак c њиме у Влашку. Марију је Михаилова исповест узбудила. Усправила

се и зади-вљено га гледала док је причао o путу у Цариград, сво-јој владавини, Вучићевој буни и прогонству.

Видео је како бледи и како joj се очи пуне сузама. Лице joj je no- [48] стајало све укоченије, очи испуњене срџбом. Нагло се пренула, зграбила Михаила за руку и узвикнула: — Ви нисте били срећни! Затим је устала, покупила цвеће и ћутке кренула према коњу. XI После тога излета Михаило и Марија сусретали су се свакога дана у парку. Сели би на клупу и дуго се јед-но

другоме исповедали: шта су читали или радили. Ма-рија му је причала o Вертеру, кога је тих дана читала.

Оно загонетно што их је приближавало једно другом, упркос разуму који их је опомињао да морају бити

оба-зриви, све се више јављало као жеља да се свуда срет-ну, нађу и што више времена заједно проведу. Није

више било важно o чему ће расправљати. Главно је да су једно поред другога! Да им се погледи сусрећу; да

осећају ону дивну ведрину која је долазила после тих сусрета. Заређали су излети на коњима у околину. Прећут-но утркивање. Често је личило на лудачку јурњаву, у којој

мала необазривост може да донесе несрећу. Те трке на коњима по пољу, шуми, брдима, служиле су им као

заштита од онога што је из дана у дан све више расло у њиховим срцима. Михаило је бивао све немир-нији.

Називао је себе будалом. Шта смета ако је то, ту љубав, пробудила ова мила Марија? Којешта! Да ли смем да

се поиграм њеном судбином, јер ма шта се међу нама догодило, морамо ускоро да се растанемо? Знао је

унапред да му отац не би никад дозволио да се ожени овом девојком. Морам је још у зачетку да иш-чупам из

срца, ма како болело. Али светли, зрачни Ма-ријин поглед брисао је све те црне мисли. И поново се осећао

срећним. Јурио је за њом на трави. Држали су се за руке као деца. Падали су на низбрдицама и једно друго дочекивали на груди. A ти додири постајали су им све дражи, све потребнији! Једног дана владала је чак и у шуми несносна спа-рина. Марија и Михаило седели су под старим храс-том.

Поток је гргољио. V шуми и по грмовима замро је цвркут птица. Небо је од jape било као усијано. Сунча-на

светлост постајала је неподношљива у хладовини лиснатог храста. Ситне капљице зноја беху оросиле 4/7 [49] дивно Маријино чело и врат. Михаило је већ одавно ба-цио капут; био је у кошуљи, раздрљеној на прсима.

Али је и поред тога осећао несносну врућину. Поготову што се тога дана до изнемоглости љубио c Маријом.

Први пут је пољубио пре три дана. Марија је била жед-на и упутила се извору. Он ју је из руку појио. Затим

се нагнуо па се и сам напио воде. На маљама браде и бр-кова остале су му капи. Марија је узела марамицу да

их брише. Били су се тако примакли да су им се лица ско-ро додиривала. Погледи су им се прожимали.

Вртогла-вица их је све више захватала. Шта се догодило затим - није му јасно. Одједном се његова рука

дигла, чврсто загрлила девојку. Она је клонула, спустила главу на његово раме. Полуотворених усана

ишчекивала је ње-гов пољубац. Дуго су остали загрљени, приљубљени једно уз дру-го. Ниједно није реч прозборило. Y очима се назирала

замагљеност, која је Маријино лице претворила у ру-жичаст занос. Пошто су се тога дана дуго љубили и лежали у тра-ви чврсто загрљени, Михаило је осећао како се тело привија његовом. A груди су joj дрхтале под свиленом блузом. Осећао је како га вртоглавица као пламени

ве-тар обузима. Намерно се исправио, под изговором да запали цигарету. Тада се и Марија дигла. Некакав

чу-дан осмех joj će био угнездио око усана. - Ја бих се окупала - рекла је. - Заиста, веома бисмо се освежили - сагласио се Михаило. - Што да се устручавамо! - рекла је, скочила и брзо отпочела да се свлачи. V дугој белој кошуљи, расплетене косе, изгледала је још лепша. Стајала је збуњено, руменећи. - Ја сам се раније купала нага. To бих и сад учини-ла, али ме стид од тебе. - Нећу те гледати. Михаило се купао десетак метара испод вира у коме је пливала Марија. Обузимала га је несавладљива жеља

да се окрене и погледа. Изненадио се кад је ви-део како нага стоји у води до колена, уздигнуте главе. - Ниси одржао реч! - наједном је викнула. - Зашто ме гледаш? - Па и ти мене гледаш - одговорио је кроз смех. - Сад више немамо шта да кријемо једно од друго-га. Дођи овамо - наредила му је. [50] Журно је запливао к њој. Стајала је мирно и посмат-рала га. Обгрлио је око струка. Њене голе руке су га

обухватиле око рамена. Узео је у наручје и понео расц-веталом грму вреса. Лежала му је клонуло на рукама, сазаваљеном главом, a трепавице су joj покривале очи. Осећао је да никад ништа тако драго није носио на

сво-јим рукама. Тренутак би застао и љубио је. Маријино тело је узбуђено дрхтало, али је и даље лежала на

ње-говим рукама. Сунце га је врело миловало по глави и раменима, a загушена спарина поднева мирисала је

на ливадско цвеће. Спустио је пажљиво на траву. Док је то радио, склопила му је руке око врата. Одједанпут

је све око њега постало ружичасто и пламено. Никад му није било јасно како се све то догодило и колико су лежали једно уз друго, припојени, скоро

онесвешћени. Осећао је мирис њене косе, топлу спари-ну и воњ земље. Све је около мировало. Време је

ста-јало, Онда се после дугог времена Марија усправила. Наднела се над њега. Очи су joj биле повећане. Она

светла ватрица се разбуктавала у зеницама. Лице joj je осенчио занос и чуђење. Ништа није говорила. Поново

је спустила трепавице преко очију, као да је хтела за-увек да задржи у себи тај доживљај. XII Шта се збило, Марија није могла да схвати. Чак ни онда кад је погледом испратила Михаила док је зала-зио у

парк. Једино је осећала да се лишила једне тајне. Али у њој се крила слатка, дрхтава топлина, коју је као врео

талас осетила кад će c Михаилом у грчу лудила спојила. Кад је зашао у парк, почела је да размишља. Дакле,

то je оно! Ништа страшно! Одједанпут се ужас-нула што више није као пре. Што je c тим сазнањем лишена

узбудљивог очекивања. Што неће имати пред чим да стрепи. A ето, како се све то догодило случајно, као у

заносној игри. Свратила је мајци, која је пословала у кухињи. Не-ретала je c њом као и обично o проведеном дану, стал-но

испитујући мајчино лице да би утврдила је ли иза-звала код ње сумњу. Да ли је мајка шта на њој запази- ла? - Кнез је диван човек! - казала је Маријина мајка и наставила: - Како ми се само уљудно и c пуно пошто- [51] вања јавља. Уосталом, Срби су према мени били увек љубазни, још док смо живели на Кордуну. И чак се

је-дан капетан заљубио у мене! Гледао ме је тако тужним очима као да је очекивао милост. - Је ли мама, да ли је пријатно сећати се људи који су те некад волели? - He сећам се више ничега, али тога капетана никад нећу моћи да заборавим. Знаш, једном смо отишли на

излет и изгубили се у шуми. Ја сам очекивала да ме за-грли и пољуби. Он је гледао заљубљено, али се није

усуђивао да ме дотакне. Наједном ми је дошло да га ја загрлим! Ипак сам се сетила да волим твога оца. - A пре тате, јеси ли некога волела, мама? - Разуме се, кћери, волела сам. Нама је онда много штошта било забрањено што ви сада слободно ужива-те.

Отац ми је имао калфу. Састајали смо се у шупи. - И љубили? - Свашта смо радили. Шта ћеш, кћери, љубав је луда ствар. Ако жена једном не доживи праву љубав, онда joj

je све празно у животу. Кад је утврдила да мајка није ништа на њој приме-тила, Марија је отишла у своју собу. Стајала је пред

о-гледалом и дуго се посматрала. Учинило joj će да у очима нема више оног њеног ранијег беса. Очи су биле

ведре, али смирене. Затим ју је обузело нешто слично ненадној тузи. Kao да je желела нешто што се више

ни-кад не може повратити. Осетила је сузе у очима. To je разљутило, па се бесно бацила на постељу.

Загњурила је главу у јастук. Присећала се сваке речи, сваког по-крета Михаиловог. Скоро физички је осећала његове усне, додире тела, онај заслепљујући осећај милине у коме се налазила кад се оно догодило. Одједанпут је схватила да је све оно раније: снови, песме, свирање на клавиру, само пролазна забава. A ово

што се догодило између ње и кнеза - то је љубав, без које би живот и све остало било јадно и пусто. Y

л>убави су извори живота. To предавање којим се упоз-наје мушкарац није само тренутно уживање, јер се

пре-ко њега дознаје нешто што је бескрајно и вечно. И баш због тога joj će чинило да ће још више волети

Михаила. Поготову што је нежан, пажљив и снажан. Ништа му не би могла ускратити. Волим га, волим,

шапутала је гласно и стезала јастук рукама као да грли Михаила. И Михаило се те вечери осећао као на

крилима. Kao победник коме се догодило да изненада успе у нечему што није припремао и што је само по себи дошло. Пус-та самоћа, c KOJOM je толико година друговао

обилазе-ћи земље и градрве, била је најзад разбијена. Пут у нов и занимљив живот се отворио. И то

захваљујући јед-ном дивном створењу. Изненађивало га је како се све то догодило без припреме, само од

себе! Љубав му је изгледала, док се није срео c Маријом, као нешто што увек неповратно бежи од њега. A ето

сада је долетела као голуб писмоноша. Савила се на његове груди. Можда је невоља само у томе што c њом

нећу моћи да се оженим? Ех, какво сам ја чангризало, смешећи се задовољно прекорео је самога себе у

мислима. Али чим се нашао у соби, спазио је на столу писмо од Косте. Богдановић се жалио на Рајачића: »Долазак

војводе Шупљикца оснажио је Рајачића на уштрб Стратимировића. Био си у праву, кнеже. Шупљикац је дошао у Карловце не као српски војвода, већ као цар-ски пуковник. Овде је диригент Мајерхофер, који

пре-ко Рајачића води Србе у борбу против Мађара. Стеван Поповић као градоначелник Новог Сада и

потпред-седник одбора рахат живи, као да се не ратује. Kao да је све завршено.« Потом му је Богдановић

писао са много хвале и одушевљења o бану Јелачићу: »Улазећи c војском у Мађарску, бан је у прогласу

изјавио: - Ја нисам непријатељ слободе. За слободу сам се родио и говоро још онда кад се у Бечу нико није за

њу усудио да отвори уста.«- Дал>е му је Богдановић потанко опи-сивао борбе, a затим се поново вратио на

Јелачића. »Бан је не само јунак већ и далековид. Патријарху је ре-као: Ваше жел>е - наше жеље. Није

оспоравао Срему припадништво Војводини.« Све то o чему му је Богдановић писао, Михаило је већ знао из новина. Он се сетио да му је Шулек

него-дујући показивао Јелачићев препис писма Хрватском сабору, у коме је без завијања стајало: »Главно је

моје начело да сачувам целокупност монархије и равно-правност свих народности.« Михаилу је било јасно

да знатно сужен некадашњи илирски покрет доноси по-ловично решење. Знао је и то да је левица народне

странке у Хрватској потпуно охладнела према Јелачи-ћу. Нове наде у нове снаге које је наслућивао овде у

за-ветрини бање поново су оживеле његове претпостав-ке. Поготову што му је Милош из Букурештајављао

да у Србији све више расте незадовољство. Либерали и омладина јасно су увиђали да је револуционарно ста- [53]

>1 ње, које све више захвата Европу, погодно за дизање општег устанка на Балкану. И то тим пре што је талас

немира захватио и Бугаре. XIII Љубав се појавила изненада - Марија је постала Михаилова главна мисао. Његов сложени унутрашњи живот,

до тада препун маштања и сумњи, сада се од-једном целом својом суштином усредсредио на љубав. Све његове мисли полако и неосетно су се окретале према тој дивној девојци. Ма колико да је хтео да мис-ли o

другим стварима, никако није могао да се одрекне Маријиних светлоплавих очију и њеног ведрог

распо-ложења. Његов свет је сада био младо, узаврело Мари-јино тело. Обреновиђевска крв изненада је

букнула необузданом страшћу у њему. Зато и није више могао смишљено да ради, јер чим би му се указала прилика изјахивао je c Маријом у

око-лину. Јурили су безглаво и сумануто, витлали по пољи-ма и шумама. Затим су трчали по ливадама,

ваљали се по трави, љубили, смејали и узимали на препад, као из-безумљене звери. Главне су им биле ноћи.

Михаило је одмах после вечере журио у собу, знајући да ће се Ма-рија, без шума, увући код њега. Био је

недозрео љубав-ник, a Марија je инстинктом праве жене сваким даном откривала понешто ново чиме би га

изненадила. Није знао чему више да се диви: њеном успламтелом лицу, расплетеној коси, која се сливала на

њена рамена и груди, или очима из којих су буктали жар младости, дивљење и занос; њеним грудима,

бедрима, мишица-ма. Дешавало му се што никад раније: лежећи уз Мари-ју, Михаило је постајао скоро брбљив; a волео је и да

слуша како му она без икаквог ограђивања кроз задо-вољан осмех говори: - Волим те, кнеже, иако знам да ће све то кратко међу нама да потраје. - Зашто кратко? - питао је узнемирено. - Мили мој, јесам ли ја узрок да ти ништа не видиш? Тебе у стопу прате шпијуни. Отац ми је рекао да су га звали у полицију и распитивали će o чему c њим раз-говараш. - To знам, али се ничега не плашим. Главно је, во- [54] лиш ли ти мене? - Ни ја то сигурно не знам. Оно чега сам свесна, то је да лудим док се не нађем у твом загрљају. - Је ли ти добро кад си са мном? - Ништа друго не бих желела него да ово међу нама бесконачно потраје. Михаило и Марија су срећно и у заносу проживели пуна два месеца. Увек заједно, потребни једно друго-ме,

настојећи да сваки тренутак искористе за љубав. До замора је дошло неочекивано, као да су се засити-ли

лудовања. Михаила је поново захватила жел>а за радом, пого-тову што су неповољне вести одасвуд пристизале. Бан

Јелачић је тих дана морао да напусти Мађарску да би угушио буну у Бечу. Борбе Срба у Војводини противу

Мађара претварале су се у кланицу. Вести из Србије су такође биле неповољне. Милош је под притиском

Руса морао да напусти своје имање у Влашкој и да се пре-сели у Букурешт. Дошла је јесен и време се из дана

у дан погоршавало. Наступиле су јесење кише, магле и привезаност за собу. И поред све вештине и оданости

коју је Марија уносила у њихову љубав, Михаила је по-чела да мори жеља за променом места. Једва је чекао

да крене у неки већи европски град. Поготову што су му већ неколико пута из полиције натукнули да му се неће дозволити да у бањи проведе зиму. C њиме се поче догађати оно што младић Михаило-вог искуства није могао да схвати. Наиме, пошто је био

засићен Маријиним телом и миловањем, отпочеле су да му сметају и њена нежност и присност. Долазило је

чак и до препирки. Дан-два би се једно на друго дури-ли, a састанци би изостајали. Михаила је све више

о-бузимала равнодушност, и помисао да он тој малој Швабици не може цео свој живот посветити.

Прекоре-вао је сам себе што није био обазривији и што је нео-презно улетео у ту везу. Мисао o одласку и

растанку све га је више и чешће захватала. Ипак, прекоревао је себе: Сада желиш по сваку цену да је се што

пре отре-сеш. Затим се правдао: Боље је и то него да је приве-жем цео век за се. Али шта ће бити c њом?

Како ће она све то поднети? Млада је, преболеће. Ја не смем због једне слатке, мале девојке да заборавим

дужности. Још док се колебао догодило се нешто што је било пресудно за Михаилов даљи боравак у Рогашкој

Сла-тини. Наиме, тих дана, док је трајала опсада побуње- [55] ног Беча, главни командант аустријске војске кнез Виндишгрец и надвојвоткиња Софија придобили су

Јелачића за дворски удар на престолу. Цар Ферди-нанд, под њиховим притиском, одрекао се круне у ко-рист

свога синовца, Франца Јозефа, осамнаестого-дишњег надвојводе. Михаило је једном приликом био у лову c

младим надвојводом, који му се учинио незго-дан као човек. Једино o чему је знао да говори били су коњи,

лов и жене. Михаило је веровао да се из тог пре-врата крије властољубива, лукава католикиња Софија, која је

по сваку цену хтела да има већег удела у власти. Нови цар је у прокламацији обећао да ће дати устав.

Михаило није очекивао ништа добро од ове промене на престолу, јер му је било јасно какве мрачне и

амби-циозне личности стоје иза те завере. Није прошло много времена a његова су се предви-ђања обистинила. Полицијски изасланик из Беча, и у име новог цара и владе, замолио је Михаила да потра-жи ново место за зимовање: - Кнеже, влада је забринута за вашу сигурност. Зато су ме послали да, док се прилике не среде, потра-жите

неко сигурније место боравка. - Мене не можете да преварите! Зато, у моје име ре-ците његовом царском величанству да сам увређен и

озлојеђен! - не увијајући казао је Михаило. - To могу, ваше височанство, рећи само министру унутрашњих послова - одговорио је скрушено поли-цијски

изасланик. - У реду, господине. Само вас молим да моје путо-вање уследи кроз двадесет и четири сата. - Молио бих вас, величанство, ако можете да ми ка-жете куда путујете? - За Берлин, господине. Али у ком ћу се граду на-станити, још не знам. Вероватно ћу отићи у Париз.

Француска је огњиште слободе и топло прибежиште за све које прогоне. Те ноћи Марија је дојурила у његову собу уплакана. Отац joj je саопштио да полиција прогони кнеза; у

ма-лом месту се ништа није могло сакрити. Још c врата бацила му се у загрљај: - Боже, како ћу без тебе! - плакала је очајнички. — Опрости ми, ја сам крив за твој бол и невољу! - од- говорио је Михаило, нежно је привлачећи на груди. - He, не, кнеже! To мало радости што сам имала, ти си ми даровао. Нека ти је срећан пут! Једино те молим, [56] сети ме се понекад писмом. To ће ми бити утеха. XIV Иако заокупљен мислима o бурном времену у коме се све растаче, ломи или уздиже, Михаило се често се-ћао

Марије. Изван велике живе бујице крвавих догађа-ја, она је била још једина светлост што му је благодат-но

напајала душу, иако му се чинило да није имао пра-во да воли и да се заноси док остали свет гине за

напре-дак и слободу. Ослобођен љубави и наде, све више се опредељивао за рушилачку снагу револуције,

која је увелико млела по Европи. Чак му није сметало што из-безумљене руље, понете бесом освете, убијају,

пале и крвавим рукама носе заставе слободе, братства и јед-накости. Међутим, у Михаилу је живела и она друга, њему мање позната личност. Она није ништа хтела да има са

осветом, убиствима, обрачунавањем и насиљем; онај Михаило који се није могао сложити ни са оцем и није

жудео за влашћу и светом. Михаило задојен европс-ким хуманизмом, толеранцијом и просвећеношћу.

За-несењак, романтичар и човек који је сматрао да су ве-лике идеје светлост што ће свима указати нов пут у

ле-пши и бољи живот. Y суштини, тај други Михаило је знао да се у двадесет и петој години тек започиње

жи-вот, иако је већ осетио све што може у тим годинама да искуси човек. Тешко детињство, кнежевски

поло-жај, a затим прогонство и шест година лутања по све-ту, сам самцит без икога свога! Сада, када је

очекивао да свему томе дође крај, поново се нашао на прогна-ничкој стази. Опет сам, без друга, пријатеља и

отацби-не! Уз Марију, њену љубав и приврженост, осећао је помало засићеност и досаду, a сада на путу, кад је сва-кога

дана бивао све даље од ње, увиђао је да je c њом остао део његове душе и срца. При поласку из Рогаш-ке

Слатине, Михаило се надао да ће, чим буде далеко од Марије, моћи да је заборави. Међутим, што је време

одмицало, њена слика се све чешће уплитала у његове мисли. Y таквом расположењу прошао је кроз Праг, у коме је револуција била сурово угушена. Y овом њему тако

блиском граду, као после буре, све је било сло- [57] мљено; људи несрећни и понижени. Једва је издржао дан и ноћ, na je кренуо за Берлин. На берлинској

ста-ници га је дочекао доктор Пацек. Y изнајмљеним кару-цама одвезли су се у хотел. Берлин је тих дана, као

и сва Немачка, преживљавао револуционарно врење. Народ је водио борбу са реакционарном владом, која се

већ била одлучила да изврши контрареволуцију. Михаило је још одраније познавао пруског краља Фридриха Вилхелма IV. Био је то романтичар,

невој-ничког држања, духовит. Још у почетку владавине ве-ровао је да је предодређен да реши све проблеме.

Био је убеђен да може наставити политику Свете алијансе и извршити уједињење Немачке. Заносио се да ће

наћи могућност како да реши односе c Француском и држа-вама источне Европе. Ослањао се на пруске

јунаке, a подупирао слободоумље. Али кад је дошла револуци-ја, није знао шта да ради.

Кнез Михаило је код принца Вилхелма упознао младог пруског племића Бизмарка, који је по избијању

револуције организовао своје сељаке и одлучно стао уз краља и монархију. Без околишења, Бизмарк је том

приликом рекао Михаилу: - Ја се сада одупирем револуцији. Пруска се не може упоређивати са Енглеском и Француском. Нити може да

прими уставну владавину као те две земље, које су своје круне добиле из крвавих руку бунтовни-ка. Градови

су непријатељи народа, јер у њима не живи прави пруски народ. To cy куле немира, побуне и нереда. Прави Пруси живе у селима. Ја ћу помоћу села смирити и ујединити градове. Слушајући Бизмарка Михаилу је постало јасно да ће и његов отац, кнез Милош, ако се поново дочепа власти

у Србији, владати као и раније. A народ ће му служити за обрачун c противницима. - На власт се може доћи помоћу народа, али се не може владати како народ жели! - рекао му је цинично се

осмехујући Бизмарк. - Кнеже - додао је - ја знам до-ста o Србији и вашем народу. Само се бојим да ће бити

горка ваша будућност. He од Турака! Њих ћете се ви ослободити. Аустријаје вашазла судбина. Бечки

влас-тодршци су највећи сплеткароши на свету, иако се праве доброћудни. Чувајте их се, кнеже. Како ни Берлин није обећавао Михаилу мирно зи-мовање, одлучио се да пређе у Ахен, бању светског гла-са

на холандско-белгијској граници. V данима револу- [58] ције, бања је представљала миран кутак узбуркане Ев-ропе. Те четрдесет осме и девете, Ахен је окупљао

бо-гаташе из свих околних земаља, који су дошли да пре-зиме на миру и да ту сачекају завршетак

револуције. Михаило је у Ахену, у близини хотела, закупио малу, луксузну вилу. Место је било пуно богатих стра-наца,

који су овде у заветрини отмено живели, троши-ли новац и време. Ту су се приређивали ручкови, вече-ре и

излети. На све стране су се шепурили надмени племићи и богаташи, проводећи време на концертима,

позоришним представама и у разузданом монденском надметању. Док је Михаило настојао да се смири и прибере, до-ктор Пацек се бринуо за све што је потребно да се угодно

и богато живи, како би његов господар могао, према своме имену и положају, заузети видно место у високом

друштву. Што се тиче новца, имали су га, кнез Милош је писао сину: »Удри бригу на весеље. Надам се,

ускоро ћемо се славно наћи у Србији. Кнез Александар је могао да направи велико дело, али га је као слепац

штап испустио из руку. Уместо да дигне буну против Турака, гурао је народ у борбу противу Мађара, за

рачун ћесара. Вучић је на другој страни ли-зао ноге везиру. Ојађени наш народ, тек је сад видео да бих ја

другојачије радио. Али тако му и треба. Зато не-мој да жалиш новац, већ настој да се што боље осећаш и

проведеш.« Михаило је знао да се Милош никад не вара у оце-нама и запажањима. После свега што се десило, одлу-чио

се да време у Ахену проведе весело, како би забо-равио на све друго. Пошто није имао среће под рође-ним

небом, међу браћом, овде у туђини ништа му дру-го не преостаје већ да се проводи. Kao и сваки млад чо-век,

Михаило је почео да мисли o својој срећи. Зашто стално да ропћем против судбине? Уосталом, зар се и без

престола, политике и мучења c гуравим народом, не могу наћи узвишени циљеви, који ће ми испунити

живот? Сетио се Вука, Бранка, Буре Даничића, без-број младих људи који су на споредном колосеку ра-дили

велики посао, a поред тога били срећни, уважени и задовољни. Али колико год је покушавао да измири

амбиције са стварношћу, Михаило никако није могао да заборави насртај на свој понос; да му нема места

међу Србима који одлучују o својој судбини. Како онда могу заборавити ту увреду, питао се. Чак ни сми- [59] рени, прорачунати доктор Пацек није био у стању да га убеди да ће доћи дан кад ће моћи да покаже све што

зна и уме. Y тој огорчености Михаило се баца у отмено друштво бањских посетилаца. Y томе му је помогла грофица

Орлова и његов бивши стипендиста Антун Григоријевић Рубинштајн, који је већ стекао глас даро-витог

музичара. Они су га увлачили у високо друштво, где је главну улогу играло неколико богатих племић-ких

породица из Русије, Немачке, Француске и Мађар-ске. Међу њима било је неколико Енглескиња, које су се

истицале ексцентричношћу. Глава друштва био је барон Штајн, рођак бившег руског либералног ми-нистра

Штајна, кога је Наполеон по тилзитском миру протерао из Немачке. Барон Штајн је био човек снаж-ног тела,

задојен идејама Жана Жака Русоа и фило-зоф-рационалиста. Држао се слободно, волео хумор и прихватао

идеје револуције. Y Ахен је довео и кћерку Вилхелмину, веома лепу девојку, чије су очи одавале памет,

разум и частољубље. Лепоту и отменост је но-сила у крви, jep je представљала изданак неколико ге-нерација

просвећених, слободоумних и независних пруских племића. Барон Штајн, поносан што је Прус, волео је да се руга својим земљацима. - Видите, кнеже - рекао је једном приликом Михаи-лу - Немци не умеју ни да се буне као други народи. Они

су као стадо оваца. Јурну, али чим их дочека пре-прека стану и блеје. Кад поразбијају главе, подвију ре-пове

и траже чобана. Ви сте ми причали o Бизмарку. По женској линији, од наше је лозе. Наша је породица

романтична, a његова по оцу круто поседничка. Сви су му преци били тврдоглави, ловци и као слепци

привр-жени краљевима. To мало памети што је добио од сво-је мајке помоћи ће му да се дочепа власти. Ја га

позна-јем још као дечака, ђака и студента. Он Пруску сматра средиштем Земљине кугле. По ономе што пише

и го-вори, макијавелиста је од главе до пете. Неће бирати средства да постигне што жели. Ни анђела не би

при-мио у кућу, уколико нема на капи пруску кокарду. - Ако се у животу хоће нешто велико, онда се, тата, не могу бирати средства - умешала се у разговор

Вил-хелмина. Њене модре, проницљиве очи добиле су посебан cjaj, a око пуних румених усана јавио се топао, скоро [60] жудан смешак. Била је као извајана, у пуном расцвату младости. Такву хармонију Михаило је запазио само

на киповима из Рима и Атине. Поред усана, њему су пале у очи њене наглашене, младе груди. Много је

чи-тала Хајнеа и Шекспира, a волела je музику. Приликом разговора o књижевности, позоришту и

филозофији, увек се супротстављала оцу: - Ти си се, тата, ухватио за Русоа, a он је најнижа степеница у савременој филозофији. - Да те нисам њиме хранио, остала би глупа гушчи-ца, као толике фрајлице што сада брбљају o слободи

љубави, a не виде даље од свога носића. - He, никако, тата, не могу да схватим твоје слобо-доумље, и да га помирим са оним што си са мном учи-нио.

Замислите, кнеже, још као девојчицу ме је верио и то сада сматра колико својом, толико и мојом обаве-зом! - За племића, реч мора остати света обавеза! - Племића који је либерал, слободоуман и воли све-му да се наруга. Уосталом, шта ћеш урадити, тата, ако

једног дана заволим неког другог човека? - Мораћеш и поред тога да испуниш обавезу коју сам дао. - A моја осећања и слобода? - Y TO нећу да се мешам. Дата ти је слобода мишље-ња. Можеш да се забављаш све док не постанеш жена

барона Хазенфога. Изабрано бањско друштво састајало се у хотелској сали, да ту по ручку и вечери претресе вести. Двобој су у

разговору увек заметали седамдесетогодишњи ба-рон Клајст, оголели пруски племић и барон Штајн. Ба-рон

Клајст је цео век проживео час у Западној Европи час у Русији. Са Русима је ратовао против Наполеона и

уживао од цара Николаја пензију. Никад се није же-нио, али се причало да је био велики освајач жена.

Гро-фица Орлова га није подносила; називала га је олиња-лим вуком. Али га је зато обожавала кнегиња

Наташа, вижљаста, брбљива женица тридесетих година у коју је до ушију био заљубљен шљахтић Василије,

пољски племић, за кога се тврдило да је четрдесет шесте учествовао у пољском устанку. Ту се налазио и

висо-ки, ћутљиви војвода од Кливилда, који се резигнирано смешкао преко своје луле. Из Енглеске је био

побегао са лепом љубавницом, мисис Расел, која је због њега оставила мужа и двоје деце. Михаило је обично

седео [61] Y дну собе; Вилхелмина до њега. Тих дана се много говорило o догађајима у Бечу и Мађарској. Барон Клајст је заступао мишљење да је цар

Николај у праву да се меша у догађаје у Европи: - Господо моја, ако руски цар пусти да револуција победи у Европи, онда ће планути и његова кућа. - Ја сам поседник и племић, али је, бароне, кмет-ству дошао крај. Русија нема право да буде жандар Ев-ропи.

Да је у своје време Наполеон победио Русију, да-нас бисмо живели у миру и благостању - противречио је

живо Штајн. Једном приликом разговор се повео o источном пи-тању: Србији, Турској и Балкану. Том приликом

Ми-хаило није могао да се уздржи: - Господо, док је Европа свршавала своје послове, ми Срби смо били бедем o који се разбијао мрачни вал

Азије. Преко четири стотине година смо трпели непод-ношљиво ропство. Дизали буне, помагали Аустрији

да скинемо робовски јарам са врата. Кад су Карађорђе и мој отац подигли српски народ на устанак, Европа се

са својом културом и хуманизмом нашла на турској страни, ради себичних интереса. Данас је моја отаџби-на

под протекторатом великих сила, само да се сачува турска лешина. Такав положај мој народ неће дуго

тр-пети. Аустрија је друга гробница народа. Зато сам ја на страни Мађара и свих оних који се боре за

слободу. - Те две лешине треба што пре уклонити, да не куже свет! - пркосећи фон Клајсту подупро је Михаи-ла барон

Штајн. - Енглеска је подмуклија од Аустрије! - убацио је војвода од Кливилда, смешећи се иронично преко луле. - Ја

сам Енглез и волим своју отаџбину, али не могу да одобрим њену политику према народима Бал-кана. Михаило је на захтев свих присутних морао украт-ко да изнесе историјат српског устанка и положај у коме

се сада налазила Србија. На крају излагања горко је додао: - Ја сам хтео да се борим на страни свога народа, али ме је аустријска полиција протерала. Y Берлину ме нису

остављали на миру бечки агенти. Вилхелмина је са посебним интересовањем пратила Михаилово учешће у распри и његово излагање o cp-пском устанку и садашњем стању. Осећала се чудно опијена његовим гласом. V њој се јављало топло

осећа- [62] / ње према том повученом, елегантном и уздржаном кнезу; обузимала ју је радост којој није могла да нађе

узрок. To je из дана у дан прелазило у неку врсту по-требе, како при сусретима и разговорима, тако и при

случајним Михаиловим погледима, који су је понекад сву обухватали. Шта он то тражи на њој, све чешће се

питала. Зашто је толико уздржан, повучен, скоро ту-жан? Можда бих му срдачношћу и чешћим разговори-ма

помогла да се извуче из усамљености? Иако још не-вична у љубави, Вилхелмина је осећала да је не само

пажњом већ и својим држањем Михаило издваја од свих других жена и девојака у Ахену. To joj je годило, na

je и она њему указивала посебну пажњу. Никад раније Вилхелмина није била заинтересова-на ни за једног младића. Сада се у њој све више будило

интересовање за Михаила. Из дана у дан све је више бујало узнемирено срце младе девојке, тежило да

по-могне Михаилу и буде му пријатељ у туђини. Вилхел-мина је била једна од оних девојака које не умеју да

се зауставе на пола пута кад се за нешто заинтересују. Од дивљења никад није далеко до љубави. И она је

била врло разочарана и незадовољна. Нарочито од пре шест месеци, кад су је упознали c вереником, будућим

мужем, младићем крупним, дебелим, великог носа, из; бледелих, зелених очију и бубуљичава лица, који се

неспретно понашао, a y говору замуцкивао. Њен вере-ник, фон Дитер, био је син најбогатијег пруског племи-ћа; спремао се да положи докторат. Још док је седела c њиме у врту осећала је неподношљиву

одвратност. Поготово кад ју је ознојеним прстима узео за руку. Од тог сусрета Вилхелмина је стално мислила како да поквари веридбу. Како је рано изгубила мајку, a отац

цео свој живот њој посветио, није желела да га љути, али је стално смишљала да га на неки начин ста-ви

пред готов чин. Све време чинило joj će да се при-према на скок у нешто судбоносно. И сада, откако се

упознала са Михаилом, њен глас је подрхтавао, тело се будило, срце постало немирно, a усне пекле. Кад би

ос-тала сама у соби, није као раније узимала књигу да чита већ је узнемирено прислушкивала нешто иза себе,

нешто што се полако прикрада и невидљиво је опседа. Раније је све што је мучило, или што није могла да

разуме, поверавала оцу, и од њега добијала помоћ и разјашњење. Сада joj je отац постао скоро смешан кад би

joj тврдоглаво предочавао да мора испунити за- [63] дату реч o веридби. Зато се све чешће питала може ли један пруски племић, оптерећен прошлошћу,

истин-ски бити напредан човек и схватити девојку која при-пада новој генерацији. Отац joj je изгледао као

човек изгубљен у тамној ноћи, који тврдоглаво наставља пут, иако зна да је то бесмислено. Једне априлске вечери падала је киша, па се друшт-во одлучило да игра карте. Михаило је те вечери био

узнемирен, неспособан за разговор и карте. И њега је било захватило пролетње ишчекивање, кад млади људи

не знају шта ће са собом и осећају се препуштени сами себи. Све време док се пре карата водио жив раз-говор o догађајима у Европи, ћутао је и пушио, a кад је започела игра, изашао је напоље. Склонио се под

на-стрешницу балкона и наслонио се на стуб. Кишна ноћ, жуборење олука, тама и тишина подсећали су га на

једну ноћ у Србији. Био је тада млади кнез, настањен у конаку Y Топчидеру. Знао је да му Вучић, са браћом

Симићима, припрема замку, a није могао ништа да смисли како да их сузбије и на кога да се ослони. У

очајању, изишао је напоље. Ноћ је била мркла, киша је лила. Осећао се скоро очајнички усамљен, спутан и

лишен могућности за равноправну борбу. To тужно осећање било га је захватило и ноћас. Док је тонуо у размишљање, крај њега се нашла Вилхелмина. Огрнута шалом,,узбуђена изгледа и свет-лих

очију, загледала се у њега. Запазио је да у њој има нечег неодољивог, нечега што је мучи као и њега, a што их

чини једно другоме блиским. Насмешила му се, али није проговорила ни реч, већ се ослонила o стуб. Скоро

су се додиривали раменима. Иутали су и c вре-мена на време се погледали. Вилхелмина је мислила: »Кнез је

једини мушкарац који је у мени пробудио осе-ћање радости.« Годило joj je да стоји тако у кишној ноћи поред

њега. - Је ли вам хладно? - бојажљиво упита Михаило. - He, али ми је ужасно самој у оваквој ноћи, гледа-јући оне маске тамо унутра како се картају. - Заиста, овде се ништа не догађа, осим што се иза леђа оговара. - Ви се плашите оговарања? - окрећући му се ли-цем рече Вилхелмина.

- He плашим се, али не волим да се срозавам на тај ниво. - Колико сам могла да видим, чини ми се, кнеже, да [64] сте веома тужни и усамљени. Можда је посреди љу-бавно разочарање? - Нисам никад био до те мере заљубљен да се због тога разочарам - одговорио је смешећи се и додао: -Јесте

ли ви заљубљени у свог вереника? Y томе изненадном питању било је нечега што је утицало да се Вилхелмина збуни. Дах joj je застао у

грудима. - Ја никад нисам волела. Вереника сам једном виде-ла. Код пруских племића одржао се ружан обичај да вере

тек рођену децу. To их после обавезује, па не воде рачуна o осећањима своје деце. - To значи да ћете се удати за човека макар га и не волели, да би се одржала задата реч вашега оца? - He говоримо o томе, кнеже! - скоро очајнички уз-викну Вилхелмина. - Кад је тако, хоћете ли да ми бар нешто одсвирате на клавиру? - He могу! - одговорила је гледајући га право у очи. Михаило је инстинктивно узео за руку, брзо је при- нео уснама и пољубио у судланицу. Вилхелмина није повукла руку; као да је још нешто чекала. Није знала

зашто се тако држи, али је осећала да се нешто мора догодити и то je c узбуђењем и нестрпљењем

очекива-ла. Y тој кишној ноћи, обавијеној мраком, док је њего-ва рука стезала њену, чинило joj će да долази

оно не-миновно, оно дуго очекивано. Само се питала зашто је тако плашљив. Шта још треба она да

предузме? По ро-манима које је читала, Михаило је требало да клекне пред њу и издекламује љубавну изјаву.

To би било глу-по; није волела да подражава глупе књиге. И Михаило се осећао неприбран, скоро изненађен,

али се нешто у њему кренуло и гурало га Вилхелмини. Инстинктом младога мушкарца, кога безглаво заносе

осећања, о-бухватио је Вилхелмину око струка и привукао је себи. Кад је њено лице било уз његово и кад је

запазио иш-чекивање и радозналост у њеним очима, пригнуо се и пољубио је. Није учинила ништа да се одупре. Чак је, понета заносом, клонуло спустила главу на његово раме. To га је још више охрабрило, na je

жестоко оба-суо пољупцима. На крају се Вилхелмина прибрала и молећиво рекла: - Немојте! - Опростите, молим вас! - одговорио је Михаило, и правдајући се рекао: - Од првога сусрета занет сам 5/, [65] вашом лепотом. - И ви се мени допадате - признала је радосно Вил-хелмина, па се журно отргла и побегла са балкона. XV Изненађена тек минулим неочекиваним догађајем, Вилхелмина је тренутак стајала више оца. Посматрала је

игру карата, a на лицу, уснама и врату још је осећала ужарене Михаилове пољупце. Није знала, нити је

има-ла снаге да o томе сада просуђује. Једина joj je жеља била да се што пре нађе у соби, како би у самоћи

могла подробно o свему да размисли. - Ја, тата, идем на спавање - и по обичају је сагла главу да је отац пољуби. - Затвори прозор, јер је напољу превише влаге - ре-као joj je отац, пољубивши је у лице. Устрчала је уза степенице као да од нечега бежи. Задихано је улетела у собу и запалила свећу. Затим је, не

знајући сама зашто, брзо збацила са себе одећу. О-ставши потпуно нага, узела је свећу и пришла огледа-лу. Лице joj je било бледо од узбуђења, a очи ужарено светле. Посматрала се дуго и осетила скоро узвишено

осећање захвалности што је тако лепо и складно гра-ђена. Млада, лепа и осећајна, Вилхелмина је, природно, жудела за љубављу. Није много знала o сексуалном

животу, али је јасно осећала да је то оно што испуњава истински живот сваке жене. Раније су у згодним

при-ликама неколико пута љубакала са понеким млади-ћем, али је то остављало скоро равнодушном.

Ноћаш-ње љубакање c Михаилом избацило је из равнотеже. Чинило joj се да je после тога ужасно сама, јер га

је још осећала у жару тела, жудњи која је обузимала и неми-ра срца које је снажно ударало. Навуклаје

спаваћицу, али никако није могла да схвати зашто је ноћас тако бесмислено осамљена. Прибрала се, угасила

свећу и брзо увукла под јорган. И даље је отворених очију по-гледом бушила мрак собе. Најзад се смирила и

отпоче-ла да размишља. Ево, дошло је оно што сам очекивала. Млади српски кнез ми се допада, закључила je

c осме-хом на уснама. Устука и кајања нема! Одраније је же-лела некога кога може да воли. Сада га је нашла.

Она ни према коме нема обавеза. И да их имам, нисам више [66] у могућности &» их испуним. Отац ми вероватно то не би одобрио, а^и ја волим тог чудног кнеза, из још

чуд-није земље. » Више није могла ништа да мисли. Све више је ура-њала у слатки, меки полусан, испуњен тишином ноћи.

Мада су joj очни капци били спуштени, видела је злат-но кубе катедрале, безброј запаљених свећа, слику

Мајке божје, која је држала малога Исуса у крилу и њој се топло, заштитнички осмехивала. Тако занесена потонула је у сан. И Михаило је те ноћи премишљао шта да ради. Још док је љубио Вилхелмину, осећао је провалу страсти.

Било му је драго што се уздржао. Њено младо, чврсто тело, спуштена глава, полуотворене усне, као да су и

сада ту, надомак његове руке. Није му било јасно за-што је стално покушавао да је упореди са Маријом. Са уживањем се сећао свега што је доживео у току про-шлога лета, али како је од тада већ прошло пет меседи,

Маријина слика је све више бледела у сећању. Чак га ни њена писма нису више узбуђивала као у почетку.

Марија му је пре неколико дана јавила да је остала у другом стању. Није му пребацивала, нити што од

њега-тражила. Једино му је саопштила да неће моћи остати у Слатини и код оца. Наредио је своме банкару у

Бечу да се Марији купи кућа у Грацу и дадне издржавање од сто форинти месечно. Тиме је савест донекле

уми-рио, али га је свако сећање на Марију још узнемирава-ло. Вилхелмина је све то потисла и, како му се чинило, заувек се уселила у његово срце. Незгода је била једи-но

у томе што је верена и што ће њен отац остати упо-ран да се дата реч испуни. Већ се давно огласила по-ноћ, a

он je шетајући no соби размишљао и осмехивао се, као да још нешто очекује. Затим је пришао прозору и

загледао се у дрвеће у врту виле, у којој je c доктором Пацеком боравио већ неколико месеци. Y богаташкој,

бањској средини, њему се чинило све до ноћас да се нашао међу људима које су бучни таласи револуције

избацили у овај заборављени кутак. Ти људи, срачуна-тих покрета и држања, изгледали су му као авети

про-шлости. Те авети кретале су се по величанственим хотел-ским дворанама украшеним сликама, блиставим лус-терима

окићеним златом, у којима су гореле много-бројне свеће, да што боље осветле луксуз. Ту су на оку- [67] пу најлепше жене Европе и најбогатије племство. Око тела ових жена увијале су се нежне чипке и мека сви-ла, a оне су се грациозно кретале малим сладострас-ним корацима. Њихови светли погледи, замамљиви и

топли, упирали су се у Михаила, нудећи му сласти љу-бави. Y почетку ra je то помало привлачило, све док

није срео Вилхелмину. Она је била нешто што против-речи тој раскоши, опојности и мирису, мада је и сама

припадала томе друштву. Њена лепота, младост и онај неусиљени начин опхођења, будили су у Михаилу

више жеља него читава хрпа других жена. Један њен осмех или покрет обрве значио је више него стотине

осмеха наметљивих превејаних госпа намигуша, које су срачунато ишле за потајним уживањима. Шта је било да било, назад се више није могло, за-кључио је те ноћи Михаило и, задовољан легао у по-стељу. XVI Михаилу је било јасно да је заволео младу племки-њу, a осећао се поносним што је Вилхелмина између свих

других изабрала њега. Свестан да овога пута има партнерку у свему равну себи, већ од првога часа је мислио

на обавезу која може да произађе из тога. На-име, сетио се да је отац стално говорио како је време да се

жени, a Вилхелмина је могла бити жена која би му одговарала и коју би Милош радо прихватио. Али, шта

ако она жели само једну малу, пролазну авантуру? Па лепо, нека буде! Забављаћу će, a после свега онога што

сам до сада проживео, то може још више да ме у-чврсти и оспособи за живот. Y таквом расположењу стигао је у дворану за руча-вање. Сви су седели на својим местима, a столица по-ред

Вилхелмине остала је за њега. Погледао ју је и од-мах осетио да га је нестрпљиво и узбуђено чекала.

Тру-дила се да сакрије радост кад га је видела, али су је из-раз лица и блистави сев очију одали. Раздрагано се ос-мехивала. Седели су једно поред другога, a осећали се спојени невидљивим нитима љубави. Ако човек

може да се осећа срећним, онда је то кад седи уз дивну, мла-ду жену, за коју зна да га воли, мислио је

Михаило, бла-жено се смешкајући. Грофица Орлова два-три пута је испод ока погледала Вилхелмину и

Михаила и рекла: [68] - Данас, кнеже, срећно изгледате. Је ли то због сун-чаног дана? - Волим сунце и пролеће, грофице - одговорио је смешећи се Михаило. - Ви сте управо сели уз пролеће! Вилхелмина је можда и лепша од пролећа. Погледајте joj очи, кнеже! - Грофице, ви ме збуњујете! - оте се Вилхелмини. - Како вам завидим, бароне, што имате овако пре-красну кћерку - рече грофица Орлова. -Вилхелмина је дивна девојка, али је барон по-грешио што ју је обећао Хазенфогу. Знам тога млади-ћа. Биће

добар поседник, али је неспособан за неж-ност, као и већина Пруса - додаде иронично фон Клај-ст. Војвода од Кливилда се смешкао преко луле и па-жљиво посматрао Михаила, коме је овај разговор па-дао

неугодно. - Јтутите! — узвикну грофица Орлова. - Паметна жена и од најглупљег мушкарца може да направи

при-стојног господина. Кнеже, хоћете ли поћи са мном и Вилхелмином на излет?

- Биће ми велико задовољство - одговори Михаи- ло. После пола сата доведени су коњи за јахање. Гро-фица Орлова, фон Клајст, Михаило и Вилхелмина кре-нули

су путем преко поља. Небо је било модро и без иједног облачка, свеже, чисто и умивено после олујне ноћи.

Земља задојена кишом, a подгрејана раним про-лећним сунцем. Са њива су излетале шеве, цвркутале и

лепршале крилцима у ваздуху као разиграни лепти-ри. Y грмљу су џавељали врапци, a ca орања гакале spa-He. Изнад поља је лебдео кобац. Озеленеле ливаде про-тезале су се једна уз другу. Грофица Орловаје

намерно потерала коња постранце у зелени брежуљак према брегу. Фон Клајст је јурнуо у галопу за њом. Вилхелмина је збуњено зауставила коња, сачекала Михаила, погледала га радосно и рекла: - Хоћете ли да кренемо у шуму? Тамо има један из-вор. Жедна сам. Јахали су, пролазећи покрај сељака који су орали њиве за пролетњу сетву. Кад су оставили за собом

бре-жуљак и храстову шуму, нашли су се на пропланку, кроз који је текао набујали поток. - Да сјашемо? — упита девојка. Михаило је брзо скочио и прихватио Вилхелмину. [69] При скоку му се ослонила на груди. За часак ју је за-држао у наручју, затим је лагано спустио на земљу, али

је задржао руке на њеним раменима. Обузимало ју је дубоко, слатко осећање и ишчекивање шта ће даље

бити. И Михаило је осећао жарку жељу да је пољуби, подигне на руке и потрчи c њоме у наручју. Зато ју је

привукао поново на груди, дуго, брзо и силовито је из-љубио по лицу, коси, врату, рукама. Потом ју је

по-дигао као мајка дете у наручје и потрчао према стаблу оборенога храста. Вилхелмина се држала рукама

око његова врата, затурене главе, блажено осмехнута. Кад je ceo на стабло, спустио је девојку на колена и,

зади-хан, поново отпочео да је љуби. - Заиста ме тако жарко волиш? - питала га је, само да му чује глас. - Волим те - одговорио је. Л>убили су се до изнемоглости. Затим су као опије-ни устали и лагано кренули. Вилхелмина се једва

др-жала на ногама од неког блаженог умора, који је обу-зимао сваки делић њенога тела. После пола сата сјахали су пред малу сеоску крчму где су их очекивали грофица Орлова и фон Клајст.

Грофица им се топло смешила, као да је хтела рећи -знам како се осећају двоје младих кад су заљубљени. XVII Михаило и Вилхелмина нису ни могли ни умели да крију своју љубав. Њихова осећања су била јача од

разума и опрезности. Грабили су сваку згодну прили-ку да се нађу, издвоје. Увек су имали нешто једно

дру-гоме да кажу и дошапну. Што се више улазило у лето, a бања више пунила новим гостима, све чешће су

мог-ли да проводе време заједно. Можда би се све свршило добро да се Михаило једнога дана.није одлучио

да от-ворено говори са девојчиним оцем. - Господине бароне - обратио му се Михаило - ви сте сигурно приметили да ја волим вашу кћер, a и она мене.

He бих хтео да изгубим у вашим очима поверење и поштовање, које сте ми указали за све ово време. Зато сам

се одлучио да затражим руку ваше кћери. Она жели да буде моја жена. Ја ћу бити срећан ако је од вас

добијем. - Ја вас, кнеже, много ценим. Био бих срећан кад [70] бих могао да вам испуним жељу. Међутим, моја кћи~је~ верена и пре бих дао главу него погазио дату реч. - Ваша кћи не воли свога вереника. - Колико жена није волело своје веренике па су по-сле биле срећне у браку. Драги мој кнеже, ја већ сутра

путујем за Берлин. Ово што вам говорим, молим вас, ако сте частан човек и племић, нећете рећи

Вилхелми-ни. Допустићу joj да će c вама опрости, јер не бих хтео да ломим њено осетљиво срце. Хоћете ли

ми дати сво-ју часну реч да ћете поступити по мојој жел>и? - Ви сте паметан и хуман човек, али никако не могу да схватим ваш поступак. - Кнеже - иронично се смешећи настави барон - ми мушкарци лако преболевамо љубавне ране. Колико сам ја

пута у животу волео! Надам се да ни вама ово није први пут! - Али ја никада ни једну другу девојку нисам толи-ко поштовао и волео колико вашу кћер. - И мени је такође драго што је прво узвишено осе-ћање љубави доживела моја кћи са часним младим

чо-веком, каквим вас држим. - Зашто ми је онда не дате за жену? - Рекао сам вам да је немогуће. Верујте ми, то и мене тешко погађа. Moja ће кћи патити, али задата реч је

изнад свега. Михаило је смркнуто и ћутке посматрао барона. Његово хладно лице и слеђене очи јасно су показивале да тај

неће ни за длаку попустити. Знао је да би Вил-хелмина била спремна да све учини због љубави, али то

барона ништа не би спречило да без милости спро-веде своју одлуку, мада је много волео своју кћер. - Кнеже, тражим вашу часну реч! - Имате је, господине бароне - одговорио је озлоје-ђено Михаило. После разговора, Михаило те вечери није пошао у хотел на вечеру. Био је бесан на себе што је дао барону

реч. To ra je спутавало да каже Вилхелмини како од њиховог брака неће ништа бити, иако су се тајно вери-ли. Да није задао реч, могао је по пруском обичају по-звати барона на двобој. To би била још већа

глупост, помисли прекоревајући себе. Ако бих у двобоју убио барона, изгубио бих Вилхелмину. Ако би он

убио мене, мој отац би пресвиснуо од бола. Ја немам шта више да пребацујем себи. Испунио сам дату реч

девојци. Оба-везан сам да је испуним и према оцу. To га натера да [71] се сети шта се десило кад му се Вилхелмина, не схва-тајући шта ради, предала и постала жена. YTO се на степеницама зачуше брзи ситни кораци. Знао је да долази Вилхелмина. Савладао је узбуђење.

Ушла је као вихор у собу и бацила му се још c врата у загрљај. Љубила га је жудно: - Мили мој, мораћемо да се растанемо на кратко време. Отац је хитно позван у Берлин; генерал Врангел је

растерао скупштину. Сада се тамо праве некакве нове комбинације. Тата иде, a ja морам да га пратим. Али за

недељу дана, ево ме натраг. Михаило је погледа тужно, c болом у срцу. Дакле, отац ју је преварио. Дата реч га је обавезала да joj то не

рекне. Узео ју је у наручје, пренео је до отомана и рекао: - Биће ми тешко без тебе! Y оваквој ситуацији речима више ништа није могао да каже. Задуго није могао да одвоји своје усне од

ње-них; осећао је неизмерну бол, сузе су му наврле на очи. Савладао се, иако му је срце лупало као да ће

искочити из груди. - Журимо се! Морам ићи да се спремам за пут! -рекла је Вилхелмина, као махнита збацујући хаљине са себе. Михаило је још дуго хтео да је гледа, како би у се-ћању заувек задржао слику њене лепоте. Какве ли не-среће

заувек изгубити овакву жену, мислио je, a чини-ло му се да је уклет, јер чега се год досад прихватио

пропадало је у неповрат. Вилхелмина се журно спусти-ла на постељу и осмехнула, жудно га звала очима.

За-гњурио се у њен загрљај и потонуо у безуман занос. После неког времена, Михаило ју је отпратио до хо-тела. Кад су се растали, она је пошла улазу. Затим је за-стала, вратила се, још једном загрлила Михаила и DOTOM

узвикнула: - Како сам срећна што сам те срела! Потом се нагло отргла и утрчала у хотел. Михаило се осећао јадно. Шта ће бити c њом кад дозна да је

пре-варена? Шта мене чека у овом лудом свету што се сав запенио од мржње? Сада, кад је губио

Вилхелмину, чи-нило му се да му је немилосрдна рука судбине све нити живота покидала. Опет сам сам, a

човек није камен нити дрво да лако губи тако блиско и драго створење. Око њега је бујала мирна, топла

летња ноћ. На часов- [72] нику је избијала поноћ. Враћао се кроз парк, a на клу-пама у сенци дрвећа седели су заљубљени парови.

За-видео им је на срећи, која њега стално обмањује. XVIII Чим је доктор Пацек сутрадан угледао за столом кнеза Михаила, знао је да му се нешто непријатно

до-годило. - Кнеже, да нисте болесни? - запитао је забринуто. - Нисам докторе, али ми се догодило нешто што ћу тешко моћи да преболим. Вилхелмину је отац јутрос

преваром одвукао за Берлин. Ви знате колико сам је волео, a и она мене. Хтео сам да се њоме оженим. - Господару, не замерите ми. Kao и увек рећи ћу вам отворено шта мислим. Ви сте неиживљен млад чо-век,

помало романтик, и сваки свој однос са женама сувише озбиљно схватате. Вилхелмина је заиста пре-красна

девојка, али оженити се њоме била би лудост. — Зашто, докторе? — узвикнуо је запрепашћено Ми-хаило. - Кнеже, девојка каква је Вилхелмина вама би и те како одговарала, али заборављате да вас чека Србија,

престо и народ, који не подноси странце. - Вилхелмина би, волећи мене, волела и српски на- род. - Верујем да би тако било док је заљубљена. Али кад би се та дивна, добро васпитана девојка, са својим

заносом нашла у улози кнегиње међу курјацима, какви су наши људи у Београду и Србији, изгубила би главу

и навукла на себе мржњу и презрење. Вама, кнеже, треба паметна и добро васпитана Српкиња за жену. Једна

од оних курјачица које свуда умеју и могу да се снађу. Отприлике онаква каква је Анка Константино-вић,

ваша сестра од стрица. - Хвалиш, докторе, Анку зато што знаш да према н>ој осећам наклоност, док њеног оца не могу да

под-несем. Његова малоумност је нашој породици много невоља донела. Ја, докторе, своју женидбу неђу

по-дешавати према жељи народа, јер имам право да во-лим и да себи бирам друга за живот. - Тако је, кнеже! Ипак, као владар мораш да водиш рачуна o јавном мнењу свога народа. И o потомству, које

ће после тебе преузети кормило земље. Уосталом, [73] сада je узалуд да се препиремо o ономе што је изгубље-но. Hero, како је лето при крају, a ситуација се полако

разбистрава у Европи, могли бисмо да пређемо на из-весно време у Париз. Нова средина ће ти помоћи да

ла-кше заборавиш Вилхелмину. Изгубљен у болу и очајан, Михаило је све припреме за путовање препустио доктору Пацеку. Тек кад су сели

у купе, успео је да се прибере. Са доста туге у срцу оставио је Ахен. Сада је био ојађен већ двема

промаше-ним љубавима. Једном, коју је и сам сматрао за нешто пролазно, и која му је донела сина Велимира,

и другом у коју се толико занео да је био спреман за женидбу. Y почетку му је изгледало да је узвишено

волети. Чо-век се осећа тако срећним. После се јављају бол и туга, a све се завршава раном на души. Точкови су лупали, воз је јурио, a Михаилова узбу-ђена машта сањалачки је оживљавала срећне дане c

Вилхелмином. Дотле је доктор Пацек водио жив раз-говор са средовечним човеком умна изгледа и

радо-зналих очију. - Знате ли да је сада Париз осиње гнездо? Тамо не бих, без велике невоље, ишао ових дана! - говорио је

непознати. - Зашто, господине? - Зато што су се закрвили републиканци и бона-партисти. Откако је Луј Бонапарта победио на про-шлим

изборима, отворено припрема повратак своје породице на престо. - Луј се раније издавао за републиканца? -Драги мој господине, у овако мутном времену ништа у људима није разграничено. Поготову кад нешто постане помодно и извикано, као што је крила-тица:

слобода, братство и једнакост. Бити противу тога, значило би носити луду главу на раменима. Ја сам видео

кнежеве, бароне, принчеве који су те речи одушевљено изговарали. Разуме се, они су тиме само друге

заваравали. Велике речи увек мало носе у себи, да прикрију лажи оних који желе власт над људима. - Ви сте, господине, колико песимист толико и ци-ник - приметио је доктор Пацек. - Можда више циник него песимист. Ви знате да су на гиљотину отишли Дантон, Mapa и Робеспјер. A Фуше

је служио верно револуцију, Наполеона и Бур-боне. Позната је ствар да револуција прогута увек више

револуционара него реакционара. [74] - Лошим примерима ме тешите - рекао је смешећи се доктор Пацек. — Шта могу, драги мој господине, живот је такав. Људи чекају бурно време да са себе збаце образину

питомине и хуманости. A природна је и законита поја-ва да се у име великих дела пролије доста крви. Будале

се заносе, дају животе, a власт преузимају вешти л>уди, који деценијама искоришћавају крв других. To сада

у ПариЗу веома вешто изводи Луј Бонапарта. После су један другога нудили цигаретама и у неве-заном разговору прелазили c предмета на предмет.

Са-путнику је пало у очи Михаилово ћутање. Једнога тре-нутка радозналост је преовладала: - Ваш брат је нерасположен. Мора да му се нешто непријатно догодило? - Ништа нарочито. Морали смо да отпутујемо, a y Ахену му је остала девојка у коју се заљубио. - Неизлечива болест, коју нам је Адам оставио у на-слеђе. Међутим, кад се човек доста израњави c разним

Евама, на крају види да томе никад не треба придавати озбиљну пажњу. Увек се у животу нађе друга жена

која човеку пружи утеху. Сапутник је тиме заинтересовао Михаила. - Изгледа ми да ви за све имате спреман одговор. - Много сам се котрљао кроз живот, млади госпо-дине. И сада сам тек дошао до правог сазнања - да ништа

није тако важно као добро здравље и располо-жење. Свет је гурав и нико га никад неће моћи поста-вити на

ноге. Y своје време нисам био лишен богат-ства. Добио сам и пристојно васпитање. Носио сам ве-лику

титулу. Имао сам успеха код много жена. Борио сам се у једној крваво угушеној револуцији. На крају ми је

остало да се под старост потуцам светом. - Јесте ли ви Пољак? — прекиде га доктор Пацек. - Да, господине. Сада имам мало имање у једном француском селу, жену и двоје дечице. Верујте ми да сам

одличан трговачки путник. И веома задовољан што сам раније идеале прокоцкао - одговорио је не-познати,

узео кофер и смешећи се изашао на једној станици пред Паризом. [75] XIX Француска буржоазија у јунским изборима однела је велику победу над левим демократима и

социјали-стима. После тога почеле су оштре репресалије владе против револуционара. Тридесет и четири лева посла-ника су извели на суд, a шест листова је забрањено. Ја-чање буржоазије вешто су искористили

бонапартис-ти. Основали су друштво »Десети децембар«, које је постало центар демагошке агитације међу

радницима и ситном буржоазијом. To друштво је помагало Луја Наполеона да се дочепа престола и сруши

републику, мада је он задржао парламент. Михаило се овога пута сместио у један луксузни хо-тел близу Сорбоне. Мада је још туговао за

Вилхелми-ном, осећао је живу потребу да се што боље обавести o стању у Француској и ономе што се

догађало на југу Европе, у Аустрији. Политичари, владаоци и идеолози су људи који из-над свега жуде за влашћу. По многим особинама духа и

карактера слични су страсним коцкарима. Често су нежни очеви и добри супрузи, али никад их много не

мучи љубав. Што је више улазио у године, Михаило је добијао нешто од ових особина. Био је опседнут

жељом да се докопа престола у Србији, како би као владар покушао да оствари своје илеје. Сада кад је

пи-тање његове женидбе било потиснуто у позадину, на-ново ra je захватила помама да дела политички. V

са-дашњој ситуацији преостајало му је да се што боље обавести o догађајима у свету и да се доцније одлучи

на добро прорачунату акцију. Како је у изгледу било да ће судбину Француске дуго одлучивати Луј

Напо-леон, Михаило је настојао да се по сваку цену са њиме састане, поразговара и по могућности створи

трајну везу. Михаило је познавао принца Наполеона. C њим се упознао пре две године у једном летовалишту. Kao прогнани принчеви приближили су се један другоме и постали пријатељи. Како је Француска била једна од

гарантних сила Србије, Михаило је желео да успостави ближи контакт са Наполеоном III, па се обратио

при-нцу Наполеону да му омогући аудијенцију код свога брата. Принц Наполеон се показао толико љубазан

да [76] је по кнеза Михаила послао дворска кола и лично га упознао са својим братом. Наполеон је Михаила примио у резиденцији у при-суству министра војног. Затим га је, после кратке

зва-ничне посете, узео испод руке и превео у радни каби-нет, указујући му на тај начин изузетну пажњу. Кад

су остали насамо, рекао му је: - Кнеже, није ми било лако да Француску ослобо-дим хаоса у коју су је гурнули Бурбони. Још теже да без

великих потреса смрскам главу хидри револуције. Сада су се противу мене удружили крајњи левичари и

Бурбони. Али они једни друге толико мрзе да никад неће наћи заједнички језик. - Ви сте, величанство, како сам чуо, пријател. ма-лих људи? - Јесам, кнеже. Моји се пријатељи не налазе у дво-ровима већ у сиротињским колибама - одговорио је

Наполеон лукаво се осмехујући. - Било би, према томе, логично, величанство, да сте пријатељ и малих народа који се боре за слободу и

не-зависност. Мене интересује какав је ваш став према на-родима на Балкану, јер сте ви једна од гарантних сила за Србију? - Чим средим унутрашње прилике, моћи ћу више пажње да посветим спољној политици. Moj велики дед, цар

Наполеон, доносио је слободу малим народи-ма. Само не заборавите, кнеже, да је противу мене цар Николај,

који у овом часу, са својим козацима, угушује слободу у Мађарској. Аустрија ће из захвалности, мис-лим на

цара Франца Јозефа, морати да га следи у сто-пу. Колико знам, Аустрија није на страни ваше отаџби-не? Михаило је подробно изложио Наполеону своје гледиште o ставу Русије и Аустрије према Србији и Балкану.

Упозорио га је и на стално мешање Турака у српске послове: - Није право, величанство, да један храбри народ, који је вековима стајао као брана противу азијске мрачне

најезде, служи сада као средство за поткусу-ривање себичних интереса великих сила. - Ја ћу се, кнеже, чим ми се пружи прилика, заин-тересовати за вашу земљу и учинити што могнем. Moj брат

ми je o вама много говорио, па се надам, кад други пут дођете у Париз, да ћу бити у могућности да нешто

урадим за вас и ваш народ. [77] - За себе, ваше величанство, никад ништа не тра-жим. Али ћете ме, као Француз и као унук великог

На-полеона, схватити што тражим да удостојите своје пажње један храбри народ, који је четири стотине

го-дина дизао непремостиви бедем пред варварском на-јездом Турака.

- Свакако, брате - Наполеон је волео тако да назива владаре или чланове владарских породица. - Moj ће

владарски задатак бити да ширим круг слободних на-рода, без обзира јесу ли мали или велики. Поготову што

ваш народ то заслужује. A нарочито ваш узвише-ни и прослављени отац; неправедно је што тако дуго већ

лута као прогнаник. Ја сам лично ту горку чашу искусио и бићу увек на страни оних који пате. Загрливши кнеза Михаила, Наполеон га је испра-тио до излаза, што је био његов обичај кад некоме жели да

укаже посебну пажњу. Задовољан пријемом код Наполеона, a како су се борбе око Беча и у Мађарској приводиле крају, Ми-хаило се

спремао да оде у Баден Баден, где је боравио његов стриц Јеврем са својом кћерком Анком. Пораз револуције представљао је за Михаила вели-ко искуство и показао му да треба више да се наоружа

стрпљењем за трајан, систематски рад око остварења својих замисли и идеја. Сматрао је да ће прилике у

Аустрији још задуго остати несређене, a незадовољст-во народа у Србији све јаче. Зато се решио да одмах

крене у Беч, одакле ће моћи бол>е и јасније да сагледа ситуацију и правилније да се определи. За минуле две годне стекао је нова искуства, сазрео и још више научио. Односи са Маријом и Вилхелми-ном

открили су му једно врело живота. Човек може да буде владар, политичар, песник, било шта у животу, али

ако није решио питање личне среће, увек ће пома-ло бити осакаћен и незадовољан. Баш због тога је

по-мишљао да се сав усредсреди на извршење једног једи-ног великог задатка, који му намеће живот. A TO

je про-дужење започетог дела на уздизању Србије. To што су Карађорђе и Милош учинили, морао је да

оствари до краја. A да постигне цил>, жртвоваће не само личну срећу већ и живот. ДРУГИ ДЕО I Револуције су као поводањ, размишљао је Михаи-ло. Набујају, поплаве, однесу и сруше све што им се на

путу испречи; после њих остају свуда наноси и муљ. Револуционарна четрдесет осма била је захва-тила

Европу. Y готово свим већим градовима крета-ле су се масе са развијеним барјацима слободе, диза-ле барикаде са којих су одушевљени борци рушили тиране, прокламујући једнакост, братство и слободу за све

људе и народе. Били су то велики дани, испу-њени сновима, кад је слобода уздигнуте главе кора-чала из

једне у другу земљу. Беч је те године постао средиште револуционарних збивања не само у Ауст-рији, већ и

подстрек и охрабрење свим народима који су дотада стењали под жезлом Хабсбурговаца. Сада је томе дошао крај, a онога што се догодило од његовог одласка из Беча, присећао će c горчином и

тугом. Наиме, хабсбуршка династија, на чије је чело, као цар, ступио млади Франц Јозеф, окупила је око себе све

конзервативне елементе царевине и повела их је у борбу против мађарске револуције, која је својом снагом

подупирала побуњени Беч. Јелачић и Рајачић нису умели да схвате интересе и будућност својих народа па су

их под видом националне борбе увукли у контрареволуцију и одбрану Хабсбурговаца. Догађаји у Аустрији развијали су се по смишље-ном плану реакције окупљене око младога цара. Нај-пре је

крваво угушена револуција у Италији и Прагу. A чим је то постигнуто, надмени генерал, диктатор

Виндишгрец, повео је царску војску противу Мађар-ске, која је представљала главну снагу револуције.

Међутим, царска војска није била дорасла револу-ционарној мађарској војсци, na je потучена у бици [79] код Геделе. Надувени генерал Виндишгрец је добио лекцију. На жалост, победу код Геделе рђаво је

про-тумачио и вођ мађарске револуције Кошут. Уместо да настави гоњење и потпуно уништење пораженог противника он је брзоплето сазвао сабор у Дебреци-ну и театрално прогласио свргавање хабсбуршке

ди-настије c мађарског престола. To je за револуцију не само у Мађарској него и у целој Аустрији било

коб-но. Суочен са опасношћу, Франц Јозеф је прихватио понуду руског цара Николаја да војском угуши

ма-ђарску револуцију. Друга велика погрешка била је што револуциона-ри у Бечу нису одмах учврстили своју победу ствара-њем

јединственог покрета и револуционарне власти. Бечка скупштина, тактизирајући према цару и реак-цији,

одбила је предлог студентских легиона да позо-ве у Беч мађарску војску, која се налазила пред са-мим

капијама града. Та грешка охрабрила је Јелачи-ћа и Виндишгреца да се пр^беру и припреме за нову борбу. Савез Русије и Аустрије противу побуњене Ма-ђарске и Беча изазвао је стрепњу и узбуђење свих на-предних

људи и народа у Европи. To je у ствари био рат мрака и реакције противу слободе. Тек сада је Кошут увидео

колико је грешио, na je објавио про-глас, позивајући све слободне људе и народе да по-могну Мађарску у

њеној борби за слободу. »Борба Мађарске за слободу није само наша. To je борба за слободу свих народа.

Наша пропаст је пропаст свих народа. Бог нас је изабрао да својом борбом ослобо-димо све народе ропства,

као што је Христос својом смрћу ослободио човечанство. Ако победимо хорде које су тирани послали

противу нас, онда ће, за-хваљујући нашој победи, бити слободни: Немци, Италијани, Словаци, Чеси,

Пољаци, Срби и Хрвати. Пропаднемо ли, пропашће и слобода свих тих наро-да.«

Михаило је Кошутов проглас од срца прихватио, осећајући да је све тако, али да је већ доцкан. Борба

мађарске војске са Русима била је жестока, смела и неравноправна. Мада су Руси били у премоћи, у ве-ликој

бици код Темишвара једва су извојевали побе-ду. II "~"* '\ Два дана и две ноћи Виндишгрецови и Јелачиће- ви топови тукли су побуњени Беч. Гранате су падале по улицама. Рушиле су куће и расипале барикаде.

Општински савет побуњенога Беча донео је одлуку да преда град царској војсци, али се изненада проне-ла

вест да пристиже у помоћ мађарска војска. - Долазе Мађари! Већ су на капији Беча! To je поново пробудило борбени елан побуњеног града; петнаест хиљада Мађара, под командом гене-рала

Моха, хитало је у помоћ Бечу. Али, Мађаре је код Швехте пресрео Јелачић са граничарима и поту-као их до

ногу. Тиме је судбина једног револуционар-ног града била запечаћена. Првога новембра, после другога

бомбардовања, Јелачићеве трупе су преко барикада жестоко надирале у Беч. Отпор су им пру-жали још само

студенти и раднички легиони. Одмах је започело крваво обрачунавање. Вођа бечког ус-танка је ухваћен и

стрељан. Без милости су убијени многобројни радници и студенти. Улице су биле пре-кривене лешевима;

војсци је дозвољено неколико дана да чини шта год хоће. Тако су се по бечким ули-цама, између

демолираних кућа и срушених барика-да, око Белведера, цркве Светог Стефана до Флајш-маркта и

Кертнергасе размилели Личани, Вараждин-ци, Славонци, Банијци и Сремци да искале свој бес. Обијали су

дућане, проваљивали у магацине, узима-ли шта су хтели, a остало газили, разбацивали или уништавали.

Силовали су мекопуте бечке жене и де-војке. Ложили велике ватре, пили, грејали се и орги-јали око њих. Граничари су још биваковали око великих ватара кад је једног прохладног новембарског дана стигао у Беч

кнез Михаило са господар Јевремом и његовом кћерком Анком Константиновић. На станици је кне-за дочекао управник његовог имања, сликар Анастас Јовановић. Док се пео у господске каруце, присутни

граничарски стражари и официри одушевљено су и задивљено поздрављали кнеза и његову пратњу, Тим

снажним суровим војницима се чинило да у кнезу Михаилу виде и поздрављају нешто своје, што су могли да

супротставе швапским грофовима и баро-нима, за које су, бијући će c Мађарима, крв своју [80] 6/, [81] лили и умирали. Баш због тога су и били тако сурови као победници. Ни сами не знајући, хтели су у ствари

да се освете за све што је тај град у току векова оду-зимао њиховим прецима, који су Бечу и његовом цару

стицали славу, освајали земл>е и ширили грани-це, a он им узвраћао стегом и ропством. Возећи се колима поред граничарских бивака и логора, кнез Михаило је одговарао на поздраве. Осе-ћао је

бол у грудима, јер је жалио те снажне, храбре људе, који су преваром доведени да угуше слободу несвесни да

на тај начин себи кују ланце ропства. - Погледај, Михаило, ови нас људи воле и поздра-вљају! - рекао је господар Јеврем. - Несрећници, кад би знали шта су урадили, не би певали већ лелекали - одговорио је стрицу Михаило. III Чим је кнез Михаило стигао у Беч, Вук Караџић је похитао да га поздрави. Вук је знао да се Михаило љутио на њега због Милошевога хапшења у Загребу, иако није знао какву је заправо улогу у томе одиграо Вук.

Међутим, сви су подозревали да је Вук одувек потајно мрзео Милоша. Вук, наравно, није могао одобравати

што кнез Милош као стар човек расипа толики новац на бечке љубавнице. Зато се и претпос-тављало да је у

Блазнавчевој и Гајевој игри око Ми-лошеве главе потајно учествовао и Вук, уверен да ће то богатство, кад

дође у руке кнеза Михаила, бити употребљено у боље сврхе. Уосталом, Михаило је по-магао писце, ђаке и

студенте, a за време борбе слао велике прилоге за рањенике. Долазећи да поздрави Михаила, Вук је у себи

зебао како ће га млади кнез примити, na je за сваки случај повео Буру Даничића, Мирка Боговића и Ивана

Кукуљевића. Кнез Михаило их је одмах примио у радном каби-нету; сачекао их је стојећи. Гегајући на штули, Вук се

пробио напред, закорачио одважно према кнезу и озаренога лица узвикнуо: - Добро нам дошао, млади господару! Дај боже да c тобом слога опет међу нама завлада и све се на добро

окрене! - Хвала богу, часна старино, кад те жива и здрава видим - одговорио је Михаило, пришао Вуку, загр- [82] лио Fa и пољубио. - Добро нам дошао, кнеже - рекли су остали и ре-дом прилазили и поздрављали će c Михаилом.

- Изволите, господо, сести. Драго ми је што сте преживели ове тешке дане. - Вала, кнеже, изгледа да нам је још само го жи-вот остао, јер смо џаба крв пролили и малоумно сло-боду

прокоцкали! - узвикнуо је Кукуљевић. - Ево, ових дана су се овде скупили сви они што су Хрвате и Србе

странпутицом повели. Ту су ти сада бан Јела-чић, патријарх Рајачић, Книћанин и Никанор Грујић. Обијају

бечке прагове и поваздан чуче по царским предворјима, хвалећи се и гложећи међусобно ко је више за цара и

Хабсбурговце учинио. - Moj Михаило - ватрено отпоче Вук - патријарх Рајачић је постао слугерања бечке полиције. Таман онако

како се борио противу мађарских слободара, сада се бори противу српских демократа и родољуба у

Војводини. Забранио је листове »Весник« и »На-предак«, a уреднике Косту Богдановића и Медакови-ћа

затворио у тамницу . . . - Ако остане да он уређује слободу у Војводини, биће нам још горе него онима у Србији - допунио је Вука

Буро Даничић. - He будали, мој Буро, зар може бити горе од оно-га што је сада у Србији! Тамо су дедаци, силеџије и

Вучићи, a y Војводини неписмени калуђери, полу-писмени попови, задригли игумани и митрополити. Нигде

човека од знања, памети, који би знао шта у овим данима треба чинити. Генерал Јелачић и патри-јарх Рајачић

сада заобилазе мој дом као да је кужан - љутито је додао Вук. Михаилу је и самом било јасно да је у покрету, како код Срба тако и код Хрвата, дошло до подва-јања. Док

су једни победу контрареволуције настоја-ли да искористе у личне сврхе - уздајући се да ће од младог

аустроугарског цара добити награду за вер-ност - други су били млади, напредни људи, који су већ увидели

да је све промашено и да треба тражити нове видове борбе за остварење јужнословенске за-једнице и

слободе. Дане Станисављевић, један од вођа хрватске левице, у сабору је био обележио пут својим говором:

»Ми смо сви сложни у начелу у томе. Срби и Хрвати, Бошњаци и Херцеговци, да смо јед-нокрвна и рођена

браћа, a за специјалитете лако [83] ћемо се погодити. Сви смо мн један народ без разли-ке на вјероисповиједање. Свн смо уда једног тијела и

синови једне мајке, иста наша браћа турске вјере -наша су браћа по крви, па ће бити и по љубави и са-везу.« Знајући за то, Михаило је рекао Вуку и његовим пријатељима: - Браћо моја, ја сам недовољно паметан да вас учим и саветујем. Једно бих вас ипак молио: у овим тешким

данима биће најбоље ако ви, представници напредних Хрвата и Срба, сачувате јединство, како би у

наступајућој невољи могли једни другима свуда помоћи. На мене свако од вас може у свако доба ра-чунати.

A сада вас позивам да пређемо у трпезарију, како бисмо овај наш срећни састанак прославили уз добар

залогај и коју чашицу вина и ракије. - Е, бог те овеселио кнеже, као што и хоће - ус-кликнуо је Вук. IV Нашавши се у контрареволуционарном режиму заведеном над бунтовним Бечом, кнез Михаило је одмах

схватио ко је главни у одлучивању o томе како ће се убудуће управљати Аустријом. Франц Јозеф је био

доведен на престо једном дворском завером, у којој су главни актери били његова мајка Софија, кнез

Виндишгрец, кнез Шварценберг и Јелачић. Сви завереници су знали да је млади надвојвода оличење

аутократског владара средњовековног типа. Његов министар двора, Карло Хоенварт, осведочени

Ауст-ријанац и одани монархиста, чим је Франц Јозеф до-веден на царски престо, рекао је у поверењу Метер-ниху: »Несрећа Аустрије биће неизлечива: млади цар је човек без карактера.« И заиста, бар тих првих дана његове владавине, свима је било јасно да Аустријом не влада Франц Јо-зеф већ

тријумвират који су сачињавали његова Majica Софија, Виндишгрец и кнез Шварценберг. Од њих је ипак

најутицајнија била надвојвоткиња Софија. Иако велика католикиња, она није била слепа за стварност; свом

својом упорношћу је настојала да обори старачки режим свога девера цара Фердинан-да и кнеза Метерниха.

Она је у почетку револуције [84] искрено желела промене у корист народа, али не на штету владалачке власти. Замишљала је устав као

некакво народно представништво, консултативног карактера; зато је у почетку револуције одржавала везе са

вођама либерала, у које је спадао и бечки ад-вокат Бах. Надвојвоткињу Софију је, међутим, револуција не само изненадила већ и разочарала, na je постала

представница политике која је извела контрареволу-цију и утрла пут апсол^тизму и католичкој реакцији.

Њен миљеник и љубавник кнез Шварценберг обра-зовао је прву владу под младим царем. Шварценберг је

био аристократа од главе до пете; мрзео је и пре-зирао народ. За њега је реч народ значила - подани-ци који

морају да слушају и да се покоравају. Taj и такав Шварценберг је под утицајем надвој-воткиње Софије у свој кабинет узео Баха за минист-ра

унутрашњих послова. Они су одмах показали да су покорени народи били и остали поданици, a ди-настија је

и даље живела у уверењу да су њена права неприкосновена. Како је Бах одраније био либерал, сада је имао

да покаже своју приврженост; он је веш-то и упорно изграђивао систем власти који је ства-рао апсолутизам

владара и унитарну немачку Ауст-рију. Џелати су радили без предаха. Кошут и Анд-раши осуђени су на

смрт вешањем, али се осуда није могла извршити јер су се ова двојица налазила у емиграцији. Кошут је

преко Србије побегао у Цари-град. Леп, богат и надмен Андраши је за место борав-ка изабрао Париз; он је за осуду дознао из »Винер Цајтунга«. Како се цар Франц Јозеф ослањао само на војску, страхом и насиљем био је прожет цео систем власти, јер су

официри постали охоли, разметљиви и на-сртљиви. Себе су сматрали за узвишена и непог-решива бића, a

грађане - олошем. Председник владе кнез Шварценберг сматрао је себе и даље генералом који у име цара

командује државом. Франц Јозеф, као цар, никад није скидао генералску униформу. Y већини покрајина

војна и цивилна васт се налазила у рукама генерала, док су граничне области стављене под војни режим као

у доба рата. Нови цар и војнички режим, чим је револуција била уништена, примењивали су на све покрајине, оез обзира

на националност, исте методе владавине. [85] Мађарска је постала само део аустријске територије, распарчана у окружја као за владавине Франца I и

извргнута германизацији. Хрватска је, упркос томе што се истакла у борби за династију, изгубила

ауто-номију. Забрањен је народни језик у надлештвима. Тако су верни народи Хрвати и Срби који су се

бо-рили противу Мађара, уместо награде од новога цара изгубили и оно мало повластица што су их стек-ли

пре револуције, јер је ренегат морао да докаже приврженост дворској клики, која је постала све-моћна,

неурачунљива и бестијална. Франц Јозеф је за главнокомандујућег у мноштву генерала изабрао

најокрутнијег крволока, Хајнауа, који је у зверству већ био положио испит у Прагу, гушећи чешке сло-бодаре и револуцију. Главнокомандујући руских трупа, генерал Паскијевић, чим се револуционарна

мађарска војска предала, повукао је трупе и напус-тио Мађарску, остављајући Аустријанцима да заводе ред и

казне бунтовнике. Хајнау је у Араду одмах обе-сио тридесет мађарских револуционарних официра и

генерала. A уз њих и грофа Лајоша Броћанија, који је све време револуције био посредник између цара и

Мађара. Хајнауовој крвној одмазди избегли су једино ко-манданти добровољачке пољске и талијанске легије, који су

са својим људством пребегли у Србију, a ода-тле прешли у Турску. Аустријски цар Франц Јозеф и руски цар

Николај тражили су предају пољских и та-лијанских легиона и њихових команданата, али су се Турци вешто

извлачили да их изруче. Међутим, кад је цар Николај увидео c колико крволочне свирепос-ти Аустрија

поступа са Мађарима и како је незахвал-на према Словенима, који су спасли престо и Хабс-бурговце,

одустао је од захтева да се Аустрији пре-дају пољски и талијански добровољци. Новога цара Франца Јозефа

и његову избезумљену генералску клику нису могли у свирепом и крвавом гушењу ре-волуције да уразуме

ни протести енглеског председ-ника владе, који је писао своме посланику у Бечу: »Аустријанци су, одиста,

највећи дивљаци. Њихови злочини у Галицији, Италији, Мађарској превазилазе злочине који се дешавају у

Африци и на Хаитију.« Али протести и гнушање Европе нису зауставили дивл>у и немилосрдну оргију контрареволуције у

Аустрији. Цар, његова мајка Софија, високо плем- [86] ство и крвљу омамљени генерали прижељкивали су да униште све што мисли својом главом и жели

на-предак. Поред терора, двор и царска камарила бесно су оргијали. Надвојвоткиња Софија приређивала је

сваке суботе балове и пријеме, заводила младе офи-цире, дипломате и генерале. Њен син, млади цар Франц

Јозеф, заљубљивао се на сваком балу у другу жену. Банчило се и пило. Прељубе, заводништво и подвођење

постали су уобичајени у високом друшт-ву. Све то кнез Михаило није могао да схвати, нити равнодушно да посматра. Он је волео Беч, његове тр-пељиве

и предусретљиве грађане, јер је у том граду првих дана прогонства нашао мирно уточиште. Во-лео је

мешавину разних народа, доброћудне Бечлије, љупке, увек насмешене Швабице, које су се пре ре-волуције

заносиле музиком, поезијом, позориштем и опером. Бечлије су у то време били мирни људи, оп-седнути

малим људским бригама, спремни да свако-га прихвате и разумеју. A ето, сада је Беч постао људ-ско

мучилиште у коме владају сумњичења и подо-зрења, град у коме је слобода потпуно угушена, a главну реч

воде доушници, клеветници, шпијуни. Зато је у тим првим месецима контрареволуције жи-вео повучено и у

најужем кругу познаника. Избегавајући непосредан додир са представници-ма високог аустријског племства и нове царске кама-риле,

Михаило је широм отворио своја врата свим незадовољним Хрватима и Србима који су били уви-дели да их

је политика Јелачића и Рајачића довела у ћорсокак. Заједно c Вуком Караџићем посећивали су га Мирко

Боговић, Иван Мажуранић, Л>удевит Ву-котиновић, Буро Даничић, Медаковић, млади песни-ци и

преживели борци са бечких барикада. Код кне-за Михаила су могли слободно да разговарају, диску-тују и

кроје планове за будући рад. V Победа контрареволуције у Аустрији донела је нове тешкоће кнезу Александру Карађорђевићу и његовој влади. He само обреновићевске присталице, већ исто тако и либерали, па и цео народ, осетили су Да је влада

пропустила велику прилику за ослобође- [87] ње своје браће под Турцима. Свима је сада постало јасно да је борба коју су отпочели Срби из Војводи-не, a

помагали им добровољци из Србије, вођена за рачун Аустрије и Хабсбурговаца. A тиме није спасе-на само

Аустрија него је утврђен и турски утицај у Србији, јер је Александар водио проаустријску поли-тику, a

Вучић се још више него раније удварао беог-радском везиру. Колико су Хрвати били разочарани у Јелачића,

Војвођани у Рајачића, још више су Срби били разочарани у свога кнеза и његову владу. Само што се

незадовољство у Србији могло јаче и отворе-није да испољи. To што нису могли да виде и осете цар и бечка влада у Аустрији, руски цар у Петрограду и султан у

Цариграду, могао је да види и осети кнез Михаило, који је пажљиво пратио и проучавао наступајуће

до-гађаје. Поред свих неуспеха и несналажљивости вла-де у Београду, Србија је у току револуције први пут

успела да изађе у свет преко својих ранијих граница. Њене добровољачке трупе ратовале су у Војводини

против Мађара заједно са Србима и Хрватима. Оне су у неку руку биле стварно и морално језгро

рево-луционарне војске у Војводини. Оне су одатле прене-ле у Србију револуционарне идеје четрдесет осме,

и први пут се уклопиле у заједничке тежње аустриј-ских Срба и Хрвата, који су већ наслућивали зајед-нички

пут у будућност. Ни њихово разочарање није било ништа мање од онога које је захватило Хрвате и Србе у Аустрији. Али су и оне схватиле оно што су схватали Срби и Хрвати: да је њихова снага у зајед-ници, у

удруженој борби против спољњег неприја-геља. Михаилу је било јасно да слаб и збуњен кнез Александар неће моћи дуго да сузбија незадовољст-во Србије,

поготову што му је перјаница уставобра-нитељска, саветници, изгубила сваки углед у народу, чак и у очима

старе генерације. Моћни војвода Тома Вучић, који је оборио Милоша и њега, у очима новог нараштаја

изгледао је преживело страшило, које се ослања на подршку везира. Taj крвави јунак из првог и другог

устанка, који је под Милошем угушивао буне, али их такође дизао противу њега и Михаила, изгледао је

новој генерацији више смешан него страшан. Супротно Вучићу, на страни кнеза Алаксандра [88] дигао се био други човек, изразити противник Обре-новића, али као политичар далековид и нових погле-да

на циљеве и задатке Србије. To je био Илија Га-рашанин, син богатог Милошевог ортака у трговини,

Милутина из Гараша. Илија је као дечак добио ос-новно образовање од домаћег учитеља. Затим је за-вршио

грчку гимназију у Земуну, где је научио да чита и пише немачки и француски. Једно време је по-магао оцу у

трговини, одлазио пословима до Пеште и Беча. Потом га је кнез Милош поставио за царини-ка на

Вишњичкој скели. Taj положај га није задо-вољио, na je дао оставку и кренуо на велико путова-ње по

Европи. Kao младић је пропутовао Аустрију, Немачку, Швајцарску и проживео годину дана у Па-ризу. Тако је упознао Европу, прихватио њену култу-ру, одевање и обичаје. Гарашанин се још у Паризу почео дружити

са младим Србима који су тамо учи-ли школе. C њима je водио дуге разговоре o задацима и будућности

Србије. Тада је и уочио да ће будућ-ност народа Србије зависити од тих људи, na je на-стојао да се добро

наоружа знањем и познавањем организације европских држава. Мада је по годинама припадао старијој генераци-ји, Гарашанин је по схватању и понашању успео да се

уклопи у нову школовану омладину европски образ-ованих Срба из Србије. При обарању Милоша и

Ми-хаила придружио се Вучићу и уставобранитељима. Под кнезом Александром је постао министар

уну-трашњих послова и поред полиције имао под собом и војску. За Гарашанина, принципијелног човека од

реда, није постојала личност којој би требало про-гледати кроз прсте, уколико би се огрешила o ред и закон.

Како никад није марио Вучића, трпео га је док сам није заснажио, a чим му се пружила прилика, пензионисао

га је. Ни Вучић није подносио Гараша-нина, јер је у њему осетио смела, неустрашива чове-ка и упорног

противника. Зато га је међу пријатељи-ма називао »онај дугачки хрт«. Заиста, Гарашанин је не само својим умом и мо-ралним особинама већ и спољним изгледом одуда-рао од

свих политичара тога времена. Висок, кошчат и кракат, сувог, изразитог лица, обучен као какав ен-глески

лорд, свуда је наступао уздигнуте главе и све послове обавл>ао упорно и предано. Скоро све време је

проводио у министарској канцеларији и свако на-

[89] ређење писао лично. Пријатељима је писао дуга пис-ма у којима им је износио своје мисли, идеје и плано-ве.

И у породичном животу је био строг. Није пио ништа осим кафе, a пушио је безброј цигарета; скро-ман у

породичном животу, остао је скроман и као министар. Али ја зато био врло поносан. Никад нико-га лично

није хтео да увреди, a ономе ко би њега ув-редио није праштао до смрти или до потпуног униш-тења. Taj и такав Гарашанин, по угушењу револуције 1848. године, дошао је у сукоб и c Вучићем, a због спољне политике и c кнезом Александром; смењен је на захтев Аустрије и Русије c министарског положаја као

присталица ослонца на Француску. Гарашанина то није збунило. Он поново креће на пут по Европи.

Нарочито се дуго задржава у Паризу, јер је хтео до-бро да проучи нове прилике у свету. Оценивши да је вредна пажње улога овог понос-ног и гордог човека у решавању судбине Србије, Ми-хаило

је пажљиво испитао сва његова настојања и политичко држање. Било му је стало да некако ус-постави везу c

њим, иако то засада није успео да по-стигне, јер је његов отац осећао дубоку и неприкри-вену мржњу према

Гарашанину. Међутим, задо-вољио се тиме да будно прати све што се догађало у Србији. A да завара бечку

полицију и њене агенте от-почео је да живи раскошно мешајући će c високим бечким друштвом. Набавио је

тркачке коње, прире-ђивао богате вечере; одлазио је у лов, на пријеме у двор и балове, који су често

приређивани. Сама над-војвоткиња Софија приредила је те зиме око десет раскошних балова. VI Учврстивши своје везе c напредним и незадовол>-ним припадницима југословенског покрета у Бечу,

Михаило је настојао да успостави везу и са напред-ним и незадовољним носиоцима опозиције у Србији.

Његове везе у правцу Београда ишле су двоструким каналима. Тајним везама, преко својих и Милошевих

канала, и јавних - у виду помоћи коју је указивао Вуку Караџићу око борбе за језик и правопис. Ако се

револуција у Бечу гасила, њен дух је пламсао живо [90] код школоване омладине у Београду. Осећајући ко-лико је мучан и тежак живот српских и хрватских

књижевника и учењака у Бечу, Михаило је све пред-узео да им омогући подношљивији живот, дајући из

своје уштеђевине повремене новчане потпоре свако-ме кога би невоља притерала да му се обрати. Њему је

било јасно у како тешком положају се налазио на-рочито Бура Даничић, који је, да би одржао голи живот, за

све време револуције био приморан да пише љубавна писма Милошеве љубавнице Ане Ра-фелсберг. По

одласку старога кнеза из Беча, она је живела као распусна блудница и настојала да бар преко писама одржава

везу c њим. Бура је за скром-ну награду по наруџби писао писма на српском јези-ку, нарочито кад је Ана

захваљивала на послатим да-ровима у новцу. Невоља је нагонила Даничића да у тим писмима каже:

»Узвишени кнеже, морам пре свега да захвалим на новцу и прстену. Од сада сам уверена да ме заиста

љубиш, јер знак твоје љубави је колико ме пазиш и c каквом ме се љубављу сећаш . . . Да је био највећи

драги каман у овом прстену, не би ме овако обрадовао, као што ме је обрадовало твоје име у њему, које ће

учинити те ћу се док сам жива то-бом поносити.« Мада је сазнао за та писма и за распусни живот очеве љубавнице, Михаило није замерао Бури, али му је

рекао: - Ја нисам позван да судим o слабостима свога оца, али бих желео да вас ослободим неугодности да зависите

од те блуднице, којој сте писали писма. Зато од сада рачунајте да ће се трошкови вашега из-државања

подмиривати c моје стране. - Господару, немам речи којима бих вам исказао захвалност. Стари кнез је, мада шкрт и у свему трез-вен,

према Ани увек био широке руке. Мени је било веома непријатно што сам био присиљен да joj

пишем та писма. Поготову што сам знао да је кнез воли, a да она новац који добија од њега троши на своје

младе љубавнике. Међутим, да сам истину на-писао, кнез Милош би ме замрзао. - To je већ учинио Анастас. Hero чујем да се ви и Вук спремате за Београд? - Спремамо се, господару. Вук је уштедео нешто новца и жели да откупи очево имање у Тршићу. По-ред

тога, у Београду су му зет и кћерка. Исто тако на- [91] зиру се знаци да тамо напредне идеје крећу са мртве тачке. »Српске новине« су објавиле мој превод

Изма-ила Ивановича Срезњевског, у коме је написано да је Вук у српској литератури исто што и звезда у

праме-ну магле. Из Ученог друштва српске словесности ја-вили су се захтеви да се укине уредба o забрани

пра-вописа. Мислимо да је погодан час да кренемо за Београд. - Слажем се, Буро. Пођите, и настојте да охраб-рите људе. C моје стране можете рачунати на мате-ријалну

потпору. Засада вам ничим другим не могу помоћи у вашем великом подухвату. Михаило је био добро обавештен да је у Београду незадовољство све више узимало маха према кнезу

Александру и његовој влади. Под Милошевом вла-дом Турци су, притерани уза зид, испродавали има-ња и

били спремни да се селе из Београда. Мислили су да ће се променом на престолу поново вратити »старо,

пусто турско доба« и прекинути исељење. Осиромашени, Турци су са злобом и завишћу гледа-ли како се

Срби све више богате и уздижу. Мржња и жеља за осветом све су их више обузимали, па су због тога често

изазивали сукобе. Све чешће су на-сртали"на српске жене, проваљивали ноћу занатлиј-ске и трговачке

радње. Понекад су се усуђивали да уђу и у оближња села, како би на брзину уграбили плен у стоци. Кнез

Александар и његова влада обра-ћали су се београдском везиру и тражили да овај казни изгреднике. Све је остајало на празним обећа-њима, јер везир никад није могао да пронађе изгред-нике. Млада школована

генерација, л>уди који су били научили на ред и законитост у Европи, тргов-ци, занатлије и читав пословни

свет Београда, нису ни хтели ни могли да више трпе турске изгреде и на-сиље. Зато су на своју руку и мимо

власти вршили одмазде, убијајући турске насилнике. A уз то су jasno давали на знање кнезу и влади да су

незадовољни њиховим држањем и политиком. Све чешће распре и све јасније испољено незадо-вољство према кнезу, сукоб између Вучића, минис-тарског

савета и кнеза, присилили су Порту да по-шаље свога изасланика Едхем-ефендију, који је до-био задатак да

уреди односе како између Срба и Ту-рака у Београду, тако исто између кнеза и Вучића. Начин на који је

припремљен дочек Едхем-ефендији, [92] кога су у шпалиру дочекали постројени кнез и савет-ници c војском, и топовском паљбом објавили његов

долазак, изазвао је буру незадовољства у Београду. Поготову кад је у његову част приређен дворски бал, на

коме су жене српских високих чиновника и сов-јетника плесале c турским официрима, a кнез и са-ветници

држали здравице у част султана и Едхем--ефендије. Нарочито су били незадовољни млади ли-берали, чији је

покрет у Србији био одраз новога вре-мена у Европи. Даничић и Вук су стигли у Београд после одласка Едхем-ефендије, који је био ујединио у незадовољст-ву и

либерале и обреновићевце, мада ови, осим наза-довољства противу владе и кнеза Александра, нису имали ничег заједничког. Да своје незадовољство још видније испоље, друштво младежи српске, бив-ши војници

Душановога пука, који су се борили у Војводини против Мађара, c одушевљењем су по-здравили Вуков и

Даничићев долазак у Београд. Тих дана је Илија Гарашанин отворено стао на страну By- " кову и као

министар унутрашњих послова дозволио растурање »Ковчежића« и »Писменице« у Србији. Одмах по повратку у Беч, Даничић je o свему што је видео и чуо известио кнеза Михаила, па се сав ба-цио на

сређивање речника. Вук се тих дана највише бавио политиком, настојећи да у што чвршћу зајед-ницу повеже

незадовољне Србе и Хрвате. Четрдесет девета и педесета година, увођењем аустријског цен-трализма, све су

се више претварале у јужнословен-ску плиму. Вук је те године ређао једну титулу за другом. На предлог

браће Грим постао је дописни члан Берлинске академије наука, a изабран је и за до-писног члана Руског

географског друштва у Петро-граду. Руски цар му је послао брилијантски прстен, a Франц Јозеф га је

одликовао витешким крстом. Али се превртљиви цар, чим му више нису били по-требни Јелачић и Рајачић са

хрватским и српским пуковима граничара и добровољаца, одрекао свих датих обећања из времена

револуције. Бахови поли-цајци и цареви хусари арали су по Хрватској и Вој-водини, сејући страх и трепет у

народу. Забрањен је народни језик по надлештвима, распуштен Хрватс-ки сабор, a Јелачић смењен са

банског положаја. To исто је урађено c .народном скупштином у Новом Саду. [93] т ^^^^^^ . Фо0 ^тцовго "B№ OBV w пл

^^

, ;3J и ^RHhBvS НЛз Л1™ < o o a Х vBd3H Надвојвоткиња Софија била је оличење прорачу-нљиве жене. Амбициозна и лукава, жудна славе, за-нета

католикиња, на измаку младости, хтела је да оствари све оно што је пропустила у младости; по-себно је

желела да у очима савременика буде схваће-на као њена велика претходница Марија Терезија, чија joj je слика увек лебдела пред очима. Та »змија« - како ју је у потаји називао Метерних - ни пред чим није

зазирала. Имајући за мужа слабића који се у свему покоравао њеној вољи, вешто гурана у први план од

језуита, склона блудничењу и телесним ужи-вањима, држала је у власти свога сина, младога цара Франца

Јозефа, сматрајући себе богом предодређе-ном да поново уздигне Аустрију до раније моћи. Осе-ћајући да су

северне и западне провинције револуци-јом и националним покретима уздрмане, прорачуна-ла је да треба

тражити нова по дручја на истоку и југу Европе, поготову на Балкану, јер joj će чинило да је Турско Царство

на издисају. Сматрала је да Метер-них није умео на време и довољно да искористи бал-канско подручје и

укључи га, смелијим потезима, у вечити посед Аустрије. Стога је Софија обратила посебну пажњу на кне-за Михаила, са прорачуном да га треба смишљено ув-лачити у високо дворско друштво, a помоћу рас-коши, уживања и жена везати вечито за Беч и хабс-бурговску

династију. Указујући благонаклоност и пажњу младом кнезу, надвојвоткиња је мислила: Ми ћемо га полако

привикнути на раскош, удобност, уживање и неосетно везати уза се, па ће временом изгубити жељу да се на

врлетном и заосталом Балка-ну, у хајдучкој Србији, прегања око кнежевског пре-стола и титуле. Уосталом,

ако му то толико лежи на срцу, ипак је боље да буде наш него руски штићеник. Мислећи тако, Софија је

често говорила кнезу Швар-ценбергу: - Метерних није схватио колико је важна наша спољна политика према народима Балкана. Он је ту наседао,

верујући да су Руси искрени у подели инте-ресних сфера на Балкану. A прогонство кнеза Ми-лоша и

Михаила најбољи је доказ да они рачунају са целим подручјем Балкана, Влашке и Молдавије. Ве-ковни је

сан pycKiix царева, па и Николаја, да се до-чепају Цариграда и православну шизму ојачају и супротставе

папи. Зато младога кнеза по сваку цену [96] треба придобити, како бисмо, ако нам буде потре-бан, преко њега могли да увучемо Србију у састав на-шега

царства. - Млади кнез је нераздвојан друг младога грофа Броћанија и познаник грофа Жичија. Y суштини, он је и

васпитан у духу мађарских племића. A знам да је преко грофа Жичија упознао вашег сина Максими-лијана. - Онда, кнеже, постарај се да кнез Михаило дође на мој новогодишњи бал, јер желим да га изблиза упознам и проучим. - Гроф Жичи ће бити спреман све да учини за вас. Он већ рачуна да ће уз надвојводу Максимили-јана бити

постављен да му буде финансијски савет-ник за италијанске провинције. Њему није много ста-ло до титуле,

али сматра да ће од тога извући велику корист. Он је уз Максимилијана не из убеђења што га сматра

способним за вицекраља талијанских покра-јина, већ из похлепе да преко његове сујете и сурев-њивости

према брату извуче што већу новчану ко-рист. - He говори ми више o томе кнеже. Максимилијан је, као и Франц Јозеф, моје дете, али не могу да га схватим.

Суревњивост његова према брату моја је највећа брига. Он не схвата да Наполеон подупире принцип

националности само због потребе да поста-не популаран колико у Француској толико и у дру-гим земљама.

Сигурно је да се тај скоројевић међу владарима мора осећати неугодно. После разговора c надвојвоткињом Софијом, кнез Шварценберг је позвао у кабинет грофа Франа Жичија,

иначе представника високог мађарског племства. Гроф Жичи је био веома окретан човек, лукав, похлепан и

склон уживању. Мада у души пра-ви Мађар, умео је да усклади своја осећања и корис-ти са оданошћу што ју

је показивао према Хабсбур-говцима. - Седи, грофе! - рекао му је канцелар, потапша-вши га заштитнички по рамену. - Надам се да ти по-слови иду

добро, али да не заборављаш ни провод? - Кнеже, мени остаје само оно што ви презрете и превидите. Прича се да сте толико залудели прима-дону из опере да одбија да игра нову улогу. - Та мала неваљалица је заиста дивна, грофе. Она је успела да у мени поново оживи смисао за љубав. 7/, [97] Само je незасита и кад троши и у кревету. A моја и твоја снага су на измаку. Hero, нисам те због тога звао. Ти

знаш да надвојвоткиња Софија рачуна на тебе. Ових дана је потребно да учиниш једну ствар за њу. Наиме,

она се интересује за младог српског кнеза Михаила. Хтела би да га види на своме новогодиш-њем балу. - Значи ли то, кнеже, да joj je Рац запао за око? - Мислим да су посреди чисто политичке побуде. Надвојвоткиња је засад заљубљена у твога сестрића

Коломана. Њеним заузимањем је произведен за бри-гадног генерала и церемонијал-мајстора на двору. Њој

годе Коломанова напраситост, необузданост и каприциозна поноситост. Што се тиче српског кне-за, за њега

се интересује јер мисли да га треба љубаз-ношћу и благонаклоношћу придобити за нас. - Обећавам да ћу младог кнеза довући на бал. Гроф Артур Броћани и он су веома добри пријатељи. Ако се за

обојицу уручи позив за бал, нема бојазни да неће доћи. Михаила уз то снабдевам коњима из своје ергеле;

могу их, дакле, обојицу довести на бал. VIII

Пријатељство између кнеза Михаила и грофа Ар-тура Броћанија није било засновано једино на мла-дости,

иако су били отприлике истих година. И мно-ге друге ствари су их приближиле. Гроф је волео коње, трке,

лов и жене. Био је весео, искрен и отво-рен млад човек, a уз то велики мађарски патриота. Прикривено је

мрзео Аустрију, a презирао је надутог младог цара Франца Јозефа. Сматрао га је кривцем за стрељање грофа

Лајоша Броћанија и вешање гро-фа Карољија. Знао је наизуст клетву мајке грофа Ка-рољија, која је по својој

снази и мржњи подсећала на клетву краљице Маргарете, којом је у Шекспировој драми проклела Ричарда III. Он је испричао Михаилу и мушку изјаву мађарског генерала Аулиха, који је пред судом изјавио: »Краљ ми

је, као војнику, запо-ведио да се закунем на устав 1848. године, и ја сам се заклео. Краљ није одржао своју

заклетву, a ja сам je одржао.« - Ja, кнеже, не замерам што су се Срби из Војво-дине, бранећи своја права и своју нацију, борили [98] противу нас Мађара. Кошут није схватио њихово право и жељу за слободом. Али, ми Мађари никад не-ћемо

моћи да заборавимо и опростимо Аустрији и њеном данашњем цару начин на који је угушио нашу

револуцију. Ми чекамо своје време, a оно, буди уве-рен, није далеко. Све јс то утицало да се кнез Михаило присно спријатељи c грофом Артурол\ Броћанијем. Кад су добили

позиве за надвојвоткињин новогодишњи бал у Шснбруну, Михаило је упитао свога пријатеља: - Грофе, треба ли да пођемо на тај бал? - Поћи ћемо, кнеже. Toj језуитској змији не CMC-MO, бар у садашњим приликама, да се замеримо. A порсд

тога, пружа нам се прилика да видимо бес и разврат који су захватили најужу царску околину. Уз то, биће

тамо и дивних девојака. - Кад је тако, спреми се и дођи мени. Повешћемо се мојим каруцама. Упрегнућу два пара коња. Оне niто сам

их купио од грофа Жичија. Y сам сумрак, гроф Артур Броћани, обучен по по-слсдњој моди, дошао је Михаилу. Док се кнез обла-чио, гроф се послужио коњаком. Затим су обојица о-букли топлс астраханске бунде, сишли на улицу и поседали у

нове Михаилове каруце, које су вукла че-тири пунокрвна белца, подвезаних репова и иш-чешљаних грива.

Чим су се наместили у седиште, ко-чијаш их је добро увио ћебетом, a затим ceo на бок, измахнуо бичем и

потерао галопом према Шенбру-ну. Оштар ветар је дувао c околних брегова, a небо се ројило звездама. Два

млада човека, занета мислима o ономе што их очекује на балу, нису обраћали ни на шта пажњу. Град је све

више тонуо у мрак и муклу тншину; у данима прве године контрареволуције гра-ђаии су рамо одлазили у

своје домове. Тек пред самим Шенбруном, кад су мимоишли неколико кочија, Артур се обрати кнезу Михаилу: - Надам се, кнеже, да ћемо пријатно провести ово всче. Ти у последње време побуђујеш велику пажњу ж

енског свста у високим круговима. Зато не би смео да остајеш тако незаинтересован. - Нисам, грофе, калуђер, али највише времена мо-paii ла посветим раду. Михаилу ово није био први бал откако се поново настанио у Бечу. И поред тога што је њиме било о-\о

осећање потребе да води смирен живот, мо- [99] pao je све чешће да се одазива позивима на породи-чне пријеме и балове, које су приређивале истакнуте

аустријске и мађарске племићке породице у престо-ници. Мада није марио за разметљиве бурне вреве, у

којима су се такмичили грофови, барони, царски са-ветници, министри, богати банкари, где су жене из-лагале своје разголићене груди, леђа и рамена, оки-ћене богатим накитима, и улажући све вештине да се

истакну и заведу мушкарце, успевао је да остане до-стојанствено хладан и учтиво незаинтересован. Можда је

томе помало допринело и размишљање o Вилхелмини, коју је тешко могао да преболи и забо-рави. Позив на

надвојвоткињин бал ласкао му је и пријатно га узбуђивао. На самом улазу у велику дворану шенбрунског двора кнеза Михаила и грофа Броћанија пресрео је

церемонијал-мајстор, бригадни генерал Коломан Ху-њади, и смешећи се рекао: - Кнеже, њено величанство надвојвоткиња наре-дила ми је да вас најпре представим њој. A и ви, гро-фе,

пођите c нама. Дворана је већ била прилично испуњена светом, дамама у балским хаљинама и господом у свечаним, црним

оделима. Надвојвоткиња Софија седела је у златном столцу, испод великог портрета царице Ма-рије

Терезије. He само што је у свему подражавала моћну бившу царицу, него је чак била заузела и сличну позу,

држећи поред себе канцелара Швар-ценберга, који је стајао c њене леве стране и полу-гласно joj представљао

придошлице. - Кнез је, ваше величанство, ипак себи дозволио да не дође на време - дошапнуо joj je Шварценберг. - Канцелару, разрешавам вас обавезе да ми више правите друштво. Ваша лепојка већ одавно упире свој

жудни поглед. Идите, слободни сте.

Тек што се канцелар уклонио, пред надвојвотки-њу је са Михаилом и грофом Броћанијем ступио

це-ремонијал-мајстор Коломан Хуњади, који се дубоко поклонио и рекао: - Ваше царско величанство, част ми је представи-ти вам кнеза Михаила Обреновића и грофа Артура

Броћанија. Оба млада човека дубоко су се поклонила. Саче-кали су да им надвојвоткиња Софија пружи своју десну

руку, коју су пољубили. Мала однегована [100] рука, још лепа и свежа, била је прошарана ситном мрежом плавих вена и хладна као змијска кошуља. - Ваше царско височанство, захваљујем вам на позиву! - рекао је Михаило, и још се једанпут учтиво и

достојанствено поклонио. - И ја такође - додао је збуњено млади гроф Бро-ћани. - Господо, особито ми је драго што вас видим на моме балу. Надам се да нећу бити досадна, јер знам да

младићима очи и душа хрле међу младе грофице и баронице. - Напротив, нама је указана велика част c ваше узвишене стране - одговорио је кнез Михаило, зау-зевши

столицу десно од надвојвоткиње. - Ваша лепота и шарм, височанство, надмашују све што друге жене, макар биле и најмлађе, поседују - додао

је гроф Броћани. - Хвала вам грофе - рекла је смешећи се надвој-воткиња. A ви, кнеже, желим да се у моме дому и на овом

балу осећате као у својој кући. Ја лично, и мој син млади цар, чули смо o вама много похвала. Жао ми је што

раније нисам могла да вас поближе упо-знам. Ваш отац је често посећивао кнеза Метерниха, па сам имала

прилике да će c њим и лично упознам. O њему се као јунаку причају читаве легенде. Надам се да је у добром

здрављу? - Јесте, височанство, иако тешко подноси живот у Букурешту. - Зашто се онда не врати у Беч? Овде би уживао нашу заштиту. - Онда би га сумњичили Руси и Турци. Међутим, њега тамо везују и велика добра, која би пропала без

његова надзора. - Метерних је грешио према вашем оцу. Настоја-ћу да се неправде које су учињене вашем поштова-ном оцу

исправе. Затим је надвојвоткиња неуморно причала Ми-хаилу како веома цени Србе. На крају је закључила: - Они су много учинили за наш дом и династију. - To би требало једном већ да увиди и господин Бах. Мени се чини да су Срби, височанство, били кажњени за

своју оданост истом мером којом су кажњени Мађари због побуне. YTO је у дворани све замукло a очи свих присут-них упериле су се на споредна врата, на којима се по- [101] јавио цар Франц Јозеф у пратњи два ађутанта. V уни-форми армијског генерала, дугачким корацима се

упутио право надвојвоткињи Софији. Михаило и гроф Броћани устали су да га поздраве. Цар их није ни

погледао, већ се надмено поклонио и упитао: - Маман, хоћу ли ја овај бал отворити? - Наравно, сине! Али пре него што то учиниш, же-лим да те упознам са српским кнезом Михаилом. - Маман, ја сам већ неколико пута видео кнеза у Пратеру. Драго ми је што га могу боље упознати. - Ово је млади гроф Артур Броћани. - Капетан хусарског пука, ваше царско величан-ство - додао је -Броћани. Цар је погледао младога грофа Броћанија, као да се нечега препао, као да је настојао да се нечсга при-сети,

затим је климнуо главом кнезу Михаилу, окре-нуо се и скоро одјурио до средине дворане. Његов поглед

крупних избледелих, воловских очију зауста-вио се на младој грофици Хуњади, која је стајала у првом реду,

окружена свитом младих каваљсра и дворских дама. Она је држала поносно уздшнуту главу, a имала је бело,

чисто лице, сјајне црнс очи, танке обрве, HOC правилан и лепе, пуне, румене усне. Имала је балску хаљину

која је откривала груди, пуне лепе руке и већи део плећа са дивно заобљеним раменима. Кад се цар упутио

према њој, насмешила се; открила су се два реда белих блиставих зуба и указале јамице на образима. Цар joj

će поклонио, a она му је пружила руку да је изведе до места где је требало валцером отворити бал. Генерал Коломан, церемонијал-мајстор, дигао је своју палицу, дајући знак музици. Невидљиви оркес-тар је

засвирао бечки валцер. Цар и млада грофица Хуњади су заиграли; ускоро им се придружило десе-тину

парова. Михаило се поклонио надвојвоткињи Софији, рекавши: - Ако ваше височанство жели . . . - Веома радо, кнеже- одговорила је надвојвотки-ња Софија. Кнез Михаило је обухватио око струка и заокре-нуо по такту у лаган и нежан заокрет. Како је

надвој-воткиња Софија била изврсна плесачица, убрзо су се погледи свих посматрача зауставили на њима

двома. - Кнеже - препуштајући се Михаилу, дошапнула је надвојвоткиња - ви сте изврстан плесач. Кад се валцер завршио, надвојвоткиња је захва-лила Михаилу и прикључила се групи дама и господе који су

се били окупили око кнеза Шварценберга. Кнез Михаило је за тренутак остао сам, али му је од-мах из гомиле

зајапурених плесачких парова пришао гроф Броћани са бароницом Мајендорф, женом рус-ког посланика на бечком двору. Бароница Ол>а, мла-да и весела плавуша, блиставих очију, које се радос-но зауставише на

кнезу Михаилу, процвркута: - Драго ми је, кнеже, што сте дошли да видите овај шенбрунски вашар. Али погледајте, цар је своју даму већ

напустио, и као обневидео тражи женицу свога првог ађутанта, у коју је до ушију заљубљен. - Заиста, изгледа да он не зна шта жели. Грофица Хуњади је најлепша и најшармантнија девојка. Hero, кнеже,

хајдемо до ње да вас упознам - предложи Ар-тур Броћани. - Заиста, добра идеја, грофица Јулија се већ одра-није за вас интересовала - додаде бароница Оља, узе

Михаила испод руке и поведе га према Јулији, крај које је стајао, укипљен, млади кнез Карло Аренберг. Кад су пришли грофици Јулији, бароница Оља от- поче: - Грофице, желим да вас упознам са кнезом Ми-хаилом. Надам се да ћете ви једини бити у стању да га

извучете из његове хамлетовске повучености и усамљености. Знате, он је и песник. Михаило се дубоко поклони, пољуби грофици руку и објасни: - Бароница мало претерује. Нисам Хамлет, a још мање песник. Осим ако се то може приписати човеку који

обожава Хајнеа и великог песника Пушкина. Рекавши то, Михаило је склопио очи, као да је хтео да провери у себи узбудљиво осећање радости које га је

одједанпут захватило кад се нашао лицем у лице c Јулијом, чије су га светле, црне очи узбуђено и радознало посматрале. Али чим је отворио очи, осећање радости се још јаче заталаса у њему. Она му се учини блиска

као да је већ богзна откад познаје. Јулија је такође изненада осетила топли талас уз-буђења, који joj je захватио прво груди, затим се раз-лио

целим телом. Михаилове смеђе, добре очи као да су је звале, нешто нејасно joj обећавале, у чему је било

обожавања, лепоте и преданости. Малопре се осећала скоро јадно, јер је цар као од беде одиграо [102] [103] c њом валцер, а затим одмах полетео да тражи ону другу. Мада прибрана и достојанствено хладна, она се

осећала ојађеном све док се није сусрела c Михаи-ловим очима. Гледајући га, одједанпут је била скоро

срећно изненађена и обрадована, али се потрудила да то ничим не ода. Међутим, укрштени погледи које су измењали Михаило и Јулија нису могли промаћи веселој и ис-кусној

бароници Ољи. Поготову кад је Јулија отпо-чела да се игра својим златним ланчићем, o коме joj je на прсима

висио мали брилијантски брош. - Мислим, кнеже, да ћете ми бити веома захвални што сам вас упознала c грофицом Јулијом. A пошто смо на

балу, хајде да играмо! - рекла је бароница по-нудивши своју руку Броћанију. Михаило се поклони Јулији: - Смем ли вас замолити? Грофица му је ћутке пружила руку, и кад је Ми-хаило обухватио другом око струка, заиграли су као на

крилима. Приљубљени једно уз друго, Михаило и Јулија су се осећали као да су постали једно биће и као да

у заносном ритму музике плове у неки тајан-ствени свет који ће бити само њихов. A после одиг-раног

кадрила и полке, издвојили су се и сели, огра-дивши се причом и заносом као да су потпуно сами, и као да их

се више уопште није тицало што су на дворском балу, у бучној гомили узвитланих парова и злобних погледа

који одмах све виде, запажају и на свој начин тумаче. IX V високом бечком друштву породица Хуњади представљала се да води директно порекло од вели-ког

мађарског јунака који се у Мађарској звао Хуња-ди, a y српским народним песмама опеван је и про-слављен

као Сибињанин Јанко. Уистину, пак, поро-дица бечких грофова Хуњади потицала је само из грофовије

Хуњади, јер се потомство Сибињанин Јан-ка угасило почетком шеснаестога века. Супротно томе, Јулијина

породица избила је на површину при концу седамнаестога века, кад је њен прадед Јанош, иначе вешт

трговац, дошао у Вајцем и ту купио за-мак и велико имање. Његов најмлађи син је постао [104] музичар и успео да стекне велико поштовање и на-клоност бискупа, који га је поставио за капелана, a

доцније му код цара израдио племићку титулу. Ње-гови потомци били су вешти у стицању богатства, па су

успели да се женидбама и удадбама вежу са ста-рим и богатим племићким породицама у Мађарској и

Аустрији. Тако је нова племићка породица Хуња-дија, не бирајући средства, догурала до Беча и цар-скога

двора. Јулијин отац Ференц Хуњади, узевши за жену грофицу Жичи, сестру Франца Жичија, ородио će c

најбогатијом и најугледнијом мађарском породицом, која је још у доба Марије Терезије припадала нај-ужем

кругу богатих племићких породица, блиских двору и моћној царици. Ференц Хуњади и Франц Жичи не само што су за време Фердинандове влада-вине добили титуле тајних саветника, већ су, као ок-ретни трговци,

набављали за двор и царску војску све потребе и на томе богатства утростручили и уг-лед на двору повећали.

Y току избеглиштва цара Фердинанда у Инсбруку, гроф Жичи је био пове-рљива спона између

надвојвоткиње Софије и генера-ла-завереника. Кад је Франц Јозеф доведен и про-глашен за цара, најстарији

син Ференца Хуњадија, пуковник Коломан, наименован је за дворскога цере-монијал-мајстора и произведен

у чин бригадног гене-рала. Његова осамнаестогодишња сестра Јулија по-стала је дворска дама и стална

пратиља цару у игри на забавама. Павле и Ласло, друга два Јулијина бра-та, такође су добили високе

положаје у дворској служби. Јулијиног оца Ференца Хуњадија сматрали су у Бечу за веома вештог човека, спремног на све кад је у

питању добитак и наклоност, али је у исто време био познат и као женскарош и весељак. Јулијина мати,

грофица Жичи, била је чувена по скромности, побожности и приврже&ости кући, деци и мужу. Поносна на

своје високо порекло, она није волела што joj je кћи постала дворска дама и што се често виђала У друштву

младога цара, који је стекао глас несталног и заљубљивог човека. Ласло и Павле су по карактеру и понашању

у свему личили на мајку, док је Коломан био оличење хуњадијевске крви. Његову напраситост,

необузданост, дрско понашање, памтиле су многе про-винцијске вароши у аустријским покрајинама, где је [105] служио као млад официр. За време гушења побуне у Бечу, његови хусари су се неславно прочули по суро-вости, пљачкању и убијању. Он је хтео по сваку цену да успе и продре у најужи круг људи око младога

цара, и то му је пошло за руком. Јулија је имала највише сличности c Коломаном. Васпитана код језуита, умела је да се уздржава, али је још

више, и са много шарма, умела да се постави где треба, лукаво да задобија наклоност СЕИХ, као и да

ис-такне своју лепоту и понос. И она се брзо, скоро на-прасно одлучивала, жудела за успехом, и испољавала

презир према околини. Надвојвоткиња Софија, за вре-ме избеглиштва у Инсбруку, стално ју је држала уза се,

како би правила друштво младом надвојводи, доцни-јем цару Францу Јозефу. Y то време се говорило да је

млади цар заљубљен у младу грофицу Хуњади, c којом је све до поновног повратка у Беч проводио највећи

део слободног времена. Међу дворским дамама се ша-путало да је Јулија постала царева љубавница. Како

Јулија није могла да трпи његову несталност и јурњаву за сваком иоле лепом женом, дошло је међу њима до

раскида, мада се цар увек веома пристојно понашао према Јулији. Међутим, све те приче и притајена шапутања никад нико није могао да утврди ни докаже. Поготову кад је у

питању однос жена и људи у царској камарили. Ту се свака жена сматрала за глупу и ружну ако поред мужа

није стекла и љубавника, a сваки муж папучарем, кре-теном и бедаком ако је остајао веран својој жени.

Мла-де девојке из тога круга нису се устручавале да једно време пре удаје поживе са дворским саветницима,

ми-нистрима или генералима. To им је у неку руку била препорука за бржу удају, јер се увек налазило много

младих, даровитих људи жељних брзог успеха. Нетак-нуто девојаштво су сви сматрали знаком заосталости, незнања и предрасуда. Јулија је већ од своје седам-наесте године постала мета подмуклих жеља многих

царских великодостојника, али се нико није могао по-хвалити да је код ње постигао ма и најмањи успех.

Ус-лед тога су joj жене и девојке завиделе и страховито је мрзеле, иако су се отимале o њено друштво и

покуша-вале да joj će приближе као пријатељице. Јулија се виђала у друштву младога цара само на свечаним пријемима, баловима и приликом лова и из-лета.

Од удварача подносила је једино младога кнеза Карла Аренберга. Он је потицао из богате и високе кнежевске породице. Завршио је правни факултет у Бечу,

затим је две године провео код свога брата кар-динала у Риму, где је поред италијанског научио и ла-тински

језик, изучавајући узгредно Овидија и Верги-лија. По доласку Франца Јозефа на престо узет је у нај-ужу

цареву околину, c намером да од њега створе по-верљивог човека и дипломату. Нежан, романтично

на-стројен, одан католичанству, млади Аренберг је важио као језуитска узданица на царском двору.

Заљубљен у Јулију, свуда ју је пратио и сви су били убеђени да ће она једнога дана постати његова супруга.

A она се ско-ро тако и понашала према њему. O кнезу Михаилу се много говорило у високом беч-ком друштву и царској околини, нарочито међу

поли-тичарима и младим женама и девојкама из угледних племићких породица, и пре новогодишњег бала

1851. године. Његово држање четрдесет осме у Новоме Саду и Загребу изазвало је подозрење. Нарочито кад

су из Београда затражили да буде протеран. Тајна беч-ка полиција је стекла уверење да је млади српски

при-нц био склон да направи споразум са Кошутом и гро-фом Андрашијем за заједничку борбу противу

Аустри-је и Турске, али да у томе није успео. Из Београда су га сумњичили да преко тајних канала подрива

режим кнеза Александра и да са либералима и својим приста-лицама ради на очевом повратку у Србију.

Посигурно се знало да није наклоњен цару Николају и Русима, али су постојале оправдане сумње да је

повезан са фран-цуским царем Наполеоном III, који се одмах по долас-ку на престо показао као заштитник малих народа и њихове тежње за националном слободом и самостал-ношћу. Једно је било сигурно: да кнез

Михаило ужива велике симпатије свих незадовољних Југословена у Аустрији и да је непомирљив противник

политике коју су водили бан Јелачић и патријарх Рајачић. Али било је јасно, како цару Францу Јозефу тако и надвојвоткињи Софији, кнезу Шварценбергу и Баху, да је

кнез Михаило непомирљив противник Турака и огорчен завереник против аустрофилски настројеног кнеза

Александра и туркофилског Савета, a TO je y [106] [107] суштини значило да се не слаже са оним што су Русија и Аустрија међусобно утврдиле у погледу поделе

инте-ресних сфера на Балкану када дође време да се насле-ди Турска. Бечка полиција, ма колико да се

трудила да прибави компромитујући материјал противу младога кнеза, није ничим располагала осим

оправданим сум-њама и опипљивим доказима да материјално помаже српске, хрватске и пољске песнике и

научнике и да је на страни Вука, Гаја и Буре Даничића, који су отпоче-ли борбу за народни језик и правопис. Млади кнез је живео у Бечу у својој богатој и рас-кошној вили. Понашао се пристојно. Одлазио је у

по-зориште, посећивао оперу, интересовао се за музику и поезију и редовно учествовао на коњским тркама

при-ликом пролетњих кавалкада у Пратеру. Повремено се одазивао позивима из високог друштва, али је

остајао уздржљив, скроман и повучен. To особењаштво и по-вученост чинили су га још привлачнијим и занимљиви-јим за младе бечке лепотице, у чијим су се салонима стално испредале интриге, склапале

љубавне аванту-ре, прељубе и подвођења. Отмени кнез, сањалачког из-гледа, са крупним грахорастим очима,

c густом брадом раздељеном по среди, витког тела и танког струка, ус-певао је да одоли свим насртајима и

жена и младих де-војака. Међутим, сви су били изненађени кад су на нового-дишњем надвојвоткињином балу у Шенбруну

приме-тили да се кнез Михаило сву ноћ није одвајао од младе грофице Јулије Хуњади. Поготову што су њих

двоје сваку игру заједно играли, a потом се повлачили у скровите углове, не обраћајући ни на кога пажњу,

не-раздвојни до завршетка бала. Приликом опроштаја, надвојвоткиња Софија, смешећи се, задовољно је

рек-ла кнезу Михаилу: - Надам се, кнеже, да сте се пријатно осећали у друштву младе грофице Хуњади? Михаило је збуњено поцрвенео, али се одмах при-брао: - Ваше височанство, млада грофица је веома заним-љива девојка. На другој страни сале, кнез Шварценберг је рекао Коломану: - Ваша сестра је вечерас успела оно што ниједној жени до сада у Бечу није пошло за руком - очарала је

српскога принца Михаила. [108] - Јулија је величанствена кад се на нешто одлучи -одговорио му је поносно Коломан. Грофица Јулија је целе јесени осећала неку чудну досаду и празнину у своме животу. Околина, па и сам цар,

били су joj досадни, мада никако није могла да схвати шта се то c њоме одједанпут збило. Удварали су joj će

млади аристократи, царски министри, генерали и дипломати, али томе се најмање радовала. Једино се још

понекад осећала пријатно у позоришту или опери, кад су је из свих ложа и галерија завидљиво и жудно

посматрале многобројне очи жена и мушкараца. Y таквим тренуцима знала је да удели понеки осмех ода-ном

Карлу Аренбергу, који ју је свуда пратио као сенка и стрпљиво подносио све њене настране ћуди и жучне

испаде. Y току зиме, одлазећи на пријеме, у салоне и на дворске балове, Јулија је све јасније осећала да не може

остати на ономе што је дотада доживела. Њене чулне усне понекад су гореле као у притајеној грозни-ци, a

ноћу у постељи узалудно је очекивала сан, губећи се у расплинутим очекивањима нечега што би је као

пламен сву обузело. V часу кад je c царем одиграла валцер, a он бесо-мучно јурнуо да међу ускомешаним дамама пронађе своју

нову љубавницу, била је спремна да непримеће-но напусти бал, јер се осећала увређеном. Али, чим joj се

бароница Оља приближила са кнезом Михаилом, знала је да се пред њом налази онај загонетни човек o коме

се толико причало по свим салонима у Бечу. Што га је дуже посматрала, њена увређеност је све брже

нестајала, a све је јаче обузимала ненадана радост.

Ни Михаилу ни Јулији никад неће избледети из се-ћања онај кратак и брзи пролаз из велике плесне дво-ране

у малу леву дворану. Ишли су једно покрај дру-гога по меком сагу, који је прекривао воском углачани под.

Онда су изненада обоје застали пред великим зид-ним огледалом, у коме су се одражавала њихова лица и

жудно укрштени погледи очију. Гледали су се немо и радосно у исти мах, a онда je он, ни сам не схватајући

зашто, узео Јулију за руку, принео је уснама и утиснуо У ружичасту судланицу жудан пољубац. Car,

блиставе светлости, огледала, слике по зидовима, граја пролаз-ника и плесача у великој дворани, пригушени шапати издвојених парова, све то што се у томе узаврелом ску-пу весеља и завођења догађало, као да за њих

више [109] . није постојало. He схватајући шта хоће и куда су кренули држећи се као деца за руке, ушли су у мали четвороугаони са-лон

и спустили се на софу, где су на супротном зиду, у одсеву великог огледала, једва могли да назру своје

ликове. Ни једно ни друго нису знали шта би да саопш-те и открију, али су се и даље држали за руке. XI Радосно осећање које је кнез Михаило понео у себи са шенбрунског бала испуњавало га је целим путем док

се у освит зоре возио кући у Беч. Оно чега се, лу-тајући светом, толико година клонио, сада је куцало свом

силином на врата његова срца. Тражећи смисао и циљ свог животног пута, стално је пренебрегавао личну

срећу и задовољство, јер је сматрао да борби за слободу свога народа мора све жртвовати. Али што је више одмицао од Шенбруна, све му је више полазило за руком да тај лик привремено потис-не из

своје свести и да своје сећање усредсреди на све оно што је запазио у Шенбруну: бес, и годинама

наго-милавано богатство Хабсбурговаца. Та огромна шен-брунска палата, злато, намештај, слике, посуђе,

парко-ви, фонтане, кипови, све му је то помало мирисало на крв његових несрећних Срба, који су као

најамници, граничари и фрајкори умирали за славу, величину, бес и раскош аустријских царева. Гробови српских и хр-ватских војника расејани су широм Европе на међама Француске, Пруске, по Италији и

Балкану, само да се моћ и престиж Аустрије подигне и хабсбурговска ди-настија за вечита времена учврсти

на бечком престо-лу. Сви ти храмови, царски дворци, Белведере, позо-риште, Опера, музеји, племићке

палате, скупоцене слике, кипови, културни споменици, све је то део тела и живота синова његова народа. Све

се то радило и градило док су Срби својим голим грудима стајали као бедем пред најездом Турака и

варварског мрака из Азије. Он је у мислима видео вешала на којима се клате обешени хајдуци, редове кол>а

на којима су набијени побуњеници, дивље оргије бесних јаничара, који пале, секу и одводе дечицу и жене у

ропство. Y мислима му је израстао огромни, натмурени лик Карађорђа, који на коњу хрли пред мрким редовима [110] побуњене раје и као гром небески сатире турску вој-ску. Видео је препредени, насмешени лик свога оца

Милоша, који је удружио смелост, јунаштво, одваж-ност и лукавост да Србију издигне до аутономне

држа-ве. Видео је Синђелића како трза кубуру и пали барут у шанцу на Чегру, Рајића како седа на топове да

поги-не пре него што их узму Турци. Затим је видео све оно ситно и бесмислено што се сручило на њега и

оца кад се код Вучића, Петронијевића и Симића појавила грамзивост за богатством и влашћу. Али је видео и

како се из тога хаоса, збрке, и иза плашљивих стараца диже нов, млади нараштај, који хоће да настави дело

што су започели Карађорђе и Милош. A од часа кад се очима срео c Јулијом схватио је да поред општега циља, коме је сваки истински човек и

патриота дужан све да потчини, постоји и лична срећа у животу. A те среће нема без љубави. И овога пута му

се догодило, баш као и раније, да ту девојку издвоји из оне многобројне, раскалашне и похотљиве гомиле

жена и девојака и да у њој открије нешто изузетно и драго. Отиснувши од себе све друге мисли и сећања, Ми-хаило је настојао једино да се присети сваке Јулијине

речи, покрета и погледа. Али се уз то јављала и сумња. Он је видео како је цар Франц Јозеф c њом отворио

бал, a чуо је кад је бароница Оља рекла грофу Броћа-нију да цар више не зна у коју је све од дворских дама и

жена својих доглавника заљубљен. Шта ако је Јулија заљубљена у њега? Ако је њена симпатија била само

одговор увређене девојке, бечке кокете и авантурист-ч киње, која жели још више да се истакне? Онда је, како

то увек мисле сви млади људи који су се дотакли жи-вога извора праве љубави, сам себе уверавао да једна

мудра, лепа и племенита девојка, каква је Јулија, не може бити толико заслепљена да заволи лакомисле-ног,

младог цара, спутаног многим предрасудама и стотином породичних обавеза. A зар и ја нисам спутан тим

истим обавезама? Moj отац жели да ме ожени Ср-пкињом, или бар неком принцезом! Можда руском

кнегињом? Чудновато, понављао је десетину пута, от-куда мени ноћас те мисли? Шта се то догађа и зашто

сам одједанпут од обичног сусрета толико узбуђен? Ипак се нисамо преварио! Тако је било кад сам срео

Марију, a још упечатљивије кад сам се упознао са Вил-хелмином. И тада сам био радостан, али нисам маш-

[111] тао, а још мање помишљао на жешдбу. He, Јулија је нешто сасвим друго. Сетио се како ra je љупко, скоро

заносно погледала при опроштајуи рекла: - Надам се, кнеже, да ћемо се ^скоро видети. Yoc-талом, ви сте пријатељ мога ујакагрофа Жичија, па бисте

могли и мене да посетите. XII Генерал Коломан Хуњади, дворски церемонијал--мајстор, мада је привидно изгледао лакомислен и

за-довол>ан положајем, знао је да у гурању око цара има такмаца, a да се за напредовање уиовим приликама,

кад је у царевини на све стране шкрипало и кад је по-ложај Аустрије после једне несрећне револуције и

рус-ке интервенције изгубио сувише у своме престижу, траже много већи квалитети. И поред грофовске

титу-ле, он се међу аустријским кнезовииа и баронима осе-ћао помало као скоројевић. Поредгога, мислио је

да као Мађар није стекао поверење и да треба уза све чим је до сада располагао да пронађе још нешто што би

му у царевој околини повећало углед. Он је знао да су ње-гови преци вешто искоришћавали хенидбе и

удадбе. Баш због тога није могла да му прсмакне Михаилова наклоност према његовој сестри, a ни Јулијина

нагла промена. Од надвојвоткињиног бала запазио је да Јулија није више потиштена. Она је зрачила, riac joj je топлији, смех

звонак и скоро изазован. Њу шше нису, као ра-није, заокупљале бриге o вечерњим носелима, сплетке у

двору, и није се као раније много шгересовала у кога је цар сада заљубљен. Та промена у иочетку га је

зачу-дила, a потом га нагло обрадовала. Бему је било јасно да се код његове сестре појавило оно њихово,

хуњади-јевско, што други не могу, или немај^снаге и смелости, да започну. A знао је добро: ако се Ј^лија за

нешто о-пределила, она ће то и постићи, без сбзира на то какве се препреке на путу буду испречиле.Зато је

први у по-родици и наслутио да може доћи до лубави између Ју-лије и српскога принца Михаила. По његовом мишљењу, тако неиго представљаће велики успех, ако не и срећу, за читаву њихову поро-дицу. Прво и главно, сви су изгледи № ће се Михаило поново вратити на српски престо. Др^го, и оно што ће [П2] бити пресудно за његову сестру, леп је, млад и богат човек. A за њега и породицу и те како је важно да се

ороди са једном династијом у Европи. Ма како изгле-дао лакомислен, Коломан је предвиђао велику

будућ-ност Србији. Боље него ико други знао је жеље, плано-ве и циљеве цара, надвојвоткиње Софије и

дворске ка-мариле кад су били у питању не само Србија, већ и дру-ги народи на Балкану. Али је знао да на

томе путу стоји Србија и огромна снага једне жилаве нације, какви су Срби, која се окушала и проверила у

толико борби и буна. Знао је и то да се источно питање као нераз--решив чвор претворило у светско питање,

у које су се уплели интереси свих светских сила. Рачунајући на све то, Коломан је желео да његова сестра освоји Михаила, јер сродство ма c којом

динас-тијом у Европи значило је дизање угледа код свих ос-талих. Посебно би у томе случају порастао његов

лич-ни углед на царском двору. A како је у своме ујаку Жи-чију имао савезника који је свуда умео да завуче

своје прсте и из сваке ситуације извуче извесну корист, Ко-ломан му се обратио једном приликом: - Чини ми се, ујаче, да Јулија има извесних накло-ности према српском принцу Михаилу? - Колико ја видим, обоје су једно другом наклоње-ни - одговорио је гроф Жичи. - He бих желео да то буде само пролазна авантура. Ти добро познајеш његовог оца, a имаш и додира са

младим кнезом. Је ли то постојан човек? - Мислим да је и сувише постојан. - Знаш, ујаче, ми морамо и те како водити рачуна o угледу наше породице. - Ја за сада не бих желео да ма шта предузимамо. Пустимо њих двоје. Наше је да им неприметно омогу-ћимо

што чешће састанке. Јулија је довољно паметна и одмерена. To што су њен ујак и брат мислили, Јулија није зна-ла нити је наслућивала. Али joj je пало у очи да је

Ми-хаило постајао све чешћи посетилац седељки и прије-ма код грофа Жичија. Коломан је два пута водио

Ми-хаила у лов. Међутим, пресудно у овој судбоносној игри око Михаила било је Јулијино држање и

понаша-н>е. Што се чешће c њиме сусретала, све је више при-мећивала да у Михаилу има нечега

неодољивог. Он је, тада joj се чинило, био једини мушкарац који је у њој пробудио осећање среће и радости.

Y часовима кад је 8/7 ГПЗ] c њим разговарала, одушевљавале су је његове речи. За главу виши од ње, топлих очију, одмерен и

каваљер-ског понашања, никад није покушао да себи придаје сувишну важност; увек је остајао смирено

достојан-ствен, онакав какве треба да буду светске личности. Био је мушкарац o каквом је у првим

девичанским да-нима много маштала. Једно време је веровала да је та-кав мушкарац надвојвода Франц

Јозеф, али доцније, кад је поставши цар испољио превртљивост и лако-мЛслено заљубљивање, њени снови

су се распршива-ли; што је време више одмицало, сваки његов поступак је ироничније посматрала. Откако се зближила c Михаилом, волела је дуго да се задржава у својој соби. Испружила би се на софу,

узимала књигу, али нити је шта разумевала, нити joj će читало. Склапала је очи, умиривала се, скоро да и не

дише, да би је некакво топло, скоро врело осећање жудње и немира сву захватило. ,.<• . ' , , хш ... ' '• ''• V Мада су сусрети између Михаила и Јулије постаја-ли све чешћи, до изјашњења није долазило ни са једне

стране. A њих двоје виђали су се на поселима, у позо-ришту, на вечерама код грофа Жичија, или на

зајед-ничким излетима, на које су често одлазила Јулијина браћа, гроф Артур Броћани, a понекад и руски

посла-ник Мајендорф и његова жена. Све се свршавало на ос-месима, додирима руку, игри двеју младих

душа које се уздржано припремају да једнога неодољивог тре-нутка букну пожаром. Обоје су већ осећали да

све више губе власт над собом. A што се више улазило у пролеће, у дивне сунчане, бечке дане, обоје су постајали нестрпљивији, као да је

топло буђење земље прелазило и у њих. Јулија тих дана није могла ни умела да објасни себи шта се TO c

њоме догађа. Негдашње мисли и жеље, које су је обу-зимале као девојчицу, још пре него што је предата на

васпитање језуитима, као да су се, прикривене у души, сада изненада поново јавиле. Живећи уз мајку, она је

била заволела кућу и желела да има слуге, собарице, лакеје, кочијаше, па да им издаје наређења и заповеда.

Она је тад у лудој дечјој машти дочаравала и свога мужа, нешто као дивнога дечака, много старијег од [П4] себе. Али лосле се све то изменило. Захватила ју је вр-тоглавица успеха у високом друштву. Сада је све

чеш-ће хватала себе у жељи да стекне мужа и дом, na je увек, мислећи на то, видела крај себе Михаила. Нешто слично догађало се и Михаилу. Раније, још од дана прогонства, све његове жеље и снови сводили су

се на једно: дочепати се што пре престола, вратити се у Србију и отпочети велики рад за општенародно добро. Међутим, сада је све чешће долазио до једног новог сазнања: да је сваки човек природом и сушти-ном

свога бића предодређен да најпре помишља на своју срећу, a да, у ствари није срећа у стварању вели-ких

дела којима се диви свет, већ у самом човеку, у оним ситним личним, природним радостима, као што су

добро здравље, младост, љубав, оснивање породи-це и одгајање потомства. Поред тога, осећао је још и то:

ако се ово што је сада у њему клијало не оствари, па макар све друго постигао, промашиће оно најбит-није.

Осетио је да се не воли увек исто и подједнако, да има разлике, како у жељи тако и у јачини, да то није оно

што му се раније чинило, само меко женско тело и постеља. Ако би му било до тога, могао је кад год за-жели

да се задовољи. Онако како је радио његов отац. A нашло би се доста госпа из високог друштва које би без

устезања пошле c њим. Међутим, у жудњи за Јулијом било је нечег слатког и болног. Y исти мах нечега што се тако упорно жели, a

кад му се приближи, не усуђује се да га такне и жуд-њу оствари. Први пут му је сада било јасно да волети

значи и велику муку, коју је слатко трпети, јер свака љубав значи и жртву. Можда је желим више но што

треба. Кад човек сањари, онда не зна за меру. Биће да је за мене добро што сам наишао на ту девојку. Доста

је било лутања, тражења и главе у облацима. Време је да се смирим, да стекнем огњиште, кућу, жену,

дечи-цу. Тако бар каже хроми Вук. A он никад ништа не каже док добро не размисли. Сетивши се Вука, Михаило се нагло прибрао. Схва-тио је да је будан сањарио у постељи. Усравио се и

под-лактио, па са сточића дохватио књигу народних при-поведака, коју му је синоћ Вук послао. Радознало је прегледао садржај, док му се поглед задржао на при-повеци: »Чардак ни на небу ни на земљи«. Задовољно се

осмехнуо, јер је ту приповетку, 1844. године у Бер-лину, по сећању написао, онако како је у детињству од [115] мајке, покојне кнегиње Лзубице, слушао и предао је Вуку. Чудновато, помислио је Михаило, како је сада све

боље, једноставније и лепше испричано. Баш она-ко како му је мајка некад причала. To га до суза обра-дова

и разнежи: волео је мајку. Радовао се исто тако што је Вук штампао приповетку. Што је све испало до-бро,

једноставно, a језик чист као жубор планинског потока. На томе језику и тим причама лако ће српска дечица

учити писмо и матерњи језик. A c колико je муке и труда он морао све то да учи из часловаца. To га подстаче

да се сети свога првог учитеља Пауна Јо-вановића, који се знојио и напрезао док ra je учио француски,

немачки и руски језик, јер је и сам био не-доучен. И после је готово све изнова морао од Вука да учи. Вукова велика чупава глава, са седим обореним бр-ковима и светлим ужагреним очима, јасно му оживе у

сећању како га посматра топлим, благим погледом. Он је Михаилу изгледао као чаробњак који је у стању све

тешкоће да савлада и оствари чак и оно што друга де-сеторица не би била у стању. Хром, болестан,

притис-нут немаштином и децом, увек је налазио снаге да се бори. Скупљао је народне песме, штампао их и

упоз-нао друге народе са великим благом свога народа. Сада је то исто урадио штампајући народне

приповет-ке. Чак је први упознао Европу са борбом Срба за сло-боду: придобио је великог историчара

Ранкеа да на-пише »Српску револуцију«. Taj исти Вук је упознао Михаила са Бранком, Његошем,

Мажуранићем, Дани-чићем и са безброј других младих људи који су несе-бично, мада често гладни и жедни,

радили за лепше дане свога народа. Није му се више лежало, na je наглим покретом од-гурнуо покривач. Устао је и пришао прозору. Било је

ведро и сунчано јутро, како може да буде само крајем априла у Бечу. Отворио је прозор и промолио главу. Са

свих цркава су зазвонила звона. Казаљке сата на тор-њу катедрале показивале су тек седам сати. Домаћице, служавке и слуге журно су хитале на тргове, a радни-ци журили у фабрике. Занатлије и трговци су отварали

радње. Са ране мисе враћале су се богомољке. Онај негдашњи њему драги и присни Беч поново је долазио

себи. Време је учинило своје: постепено су се забора-вљали мучни догађаји из недалеке прошлости. Узбуђење са улице захватило је и њега. Желео је да [116] се одмах обуче и пре доручка прошета по парку, како би још боље осетио пролеће и град који је много волео.

Зато брзо пређе у купатило. Вода је већ била топла. Kao да се некуда жури, окупао се брзо, a затим се исто

тако журно обукао. Лакеј ее скоро збунио кад га је ви-део како спреман силази низа степенице. Али кад је

пролазио поред трпезарије, однекуд пред њега истрча мала Катарина, кћерчица његове сестре од стрица

Анке, удате за Константиновића. Пошто је рано остала удовица, Анка је са оцем жи-вела у иностранству. Од пре неколико времена беху се

настанили близу Михаила, закупивши велики стан. Михаило није много марио свога стрица Јеврема, јер је

овај некад наседао Вучићу и задао много главобоље Милошу, али је доцније и сам морао да напусти Србију

као прогнаник. Према Анки и њеној кћерчици Михаи-ло је гајио изузетну пажњу и љубав: осмогодишња

Ка-тарина била је једино створење које је увек смело да уђе у његов кабинет, преврће по његовим књигама и

узнемирава га при раду. Она му се по навици и јутрос бацила у загрљај. Подигао је на груди, пољубио у

ру-мени обрашчић и запитао: - Откуда ти тако рано, веверице? - Дедица је болестан, стално кашље, na je мама по-звала доктора Пацека. Деда хоће да се врати у Србију.

Каже да би тамо одмах оздравио. Хоћеш ли и ти c нама поћи? - Поћи ћу и ја, мала моја веверице - одговорио joj je Михаило и руком прошао кроз њену густу, црну косу. Нешто чудно и топло би осетио према малој Ката-рини кад год би је држао у крилу. Чисто му се чинило као

да се дотиче нечега забрањеног, али њему тако драгог и узбудљивог. - Господару, у трпезарији је већ одавно господин Вук! - јави се лакеј. Михаила та вест обрадова, јер је Вук долазио само кад има нешто ново да му саопшти, или кад би га

ско-лиле велике новчане невоље. Кад је ушао у трпезарију, за столом су седели Вук, Буро Даничић, Анастас

и Анка. Доктор Пацек је стајао поред прозора и пушио цигарету. Кад је Михаило ушао, затекао је Вука и

Анас-таса како се око нечега препиру. - Мрки Вуче, око чега сте се тако рано закавжили? - Јеси ли се добро наспавао, кнеже? — упита га Вук. [117] - He баш најбоље. Пролеће се ушуњало рано у моју собу, a читао сам и твоје приповетке. Читао сам их

слатко као да их први пут чујем... -Није ни чудо, кнеже. Кад се нешто одштампа, онда боље изгледа. - He рече ми, Вучино, због чега се препирете? - Moj кнеже, да је једна мука и невоља лако би нам било. Овако, зло притисло са свих страна! Турци преко

европских новина сваљују на кнеза Данила дрвље и ка-мење! Те како их Данило са својим Црногорцима

угро-жава и хоће да изазове сукоб на Балкану. Аустрија, стара курва, то је једва дочекала, па још више

увели-чава. Русија хаје и не хаје. Бојим се да се Турци припре-мају да у погодном часу не насрну на Црну

Гору. Ових дана треба да се одржи парастос Његошу, a ми кукав-ци немамо ни форинте! - Лако ћемо за новац, Вуче! Али како да помогнемо Данилу и Црногорцима? - Треба преко новина да узбунимо европску jasnoći! - предложи Буро Даничић. — Код Немаца и Француза неће тешко ићи, али овде у Бечу цензура не да ни реч o Турцима рећи - умешао се

у разговор Анастас Јовановић. - Добио сам податке из Босне o зулуму и неделима које врши Омер-паша - рече Михаило. - Генералима и

цару је тај пребег на граници кост у грлу. Једва ће до-чекати да će o његовим неделима пише, али ваља то

не-како протурити да Бах буде стављен пред готов чин. - To ти, господару, не брини - прихвати Анастас. -Познај^м два-три швапска шкрабала, која би оца за новац

напала. Они ће за педесетак форинти започети кампању против Омер-паше. Кад једном крене, тад ће се сви

утркивати! Цензор за словенске ствари је наш човек. Објаснићу му да то из војске и двора желе.

- Кад је тако, дај, Анастасе, Вуку двеста форинти да посвршава послове око Његошевог парастоса и за

но-винаре. - И парастос морамо да искористимо, како бисмо скренули пажњу на Црну Гору - одушевљено рече Вук. -

Буро ће да говори o Његошу као песнику, па ће ту уплести и борбу Црногораца за слободу. Зна већ то Буро

како треба. Ја ћу да пишем пријатељима у Франкфурт и Берлин. Надам се да ће нас тамошње но-вине

подржати! - Вук озарена лица устаде да пође. - Чекај, Вуче, повешћу те својим колима! -рече Ми- [П8] хаило. - Михаило - умеша се Анка - умало не заборавих. Јуче је кроз Беч пропутовао Јован Мариновић. Замо-лио ме

да ти изручим његов поздрав. Каже да је изме-ђу Гарашанина и Вучића пукла тиква. Изгледа да ће

Гарашании поново доћи за председника владе. Кнез Александар би то већ давно учинио, али не сме од Руса.

Мариновић је, зачудо, био врло љубазан. Распи-тивао се хоћеш ли да се жениш. Чини ми се да се боје књаза

Милоша. - Заиста, кћеже, што се већ једном не одлучиш на женидбу? Смирио би će, a обрадовао би Господара!

-увикнуо је Вук, милујући га топло погледом. - Биће и то, Вуче! - одговорио је предусретљиво Михаило. xiv ;;'_'; r.:t : ,;;',,;.;, Да се нешто збива у Михаилу наслућивао је и до-ктор Пацек. Уман и сталожен, бдео је над кнезом c

po-дитељском пажњом и нежношћу. Већ пуних пет годи-на пратио га је у стопу, бринући се не само o

његовом здрављу већ исто толико водећи рачуна и o његовим финансијама. Овај толико одани Словак

служио је као организатор и спона између Михаила и свих оних који су се кретали по Србији, одржавали

везе међу обрено-вићевцима и спроводили одређене задатке. Поред тога, Пацек је уживао пуно кнежево поверење, јер је извршавао његова наређења код банкара. Убирао је камате, закључивао послове, куповао

акције. Захваљу-јући његовом свесрдном раду и поштењу, Милошев новац се за последњих неколико година

утростручио. Међутим, и поред нешто свога новца и наслеђа које је добио по мајчиној смрти, Михаило је

материјално уве-лико зависио од оца. Уз то је био широке руке, јер је нештедимице помагао све културне

подухвате и давао стипендије десетини младих л>уди, који су се школова-ли по разним градовима Европе. Доктор Пацек је схватио да је Михаилу веома неу-годно што зависи од оца, иако је Милош једном при-ликом

рекао: - Докторе, Михаилу немој никад ускратити новац. Нека троши и живи као што доликује моме сину. Ако сам

ја морао у младости да се мучим, служим и ском- [119] рачим, он не мора. Нека je слава свевишњем, само има-ња Y Влашкој доносе ми годишње сто хиљада дуката.

После затварања у Загребу, Милош је наредио Па-цеку да се сав интерес од уложеног новца по банкама и

дивиденде од акција пребаце на Михаилов рачун. Хтео је што више да осамостали сина, али је из

опрез-ности наредио да će o томе никоме ништа не говори. Тако је Михаилов приход порастао на тридесет

хиља-да дуката годишње. Пошто су трошкови живота и из-даци стално расли, Михаило се све више бринуо o

томе, па се доктору Пацеку чинило да уочљиве проме-не на младом кнезу настају због тога. Да га ослободи

брига, намерно је започео разговор: - Кнеже, хтео бих нешто да вам поверим, али да ос-тане у тајности. - Кога се то тиче, докторе? - Лично вас, кнеже. - Ништа не разумем, докторе. O чему је реч? - Ваш узвишени отац пребацио је на вас све прихо-де од новца уложеног у банке и дивиденде добијене од

акција. На тај начин је ваша лична имовина порасла, a приход се попео. Зато можете рачунати да вам

годиш-ње стоји на располагању око тридесет хиљада дуката, a да при ток ни за пару не окрњите вашу

главницу. - Узвишени мој бабо, схватио ме. - Још једну ствар ми је поверио. Много се брине и жели да се ожените, кнеже. - Заиста, докторе, било би време да то урадим - од-говори му Михаило, a топао осмех му заигра око усана. Пријатно изненађен сазнањем да не мора молити оца за новац, Михаило то вече пође Хуњадијевима да

честита рођендан старој грофици. Угодно заваљен у наслоњачу са задовољством је посматрао спуштање

летњег сутона и препуне улице ужурбаног света који је врвео на све стране. Салон породице Хуњади био је препун људи, жена, младића и девојака. Y групи младића који су се били

сјатили у десном углу око Јулије, налазили су се и Кар-ло Аренберг, гроф Броћани, унук кнеза Шварценберга

и један кочоперни и накинђурени млади племић. Јули-ја је имала плаву хаљину, која се преко кринолина

ши-рила у звоно. Михаилу се чинило да ништа на њој ни у њој нема притворно. Кад је Михаило ушао у салон, Јулија га је одмах у-гледала. Очи су joj добиле светлији сјај, a оне сивомод- [120] I ре тачкице у зеницама букнуле као пожар. Чулно-сла-дак осмех појавио се у угловима усана. - Пардон - рекла је присутнима и брзим кораком пошла у сусрет Михаилу. При сусрету c њеним очима, Михаило се на часак збунио, али се брзо прибрао, поклонио и рекао: - Добро вече, грофице. Дошао сам да честитам ро-ђендан вашој мајци. Јулија гаје радосно и оштро погледала. Михаило је сав претрнуо од жара и топлине њених очију. Она га је

потом слободно узела испод руке и повела према фо-тељи у којој је седела њена мајка. - Мама - рече Јулија - српски принц је дошао да ти честита рођендан. — Племенита госпођо грофице, желим вам свако до-бро и много срећних будућих рођендана - изјави

Ми-хаило и дубоко се поклони. Стара грофица му пружи руку, коју Михаило неж-но и достојанствено принесе уснама. - Хвала вам, висости! To je за мене велика пажња. Желим вам добру забаву и да се у моме дому осећате

пријатно. После тога су се Јулија и Михаило придружили младежи, која је живо расправљала o новој примадони у

опери. Разговор се затим пренео на позориште, по-езију и музику. Михаило без устручавања изјави: - Међу песницима највише волим Хајнеа и Пушки-на. Аренберг се иронично осмехну и одговори: - To су бунтовници! He схватам како се то слаже c вама као бившим владаром и претендентом на престо? - Поезија стоји изнад политичких уверења и лич-них интереса. - Да ли бисте једног бунтовног песника, сличног Хајнеу или Петефију, трпели у Србији као владалац? -упита

Аренберг кнеза Михаила. - Бићу срећан ако Србија буде имала једног таквог песника. После богате вечере, старија господа су се одмах прихватила карата, a младеж је кренула у врт да се за-бавља

и на свој начин разоноди. Јулија се одмах по из-ласку издвојила са Михаилом, водећи га пешчаном стазом

према столетном ораху под којим се налазила клупа. Ноћ је била ведра, помало прохладна, али при-јатна.

Пун месец уздизао се на звезданом небу. Јулија [121] je била огрнута дугим белим шалом, који се увијао око њених пуних, белих рамена и разголићених плећа.

Кад су сели на клупу, Михаило је запита: - Могу ли, грофице, да пушим? - Свакако, кнеже. Осећала је да губи власт над собом. Очи су joj će ис-пуниле влажним сјајем, a лице добило неко посебно

бледило. Михаило је жудно и ужурбано пушио, јер му се чинило да је наступио судбоносни час кад тој лепој,

драгој девојци мора открити колико је воли. Осећао је да и Јулија то својом ћутњом прижељкује. Међутим,

ма како да се одавно за то припремао, бојажљивост и дрхтавица га нису напуштали. Мисли су му страховито

брзо јуриле, тражећи речи и начин како да joj то што осећа саопшти. Онда се одједном одлучи и рече: - Грофице, ја сам од оних л>уди који се одлучују кад више нису у стању да крију своја осећања. - He разумем вас, кнеже - одговори Јулија, играју-ћи се нервозно крајичком шала на грудима. - Можда ја овога пута тражим и превише од живо-та, али кад човек дозволи себи да оде дал>е него што

треба, онда мора једном то да рашчисти. Грофице, ја вас волим. To сам вам морао рећи, без намере да вас

ув-редим! - као да хоће да побегне, узвикну Михаило. - Кнеже, мени је то већ одавно јасно. - И не љутите се? - Зар ви не примећујете да и ја вас волим! - узвикну скоро бесно Јулија и спусти му главу на раме, па ни сама

не знајући зашто, зајеца. Михаило joj нежно и обазриво обгрли рамена, бо-јажљиво отпоче да је љуби по лицу, врату, рукама. Кад су

се Михаилове усне жудно упиле у њене, Јулија га је чврсто, као утопљеник загрлила. После тога све је у њој

клонуло. Чинило joj će да више ништа на свету не постоји осим врелог и слатког даха Михаиловог. XV Кад се Јулија то вече нашла у својој соби, на брзину се свукла, разбацала одећу по фотељама и, као да од

нечега бежи, завукла се у кревет под покривач. Негде у свести чула је, као кроз жубор потока, Михаилов глас

и његове уздрхтале речи. A затим joj će учинило да то и нису речи, већ гласан и неприкладан шум његових

[122] врелих и жудних пољубаца, који се спуштају на њено тело. Поново је затворила очи не би ли доживела оно

чудно и узбудљиво, загонетно стање сна и жеље. Једна мисао joj je сада била јасна: од онога часа у врту на

клу-пи сав њен живот је кренуо новим смером. Уздрхтала је, скочила из постеље и пришла прозо-ру, желећи да се смири. He знам шта да радим! Мада сам

то данима ишчекивала, дошло је изненада. Сада се више нема куд, нити се може побећи од тога. Пољуп-ци, па чак и оно најинтимније, Јулији нису били непоз-нати. Али она је раније у то улазила c радозналошћу

младе девојке и могла је да господари собом. Сада се догодило нешто сасвим друго, нешто што доноси

то-лику узнемиреност, необузданост и избезумљеност да се од њега губи свест и растаче тело. Ох, боже, како

смо ми жене чудновата бића! Никад себе не познајемо! Да ли је у питању само то, или је посреди

хуњадијевска крв? Ма шта било, морам себе да обуздам. Морам бити начисто хоћу ли поново моћи да се

приберем и будем некадашња Јулија. Михаило је ишао кући као на крилима. Од радости и разбуђене наде осећао се усхићен до оне младићке

избезумљености када све постаје племенито, светло и добија ружичаст сјај. Волим је, волим, понављао је

безброј пута. Сетио се како му је при растанку, загрли-вши га, рекла: - Писаћу ти где и када да се нађемо. Сутрадан је поранио, уверен да ће му Јулија после подне јавити где да се

нађу. По подне, узнемирен, се-део је у кабинету и напето ослушкивао сваки шум, ко-раке. Кад се спустила

ноћ, изгубио је сваку наду и стр-пл>ење. Лутао је дуго улицама града и прекоревао себе што је био тако

лаковеран. И поред тога није могао себе да убеди да је све то била игра лакомислене девој-ке. Зажарене очи,

сузе, бледило, преданост, њен за-грљај - све је то говорило супротно. Кад ни сутрадан није добио писмо,

отпочео је мирније да мисли, у исти мах и горак и помирен. И тако је дочекао суботу после џодне. Озлојеђен

и незадовољан, намеравао је сутра-дан да отпутује на неколико дана у околину Беча, где би све заборавио. И

баш кад је прибрано, скоро равно-душно размишљао o одласку, ушао је лакеј и предао му писмо. Запахнуо га је познати, замамл>ив мирис. »Кнеже«, писала је Јулија, »вечерас ћу c мамом посети-ти позориште. Надам се

да ћете свратити у моју ложу. [123] Јулија.« Никад му време није тако споро пролазило. Сваки шум у кући га је доводио до беса. Чуо је како лакеј на

прстима пролази ходником, a послуга трчкара по кући. Чак су му и гласови са улице изгледали бучнији него

икад раније. Сат на зиду откуцавао је као и увек, али му је изгледало да се каЗаљке сувише споро крећу. Да

би се смирио, испио је мимо обичаја неколико чашица препеченице коју су му тих дана послали из Србије.

Око седам сати изненада је ускакутала у његов кабинет мала Катарина. Умиљавала се око Михаила и

отпочела, по навици, да га запиткује: - Хоћеш ли ме, ујко, возити? * - Нећу, веверице, идем у позориште. - И мама и деда иду у позориште. Кажу да сам ја још мала и да ће ме, кад порастем водити у позориште. - Па да, само док порастеш. - Ја бих хтела што пре да порастем, јер бих онда могла c тобом свуда да идем. - Могла би - повлађивао joj je Михаило и радозналО се загледао у девојчицу. Посматрајући њено мило детиње дице, за часак је заборавио Јулију, позориште и жељу да што пре кре-не. Пришао је девојчици, узео је за ручице и загледао joj се радосно у светле очице. Обузела га је због тога нека

чудна, неодољива драж и милина, нешто несхва-тљиво, готово узвишено. - Мила мала моја веверице! Како си лепа! Улазећи у позориште, Михаило је видео како су до- јурила кола са грбом грофа Хуњадија и зауставила се. Из њих су изашле Јулија и њена мајка. Михаилу је

за-дрхтало срце од радости. Улетео је у своју ложу, у KOJOJ затече младога грофа Броћанија. Сместио се са

стране како би имао што бољи поглед на Јулијину ложу. Јулија је стајала и радознало упућивала погледе ка

његовој ложи. Била је бледа, a очи су joj грозничаво сијале. Кад је спазила Михаила, осмехнула се радосно. - Идем да поздравим Хуњадијеве! - рекао је Михаи-ло. - Чекај. Грофица Јулија се много распитивала o теби. Изгледа ми, кнеже, да си разбио лед у њеном срцу, које

је до сада према свима било хладно. Михаило се задовољно осмехнуо и брзо пошао. Пробијајући се ходником до Хуњадијевих, није много

обраћао пажњу на оне који су остали у ходницима да допуше цигарете. Кад је ушао, Јулија је стајала. Пру-жила му је ћутке руку и он је брзо принео уснама. Заг

тим је часак остао као прикован, jep ra je Јулија по-сматрала жудним погледом, док је њено лице било

озарено нескривеном радошћу. Брзо се прибрао, по-здравио стару грофицу, пољубивши и њој руку. - Кнеже - рекла је стара грофица - зашто нас ових дана нисте посетили?

- Био сам у великом послу, a бојао сам се и да ћу вам сметати - одговори Михаило. Јулија се осмехну и показа му погледом столицу иза старе грофице. - Надам се, кнеже, да ћете нам правити друштво. Гроф Броћани ће као и увек да обилази ложе својих

обожаватељки. - Врло радо - одговори Михаило и седе у угао ложе да остане што више у сенци. Јулија је села уз њега. Кад се спустила завеса и у гледалишту завладао мрак, Јулија узе Михаилову руку и чврсто је стеже. Пригнуо се до њенога ува и шапатом је упитао: - Л>утите ли се на мене? Окренула му се целим лицем и дуго га посматрала. Осећао је, њене су очи гореле у полутами. — Волим вас! -

шапнула је тихо и топло. Y паузи стара грофица га је пажљиво посматрала. - Чула сам, кнеже, да сте постали миљеник оне стоглаве хидре. - He схватам вас, грофице - одговори збуњено Ми- хаило. - Зар не знате да је надвојвоткиња Софија изјавила моме сину да сте је очарали. Будите опрезни, кнеже, јер

она никад никога без неке задње намере не хвали. - Ја се, грофице, немам чега плашити. После другог чина, стара грофица Хуњади је устала и рекла: - Кнеже, не осећам се добро. Отпратите ме до кола, a ви ћете, надам се, када се заврши представа, вашим

колима довести Јулију. - Са особитим задовољством, грофице - одговорио је Михаило не скривајући радост. Чим је отпратио стару грофицу, Михаило је пожу-рио у ложу. Ceo je до Јулије и узбуђено рекао: - Ако сам неко вече пренаглио и погрешио, молим вас да ми опростите. [124] [125] - Слушајте, кнеже, нити сте ви дечак, нити ја девој-' чица. Ако је љубав захватила наша срца, онда је све у

реду. - Заиста вас искрено волим, Јулија. - Онда је све у реду, кнеже. И ја вас волим - одго-ворила је стежући му чврсто руку. Кад су се нашли сами у колима, иза спуштених за-веса, Михаило је обгрлио Јулију, a она му се сва пре-дала.

Нису ништа говорили, али су им тела, руке, по-љупци, загрљаји говорили све. Кад су кола стала, Јули-ја

отисну Михаила, али је изненада поново захвати жудња. Привукла му је главу на груди. Сада joj je било

свеједно шта ће се даље догодити, па рече: - Хајдемо. Полуосветљеним ходником водила га је за руку. За-тим су се пењали степеницама скоро приљубљени јед-но

уз друго. Јулијина соба је одисала топлином и тајан-ственошћу. На сточићу је лежало мноштво украсних

ситница: кутија за накит, сребрни свећњак и Хајнеове песме у свиленом повезу. Завесе на прозору су биле

размакнуте, na je споља продирала месечева светлост. Остали су на средини собе, без речи и притајена даха. - Седи! - рекла је шапатом Јулија, показујући му постељу. Михаило је покорно послушао, одбацио са себе астраханску бунду, која је без шума склизнула на те-пих. ТРЕЕИ ДЕО I Y почетку се у високом бечком друштву шапатом говорило по салонима: ' - Јесте ли чули за новост? - A шта то? - Кнез Михаило се заљубио у грофицу ЈулијуЈ Свуда их виђају заједно. - Зна та шта ради! - Несрећни Карло, још јури за њом! He схватам каквом то чаролијом она располаже да мушкарци губе памет

чим је угледају? И сама надвојвоткиња Софија се веома заинтере-совала за љубав између Михаила и Јулије. - Генерале - рекла је једном приликом Коломан\> - чујем да ћеш ускоро добити принца за зета. - Ваше величанство, Јулија воли кнеза Михаила a и он њу. - Y праву си, Коломане. Јулијина удадба за кнезг Михаила може бити од велике користи за нашу отаџ бину.

Кнезу Александру су избројани дани на пре столу. Сви су изгледи да ће га кнез Милош заменити Ми не

смемо дозволити да руски утицај још једно\ преовлада у Србији. Зато у моје име поздравите сес тру и реците

joj да joj желим много среће. Вест o Михаиловој љубави и намери да се жет грофицом Јулијом Хуњади дохрлила је разним путе вима и

каналима до Србије и Војводине. Изазвала ј< велико узбуђење и радозналост. Највећи број истак нутих

обреновићеваца није одобравао Михаиловд женидбу. Сви погледи Срба у Војводини после уво ђења

баховштине били су уперени у кнеза Михаила Зато су сматрали да није на месту да српска кнегин.« буде

странкиња и уз то Мађарица. Y истакнутим i богатим српским породицама се још одраније по [127] мишљало да кнеза Михаила треба оженити неком руском принцезом. Уколико то не успе, онда неком богатом и ученом Српкињом из прека. Вест o женид-би Михаиловој злурадо је пропратила тадашња вла-да

кнеза Александра у Београду. Сам кнез Милош није био изненађен вестима o Михаиловим намерама да се ожени грофицом Јули-јом

Хуњади. Он, истина није био одушевљен што ће му син узети за жену Мађарицу, али га је толико во-лео да

није хтео ни по коју цену од тога да прави пи-тање. Међу најближима је говорио: - Више бих волео да се Михаило одлучио да узме Српкињу, која би ми што пре донела на свет унучиће - јер

желим да пре него што одем богу на истину сво-јим очима да видим наше увећано потомство - али кад се

одлучио за грофицу Јулију, нека му буде! Moje je да благословим, a не да кварим. O кнежевој женидби се тих дана отворено и не-двосмислено изјаснио и Илија Гарашанин. На једном

састанку c грофицом Орловом, Михаиловом позна-ницом и великом српском пријатељицом, рекао је: - Мислим, грофице, да кнез Михаило греши што узима католикињу за жену. - Зашто, господине Гарашанине? - Нашем народу су, грофице, много патњи и зла нанели колико Турци толико и Хабсбурговци, који су

неколико векова настојали да Србе покатоличе и упрегну их као робове у своја кола. Зато ће народ у Србији

у грофици Јулији увек гледати странкињу, Мађарицу и католикињу. - He слажем се са вама, екселенцијо. Ако кнез воли Јулију и она њега, нико нема права да се у то меша.

Аоубав не зна за верске и расне препреке. Кад се двоје воле, ништа им неће бити тешко. Одувек је било и биће да женидбу истакнутих људи јавност прати са много замерки и прича. Кнез Михаило

је то знао na je, да предупреди приговоре и злонамерне гласине, обавестио писмом оца o својој женидби.

Кнез Милош му је одмах одобрио женид-бу, a y исто време написао и писмо Вуку Караџићу: »Вучино моја,

ја не сумњам да нисте били код мога сина Михаила и да му нисте честитали срећну њего-ву женидбу. Вуче,

ми смо стари људи и пријатељи, ја 'оћу у име моје да одеш код Михаила и код моје л>у-безне снаје, да им

честиташ њихов срећан сојуз, да [128] им буде срећан и дуговечан и Бог да им дарује у све-му срећу што год буду радили. До мога доласка ти то,

Вуче, да учиниш у моје име.« Разуме се, Вук је то једва дочекао. Обукао се све-чано, најмио фијакер и посетио кнеза Михаила. Код

Михаила је затекао доктора Пацека и домоуправи-теља, сликара Анастаса Јовановића. Водили су c кне-зом

жив и узбудљив разговор. Кад је Михаило угле-дао Вука, озарило му се лице, na je устао и рекао: - У добар час си дошао, Вуче. Разговарам c док-тором и Анастасом o једној веома важној ствари. - Заиста сам у добар час дошао, кнеже, јер ти но-сим радосну вест. Јуче сам добио писмо од Ми-лошенде.

Издао ми је заповест да ти у његово име честитам женидбу, a такође то исто да урадим и код грофице Јулије. - Ако је тако, онда све ово што смо до сада, гос-подару, c тобом говорили пада у воду. Ја сам се у ствари

бојао да ће кнез Милош бити противан - рече доктор Пацек. - Ни ја, господару, немам ништа грофици Јулији да замерим. Лепа је, здрава и добро васпитана. Ти је волиш,

a колико знам и она тебе. Међутим, грофица је висока бечка дама, па се плашим да кад постане наша

кнегиња неће моћи нити умети да се прилагоди приликама и обичајима који владају у Београду. - Ти се, Анастасе, изуваш пре воде. Желео сам жену која ми одговара и коју ћу волети - изјави ра-досно и

узбуВено кнез Михаило. - Чекајте, браћо - отпоче Вук - да и ја рекнем коју. Са кнезом Милошем сам стари пријатељ и годи-нама смо

желели да видимо кнеза Михаила ожење-ног и усрећена. Човек као што је он не може више да живи

усамљен, јер мора да се среди и темељито спре-ми за владарску дужност. Хуњадијевска породица је високог

рода, утицајна на двору и ужива велики у-глед у Бечу. Грофица Јулија је најлепша девојка у Бечу, a Михаило

делија, па није чудо што су се заво-лели. Y браку се двоје још више свикну и приближе једно другоме. Зато

нека им је срећно и благослове-но! A ти, Анастасе, као домаћин ове куће, дајде оне наше божје сузице, да се

као прави Срби развесели-мо и по нашем обичају прославимо заруке. - Заиста, Анастасе, нареди нека нам донесу оне препеченице и ужичке пршуте да се почастимо. A ти 9/, [129] шећ, Вуче, замолити Буру Даничића нека узме на себе бригу да научи Јулију српском језику и писму.

II Јулији се понекад чинило да то и није љубав већ лудило и разарање бића, кад све друго на свету пре-стаје

осим гладне потребе да се сва предаје и да воли. Оно што joj će раније догађало било је некако друк-чије, не

толико страсно, a још мање узбудљиво. Њу је све више обузимала несавладива жеља да је стал-но уз

Михаила, да лежи поред њега. Раније није знала како је слатко спавати уз некога, осећати чак и у сну

пријатну најеженост своје пути. Није подносила ми-рис дувана, али сада joj je годило када га је удисала c Михаиловим пољупцима. Тек сада је потпуно схва-тила да је мушко тело кошчато, жилаво и снажно и да је

гледати га и пријатно и узбудљиво. Исто тако се чудила шта то он налази у открива у њој тако лепо и

узбудљиво, поготову када би нага лежала у по-стељи, a он је жудно и радосно посматрао. И ма ко-лико се

трудила да o томе не размишља, успомене су се стално наметале. Сећала се свега што је у тим ча-совима

радио и говорио. A кад би остала сама, чини-ло joj се да је све око ње празно и пусто, a од нес-хватљивог

страха срце би joj у грудима почињало у-брзано да куца. Па ипак, никад раније у животу није осећала то-лику срећу и задовољство, нарочито после оне вече-ри кад ју

је Михаило посетио са Вуком Караџићем. Taj стари, мудри седокоси човек и научник имао је на себи лепо,

али прилично изношено одело и белу чисту кошуљу. Kao две снажне гране покривали су му углове великих

уста растресити, бели бркови. По-сле дугог разговора, Вук је топло погледао, a затим се окренуо њеној мајци

и рекао: - Госпођо грофице, наш српски обичај је, кад до-ђемо у просидбу, да се прво обратимо девојчиној мајци. Ја

колико знам, ваша прекрасна кћи, госпођи-ца Јулија, воли кнеза Михаила, a и он њу. Његов уз-вишени отац

једним писмом ме овластио да у његово име запросим руку ове ваше дивне кћери. - C моје стране ништа не стоји на путу њиховој срећи и љубави, господине Вуче - одговорила је ста- [130] ра грофица. - A јесте ли ви сагласни, господине грофе? - запи-тао је Вук Јулијиног оца. - Moja кћи има право да сама себи изабере мужа, господине Вуче - одговорио је Ференц Хуњади. - Да чујем шта ви на то кажете, госпођице Јулија? - Волим Михаила и спремна сам да се удам за њега. - Кад је тако, ходи, кћери, да ти у име кнеза Ми-лоша изручим прстен и дарове. Потом је Вук из џепа извадио кутију са брилијант-ским прстеном, бисерну огрлицу и кесу са сто Аука-та. - He замерите ми, овакав је српски обичај - рекао Је- Затим је устао и пољубио Јулију у чело: - Нека ти је од данас све срећно и честито, уз-вишена кнегињо моја! Де, дођи и ти, кнеже, да те у име оца

пољубим и свако ти добро зажелим: Вук је говорио на немачком. Стара грофица Ху-њади и њен муж су га одушевљено посматрали. Онда су се

Јулија и Михаило пољубили, клекнули пред ње-ним оцем и мајком, да их и они благослове. Потом су се

договорили o дану када ће веридба бити званично оглашена. Међутим, други или трећи дан после тога Јулију

је посетио њен исповедник и замолио је да на-само o нечему важноме поразговарају. Кад су остали сами,

исповедник се оштро и дубоко загледао Јулији у очи. - Грофице, ви сте се, кад сте као девојчица били код нас на васпитању, заклели Христ^ да никада не-ћете изневерити свету католичку веру. Ви намерава-те сада да се удате за кнеза шизматика. - Велечасни, мој заручник од мене не захтева да пређем у његову веру, премда би на то имао право као

претендент на престо Србије. - To je заиста лепо c његове стране. Желео бих да ми објасните где ће се обавити свечани чин склапа-ња

брака? - По његовом обичају - у православној цркви, ве-лечасни. Али ћемо пре тога склопити брачни уговор код

надлежног нотара. - Грофцце, ако дође време да одете у Србију, уго-ворите c вашим љубазним кнезом да можете повести и

свога исповедника. To je услов светих отаца, да би [131] могли без бојазни да благослове ваш будући брак. - Покушаћу, велечасни - одговорила је збуњено Јулија. Јулија је била веома побожна и одана католичкој цркви, али се за све време разговора c исповедником

осећала нелагодно. По ономе како су ј у манастиру учили, она је била дужна да открије исповеднику своје

грехе живљења пре удадбе c Михаилом, али joj се чинило да би тиме упрљала сву дивну величину својих

осећања. Уосталом, знала је да се много шта недозвољено догађало међу фратрима, опатицама и побожним

женама, па се то ипак тајило. Знала је исто тако да се неколико пута догодило да се понека млада

васпитаница заљуби и саживи са својим испо-ведником, али се ни то није никада износило на јав-ност.

Поготову што је веровала да свако има душу и тело и да нико смртан није лишен могућности греха. Знала је

да је одувек било највише лажи, сплетака, покварености и неистине у животу богатих и моћних људи, који су

се увек заклањали иза великих ствари, као што су вера, хуманост и цивилизација. Сада је тек отпочела да

размишља o свему ономе што је ви-дела, дознала или лично доживела приликом избег-лиштва у Инсбруку, кад се као шеснаестогодишња девојка нашла у блиском и свакидашњем додиру са члановима краљевске

породице, међу генералима, министрима, царским саветницима, надвојводама, надвојвоткињама и

политичарима. Ту су титула, ум-ност, култура и хуманост прикривали одвратне по-роке, преваре, завере и

подвођења. Због свега тога Јулија се изненада осетила срећ-ном што ће моћи истински да воли, као права жена, коју воде

у живот здрава осећања и природна страст, јер је у кнезу Михаилу нашла све што је у сно-вима

прижељкивала. Али је у исто време отпочела да гледа c неповерењем све оно што се тих дана радило и

говорило у породици. Нарочито кад се расправља-ло o миразу, брачном уговору, захтевима који се мо-рају

поставити њеном веренику у погледу намешта-ја, материјалног осигурања и вере. He могавши да отрпи,

једном је рекла мајци: - Ја верујем кнезу Михаилу, па ме поштедите све-га тога. Отац је узрујано скочио и презриво је погледао: - Ти верујеш да ће то што називаш љубављу веч- [132] но да траје. Михаило је сада заљубљен, скроман и одан ти до крајности. To će често у првим данима до-гађа

и највећим хуљама у животу. Али шта ће сутра бити, кад му постанеш жена? - O томе, папа, сада нећу да мислим - одговорила је Јулија. - Нашла брава кључ - смејући се додао је гроф Хуњади. - Тако је и он одговорио када су га одвра-ћали да се

тобом ожени. - To сведочи да је кнез племенит човек и да ис-крено воли нашу ЈулЛју - умешала се стара грофица. - Y реду, али ја желим да c Јулишком на време пречистим неке ствари. To je дужност оца. Наиме, као мираз

могу joj осигурати годишњи приход од три хиљаде форинти, којим желим да она лично распола-же, јер се

свака жена другачије осећа кад има нешто своје, макар била и царица. Исто тако желим да сам начисто и у

погледу вере. Михаило треба да се бар речју обавеже да ће нашој Јулишки дозволити, уко-лико оде у Србију,

да поведе и свог исповедника. - Ја то никад од њега нећу тражити! - To ће, кћери, урадити твој ујак. Он је узео на себе да c Михаилом још пре венчања o свим тим ства-рима

утаначи код нотара. III Кнез Милош је желео да се свечани чин венчања изврши на дан Светог Илије, 20. јула 1853. године, јер се у

то време навршавало педесет година од његове женидбе. Под изговором да се пре тога не може како треба

спремити, Милош је синовљевим венчањем хтео да освежи у себи сећање на једну драгу и болну успомену -

Михаилову мајку и своју жену кнегињу Л>убицу. Поред тога, он је хтео да венчање његова сина буде велика

свечаност, којом ће задивити моћ-нике и властодршце ћесаревине, a y исто време по-тврдити углед и популарност своје породице. За тај свечани чин кнез се месецима припремао. Још у Бу-курешту је наручио

да му сашију нову кнежевску одећу, онакву какву је носио као господар и кнез Ср-бије. Одећа је била од

најскупље чохе, извезена зла-том и накићена многобројним ордењем добијеним од руског цара, султана,

бечког ћесара и разних дру- [133] гих европских краљева. Младожењу и невесту засуо је накитом од злата и драгог камења у вредности од преко 40.000 дуката. За

такве дарове снахи и сину још никад нико у Бечу није ни чуо нити их је видео. На свадбу су позвани царски

министри, саветници, a цар Франц Јозеф је послао свога изасланика, поред своје мајке надвој-воткиње

Софије. Стотине величанствених кочија нај-утицајнијих и најбогатијих Бечлија и страних дипло-мата

окупило се пред кућом грофа Хуњадија. Ту су чекали да Јулију изведу њена браћа Коломан и Лас-ло.

Невеста је имала дивну белу хаљину, искићену бисером и драгуљима. Ушла је у Михаилов четворо-прег. Y

другом четворопрегу возили су се кнез Ми-лош, руски посланик барон Мајендорф и његовова жена бароница

Оља. Барон је у име руског цара имао као кум да учествује у свечаном обреду венчања. Упоредо са овим

колима, c десне стране, возила се надвојвоткиња Софија са младим грофом Артуром Броћанијем, који је био

други Михаилов сведок. A за-тим су се ређале каруце Јулијине родбине, државних саветника, министара,

племића, знаменитих Срба и Хрвата, Михаилових пријатеља. Поворка се најпре зауставила пред канцеларијом нотара Густава Тобехајма, пред којим су Јулија и Михаило

потписали брачни уговор. Свечана поворка је потом кренула према руској капели, у којој је има-ло да се

обави црквено венчање. Мноштво радозна-лог и отменог бечког света нагрнуло је да присус-твује венчању

српскога принца. Y тој гомили биле су стотине српских, хрватских, словеначких, чешких и пољских

студената. Радосним поклицима они су до-чекали младенце, a кад су наишла кола кнеза Ми-лоша настале су бурне овације: - Живео славни јунак, кнез Милош! - Живео, живео! - орило се са свих страна. Светина се тискала око кола да изблиза види славнога јунака и најбогатијега владара, како се тада у Бечу мислило и говорило за кнеза Милоша. A Ми-лош

је заиста изгледао необично свеж и крепак, иако је већ био ушао у седамдесет и неку годину жи-вота.

Раздрагано је отпоздрављао: - Хвала вам, браћо и сестре! Млада и младожења, у пратњи барона Мајендор-фа и грофа Броћанија, ушли су у цркву, a за њима [134] кнез Милош, надвојвоткиња Софија, гроф Ференц Жичи, Јулијина мајка, отац и браћа, па онда високи

саветници, министри и генерали и један део отменог света, јер у цркву није могла да стане ни трећина

при-сутних. C много напора, Вук и Даничић су једва ус-пели да се пробију до Милоша. Бура Даничић, као

Јулијин учитељ језика, хтео је по сваку цену да при-суствује њеном венчању; већ се био c њом веома спријатељио. И црква је свечано и раскошно била опремљена за овај чин. Стотине свећа горело је у чирацима; по-лилеји су

пламтели од силне светлости. Запаљена су и сва кандила; свеци и иконостас изнад двери купа-ли су се у сјају

свећа и сунчеве светлости која је про-дирала кроз прозоре и кубе. Мирис воска и тамјана мешао се са мирисом који је вејао од бечких дама и господе. Јулија је у белом изгледала као ванземаљ-ско биће, a

Михаило је стајао уздигнуте главе, горд и осмехнут. Хор је певао »Тебе Бога хвалим«, a стари, седи прота у

златном стихару и епитрахиљу, c кадио-ницом у десној руци и Јеванђељем у левој, уњкавим пословним

гласом изговарао је венчану молитву. Јулији је све то што се догађало око ње изгледало узвишено, готово нестварно. Прота прилази, мења

прстенове вереника, затим им свиленим повезом ве-зује стиснуте руке, па их води око стола. Кумови их

прате, док се узвишена молитва извија до кубета. Чу-десна величанствена лепота обузима Јулију. Осећа како

је Михаилови стегнути прсти стежу скоро до бола, a њој је тако добро, као никад дотад у животу. To je

свакако сан, нешто слично је осећала кад слуша Бетовенову Девету симфонију у великој опер-ској дворани,

али ово је сада везано за њу и њену суд-бину, Осећа да је сав тај свет, родбина, познаници, a нарочито жене и

девојке, задивљено посматрају. Y томе магновењу, као блесак муње, сину joj у свести да је при уласку у

цркву спазила, повучена у страну, Карла Аренберга. Задивљено ју је гледао, a био је блед у лицу. Чудно, како

је могао доћи! Зар може да је воли после свега! Њој га је жао, али своју срећу и љубав није могла због њега

да жртвује. Обред је завршен. Сви прилазе да joj честитају. Михаило је држи испод руке, нежно и чврсто, као да се боји

да му је не преотму. Младенци излазе из цр-кве. Јулија и Михаило се пењу у четворопрежне ка- [135] руце. Младеж их засипа цвећем. Поворка креће у свечаном поретку до железничке станице. Узвици,

поздрави, опроштај c родбином. Њих двоје улазе у вагон и приљубљени једно уз друго појављују се на

прозору. Воз лагано полази. Стотине руку им машу, a они, насмејани, радосно отпоздрављају. Дакле, то je оно што сам c толиком жудњом и нес-трпљењем очекивала, мисли Јулија, и страсно обави-ја

руку око Михаилова врата. Сад је све завршено, a тамо, у Бруку на Мури, отпочеће наш брачни живот и

слобода, закључила је. Кнез Милош, c Вуком Караџићем и многим звани-цама, вратио се колима у своју палату да по српском

обичају настави гозбу и свадбено весеље. Стари кнез је раздраган, јер је видео оно што је го-динама желео: женидбу свога јединца. IV Закупљену вилу у Бруку на Мури свечано је опре-мио домоуправител. Анастас Јовановић. Вила је у

приземљу имала трпезарију, кухињу и собе за послу-гу, a на епрату - собу за младенце, кабинет за Михаи-ла

и салон за примање. Вила се налазила у близини реке, са дивним погледом на околину. Taj раскошни дом је

окруживао уређен врт са цвећем, воћем, ста-зама и травњаком. Међутим, Михаило и Јулија мало су од све те ле-поте приметили. Жељни једно другог, захваћени жудњом и

помамом, они су у тим првим данима били готово слепи за све око себе.

Поподневне сате су обично проводили изјахујући на коњима у околину. Изабрали би неко усамљено место

поред реке у шуми. Јулија је волела да лежи на трави, a да joj je Михаилова рука под главом. Скло-пила би

очи и кроз трепавице зурила у небо. Каткад би се свукли и наги купали. Јулија је воле-ла дуго да плива, na je Михаило морао да је прати. Из

несташлука, често би заронила и умакла му. Тада се наједном помаљала раздрагана из воде као Венера из

морске пене. Тако су им пролазили дани, луди дани обневиде-лости и жудње. Нарочито су дивне и безумне биле ноћи.

Пошто би се поткрепили јелом и пићем, одла- [136] зили би у врт. Михаило би запалио цигарету. Јулија, прибијена уз њега, гонила га је да joj прича o своме

детињству, Србији, кнежевању и одласку у Цариг-рад. И o Турцима, Србима, борбама његова оца,

об-ичајима и људима који сада управљају Србијом. - Кнез Александар је, кажеш, био твој аћутант? - Јесте - одговарао је смешећи се Михаило. - Како је онда могао после да буде против тебе? — Кад је у питању власт, људи не бирају средства. - Хоћеш ли и ти бити такав? - загледајући му се оштро у очи, питала је радознало. - Ја не желим власт ради власти, већ да свој на-род ослободим и Србију дигнем до славе и напретка. - Можда је и он тако онда мислио? - Вероватно. Само, теби јединој могу рећи: ако не бих могао нешто велико да урадим за своју земљу и свој

народ, је не бих пожелео ни кнежевски престо. Радије бих се посветио књижевности и писао песме. - To значи да ја тада не бих могла да постанем кнегиња. A ja откако сам те заволела и откако више знам o

твојој домовини, заиста желим да постанем српска кнегиња. - Бићеш! - повлађивао joj je Михаило, стежући је уза се. Тако им је прошао онај луди месец. Исцрпени фи-зички, a засићени страшћу, одједанпут су обоје осе-тили

потребу за друштвом. Михаило је поново отпо-чео да ради и чита књиге. - Како можеш да се бавиш тим досадним књига-ма? - седећи уз Михаила, питала је Јулија. - Грешиш, историја је увек занимљива. - Је ли Наполеон волео још коју жену осим Лујзе? - Волео је, али није највише. Јулија је затим дуго ћутала, па се насмешила и рекла: - Па и ти си волео ону Марију из Рогашке Слати-не. Чак c њом имаш и сина, a o томе никад ниси ниш- та рекао. - Ко ти је то рекао? - Заборављаш да у Бечу ниједна тајна не може да се сакрије! - To je било и прошло! - одговорио је Михаило, обухватајући је око струка и покушавајући да је при- вуче и пољуби. - Нисам љубоморна, али ми је ипак криво што си [137] пре мене имао ту жену. - Да сам знао да ћу те срести, никад то не бих учи-нио. - To ти не верујем. - Зашто? - Па ето, већ си почео да ме заборављаш. Прече су ти књиге него ја. Да сам бар у Бечу, могла бих да се виђам

са својима. Да са њима идем у позориште или у оперу. Знаш, ако је оно дивно и лудо прошло међу нама, онда

би било најбоље да кренемо у Беч. - Није прошло! Ја те још више и безумније волим. - Чудно, и ја тебе још више волим! - одговорила је и бацила му се у загрљај. V Док су Јулија и Михаило проводили медени ме-сец у Бруку на Мури, кнез Милош је као никад раније

одрешио кесу. - Чиниш волико, Анастасе - говорио је - за тебе сви тврде да знаш шта је лепо и европско. Узми пара колико

ти треба па кућу уреди и намести, јер нећу да ми се син и снаха стиде пред овом надутом Швабу-ријом.

- Господару, ја сам се већ o свему побринуо. Јули-јина соба је царски намештена. Брачна ложница та-кође.

Салон сам преуредио, набавио нове тепихе и слике. Михаилов кабинет за рад нисам смео дирати док он не

дође. - Тако, тако, Анастасе! Ја сам стар човек, a мучио сам се целога живота, али сам зарадио, хвала богу, доста.

Имања ми доносе добар приход. Нешто шаљу и тајни ортаци од трговине. Новац у банци је под ин-тересом, a

и акције доносе своје. Михаила једнога имам, па зашто да штедим! Jeo je код мене куси и ре-пати. Давао сам убогу, ћораву, курвама и сиротица-ма. Митио везире, бимбаше и султану слао царске дарове. И опет, видиш,

доста остало! - Господару, Ана Рафелсберг је молила да је при-миш. Оголела је и оболела. - Чиниш волико, Анастасе, мани се ћорава посла! Дај joj десетак дуката па нека ми се пред очи не по-јављује.

Што је курва - то је њена ствар, али што је толике паре на бећаре и пропалице потрошила, ни- [138] кад joj не могу опростити. Да је бар здрава, али таква каква је - нек се не појављује преда мном. - Да joj дам педесет дуката, господару, јер наме-рава да отвори крчму на пристаништу. - Подај, али курви и несрећноме нико не може помоћи. A за недељу ми припреми карту за паро-брод, морам

што пре за Влашку. Летина се збира, a имам и повољних вести из Србије. Кнез Милош није чекао сина и снаху да се врате са брачног путовања. Јулија и Михаило су приспели у Беч септембра. Чим се пресвукла, Јулија je c управником Анастасом обишла

све просторије. He само да је била задовољ-на, већ и изненађена. Анастас joj je представио соба-рицу, лакеја,

кувара и кочијаша Миту. Некакво чуд-но осећање сигурности, самосвести и снаге сада се појавило у њој.

Осетила је да је постала господарица тога, да више никад неће морати никоме да угађа, да лаже и да се

претвара. - Ви, господине Анастасе, имате врло добар укус. Михаило вас веома хвали као сликара. Хоћу ли ја јед-нога дана моћи да видим ваше радове? - Кад год зажелите, светла кнегињо - одговорио је учтиво Анастас и поклонио се, Већ сутрадан је Јулија наговорила Михаила да по-сете њене родитеље и ујака, грофа Жичија. Кад је стара

кнегиња Хуњади угледала кћер, иза које је на вратима салона стајао Михаило, радосно је скочила и потрчала

joj у сусрет, a затим је стегла у загрљај, уз- викујући: - Боже мој! Боже мој! Како си се расцветала. Де, де, зете, приђи да те пољубим! - na je држећи Јулију на

својим грудима утиснула пољубац Михаилу на чело. Гроф Хуњади је устао тромо, пришао Михаилу, загрлио га и пољубио такође у чело. Код грофа Жичија затекли су Коломана. Њих двојица су се око нечега жучно препирали. Пошто су сви

изгрлили Јулију, па се потом она повукла са гро-фицом Жичи у средњу собу, Коломан је запалио ци-гарету,

осмехнуо се и рекао ујаку: - Ти изгледа никако не можеш да схватиш да је Баха његов таленат за трансформације и довео на власт. - Баш си глуп као и сви генерали света! Баха [139] држи Софија, јер жели да преко њега сруши у Аус-трији јозефинизам и поново врати цркви ранији ути-цај.

Све до сада црква је била подређена; сада се та политика увелико напушта. Аустрија и круна желе да се ослањају на војску, полицију и цркву. Зар ти мислиш да сам ја слеп и да не видим како се, мимо свих нас и

народа, испод жита припрема конкордат. Раушер је стално код надвојвоткиње. - V праву си. Она га припрема за будућег бечког бискупа. - Они који виде још даље, знају да joj je тај светац - љубавник и да ти ниси више њен једини миљеник. - Ујаче, ти бар знаш да ми никад није било много стало до те одвратне бабускере. Због ње сам толико дивних

жена пропустио. Михаила је интересовала друга ствар. Јасно му је било да гроф Жичи више од ма кога другога зна шта се

догађа у Бечу и у околним државама. Добио је из-вештаје да је преминулог последњег владику и пес-ника

Петра Петровића Његоша наследио његов си-новац Данило, сујетан и плаховит младић. - Господине грофе - упитао је Михаило - да ли ми можете рећи шта се то сада догађа у Црној Гори? - Па, ваљда вам је познато да је црногорски погла-вар још прошле године кренуо у Петроград да од цара

Николаја тражи благослов и одобрење да се не замонаши, већ да оснује кнежевство! Видите, тај бла-гослов је

добио. Ваљда је том приликом добио и неш-то новца. A чим се вратио у Црну Гору, одмах је уда-рио на

Турке. - Како сада стоје ствари, грофе? - Данило се у добар час обратио Аустрији. Наш цар је огорчен на Турску што му није изручила Кошута и

мађарске револуционаре. A како је знао да је Црна Гора сфера руских интереса, прво се у Петрограду добро

обавестио да ли ће Руси негодова-ти ако Аустрија помогне Црну Гору. Сада цар спрема грофа Лајнигена да

пође у Цариград. Он ће тражити да се повуку турске трупе из Црне Горе и да се по-бољша несрећно стање

хришћана у Босни и Херце-говини. Крије ли се још нешто иза тога, нисам доку-чио. [140] VI •*** '"lA Златно правило високог друштва - да се ономе ко успе све раније заборави, важило је од постанка све-та и

важиће увек без обзира на то какве облике раз-воја и промена буде узимало будуће урећење света. Јулија је

то одмах схватила и према томе подешавала своје држање. Њен углед жене богатог кнеза и пре-тендента на

српски престо уздизао ју је изнад обич-них кнегиња, грофица и бароница - осиромашенога племства које се

морало прибијати уз цара, како би очувало своје привилегије и стекло уносне положаје у дипломатији,

политици и војсци. Све то је младој кнегињи отварало велике могућности стицања за-видног положаја у

високом бечком друштву. Уреди-ла је свој салон тако богато и раскошно да је запањи-вала и највеће

сладокусце. Уторком и суботом је примала политичаре, дипломате и високо племство. За Михаилове

земљаке Србе и Хрвате, Словаке, Чехе и Пољаке била је одређена недеља по подне, кад се у њеном салону,

поред Вука Караџића и Буре Дани-чића, окупљала велика група младих песника, слика-ра, научника и

политичара. Ту су се водили жустри политички и књижевни разговори, доносили за-кључци и

договарало će o томе шта ко да уради у сузбијању турских клевета, које је Порта својом до-бро оранизованом

пропагандом ширила преко пла-ћене штампе противу Црногораца. На тим састанци-ма, под утицајем кнеза

Михаила, закључено је да Вук Караџић низом чланака у »Аугсбуршким општим но-винама« изнесе право

стање у Херцеговини и Босни, поступке Омер-паше према хришћанима у Црној Гори и укаже на њену

вековну борбу за слободу, на-зивајући је »југословенским Кавказом у малом«. Вук је на тим састанцима читао писма Вука Попо-вића, који је из Боке вапио да се помогне несрећним

Србима у Босни и Херцеговини. На Михаилов наго-вор, Вук се у Бечу састао са Илијом Гарашанином, који

је у специјалној мисији кренуо у Париз и Бер-лин. Пошао је да обавести владајуће личности у Француској и

Немачкој o националним невољама и ускраћеним правима српском народу под турском управом. Михаило се

као и Вук уздао у Гарашанино-ву мисију. Састанци у Јулијином салону, њене везе са ути- [141] цајним људима и женама, пријед/*и кнегиње и кнеза Михаила, стварали су погодну мо!|)ГУ"ност Аа се

избег-ну сумње Бахове полиције. He са/мо што CV примали већ су и одлазили на све стране yjV посете, на

балове, концерте и у ловове. Надвојвотк1киња СоФиЈа Ј6 ко-ристила сваку згодну прилику да i позове млади

брач-ни пар, нарочито кад је приређив^ала велике пријеме или бал. Чак их је два пута прим:Рио и фРан«

ЈозеФ< који је сада радознало посматра*10. Михаила. На пријемима и изласцима Јул^иЈа Је *1сђУ званица-ма често сусретала и Карла Аренб.()еРга- Био .1е Још

ћУ-тљивији, али је, као и раније, не цПрикриваЈући своје осећање, пратио погледом жену к^°ЈУ Је сада> по

СВОЈ прилици, још више волео. Једном приликом, на великом 5алУ наДвоЈВотки-ње Софије, водила се увелико ;жива Дискусија o

кримском рату и односима АустрРиЈе пРема Русији. Влада и цар Франц Јозеф још су ^аузимали неодре-ђен став, али је званична штампа ја/сно и ОЈворено го-ворила шта мисле и цар и његова в.лада- >>Са

политич-ког гледишта, Аустрија не одобра/ва Аржање Русије ирема Порти.« Напади су из дана /^ан

постајали све жучнији, препуни излива мржње: •>•? ° огн>иште реак-ције и варварства!« Пријатељи

Ру/СИЈе скренули су цару пажњу на писање листова, за?ЛтеваЈУћи одлучно и гневно да се такви недостојни

и ^чичим поткрепље-ни напади забране. Франц Јозеф је наРеДио да се по-сле треће опомене свим тим

листов:има забРани изла-жење, како би се у јавности створ^ло УвеРење Аа он не одобрава држање својих

миш/стаРа пРема нег" дашњој његовој заштитници. Михаило је отворено био на ст;Рани ЦаРских др-жавника и саветника који нису одс?&Равали ДРжање

Аустрије према Русији. Слабљење У™иаЈа рУСИЈе у спољном свету јачало је позиције A YCTPHJe на

Балка-ну, a он je у том видео највећу опа^н°ст не само по Србе него и по све балканске народ^' ^нао Је Да се

из" међу Аустрије и Пруске воде xajW' али нимало ис- ЛД СЛ RP"1* Р ГТпл/Р крени преговори. Аустрија je желе^ " L *±гч^ ком, како би сузбила руски утицај н^ Истоку, a Ilpyc-ка је била вољна да склопи савез c Аустријом да би

сузбила Наполеона III и утицај фр^нЦУске на Јапа-ду. Знао је и то да је Аустрија тајно уговорила c Тур-ском

да њене трупе уђу у Влашку и МолдавиЈу и, по потреби, да ту остану до завршетка faTa- A исто тако

[142] no потреби да закораче у Херцеговину и у Албанију, како би, у случају уласка Србије у рат на страни Ру-сије,

било,осујећено спајање Црне Горе и Србије и ослобођење и уједињење српског народа. Михаило се једва уздржавао да отворено не скреше истину у очи аустријском министру спољних послова.

Међутим, рекао је следеће: - Moje није да улазим у ваше планове и да проти-вуречим вашим политичким намерама. Али мислим да ће се свет запрепастити кад открије ваше и царе-во држање према Русији и цару Николају, који је спа-сао Аустрију

од распада и сачувао Хабсбурговцима престо. - Знате ли, кнеже, шта је цар Николај рекао на-шем амбасадору у Петрограду? - запитао је Метер-них кнеза

Михаила. - He! - одговорио је Михаило. - Рекао је да су он и пољски краљ Собјески два највећа слепца, јер су спасли Аустрију и као накнаду добили -

најцрњу незахвалност. - Светлости - рекао је министар спољних послова гроф Буола - захвалност је једно, a интереси цареви-не су

сасвим нешто друго. За то време, на другој страни дворане, кнез Карло Аренберг зажарених очију посматрао је младу кнеги-њу

Јулију, која му се сада чинила још лепшом и не-како чудесно преображеном. - Грофице, ви сте, чини ми се, неизмерно срећни у браку? - Да, Карло. - Верујете ли да ће то вечито трајати? - Уверена сам. - Грешите, грофице - одговорио је Карло. - Ја сам сада кнегиња, Карло. - За мене ћете увек остати само грофица Јулија Хуњади, јер вас волим и не тиче ме се јесте ли удати или не. - Смешан си, Карло. Ја те никад нисам волела, a Михаила обожавам. [143] VII Кримски рат je био потпуно обузео Михаилову пажњу. Познавао је добро цара Николаја, па му је овај каткад

изгледао као Александар Велики, a поне-кад као Харун ал Рашид. Кад је говорио o рату и во-јевању, o Русији

и њеној мисији у свету, из њега су из-бијали силина и одлучност и тада његов ум није знао за моралне

скрупуле и препреке. Али кад би се мало више некоме приближио и стекао у њега поверење, постајао је

бескрајно искрен, уверен да је цео свет искрен. Ма како да је био мрачан и суров као влада-лац, цар Николај

је уживао велики углед у свету. Зато моћна коалиција Француске и Турске, све док је он био жив, није ни

могла да извојује ниједну пре-судну победу. Тек после његове смрти пао је Севас-топољ, na je Александар II

морао да пристане на за-кључење мира и да пошаље своје представнике на Париски конгрес. Међутим, кнезу Михаилу је било јасно да је крим-ски рат покренуо многа нерешена питања и одгодио смрт

Турској Царевини, али је у исто време умањио углед Аустрије, која је колебљивим држањем у саве-зу

противу Русије изазвала подозрење Наполеона и Енглеске, a такође и Пруске. Франц Јозеф се задо-вољио

војничком демонстрацијом при окупирању Влашке и Молдавије, jep je сматрао да је много по-стигао самим

тим што је из тих покрајина потиснуо руске трупе. Овакво држање Аустрије искористила је Сардинија. Кавур, министар државице Сардиније, имао је увек пред очима идеал италијанског народа и његову

непрекидну борбу за ослобођење и уједи-њење. Сједињујући у себи Макијавелијеву разбори-тост и дрскост

Чезара Борџије, он је на Париском конгресу успео*да унизи Аустрију, jep je Наполеон предложио да се

Италији врате Ломбардија и Млеци, a место њих да joj će одобри упад у Влашку и Мол-давију. Незахвална према великој Русији, Аустрија се још више показала незахвална према маленој Црној Гори.

После Париског конгреса, црногорски кнез Данило дошао је у Беч да цара Франца Јозефа опо-мене на његова

обећања. Оклевајући дуго, Франц Јо-зеф је на једвите јаде пристао да прими Данила, али је поставио услов да

му га представи турски посла- [Н4] ник, jep je Црну Гору сматрао отоманском покраји-ном, иако она то од Париског конгреса није била. Да-нило

се пре тога посаветовао c кнезом Михаилом и одлучно одбио царев захтев. A кнез Михаило се по-бринуо да

изјаву кнеза Данила објаве немачки, француски и руски листови. Од Париског конгреса и Данилове изјаве

започело је ривалство између Ауст-рије и Русије. Кнез Михаило је пажљиво пратио супротности између Аустрије и Русије, али је пажљиво проучавао и

прилике у самој Аустрији, њену династију и тежње многобројних народа које је успела насилно да стави под

своју круну. Y почетку тога проучавања био је скоро запрепашћен кад је дошао до закључка да ни-један члан

хабсбуршке династије у то време није ус-пео да сагледа грубу стварност онаквом каква јесте; били су

уверени да се прошлост може оживети. Франц Јозеф, као глава те династије на престолу сво-јих предака,

теоријски се држао владалачке догме. По његовом схватању, цар је био и остао представ-ник божји у држави,

као што је папа на свету. Мо-нарх, по његовом мишљењу, није могао да погреши, као ни Бог. Побуну противу режима аустријски цар је смат-рао побуном противу монарха, јер он представља др-жаву, a

y исто време и побуну против Бога, jep je мо-нарх божји представник у држави. Taj приглупи чо-век на престолу министре је сматрао својим чинов-ницима, односно обдареним слугама. Министри су на положаје

долазили по његовој вољи, na je раз-умљиво да су по његовој вољи једино могли и да оду, да напусте место

које им је милостиво подарио. Јед-ном министру који му је био поднео оставку надуто и осорно је рекао: - Отићи ћете кад вас ја будем пустио. Кнезу Михаилу није измакло из вида да је Франц Јозеф у почетку своје владавине живео у заблуди, jep je као

крути аутократа рачунао на силу и насиље, војску и полицију. Дошавши на престо као млад, неискусан и

плиткоуман, овај монарх је сматрао да се једино помоћу војске могла угушити револуција. To je и био разлог

да у војсци види једини ослонац династије и државе. Што се тиче полиције, њу је сматрао својим оруђем

којим може да врши прити-сак на грађане, како би били што покорнији и одани- 10/7 [145] VII Кримски рат je био потпуно обузео Михаилову пажњу. Познавао је добро цара Николаја, па му је овај каткад

изгледао као Александар Велики, a поне-кад као Харун ал Рашид. Кад је говорио o рату и во-јевању, o Русији

и њеној мисији у свету, из њега су из-бијали силина и одлучност и тада његов ум није знао за моралне

скрупуле и препреке. Али кад би се мало више некоме приближио и стекао у њега поверење, постајао је

бескрајно искрен, уверен да је цео свет искрен. Ма како да је био мрачан и суров као влада-лац, цар Николај је уживао велики углед у свету. Зато моћна коалиција Француске и Турске, све док је он био жив, није ни

могла да извојује ниједну пре-судну победу. Тек после његове смрти пао је Севас-топољ, na je Александар II

морао да пристане на за-кључење мира и да пошаље своје представнике на Париски конгрес. Међутим, кнезу Михаилу је било јасно да је крим-ски рат покренуо многа нерешена питања и одгодио смрт

Турској Царевини, али је у исто време умањио углед Аустрије, која је колебљивим држањем у саве-зу

противу Русије изазвала подозрење Наполеона и Енглеске, a такође и Пруске. Франц Јозеф се задо-вољио

војничком демонстрацијом при окупирању Влашке и Молдавије, jep je сматрао да је много по-стигао самим

тим што је из тих покрајина потиснуо руске трупе. Овакво држање Аустрије искористила је Сардинија.

Кавур, министар државице Сардиније, имао је увек пред очима идеал италијанског народа и његову

непрекидну борбу за ослобођење и уједи-њење. Сједињујући у себи Макијавелијеву разбори-тост и дрскост

Чезара Борџије, он је на Париском конгресу успео да унизи Аустрију, jep je Наполеон предложио да се

Италији врате Ломбардија и Млеци, a место њих да joj će одобри упад у Влашку и Мол-давију. Незахвална према великој Русији, Аустрија се још више показала незахвална према маленој Црној Гори.

После Париског конгреса, црногорски кнез Данило дошао је у Беч да цара Франца Јозефа опо-мене на његова

обећања. Оклевајући дуго, Франц Јо-зеф је на једвите јаде пристао да прими Данила, али је поставио услов да

му га представи турски посла- [144] ник, jep je Црну Гору сматрао отоманском покраји-ном, иако она то од Париског конгреса није била. Да-нило

се пре тога посаветовао c кнезом Михаилом и одлучно одбио царев захтев. A кнез Михаило се по-бринуо да

изјаву кнеза Данила објаве немачки, француски и руски листови. Од Париског конгреса и Данилове изјаве

започело је ривалство између Ауст-рије и Русије. Кнез Михаило је пажљиво пратио супротности између Аустрије и Русије, али је пажљиво проучавао и

прилике у самој Аустрији, њену династију и тежње многобројних народа које је успела насилно да стави под

своју круну. Y почетку тога проучавања био је скоро запрепашћен кад је дошао до закључка да ни-један члан

хабсбуршке династије у то време није ус-пео да сагледа грубу стварност онаквом каква јесте; били су

уверени да се прошлост може оживети. Франц Јозеф, као глава те династије на престолу сво-јих предака,

теоријски се држао владалачке догме. По његовом схватању, цар је био и остао представ-ник божји у држави,

као што је папа на свету. Мо-нарх, по његовом мишљењу, није могао да погреши, као ни Бог. Побуну противу режима аустријски цар је смат-рао побуном противу монарха, јер он представља др-жаву, a

y исто време и побуну против Бога, jep je мо-нарх божји представник у држави. Taj приглупи чо-век на

престолу министре је сматрао својим чинов-ницима, односно обдареним слугама. Министри су на положаје

долазили по његовој вољи, na je раз-умљиво да су по његовој вољи једино могли и да оду, да напусте место

које им је милостиво подарио. Јед-ном министру који му је био поднео оставку надуто и осорно је рекао:

- Отићи ћете кад вас ја будем пустио. Кнезу Михаилу није измакло из вида да је Франц Јозеф у почетку своје владавине живео у заблуди, jep je као

крути аутократа рачунао на силу и насиље, војску и полицију. Дошавши на престо као млад, неискусан и

плиткоуман, овај монарх је сматрао да се једино помоћу војске могла угушити револуција. To je и био разлог

да у војсци види једини ослонац династије и државе. Што се тиче полиције, њу је сматрао својим оруђем

којим може да врши прити-сак на грађане, како би били што покорнији и одани- 10/7 [145] ји. Разумљиво, полиција je имала да постане и његов апарат за ухођење, потказивање и сламање грађана и

њихових грађанских права. Њој је била главна дуж-ност да свакоме на кога се и најмање посумња намес-ти

клопку. Тако су војска и полиција постале два моћна чиниоца у Аустрији који су стајали између цара и

народа. На крају се испоставило да војска није поуздана колико се |,§ровало, a да је полиција подмитљива,

док су сви народи у монархији - не-поуздани и незадовољни. Из тога је произлазило да су Мађари мрзели

династију у Аустрији. Чеси исто тако, само мање дрски али склони опортунизму -подржавали су Мађаре.

Немци су упирали очи према Пруској. Династија је у то време могла још да се ос-лони донекле на Пољаке,

који су као католици више волели Аустрију него православну Русију. Срби и Хр-вати у доба револуције

једино су били верни, јер су били у заблуди да ће их династија штитити од Мађа-ра. Бахов режим је,

међутим, успео да отвори очи и Хрватима и Србима, па су тада јасно отпочели да схватају свој нимало

завидан положај и настојали да кроз југословенство остваре своје националне теж-ње. Дошавши до тих закључака, кнез Михаило је још боље схватио да Србија мора што пре војнички, по-литички

и културно да се уздигне, како би међу Јуж-ним Словенима постала оно што је Пијемонт пред-стављао за

Италијане. Зато је будући задатак Србије био рушење Турске и Аустрије, како би се на тим рушевинама

изградила будућа заједничка држава Јужних Словена, a y ширем обиму и држава свих балканских народа. Поред припрема за тај и такав рад, Михаило се интересовао за књижевност, музику, науку, a наро-чито за

поезију. Да чита и пише користио је ноћ, кад би се Јулија повукла на спавање. Навикнута да га ноћу увек има

поред себе, она се једном дигла из по-стеље и на прстима ушуњала у кабинет, где је Михаи-ло, занет,

преписивао тек срочену песму: - Хоћу да видим шта то пишеш? - рекла је, при-шавши изненада столу. Михаило се тргао и постиђено одговорио: - Покушао сам да напишем једну песму посвеће-ну теби. Молим те, немој да је читаш, јер ми се ника-ко не

допада. [146] - Хоћу да је прочитам. Ти можда, као и у и ту претерујеш. Заволех деву анћеоског лика, Давши joj -срце,, душу u тело. Она је моја срећа, понос u дика, Moj занос u

надахнуће врело. Годинама сам je тражио u неко. И у сновима жудео усне њене, Јер ми је глас Божји реко, Да ме у заседи

чекају очи снене. И сада сможден жудњом, срећом, Сластима њеног раја опчаран, Стопала њених ногу засипам цвећем, Јер би

крај њених ногу u Бог клекд. - Како дивна песма! - узвикнула је Јулија. - Реци ми, зар ме заиста толико волиш? Ах, ти, велики, снажни мој дечаче! - Јулија се обиснула Михаилу око врата. Потом је наваљивала да joj прочита и дру-ге своје песме. Он

је, разнежен, узео у наручје и пре-нео на рукама у спаваћу собу. И док је будна лежала уз Михаила, не

желећи да га буди, у њој су се као уз-немирене пчеле ројиле успомена из прошлости. Се-ћала се свих

стрепњи, страха и жеље да што пре по-стане и буде велика као што су остали. Онда су до-шли дани учења, па

одлазак у манастир. Пролазили су дани, месеци, године. Учила је математику, при-родне науке, латински

језик, музику, грчке и римске класике. Навирала су сећања и на први дворски бал, али он никад није био

одржан, јер су избиле мартов-ске демонстрације. Уместо првог дворског бала на-стали су метежи,

демонстрације студената, радника, грађана, жена и деце. Заставе, поклици, барикаде. По улицама хусари,

пуцњи, необуздани јуриш разја-рене гомиле која заузима арсенал. Сетила се и оне чудне ноћи кад у кући нико није отишао на починак. Кад су сви у страху и очајању се-дели

иза закључаних врата. Тада се појавио Коломан у униформи хусарског пуковника. Наредио им је да се

спреме. Двоја кола су их чекала пред вратима. Чета хусара на коњима их је пратила, a она је, са гла-вом на

мајчиним грудима, премирала од страха и [147] неизвесности. Прикључила им се на друму изван гра-да друга поворка кола, гарда и царске кочије.

Над-војвода Јозеф је јахао на коњу упоредо c братом Максимилијаном. И све се то кретало у некој

полута-ми, претварајући се у нешто стравично и неодређе-но. Чули су се повици команде, промукли и

срдити људски гласови. Y Инсбруку су их сместили у посебно крило двор-ца. Ту је било много дворских дама, кћери и жена

ге-нерала, министара и саветника. Надвојвоткиња Со-фија је заузела читав спрат. Стално су је посећивали

Виндишгрец и генерал Рукавина. Једног дана доја-хао је на снажном, белом коњу, генерал Хајнау, хије-на из

Брешије, како су га звали дворјани. A ускоро се појавио и Јелачић. Пристизали су и одлазили нижи и виши официри. Коломан је неколико пута одлазио у крило двора где се налазио цар Фердинанд. YCKO-ро се и он

појавио у пратњи надвојводе Лудвига, Максимилијана и Карла. Ишао је погнуте главе и го-тово клецајући.

Шта се дешавало код надвојвоткиње Софије, никад није дознала. Сећа се да је само Коло-ман некуда одјурио

и ускоро се вратио c надвојво-дом Францом Јозефом. Одједанпут је настала нека вика и клицање. Затим се на

вратима појавио Франц Јозеф у пратњи генерала, и сви су урлали: - Живео нови цар! Сутрадан joj je Коломан саопштио да је поставље-на за дворску даму. Он је већ тада био пришио озна-ке

бригадног генерала. Затим су настали још узбу-дљивији дани. Војска се окупљала, генерали и офи-цири су

стално c царем већали. Јулија је потом доби-ла уређену собу и на свечаностима постала дружбе-ница младог

цара. Мисли је хитро односе у оно мут-но вече кад се прослављала победа над Италијом. Млади цар је

приредио вечеру и игранку за генерале, саветнике и министре. Играло се, јело и пило. Она је скоро цело вече

морала да игра c царем. Био је не-умољив, обухватао је снажно и дрско привлачио уза се. Дисао joj je право у

лице и гледао је чудним очи-ма, из којих су проваљивали њој тада непозната глад и дрскост. Били су

узалудни сви њени покушаји да t се одмакне од њега. Остајао је упоран, привлачио је још чвршће уза се и

нешто joj шапутао што није мог-ла да схвати. Тек иза поноћи успела је да побегне у своју собу. Уплашена и

клонула од умора, брзо се [148] скинула и легла у постељу. Мрак и осећај страха нису је никако напуштали. Згрчила се и покрила по глави. Затим је чула како су се

врата опрезно отворила и како је шкљоцнула реза. Кораци што су се приближавали њеној по-стељи постали

су тврди и гласнији. To долази мати, мислила је, смакла покривач и запањена угледала младог цара. Са

раширеним очима, као да је изнад ње страшна звер, посматрала га је безгласно. Он се без речи спустио на

ивицу њеног кревета и затим се свом тежином тела свалио на њу. Све је урадио брзо, задихано, грубо, тако

да њој није скоро било ни јасно шта се догодило. Потом се исто тако брзо дигао и отишао без речи. Осећала

се ужасно. Тешка туга и горчина су је сву испуниле. To ce поновило још неко- лико пута. Онда су дошли дани повратка у Беч и оргије кон-трареволуције. По улицама је виђала убијене људе. Y двору

и код надвојвоткиње Софије приређивани су балови. He само жене већ и девојке су се бацале у за-грљај

граничарских официра. Сви су живели у неком лудилу беса и блуда и жеље да се без устезања и

уст-ручавања узме све што живот нуди. A она je све више дозревала, схватала да c људима није нешто у

реду. Још су joj као утеха остајали музика, позориште, опера и онај хуњадијевски пркосни понос. Цар је

не-колико пута покушавао да обнови c њом односе, али га је она c презиром и гнушањем увек одбила. Једина

светла тачка у свему томе био је заљубљени Карло Аренберг, који ју је свуда пратио као сенка. Није мог-ла

да га заволи, иако joj je био дражи од свих који су покушавали да joj ce приближе. Али кад се упознала са кнезом Михаилом, осети-ла је одмах да је дошло оно судбоносно, од чега се неможе побећи, a што ће допринети да се извуче из мрака који се све више гомилао у њој. Зашто свега тога морам да се сећам сада кад сам потпуно срећна? питала се узнемирено. VIII Пораз Русије у кримском рату и развој политич-ких и економских прилика у Европи допринели су да Y

Србији ојача незадовољство према кнезу Алексан- [149] дру и режиму који је он успоставио. To cy биле годи-не кад се индустрија брзо развијала и кад су се уве-лико

подизале железничке пруге у Европи. Машине су потискивале ручни рад, мењале људе и прилике у земљама.

Једрењаке на рекама и морима заменили су пароброди, који су омогућавали брже, удобније путовање и

пренос огромних количина робе. Про-света и култура су продрле у све слојеве народа. По-маљало се

варљиво благостање, већа размена у трго-вини и непосреднији утицаји народа, како у култури тако и у

друштвеном уређењу. Није било земље ни народа који нису тежили за напретком, економским и културним

уздизањем, бољим друштвеним уређе-њем и угоднијим начином живота. Разумљиво је што Србија, као гранична област Европе, није могла бити у свему томе мимоиђена. Међутим,

ни-^снез ни његова влада ништа нису пред-, узели да се благодет новог времена осети и у Србији. Једино се

нешто брже и боље развијала трговина. Али су неразвијена и заостала земљорадња, прими-тивно сточарство

и неразвијени саобраћај стварали велике тешкоће. Сељаци су били јако задужени и препуштени као плен

зеленашима. Србија је у то вре-ме била можда једина земља у Европи у којој су су-верено владали демагогија

и политикантство. A пра-тила их је у стопу сурова чиновничка бирократија, навикнута на мито, јавашлук и

искоришћавање не-знања и заосталости. Разумљиво је да се због свега тога јављало појача-но незадовољство у редовима школованих људи и у

широким сељачким масама. Кнез Александар је био млакоња, a Вучић човек који је одвајкада умео да буни народ, али није знао шта треба радити. Остали уставобранитељи су били бирократе. C власти се ни-коме није

ишло. Кнез Александар се удварао Бечу, a Вучић - везиру. Либерали и обреновићевци су сло-бодно могли да

рију и потпирују незадовољство. Михаило је наслућивао да настаје његово време, a био је сит великосветског живота. Осећао се уморан од

многобројних посета, пријема, балова. Замарала га је и она непрекидна јурњава c Јулијом у позориш-та,

оперу, на концерте и друге приредбе. Све га је то ометало у раду, разбијало му пажњу и онемогућава-ло да се

сав усредсреди на припремање за владалач-ки позив. Зато је отпочео да размишља o куповини [150] неког добра на коме би c Јулијом могао да проводи лето, јесен и пролеће. Зими би боравио у Бечу. O сво-јим

намерама није говорио Јулији, све док није на-шао посед који му је по свему одговарао. Било је у питању

пољско добро Иванка, сат-два удаљено од Пожуна, иначе власништво племићке породице Гра-жаловић. Крај

у коме се налазило добро био је леп, подесан за летовање, c дворцем, ловиштем и свим што је неопходно за

раскошан и удобан живот. Кад се кнез Михаило заинтересовао за Иванку, стара Гражаловићка била је зашла

у 82. годину. Била је тешко болесна, па су њени наследници једва дочека-ли да продају имање. Још пре него што је отпочео преговоре o купови-ни Иванке, као узгред, после једне посете Шенбруну,

Михаило је поменуо Јулији: - Шта мислиш, како би било да купимо неко по-љско добро да се понекад повучемо и проживимо који месец на миру? - Слажем се - одговорила је Јулија. - Прошле године смо провели недељу дана на до-бру старе Гражаловићке. Њени наследници ми га нуде на

продају. Ја бих га радо купио, али за то треба придобити и оца. - Ох, тако бих желела да Иванка буде наша! - раз-драгано је узвикнула Јулија. - Заиста? - Тамо бисмо дивно живели и могли да примамо госте из Беча и Пеште. Тако велико добро нема ни-један

бечки племић! Само, уверена сам да би много "коштало. - Право да ти кажем, ја сам се већ нагодио да Иванку купим за 230.000 форинти. Toj суми треба до-дати 5

хиљада форинти за намештај и 10.000 за таксе. Писао сам оцу и молио га да нам пошаље 50.000 фо-ринти.

Гунђао је, али издао налог свом банкару да ми ипак исплати новац. - Михаило, зар сам ја све то заслужила! - Јулија га је загрлила и заплакала. - Теби и Анастасу ћу препустити уређење самог дворца. Ја ћу да се побринем за ловиште, ергелу, воћњак и

земљу. Михаило је куповином Иванке остварио две дав-нашње жеље. Y њему се увек притајено скривала жеља да

има нешто своје, јер му је било досадило да [151] сваког лета изнајмљује туђе виле. И таман кад би се привикао на околину, морао је то место да напусти.

Ипак, најглавнији разлог се свакако крио у томе што је хтео да се најзад уклони са очију бечке полиције, која

је стално мотрила на њега. A наступајуће време је све више захтевало појачану делатност у Србији. C друге

стране, Иванка је територијално потпадала Мађарској, у којој је Михаило имао мноштво пове-рљивих људи,

пријатеља и агената. Кнез је не мање желео и да полако удаљи Јулију од свега онога што је тако чврсто везивало за Беч, за високо

друштво и родбину. Можда и против воље, у Бечу је стално морала да одлази на пријеме, да шије хаљине,

истиче се и надмеће. Увек ужурбана, вукла је и њега са собом. V самоћи, тишини, удаљен од па-кости света,

човек може мирно да размишља и дубо-ко да воли. A ja волим Јулију и хоћу да је што више уза ме. Хоћу оно

њено силовито, необуздано пре-давање. Да ме жели и да је сваки њен поглед упућен једино мени. Хоћу да

будем срећан бар у том погле-ду, јер сам сувише био сам док сам лутао по свету. Због свега тога Михаило

није жалио да своје до-бро Иванку што боље дотера и уреди. За намештај је платио десет хиљада форинти.

Све је било ново, од тепиха до завеса на прозорима. Набавио је златно и сребрно посуђе, скупоцене слике,

нове кочије, у које су се упрезала четири пунокрвна мађарска парипа. V ергели је држао десет јахаћих коња.

Имао је и нај-боље псе за лов. Јулија се на том добру осећала као права владарка. Могла је да позива госте,

да се сва-кодневно извози у кочији до Братиславе, a железни-цом да тркне све до Беча. И увек некога од

својих да има у гостима: мајку, оца, браћу, снахе, ујака; да при-ређује излете, концерте и удобно се одмара. Михаило је за себе средио библиотеку и стекао потребан мир. Није био обавезан да свакодневно од-лази у

посете и прима госте. Нарочито оне које није подносио. Morao je несметано да чита, пише, изјахује у

оближњу околину, да кад зажели тркне кочијама до Пожуна и да без зебње од бечких шпијуна прима своје

агенте и поверљиве људе из Србије и Војводи-не. V Иванки је могао исто тако несметано да раз-мишља o циљевима свога рада и кује планове за бор-бу против Турске и Аустрије. Успоставио је чврсту везу и c оцем

у Влашкој. Приступио је проучавању [152] организације модерне војске и наоружања. Србија је могла постати Пијемонт Јужних Словена и балкан-ских

народа само ако војнички буде јака и економ-ски снажна. Знао је да од Срба није тешко створити добре и

храбре борце. To им је већ у крви, јер веко-вима ратују, штитећи, мада голоруки, Европу од на-језде Турака.

Аустрија је сву славу постигла и одржа-ла крвљу Срба и Хрвата, који су joj чували границе, освајали

Италију, немачке земље, a y тридесетого-дишњем рату, опет за њен рачун, војевали против Француза и

осталих народа Западне Европе. Четрде-сет осме, иако слабо наоружани, они су једини успе-вали да туку

револуционарну мађарску војску. Кад би o свему томе размишљао, сета и горчина га нису напуштали. Пришао би прозору и ћутке по-сматрао

земљу и шуме које су се простирале покрај дворца. Брдовити терен Словачке подсетио га је на родну и драгу

Шумадију. Полузатворених очију, љу-тито скупљених усана, покушавао је да у сећању оживи Србију, која га

је снажно дозивала и вукла себи. Видео би расута села по увалама и благим бре-жуљцима; потоке, воћњаке,

њиве засејане пшеницом и кукурузом. Стада оваца, крда свиња, џелепе коња и говеда. Црне, чупаве и вечито

смркнуте сељаке, увек готове да се буне. Све је у тој Србији било пито-мо, родно, али запуштено. Нигде

пута, a школе - на прсте да се изброје! Још се у Србији орало ралицом, иза које корача погнут сељак, док волови затегнуте кичме и уврнутих мршавих вратова једва миле у јар-му. Да се све то покрене, уздигне и

упути на прави пут, треба имати не само снаге већ се и жртвовати. Да се то постигне, морају се наћи

школовани и несе-бични људи. Колико их има у Србији? Хоће ли ме схватити и хтети да сагоре, жртвујући

живот и лич-ну срећу за добро и лепшу будућност наше земље. Србија тражи жртве! Велике, напорне и

недво-смислене. Све је то тако и не може бити друкчије, али хоћу ли моћи издржати на том мучном путу? И увек кад би o томе размишљао јављала му се слика његова оца, кнеза Милоша и вожда Карађор-ћа. Зар они

нису почели да уздижу и ослобађају Ср-бију са шаком хајдука? Каква их је то снага и воља одржавала да

истрају и не посрну? Зашто је мене судбина предодредила да наставим њихово велико дело? Само, не

заборави, упозоравао је себе: твој [153] отац је и на престолу остао сељак. Упоран, тврдоглав и не клецајући пред тешкоћама. Па и сада, у

изгнан-ству, у њему не умире она крепка и жива вучја сељачка глад за земљом и слободом! Он, у ствари, и

није био владар већ руднички сељак, домаћин, који Србију сматра својим поседом. По Михаиловом мишљењу, Србија је - уколико он икада ступи на њено чело - имала да постане као и све

европске државе: законита земља, просвећена, економски ојачана и саставни део Европе. Све оно што су

вековима ропства и талог источњачког схва-тања нагомилали, мораће да се у корену уништи. Ма колико да се ту на Иванки заносио плановима, радио на изучавању организације европских држа-ва, културних, просветних и војничких установа, Ми-Хаило је један део својих мисли и претежан део осе-ћања

посвећивао Јулији. IX Једне вечери вратили су се из Пожуна. Били су раздрагани, јер је Јулија путем неуморно причала o

новостима из Беча. Ругала се својој надутој снахи ге-нералици, Коломановој жени, која им је писала како

није могла да их посети због пријема на двору, али да је очекују у суботу по подне. Кад су сишли из кола,

изненада се пред њима појавила млада кочијашева жена са буцмастим дечаком на грудима. Изишла је да

сретне мужа, a из очију joj će расипала радост. Дете се загледало у Јулију, раширило ручице и неш-то

неразумљиво отпочело да гугуче. Јулија га је при-хватила, сагла се и пољубила у румени, буцмасти

об-рашчић. Окренула се Михаилу и рекла: - Како је сладак! - Заиста је диван! - одговорио је Михаило, a y очи-ма му је планула радост, па се и сам пригнуо те по љубио

малишана. Кочијашева жена, румена, весела Словакиња Ка-тица, заборавила је за часак на дете, које је остало Јулији у

рукама, и отрчала да узме са клупе киту цве-ћа коју је желела да поклони господарици. Дете је покушало да

се отме из Јулијиних руку да би пошло за мајком. Она није знала шта да уради, па га је уздиг-ла себи изнад

главе и посматрала пресрећно и жуд- [154] но. Док је посматрао своју жену, Михаилу је заиграо полугорак осмех у угловима очију. Катица је узела дете,

предала Јулији цвеће и рекла: - Много је немиран, али сам тако срећна што га имам. За вечером, мимо обичаја, Јулија је била врло ћу-тљива, као да је нешто неповратно изгубила. После је дуго свирала на клавиру. Напослетку, није могла да се савлада већ се упутила у кабинет у коме је Ми-хаило читао

и рекла му: - Кажи ми, молим те, би ли волео да имаш дете? - Волео бих, али чак и ако их не будемо имали, ја ћу те волети као и до сада. - Желела бих да ме и доктор прегледа. Нисам одушевљена децом, али бих бар једно родила да тебе и твога

оца учиним срећним. Сутрадан је доктор Пацек прегледао Јулију. - Желим да ми кажете истину, докторе - готово заповеднички је рекла Јулија. - Кнегињо, колико моје оскудно знање може да докучи, ви немате никаквих недостатака да не бисте могли

родити. Оно што је нама лекарима недоступ-но, бар у овој садашњој фази медицине, то су јајни-ци.

Мишљења сам да бисте морали што више преко лета користити бањско лечење. - Значи да ипак постоје извесне препреке? - He, кнегињо! Ви сте правилно развијени, здрави и млади. Понављам вам да ништа сумњиво нисам мо-гао

открити. Јулија му није поверовала, na je наговорила Ми-хаила да и он разговара са доктором Пацеком. - Господару, све што сам знао рекао сам кнеги-њи. Код ње нисам установио никакву физичку ни физиолошку

сметњу. Михаило је од те ноћи затицао Јулију замишљену. Скоро да га је ћутке проклињала. A једном није више

могла да издржи и упитала га је: - Михаило, верујеш ли ти у Бога? - Како да не бих веровао? - А, видиш, он никоме не да све. После тога је сваког дана одлазила на мису у сеос-ку цркву. Онда је једног дана усхићено дочекала Ми-ха ла,

загрлила га и узвикнула: - Жупник ми је рекао да Бог никад не заборавља људе кад се искрено кају. [155] - Због чега ти имаш да се кајеш? - Зато што се - рекао је жупник - и у мислима може да погреши. - Ја све твоје грехове узимам на своју душу! - од-говорио је Михаило, обрадован што пред собом види раније

ведру и необуздану Јулију. Јулија се мало интересовала за политику. Само толико колико је било неопходно да не повреди чо-века кога

воли и који је обожава. Али је зато волела Михаилове песме; оне које је њој посвећивао и слао их Корнелију

Станковићу да их компонује за клавир. Највише је ипак волела његову песму »У свету пу-ном зала«. Ову песму је Корнелије, по Михаиловом налогу, компоновао за Јулију. V свету пуном ругобе u зала, Љубав u борба за слободу рода, Ава су богодана добра мала, Којима човек

слави господа. Y томе црном, пламеном оку Јулијо, ан})елски створе, И у хитром газелином скоку, Сунце je u cee пролетње

зоре. Михаило је на клавиру често пратио Јулију. Њено лице би добило румени сјај живота који će c TOM пес-мом

сваки пут изнова рађ o у њој. - Да ли ме заиста толико волиш? - питала је Јули-ја, по ко зна који пут. - Волим те - одговарао је увек истим жаром. Каткада би, после заслепљујућег заноса, ни сами не знајући зашто, силазили у врт и седали на клупу под разгранатим орахом. V даљини, као црни беде-ми,

уздизали су се брегови и планине Карпата. Изнад њих се ширило небо препуно звезда. Дрвеће је стаја-ло као

упарађени стражари некакве џиновске вој-ске. Ноћ топла и препуна тишине. Y даљини, отргнуо би се глас

као пуцањ. Јулијино раме би полегло свом тежином по његовом; чинило му се да она све друго види и осећа

сем њега. Усмерио би свој поглед на [156] њено лице, које је у мраку изгледало бледо, a светле повећане очи као да виде некога другога на тамном

хоризонту одакле се рађао пун месец. Да joj скрене пажњу да је ту, покрај ње, Михаило би је пригрлио,

упозоравајући је на тај начин да је везан уз њене мис-ли и живот. Али и поред тога, обоје су осећали да се нешто међу њима мења. C временом које је отицало неви-дљиво и

бешумно, нешто је у њиховим душама и ср-цима догоревало. Пламен би букнуо само у часовима кад их

тишина и самоћа приљубе једно уз друго. Ако су имали госте из Беча, или посетиоце из Пожуна, у њиховом

друштву су се угодно осећали, заборавља-јући на љубав и миловање. И тек када би поново ос-тали сами и кад би у одајама дворца завладала тиши-на, тражили су жудно једно друго. XI Све је било припремљено да се Михаило и Јулија врате на зимовање у Беч. Само се још чекало на ис-ход

избора за Светоандрејску скупштину. Михаило је на месец дана пре тих избора имао тајни састанак у Пешти

са вођом либерала Милованом Јанковићем, човеком нешто млађим од себе. Јанковића су поред Јеврема

Грујића и професора Јована Илића сматра-ли за најборбенијег либерала и човека који нема узла на језику,

иако је у то време заузимао положај сек-ретара Министарства финансија. Либерали су се у Србији већ били

нагодили c обреновићевцима, које је предводио некадањи окружни начелник Стевча Михајловић, да отерају

кнеза Александра, па да по-кушају да наметну Михаилов избор за кнеза. Треба-ло је сада ту ствар

рашчистити. Јован Илић и Мило-ван Јанковић сачекали су кнеза Михаила у једној до-ста забаченој

пристанишној гостионици, како не би пали полицији у очи. Кад се Михаило појавио на вратима, Јован Илић је устао и пошао му у сусрет. Милован Јанковић је и Ааље

остао за столом, оштро посматрајући сваки по-крет придошлице. Михаилу је одмах било јасно да га овај

испитује и проучава. Тек кад су му Јован Илић и Михаило пришли, Милован је устао, овлаш се по-клонио,

испружио руку и рекао: [157] - Кнеже, ја сам Милован Јанковић. - Одмах сам вас препознао. Молим вас, изволите сести! - рекао је Михаило и чврсто му стегао руку. Затим су поручили пиће и отпочели да разговара-ју. Тек кад је приспела кафа, Јанковић је рекао: - Кнеже, ми либерали знамо да народ, поготову сељаци, више цене старог кнеза Милоша, али он нама, и

поред свих својих заслуга, мало улива пове-рење. Бојимо се да ће поново отпочети да влада како је раније

навикао. Зато смо и дошли да разговарамо c вама. - Господине Јанковићу, не могу да прихватим кандидатуру противу свога оца. Разумљиво,

до-звољавам да је оправдана ваша сумња, али мом оцу је сада 76 година. Његова је жеља да поново буде

изабран па макар само три дана био кнез. - Јесте ли сигурни да ће он искрено прихватити сарадњу c либералима, дати слободу штампе, збора, да неће

предузимати никакве мере против опозици-је? - Бићу искрен, на то вам тачно не могу да одгово-рим, али ја ћу се налазити покрај њега и вероватно ћу моћи

да га обуздам ако у нечему пренагли. - Видите - умеша се Јован Илић - убеђен сам да ће кнез Милош, опробани јунак, после толико ис-куства наћи

заједнички пут са слободом. Он нам је, уосталом, највећа гаранција да неће трпети турско уплитање у наше

домаће ствари, a и да ће у погодном часу повести народ у борбу за ослобођење наше на-паћене и

подјармљене браће. - Ти си, Јоване, више песник него политичар. He бих желео да отерамо једног кнеза, да бисмо после натоварили себи на леђа грдосију какав је Милош. Зато сам и хтео да чујем шта o свему мисли кнез

Ми-хаило! - рекао је не околишећи Милован Јанковић. Дуго су после тога разговарали o свему и сваче-му. Михаило је преузео на себе обавезу да припреми свога

оца, уколико се врати у Србију на престо, да више не господари по старом обичају. Потом су се разишли,

утаначивши све оне ситнице које су неоп-ходне да би се успоставио канал за тајне разговоре. Иначе, за борбу

против кнеза Александра постојала су три центра: обреновићевци, либерали и моћни не-задовољници, које

су представљали Вучић, Гараша-нин и Миша Анастасијевић. V тој свеопштој борби [158] око престола, нарочито је видно место заузимао Ми-лошев агент Филип Станковић, марвени трговац из

Смедерева. Кнез Александар се замерио и Русима, јер се, у току и после кримског рата, био слепо везао за

Аустрију. To што је и Русија противу кнеза Алек-сандра, умногоме је охрабрило опозицију, нарочито

београдске трговце и занатлије. Михаило је био веома задовољан, али се морао са-чекати сазив скупштине и видети њени закључци. Оно

необично осећање кад се очекује нешто пријат-но, a у исто време и сумња, било га је захватило тих дана до

сржи. Покушавао је да ради, али мује недос-тајао мир. Он никад није веровао у масовне покрете, нарочито од

догађаја који су уследили после револу-ције у Мађарској и Француској. To колебање и сум-ње утицали су да

тих дана скоро није примећивао ни Јулију, која се иначе ужурбано припремала за повра-так у Беч. Тих дана

се код њих налазио једно време у гостима Јулијим омиљени брат Ласло. Кад је отишао у Беч, Јулија је ушла у

Михаилов кабинет, погледала га радознало, осмехнула му се и рекла: - Морали бисмо мало да поразговарамо. Ласло ми тврди како сви у Бечу верују да ће се твој отац на-ново

вратити на српски престо. Знам да ћеш ти бити уз њега, па бих те молила да ми кажеш да ли ћу и ја ићи са

вама? - Ако се то заиста догоди, мораћеш да останеш у Бечу све док ја у Београду не припремим што треба за наш

заједнички живот. Михаила су десетога децембра обавестили да се кнез Александар склонио у тврђаву како би га везир

заштитио. Требало је у бдењу и напрегнутом ишче-кивању преживети још три дана док се не дознају прве

вести o судбоносним догађајима у Београду. Народне масе Београда, које је предводио Милошев човек

Филип Станковић, показале су се у та три дана јаче од војске, Турака, аустријских агената и бечке владе, која

је предлагала да њен варадински гарни-зон пређе у Београд и заштити кнеза од налета рево-луције.

Разумљиво је да су се томе успротивиле Француска и Русија. Тако је у Србији извојевана по-беда без капи

крви: срушен је уставобранитељски режим и кнез Александар Карађорђевић, миљеник Турске и Аустрије. Скупштина је већ тринаестог децембра 1858. го- [159] дине за новог кнеза изабрала вођу другог српског ус-танка, кнеза Милоша Обреновића. Михаило је упу-тио

брзојавну честитку оцу. Испратио је затим Јули-ју до железничке станице за Беч, и још истог дана се упутио

у Србију, како би се у Пожаревцу могао са-стати c оцем. Милош се на Михаилово наговарање у почетку ослањао искључиво на либерале: Стевчу Михајлови-ћа,

Грујића, Милована Јанковића и Јована Илића. Михајловић је постао председник Савета. He схвата-јући јасно

чему тежи кнез Милош, Грујић је одбио да преузме председништво владе. Задовољио се да по-стане министар унутрашњих послова. Милован Јан-ковић и Цукић постају секретари кнеза Милоша. Јо-ван Илић је

унапређен, постао је члан касационог суда. Нико од либерала и обреновићеваца није могао да препозна кнеза

Милоша, који је тих дана огрнуо јагњећу кожу, чекајући да гарантне силе и султан по-тврде његов избор за

кнеза. Грујић је једном прили-ком објашњавао кнезу Милошу шта то значи бити уставни владар. Милош га је

дуго посматрао одмера-вао, смешкао се тобоже пријатељски/али raje одјед-ном љутито упитао: - Шта сам ја као кнез, ако ти за мене одговараш? - Владар без одговорности. Нешто што је симбо-лично и ни пред ким одговорно. - Чиниш волико, Грујићу, то никако не разумем. Ја да владам, a ти да одговараш за мене! Можда је то заиста

и боље. Ето, рецимо, ја сам наредио да затво-ре Вучића. Могу да наредим да га млатну као псину, a ти због

тога после пред Богом и народом да одго-вараш за његову смрт. Је ли тако? - Нисте ме схватили, господару. - Нисам вала, Јевреме. Али има времена, и ја ћу ваљда нешто научити. Михаилу је одмах јасно да Милош тера шегу са ли-бералима, гурајући свуда напред Стевчу Михајловића,

поготову кад је требало да се свети својим противни-цима. Чак је намеравао да ухапси и ГарахЈанина, али се

Михаило томе супротставио: - Оче, Илија је најумнија глава Србије! Једини човек међу свима овде који уме да успостави ред без којега не

може да опстане ниједна држава. Ја те молим, по-штеди га! - Чиниш волико, Михаило, нека буде кад хоћеш. [160] Можда ће'»суви хрт« умети да ти послужи. Али бих му ја, да нешто тебе није, запржио цицвару! Чим су Милошев избор за кнеза потврдили султан и гарантне силе, показао је свима зубе, a нарочито

Тур-цима. Мимо обичаја свога претходника кнеза Алексан-дра, позвао је к себи у конак Османа Топал-пашу,

за-поведника тврђаве. Кад се овај појавио, Милош се није ни померио са столца на коме је седео. Правио се

да га не примећује, тобоже забављен разгледањем наргила. Онда се нагло тргнуо, погледао у везира,

намрштио се и севнуо очима: — Је ли море, због чега је тебе мој пријатељ султан поставио за везира у Београду? - Ваша екселенцијо, ја сам заповедник тврђаве, и да осигурам град ... - Ти си ту само да командујеш оном шаком аскера и ред над њима држиш! Hero, ако ми за два сата оне

шиљбоке у дроњцима из града не уклониш, нећеш ту обрнути ни двадесет четири сата! Султан је мени

пове-рио да владам и држим ред у Србији и Београду, a ти се пружаш где ти није место. - Ваша екселенцијо -замуцао је Осман-паша -ја ра-дим што ми из Стамбола наређују. - Знам ја боље од тебе шта ти се из Стамбола наре-ђује, него одмах уклони патроле из вароши. Везир отпоче неспретно да се клања и узмиче вра-тима. Милош се лукаво осмехну, затим промени глас и

рече: - Чекај, море, ниси ми дошао у кућу да одеш без части. Почастио је везира кафом и ракијом, иако је знао да Турци тих дана посте рамазан. A онда је рекао

Анас-тасу: - Нареди да честитом везиру за Бајрам пошаљу два добра овна и аковче ракије. Послао бих му и вина, оно-га мога ритопечког, али он не пије вино. - Греши ваша екселенција, јер заборавља да сам и ја смртан човек. — Онда му пошаљи и аков вина. A ти, мој Османе дилбере, уклони оне шиљбоке из вароши. Боље је да

обојица на миру спавамо, јер је бар теби познато, јадан не био, какав је грбав овај српски народ! Ускоро je кнез Милош отпочео да се обрачунава c либералима. Једног дана, кад му је Милован Јанковић

рекао да нешто треба урадити, он се окосио на њега и П/7 [161] викнуо: - Нисам ja тебе узео за секретара да ме учиш како ћу владати, већ да се заједно ругамо министрима. Сик-тер,

и више на очи да ми не изађеш. Такво Милошево народњаштво и либерално сло-бодоумље нису могли дуго заједно. Милош је либерале

трпео док нису уклонили брлог уставобранитељског режима и извршили чишћење чиновничког кадра, али је

сам хтео да преузме решавање сељачких дугова. За-конски пут кроз скупштину био је преспор за Ми-лоша.

Наредио је да će o томе донесе на брзу руку за-кон. Сваки сељак је морао заклетвом пред судом да опорекне

свој дуг. - Чиниш вблико, Михаило, ови наши рундови су у стању да се три пута закуну за грош, a камоли да неће кад су у питању земља, кућа и ситна чељад. A зеле-наши ће остати кратких рукава! Видиш, опет тиме из-бијам

тле иепод ногу овим твојим либералима. - Зашто мојим, оче? — Зато што ти мислиш да се народом мора владати по слову неких закона! Mope, главно је да се он осећа

добро и задовољно, a све остало - бацај у воду! Hero, ja ћу урадити што се могне, јер би се ти c твојим

пре-великим знањем и мудровањем заплео као пиле у ку-чине. XII V време кад је Михаило протеран са кнежевског престола, пре шеснаест година, Београд је предста-вљао

ружну турску паланку. Био је то град пун блата, прашине, приземних зграда од ћерпича, дрвета или плетара

облепљених иловачом. Ретко се на прозорима могло видети стакло, јер су били поткожени или обле-пљени

провидном хартијом, кроз коју се једва нешто могло назрети. Београд се делио на неколико махала:

Хаџи-Муратова, Барјам-агина, Ресулефендијина, Јаки-ја-паше Тефтердарова и Алипашина. Све те турске

ма-хале, закрчене смећем и ширећи тежак задах ужеглог масла, c пролећа и јесени биле су препуне блата и

тру-лежи, a лети легло прашине и мува. У то време, у неш-то бољим кућама на Дорћолу живели су Јевреји

из-мешани са Грцима и Цинцарима. Y палилулском и приштинском крају налазиле су се две српске махале. [162] Y њима сусе могле видети нешто удобније и боље зи-дане куће, јер су се Срби још тада почели осећати ту на своме и хтели на тај начин да покажу да су прошла она зла, неправедна турска времена. Трговина се

оба-вљала у двема чаршијама, препуним ћепенака и мага-за. Поред многобројних џамија, ашчиница,

берберни-ца, јорганџиница, папучарница, самарџиница, халва-џиница и касапница могле су се видети и

телалнице, у којима су се продавали дроњци и разне одбачене ства-ри. A све је то - од људи до кућа и њихове

сиротиње - заударало на лој, мошус, ужегло масло, голотињу, цркотине и коњски измет. Истина, та крајња беда, то неописиво ружно, гној-но, ђубровито и одвратно источњачко живиште задр-жало

се у то време у оних неколико турских махала, по којима су тумарале олињале хоџе, мусава, изгладнела деца,

пси и покоји турски аскер или понека до очију покривена була са папучама на босим ногама. По

чај-џиницама, испред ханова и по халваџиницама, још ту и тамо седели су Турци са чибуцима у рукама,

бедом и јавашлуком сморени, закрвављених очију од мржње и завидности, чекајући да султан и алах врате

оно што су време и воде Саве и Дунава однеле у неповрат. A одмах уз те бедне остатке турског и источњачког уздизао се нови Београд, који је брзо, бујно, силовито и

снажно израстао. Нови Београд је ницао на Терази-јама, ширио се према Сави, Врачару, Палилули, и око

путева према Топчидеру и Смедереву. Око Ташмајда-на се протезао венац нових кућа испресецан тек

про-сеченим улицама. Сав винут према сунцу и ширини, обузет грозничавом журбом и смелошћу једног

про-буђеног народа, град је са својим новим кућама од тв-рдога материјала, китњастим фасадама,

плочницима, дућанима, надлештвима већ подсећао на европске гра-дове. Крај где се некада ширило српско

гробље (Бран-кова улица), сада су заузимале раскошне куће које су имале балконе, велике прозоре, травњаке,

цвеће и воће. Ту су биле виле Матије Бана, Јеврема Грујића, Стевана Марковића, Алексе Симића и куће

разних ср-пских трговаца, занатлија и чиновника. На простору Зеленог венца, на коме се у Михаиловом

детињству ширила бара и где су у јесен и c пролећа ловци ишли у лов на дивље патке, стрчале су зидине

започетог по-зоришта. На Теразијама, некада неугледном кукуру-зишту, сада су блистале нове куће, трговине. Био је - [163] подигнут двор, кућа за Савет и нова вила Алексе Сими-ћа, коју је Милош купио, и која се сада увелико

при-премала за боравиште кнеза Михаила и кнегиње Јули-је. Нови Београд је исто тако смело и упорно проди-рао у турску и стару варош, свуда су ницале нове куће и

надлештва. Нарочито око Саборне цркве и митропо-литова двора, као и од Варош-капије према тврђави и од

Стамбол-капије према Калемегдану. Ту су се већ уз-дизале зграде Лицеја, недовршено Капетан-Мишино

здање, Богословија и хотел »Српска круна«, школе и касарне. У том новом Београду снажно и неумољиво се

ширила обновљена Србија, упорна и незаустављива у своме походу. Taj други Београд, који се ухватио за

брежуљке изнад Саве и Дунава, већ је био, како се чи-нило Михаилу, зарио животне вреже у плодоносно тле,

да би се претворио у велики град, снажан и непо-бедив. Он ће постати срце будуће Србије, њена душа и њена

снага, одакле ће се распростирати мисао o сло-боди и јединству свих јужнословенских народа и чита-вог

Балкана. Михаило је замишљао како израњају ке-јови, палате, како се са свих страна Балкана и Средње

Европе у њега сливају путеви, пристижу захуктали во-зови, диме се фабрички торњеви. Назирао га је као

душу и срце једне велике државе, која се простире од Јадрана до Црног мора и од Солуна до Трста. Овом су

граду судбина и географски положај одредили да за Балкан и југоисточну Европу постане оно што је Па-риз

представљао за француску и Западну Европу. Истина, у Михаилово време Београд је још био у за-четку свога развоја, али зар се није налазио на

средок-раћи између Беча и Цариграда, на међи између Истока и Запада, на водама две велике реке, на залеђу

Срема и Војводине, са богатством и снагом Србије? Мада га је Србија све више мењала, у њему се још и тада

на сва-ком кораку могла срести разноврсна мешавина људи, типова, нација, ношњи, обичаја и нарави. На

његовим улицама су се уз Србе могли видети Грци, Бугари, Цин-цари, Турци, Мађари и Немци. Али, без

обзира на све разлике, сви људи који су живели у Београду поносно су тврдили да су Београђани и сви су,

сем Турака, ве-зивали своју судбину за овај нови град и Србију. Михаилу је било јасно да је Карађорђе токове и суд-бину не само овог града, већ и Србије, Балкана и свих

Јужних Словена, још у своје време отпочео да усмера- [164] ва ка нечем лепшем, здравијем и трајнијем, кад је, предводећи устанике, ослободио од Турака Београд. Taj

пут слободе наставио је да гради Милош у другом устанку и после тога. Сада је на реду његов, Михаилов

тежак задатак, да око Београда, око себе и Србије оку-пи све балканске народе и Јужне Словене и поведе их

трновитим и мучним путем ка слободи, заједници и на-претку. Тих првих дана у Београду, док је његов отац кур-јачки грабио власт и брзо и немилосрдно рашчишћа-вао са

остацима старог режима и својим личним неп-ријатељима, Михаило се обрачунавао сам са собом. Осећао је

да су сада све очи упрте у њега - од ђачета у школи, трговца за тезгом, па до професора на катед-ри лицеја, студената и гимназијалаца. Сви су га радоз-нало при сусрету загледали, весело поздрављали, c надом и

поуздањем гледали. A Београд је већ у то вре-ме имао мноштво младих школованих људи, студена-та Високе

школе, песника, сликара, научника, бунџија и новатора. He само то. Знао је да су у њега и овај град упрте

мудре очи бискупа Штросмајера, Гаја, Шулека, Вука и Даничића. Сви су они сада напето очекивали да тај

град и његови људи започну остваривање нових снова и идеја. A тек милиони оних што стењу у тур-ском

ропству и упиру очи према овом граду, очекују-ћи од њега слободу! Михаилу се чинило да вера може да окрене не само живе људе и народ, већ и брегове. He, није вера била у

питању. Он је чврсто веровао да се људски род у ходу ка слободи не може ничим зауставити. Питање је само

колико је развијена свест људи. Хоће ли сви моћи и умети да га схвате и помогну? Бојао се онога што је још

од раније знао: да ће једни из ината, ситне зависти, ин-тереса и злобе рушити то што он покуша да створи.

Али како савладати оне најтеже, највеће непријатеље, Турску и Аустрију? Та два заклета непријатеља лепше

будућности и јединства јужнословенских народа! Раздиран сумњом, Михаило је многе ноћи остајао будан у својој соби, премишљајући и размишљајући o

свему што га чека. Требало би најпре да у Србији ус-постави ред и законитост; да своју драгу земљу уздиг-не

просветно и економски. Да би то постигао, било је, разумљиво, потребно што пре створити војску, која ће

бити снага и потврда онога што треба да дође и да се уради. И у тим часовима, кад је осећао да се без око-

[165] лишења мора ухватити укоштац са свим тим мрачним силама, са спољним и унутрашњим непријатељима,

пред очима му је искрсавао озарен лик младог хрватс-ког песника Ивана Филиповића, који је смело и

про-рочки довикнуо истину у лице Баху и његовом режи-му: Taj блажени дан ће доћи! Аоћи ће, браћо, доћи скоро, Што није било TO he бити, Слобода u правда морају, И те како, браћо моја, победити, Макар сви врази противу ње стали! Да, да, Иван је био у праву! Баховштина је сломље-на, народи поново дижу главу и заставе слободе се

припремају да крену преко свих бусија које је народи-ма наметнула контрареволуција. И поред свих нада и сумњи, Михаила је све више об-узимала и несавладива чежња за Јулијом. Откако се

њоме оженио, ово је био први пут да су толико дуго растављени. Недостајале су му њене зажарене очи,

страствени покрети њеног тела и оне дивне ноћи, које је једино Јулија умела да му пружи. Зато joj je скоро

свакодневно писао опширно o себи, молећи је да и она њему исто тако често пише o себи. Y исто време је

стално навраћао у двор, који је за њега и Јулију увели-ко припреман. Сви радови у тој раскошној кући били

су поверени архитекти Јоксимовићу. Михаило је тих дана могао мало да се разведри и за-борави на своју жену једино кад би свратио до стрине

Томаније, где би, у друштву Анке и њене тринаестого-дишње кћери Катарине, провео вече. Од све његове

родбине Анка је указивала највише пажње Михаилу, док су се сви други стално мотали и утркивали да што

више буду на очима кнезу Милошу, јер су од њега све за себе очекивали. По начину живота и опхођењу,

Анка је била права европска дама. На свој женски на-чин је рачунала и успевала да успостави везе са истак-нутим породицама и људима, без обзира на то да ли су раније били миљеници двора и кнеза

Александра Ка-рађорђевића. Прва је уочила велику државничку спо-собност Илије Гарашанина и скренула

Михаилу паж-њу на њега. Њу су од првих дана посећивали Гараша-нин, Мариновић и Лешјанин. Били су то

људи за које [166] су либерали и обреновићевци говорили да их треба прогнати из Србије. Разуме се; да је и кнез Милош неповерљиво гледао на окупљање бивших великаша код Анке. - Шта то Анка мути? - запитао је једном Михаила. - He знадц на шта мислиш, оче? - Па стал но је посећују Гарашанин, Мариновић и њима сличн^. - Оче, TO cy врло мудри људи, потребни Србији. Ако их ти не лодносиш што су били наши противници, ми

ипак мор»амо o њима да водимо рачуна. C либера-лима си већ дошао у сукоб; не смемо узети на леђа и

конзерватив це. - Ако, ако, Мијаило! Tepaj ти своје, a ja ћу моје. Али ми се Анкино мућење по Београду много не свиђа.

Yoc-талом, ко зна шта је све добро a шта зло! Главно је да припремимо ово мало Србијице за борбу против

Тура-ка. Посећујући Анку Михаило је уживао у друштву младе Катарине. Она је била у оном добу кад се од де-тета нагло расцветавала у дивну паметну и веселу де-војчицу. Уз jty je могао да седи и сањари, док му она прича o

својим учитељима музике, језика, математике и историје. Умела је са успехом да их подражава. A који то

учцтељ у очима својих васпитаника није смешан! Свн други, како родбина тако и нови знанци или

политички приврженици, увек су нешто тражили или очекивали од Михаила. Катарина и Анка су биле

једине особе које су му тих дана несебично и широко отварале срце и настојале да га разоноде и учине

срећ-ним. Он је још у Бечу заволео малу Катарину. Она је ус-певала да га освоји својом дечјом присношћу.

Једном приликом му je рекла: - Деда Милош ме стално наговара да се свима ру-гам. Маму не воли, али мене издваја. Чак ме је нагова-рао

да те питам како се осећаш без твоје Мађарице. A ja му кажем да нећу да те љутим. Зашто се деда Милош

тебе плаши? - He плаши се, већ ме као сина много воли! - одго-ворио је Михаило, загледајући њене варничаве очи. - За маму је деда рекао да би могла бити бољи ми-нистар од Грујића. Рекао је да оно што она заплете, ни сви

дипломати света не би успели да расплету. Зашто деда не воли маму? - Воли је, али мисли да је она једина дорасла њего- [167] вим шеретлуцима.

- Знаш, Михаило, ја много волим деда Милоша. Он тако добро види све што је смешно. И уме сваком да се

наруга. За тебе каже да си добар, али мисли да си се страшно заљубио у своју Јулију. Зашто деда не воли

Јулију? - Зато што му још није родила унука. - Зашто Јулија није дошла c тобом у Београд? Кажу да она не воли нас Србе и да се ти и она не слажете као

некад. - Каћа, ти си још млада! He треба све то што свет прича одмах да примиш као тачно. Јулија није дошла, јер

још није спремљен дворац за њу. - Кад бих некога волела, ја бих свуда ишла c њим. Баш би ме било брига где ћемо становати. Ја волим

Ју-лију, али тебе много више. И да ниси ти овде, била бих несрећна! - рекла је и напућила дивне уснице. - Ех, ти моја мала веверице! - Немој више тако да ме зовеш. Ја сам порасла. - Значи да сам те наљутио? - Ниси, него хоћу да ме зовеш Катарина, јер сам већ велика. - Велика си мудрица, иако си још дете - одговорио је Михаило, топло је милујући очима. После разговора c Катарином, Михаило је одлазио кући чудно смирен, скоро раздраган. Та мала вижља

умела је да буде забавна и да пробуди у њему топла осећања радости. После тога би је дуго у својим

мис-лима упоређивао c Јулијом. Дуго бдијући ноћу, ни сам није био свестан тога да је често размишљао o

Катари-ни, њеним причама, веселим усклицима и светлим де-вичанским очима, које су га радознало и топло

посмат-рале. XIII За то време Јулија је срећно и удобно живела у Бечу, окружена пажњом и љубављу родбине. Она више није

била само грофица Јулија и жена једног при-нца у изгнанству. Хуњадијеве је Милошев повратак на престо веома обрадовао, jep je тиме нагло порастао и њихов углед. Сада је Коломан могао још више да се горди и

истиче, jep je његова сестра постала сувладар-ка, a он je на тај начин постао сродник једне владајуће [168] куће у Европи. Ласло и Павле волели су и раније сест-ру, a сада су у њу гледали као у божанство. Јулијин

ујак гроф Жичи је већ помишљао на трговачке тран-сакције. Њухом пословног човека и шпекуланта

на-слућивао је да ће Михаило морати да ствара војску, на-бавл>а оружје, a вероватно и да подиже заосталу

при-вреду. Све му је то ишло у прилог и због тога је изуз-етну пажњу указивао својој сестричини, свестан

коли-ко је велики њен утицај на кнеза Михаила. A и прилике у Аустрији знатно су се измениле. Ба-хов апсолутизам се ближио крају; морао је да буде

об-орен. За то je било више унутрашњих и спољнополи-тичких разлога. Италијанске провинције измицале су

из царских руку. V Мађарској тек што није избила нова револуција. A y Аустрији је претио грађански рат.

Још су постојале наде да ће се сачувати моћна монар-хија, уколико цар узме на себе одговорност и нешто

учини да се реше неодложне унутрашње промене. За-иста, тих дана је цар Франц Јозеф сазвао проширено

царско веће у коме је седело, поред сталних царских саветника, и 38 представника свих народа ове црне

мо-нархије. Хрватску су у томе већу заступали Амброз Врањицан и бискуп Јуриј Штросмајер, a Далмацију

конте Франо Бортели. Цар је настојао да се прихвате старе формуле дворске политике, како би у заједници са

конзервативним странкама сачувао за себе што мање ограничену власт. Мађари нису хтели да сарађују са онима који су ис-пољавали централистичке тенденције, a заступали су

своја права на успостављање династичке монархије, тражећи у првом реду уставност и политичку слобо-ду.

Што се Хрвата тиче, њихове тежње је заступао и бранио бискуп Штросмајер. Он је сматрао да се хр-ватско

питање може решити једино у федералистички организованој Аустрији. Захтевао је да се у Хрватској у

школама уведе домаћи језик, да joj će присаједине Далмација и Војна крајина. Исто тако је захтевао да се

осигура слобода коју је његова домовина стекла 1848. године. Одлучним држањем и добрим познавањем

ствари и прилика, Штросмајер је извршио велико по-литичко дело, поготову што је морао непрекидно да

води двобој са контом Бортелијем, који се као пред-ставник Далмације противио уједињењу те две хрватс-ке

покрајине. Штросмајер је у то време скоро демонстративно [169] посетио кнегињу Јулију, настојећи да покаже утицај-ним личностима у царевој околини како ће као

пред-ставник Хрватске бранити и српске интересе у Војво-дини, јер му је већ тада било јасно да цар и његови

са-ветници жртвују Србе да би задобили Мађаре. Прили-ком посете, Штросмајер је прво благословио Јулију

и честитао joj што ће ускоро постати српска кнегиња. - Кнезу Михаилу изразите моје честитке и кажите му да са истом жељом и љубављу волим Србију колико и

Хрватску и да никакве границе и будућа уређења неће угасити наше заједничке идеале. Бискупова посета Јулији скренула је још више паж-њу високих дворских политичких личности у Бечу на

њену присутност, па су сви отпочели да се утркују шаљући joj позиве на свечане пријеме. Надвојвоткиња

Софија сада joj je указивала пажњу каква се указује је-дино страним владаркама. И надвојвода

Максимили-јан, који је у то време имао титулу вицегувернера и краља Ломбардије, са особитим поштовањем

се одно-сио према Јулији. На једном царском пријему дуго je c њом разговарао и том приликом joj рекао: - Величанство, дубоко сам се обрадовао што је ваш прослављени свекар поново изабран за српског кнеза.

Молим вас, испоручите му моје искрене честитке, a та-кође и вашем мужу кнезу Михаилу. Ја сам први рекао

моме брату цару Францу Јозефу да призна Милошев повратак на престо. Зато се надам да ће убудуће

при-јатељски односи између Србије и Аустрије постати још чвршћи и срдачнији. - Ја се нимало не разумем у политику, височанство, али се надам да ће се ваша искрена жеља протумачити

како треба у Београду. Мада се Јулија заиста није разумевала у замршене политичке мреже, осећала је ипак да су сви од цара,

надвојвоткиње Софије до министара и саветника - по-стали због нечега забринути и узнемирени. Ласло joj je

једном приликом објаснио да су односи између Пије-монта и Аустрије затегнути, јер Наполеон помаже

Ита-лијане, па се зато не треба чудити ако дође до рата. Y даљем разговору је објаснио Јулији: - Сви се боје да тако тешка ситуација не буде повод да се Мађари наново побуне. За Михаила верују да не би

остао неутралан. Ако ништа друго, дигао би буну на Балкану и отцепио Босну и Херцеговину од Турске, a

овде су, видиш, на те две покрајине већ бацили око. To [170] je и било пресудно да цар Франц, међу првима, призна Милоша за кнеза. Јулија је, међутим, била опијена пажњом која joj je са свих страна тих дана указивана, мада се, нарочито

после удаје за Михаила, више осећала Мађарицом него Аустријанком. Ипак, све је предузела да ту зиму у Бечу што бол>е искористи за провод, да посећује оперу и позориште, да одлази у посете и на пријеме, на

којима је могла да се показује у најраскошнијим хаљинама и где joj će сви диве и удварају. Поред тога, могла

је и сама да приређује пријеме. Једина особа која се према њој понашала као и раније био је Карло Аренберг.

Нај-чешће је посећивао Јулију са грофом Броћанијем. Чим би је поздравио, повлачио се у неко скровито

место у њеном салону и одатле је непрестано пратио грознича-вим погледом. Јулија у почетку није обраћала пажњу на Карлово држање. Истина, честитала му је на постигнутом успе-ху o

коме су тих дана сви говорили. Наиме, Карло је преко свога брата кардинала успео да се најзад по-тпише, на

обострано задовољство, конкордат између Аустрије и Свете столице. Међутим, Јулија је ускоро почела да се

љути на Карла. A затим je нагло обузео чу-дан немир, јер сваки пут кад би га угледала осећала се немоћна и

незадовољна. C друге стране, она је закорачила у године кад сва-ка жена почиње да размишља o свом животу. To што се

удала за Михаила и постала српска кнегиња, Јулији је годило, али су се и поред тога на њој све више

запа-жали пустош и празнина, коју после извесних година брака осете жене без деце. Није жудела за

дететом, али је тачно знала да сви већ годинама очекују да по-стане мајка. Било joj je јасно да нико на свету

не може бити потпуно срећан и задовољан. Да се поред ње у тим часовима налазио Михаило, она би сву ту

горчину и неизвесност угушила у страсним загрљајима. V ства-ри, његово присуство би је штитило од ње

саме. Овако, била је препуштена сама себи, лепом и неодољивом на-гону у себи. A све ју је више узбуђивало Карлово при-суство, његове грозничаве очи, које су је увек посмат-рале жудно и прекорно. Y том човеку

било је нечег необичног. Волео ју је упорно толико година! Знао је да му више не може припасти, али се

његова осећања ипак нису изменила. Поред тога, био је нежан, по-слушан и спреман да без поговора испуни

сваку њену [171] жељу. Разумевао je сваки њен поглед! Знао је да ли је љута, или је узнемирена, или више не може да га

под-носи у својој близини. Допуштао је да га унижава, да му се подсмева зато што је надаље воли. Та упорна игра без речи између Јулије и Карла тра-јала је већ недељама. Једне ноћи, кад је одлучила да

ни-куда не излази, собарица joj je неочекивано пријавила Карлов долазак. Тога дана је била узнемирена и

нерас-положена, јер дуго није добила од Михаила писмо. Цело то поподне нигде није могла наћи мир и

спокој-ство. Тек у сутон се некако прибрала, попила чај, узела књигу, испружила се на постељу и отпочела

да чита. Читала је неки безначајни роман, у коме је млади пле-мић заводио старију госпођу. Кад се собарица

појави-ла и рекла да је дошао кнез Карло Аренберг, Јулија се злобно осмехнула и рекла: - Пустите кнеза нека уђе. Појавио се као и увек достојанствено, дотеран и за-жареног погледа. Јулија се извињавала:

- Опрости ми, Карло, што морам да те примим у кућној хаљини. Нисам очекивала твоју посету. Али кад си

већ ту, прави ми мало друштво. Привуци фотељу и намести се удобно. Карло је послушно урадио све како му је рекла. Ње-гове очи су је посматрале и уплашено и горко, a y исто

време су молиле и преклињале, као дете кад жели да га утеше. Није више могла да издржи његов поглед, па га је упитала: - Карло, зашто ме тако гледаш? - Зато што сам несрећан. Знам да волиш свог уз-вишеног кнеза, a мени се - подсмеваш. - Заиста га волим. Убеђена сам да би и ти могао да нађеш неку љупку девојку која би те усрећила. Уоста-лом,

пред тобом је живот. - Вараш се, грофице. - Карло, не заборави, ја сам сада кнегиња, на то сам ти већ скренула пажњу. - За мене ћеш остати вечито грофица Јулија Хуња-ди. Онаква какву сам заволео још док је била млада

де-војка. - To je глупо, Карло. Ја сам већ годинама удата жена. Волим свога мужа. Постала сам сувладарка и че-кају ме

обавезе и дужности према мужу и његовом на- [172] роду. v«8: - И поредЧога ћу те чекати, јер сам уверен да ћеш једном постати моја! - рекао је и клекнуо пред Јулију на

колена. Јулија се збунила, јер је Карло изненада зарио главу у њено крило и кроз хаљину жудно обасуо пољупцима

њена зажарена стегна. Мада је осећала нејасан страх, није се могла уздржати да му руку нежно не положи на

затиљак. - Карло, остави ме. Ти знаш ... - али није успела да изрекне шта је хтела. Карло је подигао главу, погледао је у очи, a затим joj зграбио руке па и њих обасуо жудним пољупцима. Шта се затим међу њима збило, никад није могла да схвати и разјасни. Карло је на сваком делу њенога тела

проналазио нешто ново, узбудљиво, и открио joj дотад непознато задовољство и уживање. Затим му се, нема

сумње, предала без отпора. Најзад се његово изобли-чено лице смирило. Престало је да се тресе и као мртав

клонуо је покрај ње. Изгледао је сможден, скоро јадан и потпуно немоћан, док је она још била сва у чудној

омамљености. Дуго су лежали једно уз друго и ћутали. Јулија је полако долазила себи. Одједанпут је схватила да се де-сило

нешто недозвољено, али угодно и недоживљено. Y магновењу је помислила да је ружно то што је пре-варила

Михаила, који је у њу имао толико поверења. Затим joj je ироничан осмех заиграо око пуних и жуд-них

усана. Покренула је главу и погледала Карла, који ју је задивљено гледао. XIV Односи c Турском постали су веома затегнути, јер је Порта оклевала да потврди поновни Милошев избор за

кнеза; чак је помишљала и да поништи његов избор. Али је под притиском Енглеске, Француске и руске

дипломатије, мада нерадо и оклевајући, ипак потврди-ла тај избор. Међутим, сам Милош није хтео да остави

Порту у недоумици какву ће политику у Србији води-ти. Већ деветог фебруара 1859. године упутио је

про-глас народу у коме је саопштио да је преузео власт као наследни српски кнез, обећавајући народу да ће

га по-ново повести срећнијој и славнијој будућности. To je, [173] другим речима, значило да ће као и увек водити непо-мирљиву борбу против Турака, не бирајући при том

средства. »Српске новине« су у исто време донеле низ чланака у којима се отворено говорило да је Србија

не-зависна земља и да може водити унутрашњу политику независно од Порте. Порта је у томе видела

отворену претњу да се Србија и формално отцепи од Турске, па је уложила протест. Султанов комесар

Канули-ефен-дија затражио је да га кнез Милош прими, na je него-довао против писања »Српских новина«.

Милош је мирно саслушао Канули-ефендију и шеретски му од-говорио: - E мој ефендија! Шта се ту може кад је скупштина завела слободу штампе! А, видиш, честити султан и

Порта настоје да ми и ово мало власти што имам суз-бију оклевањем да ми издају берат. Затим му је после богатог гошћења предао одговор султану на берат. Y новом акту, у своје име и у име

од-луке Светоандрејске скупштине, Милош је тврдио: 1) Да није изабран, већ враћен на положај кнеза

Србије. 2) Њему није потребно султаново наименовање, и да је берату једина сврха да га уведе у дужност. 3)

Исто тако, кнез Александар није поднео оставку, како се у берату тврди, већ је збачен. 4) Y берату није

поменуто његово наследство, на које има право по хатишерифу из 1830. године. Порта је одмах осетила да је у Милошу и Михаилу стекла жилаве противнике и бунтовнике. Сматрала је да

Милош нема право да мења Устав; зато је одмах и затражила од њега да се изјасни хоће ли остати веран

султану. Милош је одговорио писмом у коме је рекао да Србија има право да самостално води унутрашњу

управу. Изразио је и наду да ће се Порта убудуће уз-државати да издаје разне берате и фермане, којима се

меша у унутрашње српске ствари. Непомирљиво и борбено Милошево држање према Турској изазвали су догађаји који су се у то време

при-премали у Европи. Италијанско питање свакога часа могло је да изазове рат између Италије, Француске,

c једне стране, и Аустрије, c друге стране, јер су аустриј-ска влада и њена дипломатија одбиле да се италијан-ско питање расправи на конгресу великих сила. A сва-ки заплет у Европи могао је да изазове сукоб

и на Бал-кану. По свим проценама, кнез Михаило је сматрао да је рат између Сардиније и Аустрије

неизбежан. Итали- [174] јанеЖи посланик је путовао тих дана преко Београда за Цариград и том приликом се састао c Милошем и

Ми-хаилом. Од њега су дознали да су Сардинија и Фран-цуска створиле заједнички план за борбу против

Ауст-рије. По ономе што су од италијанског посланика Ас-тенгоа дознали, он је ишао у Цариград да проучи

мо-гућност отпремања Дунавом оружја за побуну Мађара када дође до рата. Y Паризу је принц Наполеон дао

веома повољно мишљење o Михаилу и препоруку да c њим разговара o учешћу Србије у будућем рату про

тив Аустрије. Како се разговарало у шест очију - ита-лијански посланик, Милош и Михаило, који је уједно

био и тумач, у почетку је разговор текао доста непо-верљиво. Да наведе лукавог Италијана да се што

отво-реније изјасни, Милош је изјавио: - Ја, господине, желим најсрдачније односе c Пије-монтом. Србију c 1виме везују исти интереси, јер је

Аустрија наш заједнички непријатељ. Италијан се разведрио и одмах избрбљао шта при-према. Али се Милош није дао навући на танак лед. - Што се мене лично тиче, радо бих све то прихва-тио, али уза ме стоје скупштина, влада и министри. A

изнад нас - гарантне силе. Уосталом, из вашега изла-гања не могу да дознам шта ви у том случају нудите Србији? - Од вас једино тражим да можемо у Србији смес-тити оружје за Мађаре. YocxaAOM, немам никаквих

упутстава шта бих вам могао понудити за ту услугу. - Ја вам могу одмах рећи да Србија није спремна за рат, a пошто joj će не дају никакве надокнаде, још мање је

спремна да због Мађара навуче на себе гнев Аустрије и гарантних сила. Астенга је следила Милошева лукавост и тек тада је видео да се избрбљао више него што треба, na je рекао: - Надам се, кнеже, да за овај разговор нико неће до- знати. - Разуме се, уколико се на коме другом месту не ис-трчите! - одговорио је хладно кнез Милош. A када је Астенго отишао, рекао је Михаилу: - Чиниш волико, Михаило, Русија предлаже сази-вање европског конгреса због италијанског питања!

Француска и Сардинија су већ наумиле да ратују. Y6e-ђен сам да ће у томе случају Горчаков покренути

ис-точно питање, јер му је потребно да поново дигне по-љуљани углед Русије у свету. Зато се спреми за Беч. [175] Узми Јулију и под изговором да хоћеш жену малко да проведеш кроз Европу крени до Париза и Берлина, те

види може ли какве вајдице од свега тога бити за Ср-бију. XV Михаило је тринаестог марта паробродом стигао у Беч. На пристаништу су га сачекали Јулија, Ласло, гроф

Жичи и гроф Броћани. Јулија је после једног страсног месеца проведеног са Карлом Аренбергом била начисто да та веза мора

престати пре Михаилова доласка у Беч. Оно што joj je у почетку доносило драж и новину, временом је

губи-ло своју привлачну и неодољиву снагу. Карло није био мушкарац због кога би напустила свог мужа.

Што је и поред тога изневерила Михаила, није је пекла савест, јер joj се чинило да за даљи живот c

Михаилом постоји безброј могућности. Kao мушкарац је куд и камо био бољи и снажцији од Карла; поред

тога, уз њега је сти-цала углед и имала све што joj срце зажели. Зато је одлучно раскинула са Карлом. Јулија је вид-но узбуђена и уплашена дошла на пристаниште. Брод је

већ био приспео и путници су већ силазили. Кад је угледала Михаила како прелази мостић и тражи је

по-гледом, силовита ју је радост обузела. Није могла да се савлада и остане прибрана и хладна, већ му је

потрча-ла у сусрет и бацила му се на груди, љубећи га по лицу. Сада за њу ништа није више постојало осим

њега, a осећала је потребу, као никад раније, да буде c њим што пре насамо. Михаило ју је топло гледао, али је као и увек пред другима остао уздржљив. Кад су сели у кола, Јулија је

поново загрлила Михаила, настојећи да сазна шта се крије иза његових строгих и продорних очију.

Најед-ном joj je постало тешко и мучно у срцу. Некакав пре-кор као мора све је више стезао, јер је тек сада

схвати-ла да је без икакве потребе изневерила тако племени-тог и доброг човека, који joj je, баш због тога

што joj верује све препустио на вол>у. Y том часу била је спремна и на сваку жртву, чак да себе казни и

призна своју кривицу, али је убрзо одустала од тога - чврсто уверена да би свога мужа тиме страшно

увредила и по-низила. Уосталом, можда је сам крив што ме толико [176] времена оставио саму, закључила је. Потом га је још јаче загрлила и заплакала. Михаило је веровао да она плаче од радости што је он дошао na jy je снажно привио на груди и пољубио у

нежни, бели врат. To je Јулију смирило, na je одахну-ла и утрла очи марамицом. Затим је, као да се ништа

није десило, отпочела да прича све до куће како је про-водила време и жељно очекивала његов повратак у

Беч. A била је тако лепа, нова и некако чудно измење-на. Михаило ју је са дивљењем посматрао све време. И

кад је најзад заћутала, рекао joj je: - V Бечу ћу остати само три дана, a онда ja и ти кре-ћемо за Париз. Била је пресрећна, јер је хтела што пре да напусти Беч, бојећи се сусрета са Карлом, који је тих дана

службено послом отпутовао у Рим своме брату карди-налу. Михаило је прву званичну посету у Бечу начинио грофу Буоли, аустријском министру спољних послова, да

изрази захвалност цару Францу Јозефу што је међу првим гарантним силама признао кнезу Милошу

по-вратак на престо у Србији. Гроф га је свечано примио, одајући му све оне почасти које се указују

личностима страних владајућих династија. Кад су сели, Михаило је смешећи се љубазно погледао грофа

Буолу и рекао: - Екселенцијо, долазећи у Беч нисам могао пропус-тити прилику a да не захвалим његовом царском

вели-чанству и вама као министру спољних послова Ауст-рије на упућеној честитки мом уваженом оцу. Како

у моје име тако и у име мога оца, пренесите дубоко по-штовање вашем цару на томе чину. Y исто време,

по-себно се захваљујем и вама. — Хвала вам, кнеже. Ја сам са своје стране учинио што ми је била дужност. A и овом приликом, могу вам

искрено рећи, радостан сам што вас видим. Надам се да ће наше две земље убудуће моћи да успоставе још

присније суседске односе. Поготову што сви меритор-ни кругови c дубоким поштовањем гледају на вашег

оца, a посебно на вас. - Да наши односи, екселенцијо, буду што приснији, то ће умногоме зависити од вас и вашег цара. Бићу

искрен, из Беча се није увек пријатељским очима гле-дало на Србију. - Учинимо све, кнеже, да се прошлост и непријатне ствари забораве! - одговорио је гроф Буола, смешећи 12/7 [177] се љубазно. После дужег разговора, који је трудом обеју страна добио приватан и доста срдачан карактер, Михаило је

устао. Опраштајући се, рекао је министру: - Екселенцијо, молим вас, извините ме, радо бих ос-тао c вама дуже, али морам поћи до руског посланика,

коме исто тако треба да изручим захвалност у име свог оца. Михаило је ово намерно рекао, да не би изазвао сумњу што ће посетити руско посланство. Са руским

послаником Виктором Балабином, својим старим при-јатељем и познаником из Петрограда, кнез Михаило је

имао да води важне разговоре у току два дана боравка у Бечу. Балабин му није могао рећи како ће се заврши-ти италијанско-аустријски сукоб. Још мање му је мо-гао открити хоће ли се рат, у случају тога

сукоба, пре-нети и на Турску и на тај начин покренути источно пи-тање. - Србија, у тако неизвесној ситуацији, по моме мишљењу - рекао је Балабин - мора да гледа пре свега да

сачува оно што има. Ако дође до рата и укћже се могућност да се уз италијанско питање покрене и пи-тање

Турске, онда је разумљиво да Србија не би смела остати по страни. Кад је Михаило открио предлоге сардинског конзу-ла Астенгоа, Балабин је одмах телефоном уложио

про-тест код италијанске владе у Торину. Исто тако је из-вестио Горчакова да хитно затражи објашњење и у

Цариграду. Али од тога корака ни на једној страни није могао ништа очекивати, na je саветовао Михаилу: - Свој побуњеној браћи из Босне и околних покра-јина који су под Турцима треба саветовати да се стрпе,

како не би дали повода за истребљење и освету. A ви, спремајте све што је потребно за побуну. Са своје

стра-не вам обећавам сваку подршку, нарочито у погледу новца и оружја. При растанку, лукави дипломата Виктор Балабин, који је заиста волео кнеза Михаила и гајио велико

по-штовање према Србији, рекао је: - Кнеже, желим вам много успеха у Паризу. Писа-ћу пријатељима да вам у свему изађу наруку. Y исто време

молим да своме витешком оцу, c моје стране, уручите посебну честитку. Њега и Србију због херој-ства

посебно ценим.

[178] XVI Раскошна палата у Паризу у коју су се сместили Михаило и Јулија припадала је неком маркизу, од кога ју је

купио један богат трговац. Михаило није жалио новац, само да у Паризу направи утисак какав се оче-кивао

од наследника престола и богатог човека. Y исто време, хтео је да Јулији учини што пријатнијим боравак у

Паризу, јер је тај град сматран престоницом света, у коме је свака жена желела да се што више ис-такне и што боље проведе. У Паризу се Јулија показала као права Бечлијка и жена из високог друштва. Чим се мало одморила од пута,

пажљиво је разгледала све просторије изнајмље-не палате, обративши нарочиту пажњу на салон, у коме је

имала да прима истакнуте политичке личнос-ти. Требало је да Јулија први пут иступи као српска кнегиња.

Зато су joj за саветника дали Косту Цукића. Пре званичних посета Наполеону и француским државницима, Михаило је преко пријатеља прикупио

потребна обавештења o међународној ситуацији. На-рочито га је интересовало питање скорог сукоба око

италијанског уједињења, које је неминовно водило рату Аустрије c Пијемонтом и Француском. Да Напо-леон

на томе питању ради преко свога сестрића при-нца Наполеона, одмах му је постало јасно. Kao што је

надвојвода Максимилијан стварао неприлике Францу Јозефу, исто тако је и принц Наполеон веровао да је

сувише запостављен. Због тога је необазриво иступио у погледу Наполеонових планова према Аустрији и

ис-точном питању. Он је стално заузимао став незадовољ-ника. ¥з њега се налазио један део француске

штампе, на коју је видно утицао и која га је помагала. Наполеон је услед тога често позивао принца

Наполеона и молио га да буде обазрив, како пре времена не би открио француске војне припреме и планове. Михаила је највише интересовало какав је став На-полеона у погледу Срба и Мађара, уколико међу њима

избије сукоб. Да ту ствар пречисти, све је предузео да га посети принц Наполеон, преко кога је хтео да се

што боље обавести o политичким догађајима. Принц Напо-леон је отишао кнезу Михаилу у обичном фијакеру, да не би скренуо на себе пажњу. Коста Цукић га је доче^ као на улазним вратима. Незадовољни и

амбициозни [179] J принц, пошто се театрално поздравио c Михаилом, својим старим познаником, био је представљен Јулији.

Она је на њега оставила снажан утисак. V почетку се водио уобичајени конвенционалан разговор. Принц се интересовао како се кнегињи сви-ђа

Париз. - Ваше височанство - одговорила му је Јулија - Па-риз је град чија се лепота не може за неколико дана

са-гледати и потпуно осетити. Бићу искрена, мени се још није пружила прилика да видим Версај. - Имаћете прилике, светла кнегињо. Лично ћу све учинити да вас и вашег супруга кнеза Михаила, прими мој

брат Наполеон са свим почастима једне владајуће породице. Поготову што лично гајим велике симпати-је

према храбром српском народу и његовој натчове-чанској борби за слободу. - Ваше височанство - рекао је Михаило - у овим судбоносним данима кад сте све предузели да се ост-вари

уједињење и ослобођење италијанског народа, изгледа ми да не поклањате довољно пажње Србији, која од

вас највише очекује. - Напротив, моји су планови да Србију и Мађарску увучем у овај рат који је на помолу. Ја сам то крио од Валевског, јер се он плаши Енглеске, која по сваку цену жели да овај сукоб локализује. Што се тиче

ма-ђарског питања, и o њему сам са Кавуром разговарао, али при том нисам заборавио вашу домовину. Што

се тиче рата против Аустрије, и на томе радим свим сна-гама. Интересује ме шта би у томе могла са своје

стра-не да помогне Србија? - Много, ваше височанство, али она има своје не-воље. Турска је органски везана за Аустрију. Она

сис-тематски уништава наше сународнике у покрајинама које су под њеном влашћу. Београд је пун

избеглица из тих покрајина, који су једва успели да спасу главе. Рушити Аустрију, a оставити нетакнуту

Турску, за нас је исто што и пуцањ у празно. - Обавештен сам да је ових дана у Београду бора-вио мађарски генерал Клепке и водио разговор са вашим

оцем, кнезом Милошем. Интересује ме шта је тамо урађено? - 0 томе сам дознао из новина, ваше височанство, и не располажем потребним обавештењима. Y току даљег разговора Михаило је јасно утврдио да Наполеон не намерава да покрене источно питање [180] због држања Енглеза. A при растанку принц је рекао Михаилу: - Кнеже, можете рачунати да ћете c моје стране имати пуну подршку. После тога се Михаило два пута састао са францус-ким министром спољних послова грофом Валевским.

Мада је министар био веома љубазан, показао се одлу-чан кад се повео разговор o устанку у Мађарској и

Турској. - Кнеже, ја сам добио обавештење од конзула Де-зесара да је Клепке изјавио вашем оцу како има спо-разум c

Француском ради изазивања буне у Мађар-ској, у коју је хтео да увуче и Србију. V исто време он је нудио

вашем преузвишеном оцу сто хиљада војника, c којима би упао у Турску. To je све гола неистина! Дао сам

упутство своме конзулу да наш став подробно об-јасни вашој влади. Михаилу је после овог састанка било јасно да међу француским државницима постоје различита мишље-ња у

погледу вођења рата c Аустријом, o ставу према Мађарској, Србији и источном питању. После тога мо-гао је

да оде у аудијенцију код Наполеона и да води разговоре o Србији. Том приликом је намеравао да подробно

упозна цара са тешкоћама у које његова зе-мља може да се ували због држања Турске и Аустрије. Михаило је

у Париз стигао 19. априла. Наполеон га је примио два пута. Прва аудијенција је имала званични карактер.

Цар Наполеон је примио у радном кабинету Михаила и Јулију. Указао им је велико поштовање. Па-жљиво је

саслушао Михаилово излагање o приликама на Балкану и тешкоћама Србије. Затим је замолио Ју-лију за

извињење и рекао: - V присуству ваше дражесне кнегиње, обећавам вам да ћу све учинити да Србија дође до својих оправ-даних

права. A вас, кнеже, молим да ми у једном кра-ћем меморандуму изнесете све жеље и захтеве. To ћете ми

предати лично, на идућем састанку, јер би било веома неправедно да узвишену кнегињу замарамо још и

политичким проблемима. Затим је Наполеон повео разговор c Јулијом o Па-ризу. Запиткиваоjeoутисцимакојејестекларазгледа-јући

Версај, позориште, Оперу. - Беч се својом опером може такмичити c Паризом! - рекао је цар дипломатски. - Бечка опера је заиста на високом ступњу - одго- [181] ворила је Јулија - Чуо сам да се цар Франц Јозеф много интересује за позориште? - Можда пре за глумице, ваше царско величанство! - одговорила је смешећи се Јулија. - Зар да му то замеримо, кнегињо? И цареви су л^уди! Moj узвишени деда, велики Наполеон, волео је жене,

али му то није сметало да буде највећи владар света. Михаило је на други састанак c Наполеоном отишао у цивилу. Приликом опроштајне аудијенције дуго je c

њиме разговарао, предавши му меморандум у коме су били изнети захтеви Србије. Меморандум је почињао

жалбом и набрајањем свих оних права које је погазила Турска. Затим се говорило o наследном пра-ву

династије Обреновић, o боравку турских гарнизона у градовима Србије, o томе како ти гарнизони стално

изазивају трзавице и нереде, услед којих може лако да избије рат. Даље се у меморандуму говорило o

повре-ђеним правима Србије у међународним односима и ак-тима. Kao карактеристичан пример наведена је

пло-видба Дунавом. Y меморандуму је кнез Михаило на-бројао којим се начином све то може поправити,

апе-лујући на благонаклоност цара Наполеона и Францус-ке. Меморандум је завршен понудом савеза са

Фран-цуском у рату против Турске и Аустрије. »Кнез и срп-ски народ очекују од Наполеона III више него

правду, али остављају вашој мудрости када и како ћете му то даровати. Зато вам скрећемо пажњу на важност

срп-ског народа међу хришћанским народима Турске и Аустрије, утицај који он врши и акцију коју би могао

да поведе у случају да се политичке компликације и ратни догађаји пренесу и на то подручје. Ако би дога-ђаји добили обрт који олакшава Србији остварење ње-них жеља за увећањем и независношћу, један

доцнији договор могао би пружити основе за споразум подјед-нако користан плановима његовог величанства

и бу-дућности Србије.« Још пре одласка Наполеонова из Париза да преуз-ме команду над војском, Михаило је добио од њега и

Турнела обећање да ће Француска пружити Србији дипломатску подршку, али су му саветовали да по сва-ку

цену одржи мир, јер се сама Француска налазила у веома незавидном положају. Енглеска је изјавила да неће

остати неутрална уколико се рат прошири на [182] Турску. Став немачких јужних држава отворено је био непријатељски према Француској. Њих је спречавао

притисак Русије да не уђу у рат на страни Аустрије. Али за сваки случај, паралелно Михаиловој акцији код

француске владе, Коста Цукић је водио тајне разгово-ре c мађарском емиграцијом, јер се кнез Михаило

оси-гуравао на све стране, не би ли извукао ма какву ко-рист из започетог рата за Србију. Док је Михаило водио политичке разговоре, Јулија је то време искоришћавала да што боље упозна

знаме-нитости Париза. Обилазила је музеје, галерије, цркве и правила излете у околину. Одазивала се. на

позиве и примала посете, a увече одвлачила Михаила у неко од многобројних париских позоришта, у Оперу,

или у чу-вене ноћне локале.

XVII Пре поласка за Лондон кнез Михаило је одржао не-колико незваничних разговора са енглеским послани-ком

Каулијем. Желео је да његова посета Лондону буде унапред најављена и известан успех осигуран. Међутим,

из разговора c послаником осетио је да у Лондону неће наићи на разумевање за српске захтеве. Енглези су

остајали најупорнији од свих великих сила кад се покретало питање Турске, бојећи се руских тежњи на

Балкану. Кнезу Михаилу је одмах било јасно да Енглеска није противник династије Обреновић нити се противи одлукама Светоандрејске скупштине. Она се чак својски заузела да Цариград призна кнеза Милоша,

али се бојала да би сваки неред у турским по-крајинама изазвао општи устанак на Балкану, a TO би дало

могућност Русима да се дочепају Цариграда. По-пуштајући у извесним захтевима Србији, Енглези су на

другој страни вршили притисак на Турску да у рату између Аустрије противу Италије и Француске задр-жи

неутралност. Проникнувши у велику игру енглеских политичара и дипломата, Михаило је дошао у Лондон уверен да

ништа неће моћи успети. Енглески државници и поли-тичари остали су доследни у одлуци. Михаилу је

са-општено да ће га краљица примити у присуству тур-скога посланика. Овим му се наговештавало да не

тре-ба да се нада подршци и захтевима против Турске. [183] ворила је Јулија - Чуо сам да се цар Франц Јозеф много интересује за позориште? - Можда пре за глумице, ваше царско величанство! - одговорила је смешећи се Јулија. - Зар да му то замеримо, кнегињо? И цареви су л^уди! Moj узвишени деда, велики Наполеон, волео је жене,

али му то није сметало да буде највећи владар света. Михаило је на други састанак c Наполеоном отишао у цивилу. Приликом опроштајне аудијенције дуго je c

њиме разговарао, предавши му меморандум у коме су били изнети захтеви Србије. Меморандум је почињао жалбом и набрајањем свих оних права које је погазила Турска. Затим се говорило o наследном пра-ву

династије Обреновић, o боравку турских гарнизона у градовима Србије, o томе како ти гарнизони стално

изазивају трзавице и нереде, услед којих може лако да избије рат. Даље се у меморандуму говорило o

повре-ђеним правима Србије у међународним односима и ак-тима. Kao карактеристичан пример наведена је

пло-видба Дунавом. V меморандуму је кнез Михаило на-бројао којим се начином све то може поправити,

апе-лујући на благонаклоност цара Наполеона и Францус-ке. Меморандум је завршен понудом савеза са

Фран-цуском у рату против Турске и Аустрије. »Кнез и срп-ски народ очекују од Наполеона III више него

правду, али остављају вашој мудрости када и како ћете му то даровати. Зато вам скрећемо пажњу на важност

срп-ског народа међу хришћанским народима Турске и Аустрије, утицај који он врши и акцију коју би могао

да поведе у случају да се политичке компликације и ратни догађаји пренесу и на то подручје. Ако би

дога-ђаји добили обрт који олакшава Србији остварење ње-них жеља за увећањем и независношћу, један

доцнији договор могао би пружити основе за споразум подјед-нако користан плановима његовог величанства

и бу-дућности Србије.« Још пре одласка Наполеонова из Париза да преуз-ме команду над војском, Михаило је добио од њега и

Турнела обећање да ће Француска пружити Србији дипломатску подршку, али су му саветовали да по сва-ку

цену одржи мир, јер се сама Француска налазила у веома незавидном положају. Енглеска је изјавила да неће

остати неутрална уколико се рат прошири на [182] Турску. Став немачких јужних држава отворено је био непријатељски према Француској. Њих је спречавао

притисак Русије да не уђу у рат на страни Аустрије. Али за сваки случај, паралелно Михаиловој акцији код

француске владе, Коста Цукић је водио тајне разгово-ре c мађарском емиграцијом, јер се кнез Михаило

оси-гуравао на све стране, не би ли извукао ма какву ко-рист из започетог рата за Србију. Док је Михаило водио политичке разговоре, Јулија је то време искоришћавала да што боље упозна

знаме-нитости Париза. Обилазила је музеје, галерије, цркве и правила излете у околину. Одазивала се. на

позиве и примала посете, a увече одвлачила Михаила у неко од многобројних париских позоришта, у Оперу,

или у чу-вене ноћне локале. XVII Пре поласка за Лондон кнез Михаило је одржао не-колико незваничних разговора са енглеским послани-ком

Каулијем. Желео је да његова посета Лондону буде унапред најављена и известан успех осигуран. Међутим,

из разговора c послаником осетио је да у Лондону неће наићи на разумевање за српске захтеве. Енглези су

остајали најупорнији од свих великих сила кад се покретало питање Турске, бојећи се руских тежњи на

Балкану. Кнезу Михаилу је одмах било јасно да Енглеска није противник династије Обреновић нити се

противи одлукама Светоандрејске скупштине. Она се чак својски заузела да Цариград призна кнеза Милоша,

али се бојала да би сваки неред у турским по-крајинама изазвао општи устанак на Балкану, a TO би дало

могућност Русима да се дочепају Цариграда. По-пуштајући у извесним захтевима Србији, Енглези су на

другој страни вршили притисак на Турску да у рату између Аустрије противу Италије и Француске задр-жи

неутралност. Проникнувши у велику игру енглеских политичара и дипломата, Михаило је дошао у Лондон уверен да

ништа неће моћи успети. Енглески државници и поли-тичари остали су доследни у одлуци. Михаилу је са-општено да ће га краљица примити у присуству тур-скога посланика. Овим му се наговештавало да не

тре-ба да се нада подршци и захтевима против Турске. [183] Било како било, Михаило је успео да одржи неколико разговора са енглеским представницима који су

води-ли главну реч у спољној политици империје. Он је том приликом изложио све тешкоће које Порта

прави кне-зу и влади Србије, тежак положај хришћана под тур-ском управом, невоље избеглица које из

Босне и окол-них области прелазе у Србију да би сачували голе жи-воте. Истакао је да босански везир није у

стању да одр-жава ред и законитост, јер босански бегови несметан врше злочине и насиље над Србима у тој

покрајини. - Кнеже - рекао је Мамзбери обраћајући се Михаи-лу - могу да вам обећам толико да ћете наследити сво-га

оца ако будете схватили да је у интересу великих сила мир на Балкану. Уосталом, и у вашем интересу је да се

одржи мир. Само везана за Турску Србија може опстати, јер би у противном могла да постане плен Аустрије

или Русије. Како је састанку присуствовао и Булвер, он је до-дао: - Што се тиче стања у Босни, ја знам да су тамо од-носи између православних много гори неголи односи

између Срба и бегова. A ви добро знате да за то сносе кривицу аустријски агенти и католички бискупи, који

желе да ту покрајину ставе под жезло Хабсбурговаца. Поуздано знам да се Порта труди да обузда бегове. Кнеза Михаила је краљици Викторији представио Мамзбери, a кнегињу Јулију - жена турскога послани-ка.

Пријем је био церемонијалан, какав се указује лич-ностима страних владајућих династија. Михаило је по завршетку овог пријема истог дана дознао да је у Херцеговини избила побуна, a да је

ен-глеска влада послала наређење своме представнику у Цариграду да саопшти Порти како влада њенога

вели-чанства сматра да се ова буна мора угушити свим мо-гућим средствима, без обзира какви су њени

узроци. To je кнеза Михаила јако забринуло. Прво, што је већ беснео рат између Аустрије, Италије и

Француске; друго, што је веровао да су Херцеговци насели пропа-ганди из Пијемонта и треће, што се бојао

да Милош неприпремљен не уђе у рат. Ипак се ускоро састао са вођом мађарске емиграције Кошутом и

водио c њиме разговоре, разматрајући све могуће случајеве, уколи-ко у Мађарској плане буна, да заједнички

иступе про-тив Аустрије. Бојећи се да се што не догоди за време његовог од- [184] суства из Србије, Михаило je c Јулијом хитно отпуто-вао из Лондона преко Париза у Берлин. V Берлину је

сазнао за прве војне успехе Француза и Италијана, што је у Немачкој изазвало ратоборно расположење. To je

значило да од пруске владе није могао очекивати по-дршку, па се задовољио формалном и пријатељском

посетом краљу и знаменитим личностима. Плашећи се погоршања прилика у Европи, a био је добио и вест o

очевој болести, Михаило је одустао од посете Петро-граду, па се хитно вратио у Србију. Ту одлуку убрзала је и мобилизација у Пруској и концентрација четири руска корпуса на границама Молдавије и Галиције према

Аустрији. При повратку из Берлина, Михаило и Јулија су свратили на неколико дана у Беч. Намеравали су да се одморе

и посвршавају све што је требало за свечани одлазак кнегиње Јулије у Београд. Ових неколико дана

проведених у Бечу Михаило је искористио да оконча неке имовинске послове и да још једном пораз-говара

са утицајним политичким личностима o ситуа-цији у свету. Y исто време желео је да аустријска влада стекне

утисак како он није вољан да joj у тако тешкој ситуацији прави ма какве тешкоће. Јулија је у току путовања и боравка по Европи чес-то размишљала o ономе што се догодило између ње и

Карла. Чинило joj će да је то био само тренутак слабос-ти, јер је сматрала да једино уз Михаила може бити

срећна и да ће c њиме задовољно проживети свој жи-вот. A више него раније годило joj je што je кнегиња,

увиђајући и сама колике joj će почасти због тога свуда указују. Зато је и пристала да се насамо састане са

Кар-лом. Да не би себе довела у искушење, решила је да се, тобож случајно, састану у некој кафани. Заузели

су сто. Јулија је скривала лице велом, не желећи да се из-лаже радозналим погледима. Задуго нису могли да

за-почну разговор, јер су обоје били јако узбуђени. Она је за два-три месеца већ била много научила o

изненад-ним и хировитим променама које захватају жену кад једном пређе степеник неверства. Гледала је

мирно ту-робног Карла и сећала се бестидног оргијања c њиме. V томе сећању и премишљању шта да му

каже, осети-ла је изненада презир према себи самој и према том ојађеном и заљубљеном човеку. Напослетку

се при-брала, осмехнула и рекла: - Желео си да се видимо. Учинила сам ти то, иако [185] сам убеђена да је глупо што сам прихватила твој пред-лог. - Схвати ме, Јулија! - скоро вапијући отпоче Карло. - Свестан сам да је немогуће то што желим да затра-жим од тебе, али морам! Ја заиста не могу без тебе. Преклињем те, растави се од свога мужа. Узећу те за жену.

Мени није стало ни до чега више у животу осим до тебе. - Да ниси католик, a уз то зрео човек, веровала бих да си полудео. Зар ти није јасно да се и кад бих хтела не

могу раставити! Иако сам тако страшно згрешила, волим Михаила. - Значи да мене ниси ни онда волела? - Вероватно. Код жена наступају тренуци слабос-ти. Ти си ту моју слабост искористио. Зато те молим, буди

разуман; желим да останемо само добри прија- ' тељи. - Морам да се покорим твојој жељи, али никад нећу престати да те волим. - To нећу и не могу да ти забраним, али треба да знаш, између нас се више никад нешто слично неће

по-новити. Јулија је оставила Карла и пожурила кући. Али ма како да се радовала што je c Карлом свршено у свести joj

je стално лебдео његов збуњени, тужни лик и усп-лахирени, заљубљени поглед. Ипак је на крају, смеше-ћи

се тужно, закључила да не сме c њиме прекинути сваку везу. Ко зна шта ме све чека у Србији, међу ту-ђим,

непознатим људима? Питање је и то хоће ли Ми-хаило још дуго да ме воли? A жена као што сам ја ни-када

неће моћи да живи без љубави. A шта ми смета да c Карлом наставим да се пријатељски дописујем? Вре-ме

све решава или исцрпљује, скоро c олакшањем је закључила, искочила из кола и трчећи ушла у кућу. XVIII Y Београду су већ биле извршене све припреме за свечан дочек кнеза Михаила и кнегиње Јулије. Кнез

Милош и сва родбина искрено су желели да се млада кнегиња што пре појави у Београду, јер су већ кроз

ча-ршију отпочеле да круже злобне приче како кнегиња Јулија одбија да дође у Београд и да живи међу

Срби-ма. Милоша те приче нису љутиле, али није више мо- [186] гао без Михаила, јер је осећао да му се примиче крај живота. A надао се да ће Јулија, кад се већ једном

на-стани у Београду, одлучити да му роди унука, што је највише од свега желео. Да сузбије причу чаршије, и

што срдачније дочека снаху, Милош је наредио да се за дочек припреми велика свечаност. Михаило је дошао у Београд неколико дана пре Ју-лије, како би уредио још нешто ако све не буде спрем-но

за што свечанији дочек и смештај његове жене. Прва му је брига била да прегледа нови двор, где је

на-меравао да се настани c Јулијом. Y његовој пратњи су били доктор Пацек, Анастас Јовановић, Катарина и

Анка. Анастас је показивао редом све просторије - од дворане за пријеме, салона, Михаилова кабинета,

кне-гињина салона, спаваће собе, кухиње, па до соба за по-сЛугу и одељења за стражу. Двор су раскошно

уреди-ли најбољи бечки и пештански мајстори и тапетари, a no укусу и захтевима тадање моде. - Ово, Михаило, није дворац, већ вилински стан из бајке! - рекла је Анка. - He бисмо се имали чега засти-дети

ни да је у питању руска принцеза, a не Хуњадин- ка. - He ради се, Анка, ово само због Јулије. Жеља ми је била да дам пример како треба што пре изаћи из наше

балканске учмалости и назадњаштва. Посећива-ће нас често стране дипломате и представници стра-них

држава, па ако кнежевски двор не буде заиста кнежевски, стећи ће рђав утисак o целој нашој земљи. Што се

мене тиче, задовољио бих се и оним својим ка-бинетом. Поред тога, Јулија је одрасла у Бечу и живе-ла је

извесно време у царском двору. Ако немамо по-зориште, оперу и остале установе које чине пријатан живот,

бар да joj осигурамо угодно боравиште. Катарина је стајала по страни. Задивљеним и скоро растуженим очима посматрала је сву раскош и лепоту

новога двора. Анка је то приметила. Загонетан осмех joj je заиграо око усана, као да нешто скрива. Затим је

узела за руку своју кћер и рекла: - Ти ћеш у име родбине предати Јулији букет цве-ћа. Катарина је погледала мајку право у очи, као да је тражила одгонетку оног њеног осмеха. Затим се окре-нула

и погледала Михаила. Очи су им се изненада сус-реле. Михаило се насмешио тако срдачно и задовољно Аа је

девојчица осетила како joj срце убрзано куца, a [187] сву душу захвата радост.

- Јесте, Каћа - рече кнез - тебе смо одредили да у име родбине подариш цвеће кнегињи. Михаило је био глатко обријан, a y униформи офи-цира. Изгледао је као младић, озареног лица. - Учинићу како ти кажеш! - одговори Катарина ве-село. Уочи Јулијиног доласка изашао је у »Српским но-винама« уводни чланак у којем је подробно била изне-та

генеалогија породице Хуњади. Српском народу се ту говорило да она потиче од лозе познатог мађарског

јунака Јанка Сибињанина, који је опеван у нашим на-родним песмама. Y средини тога чланка била је штам-пана песма већ тада познатог српског песника Буре Ја-кшића, посвећена Јулији: Њихала се златна грана, Y колевци Сибињана. На груди је сјајне пала Витешкога наследника. Новост да стиже дуго очекивана кнегиња Јулија уз-будила је сав Београд. Народ је искрено волео кнеза

Михаила, na je свако желео да види и његову жену. Нестрпљива да што пре види младу кнегињу у својој

средини, чаршија се злурадо смешкала, јер је хтела да види како ће се једна Мађарица, одрасла у Бечу, снаћи

међу њима. Како је пароброд из Беча стизао у Земун око осам сати изјутра, званична делегација је посебним паро-бродом

рано морала да пређе да је дочека на приста-ништу. Ту делегацију сачињавале су четири отмене београдске

даме, међу којима и Михаилова сестра Са-вка и стрина Томанија. Била су ту и три саветника, че-тири

официра, два кнежева ађутанта, три представни-ка скупштине, осам угледних београдских грађана, члан

варошког управитељства и четворица жандара. На челу ове свечане делегације прешао је у Земун и Михаило,

у униформи гардијског генерала, јер га је ње-гов отац одмах по преузимању власти, био поставио за врховног

команданта српске војске. У исто време на земунско пристаниште дошла је и делегација аустриј-ског

гарнизона, коју је предводио генерал, заповедник Земуна. Аустријска делегација се сврстала насупрот српске

делегације, али су се пре тога срдачно и веома [188] пријатељски поздравили. Кад је пароброд приспео, прво је ушла српска деле-гација и клицањем пожелела добродошлицу кнегињи

Јулији. - Живела кнегиња Јулија! Живео наследник Ми-хаило! - Хвала вам! - одговорила је смешећи се задовољно Јулија. Пришла је затим и пољубила će c Михаилом, a

потом се поздравила редом са сваким чланом делега-ције. To исто су урадили и њен брат Ласло, мајка и гроф Жичи, у чијој је пратњи допутовала. Затим је ушла на

пароброд аустријска делегација, на челу c генералом, па су се сви дубоко поклонили и заузели став мирно.

Генерал је рекао: - Ваше височанство, светла кнегињо српска, у име аустријске владе и војске чији сам заповедник у Зему-ну, a

посебно у име узвишенога нашега цара Франца Јозефа, част ми је да вам зажелим добродошлицу. Y исто

време и да вас отпратим до вашег преласка у нови брод, који ће вас и вашега узвишенога супруга прене-ти у

Београд и Србију, вашу будућу домовину. Срећно и ура за кнегињу Јулију! Потом су Савка и Томанија узеле Јулију испод руке па је повеле у пароброд којим је имала да пређе у

Бео-град. За то време са земунске тврђаве испаљена је у њену почаст топовска салва. V пароброду који је

во-зио кнегињу и делегацију, Савка, Томанија и београд-ске даме увеле су Јулију у кабинет и помогле joj да

об-уче српску народну ношњу. Михаило и чланови деле-гације на бродској палуби чашћавали су Ласла,

грофи-цу Хуњади и грофа Жичија шљивовицом, која је у то време била на гласу у Бечу. Кад се Јулија појавила об-учена у народну ношњу, настало је урнебесно и раз-драгано клицање: - Живела кнегиња Јулија! На београдском пристаништу су кнегињу Јулију поздравили чланови владе, саветници, општинско

уп-равитељство града, a био је сврстан и један ескадрон коњице на челу са официрима. Ту су већ биле и

двор-ске кочије, a OKO пристаништа се окупио безмало сав Београд: чиновници, трговци, ђаци, студенти,

жене, девојке. Сва та непрегледна људска бујица била је у свечаном руху; нико није хтео да пропусти

прилику да види кнегињу која први пут долази у Београд, да се ту [189] настани уз свога мужа и заједно c њим дели добро и зло. Са пароброда су кнегињу Јулију наново узеле ис-под руке Михаилова сестра Савка и стрина Томанија, као

деверуше, и извеле је на пристаниште. V име владе и кнеза Милоша, Јован Маринковић је поздравио

кне-гињу: - Светла кнегињо, имам велику част да вам поже-лим добродошлицу при доласку у Београд и Србију, вашу

будућу отацбину. Ову добродошлицу вам желим у име кнеза, вашега уваженог свекра, српске владе и

народа. Нека вам ово буде срећан час кад први пут сту-пате ногом на ово свето и узвишено тле наше Србије,

која је натчовечанском снагом, кроз крв, огањ, муке и напоре извојевала своја права и слободу. Ви српском

народу постајете кнегиња и мајка, па вам је света дуж-ност да га волите, a он ће вам узвраћати поштовањем,

оданошћу и љубављу. Живела кнегиња Јулија! - за-вршавајући поздрав, узвикнуо је Јован Маринковић. - Живела кнегиња Јулија! - Живео престолонаследник кнез Михаило! - ори-ло се из хиљада грла окупљеног народа. Девојке и жене

засуле су цвећем кнегињу и кнеза Михаила, a усклици дивљења и поздрава, ницали су на све стране. Док су

кнез Михаило и Јулија улазили у кочије, почела су да звоне звона са свих београдских цркава, грунуле су прангије и топови. Затим је свечана поворка, у којој су се налазили многобројни коњаници, војска и народ

кренули улицама од пристаништа према Саборној цр-кви. Улице куда су пролазили биле су преплављене

на-родом, куће окићене заставама, цвећем и ћилимовима. Празнично одевени ђаци основних школа и

гимназија засипали су Јулију и Михаила цвећем. На уласку у Са-борну цркву кнегињу је дочекао српски

митрополит Михаило. Пожелео joj je добродошлицу, благословио је, одслужио затим кратку молитву, па се

придружио поворци, која је одатле кренула у двор. V улицама ко-јима је пролазила поворка према двору

стајала је упа-рађена војска на челу c официрима, a иза ње - огромне масе Београђана и народа из

унутрашњости Србије, који је дошао да присуствује дочеку младе кнегиње. Пред двором су c леве стране

стајали високи чиновни-ци, a c десне стране саветници и посланици. Ближе ка-пији, као јато птица,

узнемирено и радознало чаврља-ле су девојке из отменог београдског друштва. Све су [190] биле или у европским или у народним ношњама, док је сву околину двора притискивало непрегледно море

радозналаца. При улазу у двор, c десне стране, стајале су жене и девојке кнежеве родбине, a затим -

управ-ник двора анастас Јовановић, доктор Пацек, лакеји и будућа кнегињина женска послуга. Кад је Јулија закорачила да уђе у двор, из реда је иступила Катарина са букетом црвених ружа, пришла

кнегињи и рекла joj: - Поздрављам вас, кнегињо, и желим вам добро-дошлицу у наш род. Ви ћете од данас бити свима нама мајка и заштитница. Јулија је срећна и озарена лица погледала Катари-ну, препознала је и насмешила се. Узела је хитро букет,

сагла се и пољубила је у чело. - Хвала ти! - рекла је. Али кад су им се још једном сусрели погледи учинило joj će да у дивним очима мла-де

Катарине пламти неки чудесни сјај, који joj je сле-дио радост, јер joj je дискретно давао на знање да је

ту-ђинка. Ипак овај трачак сумње одмах ишчезе, па се Ју-лија сагнула и још једном намерно пољубила

Катарину у чело. Затим је брзим корацима, живо и усплахирено, ушла c Михаилом у свечану салу, где је

седећи у стол-цу чекао кнез Милош, окружен саветницима, секрета-рима и двојицом министара. Стари кнез

био је у свеча-ном руху, искићен ордењем, достојанствен и радосно узбуђен. Јулија се отргла од Михаила,

потрчала кнезу Милошу, клекла и пољубила га у руку, узвикнувши ра-досно: - Бабо! Милош је прихватио снаху, загрлио је и пољубио трипут у чело. - Добро дошла, снахо. Нека све буде срећно и бла-гословено у овом дому c твоје стране. Потом се стари кнез поздравио c Јулијином мајком, братом Ласлом и њеним ујаком грофом Жичијем. Кад су

сви поседали, кнез Милош је наредио Анастасу: - Чиниш волико, Анастасе, послужи по српском обичају ракијом пријатеље. A ви, пријо и господине грофе, осећајте се у моме дому као у својој кући. Овде у Београду наши људи ће умети како ваља да вас угос-те и

поштују, јер Београд, иако још није као Беч, зна предусрести и дочекати пријатеље као ма који велики град

на свету. ' - Светли кнеже, дочек који смо данас доживели ни- [191] кад нећемо моћи да заборавимо. Уосталом, ми смо стари знанци, и ја се под вашом заштитом и у вашем дому

заиста осећам као у своме дому! - одговорио је гроф Жичи. Пошто је Јулија измењала поздраве са саветници-ма, министрима, кнежевом родбином, узела је, по срп-ском

обичају, c послужавника залогај хлеба, умочила га у со и појела. Остали су се прихватили понуђене ра-кије.

Заморена од пута, дочека и утисака, Јулија је рек-ла обраћајући се кнезу Милошу: - Бабо! Ја бих вас замолила да пређем у своју одају. Веома сам уморна. - Иди, иди, кћери! - одобрио је Милош. У пратњи Михаила и свога брата, Јулија је прешла у за њу припремљени двор, a сва друга родбина и гости

остали су да наставе весеље. Недељу дана по Јулијином доласку кнез Милош је пошао на лечење у Сокобању. Гроф Жичи и Ласло су се

задржали у Београду као Михаилови гости дваде-сетак дана. Правили су излете у околину Београда, a затим

их је Михаило одвео да заједно c њиме и Јулијом проведу недељу дана у Аранђеловцу. Јулијина мајка, грофица Хуњади, остала је са кђер-ком цело лето, како би joj помогла да се привикне у но-вој

средини. Затим су концем септембра обе, по Ми-хаиловом допуштењу, пошле у Беч, a потом у морско

купалиште Опатију, где су се тих дана налазили на од-мору већина Хабсбурговаца, Јулијин брат Коломан и

снаха. ЧЕТВРТИ ДЕО i Y току 1859. и 1860. године Србија се налазила у веома тешком положају. По мишљењу свих Срба, Милошев

повратак на престо отварао је могућност ослобађања подјармљене браће од Турака и Милош и Михаило,

хтели или не, морали су из опрезности, како због међународне ситуације тако исто и због неспремности

Србије за вођење ослободилачког рата, да обуздавају разбуђени патриотизам. Србија у то време једва да је

могла да наоружа 20.000 војника. Такође ни међународна ситуација није наговештава-ла скори сукоб међу

великим силама, a TO је иско-ристила Аустрија да још отвореније притискује бал-канске народе и гуши

ослободилачки покрет на Бал-кану. Михаило је све то јасно и добро видео и зато је свим силама настојао да

одржи мир, али и да не разо-чара српски народ у његовим тежњама за слободом. Y то време Београд је био

преплављен избеглицама из Босне и Бугарске, Санџака и Старе Србије. Ове из-беглице је кнез Михаило

помагао, саветовао и бод-рио их да не клону, што не значи да је заборавио са-вете који су му долазили из

Петрограда, јер је Русија подупирала врење на Балкану, иако је била за одла-гање решавања источног

питања. Циљеви руске политике и даље су остали исти: дочепати се изласка на Средоземно море. Али је мо-рала

најпре да отклони ограничења наметнута Па-риским уговором o миру, после несрећног кримског рата. To joj

je унеколико омогућавало зближење c Француском и слабљење Аустрије. Међутим, Русија није тих дана

могла да помишља на рат, јер је спро-водила унутрашњу реформу. Руско-француски раз-говори су били срећно окончани. Осујећен је план Аустрије да добије Венецију, коју је морала да усту- 13/7 [193] пи Италији. Истина, и Русија и Француска су биле за то да се привремено одржи Отоманско Царство на

Балкану, али, ако дође до његовог распада, решиле су да ће се обострано залагати да се на Балкану ос-нују

независне националне државе. Овај програм ут-врђен је на састанку руског и француског цара у Ва-ршави. Оцењујући ситуацију као неповољну, Милош се одлучио да за почетак затражи само исељење Тура-ка из

насеља, промену устава и кнежевско наслед-ство, јер му се чинило да то може постићи. Знао је да ће руски и

француски представници у Цариграду по-моћи, a да ће се енглески и аустријски представници успротивити.

После многих изјава и протеста што их је упутио Порти, Милош се решио да добије оно што жели -

подмићивањем турских главешина у Цариг-раду. Зато је послао српском посланику педесет хиљада дуката и

посаветовао га у писму: »He гледај колико ћеш дати, већ шта ћеш добити.« Портин од-говор на Милошеве

захтеве састављен је уз саглас-ност великих гарантних сила, али је прихваћено само исељење Турака из

градова, под условом да то ср-пска влада уреди са султановим комесаром. Милош није хтео да прими ни тај

уступак, тврдећи како ће »српски народ стечена права умети и сам да узме«. Услед тога су се односи све више заоштравали, па су Порта и гарантне силе виделе у томе Милошеву намеру

да потпуно раскине односе са Турском. Ме-ђутим, Милошева болест и старачка изнембглост све су више узимале маха. Кнез Михаило је двадесет шестог септембра провео сву ноћ уз постељу свога оца, a чим се у

свануће стари кнез смирио и заспао, отишао је да присуствује литургији у цркви. Тек се било завршило јутрење и отпочела литур-гија, кад је у цркву полако ушао дворски прота хаци--Дина.

Пришао је Михаилу и шапатом му рекао: - Господару, кнез Милош је умро. Михаило је болно уздрхтао, стегао зубе да не за-јеца и одмах напустио цркву. Y топчидерском кона-ку

затекао је свог оца већ положеног на одар. Око мртвог Милоша стајала је најближа родбина, ми-нистри,

саветници, ађутанти и остали великодостој-ници. Достојанствено, како и доликује будућем вла-дару,

Михаило је пришао, пољубио мртву руку свога оца, окренуо се према министрима, великодостојни- [194] цима и родбини и рекао: - - Господо, међу живима нема више вашега госпо-дара и мога узвишеног оца. Слава му! - Слава и покој души великог кнеза Милоша! - од-говорили су присутни. Михаило више није могао да се уздржи, већ је клекнуо уз очев одар и бризнуо у плач. Присутнима су

потекле сузе, a Савка и Томанија су закукале. Ми-нистрима, саветницима, ађутантима и осталим при-сутним

тек сада је било јасно да c кнезом Милошем одлази у гроб последњи преживели човек велике и херојске

Србије из доба устанка. To их је још јаче збунило и расгужило. Ипак, први се прибрао Михаи-ло. Устао је и

одлучним гласом рекао: - Господо, ја од овога часа преузимам у своје руке, по праву наследства, кнежевску власт и досто-јанство

владара над Србијом. Зато вам наређујем да свако и даље врши своју ранију дужност према отаџ-бини и

према мени као своме владару. - Слава кнезу Милошу! Живео кнез Михаило! -одговорили су покликом сви присутни. - Хвала вам, господо! - рекао је Михаило и позвао своја два ађута'нта да пођу напоље c њиме, - Господо, наредите да нам се изведу коњи - ре-као је и запалио цигарету. Кад су доведени коњи, бацио се у седло свога вранца и у пратњи официра и два ађутанта одјурио до касарни

у којима се налазила војска. Кад је војска постројена у каре, Михаило је у ставу мирно сачекао поздрав, a

затим, опкољен официрима, ушао у каре. Прво је оштрим погледом прелетео по строју снаж-них момака,

чија су га одлучна и снажна лица радоз-нало и c напрегнутом пажњом посматрала. - Јунаци! - одлучним гласом је узвикнуо - Ваш досадашњи кнез и велики јунак кнез Милош преми-нуо је

јутрос. Слава му! - Слава великом Милошу! - заорило се из хиљаде војничких грла. - Овога часа, јунаци, ја у Србији преузимам кне-жевску власт. - Живео кнез Михаило! - заорило се са свих стра-на. - Јунаци, моја и ваша судбина од данас јс постала нераздвојна. Ми смо сва узданица и снага Србије. Зато од

вас тражим да ми положите заклетву на вер- [195] ност. Мене од вас, a вас од мене више никад ништа, осим гроба, неће моћи да одвојп. Живелн! - Живео кнез Михаило! Затим је хаџн-Дина прочитао заклетву; војници и официри су је у хору понављали за њим. Пошто је војска положила заклетву, Михаило је наредио влади да изврши све припреме за свечану сахрану

кнеза Милоша. Потом се повукао у кабинет да би написао прокламацију народу o преузимању кнежевске

власти. Kao сувладар са својим оцем, Ми-хаило је већ био одлучио да, чим преузме пуну власт, мења начип

управе и установа у Србији. Жарко је желео да Србију унапреди економски и у просвет-ном и културном

погледу, како би уздпгао њен углед у целом свету, a нарочито на Балкану и међу Јужним Словенима.

Основна му је мисао била да што пре створи јаку војску, c којом ће повести рат против Ту-рака. A да се једпа

земља спреми за par како треба, морале су, сматрао је, да ишчезну све партијске и ди-настичке борбе. У

ствари, треба прво сјединити све Србе, што је значнло - прикупити власт у једне руке, како би се спремно

могли да остваре планови осло-бођења и уједињења. Тим путем се, мислио је, може једино постићи

благостање у Србији, њен културни успон и улазак у заједницу просвећених народа Ев-ропе. Зато је све те мисли изнео у прокламацији. »Срби! Данашњим даном преузео сам кнежевску власт v своје руке. Преда мном стоји тежак задатак.

Унутрашњи раздори, непоштовање права ближњега, гажење закона и малоуважења власти, освете и го-њења,

расточили су отечество наше и задржали ra y великом задатку. Ја ступам на престо кнежевски c тврдом

вољом да зла ова искореним у земљи нашој: да оснујем владу која ће, снабдевена свом потребном влашћу и

силом, умети одржати себе у уважењу, за-коне земаљске у снази и задобивена права у пошто-вању. Докле је

кнез Михаило на власти, нека свако зна да је закон највиша воља у Србији, којој се свако покоравати мора. C друте стране вам саопштавам да ћу највећу пажњу поклонити јачању одбране земље, која ће бити гаранција

слободе и безбедности.« Тиме је Михаило одмах завијено саопштио наро-ду да је његов задатак да Србију војнички оснажи и

припреми је за велико дело ослобођења. L196] Прокламацију је прво прочитао пред Саветом и владом, a затим је послао да се одштампа у »Српским

новинама« и умножи у двадесетак хиљада примера-ка, како би се могла дотурити сваком селу, a преба-цити

каналима и у крајеве под турском управом. Сахрана кнеза Милоша извршена је уз велике по-части посмртним остацима вође другог устанка, мудрога

политичара, великога господара Србије, На-род из свих крајева земље дошао је да до вечитог по-чивалишта

отпрати јунака који је педесет година оличавао све особине српскогнарода. Народ је знао да је кнез Милош

грешио, али и да је умео шеретски да подилази Турцима и да се на дипломатском пољу успешно носи са

лукавим аустријским и руским дип-ломатама. Знао је да је могао да буде суров и неми-лосрдан, али је осећао

да је увск изнад свега мислио o Србији и свом народу. Знао је даје у себи носио сву снагу побуњене раје,

грамзивост сељака, довитљи-вост Ере и неуништиву крепкост народа који је неко-лико стотина година стајао

као Орана протнв најезде источних варвара, чувајући Европу и тековине хришћанства. Због тога му је све

опраштао и жалио га као творца нове Србије и јунака велике ослободи-лачке епопеје. На Милошевој сахрани

у ожалошћс-ној поворци били су и представници великих сила, београдски везир и султанов изасланик. II Смрт кнеза Милоша изазвала је велику жалост, мада је донсла и олакшаље. Нови нараштај већ је био заузео

позиције у друштву na je c нестрпљењем оче-кивао промену власти, која би ускладила своје по-ступке са

жељама и потребама нових генерацнја што су-имале да преузму одговорност за будућпост зе-мље и народа. Свима је већ бмло јасно да се на старн начин не може више владати н да нове снаге и ев-ропске навике људи

траже нове институције, смсли-је потезе и већа залагања за будућност. He само што је Београд био пун

младих људи који су се школова-ли широм Европе, већ је исто тако трговачки и зана-тлијски сталеж изменио

свој начин рада и живота. Многи су се већ били обогатили и саградили куће по европском узору. [197] ност. Мене од вас, a вас од мене више никад ништа, осим гроба, неће моћи да одвоји. Живелп! - Живео кнез Михаило! Затим је хаџи-Дина прочитао заклетву; војници и официри су је у хору понављали за њим. Пошто је војска положида заклетву, Михаило је наредио влади да изврши све припреме за свечану сахрану*

кнеза Мнлоша. Погом се повукао у кабинет да би написао прокламацију народу o иреузимању кнежевске

власти. Kao сувладар са својим оцем, Ми-хаило је већ био одлучио да, чим преузме пуну власт, мења начип

управе u установа у Србији. Жарко је желео да Србију унапреди економски и у просвет-ном и културном

погледу, како би уздпгао њен углед у целом свету, a нарочито на Балкану и међу Јужним Словенима.

Основна му је мисао била да што пре створи јаку војску, c којом ће повести рат против Ту-рака. A да се једиа

земља спреми за рат како треба, морале су, сматрао је, да ишчезну све партијске и ди-настичке борбе. V

ствари, треба прво сје/мшити све Србе, што је значнло - нрнкупити власт у једне руке, како би се спремно

могли да остваре планови осло-бођења и уједињења. Тим путем се, мислио је, може једино постићи благостање у Србији, њен културни успон и улазак у заједницу просвећених народа Ев-ропе. Зато је све те мисли изнео у прокламацији. »Србп! Данашњим даном преузео сам кнежевску власт у своје руке. Преда мном стоји тежак задатак.

Унутрашњи раздори, непоштовање права ближњега, тажење закона и малоуважења власти, освете и го-њења,

расточили су отечество наше и задржали га у великом задатку. Ја ступам на престо кнежевски c тврдом

вољом да зла ова искореним у земљи нашој: да оснујем владу која ће, снабдевена свом потребном влашћу и

силом, умети одржати себе у уважењу, за-коне земаљске у снази и задобивена права у пошто-вању. Докле је

кнез Михаило на власти, нека свако зна да је закон највиша воља у Србији, којој се свако покоравати мора. C

друте стране вам саопштавам да ћу највећу пажњу поклонити јачању одбране земље, која ће бити гаранција

слободе и безбедности.« Тиме је Михаило одмах завијено саопштио наро-ду да је његов задатак да Србију војнички оснажи и

припреми је за велико дело ослобођења. L196] Прокламацију је прво прочитао прел Саветом и владом, a затим је послао да се одштамиа у »Српским

новинама« и умножи у двадесетак хиљада примера-ка, како би се могла дотурити сваком селу, a преба-цити

каналима и у крајеве под турском управом. Сахрана кнеза Милоша извршена је уз велике по-части посмртним остацима вође другог устанка, мудрога политичара, великога господара Србије. На-род из свих крајева земље дошао је да до вечитог по-чивалишта

отпрати јунака који је педесет година оличавао све особине српског народа. Народ је знао да је кнез Милош

грешио, али и да је умео шеретски да подилази Турцима и да се на дипломатском пољу успешно носи са

лукавим аустријским и руским дип-ломатама. Знао је да је могао да буде суров и неми-лосрдан, али је осећао

да је увск изнад свега мислио o Србији и свом народу. Знао је даје у себи носио сву снагу побуњене раје,

грамзивост сељака, довитљи-вост Ере и неуништиву крепкост народа који је неко-лико стотина година стајао

као ирана протнв најезде источних варвара, чувајући Европу и тековине хришћаиства. Због тога му је свс

опраштао и жалио га као творца нове Србије и јунака велике ослободи-лачке епопеје. На Милошевој сахрани

у ожалошће-ној поворци били су и представници великих сила, београдски везир и султанов изасланик. II Смрт кнеза Милоша нзазвала је велику жалост, мада је донсла и олакшаље. Нови нараштај већ је био заузео

позиције у друштву na je c нестрпљењем оче-кивао промену власти, која би ускладила своје по-ступке са

жељама и потребама нових генерација што су имале да преузму одговорносг за оудућност зе-мље и народа.

Сиима је већ било јасно да се на старн начин не може више владати н да нове снаге и ев-ропске навике људи

траже нове институције, смели-је потезе и већа залагања за будућност. He само што је Београд био пун

младих људи који су се школова-ли широм Европе, већ је исто тако трговачки и зана-тлијски сталеж изменио

свој начин рада и живота. Многи су се већ били обогатили и саградили куће по европском узору. [197] У Београду су радили Висока школа, мушка и женска гимназија, Богословија, Учитељска школа и вечерња

трговачка школа, у којој се занатлијски и трговачки подмладак оспособљавао и васпитавао. V Друштву

српске словесности били су млади истори-чари, и правници, a no схватању либерали; све су то људи Вукових

погледа, присталице народног језика и нове књижевности, чији утицаји долазе из Фран-цуске, Русије и Немачке. Јован Илић је професор, млад песник, и у његовој кући се састају песници но-вога нараштаја. Они

дискутују и читају своје лите-рарне саставе. Мина Вукомановић, кћи Вука Караџи-ћа, слика. Стеван

Тодоровић је отворио прву сликар-ску школу, где се младићи и девојке из богатијих по-родица упознају c

овом граном уметности. Бура Ја-кшић пише песме, слика и држи у приватној школи часове српског језика и

књижевности. Л>уба Нена-довић је начелник Министарства просвете; искуст-вом стеченим на страни

упреже све снаге да српске школе подигне на европски ниво. Y богатијим про-свећенијим кућама се већ чују

звуци клавира. По ку-ћама се приређују вечерња посела, a истакнуте госпе имају своје поподневне пријеме,

на којима се оку-пљају високо образовани људи, уметници, књижев-ници, образоване девојке из познатих

породица и млади кавалири. Y граду већ постоји стална позо-ришна трупа, која приређује

представе. Чувени уметници из Беча, Пеште и других градова долазе у Београд и приређују музичке

концерте. Поред модерних дућана, подигнуто је и отворено, по европском узору, и неколико кафана, хотел »Срп-ска

круна«, фризерске радње за господу и даме, по-сластичарнице! Град већ има корзо, на коме млади људи и

образоване девојке шетају у вечерњим часо-вима, недељом и свечаним данима. Сви желе да више зарађују.

Београд није поштеђен ни онога што је од-раз моде и новине на Западу по великим градовима. Млади људи

носе браде, дуге песничке косе, фитиљ-бркове, витлају штаповима, каваљеришу и заокуп-љени су

романтичарским идејама у политици и умет-ности. По узору на Беч, Пешту и Париз, и у Београду се јавља боемија - то изразито обележје новог време-на. Нарочито је јака родољубива црта романтичар-ски занесене

омладине, која би да се непоштедно бори са свим и свачим, a нарочито устаје противу [198] старих схватања и навика. To je оно време кад je Бура Јакшић, несхваћен, потцењиван, намучен немаштином боемисао по

при-станишним каванама и осветнички грмео родољуби-ве песме. .Милошев повратак на престо Бура Јакшић

је поздравио на свој особени начин: Весеље се ори, радост се разлива, Ни у здравље краљу, цару ни ћесару, Здраво да си, здраво, мили господару!

За тебе се ори, весели u neea . . . Он је исто тако још громовитије поздравио кнеги-њу Јулију. Ту песму је кнегиња дала да се преведе на

немачки језик и послала је мајци у Беч, да је свима показује као доказ колико је њена кћи Јулија омиље-на и

вољена у Србији. Она је наредила да Јакшића по-зову у двор, како би се упознала са њим. Јакшић се

неколико дана спремао за пријем. Позајмио је од по-знаника свечано одело, уредио косу, дотерао се и кренуо

у двор. Ипак је пре тога свратио у неку кафа-ну да се поткрепи. V кафани је нашао познанике, sarmo се и

заборавио да је позван у двор. Тек испред поноћи млада крчмарица Мила присе-тила се да је Јакшића позвала кнегиња Јулија, па му је

казала прекоревајући га: — Несрећни Буро! Знаш ли да је требало да идеш код кнегиње? - Јесте вала, знам, али ми је овде лепше. Тамо бих морао да се укрућено држим и пазим шта ћу да го-ворим.

He бих могао да пијем, a без другова, вина и тебе мени нигде није добро. Hero, дај ми хартије, пало ми је на

памет да напишем једну песму. И Јакшић је писао: Љубим те, љубим, душо, Љубим те, рају мој! A осим тебе никог, АО само народ ceo/. Он ће са мачем доћи Kad куцне једном час, Отеће стару славу, Добиће нови глас. [199] A ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје, сво, Ти ћеш ми родит сина, Аа чува благо то. Песму је сутра послао Анастасу Јовановићу да је преда кнезу Михаилу, као извињење што се запио и није

дошао код кнегиње на пријем. Кад је примио песму кнез се налазио код своје рођаке Анке. Y ње-говом

друштву били су Блазнавац, Филип Христић и Гарашанин. Михаило је смешећи се прочитао песму. - Пијандура - рекао је презриво Блазнавац. - Тих брадоња и чупаваца намножило се у Београду. - Бура је даровит и занесењак, па му ништа не треба замерити! - рекао је кнез Михаило помирљиво се

смешећи. III

Мада је настојао да према свима покаже добру вољу, кнез Михаило није водио рачуна што ће увође-њем

новина запрепастити спољне непријатеље и за-осталу средину у земљи. Kao модеран европски чо-век и

аутократа по схватању, имао је добро изграђен план за уређење државе. Зато није оклевао да одмах испољи

шта хоће и жели, иако је знао да га београд-ска чаршија тешко може схватити; поготову скоро-јевићи, a

нарочито они који су били навикли да им власт служи за остварење амбиција и користи за личне интересе. T

a чаршија, која је на први поглед била прихватила многе спољне облике живота, мо-билисана из старе турске чаршије од Цинцара и Грка, умножена придошлицама са села што су по-слове водили смелије и без

предрасуда, прикривала је европским оделима своју курјачку похлепу, нетр-пељивост и заосталост.

Навикнута на поводљивог Александра Карађорђевића и окрутнога Милоша, који је знао све њихове навике и

марифетлуке и на-стојао да им привидно повлађује, одједанпут се суо-чила са новим господарем, Европејцем

по духу, по-нашању и начину живота. Милош је био суров, непосредан, близак њиховом мишљењу и понашању, брз на казни, али је умео

ше-ретски да се опходи и да схвати њихове жеље, на- [200] страности, подвале и застрањивања. Супротно томе, Михаило је горд, образован, повучен, уздржљив и свим

својим понашањем подсећа на странца. Чак није умео ни да говори њиховим начином, којим се једно каже, a

друго жели. Људима чаршије се чини-ло да њих Михаило презире, поготову што има странкињу и што је

увео нов церемонијал, који је штампао у нарочиту књигу и по коме се морало по-ступати ако неко жели да

приступи кнезу или кнеги-њи. По томе церемонијалу морало се прописно об-ући, најавити неколико дана

унапред посету и чека-ти на позив из дворске канцеларије, као што се ради-ло у свим осталим европским

дворовима. Кнежев и кнегињин кочијаш носио је перику, беле рукавице и био напудерисан. Кнегиња се

појављивала у дивним хаљинама, са дугим шлепом, дијадемом и богатим накитом. Њен положај је био у

свему изузетан, иако је била само аристократкиња, Мађарица и католики-ња. To je изазвало завист и одбојност код београд-ских дама, које су биле навикле да сваком згодном приликом наврате у двор код

кнегиње Љубице или Персиде, заседну c њима, кафенишу и редом се из-оговарају, или истуже на своје

мужеве. Београд је вековима стајао на граници Истока и Запада, где су се сусретали две цивилизације, инте-реси

великих сила, два морала и две културе. Откако су га Срби ослободили од Турака и учинили својом

престоницом, он је постао не само изузетно послов-ни град, већ и врата кроз која је све више струјала

за-падна култура на Балкан. Његов политички и трго-вачки значај све је више привлачио људе из свих

срп-ских крајева, нарочито пречане, који су доносили своје навике и схватања, a примали један део онога

што се ту већ било одомаћило. Његов географски по-ложај, на двема пловним рекама, био је изузетно

по-вољан за трговину и брзо богаћење. A како су се у Београду налазили представници великих гарантних

сила: Енглеске, Аустрије, Русије, Пруске, Турске и Сардиније, постао је и привлачна мета за многе странце,

нарочито дипломате, агенте и трговце. Странци су све до Михаилова ступања на власт има-ли повлашћен

положај, a нарочито аустријски држављани; поготову што су се страни конзули већ били навикли да у свако

доба и по сваком послу до-лазе лично кнезу и од њега изнуђују потребна реше- [20Г ња. Могли су несметано да посећују Савет и на тај на-чин да муте и дознају све што желе. Увођењем новог церемонијала све је то отпадало и тешко погађало стране конзуле, нарочито аустриј-ског, који се био одомаћио у двору, a веома често ус-певао да заштити пред законом своје држављане од

одговорности за иступе и царинске прекршаје. Применом закона према свима, без обзира на то је ли неко поданик Србије или неке стране државе, увођењем

чврстог реда и церемонијала за пријем код кнеза, Стављени су под исти третман српски и страни држављани

и онемогућено је конзулима да вршљају по двору и државним надлештвима. Одједанпут је све морало да се

повинује редовној процедури, да добије законско решење и буде изведено по пропису и заведеном реду. Кнез

Михаило се није освртао на то што су му због свега тога страни конзули замера-ли, нити што су га сматрали

за не баш мудрог држав-ника и загриженог патриоту. Он је још пре ступања на престо схватио да се Србија

не може много осла-њати на помоћ великих сила, јер су све оне на Балка-ну тражиле једино корист за себе.

Знао је исто тако да се независност и углед могу постићи једино ако је држава јака. Зато је одмах и

прокламовао: »Балкан балканским народима.« Кнез Михаило је одмах наговестио и Порти да су прошла она стара времена понизности. Y Цариграду су

покушали да га придобију предусретљивошћу. Султан због тога и није правио никакво питање због његовог

самовољног ступања на престо. Чак је кнезу одмах упутио берат по нарочитом изасланику, како би тиме

указао нарочиту милост своме вазалу. Ми-хаило је то искористио да покаже како му до берата није ни стало.

Укинуо је ранији начин јавнога читања берата пред окупљеним народом. Само је позвао сул-танова

изасланика да му преда берат у присуству страних конзула у двору. Али је и том прилажом, како изасланику,

тако и страним конзулима, пока-зао да је он владар у Србији, јер их је пустио да у све-чаној сали седе више

од пола сата. Чекали су га уз-немирено и нестрпљиво. A аустријски посланик и царски изасланик Енвер-бег

значајно су се неколико пута погледали. Кад се Михаило појавио у пратњи председника Савета, министара и

ађутаната, сви су устали и остали на ногама док им није дао знак да [202] седну. Тек тада је султанов изасланик Енвер-бег, клањајући се пришао Михаилу. Три пута је теменао и

предао му берат. Михаило је без церемонијалног љубљења, клањања и теменања једним потезом руке

сломио печат и дао га своме секретару, рекавши: - Узми и заведи у акта. Ја ћу - обратио се потом Енвер-бегу и конзулима - остати лојалан према сул-тану, али

ћу исто тако љубоморно чувати сва права и установе Србије. А, сада, господо, пошто је церемо-нијал

завршен, позивам вас у суседну одају на кафу. Султанов изасланик био је запрепашћен. Кад су се четири конзула, Михаило, његова пратња и пред-седник

Савета дигли, устао је и Енвер-бег и пошао c њима у суседну одају. Београд и сва Србија одушевљено су поздравили Михаилово омаловажавање султановог берата, a страни

конзули су били и збуњени и изненађени. Што се тиче Турака у граду и заповедника тврђаве, они су се

осећали дубоко увређеним. IV Јулија се приликом Михаиловог ступања на пре-сто затекла у Опатији. Одмах му је брзојавно изјави-ла

саучешће поводом очеве смрти и запитала да ли да допутује. Михаило joj je одговорио да је боље да још коју

недељу остане у Опатији док он не посврша-ва најхитније послове. Јулија је проводила време у Опатији весело и за-бавно, иако је добро знала да се Србија и Михаило налазе у

незавидном положају; смрт њеног свекра није је уопште коснула. Уосталом, њој је од првог дана кад се појавила у Београду било јасно да је Ми-лош не воли, али његово нерасположење је долазило до израза само

кад се поведе реч o деци. Тада би из његових љутитих старачких очију блеснула несавла-дива искра мржње.

Исто тако и сва Михаилова род-бина, жене министара, саветника, дворске даме, по-слуга, доктор Пацек и

управник двора Анастас Јова-новић - сви су били љубазни, предусретљиви, одани и настојали су у свему да

Јулији угоде. Разумљиво, чинили су се такви, јер нису смели или нису хтели да се замере Михаилу. Мада су

је свуда са уважењем сусретали и указивали joj почасти, Јулији, као бив- [203] шој дворској дами, навиклој на сплетке, интриге, за-вист, подвале и закулисна подметања, није могло

из-маћи да се око ње шири некаква невидљива хладно-ћа, која, истина, није прерасла у мржњу, али да је за

све туђинка, то је јасно осећала. Она је настојала да буде љубазна, предусретљива, нарочито кад су били у

питању Михаилови рођаци, његова сестра Савка, њен син Милош Бајић, Анка, Катарина и стрина То-манија,

жене министара и саветника. Али, ма како да су се сви око ње утркивали у љубазностима приме-ћивала је

како је са завишћу гледају кад седа c Ми-хаилом у дворска кола или изјахује на излет. Нарочи-то су завист

испољавали кад се приликом свечанос-ти појављивала заједно c Михаилом и кад joj je свет клицао и

поздрављао је. Тих првих дана у Београду волела је да обилази школе, болнице, друштва и до-бротворне

установе. Показивала се колико љубазна толико и широке руке. Једном приликом, сасвим случајно, чула је

кад је Савка рекла Боси Лешјанин: -Лако је правити се добротворка Милошевим новцем. - Mope Савка, родбини никад ниједна снаха није добра! Јулија не само да је племенита, него је и поред своје

гордости и госпоштине према свима нама пред-усретљива - одговорила је Јула, жена Николе Хрис-тића. - Вама су увек туђинке боље и ближе. Ја знам шта знам! Док Милош буде жив, овде ћу имати места, a после

треба да дигнем руке од свега. Михаило је до-бар према мени и моме Милошу, али она се само пре-твара. Јулија је могла да дозна шта će o њој мисли и од женског света из високог београдског друштва. Много су је

волеле Боса, Јула и Савка Гарашанин. Анка се око ње некако веома спретно и умиљато сна-лазила, a и

Томанија је била отворена и простосрдач; на. Мала Катарина ју је испитивачки загледала, као да је проучава.

Што се тиче мушког друштва, минис-тара, саветника, a нарочито Цукића, Гарашанина и Мариновића, сви су

joj указивали поштовање, пред-усретљивост и уважење, чак и нескривене заштит-ничке симпатије. Она

никад раније није могла да по-верује да су то заиста велика господа и добро васпи-тани људи, који се труде

да joj увек укажу пажњу оним ненаметљивим ставом срдачних људи. A поред [204] тога, сви су по нечему и сваки на свој начин били за-нимљиви људи, мада различитих погледа на живот и

несложни у политици. Сада кад се у Бечу поново нашла међу старим по-знаницима из високог бечког друштва и царске ка-мариле,

њој се често наметала мисао да што боље проучи и схвати свој будући положај српске кнеги-ње. Њу је тај

положај заносио. Осећала је да се већ отровала оним што одводи са правог, трезвеног пута и људе, a

поготову жене кад се уз мужеве попну на истакнуто место светске позорнице. Али је осећала и невидљиву

хладноћу која је одасвуд вејала злобом и завишћу, како тамо у Београду тако и овде у Бечу. A хоће ли једно

ватрено и лакомислено женско срце моћи бити срећно и задовољно кад добро зна да за тај високи степеник

до кога се уздигла може да за- ' хвали једино своме мужу? Она се осећала не само млада, већ жудна

удварања, пажње, љубави и жељна да joj се то свакодневно и наглашава. Међутим, поло-жај кнегиње, брак и средина у којој је имала да живи и да се креће тражили су од ње озбиљност и прене-брегавање свих оних

малих ствари које понекад у животу значе тако много. Обузета таквим мислима, a осећајући да се неми-новно ближи дан њенога повратка у Београд, Јулија је

подлегла жељи да поново прими Карла, иако је ве-ровала да ће моћи да га држи на пристојној удаље-ности.

Карло се у почетку заиста показао на висини њенога поверења. Неприметан, разговарао je c њом сатима и

одлазио узбуђен и тужан. Али се у њему све више испољавало дивљење према њој и оно људско, скривено у

њему, поново је отпочело снажно да је привлачи. Онда се у њој јавила жеља да прекорачи границу

пријатељства и преда се том човеку, који је доносио оно што више није, поред све љубави, могла наћи у

Михаилу. Зато и није осетила како му се на-ново слепо предаје. И кад је све то изнова започело, одједанпут

је осетила олакшање, скоро блажено смирење. После поновног зближења c Карлом Јулија није више осећала ни страх ни грижу савести. Предала му се као

у неком сну, осећајући његове руке око свога тела као нешто неопходно и незаменљиво, a његове пољупце

као дивну промену и нову омамљеност. Она више није хтела нити је могла да се бори са собом, [205] свесна да Карло никад неће моћи да замени Михаи-ла, али ће joj увек бити драг. Није више хтела o томе да

размишља, нити ма кога да криви за све што се буде убудуће догодило међу њима. Уосталом, кад већ није

могла да постане мајка, да се за децу брине, o њима да мисли, што онда да нема миљеника, јер ако је постала кнегиња и сувладарка, није могла пре-стати да буде жена, да воли и буде вољена. Дошав-ши до тога сазнања,

опростила се нежно од Карла и на путу за Београд, на пароброду, размишљала o њему и o себи као жени,

сматрајући се скоро убогим створењем. Ступивши на престо у тридесет седмој години, Михаило је био потпуно сазрео и као човек и као владалац.

Кнежевски положај и власт њега нису мог-ли да занесу, већ су му наметнули обавезу да оствари своје идеале

и програм који је до у танчине био раз-радио. Основна његова мисао, рат против Турске, на-метала му је две

претходне радње: промену устава и измирење странака. Променом устава хтео је још више да ојача свој

положај, a мирењем странака да окупи око себе цео српски народ. Срби су, веровао је, имали да забораве све

што је до тада било, како би се у борби сврстали јединствени према спољним непријатељима. Требало је зато

што пре прекинути династичке свађе, измирити обреновићевце и кара-ђорђевићевце. Зато је кнез одмах и

дозволио повра-так свима онима које је Милош био протерао из Ср-бије; којима су биле одузете, пензије су

поново вра-ћене, a отпуштене чиновнике вратио је на положаје, или их пензионисао. На челу помилованих

карађор-ђевићеваца налазио се и господар Јеврем Ненадо-вић, отац кнегиње Персиде. Пошао је још и даље и

редовно их је позивао на дворске пријеме и балове. После династичког, прешао је на решење чинов-ничког

питања. Многи су чиновници одлуком Све-тоандрејске скупштине били отпуштени, па им нико за Милошеве

владе није давао плату, нити је по-кушао да им одреди пензије. To су сада били, c пра-вом, огорчени људи,

доведени најмање својом криви-цом на ивицу пропасти. Михаило је наредио да се са- ставе спискови ових људи, па ко је од њих способан за службу, да му се нађе место, a ко није - да се одмах

пензионише и да му се исплати надокнада од дана кад је отпуштен. За решење тога питања из своје ци-вилне

листе поклонио је четири хиљаде дуката, a по-зајмио је држави бескаматни зајам од педесет хиља-да дуката,

како би решила чиновничко питање. Чим је успео да изглади јаз између присталица Карађорђевића и Обреновића и среди горуће чинов-ничко

питање, одмах се дао на посао да исто тако из-мири конзервативце са либералима. Y ствари, тра-жио је

могућност да из обе ове странке састави своје прво министарство, јер је сматрао да ће на тај начин користити

народу. Y томе је могла много да му по-могне Анка Константиновић. Y њеном су се »салону« - поред

либерала - често виђали и конзервативци, a нарочито Гарашанин и Маринковић. Њих обренови-ћевци и

либерали нису могли очима да виде. Чак их није подносио ни стари Михаилов пријатељ и учитељ Вук

Караџић, који се тих дана био настанио у једном малом стану на Теразијама преко пута кнежева дво-ра.

Стари бојовник Вук је још за Милошева живота био заметнуо борбу против конзервативаца, и то от-вореним

нападом на министра просвете Димитрија Црнобарца. Y једном напису Караџић је рекао: »Сви смо ми

желели и једва чекали да који од младих шко-лованих људи постане министар. Црнобарац је о-, бичан

каријериста, који се ради добре плате и удоб-на живота дочепао министарског положаја, да би кварио наш

лепи језик.«

Кнез Милош је ликовао и још више подјаривао Вука: - Без старца нема ударца! Души си ми олакшао. Рекао сам да ти се пошаље аковче ритопечког вина и ужичке

шљивовице, да оштриш мозак и језик, Ву-чино моја. - He брини, господару, тек сам почео да рашчиш- ћавам коров, - Удри, удри, Вуче, a TO што те саслушавао управ-ник вароши, не брини. - Поднео је тужбу у суду - одговори му љутито Вук. - Је ли то мој суд, Вуче? - Твој, господару. - Онда ћемо лако. Зар се нас двојица нисмо доста [206] [207] намучили скитајући no туђини. Свађали смо се, ми-рили, али - увек остали добри пријатељи. Вуковим држањем била је погођена и увређена стара, конзервативна олигархија, која је још имала велик

утицај у чаршији. Михаило је то знао и насто-јао да примири Вука. Био је противан распиривању страсти, a

за окупљање свих који вреде. Освајајући полако наклоност кнеза Михаила, представници београдске елите:

Илија Гарашанин, Јован Марино-вић, Коста Цукић, Филип Христић и Јован Ристић утирали су себи пут ка

власти. Они су имали ону чар-шијску спретност да се брзо сналазе и прилагођавају новим приликама.

Тренутно су жртвовали своја на-чела, како би их после, кад заузму положаје, могли још јаче испољити у

новом руху. Знао је Михаило да су понекад старци нестрпљиви као и младићи. Вук Караџић му је често

говорио: - Дошло је, господару, време да се руше неки чар-даци. - Лако ћемо, Вуче, чардаке порушити, али је теш-ко за опште добро међу Србима окупити напредне и

поштене људе. По ступању кнеза Михаила на престо у Београду се појавио још један снажан човек, жељан власти и утицаја.

Био је то Миливоје Блазнавац, незаконити Михаилов брат. Милош raje био протерао из Београ-да због афере

у Загребу, али он је у својој Блазнави стрпљиво чекао старчеву смрт и одмах дојурио у , Београд, рачунајући

на Михаилову потребу за новим људима и на Анкину благонаклоност. Блазнавац ни-кад није патио од

предрасуда, нити се ма уз кога чвр-сто везивао, јер је стално меркао у коме ће правцу да крене нови курс

политике. Он је знао да Анка има снажан утицај на Михаила, na je, увек спретан, брзо успео да постане један

од најближих и сталних посе-тилаца њеног кружока. Да би тачно утврдио шта која странка жели и хоће, Михаило је дозволио конзервативцима и либе-ралима да

преко »Српских новина« међусобно полег мишу o свим политичким и националним проблеми-ма.

Гарашанин је око себе окупио присталице биро кратије, који су према династичким питањима ис-пољавали

равнодушност, али су сматрали да држа-вом треба да управљају школовани људи, чиновни-ци, a не прост

народ, јер се народ поводи за демаго- [208] зима, који ни сами не знају шта хоће. Либерали су сматрали да се Србијом може владати ако се власт гкздели

између кнеза и народа, чије би захтеве и жеље представљала народна скупштина. Михаило је кроз те полемике схватио да неће моћи измирити странке, па се одлучио за средњу ли-нију.

Покушао је да при саставу свога првог минис-тарства нађе за обе стране неутралну и прихватљиву личност

за председника. Другим речима, да увлаче-њем појединаца из обе странке присили странке на заједничку

сарадњу. Том приликом се испољила јед-на Михаилова црта карактера, колебљивост, која ће му увек

сметати. И док се Михаило колебао, за то време је Филип Христић - »сироти Филнп«, како су га звали на

двору кнеза Александра - на све стране хватао везе, шапћући на уво конзервативцима и ли-бералима да је

њихов човек, a преко Анке да је срцем и душом једино одан Михаилу. »Љубазни Паризлија« - како су га

звале београдске госпође на својим по-селима - и »женски Петко« - како су o њему говори-ли либерали,

крчио је себи пут ка министарском по-ложају. После много муке, оклевања, размишљања и на-кањивања, Михаило се одлучио да састави своје рово

министарство. За председника министарског савета и министра спољних послова узео је Филипа Христића.

Министар правде постао је либерал Јев-рем Грујић, министар унутрашњих послова дотада-њи управник

града Никола Христић, који није при-падао ниједној странци, a положај министра финан-сија додељен је

Јовану Гавриловићу. Ово министар-ство је на брзу руку и по нужди скрпљено, јер је Ми-хаило веровао да ће

преко њега утрти пут за сарадњу конзервативаца и либерала. Y београдској чаршији министарство Филипа Христића дочекано је злобним подсмехом, јер се још тада био

уврежио обичај код људи да све догађаје дочекају омаловажавајући, нарочито кад је у пита-њу власт. Зато је

одмах почела да кружи чаршијом једн-а јетка ругалица. - Јесте ли чули ко нам је председник министар-ског савета? - Филиш Христић - одговарао је збуњено упита-ни. - Кажу да му је кнез Михаило наручио шупљу 14/, [209] намучили скитајући no туђини. Свађали смо се, ми-рили, али - увек остали добри пријатељи. Вуковим држањем била је погођена и увређена стара, конзервативна олигархија, која је још имала велик

утицај у чаршији. Михаило је то знао и насто-јао да примири Вука. Био је противан распиривању страсти, a

за окупљање свих који вреде. Освајајући полако наклоност кнеза Михаила, представници београдске елите:

Илија Гарашанин, Јован Марино-вић, Коста Цукић, Филип Христић и Јован Ристић утирали су себи пут ка

власти. Они су имали ону чар-шијску спретност да се брзо сналазе и прилагођавају новим приликама.

Тренутно су жртвовали своја на-чела, како би их после, кад заузму положаје, могли још јаче испољити у

новом руху. Знао је Михаило да су понекад старци нестрпљиви као и младићи. Вук Караџић му је често

говорио: - Дошло је, господару, време да се руше неки чар-даци. - Лако ћемо, Вуче, чардаке порушити, али је теш-ко за опште добро међу Србима окупити напредне и

поштене л>уде. По ступању кнеза Михаила на престо у Београду се појавио још један снажан човек, жељан власти и утицаја.

Био је то Миливоје Блазнавац, незаконити Михаилов брат. Милош raje био протерао из Београ-да због афере

у Загребу, али он је у својој Блазнави стрпљиво чекао старчеву смрт и одмах дојурио у Београд, рачунајући

на Михаилову потребу за новим људима и на Анкину благонаклоност. Блазнавац ни-кад није патио од предрасуда, нити се ма уз кога чвр-сто везивао, јер је стално меркао у коме ће правцу да крене нови курс

политике. Он је знао да Анка има снажан утицај на Михаила, na je, увек спретан, брзо успео да постане један

од најближих и сталних посе-тилаца њеног кружока. Да би тачно утврдио шта која странка жели и хоће, Михаило је дозволио конзервативцима и либе-ралима да

преко »Српских новина« међусобно полег мишу o свим политичким и националним проблеми-ма.

Гарашанин је око себе окупио присталице биро кратије, који су према династичким питањима ис-пољавали

равнодушност, али су сматрали да држа-вом треба да управљају школовани људи, чиновни-ци, a не прост

народ, јер се народ поводи за демаго- [208] зима, који ни сами не знају шта хоће. Либерали су сматрали да се Србијом може владати ако се власт подели

између кнеза и народа, чије би захтеве и жеље представљала народна скупштина. Михаило је кроз те полемике схватио да неће моћи измирити странке, па се одлучио за средњу ли-нију.

Покушао је да при саставу свога првог минис-тарства нађе за обе стране неутралну и прихватљиву личност

за председника. Другим речима, да увлаче-њем појединаиа из обе странке присили странке на заједничку

сарадњу. Том приликом се испољила јед-на Михаилова црта карактера, колебљивост, која ће му увек

сметати. И док се Михаило колебао, за то време је Филип Христић - »сироти Филип«, како су га звали на

двору кнеза Александра - на све стране хватао везе, шапћући на уво конзервативцима и ли-бералима да је њихов човек, a преко Анке да је срцем и душом једино одан Михаилу, »Л»убазни Паризлија« - како су га

звале београдске госпође на својим по-селима - и »женски Петко« - како су o њему говори-ли либерали,

крчио је себи пут ка министарском по-ложају. После много муке, оклевања, размишљања и на-кањивања, Михаило се одлучио да састави своје ЈШВО

министарство. За председника министарског савета и министра спољних послова узео је Филипа Христића.

Министар правде постао је либерал Јев-рем Грујић, министар унутрашњих послова дотада-њи управник

града Никола Христић, који није при-падао ниједној странци, a положај министра финан-сија додељен је

Јовану Гавриловићу. Ово министар-ство је на брзу руку и по нужди скрпљено, јер је Ми-хаило веровао да ће

преко њега утрти пут за сарадњу конзервативаца и либерала. Y београдској чаршији министарство Филипа Христића дочекано је злобним подсмехом, јер се још тада био

уврежио обичај код људи да све догађаје дочекају омаловажавајући, нарочито кад је у пита-њу власт. Зато је

одмах почела да кружи чаршијом једта јетка ругалица. - Јесте ли чули ко нам је председник министар-ског савета? - Филиш Христић - одговарао је збуњено упита-ни. - Кажу да му је кнез Михаило наручио шупљу 14/, [209]

столицу, да би министри пре седнице могли да се увере како није ни мушко ни женско. Блазнавац је такође на једном поселу код Анке направио оштру примедбу: - Какво је то министарство где министри међу со-бом не разговарају! Филип је само лутка која се сви-ма

подједнако смеши на седницама, a кнез је прави и једини председник. Сваки министар пита њега шта да

уради, или му подноси реферат. - Злобниче! - одговорила му је Анка. - За ово наше време такав председник је кнезу и потребан. Да је узео тебе, правио би му стотине сметњи. - He сумњам у добронамерност кнежеву - додао је Гарашанин - али »сироти Филип« ће се заплести као пиле

у кучине. - Петко је окрилатио откако је постао председ-ник. Само јури c ужине на ужину, a његова Даница успија као

да је постала кнегиња. - Знам зашто тако o њој говориш. Оглушила će o твоје удварање. - Зато је била мекшег срца према капетану Бран-ку. Изгледа ми да сељачка снага више од свега годи

београдским госпама. - Свака жена посуђује у комшилуку оно што нема у кући! - окренуо је разговор на шалу Марино-вић. Михаило се није освртао на то шта ко прича и мисли o његовом првом министарству. Настојао је да своје

ступање на престо искористи да под видом ука-зивања пажње гарантним силама ступи у додир c њи-ховим

владама, како би испитао њихово расположе-ње за решавање спорних питања c Турском. Због тога је

одредио саветника Јована Мариновића да по-сети Беч, Париз, Лондон и Петроград. Мариновић је добио

задатак да најпре у кнежево име захвали вла-дарима и владама, затим да уради све што је потреб-но за добру

сарадњу и да од наклоњених сила тражи помоћ за решавање српских захтева у Цариграду. По Михаиловом

мишљењу, Србија је морала да покрене сва спорна питања пре него што отпочне велику при-прему за

ослобођење. Потреба је наметала да се при-времено олакшавају односи c Аустријом и она при-добије за исељење турских гарнизона из тврђава. Мариновић је отишао најпре у Беч, затим у Париз и Берлин. Свуда је био предусретљиво примљен; на- [210] ишао је и на разумевање кад се повела реч o исељењу цивилног турског становништва. Енглеска и Аустри-ја

су биле противне у погледу уступања тврђава Ср-бима. Мариновић је у Паризу и Петрограду покушао да

дозна став тих влада у погледу нових ратних при-према у Италији и врења на Балкану. Кад су сарди-нијске

трупе заузеле све покрајине у Италији сем Рима, Расел је то благословио, али се и даље проти-вио било

каквим изменама на рачун Турске. Русија није хтела због тога да загази у рат, али је Горчаков рекао

Мариновићу: - Ја се слажем да кнез Михаило измени устав и усагласи га са потребама Србије. Имаће нашу потпо-ру и у

захтеву за исељење Турака. Такође ћемо му одобрити зајам да може извршити свој програм на-ционалне

политике. Надам се да ћу за то придобити и Французе. - Да нас догађаји не би изненадили, потребно нам је триста хиљада аустријских дуката на зајам. Србији је обећана свестрана руска помоћ, али под условом да се не изазову Аустрија и Енглеска. Горча-ков је

том приликом говорио Мариновићу o великој и важној улози Србије за балканске хришћане. Зачу-до, био је

за мирољубива решења, док се Русија не спреми за рушење Отоманског Царства. Зајам ће се одобрити по

договору c руским банкарима. Углавном, Михаилу је било јасно да се не може много поуздати у помоћ гарантних сила, јер су сви

саветовали Мариновићу да Србија o свим спорним питањима поведе разговоре c Портом, a да, ако то учини,

њихова подршка неће изостати. VI Пошто ни Француска ни Русија нису желеле за-плете на Балкану, Михаилу је било јасно да се мир мора

сачувати, како се неприпремљена Србија не би изложила рпасности. Али то је било веома тешко по-стићи. Y

Старој Србији, Македонији и Босни стално су се јављали сукоби и врења, a нарочито у Бугар-ској, у којој су

Турци вршили колонизацију крим-ских Турака. Због тога су у Србију из других покра-јина под турском

влашћу стално пребегавали поје-динци, породице, a често и читава села. Порта је тра- [211] жила да се избеглице предају турским властима, што Михаило ни по коју цену није хтео да учини. Y

Хер-цеговини је још у току лета све чешће долазило до тешких и крвавих борби између тамошњих Срба и

Турака, a сукоби између Турака и Црногораца на границама су превазишли сваку меру. Бојећи се заплета око Црне Горе и Херцеговине, Михаило је хитно послао у Црну Гору Вука Караџи-ћа да

предочи кнезу Николи како није време за из-азивање рата c Турцима, јер се и Србија и Црна Гора морају за

то добро припремити, пошто са стране не могу да очекују помоћ. Вук је успешно обавио ову мисију. После

тога су везе између ове две српске кне-жевине биле све живље. Михаило у јануару шаље кнезу Николи за

Црну Гору десет хиљада дуката по-моћи. Михаило се није бринуо само за спољну полити-ку, промену устава, припреме за стварање војске. Морао је

да приступи и стварању новог пореског система, да подупире културни живот и организова-ње просвете.

Србија је морала у свему равномерно да напредује. Ма шта радили, сви су од њега очекивали подстрек и

помоћ. Његов долазак на престо све је покренуо и оживео. Београд је пун школованих људи, који су се вратили из разних крајева Европе доносећи нове идеје, па су се утркивали како у науци тако и у уметности.

Нарочито се могло видети мноштво песника, са запуштеним брадама, дугим ко-сама, a сваки je себе сматрао

генијем. To cy били мла-ди људи без довољно знања, помодари, склони боем-ству и претеривању у сваком

погледу. Ге галамџије и букачи, који тешко да шта ново имају да кажу, не из-бијају из кафана. Али ту су и

људи који се темељито залажу да нешто ураде на пољу књижевности и кул-туре. Нови владар Србије жели да подупре и помогне све што је вредно пажње и што тежи напретку. Решио је да

из својих средстава сазида позориште. Даје богате прилоге за концерте, повремене сликар-ске изложбе,

књижевна остварења. Он је схватио да су жене у свакој култури имале видног учешћа, као окупљачи и

помагачи талентованих људи. Поред тога, оне брже и смелије прихватају напредне подух-вате и лакше

кидају са старим навикама. Зато пома-же Јулији, која се са много жара умешала у све поду- [212] хвате младих, напредних жена. Иако преморен, од-лазио је на концерте, позоришне представе и балове.

Помаже нештедимице добротворна друштва, која се брину за напуштену и сиромашну децу; обилази c

кнегињом школе, болнице и прихватилишта. На велики новогодишњи дворски бал, који је у двору приредила Јулија, позвано је скоро све што се било

чиме истицало, да се покаже како кнез и кне-гиња не праве разлику између људи разних сталежа. Оно што

Београд раније није могао да види, сада до-живљава. Kao на каквом великом свечаном народ-ном весељу, на дворском балу су се окупили људи свих професија: министри, саветници, високи чинов-ници, официри,

страни посланици, аустријски гене-рал и официри из Земуна, београдске даме у модер-ним париским

хаљинама, старије жене у либадама, девојке у народној ношњи и фрајлице у хаљинама бечких, пештанских и

париских модних кућа. Кнез и кнегиња свакога примају љубазно, са сваким прого-воре и покоју реч, a потом

је свако добро почашћен. Два оркестра свирају: народна кола у доњој великој сали, a y горњој сали - валцере,

полке и кадриле. Београђанима је тек на овом балу пукло пред очима да кнез Михаило није ни горд, ни

туђин, већ човек скроман, добронамеран. Сав душом и срцем предан своме граду, народу и земљи. O покладном балу који су приредиле београдске госпође под покровитељством кнегиње Јулије a y ко-рист

подизања нове болнице, Михаило је послао ес-кадрон коњице да разгази снег по улицама, како би жене и

девојке могле неометано да оду на приредбу. Сам је дао пример, јер је у друштву кнегиње остао скоро до

зоре на балу, a обоје су приложили по две хиљаде дуката. VII To што се Јулија сада свуда показивала c кнезом Михаилом, што се живо интересовала за културне и хумане

проблеме града, јурила по школама, помага-ла сиротињу, позивала к себи истакнуте жене ми-нистара и

саветника, било је у ствари стално бежање од саме себе. Проналазила је себи безброј занимања само да

угуши онај чудни немир који није могла са- [213] владати. Тек у Београду, далеко од Беча и Карла, кога је сада посебно ценила и волела, Јулија је схва-тила да

је потпуно дозрела да се покаже достојна своје породице. He, више се није осећала срећном и није хтела да се

помири и смири у овој заосталој сре-дини, где се све жртвује мужу и породици. He састо-ји се срећа,

говорила је себи, у полаганом животаре-њу у сенци мужа, који је сав заокупљен организаци-јом војске и

размишљањима како да помогне свом народу, a мени може да поклони само делић себе. Добро, правдала се,

и то могу некако да прихватим овде у Београду, где сам кнегиња, али ко има право да ми ускрати да

повремено доживим она узвишена, топла, нежна и узбудљива осећања? Живот без тога био би бесмислен,

поготову за мене која не могу има-ти децу и којој је то једино лепо што могу доживети. Често би се

прибрала, поготову кад је излазила c Ми-хаилом, али чим би остала сама, оживл>авала је успо-мене на

Карла. И да ублажи жељу за њиме, прихва-тала се пера и папира. Писала је Карлу опширно o себи, како се

осећа и шта ради. Ту своју преписку Ју-лија није крила од Михаила. Kao вешта жена, која унапред жели да

уклони сваку сумњу, једном му је као узгред рекла: - Михаило, хтела бих да ти кажем да се ја прија-тељски дописујем c кнезом Карлом Аренбергом. Ми смо још

у раној младости били пријатељи. Ако се то теби не допада, реци ми. - Све што теби чини задовољство, поготову кад је у питању твој пријатељ, не желим да ти оспоравам. - Он ме потанко извештава o свим новостима у Бечу. Шта се игра у позоришту или опери која се припрема.

Зна све интриге и уме дивно да их опише. Иако се обрадовала што Михаило ништа не сум-ња, Јулија је осећала извесну нелагодност. Она више није

као раније безгранично и лудо волела Михаила, али је осећала да још у њој живи оно дубоко осећање

присности и поуздања које је он својом љубављу пре-ма њој пробудио. Поред тога, све више је осећала

за-хвалност и поштовање према њему као човеку који је према њој увек био добар, пажљив, благ,

предус-ретљив и до крајности поверљив. Таква осећања код жена су пре самилост него везаност, закључила је Ју-лија, осмехујући се. Васпитаница језуита, Јулија се успешно могла претварати, јер је и њој - циљ оправ- [214] давао средства. Живот је слађи и лепши, повлађивала је себи Ју-лија, кад поред јавног има и свој тајни ток; кад сви ве-рују да

сам узвишена, племенита, добротворка и, како то кажу ове Михаилове родице, њихова мајка, a ja тамо у

некој бањи оргијам до изнемоглости! Жи-вот на једном току није ништа друго до животарење. Како би то

они, одрасли у овој дивљој балканској пустоши, могли све и да схвате и да разумеју? Зашто да ме вежу

њихов шизматички морал и схватање? Овако је слатко и лепо живети! Један те воли и о-божава преко зиме,

уздиже до звезда, a други тамо у даљини чезне и жуди за тобом. Moj живот треба да буде као живот лептира,

који опијен сунцем и цве-ћем тако докрајчи свој земни пут. И кад би се уморила од мисли, седала је за сто и писала Карлу дуга љубавна писма. Покушавала је, на свој

лукави језуитски начин, да стилом високе, до-бро васпитане даме из уздигнутог бечког друштва све то

објасни Карлу. Да својим писмима узбуди ње-гову машту, распали осећања и да га, својим из-мишљеним

јадом и очајем, веже за себе чврстим ни-тима љубави, која не може у потпуности да се иживи и малакше. Како је, најзад, било чудно све то: припадати дво-јици људи, a не моћи ни без једнога! Поред тога, слат-ко је

и заносно баш то што сваки од њих верује да само њему припадам и да једино њега усрећујем. И увек би се,

грлећи Михаила, сетила Карловог предло-га: - Хоћу да ми постанеш жена. Овако се више не може! Убија ме чак и помисао кад се сетим да си c њим. To осећање је узбуђивало Јулију до безумља na je намерно говорила Михаилу: - Ти и ја као да смо створени једно за друго. - Па и јесмо - одговарао би он и умиљавао се око ње као дечак. - A ти, шта би радио кад би ме једног дана изгу-био? - Како то мислиш? - Рецимо да умрем. Или, још rope, да се у некога заљубим? - O тако нечему нећу ни да мислим! - Y праву си! - одговарала би му и грлила га. [215] itt владати. Тек у Београду, далеко од Беча и Карла, кога је сада посебно ценила и волела, Јулија је схва-тила да

је потпуно дозрела да се покаже достојна своје породице. He, више се није осећала срећном и није хтела да се

помири и смири у овој заосталој сре-дини, где се све жртвује мужу и породици. He састо-ји се срећа,

говорила је себи, у полаганом животаре-њу у сенци мужа, који је сав заокупљен организаци-јом војске и

размишљањима како да помогне свом народу, a мени може да поклони само делић себе. Добро, правдала се,

и то могу некако да прихватим овде у Београду, где сам кнегиња, али ко има право да ми ускрати да повремено доживим она узвишена, топла, нежна и узбудљива осећања? Живот без тога био би бесмислен,

поготову за мене која не могу има-ти децу и којој је то једино лепо што могу доживети. Често би се

прибрала, поготову кад је излазила c Ми-хаилом, али чим би остала сама, оживљавала је успо-мене на Карла.

И да ублажи жељу за њиме, прихва-тала се пера и папира. Писала је Карлу опширно o себи, како се осећа и

шта ради. Ту своју преписку Ју-лија није крила од Михаила. Kao вешта жена, која унапред жели да уклони

сваку сумњу, једном му је као узгред рекла: - Михаило, хтела бих да ти кажем да се ја прија-тељски дописујем c кнезом Карлом Аренбергом. Ми смо још

у раној младости били пријатељи. Ако се то теби не допада, реци ми. - Све што теби чини задовољство, поготову кад је у питању твој пријатељ, не желим да ти оспоравам. - Он ме потанко извештава o свим новостима у Бечу. Шта се игра у позоришту или опери која се припрема.

Зна све интриге и уме дивно да их опише. Иако се обрадовала што Михаило ништа не сум-ња, Јулија је осећала извесну нелагодност. Она више није

као раније безгранично и лудо волела Михаила, али је осећала да још у њој живи оно дубоко осећање

присности и поуздања које је он својом љубављу пре-ма њој пробудио. Поред тога, све више је осећала

за-хвалност и поштовање према њему као човеку који је према њој увек био добар, пажљив, благ,

предус-ретљив и до крајности поверљив. Таква осећања код жена су пре самилост него везаност, закључила

је Ју-лија, осмехујући се. Васпитаница језуита, Јулија се успешно могла претварати, јер је и њој - циљ оправ- [214] давао средства. Живот је слађи и лепши, повлађивала је себи Ју-лија, кад поред јавног има и свој тајни ток; кад сви ве-рују да

сам узвишена, племенита, добротворка и, како то кажу ове Михаилове родице, њихова мајка, a ja тамо у

некој бањи оргијам до изнемоглости! Жи-вот на једном току није ништа друго до животарење. Како би то они, одрасли у овој дивљој балканској пустоши, могли све и да схвате и да разумеју? Зашто да ме вежу

њихов шизматички морал и схватање? Овако је слатко и лепо живети! Један те воли и о-божава преко зиме,

уздиже до звезда, a други тамо у дал>ини чезне и жуди за тобом. Moj живот треба да буде као живот

лептира, који опијен сунцем и цве-ћем тако докрајчи свој земни пут. И кад би се уморила од мисли, седала је за сто и писала Карлу дуга љубавна писма. Покушавала је, на свој

лукави језуитски начин, да стилом високе, до-бро васпитане даме из уздигнутог бечког друштва све то

објасни Карлу. Да својим писмима узбуди ње-гову машту, распали осећања и да га, својим из-мишљеним

јадом и очајем, веже за себе чврстим ни-тима љубави, која не може у потпуности да се иживи и малакше. Како је, најзад, било чудно све то: припадати дво-јици људи, a не моћи ни без једнога! Поред тога, слат-ко је

и заносно баш то што сваки од њих верује да само њему припадам и да једино њега усрећујем. И увек би се,

грлећи Михаила, сетила Карловог предло- га: - Хоћу да ми постанеш жена. Овако се више не може! Убија ме чак и помисао кад се сетим да си c њим. To осећање је узбуђивало Јулију до безумља na je намерно говорила Михаилу: - Ти и ја као да смо створени једно за друго. - Па и јесмо - одговарао би он и умиљавао се око ње као дечак. - A ти, шта би радио кад би ме једног дана изгу- био? - Како то мислиш? - Рецимо да умрем. Или, још горе, да се у некога заљубим? - O тако нечему нећу ни да мислим! - V праву си! - одговарала би му и грлила га. [215] VIII Михаило је знао да самим преузимањем власти није ништа урађено, ако се не створе нове установе, измене

закони и заведе реформа читавог државног система. A TO је захтевало промену устава као извор-ног закона,

из којег је све друго проистицало. Устав из 1838. године био је наметнут Србији. Био је усме-рен на то да

сузбије Милошеву свемоћ и ојача утицај Порте и Русије. Кнеза је стављао под свемоћ минис-тарског савета.

Милош је поновним доласком на пре-сто успео да потчини савет, али по старом уставу он је једнога дана могао, у договору са скупштином, DO-HOBO да се повампири и загосподари. Михаилов до-лазак на престо

значио је за све неминовну промену устава, који је већ био застарео, спутавао снагу и то-кове Србије a и

време је изискивало нове установе и промене. Порта се није противила томе да Михаило измени устав и

сачини онакав какав му је потребан. Она је хтела само да задржи своје право да нови ус-тав благослови

својим хатишерифом. A кнез Михаило управо то није хтео, јер је смат-рао да Србија има право на пуну унутрашњу самос-талност.

To јест, да своје законе, па и сам устав, може да издаје како њој годи и одговара. Према томе, он ни по коју

цену није хтео устав који би му Порта благословила, макар био по њега и земљу по-вољнији. Зато у почетку

није одмах укинуо устав, већ је спремио низ нових закона који су из основа ме-њали устав и прилагођавали

га ономе што је он же-лео. To су били закони: o савету, скупштини, цен-тралној управи, o чиновницима,

општинама, војсци и порезу. Да све те законе припреми, искористио је по-корну владу Филипа Христића,

којој је, према њего-вој замисли, то и био главни циљ. По новом закону o Савету, Михаило је од саветника

направио чинов-нике. Они су били његови чиновници, a он - њихова надзорна власт. Новим законом кнез је

укинуо онај пасус o устројству савета из 1839. године, по коме је саветнике постављао кнез и Савет.

Саветници су ра-није уживали нарочите привилегије. Сада су, као и сви остали чиновници, остајали на томе

положају док кнез има у њих поверење. Morao их је дисцип-

[216] лински казнити, a за учињене кривице одговарали су пред редовним судовима - као сви грађани и остали

чиновници. Закон Светоандрејске скупштине, који је Михаи-ло затекао, давао је велику моћ тој установи. Она је по томе

закону била светиња у коју нико није смео да такне. Имала се редовно сазивати у одређеним временским

размацима. Њој су одговарали минист-ри за свој рад. Она је гарантовала слободу штампе, збора и договора. Михаилов нови закон све је то збрисао једним потезом. Остављено је, као и раније, бирачко право свима који

су га уживали. Скупштина се и по новом закону, као и раније, састајала сваке треће године, али није било

предвиђено да се мора састати у престоници. Кнез je no својој вољи и потре-би одређивао место састанка.

Сада је скупштина, уз кнеза и савет, постала само саветодавни орган. Њени захтеви су се морали чути, али не

и усвојити, a саслушавана је само кад кнез то зажели. Кнез и са-вет доносили су законе, скупштина их је

примала и служила кнезу за проверавање расположења у наро-ду. Y закону o скупштини, посланици који би

својим говорима учинили нешто кажњиво могли су да буду предани на одговорност суду. Тиме је свако

опози-ционарство било онемогућено. Михаило је на тај начин желео да укроти скуп-штину и да је себи потчини, задржавајући је под над-зором

поставл>еног председништва, чијим би радом руководила влада. Таква скупштина му је била по-требна и

корисна, јер би у име народа одобравала његову политику и у исти мах је популарисала у на-роду. Михаило је сазив скупштине одредио намерно на дан Преображења. Чак је и добила назив -

Преобра-жењска, у чему је било и нечег симболичног. Одржа-на је у Крагујевцу. Михаило je no отварању

скупшти-не одржао престону беседу, којом је објавио будући програм рада. Све оно што је рекао у прогласу

наро-Ау, при преузимању престола, сада је поновио. Затим је подвукао потребу што бољег обрађивања

земље, развијања сточарства, заната, трговине и свих оста-лих радиности. Рекао је: »Без добро организованог

земљоделства ниједан народ није осигуран у своме опстанку.« Дал>е је рекао: »Код нас је до сада поли-тика била једина забава, без разлике класа житељст- [217] ва. О њој се говорило за плугом и тезгама, у канцела-ријама и механама, на ћепенку, збору и седељки. Али će

o привреди није водило рачуна, o раду и органи-зацији производње, од чега биће државе зависи, сла-бо је ко

мислио и водио рачуна . . . Није ли од Бога грехота да ми у тако богатој земљи на томе тако нис-ко стојимо?

Да хлеб, вино, сирће, маст, па и само воће и зелен са стране увозимо? He мора ли се човек чудити кад види да

наш сељак, враћајући се са праз-ним колима кући, на којима је довукао за огрев сиро-ва дрва, са којих још

зелено лишће виси - да, велим, лук и паприку купује у вароши и својој кући у село носи, a требало би да је он

једно и друго, и много дру-гих производа наше богате земље донео на пијацу да прода.« Кнез је нагласио још и то како је политизирање »завело нашега сељака, грађанина, трговца, занатли-ју,

интелектуалца, да време у беспослици и празном наклапању проводи, a o својем послу и o својој сиро-тињи и

беди не мисли. Повишеним гласом је додао: »Ми треба своју кућу, своју земљу радом, слогом и

предузимљивошћу да помогнемо, ојачамо и кад буде богата, културно унапређена, просвећена и војнички

јака, онда ће њен углед у свету бити велики.« Затим је отворено, чврстим гласом рекао: »Ми морамо

ство-рити своју војску, која ће што пре дати сигурност слободи и одбрану отаџбини.« После кнежеве беседе на Преображењској скуп-штини сви закони су једногласно примљени, што је у исто

време значило да од устава из 1838. године није остало више ни трага ни гласа! Михаило је за-снивање аутократског режима пред собом оправда-вао непросвећеношћу српског народа, демагоштвом појединих

политиканата који су питање уставности и грађанских слобода користили у себичне циљеве -да не радећи

ништа више од празних речи, иза којих се крију похлепа, себичност и жел>а да се на туђ ра-чун удобно

живи. По Михаиловом схватању, није се могло једно говорити народу, друго радити, a треће - мислити. To je

од државе стварало анархију, заслепљивало масе, одвраћало их од рада и препуш-тало беди, и заосталости.

Да народ постане стварни господар, слободан, и да суверено одлучује o својој судбини, по његовом

мишљењу, морао је бити про-свећен, економски ојачан, независан од лажова, при- [218] чала, зеленаша и људи који говоре крупне и велике речи, a у суштини презиру народ и држе га у завис-ности. IX Београд је чудноват град био и остао. Y њему се све може догодити, али никад ништа дуго крити. Грађани су

бучни, воле друштво, предусретљиви су, гостопримљиви, и веома радознали. Мада свак гледа свој посао,

нема никога ко не воли да завири преко плота и погледа шта му ради комшија и од чега живи. Шапат је

моћан регулатор односа, дознавања и истеривања ствари на чистину. Y затвореном, ча-робном изолованом

кругу нико се дуго не може о-држати. Чаршија је свемоћна, природна и несавла-дива. Она има своје људе

истурене на свим међама друштвеног, економског и политичког живота зем-л>е. Њој ништа не може умаћи,

ништа се сакрити a y крајњем случају нико joj će не може успешно ни суп-ротстављати. Она преко жена,

девојака, удадби и женидби, савлађује све идеологије, затупљује све оштрице и застрањености. Гледа

догађаје у зачетку, прати их у развоју и лагано каналише у правцу сво-јих интереса. A све то ради

невидљиво, кроз своје мале клике, преко шапата и исмевања сваке на-дутости. Чаршија је моћни бог, коме

нико ништа не може, јер се служи иронијом, подмуклошћу, немуш-тим језиком, разголићавањем и

продорношћу снаге која је слична води што поткопава обалу. Београђане је веома занимало све што се догађа-ло у двору, a нарочито како живи млада кнегиња Ју-лија.

Она је бечким начином понашања и одевања колико привлачила толико и одбијала грађане Бео-града. Њено

редовно одлажење у католичку цркву недељом, у пратњи кнеза Михаила или некога њего-вог ађутанта,

раздраживало је простији свет. Чарши-ја је то осећала као увреду и презирање према својој вери и народној

светињи. Јулијину љубазност и по-магање сиротиње, интересовање за школе, културне установе и

добротворна друштва, сматрали су лу-кавством једне странкиње, која намештеном љубаз-ношћу и добротом

жели да их обмане. Често Јулији-но одлажење у Беч и задржавање у њему по неколи- [219]

ко месеци чаршија је тумачила на свој начин: да Ју-лија не воли Београд, да се у њему задржава толико

колико мора и само реда ради. - Koja то жена може без мужа толико времена сама? - питале су се београдске госпе. - Поготову у тим годинама! - злурадо су се осме-хивале. - Зар је у реду да једна жена високог рода и наоб-ражена оставља свога мужа тако дуго самог? - Што да га не оставља, кад је кнез Михаило заћо-рио па од ње не види ни Авалу. - Што се чудиш томе! Нису наши шлепови и жи-пони као њени! - Отрезниће се он једног дана, па кад нагази на неку од оних наших помамница, заборавиће да Беч и постоји. Што се тиче либерала, они су Михаилов брак c Ју-лијом сматрали политичком грешком, и то из два разлога:

прво, што је Јулија нероткиња, Мађарица a вероватно и привржена Хабсбурговцима; друго, што се тим

браком ништа није у политичком погледу мог-ло постићи. Зато су сматрали да тај брак треба по-ништити, a

кнеза што пре оженити неком руском принцезом. Најнезадовољнија Јулијом била је Михаилова родбина, нарочито Анка Константиновић. Она је не-годовала

још у Бечу, кад се Михаило верио са Јули-јом, али после Милошевог благослова се повукла и отпочела да се

умиљава око будуће снахе. Кад је Ју-лија дошла у Београд, Анка joj će прву годину дана удварала, настојећи да је што чвршће веже за себе; смишљала је да преко ње успе да Михаило усвоји ње-ног сина и осигура му

престолонаследнички поло-жај. Кад није успела то да постигне, подмукло се и неприметно свом жестином

окренула против кнеги-ње. Била је ипак толико мудра да се не открије и на-вуче на себе гнев Михаила и

Јулије. Анка је била најтипичнији представник Обрено-вићеве породице: славољубива и спремна да употре-би сва

средства како би постигла свој циљ. Пошто је доста времена провела у иностранству, сматрала је себе

великом госпођом која има посебан задатак: да у животу Београда, као члан династичке породице, одигра

велику улогу. Kao најближа кнежева рођака, она се још за Милошева живота прогурала у двор и [220] са својом кћерком Катарином присуствовала свим пријемима и свечаностима. Мада је Милош није мно-го

подносио, обраћао се Анки кад год је у свечаним тренуцима била потребна женска рука и промућур-ност. - Та вештица, све уме и зна! Цара би омађијала. Moja Савчица је као сврачица према њој! Гледао сам неко

вече како Анка прича c аустријским генералом. Kao да је царица Марија Терезија! - вајкао се Милош Цукићу. - Анка је заиста умешна и спремна жена! - одго-ворио је Цукић. Анкин утицај на Михаила био је велик. Она је осе-тила да кнез Михаило има намеру да мири странке и да ће

му добро послужити и много га задужити ако му успостави везу са истакнутим представницима

конзервативаца. Спретношћу виспрене жене, у свој салон је још за Милошева живота отпочела да прима Илију Гарашанина, Маринковића, Лешјанина и мно-ге друге истакнуте политичке личности. Међу њима и

Јована Ристића, који је нагињао либералима; наро-чито љубазно је примала Миливоја Блазнавца, који није

припадао ниједној странци ни групи. Полако и постепено се око Анке стварала група утицајних људи, коју је

чаршија називала - Анкина камарила. Ту је понекад свраћао и узвишени митрополит Ми-хаило, a државии

саветници, помоћници министара и начелници сматрали су се високо почаствовани кад добију позив да

присуствују неком Анкином по-селу. Кад би се кнегиња налазила у иностранству, Анка би се скоро преселила у двор и постајала саставни део

кнежеве пратње. Kao најближа и омиљена кне-жева рођака, преузимала је улогу домаћице и отпо-чињала у

сваком погледу да утиче на кнеза. Под ње-ном руком дворски живот је добијао нов ритам жив-љења.

Озбиљни и церемонијални кнез Михаило по-стајао је весео и позивао на те свечаности председ-ника савета,

министре, њихове жене, истакнуте ли-берале и конзервативце. Али у игри за оним што је већ била смислила, Анка је уочила да ће после Преображењске скупш-тине Илија

Гарашанин брзо бити потребан кнезу Михаилу. Гарашанин је добро проценио Анкин ути-Цај на кнеза, па је

настојао да joj će више приближи. [221] Y Београду се тих дана говорило: »He зна се ко кога више јури. Да ли Анка Гарашанина, или Гарашанин -

Анку. Видећете, из тога мора нешто крупно да се роди.« Кад је Грујић поднео оставку, Михаилу је било јасно да од измирења странака нема ни говора. Да и даље

задржи министарство Филипа Христића, зна-чило би држати уза се на власти сметене и неспособ-не људе. A

њему су сада били потребни снажни, спо-собни и вешти државници, који ће умети и моћи да проводе и

остварују предвиђени програм. Либерали су се показали више демагози, неспособни и закера-ла него

државници. Зато кнезу Михаилу није преос-тајало ништа друго него да затражи сарадњу са

кон-зервативцима. Разумљиво је да је у томе случају из-бор пао на Гарашанина, јер је овај - кад је било у

пи-тању вођење спољне политике, ослобођење Срба од Турака и стварање балканског савеза - имао исте

по-гледе као и кнез Михаило. Гарашанин је уз то био ра-дан, скроман, предан и опробан политичар, a изнад

свега је ценио ред и законитост. Кнез се баш због тога чврсто одлучио за Гараша-нина. Посредством Анке, повео je c њиме тајне раз-говоре.

Хтео је на тај начин да унапред рашчисти сва спорна питања, уколико искрсну. Гарашанин је у це-лости

прихватио Михаилов програм, али је одбијао сарадњу са либералима. - Кнеже, мене лично најмање интересују, али знам да će c њима неће моћи ићи до краја на оства-рењу ваших

великих замисли. To cy нереални људи! Подложни утицају гомиле, a много воле да се исти-чу, подређујући

државне - личним интересима. To што ви желите да постигнете, изискује потпуну сло-гу, пожртвованост и одлучност! Кнез Михаило је после дугих разговора усвојио Гарашанинове предлоге. Прво је пензионисао Стев-чу

Михаиловића a на његово место поставио Јована Мариновића. Затим је затражио од Филипа Христи-ћа да

поднесе оставку и повери састав новога минис-тарства - Гарашанину. Kao шеф владе, Гарашанин је задржао

за себе и Министарство спољних послова. Никола Христић је и надаље остао министар уну-трашњих дела.

За министра правде постављен је до-тадашњи професор Високе школе - Рајко Лешјанин, a за министра'

финансија - Коста Цукић. [222] Доводећи конзервативце на власт Михаило је у ствари намеравао да их држи на узди, али гоњење либерала

није допустио. Прешавши у опозицију, ли-берали су тврдили да нису у опозицији против кнеза већ против

Гарашанина, кога су кривили за многа не-дела што cy ce y прошлости збила. Тако започиње ново раздобље у Михаиловом жи-воту и владавини. Гарантне силе су поздравиле избор Гарашанина за председника владе. Чак ни Порта на Гарашанина није

попреко гледала. A руска влада већ је дуже вре-ме саветовала да се баш њему повери вођење држав-них

послова у Србији. Овај човек је представљао др-жавника кога су ценили безмало сви европски др-жавници.

A како је од Русије очекиван зајам за на-бавку оружја и дипломатска подршка, сви прому-ћурни људи у

Србији одобравали су кнезу Михаилу што је тако озбиљном политичару поверио председ-нички положај. Гарашанин је уживао извесну накло-ност и аустријских дипломата; Французи су га смат-рали пријатељем, a

Енглези поштовали његово одме-рено држање према Порти и независан став према Русији. Први акт који су Михаило и Гарашанин потписа-ли било је ужурбано организовање народне војске и њено

наоружање. Taj nocao je захтевао много систе-матског рада: створити најпре водећи официрски ка-дар и

набавити оружје. Влада се налазила у тешком финансијском положају, јер није без зајма могла да покрије

дефицит у буџету, мада је Михаило увек при-тицао у помоћ одвајајући од своје уштеђевине и нов-ца који је

добио наслеђем. C друге стране, у Херце-говини и Црној Гори могао је свакога часа да плане устанак против

Турака. Кнез и владика у Србији до-шли би у веома тежак положај уколико не би при-текли браћи у помоћ.

Y рат се неприпремљено није смело поћи. Раније започети преговори c грчком вла-дом o потпису заједничке

конвенције за борбу про-тив Турске морали су се хитно одложити за боље дане. Y ствари, главни разлог за

одлагање потписа ове конвенције крио ce y томе што је Гарашанин још [223] приликом боравка у Цариграду и разговора c Грци-ма осетио да су преговарачи неискрени. Они су за

за-једничку оружану акцију тражили уступање извес-них делова Македоније, који је насељавао словенски

живаљ. Уз TO cy крили и један део својих припрема, чиме су своју савезницу Србију могли да ставе у

неу-годан положај, јер би се ова, неспремна да уђе у рат, изложила опасности да буде прегажена; или, ако

ос-тане по страни, да joj će - у случају турског слома -оспори право учешћа у територијалним захтевима

поделе Отоманског Царства. Гарашанин је одгађањем потписа конвенције от-клонио све те опасности, али је рекао Грцима да сматрају

као да је конвенција потписана, те могу да изврше потребне припреме. Његова влада ће свој потпис да стави

доцније - кад за то буду наступиле повољније прилике. У исто време је обећао Грцима да ће успети да у савез

увуче и Црну Гору, a вероват-но и Румунију. После тога посебну пажњу је обратио на прилике у Бугарској, Босни и Херцеговини, Са-нџаку и Старој Србији, настојећи да тамо створи raj-He организације, које би у

случају рата одмах покре-нуле народ на устанак. Међутим, јавиле су се нове тешкоће са турске стране. Порта је оптужила Михаила да је одлукама

Преображењске скупштине и стварањем народне војске од 50.000 бораца угрозио суверенитет Турске и да

припрема општи устанак хришћана на Балкану. Исто тако, да подстиче бунтовничке снаге у Херце-говини и

Бугарској. Протест Турске упућен гарант-ним силама у Лондону је одмах прихваћен. Међутим, Француска,

Италија и Пруска одбиле су Портине предлоге. По наређењу својих влада, енглески кон-зул Лонгворт и

аустријски конзул Васић затражили су да их кнез Михаило прими. Он их је упутио на председника владе

Гарашанина, указујући им да је то ред кад страни представници желе да разговарају са представником

Србије. Тиме им је показао да су прошла времена кад су конзули за сваку ситницу од-мах долазили у двор и

разговарали c кнезом: Гарашанин је примио оба конзула у кабинету; у-срдно их је дочекао: - Изволите, господо. Заиста је време да мало по-разговарамо. Уосталом, вама је познато да ме бије гласина да

обожавам кафу. Па у томе има, господо, [224] истине, и сами ћете се уверити. - Екселенцијо, у то не сумњамо. Ипак бисмо хте-ли да вас упозоримо да нисмо дошли искључиво ради ваше чувене кафе. Има ствари - није успео да доврши Лонгворт . . . - Екселенцијо, ми на Балкану, то је бар господину Васићу познато, уз кафу и дуван разборитије мисли-мо.

Само изволите сести! A све остало ћемо после лепо и лако моћи да решимо. Тако је Гарашанин одмах уепер да разведри зва-нични и смркнути изглед дипломата. Y разговору им је

наговестио да њихов протест сматра појединач-ним, јер кад би све гарантне силе мислиле као Ауст-рија и

Енглеска, онда би и њихови представници већ били ту. Кад је кафа изнета, изненада се појавио кнез

Михаило, као да је случајно дошао своме председни-ку владе. Лонгворту је добро дошло, na je изнео свој

протест, рекавши: - Скупштинске одлуке ваше височанство, и ваш проглас народу, Турска c правом тумачи као потпу-ни акт

независности, a TO повређује хатишериф, пре-ко кога српска влада не може да пређе. - Господо - одговорио је Гарашанин - Турској је свеједно да ли ће српски народ користити своје пра-во да

једном заувек избере себи наследног кнеза или ће то радити од случаја до случаја. - Али скупштина је донела одлуку o организова-њу народне војске не консултујући će c Портом! -упао му је

у реч аустријски конзул Васић. - Скупштина је као представник српског народа донела ту одлуку да отклони страх који се појавио у народу,

јер је Порта годину дана стално и без икак-вог повода гомилала трупе на граници наше земље. - Господин Гарашанин је, господо, у праву - ре-као је кнез Михаило. - Ми више не можемо стално да стрепимо због ћудљивог понашања Порте, која је без икаквих потреба у затегнутим односима са Србијом.

Moja земља има право да će уређује како то њој од-говара и обезбеђује од сваког ко намерава да угрози њену

слободу. Одлучан говор кнеза Михаила обезоружао је оба конзула. Гарашанин је то одмах приметио, na je до-дао: - Господо, молим вас, оставите ми свој протест да га проучимо. Ја ћу вам кроз који дан званично све 15/7 [225] приликом боравка у Цариграду и разговора c Грци-ма осетио да су преговарачи неискрени. Они су за

за-једничку оружану акцију тражили уступање извес-них делова Македоније, који је насељавао словенски

живаљ. Уз TO cy крили и један део својих припрема, чиме су своју савезницу Србију могли да ставе у

неу-годан положај, јер би се ова, неспремна да уђе у рат, изложила опасности да буде прегажена; или, ако

ос-тане по страни, да joj će - у случају турског слома -оспори право учешћа у територијалним захтевима

поделе Отоманског Царства. Гарашанин је одгађањем потписа конвенције от-клонио све те опасности, али је рекао Грцима да сматрају

као да је конвенција потписана, те могу да изврше потребне припреме. Његова влада ће свој потпис да стави

доцније - кад за то буду наступиле повољније прилике. Y исто време је обећао Грцима да ће успети да у савез

увуче и Црну Гору, a вероват-но и Румунију. После тога посебну пажњу је обратио на прилике у Бугарској,

Босни и Херцеговини, Са-нџаку и Старој Србији, настојећи да тамо створи raj-He организације, које би у

случају рата одмах покре-нуле народ на устанак. Међутим, јавиле су се нове тешкоће са турске стране. Порта је оптужила Михаила да је одлукама

Преображењске скупштине и стварањем народне војске од 50.000 бораца угрозио суверенитет Турске и да

припрема општи устанак хришћана на Балкану. Исто тако, да подстиче бунтовничке снаге у Херде-говини и Бугарској. Протест Турске упућен гарант-ним силама у Лондону је одмах прихваћен. Међутим, Француска,

Италија и Пруска одбиле су Портине предлоге. По наређењу својих влада, енглески кон-зул Лонгворт и

аустријски конзул Васић затражили су да их кнез Михаило прими. Он их је упутио на председника владе

Гарашанина, указујући им да је то ред кад страни представншди желе да разговарају са представником

Србије. Тиме им је показао да су прошла времена кад су конзули за сваку ситницу од-мах долазили у двор и

разговарали c кнезом: Гарашанин је примио оба конзула у кабинету; у-срдно их је дочекао: - Изволите, господо. Заиста је време да мало по-разговарамо. Уосталом, вама је познато да ме бије гласина да

обожавам кафу. Па у томе има, господо, [224] истине, и сами ћете се уверити. - Екселенцијо, у то не сумњамо. Ипак бисмо хте-ли да вас упозоримо да нисмо дошли искључиво ради ваше

чувене кафе. Има ствари - није успео да доврши Лонгворт . . . - Екселенцијо, ми на Балкану, то је бар господину Васићу познато, уз кафу и дуван разборитије мисли-мо.

Само изволите сести! A све остало ћемо после лепо и лако моћи да решимо. Тако је Гарашанин одмах успе.о да разведри зва-нични и смркнути изглед дипломата. Y разговору им је

наговестио да њихов протест сматра појединач-ним, јер кад би све гарантне силе мислиле као Ауст-рија и Енглеска, онда би и њихови представници већ били ту. Кад је кафа изнета, изненада се појавио кнез

Михаило, као да је случајно дошао своме председни-ку владе. Лонгворту је добро дошло, na je изнео свој

протест, рекавши: - Скупштинске одлуке ваше височанство, и ваш проглас народу, Турска c правом тумачи као потпу-ни акт

независности, a TO повређује хатишериф, пре-ко кога српска влада не може да пређе. - Господо - одговорио је Гарашанин - Турској је свеједно да ли ће српски народ користити своје пра-во да

једном заувек избере себи наследног кнеза или ће то радити од случаја до случаја. - Али скупштина је донела одлуку o организова-њу народне војске не консултујући će c Портом! -упао му је

у реч аустријски конзул Васић. - Скупштина је као представник српског народа донела ту одлуку да отклони страх који се појавио у народу,

јер је Порта годину дана стално и без икак-вог повода гомилала трупе на граници наше земље. - Господин Гарашанин је, господо, у праву - ре-као је кнез Михаило. - Ми више не можемо стално да

стрепимо због ћудљивогпонашања Порте, којаје без икаквих потреба у затегнутим односима са Србијом.

Moja земља има право да će уређује како то њој од-говара и обезбеђује од сваког ко намерава да угрози њену

слободу. Одлучан говор кнеза Михаила обезоружао је оба конзула. Гарашанин је то одмах приметио, na je до-дао: - Господо, молим вас, оставите ми свој протест да га проучимо. Ја ћу вам кроз који дан званично све 15/7 [225] разјаснити и на ваша питања дати Јасан одговор. Затим је говорио час озбиљно, час се шалио, По-сле непуног сата, конзули су се срдачно опростили са

кнезом и Гарашанином. Отишли су и поред тога уверени да је дошао крај сваком уплитању са стране у

унутрашње прилике Србије. Међутим, и русофил-ска странка, коју су представљали митрополит Ми-хаило и

Стевча Михаиловић, била је веома незадо-вољна због уливања све власти у кнежеве руке. Да би изазвала

тешкоће кнезу и новој влади, ова стран-ка је хтела да искористи околност што кнез Михаило није имао деце,

па је расправљајући тај случај пред-лагала да га у часу смрти може замекити неки од руских принчева-као

будући кнез Србије. Y ствари, био је то покушај застрашивања. Михаило се услед тога осећао поврећеним, na

je решио да још одлучни-је сам управља земљом. A да не дозволи уплитање са стране, ма откуд долазило,

одмах се усредсредио на организацију војске, која ће му бити сигурна гаран-тија независности. Од

Француске је затражио да му пошаље једног стручњака. Француска влада му је по-слала пуковника

Хиполита Мондена. Њега је кнез Михаило поставио за министра војске, показујући свима да одлучно

спроводи свој програм. Благонак-лоност и пријатељство Русије успео је да поврати Га-рашанин. Михаилову народну војску сачињавали су сви Срби од двадесете до педесете године. Имао је две класе. Прву

су сачињавали обвезници од двадесете до четрдесете тодине живота. Обвезници су увек били мобилисани и

спремни да, наоружани и опскрбљени храном, одмах крену куд им се нареди. Другу класу сачињавала је

резерва од четрдесете до педесете године живота. Народна војска имала је све родове као и активна: пешаке,

коњанике, тобџије и пионире. Пешадија се делила на роте (чете једне општине), батаљоне (обвезници једног

среза) и пуко-ве, у које су улазили сви обвезници округа. Коњица је имала среске роте (чете) и окружне

ескадроне, a сваки округ окружна одељења тобција и пионира. Целокупна народна војска била је састављена од 17 пукова, 17 ескадрона коњице, 17 одељења пионира и 6 батеријских одељења. Установљено је пет

главних команди и врховни штаб који је обједињавао органи-зацију и командовање целокупном војском.

Задатак [226] -јћтаба је био да спроводи регрутовање, снабдевање, наоружавање и обучавање народне војске. Стварање народне војске држало је стално у раз-драженом стању Турску и Аустрију. Испредале су се бајке o

величини, наоружању и снази ове војске. Yr-лед Србије нагло је порастао не само у очима пороб-љених

народа на Балкану већ и у Европи. Политича-ри и дипломате су на свим састанцима и сваком по-годном

приликом, чим би се заподенуо разговор o источном питању, одмах узимали у обзир и Србију. Нарочито је

била заинтересована Аустрија. Она је већ била бацила своје лакоме шапе на Балкан и кро-јила планове да на

тој страни надокнади оно што је изгубила на северу. Њена дипломатија је подбадала турску харангу против

кнеза Михаила и његове спољне и унутрашње политике. Конзул Васић, у име Аустрије, и Лонгворт - у име Енглеске - поново су почетком 1862. године уложи-ли

протест Гарашанину у име својих влада. Гараша-нин је овога пута према упорном Енглезу иступио скоро

раздражено: - Екселенцијо, ја сам вам прошли пут објаснио цео случај наше војске. Рекао сам вам да су то људи код

својих кућа, на своме редовном послу и да се о-бучавају једанпут недељно. Ми немамо никакве заво-јевачке планове, али морамо обучити свој народ у руковању оружјем, како би могао да се од свакога брани. Што

бечка влада и господин Васић то не схва-тају, мени је разумљиво. Уосталом, њима и није стало до Турске. He

могу да објасним себи, међутим, како ви и влада њеног величанства у Лондону не можете то да схватите. - Турци тврде да спремате војску за побуну бал-канских хришћана. Они располажу подацима да се код вас

обучавају и бугарски добровољци за упад у њихову земљу. Ваше тајне, револуционарне органи-зације

увелико раде у Херцеговини, Босни и по це-лом Балкану! - одговорио је Лонгворт. - Господине, ви и ваша влада боље бисте учинили да саветујете Порти да се праведније опходи према

хришћанима на Балкану. Узрок нереда не треба тра-жити у тежњи Србије да шири побуну, већ у само-вољи и

нехуманости Турака. Молим вас, реците ми, који се то човек буни или протестује ако му је добро? - Господине председниче - умеша се сад Васић - [227] ваша политика угрожава у истој мери и стабилност Аустрије. Она је кроз кнежеву прокламацију

наго-вестила да ће водити југословенску политику. Срби су некада били највернији цареви поданици, a данас

су њихове очи уперене ка Београду! - Ако је тако, заиста је чудна ствар да ви код нас тражите решење за своју бољку. Да нећете да криви-те нас и

за незадовољство Мађара, Италијана, Поља-ка, Чеха и Немаца? Ви знате да се у нашој земљи ни реч протеста

није изустила противу ваше земл>е. Ви исто тако добро знате да смо јасно и гласно одбили сваку сарадњу са мађарским емигрантима и гарибал-динцима. Па вам и овом приликом могу рећи: ми же-лимо да останемо у

пријатељским односима са моћ-ном, суседном царевином. Отворен, одлучан одговор Васићу и Лонгворту умногоме је допринео да притисак попусти. Кнезу и влади остало је нерешено главно питање у организацији војске- набавка оружја. Да се оружје набави

у Аустрији - није се могло ни помишљати. Зато су поведени преговори у Француској. Али Француска није

хтела да уступи Србији оружје док не добије сагласност Аустрије и Турске. Остала је још једна нада - Русија. На лично царево заузимање, обећано је да се Србији испоручи 30.000

старих неизолучених пушака-кремењача. Цар Алек-сандар II и Горчаков су се такође заузели да се одоб-ри и

потпише зајам од 300.000 аустријских дуката, који се имају давати у ратама Србији преко иностра-них

банака. Том приликом, цар Александар је рекао српском изасланику Петронијевићу: - Господине, џзразите у моје име кнезу Михаилу личне симпатије. Ја га високо ценим. He верујем да ће се

Турска усудити да нападне Србију. Такође му можете саопштити да ми није познат Наполеонов план да се за

уступање Венеције Италији дадне Ауст-рији у надокнаду Босна и Херцеговина. Русија ће се сваком таквом

плану одлучно супротставити. Ми за сада можемо помоћи Србији само морално. Зато вас саветујем да будете

опрезни и промишљени. И да се чувате веза са пољским и мађарским емигрантима, a нарочито са

гарибалдинцима.

Y Румунији се у то време налазио Михаилов иза-сланик Коста Магазиновић. Он је у име Србије и кне-за

отишао да испоручи кнезу Кузи честитке пово- [228] дом његовог наименовања за владара уједињене Ру-муније. Магазиновићу су дата упутства да среди са

кнезом Кузом и питање оружја добијеног из Русије, које је требало преко Румуније да се транспортује за

Србију. - Затворићу очи кад транспорти оружја буду прелазили преко наше земље, јер ће јака Србија, коју ће сигурно

створити кнез Михаило, бити и наша га-рантија - рекао је Куза. XI Док су кнез Михаило, влада и дипломатија били заузети решавањем унутрашње реформе, организа-цијом

војске, сузбијањем турске и аустријске пропа-ганде, набавком оружја и финансијских средстава, дотле се

Анкина камарила свом снагом била сручила на кнегињу Јулију. Кнегињина настојања да радом у јавном

животу Београда стекне углед и поштовање раздраживала су Анку, a забрињавала Анастаса Јо-вановића и

доктора Пацека. Они су били одлучили да по сваку цену раскину кнежев брак због тога што је његова жена

нероткиња. Мада опрезно, у свој та-бор су покушали да увуку Михаилову сестру Савку и њеног сина

Милоша. Сада су многе очи пратиле сваки Јулијин покрет, и са напетом пажњом мотриле на све што она

ради, говори и c киме се састаје. Анас-тас Јовановић је уочио да кнегиња често шаље запе-чаћена писма

Карлу Аренбергу. Сетио се да је још у време боравка у Бечу слушао како је млади Аренберг пре Јулијина

познанства са кнезом Михаилом био за-љубљен у грофицу Хуњади. Половином фебруара Ју-лија је добила

брзојав од Карла. Y њему je обавешта-вао кнегињу да се вратио са дипломатског пута из Египта и да ће се

кроз који дан искрцати у Трсту. Ју-лија је депешом честитала кнезу Аренбергу повратак у отаџбину, јавивши

му да следи опширно писмо. Анастас Јовановић је то опширно писмо добио да преда на пошту. Он га је отворио, прочитао и одмах установио да је у питању - љубавно писмо. Мада су у писму сва имена била шифрована, Јовановић је у

Девисману одмах назрео самог Аренберга. Y писму се Јулија тужила: да joj je зло, да мрзи земљу у којој сада

живи, јер нема никаквог весеља, a радује се што ће у Бечу провести c њиме извесно време. »Moj поло- [229] жај је несносан!« завршавала je своје писмо. Имајући ово Јулијино писмо у рукама, Јовановић се прво поверио доктору Пацеку: - Драги мој докторе, морао бих да ти нешто пове-рим, јер не знам шта да предузмем. Y питању су част и

срећа кнеза Михаила. Он нас сматра пријатељима и ми смо дужни да му будемо верни и одани. Али је ово

једна веома незахвална ствар. He бих хтео ништа да чиним пре него што кнез одлучи, јер је реч o не-верству

његове супруге. Уосталом, ево ти њеног пис-ма, прочитај га. Доктор Пацек је пажљиво двапут прочитао Јули-јино писмо, осмехнуо се и рекао: - Види се да је добро изучила језуитску школу. На суду се њена прељуба и неверства овим писмом не би

могли да докажу. Али онај ко зна прилике и људе све јасно види. Мислим, Анастасе, да ће то бити тежак

ударац за кнеза. Он воли своју жену и ко зна да ли ће поверовати, и поред очитих доказа да га она вара. Зато

бих ти предложио да će o свему што смо дознали посаветујемо са госпођом Анком. Прочитавши Јулијино писмо, Анка се злурадо ос-мехнула: - Анастасе, ствар је и за слепца јасна! Мораш ово писмо да предаш кнезу Михаилу, a моје је после^да радим што знам. Уз то се закуните обојица да нико-ме ништа o свему овоме ни речи не кажете. Анастас Јовановић је урадио како му је Анка на-редила. Кнеза Михаила је нашао у његовом радном

кабинету. Проучавао је неки војни спис на францус-ком језику. Био је заузет послом. Кад је Анастас ушао,

још извесно време је читао. Подигао је затим главу и рекао: - Ако није нешто хитно, Анастасе, остави за сут-ра. - Господару, мислим да је хитно и веома важно! -одговорио је Јовановић, замуцкујући од страха и уз-буђења. - Онда кажи - одобрио му је кнез Михаило, смешећи се благо. - Ево вам кнегињино писмо. Молим вас да ми оп-ростите што сам се усудио да га отворим и прочи-там. Михаило је узео писмо и отпочео да га чита. Прво је побледео, затим, поруменео, a кад је довршио чи- тан>е рука c писмом му је клонула на сто. Дуго је зу-рио у неку замишљену тачку у даљини. Лице му је и

даље било бледо и скоро мртвачки непокретно. За-тим се нагло тргао и задрхтао. Устао је, дуго шетао уздуж

и попреко по кабинету. Наједном се зауста-вио пред Анастасом, погледао га скоро љутито у очи и рекао: - Знаш ли шта си учинио, несрећниче? - Оно што су ми дужност и поштење налагали, господару. Одавно сам у њу сумњао. Знам да вам је тешко,

али нисам могао дозволити да жена коју обо-жавате све то недостојно иза ваших леђа ради.

- Ти си у праву, али за мене би било боље да o све му томе никад нисам дознао. - Господару, ваш покојни отац би се, да је нешто у вашем положају, поспрдно осмехнуо, a потом би се без

имало срџбе и бола окренуо другој жени. - Знам, Анастасе. Moj отац је жене узимао онакве какве јесу, a био је сувише велик и снажан да би га

не-верство неког кога воли дотукло као мене. - Али ви заборављате како је ваш пресветли отац говорио: клин се једино клином избија. - Нису сви људи, Анастасе, у тим стварима једнаки. - He схватам вас, господару! И без тога сазнања одавно сте морали да се од кнегиње Јулије раставите. Ви сте

дужни да многа своја лична осећања жртвујете добру народа. Хтели или не, морате помишљати на свог

наследника, a ваша жена је нероткиња ... Иако страшно увређен, кнез Михаило није o писму ни реч рекао Јулији. Чинило му се да све то није могу-ће,

мада је све било јасно. Он је и дал>е волео своју жену. Скоро још више, некако безумно и очајно. Да је кнез Михаило несрећан, Анка је добро знала, али - као да ништа не види - прорачунато је почела све

више да га позива у свом дом. И увек се трудила да га разоноди и да му помогне како би што пре могао доћи

себи и у своме јаду сав се окренути према њој. Била је већ сковала план: кад није успела да свога сина

намет-не за престолонаследника, одлучила се да своју кћер Катарину учини - кнегињом. Она je o свему томе

join пре Јулијиног писма много размишљала, али је сумња-ла да ће моћи свој сан и остварити. Kao искусна

жена, сада је знала да ће се Михаило на крају крајева морати сада предати првој жени која му се свиди, како

би се осветио Јулији. Она је још одраније уочила да Михаи- [230] [231] ло од све родбине највише воли Катарину. Знала је да близина много значи и да њена кћи осећа према

Ми-хаилу извесну родбинску љубав која, ако се добро ус-мери, може да буде права заљубљеност. Знала је и то да младе девојке најчешће могу да заволе зрелог чове-ка, na je намерно честр остављала Катарину и

Михаила насамо. Јулија је ускоро приметила да се Михаило умного-ме изменио, али је мислила да су то последице тешке

спољне ситуације, па га није салетала питањима. He знајући да joj je писмо ухваћено, 19. фебруараје крену-ла

за Беч. Михаило joj није забранио да оде, иако је знао да ће се састати са Аренбергом. Чак ју је, као увек,

отпратио са министрима, њиховим женама, Анком и ађутантима до Земуна и сачекао док је њен пароброд

кренуо. По Јулијином одласку, Михаило се још више оса-мио. Размишљао је стално o томе шта се догодило,

тра-жећи решење и начин како да раскрсти c Јулијом. Преко дана би као никад раније сав утонуо у

решава-ње разних државних послова, настојећи да све види, свуда завири и сваком министру помогне, или

саслуша његове тешкоће у раду. Ти послови су га одвајали од мучних мисли и омогућавали му да за тренутак

заборави на Јулију. Али су ноћи постајале мучилиште. Замишљао је Јулију у Карловом загрљају и како му се

бестидно предаје. Бујне маште, романтик и преосет-л>ив, женино неверство је стално изнова преживља-вао,

доводећи себе у безумно стање. Губио је сан и по-стајао све узнемиренији. V очајању је почео да пије, јер би

га тек алкохол смиривао и омогућавао м.у да утоне у сан. Анка ни за тренутак није испуштала из вида кнеза. Трудила се да му увек буде при руци, желећи да му што

више скрене пажњу на разне ствари, како би мање мислио на своју жену. Малр-помало, успела је да извуче из Михаила тајну, a затим се свом снагом и упорношћу бацила на посао да јаз између супружника прошири и

продуби. - Михаило, мене ни најмање не изненађује Јулијино неверство. Али ме изненађује како је могла да се спуо ти

на тако ниске гране да те превари c једном ништа-ријом. Иоле разумна жена морала би у таквом положа-ју

најпре да размисли шта си учинио за њу. Дигао си је из прашине једне сумњиве породице и поставио је на [232] престо. ^, - Зашто сумњиве породице? - упита Михаило. - Ни она ии њени немају никакве везе са Јанком Си-бињанином. Њен прадедаје био обичан свирач, који је

увесељавајући бискупа добио племство. - Откуда то знаш? - Заинтересовала сам се још док сам боравила у Бечу. To o Јулији и њеном пореклу потанко ми је ис-причао

један историк, који проучава порекло свих ис-такнутих мађарских породица. - Ипак то није тако важно, Анка. Moj и твој отац били су руднички сељаци. Пресудно је у нашем случа-ју

што она није умела да цени колико мене толико ни себе. Ја бих joj неверство могао и да опростим, али

ув-реду - никад.

- Како си болећив и племенит, не би ме чудило да joj и ту увреду опростиш. Али не смеш ипак да

забора-виш: мораш да помишљаш на наследника и потом- ство. После тога из дана у дан растао је притисак најбли-же околине да по сваку цену раскине c Јулијом. За

рас-кид су најодлучнији били доктор Пацек, Анастас Јова-новић и Анка. Милош Бајић је био за то да његов

ујак Михаило још једном покуша да среди односе са својом женом. Кнез је, као да је то једва и дочекао, послао Ју-лији доктора Пацека да joj саопшти како кнез зна за њене везе са Кларом Аренбергом. Михаило је

написао Јулији писмо v коме је обавештава да су му открили њено неверство. Доктор Пацек је 12. марта

отпутовао за Ивш.,4 /, где се у то време Јулија налазила. XII Чим се Јулија састала c Карлом Аренбергом у Бечу и дознала да није добио њено писмо, била је свесна да је

неопрезно улетела у клопку. Сада се и сама уверила да је у Београду сваки њен корак био праћен и да је

до-шао крај њеној дволичној игри. Y бесу, отпочела је от-ворено свуда да излази c Карлом. Примала га је

на-очиглед све послуге у кућу и остајала c њиме сама до касно у ноћ. Није се освртала на то што је већина

по-слуге била наклоњена Михаилу, нити што се по Бечу почело гласно причати o њеним везама c

Аренбергом. Јулији је било тешко само у часовима између једног и [233] другог састанка c Карлом. Кад би остајала сама, једино се сећала Михаила. Да ли ће Михаило хтети да је бар

саслуша? И у томе часу се нагло присећала како су, приликом њеног испраћаја из Земуна, сви присутни били

весели и скоро раздрагано разговарали c њом. A Михаило је стајао по страни замишљен, окамењеног и

леденог лица. Ни кад сам га загрлила није гледао у мене, већ некуда преко мога рамена. Он је још тада све

знао. Можда је нешто смишљао, али као обично - није имао храбрости да ми то отворено каже. Знао је да

во-лим Карла, да ћу се са њим састати, али је желео да до краја одигра улогу необавештеног човека. Кад би се тога сетила, обузимали су је немир и страх. Устајала је и прилазила прозору. To исто је ра-дила

оних првих дана после повратка са бечког путо-вања, кад је нестрпљиво очекивала да се Михаило вра-ти. Да,

тада смо се волели, рекла би скоро гласно. И то смо се заиста волели, јер нисмо једно без другога мог-ли. A и

оне наше дуде вечери! На жалост, или на срећу, ништа није вечито, поготову љубав. Власт и жел>а за славом

још више су га од мене одвојили. Увек је био презаузет у Београду! Јулија је често сатима тако стајала поред прозора, размишљала и доносила многе, често супротне одлу-ке. Ту

у Бечу све је добијало неки друти смисао, изглед и призвук живота. Сећала се детињства, мајке, школе,

манастира, девојаштва, балова и очију дворана, савет-ника и великаша, који су је жудно и задивљено

по-сматрали. Сада, кад су толике године прохујале и мла-дост измдца^ла, сећање на то је постајало пријатно.

Жеђ за животом као да се још више појачала! Шта је остало од њене лепоте, питала се и прилазила великом

венецијанском огледалу. C тугом у срцу примећивала је да се веома изменила. Истина, мали подваљак се

јед-ва уочавао. Али једва видљиве боре око уста и углова очију нису могле да се прикрију. Није више била

као раније витка, скоро ломљива у пасу. Али је још имала чврсте, девојачке груди. Карло ју је неколико пута изненадио пред огледа-лом или крај прозора. Правила се да га није чула и ос-тајала

је у истом положају, јер је волела кад joj приђе бешумно и загрли је. - Нисам те чула кад си ушао - рекла би окренувши му се и страсно га загрлила. Знала је да ће га тиме још више заинтересовати и [234] распалити до безумља. Кад би joj постало јасно да га је свега узвитлала том намерном раздаљином,

привук-ла би га смелим покретом себи на груди и скоро хлад-но пољубила у чело. Затим је поново одмицала

лице и гледала га онако како мајка гледа своје одојче. И тада је видела оно што је желела и очекивала, како

жудња и љубав расту у његовим очима и како му се руке на њеним мишицама стежу у слатки грч. Кад би потом сели на софу, завлачила му је прсте у косу и дозвољавала му да joj уздрхталим прстима по-лако

раскопчава хаљину на грудима. Y ствари, бес-крајно је уживала пуштајући га да опрезно, полако, скоро

неодлучно разголићује и љуби сваки делић ње-ног тела. Он је то радио ћутке, узбуђено. И то је трајало

сатима, дуго, све док се Карло не би претворио у жи-вотињу. A TO je за Јулију био врхунац онога што је

же-лела. На крају се ипак одлучила да му каже: - Карло, мораш преко свога брата кардинала изра-дити да се мој брак и Михаилов поништи, јер нити же-лим

нити могу више овако дволично да живим. Пого-тову што он све зна. - Moja мајка тврди да папа неће то дозволити. Они у теби гледају заштитницу католичке вере у Србији, па

вероватно убудуће и на целом Балкану. - Карло, нас двоје ћемо поћи заједно у Рим, да TO no сваку њену свршимо.

Међутим, Карлова мајка је све открила Јулијиној мајци. Хуњадијева и Жичијева породица се запрепас-тише.

Јулијин брат Ласло је беснео! Коломан је био мудрији. Није ништа рекао сестри, али је код министра

иностаних послова израдио да се Карло као дипломат-ски курир хитно пошаље у Лондон. Јулију је то

озло-једило, na je огорчена напустила Беч и преселила се у Иванку. Доктор Пацек је дошао у Иванку 18. марта и зате-као Јулију у врту. Била је раздражена, бледа, кашљала је и

кад је спазила доктора Пацека постала је још уз-немиренија. Доктор Пацек се дубоко и учтиво покло-нио, потом joj предао Михаилово писмо. Јулија га је нестрпљиво отворила и двапут пажљиво прочитала.

Осмехнувши се, рекла је: - Докторе, ви сте разуман човек, па ће вам бити јас-но да o свему овом могу само c кнезом Михаилом

от-ворено говорити. [235] - Светла кнегињо, господар је наредио да овде у Иванки останете док он не донесе одлуку. Ја сам раз-говарао

c вашим братом Ласлом и вашом мајком, који ће доћи да вам праве друштво, a Ласло ће поћи са мном у

Београд да саопшти ваше мишљење кнезу. - Докторе, ја не знам где је мој брат, нити хоћу да чујем за њега. Нити ћу ма шта по њему да поручујем своме

мужу. Саопштите да желим лично да дођем у Београд и c њиме разговарам. Уосталом, моје невер-ство је

само изговор, јер знам да кнез жели раскид бра-ка зато што сам нероткиња. Пацек је из Иванке кренуо у Беч да обави неке имо-винске кнежеве послове, a одатле се паробродом вра-тио

за Београд и известио Михаила шта му је Јулија са-општила. XIII Кнежев сестрић Милош Бајић сматрао је да Јулији треба дозволити повратак и кад се она саслуша и од-лучи

за настављање брака или раскид, онда тек да се донесе коначна одлука. To je чинио помало пркосећи Анки,

како би joj доказао да њен утицај на кнеза није био тако велик. Михаило се сложио са мишљењем свог сестрића и дозволио Јулији да се врати у Београд. Тако се Јулија већ концем марта поново обрела у

Бео-граду. Кнез није пребацивао својој жени због невер-ства, али је и даље био хладан према њој, иако се

свуда јавно, као и раније, појављивао c њоме. Јулија је неколико пута упозорила кнеза: - Михаило, морали бисмо опширно да разговарамо и уредимо наше ствари. - O томе ћемо решавати доцније! - одговорио би сваки пут Михаило. Што се лето више примицало, Турци су убрзано вршили концентрацију трупа према Херцеговини и Црној

Гори. V исто време турска влада је гомилала трупе и на границама Србије. Порта је све те ратне при-преме

правдала чисто одбрамбеним мерама. A y томе* ју је потпомагао и аустријски дипломата барон Про-кеш.

Порта је још крајем фебруара 1862. одлучила да нападне Црну Гору, како би угушила »жариште нере-да«.

Булвер, кога је Порта консултовала, дао је приста-нак за напад на Црну Гору, иако је сматрао да је пра- [236] ведан захтев Црне Горе за исправку граница и траже-н>е једног пристаништа на Јадранском мору. Он је го- ворио: - Шта Црногорци могу друго да буду до разбојни-ци затворени у својим голим и пустим планинама! Дај-мо

им нешто зиратне земље и једно пристаниште, па ће постати мирни тежаци и трговци. Али, изменио је свој став према Црногорцима кад је дознао за Гарибалдијев план устанка на Балкану. Црну Гору су Енглези осумњичили да је чланица ове завере уперене противу Турске. V корацима Русије и

Француске - да се Турској и Црној Гори препоручи умереност, учествовала је и Аустрија, али није Енглес-ка.

Турци су ипак одлучили да ударе на Црногорце. Кнез Михаило је узнемирено пратио турске при-преме за

напад на Црну Гору. Он је сматрао да ће се Црногорци моћи одржати месец дана, a затим ће Турт ци сву

своју расположиву војну снагу окренути на Ср-бију. Током априла појачане су турске посаде у тврђа-вама, a

приспеле су Дунавом и велике количине хране и муниције, нарочито артиљеријске. Заповедник бео-градске

тврђаве, Ашир-naira, отворено је говорио да ће на први знак било каквог пок}>етаупереног противу Турске

уништити српску престоницу. Y кварту наслоњеном на београдску тврђаву живе-ло је око три хиљаде Турака. Били су то махом трговци и

занатлије, који су снабдевали турски гарнизон на-мирницама или радили најтеже послове. Они су потпа-дали

под турско правосуђе и турску полицију, na je због тога за њих примењиван двоструки кривични по-ступак

кад би дошло до сукоба између Срба и Турака. Узајамна нетрпељивост између двеју власти, распаљи-вана уз

то верским и националним фанатизмом, оте-жавала jfe завођење и одржавање реда и одмеравање пресуда.

Поред тога, Срби су били веома огорчени на четири турске страже које су чувале капије, јер су их те страже

подсећале на тешку прошлост робовања. Доласком на престо кнеза Михаила, српски понос и самопоуздање

су се уздигли па се и најмањи изазов претварао у крваве сукобе и претио да се претвори у рат. Један сукоб са

турском стражом код Стамбол-ка-пије нагнао је српску владу да упозори стране конзуле како ће сваки

Турчин који почини неко кривично дело изван његовог кварта бити предат српском суду. Запо-ведник турске

тврђаве је на то одговорио да ће изво- [237] ђење било ког Турчина на суд сматрати објавом рата. Михаило је наредио Јовану Ристићу да o одлуци српске

владе извести Порту и поново је захтевао исељење Турака из градова. Ристић је овај захтев об-јаснио нужном потребом, да би се могли сачувати не-помућени односи између Србије и Турске. Српска вла-да је у

исто време упутила циркуларно писмо конзули-ма четири гарантне силе. Y писму их је обавештавала да су

исцрпене све могућности за нормализовање ста-ња под оваквим условима. Међутим, Порта је одгово-рила да

примену српских мера над турским државља-нима сматра тешком увредом. Разуме се да је Алипаша одбио

да поведе преговоре, чекајући да види какав ће бити исход борбе са Црногорцима, јер је знао да ће турска

влада бити приморана да Михаилу учини неке уступке. Аустрија и Енглеска нису биле вољне да по-' дупиру

руске и француске захтеве o прекиду операци-ја противу Црне Горе, a Прокеш је ипак потајно наго-варао

Порту да на сваки начин инцидентима изведе из такта Србију. Свестан тешкоћа и знајући да Србији прети опас-ност од упада турских трупа из Босне преко Дрине, кнез

Михаило је био за сваки случај извршио делимич-ну мобилизацију Ћародне војске у граничним области-ма

према Турској. Чак је почетком јуна кренуо да о-биђе српске гарнизоне и у западној Србији. xiy Одлазећи на пут по западној Србији, Михаило је из-дао наређење да влада, војска и жандармерија буду

стално у приправности, како би свако изненађење c турске стране било онемогућено. Али повод за сукоб, као

што то увек бива, настао је неочекивано и због јед-ног незнатног догађаја. Била је недеља, ведар и топао јунски дан. Највећи број Београђана је још од раног јутра кренуо на излете у

околину. Старији свет и деца остали су код куће. Јут-ро и преподне протекли су у тихом и ведром и праз-ничном расположењу. По завршеном ручку и одмору, суседи су се посећивали да у баштама поседе уз

ракију и мезелук; жене да попију кафу, испричају новости, мало оговарају и ћеретањем убију досадно

празнично поподне. Млађи свет, девојке и момци, свечано обуче- [238] ни излазили су да се прошетају. Обично се кретало од двора, Теразијама и улицом према Топчидеру,

шета-лиштем. Млади парови су шетали, момци и девојке се упознавали. Жагор, добацивање, парадирање,

осмеси, шапат, и жива веселост испуњавали су улицу. Старији свет је седео на клупама испред кућа, и

посматрао ом-ладину. Како се вече примицало, општу живост су повећа-вали повратници са излета, млади официри и чиновни-ци у

свечаним униформама, који су такође били изаш-ли да се мало кочопере. И у старој вароши, где је било

мирније, започело је недељно предвечерје, кад дома-ћице припремају вечеру да изгладнеле излетнике

спремно дочекају. Нарочито је било живо око старих чесми, одакле су се стари Београђани снабдевали

во-дом пре свега око Чукур-чесме. Са те чесме узимала је воду и турска стража, па су се у то време често око

ње мотали изгладнели и олињали турски аскери. Тога не-дељног поподнева сјатило се око чесме безброј

сака-џија, жена и шегрта, a за воду је дошло и неколико ас- кера. Турци су обично самовољно и дрско одгуривали сакаџије и жене и узимали воду преко реда. Један ше-грт тек што беше подметнуо судове под чесму кад на-иђоше два турска војника и псујући га отераше. Дечак се

побуни, наљути и удари једног Турчина бардаком који је држао у руци. Други Турчин навали и бајоне-том

смртно рани дечака. Раздражене жене и шегрти насрнуше на турске војнике. Настаде туча. Српска

жандармерија, која се налазила у близини, одмах је ступила у дејство, завела ред и повела турске војнике у

кварт да их преда суду на даљи поступак. Кад су то приметили турски стражари, отворише ватру из пушака,

убише једнога, a ранише два српска жандар-ма, прискочише и отеше своје другове. To je изазвало узбуну и

пометњу. Чувши пуцњаву и угледавши уби-јеног жандара и рањеног дечака, жене почеше да беже кућама,

вриштећи и запомажући. - Упомоћ! Турци хоће да нас покољу! На ту вику, српска чаршија се за трен ока узбуни као осињак. Присутни мушкарци, без обзира на годи-не,

положај и занимање, зграбише оружје и кренуше у правцу вароши, одакле се чула пуцњава, вика и уз-буна.

Жене су вукле децу и избезумљене од страха бе-жале из кућа трчећи као без душе у правцу Теразија [239] I и Топчидера. Са корза и из кућа истрчаше људи, шче-паше оружје, и трком, уз клицање и дозивање,

поју-рише према вароши и градским капијама. Најборбени-ји су били ђаци, студенти, калфе, шегрти, млади

чи-новници и трговци. Они су се још пре војске придру-жили српској жандармерији, која је настојала да по

сваку цену успостави ред и мир. Али o миру више није могло бити ни говора. За тили час према капијама

из-никоше барикаде. - V бој, у бој, за род свој! - клицала је омладина не обазирући се много на турску пуцњаву. - Браћо Срби, куцнуо је час да се боримо за слобо-ду! Ypa! - клицао је неки стари Црногорац, који је као

добровољац учествовао у борбама на Криму заједно c Русима. - Ypa! Ypa, чика Боко! - довикивали су омладинци. Y српском делу града узбуна и пометња је све више расла. Жене, деца, старци и немоћни напуштали су до-мове и бежали према Теразијама, носећи у

завежљаји-ма најпотребније ситнице. Y сусрет њима, са свих стра-на су јуриле гомиле наоружаних људи,

хитајући у по-моћ жандармерији и онима на барикадама. Y српским војничким касарнама трубе су свирале

на узбуну, a чете трком, на челу c официрима, јуриле према твр-ђави да заузму положаје. Узбуна је у исто

време захва-тила и турски кварт. Ys тресак врата затварале су се капије, a жене и деца, из1језумл>ени од

страха, бежали према Калемегданској тврђави. Вика, вриска, вапаји, урлици и покличи ргзлегаху се одасвуд. - Баури се побунили! Поклаће нас! - викале су бе-жећи турске жене. - За дин, алаха и падишаха! - клицали су Турци, прихватајући оружје и пуцајући са својих прозора или

заклоњени иза препрека и барикада које су на брзу руку подигли по сокацима и тесним улицама. Турци су са

бедема отворили артиљеријску ватру на варош, a низами су покуљали из тврђаве да заузму град и из-врше

покољ српскога становништва. Наоружани гра-ђани иза својих барикада и жандармерија дочекали су турске

војнике ватром из пушака, a већ је на положаје пристизала и српска стајаћа војска. "- Ypa! Живела војска! Живео кнез Михаило! - За слободу, за Србију, боримо се, браћо! - Живела слобода, доле Турци! Доле Аустријанци! Мада су Турци у тврђави држали преко четири [240] хиљаде бораца и имали две стотине топова, нису мог-ли да продру у варош, јер су се Београђани храбро

бо-рили, a ту је била и српска војска и жандармерија. Тур-ски војници су морали да се повуку у тврђаву.

Њихове гранате непрестано су обасипале делове вароши у ко-јима су живели Срби, a топовска ђулад падала

су око Саборне цркве и оштетила митрополитов двор. Кад су борци на барикадама видели да Ашир-паша

хоће ар-тиљеријом да разори српске домове и поубија недуж-но становништво, не гштајући никога јурнуше

у тур-ски кварт и отпочеше покољ турскога становништва. Затворени у куће, Турци су давали очајнички

отпор, борећи се за голи живот. Уз ватрене поклике, борци са барикада продирали су у турске куће, убијали

муш-карце, a жене и децу заробљавали. И да се није умешао председник владе Гарашанин, који je c четом жандармерије јурнуо у турски кварт да

заштити турски живаљ, вероватно би разјарени срп-ски грађани сасекли све Турке. Гарашанин је успео да

заведе ред и да заштити турске жене и децу. Али није могао, вероватно није ни хтео, да спречава борце са

ба-рикада да на јуриш заузму све четири капије, протера-ју c њих турске страже и разруше капије до темеља.

После тога су се српски положаји померили у чврсто поседнут круг око Калемегданске тврћаве. Тек доцкан у ноћи, на посредовање енглеског, француског и руског конзула, Гарашанин се састао c турским

заповедником Ашир-пашом. Гарашанин се у пратњи енглеског конзула Лонгворта одвезао у тврђа-ву да

поведе разговоре са Ашир-пашом o примирју. Надути везир дочекао је српскога председника владе претњом. -Господине, ја ћу све своје,снаге употребити да разорим ваше бунтовничко гнездо убица и разбојни-ка, уколико одмах не повучете ваше снаге са капија и Калемегдаца. - Овај сукоб сте ви намерно изазвали, како би Ср-бија и Турска међусобно заратиле. Да ли сте то уради-ли на

своју руку или сте добили наређење, то се мене не тиче. Ми смо вас већ месецима упозоравали на вршљања и

злочине ваших војника и турских грађана. Ви ништа нисте урадили да избегнете сукоб, него сте га још и

потпиривали. За несреће, крвопролиће и све што се убудуће догоди, ви ћете сносити одговорност. Ја сам

успео да смирим своје суграђане и заштитим не- 16/т [241]

> ^ » f «'g

a 43 з н 43 rt

rt O rt co a a

o o R H >

0 m

4 3

43 O

rt O • B

B > 3

p > s >

W rt

0 4

3 со p iz н 2

^jrgSvrt'pi pig | SSlSBdfa 3^0S43> ,£

3343Ort.r>O;g£rl0tooS"t>m

•!М п >

с_,4

=•£ e" 5 P p js s ;

3 a

> |

4

3

> a

a X

S < > s' si 3^1

^ s 43 «: ° S w

X P P , B 3 ГНЛСООЗ*^1«??;^^03'-!^"1 ВС C

r> J i 0

W I? J

j o o s a

ло го

вори

о д

а влад

алац

и у

доб

ру и

у зл

у м

< i св

ој н

арод

, как

о б

и c њ

им

е дел

ио су

дб

ин

у.

[242]

точ

еле в

ели

ке б

орб

е, он

а je схвати

ла д

а je

озб

иљ

но. T

o je п

од

сетило н

а бурн

е дан

е бе1

ци

је

па се у

од

суств

у к

неза М

ихаи

ла о

сећ; аш

ено

и

нел

агод

но. З

атим

се сетила к

ако је к

да je T

O јед

на о

д о

ни

х п

рол

азни

х, ск

оро св

ак

чар

ки

, зато н

ије н

и о

браћ

ала м

ного

паж

ње i к

ад је

узб

ун

а захвати

ла ц

ео гр

ад и

кад

су у

да, Ју

ли

ја се нал

азила у

двору. Y

поч

етку је

ш 43 rt g

rt O >< X o o\ p 3 p £ 3 *

3 rt o g a a ov O ' ov P 5 o B л>

оек

о З

емун

а од

рж

авао

сталн

у в

езу са к

ом

анд

рђав

е.

и то

пова. а, ек

селен

ци

јо - р

екао

је вези

ру Л

он

гво

рт

- i Гар

ашан

ин

је у п

рав

у. В

и сте о

вај и

нц

ид

ент

изазв

али

. На ч

ији

под

стиц

ај - у то

нећ

у д

а \ м

буд

ите у

вер

ени

да ћ

емо ја и

моја в

лад

а за i

уб

уд

уће н

еми

ло д

ого

ди

кри

ви

ти јед

ин

о в

а :ле

дуго

г разго

вора и

прегањ

ања, сл

ом

љен

et i

држ

ањем

Гар

ашан

ин

а, Аш

ир

-паш

а је при

с уч

е

војн

ике са стр

ажар

ни

ца и

из згр

аде ту

р р

мер

ије,

где се заб

ари

кад

иран

а бран

ила је, 1

зама и

тур

ска

поли

ци

ја. Гар

ашан

ин

је преу

у д

а гаран

тује

несм

етано п

овлач

ен^е ту

рск

ни

штв

а у тв

рђав

у.

Ову о

бав

езу Г

араш

ани

: паш

а потн

исал

и су

у

при

суств

у св

их к

он

зула [х

сила, к

оји

су у

међ

уврем

ену сти

гли

у тв

рђг i н

ије п

ри

суств

овао

аустр

ијск

и к

он

зул В

ас

Licu

oacv

. »ш

који

час ја и

ви

ћем

о у

спети

да сн

реч

им

о в

ш

ако се н

астави

ово к

рвоп

роли

ће, в

ас до з ieh

e би

ти

у тв

рђав

и, п

а да и

мате тр

и п

ута то

л;

)спод

ин

е пред

седн

ич

е, ви

ми

прети

те и п

ос ах

тев

е

као

да сте у

прав

у и

да ст

е у м

огу

ћн

о ју

претњ

у и

оств

ари

те! - ви

кн

уо је у

збуђ

гтоттто

кав

ни

к св

е уч

ин

ио д

а спасем

ми

р.

1н

зул Л

он

гворт д

а сам к

ао ч

овек

и к

ао О

ДГ

ОЕ

: турск

и ж

иваљ

. Ако н

е жел

ите м

ир, о

нд

а бу

д IH

да д

о зо

ре у

овом

град

у н

еће б

ити

ни

вас н

г жи

вог

турск

ог в

ојн

ика. A

свед

ок м

и је го

с

Н4Ј --

P P 3 Р *

rt > X H ОЈ p rt

O

o - o

^? Р> в

rt н^ EP P

Р HB-Ebw^oHSoo'San P^sSssss1?' s?l?

son X 43 W O

rt rt

3 Q i o s 7

o 43

a s a ?

a S

ри

ла је Ју

ли

ја и у

стала д

а га до

чек

а на н

огам

а. - С

ветл

ости

, за им

е бо

га! - још

c вр

ата је завап

ио

[24

3]

ди

ла је м

ир

но

Јули

ја. Со

бар

иц

а је изју

ри

ла и

з двор

а и

пр

итр

чал

а млад

ом

кап

етану

Свето

зару

Гар

ашан

ин

у,

кн

ежев

ом

ађу

танту

и о

бјасн

ила м

у: -Г

осп

од

ин

е Свето

заре,

кн

егињ

а одби

ја да и

де у

То

пч

идер

. Леж

и н

а соф

и и

чи

та

књ

игу

, као

да се у

гра-д

у н

иш

та не д

огађ

а. A ja, в

ид

ите,

ум

ир

ем о

д стр

аха! - Y

ред

у, Л

иза, ја к

неги

њу п

рек

о њ

ене

во

ље н

е смем

да в

оди

м у

То

пч

идер

. Изв

естићу

o св

ему

ми

ни

стра М

он

ден

а, па н

ека о

н р

ади

што

му је д

уж

ност. Н

ад

Бео

град

ом

се хватао

по

дм

укли

летњ

и су

тон

преп

ун

пуш

чан

их

пло

тун

а, до

зива и

бо

рбен

их

по

кли

-ча са б

ари

кад

а. Топ

ови

су

грм

ели

, љу

ди

нек

уд тр

чал

и, в

раћ

али

се и д

ови

ки

вал

и. Ју

ли

ја

је по

звал

а собар

иц

у д

а уп

али

свећ

е и н

авуче зав

есе, п

а је, на

изгл

ед м

ир

но

, настав

ила д

а чи

та Би

бли

ју. К

о зн

а докле б

и

чи

тала д

а се ни

је по

јави

о ађ

утан

т, млад

и Г

араш

ани

н. - В

аше

ви

соч

анств

о - р

екао

је - госп

од

ин

ми

ни

стар Ц

уки

ћ ж

ели

да

разго

вар

а c вам

а. - Нек

а уђе го

спо

ди

н Ц

уки

ћ! - см

ешећ

и се

одго

во

-

ако

Ту

рц

и п

ро

вал

е! - Ли

за, мо

ли

м те н

ека м

и се д

он

есе и

ко

њак

! - нар

е-

пу

штам

дво

р д

о М

их

аило

во

г до

ласк

а. - За и

ме б

ож

је, светл

а

кн

егињ

о, ш

та ће б

ити

са вам

а

спр

емн

и д

а вас к

оли

ма о

двезу

у д

во

р у

То

пч

идер

у. - Л

иза,

каж

и го

спо

ди

ну

ађу

танту

да ја н

ећу

да н

а-

чи

тала Б

ибли

ју, и

ви

кн

ула: - С

ветл

а кн

егињ

о, ађ

утан

т ми

је

рек

ао д

а бу

дете

не б

и л

и н

ано

во

стекла о

нај р

ани

ји м

ир и

спо

којств

о.

Со

бар

иц

а је уср

ед н

оћ

и, у

сплах

ир

ена и

уп

лаш

ена, у

трчал

а у

сало

н гд

е је Јули

ја, леж

ећи

на со

фи

об

учен

а

иви

ци

нем

оћ

и, к

ло

ну

ла, сп

рем

на д

а се свега о

дрек

не

би

ла р

асплам

сала ж

еља д

а запо

чн

е но

в ж

иво

т и ж

уд

-ња за

Ми

хаи

ло

м. О

на је, д

а се оп

рав

да, св

е ви

ше у

бе-ђ

ивал

а себ

е да

ју је К

арло

завео

, и тр

ажи

ла c б

олн

ом

по

жудо

м м

огу

ћн

ост д

а

по

но

во

пр

об

уди

у М

их

аилу

љу

-бав

и стр

аст. Исц

рп

ена то

м

бо

рбо

м, б

ила је ск

ор

о н

а

ми

сао је у

тиц

ала н

а њу

да се н

агло

при

бер

е, скуп

и х

раб

рост и

одлу

чи

се да н

е нап

уш

та дво

р. Н

ека и

он

и св

и о

ни

што

је

сматр

ају ту

ђи

нком

ви

де д

а ја кад

треб

а могу

би

ти х

раб

ра

ко

ли

ко

и о

ни

. A о

во

је пр

или

ка д

а ис-к

уп

им

грех

који

сам

по

чи

ни

ла п

рем

а Ми

хаи

лу

. Y то

ку

по

след

њег м

есеца б

ор

авка

у Б

еогр

аду

у њ

ој се п

он

ово

Цукић - зашто се непотребно излажете опасности? - Зар то и ви, господине Цукићу, не радите? Moja je дужност да останем ту где сам. Hero, изволите сести да

попијете са мном чашицу коњака. Цукић је задивљено погледао кнегињу, обрисао рупцем ознојено чело, ceo и запитао: - Могу ли попушити једну цигарету, ваше височан-ство? - Свакако, господине Цукићу. Бар ћемо моћи мало да попричамо, као оно некад у Паризу. Ја редовно не

пушим, али ћу вам овог пута правити друштво. Цукић је скочио и понудио кнегињу цигаретом. Она је заиста пушила само да му прави друштво, као некад

кад су ноћу залазили у мале париске кафане по-ред Сене. Пућилаје усне, гледалага срдачно, скоро

фа-милијарно. - Кнегињо - отпоче Цукић - наши су већ заузе.ли све капије и држе положаје према тврђави. Турци су

неколико пута покушали да изврше продор, али су сваки пут били одбијени. Сада нам је већ почела да

пристиже војска из околине Београда. До јутра ћемо имати три пута више војника од Турака. Y току ноћи

привући ћемо топове и отпочети да бомбардујемо ут-врђење. Морали смо да запоседнемо и савско приста-ниште, јер се бојимо препада аустријских трупа из Зег муна. - Зар то не би било највеће дивљаштво? - Било би, ваша светлости. - Од Аустрије и дара Франца Јозефа свет може да очекује само незахвалност. Ја се, господине Цукићу, у

политику нимало не разумем. Али бих вам саветовала да мојим земљацима покажете да ћете бранити

Бео-град исто тако од њих као и од Турака. Конзул Васић је подлац, го сигурно знам. Пошто суиспили неколико чашица коњака, Цукић се опростио, замоливши кнегињу да још једном раз-мисли. - Остајем у двору, господине министре, јер би то и Михаило учинио. Тек по поноћи, кад је престало бомбардовање и за-мукла борба, Јулија се спремила и легла. Дуго није мог-ла

да заспи, јер су се споља чули ужурбани кораци страже која се смењивала. Обузимала ју је чудна језа, која се

појачала тск кад се нашла у постељи. V овој ноћи, кад је све мукло и притајено, желела је да се по- [244] крај ње налази Михаило. Ватрено и жудно би га загр-лила, онако као у првим данима њихове љубави. Шта је

друго могла већ да у недоумици испружи руку пре-ма његовој постељи. Осетила се некако чудно, као да је ту

пала из облака и да је сама у замуклом двору пре-пуном језе и загушљиве тишине. XVI Трећега дана после сукоба град се већ био смирио. Избеглице су се почеле враћати кућама, a храбрији тр-говци су отварали радње. Наједном, без икаквог разло-га и опомене, са тврђаве је отпочело изненада ново

бомбардовање Београда. Тешка тврђавска артиљерија разбацивала је ђулад на све стране, тукући насумце.

Булад су допирала и до самога кнежевог двора. Град се поново узбунио и латио оружја, иако је све положа-је

око тврђаве држала народна војска са својим коман-дантима. Срби су већ били извукли на положаје чети-ри

брзометна топа. Пре почетка другог бомбардовања, конзули га-рантних сила су се били скупили код Гарашанина у његовом

радном кабинету. Спремали су се да заједно c представником српске владе крену у тврђаву на уго-ворени

састанак c Ашир-пашол^ Огорчени што је тур-ски командант прекршио дату реч и повредио спора-зум

закључен претходне ноћи, конзули нису хтели да оду на састанак везиру, већ су написали декларацију,

констатујући да је везир поново отпочео да бомбарду-је град. Сву кривицу за то и даље последице свалили су

на њега, обавештавајући га да ће у томе смислу извес-тити своје владе и сачекати од њих даља упутства.

Ге-нерални аустријски конзул Васић није хтео да по-тпише декларацију и протест, што је још више појача-ло

сумње да он преко својих канала даје охрабрење Турцима. Аустрија је још одраније стално припремала план и тражила повод да окупира Београд и гранична утврђе-ња.

Чим је настало бомбардовање, бечка влада је оба-вестила Француску, Енглеску и Пруску да је вољна да

земунски корпус пошаље у Београд, како би завео мир. Кад се у Паризу чуло да је бомбардован Београд, a да је то дело побуњене турске посаде, Турнел је ре-као кнезу Метерниху, аустријском амбасадору, како [245] се не противи да командант Земуна, на своју руку, пре-ђе у Београд и спречи даље крвопролиће. Расел је у

први мах такође био вољан да одобри тај корак Ауст-рији. Међутим, кад је противу тога отворено устао

Горчаков, рекавши да ће Русија упутити трупе на Бал-кан, Расел је одбио аустријски предлог, јер се бојао

но-вога заплета на Балкану. Затим су руски и француски посланици у Цариграду уложили заједнички

протест Порти и затражили да се турски командант посаде у Београду Ашир-паша казни и смени. Уплашена,

Порта је одмах наредила да паша обустави бомбардовање. Објавила је његову смену и одредила свога

изасланика да поведе, тобоже, истрагу. Док су се силе договарале дипломатским путем да реше сукоб, кнез Михаило је већ јавио да стиже у Беог-рад

c појачањем из унутрашњости. За време другога бомбардовања, које је трајало четири сата, београдски

митрополит Михаило и жена министра војске Монде-на успели су да наговоре Јулију да са њима напусти

двор и пређе у Топчидер. Сутрадан је кнегиња заједно c министрима и сенаторима сачекала Михаила код

Господарске механе. Да одобровољи Михаила, који се наљутио кад ју је видео, Јулија му је рекла: - Ја сам до јуче стално била у двору, али су ме ње-гова светлост митрополит и министри присилили да

пређем у Топчидер. «

- Погреишла си што си их послушала. Требало је да останеш до краја у двору и делиш судбину народа. A

сада, господо министри, сви ћемо се вратити у Беог-рад. Кнез је био љут на владу и министра војске што нису искористили бомбардовање да једним изненад-ним

јуришем заузму тврђаву, па би на тај начин и По-рта и гарантне силе биле стављене пред готов чин. - To би нас стајало жртава, али бисмо се заувек ота-расили Турака. Сада је потребно да све снаге напрегне-мо

и бомбардовање искористимо, како бисмо убедили гарантне силе да је даље држање турских гарнизона у Србији немогуће. Ми морамо заузети оштар став пре-ма Порти и њеним изврдавањима, макар дошло и до

рата. - Ви сте у праву, височанство али ми морамо, док се више не оснажимо рачунати на дипломатску игру,

уз-имајући у обзир подршку Француске и Русије - одго-ворио је Гарашанин. [246] Уз Михаила је овом приликом остао једино Никола Христић, na je преовладало мишљење да се борба за

исељење Турака и уступање тврђава Србији води ис-кључиво дипломатским средствима, избегавајући

мо-гућност рата. Кад је потом примио у аудијенцију сва четири кон-зула, Михаило се обратио енглеском посланику

Лонг-ворту: - Екселенцијо, морам да вам изјавим срдачну за-хвалност за заузимање да се несрећа која је задесила Београд

не претвори у крвави покољ. To чиним у своје име и у име српскога народа. Такође вас упозоравам да више

нико неће бити у стању да обузда гнев мога народа, ако се Турци и њихове посаде што пре не исе-ле из

Србије. - Ваше височанство, ви нам подносите ултиматум(? - раздражено је одговорио Васић. - Господине конзуле, мени је добро познато ваше шуровање са Ашир-пашом. A y исто време изјављујем да

ћемо ја, моја влада и војска сузбити сваки покушај Аустрије да се подмукло дочепа Београда. To отворе-но говорим пред овом господом и o свему можете сло-бодно да јавите влади. - Хвала вам, кнеже, на увреди коју сте ми нанели, како мени тако и влади чији сам ја представник -

од-говорио је Васић и напустио састанак. Гарашанину је добро дошао овај Михаилов испад, па се обратио осталим конзулима: - Moj господар је, господо, c правом узбуђен држа-њем Васића и Аустрије, која је иза наших леђа водила

подмуклу игру да би се на нечовечан начин допечала наше престонице, a y крајњем случају и Србије. Молим

вас да нас схватите како треба, јер је наш народ про-лио море крви за ОЕС мало слободе што је данас има.

Осим тога, он се вековима борио за добро Аустрије, a она му је увек враћала незахвалношћу. Разуме се да су конзули o томе случају известили своје владе, додајући како се може десити да разјаре-ни

народ у Србији умакне кнежевој и Гарашаниновој контроли, па на своју руку изазове нежељени рат на

Балкану. Кнез Михаило је после тога, 28. јуна, упутио апел Наполеону, руском цару и лорду Раселу. Мада

тим апелом није отворено затражио предавање тврђа-ве и одлазак Турака из Србије, то се јасно видело из

његовог текста. Y меморандуму који је Гарашанин по- [247] сле два дана предао конзулима, изложена је историја сукоба, ток београдских догађаја за време

бомбардо-вања и захтеви српске владе o исељењу Турака и пре-даји тврђаве. Y меморандуму је било доста

увијености да се руској и француској дипломатији на предстојећој конференцији не би отежао положај. Искусни државници, какви су били Гарашанин и Мариновић, нису се могли поуздати само у Русе и

Французе, па су, по Михаиловом налогу и одобрењу, започели разговоре c представницима Грка, Румуна и

Бугара, како би у случају изненадног рата имали савез-нике у борби против Турака. Они су знали да Русија

није спремна за вођење рата и да ће засада моћи Срби-ји да укаже само моралну и дипломатску помоћ. Да

отежа ситуацију Порти, Гарашанин је преко тајних ка-нала успоставио везу са арнаутским племенима и

от-почео да их наговара да се супротставе Турцима. Мада су се они тешко одлучивали да сарађују c

хришћани-ма, новцем се ту и тамо понешто постизало. Та опасна политичка игра на целом Балкану морала

се, хтели то или не Енглези и Аустријанци, узети у обзир на буду-ћој конференцији, јер би сукоб између

Турске и Србије изазвао нереде и покрете у свим турским покрајинама. To cy најбоље знали Руси и

Французи, па су се због тога договорили да јединствено иступе на будућој конференцији гарантних сила и

Турске у Канлиџи. Руско-француски споразум за конференцију састо-јао се од пет тачака: 1. Срушиће се спољна утврђења београдске тврђа-ве. 2. Сва војна стражарска места која се налазе у бео-градској вароши укинуће се и никад неће .моћи бити

обновљена. 3. Турска утврђења по унутрашњости Србије по-рушиће će, a њихова посада биће повучена.

4. Турци настањени на српској територији морају се повући или препустити српској управи. 5. Од кнеза Михаила се не може тражити да за гор-ње уступке смањује своје оружане трупе. C тим споразумом Француска и Русија имале су да иступе на конференцији у Канлиџи. Гарашанин је сматрао да ће то бити, ако се постиг-не, велики успех, али Михаило је био незадовољан.

Чи-нило му се да никада није био тако усамљен као тих дана у тој великој борбихза слободу и независност

Ср- [248] бије. Није се бојао Турске, али није могао да схвати Ен-глеску, која је непоколебљиво стајала иза Аустрије и

Турака. Чинило му се да су чак и његови министри неискрени, попустљиви и да му раде иза леђа. И док је

седео у таквом расположењу, у кабинет је ушла једно-га дана кнегиња Јулија. Затекла га је како се погнут и

мрачан задубио у читање. некаквог списа. Видећи га' таквог, веома се растужила, скоро да је'заплакала.

Га-рашанин је био упознао кнегињу са тежином ситуаци-је у којој се налазила Србија и са Михаиловом

упор-ношћу да не попусти у својим захтевима. Није знала шта да му саветује, али је повукла жел>а да му се

при-ближи и каже како остаје уз њега, ма шта се догодило. Посматрала га је, смишљајући како то да му каже,

a онда је одлучно пришла и рекла: - Михаило, ја сам уз тебе, ма шта се догодило. - Ти, Јулија! - узвикнуо је, захвално је погледавши. Јулија је задрхтала, колебала се часак, a онда се саг- нула, загрлила га и пољубила. После тога однос између Јулије и Михаила се све више побољшавао.

Слободно време су проводбли заједно или би на коњима изашли да сат-два проведу у природи. Гарашанин,

Мариновић и Лешјанин видели cy y томе добре знаке и извесно олакшање. Анкина клика се збуњено

повукла, не схва-тајући шта се то могло догодити. A ситуација на конференцији у Канлиџи се све више мрсила, јер су енглески и аустријски делегат чвр-сто

подржавали Турску, која је, охрабрена успесима у Црној Гори, упорно одбијала српске захтеве. Али када је енглески делегат Булвер схватио да руски и фран-цуски делегати раде заједно, побојао се да не припре-мају

нове побуне на Балкану, na je прихватио све рус-ко-француске предлоге, само је упорно бранио турски

захтев да се крај око београдске тврђаве прошири, што би значило рушење Саборне цркве, Богословије и

владичиног двора. Кад је то сазнао, Михаило је сазвао седницу владе и рекао: - Господо, узалуд ме убеђујете. Ја нећу да прихва-тим тако срамне услове по Србију. Бол>е од свих дру-гих

познајем Турке, и знам оно што је свима непознато. Ти интриганти, који не знају за дужност и част, нудили

су ми, док је мој отац био жив, новац и круну да уста-нем против човека који ме је родио. Сатерани у ћошак,

Турци у ствари желе да захтевајући проширење краја око тврђаве створе у народу незадовољство противу [249] мене. Кажем вам, не попуштам и радије ћу абдицира-ти! Једино можете рећи да нећу донети одлуку пре

решења конференције. V очекивању завршетка конференције, Михаило је одлучио да предузме мере отпора. Издао је тајно

наре-ђење o мобилизацији првог позива народне војске и o његовом упућивању на границе према Турској и

Ауст-рији. Тајним агентима, који су радили у граничарским пуковима аустријске војске, наредио је да

припреме све за побуну. Гарашанин, Монден и Мариновић су на новој министарској седници покушали да га

убеде како је немогуће водити рат. Михаила је то толико на-л>утило да је прекинуо седницу, рекавши: -Министри су ту да извршавају моју вољу. Они који то не желе, могу да ме напусте. Бићу им захвалан. Михаилов отпор и руски маневри да се Турцима за-брани пловидба војним бродовима Дунавом уплаши-ли

су и Енглезе и Аустријанце. Зато су преко Француза и покушали да нађу средњу линију за споразум. Најзад

су на конференцији у Канлиџи донете извесне одлуке, али оне нису задовољавале ни Србију ни Турску. По

тој одлуци, тврђаве Соко и Ужице имале су да се сруше, a турски гарнизони повуку. Турци су остали у

четири утврђења: Шапцу, Смедереву, Београду и Фе-тисламу. По споразуму, снабдеваће се искључиво

реч-ним путем, a посаде не могу повећавати. Турци изван утврђења нису смели више ни у шта да се мешају,

a њи-хово исељење је требало решити преговорима двеју влада. Французи су сматрали да је то велики успех

за Србију, a Руси саветовали да се одлуке приме. Михаи-ло је био веома незадовољан, поготову кад је чуо да

у Београд долази Булвер, енглески представник, кога је иначе сматрао главним виновником понижавајућих

одлука, да саопшти одлуке конференције. Булвер је још c брода затражио да га кнез прими, na je c пристаништа кренуо право у двор. Кнез Михаи-ло га

је учтиво примио. - Ваше височанство - отпочео је енглески пред-ставник - дошао сам да укажем уважење и поштовање

владару који зна и уме да брани слободу и права свога народа. - Екселенцијо, прво сте учинили све што сте могли да Србији наметнете срамне и понижавајуће услове, a

онда долазите да ми укажете - поштовање!

- Признајем да ви и ваш народ имате разлога да бу- [250]- дете незадовољни, али вас ништа не спречава да при-хватите закључке конференције и да се приликом

пот-писивања протокола оградите од неких тачака које су за вас неприхватљиве. Ја вам дајем часну реч да ћу

све ваше праведне захтеве подржати. Како на првом састанку Булвер није постигао оно што је желео, разговори су настављени и вођени пуних девет дана. Поколебан кнез и влада су се двоумили шта да учине. Ако одбаце протокол, могли би неспрем-ни

да улете у рат, a још нису биле извршене ни све по-требне припреме за општи устанак на Балкану. По

на-говору пријатељских сила, Француске и Русије, Ми-хаило је на крају попустио и пристао да потпише

про-токол, али је у писму великом везиру и гарантним си-лама направио приговор и оградио се од неких

тачака које га нису задовољиле. З.атим је издао наређење o рушењу барикада око тврђаве, a да умањи значај

цар-ског фермана није позвао конзуле да овом чину при-суствују. Булвер је напустио Београд пре предаје фермана, затраживши од Гарашанина и Мариновића да му от-ворено

саопште све српске замерке. Одобрио је да се поруше цамија, турско гробље и спољнаутврђења. По-нудио се

да буде посредник за отклањање свих тешко-ћа, уколико искрсну. Изгледа да је Булвер тек у Беог-раду

схватио праву снагу Србије и потпуну неодржи-вост Турске. Kao вешт, искусан енглески дипломата хтео је

по сваку цену да поправи рђав утисак који су он и његова земља оставили неодлучним држањем на

конференцији у Канлиџи. XVII Ма како да су за Србију биле мршаве добити од бомбардовања Београда, углед кнеза Михаила у очима /

народа је веома порастао. Његово одлучно држање, смелост и упорност којима је бранио права и користи

Србије, ценили су чак и они вечити незадовољници његовом политиком. Сви су знали да је, захваљујући

тако одлучном његовом држању, извучено више него што се могло очекивати. Поред тога, Турска је у очима светске јавности била морално поражена, na je њен уг-лед код пријатеља и противника потпуно срозан.

Заис-та, Србија је сада била, мада не формално, потпуно не- [251] зависна земља. Утицај Аустрије је такође сведен на нај-ман>у меру, a пријатељство Француске и Русије

пот-врђено. Кнежев углед је порастао нарочито стога што је задржао сва права у погледу војске и

наоружања, и што се знало да и даље ради на стварању балканског савеза. Србија више није била мала

вазална кнежевина у сенци Турске Империје, већ нова снага на помолу, која ће сутра преузети вођство свих

Јужних Словена и балканских народа за слободу и уједињење. Поучен примерима из протекле две године влада-вине, Михаило је донео одлуку да се убудуће мора ра-дити

још смишљеније и одлучније, јер Србија може да и мачем брани своје захтеве, a TO је значило - добро

спремну војску за рат. V исто време Србија се морала што брже економски и културно уздићи, да и c те

стране постане још привлачнији центар. Зато је одмах предузео све потребне мере да набави савремено

оружје и изврши реформу установа у земљи. Био је свестан тога да испоруке оружја не могу остати

непри-мећене, поготову кад је у питању Аустрија, која је буд-но пратила сваки његов корак. Па ипак се није

устезао да купи потребне количине оружја и да их Дунавом пребаци у Србију. To je изазвало велику

полемику и дошло у згодан час Турској и Аустрији да пред свет-ском јавношћу осумњиче Михаила као

завереника. Како је тих дана у Лондону вођена велика дебата o источном питању, Михаило се одлучио да пошаље

де-легацију која би енглеској опозицији дала потребне податке o приликама на Балкану. C друге стране,

наме-равао је да у исти мах заинтересује енглеску јавност за Србију и подржи њене захтеве. За овако

одговорну ми-сију морао је наћи погодне личности, које би без вели-ких тешкоћа могле да успоставе везу са

енглеским ли-бералима, a y чију се објективност не би могло посум-њати. После дужег размишљања o

личности која би предводила делегацију, Гарашанин је споменуо кнеги-њу Јулију. Сви су се сложили, чак и

Михаило, јер су од-носи између њега и његове неверне супруге за све вре-ме тешке кризе, настале услед

бомбардовања и после њега, били присни. Михаилу се чинило да је све непри-јатно што се збило између њих

сада мрачна прошлост коју треба заборавити. Кад су Јулији објаснили циљ њенога путовања у Лондон,

одговорила је: - Бићу најсрећнија ако нешто учиним за Србију. Јулији су одређени за саветнике и пратиоце Филип [252] Христић и Милован Јанковић у име либерала. Кад су извршене све припреме за пут у Лондон, кнегињу

Ју-лију су до земунског пароброда свечано испратили кнез Михаило, влада и председник савета, Јован Мари- новић.

Кад је приспела у Лондон, Јулија је била примљена код краљице, a затим је у њену част енглескаТГлада

приредила свечану вечеру? Новине су писале o њој по-хвално и величале њене подвиге и држање за време

бомбардовања Београда. На тај начин су joj била ши-ром отворена врата високог енглеског племства.

Пози-вана је на чајеве, вечере и посела. Јулија је свуда гово-рила o јунаштву и пожртвовању српског народа,

пат-њама хришћана под турском управом и потреби њихо-вог ослобођења од ропства. Из њених уста све је

то де-ловало убедљивије. Милован Јанковић је, у исти мах, преко својих енглеских пријатеља у либералној стран-ци покренуо дебату у Парламенту, написао низ члана-ка у новинама o тешком стању хришћана на

Балкану, o значају Србије и o њеној улози на Блиском истоку. Таква широка кампања, вођена са неколико

страна, покренула је енглеску јавност. Чули су се гласови: крајње је време да Раселова влада престане да

води туркофилску политику. Расел је био принуђен да преко посланика у Бео-граду опомене кнеза Михаила, указујући му на следе- ће: 1. Влада њенога величанства зна да кнез спрема по-буну балканских народа противу Турске и да својим

држањем угрожава Аустрију. 2. Она верује да је српски народ противан томе, јер тешко издржава пореске намете. 3. За Србију је, у садашњој ситуацији, најбоље да не пренагљује, јер се као самостална држава не би могла

одржати, те би пала или под турски или под аустриј-ски утицај. A тиме би њена судбина заувек била запе- чаћена. Раселова опомена и детаљан Јулијин извештај из Лондона уверили су кнеза Михаила и српску владу да се у

Енглеској коренито изменило мишљење у корист Србије и њене улоге на Балкану. При повратку из Лондона у Париз, Јулија је саопш-тила својој пратњи да ће се извесно време задржати у

Паризу. Михаилу је написала писмо у коме га је оба-вестила да се неће вратити у Београд. »Поверену миси- [253] ју сам часно извршила и сада ме више ништа не спре-чава да затражим решење наших брачних односа, јер

мислим да је најбоље решење - развод брака.« Преокрет у Јулијином држању и одлука да се раз-веде уследили су после неколико тајних састанака c Карлом

Аренбергом. И овога пута се догодило да су у њој преовладала осећања, кад се после толико дугог

размишљања наново састала са својим љубавником. И да одлуку потврди делом, известила је Михаила да ће

се заувек настанити у Удинама код свога брата. Михаило није био ни изненађен ни много озлојеђен поступком своје жене. Поготову што је још пре

бом-бардовања Београда био одлучио да се растави, али су га догађаји присилили на помирење. Сада када је

Јули-ја наново отпочела игру уцена и закулисне љубави, осећао -се и преварен и исмејан. Било му је криво

што је могао још једном да joj поверује, чак до те мере да је пошаље као члана делегације na je тврдоглаво

захте-вао од ње да се врати у Београд. И овога пута, као и ра-није, дуго се није никоме поверавао, али кад су

стране новине почеле да пишу o могућем разиласку његовом и Јулијином, он се обратио доктору Пацеку за

савет. Доктор Пацек га је наговорио да пошаље свога сестрића Милоша Бајића у Удине. Можда ће овај

мла-ди човек успети да наговори Јулију на повратак у Београд, a кад је имадне под руком, тек онда нека

сре-ди c њоме развод брака. Сада је Михаило имао сигурне податке да се Јулија стално кретала у друштву

кнеза Карла Аренберга, да је због њега одбила да прими у ау-дијенцију белгијског принца и руског

посланика Бала-бина, чак да се завадила са својом родбином због ње-ног наваљивања на кнегињу да се врати у Србију. Све су то били докази њенога неверства и довољни разло-зи за развод брака, али се Михаило бојао

да га она пре коначне одлуке може уцењивати, na je хтео по сваку цену да је довуче у Београд и ту без много

буке и скан-дала постигне споразум o разводу. Милош Бајић је Јулију пронашао у Венецији. Пре-дао joj je кнежево писмо и упозорио је: - Светла кнегињо, није препоручљиво ни за вас ни за кнеза Михаила да пуните новинске ступце. Погото-ву

што ваша породица исто тако мисли. Ако се вама не живи у Београду, ви то све лепо и споразумно можете

решити са мојим ујаком. - Само у пратњи жандара могу да ме врате у Бео- [254] град! - одговорила је одлучно Јулија. Y Бечу је Милош дознао још многе појединости o Јулији. Њен брат Ласло, који је много волео и ценио

Михаила, запретио је да ће позвати Карла на двобој. - Знате ли шта ми је том прилшфм одговорила? -упитао је Ласло Бајића. - Рекла ми да се неће вратити у

Београд чак и ако ја погинем у двобоју. A ако Карло погине - онда ће отићи у манастир. Moj грсподине

Ба-јићу! Ја нити хоћу нити могу да нападам своју сестру, али њено држање и поступке никако не одобравам. Шта се после тога догодило са српском кнегињом, нико није знао. Јулија се ускоро вратила у Париз, у коме

је живела веома скромно. XVIII / Осећајући да je куцнуо њен час, Анка се скоро пот-пуно преселила у двор и преузела улогу домаћице. Свом

вештином окретне жене обасула је Михаила пажњом и нежношћу. C њоме је увек била кћи Ката-рина, према

којој је Михаило још док је била девојчица гајио посебну пажњу. Мада је сада већ шеснаестого-дишња

Катарина била бујна и зрела девојка, она се као и раније према Михаилу својатљиво и слободно пона-шала. Знала је много штошта да му исприча и избрб-ља. Била му је све дража и неопходнија, али све што је према

њој осећао, бар у то време, могло се свести на дивљење према једној младој девојци, рођаци, у чијем је

друштву успевао да нађе разоноду и одмор. ^ Али Анка није хтела да између њене кћери и кнеза Михаила

остане само на рођачкој нежности и пажњи. Јулијино одбијање да се врати у Београд и Михаилова

усамљеност поново су оживели у њој наду да учини нешто што би њену кћер довело на кнежевски престо.

Она свој план и своје намере никоме није поверавала, али је као искусна жена знала да близина и време све

могу да учине, нарочито кад је у гштању човек кога је жена изневерила. Зато се упињала да све могуће

смис-ли и уради како би у одсуству лукаве Бечлијке пока-зала кнезу Михаилу да се у Београду може лепо,

до-бро, чак и срећно живети. Да ослободи Михаила уса-мљености, како је говорила, позивала га је често у

сво-ју кућу на посела. На тим поселима би Катарина, уз пратњу свога учитеља музике, отпевала коју песму [255] или декламовала родољубиве и љубавне песме. Кат-кад би се у Анкином дому нашао и покоји »чупавац«

-како је она називала младе песнике и музичаре, чија је дужност била да забаве кнеза. A кад би у Београду

гос-товала нека позоришна трупа и у пивари приређивала представу, одвлачила је Михаила и тамо, a увек се

уз њега возила и Катарина. Само ни на томе није Анка хтела да се задржи. Кад је постала нека врста домаћице у двору, она је под

кне-жевим окриљем често приређивала посела и забаве. На ова посела и забаве позивала је министре, саветни-ке, високе чиновнике, официре и њихове жене, a уз њих и добро васгштане девојке из богатих

београд-ских кућа. Те дворске седељке, пријеми и веселице увек су веома успевале. Седе државнике, круте

бирок-рате, укрућене дворане Анка је увлачила у опште рас-положење, што је и ћутљивог, уздржаног

Михаила по-влачило да угуши у себи све туробне мисли и бол због губитка Јулије. Знала је још и то да кнез Михаило воли лов и да је престао да се њиме бави, јер не жели да му се приго-вори

како тера раскош и беспослицу док од свих дру-гих тражи штедњу и рад. Да и ловом одвуче Михаила од

туробних мисли, користила је Миливоја Блазнавца. Он је, на њен наговор, приредио преко зиме неколико

успелих ловова на Авали, у Рипњу и у околини Кошут-њака. Блазнавац је том приликом увек позивао кнеза

Михаила, Анку и Катарину и два-три добра ловца. Ло-вило се на коњима, a све је било удешено да Михаило

и Катарина заједно јашу, или остају у заседи. Кад би се завршио лов, приређивао би се богат ручак. Тек касно

увече се цело друштво враћало у Београд. Михаило је мало-помало отпочињао другачије да живи и да се осећа. Дан је проводио у напорном

др-жавничком раду, јер је то била година кад се морало по сваку цену и савлађујући огромне препреке и

теш-коће набављати оружје за војску. V исто време су вршене неодложне промене у организацији судства,

општина, срезова и округа. Тражени су зајмови и за-веден је нов порески систем. Све је предузимано да се

привреда земље подигне и добро организују здрав-ствена служба и просвета. Мада је у Србији било укинуто ванредно стање и срећно завршена афера око Малога Зворника, непове-рен>е Порте према Србији и Михаилу није јењавало. [256] Удружени турски и аустријски агенти и обавештајци стално су подозриво и пажљиво мотрили на све што се

догађа у Београду, настојећи да се свим силама увуку у мрежу српских људи који су тајно широм Балкана

припремали савезе и организације за устанак, који би на све стране букнуо онога дана кад Србија уђе у рат c

Турском. За обе непријатељске силе било је јасно да се повод за то могао увек наћи. Изузетну пажњу су

об-ратили на организацију српске војске и њено наоружа-ње. A у то исто време Порта је хтела по сваку цену

да што више уклешти поражену Црну Гору. Зато је, како би осигурала свој стратегијски пут према Никшићу,

Подгорици и Скадру, отпочела да подиже карауле и смешта у њих војничке посаде. Услед тога су наново

настали затегнути односи како између Црне Горе и Турске, тако и између Србије и Турске. Кнез Михаило и

српска влада нису могли мирно да посматрају да се Црна Гора, друга српска кнежевина, ставља у

нерав-номеран и понижавајући положај, па су не само нов-цем него и дотурањем оружја настојали да

помогну и поново ојачају Црногорце. Турцима се у исто време пружила нова прилика да дигну вику на кнеза Михаила и Србију. Руски брод

»Ра-ботник« преносио је из Марсеља за Србију оружје, то-вар олова и шалитре. Видински паша је задржао

брод набедивши посаду да преноси оружје и муницију. Ла-банов је управо био предузео кораке да ослободи

брод, кад је из Цариграда избачена у светску јавност вест да из Русије преко Румуније долази за Србију

че-тири стотине кола оружја. Откриће »Работника« и транспорт оружја преко Румуније изазвали су узбуну у

Цариграду, a томе се придружила и Аустрија. Y Лон-дону је услед тога настала велика забринутост.

Ство-рила се нова велика »афера« са српским оружјем. За-ређали су протести Турске и великих, гарантних

сила у Београду и Букурешту. Српска влада се позвала на хатишериф по коме има право наоружања. Да би

олакшао положај румунског кнеза Кузе, кнез Михаи-ло је послао телеграм у коме му је тобоже признао да је то српско оружје, a цил> овог телеграма био је да се \ свету разбије уверење које је почело да узима маха -

како су Србија и Румунија створиле савез за рат про- гив Турака. Y јеку ове афере, изненада је у Цариграду избила криза турске владе и потрајала више од месец дана. За П/7 [257] то време страсти су се стишале. Кад се састала конфе-ренција амбасадора, на опште изненађење - енглески

представник Булвер је предложио измирење. Измире-ње би се састојало у томе што ће се кнез Михаило и

кнез Куза писмима извинити султану. Кнез Михаило је прихватио то решење, али је одбио да напише

извиња-вајуће писмо, препуштајући то Гарашанину, јер је знао да енглеска влада сада има више разумевања

за његов положај. Услед бомбардовања Београда и афере са ср-пским оружјем, став гарантних сила у односу

на Срби-ју се за кратко време умногоме изменио. Код влада у Европи и њихових дипломата у Царшраду и

Београду све је више расло интересовање и почели су се зау-зимати друкчији ставови према српском питању,

које је захваљујући Михаилу, његовој одлучности и раду, постало центар источног питања. Пољску. Зато еу, у првом реду, појачали СВОЈУ пропа-ганду и организацију у оним крајевима Турске где су

живели Срби, a нарочито у Босни и Херцеговини. По-оед тога, намеравали су да што хитније прискоче у

по-моћ Црној Гори, Y којој је услед рата и пустошења за-владала глад. Прелазећи преко оптужби кнеза Нико-ле Михаило је одмах од свога новца послао Црногор-цима десет хиљада дуката, a српска влада је

приложи-ла двоструко већу суму. XIX Михаило је веровао да ће смирењем афере настале око испоруке оружја моћи мало да одахне и прибра-није

ради на остврењу свог апрограма. На жалост, кра-јем јануара избио је други пољски устанак. Симпатије

целог света, a нарочито Западне Европе, биле су на страни Пољака. Y Француској је одушевљење за По-љаке

захватило све политичке струје. Y Енглеској се одушевљење испољавало у смиренијем облику, али је сва

штампа отворено бранила пољске устанике и њи-хова права да извојују слободу. Чеси, Мађари и Јужни

Словени су такође стали отворено на страну Пољака. Србија је листом сва била уз пољске устанике. Кнез

Михаило и влада су се побојали да ће велике силе на наваљивање Аустрије искористити заузетост Русије и

покушати да на штету Србије и балканских народа реше источно питање. Међутим, тај страх је био

неоп-равдан. Аустрија и Пруска, саучеснице у ранијим део-бама Пољске, сада су стрепеле од устаника и на

брзу руку закључиле уговор c Русијом o узајамној помоћи. Најглавније је било то што Енглеска није ни

помишља-ла да распарчава Турску, a од пољског устанка није хтела да прави европско питање. Осећајући да c те стране нема опасности, кнез Ми-хаило и Гарашанин су све учинили да искористе

зау-зетост великих сила, чија је пажња била усмерена на [258] ', I ПЕТИ ДЕО I Основу Михаилових реформи сачињавала су три замашна пол>а рада. Спољна политика, јачање ору-жаних

снага и културно-економско јачање Србије. Главни терет свих тих послова кнез је непрорачуна-то узео на

своја плећа. Y Гарашанину, Лешјанину и Цукићу имао је одличне и сигурне сараднике, али им није давао

потпуну слободу при одлучивању. Михаи-ло се није противио да они имају различита мишље-ња и погледе

на друштвено уређење и свет, али су као његови министри морали да ураде оно што би им он ставио у

дужност. Србија и Београд су знали да кнез Михаило изузетно цени способност, поштење, правичност и

залагање свога председника владе Илије Гарашанина, али су исто тако често могли да виде овог седог

државника како у јутарњим часови-ма у дворском врту, док Михаило седи, гологлав сто-ји и извештава

господара o раду и пословима. Тргов-ци и занатлије, хитајући да отворе своје радње, за-стали би на часак,

погледали их, па би онда неко од њих усхићено рекао: - Хвала богу кад је Србија поново добила госпо-дара да се зна ко наређује, a ко слуша. - Hero шта! Кад овако пред њим као ђачић стоји председник владе, како ли се тек осећају они нижи!

- Јесте вала! - додавао је трећи. - Зар бисмо стек-ли толики углед у свету' и такав ред и законитост у земљи да

овако кнез Михаило не поступа? Једно је било неоспорно: Михаило је по свему од-скакао од средине и времена у коме је живео и ра-дио.

Имао је високо осећање дужности. Био је пра-вичан и волео честитост. Није желео да се свети, нити је своје

противнике омаловажавао и прогонио, јер је носио у себи херојски занос романтика и идеа- [260] листе и увек био спреман да све жртвује за добро свога народа и његову слободу. Познат по знању и

националним идеалима, представљао је у то време изузетак међу владарима у Европи. Али, поред

свест-раног образовања и модерног схватања друштва и државе, по своме ставу, као владар, био је исто тако

убеђен аутократа као Милош, мада није имао ни Ми-лошеву снагу ни његову вештину и лукавство. Kao

такав, хтео је да организује балканску револуцију, али није умео да се користи њеним методима. Терет који је Михаило, растрзан личним живо-том, натоварио себи на леђа, премашио је његове снаге. Он

није могао бити деспот као Фридрих Вели-ки, који му је служио за узор, јер су за владара апсо-лутисту и

просветитеља, уз умну обдареност, по-требне и суровост и одлучност, a TO је Михаилу чес-то недостајало.

Он је умео да буде постојан и упоран, али се готово увек колебао и сумњао. Његова коле-бљивост се

нарочито испољавала кад је била у пита-њу Јулија. Ту његову слабост је она од првог дана за-једничког

живота запазила и користила. Доктор Па-цек би често, у горчини, казао за кнеза Михаила: - Све нешто хоће c небеса, као Јупитер! - Заиста, он сањари и планира! - сложио će c њиме Гарашанин. - He уме да задужи људе и да по-том прати

како извршавају његове налоге и оствару-ју идеје. Племенит је по души, поверљив, a народ као неукроћен

коњ: тражи смела јахача и чврсту руку. Неодлучност је Михаилу више штетила него сви противници. Није био од оних великих управљача који

имају две-три идеје, па их одлучно и брзо спро-воде у дело. Оптерећен многим замислима, гадљив на подлост и лаж, тражио је од свих сарадника пле-менитост и отвореност у раду и иступању. A живео је у

суровој, хајдучкој средини, која је била спремна на све кад су у питању власт и богатство. Та тврда средина,

незахвална према људима који се за њу жр-твују, осећала је његову доброту, али је није колико треба ценила,

поготову што се усуђивао да је извла-чи из заосталости и присиљава на подвиг. Чак ни ли-берали, који су

начелно тежили свему ономе чему је тежио и Михаило, нису хтели ни могли да схвате ње-гово настојање да

окупи и уједини све народне сло-јеве за извршење великих идеала ослобођења и ства-рања једне моћне

државе на Балкану. Њима се чини- [261] ло да кнез Михаило тиме жели да себе уздигне изнад свих других и да не да другима могућност за

истица-ње. Он није, као други диктатори, умео да створи своју странку, која би преузела на себе део

одговор-ности. Зато и није осећао да се противу њега стварају три моћна табора, сва три подједнако

незадовољна: либерали, карађорђевићевци и Уједињена омладина српска. A незадовољни су постајали и

обреновићев-ци, јер им Михаило није дао привилегије. На економском пољу кнез није имао великих теш-коћа, јер га је Милош ослободио тешке море сељач-ких

дугова. A одмах je прегао да оконча један велики посао - да народ, занатлије и ситне трговце ослобо-ди

зеленаша. Све раније финансијске установе уједи-нио је у моћни новчани завод. V овом заводу су ство-рени

фондови: школства, чиновничких удовица, цр-квени, манастирски, болнички, a посебно фонд за позајмице сељацима, занатлијама и ситним трговци-ма. Управи фондова стављен је на располагање но-вац од судских

такса, глоба и шумских прекршаја. Тако је народ могао лако доћи до јефтиног кредита, уз незнатан интерес, a

уједно је био ослобођен зеле-наша и шпекуланата. Михаило је у исто време осно-вао комисију која је

проучавала и стварала планове за градњу путева и увођење железнице. II Радећи све те послове, Михаило је истовремено тражио неко прикладно решење својих односа са кнегињом

Јулијом. Неколико месеци после њеног повлачења у Париз, Михаило је успео да c њом ус-постави

дописивање. Пристала је чак и да се врати у Београд, али је поставила извесне услове. Тражила је од

Михаила 100.000 франака да би измирила неке своје обавезе. Такође је тражила да c њом дође у Београд и

њена дружбеница и католички поп, њен исповедник. Јулија је пре поласка за Београд посети-ла цара

Наполеона III, који је срдачно примио. На томе састанку су разговарали o кнезу Михаилу и Ср-бији и

Наполеон III je обећао да ће увек остати на-клоњен праведним тежњама српског народа, који настоји да се

уједини и ослободи туђинаца. Пред кнегињин долазак у Београд, у конзервативном лис-ту »Видовдан«

изашло је 12. новембра 1.864. године [262] обавештење: »Њена Светлост Госпођа кнегиња наша Јулија, коју одавно ишчекујемо, кроз који дан биће v

средини нашој.« Решен да и ту ствар заврши, Михаило је изнајмио специјални пароброд. Требало је да овај брод допло-ви до

Сиска и преузме његову жену, јер се бојао да му она може из Земуна, под заштитом аустријских власти,

поново постављати захтеве и правити неу-годности. Тим паробродом су кренули кнегињи Ју-лији у сусрет

Филип Христић, кнежев ађутант Дра-гутин Жабарац, министар финансија Коста Цукић и управник града

Михаило Барловац. »Високу путни-цу, која је у далеком свету носила у срцу свом благо наше драге отаџбине и o њему се старала, можемо са добродошлицом очекивати у понедељак или уто-рак« - обавештавале су

»Српске новине«. Неколико дана доцније »Видовдан« је јављао да је »повратак кнегиње Јулије обрадовао

целу Србију«. ¥з многе по-хвале и славопојке мудро је наглашено и ово: »Семе које је она посејала у свету

уродиће плодом и усре-ћити народ, коме је она мајка брижљива.« Сјајан дочек и сви написи у новинама поводом до-ласка Јулијиног у Србију тежили су да увере Београ-ђане

како су размирице између кнеза и кнегиње из-глађене. Анка је једина знала да ништа није изглађе-но и да

Михаило није могао нити је хтео својој жени да опрости њено неверство. И Јулија се горко прева-рила кад је

поверовала да је Михаило зове да му се врати јер не може без ње. Можда је он у извесним тренуцима тако

нешто осећао и мислио, али чим је видео, био је начисто да је раскид неминован. Ми-хаилу свакако није било

лако, јер је спадао у ону вр-сту људи који не могу да буду дволични, поготову што се сада налазио под истим

кровом са женом коју је некад изнад свега ценио и волео, a која му је сада изгледала превртљивица и

блудница спремна на све да задовољи своје прохтсве. Ипак, највише од свега вређало га је то што је сада

много више него ранијих година учествовала у јавном и културном животу Београда. Неколико пута је

посетила Високу школу, шетала улицама. Свраћала је у трговине, куповала ствари, a кад би срела какво

сироче, давала му је по-клон. Чак је неколико пута посетила Саборну цркву и митрополита Михаила - да је

благослови или c њиме мало поразговара. На Бадњи дан, по њеном за- [263] хтеву, доведено je у двор из основних школа 16 сиро-машних девојчица и дечака. Добро почашћена и

угошћена, деца су добила на поклон одело и обућу. Другога дана приволела је Михаила да посети кон-церт

који је приређивало Београдско певачко друштво. A све је то Јулија чинила стога што је осе-ћала како су се у

њој зацарили некакав унутрашњи страх, пустош и неукротиви немир. Како су године више пролазиле, тај

несхватљиви страх и празнина су је све више обузимали, било да се налазила у Па-ризу, Бечу, Иванки или

Београду. Нека унутрашња рана се ширила у њој. Отмене госпође београдскога друштва: Катарина Симић, Персида Маринковић, Ангелина Цукић, Да-ница

Христић, Босиљка Лешјанин, Ксантипа Кума-нуди и Јелена Стефановић упутиле су преко новина позив

којим се обавештавало грађанство да ће се у хотелу »Српска круна« одржати велики бал, у ко-рист болнице,

a под покровитељством и заштитом »Светле кнегиње Јулије«. Уз бал је приређена велика лутрија, a пошто је

био одлично посећен, јер су на њему и кнез и кнегиња учествовали, скупљено је више од две хиљаде дуката.

Кнегиња Јулија је дала прилог од пет стотина дуката, a кнез хиљаду. Кнеги-ња Јулија је за време ускршњих

празника приредила велику радост сиромашној деци основних школа, поклонивши им разне играчке и

шарена jaja. И поред свег привидног мира, развод се није мо-гао избећи. Почетком јула 1865. године Јулија се ко-начно

растала од Михаила и заувек напустила Бео-град. Приликом испраћаја за Беч кнез је био хладан, a кад мује

принелалице даје пољуби, он јето урадио као да љуби у чело Гарашанина или некога од својих министара. V пароброд није ушао да се опрости, a никоме ништа није рекао, иако су сви из његове пратње осетили да је

једва чекао да пароброд крене. При повратку из Земуна, нагло се изменио. Смејао се и шалио, што му се

раније веома ретко догађало. III По свим спољним знацима, година 1864. као да је била година успеха и успона кнеза Михаила. Али ни

његови непријатељи нису мировали. Све су били при- [264] премили да га уз подршку Аустрије и Турске збаце c престола, a ако би било неопходно да га чак и убију.

Заверу је организовала кнегиња Персида, жена кне-за Александра Карађорђевића, коју су на то подстак-ли

аустријски и турски тајни агенти. Она је оном ис-том Филипу Станковићу, који се на Светоандрејској

скупштини онако грлато залагао за Милоша, покло-нила две хиљаде дуката. Међутим, он је сада пристао да

организује убиство или збацивање Михаила! Фи-лип Станковић је одштампао проглас народу у коме је

оптужио Михаила као завереника, који увлачи Ср-бију у рат противу своје заштитнице Аустрије и

по-кровитељке Турске »да народ унесрећи и заувек га завије у црно.« Станковић је због тога позвао српски

народ да устане и подржи »родољубе, који су реши-ли да га онемогуће«. Taj проглас је растурен по

сме-деревском округу. Полиција је ухапсила тридесетак лица, међу којима и два саветника из времена кнеза

Александра, два среска начелника, десетак пензио-нера, три свештеника. Сумња је пала и на Лазара Ма-рића,

председника суда у Пожаревцу. Кад је завера откривена, као вођа је означен бив-ши саветник Мајсторовић, a утврдило се да су заве-реници

одржали неколико састанака. На овим са-станцима је решавано до танчина како да се кнез Михаило убије

приликом неког лова или излета, a за-тим да се приграби власт и позове на престо кнез Александар.

Међутим, чим су завереници покушали да растуре проглас у народ, били су откривени, па их је полиција похапсила. Једино је Филип Станковић умакао преко границе у Аустрију. После дугог истра-живања,

окружни смедеревски суд је изрекао благу казну окривљенима, јер се помишљало да су у заверу били

уплетени и вођа либерала Милован Јанковић и пензионисани председник министарског савета Стевча

Михаиловић. Кад је велики суд стао на сТра-ну окружног суда, Рајко Лешјанин, као министар правосуђа и

професор права на Високој школи, дао је правно тумачење o неправилности поступка. Раз-лог за такво

тумачење узео је из исказа сведока, који су целу аферу доводили у везу c либералима, a како је већина

великосудија припадала тој партији, они су под сумњом саучесништва уз заверенике смењени, затворени и

спроведени у затвор, a место њих је об-разован нови ванредни суд. Taj ванредни суд осудио [265] je све великосудије који су потврдили пресуду ок-ружног суда у Смедереву. A TO су били: Јеврем Гру-јић,

Јеврем Мићић, Јован Николић, Јован Филипо-вић и Марко Радовановић. Мајсторовићева завера, мада није била неозбиљ-на, открила је две ствари: да Михаило има противу себе

непомирљиве противнике у либералима, Тур-ској Аустрији и карађорђевићевцима, као и то да су његовом

владавином били незадовољни и обренови-ћевци. C друге стране, завера је потврдила да га је на-род разумео,

волео и да нико није могао противу њега покренути масе, које су тачно процениле њего-во искрено

родољубље и несебично залагање за опште добро режима, јер је одмах, али без много раз-мишљања,

удареио по врховном суду. A ту установу је створио Михаило, како би сачувао законитост. За-вера је отворила и годинама нерешено питање Ми-хаиловог наследника. Зато се поново - у најближој кнежевој

околини, родбини, међу министрима и ват-реним присталицама - почело отворено говорити да то питање

треба решити новом кнежевом женид-бом. Гарашанин је био и за друго решење: да се неко од најближих

кнежевих рођака узме за престолонас-ледника; помишљао је на Михаиловог братића Мила-на, сина Јованова,

који се под кнежевом заштитом налазио на школовању у Паризу. На питању кнежевог наследника котерија око кнеза Михаила се поцепала у две групе. Михаилова сестра

Савка, сестрић Милош Бајић, Гарашанин и ве-ћина министара били су за то да се Милан прогласи за

престолонаследника. Анка и Миливоје Блазнавац, који је дошао на место Мондена и постао министар војске,

говорили су да кнеза треба поново оженити, како би добио сина и стекао директног наследника. Јулијин

одлазак у Беч ишао је наруку Анки и Блаз-навцу, a њима су се придружили доктор Пацек и оно што су други

само наслућивали: да су се кнез и кне-гиња овога пута заувек растали. A кад је већ тако, Анка је све предузела да Михаи-ло узме за жену њену кћерку Катарину. To што су били

блиски рођаци, сматрала је најобичнијом пред-расудом, поготову када је у питању тако велика ствар,

пресудна по династију и отацбину. Вешта, енергична, спремна на све, она се више није могла смирити, нити

је хтела да устукне пред насталим [266] тешкоћама. Од мајке се претворила у сводиљу, na je сваку погодну прилику користила да остави насамо Катарину и Михаила. Једном, некако убрзо по Јулијином одласку, Ми-хаило је зажелео да се извезе колима до Топчидера. При

поласку, сетио се Анке и Катарине и позвао их да крену c њим. - Ја не могу, али ће Каћа поћи - одговорила је Анка. Y лепршавој белој хаљини Катарина ускочи крај Михаила у дворске кочије. Михаило је заогрну вуне-ним

шалом по обнаженим раменима. Додирујући нежну, белу облину Катарининог рамена, осети неко слатко,

дивно узбуђење, као да се дотакао нечег све-тог и узвишеног. Девојка му је путем, кроз смех, гу-гутавим

гласом причала o своме новом учитељу цр-тања, младом песнику Дамјану Павловићу. - Пре него што отпочне да ми предаје, извуче из џепа часописе и листове, па ми чита своје песме. само да га

видиш, умро би од смеха! Заузме позу н декламује, a очима преврће као да ће душу испусти-ти. - Колико сам ја чуо, он је веома образован мла-дић. A чини ми се да има и дара. Неке његове песме сам на

брзу руку прочитао. - Смешан је. - Значи да сам и ја смешан, јер волим понекад да и сам напишем песму. - Ма ти си нешто сасвим друго! He бусаш се због песама у груди! Нити се правиш важан. Миливоје

Блазнавац намерно c њим започиње разговор o по-езији, па га изазива да му овај декламује. He види, јадник,

да му се Миливоје руга. И тада ми га буде жао! - Миливоје воли свима иза леђа да се наруга и подсмехне. To je наследио од мога покојног оца. - Збиља, је ли истина да је Миливоје твој брат по оцу? - Чини ми се, јесте. - И он то исто тврди. Затим су обоје, као по команди, заћутали. Топло летње поподне палило им је лице врелином, a y гру-дима им је било некако светло и радосно. Катарина би c времена на време, са стране и неприметно, по-гледала

Михаила, a кад год би се срела c његовим [267] топлим очима радосно би му се осмехнула. Пошто су доста дуго шетали кроз шуму, вратили су се у смирај сунца и сели у хлад. Собарица их је

по-служила кафом и слатким. После угодне шетње, Ми-хаило је пушио цигарету, a Катарина је посматрала

како се последњи зраци сунца губе на [Грховима др-већа. Полако се спуштала сутонска тама и мрачним

сенама заклањала видик. Негде у даљини се некоме отео гласан узвик и нестао као пресечен. Катарина је уздрхтала; учинило joj će да то није уздах, већ нечији болни вапај. Шал joj je склизнуо c рамена.

Михаило се топло и заштитнички осмехнуо. Узео је шал и лагано је заогрнуо њиме. Катарина се била

пригнула према њему и гледала га право у очи, осећајући се некако изгубљена и уплашена. - Хајде да идемо! Бојим се! - рекла је. Док је Катарина пригушеним гласом говорила, Михаило је пажљиво посматрао њено младо лице и уплашене

очи, које су буктале светлим сјајем повере-ња, тражећи од њега заштиту. Осећао се угодно, она-ко како се

осећају снажни, зрели људи, кад се налазе у близини деце коју воле. - Зар те је страх у моме присуству? - He знам, али се некако чудно осећам - одгово-рила је приљубивши се уз Михаила. - He плаши се, мила моја веверице! - рекао је Ми-хаило и заштитнички joj пребацио руке преко раме-на,

привукавши је чврсто уза се. Катарина се потпуно окренула према њему. Лице joj je било надомак његовог; гледала га је захвално,

блиставим очима. Њене младе, тек заокругљене дој-ке подизале су при дисању танку свилену хаљину.

Сутонска тишина постајала је из часа у час све пот-пунија, узбудљивија, као да се нешто тајанствено до-гађа

на умору дана. Руке су саме од себе још чвршће привукле Катарину, и Михаило је осетио како се њене груди

приљубљују уз његове. Чуо је брзе и си-ловите ударе њенога срца и пратио како се њена гла-ва полако

спушта на његово раме. Катаринине обна-жене, младе руке, овише се нежно и грчевито око његова врата. - Да идемо - поново прошапута девојка склапају-ћи очи снено. - Ићи ћемо - одговори он спуштајући нежан, за-штитнички пољубац на њена полуотворена уста. [268] Катаринина глава је дуго почивала на његовом рамену. Наједном се тргла, загледала се узбуђено у Михаила

и запитала га: - Шта се то догодило? Тако је све около чудно! - Ништа, веверице! - одговорио је Михаило, са-влађујући напором воље набујала осећања заноса. Затим су устали и ћутке, идући једно поред дру-гога, дошли до кола. Кад су се наместили, кочијаш је пуцнуо

бичем, a коњи су касом кренули према Бео-граду. Испред и иза кола чуо се топот коњаника не-видљиве пратње, која их је тих дана, и поред кнежеве изричите забране, у стопу свуда пратила, по Христи-ћевом

наређењу. Катарина је ћутала, ослањајући се раменом на Михаила, a он је пушио са уживањем; није био

свестан ничега што се около догађало. Чуд-новато, мислио је, тако ми је све ово вечерас пријат-но. Већ

годинама се нисам тако лепо, готово срећно осећао. Онда се изненада сетио да је Катарина лако обучена, па

се окренуо према њој и запитао је: - Је ли ти хладно? - Свеже je, a шал ми стално клизи c рамена. Заогрнуо је шалом и привукао уза се. Катарина му је спустила

главу на груди, обгрлила га рукама око струка и тако остала приљубљена уз њега целим путем до Београда. IV Те ноћи кнез није хтео да остане на седељци код Анке, већ је журно пошао у кабинет. На столу је ста-јала

књига »Артиљеријска обука«, коју му је тих дана Монден послао из Париза. Михаило се скоро тужно

осмехнуо кад му је поглед пао на отворену књигу, на којој је лежао и нож за расецање страница. Ја заиста

немам ничег заједничког c војском, a морам њоме ве-чито да се бавим, помислио је седајући крепко за сто.

Оно чудно осећање што се у њему пробудило док je c Катарином седео у Топчидеру није га још на-пуштало.

Шта би то могло да буде - већ се десетину пута узалудно питао. Можда су њена младост и топ-ла искрена реч

толико деловали на мене да сам се беспотребно узбудио? После Јулије, зар се више може веровати у љубав?

Супруга, жена, љубавница, ђавоља је ствар! Само да човек нема мира и да се уз- [269] алудно нада и пати. Заиста, зар би се могло све изно-ва почети? To питање га је узбунило и запрепастило. Устао је и немирно се прошетао неколико пута по кабинету. Затим

је пришао отвореном прозору и загледао се у раширена, треперава светла Београда. Са корза је допирао жагор. Чули су се гласови, смех, a негде у даљини одјекивао је уједначени удар копита o кал-дрму. Одасвуд

су се чули узвици, кораци, a y кафа-нама се орила свирка и врискава песма певачица. Циктави глас певачице као нож je napao ноћ, од-јекивао је као да нуди живот, наду и срећу. Михаила обузе

чежња да оде у ту кафану где гори карбитуша, a испод липе су постављени столови за којима седе људи са

женама. Скоро увек сам, над тим извештаји-ма, плановима! Сатима слушам Гарашанина, који не уме ни да се

осмехне. Толико је крут, озбиљан, да је већ и мене у дрво претворио. Ако се за отаџбину све мора жртвовати,

па и лични живот, онда ја и нисам живео. Ту му је мисао изненада застала, a као незарастао ожиљак отворила се наново рана у срцу. Са Јулијом је

заиста све свршено! Али зар се и без ње може наћи нешто што би овај мутни, тешки живот осамљенос-ти,

празнине, осветлило зрачком наде? Појавио се прамичак магле, a иза њега се све јасније помаљао млади,

насмешени Катаринин лик. Можда сам по-грешио? Да то осећање није ништа случајно, пролаз-но,

родбинско? He смем је често виђати; сусрети са њом ме узнемиравају. A мени су потребни мир,

ста-ложеност, рад. Сви други имају право да живе, да се веселе и мрзе, ја на то немам права. Зашто га не бих

имао? И ја сам смртан, грешан човек, усамљен и пре-пуштен своме јаду. Онда се сетио Мајсторовићеве завере. Горак ос-мех му се појави око усана. He, не, ја не верујем да су хтели

да ме убију! Нису имали зашто. Никоме се ни-сам светио. Сви су ми једнаки. Без обзира на то да ли су за

мене или против мене. Сетио се како су после те завере сви наваљивали да одреди себи престоло-наследника, a доктор Пацек га је чак наговарао и да се наново жени. Да се женим, a још нисам сигуран да ли сам заувек

раскинуо са Јулијом! Изненада će ćemo како се осећао скоро срећан кад је Јулија при-стала на развод, али му

је било тешко кад је изненада [270] заплакала и рекла: - Михаило, можда није баш у свему моја кривица што сам те изневерила. Ја никад нисам могла дуго да

останем сама. A ти си још у Иванки стално бдео над књигама. Чинило ми се да заборављаш да ја и посто-јим

на свету. Сада је све свршено међу нама, али ја ћу те увек на свој начин волети. Можда и није лагала? Запалио је нову цигарету. Више му сада није било лако. Чинило му се да је све остало

недовољно разјашњено између њега и Јулије. А, ето, изгубио је заувек. Одједном помисли на Катарину. Та вижља увек ме нечим обрадује и изненади. Уме тако лепо, тако умиљато

да гледа. Како je c њом лепо на излету. Ја ћутим, a она чаврља као сврака на плоту. Осмехује се, слатко

брбља као дете. Уз њу увек на све заборав-љам . .. Било му је као да се нека невидљива препрека у души померила, па ће му изменити читав животни пут. Били

су то они чудни, једва наслућени зраци нове топлине, клијање једне слатке биљке на згариш-ту срца, кад се

човек, ма колико искусан, мудар и зрео био, отпочне нечему непознатом, али наслуће-ном надати. Ноћас је у

њему расло оно чудесно узбу-ђење од којег се слатко замире, али исто тако стре-пи, јер ништа није јасно, a свеје ту и сигурно се мора догодити. И то што се жели, што се мора догодити, узнемирује, али су све слутње

окренуте на добро. Рат Аустрије и Пруске око Шлезије и Холштајна стварао је веома мучну ситуацију у Европи. Сви су због

тога очекивали сукобе широких размера, јер је било много нерешених питања и супротности међу великим

силама. Италијани су овај сукоб желели да искористе за добијање Венеције, a Наполеон III je по-кушавао да

за то придобије Аустрију, како би потпу-но завршио уједињење Италије. Y замену за Венеци-ју, нудио је

Аустрији Босну и Херцеговину. Вешти уценама, Италијани су покушали да то изведу уда-ром преко Црне

Горе, која је намеравала да поново крене своју акцију према Херцеговини, како би се у свету дипломатије

стекао утисак да се Срби и Мађа- [271] ри припремају да сруше Аустрију и Турску. Кнез Михаило је одмах прозрео тај италијански маневар, па се зато и договорио са Гарашанином да хитно

пошаљу у Црну Гору делегацију, која би кнеза Николу придобила за балкански савез, саветујући му при том

да не пренагљује у акцијама.док се Србија добро не припреми за вођење ослободидачког рата. A за све то

време Црна Гора је морала као и Србија да врши ратне припреме, да се према Порти показује љубазно, јер ће

рат c Турском морати да се води на живот и смрт. Михаило је за изасланика одредио Боку Миловановића.

Дао му је потребна упутства, нешто новца и дарова за кнеза Николу. Црногорски кнез је срдачно примио

изасланика кнеза Михаила. Пажљиво га је саслушао и радосно узвикнуо: - Мени је и било сумњиво то што ми жабари нуде. - Господару, кнез Михаило вам је поручио да се стално за рат припремате, јер може сваког часа из-бити, али

и мир може потрајати још неколико годи-на. Поред тога, увек гледајте да између вас и Турске постоји неко

нерешено питање, да бисте имали оп-равдања за објаву рата. Ми такво жариште имамо кад су у питању Мали Зворник и исељење турских гарнизона из тврђава. - Сердаре Боко - обратио се Миловановићу кнез Никола - мени је тек сада јасна политика кнеза Ми-хаила и

Србије. Ви сте тамо у бољем положају - бли-же Европи и великим силама, па вам је лакше све што се збива у

свету да пратите и дознате. Ја сам овде, сињи кукавац, заробљен бедом и овим голим кршевима. И да знаш,

реци кнезу Михаилу, чим Ср-бија развије барјак за слободу и борбу против Тура-ка, наших старих крвника,

ја ћу пристати да будем командант једног његовог пука, само да се једном и ово наше ојађено српство

ослободи и уједини. - To, господару, нико од вас не тражи. Ви и ваша династија задужили сте српски народ. Споразум са кнезом Николом скинуо је велики терет и бригу кнезу Михаилу c душе, јер су Италија-ни могли

поново увући Црногорце у велику несрећу. Кнез Никола је послушао савет и уз подршку руског посланика

Игњатијева у Цариграду повео преговоре c Портом o караулама и пограничним имањима. A како се Црна

Гора налазила у тешким финансијским приликама, Михаило је издао налог да се у Хамбургу [272] купи пет хиљада изолучених пушака за црногорску Bojcjcy. Y Крагујевцу је за Црну Гору изливена једна

батерија топова и три хиљаде изолучених пушака. Тако је Михаиловим заузимањем остварена сарадња

балканских држава, али није било великог успеха, због размирица и трвења у грчким странкама. Са

Бу-гарима се није дало скоро ништа урадити: национал-на свест се код њих тек будила. Миливоје Блазнавац, нови министар војске, био је против сваког ратног сукоба, вероватно радећи по

упутствима своје заштитнице Анке, која је у миру на-меравала да припреми своју кћер да заузме место

кнегиње. Можда је ту било и прикривене суревњи-вости, jep je Блазнавац потајно био заљубљен у Ката-рину,

na je устукнуо и*повукао се чим је осетио Ан-кине планове. Он је добро знао шта власт доноси на Балкану, a

био је упоран, препреден, и никад није био брзоплет у остваривању својих планова. За коју годину дана

млађи од Михаила, одрекао се свих зе-маљских чари ради положаја, али је потајно волео Катарину страшћу и

жудњом зрелога човека који се загледао у младу девојку. Осећајући да će c Михаи-лом не може и не сме

такмичити пред Катарином и пред њеном мајком, трудио се да оне у њему виде само пријатеља, саветника;

остајао је при том глава Анкине котерије. Он није подносио Гарашанина, мада се најљубазније према њему

опходио и никад му на министарским седницама није противуречио. Али, желео је да једнога дана замени

Гарашанина. Блазнавац је био добро упућен у све Михаилове и Гарашанинове припреме за подизање устанка на Балкану

против Турака. По његовом схватању, то је као идеја било добро, али је у стварности задуго било

неизводљиво. Бугари нису били организовани и код њих се тек будила национална свест. Грци су се

међусобно изједали, раскомадани разним партија-ма и често једни друге мрзели више него Турке. Црна Гора

је могла извести на бојиште десетак хиљада храбрих бораца, али ни они нису били добро наору-жани нити

војнички обучени за модерно ратовање. Y Румунији се све полагало у помоћ са стране. Y так-вим приликама ратовати, a ставити на леђа Србије цео терет, граничило се са лудошћу. Блазнавац је тражио од кнеза

Михаила нове кредите за наоружа-ње и за усавршавање тополивнице у Крагујевцу. 18/7 [273] Упозоравао je на недостатак официрског кадра. Yc-пео је да неколико млађих људи пошаље у Берлин, како

би изучили војну вештину организације и ко-мандовања. Тако је једна хомогена влада, ношена Михаило-вом вољом и вођена Гарашаниновим искуством, у Блазнавцу

добила кочницу, мада он никад није суп-ротно иступао нити натурао своја схватања. Руси су иначе

Блазнавца стално сумњичили као Аустрији на-клоњеног човека. Заузврат, Блазнавац није веровао Русима.

Вероватно је због тога и тражио да се пола-ко успоставе трпељиви односи са суседном цареви-ном, како би

се стекло бар делимично поверење. Гарашанин је добро познавао Блазнавца. Ипак, није намеравао да се отворено c њим ухвати укош-тац, јер је

знао да иза њега стоји Анка. Кад је влада отпочела да припрема одлуку за решавање питања Михаиловог

наследника, Блазнавад је отворено ис-тупио. Одмах је нагласио да не треба журити, већ тражити кнезу

заручницу која би му родила наслед-ника. Није рекао ко би могла да буде та девојка, али је знао да се кнез

загледао у Катарину па, да заметне траг, поменуо је неку руску принцезу. Ако Михаило пристане на такво

решење, смишљао је у себи, Ката-рина би остала њему. VI Наилазећи стално на нове тешкоће, Турска није губила из вида свог главног противника, Србију. И поред

свих спољних и економских тешкоћа, Србија се нагло уздизала, не само у очима Срба већ и оста-лих народа

на Балкану, a стекла је и велики углед у Европи. Y Цариграду су знали да је кнез Михаило њихов главни

противник, али су из сигурне руке били обавештени да је Гарашанин носилац његове политике. Зато су највећи део одговорности почели да сваљују на Гарашанина, оптужујући га да припре-ма револуционарни

покрет у Босни. Податке o томе Алипаша је добио од бившег аустријског официра Александра

Вукобратовића, који је једно време, пре-бегавши из Аустрије, служио у српској војсци. Он је као помоћник

Антонија Орешковића био упућен у неке Гарашанинове планове у Босни. Сада је Али-паша, министар

спољних послова Турске, почео код [274] конзула гарантних сила да тужака Гарашанина. Рус-ки посланик Игњатијев је не оклевајући о/\говорио

Алипаши: - Екселенцијо, трзавице и рђави односи између вас и Србије трајаће све док ви не повучете гарнизо-не из

тврђава. Стварно, ви од доласка кнеза Михаила на престо тамо више немате шта ни да тражите. - Заиста је то тако. Али ко да се усуди да то каже султану? - Неко од турских државника, за добро ваше до-мовине, мора то да учини. Порти су у то време причињавале огромне тешко-ће избеглице са Кавказа. Прешло их је у Турску пре-ко сто

хиљада. Свима њима се морао обезбедити хлеб, осигурати кров над главом и потребна земља за обрађивање.

Поред тога, Аустрија и Енглеска су вршиле притисак да се у Турској изврше реформе и заведе законитост.

Опасност од избеглица још више је погоршавала ионако тежак положај на Балкану. Турски план је предвиђао

једино решење: што пре заратити. A увек се у тим плановима рачунало на ос-вајање Србије. Међутим, рат није зависио од Порте, већ од гарантних сила. Код већине европских држава преовлађивало је уверење како се реформом не може решити источно питање,

јер је национално буђење балканских хриш-ћана све више узимало маха. Y таквој ситуацији, 1865. године се није могло по-мишљати на рат, na je кнез Михаило могао сву своју

пажњу и бригу да посвети унутрашњим проблемима и коначном решењу односа са Јулијом. Поведени разговори o разводу нису успели због уплитања католичке цркве. Једино је постигнут спо-разум o

одвојеном живљењу. Кнез и кнегиња су рас-тављени од »стола и постеље«. Y писменом споразу-му се, као

прва тачка, узима да су обе стране спора-зумне да раставе брак. Кнегиња се затим обавезује да неће правити

кнезу никакве тешкоће, ако могне добити дозволу од своје цркве да ступи у нови брак. Она се обавезује да се

више неће потписивати »кне-гиња српска ни супруга кнеза Србије«, него само »кнегиња Јулија Обреновић,

рођена Хуњади«. Зауз-врат, Михаило је поклонио Јулији кућу у Бечу, у вредности од 100.000 дуката, a за

издржавање joj обезбеђује годишњу ренту од 5500 дуката. Кнез Ми- [275] хаило се обавезао и да Јулији све њене ствари од вредности - хаљине, слике и драгоцености - пошаље у Беч. Кнез је сматрао да је дужан да покаже своме председнику текст споразума o растави c Јулијом. Гарашанин је

пажљиво прочитао текст, скинуо на-очари, обрисао их, часак замишљено гледао у стра-ну, па се окренуо

кнезу и рекао му: - Господару, да сте ми ову ствар на време повери-ли, можда бих могао да нађем неко друго решење. - Господине председниче, то су биле сувише бол-не и тешке ствари за мене. Нисам хтео да својим не-вољама

оптерећујем и вас. Знате, да је све то дуже потрајало, тешко бих издржао. - Жао ми је, господару, јер ви сте, и док сте били са њом, живели као усамљеник. - Молим вас, господине председниче, спремите се да кренемо на одмор до Киселе воде. Другом при-ликом

ћу вам подробније објаснити разлоге због ко-јих је морало доћи до свега овога. - Ја сам, господару, увек спреман куд год желите да кренем c вама. - Хвала вам, господине председниче - одговорио је Михаило и устао, што је за Гарашанина био знак да је

разговор завршен. Гарашанин се оклевајући подигао, a затим се об-ратио кнезу Михаилу: - Можда би се мојим посредовањем, господару, могло наћи повољније решење за вас и кнегињу. - He би, господине председниче. Ви знате да сам ја за све време Јулијина одсуства живео као испос-ник. - Знам, господару - сложио се Гарашанин. - Међутим, моја жена је дозволила себи извесне ствари за које нема опроштаја. - Можда су посреди интриге, господару? - Нису. Ја располажем непобитним доказима o њеној прељуби. Ја сам joj једном све опростио, уве-рен да ће

се вратити на пут који доликује супрузи и кнегињи. - Тешко ми је, господару, да у тако нешто поверу-јем. - Господине председниче, изволите прочитати ово писмо. Гарашанин је пажљиво прочитао Јулијино писмо. [276] Вратио га затим Михаилу, ћутке се поклонио и изи-шао. Кад је Михаило остао сам, обузела га је чудна не-лагодност. Учинило му се да је уклет и да му је зао удес

предодредио вечиту самоћу. Клонуо је и загле-дао се кроз отворен прозор. Сада је био начисто да је све оно

везано за Јулију у њему сахрањено, али уместо олакшања осећао се исцрпен и празан. Осе-ћао се као човек

на раскршћу - у недоумици којом стазом да крене у оно непознато пред њим. Време је одмицало, a он није

ништа спасоносно умео ни могао да пронађе. A даље се тако више није могло живети, ако је хтео да ради и

оствари своје циљеве. V исто време у кабинет су се као сива сумаглица увлачили топли летњи сутон и жагор

са улица Београда. Обр-ван мислима, није ни приметио кад је неко бешумно ушао у кабинет. Али му је нешто увек будно и на опрезу у њему до-јавило да је неко присутан. Окренуо се и угледао

Ка-тарину. Стајала је и посматрала га светлим, мада збу-њеним очима. - Хтела сам да те питам - отпоче стидљиво Каћа - хоћеш ли доћи вечерас к нама? Мама је спремила твоје

омиљено јело, a после можемо поседети у баш-ти. Јован Илић ће нам читати неке своје нове песме! Стајали су часак ћутке једно према другом. Ката-рина се играла бисерним брошићем. - Управо сам се спремао да вас посетим. Сутра одлазим у Аранђеловац. Ново здање је сасвим пре-уређено.

Чим се тамо сместим, позваћу тебе и Анку да заједно проведемо одмор. Катарина се већ прибрала. Кад је чула да ће зајед-но провести одмор, озари се у лицу, пропе на прсте и

изненада загрли Михаила и пољуби га у образ. - Хвала ти што бринеш o мени. Михаило је, не размишљајући шта ради, загрлио Катарину и пољубио је. Девојка га је задивљено

по-сматрала, a онда je клонула спустила главу на његово раме. Колико су тако остали у загрл>ају - нису ни сами знали. [277] VII Сутрадан рано кнез Михаило је отпутовао у Аран-ђеловац са Гарашанином и саветницима Матејом

Си-мићем и Младеном Жујовићем. Кнез Михаило и Гарашанин седели су заједно у кнежевим колима и ћутке посматрали крајеве кроз које су

пролазили. Ту и тамо су сељаци жели жито. Година је у свему била обилато понела. На све стране око пута

по њивама чула се песма жетелаца и дозив момака. Ливаде су биле покошене и сено садевено у плашће и

стогове. Воћке су под плодовима савиле гране. Сва земља је личила на узнемирени људски мравињак.

Сељаци су се кретали тамо-амо, c натова-реним волујским колима, па би се збили у страну, стојећи мирно и

посматрајући задивљено кнежеве кочије и његову пратњу. Михаило није много знао o радостима, тегобама и

потребама сељачког света, али је за њега осећао велико дивљење и волео га оном чудном љубављу

романтика, који у животу тих људи налази много идиличног. Још за Милошева живота били су уз општине

створени »сеоски коше-ви«, одакле су сељаци у неродним годинама и кад им недостане хране до нове жетве

могли да добију бес-каматну позајмицу, како не би пали зеленашима у руке. Те »кошеве« Михаило је сматрао великом нови-ном у својој економској политици, па их је уз пут па-жљиво загледао. - Родна је наша земља, господине Гарашанине. Кад би наш сељак имао више знања и средстава за модерну

економику, могли бисмо брзо да постанемо веома богата земља. - Господару, наш човек нема развијене радне на-вике, a TO je битно за економско уздизање једне зем-ље -

одговорио је Гарашанин. - Навике се могу стећи, господине председниче. - Знате ли шта је ваш узвишени отац радио? - He сећам се, господине председниче - одгово-рио је радознало Михаило. - Куд год је приликом проласка и обиласка Срби-је ишао, ако затекне у радне дане сељака да седи у биртији,

наређивао је Амици да му по туру опали де-сет врућих. За то мало рада и реда у овој нашој зем-љи имамо да

заблагодаримо само вашем оцу. После су демагози Вучићевог типа увлачили народ у поли- [278] тизирање и одбили га од рада. Либерали то исто да-нас раде! Народ који треба да ствара нема времена да се

бакће око ствари које му ништа не доносе. По моме, сељака треба учити доброј организацији про-изводње и

заштитити га од зеленашког израбљива-ња. Кад буде економски снажан и ни од кога зависан онда ће умети и

политику да води. Али она која њему одговара, a не ону од које разна причала и докоњаци удобно живе.

- Јесмо ли господине председниче, нешто од тога до сада урадили! - Мало, господару. Навика је једна мука, a одвика сто мука. Ваш отац је решио сељачке дугове, али су по

селима остале бројне кафане у којима сељаци убијају време: играју карте, пијапче и занемарују по-слове.

Мало је школа и учитеља у нас. To што их има-мо - нису опремљене како треба, a учитељи су на ниском

ступњу знања и културе. Књига у село скоро и не допире. Једино се читају новине, да се може у-празно

политизирати. На културно подизање, госпо-дару, морамо више да обратимо пажњу. Све што у то уложимо, стоструко ће нам се вратити. - Господине Гарашанине, o томе смо заиста до сада мало размишљали. Мораћемо o томе што више да

поведемо рачуна. - Војска нам гута, господару, све што стекнемо, јер без ње нам нема независности и слободе. Путовање и разговор c Гарашанином растресли су и окрепили кнеза Михаила. За вечером, у Новом здању,

био је ведар и разговоран па се, мимо обичаја, често шалио, правећи досетке на рачун Жујовића и Симића.

Затим се после кафе опростио од својих пратилаца и отишао на починак. Није му се спавало, па је пришао

прозору и загледао се у тамни обрис Бу-куље и небо осуто звездама. Из врта је допирао ми-рис цвећа и

младог сена са околних ливада. Лишће гранатог ораха шумило је на благом вечерњем пове-тарцу, a нека

дубока тишина обавијала је сву околи-ну. Чинило му се да земља снажно и дубоко дише; у њега су се

сливали сви ти мириси, сенке брда, свежа, тајновита шума, жубори река и потока. Ноћас није био сам, јер је

уз њега била Србија; њене планине, реке, шуме, њиве, ливаде, мравињаци села; улазила је кроз прозор - у

даху поветарца, у млазевима месе-чине, у трепету звезда. [279] Кнез Михаило je већ био прешао половину свога животног пута; осећао је да су сви корени човекове душе у

завичајној земљи. Да се из ње узима снага, смисао и лепота за живот. Да би душа без ње била гола, a срце

препукло и болесно. И вечерас је први пут схватио свога оца. Сетио се како је излазио на балкон своје куће у Бечу и чежњиво гледао трговце који протерују чопоре свиња. A да трговци туда про-ђу, то je намерно

удешавао Анастас Јовановић, јер је знао да стари кнез у томе ужива. Разумљиво му је било и то кад би отац

принео чашицу шљивовице ноздрвама, помирисао је и уздахнувши рекао: - Мирише на Рудник! Земљу треба осећати, онако како је то умео отац, помислио је Михаило. Ослонио се грудима o прозор-ски

оквир. V густој, непомичној тами и полусутону што се спустио једва је назирао ланац брда обасјан

месечином. Овде-онде видела су се ситна, чкиљава светла разасутих села; поља, ливаде и шуме у правцу

Тополе и Опленца. Наједном, не зна ни сам због чега, уперио је радознали поглед у правцу Тополе. Снаж-ни,

повијени лик вожда Карађорђа израстао му је у сећању. Онакав каквог је видео на једној слици. Ми-хаило је

увек гајио дубоко поштовање према вожду. Осетио је збуњену радост што и он удише исти ваз-дух и напаја

се мирисима земље којима се и Карађор-ђе у ноћима бдења и размишљања напајао. Осетити Србију, заволети

је, значило је постати њен роб. Све је у њој чудно и велико, људи, страсти, освете. Жи-вот у њој не може да

тече мирно. Ту се брзо сагорева, али је све драго, чак и њено застрањивање, њене не-воље, злочини и заседе! Био је то час кад се у Михаилу изнова рађала Ср-бија, онаква какву је понео из раног детињства, док je c

мајком живео у крагујевачком Шареном конаку. Ноћас овде, под свежим дахом Букуље, она је ожи-вела са

мравињаком успомена. A мисли су се упетл>а-вале и мрсиле, све док се из њих није лагано испрео

Катаринин лик. Растао је из те ноћи, из месечине, раздраган, са смешком око усана и очима које су га

задивљено посматрале. Није могао да схвати да су њих двоје род. Сетио се њенога загрљаја и пољупца и како је он њу чврсто држао у загрљају. Ипак се бо-јао и саме помисли ма каквог телесног додира. Осе-ћао је да се

у њему већ одавно водила нека унутраш- [280] ња борба, да је мало вижле узрок његовог немира, чежње и радосног осећања. Онда се изненада сетио како га

је толико молила да joj je морао набавити композицију своје песме »Што се боре мисли моје«. Ту песму је

некада написао Јулији. He, не! Та nee-Ma није више могла припадати Јулији. V мислима се вратио Катарини.

Y њој је сада гледао оно што је могла бити његова будућност. Она је као и он дубо-ким нитима везана за

земљу, њене мирисе, страсти, мржњу, освету и све што му још преостаје у животу. Сетио се како је Катарина

на једном поселу, уз кла-вир, певала ту његову песму; сви су били одушевље-ни. Обузела га је силна радост.

V неком чудном зано-су пришао је столу и отпочео изнова да пише ту пес-му: Што се боре мисли моје, Искуство ми ћутат вели -Беж'те сада ви обоје, Нек ми срце говори! Први поглед ока твога, Сјајном сунцу подобан, Пленио је срце моје, YHUHUO робом ia! Ja те љубим, o једина, Целом свету казаћу, сем од тебе, o премила, Тајну ову сакрићу. Теби љубав јавит не смем, Јер твој бити не могу, Ал да будеш c другим сретна Молићу će ja 6oiy. Неколико пута је прочитао стихове и осмехнуо се. Ово потпуно одговара моме садашњем располо-жењу.

Губио је смисао за стварност и све више се мислима и осећањима окретао Катарини.

[28i; VIII Шездесет и пета година протеклаје у живом раду на стварању балканског савеза. Пораз Аустрије код Садове

није још наговештавао конац рата, јер је Биз-марк поставио умерене захтеве ради што бржег за-кључивања

мира. Али и поред тога, кнез Михаило и српска влада су разматрали могућност распада Ауст-рије. Тих

критичних дана у Загребу се више очекива-ло од уступака аустријске владе и цара него од раз-говора c Мађарима. Мало ко од хрватских и српских политичара у Аустрији није веровао да ће бечка вла-да

задовољити њихове захтеве за федерално преуре-ђење државе. Екстремни српски и хрватски нацио-налисти

гложили су се и удаљавали разматрајући коме припада Босна! Нарочито је у том правцу дело-вала полемика

вођена између листа Хрватске народ-не странке, »Позора«, и органа либерала, српске »За-ставе« у Новом

Саду. Међутим, београдски листови, на захтев кнеза Михаила и Гарашанина, истицали су потребу слоге. Пораз Аустрије убедио је српске политичаре у Београду и кнеза Михаила да постоје извесни услови да се

оствари велико дело: уједињење Јужних Слове-на и стварање заједничке државе, јер би се пропаш-ћу

Аустрије као кула од карата срушило Отоманско Царство. Ако не може милом, уједињење Јужних Словена

се мора постићи силом, дакле ратом. До ује-дињења мора доћи, без обзира на све тешкоће и не-дозрелости

које су се испољавале у локалним и шо-винистичким тежњама појединаца и група. Али нео-чекивана

могућност да се оствари уједињење Хрвата и Срба затекла је Хрвате неспремне. Гарашанин, који је у том

погледу био опрезнији од Михаила, от-почео је пажљиво да испитује расположење Хрвата који су били за

уједињење са Србима. Он је још од-раније стално одржавао личне везе c бискупом Јур-јем Штросмајером,

који је стајао на челу Народне хр-ватске странке. Он није слепо веровао Штросмајеру као Михаилу, јер је

знао да су се бискупови односи са српским руководиоцима у Аустрији, a нарочито у Босни, сводили само на

опрезне измене мисли. До непосредног додира између хрватских народ- L282] њака и српске владе у Београду није долазило стога mio народњаци нису веровали у могућност да Ауст-рија

може изгубити рат. Зато се приступило само тајним разговорима, које је водио Орешковић. Први предлог

могао је да буде упућен у Загреб после по-раза аустријске војске. За такву улогу изабран је бан-кар

Кумануди, који је пословно често одлазио у Беч и Загреб. Кумануди и Штросмајер су се састали у Бечу.

Штросмајер још није могао да да никакав од-говор, јер је морао сачекати развој догађаја. Други разговор поверен је Петронијевићу, али у Загребу нису веровали у конфедерацију, пошто су Мађари

били решени да у њој имају главну улогу. Хрвати су очекивали да Србија, уз подршку Русије, одигра улогу

југословенског Пијемонта. Разумљиво је да се све свело на усмени договор између Хрвата и Срба да сложно

раде на ослобођењу свих Јужних Словена у Аустрији и Турској, како би се створила заједничка држава. Та

заједничка држава би око себе окупила све балканске народе у одбрамбени систем. Штросмајер је обећао да

ће помагати приса-једињење Босне Србији, јер је од тога зависила снага Кнежевине за борбену улогу

окупљања осталих јуж-нословенских покрајина. Овај договор c Хрватима допринео је да се кнез Михаило још више посвети довршењу ратних при-према и

окупљању балканских народа у заједнички савез у борби за слободу. Рат против Турске могао се лако

изазвати, али је било потребно остварити из-весне услове: 1. погодне међународне прилике, како би се

спречила интервенција сила у корист Турске; 2. снажну и добро опремљену српску војску; 3. оружа-ну сарадњу свих балканских народа; 4. вешто иза-бран повод за рат, како би се добила подршка јавног мнења у

Европи. Многи услови за то су већ били у из-гледу. Србија је у Крагујевцу имала тополивницу и пушкарницу

за снабдевање војном опремом. Савез са Црном Гором је закључен, a c Грцима се прегова-рало. Бугарски

револуционари су се спремали у Београду, како би могли да преузму вођство свога народа у одсудном

тренутку. Србија је покренула гга-тање добијања тврђава, a y исто време водила је тајне преговоре c

бугарским одбором у Букурешту. Кнез Михаило и српска влада су морали за тако велике подухвате да имају бар подршку Русије, a [283] било је повољно време да се неутрализује Аустрија a придобије Пруска. Због тога је Мариновићу повере-на

специјална мисија: да оде право у Беч, па затим у Берлин и покуша да добије подршку влада тих држа-ва.

Мариновић је цару Александру II и Горчакову от-ворено изложио став Србије. Цар и Горчаков су се

сагласили да су српски планови оправдани, али су, и овог пута, препоручили опрезност, како Србија не би

запала у тешку ситуацију. Мариновић је у име своје владе тражио зајам од милион дуката. Горча-ков је дао

нека неодређена обећања, али је одлучно одбио слање руских официра у Србију, како се не би замерио

осталим великим силама заинтересованим у решавању источног питања. По повратку из Петро-града,

Мариновић се састао и са Бизмарком. Изло-жио му је значај српског захтева o предаји тврђава и замолио га

за подршку. Бизмарк му је одговорио: - Довољно ми је да знам да руска влада жели решење тога питања па да се и ја потпуно заложим за његово

решење. - Екселенцијо, кнез жели да му пошаљете неко-лико ваших официра да виде нашу војску и њено на-оружање. - Радо ћу у сваком погледу помоћи Србију! - обе-ћао је гвоздени канцелар. После Берлина Мариновић је свратио у Беч. Ми-нистру Бајсту изложио је став своје владе у погледу турских тврђава у Србији. - Ја вам овом приликом свечано изјављујем да ми не желимо да ратујемо против Турске ако она укло-ни

посаду из тврђава које се налазе у нашој земљи -изјавио је Мариновић. - To je паметно c ваше стране - сложио се Бајст. Ваш захтев је у Цариграду и наша ће га влада по-држати.

Овом приликом хоћу да вам саопштим да сам веома задовољан писмом кнеза Михаила, које је у сваком

погледу умерено и мудро. IX Чекајући Портин одговор o тврђавама, Михаило је радио и предузимао све припреме, као да ће одго-вор бити

негативан. Он више није хтео да одуговлачи ово питање. Али ма колико изгарао на сређивању др- [284] жавничких послова, он није могао да пренебрегне ни своја осећања према Катарини. Кад год би престао да

ради, одмах је почињао да мисли на њу. Ако је је-дан дан не би видео, осећао се узнемиреним. Она му је увек

недостајала. Приликом заједничких излета, посела, или кад је Катарина c Анком приређивала пријеме и

посела у двору, осећао се некако крепкији, снажнији и прибранији. Понекад му је било довољно да види

њене светле очи, чује смех или убрзане кора-ке. Још није био свестан да је воли - али је ипак до-бро знао да

би био кадар све да учини за њу. Да тако дубоко воли своју рођаку, још нико у двору и најближој кнежевој околини није запажао осим Анке и Миливоја Блазнавца. A њих двоје су то прећутно крили, иако су, као по договору, увек гле-дали да Михаила

и Катарину што чешће остављају насамо, како би им дали прилику да се још више јед-ном другом приближе

и открију да се воле. За Катарину се без претеривања може рећи да за-иста још није знала шта је то права љубав. Оно што је тих

дана једино хтела да разјасни себи, било је - за-што се у последње време тако чежњиво али и уп-лашено

приближава Михаилу. Поготову од онога дана у Топчидеру, загрљаја у Конаку, пред полазак на Киселу воду

и од једне ноћне шетње у парку ис-под Букуље, кад га је држала испод руке, a он je сте-зао око паса.

,— Међутим, један немили догађај био је повод да та нежна девојка разреши сумње и питања на која је тражила

одговор. Наиме, Анка је у жељи да своју кћерку припреми за сувладарку, плаћала учитеље за музику,

цртање, стране језике и историју. Учитељ цртања, као што рекосмо, био је Катарини млади песник Дамјан

Павловић, који је био завршио Поли-технику у Бечу. Павловић је 1865. године био постав-љен за цртача у

Министарству грађевина. Иако млад, био је већ написао школске уџбенике за физику, гео-метрију и

географију. Поред тога, писао је и песме. Одмерен и повучен, разликовао се од оног мора ка-фанских

стихотвораца , »чупаваца«, који су носили браде и проглашавали се за геније. Како је баш тих дана, кад се лудо заљубио у Ка-тарину, изашла била у часопису »Вила« Павловићева песма

»Срце, душо«, он је песму показао Катарини. Док је млади Павловић у другој соби држао часове [285] Катарини, у салону су седели њена мајка, баба Тома-нија, Даница Христић и њен муж. Дамјан је одржао час,

затим је Катарини показао песму и она га је за-молила да је прочита. Павловић је, заљубљен и ро-мантик као

и многи људи од пера тога времена, ди-гао једну руку, другу ставио на срце и отпочео да декламује: Срце, душо! Ал се дивим, тиче слатко, Дивном чуду, оку твоме, Дивном, јасном, милостивом, Оку твоме пламеноме. Нагледах се неба плава, u зумбула u љубица Али није, нигде није re милине, тих очица. Заиста је победоносно и као избезумљен посмат-рао Катарину. Она му се насмешила и казала: - Како је то дивна песма! Штета што је тако крат-ка. - He, TO су само први стихови - објаснио је Павло-вић и наставио да декламује: Срце моје, срце моје, Пуно жуди>е, празних нада, Анћелка ми једног храни Код свих својих вељих јада. Луча твоја спали наде, Јато жеља nen'o поста, Ал' анћелак најдражом ми Цшлом жељом вавек оста. Ој, анћеле, чедо слатко, Срце ми је пуно c тобом, Жеља ми је - гори, topu Topu мени u над tpo6oM. Завршивши рецитовање своје песме, Павловић је задивљено посматрао Катарину, na je наједном пао пред њу

на колена и театрално узвикнуо: [286]

- Катарина, ја вас лудо волим! Њој није било јасно шта се то догодило, препала се и вриснула. Y собу су утрчали Блазнавац, Анка, Даница и

Филип Христић. Блазнавац је могао да ус-тукне пред кнезом Михаилом, али да дозволи једном младом

човеку да изјављује љубав Катарини, то није могао да отрпи. Јурнуо је као махнит, зграбио Пав-ловића за

косу, снажно га продрмусао и одвукао до излазних врата. Ту га је бесно, крвнички подигао, ударио ногом у

леђа и избацио као штене кроз врата на блатњаву улицу. - Гаде! зар смо те зато плаћали! - викнуо је не-сретном песнику који је пао у блато. - Ниси тако грубо смео да поступиш c несрећни-ком! - прекорела је Блазнавца Анка. - Има право - умешао се Филип Христић. - Од тих чупаваца више се нигде не може изаћи. Све би то Милош,

да је жив, сатерао у бербернице, ошишао и обријао, a затим стрпао у бајбокане да их научи реду и памети. Kao и у сваком малом граду, за Павловићев случај се одмах дознало у Београду. Још истог дана су га многи

његови пријатељи и познаници посетили. Јед-ни су га сажаљевали, док су други једва прикривали злурадост.

Чули су се многи савети, на крају је реше-но - да Дамјан Павловић позове на двобој Миливоја Блазнавца.

Али нико се од присутних није усудио да уручи позив на двобој тако великој личности каква је у то време

био Блазнавац. На овоме би се свакако све и завршило, да се није, три дана после тога, у канцеларији у којој је радио Дамјан

Павловић појавио наредник из Министар-ства војске. Пошто је преко својих уврнутих бркова добро одмерио

осрамоћеног песника Павловића, упитао га је: - Јеси ли ти, момче, Дамјан Павловић? - Јесам - одговорио је песник. - Овај, пожељно би било да завучеш језик у топло и мање причаш по граду, иначе ћеш заглавити где не треба. - V име кога ми то поручујете? - V име онога који ти је јуче дао ногу у стражњи-цу. Ти си млад човек, na je штета да још на почеткх живота

заглавиш. Код нас се зна шта ко може и шта коме припада. Зато сам свратио да ти то кажем, па [287] од сада памет у главу. Павловић се после разговора са надменим наред- ником ужасно осећао; не само у канцеларији, већ и на улици, многи су му прилазили и саветовали му да буде понизан и уздржљив. Ти савети су га још више вређали. Таворио је дане и све више постајао збуњен и забринут. Најтеже му је падало то што је дозволио себи да се тако глупо заљуби и због тога постане предмет општега подсмеха. Како је све ниско, пр- љаво и гадно, понављао је стално и чинило му се да је страшно живети. Покушао је да бол и разочарање изрази у песми, али као да је све у њему усахло. Оча- јан, почео је да пије, и то сам. V једном лудом отров- ном часу, узео је пиштољ и уперио га у срце. Самоубиство Дамјана Павловића узбудило је Београд, нарочито либерале и карађорђевићевце који су чак и

смрт једног младог човека искористили за своје политичке сплетке. Кнез Михаило је дознао за Павловићев случај кад се више ништа није могло поправити. Страховито се

наљутио на Блазнавца, чак је помишљао да га отпус-ти из владе, али се уздржао по савету Гарашанина: - Господару, ако то учините, компромитоваћете Анку и Катарину. A TO би, донекле, бацило сенку на вас и

сву владу. Београд је тражио повода да може на неки начин да изрази своје негодовање, a либера-ли хоће од

тога да направе капитал. Знајте, тај млади и несрећни човек је извршио самоубиство у тренут-ку очајања.

Мени га је жао, али ту се више ништа не може помоћи. - Господине Гарашанине, страшно ми је криво што не могу Миливоја да отерам са положаја. Зар је тај

младић нешто рђаво учинио - откривши Катари-ни да је воли! - Слажем će c вама, господару, али у оваквој си-туацији отпустити министра војске било би непамет-но.

Поставили смо захтев Турцима за повраћај гра-дова и морамо прећи преко овог инцидента. Кнез Михаило неколико дана није хтео ни да раз-говара c Блазнавцем, a престао је чак и Анку да по-сећује. Кад је Блазнавац дознао од Гарашанина колико је кнез љут на њега, као без душе је одјурио Анки. - Знаш ли, Анка, да кнез хоће да ме лиши минис-тарског положаја због тога што је онај чупавац ди-

[288Ј гао руку на себе? A ja сам га отерао из куће да бих за-штитио Катарину, рачунајући да би то исто урадио и

сам кнез Михаило. - Ја сам за све крива! - кроз плач је казала Ката-рина. - Због чега би ти, лудо, била крива! - зачудила се Анка и потом наредила својој кћери: - Боље иди и по-зови

Михаила да вечерас дође код нас на посело, a ти, Миливоје, прави се као да ништа не знаш. Ја ћу већ Михаила некако наговорити да пређе преко све-га. Катарина је једва чекала да види Михаила. Знала је да ће joj једино он моћи објаснити сву ту збрку и гадлук

који су одједанпут настали око ње ни због чега. Она се тих дана, управо од избијања скандала до

Павловићевог самоубиства, осећала погођена и упрљана. Н>ој се узвик сасвим случајно отео, јер joj се

причинило да нешто није у реду кад је несрећни и заљубљени млади песник пао пред њу на колена. После,

кад га је видела како лежи у блату, осетила је стид и бол. Дуго је и неутешно плакала, јер је први пут видела

и осетила људску злобу и гадост. A кад се смирила, окренула се и легла наузнак. Дуго је тако лежала,

укочена и непомична. До ње су допирали гласови из салона, у коме су се налазиле њена мајка, баба Томанија

и Даница Христић. - Шта ћеш, Анка, кад Блазнавац воли Каћу - рек-ла је Даница Христић и додала: - A људи, макар били и

најпаметнији, у љубомори не познају ни свог рође-ног оца. - Тако је, Данице. Ја се чудим чудом шта Каћи треба тамо неки учитељ цртања! Она је већ напунила

шеснаесту годину na je пре требало мислити на њену удају него на учење. Уосталом, Миливоје је сјајна

прилика за њу - објаснила је баба Томанија. - Сигурно чекаш да ти кћер испроси неки од рус-ких принчева! Ја бих се, моја Данице, држала оне наше

старе изреке: скидај женско c врата, док није неку бруку направило. Поготову што су се у Каћи стекле две

крви, Обреновића и Константиновића. Прелазећи скоро у трку улицу према двору, Ката-рина је осећала у целом свом бићу узбурканост и не-какву

несхватљиву пустош. Бојала се да ће чим угле-да Михаила бризнути у плач и тиме му дати повода да o њој

рђаво мисли. Стражар на улазу је погледа 19/7 [289] радознало, па пошто je препозна, уклони се у страну и пусти је да уђе. Кнежев ађутант Жегарац дубоко joj će

поклони и рече: - Његово височанство кнез је у свом кабинету. - Хвала вам! - одговори Катарина и утрча не ку-цајући у кабинет. Михаило се био удубио у обавештење које му је тога дана поверљиво доставио Али Риза-паша, по на-логу

команданта београдске тврђаве. Обавештавали су га да је повољно решен српски захтев o тврђавама, a уједно

му је уручен и позив да посети Цариград ради решења. To je за кнеза било велико изненађе-ње, јер је и сам

Гарашанин join од почетка веровао да се преговорима неће ништа постићи. To начелно решење, мислио је

Михаило, могло је доћи као нека врста заваравања, како би се Србија задржала од подривања царства, или је

било резултат притисака великих сила. Требало је сада све добро проучити и преко Руса дознати због чега су

наједном Турци по-стали тако великодушни. Y исто време морала су се послати Ристићу у Цариград нова

упутства, у првом реду да се посаветује са страним конзулима, како би од њих добио гарантије да то што нуди и обећава По-рта не буде само мамац за нова турска отезања. Кад је угледао Катарину бледу и збуњену, лице му се радосно озарило, na je узбуђено рекао: - To си ти, Каћа! Хајде седи, добро си дошла! - A ти се ваљда на мене не љутиш? - упитала је и погледала га право у очи. - Зашто бих се на тебе љутио? Можда због оне Блазнавчеве гадости? He, Каћа, знам ја да ти ту ниси ништа

крива. - О, боже, a ja сам била убеђена да нас због тога више не посећујеш! - рекла је, пришла Михаилу и за-грлила

га. Загледао joj се право у очи, тражећи у њима неш-то што је морало да му ублажи тугу и самоћу. A y исто

време је осетио како су топле, миле и нежне њене руке, које су га без устручавања загрлиле. X Михаилу је после те вечери било јасно да без Ка-тарине више нити хоће нити може да буде. Она јс [290Ј сада постала оно главно друго у њему што га је ис-пуњавало поред жеље да Србију уздигне, оснажи и

увелича. Само, није знао да је то она позна љубав чо-века Y четрдесетим годинама, од које нема лека и у

којој се губи глава, разум и оживљавају сви младић-ки снови, наде и жеље да се све почне изнова.

Анка је још исте вечери, по Катаринином поврат-ку из двора, схватила да се догодило оно што је то-лико

времена стално и спретно припремала. Позна-вајући боље од свих других кнеза Михаила, знала је да се неће

моћи зауставити на пола пута, јер ма како да је био прорачунат, уздржљив, Европљанин, у њему је и даље

живела обреновићевска крв, која у стварима срца и жена ничим не може бити до краја разводњена. Катарина те ноћи није могла дуго да заспи. Окре-тала се и превртала у постељи и увек joj je нешто сме-тало.

Час би се скупила у клупко, час би део руке ставила испод главе и зажмурила, настојећи да поно-во осети у себи ону узбудљиву драж коју је доживе-ла док је лежала на софи a Михаило је посматрао. Те-рет жудне

сласти још је био y itoj, али је знала да по-сле тога мора доћи оно што ће је учинити женом. To je био само

почетак нечега што се скрива иза пољу-баца, иза миловања и удара његовог срца, које је тако силовито тукло

да се једнога часа била уплаши-ла. Како је све то чудно! Сва је тонула у дивну маглу и осећала се као да

урања у сладак занос, коме ни-када неће бити конца ни краја. A после тога - остала је само разбућена жудња

и немир од кога дуго, дуго још неће моћи да заспи. И Михаило је те ноћи био веома узбуђен и узне-мирен, али се осећао скоро изненађен. Она граница

ишчекивања нечега што мора доћи већ је на свим ли-нијама била пређена. Сазнање да воли Катарину, да је

прешао рођачку обавезу уздржавања и наишао на одзив својој љубави, чинило га је срећним. Њена младост,

лепота, једноставност и потпуно предава-ње, одушевљавали су га. Осећао је радост што је ус-пео да се

уздржи, јер је у мислима већ видео Каћу као своју будућу жену, која ће му вратити поверење v живот и

одагнати пустош што је настала после рас-кида c Јулијом. A то c Јулијом сада му је изгледало као ружан сан,

o коме не жели ни да ра:шишл,а, a још мање да га се сећа. [291. Аруга радост je било ново Ристићево писмо, које му је ађутант предао кад је Катарина отишла. Ристић му је

саопштавао: »Порта је задовољна ма шта кнез нашао за добро да joj рече што би је могло умирити у погледу

понашања које намерава да усвоји за бу-дућност.« Дакле тако, свршено je c тврђавама! Сада треба Ристићу послати упутства да закључи c Пор-том све појединости извршења споразума. Нека Рис-тић каже да мој

долазак у Цариград има карактер куртоазности према султану. И док je o томе раз-мишљао, видео је Србију

без Турака, у могућности да од сада води независну политику. Па ипак се осећао скоро непријатно што ће мора-ти да крене у Цариград. Y тај мрски град је ишао c мајком

као млад, неискусан, као вазал на подворење. Сада је то сасвим другачије. Одлази као победник који је

изнудио нраво за своју земљу. Михаило је ви-део многе владаре, чак и једног султана, али са овим новим

султаном није желео да се сусретне; иако се никад нису срели ни видели, било му је јасно да мо-рају један

другога да мрзе. Порта зна да сам ја непо-мирљив противник Отоманског Царства, из чијег мрачног ропства

треба ослободити милионе људи, a протеривање Турака из Србије и узимање градова само је почетак

остварења мога животног циља. Сада, када ми Катарина припада више ми ништа неће бити тешко. Затим се присетио да није разгледао план будућег позоришта који су му јутрос послали. Раширио је цр-теж

по сголу, a некаква чудна топлина му се из срца пела у главу. Ето, и позориште, наше, српско и прво, кроз

две године ћемо добити! Онда се удубио у про-рачун. Увидео је да још мора додати око две хиљаде дуката

преко суме коју је био наменио за подизање позоришта. Осмехнуо се, јер је знао да његова гото-вина у банци

осетно опада. Шта се може, кад је др-жава сиромашна! Мораћу још једну позамашну сво-ту н за болницу да

додам, закључио је и осетио задо-вољство. Пажљиво је савио план позоришта, додао му нов лист хартије и

без журбе написао својим чит-ким, разговетним рукописом: »Слажем се и зидање отпочети што пре. Михаило.« [292] XI Кнез Србије је желео да уочи поласка за Цари-град проведе насамо са Катарином поподне у Топчи-деру. Да

не би то коме падало у очи, наредио је да се кола пошаљу Катарини и она раније крене у Топчи-дер, a он je

појахао коња и у пратњи неколико гар-диста пошао одвојено. Затекао је Катарину како у салону чита

часопис »Вилу«. Кад је угледала Михаи-ла, покушала је да часопис сакрије, али је он то при-метио. Пошто ју

је загрлио, узео joj je часопис из руке. Отров су ми песме биле, Зар је друкче могло бити? Y мој живот кад је цвето Сичан су му стали лити! Испод тога је писало: »Из заоставштине младога песника Дамјана Павловића, који је због несрећне љубави

извршио самоубиство.« A испод тога се нала-зила друга песма: Y спомен Дамјану Дамјане, дични брате, куд крете? Срце ти захвати љубави пламен врео, Кад место љупке виле змију срете,

Koja ти одузе живот смео. Без славе u ловорова венца, Сахранисмо те уз уздахе туге, Без рипида, помпе u ликова свеца, Уз вапај гомиле

људске дуге.

Ја, твој брат у песми u љутом болу, Прилажем na твоју хумку песму ову. — Ко ти је ово дао? - узбуђено упита Михаило. - Нашла сам часопис на моме столу. He знам ко га је подметнуо. - Каћа, ја сутра путујем за Цариград. Хтео сам да ово поподне заједно проведемо. Немој на ово да мис- [293] лиш. Волим те и верујем да ме ништа неће моћи спре-чити да се тобом оженим. - И ја тебе волим! - отело се Катарини. Узео је подруку и повео у трпезарију, где их је че-као постављен ручак. За све време ручка само би

из-мењали погледе, или понешто проговорили, јер им је сметало присуство послуге, која је уносила јело и

пиће. Кад су попили кафу, Михаило устаде и обрати joj će: - Каћа, да мало прошетамо по шуми. Мораћу ра-није да се вратим. Пролеће се већ увелико осећало у Топчидеру, мада је тога дана небо било замрачено облацима и пиркао

прохладан ветрић. Сунце би će c времена на време пробило кроз облаке и светлошћу засипало пусту шуму.

Кад су зашли путањом међу дрвеће, Ми-хаило је узео Катарину за руку. Тако су ћутке ишли стотинак метара.

Испод столетног храста налазила се клупа. Чим су сели, Катарина је спустила главу на Михаилово раме. Већ се тих пролетњи сутон провлачио кроз грање у Топчидеру кад су кренули за Београд. XII Кнез Михаило је пре одласка у Цариград обавес-тио народ прокламацијом o добијању градова и по-влачењу

турских гарнизона из Србије. Y тој истој прокламацији је објаснио да одлази у Цариград да се захвали

султану у име своје и народа. He само Срби-ма у Србији него свуда, где год су они живели, при-суство

турских гарнизона у градовима је веома теш-ко падало. Оно је увек немирним духовима могло да послужи

као изговор за борбу и дизање устанка на Балкану. V томе се српска омладина, либерално оп-редељена и

национално ратоборно расположена, слагала са радом Михаилове владе. Кад су градови изненада и без проливања крви добијени, a према уговору уз српску заставу морала да остане и турска застава, либералима

у Уједињеној омладини српској је та слепа формалност дошла у прави час да приго-варају и омаловаже

постигнути успех. »Турци одла-зе, a заставе остају!« узвикивали су на све стране не-задовољници. »Кнез иде

на подворење султану, a наша браћа пате у ропству«, писали су прекосавски листови. Али ма шта ко писао и говорио, народ у Србији је схватио Михаилов рад и био задовољан постигнутим

успехом, јер је за потпуно ослобођеље Србије било потребно да се пролије много крви, принесе жртава и

уложи напора. Михаило је за непуних шест година откако је ступио на престо толико уздигао моћ и уг-лед

Србије да су Турци били присиљени да се повуку из земље. И кнез је полазећи у Цариград био врло задо-вољан. Morao je сада прибраније и одлучније да при-ступи

остваривању свог програма. Окрепљивала га је љубав према Катарини, уз коју је била везана нада да ће c

њоме добити наследника и продужење породич-не лозе. Тада није био свестан да је Катарина његово тешко

искушење и љубавни занос презрелих година. Заљубљен, није помишљао на тешкоће, na je намера-вао да по

повратку из Цариграда одмах склопи брак c Катарином. Путујући царском јахтом низ Дунав, добро распо-ложен, цео дан би преседео на палуби, испружен у

наслоњачи. Y Цариград је стигао првог априла. Све-чано су га дочекали још на пристаништу велики ве-зир,

стране дипломате и турски великодостојници. Одмах се упутио у двор, у коме га је нестрпљиво че-као султан Абдул Азис. Био је то млад, црмпураст чо-век средњег раста, лукавих и неповерљивих очију. Кад је

велики везир Алипаша увео кнеза Михаила и Маринковића, у пратњи турских министара и гене-рала, султан

је устао, принео руку прсима н на тур-ском језику рекао: - Добро дошао, бег-Михаило! Царски тумач је превео поздрав на српски и француски језик. Михаило се осмехнуо и поклонио, a затим на срп-ском одговорио: - Светли султане, у име српског народа и моје, до-шао сам да вам захвалим на указаном поверељу -

ус-тупању и чувању градова. Ја чврсто верујем да ће овим вашим даром бити уклоњена сва

размимоила-жења између Србије и Отоманског Царства, и да се тиме отвара пут срдачне сарадње и

пријатељства. Y то име, a y знак захвалности, поздрављам вас и же-лим вам свако добро и дугу владавину,

која би и нама [295] Србима омогућила успехе и срећу. Живели! Док је тумач преводио Михаилов поздрав, Абдул Азис је посматрао кнеза оштрим погледом, у коме се могла

назрети и радозналост и неверица. Kao да му је говорио: ти си тај што неуморно поткопаваш моју моћ и

желиш да на рушевинама мога царства ство-риш снажну и велику Србију. И Михаило је такође радознало и

пажљиво посматрао султана, као да је хтео да запамти сваку црту његова лица, a y исто вре-ме да проникне у

његову душу и мисли. Гледајући га, мислио је: ти си тај под чијом влашћу у ропству живе милиони моје

браће. Али, не брини! Ускоро ћу ти по-казати, и твоје ће се царство заувек срушити на Бал-кану. Y томе

немом разговору очију двојице владара као да се водио за све остале присутне нечујан и не-видљив двобој

погледима и мислима. На крају се је-дан другоме осмехнуше као што чине смели маче-ваоци пре него што

укрсте сабље. Кнез Михаило се после пријема упутио са својом пратњом у султанову вилу на Босфору, која му је била

додељена док буде боравио као султанов гост у Цариграду. Велики везир и турски великодостој-ници

поштедели су га свих политичких разговора. Алипаша, овога пута веома љубазан и уљудан, водио је

разговоре c Јованом Мариновићем. Изјавио је Ма-риновићу да Порта жели да отпочне нов курс прија-тељске

политике према Србији, али је, заузврат, то исто захтевао и од српске владе. Упозорио је Мари-новића на

присуство у Београду бугарских револу-ционара и разних бунтовника из осталих турских об-' ласти.

Мариновић је одвратио да међународни закон и морална начела не дозвољавају српској влади да откаже

гостопримство политичким избеглицама. - Једно вам ипак могу рећи, честити везиру, ми нећемо дозволити никакав рад који би угрожавао вашу

царевину. - Господине Мариновићу, морало би се нешто предузети да српска штампа више не напада нашу земљу и

царску власт. - Честити везиру, ми смо у томе немоћни. Штам-па је слободна. Поготову ништа не можемо да пред-узмемо

кад је у питању српска штампа која излази у областима под Аустријом. Што ми забранимо да се одштампа у

Београду, то се онда штампа у Загребу или у Новом Саду. [296] Министар спољних послова Фуад-паша био је умеренији од великог везира. Он је рекао Маринови- ћу: - Екселенцијо, желим да међу нама што пре от-почну односи искреног пријатељства. Кнез Михаило је у преподневним часовима при-мао турске великодостојнике. Они су га обасипали даровима

и позивали на вечере, ручкове и да зајед-нички разгледају знаменитости у Цариграду. И стра-ни дипломати

су наваљивали да их кнез Михаило прими, нарочито представници гарантних сила. Кад је остао насамо c Јованом Мариновићем, кнез Михаило је рекао: - Господине Мариновићу, кад сам осамсто четр-десете дошао у Цариград да се поклоним султану, становао

сам c покојном мајком у једној нашој кући-ци у Џелебији. A сада су нам на располагање ставили царску

палату на Босфору! Онда сам неколико не-деља чекао док ме султан није позвао на подворење. Сада сам c

пристаништа одведен султану право у двор. Онда ме је султан примио седећи на шиљтету, подмећући ми

руку да је пољубим у знак покорнос-ти. Сада је устао и на ногама ме дочекао! Турски ве-ликодостојници се

утркују да их примим, затрпавају ме поклонима. Је ли ти јасно колико је за ових два-десет седам година

порастао углед Србије? - Јесте, господару. Али тај углед си joj ти подигао. - Сви ми заједно, мој Мариновићу. И колико сна-га Србије буде више расла, толико ће наш углед би-вати све

већи. Михаило је једанаестог априла учинио опроштај-ну посету султану Абдул Азису. Том приликом сул-тан је приредио свечан ручак кнезу Михаилу, њего-вој пратњи и дипломатима великих сила. A приликом

опроштаја, уз свечане церемонијалне изјаве o срдач-ном пријатељству, предао му је ферман o уступању

градова. При повратку из Цариграда, a на позив румун-ског кнеза Карла, Михаило је свратио у Букурешт. Y

Букурешту је као гост c пратњом провео три дана. [297] XIII Кнезу Михаилу je у Београду приређен величан-ствен дочек. Са тврђаве су грували турски топови, у знак

поздрава, a на свим црквама су звонила звона. На пристаништу, са Гарашанином на челу, чекали су га влада,

саветници, страни конзули. C друге стране, његова родбина c Анком и Катарином. A затим по-стројена

војска, официри, чиновници, студенти и ђаци средњих школа и гимназија. Mope народа нри-тисло је околину

пристаништа, a све куће истакле су заставе. Народ је посео улице кроз које је кнез имао да прође до двора.

Михаила је поздравио Гараша-нин, a младе девојке су га засуле цвећем. Ceo je у ка-руце машући руком

раздраганом народу. V другим каруцама су били Анка, Катарина и остала родбина, па тек онда кола c

Гарашанином, министрима и са-ветницима. По Анкином упутству приређена је закуска. Били су позвани министри, саветници са својим женама,

родбина и двадесетак истакнутих грађана Београда. Катарина је седела десно од Михаила, одмах до

Га-рашанина, коме је одређено место што га је раније заузимала на свечаним ручковима кнегиња Јулија.

Иако је био радостан услед постигнутог успеха, Ми-хаило је нестрпљиво чекао да се све то славље већ

једном заврши, како би могао да остане насамо c Ка-тарином. После напорног путовања њему се чинило

лудо што се устезао да му Катарина сасвим припад-не. Уосталом, и онако ће се оженити њоме, како би

смирен и срећан могао да спроведе у дело своје жи-вотне циљеве. Кад су министри и Гарашанин отишли, остала је једино родбина na je Михаило свима поделио дарове. Најзад

се окренуо Катарини, која је узнемирено ста-јала по страни, и рекао: »Теби сам донео нешто што ћу ти после

дати.« Анка је разумела да кнез жели да остане насамо са њеном кћери. - Каћа, поведи Михаила и покажи му како смо преуредили двор док се он налазио на путу. Знаш, Перка се

љутила на мене што сам неке Јулијине ства-ри склонила. A ja као велим: ако неком није добро код нас, не

морамо се ни подсећати на њега. - Хајдемо, Каћа, да распакујемо и средимо даро-ве! - рекао је Михаило и кренуо са Катарином уза [298] степенице према своме кабинету. Ишли су ћутке, као да су се нечег прибојавали. Из велике сале за пријем чуо се смех, узвици и препир-ка.

Михаило је купио Анки и Перки исте дарове: мин-ђуше и златне ланчиће са крстом. Није хтео да их двоји,

јер је свака тврдила да Михаило према њој гаји посебну пажњу и љубав. Сада су вероватно биле из-нанеђене

што имају истоветне поклоне, мислио је Михаило задовољно. Кад је ушао у кабинет, затво-рио је врата. Онда

је пришао Катарини и дуго је гле-дао у очи. Очи су му блистале од жудње. Осетила је да је узнемирен. Онда

ју је зграбио и тако силовито загрлио да је остала без даха, стегнута у његовим ру- кама. - Немој! - рекла је. - Нисмо сами. Дај ми дар, па ћу се после искрасти и доћи. Михаило је и даље страсно, брзо и силовито љу-био. Затим је нагло пустио и пришао столу на коме су биле

поређане кутије. Кутија од кедровине, сва украшена резбаријама, лепотом се издвајала од ос-талих. Михаило

је отворио кутију. Катаринаје задив-љено посматрала драгоцености, бисерну огрлицу, златну гривну са

дијамантом и прстен у облику зми-је. Од силне радости и узбуђења зенице су joj će рашириле. Михаило је

пришао, пољубио је и рекао: - Прстен немој ником да показујеш док за то не дође време. - Сакрићу га, али не знам чиме сам ја све ово за- служила. - Својом чедном лепотом и љубављу! - одговорио је и поново је загрлио. - Срећна сам што си се вратио! - рекла је и од сре-ће затворила очи. - A сад идем да им покажем шта си

донео. - Дођи после, хтео бих да поподне будемо сами. Климнула му је главом и озарена лица изашла из кабинета. Чуо је како се хитро спушта низа степени-Це. Затим узвике дивљења. Михаило је пришао про-зору

и посматрао у сунчаном сјају Београд, по чијим су улицама пролазили људи, жене, a ту и тамо се иг-рала

деца. Гледајући свој дивни град, скоро је запла-као од радости. Сутра ће свечано примити од паше кључеве

тврђаве и побости на бедему српску заста-ву. После тога чина Београд ће увек бити диван, сло-бодан град. To му је повукло мисли у будућност. Ви- [299] део је булеваре, палате, позоришта, нове школе, скверове. V његовој машти већ се уздизао велики, смели

град на брежуљцима око Саве и Дунава, ши-рећи се ка Звездари, Врачару, Авали и Топчидеру. Видео је

мостове који као испружене руке спајају Београд и Земун и захуктале возове, пристаниште испуњено

паробродима . . . Занет маштањем није ни осетио кад су се отвори-ла врата. - Сви су отишли код Перке. Непримећено сам шмугнула уза степенице. Мама је однела поклон који си ми

дао да га покаже Блазнавцу. He знам зашто, аЛи тај ми је човек непријатан. Понекад ме тако гле-да да ме

ухвати страх. - Нећу данас ни o коме да ми говориш. Толико сам те се зажелео! - И ја тебе! - одговорила је. Михаило обави руке око њена струка. Пружила му је усне и његове руке притегла јаче уза се. Осети-ла је

како је вуче незадржив талас љубави према Ми-хаилу. Обгрлила га је наново и повукла себи. - ПођидЈо! - рекла је наједном устрептало. - Куда^ - запитао је.

- He знам - одговорила је сметено. Михаило је узе у наручје и псшесе у спаваћу собу. Kao и први пут, донео ју је до велике софе и положио на

њу. Л>убио ју je, a она му је неспретно узвраћала пољупце. Њему је било јасно да joj je кроз пољупце открио

само делић љубавне тајне, али још не и њену суштину. Ово никад нећу моћи да заборавим, мис-лио је,

гледајући је како лежи на софи, склопљених очију, и посматра га кроз трепавице. Никад није ви-део тако

лепо тело. Дуго није могао да се помакне и ма шта проговори. A кад је осетио да без ње не може више, приближио joj će и легао покрај ње. - Јеси ли сигурна да ме волиш? - упитао је. - Сигурна сам - одговорила је, лежећи мирно, као да је хтела да му се жртвује и тиме докаже колико га воли. Обгрлио је и затворио очи, да је не гледа, јер се не-чега бојао. [300] XIV Предаја градова и исељење турских посада из твр-• ђава још више су заоштрили сукобе између Михаило-ве

владе, либерала и Уједињене омладине српске. Y по-четку је мета напада била унутрашња политика, потом

се прешло у напад и на спољну политику. Либерални првак Владимир Јовановић водио је оштру кампању

преко свога листа »Слобода« противу унутарње влади-не политике. Затим је у Новом Саду, са вођом

војво-ђанских Срба Светозаром Милетићем, отпочео оштру борбу противу кнежеве спољне политике.

Милетић и Јовановић су сматрали да су кнез и његова влада за време пруско-аустријскога рата пропустили

повољну прилику да остваре национално ослобођење и уједи-њење. Либерали, више романтици него реални

и дале-ковиди политичари, разочарани у Михаила, потцењи-вали су његове успехе. Ипак, како нису имали

ослонца у народу, нису у прво време смели да га нападају, већ су тражили ослонца у омладини која је

запливала у идеолошке воде италијанског револуционара Бузепа Манцинија. Y брадатим, разбарушеним

младићима, који су само наслућивали нове идеје као живи одјек угушене револуције из четрдесет осме, либерали нала-зе своје одушевљене присталице. Њима је било јасно да је завршен први део Михаиловог

програма добија-њем градова. Сада је долазио други део борбе: траже-ње савезника против Турске и

припрема Србије за во-ђење рата. Либерали су знали да су Михаило и његова влада направили тајне и јавне

савезе: са Црном Гором и бугарским револуционарним одбором, чак да се пре-говарало са Румунијом и

Грчком. Поред ових савеза и рада на Балкану, Михаилова пропаганда захватила је Хрватску и Војводину.

Уопште, будила је наде да ће доћи општи устанак потлачених народа у Средњој Ев-ропи. Све је то било јасно

кнежевим противницима у Србији и у Војводини, па су зато покушавали да осу-јете његове даље планове.

Омладина ту замку није схватила и насела је либералистичкој страначкој так-тици. Y Београду je у то време био акредитован руски по-сланик Шишкин. Он се није најбоље слагао са руским

министром спољних послова кнезом Горчаковим. Не-стрпљив, стално је захтевао да се не чека погодна

при-лика за општи устанак на Балкану. Његово мишљење [301] делио je и Гарашанин, који је као човек у поодмаклим годинама исто тако био нестрпљив. Насупрот њему,

Блазнавац је имао свој план и добре нерве, и није же-лео ништа да ризикује. Једном приликом је рекао кне-зу

Михаилу: - Господару, рат је увек скок у неизвесност. Ко жели победу, мора све добро да прорачуна. Нестрп-љив

старац као што је Гарашанин опаснији је од лако-мислена младића. - Ти би да имаш резерву за сваку чивију у колима. - Господару, све Гарашанинове приче и револу-ционарни одбори по Босни, Херцеговини, Санџаку,

Македонији и Бугарској само су зидање на ветру. Ти одбори су у ствари шачице људи по чаршијама.

Забо-рављате да, на пример, Грци немају војску. Једино би још Црногорци могли нешто да учине у случају

рата. - Руси, Миливоје, мисле да смо довољно спремни, a да је у Бугарској неиздржљиво стање. - Господару, Русима се Гарашанин потпуно предао у руке. Он је тражио да се једном руском пуковнику

повери управа над целом нашом артиљеријом. Уоста-лом, Руси мисле да се морамо војнички уредити по

њи-ховом узору. Ми тражимо да се модерно наоружамо, зато морамо добро да обучимо војску. Што се тиче

Бу-гара, кад Турци груну свом силом на нас, они нам могу послужити као комора. Ако им је толико тешко,

нека дижу устанак. V том случају ми ћемо им помоћи да из-војују слободу. Још једно: питање уласка у рат

није само наша ствар. Морамо сачекати да и Грци буду спремни. Сам кнез Михаило се колебао између Блазнавчева и Гарашанинова мишљења. Он је знао да је Русија ос-тала

усамљена услед француско-аустријског зближе-ња. Мађари су покушавали д?. га привуку на ту слрану, јер

му је гроф Андраши ставио у изгдед Босну. Михаи-ло је пре добијања градова шездесет пете одржао

про-славу педесетогодишњице другога устанка. Устано-вио је Таковски крст, којим је одликовао преживеле

Милошеве борце. Омладина и либерали веровали су тада да рат тек што није отпочео. После добијања

гра-дова, они су били убеђени да је општи народни уста-нак на Балкану само гола Михаилова претња да

изну-ди од Турака незнатне уступке. Јован Јовановић Змај, ругајући се преосталој турској застави, написао је

пес-му »Српски градови и турски барјак«: [302] Досад беше један барјак Узданица сва -Српска војско, српско срце, : Сад га имаш два. Y висини полумесец : Цариградског сјаја Нек га види из дсигека Она тужна раја. Нека види, нек се теши, Ако ] још при виду, Како Србин лепо чува »Турску пирамиду«. Седиште Уједињене омладине српске налазило се у Новом Саду, a њен утицај у Војводини растао је из дана

у дан. Слабије је стајала код народа у Србији. Стекла је присталице једино међу либералима, a придружили

су joj će и неки слушаоци на Високој школи и ђаци виших разреда гимназије. Њој је стало да шири увере-ње

o снази и величини народа из којег је поникла. Ср-пски народ је, по њеном схватању, народ Милоша

Об-илића и Краљевића Марка. Он нема кога да се боји, нити има пред чим да зазире. Уједињена омладина је

дубоко зашла у револуционарне воде Француске и че-трдесет осме. Где год се неколико младића састане,

одмах се пева марсељеза, напијају здравице и тражи борба c Турцима. Суштински, она хоће што и кнез

Ми-хаило, али је нестрпљива. Хтела би борбу на свим фронтовима, како би се брже остварио целокупни

на-ционални програм. XV По Београду се увелико шапутало да се кнез Ми-хаило заљубио у своју сестричину Катарину. Сумњу су

изазвали њихови чести састанци у двору, заЈеднички излети у околину Београда, шетње по

Топчидеру,јзд-ласци у кнежев виноград у Смедереву. Све отворениЈе će o томе говорило и у кнежевој

околини, међу двор-јанима, родбином, лакејима и ађутантима. A преко кнежеве пратње, која га је тајно обезбеђивала по нало- [303] гу министра унутрашњих послова Христића, то се ша-патом преносило у варош. Све се отвореније почело

говорити o скорој кнежевој женидби c Катарином. A Михаило је после добијања градова постао одлучан у

тражењу развода од Јулије. Баш тај захтев да се раз-веде подстакао је говоркања o кнежевој женидби. A TO

је изазвало расцеп у Михаиловој родбини, у најближој околини, па и у самој влади. Уз Михаила су били

до-ктор Пацек, Анастас Јовановић, Блазнавац и Анка. На-рочито је Анка била одлучна и стално говорила

Ми-хаилу: - Немаш шта више да размишљаш и одгађаш. Кад си će c Јулијом раставио, онда треба то и законски

рашчистити, a потом се одмах женити. - Па, ја сам предузео све мере! Шта могу! - правдао се Михаило. - Ти од мене не треба ништа да кријеш. Знам да во-лиш моју Каћу, a и она тебе, a TO o нашем сродству

о-бична је глупост. Вас двоје сте трећи степен и можете да се узмете. Уосталом, вас двоје сте отишли толико

далеко да узмицања нема. - За мене заиста нема. Кад ми Катарина не би по-стала жена, убио бих се, јер ми живот без ње ништа не би

вредео. Анкина мајка Томанија није одобравала Михаилову и Катаринину љубав. Била је то жена старинског кова и схватања. Сматрала је да је такав брак и неморалан и грешан. Зато је често говорила Блазнавцу, верујући да и

он не одобрава Анкине намере: - Moja Анка је улила у главу своме детету да ће по-стати кнегиња. He зна да ће је тиме унесрећити. Грех је

то, болан не био, и помислити, камоли учинити. — Да је грех, јесте. Али, ко има власт све може и све ће му се опростити. Михаилу је потребна жена, a

зем-л>и наследник! - тврдио је Блазнавац. - Ма шта ти знаш! Жена је пун свет, младих, лепих, a и паметнијих од моје Каће! Али, та проклета

обрено-вићевска крв, ни од чега се не устручава. Настала је тако оштра свађа да је Анка намеравала да тражи нову кући и уклони се од мајчиних прекора.

Обишла је са Блазнавцем многе станове, али joj није-дан није био по вољи. - Шта ради тај наш министар грађевина, кад се у Београду не може наћи ни кров над главом! - љутила се. [304] После тога је Блазнавац рекао Гарашанину: - Господине председниче, Анка ће нас све топом одувати преко Авале. Ноге су ми отпале идући c њоме док

је тражила кућу.

- Зар хоће да напусти баба Томанију? - Нешто су се поџавељале, чини ми се због Михаи-ла и Катарине. - Је ли то истина, или злонамерници протурају вес-ти o њима? — запитао је узнемирено Гарашанин. - Знам колико и ти. Али ако ме очи не варају, Ката-рина ће ускоро постати кнегиња, па ћемо морати и руку

да joj љубимо. Кнез је заљубљен, шапутало се са свих страна. V своју сестричину, тврдило се злурадо. Како је само ус-пела да га смота! Саговорник би се на то насмешио и додао: Видећеш! Анка ће ускоро господариги Срби-јом! Михаила у почетку није интересовало шта се у око-лини, међу родбином и по граду прича o његовој наме-ри

да се ожени Катарином. Чинило му се да никад пре ње ниједну другу жену није волео. Она је била љупко,

дивно створење, уз које је заборављао на све раније патње и напоре. Сваки пут му је изгледала другачије,

нова и неухватљива. Није било стазе у Топчидеру и Кошутњаку где се нису загрлили и пољубили. Затим би

јурнули у Конак, где би му се она предавала без ус-тезања, смело и до изнемоглости. Да се Михаило одлучио на женидбу c Катарином -то се више није крило. Само је ваљало рашчистити код

цркве брачне односе c Јулијом. Сматрао је да око тога неће имати сметњи, иако Јулијино писмо Карлу

Арен-бергу није смео употребити као доказ њеног невер-ства, пошто се на то био обавезао погодбеним

угово-ром o раздвајању. Њега нису обавезивали ни канони католичке цркве o немогућности раставе брака.

Зато је доктору Пацеку, као своме личном лекару и повере-нику, дао задатак да проучи и изнађе начин како

би се, према црквеним прописима православне цркве, могао склопити брак са сестричином. Доктор Пацек је

био Словак и лутеран, веома одан Михаилу и Анки, a уз то паметан човек. Он није најбоље познавао српске

оби-чаје нити му је задавала главобољу заостала средина у којој је живео. Проучивши темељно целу ствар, a

узи-мајући за пример и скорашњи догађај у руској царској породици, сличан Михаиловом, који је руска

правос- 20/7 [305] лавна црква озаконила, доктор Пацек је установио да нема сметње за склапање брака између Михаила и

Ка-тарине. V мемоару o могућности Михаилове женидбе c Ka-тарином, доктор Пацек је навео низ сличних случајева у

свету, када су били у питању сродници који намера-вају да се узму. Истовремено је испољио мржњу и

не-трпељивост према Јулији, католичкој вери и Аустрији. Михаило је намеравао, да уколико буде потребно,

ме-моар доктора Пацека покаже својој влади и митропо литу Михаилу. Доктору Пацеку су се придружили

Анка и војни министар Блазнавац. Али Блазнавац је ипак играо дволичну улогу. Пред Гарашанином и

ос-талим министрима је говорио да се противи Михаило-вој женидби са Катарином. На крају би ипак додао: -Једно не смемо да заборавимо: он је толико заљубљен да би из очајања могао да дигце и руку на себе. На породична посела, где би се нашли кнез Михаи-ло, Катарина, Анка, доктор Пацек, често је долазио и

Блазнавац. Он би ту сасвим мењао мишљење и гово-рио: - Кад бих ја био у питању, господару, уопште се не бих освртао на то шта ко прича. Уосталом, Гарашани-ну

би више пристајала митрополитска митра него председничка столица. Ја верујем да он никад у живо-ту није

могао да воли. - Гарашанин је честит човек и не може, као ви мла-ди, да се брука под старост! - умешала би се у разговор

Томанија. - Стршга, ја нећу ни од кога да тражим одобрење за своју женидбу. Знам шта чиним, a без Каће ми нема

живота. На другој страни, Рајко Аешјанин је говорио Га-рашанину: - По моме мишљењу треба обавезно разговарати c кнезом. Заљубљен човек од сваког зазире! Уосталом,

Миливоје Блазнавац је целу ту ствар c Анком закувао. Он кнеза куражи, a Анку подјарује. Бојим се да му је

циљ да те истисне са председничке столице. - Moja je дужност као председника владе и као чо-века који воли ову зе!\1љу да кнеза од те женидбе

од-вратим, јер ће кнежеву женидбу либерали и кнежеви противници да искористе у борби противу њега. [306] XVI Питање наследника престола и Михаилове женид-бе c Катарином привремено је одложено услед понов-ног

затезања српско-турских односа. По повратку из Цариграда, кнез Михаило је примио бугарску делега-цију,

која му је понудила савез и кнежевску круну Бу-гарске. To će догодило управо онога дана кад је запо-ведник

тврђаве, последњи турски паша у Београду, че-као у салону да буде примљен у опроштајну аудијен-цију. Taj

случај, убрзано наоружање српске -војске, разговори o савезу c Грчком, све су то били јасни до-кази да

Михаило није био искрен кад је говорио o ми-рољубивој политици према Турској. Сигурно је да ни Турци

нису веровали у оно што им је обећао, јер су располагали доказима да он упорно води ослободи-лачку

националну политику. Турци, напокон, градове и нису вољно уступили, већ услед притиска великих сила. Ускоро се догодио један тежак инцидент, који је српско-турске односе још више заоштрио. Аустриј-ским

паробродом »Германија« путовао је из Браиле Цветко Павловић. Н>ега су за све време путовања тур-ски

агенти пратили у стопу и осумњичили као вођу бу-гарских побуњеника. Приликом прегледа пасоша у

Рушчуку, турски цариници су га позвали да сиђе c брода. Цветко Павловић је то одбио, истичући да је ср-пски држављанин и да има уредан пасош. Турци су, по одобрењу аустријског конзула у Рушчуку, довели

на брод одред своје војске да Павловића лише слободе. Настала је гужва. Турци, озлојеђени, пуцају и смртно

рањавају Цветка Павдовића и једног младог Бугарина, који му је притекао у помоћ. Кнез Михаило и Гарашанин су искористили смрт тога човека да пред светском јавношћу укажу на по-ложај

несрећних српских држављана у Турској и још јаче затегну односе c Портом. Српска штампа, пишући o

случају Цветка Павловића, заузела је претећи став. »Српске новине« отворено су напале Порту, подвлаче-ћи

да, уколико се понови такав неки случај, неће не-Кажњено проћи. »Порта заборавл>а своје најсветије

Дужности. Влада кнеза Михаила нити може нити хоће Да заборави своју дужност заштите својих

државља-На.« Да би се томе дао још већи значај, на парастосу у [307] Саборној цркви Y Београду, коме је присуствовао и кнез, одржао је говор митрополит Михаило пред

вели-ким скупом народа. Он је не околишећи напао Турску; дао је том верском обреду политички значај. Порта је била збуњена и изненађена. Није умела нити могла отворено да одговори, али је прибегла, као и

увек, подмуклим оптужбама кнеза гарантним сила-ма. Она је, за доказ да не сноси кривицу, изнела пре-писку

c Гарашанином o наоружавању српске војске, која се односила на набавку 60.000 пушака у Русији, као и

преписку o доласку у Београд генерала Черња-јева и слање оружја бугарским бунтовницима из Срби-је. Да би изиграли турске оптужбе, кнез Михаило и Гарашанин су се договорили да изразе своје неслагање у ставу према Турској. Тако се стицао утисак да посто-ји различито гледање на затегнутост према Порти. Кнез

Михаило је, отварајући заседање Михољске скуп-штине, престоном беседом подсетио посланике на

до-бијање градова, исељавање турских посада из тврђава и одао за то Порти признање. Али је скупштина, по

Га-рашаниновом наговору, упутила кнезу жалбу на По-рту поводом тешког и неподношљивог живота Срба и

осталих хришћана под труском влашћу. Y жалби је тражено да се све предузме како би се заштитили

ин-тереси и утлед Србије; изражена је оданост народа кнезу Михаилу и његова спремност на све жртве ако га

кнез позове у борбу за спас своје браће. Овај раско-рак између кнеза Михаила и председника владе

Га-рашанина протумачен је у Цариграду, код дипломат-ских представника западних сила, као веома повољна

за Порту. Фуад-паша, турски министар спољних по-слова, одмах је похитао на састанак са српским

посла-ником Ристићем да изрази захвалност кнезу. Том при-ликом дотакнута су сва спорна питања. И Ристић

и турски министар спољних послова су се сложили да ова спорна питања не представљају сметњу за добре

односе. Али случај Цветка Павловића у Рушчуку није скидан са дневног реда. Порта је осетила да га кнез

Михаило немарно истиче, да би могао, кад затреба, да га искористи као повод за сукоб. Нова опасност по српске интересе није више дола-зила из Цариграда већ из Беча. Y европској штампи се

тврдило да Аустрија намерава да окупира Босну и Херцеговину. Та околност је забрињавала не само кне- [308] за Михаила и његову владу већ и цео српски народ. Да би скренуо пажњу европској јавности и одговорним француским политичарима на намере Аустрије, Ми-хаило је позвао у аудијенцију француског конзула и

рекао му: - Ми располажемо сигурним доказима o аустриј-ском плану да анектира Босну и Херцеговину. Србија је

решена да жртвује и последњег човека a да то не до-пусти. Ићи ћемо тако далеко да ћемо се удружити и са

Турцима да протерамо Аустријанце. При том не треба заборавити да гро аустријске војске сачињавају

преко-савски Срби, које ми у свако доба можемо придобити за нашу праведну ствар. Велика Париска изложба, која се тога лета припре-мала, послужила је многим европским политичарима као

погодна прилика да се сретну и измењају мисли. Поред осталих владалаца, изложбу је намеравао да по сети и

султан Абдул Азис. Сматрало се да ће на путу за Париз зажелети да посети Београд. Михаило није хтео ни

по коју цену да га дочекује, na je унапред објавио како намерава да пође у иностранство на лечење. Сул-тан

је у почетку намеравао да наврати у Београд, али кад је дознао да га кнез Михаило неће дочекати, про-шао је

паробродом поред Београда, окрећући главу да не гледа град који је изгубљен за Отоманску Царевину. Мада

је тога лета у Паризу боравило много владара, султану Абдул Азису је за осам дана, колико је провео у

француској престоници, указана највећа пажња. Још док се турски цар припремао за Париз, Михаи-ло је све предузео да оде из Београда тобож на бањско

лечење. Он је за место одмора изабрао Гаштајн, јер је из њега могао пажљиво и сигурно да прати

дипломат-ске акције, како у Паризу тако и широм Европе. Пре него што је кренуо на пут био се већ потпуно

одлучио на женидбу c Катарином. To je саопштио и њеној мај-ци. Замолио је Анку да све припреми, како би

кад се врати све предузео код црквених власти да му одобре брак са Катарином. Било му је тешко и жао што мора сам на пут. Али је зато уочи поласка цело поподне провео c Катари-ном у

конаку Топчидер. Држећи се за руке, обишли су најпре све оне скривене кутове шума у којима су се у првим

данима заноса љубили. Катарина би c времена на време показала неко место и рекла: - Сећаш ли се, овде си ме пољубио. [309] - Како је све то, Каћа, било међу нама чедно. Свако ово дрво и путања драги су ми једино због тебе. Загрлила га је и повела у Конак. Док је Михаило пушио цигарету, Катарина је седе-ла замишљена. Погледао

је са стране и запитао: - Шта ти је? - Тешко ми је што ћемо два месеца бити одвојени. - He брини - рекао је и помиловао је по коси. - Чим се вратим, решићу питање брака. XVII Михаило је на путу за Гаштајн свратио у Беч и по-сетио Франца Јозефа. Kao староме познанику цар му је

указао сву потребну пажњу. Одмах ra je примио, ср-дачно се поздравио c њим и изјавио: - Кнеже, уверен сам да ћемо моћи o свему искрено да разговарамо. Moja влада и ја лично спремни смо да

укажемо сваку благонаклоност Србији, уколико се уз-држите од свега што би могло нарушити мир на

Бал-кану. - Ваше величанство, ја сам све своје снаге посветио очувању мира, али при том нисам заборавио да што више

ојачам своју земљу, како би одбранила независ-ност. Ви се варате, мир на Балкану не зависи једино од

Србије. Њој је заиста више него икоме потребан мир да би могла економски и културно да ојача. Али ако избију ма и најмањи нереди око нас, a Турци ће их иза-звати, бићу присиљен да браним наш живаљ и

леги-тимна права своје земље. Франц Јозеф је схватио на шта то циља кнез Михаи-ло, na je рекао: - Надам се да ми за то нећемо дати повод. И повео je c њим разговор o изградњи железнице која би преко Србије везивала Европу c Блиским исто-ком. Кнез Михаило је их Гаштајна кренуо у Париз тек после одласка султана Абдул Азиса. Пријем који му је том

приликом у француској престоници указан није био најсрдачнији. Видео се са Наполеоном, али га је он

упутио да o политици разговара са министром спољ-них послова. Кнезу Михаилу је било јасно да

францус-ки цар овог пута не жели ничим да покаже како је вољан ма шта да предузме у погледу источног

питања. [310] C министром је разговарао o реформи у Туској и жи-вотним интересима Аустро-Угарске на Балкану. Из Париза се Михаило упутио на своје добро Иван-ку. Ту је желео да сачека резултате преговора Франца

Јозефа и Наполеона, који су се нашли у Салцбургу, јер се веровало да ће ова два моћна цара закључити савез

противу Пруске и донети низ одлука судбоносних за решавање источног питања. V Иванки је, по ранијем

договору, очекивао да га посети мађарски председник владе гроф Андраши, са којим се још четрдесет девете

упознао у Паризу. V Иванку је приспео и Гарашанин, који је, преко Орешковића, водио разговоре c пруским представником o евентуалном ступању Србије у рат на страни Пруске. Гроф Андраши је стигао у Иванку

дру-ги дан после завршене конференције у Салцбургу. На ручку, коме је присуствовао и Гарашанин, гроф

Анд-раши и кнез Михаило су се дотакли политике. Међу-тим, после ручка, повукли су се у салон. Сви су

знали да је том приликом гроф Андраши понудио кнезу Ми-хаилу Босну. Гарашанин се због неучешћа у

разговору осећао увређеним, a кад му је кнез Михаило доцније открио шта му је нуђено, он је љутито, али у

учтивом тону рекао кнезу: - Мађарска никада неће моћи да постане искрен савезник Србије! Ма шта обећавала и чинила, не треба joj

веровати. Иако већ сит Гарашанина, кнез Михаило му овом приликом није противуречио. Ценио је старца више од

свих својих сарадника. Али, Гарашанин му се био ду-боко замерио због Катарине, јер је са митрополитом

Михаилом све учинио да кнеза одврати од женидбе са сестричином. Истина, Гарашанин је крио шта смера,

али је намерно сазвао седницу владе и на њој тражио да се одреди престолонаследник. Кнез Михаило је

по-сматрао пажљиво Гарашанина, али испод његовог ле-деног, званичног изгледа није могао ништа да

открије. Ипак му се чинило да је овај већ нешто смислио. Нема сумње, кад је онда покренуо питање

наследника пре-стола, мислио је Михаило, сигурно је тај седи човек желео да ме у погодном часу збаци, како

би он дошао за намесника, јер је Милан још малолетан. Михаило је ту сумњу стално од себе одбацивао као

неосновану, али овога пута она му се учинила оправдана. Да нека-ко ипак умири Гарашанина, рекао је: - Бићемо опрезни, Илија, јер је Андраши само пред- [311] седник мађарске владе. Гарашанину није могло промаћи да је кнез постао неповерљив према њему. Целим путем до Београда је

размишљао и најзад се досетио да га кнез не подноси због Катарине. Тада се наједном одлучио да рашчисти c кнезом то питање, јер је време било веома неповољно за земљу. Али, да не пренагли, позвао је Лешјанина

како би će c њим посаветовао. Пошто се изненада раз-болео, Гарашанин није могао да излази из куће, па га је

Лешјанин посетио. Затекао raje веома мрачног и не-расположеног. Пошто су се поздравили и Лешјанин ceo,

Гарашанин му се обрати: - Звао сам те, Рајко, да поразговарамо o једној зло-срећној ствари која ми још више нарушава здравље. Затим му је испричао како је од Блазнавца добио поуздано обавештење да кнез Михаило намерава да се

ожени Катарином. - To je, мој Рајко, мука и несрећа коју ја не могу да поднесем. Зато сам те звао, јер намеравам да кнеза

упозорим и писменим путем да га нећу више служити ако се заиста ожени својом сестричином. Нећу му

пра-вити опозицију, али ћу дићи руке од њега. Тебе молим да ово писмо предаш кнезу. — Да нисте пренаглили, господине председниче. Ви сте искуснији и паметнији, али кад је у питању жена, ту

мало чији савет помаже. Михаило је примио од Лешјанина Гарашаниново писмо, ставио га на сто и за све време док je c Рајком

разговарао није га ни погледао. Међутим, кад је остао сам, радознало је узео писмо и отворио га. Чим је

про-читао прву реченицу, схватио је да је у питању само Катарина, јер Гарашанин је, између осталог, и ово

са-општио у писму кнезу: »Од дужег времена већ проносе се гласови да Ваша Светлост намерава узети за

жену своју сестричину Катарину, кћер госпође Анке. Сама помисао на могућност тога отвара најцрње изгледе, које ја не могу пред Вама да прећутим. Ви сте Србин, Господару, и то први Србин, и знаћете

просудити шта би такво дело значило у очима српскога народа.« Га-рашанин је даље у писму упозоравао

кнеза како ти гла-сови могу бити повољни само за кнежеве непријатеље, a нарочито Турску и Аустрију. »Кад

помислим - наста-вљао је Гарашанин - како је велики и гежак ваш зада-так и како је тесно везано име народа

српског уз вас за бољу будућност и c његовим најлепшим надеждама, [312] ја не могу довољно брижљив бити у отклањању свега онога што би могло ослабити и најмање нашу снагу,

или за најкраће време могло поколебати поуздање у узвишеност Ваше Светлости. Зато вас молим да не

по-сумњате у моју безграничну оданост, јер сам сматрао да бих изневерио дужност и Вас да Вам ово нисам

ре-као.« Чим је упутио писмо кнезу Михаилу, Гарашанин је позвао митрополита Михаила да разговарају o кнеже-вој

женидби. Митрополит је то једва дочекао, и зади-хано дојурио. - Ја мислим, свети владико, да си чуо шта се прича по вароши како кнез Михаило хоће да се разведе од

Јулије и ожени Анкином Катарином? - Гарашанине, ти увек мешаш владику и митропо-лита. И у цркви има поп над попом. - Опрости ми, свети митрополите. Нисам то намер-но учинио. - Јесте, чуо сам, господине Гарашанине, за ту при-чу o кнезу и његовој сестричини. Што се тиче развода c Јулијом, они могу да се разведу. Али никад нећу моћи да благословим родоскрвнуће, јер је то безбожно и

не-чувено дело. - Драго ми је што то чујем из твојих уста - одгово-рио је Гарашанин. - Волео бих да ме кнез позове па да му у очи кажем шта мислим o његовој намери да се са сестричином

ожени. - Шта би ти, свети митрополите, урадио ако неки свештеник без твог одобрења венча Михаила и Ката-рину? - Таквог свештеника не бих више пустио ни да при-вири у храм божји! - одговорио је жучно. - И не само то!

Чак бих и име кнежево престао да спомињем у црк-ви! И још нешто: дужност би ми налагала да напустим

цркву уколико би се усудио да у њу ступи кнез Михаи-ло. - Првосвештениче - одговорио му је Мариновић, који је све време разговора ћутао - ви заборављате да кнез

има власт. Михаило је правичан и у свему добро-намеран. И ја сам противу његове женидбе, али кад му

догори до ноката, може из њега да проговори Ми-лошева крв. - Можда сам и ја у гневу претерао - повлачио се митрополит - али како бих могао да благословим ро- [313] доскрвнуће? XVIII

Како није добио одговор на писмо које је послао, Гарашанин је замолио да га кнез Михаило прими. При

сусрету, кнез је први ословио председника владе: - Изволите сести, господине Гарашанине, и реците ми какво је ваше здравље? Гарашанин је часак оклевао, a затим се спустио у фотељу и неколико тренутака ћутао. - Ваше величанство, господару, са здрављем је до-бро. Али је невоља што сте се одлучили да се ожените

Катарином. - Рецимо, мој господине, да сте ви чак и у праву, али кажите ми искрено, може ли се овакав живот

про-водити, као што га ја живим? Могу ли ја усамљен и у оваквом стању спокојно да радим на остваривању

ве-ликих задатака који ми предстоје? Па, овај мој садаш-њи живот је заиста гори него у паклу! Трпео сам

толи-ко година, зар желите да и даље трпим? - Није, господару, нико противан да се ви поново ожените. Штавише, вашу ће женидбу сви разумети и

сматрати да је за срећу и будућност народа и Србије, јер би се тиме осигурала владајућа династија на чиједо

сте челу ви данас. Жените се. Само немојте да узмете сестричину, јер би то била пропаст за династију. - Због чега пропаст? - запитао је кнез Михаило. - Нико, господару, не мисли да вам стане на пут кад је реч o вашој женидби. He бисте само смели да узмете

тако блиску сродницу, јер то црквени канони забра-њују. И не само они, већ и народни обичаји. Ту женид-бу

са рођаком би ваши непријатељи искористили да вас нападну како никог не поштујете. Господару, то не

можете учинити! Није вам ни нужда. Свет је пун лепих, младих девојака које ће једва дочекати да пођу за

вас. Разговор је трајао читав сат. На крају је Михаило рекао: - Ви сте можда у праву, али ја и поред тога не видим изласка из мога несрећног положаја. - Ја од вас, господару, ништа не тражим, већ да ми дате реч да се нећете оженити Катарином. - О, кад бисте сви ви толико жртава поднели коли-ко их од мене тражите, наш би народ пропевао. He, не! [314] Мени је јасно да сам кнез само зато да не будем никад слободан као што су то други људи. - Ваша светлости, молим вас, промислите o свему што смо разговарали и донесите одлуку. - Могу вам одмах дати реч да сам одустао од же-нидбе. Међутим, Михаило није био искрен у разговору c Гарашанином. Он је већ био обећао Катарини да ће је

узети за жену. Већ је био спремио и акт за владу и мит-рополита. Y овом акту је написао: »Одавно се проносе гласови да хоћу да се женим. Тако је, и хоћу c божјим благословом. 1. Треба ли да се оженим? 2. Кога да узмем? 3. Којим начином то треба извршити? I Ја имам право да се оженим и треба да се оженим, и то: а) Из личних разлога, јер ожењен бићу здравији, спокојнији, задовољнији, a следствено: за велика дела која

ми извршити предстоје, способнији. Био сам у безчедном браку 11 година, a узрок безчедности, мис-лим,

није са моје стране. V годинама сам у којима је мушка снага још потпуна. Y конкубинату живети нити хоћу,

нити ми то пристоји. Напослетку, хоћу да изабе-рем себи друга мога живота; кад може свако други, могу и

'оћу и ја. б) To ми налажу интереси кућевни и фамилијарни, јер кући треба домаћица, треба за моје велико имање

госпођа, треба ми за пословање праве куће и фамилије и, ако ми Бог благослови директно потомство, тј.

деца. в) Женидбу ми налажу и земаљски и државни ин-тереси и то већ по томе што се наследство кнежевског

достојанства односи на директно потомство мога бла-женопочившега оца Милоша. Преношење овога права

на кога рођака или посинка изискује на сваки начин компликације и формалитете, a можда би се морало и

дипломатским путем тек израдити опште признање његово. При овоме послу би се отворио пут партијама,

фракцијама - за земљу шкодљив, што се директним потомством избегава. Посинити недораслога ризично је,

осим осталих узрока и због тога што се изнапред не [315] може знати какав ће као дозрео човек бити. Дакле, за-хтевају моју женидбу интереси лични, кућевни,

фами-лијарни и државно-династички. јер: II Кош да узмем за жену? Пре свега да узмем лице свога сопственог избора а) Што сваком другом пристоји не треба и не може се мени одрицати.

б) Женидбе per procuram ретко ваљају и ja такву за себе одсечно нећу. в) Страну коју не би било добро да узмем, ја сам већ имао na je била незадовољна. г) Принцеза ма која или само отмена и од света дама, на европски живот навикнута, била би незадо-вољна

због околности месних, земаљских и света ов-дашњег. д) Непознату ризично је узети; познанства сада правити нити имам воље ни времена ни прилике. Дак-ле,

треба да изаберем Српкињу отмену, у чему је избор одвећ мален. MOJ ИЗБОР ЈЕ ПАО НА КАТАРИНУ КОНСТАНТИ-НОВИН, зато: 1. Што је Српкиња која воли Србију и Београд. 2. Што је отмена и добро васпитана. 3. Што је млада, лепа и здрава. 4. Што је добре нарави, скромне, тихе, мирне и пи-томе и даје ми све гаранције срећнога и задовољнога

брака и живота. Али Катарина је са мном у сродству Јесте и то тек у петом степену, што Православна црква може разрешити и што је у разним случајевима и

разрешавала у Русији и Аустрији. На послетку »KEI-NE REGEL OHNE AUSNAHME« a да je тако већ и само

то обстојателство доказује што је садашњи Господин Митрополит ceo y Архијерејску столицу за живота

по-којнога Митрополита Петра, што по канонима Пра-вославне цркве не би нипошто смело бити a потпуно [316] упражњено место српске кнегиње, као што је овде на-ведено нити је лакше нити је од мање важности него

што је био случај c Архијерејском столицом, коју може и један епископ, a no потреби и архимандрит,

година-ма администрирати, без уштрба цркве. A изузетак од правила и канона у попуњавању Архијерејске

столице оправдао је избором достојне личности, a зар исто тако неће изабрана Кнегиња и моја жена, поред

мене, правити мени част и земљи. Од стране католичке цркве јесам разрешен, која, за избећи велике неприлике, навела је за узрок бездеће и

ШТО СЕ ЈА ИЗ ЛИЧНИХ, ДИНАСТИЧКИХ И ДР-ЖАВНИ ПРИЗРЕЊА наново женити намеравам, a кад је

католичка црква - у томе много строжија - разреши-ла или бар развенчала брак, може го православна, у чијем

је интересу да то буде. Непотизму при овој мојој женидби мање се бојати но при ма каквој другој јер ми се

број рођака c њоме никако не умножава. Уосталом ово сам могао не наводити и сасвим неспоменуто

ос-тавити, јер сам својом прошлошћу доказао да у држав-ним пословима искључивог љубимца - било човека

или жену, никад нисам имао и јамачно нећу имати ни од сада. III Којим начином треба да се то изврши? Сасвим обичним: са личном мојом и Катаринином иницијативом, са одобрењем дотичних њених роди-теља,

са благословом Свете цркве, и са обзнаном свршене ствари. Ниједна земаљска власт нема право утицати се у

ову моју женидбу, јер у Србији Књажева жена - књегиња - нема особитих политичка права ни дужиости, као

ни прилике et Mulier aceat in Ecclesia et in Senatu итд. Дакле, овом мојом намераваном женид-бом, неће се ни

цивилни ни црквени закони ни у чему вређати. Нико у Србији отуд неће имати ни штете, ни уштрба, ни

увреде; него, напротив, биће у општем ин-тересу. Мени је Преображењска скупштина дала право би-рати и назначитк наследника, али није ми определила ни

начин, ни лице, ни рок до кога то бити мора, a ja на- [317] лазим овај начин (оженити се Катарином) за најбољи, задржавајући са признателношћу себи дато право. Ја већ чујем како неки веле: Ама шта ће на то рећи НАРОД? Нема народ ту баш ништа рећи, као што ни у једној другој земљи не би ништа рекао, јер он треба да узима за

разумно оно, што ми који се за његову срећу и на-предак старамо, за поменуто и целисходно налазимо. Али у

Србији то досада није никад било. Kao да је то некакав резон у земљи у којој, тако рећи, до јуче све оно што

сада бива и данас постоји, није ништа било. Књаза је неко на то вукао, рећи ће. Заблуда. Ко мене иоле

познаје мора знати, да се не дам НИ ОД КОГА на-вући ни за ствари које много мање засецају у срећу мога

живота a камоли у оваквој од највеће важности. Још две три речи пре него завршим. Kao и сви остали владатељи тако и ја имам велике дужности и подносим све терете, који су човеку

при-ватном тако изван свакога домашаја, да би му их у це-лој њиховој целини тешко било схватити и

појмити; али ја сам осим тога данас, можда, ЈЕДИНИ између свију владатеља европских, који за ова

пожртвовања не само да никакве накнаде у приватном животу не на-лази, нити је при најбољој вољи наћи

могу; него - по-водом стања околности у којима се налази земља и со-цијални у њој живот, и у коме ће још

дуго остати - мо-рам се задовољити са начином живљења, који ми и од ниже класе Европљамин, не би имао

на чему завидети. И због тога: за жртве које годинама и из дана у дан подносим, и које ми предстоје док сам

жив подносити у јавном животу, треба да имам неку награду у задо-вољству домаћег живота. Је ли ово

претерано захтева-ње од моје стране? 0, зацело није, и сваки други на моме месту, a мога стања и положаја,

не би се овим за-довољио. Лична човекова срећа вреди барем колико престо После свега овде реченог закључујем c тим да ја у овој ствари имам за себе: право, дужност, морал, логи-ку, опортунитет, интересе земаљске и личне. Све оно што би ми ко хтео навести противу извршења моје на-мере

водило би само узалудним контраверзама и зна-чило би млатити празну сламу...« [318] Своју писмену одлуку прочитао је доктору Пацеку, Анки и Катарини. Они су били одушевљени c колико

мудрости и одлучности је овога пута кнез пришао пи-тању женидбе. Катарина ra je, кад су остали насамо, загрлила и упитала: - Чиме ћу ја теби за ово да се одужим? - Родићеш ми сина, који ће бити леп и мудар као ти. XIX Неколико дана после кнежевог и Гарашаниновог разговора, Анка је по одобрењу самога кнеза Михаила

отишла код митрополита да се обавести може ли црк-ва дозволити женидбу између њене кћери и Михаила.

Митрополит је срдачно примио Анку у својој свечаној резиденцији. Благословио je, a Анка му је пољубила

руку. Затим су сели и отпочели разговор. - Високопреосвештени - рекла је Анка - ја сам до-шла по једном врло важном послу, да се директно

оба-вестим у моје и кнежево име по једној ствари која нас обоје интересује. - Цењена госпођо, ја ћу вам радо дати свако оба-вештење. - Високопреосвештени, вама је свакако већ позна-то да кнез Михаило жели да узме моју кћер Катарину за жену, па сам дошла да се известим може ли црква ДОЗВОАИТИ њихов брак, c обзиром на незнатно

срод-ство. - Бог c тобом, Анка! Црква такав брак једино може да прокуне. - Високопреосвештени, рускацркваје благослови-ла у породици Рохманових брак у другом степену, a

карловачки митрополит је дозволио венчање младен-цима у трећем степену. Михаило и Катарина су у

пе-том степену и према томе нема никаква разлога за про-клетство. Поред тога, овде треба учинити изузетак,

јер су у питању в\адалац, династија и престо. - Госпођо Анка, наша је средина заостала. Брак из-међу ваше кћери и кнеза би узели као велики грех и

родоскрвнуће. - Ја се бојим, првосвештениче, да тиме гоните кне-за у очајање, да чак посегне руком на себе. A TO се исто

може десити и мојој Каћи. Замислите се какве би све [319] то последице изазвало. Уосталом, ја ћу замолити кне-за да вас прими, па му то ви реците, јер ја не смем

то-лико далеко ићи. - Пристаћу да разведем кнеза Михаила од кнегиње Јулије, али мислим да би био грех терати ме да његов

брак са Катарином благословим. - Молим вас, то му ви све сами објасните, јер мени је стало до живота мога детета, које се лудо у кнеза за-љубило. По наговору Анкином, митрополит се пријавио у аудијенцију. Кнез Михаило је митрополита сусрео на

вратима свога кабинета, срдачно га поздравио, рекав-ши: - Одавно нисам имао част да вас видим у својој кући. Изволите заузети место. A долазите као поруче-ни. - Ваше височанство, ја сам дошао по једној врло важној ствари ... - Знам, високопреосвештени. Ево и ја вас питам: у чему се састоје сметње да се оженим Катарином? - Српска православна црква, ваше височанство до сада никад није одобравала такве бракове. Што се тиче

случаја у владајућој руској породици, тај ми је случај познат, али је и злоупотреба, јер православна црква

може дозволити брак само у шестом степену па надаље. Испод тога степена бракови међу сродницима су

проклети. - Преосвештени, ми смо прекршили канон, кад је упражњена митрополитска столица и кад смо довели вас на

њу. Чиме то кршење канона правдате? - He бих могао да вам на го одговорим, ваше висо-чанство. - Утолико боље! Могу вам, дакле, рећи: решен сам да узмем Катарину, a вас молим да o свему потанко

размислите. - Значи ли, господару, да ми стављате нож под грло?

- He, преузвишени, већ верујем да ће се наћи у мојој земљи владика који једва чека да седне на

митропо-литску столицу. - Размислите, господару - одговорио је покуњено митрополит Михаило, поздравио се и отишао. Кнезу Михаилу је било јасно да Гарашанин стално утиче на митрополита, па се решио да отпусти свог

председника владе. За то је имао и политичку основу. [320] Гарашанин је по Михаиловом одобрењу водио разго-вор са пруским послаником o савезу, али не лично, како

је кнез наредио, већ преко Орешковића. A дого-дило се, што је кнез Михаило унапред предвидео, да је

италијански посланик још истога дана послао својој влади извештај у Торино o српско-пруским

прегово-рима. За ове преговоре је дознао и генерал Иван фон Вагнер, командант Земуна, и обавестио o томе

владу у Бечу. Узимајући то као повод, кнез Михаило je ceo и написао Гарашанину да је његова служба као

председ-ника владе завршена. За новога председника владе именовао је Николу Христића, који је задржао и министарство унутраш-њих

дела. Остале министре није мењао. Међутим, Га-рашанин је изгубио положај председника владе зато што се

успротивио женидби свог владара. Он је већ био ставио у програм изношење питања наследника пред

министре и савет. Блазнавац je o томе обавестио кнеза Михаила. Ha TO je кнез једноставно отпустио

Га-рашанина и то питање скинуо са дневног реда. V ства-ри, Гарашанина уопште није занимало питање

кнеза Михаиловог наследника, јер је Михаило, иако није имао c Јулијом деце, имао ванбрачног сина

Велимира, који се налазио на студијама у Швајцарској. Ту је тако-ђе био и Милан, синовац кнеза Михаила,

који се шко-ловао у Паризу. Гарашанин је покретањем питања на-следника хтео у ствари да принуди кнеза

да бира из-међу ц>ега и оних који су били уз Анку. A уз Анку су били Блазнавац, Црнобарац и Јован Ристић. Кнезу Михаилу је после Гарашаниновог пада оста-ло још да нађе новога министра иностраних послова.

Избор је пао на Јована Ристића. Он је за то место имао велике изгледе. Више година је био посланик у Цариг-раду, завршио je c успехом многе дипломатске посло-ве. Нагињао је либералима, a био је и велики

Анкин и Блазнавчев пријатељ. Kao човек готов на све само да би постигао свој цил>, он је био међу онима

који су одобравали Михаилову женидбу c Катарином. Ристић је знао да је кнез одлучио да се жени својом

сестричи-ном, na je веровао да ће сваки политичар који се буде томе противио проћи као Гарашанин. Ристић

је иначе у току дугога Гарашанинова председниковања био из-губио стрпљење и охладнео према Михаилу.

На другој страни, он се кроз капиџике, преко шапутања и говор-кања већ био приближио либералима, јер је

веровао да 21/7 [321] je крајње време мењати унутрашњу Михаилову поли-тику. Сада кад је кнез био у шкрипцу због женидбе c

Катарином, мислио је да га може уценити. To јест, ако кнез хоће младу, лепу жену и уз то сестричину, онда

мора мењати своју унутрашњу политику, уводећи у политички живот либерале и дајући реформе. Он то није

смео отворено рећи кнезу Михаилу већ му је по-степено то откривао преко Анке, предлажући му про-мену

свих министара осим Блазнавца. Кнез Михаило је осетио уцену, na je позвао Ристића да му поднесе своју листу министара. По Ристићевом

плану, ново министарство се имало саставити овако: Стевча Михајловић - председник министарског савета и

министар унутрашњих послова, Јован Ристић-минис-тар спољних послова, Миливоје Петровић Блазнавац -министар војни, Димитрије Матић - министар просве-те и Панта Јовановић - министар финансија. Кнез

Ми-хаило није био противан да разговара o промени унут-рашње политике, али да прими Стевчу

Михајловића, шефа либерала, тог славољубивог и поводљивог чове-ка, за председника министарског Савета

- никако није хтео. Матић, Јовановић и Блазнавац му нису уливали никакво поверење. Они су били на

положајима висо ких чиновника и сматрани као врло исправни и крот-ки људи. Стеван Михајловић је био

пријатељ Јеврема Грујића и Јанковића, вођа либерала, c којима је кнез Михаило био заувек прекинуо.

Осећајући да не може сломити кнеза Михаила, Ристић је убацио у игру Анку. - Госпођо Анка, ако желите да вам кнез постане зет, a ваша кћн кнегиња, онда убедите Михаила да то може

једино спровести Стевча, који је лични и партиј-ски митрополитов пријатељ. - Пристајем да му то кажем, али се бојим да не схва-ти као уцену, a онда смо сви пропали. - Ко хоће младу, дилбер-жену, мора нешто од сво-јих уверења и да жртвује. Ја мислим да је наш кнез то-лико

заљубљен да ће на све пристати. Кад је Анка ушла у кабинет, код кнеза се налазио Христић, који се одмах повукао. - Седи, па ми реци зашто си тако изненада дошла? - упитао је кнез Анку. - Малопре сам разговарала c Ристићем. Он те кује у звезде, али сматра да ће се твоја и Каћина ствар

нај-лакше свршити ако Стевча постане председник владе. Он је митрополитов лични пријатељ.

[322] - Слушај, Анка, моја женидба је само моја лична ствар и ја ћу је спровести противу воље свих. A што се тиче

онога ниткова Ристића, кажи му нека ми се на очи не појављује. Или још боље, нека дође да га изба-цим

напоље. Тешко Србији ако joj такви људи буду др-жавници. Анка се уплашено повукла. Y наступу јарости, кнез Михаило је на седници владе пред свима министрима

рекао: - Господо, моја женидба је моја лична ствар и ни-коме нећу дозволити да се у ту моју ствар меша и на тај

начин ирави своју каријеру, како је то мислио Јован Ристић, тај бескрупулозни уцењивач. A да не изгледа

како му то говорим иза леђа, ево писма у коме му то писмено саопштавам и заповедам да ми се више никад

на очи не појави. Затим је за министра просвете предложио Димит-рија Црнобарца, a за министра спољних послова - Ми-лана

Петронијевића: - Слажете ли će c овим, господо? - Слажемо, господару! — одговорили су уплашено министри. Отеран од кнеза Михаила, Јован Ристић је одушев-љено поздрављен од либералне опозиције, јер се тобо-же

једини од свих кнежевих доглавника усудио да по-тврди како ie Христићев режим дотрајао. Сада су

ли-берали отпочели да хвале Ристића: - Ристић је карактеран и осведочени патриота. - Жртвовао је свој положај да укаже кнезу на по-грешку. Што год је било незадовољника потрчало је на чес-титање Ристићу, али је он затворио врата и примао

честитање само кроз капиџике, или преко жена и ро-ђака, не желећи ипак да се сасвим замери кнезу. Није

згорег бити мало посрамљен, али за сваки случај не треба сасвим кидати везе c двором. ШЕСТИ ДЕО I Почетком 1867. године Михаило се налазио у врло тешкој ситуацији, иако је његова популарност у народу

била тада достигла врхунац. Цео Балкан је био у њега упро погледе, очекујући да ће започети ослободилачки

рат. Мисао o југословенству била је ухватила дубоке корене у Хрватској, мада се на дру-гој страни јављала

нагодбашка странка, која је у Бос-ни заоштравала односе између Срба и Хрвата преко католичке цркве,

припремајући земљиште за ауст-ријску окупацију. Што се тиче унутрашње политике, сви су већ желели

промену. Кад је један плашљиви и лукави бирократа, какав је био Јован Ристић, то по-кушао, онда је јасно

шта су други мислили и тражи-ли. Спољна Михаилова политика имала је велики број присталица не само

међу интелектуалцима већ и у народу. Кнез Михаило је био посејао семе рато борности и оно је узимало све

више маха у свим сло-јевима српског народа, без обзира на то да ли су били противници или приврженици

кнежеви. Ратна атмосфера била је згуснута у целој земљи, a нарочито у Београду. Сви су хтели рат или бар про-мену.

Што је то ново имало да дође -нико није тачно знао. Михаилови поштоваоци су говорили: - Влада и кнез ће учинити последњи напор да приведу крају ратне припреме. После тога ћемо ући у рат, па

шта Бог да. - До рата неће тако брзо доћи - одговарали су противници. - Зато се морају мењати унутрашња по-литика и

изводити реформе установа. Све ово је до сада изгледало као ратни режим, па ако већ не рату-јемо, да се бар вратимо на мирнодопске услове жи-вота. - Нека се само ожени, јер ће та женидба бити по [324] вод за преврат. Сви политичари тврдокошци мораће да потону, a на површину ће испливати нови,

слобо-доумнији млађи људи, којима је свеједно ко ће c киме лећи у кревет. - Стрпимо се, браћо, зна кнез Михаило шта ради! Колико је ствари решио без капи крви. Србија сада више

није мачји кашаљ, a све захваљујући њему. A што се заљубио у рођаку, чудна ми чуда! Жив је чо-век, од

крви и меса! A и ко се не би заљубио у Ката-рину? Гледам је како се прибила уз кнеза у кочијама. Рођена је

не за кнегињу већ за царицу! Ипак се почело говорити и то како је створена за-вера противу кнеза Михаила. - Његови су дани избројани! - Како то мислиш? - запитао би поверљиво и за-бринуто саговорник. - Тако, брајко мој. Противу њега су цумле кара-ђорђевићевци и омладина. - Ако омладина победи, одосмо у - републику. Дођу ли карађорђевићевци - ето нам поново Турске и

Аустрије на врат. O завери су говорили и сами министри, али су тврдили да нема никакве опасности по кнежев жи-вот.

- Христић има четворе очи. Ушао је у траг свему и знаће шта треба да уради. Кад су кнезу Михаилу скренули пажњу на заверу, он се насмејао и рекао Христићу: - Нема тако рђавог Србина који ће дићи руку на мене. A ти, Христићу, мани се тога да ме твоји агенти свуда

прате. He плашим се ја чаршијских прича. Руси су смењивање Гарашанина схватили као кнез Михаилову одлуку да мења своју политику бал-канског

савеза противу Турске. A кад је отеран и Ристић, у кога су Руси имали поверење, у Петрогра-ду су тумачили да је преовладао утицај војног ми-нистра Миливоја Блазнавца, који је важио као про-тивник Русије.

Блазнавац је ускоро постао мета рус-ких напада. Неповољни извештаји тројице руских официра o стању

српске војске и њеној бојној спрем-ности озлоједили су још више Блазнавца, na je отво-рено напао руску

политику на Балкану. Блазнавац је француском конзулу почетком новембра 1867. годи-не изјавио да Србија,

лишена помоћи са других стра-на, мора да прихвати помоћ Русије у новцу и оружју, [325] али да она не би ступила у борбу против Турске уко-лико се велике силе не реше да окончају Отоманску

Царевину. Чак је нагласио и то да би Србија била у стању да се удружи c Турском ако Руси буду угрози-ли

њену самосталност. Није дуго требало чекати да се осети незадо-вољство због смене Гарашанина и пензионисања Ристића.

Русија је крајем децембра исплатила другу рату зајма Србији од сто хиљада дуката, али је одби-ла да испуни

обавезу o исплати преосталих осам сто-тина хиљада дуката зајма. Ускоро после тога је рус-ки посланик у

Београду Шишкин предао Михаилу царево писмо. V њему се изражавало жаљење због смењивања

Гарашанина и што српска војска није спремна како се мислило. Кнезу је замерено да су руски официри били

исмевани и сумњичени, a и сам цар вређан. Кнез Михаило је примио у аудијенцију Шишкина, желећи да

лично чује шта му се замера. Шишкин је дрско рекао: - Смењивање Гарашанина је дело руских неприја-теља, који желе да Србију учине својим вазалом. Рад на организовању војске је више формална приправ-ност него готовост за активну борбу. Y арсеналу се налази

велики број топова, али за њих нема довољно муниције. Артиљерци нису обучени како треба. Не-достаје

исто тако и потребан прибор за толики број топова, уколико би се указала потреба за борбу. Сва војна власт

је у рукама Блазнавца. Постоје такође слабости и у администрацији, које треба пронаћи и отклонити. По свој

прилици, оне долазе услед ди-пломатске спреге са Бечом и Паризом. Шишкин се понашао бахато, готово као наредбо-давац. Отприлике исто онако као што су се конзули били

навикли да поступају у доба Александра Кара-ђорђевића. Због тога је кнез Михаило љутито преки-нуо

Шишкина: - Господине, ви заборављате да стојите пред вла-даром самосталне Србије! Упозоравам вас: ако се не будете

пристојно понашали, мораћу да вас одстра-ним из мога двора. Поред тога, није истина да је икад у овој

землзИ, a поготову који од мојих министара, ис-мевао и вређао руског цара, према коме сви ми гаји-мо

захвалност и поштовање. Што се тиче уклањања Гарашанина, то је моја лична ствар, као што је ствар вашега

узвишенога владара кога ће отпустити или [326] узети за министра. Шишкин се збунио и једва успео да промуца: - Ваше височанство, молим вас, извините ако сам прекорачио границу пристојности. Ја сам имао наме-ру да вам само неке ствари препоручим ... - Y реду, господине. И мени је познато да бојева спремност наше војске није у реду. Што се тиче гос-подина

Гарашанина, ја га високо ценим, али он је во-дио моју спољну и унутрашњу политику, a не ја ње-гову. To

треба сви да схвате у Русији. Ја нити хоћу нити дозвољавам оно што се радило у доба кнеза Александра, када

су конзули гарантних сила вршља-ли по Београду како је коме одговарало и разбијали снагу Србије. Русија

нам је заиста помагала, али то још не значи да има право да се уплиће у унутрашњу политику земље чији сам

ја владалац. Најзад, молио бих вас да ми објасните зашто сте нам отказали за-јам? - He бих могао на то да вам одговорим, ваше ви-сочанство - признао је збуњено Шишкин. - Разумем вас, драги господине, али нас чак ни та-кав гест братске земље не може удаљити од ње. A yc-коро

ћете имати прилику да видите како су све ваше претпоставке погрешне. Једно желим од вас: увери-те његово

величанство рускога цара да ја и мој народ увек гајимо према њему захвалност и поштовање за све што је

учинио за нашу земљу. Михаило је био увидео још пре разговора са Шишкином да је направио грешку што је сменио Га-рашанина,

јер ниједан други министар није, уистину, био дорастао да га замени. A биле су отпале и сумње да је овај иза

леђа радио противу њега. Али баш због дрског, скоро заповедничког руског тона, одложио је Гарашаниново

враћање на власт, иако га је редов-но позивао на дворске пријеме, ручкове и вечере. Чак га је понекад водио

на излете, a његовог сина је и даље задржао као свога ађутанта и указивао му по-себно поверење. Y исто

време, да рашчисти ситуаци-ју у погледу припреме војске, наложио је Блазнавцу да му поднесе писмени

извештај због чега су Руси из-менили свој став према Србији. Блазнавчев извештај је подешен као одбрана нове Михаилове политике. Он је тврдио да је војна спрема боља

него што захтевају спољнополитичке прилике на које Србија мора рачунати. Блазнавац је [327] тврдио следеће: 1. Највећи успех је постигнут у артиљеријском на-оружању. 2. Војно-техничке установе производе све главне делове, a постигнуто је и јединство калибра брдске и

пољске артиљерије. 3. Војска је способна за офанзивне акције, a наро-чито I класа. Она се у границама могућности скоро

изједначује са стајаћом војском. 4. По формацији, која је раније усвојена, I класа има шеснаест бригада, a свака од тих јединица сачи-њава

посебну тактичку формацију. Даље, 14. батери-ја има артиљерију са потпуном опремом и послугом са по

четири оруђа. Пешадија је у целини наоружана пушкама острагушама. Те пушке су се показале као најбоље у

бици код Садове. 5. Остаје само још да се реши официрски кадар, јер државни буџет није у стању да обезбеди да 1800

старешина народне војске прође кроз Војну акаде-мију. V случају рата, Србија рачуна на велики број

српских официра из Војне крајине, који су увек спремни да на позив Србије напусте аустријску вој-ску и

притекну у помоћ својој браћи. 6. Политичке припреме знатно су слабије. Офици-ри послати на терене Босне, Бугарске и Албаније - да

установе расположење тамошњег становништва за учешће у устанку у случају рата, донели су неповољ-не

извештаје. Блазнавчев извештај био је верна слика стварног стања, па га је кнез Михаило поверљивим каналом

протурио да доспе и Русима у руке. П Y Катаринином нежном бићу љубав се нагло раз-вијала. Осим Михаила њу више ништа није интересо-вало.

Зато joj će сваки дан чинио изгубљен ако се не би c њим нашла. Није ништа друго могла да ради нити да

мисли, већ да чека на састанак, јер су њих двоје готово све време проводили заједно, било у баба

Томанијиној кући, у двору, на седељкама, заба-вама или шетајући изван Београда. A најрадије су од-лазили

дворским кочијама до Топчидера. Пред Ко-наком би изишли из кола, хватали се за руке и дуго [328] шетали по шуми. V шетњама су најчешће говорили o заједничкој будућности, деци, и маштали како ће, чим

се заврши ослобођење српских земаља и уједи-њење Јужних Словена удвоје кренути на путовање по Европи. - Поћи ћемо оним путем којим сам ја толико го-дина лутао као изгнаник. Обилазићемо градове, му-зеје,

катедрале. Хоћу док си млада да упознаш не-надмашну лепоту Париза, Рима, Беча, Венеције и На-пуља. Уза

те, то што ћемо видети и за мене ће бити ново! - нежно је*говорио Михаило држећи руком око паса

Катарину. - Само, не заборави, и тамо ме мораш волети као овде! - опомињала га је заљубљено Катарина. Кнез Михаило је неизрециво уживао у својој по-зној срећи што му је судбина, којој је он тако слепо веровао, доделила да као једину награду добије ту младу и несебичну девојку. Кад би се нашли у кући баба Томаније насамо, Катарина је доносила албум и љупко се смешећи по-казивала

Михаилу своје слике. На једној слици је нмала дванаест година. Била је у белој хаљиници, c плетеницама низ

леђа и машном у коси. Кнез Михаи-ло је волео ту њену слику; дуго ју је гледао, a она би наслонила главу на

њега и смешила се, као да је хтела рећи - зар не видиш како сам тада била права девој-ка. У школи је била

добар ђак, a y четрнаестој годи-ни почела да учи клавир. Од свих композитора нај-више је волела Шумана,

мада су је одушевљавале и композиције Корнелија Станковића, поготову кад би засвирала Михаилову песму

»Што се боре мисли моје«. - Је ли да си ову песму једино мени наменио? - Теби заиста! - повлађивао је Михаило. - Знаш, ја највише волим Бранкове песме! Оне ми некако приону за душу. Бура Јакшић ми је тежак и

суморан. Зашто ти волиш њега да читаш? - Велики је то песник и врло мисаон. — Кад све знаш, реци ми, јесу ли сви људи у љуба-ви срећни као нас двоје? - Верујем да нису - одговарао је несигурно Ми-хаило. - Понекад љубав може да буде мрачна и теш-ка, али и

таква приања за срце.

- Хоћеш ли нешто да ми признаш? - Кажи. [329] I - Јеси ли волео Јулију као што мене волиш? - Друкчије сам је волео. - Значи ли то да мене ипак више волиш? - Буди сигурна, више те волим. Управо, једино тебе и волим. - Кад ћу научити да те волим као што ти мене во лиш! Ето хтела бих да ти нестане дах када си поред мене, a

не знам ни да те загрлим како треба! Растрзан политичким радом и плановима, Михаи-ло је само покрај Катарине могао привремено да за-борави

она колебања и тегобе које су му доносили немирни догађаји у свету и несхватање у земљи. Од борбе за

слободу свога народа и од стварања велике државе никад ни у мислима није одустајао. Томе циљу све је

друго подређивао, чак и свој лични жи-вот. Због тога је оклевао да напречац реши женидбу, мада је сматрао

да му бурни догађаји у свету и поод-макле године у које је зашао не дозвољавају више да чека. C Катарином

је морао, по његовом мишљењу, да склопи брак пре уласка у рат. После тога мирне душе моћи ће да загази у

борбу, a TO je значило у оно велико и непознато, где ће се решавати судбина ми-лиона људи, будућност свих

балканских народа и Јужних Словена. O Боже, Боже, говорио је кнез себи, зашто си ми све то одједанпут натоварио на леђа? Зашто немам некога

ко би ме бар разумео? Ето, живео сам толико година као испосник, a сада кад се тако позно осмех-нула

срећа, и то покушавају да ми ускрате. Али нека ти је на веки векова хвала, Господе, што си ми дао Катарину,

да бар на измаку живота осетим сласт праве и велике љубави. III Док је Русија сумњичила Михаила да се повукао и да уопште не помишља на рат, западне силе су га

оптужиле да врши припреме да на пролеће нападне Турску. Y ствари, Михаило је пожурио склапање са-веза

c Грчком и Румунијом, како га догађаји не би за-текли неспремна. Турски министар спољних послова

Фуад-паша свакодневно је узбуњивао представнике великих сила вестима из Србије и околних турских

области, a нарочито из Босне. Он је чак рекао ауст- [330] ријском посланику да је Порта спремна да затражи од цара Франца Јозефа војну помоћ ако Михаило

на-падне Босну. И на остале светске силе - Француску и Енглеску - стално је наваљивао, распитујући се да ли

Порта има право да позове Аустрију уколико ње-гова земља нападне Србију. Разуме се да та турска

махнитост није могла остати непозната Михаилу, па је наредио Ристићу, кога је поново помиловао и вра-тио

у дипломатију, да скрене пажњу великим силама да ће се Србија сваком покушају уласка у Босну или

покушају окупације Србије војнички одупрети, a y исто време да ће побунити Србе у аустријској војсци, који

су представљали гро њене војничке снаге. Још на почетку зиме 1868. године дошло је до по-бољшања односа између кнеза Михаила и Гараша-нина.

Наиме, стари државник је схватио да је нера-зумно сузбијати Михаилову намеру да се жени Ката-рином. V

велики зимски лов, поред страних дипло-мата, министара и саветника, био је позван и Га-рашанин. Кнез

Михаило и он су се издвојили и наса-мо отпочели да разговарају. Увече, у Конаку, Ката-рина је такође веома љубазно разговарала са Га-рашанином, - Гарашанин је поново у великој милости код кнеза! - рекао је Лонгворт аустријском конзулу. - Ја сам убеђен да ћемо ускоро сви под Гараша-нинову шапу - дошапнуо је Ристић Лешјанину. Многи су у Србији 1868. године очекивали да се нешто ново догоди, јер се убрзано радило на свим странама.

Измене у српској влади биле су повод да се прекину разговори c Пруском. Берлин није одго-ворио на

Блазнавчево питање да ли може и хоће да прода Србији 60.000 пушака најновијег типа. Али кад је дошао

дипломатски корак трију сила у Београду, Бизмарк се сетио Розеновог тражења и одмах је из-вестио пруску

владу да таквих пушака има на претек у пруским магацинима. V исто време је изјавио да је вољан да их

прода Србији, ако се слаже руска влада. Горчакова је изненадила Бизмаркова изјава, na je од-говорио

челичном канцелару да би се радовао до-бром наоружању српске војске. Бизмарк је одмах по-сле тога

поручио кнезу Михаилу да је вољан да ње-говој земљи прода тражене пушке. Y европској штампи није престајало да се пише o проблему Босне и Херцеговине, a стално су помиња- [331] не Аустрија и Србија као такмаци око тих турских поседа. Михаила су били обавестили да је пруски

по-сланик у Бечу поверљиво саопштио аустријској вла-ди да ће његова земља заратити против Русије, ако се

ова одлучи да окупира Босну и Херцеговину. C друге стране, Михаило је из Пеште добио поруку од грофа

Андрашија, преко заједничког пријатеља Ласла Ху-њадија, да супарничка династија Карађорђевића

ради против њега у дослуху са »екстремистичком странком« у Хрватској. Хуњадијево писмо било је веома

лукаво написано, a имало је за циљ не само да посеје раздор између српске владе и Народне стран-ке у

Хрватској, већ и да изазове код Михаила стреп-њу, како би мање угрожавао туђи мир. V исто време, Хуњади

је кнезу Михаилу наговестио да му Андраши поручује нека буде стрпљив, јер постоје наде да Ср-бија добије

Босну. Унутрашња и спољна ситуација, нарочито наго-вештај да ће свакако добити Босну, принудиле су ' Михаила

да дозна нешто више, односно да се обавес-ти може ли у таквој једној комбинацији рачунати на помоћ

Пруске и Русије. Положај Србије сада је био много повољнији него 1866. године. Кнез Михаило је имао

закључен уговор c Румунијом o узајамној помо-ћи и војну конвенцију c Грчком. Требало је да и Гр-чка и

Румунија буду спремне c наоружањем до прво-га септембра 1868. године. Ристић је обављао тај по-сао и на

Цетињу када се Михаило одлучио да из-врши стварно стање у њој. Установио је да је војна спрема у току

последњих неколико месеци добро на-предовала. Дошла је нова набавка пушака, a 300 тур-ских топова,

скинутих c тврђава, били су преуређени у савремено оружје. Очекујући да ће пролеће и лето донети многе но-вине у међународној политици, Михаило се решио да

пошаље Ристића у специјалну мисију у Пешту, Па-риз, Берлин и Петроград. Циљ те мисије био је скри-вен;

за јавност је дато безначајно обавештење - да ће Ристић код гарантних сила покренути питање за-штите

српских држављана и сународника у Турској. Међутим, знало се да је циљ Ристићеве мисије да тра-жи за

Србију управу над Босном и Херцеговином. Разуме се да се највећа важност придавала посети Берлину, јер је

Бизмарк почињао да ведри и облачи у Европи. Y Пешти се Ристић састао c Андрашијем, [332] али није имао среће да затекне у Берлину Бизмарка, na je морао да води разговор са његовим замеником

Тилом, који се правио као да није ни o чему обавеш-тен. Ристић је пожурио у Петроград. Добио је одго-вор да Русија још није спремна за рат. Том приликом је цар Александар поручио кнезу Михаилу да буде стрпљив

и умерен, обећавајући Србији подршку. При повратку Ристић је дознао да је Бизмарк тешко обо.лео и да се

неће појављивати на политичкој по-зорници око три месеца. За утеху, Бизмарков заме-ник Тил му је рекао да

Пруска ни у ком случају неће одбити оправдане српске захтеве ни у једном пита-њу. Оно што је Ристић донео са своје мисије по Евро-пи било је упозорење Михаилу да мора чекати развој

ситуације. Судећи по свему што је кнез Михаило предузимао у Берлину, Андраши није био успео да придобије кнеза за

своје планове. Међутим, по промени ауст-ријске политике према Србији, изгледало је да су у Бечу схватили

да се Србија никако не може мимои-ћи. Аустријски државници нису изменили свој став неповерења према

кнезу Михаилу, али су зато били лукавији. И Беч и Пешта су постали, бар на речима, предусретљивији према

Србији него ранијих година. Чак су дозволили да аустријске фабрике испоруче оружје за српску војску.

Успешно су закључени и поштански и царински уговори у Бечу. Српска влада је од пештанске владе

тражила и разјашњење какве акције противу Србије и кнеза Михаила предузима Александар Карађорђевић.

V Бечу је већ било сазре-ло питање да се за аустријског политичког агента по-стави неки утледни и способни

дипломата, који би могао и умео да сузбије руски утицај у Београду. Из-бор је пао на образованог и угледног

Калаја, који је био рођен у старој мађарској, племићкој породици, a знао многе словенске језике, међу којима

и српски. Пре доласка Калаја у Београд појавио се чланак у Pester Lloyd y коме се саве говало Србима да решење својих проблема потраже у ослонцу на Мађарску. Калај је ступио на дужност у Београду половином

априла и одмах се представио кнезу Михаилу. - He могу да схватим, екселенцијо - рекао му је Михаило - зашто правите пројекат железничке пру-ге преко

Санџака a желите да заобиђете Србију? [333] I - Од те се намере одустало, височанство. Проје-кат је готов. Монархија се одлучила да веза са Цари-градом

иде преко Србије. - A преко Санцака ћете другим краком за Солун. Верујте ми, политика ваше земље изазива извесно

подозрење код људи у Србији. Ми смо много крви пролили за ово мало слободице што је имамо и зато никад

више туђи јарам не бисмо могли да прихвати-мо. - Ја мислим, височанство, да су TO o чему сте ми говорили схватили сви одлучујући фактори у Бечу. Нама је

јасно да опасност по монархију у Европи не долази од панславизма већ од - панрусизма. - Екселенцијо, Србија никад није желела да буде ма коме потчињена, па ни Русима. Moja политика у томе

правцу јасно вам је то и потврдила. Што Русија ужива нашу благонаклоност и поверење, то је зато што се

једино она трудила да нам помогне у невољи. Кад би се и друге силе заузеле за српске интересе, осећање

захвалности нашега народа не би изостало. Калај је после аудијенције код кнеза незванично разговарао и са појединим министрима и у своме пр-вом

извештају влади у Бечу јавио је да се »код ср-пских политичара осећа жеља за зближавањем са Монархијом«. Угледајући се на Аустрију, и оетале силе су своје конзулате подигле на степен политичких агената. To je

учинила чак и Енглеска, која је свога генералног конзула унапредила за поли тичког агента, не траже-ћи

сагласност од Турске. A TO су били знаци, како је рекао Гарашанин, да је кнез Михаило »притерао Тур-ке уза зид«. Доласком пролећа чинило се да је Михаило ску-пио довољно одлучности да рашчисти све препреке настале

око његове женидбе са Катарином, уверен да без ње не може, јер није хтео да уђе у рат док и ту ствар код

куће не заврши. Покушај да посредством Штросмајера разреши брак c Јулијом без трзавица био га је донекле

озлоједио, јер је увидео да је и ово-ме више стало до црквених канона него ли до живот-них потреба његовог

пријатеља. Зато је сада насту-пио одлучно, a митрополит Михаило је морао или да благослови његов брак

или да губи своју првосвеш-теничку столицу. Разуме се да је митрополит по-кушао ианово да, како је тврдио,

уразуми кнеза Ми- даила, али је притешњен ипак морао да каже Блаз-навцу: V- Кад не би била у питању Србија и интереси на-шег народа, ни по коју цену не бих могао да одобрим брак

између кнеза Михаила и његове сестричине. Зато му реците да ћу све учинити да његов брак оза-коним, али

грех пред Богом нека иде на - његову душу. - Ја га узимам на своју, светли митрополите! - по-журио је да каже Блазнавац. - Господине Миливоје, ви и без тога нисте чисти пред Свевишњим! - одвратио је митрополит истом мером. - Нисам, првосвештениче, a због Катарине нато-варио бих на себе грех велик као планина. Уосталом, ваљда

је и вама познато да је господ наш Христос благословио Марију Магдалену и поучио фарисеје: ко је без

греха, нека се први баци каменом на њу. - V реду, Миливоје. Нећу и не могу да će c тобом прегоним. Кнеза и Катарину ћу благословити, макар се због

таквог безакоња сва анатема сручила једино на мене. Истеравши ствар на чистину са својом женид-бом, Михаило је одлучио да се, пре него што то са-општи

јавности, званично вери c Катарином, na je то и учинио у уском кругу својих и Анкиних пријатеља. Присутни

су били Анка, Томанија, доктор Пацек, Блазнавац, Црнобарац и Ристић. Званично је предао прстен у

њиховом присуству и рекао: - Оно што се не може крити пред богом, не сме се крити ни пред људима. Волим Каћу, a она нека вам каже

жели ли да постане моја жена. Катарина је узбуђено устала, окренула се према баби Томанији и рекла: - Мајка ми је одобрила удају, али без твога благо-слова, бако, не бих целог живота могла да будем мирна.

Волим Михаила, па ме благослови бако. - Нека вам Бог помогне, и срећа нек вас прати! -одговорила је Томанија и пољубила прво унуку, a за-тим

Михаила. Разуме се да просидба није могла дуго да се крије. Први се потрудио Блазнавац да је саопшти минист-рима, a

доктор Пацек Михаиловој родбини. Тиме је јавност била стављена пред свршен чин, na je треба-ло у миру

причекати да се бука стиша, a веридба кне- [334] [335]

жева потом званично и огласи. Зато се Михаило и одлучио да оде c Катарином на петнаестак дана у

ви-нограде код Смедерева. За овај одлазак знали су је-дино Анка, председник владе и кнежев секретар.

Ко-чије су спремљене још у току дана, па су Михаило и Катарина напустили Београд у смирај дана. Y

прат-њи су се налазили најповерљивији људи, међу којима и кнежев ађутант Светозар Гарашанин. За

обезбеђе-ње кнежевог винограда побринуо се лично Христић, јер ништа није хтео да ставља на коцку, пошто се по Београду тих дана говоркало o некој завери којој по-лиција никако није могла да уђе у траг. Измучен непрестаном политичком борбом, ра-дом и неизвесностима, Михаило се у тишини смеде-ревских

винограда први пут после толико година осетио срећним, поготову што је уз њега била Ката-рина. Обујмила

raje целога чаробна нека лакоћа, као човек који је са себе стресао дуго ношено бреме. Он је овде хтео да

предахне, да се одмори и прикупи нову снагу и одлучност за наступајуће догађаје. Вре-ме је било лепо, jep je

мај започео ведрином и цвета-њем. Дани су били сунчани, топли, препуНи боја и зе-ленила. Небо се као

несагледив, плави свилени ча-дор уздизало изнад брегова. Магла се пенила изнад Дунава што се тромо ваљао

између брежуљака. Наслоњени једно на друго, Михаило и Катарина осећали су се као наново рођени. Михаилова рука обавијала

се око Катаринина струка. - Тек што се сунце није појавило! -шапнулаје Ка-тарина. - Још који часак, па ће изронити из магле и рав-нице - одговорио је Михаило, стегнувши је још јаче. Она се топло и мазно привила уз њега, осећајући радосну милину што им се рамена и бокови приљуб-љују.

Обузимала ју је жеља да га пољуби, али баш кад се била на то одлучила, издалека, из магле у рав-ници као да

су невидљиве руке изненада избациле велик, златан круг, сличан разбукталој ломачи. - Сунце! - узвикнула је задивљено Катарина. Златни, ватрени зраци све су потопили, a под њима је земља букнула јасним зеленилом шума, ли-вада, пшеничних и јечмених њива. Све што је до

ма-лопре изгледало непомично и мртво, одједанпут је оживело. Под чаробном сунчевом палицом

зацврку-тали су хорови птица, заграктале вране на тополама [336] и зачуло се гукање голубова. Сунце је непрестано и брзо расло. Дизало се изнад равнице, набујалог Ду-нава,

изнад тамних шума и зелених ливада. И што се вИше дизало, постојало је све топлије, све светлије, a небеско

плаветнило је губило јасну боју. - Каћа, ово је наше пролеће! - узвикнуо је одушевљено Михаило. Обично су спавали сваког дана до подне. Тако су после заморних љубавних ноћи скупљали снагу. Око један

би седали за сто у хладњаку, који је био под крошњом гранатог ораха. Ручали би дуго и без жур-бе, уз веселе

досетке и смех. A пошто би попили кафу, полазили су у шетњу. Највише су волели да сиђу до Дунава, седе

на обали и загрљени посматрају мутну набујалу воду, која је тромо протицала између врбака. Ако би наишао

какав пароброд или дерегли-ја са шлеповима, домахивали су марамицама онима што су c воде нешто

довикивали. Катарина је волела да се испружи по трави. Стављала је главу у Михаи-лово крило и посматрала

небо по коме су пловили облаци. Затим би одједном скочила, враголасто по-гледала Михаила и рекла: -

Стигни ме, ако можеш! Умела је брзо да трчи, иако joj je прилично смета-ла хаљина. Успевала је стално да му измиче. Застала би и

предахнула. Поново би потом зачикнула погле-дом Михаила и стреловито јурнула према лесковом шумарку.

Ту би се бацила у набујалу траву, ставила руке испод главе, a светлим очима мамила себи Ми-хаила;

радовала се што је снажан, моћан, зрео човек, и што може да се игра c њиме као да су вршњаци. Михаилу се

тада није журило. Набрао би около мно-го цвећа и њиме је засипао. Потом би ceo уз њу, љу-био је страсно и

жудно. Почињала је она чудесна игра коју је Катарина сатима узбуђено чекала. Стре-пела је, ћутала и

дрхтала сваким делићем тела, осе-ћајући се у некаквом чудесном свету, који нема ни-чег заједничког са

животом у Београду. На све стране се ширила светлост, мир, бескрајна тишина, коју би c времена на време прекинуо гласић

распеване шеве. Чудесан је и сладак живот, раз-мишљала је Катарина. И Михаило се осећао препо-рођеним;

живот је леп као пролеће a човек кад воли може све да савлада и достигне. Осећао је да му се мути у глави од

среће и жудње. Под зрацима пролет- 22/т [337] њег сунца Катаринино тело је добијало руменкасте преливе. Он га је осећао као део себе, као музику пролећа

и бујање новога живота. A кад би се сунце нагнуло западу и оковало небо бакарним сјајем, кренули би на вечеру и починак. Пуних петнаест дана провели су срећни у смеде-ревским виноградима и вратили се једне ноћи неопа-жено у

Београд. V Баш у време док се Михаило одмарао у смедерев-ским виноградима, Орешковић је кренуо у Пешту да се

састане са Тилом. Y Орешковићеву мисију су били упућени не само Михаило већ и Блазнавац. Поред

разговора c Тилом, Орешковић је имао да приведе у дело и српско-маћарске разговоре o помоћи и саве-зу. Из

Орешковићевог меморандума се могло закљу-чити да је Андраши спреман да помогне Србији ако силом

узме Босну и Херцеговину, али под условом да Србија закључи савез c Маћарском. Y томе случа-ју Андраши

је преузимао на себе обавезу да ту ствар оконча у Бечу и Паризу. Кнез Михаило је због тога био веома

задовољан. Међутим, турска дипломатија је у Цариграду непрестано дизала повику на Михаи-ла, тврдећи

како је он све припремио да раскомада Отоманско Царство. Та повика на кнеза Михаила стално је држала у

узбуђењу европску јавност, na je Наполеон био одлучио да пошаље принца Наполео-на у посету Београду, то

јест да приликом свога пута за Цариград принц сврати Михаилу и извиди у чему је ствар. По Михаиловом прорачуну и припремама, до рата c Турском је могло доћи до јесени, a најдаље до идућег

пролећа. Сви његови прорачуни предвиђали су брз слом Турске. Прво су се имали побунити Бу-гари, затим

Грци и Црногорци, a Михаило је био из-радио план да сам, са елитним трупама, муњевитим нападом заузме

Босну и Санцак, a потом да се свом снагом баци у Македонију, како би притекао у по-моћ Грцима и

Бугарима. Чак је био издао наређење Блазнавцу да изради детаљан план за операције у Босни и Бугарској.

Али, пре почетка рата хтео је да се ожени. Један београдски свештеник је имао да обави венчање у присуству

најужих пријатеља и род- [338] бине, a потом да митрополит Михаило само благос-лови свршени чин, налазећи за то оправдање у вишим интересима земље. Y исто време су се Михаилови односи са Гараша-нином увелико били поправили. Гарашанин је по кнежевом

мишљењу био најприкладнија личност за вођење рата. Y погледу рата, Илија и Михаило су се у свему

слагали и могли се један на другога потпуно ослонити. Kao човек који је све послове темељито припре-мио, кнез Михаило се 28. маја по подне извезао двор-ским

колима у Топчидер. Y његовој пратњи биле су Анка, Томанија и Катарина, Гарашанин, његов син Светозар,

Михаилов ађутант, и дворски момак Мита Тимарчевић. Пошто је у Конаку за излетнике имала да се приреди

вечера, Блазнавцу је јављено да дође увече. Кад су излетници стигли у Топчидер, заједно су пошли да

прошетају шумом. Илија Гарашанин се извинио кнезу: - Нисам најбоље c ногама, па ћу остати овде на клупи да се одморим и да вас сачекам. - Како хоћете, господине Гарашанине. Хтео бих да покажем Анки и Томанији где сам наредио да се пресече

стаза кроз шуму, одакле је врло леп поглед на Топчидер и целу околину. - Одморите се, господине Гарашанине! Свакако ћете једном другом приликом поћи c нама - рекла је умиљато

Катарина. АО Хајдучке чесме су ишли скоро сви у групи, само је иза њих заостајао момак Мита, који је преко руке

носио дамама капуте. Кад су прошли Хајдучку чесму, угледали су узак прорез до шумске стазе. - Ено, мама, том стазом се иде уз брдо до про-планка! - објаснила је Катарина. - Уморна сам, боље би било да се вратимо - рекла је Томанија. Кнез Михаило и Катарина су ишли напред. За њима, на неколико корака, Анка, затим Томанија, КОЈУ Је

придржавао Светозар. Кнез Мџхаило је био у грађанском оделу, са штапом у руци. Он и Катарина су све

више измицали, тако да је Анка једва успевала да их на размаку од десет корака прати, a Томанија и Светозар

су изостајали за тридесетак корака. Кад су излетници већ били зашли стазом у просечену шуму, угледали су

три непозната човека. Мада су [339] чудно изгледали, то код Михаила није пробудило сумњу. Кад су им се кнез и Катарина приближили,

непознати су се размакли, као да желе да се уклоне и направе кнезу пролаз, левом руком су поскидали капе и

поклонили će, a затим муњевито тргли пиш-тоље и засули ватром кнеза и Катарину. Смртно по-гођен,

Михаило је пао на колена и кроз ропац узвик-нуо. - Немојте, људи! Катарина, мада рањена, отпочела је да бежи. Анка, видећи смртно рањеног Михаила, притрчала је да му

помогне, али су убице припуцале и на њу. По-том су, као побеснели вукови, ханџарима сасекли кнеза

Михаила и Анку. Светозар Гарашанин, пошто није имао револвер, тргао је сабљу и полетео да бра-ни кнеза и

Анку, док се Томанија, као и Катарина, дала у бекство. Али су убице биле брже од младога Гарашанина, па

су га дочекали ватром из пиштоља, ранили у руку и на тај начин онеспособили за даљу борбу. Момак Мита, кад је припуцало и кад је видео Катарину како бежи, нагнуо је и сам за њом. Баба Томанија је прва стрчала у Кошутњак и оба-вестила једног жандарма да је кнез погинуо. Овај,

уг-ледавши старог Илију Гарашанина, пришао му је и то саопштио. - Одмах нађи коње и трчи па јави председнику владе! - заповедио је Гарашанин жандарму. YTO је наишао и момак Мита. Биоје рањен у руку, али је здравом руком терао кола вичући из свег гла-са: - Погибе кнез! Убише господара! - Бут', бре! He дижи узбуну, већ дај кола овамо! -окосио се на њега Гарашанин. Бесно ударајући коње, Гарашанин је кренуо пре-ма Београду. Док се све ово дешавало, вођа завереника који су убили кнеза Михаила стајао је на једном вису више

робијашнице. Имао је доглед и нестрпљиво чекао да добије уговорени знак. Намеравао је да већ

припре-мљеним колима стигне у Београд пре извештаја o кнежевој погибији и помоћу капетана Борђа

Мрцај-ловића заузме Председништво владе и Телеграфску централу, како би могли да објаве да је извршен

пре-врат. Гарашанин је, међутим, пре њега кренуо из Топчидера, a како је имао боље коње први је стигао [340] у Београд. Иако више није био председник владе, од-мах је сазвао министарску седницу, па су војска и

по-лиција за тили час стављени у приправност.

Кад је Павле Радовановић, вођа завере, стигао у Београд, већ су полиција и војска били посели сва државна

надлештва и стратегијске положаје у граду. Рањена Катарина бежала је доста дуго. Исцрпена, пала је најзад у јарак покрај пута. Неки млекација је туда

наишао колима, спазио Катарину и метнуо је у кола. Сазнавши ко је, журно ју је пренео у Београд. VI Вест o погибији кнеза Михаила дубоко је ожалос-тила не само Србију, већ и све Јужне Словене. Тек када га више није било, показало се колико се у њега вере и наде полагало. Запрепашћење и утученост за-владали су

широм Србије. Готово све трговине и рад-ње биле су затворене три дана; поред државних згра-да и

надлештава, и свака кућа је истакла црни бар-јак. Три дана и три ноћи били су изложени кнежеви посмртни

остаци. Покрај његова одра продефилова-ло је плачући стотине хиљада људи, жена и деце из свих крајева

Србије, Босне, Македоније, Бугарске и Војводине. За време опела сав присутни свет, не само у Са-борној цркви већ и по улицама, клечао је, искрено

ожалошћен. На сахрану је дошла и кнегиња Јулија, бледа, у црнини и обливена сузама. Београђани,

ми-нистри, саветници и привремени намесници указали су некадашњој жени кнеза Михаила сву пажњу и

по-штовање. Приликом одласка за Беч, она је изјавила новинарима: »Немогуће ми је да оставим српску

зе-мљу, a да не изјавим најсрдачнију и најтоплију за-хвалност уцвељеном српском народу који је данас

заједно са мном сахранио не само свога кнеза но и највећег родољуба свога отечества, који се бринуо колико

за народ толико и за сваког појединца. Ваше саучешће ме дубоко тронуло и оно вас дичи, јер пле-мените

душе знају бити благородне као што сте ви. Иако се ја заувек растајем c вама, мисли моје остаће c вама, a

моја најтоплија молитва биће упућена Богу, да ваша дична Србија процвета срећом и да се испу-не жеље које

је ваш рано преминули кнез Михаило [341] неговао у својим грудима за благодат вашу.« VII к.ад се дознало за убиство кнеза Михаила, на ми-нистарској седници је одлучено да се престо сматра

упражњеним и да се сазове велика народна скупш-тина, која ће изабрати новога кнеза. До тога избора

кнежевску власт ће вршити привремено намесништ-во у које су ушли: председник савета, министар прав-де

и председник касационог суда. Тако су се у при-временом намесништву нашли: Јован Мариновић, Рајко

Лешјанин и Борђе Петровић, председник каса-ционог суда. Мариновић и Лешјанин су били прија-тељи и

Гарашанинови политички једномишљеници, na je он помишљао да преко њих убудуће осигура себи

пресудан утицај на политичкој позорници Ср-бије. Привремено намесништво се одмах састало и издало прве

одлуке: 1. Прокламацију народу, у којој је саопштено Ми-хаилово убиство. Речено је да ће се кривци похвата-ти и

најстроже казнити, сазвати народна скупштина, која ће »донети закључке o попуњавању престола«. 2. Указ o стављању војске у приправно стање. 3. Завођење преких судова за злочине и преступе противу отаџбине, владаоца и устава, као и за злочи-не

противу закона, власти и јавног поретка. 4. Расписивање избора народних посланика за ве-лику скупштину, која ће се састати 20. јуна у Топчи-деру,

како би изабрала кнеза. Гарашанин, намесништво и министри били су се сагласили у свему и сматрали да ће путем велике скупштине довести већину посланика, који ће им по-моћи да реше избор новог кнеза како то њима буде

одговарало. Међутим, министар војни Миливоје Блазнавац, који је са осталим министрима прихватио све

донете одлуке, заузео је опречан став, јер он у ве-ликој скупштини не би ништа представљао. Зато је у току

ноћи наумио да питање престола реши помо-ћу војске a мимо намесништва, владе и скупштине. Блазнавац је

у току ноћи и рано изјутра, 30. маја, са-:*вао официре у свој кабинет. Кад су се сви били оку-пили, устао је и

рекао: - Ожалошћена и уцвељена моја браћо, ја знам да међу вама нема ниједног који не би дао свој живот за [342] идеје Koje нам je оставио узвишени, олагопочивши наш СЛАВНИ И ВЕЛИКИ КНЕЗ МИХАИЛО. - Слава кнезу Михаилу! - одговорили су сви сложно. - Браћо моја, не само ви него цела наша домовина данас рида и лелече за војим ненакнадивим губит-ком. Нас

мисао и аманет кнеза Михаила везују у јед-но чврсто војничко, братско коло да наставимо ње-говим путем и

извршимо његове жеље. Питам вас, има ли ко међу вама који то неће урадити? - Нема, нема! - чули су се гласови са свих страна. - Онда је моја света војничка дужност да вам са-општим нашег кнеза последњу жељу, коју ми је пре

неколико дана поверио, као да је предосећао ово што му се догодило. Наиме, рекао је: »Миливоје, ако ми се

нешто деси пре него што добијем наследника, онда знај да је мој наследник Милан.« - Јесте ли сада сви сложни да прогласимо за КНЕЗА МИЛАНА ОБРЕНОВИБА, који се сада налази на

школовању у Паризу? - Сложни Смо! - Слава кнезу Михаилу! Живео кнез Милан! - Нико није противан? - Нико, нико! - одговорили су сви. - Онда сви повадите своје јуначке сабље и поло-жите их на моју сабљу да се као часни официри

бла-женопочившег кнеза Михаила закунемо да Милана одмах прогласимо за кнеза! Официри су се сви поређали у круг, повадили са-бл>е и положили врхове на Блазнавчеву сабљу, a он је

полако изговарао следеће речи које су сви за њим у хору понављали: - Заклињемо се официрском чашћу, великим жи-вим Богом и својим образом да ћемо остати верни своме

министру војске и у свему га слушати док на престо не доведемо КНЕЗА МИЛАНА ОБРЕНОВИ-RA. Како

своју заклетву извршили, тако нам Бог по-могао! Живео кнез Милан! - Живео кнез Милан! - заорило се из грла свих присутних официра. - Браћо моја, сада вам саопштавам прву наредбу. Сваки од вас мојом првом писменом наредбом биће

унапређен за чин више. - Живео Блазнавац! Живео кнез Милан! - викали су присутни официри. [343] - Сада сви на извршење моје наредбе. Прво у ка-сарне и закуните војску новоме кнезу Милану на вер-ност,

али је и држите у приправном стању. Никакво цивилно лице не сме да се пусти у касарне, a војни-цима је

забрањен одлазак у град. Ви, господо, будите приправни на све, мада не верујем да ће нам се ма ко

супротставити уколико останемо сложни и одлуч-ни. На извршење! Чим су официри отишли у касарне, Блазнавац је издао војсци наредбу: »После убиства кнеза Михаила војска има свету дужност да чврсто подржава његово јуначко име и оствари

његову велику идеју. Зато сам ја, јунаци, решен и одлучан у намери да од сада пред нама стоји Милан

Обреновић IV и Велика Србија, и онда ће она иста војска коју је кнез Михаило Обреновић створио извршити

свој задатак према династији и Отачест-ву.« После ове наредбе трупе београдског гарнизона изјасниле су се у својим касарнама за кнеза Милана

Обреновића, не слутећи да се тиме уплићу у надлеж-ност и права будуће велике скупштине. Ипак,

Блаз-навац је добро све прорачунао доносећи овакву од-луку. Убацио је за свога кандидата једног

претенден-та из Обреновићеве династије. Y томе је предухит-рио како владу тако и намесништво, иако се то

није слагало c прокламацијом o избору кнеза и велике на-родне скупштине. Сада је већ свима било јасно да

је Блазнавац постао стварни господар ситуације и сви су погледи били уперени у њега. Први му је пришао

министар унутрашњих дела Никола Христић, ста-вљајући му се са полицијом на располагање. Блазнавац је са Христићем одмах направио спо-разум. По томе споразуму, Христић ће све предузети да

преко својих органа доведе у Скупштину људе који ће прихватити Блазнавчев предлог o избору Ми-лана за

кнеза Србије. V исто време, Блазнавац се оба-везао Христићу да ће га штитити од напада либерала и осталих

незадовољника, који су га као министра унутрашњих дела мрзели и на све начине покушава-ли да му се

освете. Имајући уза се Христића и поли-цију, a ослањајући се на војску и бајонете, Блазнавац је сада отпочео да дела и као полихичар. Он је не би-рајући средства почео да тражи савезнике на све стране. Прво се

обратио обреновићевцима и питар [344] их: »Хоћемо ли да продужимо лозу Обреновића или нећемо? Ако хоћемо, морамо сви бити за Милана,

другога Обреновића нема. Одбацити Милана,,значи радити за Александра' Карађорђевића.« Његови агенти,

којих је као министар војске имао доста, раз-аслати су по целој земљи, a један од њих био је и ар-химандрит

Мојсије, који, радећи за Милана и Блаз-навца, ради и за свој владичански чин. Мојсије је, иначе, вешт

говорник. Он је свуда тврдио: »Народ је убеђен да би промена владалачке лозе неизоставно порушила

поноситу зграду коју је кнез Михаило под-игао и носио на својим леђима.« Али Блазнавац се и поред тога бојао либерала и присталица Карађорђевића, које је помагала не само

Аустрија, већ, по свој прилици, и Турска. Зато је од-мах, не чекајући да се оконча истрага над извршио-цима

убиства кнеза Михаила, већ петог јуна објавио велики напад на Александра Карађорђевића. На дру-гој

страни, Гарашанин и конзервативци су за Михаи-лово убиство бацили кривицу на Уједињену омлади-ну

српску и либерале. Они су желели да једно мучко убиство искористе како би народ бацио сву кривицу на

такозване »слободњаке«. Конзервативни лист »Напредак« у Војводини, поред напада на Омладину, назвао је

»Заставу« отровним гнездом и крвавом јаз-бином. Сви напади су у првом реду били уперени противу двојице

миљеника омладине - Светозара Милетића и Владимира Јовановића. Kao да су то јед-ва дочекали, Мађари

лишавају слободе Јовановића, али им Милетић измиче из руку, јер је био заштићен посланичким

имунитетом. Блазнавац је предосетио да конзервативци хај-ком на Омладину и либерале јачају у ствари своје по-зиције.

Зато је, кад је влада намеравала да отпочне затварање представника Омладине и либерала у Ср-бији одлучно

устао у заштиту Лзубомира Каљевића, уредника листа »Србија«. Исто тако заштитио је још десетину београдских либерала. A да се ствар пре-чисти и истина изађе на видело, он је већ шестог јуна у једном

службеном саопштењу порицао да постоји било каква веза између Омладине и кнежевих убица, Сада су

либерали и Омладина морали да бирају, или преке судове или династију Обреновића и Блазнав-ца.

Разумљиво је да су се определили пре за Блазнав-ца неголи за преки суд. И либерали су пожурили на [345] I састанак с Блазнавцем. Ha TOM састанку они долазе до закључка да Блазнавац више воли њих него

кон-зервативце. Све раније му заборављају и прихватају његов програм o задржавању династије Обреновића.

Једанаестога јуна у Београд је стигао кнез Милан Обреновић, кога је из Париза довео Јован Ристић. На

пристаништу га је дочекао само Блазнавац са упара-ђеном војско.м и повео до двора уз велику параду.

Београд је на ногама и новог кнеза сви поздрављају одушевљено као Михаиловог наследника. Чују се

по-клици: - Живео кнез Милан! - Живео кнез Михаилов наследник! - Живела династија Обреновића! »Службене новине« су донеле чланак o младом кнезу. Влада, намесништво и савет у то време разго-варају шта да се ради. He знају како да се понашају c

младим Миланом, који је већ у Београду и кога су војска и грађанство дочекали и поздравили као сво-га кнеза. Они се питају шта онда има да ради велика скупштина, која је сазвана да изврши избор кнеза?

Блазнавац прискаче у помоћ. По његовом мишљењу, велика скупштина ће имати задатак само да Милана IV

прогласи кнезом и одреди ново намесништво, јер је Милан малолетан. To Блазнавчево мишљење o за-датку

велике скупштине све се више шири и другог избора за њен рад као да више нема. Тек сад Гарашанин и конзервативци увиђају да Блазнавац није радио за Милана да постане кнез, већ за себе

како би постао - намесник. До топч-идерске катастрофе у Блазнавцу су гледали једино врсног војника и

човека који је иза завесе био близак кнезу Михаилу, али после трагичне смрти кнежеве он је го-тово преко

ноћи постао јунак и показао се као зрео политичар. VIII Пре окупљања велике скупштине и доношења њених закључака, морало се гласно и јасно казати народу ко

су завереници и убице кнеза Михаила. Га-рашанин и влада држали су ток истраге у тајности, оптужујући

преко штампе за ово убиство либерале и Омладину. Блазнавац јавно и преко својих агената отворено указује

народу да за смрт Михаилову не треба кривити једино браћу Радовановић и политич-ке противнике. Кнеза Михаила су убили људи који су

смишљено радили на преврату, да би после тога довели на престо Александра Карађорђевића. Да би доказао

да је то тачно, Блазнавац оптужује као под-стрекаче на убиство кнеза Михаила два брата кнеги-ње Персиде -

Симу и Младена Ненадовића. И не само њих! Он се окомљује на Драгишу Станојевића и Јеврема Гавриловића. Према томе, идејне и стварне вође завере су, по тврђењу Блазнавца: кнез Алексан-дар

Карађорђевић, његова жена Персида, њена бра-ћа и рођаци, a помагачи и саучесници Осман-Топал паша из

Сарајева и неки аустријски агенти. Убиство кнеза Михаила организовао је, по упутствима доби-јеним из тога

центра, београдски адвокат Павле Ра-довановић. Његов саучесник Сима Ненадовић, у-правник казненог

завода, успео је да заврбује за из-вршиоце злочина тројицу робијаша: брата Павловог Косту Радовановића,

пропалог трговца, Станоја Ро-гића, такође пропалог трговца и Лазара Марића, би-вшег председника

пожаревачког суда, који је издр-жавао двадесетогодишњу робију због убиства своје жене. План атентатора и

завереника је био да после убиства кнеза Михаила Павле Радовановић, уз по-дршку капетана Борђа

Мрцајловића, командира јед-не чете сталне војске, образује владу, похапси ми-нистре и саветнике, a затим

прогласи за кнеза Алек-сандра Карађорђевића. Кад се и јавност подробније упознала због чега је кнез Михаило убијен, видело се да ту није биЛа у пи-тању

само династичка и политичка промена, већ на-ционална издаја и рушење великог угледа Србије, који је

стекла у Европи и постала једина нада поро-бљених народа Балкана. To сазнање још јаче је узбу-дило српски

народ и отворило очи свима који су сумњали у рад кнеза Михаила. Разумљиво је да је то у исто време још

више ојачало положај Миливоја Блазнавца. Он је у очима родољубивог света постао једини верни чувар кнез

Михаилових идеја и његовог националног аманета. Сада је свима било јасно да је Блазнавац победилац и

сигуран намесник младоме кнезу. Гарашанин и Мариновић су ипак покушали да у будуће намесништво

уведу некога од својих људи, како би држали под присмотром Блазнавца и онемо-гућили му да ради шта

хоће. Међутим, Блазнавац је ј K [346] [347] одбио да уђе у намесништво заједно са Гарашани-ном и људима који би продужили конзервативну

по-литику у земљи. Он је већ себи изабрао за другог на-месника Јована Ристића, који је још шездесет седме

предлагао кнезу Михаилу либерализацију унутраш-ње политике. A либерали не могу замислити

намес-ништво без Стевче Михајловића. Блазнавац неће ни Гарашанина ни Стевчу! Конзервативцима каже: - Ако ви хоћете Гарашанина, онда морам прими-ти за трећег намесника Стевчу. - Ја се одричем намесништва само да не добије Стевча! - одговорио је Гарашанин. На исти начин Блазнавац се обратио и либерали-ма: - Y реду! Ви хоћете Стевчу. He противим се томе. Али, онда мора за другог намесника да дође Гараша-нин.

A он je толико угледна личност да ћемо нас дво-јица стално стајати у његовој сенци. - Стевча мора добити неки положај! - одговарају либерали. - Поставићемо га, као старога обреновићевца и пријатеља династије, кнезу Милану за старатеља. Тиме ће

његов положај бити већи него да је намес-ник, јер ће се млади кнез стално налазити под њего-вим надзором и

утицајем. За то време министар унутрашњих дела Никола Христић све предузима преко окружних начелника да се за

скупштину бирају људи који ће радити што им Блазнавац нареди. Христић зна да му је једини спас

Блазнавац. Kao крутом бирократи и министру полиције, њему би одзвонило за сва времена ако Блазнавац не

победи, јер су противу њега и либерали и конзервативци. Уосталом, народ у Србији никад није волео полицијску власт и њене старешине. Међутим, Блазнавац поред унутрашњих тешкоћа мора да савлада још и велике спољашње замке које му је

стварала Русија. Она је сматрала да је убиством кнеза Михаила српски престо упражњен. По њеном

мишљењу, због тога је требало тражити новога кан-дидата за кнеза, a пошто су се карађорђевићевци

компромитовали убиством Михаила и сарадњом са Аустријом и Турцима, руски кандидат је постао

цр-ногорски кнез Никола, јунак и представник треће ср-пске династије. Тек сада Блазнавцу постаје јасна

прокламација привременог намесништва. Сматра да [348] су Гарашанин, Мариновић и влада под утицајем рус-ког дипломатског представништва намерно објави-ли да

је кнежевско место упражњено, како би за кне-**за Србије довели кнеза Николу и једном заувек лишили

српски народ династичке борбе између ка-рађорђевићеваца и обреновићеваца. Русија је чак и Порти

предложила да се и она заузме да кнез Нико-ла ступи на српски престо. Фауд-паша одбацује рус-ки предлог,

истичући као немогућност да у Србији може бити биран за кнеза неко ко није домородац. Али и без тога

кандидатура кнеза Николе за Порту није повољна, јер би у Николи добила исто тако бор-беног противника,

који жели да уједини све Србе и прогна Турке са Балкана. Аустрија и Француска су из истих разлога биле

против избора кнеза Николе. Претрпевши неуспех са кандидатуром кнеза Ни-коле, Русија гледа да преко

намесништва задржи свој утицај у Србији. Зато су њени кандидати за на-меснике - Гарашанин, Мариновић и митрополит Ми-хаило. Руси ни по коју цену неће Блазнавца, јер га сматрају највећим противником и

човеком који је на-мерно одуговлачио наоружање српске војске да би кнезу Михаилу онемогућио да уђе у

рат против Тур-ске. Блазнавца Руси сматрају аустрофилом из Анки-не групе, која је толико година ометала

Михаилове ратне планове. Иако у теснацу, Блазнавац се снашао, јер је научио да се одлуке морају брзо

извршавати. Заказао је састанак Калају. Дрзак, лукав и препре-ден, одмах је упозорио аустријског посланика

да се у исказима атентатора назиру трагови који указују да су и аустријски агенти учествовали у припремању

убиства кнеза Михаила: - Господине грофе, имам у рукама проверене до-казе за то. Али сам из обзира доброг суседства и

при-јатељства које гајим према Аустро-Угарској забра-нио да се ма шта износи на јавност! - рекао је

Блаз-навац тобоже у поверењу Калају. - Верујем да противу мене ништа немате. Ја, и ако је нешто постојало, ни појма нисам имао. - Да је то тачно ниједног тренутка нисам посум-њао, али ми је пријатељска дужност, како према вама лично

тако и према Бечу, налагала да вас упо-зорим на исказе завереника. Поред тога, ако за на-меснике дођу руски

кандидати, онда ће се противу Аустро-Угарске подићи велика хајка. [349] - Знам, мене већ сви овде попреко гледају.

- Чујте ме, врло поштовани господине грофе. Уколико будем изабран за намесника, дајем вам час-ну

реч да ћу Србију ослободити руског утицаја и по-штовати постојеће стање између Турске и нас. Убе-ђен сам

да ћу на великој народној скупштини сигур-но победити без ичије потпоре, али и поред тога ни-сам

кратковид да потценим потребу потпоре гарант-них сила. За трен ока је био створен споразум између Кала-ја и Блазнавца. На два дана пре састанка скупштине, »Народне новине« су донеле захтев да и војска има своје пред-ставнике у великој народној скупштини. Toj жељи влада је удовољила, само утолико што ће из сваке чете народне

војске доћи по четири војника да одаду почаст кнезу. Тако је представништво војске било три пута веће од

пет стотина народних представни-ка. Уочи почетка рада скупштине, када је већина по-сланика била на окупу

у Топчидеру, Блазнавац је из-вео капетана Борђа Мрцајловића, једног од завере-ника који су извршили

убиство кнеза Михаила, и стрељао га пред постројеном војском и посланици-ма. Како привремено намесништво није више имало шта да ради, оно је отворило велику народну скупш-тину.

За трен ока, и једногласно, извикан је за новог кнеза Милан IV Обреновић, a за намеснике - пуков-ник

Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гав-риловић. IX Заслугом кнежевог момка Мите, који је у атента-торима препознао робијаше Марића, Радовановића и

Рогића, сви завереници су одмах били ухваћени и затворени a no избору кнеза и завршеној истрази стрељани,

заједно са Симом Ненадовићем, братом кнегиње Персиде. Тиме је правда била задовољена. Или, бар на

изглед задовољена. Међутим, иако је још цео српски народ осећао бол и велику жалост за кне-зом

Михаилом, у Београду је владало живо интере-совање за Катарину Константиновић. Тешко рањена, Катарина је десет дана лежала у [350] несвести лебдећи између живота и смрти. И само благодарећи преданој нези бабе Томаније и заузима-H>V доктора Пацека није подлегла ранама. V прво време није схватила шта се TO c њом збива, али мла-дост и

снага су све више односили победу над смрћу. Отпочела је полако да се присећа шта се онога коб-нога дана

њој, Михаилу и њеној мајци догодило. И због тога је највише патила. Одједном је изгубила вољеног човека и

мајку, задобила тешке ране и спо-знала како је све у животу пролазно, осим те бескрај-не туге и пустоши

која је њоме завладала. Њен душевни бол надјачавао је физичке болове. Онога дана, пре него што је кренула

у Топчидер, дуго je c мајком разгледала робни каталог једне модне парис-ке куће. Једва су се сложиле какву

и од које материје да изаберу хаљину за њено венчање са Михаилом. Кнез је већ био поручио у Паризу круне

за себе и Ка-тарину. Срећна што ће постати жена човека кога је тако предано заволела, и што ће моћи без устручавања да се

појављује c њим, похрлила је на излет скоро у за-носу. Затим би ту лепу слику одједанпут заменила грозна,

страшна лица робијаша који су пуцали. Оста-ло joj je у сећању како је Михаило пао и како је један

избезумљени човек скочио на њега, клекао му на груди и 66 га немилосрдно ханџаром, док су га друга

двојица секла по телу. Та ужасна слика ју је прогони-ла дању и ноћу, кад год је била будна и при свести.

Више се ничега није сећала осим безумља и свог безглавог трчања док није пала. После тога је наста-ло оно

што нити је могла нити је хтела да призна и схвати. A од свега тога лепог ништа није остало, све је разрушено; радост и снове заменили су туга, пустош и

очајничка жеља да не остане богал. и наказа. Ме-так који се задржао у њеном телу није joj допуштао да се држи као некад усправно и носи поносито сво-ју лепу главу. Смрт ју је окрзнула леденом канџом и стално је

упозоравала на присуство и ништавило свега што је окружује. Жалост за изгубљеном мај-ком и Михаилом

никако је није напуштала, али је у исто време осећала потребу да и то што пре удаљи из себе, како би опет

могла да гледа сунце, плаво небо, цвеће, слуша пој птица и да изађе као остале девојке на корзо, макар је сви

посматрали c мржњом [351] II и презиром. Што је време више одмицало, по разведреном лицу бабе Томаније и блаженом смешку доктора Па-цека

разумевала је да је све боље и да је живот побе-дио смрт. Кнез Михаило је у њеним мислима добијао некакав

чудан лик, светао и узвишен. Једно време успевала је чак да од себе одагна све оно чудесно и драго из дана

њихове љубави. Кад се већ мало била опоравила, кретала се по кући. Могла је сада да оде до прозора и посматра улицу и

пролазнике. Y ствари, снага и жеља за жи-вотом придолазиле су као поплава у пролеће. Поне-кад би улицом

наишао понеки официр или чинов-ник. Кад би је угледали, радознало су застајали, ду-боко joj će клањали и

осмехом изражавали радост што је оздравила. Мада се осећала као неко коме је бродолом све однео, све је

више расла у њој жеља за животом. Најтеже joj je падала посета Данице Хрис-тић, која је увек започињала c

њоме разговор o кнезу Михаилу, као да је намерно тиме хтела да је подсећа на промашену срећу. Једино се

осећала пријатно, екоро радосно, кад би угледала госпођу Секу Га-рашанин. Она је увек љубила у лице,

миловала по коси и говорила: - Како ми је драго што добро изгледаш. Види, види! Сада си ми још лепша него раније. Још који дан па ћемо

се мало прошетати по вароши. Катарину је бака Томанија стално обавештавала o свему што се догађало у Београду. Разумљиво, и o томе -

да је Блазнавац постао намесник, a млади Ми-лан кнез. Желела је да га види, a баба joj je увек неш-то крила и

прећуткивала. Али, Блазнавац је ускоро, као и раније, отпочео све чешће да је посећује. Ката-рина се у

почетку плашила, ни сама не знајући због чега, нарочито његових продорних очију, које би је, све време док

би седео, свуда пратиле. Она је знала да је он раније био заљубљен у њу, али није могла да схвати зашто је

тако упорно сада посматра. Два пута ју је Блазнавац посетио и са кнезом Миланом. Весео, снажан и

раздраган младић, Милан је очарао Ката-рину. При одласку, насмешио се и рекао joj: - Хајде, сестро, оздрави већ једном, да можеш присуствовати свечаностима и пријемима у двору. Ја због

Анке и Михаила, који су жртвовали своје жи-воте за Србију и због Блазнавца, коме треба вечито [352] да сам захвалан, имам много обавеза према теби. После Миланове посете, Блазнавац је скоро свако вече, a понекад и поподне посећивао Катарину.

Мало-помало она се све више навикавала на њега. Ако га који дан не би видела, осећала се узнемире-ном,

скоро уплашеном. A кад би остали насамо, ње-гове очи нису joj изгледале више ни строге ни

непод-ношљиве, већ радосне и насмејане. Кад је Блазнавац одлазио, њу је прогонила мисао што не уме да

буде према њему слободнија, јер више није хтела ни због чега да се жртвује, нити ма од чега да се устручава.

Михаила више нема и она од сада, бар је тако мисли-ла, никад неће моћи другог да воли као њега, али ће и поред тога морати да живи. Једне вечери Томанија је била отишла да поседи код Перке, а, тек што је изашла, приспео је Блазна-вац. Док

су се поздрављали, задржао је Катаринину руку у својој, a затим je ceo у фотељу према софи, где је она

обично седела. - Хоћете ли да вас послужим слатким и скувам кафу? - упитала га је. Села је на софу и посматрала га равно у очи. Ње-гова зачешљана коса, глатко избријано лице, високо чело,

пуне обрве, густи бркови, официрска унифор-ма и сабља положена преко крила, учинили су на њу пријатан

утисак. Иако је био двадесет и четири годи-не старији од ње, учинио joj će млад, леп и као никад раније

привлачан. Поред тога, увек је изгледао уздр-жљив и достојанствен, горд и самосвестан као није-дан други

човек кога је познавала. - Каћа - рекао је изненада Блазнавац - теби је сва-како познато да сам те још од првог дана нашег по- знанства заволео? - Да - рекла је наједном ни сама не знајући како и зашто. - Кад је већ тако, онда ти јамачно неће бити не-схватљиво што сам решио да те запросим. Реци ми, јеси ли

вољна да пођеш за мене? - Ако ме заиста волиш, пристајем. Само ћеш и по-ред тога морати o свему да разговараш c баба Тома- нијом. - Ма она је вољна да се удаш за мене! A ни кнез Милан се нашем браку не противи! - рекао је смеше-ћи се

Блазнавац. И овог пута је посматрао дуго и - за-штитнички. 23/: [353] Блазнавац је потом испружио лагано, скоро неж-но своју снажну руку и обухватио је око струка. C

покорношћу какву никад раније није ни према коме осећала, препустила му се да је љуби и милује. Блазнавац је у браку c Катарином проживео чети-ри пуне године. Она га је заволела и живела повуче-но, јер

је био љубоморан. Неколико година после Блазнавчеве смрти, Ката-рина се изненада заљубила у свога ујака Михаила

Бо-гићевића, братића Томанијиног. И у овом случају по-стојала је препрека за склапање брака због

родбин-ске везе, чак ближе него што је то био случај са кне-зом Михаилом. Кад им митрополит на

Томанијино заузимање није хтео дати благослов, они су прешли у Банат и венчали će. A две године доцније,

кад је на-стао сукоб између кнеза Милана и митрополита Ми-хаила, na je изабран нови митрополит,

Томанија је успела да од њега и архијерејског сабора буде при-знат брак између Катарине и Михаила

Богићевића. Богићевић је доцније у влади Гарашанина постао ми-нистар грађевина. Умро је 1899. године као

председ-ник београдске општине. Катарина је после тога жи-вела у Нишу пуних једанаест година код свога

сина Војислава Блазнавца. Кнегиња Јулија се тек 1879. године удала за свога миљеника кнеза Карла Аренберга. Надживела је и другог

мужа и поново остала удовица. До смрти је остала у Иванки. Било joj je суђено да доживи 1918. годину и

види како се остварио идеал кнеза Михаила - ЈУГОСЛАВИЈА. Карађорђе је повео Србију у борбу какву никад није водила ниједна друга земља на свету. Кнез Ми-лош је,

када је изгледало да је све препуштено праху и пепелу, поново оживео Србију. Рвао се да је сачува и преда у

руке своме сину Михаилу. По угледу на Ка-рађорђа и Милоша, кнез Михаило се није задовољио само оним

што је наследио. За непуних осам година, колико је владао, толико је уздигао Србију да је она стекла

огроман углед не само на Балкану, већ и у це-лом свету. Вођена његовим духом, Србија је кренула смело и

одлучно у ново доба, носећи идеје јужносло-венског братства и слободарства. Велико семе које је кнез

Михаило посејао најзад је уродило плодом -стварањем заједничке државе ЈУЖНИХ СЛОВЕНА.