Класична теорија организације-семинарски рад -

Садржај

1. Појам менаџмента.............................................................................................................32.1. Историјат.....................................................................................................................32.2. Функције менаџмента................................................................................................4

2. Класична теорија организације.......................................................................................52.3. Теорија научне организације рада............................................................................6

3. Теорија административног управљања........................................................................104. Теорија бирократске организације................................................................................14

2.4. Фундаменталне карактеристике класичне теорије...............................................162.4.1. Циљ.....................................................................................................................162.4.2. Подела рада.......................................................................................................172.4.3. Распон менаџмента...........................................................................................172.4.4. Хијерархијска структура..................................................................................182.4.5. Координација.....................................................................................................19

5. Доприноси и недостаци класичне теорије менаџмента..............................................206. Литература.......................................................................................................................21

1. Појам менаџмента

Сама реч менаџмент потиче од енглеске речи management која води корен од

француско – енглеске речи ménage што у изворном значењу има смисао бити способан

(кадар) учинити нешто, управљати нечим, па је најбоље превести као УПРАВЉАЊЕ

или руковођење.

Менаџмент – посебна научна диспциплина, мултидисциплинарног

карактера, која се бави истраживањем проблема управљања пословима, подухватима и

друштвеним системима. Ова дисциплина проучава управљање као сложени процес са

низом потпроцеса, и као групу људи која управља процесима и системима, а такође

проучава све појединачне управљачке проблеме и феномене везане ефикасно

извршавање одређених задатака и послова. Овде се могу поставити многа питања, а то

су да ли менаџмент уопште можемо сматрати научном дисциплином, такође се може

константовати да је овакав, погрешан приступ који имају људи у нашој земљи, доводи

менаџмент у директан сукоб са афирмисаним наукама и њиховим дисциплинама јер

менаџер у свету представља позицију унутар неког предузећа, а не званично знање као

што је то случај код нас.

2.1. Историјат

Када се говори о историјату менаџмента неопходно је направити разлику

између менаџмента као праксе и менаџмента као научне дисциплине. Суштина

индустријске револуције састоји се у наглашеној техничкој подели рада и замени рада

радника радом машина. До индустријске револуције дошло је тек у Енглеској крајем

осамнаестог века. Основу индустријске револуције чинила је парна машина коју је

усавршио и оспособио за практичну индустријску примену Џејмс Ват (James Watt).

Примена парне машине утицала је на снижавање трошкова и цена производа, као и

проширивање тржишта. Неопходни су били менаџери да би планирали шта треба

урадити, да би одредили ко ће шта радити, као и да би водили и координирали људске

напоре и обезбедили да се постављени циљеви остваре. Оно што је било заиста

револуционарно а десило се у фабрикама текстила које су масивно прелазиле на парни

погон било је то да је дошло до систематске поделе рада, тако да су одређене групе

људи радиле само одређене, задате, послове који су чинили само део процеса

производње, а не као пре да један човек врши производњу од почетка до финалног

производа. Тако је изгубљена потреба за квалификованим скупим радницима, већ су

посао обављали полуквалификовани радници који су се брже и лакше уводили у посао

и лакше замењивали. Крајњи резултат је био далеко већи квантитет у незнатно лошији

квалитет али је цена производње значајно смањена а тиме профит далеко скочио.

2.2. Функције менаџмента

Активности усмерене на ефикасно обезбеђивање, распоређивање и

коришћење људских и материјалних ресурса ради постизања датог циља представљају

функцију менаџмента. Носиоци ових активности су посебно оспособљени људи за

обављање функција менаџмента – менаџери. Под појмом менаџмент у англосаксонској

терминологији подразумева се управљање организационим системима у различитим

областима друштвене делатности. У таквом облику, уз специфичну транскрипцију и

изговор, овај појам ушао је у многе светске језике, па и у српски језик. Под појмом

управљање, у ширем смислу, подразумева се одлучивање о циљевима организационог

система, затим о начину и средствима којим се такви циљеви могу остварити, као и о

коришћењу резултата пословања тога система.

Првобитно, власници капитала уложеног у предузеће били су носиоци

функције управљања и руковођења. Они су чак учествовали у извршним пословима. То

је било могуће у мањим предузећима и у условима једноставних делатности. Међутим,

развојем привреде и друштвеног живота уопште дошло је до делегирања управљачких

и руководилачких надлежности и одговорности на професионалне менаџере.

Менаџмент се посматра, с једне стране, као вештина управљања и руковођења

организационим системима као и носиоци те функције, а с друге стране, као теорија

која изучава овај феномен и доприноси његовом усавршавају. У том смислу, менаџмент

као феномен може да се посматра са три аспекта и то као:

• вештина управљања,

• теорија о управљању и

• управљачка структура.

2. Класична теорија организације

Теорија научног менаџмента потиче од резултата истраживања чувеног

америчког инжењера Тејлора који се сматра и творцем ове теорије. Тејлор је настојао,

да користећи сазнања из праксе, формира менаџмент као науку која се заснива на

чврстим, добро постављеним принципима. Административну теорију или теорију

процеса у оквиру класичне школе менаџмента, развио је Фајол. Главни циљ његових

истраживања био је систематско разумевање целокупног менаџерског процеса.

Бирократску теорију менаџмента развио је Макс Вебер. Ова теорија има велики утицај

на развој менаџмента као научне дисциплине, али и на њену примену у пракси. Неке

поставке бирократске теорије менаџмента још увек се користе приликом успостављања

менаџерског система у одређеним организацијама. Поред својих несумњивих

предности, класична школа менаџмента има и одређене слабости, па је често трпела и

критике. Једна од најчешћих критика јесте занемаривање људског фактора

организације. Присталице ове школе такође су сматрали да запослене интересује само

плата, као и да се запослени увек понашају рационално (што је пракса демантовала).

Класична школа, због мањкавости у приступу према одређеним проблемима, није

адекватно решила многа значајна питања менаџмента, као што су: вођство, мотивација,

комуникације, међуљудски односи.

Настанак класичне теорије организације је врло флуидан, а порекло вуче

кроз три концепта: тејлорове поставке, административну доктрину фајола и

бирократску организацију, као и низ претходних појава.

Поједини теоретичари раздвајају две варијанте унутар у оквиру класичне теорије

организације:

1. физиолошка варијанта – ставља акценат на организацију и рационализацију рада

у радионици, на усавршавање и развој метода производње, студију времена,

изучавање покрета... Представници физиолошке варијанте су Фредерик Тејлор,

Франк и Лилијан Гилберт

2. административна варијанта – карактеристично то што је оријентисана на разраду

административне структуре, односно структуре управљања. Представници

Фајол Х. и Урвик Л.

Поједностављен приступ и недостаи овакве поделе су евалуирали у следећу

класификацију праваца:

1. теорија научне организације рада

2. теорија административног управљања

3. теорија бироктратске организације

2.3. Теорија научне организације рада

Фредерик тејлор (1856 – 1915), амерички инжињер и теоретичар који је

живео и радио у другој половини 19. и почетком 20. века. По струци је био инжињер

машинства, и већи део радног века је провео у индустрији борећи се за већу ефикасност

рада, повећање продуктивности и како заинтересовати раднике да повећају свој радни

учинак.

Тејлор је познат као зачетник примене научних метода у области

организовања рада и производње. Његов примарни циљ био је повећање

продуктивности радника научним обликовањем и налажењем најбољег начина да се

обави посао. Залагао се да методе «одмеравања рада одока» замене научним методама.

Приступ за који се залагао базирао се на захтеву да се сваки посао,

операција или технолошки процес морају темељно простудирати како би се одредио

најбољи начин за њихово извођење. Први је увео научне методе у обављању рада. Увео

је материјалну стимулацију радника за постизање што већег радног учинка, а у складу

са остварењем норме која је установљена уз оштре захтеве за високом

продуктивношћу, јер је норма времена израде утврђивана према најбољем раднику.

Посебно су позната четири темељна принципа научног приступа

менаџменту које је поставио Тејлор:

1. развој науке као замена за емпиријске методе, развој најбољих начина за

обављање конкретног посла, организовано знање уместо поступања одока.

2. селекција радника на научној бази и развој радника, а затим његова систематска

припрема и обука.

3. преношење научних сазнања на радника изабраног на научној бази.

4. подела рада и одговорност између менаџера и раднка. Менаџери преузимају све

послове за које радници нису квалификовани.

Тејлор се залагао за професионализацију менаџмента, подлеу улога –

менаџери планирају, запослени извршавају, те је наглашавао потребу за што

продуктвнијим радом, рационализацијом и координацијом, с нагласком за ефикаснијим

пословањем. По мишљењу Тејлора, ниједан систем менаџмента ма колико био добро

пројектован, не сме се круто примењивати. Многи његови ставови и филозофија

указују на вишеслојевит и комплексан приступ за који се залагао.

Тејлор је настојао да пројектује «најбољи начин» обављања посла. У пракси

је успевао да применом различитих метода, процедура, техника и алата постигне висок

ниво продуктивности.

Развио је идеју о тзв. «првокласном раднику», оном који је физички и

ментално способан, у потпуности одговоран на послу и спреман да ради сагласно

успостављеним принципима научног менаџмента.

Тејлор је познат и по томе што је промовисао увођење “две крупне и

значајне промене у вештини управљања” и то:

1. раздвајање послова планирања од послова извршавања. Указујући на улогу,

значај и комплексност планирања, Тејлор наглашава потребу да се обављање

ових послова организује преко посебног одељења - одељења за планирање које

би своје функције обављало знатно ефикасније;

2. увођење “функционалног типа управљања”. Тејлор промовише идеју да се

укупни задатак руковођења погоном расчлани и (рас)подели на осам

(функционалних) руководилаца - и то на четири руководиоца који се налазе у

планском одељењу. Према његовом мишљењу, на тај начин би се створиле

претпоставке да се ефикасније обави сваки појединачни и, тиме, укупан

задатак руковођења погоном.

Он формулише могућност за комбинацију високих плата и ниских трошкова

за радну снагу. У том смислу наводи потребу примене одређених принципа у смислу да

радницима треба доделити јасно дефинисане радне задатке, али који не смеју бити лако

остварљиви и да га може обавити само радник високих радних способности.

Из данашње перспективе Тејлорови се принципи сматрају механистичким и

дехуманизираним.

Његови најпознатији следбеници и савременици били су Хенри Гант и брачни пар

Френк и Лилиан Гилбертс.

Хенри Гант је био близак Тејлоров сарадник познат по обликовању нове

графичке методе планирања која њему у част носи име гантограм. Гантограмом се

омогућава прегледно планирање редоследа различитих активности, извршилаца и

времена извршења. На овој идеји се касније развијају мрежни дијаграми и техника

мрежног планирања. Иновација планирања, овај изум за планирање и данас се користи

у менаџерским пословима као алат за планирање.

Гант се бавио сестемом праћења остварења радног учинка и надница,

системом контроле и планирања времена. Према Ганту, мишљење би требало заменити

тачним знањем о томе колико радник може остварити у неком временском периоду.

Осим тога, познат је по томе што је настојао побољшати организацију, што је истицало

велики значај радног морала и залагао се за хармоничну сарадњу радника и менаџера,

као и по заговарању тзв. минималне наднице и бонуса као постицаја за пребачај норме.

Увео је систем плата према којим радници с мањим подбачајем дневне

норме примају пуну надницу, што је за то време био потез вредан пажње.

Слика бр. 1- пример Гантовог дијаграма за отварање нове филијале банке

Брачни пар Гилберт, Франк и Лилиан подржавали су и развијали Тејлорове

идеје, а познати су по студији покрета у раду и тражењу најбољег начина за обављање

одређеног посла. Као и многи и они су се прикључили идеји тражења и коришћења

једног најбољег начина за обављање посла. За разлику од Тејлора они су уместо да

траже најбољег радника покушавати посао прилагодити раднику. Били су међу првим

истраживачима који су користили покретни филм да би проучавали покрете руку и

ногу при обављању технолошких операција ради отклањања узалудно утрошених

покрета и времена. Они су изумели шему помоћу које су могли да означе 17

елементарних покрета руку и назвали «написати» а који се и данас користе у

нормирању времена израде. Осим тога, радили су на смањењу замора, дизајнирању

шема протока рада, на плану развоја и напредовања запослених, ротацији запослених

као облику повећања радног морала...

3. Теорија административног управљања

Хенри Фајол (1841-1925), славни француски инжињер и теоретичар развио

је административну доктрину засновану на богатом искуству стеченом у једној

рударској компанији где је започео као рударски инжењер, а касније је радио углавном

као руководилац и веома дуго као изузетно успешан генерални директор рударске

корпорације, све до своје седамдесете године.

Карактеристике фајоловог приступа проблематици организације је у томе

што посматра предузеће као целину и наводи шест независних активности, базичних

функција организације:

Слика бр. 2 – активности менаџера

1. техничка група активности – производња - обухвата део у коме се остварује

производња и све оно што је непосредно условљава.

2. комерцијална група активности – куповина, продаја и размена – обухвата

набавку свега што је потребно за нормалан рад предузећа као и продају

произведених добара.

3. финансијска група послова – потражња за капиталом и његова оптимална

употреба – финансијска ситуација предузећа за Фајола је знак здравог пословног

смисла и услов за ефикасно пословање.

4. функција безбедности – сигурност – према Фајолу треба да омогући заштиту

имовине и личности од свих опасности и недаћа.

5. функција рачуноводства је по Фајолу «орган вида предузећа», евиденција

трошкова и прихода, израда извештаја...

6. административна функција има улогу да повеже и усклади свих пет претходно

наведених функција.

За комплетно и свеобухватно схватање административне функције по

Фајолу потребно је истаћи и укључити пет елемената који је сачињавају, а то су:

1. планирање и предвиђање (проучавање будућих збивања и одређивање курса

акција да организација реализује планиране циљеве)

2. организовање (комбиновање и усаглашавање људских и материјалних фактора

ради остваривања планова)

3. командовање (издавање налога и наредби за извршење послова)

4. координација (усклађивање и хармонизација неопходних ресурса и активности

како би се остварили циљеви)

5. контола (перманентан надзор и провера да ли се одвија све према плану и

наредбама)

Слика бр. 3 – допринос Henry Fayol-a

Фајол је развио 14 општих принципа менаџмента:

1. подела рада – могућности специјализације радника и омогућује ефикасније

извршавање радних задатака што је од посебног значаја са порастом

сложености. Концепт радне дивизије односи се на специјализацију и поделу

рада. Подела и специјализација рада омогућава сваком раднику да усавршава

своја знања и вештине, да подиже продуктивност...

2. ауторитет – подразумева поседовање формалних права и квалитета да се

другима командује. Менаџери морају да буду спремни да издају наредбе и

ауторитет им даје право на то. Ауторитет садржи и формалне и личне квалитете

једног менаџера.

3. дисциплина – базира се на послушности, брижљивости и спољним знацима

респекта који се испољавају између послодавца и запослених. Фајол истиче

интерес сваког предузећа да успостави и очува дисциплину, па зато и наглашава

да запослени морају да поштују прописе и правила која владају у организацији.

4. јединство командовања – правило да потчињени добија наредбе само од једнога

претпостављеног и то се правило мора увек поштовати да би се остварио

ефикасан рад, ред и дисциплина. Фајол овом принципу даје посебно место јер се

тако омогућава избегавање сукоба који се јављају приликом коришћења

дуалности у командовању.

5. јединство у управљању – подразумева да се за групу активности које имају исти

циљ одређује само један шеф и само један план. Евидентан је условљеност у

јединству у управљању и да јединство у командовању не може постојати без

јединства у управљању.

6. потчињавање појединачних интереса општем интересу се наглашава као услов

за целисходан опстанак целине на свим нивоима.

7. награђивање, тј. планови за плаћање надница, плате запослених су цена за оно

што се уради. Радницима треба дати адекватну новчану надокнаду за рад, што

би требало бити прихватљиво и за радника и за послодавца.

8. центализација се третира као природна ствар, природни феномен и пред

предузеће се поставља као питање колико се централизацијом смањује улога

потчињених, што варира од предузећа до предузећа.

9. хијерархија, скаларни низ, линија ауторитета, обезбеђује рангирање ауторитета

од виших ка нижим нивоима, то је хијерархијски ланац којим се преносе наредбе

од виших ка нижим нивоима у предузећу.

10. ред, по фајолу мора постојати и то као материјални и социјални ред.

Материјални ред треба обезбедити тако да постоји једно место за сваку ствар и

да свака ствар буде на свом месту, тј. материјал треба да буде на правом месту у

право време.

11. правичност мора да прожима цело предузеће и у раду са запосленима треба

имати разумевање жеља за једнакошћу и правичношћу. Праведност постиче код

потчињених приврженост и одговорност.

12. сталност запослених, стабилност запослења као супротност великој флуктуацији

кадрова. Кратко задржавање на једној функцији и задатку, честе промене

запослених уносе низ тешкоћа у рад предузећа. Планирање кадрова ствара

предуслове за стабилност запослених.

13. иницијатива се истиче као важан фактор рада и то на свим нивоима и свих

запослених. Фајол охрабрује менаџере да својим односом допусте и постичу

потчињене за иницијативу.

14. esprit de corps (атмосфера заједништва). Јединство запослених и њихова

сложност у колективу су битни за остваривање заједничких циљева.

4. Теорија бирократске организације

Од самог почетка појам бирократије је коришћен у негативном смислу, јер

се често повезује са претераним формализмом, расиништвом и неефисасношћу.

Макс Вебер, филозоф и социолог, који је радио с краја 19. и почетка 20.

века, који је проучавао организациону активност и сматра се утемељивачем тзв.

бирократске организације. Као професор универзитета у Берлину, човек широког

образовања и опште културе интересовао се за проблеме организације и проучавао је

организацију европских друштава. Вебер је једини од представника класичне школе

менаџмента са искључиво академским искуствима, за разлику од осталих који су били

практичари.

Принципи бирократије могу се описати на следећи начин:

1. јасна подела рада према којој су ауторитет и одговорност јасно дефинисани за

сваког запосленог у организацији.

2. хијерархија ауторитета, положаји или функције треба да буду организоване по

хијерархији са јасним ланцем командовања, тј. поштовања принципа

субординације.

3. формална селекција – сви запослени у организацији треба да буду селектовани

на бази квалификација, знања, стручности и способности.

4. јединствена примена чврсто прописаних правила и процедура омогућава

непристрасност. Правила и процедуре прописују, до елемената обавезно

понашање сваког пијединца.

5. оријентисаност на каријеру, подразумева да административни руководиоци

треба да раде за утврђене плате и да буду менаџери од каријере, а не власници

целина којима управљају.

6. структура – суштина, све подређено формалној структури.

Када се говори о хијерархији не може се прескочити чињеница да је она

свуда око нас и да смо толико навкнути на њу да је често и не примећујемо. Оно што

карактерише хијерахију су односи подређености и надређености, а контекст у којем нас

ови односи тренутно занимају су како они утичу на организацију. На темељу односа

подређености и надређености успостављају се овлашћења која се користе за надзор од

врха до дна. Ту је прецизно дефинисана одговорност и ауторитет сваког појединца који

се налази на челу неког од делова организације. На тај начин настаје хијерархијска

организациона структура која је подлога за напредовање појединаца. Напредовања су

резултат успешности, а не ретко и само формалне квалификације. Организација без

хијерархије је немогућа. Она може бити блажа, сегментирана, неформална, уз

укључење свих запослених, али потпуно егалитарна организацја – не постоји.

Други принцип и поставка Бирократске организације су правила и

процедуре. Свако понашање појединца је строго прописано неким од правила. Могуће

ситуације су искуствено предвиђене и омеђене процедуром у понашању. На тај начин

слабо долазе до изражаја особине личности појединца и његова спосбност да на

различите догађаје делује својствено свом карактеру и васпитању. И као што проф. В.

Булат каже „....отворен је пут ка обезличавању, што не ретко води до деформације

односа међу људима”.Једну од критика коју Бирократска организација трпи је и услед

настале крутости у понашању појединца и целине.

Следећи принцип функционисања бирократске организације је принцип

ауторитета. Ситуација је овде таква да уколико неко лице има положај има и ауторитет

без обзира на личне квалитете. Ово је слабост таквог вида ситуације и критичари јој

због овог приписују формализам и недостатак садржаја.

Структура је формалног типа и она представља суштину. Њој је све

подређено. Игнорише се човек и његово понашање иако се добро зна да он остварује

организацију са свим својим особинама личности које у њој носи.

Недостаци бирократског схватања организације су у крутом,

формалистичком приступу организацији. Најбитнија примедба бирократске

организације је у томе што игнорише човека и његово понашање, што је човек у другом

плану, иако се зна да људи онакви какви су формирају организацију.

2.4. Фундаменталне карактеристике класичне теорије

Под фундаменталним карактеристикама класичне теорије подразумевамо:

1. циљ

2. подела рада

3. распон менаџмента

4. хијерархијска структура

5. координација

2.4.1. Циљ

Свака организација мора имати своју сврху. Да би остварила добре

резултате организација мора временом да формулише свој пословни циљ. Утврђивање

циља је визија и задатак менаџмента. У класичној теорији полазећи од дефиниције

самог појма организације, може се уочити истицање циља.

Организације нису случајне друштвене формације. Људе у организацијама

повезују и интегришу сврха постојања и визија организације. Да би менаџерски посао

био ефикасан, менаџер мора имати јасно дефинисане циљеве, јер сваки добро

организован посао започиње и завршава се циљевима. Добро формулисан циљ треба да

је једноставно изражен и разумљив.

Партиципација свих запослених је потребна и пожељна, али мора бити

оријентисана на реалан и остварљив циљ. Многи теоретичари менаџмента истицали су

захтеве за јединственим циљевима организације.

«Несумњиво суштинска опредељења класичне теорије организације у

погледу јединства управљања, командовања, хијерархијске подређености, те

нормативног прописивања понашања делова у оквиру целине наводе на закључак да

оријентисаност ка циљевима представља окосницу овог концепта»1

1 Bulat, V., Teorija organizacije, Informator, Zagreb, 1977., str. 64.

2.4.2. Подела рада

Подела рада, односно специјализација је фундаментални принцип класичне

теорије организације. У циљу поделе рада ишло се на рашчлањивање задатака у

детаље, мада радни задатак који је састављен од неколико једноставних покрета је у

нескладу и исувише испод умних и физичких могућности човека.

Специјализација је последица поделе рада и огледа у настојању да се сваки

појединац као извршилац што више оријентише на једну врсту послова хомогеног

садржаја.

Подела рада је универзална друштвена законитост. Она постоји у свим

друштвима. Суштина принципа поделе рада је да се активности унутар организације

поделе тако да омогуће најефикаснији начин остваривања успостављених циљева

организације.

2.4.3. Распон менаџмента

Менаџер може ефикасно надгледати одређен број људи, што зависи од типа

посла и ситуације. Под појмом распон менаџмента подразумева се број подређених

појединаца које може да контролише сваки менаџер појединачно.

Свака организација пројектује распон менаџмента сагласно конкретним

условима и бројним чиниоцима (карактеристике окружења, обученост подређених...).

Распон менаџмента се означава и распоном контроле, надзора и одговорности.

Суштински проблем распона менаџмента је питање броја појединаца, које

један менаџер може надзирати и успешно водити ка остварењу успостављених норми.

Уколико један менаџер има под собом велики број подређених, тада је његов распон

широк. Организације које имају високо разрађену хијерархију, тј. бројне нивое

менаџмента, имају узак распон менаџмента. Широк распон менаџмента имају плитке

организације.

2.4.4. Хијерархијска структура

Хијерархијска структура је однос подређености и надређености, то је једна од

фундаменталних карактеристика класичне теорије организације, тако да с теоретског

становишта представља допринос бирократског схватања организације.

Генеза успостављања хијерархијских односа има два аспекта:

1. друштвено-економски (класна структура је имала адекватну репродукцију

владајућег концепта; учињен је корак да хијерархијски односи постану оличење

власти у смислу потчињавања подређених, утолико више уколико је ниво нижи);

2. целокупни досадашњи напредак човечанства (окарактерисан је порастом

сложености појава и збивања с којима се човек суочавао, суочава и са којима ће

се вероватно суочавати)

Карактеристика класичне теорије организације је формална организацијска структура

унутар које се изграђују различити типови организације:

1. линијски тип - Линијски тип карактеришу односи непосредне подређености

сваког нижег менаџера свом претпостављеном. Претпостављени имају пуну

одговорност, контролу и надзор у оквиру својих овлашћења и на основу овога се

јасно успостављају линијски хијерархијски односи на свим нивоима.

2. хијерархијски по функцијама - Овај тип подразумева поделу рада по функцијама

(групама сродних послова). Однос надређених и подређених је окарактерисан

контролом и надзором,и свако од њих обавља одређене задатке у складу са

додељеним овлашћењима за извршавање сродних задатака.

3. линијско – штапски тип - Са порастом сложености повећава се потреба за

специјализованим јединицама како би било могуће остварити линијски тип

организације. Те организационе јединице имају саветодавну улогу у односу на

носиоце линијских овлашћења.Долази до проширивања могућности ефикасног

деловања по низу стручних пословаод стране линијских менаџера уз помоћ

„штапских“ организационих јединица.

4. функционални тип - Овај тип је превасходну намену имао у оквирима једне

радионице. Саподелом на групе сродних послова (функција) на нивоу предузећа

носиоцима овлашћења по тим групама сродних послова је омогућен увид и

пружање помоћи менаџерима појединих организационих јединица задужених за

одређене послове. Свакако највеће Тејлорово достигнуће је увођењe

функционалне организације. Он то ради из разлога растерећивања руководиоца

и сматра да треба:

а) колiко год је могуће ослободити пословође од рада на планирању и

канцеларијских послова

б) применити тзв. функционални тип организације, где се тежи да сваки

руководилац, од директора па на доле врши што мање, по могућству једну

функцију

5. линијски и функционално – штапски тип - Са повећањем обима и сложености

долази до наглашавања улоге организационих јединица. На тај начин поред

организационих јединица (насталих поделом и преносом овлашћења по групама

сродних послова на нивоу целине), а паралелно са линијским односима

надређености успостављају се и функционалниодноси између одговарајућих

организационих јединица на које су пренетаовлашћења по групама сродних

послова на оба нивоа, целине и делова.

6. линијски и функционално – штапски са колегијалним органом - Потешкоће у

усклађивању, повећање обима и сложености послова, линијског и

функционално-штапског типа доводи до увођења колегијалног органа чија је

основна улога омогућавање ефикасније координације различитих носилаца

активности

2.4.5. Координација

Координација је важна активност у функцији организовања јер се помоћу ње

обједињују и интегришу циљеви и активности појединих делова предузећа.

Одсуство координације водило би недостатку осећаја за јединствену

функцију циља и јединствену улогу коју сваки део организације има у остваривању

заједничких циљева. Ниво координације зависи о типу повезаности и зависности

организацијских делова. Координација зависи од прикупљања поделе и начина

процесирања информација.

У погледу координације уочавају се три основе:

• остваривање координације помоћу непосредног надзора претпостављених

руководиоца

• остваривање координације по основи технолошког и радног процеса који одређује

очекивани радни садржај учесника

• остваривање координације по основи узајамног прилагођавања ради задовољења

заједничког интереса

Међусобна комуникација у организацији је кључ успешне координације.

Координација одређује количину времена коју менаџер утроши усаглашавајући

активности субординираних појединаца. Остваривање координације подразумева да се

ускалде три битна елемента: садржај, време, простор.

5. Доприноси и недостаци класичне теорије менаџмента

Класична теорија менаџмента израсла је из потребе ефикаснијег коришћења

материјала, технологије и људи. Треба истаћи да ова школа успева значајно побољшати

продуктивност, рационалност и ефикасност. Класична теорија је успоставила низ

принципа од којих неки имају велики значај и вредности које су потврђене у пракси.

Кафо битни принципи могу се сврстати постојање циља, подела рада са

специјализацијиом, координација, ауторитет и одговорност и уранотежавање значења

појединих функција.

Класичној теорији се замера недовољна флексибилност поставки,

пренаглашеност формалне организационе структуре, занемаривање улоге и значаја

људског фактора, пренаглашена аутоматизација радног садржаја радника, одсуство

неновчаних постицаја и партиципације.

6. Литература