Ken Follett - Dolina lavova.pdf

8/16/2019 Ken Follett - Dolina lavova.pdf

1/372

01


2/372

Naslov originala:

www.bosnaunited.net

www.crowarez.org

02

Ken FollettLie Down With Lions


3/372

Ken Folet

S engleskog prevelaLena Vasiljević

DOLINA LAVOVA

03


4/372

Za Barbaru

04


5/372

Prvi deo

1981

05


6/372

1.

Momci koji su hteli da ubiju Ahmeta Jilmaza bili su ozbiljni ljudi,prognani turski studenti koji su se nastanili u Parizu, a do sada suveć ubili atašea turske ambasade i zapaljivim bombama spalili kućuednog od direktora turske nacionalne aviokompanije. Studenti suodabrali Jilmaza za svoju sledeću žrtvu jer je bio bogati pristalicavojne diktature i zato što je bio zgodna meta jer je živeo u Parizu.

Njegova kuća i kancelarija bile su dobro čuvane a njegovmercedes je bio blindiran. Međutim, svako ima neku slabost,

verovali su studenti, a kod muškaraca je to obično seks. U Jilmazovom slučaju bili su u pravu. Dve nedelje laganog praćenjaotkrile su im da Jilmaz dva do tri puta nedeljno odlazi od kuće renokaravanom, koji je obično njegova posluga koristila za nabavku,kako bi u jednoj sporednoj ulici Petnaestog arondismana posetiolepu mladu Turkinju, koja je, po svemu sudeći, bila zaljubljena unjega.

Studenti su odlučili da postave bombu u reno dok Jilmaz bude

vodio ljubav s devojkom.Znali su ko će im nabaviti eksploziv – Pepe Goci, jedan odmnogobrojnih sinova korzikanskog kuma Memea Gocija. Pepe jetrgovao oružjem. Bio je spreman da ga proda bilo kome, ali su mumušterije iz političkih krugova bile najomiljenije, jer kako je veseloizjavljivao, „idealisti bolje plaćaju“. On je pomogao turskimstudentima u oba prethodna napada.

Plan s bombom u automobilu imao je jednu slabu tačku. Jilmaz bi

posle sastanka s devojkom obično odlazio sâm u renou, ali ne uvek.Ponekad bi devojku izveo na večeru. Često bi ona izašla i odvezla sekolima pa bi se pola sata kasnije vratila natovarena kesama shlebom, sirom i vinom, očigledno namenjenim za intimnu zabavu.Ponekad bi se Jilmaz vratio kući taksijem, a svoj automobil bi nadan-dva pozajmio devojci. Studenti su, kao i svi teroristi, biliromantični i nije im se svidela mogućnost da ubiju lepu ženu, čiji je

06


7/372

edini i lako oprostiv zločin bio što je volela muškarca koji je nije biodostojan.

Raspravljali su o ovom problemu na demokratski način. Studentisu sve svoje odluke donosili glasanjem i nisu priznavali nikakvog

vođu, ali se među njima ipak nalazio mladić koji je snagom svojeličnosti vladao grupom. Zvao se Rahmi Koskun i bio je lep, strastvenmladi čovek, s gustim brkovima i određenim fanatičnim sjajem uočima. Zahvaljujući njegovoj odlučnosti i energiji, izvršena su i prvadva atentata, uprkos brojnim problemima i opasnostima. Rahmi jepredložio da se o ovom posavetuju s nekim stručnjakom.

Ta ideja, u početku, nije se dopala ostalima. „Kome bismo moglida verujemo?“, pitali su. Rahmi predloži Elisa Talera. Taler je bio

Amerikanac koji je sebe nazivao pesnikom, ali se zapravo izdržavaopodučavanjem engleskog jezika. Svoje znanje o eksplozivima stekaoe u Vijetnamu, gde je bio poslat na odsluženje vojne obaveze.Rahmi je Talera poznavao otprilike godinu dana: obojica susarađivali u revolucionarnim novinama koje su bile kratkog veka,pod nazivom Haos, a osim toga, zajednički su organizovali večečitanja poezije u cilju prikupljanja priloga za Palestinskioslobodilački pokret. Taler je, izgleda, razumeo Rahmijev bes zbogonoga što se događa u Turskoj i njegovu mržnju prema varvarimakoji to rade. I drugi studenti u grupi takođe su poznavali Elisa izviđenja; primetili su ga na nekoliko demonstracija i pretpostavljali suda je on neki apsolvent ili mlađi profesor. Ipak, oklevali su da uakciju uključe nekog ko nije Turčin; međutim, Rahmi je insistirao ina kraju su pristali.

Elis je odmah pronašao rešenje za njihov problem. Treba nabaviti

upaljač koji se aktivira putem radio signala, rekao je. Rahmi ćesedeti pored prozora u zgradi preko puta ili u automobilu,parkiranom malo niz ulicu, odakle će motriti na reno. U ruci ćeimati mali radio-odašiljač, veličine kutije cigareta, nešto poputdaljinskog upravljača za otvaranje automatskih vrata na garažama.Ako Jilmaz uđe sâm u automobil, što je najčešće bio slučaj, onda ćeRahmi pritisnuti dugme na odašiljaču, radio signal će aktivirati

07


8/372

upaljač i bomba će eksplodirati čim Jilmaz upali motor. Međutim,ako u kola uđe devojka, Rahmi neće pritisnuti dugme i devojka semože mirno odvesti u blaženom neznanju. Bomba će biti potpunobezopasna, sve dok se ne aktivira upaljač. – Bez pritiska, nema

eksplozije – rekao je Elis.Rahmiju se to svidelo i pitao je Elisa da li bi hteo da sarađuje s

Pepeom Gocijem na izradi bombe.– Naravno – odvratio je Elis.– Međutim, ima još nešto. Jedan moj prijatelj – kazao je Rahmi –

želi obojicu da vas upozna, Elisa i Pepea. Zapravo, da budem iskren,on mora da vas upozna, inače cela stvar propada jer je to prijateljkoji nam daje novac za eksploziv i automobile, kao i mito i oružje i

sve drugo.– Zašto želi da nas upozna? – želeli su da znaju Elis i Pepe.– On mora da bude siguran da će bomba pouzdano eksplodirati,

a želeo bi, osim toga, da stekne poverenje u vas – izvinjavao seRahmi. – Morate samo da mu odnesete bombu i objasnite načindelovanja, a zatim da se s njim rukujete i dopustite mu da vaspogleda u oči. Zar je to preveliki zahtev za čoveka koji će omogućiticelu akciju?

– Što se mene tiče, to je u redu – reče Elis.Pepe je oklevao. Želeo je novac koji će mu doneti ovaj posao –

uvek je bio pohlepan na novac, nikad mu nije bilo dosta – ali nijevoleo da upoznaje nove ljude.

Elis je pokušao da ga urazumi. – Slušaj – rekao je – te studentskegrupe cvetaju i venu kao mimoza u proleće, pa će sigurno i Rahmijavetar uskoro odneti. Međutim, ako upoznaš tog njegovog

prijatelja“, biće poslova i kada Rahmija više ne bude.– U pravu si – odvratio je Pepe, koji nije bio neki genije, ali jedobro shvatao poslovna načela, ukoliko mu ih neko jednostavnoobjasni.

Elis je tada javio Rahmiju da Pepe pristaje i Rahmi se dogovorio snjima da se nađu naredne nedelje.

08


9/372

Tog jutra Elis se probudi u Džejninom krevetu. Probudio se naglo,uplašen, kao da je nešto ružno sanjao. Trenutak kasnije, setio sezbog čega je tako napet.

Pogledao je u sat. Još je rano. U mislima je ponovo prošao kroz

svoj plan. Ako sve bude išlo kako treba, danas bi trebalopobedonosno završiti više od godinu dana strpljivog, opreznograda. I što je najbolje od svega, moći će tu pobedu da podeli s Džejn,ukoliko do kraja dana bude živ.

Okrenuo je glavu da je pogleda, pazeći na svaki pokret, kako jene bi probudio. Srce mu poskoči u grudima, kao i svaki put kada bivideo njeno lice. Ona je ležala ispružena na leđima, prćasti nos joj jebio podignut prema tavanici, a crna kosa rasuta preko jastuka poput

raširenog krila neke ptice. Pogledao je njena široka usta, pune usnekoje su ga tako često i tako slatko ljubile. Prolećno sunce isticalo jeguste, svetle dlačice na njenim obrazima, njenu bradu, kako je ončesto u šali govorio kada je hteo da je zadirkuje.

Bilo je retko zadovoljstvo videti je ovako usnulu, opuštenog ibezizražajnog lica. Obično je to lice bilo stalno u pokretu:nasmejano, namršteno, iskrivljeno u grimasu, izražavajućiiznenađenje, sumnju ili saosećanje. Njen najčešći izraz bio jevragolasti osmeh, kao kod dečaka koji je upravo napravio nekuposebno pakosnu šalu na tuđ račun. Ovako bi izgledala samo dokspava, ili dok napregnuto razmišlja, ali ju je on najviše voleo ovakvuer kada je ovako nesvesna i bez kontrole, izgled joj je odavao lenjučulnost koja je u njoj gorela ispod površine poput stalne, vrelepodzemne vatre. Kada bi je takvu video, ruke bi ga zasvrbele odželje da je dodirne.

To ga je iznenadilo. Kada se s njom upoznao, po dolasku u Pariz,učinila mu se kao tipična predstavnica one vrste aktivistkinja kojihuvek ima među omladinom i radikalima svakog glavnog grada. Jednom od onih koje neumorno predsedavaju odborima iorganizuju kampanje protiv aparthejda i za atomsko razoružanje,predvode protestne marševe zbog Salvadora i zagađenja vode,prikupljaju novac za gladne u Čadu ili pak predstavljaju javnosti

09


10/372

nekog talentovanog mladog filmskog reditelja. Ljude je privlačilanjena upadljiva lepota, bili su očarani njenim šarmom i nadahnutinjenim poletom. Izašao je s njom nekoliko puta, samo zato jer jeuživao da gleda lepu devojku kako s apetitom jede odrezak; a zatim

e shvatio da se nikad nije mogao setiti kako se to zapravo dogodilo– da je otkrio kako se u toj zapaljivoj devojci krije strastvena žena ikako se zaljubio u nju.

Pogled mu je lutao po njenom stančiću. Sa zadovoljstvom jeprimećivao poznate stvari koje su bile njeno lično vlasništvo i kojesu ovom stanu davale njen pečat: lepu lampu napravljenu od malekineske vaze, policu s knjigama o ekonomiji i siromaštvu u svetu,prostranu, meku sofu u kojoj se čovek lako mogao utopiti,

fotografiju njenog oca, naočitog muškarca u kaputu s dvostrukimkopčanjem, verovatno snimljenu početkom šezdesetih godina, malisrebrni pehar, koji je osvojio njen poni Maslačak, sa izgraviranomgodinom, 1971. Dobila ga je, znači, pre deset godina. Tada je imalatrinaest godina, razmišljao je Elis, a ja dvadeset tri; dok je onapobeđivala na trkama ponija u Hempširu, ja sam u Laosu postavljaonagazne mine duž Ho Ši Minovog puta.

Kada je prvi put video ovaj stan, pre skoro godinu dana, ona seupravo doselila iz predgrađa i stan je bio prilično prazan – malasoba u potkrovlju, s kuhinjom u niši i maleckom prostorijom stušem, dok se toalet nalazio na drugom kraju hodnika. Malo-pomalo, ona je tu prljavu rupu pretvorila u prijatno gnezdo. Iako jedobro zarađivala kao prevodilac – prevodila je s francuskog i ruskogna engleski – stanarina je ovde bila visoka pošto se stan nalazio ublizini Bulevara Sen Mišel, pa je zato morala pažljivo da troši;

štedela bi dok ne skupi dovoljno novca za onaj pravi sto odmahagonija, za stilski krevet ili tepih iz Tabriza. Elisov otac je takvežene smatrao pravim damama. Sigurno će ti se svideti, tata,pomislio je Elis. Jednostavno ćeš je obožavati.

Okrenuo se na bok, licem k njoj i taj pokret je probudi, što je iočekivao. Velike plave oči zurile su delić sekunde u tavanicu, a ondaga je pogledala, osmehnula se, okrenula i našla u njegovom

10


11/372

zagrljaju.– Zdravo – šapnula je i on ju je poljubio.Odmah se uzbudio. Ležali su neko vreme tako zagrljeni, skoro

spavajući i poljubivši se s vremena na vreme, a onda je ona

prebacila jednu nogu preko njegovog boka pa su lenjo, bez reči,počeli da vode ljubav.

U početku, kada su tek postali ljubavnici, i kada su počeli davode ljubav ujutro i uveče, a često i po podne, Elis je pretpostavljaoda takva strast neće dugo trajati i da će se za nekoliko dana ilimožda nedelja, izgubiti čar novine, i da će se i oni ustaliti nastatističkom proseku od dva i po puta nedeljno, ili tako nešto. Nijebio u pravu. Godinu dana kasnije, oni su se još uvek tucali kao

mladenci na medenom mesecu.Ona se prevali na njega i opruži se po njemu svom težinom.

Vlažna koža lepila joj se o njegovu. On obavi ruke oko njenog malogtela i čvrsto je privi uza se, ulazeći duboko u nju. Ona oseti da sebliži trenutak njegovog vrhunca, podiže glavu i pogleda naniže unjega, a onda ga poljubi otvorenim ustima dok je on svršavao u njoj.Odmah zatim, ona tiho zaječa dubokim glasom i on oseti kako i onasvršava u produženom, blagom, talasastom orgazmu, opuštenompoput nedeljnog jutra. Ostala je da leži na njemu, još uvekdremajući. Mazio ju je po kosi.

Posle nekog vremena, ona se promeškolji. – Koji je danas dan? –promrmlja.

– Nedelja.– Ove nedelje je tvoj red da skuvaš ručak.– Nisam zaboravio.

– Dobro. – Napravila je malu pauzu. – Šta ćeš mi spremiti?– Odrezak, krompir, grašak, kozji sir, jagode i krem šantili.Ona podiže glavu, smejući se.– Uvek isto!– Nije tačno. Prošli put smo imali boraniju na francuski način.– A pretprošli si zaboravio da je tvoj red pa smo jeli van kuće.

Kako bi bilo da uneseš malo raznolikosti u svoje kuvanje?

11


12/372

– Hej, čekaj malo. Dogovorili smo se da ja kuvam svake drugenedelje. Niko ništa nije rekao o tome da svaki put treba spremitidrugačiji ručak.

Ona se ponovo mlitavo sruši na njega, glumeći poraz.

Njemu je stalno u podsvesti bio posao koji je danas morao daobavi. Biće mu potrebna njena nesvesna pomoć i sada je bio pravitrenutak da je to pita. – Danas pre podne moram da se vidim sRahmijem – počeo je.

– U redu. Videćemo se onda kasnije kod tebe.– Mogla bi da nešto učiniš za mene, ako ti nije teško da dođeš

malo ranije.– Šta?

– Da skuvaš ručak. Ne! Ne! Šalim se. Hteo bih da mi pomogneš uednoj maloj zaveri.

– Nastavi – reče ona.– Rahmiju je danas rođendan i njegov brat Mustafa je u Parizu,

ali Rahmi to ne zna. – Ako ovo prođe kako treba, pomisli Elis,nikada te više neću lagati. – Hteo bih da se Mustafa pojavi naRahmijevom rođendanskom ručku i da to bude iznenađenje.Međutim, za to mi je potrebna nečija pomoć.

– Važi. – Zatim se skotrljala s njega, uspravno sela i prekrstilanoge. Grudi su joj bile kao jabuke: glatke, okrugle i čvrste. Krajevikose mazili su joj bradavice. – Šta treba da uradim?

– Stvar je jednostavna. Moram Mustafi da kažem gde da ode, aliRahmi još nije odlučio gde želi da ruča. Zato ću morati u poslednjemtrenutku da dostavim poruku Mustafi. A Rahmi će verovatno stajatipored mene dok budem telefonirao.

– I kako to misliš da rešiš?– Pozvaću tebe. Pričaću gluposti. Ti zanemari sve osim adrese.Onda pozovi Mustafu, reci mu adresu i objasni mu kako da tamodođe. – Ovo je sasvim dobro zvučalo kada je Elis to smislio, ali sadamu je izgledalo krajnje neuverljivo.

Međutim, činilo se da Džejn ništa nije posumnjala. – Zvučiprilično jednostavno – odvratila je.

12


13/372

– Odlično – brzo reče Elis, prikrivši olakšanje.– Posle tog poziva, koliko ćeš se još zadržati?– Manje od sat vremena. Hteo bih da sačekam i prisustvujem

iznenađenju, ali ću se nekako izvući da ne ostanem na ručku.

Džejn se zamislila. – Tebe su pozvali, a mene nisu.Elis slegnu ramenima. – Pretpostavljam da je reč o isključivo

muškom slavlju. – On dohvati notes sa stočića pored kreveta, napisaustafa i ispod toga broj telefona.

Džejn siđe s kreveta i pređe preko sobe do kabine s tušem.Otvori vrata i odvrnu slavinu. Raspoloženje joj se promenilo. Višenije bila nasmejana. Elis reče: – Zbog čega se sada ljutiš?

– Ne ljutim se – odgovori ona. – Samo mi se ponekad ne sviđa

kako se tvoji prijatelji odnose prema meni.– Ti znaš kakvi su Turci prema devojkama.– Tačno, devojkama. Pristojne, udate gospođe im ne smetaju, ali ja

sam samo devojka.Elis uzdahnu. – Ne liči na tebe da se tako živciraš zbog

preistorijskih stavova nekolicine muških šovinista. Šta zapravopokušavaš da kažeš?

Razmišljala je trenutak dok je stajala gola ispred tuša – tako lepada je Elis poželeo da opet vode ljubav. Ona reče: – Mislim dapokušavam da ti kažem kako mi se ne sviđa moj položaj. Ja sam tiodana i to svi znaju. Ne spavam ni sa kim drugim, čak i ne izlazim sdrugim muškarcima, a ti ničim ne pokazuješ da si vezan za mene.Ne živimo zajedno, ja uglavnom ne znam kuda ideš, ni šta radiš,nikad me nisi vodio kod svojih roditelja, niti si hteo da se upoznaš smojim... A ljudi sve to znaju, zato se i odnose prema meni kao

prema nekoj kurvici.– Mislim da preteruješ.– Ti to uvek kažeš. – Ona uđe pod tuš i zalupi vratima. Elis je iz

fioke u kojoj je držao neke svoje stvari, uzeo aparat za brijanje ipočeo da se brije iznad sudopere u kuhinji. Sličnih prepirki bilo je iranije, mnogo dužih, i on je vrlo dobro znao šta se krije iza toga:Džejn je htela da žive zajedno.

13


14/372

Naravno, i on je to hteo; želeo je i da se oženi njome i živi s njomdo kraja života. Ali morao je da čeka, morao je da do kraja obaviovaj zadatak, a to joj nije mogao reći. I tako joj je stalno govorionešto kao nisam još spreman ili potrebno mi je vreme, a nju su takvi

neodređeni odgovori dovodili do ludila. Činilo joj se dugo, punihgodinu dana voleti nekoga ko ne želi nikakve obaveze. Bila je upravu, naravno. Međutim, ako danas sve bude kako treba, onda ćesve to moći da ispravi.

Završio je s brijanjem, umotao je aparat u peškir i stavio ga usvoju fioku. Džejn je izašla iz tuš-kabine i on uđe da se istušira. Nerazgovaramo, pomisli, baš je glupo.

Dok se tuširao, skuvala je kafu. Brzo je navukao izbledele

farmerke i crnu majicu, i seo za stočić od mahagonija, nasuprot njoj.Džejn je sipala kafu i rekla: – Hoću s tobom ozbiljno da razgovaram.

– U redu – odvrati on brzo – razgovaraćemo za ručkom.– Zašto ne sada?– Nemam vremena.– Zar je Rahmijev rođendan važniji od naše veze?– Naravno da nije. – Elis je čuo svoj nervozni glas i kroz glavu

mu blesnu upozorenje: Budi pažljiv, mogao bi je izgubiti. – Ipak,obećao sam, a važno mi je da održim svoja obećanja. S druge strane,ne mislim da je baš toliko važno da li ćemo razgovarati sada ilikasnije.

Njeno lice poprimi onaj ukočeni, tvrdoglavi izraz koji mu je biodobro poznat: uvek bi tako izgledala kada donese neku odluku ikada bi neko pokušao da je odvrati s puta. – Meni je važno da sadarazgovaramo.

Za trenutak je bio u iskušenju da joj odmah kaže istinu.Međutim, nije tako planirao. Žurilo mu se, mislio je na druge stvari inije bio spreman. Biće mnogo bolje da to ostavi za kasnije, kadaoboje budu opušteni i kada joj bude mogao reći kako je njegovposao u Parizu obavljen. Stoga joj samo reče: – Mislim da senerazumno ponašaš i neću dopustiti da me pritiskaš. Molim te,ostavimo to za kasnije. Ja sada moram da krenem. – Ustao je.

14


15/372

Dok je prilazio vratima, ona dobaci: – Žan-Pjer me je pozvao daidem s njim u Avganistan.

To je bilo toliko neočekivano da je Elis morao malo da razmislipre nego što je do kraja shvatio šta je to rekla. – Ti to ozbiljno misliš?

– rekao je s nevericom u glasu.– Najozbiljnije.Elis je znao da je Žan-Pjer zaljubljen u Džejn. Međutim, u nju su

bila zaljubljena još najmanje petorica ili šestorica drugih muškaraca– s takvom ženom to je jednostavno bilo neizbežno. Ipak, niko odnjih nije mu bio ozbiljan suparnik; barem je tako mislio, do ovogtrenutka. Polako se pribrao. – Zašto želiš da ideš u ratnu zonu stakvim šmokljanom? – upita.

– Ovo nije nikakva šala! – ljutila se. – Reč je o mom životu.On odmahnu glavom u neverici. – Ne možeš tek tako u

Avganistan.– A zašto?– Zato što me voliš.– To ne znači da možeš raspolagati mnome.Dobro je, nije rekla ne, ne volim te. On pogleda na sat. Ovo je

neverovatno – još samo nekoliko sati i moći će da joj kaže sve onošto je htela da čuje od njega. – Nije mi drago što moram da teprekinem – reče. – Mi sada razgovaramo o svojoj budućnosti, atakav razgovor se ne može obaviti na brzinu.

– Ja neću večno čekati – odvrati ona.– Ja i ne tražim od tebe da večno čekaš, ja te samo molim da

sačekaš nekoliko sati. – Dotakao joj je obraz. – Nećemo da sesvađamo zbog nekoliko sati.

Ona ustade i poljubi ga u usta.Rekao joj je: – Nećeš otići u Avganistan, zar ne?– Ne znam – odgovori ona ravnodušno.Pokušao je da je odobrovolji osmehom. – Bar ne pre ručka.Ona mu uzvrati osmeh i klimnu glavom. – Ne pre ručka.Nekoliko trenutaka ju je posmatrao, a onda izašao.

15


16/372

Široki bulevari Jelisejskih polja bili su prepuni turista i Parižana kojisu izašli u jutarnju šetnju. Ljudi su mileli unaokolo pod toplimprolećnim suncem kao ovce u toru, a svi stolovi na pločnicimaispred kafea bili su zauzeti. Elis je stajao u blizini dogovorenog

mesta, držeći u ruci ranac koji je kupio u jednoj jeftinoj prodavnici.Izgledao je kao američki autostoper na putu po Evropi.

Poželeo je da Džejn nije baš ovaj dan morala da izabere zasvađu, jer će sada o tome razmišljati celo jutro i sigurno neće bitiraspoložena kada on stigne kući.

Pa moraće da se potrudi da je odobrovolji.On izbaci Džejn iz glave i usredsredi se na posao koji ga je čekao.Postojale su dve mogućnosti što se tiče identiteta Rahmijevog

prijatelja“, čoveka koji je finansirao tu malu grupu terorista. Prva jebila da je to neki bogati, slobodoljubivi Turčin koji je, bilo izpolitičkih, bilo iz ličnih razloga, zaključio da je nasilje opravdannačin borbe protiv vojne diktature i njenih pristalica. A ako se topokaže kao tačno, Elis će biti razočaran.

Druga mogućnost bila je da je to Boris.„Boris“ je bio legendarna ličnost u krugovima unutar kojih se Elis

kretao, među revolucionarnim studentima, palestinskimizbeglicama, poluprofesionalnim političkim predavačima,izdavačima loše štampanih ekstremističkih novina, anarhistima,maoistima, Jermenima i militantnim vegetarijancima. Za njega sepričalo da je Rus, agent KGB-a, koji je voljan da finansira bilo kakavlevičarski čin nasilja na Zapadu. Mnogi su sumnjali u njegovopostojanje, pogotovo oni koji su pokušali i nisu uspeli da dobijunovčanu pomoć od Rusa. Međutim, Elis je primetio da bi s vremena

na vreme neke od grupa, čija se aktivnost mesecima svodila naadikovanje kako nemaju novca čak ni za mašinu za fotokopiranje,odjednom prestale da razgovaraju o novcu i počele strogo da voderačuna o bezbednosti; a onda bi, malo kasnije, došlo do neke otmice,ili bi neko bio ubijen, ili bi eksplodirala neka bomba.

Sasvim je sigurno, mislio je Elis, da Rusi daju novac takvimgrupama kao što su ovi turski disidenti; teško je poverovati da mogu

16


17/372

odoleti da na tako jeftin i skoro bezopasan način naprave gužvu.Osim toga, Sjedinjene Američke Države finansiraju otmičare i ubiceu Srednjoj Americi, a Elis nije mogao zamisliti da bi Sovjetski Savezimao više obzira od njegove domovine. Budući da se u toj vrsti posla

novac ne drži na računima u banci, niti se šalje telegrafski, neko jemorao uručivati teroristima pakete novčanica; iz čega sledi da takavneki Boris mora postojati.

Elis je žarko želeo da ga upozna.Rahmi je prošao pored njega tačno u pola jedanaest, obučen u

ružičastu lakosta majicu i besprekorno ispeglane drap pantalone,vidno nervozan. Nakratko je dobacio užagreni pogled Elisu i odmahokrenuo glavu.

Elis je krenuo za njim, držeći rastojanje od nekih deset ilipetnaest metara, kao što su se prethodno dogovorili.

Za jednim stolom ispred sledećeg kafea, sedeo je mišićavi, debeliPepe Goci, u crnom svilenom odelu kao da je došao s mise, averovatno je tako i bilo. U krilu je držao veliku aktovku. Pepe jeustao i krenuo manje-više uporedo s Elisom, na takav način daslučajni posmatrač ne bi mogao biti siguran jesu li njih dvojicazajedno ili nisu.

Rahmi krenu uzbrdo prema Trijumfalnoj kapiji.Elis je krajičkom oka posmatrao Pepea. Korzikanac je posedovao

životinjski nagon za samoodržanjem – neprimetno je proveravao dali ga neko prati – jednom, kada je prešao ulicu, i kada se sasvimprirodno mogao okrenuti i pogledati na bulevar iza sebe, čekajućida se promeni svetlo na semaforu, a onda još jednom, dok jeprolazio pored prodavnice na uglu, pa je u širokom izlogu mogao

videti koga ima iza njega.Elisu se Rahmi svideo, ali ne i Pepe. Rahmi je bio iskren i čovekvisokih načela, a ljudi koje je ubijao verovatno su zaslužili da umru.Pepe je bio sasvim drugačiji. On je ovo radio novca radi i zbog togašto je bio previše glup i neuglađen da može opstati u svetu zakonitihposlova.

Tri ulice istočno od Trijumfalne kapije, Rahmi skrenu u sporednu

17


18/372

ulicu. Elis i Pepe su ga pratili. Rahmi ih povede preko ulice i uđe uhotel Lankester .

To je, dakle, bilo mesto za sastanak. Elis se nadao da će se susretdogoditi u baru ili u restoranu hotela – osećao bi se sigurnije na

avnom mestu.Mermerno predvorje hotela bilo je hladno posle toplog sunca

napolju, na ulici. Elis zadrhta od hladnoće. Konobar u smokinguprezrivo pogleda njegove farmerke. Rahmi je upravo ulazio u malilift u dnu predvorja koje je bilo u obliku slova L. Hotelska soba,znači. Pa dobro. Elis uđe za Rahmijem u lift a Pepe se ugura za njim.Elisovi živci bili su napeti kao strune dok su se vozili liftom. Izašli suna četvrtom spratu a zatim ih Rahmi povede do sobe broj 41 i

pokuca.Elis je pokušao da napravi miran i ravnodušan izraz lica.Vrata se polako otvoriše.To je bio Boris. Elis je znao da je to on čim ga je ugledao i oseti

ushićenje zbog uspeha, ali istovremeno i ledene žmarce straha. Svena ovom čoveku jasno je govorilo ko je i odakle je, kao da mu je načelu pisalo „Moskva“ – od loše ošišane kose do jakih, praktičnihcipela, dok se u hladnom, jasnom pogledu i brutalno stisnutimusnama ogledao karakterističan stil KGB-a. Ovaj čovek nije bio kaoRahmi ili Pepe; to nije bio ni vatreni idealista, ni odvratni mafijaš. Toe bio nemilosrdni, profesionalni terorista koji ne bi oklevao daraznese mozak bilo kojem ili svoj trojici mladića koji su stajali isprednjega.

Dugo sam te tražio, pomisli Elis.Boris je na trenutak zadržao vrata poluotvorena, zaklanjajući se

delimično iza njih dok ih je proučavao, a zatim je zakoračio unazad irekao im na francuskom: – Uđite.Ušli su u salon hotelskog apartmana. Salon je bio lepo namešten;

stolice, stočići i vitrina bili su stilski komadi nameštaja iz XVIII veka.Na jednom od krhkih stočića sa zakrivljenim nogama, nalazio sekarton s deset kutija marlboro cigareta i litar konjaka s etiketombescarinske zone. Poluotvorena vrata u dnu salona vodila su u

18


19/372

spavaću sobu.Rahmi ih je nervozno i na brzinu predstavio: – Pepe. Elis. Moj

prijatelj.Boris je bio muškarac širokih ramena; na sebi je imao belu

košulju sa zavrnutim rukavima, tako da su mu se videle debele,dlakave podlaktice. Pantalone od plavog štofa bile su pretople zaovo vreme. Preko naslona jedne stolice bio je prebačen crno-drapkarirani kaput koji nikako nije bio u skladu s plavim pantalonama.

Elis spusti ranac na tepih i sede.Boris pokaza na flašu konjaka. – Piće?Elisu se nije pio konjak u jedanaest sati pre podne. – Da, molim,

kafu.

Boris mu dobaci tvrd, neprijateljski pogled, a onda reče: – Svićemo popiti kafu – i ode do telefona. On je navikao da ga se svi boje,pomisli Elis, ne sviđa mu se što se prema njemu odnosim kao premasebi ravnom.

Rahmi je očigledno strepeo od Borisa i nervozno se vrpoljio,zakopčavajući i otkopčavajući gornje dugme svoje ružičaste majice,dok je Boris telefonom naručivao kafu.

Boris spusti slušalicu i obrati se Pepeu. – Drago mi je da smo seupoznali – reče na francuskom. – Mislim da jedan drugomemožemo pomoći.

Pepe bez reči klimnu glavom. Sedeo je uspravno na ivici stolicepresvučene plišom, a njegovo snažno, krupno telo izgledalo jenekako čudno ranjivo među ovim krhkim nameštajem, kao da bi tastolica mogla njega da slomi. Pepe i Boris imaju mnogo togazajedničkog, razmišljao je Elis – obojica su snažni, okrutni muškarci,

bez i malo poštenja ili saosećanja. Da je Pepe slučajno Rus, bio biagent KGB-a, a da je Boris Francuz, bio bi u mafiji.– Pokažite mi bombu – kaza Boris.Pepe otvori svoju aktovku. Torba je bila puna ploča od nekakve

žućkaste materije, dugačkih oko trideset centimetara i otprilike petcentimetara širokih. Boris kleknu na tepih pored torbe i pritisnukažiprstom jednu ploču. Ploča se pod pritiskom udubi, kao da je od

19


20/372

gita. Boris omirisa ploču. – Pretpostavljam da je to C3 – obrati sePepeu.

Pepe klimnu glavom.– Gde je mehanizam?

– Kod Elisa u rancu – reče Rahmi.– Ne, nije kod mene – uzvrati Elis.U sobi na trenutak zavlada mrtva tišina. Na Rahmijevom

privlačnom mladom licu videla se panika. – Kako to misliš? – upitaon uzbuđeno. Oči su mu uplašeno šetale s Elisa na Borisa i ponovona Elisa. – Rekao si... ja sam mu rekao da ćete...

– Zaveži – grubo ga prekinu Boris. Rahmi ućuta. Boris upitnopogleda Elisa.

Elisov glas je odražavao nemarnu ravnodušnost koju nije osećao.– Bojao sam se da ovo može biti klopka, zato sam mehanizamostavio kod kuće. Međutim, može biti ovde za nekoliko minuta.Treba samo da pozovem svoju devojku.

Boris je nekoliko sekundi ćutke gledao u njega. Elis je, što jemogao hladnokrvnije, uzvraćao pogled. Konačno, Boris upita: –Zašto si mislio da bi ovo mogla da bude klopka?

Elis proceni da bi svako opravdanje moglo da izgleda kao da sebrani. Pitanje je ionako bilo glupo. On oštro pogleda Borisa, zatimslegnu ramenima i ništa ne reče.

Boris ga je i dalje ispitivački posmatrao. Na kraju reče: – Ja ću jepozvati.

Elisu su na usnama već bile reči negodovanja, ali ih brzoproguta. Nije očekivao ovakav razvoj situacije. Brižljivo se trudio daodrži svoju ravnodušnu, baš-me-briga pozu, dok je u isto vreme

besomučno razmišljao. Kako će Džejn reagovati na nepoznati glas?A šta, ako ne bude tamo, šta ako je odlučila da ne održi obećanje?Zažalio je što ju je upotrebio kao pomoćnu vezu. Sada je prekasno.

– Oprezni ste – kaza on Borisu.– I ti takođe. Koji ti je broj telefona?Elis mu reče. Boris zapisa broj na blok za poruke pored telefona

a zatim poče da bira broj.

20


21/372

Ostali su čekali u tišini.– Halo? Zovem u Elisovo ime – oglasi se Boris.Možda je nepoznati glas ipak neće zbuniti, mislio je Elis; ona

ionako očekuje pomalo šašav poziv. Zanemari sve, osim adrese, tako

oj je rekao.– Kako? – izustio je Boris nervozno, a Elis pomisli: Uh, sranje, šta

to ona sada priča? – Da, jesam, ali pustimo to sada – govorio jeBoris. – Elis hoće da donesete mehanizam u sobu broj četrdesetedan u hotelu Lankester , u Ulicu De Beri.

Opet je nastala pauza.Odigraj to kako treba, Džejn!, mislio je Elis.– Da, ovo je veoma lep hotel.

Prestani da se šališ! Samo mu reci da ćeš to učiniti, molim te!– Hvala – odvrati Boris i dodade podsmešljivo: – Vrlo ste

ljubazni. – Zatim spusti slušalicu.Elis se trudio da izgleda kako je sve vreme znao da s tim neće biti

nikakvih problema.– Znala je da sam Rus – reče Boris. – Otkud joj to?Elis je na trenutak bio zbunjen, a onda mu sinu. – Ona je

lingvista – reče. – Poznaje naglaske.Pepe progovori, prvi put otkako su došli. – Dok čekamo da ta

pička stigne, dajte da vidimo novac.– U redu. – Boris ode u spavaću sobu.Dok je on bio u drugoj sobi, Rahmi priđe Elisu i tiho prosikta: –

Nisam znao da nameravaš da izvedeš taj trik!– Naravno da nisi – odgovori Elis glasom lažne dosade. – Da si

znao šta ću učiniti, to više ne bi bilo nikakva sigurnost, zar ne?

Boris se vrati u salon s velikom smeđom kovertom i pruži jePepeu. Pepe otvori kovertu i poče da broji novčanice od sto franaka.Boris otvori kutiju cigareta i zapali jednu.Elis se nadao da Džejn neće čekati da pozove „Mustafu“. Trebalo

e da joj kažem kako je važno da odmah prenese poruku.Posle izvesnog vremena, Pepe reče: – Sve je ovde. – Zatim vrati

novac u kovertu, oliza ivicu, zalepi je i stavi kovertu na jedan stočić

21


22/372

sa strane. Četiri muškarca sedela su nekoliko minuta u potpunojtišini.

Boris upita Elisa: – Koliko je daleko vaš stan?– Petnaestak minuta vožnje skuterom.

Neko pokuca na vrata. Elis se ukoči.– Devojka brzo vozi – odvrati Boris. Ode do vrata i otvori ih. –

Kafa – kazao je s gađenjem i vratio se na svoje mesto.Dva konobara u belim sakoima uguraše u sobu sto na točkićima.

Zatim se uspraviše i okrenuše, svaki s pištoljem marke „D“ MAB urukama, standardnim naoružanjem francuskih policajaca. Jedan odnjih reče: – Ne mrdajte!

Elis oseti kako se Boris priprema za skok. Zašto su došla samo

dva detektiva? Ako bi Rahmi sada napravio neku glupost, i nateraoih da pucaju u njega, to bi im dovoljno skrenulo pažnju da ih Pepe iBoris mogu savladati...

Vrata spavaće sobe naglo se otvoriše, i još dva čoveka su stajala ukonobarskim uniformama, naoružani istim oružjem kao i njihovekolege.

Boris se opusti a na licu mu se pojavi izraz ravnodušnosti. Elisodjednom shvati da je sve to vreme suzdržavao dah. Sada ga ispustiiz sebe u dugom, sporom izdahu.

Sve je bilo gotovo.U sobu uđe policijski poručnik u uniformi.– Klopka! – prasnu Rahmi. – Ovo jeste klopka!– Zaveži! – odvrati Boris i njegov oštar glas još jednom ućutka

Rahmija. Zatim se obrati policajcu. – Najoštrije protestujem zbogovog nasilja! – poče on. – Molim vas da imate u vidu da...

Policajac je stegao ruku u kožnoj rukavici i udario ga pesnicom uusta.Boris dotaknu usne, zatim pogleda krvlju umrljane prste. Sada,

kada je shvatio da je ovo i suviše ozbiljno da se izvuče zavaravajućiih, potpuno je promenio način.

– Upamti moje lice! – reče policajcu ledenim glasom. – Videćešga ponovo.

22


23/372

– Ko je izdajnik? – kriknu Rahmi. – Ko nas je izdao?– On – kaza Boris, pokazujući na Elisa.– Elis? – s nevericom izusti Rahmi.– Telefonski poziv – odvrati Boris. – Adresa.

Rahmi se zagleda u Elisa. Izgledao je duboko povređen. U sobuuđe još nekoliko uniformisanih policajaca.

Poručnik pokaza na Pepea. – To je Goci – reče. Dva policajcastaviše Pepeu lisice na ruke i odvedoše ga. Poručnik pogleda Borisa.– Ko ste vi?

Boris je izgledao kao da se dosađuje. – Zovem se Jan Hoht – reče.– Ja sam argentinski državljanin.

– Ne trudite se! – s gađenjem ga prekinu policajac. – Vodite ga! –

Zatim se okrenu Rahmiju. – Dakle?– Ja nemam šta da kažem! – izjavi Rahmi, uspevajući da to zvuči

unački.Poručnik pokaza glavom i Rahmiju, takođe, staviše lisice. S

mržnjom je gledao u Elisa dok su ga izvodili. Uhapšene su vodilidole liftom, jednog po jednog.

Pepeovu torbu i kovertu punu novčanica od sto franaka stavili suu plastične kese. Zatim je u apartman ušao policijski fotograf ipostavio stalak.

– Ispred hotela je parkiran crni sitroen DS – reče poručnik Elisu.Oklevajući dodade: – Gospodine.

Opet sam na strani zakona, pomisli Elis. Jedino je šteta što jeRahmi, kao čovek, mnogo privlačniji od ovog žandara.

Spustio se dole liftom. U hotelskom predvorju stajao je direktorhotela u crnom kaputu i prugastim pantalonama, i s ledenim

izrazom nelagodnosti na licu posmatrao kako ulazi još jedna grupapolicajaca.Elis izađe napolje, na sunce. Crni sitroen je čekao na drugoj

strani ulice. U njemu je napred sedeo vozač, a pozadi još jedanmuškarac. Elis je seo na zadnje sedište. Automobil odmah krenu.

Suvozač se okrenu Elisu i reče: – Zdravo, Džone.Elis se osmehnu. Posle više od godinu dana, čudno mu je zvučalo

23


24/372

njegovo pravo ime. – Kako si, Bile? – odvrati on.– Pao mi je kamen sa srca! – kaza Bil. – Trinaest meseci od tebe

stižu samo zahtevi za novac. Onda odjednom dobijemo telefonskipoziv koji nam kaže da imamo dvadeset četiri sata da obezbedimo

lokalne snage za hapšenje. Možeš misliti kakve smo muke imali danagovorimo Francuze da to obave a da im ne kažemo zašto! Odredpolicajaca trebalo je da čeka spreman u blizini Jelisejskih polja, ali dadobijemo tačnu adresu, trebalo je da čekamo na telefonski pozivnepoznate žene koja će pitati za Mustafu. I to je bilo sve što smoznali!

– To je bio jedini način – izvinjavao se Elis.– Pa, mogu ti reći da nije bilo lako. Ja sada dugujem velike usluge

nekim ljudima u ovom gradu, ali obavili smo posao. A sada mi recida li je vredelo tolikog truda. Koga smo pokupili?

– Rus je Boris – odgovori Elis.Bilovo lice se razvuklo u široki osmeh. – Neka me đavo nosi –

reče. – Upecao si Borisa. Bez šale?– Bez šale.– Gospode bože, moram ga odmah oteti Francuzima, pre nego

što se dosete ko je on.Elis slegnu ramenima. – Iz njega ionako niko neće mnogo izvući.

Čovek je dušom i telom odan svom poslu. Najvažnije je da smo gapovukli iz opticaja. Biće im potrebno nekoliko godina da ubacezamenu i da novi Boris stvori svoje veze. A to znači da smo na nekovreme stvarno usporili njihovo delovanje.

– To je sigurno. Ovo je senzacionalno.– Korzikanac je Pepe Goci, trgovac oružjem – nastavi Elis. – On

e u poslednjih nekoliko godina isporučio oružje za skoro svakuterorističku akciju u Francuskoj i za mnoge u drugim zemljama.Njega treba ispitati. Pošalji nekog francuskog detektiva u Marselj daporazgovara s njegovim ocem, Memeom Gocijem. Predviđam da ćeustanoviti kako se matorom nikad nije dopadalo da mu porodicabude umešana u političke zločine. Ponudi mu nagodbu – imunitetza Pepea, ako Pepe pristane da svedoči protiv svih političkih likova

24


25/372

kojima je prodao robu, ali ne protiv običnih kriminalaca. Meme ćepristati na to jer se to ne računa kao izdaja prijatelja. Ako Memepristane, Pepe će to uraditi. Francuski sudovi će imati godinama štada rade.

– Neverovatno. – Bil je bio ošamućen. – U jednom danu sionesposobio dva verovatno najveća podstrekača terorizma u svetu.

– U jednom danu? – nasmeši se Elis. – Bilo mi je potrebno godinudana.

– Isplatilo se.– Onaj mladi momak je Rahmi Koskun – reče Elis. Žurio se jer je

postojao još neko kome je sve to hteo da ispriča. – Rahmi i njegovagrupa su podmetnuli zapaljive bombe u kuću onog direktora Turkiš

rlajnz pre nekoliko meseci, a pre toga su ubili turskog atašea. Akopohvataš celu grupu, sigurno ćeš naći neki forenzični dokaznimaterijal.

– Ili će ih francuska policija nagovoriti da priznaju.– Tako je. Daj mi olovku i papir da ti napišem imena i adrese.– Ne moraš da se trudiš – odvrati Bil. – Daćeš mi kompletan

izveštaj u ambasadi.– Ja ne idem s tobom u ambasadu.– Džone, ne ruši program.– Daću ti imena i onda ćeš imati sve bitne informacije, čak i ako

mene danas po podne pregazi neki ludi francuski taksista. Akopreživim, doći ću do tebe sutra ujutru i izvestiću te o detaljima.

– Zašto tek sutra?– Dogovorio sam se s nekim za ručak.Bil zakoluta očima. – Pretpostavljam da ti toliko dugujemo – reče

oklevajući.– To sam i ja mislio.– S kim ćeš na ručak?– Džejn Lambert. Njeno ime bilo je među onim koje si mi dao

kada si me pripremao za ovaj zadatak.– Sećam se. Rekao sam ti da će te ona, ako nađeš put do njenog

srca, upoznati sa svakim ludim levičarem, arapskim teroristom,

25


26/372

Bader-Majnhofovcem i avangardnim pesnikom u Parizu.– Tačno tako je i bilo, osim što sam se zaljubio u nju.Bil je izgledao kao bankar iz Konektikata kome su rekli da mu se

sin ženi ćerkom nekog crnog milionera – nije znao da li da se

oduševi ili užasne. – Pa kakva je ona zapravo?– Ona nije luda, iako ima lude prijatelje. Šta da ti kažem? Lepa je

kao slika, vrlo inteligentna i napaljena kao životinja. Divna je. Ona ježena koju sam tražio čitavog života.

– Pa da, jasno mi je zašto bi ti radije proslavio ovaj uspeh s njomnego sa mnom. Šta planiraš?

Elis se osmehnuo. – Otvoriću flašu vina, ispeći dva odreska, rećioj da živim od toga što hvatam teroriste i zaprosiću je.

26


27/372

2.

Žan-Pjer Lened se nagnuo preko stola kantine i zagledao se ubrinetu pogledom punim saosećanja. – Mislim da znam kako ti je –toplo joj reče. – Sećam se koliko sam bio potišten pred kraj prvegodine na medicini. Čini ti se da si primila više informacija nego štomože prihvatiti bilo čiji mozak i jednostavno ne znaš kako ćeš sve tosavladati do ispita.

– Upravo tako – odvrati ona, živahno klimajući glavom. Bila je naivici suza.

– To je dobar znak – hrabrio ju je. – To znači da si na putu dasavladaš gradivo. Na ispitu će pasti oni koji nisu zabrinuti.Njene smeđe oči se ovlažiše zahvalno. – Stvarno tako misliš?– Siguran sam.Ona se zagleda u njega. Ti bi radije pojela mene, nego taj ručak,

zar ne?, pomislio je. Ona se malo pomeri, a otvor na njenomdžemperu se raširi, otkrivajući čipkanu ivicu grudnjaka. Žan-Pjer jena trenutak došao u iskušenje. U istočnom krilu bolnice nalazila se

edna soba za posteljinu, u koju posle pola deset ujutru niko više nijeulazio. Žan-Pjer je više nego jednom iskoristio prednost te sobe.Mogao si da se iznutra zaključaš i legneš na meku gomilu čistihčaršava...

Brineta uzdahnu i viljuškom ubaci u usta komad odreska, a kadae počela da žvaće, Žan-Pjer se ohladi. Nije podnosio da gleda ljudekako jedu. Ionako se samoproveravao, da dokaže sebi kako još uvekto može; zapravo, nije želeo da je zavede. Ona je bila veoma

zgodna, kovrdžave kose i tople, mediteranske puti i imala je divnotelo, ali Žan-Pjera u poslednje vreme nisu oduševljavale usputneavanture. Jedina devojka koja ga je mogla očarati na duže odnekoliko minuta, bila je Džejn Lambert, a ona nije htela ni da gapoljubi.

On skrenu pogled s brinete i nervozno prelete očima unaokolopo bolničkoj kantini. Nije video nikog poznatog. Kantina je bila

27


28/372

skoro prazna; rano je ručao jer je radio u prvoj smeni.Prošlo je šest meseci otkako je prvi put video zapanjujuće lepo

lice Džejn Lambert u sobi prepunoj ljudi, na koktelu priređenompovodom izlaženja jedne knjige o feminističkoj ginekologiji. Rekao

oj je da feministička medicina ne postoji, već samo dobra i lošamedicina. Ona mu je na to odgovorila da ni hrišćanska matematikane postoji, ali je ipak trebalo da se pojavi jedan jeretik kao što je bioGalilej da dokaže kako se Zemlja okreće oko Sunca. Žen-Pjer jeuzviknuo: – U pravu si! – uz zbunjeni osmeh kojim ju je razoružao itako su postali prijatelji.

Ipak, ona je bila otporna na njegov šarm, ako ne i nepristupačna.Dopadao joj se, ali je izgleda bila čvrsto vezana za svog Amerikanca,

iako je Elis bio dosta stariji. To je na neki način još više privlačiloŽan-Pjera. Samo kada bi Elis nestao, kada bi ga pregazio autobus, ilitako nešto... U poslednje vreme mu se činilo da njen otpor slabi, ilie to samo umišljao.

– Da li je istina da odlaziš u Avganistan na dve godine? – upitabrineta.

– Istina je.– Zašto?– Valjda zato što verujem u slobodu. I zato što nisam prošao

tolike škole samo zato da ugrađujem bajpas debelim biznismenima.– Lagao je skoro automatski.

– Ali zašto na dve godine? Ljudi koji se odluče na to obično iduna tri do šest meseci, najviše godinu dana. Dve godine mi se činečitava večnost.

– Misliš? – Žan-Pjer se nasmeši podsmešljivo. – Vidiš, za kraće

vreme teško se može postići nešto što bi bilo zaista vredno. Ideja dase lekari šalju tamo samo u kratku posetu, zapravo nije efikasna.Ono što je pobunjenicima potrebno jeste neka vrsta stalnemedicinske službe; potrebna im je bolnica koja će ostati na istommestu i u kojoj se bar deo osoblja neće menjati iz godine u godinu.Ovako, polovina tih ljudi ne zna kuda može da odvede svojebolesne i ranjene, bolesnici se ne drže uputstava lekara jer ga i ne

28


29/372

upoznaju dovoljno da u njega mogu imati poverenja, a niko nemavremena da se pozabavi zdravstvenim obrazovanjem. Troškoviprevoza dobrovoljaca tamo i nazad čine njihove „besplatne“ uslugeprilično skupim. – Žan-Pjer je toliko truda uložio u ovaj mali govor

da je gotovo i sam u to poverovao, tako da se morao podsetiti napravi motiv svog odlaska u Avganistan i pravi razlog zbog kojegmora da ostane dve godine.

Glas iza njegovih leđa reče: – Ko će to pružati besplatne usluge?Okrenu se i ugleda još jedan par s poslužavnicima u rukama:

Valeri, koja je, kao i on, bila ovde stažista i njenog momka,radiologa. Oni sedoše za sto za kojim su sedeli Žan-Pjer i brineta.

Brineta odgovori Valeri na njeno pitanje. – Žan-Pjer ide u

Avganistan da radi za pobunjenike.– Stvarno? – iznenadila se Valeri. – Ja sam čula da su ti ponudili

odličan posao u Hjustonu.– Odbio sam ga.Ona se zagleda u njega, impresionirana. – Ali, zašto?– Smatram da je vredno truda spasavati živote boraca za

slobodu, dok nekoliko teksaskih milionera manje ili više ne značiništa.

Radiolog nije bio tako očaran Žan-Pjerom kao njegova devojka.On proguta zalogaj krompira i reče: – Nema frke. Kada se vratiš,nećeš imati nikakvih problema da se vratiš na isti posao, jer ćešpored toga što si lekar, biti i junak.

– Misliš? – hladno upita Žan-Pjer. Nije mu se svideo ovakavzaokret u razgovoru.

– Prošle godine su dvojica iz ove bolnice otišli u Avganistan –

nastavi radiolog. – Obojica su dobili odlična mesta kada su se vratili.Žan-Pjer se pomirljivo osmehnuo. – Pa dobro je znati da nećuostati bez posla ako preživim.

– Samo bi ti još to bilo potrebno! – ljutito reče brineta. – Posletakve žrtve!

– Šta tvoji roditelji kažu na to? – upita Valeri.– Majka odobrava moju odluku – odgovori Žan-Pjer. Naravno da

29


30/372

mu ona odobrava jer prosto obožava junačine. Žan-Pjer je mogaozamisliti šta bi njegov otac rekao o mladim, idealistički nastrojenimlekarima koji idu da rade za avganistanske pobunjenike. Socijalizam

e znači da svako može da radi šta hoće!, rekao bi promuklim i

uzbuđenim glasom, a onda bi pocrveneo u licu. Šta ti misliš, ko su tiobunjenici? To su banditi koji pljačkaju poštene seljake. Prvo treba

srušiti instituciju feudalizma pa tek onda možeš uvoditi socijalizam. Tu bisigurno udario po stolu svojom krupnom šakom. Ako želiš da

apraviš sufle, moraš razbiti jaja – ako želiš da stvoriš socijalizam, moraš da razbijaš glave! Bez brige, tata, sve ja to znam! – Moj otac je umro –reče Žan-Pjer. – Ali i sâm je bio borac za slobodu. Borio se u pokretuotpora za vreme rata.

– A šta je radio? – upita skeptični radiolog, međutim, Žan-Pjermu na to nije odgovorio jer je video kako s drugog kraja kantine,znojeći se u nedeljnom odelu, dolazi Raul Klermon, urednik lista Larevolt. Šta do đavola debeli novinar traži u bolničkoj kantini?

– Moram da porazgovaram s tobom – reče Raul, bez uvoda. Bioe zadihan.

Žan-Pjer pokaza na stolicu.– Raul...– Hitno je – prekinu ga Raul, kao da nije želeo da ostali čuju

njegovo ime.– Zašto ne sedneš i ne ručaš s nama? Onda bismo mogli bez

žurbe da razgovaramo.– Žao mi je, ne mogu.Žan-Pjer oseti u debeljkovom glasu prizvuk panike. Pogleda ga u

oči i shvati da ga one preklinju da prestane da se zeza. Iznenađen,

Žan-Pjer ustade. – U redu – odvrati. Kako bi prikrio neočekivanostsvega toga, upozori ostale, šaleći se: – Nemojte da mi pojedeteručak, vraćam se. – Zatim uhvati Raula za ruku i izađe s njim izkantine.

Žan-Pjer je nameravao da stane i razgovara odmah ispred ulaza,ali Raul je produžio dalje niz hodnik. – Šalje me mesje Leblon – reče.

– Pretpostavljam da on stoji iza ovoga – reče Žan-Pjer. Prošlo je

30


31/372

mesec dana otkako ga je Raul odveo da upozna Leblona, koji jezatražio od njega da ode u Avganistan, tobože da pomažepobunjenicima kao ostali mladi francuski lekari, ali zapravo dašpijunira za Ruse. Prilika da uradi nešto zaista veliko za

komunizam, ispunila je Žan-Pjera ponosom, zabrinutošću i presvega radosnim uzbuđenjem. Jedino se plašio da bi ga organizacijekoje su slale lekare u Avganistan mogle odbiti zbog toga što jekomunista. Ti ljudi ni na koji način nisu mogli da znaju da je on članPartije, a on im to sigurno neće reći, ali mogli su saznati da jesimpatizer. Međutim, među francuskim komunistima bilo je mnogoonih koji nisu odobravali invaziju na Avganistan. Ipak, postojala jemala verovatnoća da neka oprezna organizacija spomene kako bi

Žan-Pjer možda bio srećniji da radi za neku drugu grupu boraca zaslobodu – oni su takođe slali ljude da pomažu pobunjenicima uSalvadoru, na primer. To se pak nije dogodilo – Žan-Pjera je odmahprihvatila organizacija Lekari za slobodu.1 On je javio Raulu dobruvest, a Raul mu je saopštio da će imati još jedan sastanak sLeblonom. Možda je ovo bilo u vezi s tim. – Ali čemu takva panika?

– On hoće odmah da te vidi.– Odmah? – Žan-Pjer se uznemirio. – Ja sam sada na dužnosti.

Imam pacijente...– Sigurno će se neko pobrinuti za njih.– Ali zbog čega tolika žurba? Ja idem tek za dva meseca.– Ovo nije u vezi s Avganistanom.– Nego u vezi s čim?– Ne znam.A šta te je onda tako uplašilo? – pomisli Žan-Pjer. – Nemaš

nikakvu ideju?– Znam da je uhapšen Rahmi Koskun.– Onaj turski student?– Da.– Zbog čega?– Ne znam.– Kakve to ima veze sa mnom? Ja ga jedva poznajem.

31


32/372

– Mesje Leblon će ti objasniti.Žan-Pjer bespomoćno raširi ruke.– Ne mogu jednostavno da odem iz bolnice.– Šta bi se dogodilo da ti iznenada pozli? – upita Raul.

– Obavestio bih glavnu sestru i ona bi pozvala zamenu. Ali...– Pa pozovi je. – U međuvremenu su stigli do glavnog ulaza u

bolnicu gde je na zidu bio niz internih telefona.Ovo bi mogla da bude proba, pomisli Žan-Pjer, ispit odanosti, da

vide jesam li dovoljno ozbiljan da mi povere ovaj zadatak. On rešida rizikuje bes bolničke uprave. Podiže slušalicu.

– Zvali su me od kuće zbog iznenadnog hitnog slučaja u porodici– reče kada je dobio vezu. – Morate odmah pozvati doktora Rošea.

– Naravno, doktore – mirno odgovori medicinska sestra. –Nadam se da nije ništa loše.

– Reći ću vam kasnije – žustro je odgovorio. – Do viđenja. Ah da,samo trenutak. – Imao je jedan postoperativni slučaj koji je krvariotokom noći. – Kako je madam Ferije?

– Dobro je. Krvarenje se nije ponovilo.– Odlično. Stalno je nadzirite.– Svakako, doktore.Žan-Pjer spusti slušalicu.– U redu – reče Raulu. – Idemo.Otišli su do parkinga i ušli u Raulov reno 5. U kolima je bilo

toplo od podnevnog sunca. Raul je brzo vozio sporednim ulicama.Žan-Pjer se unervozio. Nije tačno znao ko je Leblon, ali jepretpostavljao da je nešto u KGB-u. Odjednom se pitao nije li učinionešto što je naljutilo tu zastrašujuću organizaciju; ako jeste, kakva bi

mogla biti kazna.Sigurno nisu mogli saznati za Džejn.To što ju je on pozvao da ide s njim u Avganistan, to se njih ništa

ne tiče. Sigurno će biti još nekih ljudi u grupi, možda nekamedicinska sestra, koja bi njemu trebalo da pomaže, ili drugi lekariposlati u druge krajeve Avganistana: zašto Džejn ne bi mogla bitimeđu njima? Ona nije sestra, ali mogla bi da završi ubrzani kurs, a

32


33/372

njena velika prednost je što pomalo govori farsi, persijski jezik, i toono narečje koje se govori na području gde njega šalju.

Nadao se da će ona poći s njim, podstaknuta idealizmom iosećajem za pustolovinu. Nadao se da će zaboraviti Elisa dok bude

tamo i zaljubiti se u najbližeg Evropljanina, a to će, naravno, bitiŽan-Pjer.

Takođe se nadao da Partija nikad neće saznati da ju je onnagovorio na to iz ličnih pobuda. Nije bilo potrebe da oni to znaju inije bilo načina da saznaju normalnim putem – tako je barem mislio.Možda se varao. Možda su pobesneli.

Ovo je glupo, reče sâm sebi. Zapravo, nisam uradio ništa loše, a ida jesam, niko me zbog toga ne bi kaznio. Ovo je pravi KGB, a ne

ona mitska institucija koja tera strah u kosti pretplatnicima Ridersdajdžesta.

Raul je parkirao automobil. Stali su ispred jedne otmenestambene zgrade u Univerzitetskoj ulici. Tu je Žan-Pjer prošli putupoznao Leblona. Izašli su iz kola i ušli unutra.

Predvorje je bilo mračno. Popeli su se zavojitim stepeništem doprvog sprata i pozvonili. Koliko se moj život promenio, pomisli Žan-Pjer, otkako sam poslednji put čekao pred ovim vratima!

Mesje Leblon im otvori. Bio je to nizak, mršav, proćelavmuškarac s naočarima, a u tom tamnosivom odelu i srebrnoj kravatiličio je na sobara. On ih povede do sobe u zadnjem delu zgrade, gdee i prošli put razgovarao sa Žan-Pjerom. Visoki prozori i gipsaniukrasi na zidovima ukazivali su da je to nekada bio elegantan salon,ali je sada u njemu bio sintetički itison, običan kancelarijski sto inekoliko plastičnih stolica narandžaste boje.

– Sačekajte ovde trenutak – reče Leblon. Glas mu je bio tih,odsečan i suv kao prašina. Blagi, a ipak prisutni naglasak odavao jeda njegovo pravo ime nije Leblon. On izađe iz sobe na druga vrata.

Žan-Pjer je seo na jednu od plastičnih stolica. Raul je ostao dastoji. U ovoj sobi, mislio je Žan-Pjer, taj suvi glas mi je rekao: Vi steod detinjstva potajno bili odani član Partije. Vaša ličnost i porodica iz kojeotičete ukazuju da ćete dobro služiti Partiji u ovako tajnoj ulozi.

33


34/372

Nadam se da nisam sve pokvario pozivajući Džejn, pomisli.Leblon se vratio s jednim muškarcem. Ostali su da stoje pored

vrata, a Leblon rukom pokaza na Žan-Pjera. Onaj drugi se pažljivozagleda u Žan-Pjera, kao da pokušava da upamti njegovo lice. Žan-

Pjer mu uzvrati podjednako upornim pogledom. Taj muškarac bio jevrlo krupan, širokih ramena kao u ragbiste. Kosa mu je biladugačka, ali proređena na temenu i imao je velike, opuštene brkove.Na sebi je imao jaknu od zelenog, rebrastog somota, pocepanu narukavu. Posle nekoliko sekundi, krupni neznanac klimnu glavom iizađe iz sobe.

Leblon zatvori vrata za njim i sede za sto. – Dogodila se velikanesreća – reče.

Nije reč o Džejn, pomisli Žan-Pjer. Hvala bogu!Leblon nastavi: – Jedan od vaših prijatelja je agent CIA-e.– Gospode bože! – odvrati Žan-Pjer.– To nije ta nesreća – nervozno kaza Leblon. – Nije nikakvo čudo

da među vašim prijateljima postoji američki špijun. Bez sumnje,postoji isto tako i izraelski, južnoafrički i francuski špijun. Šta bi tiljudi sve preduzeli da se uvuku u grupe mladih političkih aktivista? Imi imamo svog čoveka, naravno.

– Ko je to?– Vi.– O! – Žan-Pjer je bio iznenađen. Zapravo, on o sebi nije mislio

kao o špijunu. Ali šta je drugo moglo značiti: služiti Partiji u tajnojulozi? – Ko je to agent CIA-e? – upita, goreći od znatiželje.

– Neki Elis Taler.Žan-Pjera je to toliko zgranulo da je ustao. – Elis?

– Poznajete ga, znači. To je dobro.– Elis radi za CIA-u?– Sedite – odvrati Leblon hladno. – Naš problem nije ko je on,

nego šta je učinio.Žan-Pjer je razmišljao: Ako Džejn ovo sazna, pobeći će od Elisa

kao da je kužan. Hoće li mi dopustiti da joj to kažem? Ako ne, da liće ona to saznati na neki drugi način? Hoće li poverovati? Hoće li

34


35/372

Elis poreći?Leblon je govorio. Žan-Pjer se silom pribra i poče da ga sluša.– Nesreća o kojoj sam govorio je u tome što je Elis namestio

zamku u koju se ulovio neko ko je nama prilično važan.

Žan-Pjer se seti da mu je Raul rekao da je uhapšen RahmiKoskun.

– Rahmi je tako važan za nas?– Ne Rahmi.– A ko onda?– Nije potrebno da vi to znate.– Zašto ste me onda doveli ovamo?– Ućutite i slušajte! – oštro mu naredi Leblon i Žan-Pjer se, po

prvi put, uplaši tog čoveka. – Ja, naravno, ne poznajem tog vašegprijatelja Elisa. Na nesreću, ne poznaje ga ni Raul. Prema tome,nijedan od nas dvojice ne zna kako on izgleda. Međutim, vi znate.Zato sam vas doveo ovde. Da li takođe znate gde stanuje?

– Znam. U iznajmljenoj sobi iznad jednog restorana u Ulici del’ansijen komedi.

– Da li soba gleda na ulicu?Žan-Pjer se namršti. Bio je tamo samo jednom. Elis nije često

pozivao ljude kod sebe. – Mislim da je sa ulice.– Niste sigurni?– Pustite me da razmislim. – Bio je tamo kasno jedne noći,

zajedno sa Džejn i grupom drugih ljudi, posle filmske projekcije naSorboni. Elis im je skuvao kafu. Soba je bila mala. Džejn je sedela napodu ispod prozora... – Da. Prozor gleda na ulicu. Zašto je tovažno?

– To znači da nam možete dati znak.– Ja? Zašto? Kome?Leblon mu uputi zastrašujući pogled.– Izvinite – reče Žan-Pjer.Leblon je malo oklevao. Kada je ponovo progovorio, glas mu je

bio nešto blaži, mada mu je lice i dalje bilo potpuno bezizražajno.– Ovo je vaše vatreno krštenje. Meni je žao što vas moram

35


36/372

upotrebiti u jednoj ovakvoj... akciji... budući da još nikad ništa nisteradili za nas. Ali vi poznajete Elisa i tu ste, a u ovom trenutkunemamo nikog drugog ko ga poznaje. Međutim, ono što hoćemo dauradimo mora se izvršiti odmah, inače neće imati pravo dejstvo.

Tako. Sada pažljivo slušajte jer ovo je važno. Morate otići u njegovstan. Ako je on tamo, uđite unutra... smislite neki izgovor. Zatimidite do prozora i nagnite se napolje tako da vas primeti Raul, koji ćečekati dole na ulici.

Raul se uzvrpolji kao pas kada čuje da ljudi u razgovoruspominju njegovo ime.

Žan-Pjer upita: – A ako Elis ne bude kod kuće?– Razgovarajte sa susedima. Pokušajte da saznate kuda je otišao i

kada će se vratiti. Ako izgleda da je izašao na nekoliko minuta, ilipak na sat ili dva, sačekajte ga. Kada se vrati, postupite kako samvam već rekao – uđite u sobu, idite do prozora i potrudite se da vasRaul vidi. Vaše pojavljivanje na prozoru je znak da je Elis unutra.Prema tome, ako ga nema, nikako nemojte prilaziti prozoru. Jeste lirazumeli?

– Jasno mi je šta želite da uradim – odvrati Žan-Pjer. – Samo neshvatam koja je svrha svega toga.

– Vi nam morate ukazati na Elisa.– I šta onda, pošto to učinim?Leblon na to izgovori reči kojima se Žan-Pjer nije nadao i od

kojih mu se krv sledila. – Ubićemo ga, naravno.

36


37/372

3.

Džejn je prostrla beli, zakrpljeni stolnjak preko Elisovog malog stola,zatim postavi dva tanjira i rasparen stari pribor za jelo. U ormarićuispod slivnika nađe flašu flerija2 i otvori je. Bila je u iskušenju daproba vino, ali ipak odluči da sačeka Elisa. Iznese čaše, so i biber,senf i salvete. Razmišljala je da li da počne da kuva. Ne, bolje je dato njemu ostavi.

Nije joj se sviđala Elisova soba. Bila je oskudno nameštena,skučena i bezlična. Džejn je bila zaprepašćena kada ju je prvi put

videla. Izlazila je s tim uzbudljivim, opuštenim, zrelim muškarcem iočekivala je da živi u prostoru koji izražava njegovu ličnost, nekomlepom, udobnom stanu, ispunjenom uspomenama na njegovu burnuprošlost. Međutim, nikada se ne bi reklo da je muškarac koji ovdeživi bio već oženjen, da se borio u ratu, da je nekada uzimao LSD ibio kapiten školskog fudbalskog tima. Hladni beli zidovi bili suukrašeni s nekoliko na brzinu izabranih postera. Tanjiri i šoljekupljeni su kod antikvara a šerpe za kuvanje bile su od jeftinog lima.

U knjigama poezije, složenim na polici, nisu bila upisana nikakvaimena, ni posvete. Svoje farmerke i džempere držao je u plastičnomkoferu ispod rasklimanog kreveta. Gde su mu stare školske diplome,fotografije rođaka, brižljivo čuvan primerak ploče Heartbreak Hotel,njegov džepni nož, uspomena iz Bolonje ili s Nijagarinih vodopada,posuda za salatu od tikovine, kakvu pre ili kasnije svako dobije napoklon od roditelja? U toj sobi nije bilo ničega važnog, nijedne odonih stvari koje ne čuvamo zbog onoga što jesu, već zbog onoga šta

one predstavljaju; nije bilo nijednog delića njegove duše.To je bila soba povučenog muškarca, tajanstvenog muškarca,

muškarca koji nikada ni s kim ne deli svoje najskrivenije misli. Malo-pomalo, s dubokom tugom, Džejn je došla do zaključka da je Elisstvarno takav, kakva je i njegova soba, hladan i tajanstven.

To je zaista bilo neverovatno. On je bio pun samopouzdanja. Išao

37


38/372

e visoko uzdignute glave, kao da se nikada u životu nikoga nijebojao. U krevetu je bio krajnje nesputan, opušten u svojojseksualnosti. Bio je spreman da uradi i kaže bilo šta, bez ikakvebojazni, oklevanja ili srama. Džejn nikada nije srela takvog

muškarca. Međutim, bilo je mnogo trenutaka – u krevetu ili urestoranu, ili kada jednostavno hodaju ulicom – kada su se zajednosmejali, ili kada bi ga slušala kako priča, ili kada je posmatrala kakomu se koža oko očiju nabira dok intenzivno razmišlja, ili dok je grlilanjegovo toplo telo, kada bi odjednom osetila da se isključio. Kada jebio tako odsutan, nije više bio pun ljubavi, više nije bio zabavan, nijeviše bio pažljiv, ni obziran, ni kavaljer, ni saosećajan. Tada bi seosećala odbačenom, strancem, uljezom u njegovom ličnom svetu.

Bilo je to kao kada sunce zađe za oblak.Džejn je bila svesna da mora da ga ostavi. Ona ga je volela do

ludila, ali izgleda da on nju nije mogao da voli na isti način. On jesada imao trideset tri godine i ako do sada nije naučio da bude snekim prisan, nikad i neće.

Sela je na sofu i počela da čita časopis Obzerver koji je kupila naputu kući, na jednom kiosku sa stranom štampom na BulevaruRaspaj. Na prvoj stranici nalazila se reportaža iz Avganistana. Činilooj se da bi to bilo pravo mesto gde bi trebalo da ode i zaboravi Elisa.

Odmah ju je privukla ta ideja. Iako je volela Pariz, a posao joj je unajmanju ruku bio raznolik, Džejn je želela više od toga – želela jeiskustvo, pustolovinu i šansu da i ona doprinese borbi za slobodu.Nije osećala nikakav strah. Žan-Pjer joj je rekao da lekare smatrajupreviše dragocenim da bi ih slali u ratnu zonu. Postojala je opasnostda nastradaš od neke zalutale bombe ili da te uhvate u nekom

sitnijem okršaju, ali ta opasnost verovatno nije bila veća od rizika date u Parizu pregazi automobil. Neverovatno ju je zanimalo kako živeavganistanski pobunjenici. – Šta oni jedu? – ispitivala je Žan-Pjera. –Kako su obučeni? Da li žive u šatorima? Da li imaju toalete?

– Nema toaleta – odgovorio joj je. – Nema struje. Nema puta.Nema vina. Nema automobila. Nema centralnog grejanja. Nemazubara. Nema poštara. Nema telefona. Nema restorana. Nema

38


39/372

reklama. Nema koka-kole. Nema vremenske prognoze, niberzanskih izveštaja, ni dekoratera, ni socijalnih radnika, ni ruža zausne, ni tampona, ni mode, ni svečanih večera, ni taksi stanica, niredova za autobus...

– Stani! – prekinula ga je: on bi tako mogao satima da priča. –Moraju imati autobuse i taksije.

– Ne van gradova. Ja idem u oblast koja se naziva Dolina petlavova, pobunjeničko uporište u podnožju Himalaja. Ta oblast bila jezaostala i pre nego što su je Rusi bombardovali.

Džejn je bila prilično sigurna da može sasvim lepo da živi i bezvodovoda, ili ruža za usne, ili vremenske prognoze. Međutim,sumnjala je da on potcenjuje opasnost, čak i van borbene zone, ali to

e i nije odvraćalo od puta. Njena majka će dobiti histerični napad,naravno. Otac bi, da je živ, verovatno rekao: „Sa srećom, Džejni.“On je shvatao koliko je važno iskoristiti život za nešto vredno truda.Iako je bio dobar lekar, nikada nije mnogo zarađivao jer je svuda,bilo gde da su živeli – u Nasauu, Kairu, Singapuru, a najduže uRodeziji – uvek besplatno lečio siromašne, tako da su ga oniopsedali u gomilama i rasterivali mu one pacijente koji su plaćali.

Njeno sanjarenje prekinu bat koraka na stepenicama. Džejnshvati da je od novina pročitala samo nekoliko redova. Nagnula jeglavu, osluškujući. To nisu bili Elisovi koraci. Ipak, na vratima sezaču kucanje.

Džejn spusti novine sa strane i otvori vrata. Ispred vrata je stajaoŽan-Pjer. Izgledao je isto toliko iznenađen kao i ona. Za trenutak sućutke zurili jedno u drugo. Tada Džejn reče: – Izgledaš kao da sinešto skrivio. Da li i ja tako izgledam?

– Da – odgovori on i nasmeši se.– Upravo sam mislila na tebe. Uđi.On uđe u sobu i osvrnu se oko sebe. – Elis nije tu?– Očekujem ga uskoro. Sedi.Žan-Pjer spusti svoje dugačko telo na sofu. Džejn pomisli, a to

nije bilo prvi put, kako je on verovatno najlepši muškarac kojeg jesrela u životu. Lice mu je imalo savršeno pravilan oblik, s visokim

39


40/372

čelom, jakim, prilično aristokratskim nosom, vlažnim smeđim očimai čulnim usnama, delimično skrivenim iza guste, tamnosmeđe brades ponekim crvenkastim sjajem na brkovima. Odeća mu je bila jeftinaali pažljivo odabrana, a nosio ju je s takvom neupadljivom

elegancijom da mu je na tome zavidela čak i Džejn.Bio joj je veoma drag. Najveći nedostatak mu je bio što o sebi ima

previsoko mišljenje, ali je u tome bio neverovatno naivan, poputhvalisavog deteta. Sviđali su joj se njegov idealizam i njegovapredanost medicini. Imao je mnogo šarma. Takođe je bio ludomaštovit, što se ponekad pokazivalo veoma duhovitim – podstaknutnekom glupošću, možda samo nečijim lapsusom, upustio bi se umaštoviti monolog koji je mogao trajati čak deset ili petnaest minuta.

Kada je jednom neko u društvu naveo opasku Žan-Pola Sartra ofudbalu, Žan-Pjer je spontano izveo prenos fudbalske utakmice nanačin kako bi to činio neki egzistencijalistički filozof. Džejn se tolikosmejala da ju je zaboleo stomak. Ljudi su govorili da njegovaveselost ima i drugu stranu, period duboke potištenosti, ali Džejnnikada kod njega nije primetila ni najmanji trag takvog raspoloženja.

– Da ti sipam malo Elisovog vina? – pitala je i dohvatila flašu sastola.

– Ne, hvala.– Šta je, vežbaš se za život u muslimanskoj zemlji?– Ne baš.Bio je vrlo ozbiljan. – Šta ti je? – upita ona.– Moram s tobom ozbiljno da razgovaram – odvrati on.– To smo obavili pre tri dana, zar se ne sećaš? – upitala je ona

neozbiljno. – Tražio si od mene da ostavim svog momka i da s

tobom odem u Avganistan. Moram da priznam, da takvoj ponudimalo devojaka može odoleti.– Budi ozbiljna.– U redu. Još uvek nisam odlučila.– Džejn. Otkrio sam nešto strašno o Elisu.Ona ga zamišljeno pogleda. Šta će sada reći? Hoće li izmisliti

neku priču, hoće li ispričati neku laž kako bi je nagovorio da pođe s

40


41/372

njim? Mislila je da ipak neće. – Dobro, šta?– On nije ono što se pretvara da jeste – izreče Žan-Pjer.Glas kojim je to izgovorio zvučao je veoma melodramatično. –

Nema nikakve potrebe da pričaš tim grobarskim glasom. Kako to

misliš?– On nije nikakav siromašni pesnik. On radi za američku vladu.Džejn se namršti. – Za američku vladu? – Prva pomisao joj je bila

da je Žan-Pjer nešto pobrkao. – On daje časove engleskog nekimFrancuzima koji rade za američku vladu...

– Ne mislim to. Elis špijunira radikalne grupe. On je tajni agent.Radi za CIA-u.

Džejn prasnu u smeh. – Pričaš gluposti! Zar si mislio da ćeš me

na taj način nagovoriti da ga ostavim?– Džejn, to je istina.– Nije. Elis ne može biti špijun. Misliš da ja to ne bih znala? Ja s

tim čovekom praktično živim godinu dana.– Pa ne živite baš zajedno, zar ne?– Nema veze. Ja ga poznajem. – Dok je to govorila, Džejn pomisli:

To bi mnogo toga razjasnilo. Ona u stvari nije poznavala Elisa. Alipoznavala ga je dovoljno dobro da može biti sigurna kako on nijepokvaren, gad, izdajica i jednostavno zao čovek.

– O tome bruji čitav grad – nastavljao je Žan-Pjer. – Jutros jeuhapšen Rahmi Koskun i svi kažu da je to Elisovo maslo.

– Zašto je Rahmi uhapšen?Žan-Pjer slegnu ramenima. – Sigurno zbog subverzije. U svakom

slučaju, Raul Klermon juri unaokolo po gradu i pokušava da nađeElisa, a neko hoće da mu se osveti.

– Žan-Pjere, pa to je smešno – odvrati Džejn. Odjednom joj je bilovruće. Otišla je do prozora i širom ga otvorila. Kada je pogledaladole na ulicu, ugledala je Elisa kako ulazi u zgradu. – Dakle – rečeona Žan-Pjeru – evo ga, dolazi. Sada ćeš celu tu glupu pričuponoviti pred njim. – Čula je Elisove korake na stepenicama.

– To i nameravam – odgovori Žan-Pjer. – Šta misliš, zašto samovde? Došao sam da ga upozorim da ga traže.

41


42/372

Džejn je shvatila da je Žan-Pjer ozbiljan i da stvarno veruje u tupriču. Ipak, Elis će ga uskoro razuveriti.

Vrata se otvoriše i Elis uđe.Izgledao je presrećan, kao da jedva čeka da joj kaže neke dobre

vesti i kada je ugledala njegovo okruglo, nasmejano lice, s onimslomljenim nosom i prodornim plavim očima, Džejn oseti kako joj sesrce steže od osećanja krivice pri pomisli kako je malopre očijukalasa Žan-Pjerom.

Elis zastade na pragu, iznenađen što vidi Žan-Pjera. Osmeh mudelimično nestade s lica. – Zdravo, vas dvoje – reče. Zatim zatvorivrata za sobom i zaključa ih, kao što uvek čini. Džejn je to smatralačudnom navikom, ali joj je sada palo na pamet da je takav oprez

prirodan za jednog špijuna. Brzo izbaci tu misao iz glave.Žan-Pjer prvi progovori. – Otkrili su te, Elise. Sve znaju. Traže te.Džejn je gledala čas jednog, čas drugog. Žan-Pjer je bio viši od

Elisa, ali je Elis imao šira ramena i bolje razvijen grudni koš. Njihdvojica su stajali i gledali se, kao dva mačka koji se odmeravaju preborbe.

Džejn zagrli Elisa, pokajnički ga poljubi i reče: – Žan--Pjer je čuonekakvu glupu priču o tebi da si agent CIA-e.

Žan-Pjer se naginjao kroz prozor i pogledom pretraživao ulicu.Sada se uspravi i okrenu prema njima. – Hajde, reci joj.

– Otkud ti to? – upita ga Elis.– Ceo grad priča.– A od koga si ti čuo? – upita Elis metalnim glasom.– Od Raula Klermona.Elis klimnu glavom. Zatim pređe na engleski: – Džejn, sedi,

molim te?– Neću da sedim – nervozno odgovori ona.– Moram nešto da ti kažem – rekao je.To ne može biti istina, ne može! Džejn oseti da joj panika steže

grlo.– Pa kaži – reče ona – i prestani da me nagovaraš da sednem!Elis pogleda Žan-Pjera. – Da li bi nas ostavio nasamo? – upita na

42


43/372

francuskom.Džejn oseti kako je hvata bes. – Šta hoćeš da mi kažeš? Zašto

ednostavno ne kažeš da Žan-Pjer nije u pravu? Reci mi da nisišpijun, Elise, pre nego što poludim!

– To nije tako jednostavno – odgovori Elis.– Jeste jednostavno! – Više nije mogla savladavati histeriju u

glasu. – On kaže da si ti špijun, da radiš za američku vladu i da sime lagao, stalno, besramno i izdajnički, od prvog dana kada sam teupoznala. Da li je to tačno? Da li je to istina ili nije? Dakle?

Elis uzdahnu. – Istina je, valjda.Džejn je pomislila da će eksplodirati. – Gade! – vrisnula je. –

Jebeni gade!

Elisovo lice je izgledalo kao da je od kamena. – Danas sam hteoda ti kažem – nastavi on.

Začulo se kucanje na vratima. Ni Elis, ni Džejn se nisu na toosvrnuli.

– Špijunirao si mene i moje prijatelje! – vikala je Džejn. – Takome je sramota.

– Moj posao je ovde završen – reče Elis. – Više ne moram da telažem.

– Nećeš ni imati prilike. Ne želim nikada više da te vidim.Kucanje na vratima se ponovi i Žan-Pjer reče: – Neko kuca.– Ne misliš to ozbiljno... da ne želiš da me vidiš – odvrati Elis.– Ti uopšte ne shvataš šta si mi uradio, zar ne? – upitala je.Žan-Pjer dobaci: – Pobogu, otvorite ta prokleta vrata!Džejn promrmlja: – Gospode bože! – i pođe ka vratima. Otključa

ih i otvori. Pred vratima je stajao krupan muškarac, širokih ramena,

u jakni od zelenog, rebrastog somota, s pocepanim rukavom.Nikada ga do tada nije videla. – Šta do đavola hoćete? – upitala je, aonda je primetila da on u ruci drži revolver.

Narednih nekoliko sekundi prolazilo je veoma sporo.Džejn je u trenutku shvatila da ako je Žan-Pjer bio u pravu da je

Elis špijun, onda je verovatno u pravu i kada je rekao da neko tražiosvetu, a u tom svetu, u kome se Elis potajno kretao, „osveta“ zaista

43


44/372

može da znači neznanca s revolverom na vratima.Otvorila je usta da vrisne.Čovek na vratima oklevao je delić sekunde. Bio je iznenađen,

kao da nije očekivao da će zateći neku ženu. Gledao je čas u Džejn

čas u Žan-Pjera: znao je da Žan-Pjer nije njegova meta. Međutim,bio je zbunjen jer nije video Elisa, koji je bio sakriven izapoluotvorenih vrata.

Umesto da vrisne, Džejn pokuša da zalupi vrata.Kada ih je gurnula prema neznancu s revolverom, on je,

shvativši njenu nameru, proturio nogu ispred dovratka. Vrata suudarila u njegovu cipelu i odbila se nazad u sobu. Međutim, kada jenaglo zakoračio unutra, neznanac je na trenutak izgubio ravnotežu i

raširio ruke, tako da mu je sada revolver bio uperen prema tavanici.On će ubiti Elisa, mislila je Džejn. Ubiće Elisa.Ona se baci na čoveka s pištoljem, udarajući ga pesnicama po

licu jer, iako je mrzela Elisa, nije želela da umre.Neznanac je samo na tren bio zbunjen. Jednom rukom odgurnuo

e Džejn u stranu. Svom težinom je pala u sedeći položaj, povredivšidonji deo kičme.

Sasvim jasno je videla šta se zatim dogodilo.Ruka, koja ju je odgurnula u stranu, povukla se unazad i snažno

odgurnula vrata. U trenutku kada je neznanac okrenuo ruku srevolverom prema Elisu, Elis je jurnuo prema njemu s flašom vinapodignutom visoko iznad glave. Revolver je opalio u istom trenukada se flaša spustila i prasak revolvera se poklopio sa zvukomrazbijenog stakla.

Džejn je užasnuto zurila u dvojicu muškaraca.

Neznanac se skljokao na pod, a Elis je ostao da stoji i ona shvatida ga je metak promašio.Elis se sagnu i istrgnu revolver iz ruke neznanca.Džejn se s naporom podiže s poda.– Jesi li dobro? – upita je Elis.– Živa sam – odgovori ona.On se okrenu prema Žan-Pjeru. – Koliko ih je na ulici?

44


45/372

Žan-Pjer baci pogled kroz prozor. – Nema nikoga.Elis je bio iznenađen. – Sigurno su se sakrili. – On gurnu

revolver u džep i priđe polici s knjigama. – Odmaknite se – reče iprevrnu policu na pod.

Iza nje su bila vrata.Elis ih otvori.Pogleda Džejn dugim pogledom, kao da želi nešto da joj saopšti,

ali ne može da nađe prave reči. Zatim prođe kroz ona vrata inestade.

Džejn je odmah zatim polako prišla tajnim vratima i pogledalakroz njih. S druge strane je bila ista ovakva garsonjera, oskudnonameštena i užasno prašnjava, kao da u njoj niko nije stanovao

najmanje godinu dana. U dnu sobe su se videla otvorena vrata i izanjih stepenište.

Ona se okrenu i pogleda u Elisovu sobu. Neznanac je ležao napodu u lokvi vina, još uvek bez svesti. Pokušao je da ubije Elisa,ovde, u ovoj sobi; već joj se to činilo nestvarnim. Sve joj je izgledalonestvarno – i to da je Elis špijun, i to da je Žan-Pjer to znao, i da jeRahmi uhapšen, i Elisov tajni prolaz za odstupnicu.

Otišao je. Ne želim nikad više da te vidim, rekla mu je pre samonekoliko minuta. Izgleda da će joj se želja ispuniti.

Začula je korake na stepenicama.Podiže pogled s nesvesnog revolveraša i pogleda Žan--Pjera. On

e takođe bio zapanjen. Trenutak kasnije, i on pređe preko sobe izagrli je. Spustila je glavu na njegovo rame i briznula plač.

45


46/372

Drugi deo

1982

46


47/372

4.

Reka je dolazila s lednika, hladna, bistra i užurbana, ispunjavajućiDolinu svojim hukom i penušajući kroz klance, jurila je pored žitnihpolja i bezglavo hrlila prema dalekim nizijama. Džejn je taj šumneprekidno imala u ušima skoro godinu dana – ponekad glasan,kada bi otišla na kupanje ili kada bi strmim, krivudavim puteljcimakrenula do susednog sela, a ponekad opet prigušen, kao sada, kadase popela visoko iznad Doline i kada je Reka pet lavovapredstavljala samo odsjaj i žubor u daljini. Kada jednom ode

odavde, mislila je, verovatno će joj smetati tišina, baš kaostanovnicima velikih gradova koji kada odu preko praznika u selone mogu da spavaju, jer im je tamo i suviše tiho. Osluškujući, Džejne čula još nešto i shvatila da je zbog tog novog zvuka postala svesnastarog, dobro poznatog šuma. Nadglasavajući stalni hor reke,vazduh iznad Doline ispunio je baritonski zvuk motora avionapropelerca.

Džejn otvori oči. Bio je to antonov, razbojnički spor izviđački

avion, čije je uporno brujanje obično najavljivalo dolazak bržih,bučnijih mlaznih aviona koji su sejali bombe. Džejn se uspravi usedeći položaj i uznemireno pogleda preko Doline.

Nalazila se u svom tajnom prebivalištu – širokoj, ravnoj izbočini,negde na sredini visoke, strme litice. Stena, koja joj je štrčala iznadglave, zaklanjala ju je od pogleda, ali joj nije zaklanjala sunce, aizgledala je tako zastrašujuće da bi svako, osim nekog alpiniste,odustao od pokušaja da tim putem silazi. Prilaz do kamene izbočine

s donje strane bio je strm, kamenit i bez ikakvog rastinja, pa joj seniko tim putem nije mogao približiti a da ga ona ne čuje i ne vidi.Ionako niko nije imao razloga da tamo ide. Džejn je nabasala na ovomesto samo zato jer je skrenula s puta i zalutala. Skrivenost ovekamene izbočine bila je za nju neobično važna, jer je Džejn dolazilada se svuče i da gola leži na suncu, a Avganistanci su stidljivi poputopatica i linčovali bi je da je neko vidi ovako golu.

47


48/372

S njene desne strane, strma planinska padina naglo se spuštalaprema dolini. U podnožju, blizu reke, tamo gde je strmina počinjalada prelazi u ravnicu, nalazilo se selo Banda, s pedeset do šezdesetkuća na neravnom, krševitom zemljištu koje niko na svetu ne bi

mogao da obrađuje. Kuće su bile sagrađene od sivog kamena iopeka od blata, a ravni krovovi bili su od nabijene zemlje, nanesenena asure. Pored male džamije nalazilo se nekoliko razrušenih kuća –posledica direktnog pogotka jednog ruskog bombardera od prenekoliko meseci. Džejn je jasno videla selo, iako je bilo udaljenodobrih dvadeset pet minuta napornog hoda. Pretraživala jepogledom krovove, zidovima ograđena dvorišta i blatnjave seoskeputeve, strahujući da nije neko dete ostalo napolju, na otvorenom,

ali srećom, nije bilo nikoga. Selo je bilo pusto, kao zamrlo podvrelim plavim nebom.

Levo od nje dolina se širila. Male njive, pune kamenja, bile suprošarane kraterima od bombi, a na nižim padinama planine,urušilo se nekoliko drevnih kamenih podzida oko terasastopoređanih polja. Pšenica je bila zrela, ali nema ko da je žanje.

Iza polja, u podnožju strme stene, koja je kao zid zatvaraladolinu na drugoj strani, tekla je Reka pet lavova, mestimičnoduboka, mestimično plitka; čas uska, čas široka, ali uvek brza i uvekpuna kamenja. Džejn osmotri reku od jednog od drugog krajadoline. Nije bilo žena koje su se kupale ili prale rublje, u plićacimase nisu igrala deca, muškarci nisu vodili konje ili magarce prekogaza.

Razmišljala je da li da se na brzinu obuče i popne još više uzplaninu, do pećina. Tamo su sada bili svi seljaci: muškarci verovatno

spavaju, posle noći provedene na poljima; žene kuvaju i pokušavajuda spreče decu da lutaju; krave su u oborima, koze pripete a psi setuku oko ostataka hrane. Verovatno je i ovde prilično sigurna jerRusi bombarduju sela a ne gole planine, ali uvek postoji opasnost odneke zalutale bombe, dok je gore, u pećini, bila zaštićena od svega,osim od direktnog pogotka.

Još uvek se dvoumila kada je začula grmljavinu mlaznjaka.

48


49/372

Pogledala je u nebo, žmirkajući od sunca. Buka mlaznih bombarderaispunila je dolinu, nadjačavši huk reke, dok su preletali iznad njeneglave, u pravcu severoistoka, visoko ali spuštajući se naniže, jedna,dve, tri, četiri srebrne, ubojite ptice, vrhunac genijalnosti ljudskog

roda u borbenom poretku, poslat sa zadatkom da osakati nepismeneseljake, sruši kuće od blata i ponovo se vrati u bazu brzinom odhiljadu dvesta kilometara na sat.

Minut kasnije, nije ih više bilo. Džejn se polako opusti. Mlaznjacisu je užasavali. Selo Banda je prošlog leta uspelo da izbegnebombardovanja, a cela dolina predahnula je tokom zime, ali subombardovanja proletos opet počela svom žestinom i Banda jepogođena više puta, jednom čak i u sam centar sela. Od tada je

Džejn zamrzela mlaznjake.Hrabrost seljaka bila je zadivljujuća. Svaka porodica imala je još

edan dom gore u pećinama i svi su svakog jutra odlazili u planinuda tamo provedu dan, vraćajući se u sumrak ponovo u selo, jer noćunije bilo bombardovanja. Budući da je danju bilo opasno raditi napoljima, muškarci su te poslove obavljali noću – odnosno, time su sebavili stariji muškarci, jer mlađi su uvek bili odsutni, pucajući naRuse dole, na južnom kraju doline ili negde još dalje. Ovog letabombardovanje je bilo žešće nego ikad u svim pobunjeničkimoblastima, prema onome što je Žan-Pjer slušao od boraca. Ako suAvganistanci u drugim krajevima zemlje bili kao ovi ovde, u Dolinipet lavova, onda su sigurno bili sposobni da se prilagode i prežive,spasavajući nekoliko dragocenih stvari iz ruševina bombompogođene kuće, sadeći neumorno uvek iznova uništene bašte,negujući ranjene i sahranjujući mrtve, i šaljući sve dečake da se

priključe vođama gerilskog pokreta. Rusi nikad neće potući oveljude, osećala je Džejn, osim ako celu zemlju ne pretvore uradioaktivnu pustinju.

Što se tiče toga da li bi pobunjenici mogli da pobede Ruse, to jebilo drugo pitanje. Gerilski odredi bili su hrabri i neukrotivi, i unjihovim rukama bila je čitava teritorija, osim gradova, ali su sesuparnička plemena međusobno mrzela isto toliko koliko su mrzeli

49


50/372

okupatore, a njihove puške bile su beskorisne protiv mlaznihbombardera i oklopnih helikoptera.

Džejn odagna misli o ratu. Ovo je najtopliji deo dana, vremepopodnevnog odmora koje je najradije provodila sama i opuštena.

Zagrabivši rukom u kozju mešinu punu putera, Džejn poče da mažezategnutu kožu na svom velikom stomaku, razmišljajući kako jesamo mogla biti toliko glupa da zatrudni u Avganistanu.

Doputovala je ovde s dvogodišnjom zalihom kontraceptivnihpilula, s dijafragmom i s velikom kutijom spermicidnog želea, a ipake, samo nekoliko nedelja kasnije, zaboravila da ponovo uzme piluleposle menstruacije, a zatim je još nekoliko puta zaboravila da stavidijafragmu. – Kako si mogla da napraviš takvu grešku? – Žan-Pjer je

vikao, a ona na to nije umela da mu odgovori.Međutim sada, dok je ovako ležala na suncu kao spokojna

trudnica s divnim, nabreklim grudima i stalnim bolom u krstima,asno je uviđala da je to bila namerna greška, neka vrsta stručnoizvedenog faula koji je odigrala njena podsvest. Ona je želela dete, aznala je da Žan-Pjer ne želi, pa je tako slučajno ostala trudna.

Zašto sam toliko želela dete?, pitala se i odjednom, niotkuda,stigao je odgovor: zato što sam bila usamljena.

– Da li je to istina? – glasno se upitala. To bi stvarno bila ironija.U Parizu, iako je živela sama, kupovala hranu za jednu osobu irazgovarala sama sa sobom u ogledalu, nikad se nije osećalausamljenom, a posle udaje, kada je svako veče i svaku noć provodilas mužem, i pri tom još i radila s njim skoro čitav dan, počela je da seoseća izolovano, uplašeno i usamljeno.

Venčali su se u Parizu, neposredno pre dolaska ovamo. To im se

nekako činilo prirodnim delom te pustolovine, još jedan izazov, jošedan rizik, još jedno uzbuđenje. Svi su govorili kako su njih dvojesrećni i lepi, hrabri i zaljubljeni, i to je bila istina.

Bez sumnje, ona je previše očekivala. Nadala se da će ljubav iprisnost između nje i Žan-Pjera stalno rasti. Zamišljala je da će joj onreći u koga je bio zaljubljen u detinjstvu i čega se stvarno boji i da lie istina da muškarci posle pišanja otresaju kapljice, a da će ona, za

50


51/372

uzvrat, njemu ispričati kako je njen otac bio alkoholičar i kako je upubertetu fantazirala o tome da je siluje neki crnac i kako ponekad,kada je uznemirena, sisa palac. Međutim, Žan-Pjer je, izgleda,smatrao da njihov odnos posle venčanja treba da ostane tačno

onakav kakav je bio pre braka. Bio je uljudan, zasmejavao bi je kadae bio ludo raspoložen i padao joj bespomoćno u naručje kada bi gauhvatila potištenost, razgovarao je s njom o rat

Documents

Ken Follett - Dolina lavova.pdf