13. 10. 2008. - (malo sam kasnio, pa ne pochinje snimak od pochetka chasa; ljubichasto su moji dodaci; boldovano su citati; italik ( vukovitjevo) njegovo obratjanje nama; zvezditze su tamo gde se ne chuje ( da l zbog njegovog mumlanja ili nechega drugog))

KATEGORIJE

.............znachi on kategorije ne izvodi iz iskustva..........e sad, svoje izlaganje o metafizichkoj dedukciji Kant je podelio na tri dela:

• u prvom on se bavi opshtim svojstvima razuma • u drugom daje listu spornih sudova • u tretjem, koji predstavlja metafizichku dedukciju u strogom smislu rechi, iz liste sudova izvodi listu

kategorijaGovoretji o opshtim svojstvima razuma on kazhe da je razum sposobnost sjedinjavanja ili sposobnost sintetisanja predstava bez kojih nikakvo saznanje nije mogutje.......drugo, on kazhe da se ta sposobnost izrazhava sudovima.......znachi kada kazhem na primer - "drvo je zeleno" ja sintetishem , ili povezujem, dve predstave, predstavu drveta i predstavu zelene boje, i to je chin sintetisanja .....Momenti forme, ili kako Kant kazhe logichke funkcije tih sudova jesu kategorije, najopshtiji apriorni pojmovi, koji se odnose na sve predmete mishljenja, a njihove funkcije da tako organizuju nashe mishljenje da omogutje primenu sudova na nashe opazhanje..................e, o chemu je rech - uzimamo neki subjekatsko-predikatski sud i zamishljamo kako bi se on mogao primeniti na predmet opazhanja .....iz perspektive samog suda potpuno je svejedno shta tje u opazhajnom materijalu dobiti funkciju subjekta a shta funkcijuju predikata...mozhete retji "drvo je zeleno" ili " neko zeleno je drvo", tako da sudjenje deluje pomalo proizvoljno, shto vazhi i za sudove kauzalnog delovanja u iskustvu.Kategorije treba da uchine tu primenu sudova neproizvoljnom.... znachi kategorije treba da odrede shta tje u onome shto zatichemo u opazhanju igrati funkciju subjekta, a shta funkciju predikata, i to tje omogutjiti u ovom sluchaju kategorija supstancije i akcidencije.....subjekat mora biti supstancija, a predikat mora biti neka akcidencija...na taj nachin kategorije odredjuju svojstva koja chulni sadrzhaj mora da zadovolji da bismo na njega primenili odredjene tipove sudova. Kant nam daje u drugom odseku ovog dela KCHU, daje tabelu tipova sudova ( sada pretpostavljam da crta tabelu po tabli )shta znachi ova tabela - svaki sud nam govori neshto o kvantitetu ( onoga na shta se odnosi), kvalitetu, o relacionim svojstvima, i o modalnom statusu tih svojstavatim detaljima tjemo se takodje pozabaviti na vezhbama.....dakle, Kant kazhe da ovu tipologiju sudjenja izdvaja opshta logika, i da ona ne stoji u vezi sa transcendentalnim ****** ( mozhda trns logikom, ili sudjenjem, ne znam, nagadjam ) , drugo, on kazhe da tretji sud u svakoj od ovih grupa predstavlja jedan plod kombinacije prvog i drugoge sad, u vezi sa tim javlja se nekoliko problema, ja tju vam navesti samo najvazhnije -prvo - nije dat princip kojim je pravljena podela, i sam Hegel je smatrao da ova podela Kantovim jezikom recheno rapsodichka, tj sluchajna, da nije zasnovana na nekomm principuistina sam Kant je smatrao da je Aristotelova tabela kategorija rapsodichna, pa otuda mozhda Hegel nije bio u krivu kada je Kantu prebacio ono shto je ovaj prebacio Aristotelu.....Kant kazhe da se sudovi u opshtoj logici s pravom tretiraju zasebno od silogzama kao opshta saznanja, medjutim nije jasno o kakvim je opshtim saznanjima rech jer on to ovde ne objashnjavae sad,dva konkretna problema - Kant kazhe - da bi objasnio kako se to pojedinachni sudovi, singularni dakle, mogu ukljuchiti u tabelu opshtih saznanja, po chemu singularni sudovi koji se odnose pojedinachne stvari mogu predstavljati opshte saznanje, Kant na jednom mestu kazhe da se oni mogu tretirati kao opshti, ali onda ostaje nejasno zashto oni predstavljaju posebnu grupu u sudovima kvantiteta. Isto tako, izdvajanje beskonachnih sudova kao zasebnih Kant tje opravdati njihovom saznajnom ulogom, chime tje zapravo uzeti transendentalan kriterijum za pravljenje tabele opshtih sudova, i odustati od svoje prvobitne teze da tabelu ovih aspekata sudjenja dosledno izvede kao neshto shto naziva opshta logika ( parafraza) koja apstrahuje od empirijskog i svakog drugog sadrzhaja mishljenja........nekoliko stranica kasnije Kant nam daje tabelu kategoriija, za koju tvrdi da je izvedena iz analogne tabele sudova - kat.kvantiteta opshtim sudovima, koji se donose na celokupni domen, odgo///////////////////////vara kategorija celokupnnosti ili totaliteta, posebnim sudovima kategorija mnozhine, pojedinachnom kategorija jedinicekad je rech o kvalitetu - potvrdnim sudovima odgovara kategorija realiteta, odrechnim kategorija negacije, a beskonachnim kategorija limitacije;relacionim aspektima sudova odgovaraju kategorije supstancije i akcidencije, uzroka i posledice; i zajednice onoga shto dela i onoga shto trpikategorijama modaliteta odgovaraju kategorije mogutjnost/ nemogutjnost; bitje nebitje ( egz/ neegz); i nuzhnost/ sluchajnost...........

1

Kant medjutim ne objashnjava kako su ove dve tabele koordinirane, na prvi pogled plauzibilno, ali su komentator pronashli tu razne sitne probleme, tek utisak mnogih je bio da su ove ophste odrednice prihvatljive, ali kad je rech o ovim potpodelama, opshti utisak je da su one malo proizvoljne, i da chinjenica da ih ima tri u svakoj grupi vishe ukazuje na Kantovu zhelju da je hteo da da harmonichno sistematizovan pregled.Znachi razum je sposobnost sintetisanja predstava bez koje nema saznanja, ta sposobnost se izrazhava u chinovima sudjenja, da bi chinovi sudjenja mogli da se na neproizvoljan nachin primene na opazhajni sadrzhaj potrebno je da taj opazhajni sadrzhaj ispolji svojstva koja su grupisana, odredjena u kategorijamma, kako se to deshava videtjemo ovog chasa i narednog puta..........e, sad, u ovom delu, koji je najlakshi deo transcendentalne analitike, g de Kant daje jednu tabelu, drugu tabelu, kazhe da jedna proistiche iz drugeKant govori o analizi i sintezi i o formi i sadrhazju pojma *****ja tju vam sad retji nekoliko stvari koje bash i ne pishu u KCHU, pishu u njegovim predavanjima o logici, a koje tje vam omogutjiti da shvatite bolje shta je Kant hteo da kazhekad je rech o analizi i sintezi - Kant razlikuje pojmove koji su dati od pojmova koji su nachinjeni, i sad pojmovi koji su dati su oni koji sadrzhe kako on kazhe u sebi delimichne pojmove, to jest predikate koji se svi odnose na istu stvar ali tek zajedno mogu posluzhiti za njenu identifikacijuti predikati mogu biti koordinirani i subordinirani jedan drugome - tako predikati "zhivotinja" i "racionalna" koji su sadrzhani u pojmu ljudskog bitja jesu koordinirani, po Kantovoj analizi, dok su predikati "biti zhivotinja" i "imati telo" , i "biti materijalna stvar" koji su sadrzhani u istom tom pojmu, suboordinirani jedan drugom..........i sad izlaganje sadrzhaja pojmova, odnosno izlaganje tih delimichnih pojmova predikata, koji su medjusobno jedan drugom koordinirani ili suboordinirani, jeste plod analize koja se izrazhava analitichkim sudovimas druge strane u matematizi i prirodnim naukama, pojmovi moraju biti nachinjeni, u tom smislu shto predikati moraju biti pridodati subjektuu matematici, po Kantovom mishljenju, uz pomotj chistog opazhanja ili konstrukcijom u chistom opazhnaju, a u prirodnim naukama uz pomotj eksperimenta, koji tje odrediti da li se jedan predikat mozhe ili ne mozhe pripisati jednom pojmu......sad o formi i sadrzhaju pojmova - kada govori o formi pojmova Kant misli na vezu medju predikatima koji su u njemu sadrzhani, na njihovu ili subordiniranost, na unutrashnju strukturu pojmovakada govori o sadrzhaju pojmova on ne misli na same predikate koji su u njemu sadrzhani, vetj na predmete opazhanja kojima se ti predikati pripisuju........ ( sad malu pauzu pa tjemo pretji na transcendentalnu dedukciju)

TRANSCENDENTALNA DEDUKCIJA apercepcija,uobrazilja,mozhda najznachaniji i najnejasniji deo KCHU, Kant je dao jednu verziju u prvom izdanju KCHU, drugu u drugom izdanju, i u drugim svojim spisima kratje verizje transcendentalne dedukcije koji se delimichno preklapaju sa jednim, delimichno sa drugim izdanjem, a i idu u nekom tretjem smeru....................cilj je da pokazhe, ili da dokazhe, kako se kategorije primenjuju na **********sad tjemo rekonstruisati put saznanja, kako ga Kant rekonstruishe i objashnjava u KCHU. Prvo saznanje pochinje sa iskustvom, sa opazhanjem, mi dobijamo neki niz senzacija, neki niz chulnih raznovrsnostii sad recimo da je ovaj X ( na tabli) jesu neke ***** ( senzacije, pretpostavljam) bilo nashih mentalnih stanja, bilo nekih stvari koje stoje u prostoru, i te senzacije mi primamo sukcesivno - i sad, Kant naziva primanje tih senzacija sukcesivnom sintezom aprehenzije............znachi aprehenzija je primanje tih utisaka, ona je sukcesivna jer odvija se u vremenu, a rech je o sintezi zato shto te opazhajne predstave bivaju samim chinom aprehenziranja stavljene u vremenske i neke od njih i u prostorne odnosei sad prvo shto se deshava ( sad prvo u nekom logichkom redosledu, ne vremenskom) jeste sinteza uobrazilje, koju Kant u prvom izdanju KCHU, naziva reproduktivnom, a u drugom figurativnomznachi ove senzacije su prvo stavljene u neke prostorno vremenske odnose, data su im osnovna prostorno vremenska svosjtva, i sad ova sinteza uobrazilje ove senzacije stvalja u jedinstven vremenski tok, tako shto prosto pamti ranije senzacije, ranija stanje nasheg duha, znachi mi prvo imamo ovu senzaciju, pa ovu, pa onu.....ono shto uobrazilja chini jeste da pamti jedan , dva i tri ( verovatno pokazuje pritom na nacrtano i/ili napisano na tabli) i onda stavlja chetiri u isti vremenski tok, i ona kako kazhe Kant proizvodi jedinstvo vremena, ona nam omogujtava, da chetiri i tri i dva svrstamo u isti vremenski tok sa jedan...................sledetja stvar, ne u subjekat mishljenja, to je kljuchni deo, kljuchne strane, ja sam taj koji misli jedan, dva, etc"JA", po tehnichkom Kantovom izrazu o sopstvu, jeste transcendentalna apercepcija, JA jeste najvishi izvor intelektualne sinteze, kaZhe da je to jedna formalna predstava koju ja misilm, koja [quote=kant] mora motji da prati sve moje predstave ukoliko te predstave treba da imaju sadrzhinu[/quote] "mora motji" u tom smislu shto mi nismo bash u svakom trenutku svesni da smo mi ti koji mislimo neki sadrzhaj, ali da ako se malo prenemo da tjemo to motjida ustanovimo. To je jedna predstava koja prati sve druge predstave

2

koje su njoj ******, to je jedina takva predstava i zato je to predstava koja omogutjava da se izmedju ovih ostalih predstava postavi medjusobna veza.........i sad, da nije te osnovne izvorne sintetizujutje predstave, nashe iskustvo bi bilo Kantovim jezikom recheno, rapsodichno, slabo povezano...........Ono shto omogutjava transcendentalnu samosvest kao nivo saznanja jeste da se ove predstave povezhu u predstavu nekog objekta e sad, transcendentalna aperceprija jeste racionalni chin, prvi najvazhniji, osnovni izvorni chin, nasheg razuma.Poshto je razum motj sudjenja ovo mishljnje se dalje razlazhe u sudove_" ja mislim da je drvo zeleno"a pravila za primenu tih sudova, na ovu chulnu raznovrsnost jesu kategorije...............one bi trebalo da omogujte da se ovi sudovi primene na neproizvoljan nachin, tj da ne bude svejedno da li tje subjekat suda biti zeleno ili drvoe sad - u samoj transendentalnoj dedukciji Kant nije bash sasvim uspeo da pokazhe kako se to radi u analititzi osnovnih stavova on je izneo ideju o postojanju vremenskih shema, po kojoj za svaku kategoriju postoje vremenska pravila njene primene, odnosno - ukoliko se ovaj chulni sadrzhaj nadje u nekim vremenskim odnosima na njega treba primeniti tu i tu kategoriju; to su uslovi primena kategorija ili uslovi pod kojima se chulni sadrzhaj mozhe podvesti pod kategorije, kako bi se omogutjilo neproizvoljno sudjenje

je l vam jasan ovaj deo ?

neko - "Mozhete da ponovite molim vas ovo pod jedan, kako ova shema funkcionishe ?"pa, time tjemo se vishe baviti u sledetji ponedeljak

evo, recimo imamo kategoriju supstancije, da bismo neshto oznachili kao supstanciju, to neshto mora da traje, po Kantu da bi za neshto rekli da nuzhno postoji, to neshto mora da postoji u svakom vremneuda bismo za neshto rekli da stoji kao uzrok necheg drugog, to neshto uvek mora dolaziti pre tog necheg drugog - i ukoliko chulni sadrzhaj zadovolji te uslove na njega mozhemo primeniti kategorije, a kategorija nam omogutjavaju da o tom chulnom sadrzhaju sudimo.........e sad te sheme su plod uobrazilje..............status uobrazilje nije sasvim jasan, Kant na jedan nachin opisuje u prvom, na drugi nachin u drugom izdanje KCHU, ali u svakom sluchaju vremenske sheme su vremenski uslovi za primenu kategorija na chulne raznovrsnosti, kategorije su uslovi za primenu sudova, sudovi su prva ispoljavanja transcendentalne apercepcije koja je zapravo izvor racionalne sinteze , misaone sinteze chulne raznovrsnosti, koja omogutjutje da se sve divergentnte predstave koje imamo, kooje se uvek razlikuju po nechemu jedna od druge, dovedu u vezu sa jednim jedinstvenim objektomtaj objekat je korelat nasheg subjekta, Kant ga naziva transcendentalnim subjektom, pojam objekta koji treba ******

Kant ovde radikalno odstupa od tadashnjih epistemoloshkih tradicija - napushta lokovski projekat gradjenja saznanja iskljuchivo iz chulnih datosti, znachi saznanje se ne mozhe graditi iskljuchivo na osnovu chulnih datosti - potreban vam je jedan transcendentalan subjekt , potrebne su vam kategorije, s druge strane on napushta kartezijansku ideju da se o subjektu mozhe misliti nezavisno od objekta, i to su posleditze transcendentalne dedukcije koje su izmenile, u nekoj meri, tok filozofije.............onda su tu problemi transcendentalne dedukcijeglavni je problem taj shto je Kant hteo da pokazhe kako je transcendentalno JA uslov za postojanje objekta, a doshao je do stanovishta po kojem je zapravo i postojanje objekta mishljenje uslov postojanja subjektai sad ovo transcendentalno JA uz pomotj sudova kategorija i vremenskih shema, u ovaj chulni sadrzhaj unosi apriorne elemente, unosi nuzhne veze i na taj nachin omogujtava nastanak saznanja, koje po Kantu mora pochivati, mora se odnositi na nuzhne posleditze

............................nishta, vidimo se za petnaest minuta na vezhbama............

3

20.10.2008. - ( ljubichasto su moji dodaci; boldovano su citati; italik ( vukovitjevo) njegovo obratjanje nama; zvezditze su tamo gde se ne chuje ( da l zbog njegovog mumlanja ili nechega drugog - na ovom snimku toga, nazhalost ima prilichno puno :( ( pojma nemam gde sam stavio ovaj mp4, ali je bilo losh izbor mesta))

SEMATIZAM,OSNOVNI STAVOVI

......................nastavitjemo tamo gde smo stali proshlog puta........Tema ovog prvog dela jeste na koji se nachin povezuju pojmovi i opazhaji. Kant to povezivanje naizmenichno opisuje kao podvodjenje ili subsumciju opazhaja pod pojam, i kao primenu pojmova na pojave...........on ta dva opisa posmatra kao istovetna mada se oni ochigledno razlikuju. Subsumcija je naime odnos izmedju dve predstave, dok je primena odnos izmedju pojmovne predstave i opazhajnog predstavljanja stvari. Pored toga subsumcija opazhaja pod pojam mogutja je i onda kada nije prisutan predmet opazhanja ( u halucinacijama i snovima)...........primena pojma na objekat mogutja je i kada nismo upoznati sa objektom preko opazhaja, vetj npr odredjenih ****** ( mislim opisa )..... Otuda ta dva izraza ne mogu biti istovetni, ali onaj koji vishe odgovara onome shto Kant hotje da kazhe jeste prvi - da je rech o supsumciji, ili podvodjenju opazhaja pod pojam...... Podvodjenje opazhaja pod kategorije jeste jedan poseban sluchaj podvodjenja opazhaja pod pojmove uopshte, u kom je obuhvatjeno josh i podvodjenje pod geometrijske i pod empirichke pojmove, o chemu Kant takodje govori u ovim odeljcima KCHU. Da bi podvodjenje pod pojmove bilo mogutje, izmedju pojmovne i opazhajne predstave mora postojati izvesna slichnost, kazhe Kant izvesna homogenost njihovog sadrzhaja....kad je rech o geometrijskim i empirichkim pojmovima slichnost je lakshe pronatji zato shto se oni neposredno odnose na iskustvo - npr imatte pojam kruga i opazhaj tanjira , i ono shto ima je zajednichko jeste shto reprezentuju ono shto bismo nazvali svojstvom okruglastosti............dakle, podvodjenje pod kategorije je tezhe objasniti, zato shto su kategorije poptuno nezavisne od iskustva, u tom smislu da izmedju njihovog sadrzhaja i sadrzhaja datog iskustva nema neke ochigledne slichnosti, i u tom smislu da odredjenja koja u sebi nose kategorije ****************************zbog toga, kazhe Kant, podvodjenja opazhaja pod kategorija zahteva umetanje tretje posredujutje predstave koja bi sa jedne strane bila slichna opazhaju, a s druge strane slichna kategoriji....posredujutje predstave te vrste on naziva transcendentalnim shemama.....mi smo na prethodnim chasovima govorili kako Kant razlikuje empirijski sadrzhaj i apriornu formu opazhaja, i govorili smo o tome kako formira sudjenje o onome shto je dato u prostoru i vremenu, kako najvishi izvor te intelektualne sinteze jeste transcendentalna apercepcija .......i zaustavili smo se kod toga da kategorije koje Kant izvodi iz formi sudova treba da omogujte njihovu opazhajnu predstavu........sad nas zanima kako se to sve odigrava, tj kako kategorije primenjujemo na ***** ( opazhaje, sadrzhaj iskustva ? )Svoje uchenje o transcendentalnim shemama tje razviti pokushavatjutji da odgovori na to pitanje, medjutim, on tje pretpostaviti u nekoliko navrata da su sheme potrebne i geometrijskim i empirijskim pojmovima, i mi tjemo se prvo pozabaviti njima, a potom i primenom na same kategorije.....Kant sheme opisuje na nekoliko razlichith nachina, on ih opisuje : -kao predstave, -kao pravila, -kao same sinteze, sintetichke chinove -kao fenomene slaganja pojmova -pa ponekad i kao kljuch za pojmove (wtf ? )svi ti izrazi na neki nachin ukazuju na ono shto je Kant smatrao da sheme jesu - apriorne funkcije, one omogutjavaju da intelektualna sinteza mishljena u pojmovima bude primenjena na chulnu raznovrsnost......one jesu komponente koje omogujtavaju slaganje. U nekom smislu to jesu sami pojmovi ( ne chuje se deo).......najpreciziniji izraz - obrasci koje sintetichki procesi treba da slede...... Da ponovimo prvo shta bi se moglo retji o shematizmu geometrijskih pojmova - Kant tu uzima primer trougla - trougao je kazhe on, pojam koji se prevashodno odnosi na nashe mentalne prikaze, na razlichite apriorne konstrukcije trouglastih objekata u prostoru......kako se kroz pojam trougla mogu podvesti chisti geometrijski opazhaj trougla kada je pojam jedan, a takvih opazhajnih konstrukcija ima potencijalno beskonachno mnogo i ima ih beskonachno mnogo razlichitih (vi mozhete zamisliti beskonachno mnogo razlichitih trouglova, onog trenutka kada kazhete - pa dobro kako tjemo sve to povezati sa pojmom trougla, jer nijedna slika trougla ne mozhe u potpunosti odgovarati pojmu trougla jer ne mozhe obuhvatiti sve trouglove). Pojmu trougla je sad, kazhe Kant, potrebna shema koja tje ga povezati sa konstruisanim trouglom...............shema pojma trougla , po prichi jednog tumacha, jeste predstava univerzalne procedure kojom uobrazilja stvara sliku trougla......pitanje koje se ovde postavlja jeste kako takva procedura mozhe da omogutji podvodjenje datih slika pod dati pojam .........zamislite neshto, neki trougao, kako tu predstavu mozhete povezati sa pojmom. Ponuditju vam dva mishljenja - prema jednom , malo neobichnom to se deshava tako shto uobrazilja redom generishe razlichite ***** slike objekata, trougla, dok ne nadje onu koja odgovara datoj trouglastoj mrezhi, i onda se zaustavi.......prema jednom drugom objashnjenju, koje je vishe u skladu sa savremenim teorijama opazhanja, shema nije samo obrazac koji sledi nash duhovni mehanizam za proizvodju slika, vetj i sposobnost prepoznavanja trouglastih opazhaja, i ta je sposobnost onda direktno povezana sa pitanjem

4

podvodjenja opazhaja pod pojmove.....ta sposobnost bi se sastojala u formativnoj sintezi, po kojoj bi se opazhaji, aktuelni i mogutji , uchestvovali ( ? ) na osnovu slichnosti svog sadrzhaja........... ta klasifikacija bi onda trebalo da reprezantativni karakter opazhajnim predstavama odredjenog oblika, da omogujti da se ono na neshto donosi............ u tom smislu sheme bi bile preracionalna, prepojmovna pravila koja kada ih upotrebljavamo ne daju ******** sudove vetj vrshe posao diskriminacije opazhaja.....e sad - fizichki pojmovi podrazumevaju neshto vishe od geometrijskih , oni se ne odnose samo na slike, vetj na ono shto bismo sledetji aristotela mogli nazvati individualne supstancije.....oni se odnose na partikularne sinteze koje egzistiraju u prostoru i vremenu i koji su nosioci svojstava, i koji istrajavaju u svom postojanju uprkos promenama na sebi. Zvog toga podvodjenje opazhaja jednog psa pod pojam psa zahteva ne samo ovu grupishutju, diskriminishitju sintezu koja nam omogutjava da u pojedinachnom opazhaju prepoznamo ona svojstva koja su sadrzhana u pojmu, vetj i da opazhenog psa prepoznamo kao indivudualnu supstanciju koja se mozhe opaziti na vishe razlichitih mesta u razlichitim vremenima.......i zato chitavu sintezu koja omogutjava podvodjenje opazhaja psa pod pojam psa mora i da identifikuje neke od njih kao opazhaje posebne podgrupe u koju bi spadali opazhaji jednog jedinog psa, dakle ta identifikacija mora da omogutji i identifikaciju opazhjaja koji bi se odnosili na jedan partikularni prostorno vremenski objekat, i zato mozhemo retji , da sheme pojedinachnih empirijskih pojmova bivaju ogranichene na vishem nivou, ili, ako hotjete, bivaju odredjene kategorijalnim shemama poput u ovom sluchaju **** kategorije psa, koja ne zavisi od svojstava samih opazhajnih stvari, od svojstava samih senzacija, vetj predstavalja strukturnu relaciju koja jedan opazhaj dovodi u vezu sa drugim......sheme geometrijskih i empirijskih objekata funskcionishu na osnovu bliskih odnosa onoga shto je vezano za pojam i onoga shto je sadrzhano u opazhajukant je podvodjenje opazhaj pod kategorije smatrao posebno teshkimniko, kazhe Kant, podrazumevajutji tu uglavnom Hjuma, netje retji da chulima mozhemo opaziti kauzalitet......kako onda kategorija kauzaliteta mozhe da se primeni ......sada, reshenje koje tje on ponuditi sastojatje se u formulisanju vremenskih uslova pod kojima empirijski sadrzhaj mora stajati da bi mogao podvesti se pod odredjene

kategorije, ili ako hotjete da bi se kategorije na njega mogle primeniti.....e sad, vreme je forma unutrashnjeg chula pod koje potpadaju sve predstave........ono je, kazhe , Kant s jedne strane slichno kategorijama, jer sadrzhi apriorna odredjenja, a sa druge strane ono je slichno chulnosti jer svaki chulni sadrzhaj, jer ga mi kao takvog opazhamo mora imati neko vremensko odredjenje.........te vremenske uslove Kant naziva transecndentalnim shemama i kazhe da su one apriorne, tj da nisu predmet iskustva, vetj da iskustvo chine mogutjim......one time istovremeno kategorijama daju znachenje i ogranichavaju njihovu primenu na sadrzhaj iskustva......Kant kazhe da su transcendentalne sheme plod transcendentalne uobrazilje, jedne kako kazhe - same motji dushe chijeg funkcionisanja nismo svesni. ........posle, iznosi zakljuchak da su metafizichke upotrebe kategorija na objekte koji ne postoje u vremenu i prostoru pogreshne i neopravdanepre nego shto nastavimo dalje sa Kantom rekao bih neshto o istorijatu tih ideja koje iskazuje - odakle mu ideja da u moitji duha uvrsti i mashtu.........o uobrazilji govori i Aristotel u svom spisu "O dushi"427 B [qoute=aristotel]" ona je razlichita i od opazhanja i od mishljenja iako je ne nalazimo ni iza senzacija ni iza sudova " [/quote] - ona je sa jedne strane razdvojena od chulnosti , a s druge strane ne mozhe se svesti na razum , ali je uvek podeljena i na jedne i na druge operacijeTaj posrednichki status uobrazilje prihvatio je zdravo za gotovo Toma Akvinski u svom komentaru Aristotelovog spisa "O dushi" i time vratio ideju uobrazilje u evropsku srednjevekovnu i kasnije novovekovnu filozofiju.........jbg-31 32 33 min, mumla neshto prilichno nerazumljivo, a malo je i otvoren prozor, nije preterano ni bitno.....Uobrazilju su prvi u pitanje doveli racionalisti, posebno Dekart, koji je ironichno hteo da je potrazhi u ljudskom duhu otvarajutji lobanje......kod Wolfa uobrazilja predstavlja sistemsku smetnju, on zheli da je izbaci, ali ne zna shta da radi......i njegov nastavljach tje taj problem reshiti tako shto tje uobrazilju izbaciti iz filozofije i dodeliti empirijskoj filozofiji.......Baumgarten prihvata uobrazilju kao veliki i vazhan deo filozofske materije i domen fzf proshiruje na estetiku i poetiku..........Status uobrazilje, ontoloshki status uobrazilje u KCU nije bash sasvim jasan, postoji razlika izmedju prvog i drugog izdanja.....u prvom izdanju ona je nedvosmisleno predstavljena kao samostalna sposobnost, u drugom kazhe kako je ona zapravo pomoc razuma , ili funkcija razuma...........uprkos tim nedoumicama, on joj sve vreme pripisuje jednu jedinstvenu i vrlo jasnu fju - opazhanje deli na culno i imaginarno - pa kaze da je prvo svojstveno opazanju prisutnog, a drugo opazanju u odsustvu objekta, opazanje u odsustvu objekta moguce je u dva smisla - ili je predmet bio prisutan u proslosti pa ga vise nema ili ce biti prisutan u buducnosti.....u prvom sluchaju uobrazilja koja omogujtava to opazanje predmeta u njegovom odsustvu jeste reproduktivna, a u drugom sluchaju produktivna........na polju empirijske primene reproduktivna uobrazilja proizvodi pamcenja koji omogucava formiranje pojedinachnih opazaja, o cemu smo pricali na proslom casu, svaki pojedinacni opazaj traje u vremenu i sastoji se od sukcesivnog niza....ono sto povezuje jedinstven opazaj jednog predmeta jeste pamcenje.......... kad je rec o transcendentalnoj uobrazilji koja funkcionise nezavisno od svojstava konkretnih sadrzaja iskustava, ona je od kljuchne vaznosti i ona omogucava povezivanje kategorija sa sadrzajem culnih opazhaja

5

pauza

shematizam bi trebalo da obrazlozi povezivanje pojmova sa jedne strane i opazaja, opazajnih sadrzaja.......sad rapravlja o tri vrste pojmova, pod geometrijskim pojmovima u prvom koraku, pa onda o empirijskim pojmovima, i o kategorijama......i sada on izmedju pojmova sa jedne strane i opazaja sa druge strane, se odnosi na dva nacina kao

podvodjenje opazaja pod pojmove i kao primenu na pojave, i tretira ta dva nacina kao istovetne.......ja sam vam dao tri razloga zasto nisu istovetni, subsumcija ili podvodjenje opazaja pod pojmove jeste odnos izmedju dve predstave, pojmovne i opazajne predstave; dok je s druge strane primena pojma na opazhaje odnos izmedju predstave i objekta, stvari.....drugo, subsumcija je moguca i bez prisustva objekta.......sta bese trece, primena pojma na objekat je moguca i bez opazaja......tako da ta dva odredjenja nisu ekvivalentna, a rekao sam vam onda da opis koji bolje odgovara onome shto Kant hoce da kaze u KCU jeste prvi, podvodjenje

onda sam vam govorio shta na osnovu Kantovih textova mozhemo zakljuchiti o njegovom shvatanju primene geometrijske i empirijske pojmove.........i on kazhe , sad kad je rech o geometrijskim pojmovima - imate pojam trougla i sa druge strane beskonachan niz razlichitih slika trouglova, kako podvesti te slike pod pojam......uzmete sliku jednakostranichnog trougla i podvedette ga pod pojam - da li to znachi da ta predstava, slika odgovara svim trouglovaima - ne odgovara.......shta je onda tu podvodjenje, i kazhe Kant potrebna je tu sad shema, shema je zapravo procedura koja povezuje pojam trougla, i sa druge strane slike trouglovaima dva objashnjenja kako deluje ta shema - prema jednom objashnjenju, shema pojma trougla, kada vam je dat jedan trouglasti predmet genereishe brzo slike mogutjih trouglova i nadje onu koja odgovara opazhenom trouglu, i onda povezuje pojam sa opazhajem trougla......prema drugom objashnjenju ta transcendentalna shema , znachi procedura, ta sintetichka aktivnost obavlja taj posao genersanja slika, ali ******** grupisanja u vrste, dakle da imate ovu vrstu trougla, onu vrstu trougla .....(OVO OVDE SE DONOSILO NA GEOMETRIJSKE POJMOVE).kad je rech o empirijskim pojmovima stvar je neshto komplikovanija, jer vi nemate samo slike, vetj kada govorite o stvarima, vi vetj mislite na pojedinacne supstancije.....sad ono shto sam rekao o shemama kategorija, jeste da su to vremenska odredjenja, da je vreme forma unutrashnjeg chula, ..........pojave moraju da budu date pod odredjenim vremenskim uslovima, odredjene na odredjen nachin u vremenu da bismo na njih mogli da primenimo odredjene kategorije......istovremano vezivanje kategorije, njihova primena i znachenje bivaju ogranichene na pojave iz chega sledi vrlo vazhna posledica - da se kategorije ne mogu primenjivati na ono shto postoji u vremenu , i da je upotreba kategorija u metafizici proizvoljna i neopravdana ......kategorije kvantiteta, postoji jedna shema kazhe Kant - to je broj .....za broj Kant kazhe da on [quote=Kant]sadrzhava i izrazhava proizvodjenje samoga vremena u sukcesivnoj aprehenziji jednoga pojma[/quote]i [quote=Kant]broj znachi predstavu koja obuhvata ujedno sukcesivnu adiciju jedinice jedinici onoga shto je jednorodno[/quote]

shta to znachi - prvo - kvantitet je homogena velichina , ne postoje kvalitativne razlike izmedju vrsta kvantiteta , u tom smislu je rech o sintezi onoga shto je jednorodno........e, sad, u kom smislu je oblik vremenske ******* - pa kazhe Kant, u pojednostavljenoj verziji, merenje kvantiteta je sukcesivni proces, bilo da je rech o trenutnom vasem utisku velichine predmeta opazhanja, bilo da je rech o nekoj shematskoj proceduri merenja velichine......broj zapravo oznachava trajanje vremenske sinteze, trajanje procesa vremena.......( sad daje neki primer koji se ne razume bash najbolje ( ne mislim da ne razumem primer, nego ne razumem shta pricha, jer jako mumla:D))shta je mislio sa kategorijom kvaliteta ? kvalitet - ono realno, da bi neshto sto u nama izaziva osecaj, na osnovu tog osecaja mi znamo da je nesto realno postojece,......e sad, taj osecaj ima takodje svoju velicinu, taj osecaj ima svoju amplitudu, i on jeste homogen........vi recimo posmatrate neki objekat koji je crven, i vi imate osecaj crvenog, i taj osecaj raste u vama, ******* do nekog trenutka..... i to bi bio stepen crvenog, i taj stepen oznacava trajanje procesa osecanja kvaliteta.....broj je , kaze Kant ekstenzivna velicina, a stepen je intezivna velicina.......zato kada hocete recimo kategoriju kvanititeta da primenite na neki objekat vi to cinite tako sto taj objekat prenesete preko dva kvantitativna odredjenja, koja su moguca preko kategorije kvantiteta, i predstavljaju rezultate procesa brojanja.....za kategorije relacije i kategorije modaliteta postoji razlicite seme.......I sad, tu on postaje malo jasniji.....Kant kaze za supstanciju da je to perzistencija ili istrajavanje onoga sto je realno u vremenu, i onda dodaje[quote=Kant] to jest , njegova predstava kao jednog supstrata empirichke vremenske odredbe uopste [/quote]problem sa ovako shvacenom supstancijom, ali time cemo se vise pozabaviti na vezbama u sledecu sredu, jeste sto je Kant tu spojio dva razlicita shvatanja supstancije - supstancije kao individualnog partikularija, i supstancije kao osnovnog materijalnog konstituenta univerzuma, kao onoga od cega je univerzum sastavljen......

6

sad uzrok je, kategorija uzroka i posledice, sema uzroka, ono realno posle cega uvek dolazi nesto drugo, ono se sastoji u sukcesiji raznovrsnosti, ukoliko sukcesija podleze nekom pravilu.....uzrok je ono sto uvek prethodi, ako imate dogadjaje a, b c, ( verovatno je na tabli ovo pokazivao) reci cemo da je uzrok a, a b je posledica .....ta kategorija bi trebalo da nam omoguci da razlikujemo subjektivni pojam aprehenzije, od objektivnog pojma pojava.....treca kategorija relacije, jeste kategorija zajednice, odnosno uzajamnog kauzalnog dejstva supstancija, i Kant kaze [quote=Kant]koegzistencije odredaba jedne supstancije s odredbama druge supstancije prema nekom opstem pravilu[/quote]

sad ima jedan deo koji se slabije chuje skroz na 21 20 snimka II

- sema mogucnosti jeste odredba predstave jedne stvari u ma kojem vremenu; za neshto cete reci da je moguce ako moze postojati u bilo kom vremenu- shema stvarnosti jeste egzistencija u jednom odredjenom vremenu - stvar je postojala sada, ili juce popodne, ili ce postojati sutra prekosutra- shema nuznosti jeste egzistencija jedne stvari u svim vremenima..........

sada sa jedne strane imate kategorije, to su logicke kategorije, sa druge strane imate ove seme, usmeravate njihovu primenu na sadrzhaj iskustva - kategorije plus seme se mogu nazvati sematizovane kategorije; u duhu savremene filozofije se to mozhe nazvati realizovane kategorije..........

OSNOVNI STAVOVI........posto je pokazao kako se kategorije primenjuju na iskustvo, Kant je pokazao kako je sudjenje o prirodnom vremenskom toku moguce, Kant iznosi niz osnovnih stavova cistog razuma, odnosno niz apriornih sintetickih stavova o prirodi, koji predstavljaju osnov okvir, razlog, niz drugih konkretnih nasih sudova.......sve sto budemo tvrdili o prostorno vremenskom kontinuitetu pociva na tim osnovnim apriornim sintetickim stavovima.......

prvi takav stav tice se kvantiteta, i taj stav glasi -( Kant ga naziva aksiomom datosti u opazanju) [quote=Kant]svi culno dati opazaji jesu ekstenzivne velicine......[/quote]

pravi smisao ovog i narednih stavova otkrivamo zapravo u Kantovom spisu Metafizichki osnov nauke i prirode, gde Kant do tih osnovnih apriornih sintetichkih stavova o prirodi izvodi osnovna odredjenja fizike.......tvrdeci da svi culno dati opazaji jesu ekstenzivne velicine Kant zapravo odbacuje sve kvalitativne teorije o prirodi, to jest sve aristotelijanske fizike.....hoce da kaze da teorija o nasem fizickom svetu ne moze da tezi *******....kod Aristotela postoje razlicite regije prostora , koje su razlicite u kvalitativnom smislu, na neki nacin prostor je kvalitativno razlicit..........drugi aprioran sintetichki stav, Kant naziva anticipacijom opazaja [quote=Kant]u svim pojavama ono sto je realno, a sto je predmet osecanja ima intenzivnu velicinu, to jest neki stepen [/quote]

U KCU Kant objasnjava kako mu to omogucava , kako stepenasti karakter osecaja u nama omogucava da se anticipiraju sledece dejstvo *****U Metafizichki osnov nauke i prirode on ce reci jos nesto - "realno je ono sto zauzima prostor. Jedna stvar zauzima prostor na osnovu sile koju poseduje, odnosno sila - repulzije ( odbijanje) i sila privlacenja " i on time kaze prava fizicka nauka ne moze biti kartezijanska fizika koja kretanje o prostoru objasnjava ( ******* )apriorni sintetichki stavovi koji odgovaraju kategorijama relacije pokazuju da , kaze Kant pokazuju da je iskustvo moguce samo na osnovu predstave o nuznoj vezi izmedju opazaja, i onda daje po jedan osnovni stav za svaku od ovih relacionih kategorija, koji uspostavlja te nuzne vezepa kaze kad je rec o supstanciji anlogije iskustva[quote=Kant] kod svake promene pojava supstancija ostaje i njen se kvantum u prirodi niti povetjava niti smanjuje[/quote]

da bismo mogli da uochimo promenu potreban nam je supstrat promene, Kant iz toga pravi dalji korak pa kaze - da bismo mogli celokupnu prirodu da dozhivimo mi moramo pretpostaviti da priroda ima ********* ( neshto nepromenjljivo, supstrat) .........iz tog principa on ce dati princip odrzanja materije, u savremenoj fizici ima oblik principa odrzhanja energije.......

druga analogija iskustva"sve promene se desavaju po zakonu spajanja uzroka i posledica"

7

iz tog principa on ce u Metafizicki osnov nauke i prirode , uvesti princip inercije , prvi Njutnov zakon kretanja, pa ce reci, Kant - sva promena materije ima neki spoljasnji uzrok.....svako telo ustrajava u svom stannju mirovanja ili kretanja u istom smeru i istom brzinom, ako nije prinudjeno nekim spoljasnjim uzrokom da promeni to stanje" .........najzad , treca analogija glasi "sve supstancije, ukoliko se mogu opaziti u prostoru kao jednovremene, stoje u odnosu potpunog uzajamnog delanja"

iz tog apriornog sintetickog principa, on ce kasnije izvesti treci Njutnov zakon........

postulati empirijskog misljenja uopste, i kaze -

I postulat "ono sto se slaze sa formalnim uslovima iskustva ( u pogledu opazanja i u pogledu pojmova) jeste moguce"dakle, moguce je sve ono sto moze imati prostorno vremenska odredjenja, i na sta mozemo primeniti kategorije, to je za nas moguce........

II postulat" ono shto stoji u vezi s materijalnim uslovima iskustva ( osetjajem) jeste stvarno"

III postulat"ono cija je veza sa stvarnim odredjena prema opstim uslovima iskustva jeste ( postoji) nuzhno"

ono sto postoji na osnovu opstih uslova iskustva jeste nuzno.......e , sad opet u svojoj knjizi Metafizichki osnov nauke i prirode, koristeci ova tri postulata Kant ce pokusati da pokaze, kako se pomocu zakona kretanja moze objasniti kretanje planeta ......kako se u dva koraka od onoga sto nazivamo prividnim kretanjem planeta, do onoga sto nazivamo nuznim kretanjem planeta.........sto je zapravo zadatak svake nauke o kretanju ( ili tako neshto, ne znam, taj je smisao sigurno )....svaka astronomija polazi od niza opservacija, polazi od pravolinijskog kretanja planeta, koje naziva prividnim kretanjem planeta, pa konstruise kruzne putanje, medjutim konstruise ih u neki referentni sistem, i onda treba da pokaze zasto je kretanje koje pretpostavlja nuzno kretanje ( parafraza, nisam mogao da "odtumachim" ovo poslednje) .........

kraj

8

27.10.2008.

Kantova teorija uma i kritika metafizike,ideje,dijaleketika

1. kritika – stav slobodne ličnosti2. dijalektika – “logika privida”3. metafizika – “kada je dato nešto uslovljeno”

1.Kritika

Kantova filozofija se naziva kriticizam. Kantov kritički stav prema tadašnjim doktrinama je zaslužan za njegovu slavu. On nije izmislio kritiku, ali je bio prvi koji je sistemaski razvio ideju kritike, kritičkog stava. Kritikovati znači:a) zauzeti distancu spram (istupiti iz) predmeta kritike. Kant svoj kritički stav pretpostavlja dogmatskom;

dogmata – onaj ko iz 1 perspektive razvija učenje ili teorijub) pripisati sebi sobodu mišljenja i odlučivanja u odnosu na predmet kritikec) pretpostaviti da bi se kritikovano moglo zameniti boljim – bez ovog c) kritika nema kriterijum

Suprotnost kritike je opravdanje. Potraga za opravdanjem stvarnosti (i prirodne i sociokulturalne) bila je karakteristična za najveći deo dotadašnje evropske filozofije i imala je uglavnom teološku dimenziju. Iz persektive osobe koja traži opravdanje nema mesta za kritiku stvarnosti jer bi to bila kritika onoga ko je tu stvarnost stvorio. Čovek ne može biti shvaćen kao slobodan stvaralac, njegova sudbina je već utvrđena u Božjem planu. Jedina sloboda koju čovek ima je da sebi pripiše zlo (a ne Bogu). Najviši cilj tih filozofa bila je teodiceja.Kant je kritikovao više stvari:1) dotadašnja metafizička mišljenja2) politička uređenja (apsolutističke monarhije, a podržavao je francusku revoluciju i ustavnu monarhiju; vladar dela u službi naroda i njihovog interesa)3) crkvu i plemstvo kao nosioce društvenopolitičkog uređenja4) neprosvećenost naroda koja ga drži u pokornostiOn daje za pravo materijalističkoj slici sveta koja je formirana u 15. veku i prikazuje svet kao deo nepromenljivog ustrojstva. Kritikujući metafizičke sisteme drugih autora (Dekarta, Lajbnica, Njutna), Kant kritikuje i svoje mladalačke metafizičke pokušaje. Njegove kritike metafizike imaju više posledica. U 3. antinomiji (o slobodi ljudske ličnosti) on tu slobodu pokušava da odbrani od svake vrste determinizma i zato posle objavljuje niz etičkih i političkih dela gde je ljudska ličnost autonomna.U isto vreme, on će promeniti svoje shvatanje teologije. U ranim spisima je razvijao neku vrstu prirodne teologije. U „KČU“ će sistematski podvrgnuti kritici ontološki, kosmološki i teleološki argument za postojanje Boga. On razvija moralnu teologiju – ranije je čovek bio predstavljen kao Božji podanik, a sada je Božji saradnik u stvaranju, kao demiurg, kojem je Bog poverio zadatak da u svom delu sveta ostvari poredak koji smatra da bi trebalo da postoji, tj. koji je Bog zamislio. Veza čoveka i Boga je neposredna. U sebi samima tražite Boga, a ne u prirodi. Princip moralnog zakona je znak Božanskog porekla naše prirode i ono što uspostavlja vezu sa Bogom. Razvijajući te ideje Kant će doći do stava da ne možemo imati konkluzivan dokaz o postojanju Boga i duše, ali nam naše moralno delovanje daje razloge da verujemo da postoji. Ovo je odbacivanje prirodne teologije i razvijanje moralne teologije. Dokazna snaga moralnog argumenta je daleko manja. Zato su mnogi mislili da je Kant imao progresivnu ateizaciju mišljenja, a da je moralnu teologiju zadržao iz pristojnosti ili da bi se zaštitio (ovo treba uzeti sa rezervom). Ovaj preokret Kanta vraća u protestantsku tradiciju. Protestantska teologija kaže da Boga treba tražiti u sebi. Ovaj preokret ima oslobodilački karakter.

2.Dijalektika

Svoju kritiku metafizike Kant počinje u odeljku “TRL dijalektika”. Za dijalektiku kaže da je to „logika privida“. Od grčke filozofije su ostala 2 shvatanja dijalektike:

- Platon: najviši oblik znanja, koje nas vodi višim sferama, davanje definicije, obrazac naučnog mišljenja

- Aristotelovo shvatanje: dijalektičko mišljenje je različito od naučnog i demonstrativnog mišljenja jer polazi od mnenja i blisko je retorici, služi da ubedi publiku.

Ciceron razvija retorički potencijal dijalektike i podelio ju je (retoriku) na topiku (sakupljanje dokaza) i dijalektiku. Preko Boetija se ovo Ciceronovo shvatanje prenelo u srednji vek. Sve do Kanta shvatanje dijalektike je bilo određeno Ciceronovom koncepcijom. Kant nije prihvatio ni Platonovo ni Ciceronovo shvatanje dijalektike nego Aristotelovo, njemu je dijalektika logika iluzije. Njegv doprinos dijalektici je u kritici. On je vezuje za metafiziku i kritikuje je u sve 3 kritike, ali najviše u prvoj.

9

U KČU napada 3 doktrine (rac. psihologiju - doktrine o duši, rac. teologiju – dokrinu o Bogu, da je tvorac, da je uspostavio sklad, rac. kosm - metafizičke doktrine o granicama sveta – antinomije). U „Kritici praktičnog uma“ reč je o dijalektici oko određivanja najvišeg dobra, da li je to sreća ili vrlina, da li je sreća uzrok moralnosti ili obrnuto (zaključio je da je ovo obrnuto). U Kritici moći suđenja on je analizirao dijalektiku između teleološkog i mehanicističkog shvatanja stvarnosti.Kant je ostavio ogroman uticaj na nemačku filozofiju. Uticao je spisima praktične filozofije. Njegova kritika dijalektike (kao vrste pogrešnog mišljenja koje vodi u iluzije) nije ostavila velikog traga. Ubrzo Hegel razvija filozofiju gde je struktura stvarnosti dijalektična. Naš um se stalno kreće u antinomičnim stavovima. To nije loše, to je kretanje stvarnosti. Marx se nadovezuje na ovo i za njega je kretanje antinomična dijalektika. Kant vrši uticaj učenjem o duši, Bogu, teološkim učenjem, ali ne kritikom dijalektike.

3.Metafizika

Dijalektika po Kantu počiva na jednom principu – „kada je dato nešto uslovljeno (stvar, saznanje, pojava), onda je dat i čitav niz uslova koji ga čine mogućim¨. Kritika metafizike je povezana sa kritikama crkve, političkih uređenja. On u „KČU“ metafiziku određuje na epistemički način i iznosi o njoj nekoliko stavova. Metafizičke teze naziva idejama i kaže da one nastaju primenom kategorija na celinu predmeta iskustva, koja ne može biti data u iskustvu. Ideje nastaju primenom kategrija izvan granica iskustva. Primena kategorija izvan grnica iskustva proističe iz prirodne potrebe ljudskog intelekta. Takvu primenu kategorija opisuje kao proširenje kategorija sa dela sveta na celinu. Um u „KČU“ predstavlja kao nezavisnu moć od razuma, ali to je zapravo drugačija upotreba istih formi mišljenja. Ideje proističu iz prirodne potrebe intelekta da upotpuni sva objašnjenja. Takva primena kategorija je neopravdana, one se mogu primeniti samo na ono što se može opaziti. Iako je neopravdana, ona je prirodna i neizbežna. Zato Kant ne odbacuje metafiziku, već menja njen karakter. Neke od metafizičkih ideja (konstitutivne) menja u regulativne principe, u ideje koje treba da rukovode našim istraživanjima. Ova regulativizacija metafizičkih ideja vodi njegovu metafiziku u ravcu pragmatizma. On objavljuje nekoliko textova sa naslovom „Metafizika..“. Tu je zadržao jedan aspekt tradicionalne metafizike, ali daje novi pristup. Ako je tradicionalna metafizika nastojala da opiše strukturu stvarnosti i da je poveže sa Božanskim duhom, Kant će pokušati da opiše strukturu stvarnosti i da je poveže sa ljudskim duhom. Zato je njegova metafizika transcendentalna. Analizramo kako i mislimo o tome, to je naša stvarnost. Taj obrt ima nešto inherentno modernom svetu. Na sličan način u „Zasnivanju metafizike morala“ kreće od analize mor. čoveka (šta ljudi misle, kakvi su im stavovi) i onda će pokušati da pokaže da ta mišljenja proističu iz ustrojstva njihovog uma. Kritička metafizika kod Kanta se zove metafizika iskustva i ona je povezana sa promenom shvatanja čovekove prirode i njegovim položajem u kosmosu. Čovek sam unosi poredak u svoj svet, sam stvara svoj svet.Kant kaže da imamo fenomene u iskustvu i poriv da ih objasnimo. Tražimo uzroke u iskustvu i njihove uzroke itd. Formulišemo pretpostavku o prvom uzroku. Pozivanje na taj prvi uzrok treba da upotpuni objašnjenje. Time imamo hipotezu o granicama iskustva kada nam je dato nešto uslovljeno, onda je dat i niz uslova koji ga čine mogućim. „Um se ne može odnositi neposredno na na iskustvo već na razum“. Jedinstvo koje proizvodi razum je jedinstvo čulne raznovrsnosti pomoću kategorija. Razum daje sudove koji čine iskustvo mogućim, um ih razmatra kao premise zaključivanja i povezuje ih. Kod ovog principa imamo ontološku i logičku dimenziju.Logička dimenzija – imamo sud; pretpostavimo da imamo i niz premisa iz kojih se on može izvesti. Neki sud da bi bio opravdan mora proisticati iz premisa. Onda imamo opravdanje suda. Greška metafizike se sastoji u tome što opravdanje shvata kao ontološki princip same stvarnosti.Teološka filozofija – Bog je stvorio svet; pretpostavka da sve što postoji u svetu ima opravdanje, niz uslova iz kojih se može izvesti. Greška metafizike je epistemološke prirode. Ona proističe iz pokušaja da se svet osmotri iz Božanske perspektive. Ono što je dato se odnosi na ono što imamo u opažanju. A dato u drugom delu rečenice je dostupno samo Bogu. Mi ne možemo opazizi čitav niz uslova iz kojih stvari potiču. Mi pretpostavljamo da možemo da sudimo iz Božanske perspektive, da suđenje možemo da primenimo na celinu. U stvarnosti naše opažanje je ograničeno samo na ono što imamo u iskustvu. Zato imamo niz pogrešnih zaključaka. Kada pokušamo da govorimo o celini svih predmeta uopšte imamo problem. Primer: Kakva je celina? Da li ima početak ili se beskonačno proteže?Ne znamo kako da se odlučimo. Imamo big bang teoriju. Možemo misliti na razne načine, ali ne možemo dokazati Tu zapadam u problem. Tu smo u bezizlaznoj situaciji. Da bi imale značenje, kategorije moraju biti šematizovane. A to ne mogu biti ako ih primenimo na nešto što izmiče iskustvu. Ova promena u perspektivi je opisivana 80ih godina 20-og veka kao preokret od teocentričnog ka antropocentričkom modelu. Celinu sveta može da vidi samo onaj ko nije njen deo. Ako želite da opišete celinu, sebe stavljate u položaj božanskog bića. Bog može da vidi i da odluči kako da kategorije celine primeni, mi ne. U „KMS“ kritikuje primenu teleolških sudova, on kaže da mi o svrhovitosti možemo da sudimo ako njene tragove imamo u nečemu što nam je dostupno opažanju.U rešenjima kosmoloških antinomija će reći da ono što nas navodi da pretpostavimo da nam celina može biti data jeste pretpostavka da su prostor i vreme deo same stvarnosti. Mi onda pomislimo da je ono što izmiče našem opažanju isto kao ono što opažamo. Ta transcendentalno realistička pretpostavka nas podstiče da zauzmemo božansku perspektivu. Odbacivanjem ove prepostavke ruši se čitava metafizička građa, to on nastoji da pokaže.

10

Primena ovog “kada je dato nešto...“ principa na razne domene nam omogućava da zamislimo razne vrste totaliteta. Postoje 3 vrste totaliteta i 3 klase ideja. Prva sadrži jedinstvo subjekta, druga pojava, treća svih predmeta. Prva je predmet racionalne psihologije, druga rac. kosmologije (prostorne, vremenske granice univerzuma), treća rac. teologije.Sve ove 3 grane metafizike proističu iz pretpostavke da opažanje može da zadovolji deduktivne potrebe našeg intelekta, iz pertpostavke da možemo opaziti sve za čim naš um traga.

11

03.11.2008. - (.......kasnio sam , izgleda neznatno......, pa ne pochinje snimak od pochetka chasa; ljubichasto su moji dodaci; boldovano citati; italik (vukovitjevo) njegovo obratjanje nama; zvezditze su tamo gde se ne chuje (da l zbog njegovog mumlanja ili nechega drugog)) KRITIKA RACIONALNE PSIHOLOGIJE I TEOLOGIJE.............chetvrta teza tiche se odnosa izmedju supstancije i predmeta ***** i Kant se tu malo dvoumi oko pojmova u tom stavu, pa nije bash sasvim jasno da li on kritikuje tezu da JA moze postojati bez predmeta u prostoru; da li kritkuje tezu da je postojanje predmeta u prostoru *******..............u drugom izdanju, ovom koje vi imate, on kaze da JA postoji nezavisno od predmeta u prostoru........pishe neshto po tabli........postojanje JA ne zavisi od postojanja predmeta u prostoru...Ja cu vam izloziti osnovne ideje prve Kantove verzije ovih racionalno psihologistichkih argumenata, a vi cete se na vezbama pozabaviti drugom. Pre nego sto krenemo, znaci cetiri su teze:

♠ da je JA supstancija

♠ da je ona prosta supstancija

♠ da cuva identitet kroz vreme

♠ da postojanje ne zavisi od postojanja predmeta u prostoru ( u kcu u odnosu je prema mogucim predmetima iskustva

vi zakljucujete da ce Kantova kritika pogoditi citavu dotadasnju tradiciju racionalistickog filozofskog misljenja...( sad prica deo kako su svi tumaci pokusavali na svakakav nacin da dovedu u vezu Kantovu kritiku sa Dekartovom filozofijom, Lajbnicovom, i srednjevekovnom filozofskom tradcijom...). Ja bih dodao da Kant ovde ne kritikuje samo ove druge autore, vec kritikuje i svoje vlastito filozofsko stanoviste iz mladosti posto je on sam zastupao sva ova cetiri stava....JA je tretirao kao supstanciju, prostu, koja zadrzava identitet kroz vreme itd......vi ste videli kako Kant u subjektivnoj dedukciji kategorija tretira ovo JA, ono sto je predmet unutrashnjeg cula to bi bila svest o nekom sadrzaju... Kant kaze kako je dodeljivanje ovog transcendentalnog aperceptivnog subjekta neophodno kako bi se konsituisali predmeti iskustva i kako bi ovaj deo iskustva dobio neki, tako da kazemo, propozicionalni sadrzaj. Kad ne bi postojalo to jedinstveno transcendentalno JA koje se javlja kod svakog cina svesti, sadasnje nase svesti ne bi mogle imati nikakav saznajni karakter.....JA je u tom smislu, ja koje povezuje neke cinove svesti, JA je uslov naseg saznanja...

sta medjutim mi mozemo reci o tom samom JA...da li je ono predmet opazanja ? izgleda da nije...svesni smo na neki nacin da je ono istovetno sa svakim cinom svesti, ne uocavamo u njemu neke delove - to Ja nije sastavljeno od razlichitih JA od kojih svako od njih prati po jedan cin svesti. Na neki nacin svesni smo da je ono povezano sa postojanjem predmeta misljenja - znaci svesni smo svega onoga o cemu nam govori racionalna psihologija sem toga da ********* - kljucna greska , kaze Kant, racionlane psihologije je to shto ovo JA tretira kao predmet iskustva na koji onda mozemo primeniti kategorije- kategoriju supstancije, kategoriju jedinstva, kategoriju relacije itd......nase saznanje o tom JA nije saznanje o JA kao o jednom od mogucih objekata iskustva, unutrashnjeg i spoljashnjeg, vetj je ono sastavljeno od ***** nedoredjenih empirijskih opazhaja, i svesti o tim opazhajima, i nase pojmovne analize ......tu se sad naravno postavlja drugo pitanje - sta je sad konkretno to JA ? i imamo tu sad standardni problem regresivnog umnozavanja subjekata......Kant o tome ne kaze nista, on ne definishe poziciju.....u prvom izdanju KCU imate te odeljke na kraju, u dodatku dva, Kant daje, pokushava da rezimira ove osnovne stavove racionalne psihologije u vidu pogresnih psihologizama, paralogizama....pre toga da vam objasnim - paralogizam je Aristotelov termin i oznachava vrstu pogreshnog zakljuchivanja

A = > B BAto je paralogizam

12

evo ga prvi paralogizam -

1.ono shto se mozhe zamisliti samo kao subjekat jeste supstancija

(znachi prvi paralogizam jeste paralogizam supstancijaliteta, kojim se navodno dokazuje da ovaj misaoni subjekt jeste supstancija)i to bi bilo definicija supstancije, to je ono shto trpi promene, ono shto prima akcidencije, ono cemu mozemo predicirati a sto samo ne mozemo predicirati necem drugom.....i to bi trebalo da bude opsta definicija supstancije.....

druga, mala, premisa glasi :

2.JA je subjekt svih mojih misli

( piskara po tabli ovo)

i zakljuchak bi bio :

3.JA je supstancija

( izgleda ovako argument napisan na tabli otprilike:

ono shto se moze zamisliti samo kao subjekat jeste supstancija

JA je subjekt svih mojih misli__________________________

JA je supstancija )

sta ne valja , po Kantovom misljenju ? Evo ga ovo sto smo pomenuli - ideja je sledeca - ono sto se moze zamisliti samo kao subjekat (prema jednom

tumacenju) na vrlo uopsteni nacin, pa tako i opaziti, ono sto se moze zamisliti kao subjekat i biti dato u opazanju samo kao subjekat, jeste supstancija, a ovo JA nije predmet opazanja.....i onda subjekat ovde, i subjekat ovde ( pokazuje na prvu i drugu premisu na tabli) - subjekat ovde i subjekat ovde zapravo ne znace isto..........

ima deo gde ja pitam o tome kako ovo ima oblik afirmacije konsekvensa , gde on objashnjava uglavnom sa rechima ovo je deo ove premise, a ovo nije ovde, i slichno, pokazujutji na premise na tabli da bi nekako napravio oblik afirmacije kosekvensa, pa nema neke poente da to pishem, (a ionako nije u pravu to shto je objashnjavao)

drugi paralogizam je paralogizam simpliciteta :

1.ona stvar cija se radnja nikada ne moze smatrati kao rezultat udruzhenih predstava mnogih stvari, jeste prosta

2.JA koje misli jeste jedna takva stvar_____________________________3.JA je prosta stvar ( il prosta' supstancija)

Opet u velikoj premisi imate jednu definiciju, u drugoj premisi imate ovo sto racionalni psiholozi dozivljavaju kao empirijsku premisu, a Kant kao transcendentalnu premisu, kao tezu o uslovima mogucnosti iskustva, a ne o sadrzaju iskustva, i imate zakljucak koji po racionalnim psiholozima sledi, a koji po Kantu ne sledi posto druga premisa govori

o razlichitim stvarima u odnosu na prvu. Mi mozhemo videti, mi smo svesni da je to JA koje se javlja u svakom nashem mentalnom chinu isto u svako sluchaju, ali iz toga ne mozhemo nishta zakljuchiti o njegovoj prirodi o tome od kakvog je ona ustrojstva, odakle potiche, koliko tje trajati........mi na JA ne mozhemo, zapravo, primeniti kategorije......znachi mi smo svesni toga da JA u deset razlichitih chinova posmatranja, jeste jedno isto JA, da to nisu deset razlichitih opazhanja, u tom smislu mi

13

smo svesni da chinovi mishljenja predstavljaju delove tog JA , ali iz toga ne mozhemo zakljuchiti nishta o njegovoj unutrashnjosti.....pa onda JA ne bi moglo biti prosto kao shto je recimo atom....

kako ovo zvuchi ? jeste sigurni da sledi ?

kljuchna stvar, to je Kantova poenta, jeste predmat male premise. Velika je neproblematichna. Po Kantu to su sudovi (oni iz male premise) o transcendentalnoj funkciji nasheg JA, a ne sudovi o njemu nalik na onim izrecenim sudovima o stvarima koje su nam date u opazanju, i zbog toga mi ne mozemo izvesti ovaj zakljucak koji govori o samoj prirodi tog JA nezavisnio od njegove uloge u saznanju, sve sto mozemo znati jeste njegova funkcija u saznanju - kakvo je ono u stvari, ili kakvo je ono u pojavi mi to ne mozemo znati........

treci paralogizam - to je paralogizam personaliteta

1.ono sto ima svest o sebe sama u razlicitim vremenima jeste jedna licnost

mi smo svesni toga da je to nase JA isto u razlichitim vremenima, sad koja je razlika izmedju tog JA i licnosti..... pa moj utisak, sad ima tu razlichitih tumachenja - lichnost bi trebalo da bude ono shto ima lichnu istoriju. Lichnost bi bilo neshto shto ima licnu istoriju, svoje trajanje sto bi moglo vremenski definisano - znaci, ta licnost je rodjena tada i

tada, trajala toliko i toliko.......ovo Ja nema takvu istoriju, iako smo mi svesni da je ono isto u svakom trenutku,

ono nema vremensko odredjenje, i tu bi trebalo da bude razlika....

ovo su navodno greske racionalne psihologije, koja subjekat mishljenja tretira kao supstanciju koja postoji u prostoru i vremenu

znaci u ovoj velikoj premisi imate neke definicije, a u drugoj premisi imate jedan transcendentalan sud predstavljen kao empirijski sud, zvog cega zapravo zakljucak ne vazi. U drugom izdanju Kritike chistog uma ovo poglavlje se zavrsava Kantovom krtikom dokaza besmrtnosti duse koji je dao Mendelson. Po Mendelsonu, najprostije receno, dusa je besmrtna zato sto je nepropadljiva, a nepropadljiva je zato sto se ne moze razgraditi, zato dusa nema delova itd itd.....Kantova kritika je da Mendleson u svom dokazu dusu tretira kao ekstenzivnu velichinu, zaboravljajuci da postoje i intenzivne velicine, kao sto su stepen kvaliteta, i da njegov dokaz ne pokazuje da bi dusa mogla imati intenzivnu velichinu i da bi tu velichinu mogla postepeno izgubiti........ tako da sam Kant ne tvrdi da je dusa smrtna ili besmrtna ( niti propadljiva, prosta, nije prosta, supstancija ili ne....) on nema pozitivnih tvrdnji vec samo iznosi kritku pokusaja dokaza.....na osnovu onoga sto Kant pripusuje tom subjektu u KCU, jeste ono sto bi jedna Lajbnicova monada rekla iz svoje unutrashnje perspektive, unutrasnje utoliko sto vi sebe ne mozete u isto vreme videti i spolja kao objekat medju drugim objektima, vi imate jedno centralno ja iz kojeg se siri aktivnost i koje projektuje prostor i vreme da bi delovalo

pauza

malo prica o seminarskim, tralala, rokovi teme, mislim da nema neke poente da (pogotovo sad) pishem to.....

nije sasvim sigurno da ovi argumenti bas stoje, ali izvesno jeste da je on uvezi sa tim nesto otkrio......e, sad mozda nisam najbolje uocio, vi ste u pravu (hihihi, naravno, ovo je meni uputjeno :P) on se u analizi ovih argumenata bavi neraspodeljenoshtu ovog srednjeg termina, on kaze da ovu drugu premisu mozemo shvatiti na samo jedan nacin, na transcendentalan......e sad rec je o paralogizmima zapravo, da ukoliko bi ovaj zakljljucak bio u prvoj velikoj premisi:JA je subjekat svih mojih mishljenja => JA je supstancijapa onda ako imate drugu premisu - JA je subjekat svih mojih misljenja, slediJA je supstancija...

14

KRITIKA RAC.TEOLOGIJE

Sad prelazimo na Kantovu kritiku tri velika dokaza o Bozjem postojanju on ce napasti ontoloski, kosmoloski i fizikoteoloski dokaz

ontnoloshki dokaz vam kaze grubo receno sledece -ontoloski dokaz je dokaz iz pojma na egzistenciju - i ontoloski dokaz za egzistenciju Boga izvodi iz analize pojma Boga. Pojam Boga jeste pojam savrsenog bica, sto po Kantovom tumacenju jeste da je to bice koje ima maksimum svih pozitivnih predikata i onda bi dokaz isao tako sto bi se reklo da takvo bice mora postojati jer kada ne bi postojalo to bi umanjilo njegovo savrsenstvo.........

Kantova kritika je vrlo jednostavna, on kaze " egzistencija nije realni predikat" - to nije predikat koji se moze izvesti analitichki, sudovi o egzistenciji moraju biti empirijski sudovi i mi da li neshto postoji mozhemo znati samo na osnovu iskustva........egzistencija je logichki predikat, odnosno mesto u sudu koje treba ispuniti sadrzhajem iskustva, koje se mora ispuniti na osnovu necheg i upotreba uma je tu samo logichka, um ima realnu upotrebu ukoliko sam proizvodi ono o cemu govori, um ne proizvodi egzistenciju i egzistencija nije realni predikat.......Kant je na jednom mestu govorio da su kategorije rezultat realne upotrebe uma, to je neshto shto iz samog uma izlazi.......ali da postoji nekakvo konkretno bitje, to se iz uma ne mozhe izvesti, i tvrdnje o postojanju tog bitja u umu jesu logichke...........um tu koristi svoje pojmove samo da bi apstrahovao zajednichke odlike..........ima josh jedan primer da kazhemo malo savremeniji - egzistencija ni na kakav nachin ne uvetjava niti umanjuje sadrzhaj pojma, kad uzmete pojam jednog talira, i izvedite sva odredjenja koja su sadrzhana u tom pojmu, dakle novchitj sastava tog i tog upotrebne vrednosti te it e i stavite to na jednu stranu, i dodate egzistenciju na drugu stranu, i pogledate da li predikat egzistencije uvetjava sadrzhaj tog pojma, i vidite, kazhe Kant da ne uvetjava, pojam talira bi bio isti kada bi ih uzeli kao nepostojetje.......e pa to kazhe Kant vazhi iz Boga - mi iz pojma Boga mozhemo izvesti da je to bitje najpametnije najbolje, ima najvishe ukusa..... ......to je kritika ontoloshkog dokaza i ta je kritika bila dosta uticajna..........

druga kritika kojom se on bavi jeste kritika kosmoloshkog dokaza - gde se Bozhje postojanje izvodi iz postojanja ma kog predmata iskustva, i sad, kazhe Kant, uzmimo da je dokazano kontingentno postojanje ma kog predmeta iskustva, i krenimo da ga objashnjavamo, kontingentno postoji na osnovu uzroka koji postoji samo pomotju sebepokushavajutji da objasnimo postojanje bilo koje kontingentne stvari mi tjemo itji unazad tragajutji za uzrocima, i sad kazhe dokaz mi se u jednom trenutku moramo zaustaviti i moramo pronatji prvi uzrok, a prvi uzrok mozhe biti samo ono bitje koje dalje nije uzrokovano tj postoji na nuzhan nachin, i u tom smislu kosmoloshki dokaz tretira Boga kao prvog pokretach..........rech je o kosmoloshkom dokazu zato shto kosmos oznachava ukupnost svih predmeta iskustva.........

e Kant nalazi tu niz problema- kazhe prvo ta ideja da se regresivni lanac uzroka mora zaustaviti proistiche iz potrebe nasheg uma da za sebe pronadje odmor ( vljd) i da na taj nachin zaokruzhi objashnjenje, ali potreba nasheg uma ne govori nishta o samoj stvarnosti, nash um hotje da se zaustavi, da se odmori, hotje da zavrshi svoju teoriju, i kosmoloshki argument jeste iz takve potrebe, ali to govori mozhda neshto o samom umu, ali ne govori nishta o samoj stvarnosti.....drugi protiv argument jeste da kosmoloshki dokaz ne mozhe da dokazhe postojanje Boga bez pomotji ontoloshkog argumenta........ kosmoloshki argument, chak i ako bismo prihvatili da neshto mozhe da se govori iz potrebe uma o samoj stvarnosti, taj argument bi govorio o postojanju nekog nuzhnog bitja, ali nam ne bi rekao da je to bitje Bob, da biste dokazali da je to bitje bog potrebno je da dokazhete da poseduje chitav niz drugih atributa, a da biste povezali to bitje sa tim drugim atributima potreban vam je, kazhe Kant , ontoloshki dokaz, koji sam nije validan, pa onda nije validan ni ovaj kosmoloshkiKant ima tu josh nekih dodataka videtjete vi sami, ne bi ulazio tu sad

fizikoteoloshki argument - rech je o fizikoteoloshkom argumentu zato shto se bozhje postojanje izvodi iz odlika fizichkog sveta, ne iz postojanja vetj iz svojstva fizichkog sveta, rech je o teleoloshkom argumentu zato shto je svojstvo koje je u pitanju svrhovitost, tako da fzt argument izvodi Bozhje postojanje iz uverenja da u fizichkom svetu postoji svrhovitost.......ta svrhovitost se sastoji u skladnoj instrumentalnoj vezi izmedju razlichitih delova fizichkog sveta....svrhovitost u prirodi - dajte primer - lanac ishrane - to je jedan specifichan primer jer smo mi na vrhu.........

15

e sad Kant pochinje svoju filozofsku karijereu analizom jednog slichnog primera - priobalski predeo Jamajke....... Jamajka se nalazi blizu ekvatorijalnog pojasa i zhivot bi tamo bio nemogutj kada svakog jutra sa mora ne bi dizao vetar koji rashladjuje ostrvo, pa onda u njoj mozhe da zhive ljudi i raznovrsne zhivotinje i biljke.....i tu postoji veza izmedju jedne neorganske pojave vetra, i niza organskih pojava, i to su veze koje Kant pominje u fizikoteoloshkom argumentuargument kazhe - kada razmotrite suhtine stvari chiju svrhovitu povezanost uochavamo ( sushtinu vetra ....) i uzmete pojmove organskog fenomena , ta sama veza izmedju njih se ne mozhe izvesti iz zbira njihovih ******ergo, mora postojatii tretji chlan koji uspostavlja i taj tretji chlan mozhe biti samo inteligentno bitje, odnosno Bog..........Kant je mislio da je to bolji argument od drugih zato shto ne apstrahuje od osobine predmeta i prouchavanje osobina prirodnih predmeta chini teleoloshki zanimljivim i time joj podizhe rejting, i taj argument usmerava nashu pazhnju na dobre strane zhivota na ovoj planeti, i ima ovako moralnu ulogu, i chini nas vedrijim i pozitivnijim.......Kant je zapocheo svoju karijeru filozofa i nauchnika tim argumentom i onda je u KCHU odbacio, i njegova kritika fzt dokaza je mozhda josh znachajnija ( od ova prva dva)Kant tu daje tri arumentajedan argumenta se tiche verovatnotje, i to je stari epikurejski argument - pretpostavimo da sklad zaista postji, iz postojanja skalda sledi postojanje bitja koje taj sklad postavilo zato shto ********* (ovde postoji deo koji se uopshte, uz sve moje napore rekonstruisanja, nagadjanja, ubacivanja rechi, ne mozhe chuti niti razumeti :(((, rekonstruishite po beleshkama, a i chitajte iz same KCHU, shta da vam kazhem:))i sad Kant je rekao da mogutjenost da sluchajnim putem nastane sklad kakav vidimo toliko mala da je statistichki beznachajna, to vam je argument protiv to evolucije u biologiji, da je mogutjnost da tako savrshen organizam kao chovek nastane nizom sluchaja toiko mala da je statistichki prosto zanemarljivae u KCHU on se vratja ovom epikurejskom argumentudrigi argument kazhe Kant, prihvatimo da je verovatnotja da je da je sluchajnost toliko mala da je zanemarljiva, to josh ne govori da postoji Bog, zato shto argument govori o relacijama izmedju entiteta, ne govori o postojanju samih enitetaBob je bitje koje bi trebalo da stvori entitete i da ih dovede u relacijuargument vam govori samo o tvorcu relacije, i kazhe u najboljem sluchaju tim bi se argumentom moglo dokazati postojanje kako on kazhe ************* al ne i Boga koji stvara supstancije, vetj jednog inteligentnog bitja koji te supstancije organizuje

i sada na kraju on kazhe - ovaj dokaz ima ochigledno antropomorfni karakter i to je ono shto je bitno.....ovaj dokaz pochiva na poredjenju zhivog sveta sa ljudskim artefaktima - sad ljudski artefakti su mashine chiji su delovi tako uskladjeni da funkcionishu skladno jedni sa drugim i ti artefakti imaju svog inteligentnog tvorca i to smo mimedjutim analogija izmedju mashina i sveta nije takva da mozhemo s pravom da zakljuchimo da skladnost u prirodi ukazuje na inteligentnog tvorca na kakvog ukazuju mashine, i ta je mala kritika sa nekoliko rechenica uticala na Fojerbaha, na sve kasnije kritike *********

this is the end, my only ...lallala...:)

16

10.11.2008.

Kritika racionalne kosmologije i antinomije

Danas ćemo govoriti o Kantovoj kritici racionalne kosmologije. Racionalna kosmologija, ona kosmologija***U tom smislu, precizniji naziv Kantove bi bio Kantova kritika dogmatske kosmologije nego Kantova kritika racionalne kosmologije (valjda).

E sad, čuli ste to na prošlom času i radili ste to na vežbama, Kant kaže da metafizičke *iluzije/ideje?* počivaju na jednom principu: kada je dato nešto uslovlejno kao predmet opažanja, tada je dat i čitav niz uslova, potpun niz uslova, koji to uslovlejno ili postojanje tog uslovljenog čine mogućim...e sad, i dodaje da metafizičke ideje nastaju proširivanjem sinteze mišljenjem kojim sa dela sveta prelazi na celinu sveta, ili na celinu fenomena; i onda deli metafiziku na psihološku, teološku i kosmološku. E sad, taj princip da kada je dato nešto uslovljeno mora biti dat i potpun niz uslova, koji je sam neuslovljen, govori nam da je stvar o nekoj iluziji, zbog toga što nam se čini da o onom potpunom nizu uslova možemo suditi kao što sudimo o onom što je uslovljeno, da o neuslovljenom možemo izricati sudove kao o uslovlejnom, to je greška, neuslovljeno ne može biti predmet opažanja, a uslovlejno može, a kategorije možemo primeniti samo na ono što je predmet opažanja, tj. možete misliti, a da to neposredno ima saznajnu vrednost samo o onom što možemo da opazimo. Ta*** izražava prirodnu potrebu uma da upotpuni svoje obješnjenje, a s druge strane počiva na ontološkoj pretpostavci da su prostor i vreme svojstva stvari kako one jesu (relano po sebi-parafraza, ne čuje se), tako da to neuslovljeno može da postoji u prostoru i vremenu i da ono načelno može biti opaženo. Tako da imate tačno tri elementa objašnjenja porekla metafizičkih ideja. Videli smo prošle nedelje, to transcendentalno „ja“****Perspektiva transcendentalnog „ja“ je perspektiva ljudskog oka, može da vidi sve sem samog sebe, samo sebe ne može da opazi (kategorijama). Greške racionalne psihologije Kant je izneo kao paralogizme, koje je onda pokušao da pokaže kao protivrečne. Kada je reč o racionalnoj teologiji, racionalna teologija po Kantovom mišljenju, zapravo se bavi, zapravo racionalna psihologija se bavi celinom psihičkih femomena, racionalna kosmologija se bavi celinom sveta, a racionalna teologija celinom svega postojećeg, odnosno onoga što postoji i Boga osmišlejnog kao oličavanje tvorca svega postojećeg, koji je predmet teološkog ideje ***?.

Pre nego što krenemo na kosmološku dijalektiku skrenuo bih vam pažnju na niz negativnih formulacija kojim tvrdi da ne možete sami sebe saznati, ne možete saznati svog tvorca ni granice sveta u kome živimo.

E sad, kritika metafizike jeste u isto vreme kritika sa jedne strane kritika transcendentalnog realizma, kritika stava da su prostor i vreme osobine stvari koje postoje po sebi, zato što fizika, prema ovom mišljnju fizika sledi iz transcendentalnog realizma, iz transcendentalnog idealizma ne bi nam palo na pamet da o celini stvari govorimo kao da ona jeste, kao da može biti data u opažanju. I to takođe predstavlja indirektni dokaz transcendentalnog realizma, zato što transcendentalni realizam i transcendentalni idealizam predstavljaju u KČU kao dva protivrečna mišljenja, iz čega sledi da ako je jedno lažno, drugo mora biti istinito, ***i opovrgavanje jednog mora biti indirektni dokaz ovog drugog. Direktni dokaz transcendentalnog idealizma Kant će dati u Transcendentalnoj estetici. Dodatak ovom indirektnom dokazu, Kant će napraviti tako što će reći da transcendentalnim idealizmom može da objasni sve ove fizičke predstave.

Kosmološke ideje jesu ideje o celini sveta i te ideje i njihove sporove Kant je podelio prema predmetu, prema aspektu celine sveta na koje se odnose i ima osam tih ideja, koje se spore oko četiri stvari, tako da imate četiri kosmološka problema, koji se odnose na po dve kosmološke ideje.

E sad, prva antinomija se bavi spoljašnjim granicama sveta u prostoru i vremenu,

druga se bavi onim što bi se moglo nazvati unutrašnjom granicom sveta, odnosno pitanjem deljivosti (materijalne supstancije,verovatno),

treća i četvrta antinomija bave se počecima kauzalnih nizova. Treća antinomija postavlja

pitanje da li je za objašnjenje pojava u svetu dovoljan prirodni zakon ili se moramo pozvati i na neki ne-prirodni inteligibilni zakon i tu u antinomiji počinje pitanje ljudske slobode).

Četvrta antinomija bavi se modalnim karakterom kauzalnih nizova i bavi se pitanjem da li kauzalni niz kao kontingentan niz celog sveta mora da počen nužnim članom ili ne, da li u nizu kontingentnih pojava mora postojati neka nužnost.

E sad, kosmološke ideje zapravo nastaju proširivanjem sinteze mišljenja u kategorijama na celinu sveta

i to proširenje Kant naziva transcendentnom upotrebom kategorija. E sad za ovo proširenje sinteze mišeljenja kategorija, kaže Kant, pogodne i podobne su samo one kategorije koje vrše samo sukcesivnu sintzeu, citiram, „podređenih uslova“ i to su kategorije kvantiteta, realiteta, kauzalitet i nužnosti. Hoće da kaže da je reč o kategorijma koje kada ih primenimo na neki niz kao sukcesivnu sintezu, onda zapravo svaki član tog niza zavisi od prethodnog. E sad, ponovićemo malo na drugačiji način, kosmološke ideje nastaju kada pobrkamo logičku potrebu našeg uma za potpunim razjašnjenjem svojih sa ontološkim principom same stvarnosti i

17

kosmološke ideje su zapravo činjeničke tvrdnje o onome o čemu se činjeničko saznanje ne može imati. O pokušaju da e kategorijalno odredi, pojmovno odredi, ono što se ne može saznati.

E sad, predmeti spora. Osnovni predmet spora u sve četiri antinomije jeste način na koji treba razumeti ovaj*** totalitet uslova za neko uslovljeno biće i postoje dva načina. On se može zamisliti kao linearna serija sa jednim krajem, sa jednim neuslovljenim stalnim krajem, i kao beskonačna serija koja je kao celina neuslovljena. Zastupnik teza će tvrditi prvo, a zastupnik koji će braniti antitezu će tvrditi drugo. Zastupnik teza ***(ovde se ne čuje, ali otprilike kaže da teze podrazumevaju finitističke teze, a antiteze antifizikalističke, infinitističke). Zastupnici prvog shvatanja smatraju da je niz pojava u svetu ograničen početkom, da ima bar jedan kraj, a ovi drugi da je niz stanja u univerzumu beskonačan, a da je neuslovljena njihova celina. I kada je reč o prvoj antinomiji koja se tiče prostorno-vremenskih granica sveta, (jednog dela sveta, ta antinomija je dosta složena), imate zapravo spor savremenih zastupnika teza, primenjivo je na spor između zastupnika big-bang teorije i steady-state teorije, savremene astronomije. E sad znači, zastupnici finitističkih teza će tvrditi da svet mora imati i prostorni i vremenski početak, da je materija sastavljena od nedeljivih elemenata, da je prirodni kauzalitet zasnovan na spontanom kauzalitetu koji postoji izvan njega i da kao osnov kontingentnih prirodnih bića mora postojati jedno nužno biće. (Ponavljanje, ukaratko, skoro doslovno, sa varijacijom da nužno biće čini mogućim postojanje kontingentnih bića). Zastupnici infinitističkih antiteza pobijaju svaku od ovih teza i smatraju da je *svet gust *, da je niz pojava u svetu u svakom slučaju beskonačan, da svet nema početak ni u prostoru ni u vremenu, da je materija beskonačna, da se pojave mogu isključivo obajsniti prirodnim zakonima, po kojima svaki uzrok jeste posledica nekog drugog uzroka, pa lanac uzroka nema kraja, i tvrdiće da nema nužnog bića, ni u svetu ni izvan njega.

*Neko pita nešto, ne čuje se šta.*...Sam Kant je u svojoj prvoj knjizi formulisao teoriju o svetu koji ima početak u vremenu, a nema granice u prostoru, koji je sastvaljen od prostih supstancija, beskonačnih u broju, tvrdio je da može dokazati Božije postojanje na osnovu sklada u prirodi, imao je jednu hipotezu o sudbini duša, duševnih supstancija u takvom univerzumu. I ova kritika racionalne metafizike, videćete, jeste kritika tradicije, ali jeste i samokritika. E sad, znači ko su učesnici spora? Jedan od učesnka je i sam Kant.

E sad, u KČU on antinomije deli na matematičke i na dinamičke. Prve dve su matematičke i sadrže sintezu jednorodnog, druge dve su dinamičke, prve dve se bave formom i *** univerzuma, a druge dve se bave globalnim karakterom dinamike, gde imate razliku između uzroka i posledice, da to nije jednorodno, već raznorodno, što će uticati na Kantovo razrešenje.

E sad, on kaže u uvodu, da prvo stanovište, da finitističko stanovište zastupa Platon, a drugo Epikur i time sugeriše da je to spor između dogmatskog racionalizma i dogmatkosg empirizma. E sad, to ne treba shavtiti doslovno, Platon nije imao hipotezu *** i Platon je prosto figura, on je metafora, on je simbol za sve kasnije platoničare, baš kao što je i Epikur simbol za sve empiričare, i za sve hedoniste; kao što u ranoj knjizi, onoj svojoj Teoriji neba i prirode Epikur predstavlja simbol *ateizma*. E sad, ono što je tačno jeste da s jedne strane imate poglavito racionalističko, a s druge strane dominantno empiričko stanovište, mada nam u istoriji filozofije čistog empirističkog stanovišta. Čak i kod Loka ćete naći gomilu apriorističkih argumentata, vrlo sličnih Kantovim. E sad, dogmatski racionalisti, kako ih je Kant ovde predstavio, pretpostavljaju da mora postojati sve ono što um može misliti, čak i ako to ne može biti, čak i ako to nije dato u opažanju i oni će zastupati finitističko stanovište, zato što je umu, u njegovom stalnom kretanju potrebno uporište. Kad o nekoj stvari, pokušavate da je objasnite i tražite onu regresivnu, sukcesivnu sintezu, vi u jednom trenutku imate potrebu da dođete do karaja. Racionalisti tvrde da sve što um može da misli, mora moći da postoji, mora moće biti i opaženo. Empiristi će u ovom sporu zastupati verifikacionističko stanvoište, po kojem može postojati samo ono što može biti predmet opažanja.

E sad, u ove sporove je uključen i spor između njutnovaca i lajbnicovaca. Njutnovce je Kant, kao zastupnike antiteza, označio matematičarima, što u prevodu znači *** i imamo filozofe monadiste, za koje je rekao da šikaniraju matematičare; pa, kad nađete takav izraz šikanirati (Kant im nije najskloniji, otprilike***). Kada Kant ****kaže da postupaju dosledno, time sugeriše da su oni zastupnici antiteze u prvoj antinomiji. E sad, to ova druga ***nešto kao podela, procena, recimo* je nešto malo komplikovanija, zato što sam Lajbnic i Njutin nisu baš zastupali ova stanovišta koja su im pripisivana i ovo bi se moglo mnogo pre piripisati različitim njihovim sledbenicima. Znači Lajbnic je verovao da svet beskonačan u prostoru, da ima početak u vremenu i da nema kraja njegovom trajanju. Njutn je pak smatrao da je svet prostorno ograničen, ali da je vremenski beskonačan, i sa strane prošlosti i sa strane budućnosti. Kad je reč o drugom antinomijskom sporu, tezu po kojoj se materija sastoji od prostih delova on naziva osnovnim stavom monadologije i on kaže da bi se mogao nazvati osnovnim stavom transcendentalne atomistike (možda referira na vlastito rano tvrđenje po kojem postoja postojanje fizičkih monade kao osnovnih konstituenta stvarnosti). E sad, sam Lajbnic je smatrao da osnovni konstituent sveta jesu monade***, ali napadajući Njutnove atome je smatrao da sve ono što postoji u prostoru i vremenu beskonačno deljivo, kao i sam prostor i vreme i da su monade ***bića i da su stoga nerastavljive, a da atominisu nerastavljivi. Sam Njutn pak, nije zastupao isnfinitističku tezu po tom pitanju. On je prihvatio postojanje osnovnih, nedeljivih konstituenta stvarnosti, smatrao je da je prostor beskonačno deljiv i smatrao je da se deljivost prostora ne prenosi na atome.

18

Kada je reč o druge dve, o dve dinamičke antinomije, one se bave pitanjem čovekove slobode i Božijeg postojanja, a na implisitan način i njihovim međusobnim odnosom. One se oslanjaju na bezbrojne rasprave koje su vođene u evropskoj teologiji i filozofiji srednjeg i novog veka i bave se zapravo kosmičkom dramaturgijom, pitanjem koje biće utoče na zbivanja u svetu. Prve dve matematičke antinomije se bave ***u antici ćete naći mnoge stavove o prostornim i vremenskim granicama sveta, o pitanju da li materija ima osnovni konstituent ili nema, a rasprave o dinamičkim antinomijama su novije. U III antinomiji Kant će postaviti pitanje o mogućnosti da čovek svojim odlukama utiče na svet, svojim praktičnim umom i postaviće takođe pitanje može li Bog svojim praktičnim umom da utiče na svet. U IV antinomiji on će se pitati da li je *Božija nužna egzistencija pretpostavka naše egzistencije.* Sad ćemo proći kroz antinomije, a detalje ćete raditi na vežbama.

E sad, I antinomija se bavi pitanjem ima li svet početka u vremenu i da li je ograničen u prostoru. Sad, zastupnici teze će tvrditi da svet mora imati početak u vremenu i mora imati prostorne granice. Zastupnici antiteze će tvrditi da je svet i u vremenu, sa obe strane i u prostoru neograničen. E sad, videćete, Kant će imati razne vrlo zanimljive dokaze, ko hoće može da uzme jedan od ovih za seminarski rad, da ih malo razradi. Ono što je bitno za obe ove antinomije, matematičke, jeste da predstavnici u sporu, kako je Kant rekonstruisao, svoje stanovište dokazuju opovrgavajući protivničko i pošto su ova stanovišta shvaćena kao da iscrpljuju predmet na koji se odnose, opovrgavanje jednog biće konkluzivni dokaz drugog, pod uslovom, kako će Kant kasnije pokazati, da predmet spora postoji. I sad, zastupnici teze kažu-ako svet ne bi imao početka u vremenu, to bi značilo da je do danas protekao jedan beskonačan niz, no beskonačnost jednog niza sastoji se upravo u tome što ne može proteći, ergo, iz protivničke antiteze sledi protivrečna tvrdnja i nju treba odbaciti, to je reductio ad absurdum protivničkog stanovište. Na tom argumentu nemogućnosti beskonačnog niza koji je protekao, ako svet ne bi imao početak u vremenu do dana današnjeg bi bio završen, na tom argumentu počiva i drugi argument teze, koji se tiče prostora. Kant kaže-ako tvrdimo da je svet beskonačna celina, to znači da pretpostavljamo da je izvršena sinteza ili prebrojavanje njegovih delova koji jednovremeno postoje, što opet znači da je protekao jedan beskonačni niz, beskonačni niz brojanja delova prostora, a to je nemoguće, beskonačni niz je nemoguć. Kako vam zvuči Kant?„...****a šta ako imamo beskonači negativnih brojeva do nule?“ ***** „to je kao da idemo u nazad, kao da imamo početak u vremenu i onda idemo u nazad, kao poluprava. To što je beskonačno na suprotnu stranu, nema veze, ali od onog trenutka, na ovamo može da bude neograničeno, da bude beskonačno samo sa jedne strane?“

Pa šte vam to govori o Kantovom shvatanju vremena?„Pa da ne može da bude reverzibilno, ali svejedno...“ „Ali opet, ako imamo niz, ne može da bude beskonačan niz da je protekao...“ „ Mada on govori o vremenskom nizu, ali opet, sve jedno, ako ga samo gledamo...milsim, čak i da ne gldamo reverzibilno, ne možemo mu naći početak od koga je protekao, ne možemo mu naći granicu sa one početne strane, imamo samo jednu granicu, a sa druge strane može da bude beskonačno, ne znamo da li jeste protekao beskonačni niz ili nije protekao....“IREVERZIBILNOST VREMENA

Problem je izgleda da Kant misli da je ovo moguće (crta), a da ovo nije moguće (opet crta pravu, verovatno), ja se ne bih zadržavao na ovome. Moguć je beskonačni niz od danas pa ubuduće, ali nije moguć beskonačni niz koji završava današnjim danom. E sad, argument antiteze je takođe vrlo zanimljiv i osnovni stav protivničke teze, to je zapravo jeste neprihvatljiva ideja da je svet okružen praznim prostorom i vremenom *otprilike*. Svet ima prostorno-vremensku granicu, granicu u prostoru i vremenu, što znači da i izvan njega postoje prostor i vreme, što znači da oko sveta, pošto je svet celina svega što postoji, znači da oko tog sveta egzistiraju vreme i prostor koji su prazni. To je posledica stanovišta teze i sad zastupnici antiteze hoće da pokažu da je ta posledica neodrživa i da iz toga sledi***(pa, ovo njihovo, očigledno, ne čuje se). E sad, tako glasi argument, ako pretpostavimo da sevt ima početak u vremenu, tada moramo pretpostaviti da je pre nastanka sveta moralo postojati jedno prazno vreme. U tom slučaju, mi bismo, sad tu se zapravo poziva Kant na načelo dovoljnog razloga, u tom slučaju mi bismo morali naći razlog zbog kojeg bi svet nastao sam od sebe ili zbog nekog posebnog uzroka (Božanske intervencije), u nekom posebnom trenutku, a ne u nekom drugom trenutku. Znači vreme, prazno vreme teče, teče, teče i odjedanput nastaje svet. Međutim, ako je to vreme prazno i u njemu se ne dešava ništa, koji bi to mogao biti razlog na osnovu kojeg bi sbet nastao baš u tom trenutku, a ne u bilo kom drugom, što će reći da ako pretpostavimo da ssvet ima početak u vremenu, tada je stvaranje sveta neobjašnjivo. Ergo, svet ne može imati početak u vremenu. Sad, kaže, kad je reč o prostoru, ako pretpostavimo da svet ima neke granice u prostoru, to znači da ga okružuje prazan prostor. Pretpostavimo da je ovo svet i da je oko njega neki prazan prostor (crt, očigledno). To bi značilo, kaže Kant, da stvari u svetu imaju neke relacije prema onoga izvan sveta, a pošto nema ničega sem prostora, to bi značilo da stvari imaju relacije prema praznom prostoru. E sad, tu ide empiristički, verifikacionistički argument, takva relacija u svetu ne može biti potvrđena opažanjem i ako ne može biti potvrđena opažanjem, to znači da ne postoji, ergo ideja da je svet ograničen u prostoru, iz nje sledi postojanje relacija koje se u opažanju ne mogu utvrditi, i pošto, ***, empiristi smatraju da ***(smatraju da postoji samo opažljivo)***pa je odbačena ta relacija, pa je odbačena i kosmološka ideja sveta***(teza). E vidite, Kant se trudio da ove sporove predstavi kao bezizlazne, (u smislu da obe strane budu jake, ali se ne čuje), da bi onda prenos njegovog rešenja delovao***

19

Druga antinomija. Sad, druga antinomija se takođe bavi prastarim pitanjem, pitanjem deljivosti. Pitanje da li svaka složena stvar u svetu, supstancija, da li se ona sastoji od složenih delova ili ne, tj. pitanje da li u svetu postoje proste supstancije.

Argument u prilog potvrdnog odgovora na ovo pitanje, u nešto malo sažeto obliku, kaže Kant da ako bismo u mislima zamislili da vršimo analizu, u bukvalnom smislu, svih složenih supstanicija u svetu, tada neće ostati ni složene supstancije, a ni proste, argument ide-pretpostavimo da je suprotno istinito, pretpostavimo da nema proste suptancije, to znači da kada bismo izvršili potpunu analizu složenih supstancija, nama ne bi ostale ni složene supstancija, a ne bi nam ostale ni proste, ne bi nam ostalo ništa, što znači da, ako bi atniteza bila tačna, da bi se svet mogao raspasti u prah, *** ne bi ostalo ništa. Ovaj argument važi za stvari u prostoru, ali ne važi za sam prostor, zato što delovi prostora nastaju unutrašnjim ograničavanjem prostora i oni pretpostavljaju postojanje celine prostora, a obrnuti je slučaj za tela u prostoru. Zato zastupnici teze smatraju da se postojanje proste supstancije mora pretpostaviti ***kad se ne bi pretpostavilo, naš um bi došao do zaključka da se sve ono što postoji ne sastoji ni iz čega.

E sad, protivničko stanovište pretpostavlja da se deljivost prostora prenosi na tela u prostoru i da ukoliko je prostor beskonačno deljiv, a pretpostavlja se da jeste, onda to moraju biti i stvari u prostoru. Složenost jedne stvari znači da se ona sastoji od delova koji stoje u spoljašnjem odnosu jedan prema drugome. Spoljašnji odnos jeste prostorni odnos. Onda složene stvari koje se sastoje od različitih delova postoje u različitim prostorima. Pa sad, ako se jedna složena stvar sastoji od prostih delova, to znači da njeni prosti delovi postoje u prostoru, te ako se svaki deo prostora sastoji od prostora, onda ono što postoji u prostoru ima onoliko delova koliko ima manjih delova prostora koji se u ovome nalaze. Iz toga možemo zaključiti da svaka stvar mora biti beskonačno deljiva, a to je u suprotonosti sa idejom proste supstancije, pa tu ideju moramo odbaciti.

PITANJE SLOBODEE sad, III antinomija. Pitanje treće antinomije je da li se prirodne pojave mogu objašnjavati jedino kao

posledice uzroka koji deluju prema prirodnim zakonima ili se radi njihovog objašnjenja može pretpostaviti i postojanje slobodnog kauzaliteta? Taj se kauzalitet mora odrediti kao inteligibilni, spontani, kao transcendentalni i pretpostavljaće da se ***može pripisivati samo jednom biću, zapravo imamo dve vrste bića Bog i čovek, iako on veruje da ima i drugih bića, da je čitav kosmos naseljen (otprilike). E sad, nešto što ću vam ja razjasniti, što nije iz samog teksta jasno, ko ne poznajke kontekst rasprave. Argument u prilog teze da mi moramo pretpostaviti i postojanje Boga i postojanje slobodnog kauzalitieta, taj argument se oslanja na stanovište da je antiteza u sukobu sa načelom dovoljnog razloga i primer PDR objašnjava ***pojava u pirirodi. U samom tekstu Kant neće pominjati načelo dovoljnog razlga, ali će pominjati „prirodni zakon“ i to će vas verovatno zbuniti, ali kada bude pominjao prirodni zakon, zapravo to je načelo dovoljnog razloga. E sad, ukoliko se pretpostavi da postoji samo prirodnikauzalitet, tad nijedna prirodna pojava, nijedan događaj ne može imati potpuno objašnjenje, jer pojam prirodnog kauzaliteta uvek pretpostavlja postojanje prethodnog, ranijeg uzroka i ne dopušta ideju prvog prirodnog uzrika. Ako pretpostavite da se stvari mogu objašnjavati samo uzročno, putem prirodnoh zakona, onda ćete morati da odbacite pretpostavku o postojanju prvog uzorka. Znači, ako je nešto prirodni uzrok, to mora da pretpostavi***. To je posledica antiteze. I onda kaže, zakon prirode tvrdi da se ništa ne događa bez uzroka koji je dovoljno određen a priori, ergo, ako bismo univerzalizovali njegovo važenje ideja prirodnog uzroka bi bila protivrečna.Dakle, prirodni kauzaliet ne može biti jedini koji postoji, već moramo pretpostaviti postojanje apsolutno spontanog uzroka, koji je spontan u tom smislu da sam započinje neki niz pojava, a nije plod nekog kauzaliteta. Ideja je sledeća-ako vi hoćete samo prirodnim uzrocima, odnosno prirodnom zakonima da objasnite pojave ovog sveta, vi ćete hteti nešto protivrečno. Vi ćete hteti da svetu date naturalističko objašnjenje i da date potpuno objašnjenje. Zastupnici teze tvrde da naturalistička objašnjenja ne mogu biti sveobuhvatna. E sad, teza po kojoj postoji spontani kauzalitet važi kako za kauzalitet koji započinje izvan sveta, (kauzalitet Božijeg uma), tako i za kauzalitet unutar pojava (to je kauzalitet ljudske *postupaka,volje?*). E sad, Božiji čin stvaranja sveta predstavlja i početak uzrokovanja i početak vremena, dok je čin transcendentalne ljudske volje početak jednog kauzalnog lanca, ali nije početak vremena. E sad, sama teza, obratite pažnju, brani isključivo stav o postojanju I uzroka, a ne stav o početku vremena i zato se ona odnosi i na Božije stvaranje sveta i na ljudkse slobodne činove. E sad, Kant je smatrao i on će...on je imao osnovne te ideje još u jednom svom spisu ***, svoju teoriju slobode***...ali se može pripisati da Kat svoje shvatanje slobode započinje u III antinomiji (otprilike) i njegov cilj će tu biti da razrešenjem antinomije okaže da je ideja takve slobode moguća, a u svojim praktičkim spisima ćeda nam pokaze kako je ta kako je ideja *stvarno?**. Ovde će on heteti da ,razrešavajući taj spor, da pokaže da su ta dva stanovište međusobno pomirljiva i imaće jedan kompatibilistički stav, prema kojem ideja o postojanju ljudske slobode nije u nužnom sukobu sa idejom postojanja prirodnog kauzaliteta i daće nam neke osnovne definicije i osnovne pojmove i njihovo određivanje, pa će napraviti razliku između praktične i transcendentalne slobode . Praktična sloboda je sposobnost smosavladavanja, savladavanja vlastitih poriva, kako Kant kaže patoloških***, kada koristi reč „patološki“ u KčU nemojte tbaš shvatiti u današnjem smilsu patološko kao devijantno. Transcendentalna sloboda s dr str jeste sloboda koja je uslov mogućmost našeg moralnog iskustva, zato je transcendentalna, ona je inteligibilna u tom smislu da se sastoji iz sposobnosti našeg uma da (izaziva??) fizičke promene u svetu, tako što deluje na naše telo, a ono onda deluje na sve ostale stavri u

20

svetu; i ta sloboda je spontana, inteligibilni kauzalitet je spontan zato što nije plod nekog ranijeg uzrokovanja, zato što sama od sebe započinje. I sad*** kada je reč o ljudskoj slobodi, Kant je zamišlja kao uključivanje u postojeće tokve u prostoru i vremenu, jer ljudski transcendentalni subjekat iz vanvremene perspektive ulazi u vremeniti svet i vrši promene. ***ovo se nečuje-nešto o perspektivi vaših očiju kao perspektivi ljudskog transcendentalnog subjekta*** ...perspektiva vašeg transcendentalnog ja koje je tu negede u vašoj glavi*** Vi sami verujete da vi utičete na svet u prostoru*** E sad, Kant obajšnjav kako to da naš um, intelekt, transcendentalno ja mogu uticati na naše ponašanje i time na zbivanje u svetu.

E sad, argument u prilog antiteze kaže-teza nije moguća jer je:a) u sukobu sa principom prirodne uzročnosti

b) u sukobu sa idejom uređenosti prirode prema prirodnim zakonima

u sukobu sa jedinstvom iskustva Znači mi možemo odbaciti postojanje inteligibilnog kauzaliteta zato što je on u sukobus principom prirodnog kauzaliteta, idejom sistematične uređenosti prirode prem aprirodnim zakonima i u sukobu sa jedinstvom iskustva. Znači pretpostavili smo ako prihvatimo tezu o postjanju inteligibilnog kauzaliteta, kauzaliteta slobode, spontanog kauzaliteta, pretpostavili bismo da u svetu ili izva njega postoji nešto što se ne može objasniti prirodnim kauzalitetom. Nešto što samo nije uzrokovano. Drugo, takva sloboda, takv kauzalitet bi mogao uneti nered u prirodne tokove, zato što on sam nije pokriven prirodnim zakonima, mogao bi izazvati nesistematičnost prirode. I najzad, ukoliko bi postojao, on bi mogao prekinuti tok iskustva. Vi sad gledate, gledate, i odjedamput to se prekine jere je neki inteligibilni uzrok intervenisao na tom mestu. ???????????????????????????

Dobro, IV antinomija se bavi pitanjem da li u svetu ili izvan njega postoji nužno biće koje je njegov uzrok i rasprava se zapravo vodi, argument teze jeste jedna vrsta modalne verzije kosmološkog dokaza i rasprava se vodi o modalnom karakteru kauzalnih lanaca.

Rešenja kosmološke antinomije

Kant kaže da je ključ rešenja kosmoloških antinomija transcendentalni realizam, i kaže da to stanovište daje raztličita rešenja za matematičke i dinamičke antinomije. Kosmološke ideje, prve antinomije kaže on one daju jednu sintezu onoga što je jednorodno, što znači da su uslovi i uslovljno od iste vrste, ili članovi iste prostorno-vremenske *** Dogmatičkom? primenom ove umne poterbe za potpunim objašnjenjem, njenom ontologizacijom mi dospevamo do pretpostavke o postojanju sveta po sebi, kao

agregata koji predstavlja zbir uslova*** I Kant će rešiti antinomije tako što će odbaciti pretpostavku antinomije, odnosno predmet na koji se odnose. To, ta celina sveta ne može biti

data u iskustvu. To ćemo shvatiti ako odbacimo transcendentalni realizam i prihvatimo transcendentalni idealizam. Ontološka upotreba logičkog principa da za svako uslovljeno dato mora postojati potpuni zbir uslova koji ga čine mogućim, omogućavaju njegovo postojanje, ona proističe iz transcendentalne pretpostavke da su prostor i vreme svojstva stvari po sebi, te da osobine koje uočavamo u nečem uslovljenom što nam je dato u opažanju, jesu takođe osobine totaliteta uslova, svega što postoji. Ukoliko odbacimo tu pretpostavku, odbacićemno stav da je celina uslova data. Pod uslovom da odbacimo tu tezu, onda ove antinomične teze nisu kontradiktorne više, tj. mogle bi sve zajedno biti lažne. I Kant će reći zapravo da odbacivanjem transcendentalnog realizma i odbacivanjem trancendentalno-realističke pretpostavke o postojanju jedne celine, datosti prostorno-vremenske celine sveta, da mi ove transcendentalne, tj. kosmološke hipoteze, pretvaramo iz kontradiktornnih u kontrarne. Kant kaže da vi, ako baš hoćete možete da usvojite infinitističke teze, ali da ih ne shvatite kao teze o samoj

stvarnosti, već kao regulativne ideje. I to onda nisu više hipoteze o tome kakva jeste celina sveta u prostoru i vremenu, nego ćete ih preformulisati u maxime istražiavanja, koje će vam reći-tragaj za sve daljim i daljim uzrocima, nemojte se lako zaustavljati, nemojte naći odmorište za svoj um kod prve stvari za koju vam se čini da okončava kauzalni niz. Sa dinamičkim antinomijama stvari po Kantu stoje drugačije, zato što je reč o sintezi onoga što je raznorodno. Možemo pretpostaviti da ćemo naći neko izmirenje. E sad, kada je reč o trećoj antinomiji, to znači da ćemo uvesti transcendentalndistinkciju između stvari po sebi i pojava i ako odbacimo dogmatičku tezu po kojem postojeće može biti samo ono što je dato u iskustu, nama se otvara epistemološka mogućnost da imamo kauzalni niz čiji uzrok stoji izvan prostora i vremena, a uzrok sotji u prostoru i vremenu. tako da će uzrok biti u umu, a posledica u fizičkom svetu. To ne bi bilo oguće bi prostor i vreme bili stvari po sebi, jer bi to značilo da i um mora postojati u prostoru i vremenu. Ukoliko prepostavimo transcendentalni idealizam, tada za um možemo pretpostaviti da ne postoji u prostoru i vremenu i da je van iskustva, da započinje kauzalni lanac koji ne potpada pod prirodne zakone i nije uzrokovan ranijim uzrocima. I to nam omogućava da uz preformulaciju ove antiteze, uz njeno ograničavanje na

21

sferu iskustva , da zadržimo verovanje u *postojanje prirodnog nužnog kauzaliteta (to je smisao)* i verovanje u postojanje inteligibilnog, slobodnog kauzaliteta koji se nalazi izvan prirode. E sad, taj kauzalitet neće onda narušavati jedinstvo iskustva, jer se taj kauzalitet neće javljati u iskustvu, neće biti u sukobu sa principom prirodnog kauzaliteta. E sad, Kant će pretpostaviti kasnije takođe da ideja slobodnog kauzaliteta neće biti u sukobu ni sa sistematičnošću prirode i vi ćete vidfeti na jednom od narednih časova kada budem pričao kako Kantr zamišlja to prektično delanje racionalnog uma ****ona ne može biti takva da zahteva kršenje prirodnih zakona. Dakle, imate mogućnost postojanja uzroka koji sami nisu u prostoru i vremenu, i nisu u sukobu sa principom uzročnosti i jedinstvom iskustva i nije u sukobu sa sistematičnošću iskustva, odnosno ne unose nered u prirodu. ***Slobodno delanje koje proističe iz determisnisanog umnog kauzaliteta sledi vlastie principe, principe racionalnog delanja.

Rešenje IV antinomije-mi možemo pretpostaviti postojanje nužnog bića koje je ontološiki oslonac nas kontingentnih bića, zato što možemo pretpostaviti da to nužno biće ne egzistira u prostoru i vremenu, a to možemo ukoliko pretpostavimo da prostor i vreme nisu svojstva stvarnosti po sebi, te da nisu uslov za postojanja svega postojećeg.

I sad, kad saberete sve što je Kant rekao u kritici metafizike vidimo da mi ne možemo saznati vlastitu priordu, mi ne možemo saznati da Bog postoji, mi ne možemo saznati spoljašnje granice sveta, ne možemo saznati ni njegove unutrašnje granice, granice deljivosti, mi možemo pretpostaviti postojanje slobode (on dokazuje da ona nije u sukobu, ona je drugačije prirode od prirodnog determinizma ali može da postoji) i u IV antinomiji on će pokušati da nam da razlog, nakon što je opovrgao ontološki, kosmološki i fiziko-teleološki dokaz za postojanje Boga, da nam pokaže da postoji način, da postoji pojmovni prostor da verujemo u Božansko postojanje. Ideja Boga kao nužnog oslonca kontingentnih bića nije u sukobu ***I na taj način Kant je raščistio sa svom dotdašnjom filozofijom i doveo do sasvim

drugačije pozicije. Znači mi smo ovo oko, ***ali mi imamo mogućnost da verujemo u vlastitu slbodu i imamo mogućnost da postoji Bog***to prosističe iz KČU, i kada prođete kroz ovaj glomazan, komplikovan, loše napisan tekst, i izvedete zaključke, to može, ovako, da vas lično pogodi i prema predanju pogodilo je ****.

22

KRITIKA PRAKTICNOG UMA24.11.2008. - (.......ehe, ovde nisam ja kasnio, ovo je Vanjin snimak, tako da je, izgleda, ona malo kasnila :P ne pochinje snimak od pochetka chasa; ljubichasto su moji dodaci; boldovano citati; italik (Vukovitjevo) njegovo obratjanje nama; zvezditze su tamo gde se ne chuje (da l zbog njegovog mumlanja ili nechega drugog))....Kant kazhe da sve stvari na svetu imaju pijachnu cenu, tj da se mozgu zamenjivati za druge stvari koje imaju slichnu vrednost jedino lichnost je takva da se ne mozhe sameriti i ne mozhe ni za shta drugo zameniti. Ono po chemu se lichnost razlikuje od stvari jeste njena sloboda, a sloboda, videli ste na jednom od prethodnih chasova jeste plod sposobnosti nashe lichnosti da deluje u skladu sa moralnim zakonima...... sloboda je sposobnost da delujemo u skladu s principima i nalazima vlastitog uma i otud tje dostojanstvo imati sva racionalna bitja univerzuma.....vetj tu mozhete videti revolucionarni karakter, kada pogledate kakvo je bilo stanje u Nemachkoj i Evropi u tom vremenu, videtjete da je dostojanstvo bilo pripisivano na osnovu nekog polozhaja, socijalne hijerarhije.....prema Kantovoj koncepciji dostojanstvo imaju svi koji su racionalni, josh je njegova racionalnost zapravo minimalna i ne iskljuchuje nikoga koji po danashnjim recimo merilima dovoljno inteligentna osoba koja ima dovoljno visok IQ....... shta je to shto lichnosti daje sposobnost volje da dela u skladu sa vlastitim racionalnim nachelom..........Kant pochinje prvo poglavlje tezom da postoji samo jedna stvar u univerzumu koja je neogranicheno dobra, i kazhe da je to dobra volja, dobra volja jeste volja koja ispunjava duzhnosti radi samih duzhnosti........Kant povlachi razliku izmedju legaliteta i moraliteta, izmedju ispravnosti i moralne vrednosti postupaka, i kazhe da su legalne one radnje koje su u skladu sa nashim duzhnostima ispravne, a da su moralne one radnje koje nisu samo ispravne vetj su i motivisane sveshtju o postojanju duzhnosti - i ta se distinkcija uklapa sa nashim intuicijama, mi pravimo razliku izmedju chinova koji su u skladu sa shvatanjima moralnosti i koji su inspirisani shvatanjima moralnosti. Podsetitju vas na Kantov primer trgovca koji prodaje robu svim svojim kupcima po istoj ceni, shto je trgovachki moral, ali to chini ne zato shto je to moralno, vetj zato da njegove potencijalne mushterije ne bi otkrile suprotno i prestali da dolaze kod njega u radnju, i postpuci takvog trgovca rekao bi Kant jesu ispravni i legalni, ali oni nemaju moralnu vrednost.....kada govori o dobroj volji, Kant u prve dve strane u prvom poglavlju Zasnivanja met morala iznosi neke ideje koje su u skladu sa onim shto tje Dzh. E. Mur govoriti u svojim Principima etike....... Mur na pochetku govori o organskim vrednostima celina, i kasnije govori o testu izolacije, postupku koji nam pomazhe da procenimo vrednost stvari.....test izolacije vam kazhe da ako hotjete da ustanovite da li jednu stvar smatrate vrednom ili bezvrednom samom po sebi, vi treba da je odvojite od drugih stvari sa kojima je ona povezana i da onda, intuitivno posmatrajutji je, ocenite njenu vrednost......takodje, on kazhe - postoje stvari koja su same po sebi vredne, ali kada se povezhu sa drugim stvarima one mogu da uchine sredinu u koju su ushle manje vrednom....tako da su organske vrednosti celina one chije se ukupne vrednosti ne mogu svesti na zbir ili razliku izmedju delova......tako da kada ocenjujete vrednost neke stvari vi treba da ocenite njenu intrinsichnu vrednost i da ustanocite kako ta stvar doprinosi vrednosti organskih celina......Kada posmatrate ljudsku lichnost, kazhe Kant , vi tjete tu uochiti vishe stvari, uochitjete karakterne dispozicije, to su dispozicije temperamenta, i uochitjete spremnost lichnosti da ispunjava duzhnosti. Sad, kazhe Kant, postoje karakterne dispozicije koje su, kada ih izolovano od ostatka temperamenta posmatram,o dobre - recimo hladnokrvnost .....chinjenica je da je hladnokrvnost pozitivna vrednost zasebna - samo po sebi ne bi smela da bude loshe.....medjutim hladnokrvnost neke lichnosti chini gorim nego shto bi bile da nisu hladnokrvne, pa daje primer hladnokrvnog ubice - lichnost jednog ubice tje biti gora ukoliko je on hladnokrvan.....tako da vidite da hladnokrvnost ima i intristichnu vrednost i ima funkcionalnu vrednost koju dobija od toga kako utiche na ukupnu vrednost organskih vrednosnih celina. Postoji samo jedna stvar na svetu koja je bez ogranichenja dobra, koja je dobra i sama po sebi i koja ne umanjuje vetj uvetjava organske vrednosne celine odnosno vrednost tih lichnosti - lichnosti su sastavljene od vishe elemenata one imaju prema Kantu jednu organski struktuisanu vrednost....dobra volja jeste nasha spremnost da ispunjavamo moralne duzhnosti radi njih samih, spremnost da ispunjavamo naloge morala zato shto ih smatramo po sebi dobrima i po sebi obavezujutjima jeste neshto shto je vredno samo po sebi, i shto uvetjava vrednost svachije lichnosti - zato je dobra volja bez ogranichenja dobra......spomenuo sam u nekoliko navrata termin duzhnost - duzhnost Kant definishe kao "nuzhnost jedne radnje iz poshtovanja prema zakonu" shto znachi da ako vi poshutjete moralne zakone, poshtovanje je adekvatna relacija dobre volje, vi tjete smatrati da je duzhnost da uchinite ono shto oni propisuju.......Kant smatra da mi ustanovljujemo poziciju nashe duzhnosti pomotju moralnog zakona, da je moralni zakon nachelo nasheg uma koje odredjuje nashe duzhnost............nashi roditelji nam predochavaju nashe duzhnosti, i ustanove, ali nam oni govore i shtoshta shto po Kant ne bi ushlo u duzhnosti, jedino shto ima moralni autoritet to je intelektulani princip nasheg uma.........sad taj princip se nama u nashoj svest pojavljuje u formi impertiva zato shto nismo samo raciolonalna bitja, vetj smo i chulna bitja ,nasha chulnost, nasha telesnost, nasha patologija nas vrlo chesto podstiche da se ogradimo od duzhnosti, da se ne gadimo ako ih prekrshimo i zato ovaj intelektualni moralni princip se pred nama javlja u formi imperativa, zapovesti........Kant kazhe da taj moralni zakon jeste kategorichki imperativ zato shto bezuslovno zapoveda, i da tje se razlikovati od hipotetichkog imperativa koji zapoveda na uslovan nachinKant daje, prema sistematizaciji H D Patona, pet formulacija kategorichkog imperativa1

1 KI tju dalje pisati uglavnom

23

1) delaj tako da mozhesh hteti da maksima tvog delanja postane opshti zakon

druga formulacija jeste varijacija prve

2) delaj tako da mozhesh hteti da maksima tvog delanja postane opshti zakon prirode 3) delaj tako da lichnost u sebi i drugom nikad ne tretirash samo kao sredstvo vetj uvek i kao ciljovo je bitno - nikad samo kao sredstvo zato shto mi nikada ne mozhemo da ne tretiramo druge lichnosti kao sredstvo

4) delaj tako da na osnovu svoje maxime svoju volju mozhesh posmatrati kao zakonodavnui peta glasi isto tako sem shto je rech o autonomnosti

5) delaj tako da svoju volju na osnovu svoje maxime mozhesh posmatrati kao autonomnu

prvoj formulaciji ne treba tumachenje , dok za druge morate imati u vidu druge stvari iz Kantove etichke teorije, zato tju vam ja sada govoriti ponajvishe o prvoj formulaciiji, neshto tju vam retji i o tretjoj ali pre toga bih rekao josh nekoliko stvari - primenom KI na maxime odredjuju se nashe duzhnosti, mi imamo sposobnostt da sami formulishemo jednu maximu za delanje u nekim okolnostima, da sami procenimo da li je ta maxima ispravna ili nije i ako nije ispravna nasha tje duzhnost biti da uradimo suprotno......sada kada na vishe maxima primenjujete kategorichki imperativ videtjete neke pravilnosti, videtjete da su neke stvari uvek ******8 neke su **** u nekim kontekstima, imate dva nachina da klasifikujete svoje duzhnosti, imate - prvo duzhnosti prema sebi, i duzhnosti prema drugima drugo savrshene i nesavrshene duzhnostiova prva podela je jasna i razumljiva - nashe duzhnosti prema sebi jesu da usavrshavamo svoje talente, i da ne izvrshimo samoubistvo, to su osnovne duzhnosti prema drugima da druge ljude ne lazhete na bilo koji nachin, i pomaganje drugima ******* savrshene su duzhnosti one koje vam ne ostavljaju nikakvog prostora o odluchivanju kada i kako ih izvrshavati - znachi vi nikada ne smete pokushati da se ubijete i nikada ne smete pokushati da slazhete, ili da date lazhno obetjanje, - to su savrshene duzhnosti prema sebi i prema drugima.......... nesavrshene duzhnosti vam omogujtavaju da malo kalkushite kako tjete i u kojoj meri ih realizovati i to su duzhnosti usavrshavanja sopstvenih talenata i pomaganja drugima ........poshtovanje jeste odnos dobre volje prema moralnom zakonu - kada vi ispunjavate duzhnosti radi njih samih vashe radnje imaju moralnu vrednost, i vi to chinite, kazhe Kant, iz poshtovanja prema zakonu ........kako Kant opisuje taj fenomen poshtovanja, te opise tjete natji u prvom delu Kritike praktichnog umaposhtovanje je zapravo jedno slozheno osetjanje, koje u vama budi svest o postojanju moralnih zahteva....... s jedne strane kazhe Kant moralni zakon nas ponizhava, svest o zahtevima moralnim zakonima nam pokazuje o svesti o nashoj ogranichenoj sposobnosti da te moralne zahteve ispunimo, i ogranichenoj vrednosti nashe volje i nashe lichnostis druge strane svest o moralnom zakonu nas uzdizhe, ona nas odushevljava, jer nam ukazuje da je to zvanje nashe lichnosti da prevazilazi sve prohteve nashe sebichne chulne prirode svaka od te dve vrste osetjanja jeste povezana sa zadovoljstvom i bolom - ponizhenje - bol; i svest o postojanju moralnih zakona kauzalno na neki nachin u nama budite dve vrste osetjanja koje su povezane sa osnovnim motivacionm faktorima u nashim zhivotima (zadovoljstvo i bol) i na taj nachin uslovljava nashe ****** ( aktivnosti vljd)

primetili smo na jednoj od formulacija KI da se pominju maxime ....ono chija se moralna ispravnost ocenjuje, kategorichkim imperativom, jesu maxime.......kako nastaju maxime - maxime su pravila ponashanja, Kant je smatrao da racionlana bitja nikada ne odluchuju samo za jednu situaciju, vetj kada odluchuju time donose odluke kojih treba da se pridrzhavaju u svim relevantnuim slichnim situacijamagde su relevantni faktori vashe zhelje, i okolnosti u kojima zhelite da postignete te zheljepa tje relaventne slichne biti one u kojima imate iste zhelje i u kojima na isti nachin mozhete da donesete odluku, i kada razmishljate o tome shta tjete uchiniti, donesete jedno pravilo ponashanja, jednu maximu, ona tje vazhiti za sve okolnosti u kojima imate iste zhelje, i u kojima vam iste prilike za ostvarenje stoje na raspolaganju - te planove treba moralno oceniti, onu chiju moralnu ispravnost treba proceniti, i tek onda preko tih maxima vrednujemo pojedinachni postupak, jer oni dobijaju smisla samo u okviru tih maxima. Postoje dva principa pomotju kojih mi formulishemo maxime, to su dva opshta principa delanja

24

prvi takav princip jeste hipotetichki imperativ, nachelo razuma.....HI vam kazhe:Ako zhelish cilj, onda treba da zhelish i sredstvo koje za njegovo postizanje neophodno potrebno i nuzhno a koje se nalazi u tvojoj vlastizashto je to tako, pa zato shto su pojmovi cilja i sredstva povezani na takav nachin kao shto su to pojmovi cilja i uzroka, pojam sredstava vetj se sastoji u pojmu cilja......ako vi pozhelite neko stanje stvari, kakvo god ono bilo, i zhelite njega da ostvarite, to znachi da vi to stanje stvari vidite kao cilj svog ponashanja i delanja, u tom sluchaju vi, ako ste racionalni, vi tjete tada pozheleti da uspostavite sredstva koja su neophodna za ostvarenje tog cilja, a koja se nalaze u vashoj vlasti..... to je nachelo istrumentalne racionalnosti , koje danas deluje ochigledno, ali je chinjenica da ga je prvi eksplicitno formulisao Kant. HI ne kazhe da mi treba da zhelimo cilj, vetj nas postavlja u dilemu ili prihvati sredstva ili odbaci cilj.......to je dilema koju mi moramo da razreshimo da bi se upustili u bilo kakvo organizovano delanje- znachi ako zhelite da diplomirate morate da uchite, ako netjete da uchite treba da zaboravite na diplomiranje.........stvari u zhivotu tako stoje da mi obichno pozhelimo stanje stvari, ono nas privuche na neposredan nachin, a onda kada razmislimo shta je potrebno za realizaciju tih ciljeva shvatimo da je put prilichno mukotrpan, do realizacije tih ciljeva...... ono shto vi treba da uradite jeste da odluchite da li tjete pristati na bol pri realizaciji, ili tjete odbaciti cilj.......postoje naravno sluchajevi da realizacija bude prijatnae sad, mala digresija - sam Kant je smatrao da je bol dominantna ******, da njega ima mnogo vishe nego zadovljstva, i tu ideju tje preuzeti Shopenhauer, i oko nje stvoriti chitavu svoju etiku, bol je glavni pokretach, a zadovoljstvo uglavnom imate u najavi, vi zamislite neko stanje stvari, i osetite neke trnce prijatnosti i oni su zapravo najava uzhivanja , tumachite ih kao najavu zadovljstva koje tje te iskusiti kada u to stanje stvari stvarno dospete, e, sad, obichno se deshava da kada dospete u to stanje stvari da nekog zadovoljstva i bude, ali da ono bude kratkotrajno i ne toliko jako kao shto ste vi ochekivali Kant tje definisati sretju kao inkluzivni cilj koji se sastoji od zadovoljenja svih ***** zhelja koje vi imate, kao jednu veliku kolichinu zadovoljstva koju bi zadovoljenem svih tih zhelja trebalo dobiti i smatratje da je takva sretja zapravo fikcija, mi zhivimo pod pretpostavkom ostvarivosti takve sretje *********** zajedno sa bolom nas tera da idemo daljeKant je zastupoao takozvanu kvantitativnu , teoriju kvantitativnog psiholoshkog hedonizma, istu kakvu je zastupao Bentam.......rech je o psiholoshkoj teoriji zato shto je rech o deskriptivnoj teoriji, kod Bentama isto imate deskrip i onda imate normativnu teoriju Kant ne smatra postizanje zadovoljstva moralnom normom, ali smatra da je tezhnja ka zadovoljstvu dominantni pokretach.......rech je o kvantitativnoj teoriji zato shto je Kant bash kao i Bentam smatrao da nema razlike izmedju zadovoljstava u kvalitativnom pogledu, i da nije kvalitet zadovoljstva, kakvo god ga smatramo, ono shto nas privalchi, vetj kolichina zadovoljstva koje ochekujemo. U tom smislu kada razmishljamo o onome shta ljude pokretje, ono shto je bitno jeste kolichina zadovoljstva, pa tje tu onda poezija motji da odnese prevagu, svinjski ruchak ima kratko trajanje, a obichno nosi odredjene loshe posledice, dok tje oni koji chitaju poeziju motji da uzhivaju chitavog zhivota. Kant je uveo josh jednu ******, po kojoj se zadovoljstvo i bol mogu medjusobno sameravati, to su, kazhe Kant, realno razlichite sile oprechnih dejstava, bar na prvi pogled, ali takve da se mogu i jedna i druga u potpunosti kvantifikovati i medjusobno sameravati, oduzimati i dodavati, i jednu i drugu mozhete prikazati na istom dijagramu, shto znachi da kada procenjujete korist i shtetu od nekog pravca delanja, kada hotjete da odredite , vi mozhete da napravite jednu relativno egzaktnu kalkulaciju - mozhete da kazhete, postizanje cilja donosi toliko i toliko jedinica zadovoljstva, a upotreba sredstava donosi toliko i toliko jedinica bola i ako ovih ( zadovoljstva, mislim da pokazuje na ono shto je pisao po tabli) vi tjete motji da zakljuchite da imate razlog da odluchite da zhelite cilj / da prihvatate sredstvana osnovu te teorije psiholoshkog kvantitativnog hedonizma, ljudi imaju vetju kolichinu zadovoljstva i manju kolichinu bola, i to je ono shto nam omogutjava da razreshimo ovu dilemu pred koju nas postavlja HI, i to je ovo drugo nachelo praktichno nachelo, to nije nachelo racionalnosti, to je ono kako je konstituisano nashe ***** ( mislim telo)

onaj stariji chovek :" Shta se dogadja kada pogreshno procenim odnos zadovoljstvo/ bol, ima li neshto egtzaktno shto tje da nam obezbedi da se ne zeznemo u tome ?"

pa ja se bojim da nema, iskustvo, shirenje znanja, sve to doprinosi vetjoj preciznosti nashih prognoza, ali shta tje se na kraju stvarno desiti, to teshko da mozhemo stvarno znati......imate, videtjete, podela ovi praktichnih nachela zapravo odgovara podeli saznajnih motji, princip max/min zadovoljstva/bola jeste princip praktichne chulnosti. HI , princip razuma je tako formulisan da zapravo parazitira na kauzalnoj relaciji -cilj je posledica koju hotjete da izazovete, a sredstvo je uzrok koji treba da izazove tu posledicu. Sam po sebi princip kada je izlozhen u deskriptivnom vidu, on ima analitichki oblik>ko zheli cilj, taj, ukoliko um ima odluchujutji uticaj, treba da zheli i sredstvo koje mu je potrebno za ostvarivanje tog cilja<poshto mi nismo, nashe telo nije, samo po sebi samo racionalno, taj se princip racionalnosti postavlja u imperativnom obliku, i on ima zapravo sintetichku funckiju medjusobnog povezivanja nashih zhelja......kada razmislite o sredstvima

25

koji su za postizanje cilja potrebni, uspostavljate potpunu vezu sredstvo -cilj, vash razum dovodi u vezu, medjusobno povezuje vasha osetjanja prema sredstvima sa osetjanjima prema funkciji, na taj nachin neshto shto je samo po sebi bilo divergentno - vi vidite choveka koji kopa, ne znam, neku jamu, i onda vidite choveka koji dolazi pred svoj bunar i osetja neko zadovoljstvo, ovaj princip tje motji da vam povezhe te dve stvarisad kad to povezhete, i kad izaberete da li da odbacite cilj ili prihvatite sredstva na osnovu ovog nachela min/max bola/zadovoljstvavi ste formulisali neku maximu, maxima je plan za delanje u relevantnnim slichnim okolnostima, kad god zhelite to i to, pod uslovima tim i tim, ja to chinimneko pita neshto, ne chuje se, ni pitanje ni odgovorsad vi ste pozheleli neko stanje stvari, razmislili ste o sredstvima koj ostvarivanje tog stanja podrazumeva, a nalazi se u vashoj motji.........u procesu tog razmishljanja ima vishe faktora, kada vidite koja su sredstva potrebna za ostvarivanje jednog cilja, vi tjete videti da li ta sredstva mozhda utichu na (ne)ostvarivanje neke druge zhelje pa tjete onda snagu te dve zhelje koje imate odmeriti, pa tjete jednu zadrzhat, a drugu odbaciti. Tako tjete zhelje za samim ciljevima tretirati kao sredstva za postignutje konachnog chulnog i telesnog cilja, a to je sretja........i formulisali ste jednu maximu recimo : svaki dan tju uchiti po jedno sat i po (vljd) za ispitni rok (ili diplomiranje, shta god da je bilo)pishe po tabli.....i oovde je zapravo sadrzhana i formulisana, jezichki izrazhena, jedna vasha odluka da koristite jedno sredstvovi sad ovaj vash proces zakljuchivanja formulisati, tako da ima deduktivni karaktergde tje ovi principi stajati na pochetku (verujem da pokazuje na KI, i min/max bola/ zadovoljstva) ,a ostale premise tje govoriti shta vi zhelite i koja su sredstva neophodna za realizaciju vashih zhelja, onda tjete vi zakljuchiti.........potpuno formulisana maxima tje glasiti:"Dokle god budem zhelela da postanem velika filozofkinja ili dokle god budem zhelela da diplomiram; dokle god uchenje bude jedno (ili jedino:D) sredstvo koje tome vodi dokle god budem mogla/morala da odvojim chetiri sata, ja tju uchiti ta chetiri sata"sad, vi ste formulisali jednu maximu, odvagali ste odnos bola i zadovoljstva, i sad treba ocenite njenu moralnu ispravnost.........najjednostavnije to uradite preko prve formulacije, koja glasi, ponovitju: 1) delaj tako da mozhesh hteti da maksima tvog delanja postane opshti zakonprvo da damo razjashnjenje , shta znachi ovo "mozhesh hteti"zhelje daju podstrektivno delovanje (?) Kant koristi pojedinachne zhelje kad poredi sklonosti, koristi rech ********, ali same zhelje nisu delatne dispozicije, nije dovoljno da neshto zhelite da biste krenuli u akciju. Tek kada spojite dve zhelje, zhelju za ciljem i zhelju za sredstvom, kada pozhelite sredstvo, koliko god ono bolno bilo, od vashe zhelje tje nastati jedno htenje....... htenje je chin volje.........mi mozhemo hteti ono shto je instrumentalno opravdano, mozhemo hteti sredstvo koje vodi cilju, mozhemo hteti cilj samo ako u isto vreme hotjemo sredstvodakle, formulacija glasi:1) delaj tako da mozhesh hteti da maksima tvog delanja postane opshti zakoni ona od nas zahteva da formulishemo jedan misaoni eksperiment, koji Kant naziva test univerzalizacije, i da zamislimo shta tje se sa nama i sa svetom desiti ukoliko mi sami i svi ostali budemo uvek budemo upotrebljavali tu maximu u okolnostima u kojim smo je formulisalii kada zamislimo takvu situaciju, pogledamo da li je ta maxima za koju mozhemo hteti da postane opshti zakon, tj. da li je to maxima chija tje sredstva ostati efikasna chak i ako ih se svi uvek budu pridrzhavali u situaciji kad god pozhele cilj koji hotjemo i imaju na raspolaganju ista sredstva.......mi treba da zamislimo da li tje nasha maxima biti efikasna i u tim protivchinjenichkim uslovima.....kada je rech o ovakvim maximama, vi ne vidite shta bi moglo da sprechi ljude da svakodnevnim uchenjem postignu te ciljeve, ta maxima prolazi test univerzalizacije, vi ne vidite unapred kako bi opshta upotreba ovog sredstva mogla da osujeti zhelje, chije god ona bila..........i ta maxima je moralno isptravna.......postoje maxime gde se stvari preokretju, postoje maxime kod kojih unapred mozhete znati, na osnovu elementarnog poznavanja ljudi i sveta vi mozhete ustanoviti da tje se svet tako izmeniti, da sredstvo koje u ovom svetu u kom samo vi koristite kao efikasno, da tje u tom protivchinjenichkom svetu postati neefikasno, ono tje ljude direktno sprechavati da dodju do cilja, ili ih barem netje voditi do cilja, i takve maxime bitje instrumentalno neefikasne, ukoliko bi postale opshti zakoni ljudskog ponashanjai Kant daje najlakshi primer za razumevanje, primer laganja........ vi mozhete pozheleti da lazhju kao sredstvom pozhelite neki cilj, ali ukoliko biste zamislili da svi ljudi ukoliko budu zheleli da upotrebe lazh kao sredstvo za cilj, vi tjete brzo shvatiti da tje lazh postati neefikasna, da netje voditi ka ostvarivanju tog cilja zato shto tje ljudi vrlo brzo izgubiti poverenje.....kada bi svi koji ne dodju na vezhbe, rekli kako su bili bolesni da su imali grip, nastavnici bi prestali da veruju studentima u roku od dve nedelje, i u takvoj situaciji lazh bi prestala da bude efikasno sredstvo u ostvarivanju tog cilja, i to je Kantova poenta, postoje maxime koje ne mozhemo hteti da postanu opshti zakoni zato shto tje u tom sluchaju te maxime predlagati sredstva koja ne vode ciljevima, a zheleti sredstvo a ne zheleti cilj, je instrumentalno

26

protivrechno u istom smislu u kom je instrumentalno protivrechno zheleti cilj a ne zheleti sredstva, i to je ono shto mi ne mozhemo hteti..........maxima koja ne bi bila efikasna, ona se ne mozhe hteti

ja ;" A shta ako za govorenje istine mozhemo da formulishemo primer tako da ne bude sredstvo za ostavarenje cilja, recimo u primeru sa bolesnim uchenicima."

prvo, kod Kanta iz zabrane laganje ne sledi obaveza govorenja istine, vi imate duzhnost da ne lazhete - vi imate tri opcije ; lazh, istina, i ne retji nishtai Kant smatra da mi imamo obavezu da ne lazhemo, ali imamo pravo da zadrzhimo svoju privatnost, svoju intimnost, nemamo obavezu da kazhemo istinu, ukoliko nas ustanove ili neki specijalni sluchajevi ne obavezujua shto se tiche ovog sluchaja, pa pazite moglo bi se potrefiti, malo je verovatno

ja: "Pa ako bi se stvarno pogodilo, onda ni tjutanje, ni istina, ni laganje ne bi vodilo ka cilju."

pa, ne, kako da vam kazhem, situacija je neshto drugachija, vi funkcionnishete u odredjenim ustanovama koje imaju kodifikovana pravila ponashanja, i vi imate institucionu obavezu da kazhete istinu u tom sluchaju, kakvi god vashi ciljevi bili, i svrha nije da vi izbegnete sankcije nego da svrha uspeshno funkcionishe, i to je sredstvo za uspeshno funkcionisanje jedne ustanove(naravno odgovorom je potpuno promashio poentu mog prigovora, koja dodushe nije stigla da bude izrechena, a to je da mu je primer prilichno losh iz nekoliko razloga:P:))

Una: "A zar ne bi trebalo da cilj ni ne uzmemo u obzir ako delujemo u skladu sa duzhnosti"

ne.Duzhnost nastaje ovima nachinom - kada neka maxima ne prodje test univerzalizacije, vi imate duzhnost da ne delate po toj maximi ......evo, druga situacija - vi se nadjete u prilici da pomognete drugoj osobi kojoj hitno treba pomotj, pri chemu vas ta pomotj netje uopshte ugroziti, i sad, vash impuls, a to morate da imate u vidu da biste shvatili kako funkcionishe negativni KI, pod pretpostavkom da je prva reakcija ljudska, ili bar prva od reakcija, na svest o postojanju neke zabrane ******.....vidite osobu kako se davi i mozhete da joj pomognete, i vas mrzi se skvasite, idete upravo u pozorishte, i vi tu razmishljate da li mozhete da se napravite ludi i da nastavite dalje, i kategorichki impperativ vam kazhe - ne, ne smesh odbiti da pomognesh choveku u toj situaciji da bi za sebe dobio neshto malo zadovoljstva, i zabrana te maxime vam zapravo daje duzhnost pomaganja drugimato je tako shto se tiche KI, vi prvo pozhelite neshto shto se tiche uvetjanja vasheg zadovoljstva, pa ukoliko to ne mozhe da se univerzalizuje, vi onda imate duzhnost da ne postupite po toj maximi, shto u ovom sluchaju- nemate tretju opciju - mozhete da pomognete ili ne pomognete.........kad je rech o laganju imate tretju opciju

Vanja : "Meni izgleda da ovo ne mozhe da prodje test univerzalizacije, ovo "svakog dana po 4 sata uchenja" , zato shto ako zamenimo to studiranje filozofije nechim shto mozhe da se kvantifikuje, kao shto je sport npr u sluchaju da svi ljdui koji zhele da budu sportisti da imaju uslove treniraju koliko sati, svejedno osam, onda vishe ne bi bilo dovoljno osam , nego bi se povetjalavalo. Isto i usluchaju filozofije, da se bude istaknuti filozof priznati, bilo bi potrebno mnogo vishe da se bude."

dobro, formulishemo minimalni cilj.

vanja:" Ali ako postoji kvota studenata u instituciji koji mog da diplomiraju..... onda bi se dizali kriterijumi neprestano, ako svi koji imaju uslove uchili po chetiri sata, to bi bilo nedovoljno....meni je to nezamislivo, nevezano da li je filozofija, sport, bilo koja aktivnost."

sve zavisi od situacije....vi hotjete da budete svetska prvakinja u nechemu, vi morate uchiniti mnogo vishe.....Una: "Pa mi ne mozhemo da pretpostavimo da bi se svako od nas ko bi radio chetiri sata dnevno, ili osam sati dnevno, ili dvanaest sati dnevno da bi postigao vrhunski rezultat, to je mozhda nuzhan uslov, ne i dovoljan."onaj stariji chovek : "Pa da, to je da procenjujete svoje mogutjnosti, ja ne mogu da igram u Manchesteru sa 60 godina, ja mogu da treniram i 24 sata, ali ja ne mogu da igram u Man Utd."Ja: "To sve shto vi prichate je prilichno nebitno za njen primer.....hajde da uzmemo one koje imaju te mogutjnosti, i da nam ovaj uslov ( treniranje , uchenje) bude dodat na te uslove, i to tje biti dovoljan uslov, i onda tje se njen primer "vratiti""

pa, ja mislim da bi vam ovo bilo dovoljno sredstvo da biste zavrshili filozofiju, sad ukoliko bi cilj bio da budete svetska shampionka u filozofiji, onda bi verovatno bilo nedovoljno......

27

Vanja:" Pa, da za diplomiranje, ali diplomiranje se nekako razlikuje odo ovog biti uspeshan."dobro, shta znachi biti uspeshan filozof........vi reshite da diplomirate filozofiju, znachi ako biste vi 365 dana u godini radili 4 sata dnevno to bi vam bilo dovoljno , bez obzira na to shta bi drugi radili, pa posle toga treba da magistrirate, pa da doktorirate. Ukoliko biste radili 365 dana u godini po 4 sata dnevno, ja verujem da biste i te ciljeve uspeli da ostvarite, shta god drugi chinili, i kada zavrshite te shkolske obaveze, vi onda izlazite na filozofsko trzhishte. Koji je put ka uspehu ? prvo morate da imate talenta, ako ste pogreshno ocenili svoje talente, vi ste napravili greshku.....onda treba da pochnete da pishete, i da predajete......svetska slava se pre svega postizhe pisanjem, ali sticajem okolnosti filozofskih poslova ima najvishe na univerzitetima, pa je to povezano sa predavanjima, ali chak i ako ste losh predavach, a dobar pisac vi biste mogli da dostignete svetsku slavu.......ako biste nastavili da radite 4 sata dnevno 365 dana u godini pretpostavljam da to ne bi bilo dovoljno da napishete jednu dobru knjigu, pa drugu, pa onda niz chlanaka, u nekom trenutku biste verovatno morali da povetjate broj sati .........sad, kako da vam kazhem, ako bi svi filozofi tako radili konkurencija bi se verovatno pooshtrila, pa biste verovatno tezhe mogli da dodjete do vrha piramide.......onda biste verovatno morali da radite vishe.........

ovde, kraj snimka, uz josh neko pitane nekoga, koje se ne chuje najjasnije, a njegov odgovor je zatutuljen takodje shto se chujnosti tiche, tako da ni njega netju pisatin

28

01. 12.2008. - (ljubichasto su moji dodaci; boldovano citati; italik (Vukovitjevo) njegovo obratjanje nama; zvezditze su tamo gde se ne chuje (da l zbog njegovog mumlanja ili nechega drugog))ovo su imena pruskih vladara iz XVIII veka, ovo su godine kada su vladali ( pishe po tabli, vljd)nekoliko rechenica ovako o Nemachkoj u osamnaestom veku - u osamnaestom veku Nemachka je bila, opshta chinjenica, je bila razredjenija i rascepkanija nego ikada u svojoj istoriji........Nemachka je bila podeljena na oko 360 razlichtih drzhavica, razlichitih velichina, ustrojstva, i karaktera.......to su bili plemitjki feudi pod kontrolom cara, slobodni gradovi, crkvene knezhevine, nekoliko vetjih svetovnih drzhava (Pruska, Saksonija, Bavarska...). U takvoj situaciji strane sile su se vrlo uspeshno meshale u unutrashnje odnose ovih Nemachkih drzhava......takvo stanje je pogodovalo tiraniji lokalnih motjnika, nije pogodovalo reformi javne uprave, drushtva i ekonomije, i nije pogodovalo duhu prosvetiteljstva........shtampa je statirala, sloboda kretanja je bila ogranichena, a chinjenica da su na dvorovima i medju uchenim ljudima, preovladavali latinski i francuski jezik , dok su se medju stanovnishtovm govorili razlichiti dijalekti nemachkog jezika, nije pomogla shirenju prosvetiteljskog duha.........ovom poslednjem doprinela je i chinjenica da Nemachka tog vremena nije imala razvijenu srednju klasu, da je uticaj crkve ostao prilichno snazhan i tokom chitavog osamnaestog veka.......u XVIII veku Pruska drzhava je bila pod upravom dinastije ******** ( ne chujem lepo, po mom znanju istorije trebalo bi da su tamo iz dinastije Hoencolern ), ostatje pod njihovom upravom sve do ujedinjenja Nemachke 1861 god........Fridrih I, koji je vladao pochetkom XVIII veka, stvorio je snazhnu vojsku i uveo snazhan strog i elementarni red i zakon..........bio je grub, divalj ratnichkog karaktera......njega tje naslediti sin, koji tje postati, zamislite, najznachajniji pruski vladar, Fridrih II, koji tje kasnije dobiti i Veliki, koji je od jedne zabachene i relativno zaostale zemlje, napravio snazhnu i za ono vreme veoma modernu drzhavu..........Fridrih II je sedam godina vladao Prusima, i uprkos tome shto su Austriji pomagale Francuska i Rusija, on je uspeo da postigne svoje glavne ciljeve, da Pruskoj prikljuchi pokrajinu Shleziju, shto vrlo znachajno za razvoj pruske industrije...........tokom ratova on je pokazao i veliku ratnichku veshtinu, zbog koje ga je Napoleon Bonaparta, veliki vojskovodja, kasnije smatrao najvetjim taktichkim genijem u chitavoj istoriji chovechanstva. I pored toga shto je bio uspeshan u ratu i medjunarodnoj politici, on je izneo niz reformi koje su znatno ojachale drhzvu - reformu javne uprave, i stvorio je motjnu, modernu administraciju - stvorio je administraciju.........drugo, on je uz pomotj francuskih struchnjaka sproveo reformu poreskog sistema, i dk,lkesaodatno opteretio gradjanstvo, ali prikupljen novac pametno iskoristio, i uz pomotj njega osnovao i razvio chitav niz drzhavnih ustanova..........( stvorio sisteme za navodnjavanje, unapredio tako privredu, osposobio puteve (vljd), etcetc).....priljuchivshi Shleziju, koja je imala dosta rudnika, pribavio je materijale za industriju, i tu tje industriju shtiti jakim porezima na uvoznu robu, i tako stvaranjem monopola, to tje biti jedna drzhvanog kapitalizma........ zatim , stvorio je kodeks gradjanskog ponashanja, zasnovan na moralu, pravu, i visokim vredpovanjem sluzhbe. Sluzhbi je pridao veliki znachaj........u Nemachkoj i dan danas, ljudi kada se upoznaju sa vama hojte da znaju gde ste zaposleni........on je unapredio obrazovanje, smatrajutji da se obrazovanim pojedincima mozhe lakshe upravljati nego neobrazovanim.....ostala je poznata njegova izreka, jedna izjava - raspravljajte koliko hotjete, samo se ********* (odjeke ovih njegovih postupaka, natji tjete u Kantovim kasnijim textovima o politici, istoriji.........) .........sebe je nazivao prvim slugom drzhave, a za krunu je govorio da je sheshir koji propushta kishu.....on nije verovao u doktrinu o bozhanskom pravu kraljeva da vladaju, koja je bila stub apsolutistichke ideologije u Evropi.......u svim apsolutistichkim monarhijama, kulturne prilike su uglavnom zavisile ponajvishe od kulturnih afiniteta samog monarha.........sretjom po Prusku, Fridrih II bio je veliki ljubitelj umetnosti, i nauke, i bio je pokrovitelj prosvetiteljskog pokreta.....on je pored nemachkog jezika govorio francuski, engleski, shpanski, portuglaski, italijanski, a razumeo je latinski, starogrchki, novogrchki i chak hebrejski. Svirao je flautu, pisao je loshu poeziiju, ali zato objavio chitav niz vrlo solidnih radova o politici, ratovanju, istoriji i filozofiji......tako je 1739 god napisao, 1740 objavio, neposredno stupanje na presto, jedan idealistichki spis o politici antimakijavelstichki, u kom je hteo da opovrgne ono shto je o politici ruzhnim nachinima govoreno.......u to vreme Makijavelijev Vladalac je bio neka vrsta priruchnika za evropskog vldara, iako je sam Makijaveli bio republikanac, i za jednu drugu svrhu pisao to delo, ovaj njegov spis je bio najpopularnije "shtivo".......taj spis , te ideje, Fridrih II tje hteti da neposredno opovrgne.......vetjinu svojih radova napisao je na francuskom, zato s hto nemachki nije voleo, i prezirao je nemachke pisce, nije chak, zamislite, voleo ni Getea, koji mu se veoma divio.......zanimljiva stvar, njegovo odbijanje nemachkog knjizhevnog i nauchnog jezika, nije zaustavilo razvoj nemachkog jezika, vetj je podstaklo nemachke pisce da pokushaju da od svog jezika stvore orudje za izrazhavanje najdubljih misli i najsuptilnijih osetjanja, i da pokushaju da dokazhu svom vladaru, kog su dosta cenili, da se i na tom narodnom jeziku mogu postitji rezultati.........Fridrih II se divio francuskim filozofima prosvetiteljima, i oni su se divili njemu, smatrali su ga svojom uzdanicom.........zanimljivo je da je Fr II dugo godina bio u prepisci sa Volterom, Volter je jedan filozof zapravo chija zajedljivost i brutalnosti nije bilo premca, ne znamo pisca pre, a po meni ni posle Voltera, koji su bili tako besposhtedni u sovjim kritikama......i zamislite tako jedan profesor u godinama, razmenjivao pisma sa jednim vladarem, sa jednim apsolutistichkim monarhom.........(sad ide naka pricha o tome kako je Volter vljd bio kod ovog Fridriha na dvoru, pa da l se sporechkali neshto, ne znam, ne chuje se bash najlepshe)Ja sam neshto govorio o tom - Fridrih II je zasluzhan za internacionalizaciju Berlinske akademije nauka i umetnosti.....i tako je on posle chuvenog hemichara Ojlera, na chelo akademije postavio Luja Lagransha, pa posle toga

29

****, koji je Berlinslkom akademijom predsedavao kad je Kant pisao svoje prve radove o filozofiji fizike, kosmologije, kosmogonije......(ima opet jedan deo koji se ne chuje najbolje 16 45 - 18 45)Fridrih II je, zamislite, ukinuo politichku torturu i telesno kazhnjavanje, a njegove reforme su po duhu potpuno podudarne, mozhda ne bash toliko intelektualno dosledne, koje je Bentam predlagao za englesku.....i sa njim pochinje modernizacija disciplinskih ustanova u drzhavi.....u XVIII veku to je bio sasvim sigurno veliki korak.......Fridrih II je bio eh, sad ne znam da li kazhe teista ili ateista, a od crkava je zahtevao da budu tolerantne jedna prema drugoj, i on je zadrzhao jezuite kao uchitelje, poshto je papa Benedikt XIV zabranio njihovred.....mi danas jezuite znamo uglavnom po zlu, Paskal se potrudio da oni izdju na losh glas, jer su oni tada bili vrlo motjni i uspeli su da njegov prijatelje dovedu u podredjen polozhaj.....Paskal je tu formulisao i izneo i vrlo uverljivim nachinom izneo sve optuzhbe prema jezuitskom rodu.......poshto je papa zabranio njihov red dobar deo jezuita se preselio u ameriku i vi danas imate u svakom vetjem gradu imate jedan ********* univerzitet (vljd jezuitski)ono shto je dobro kod jezuita, shto Fr II primetio, oni su bili odlichni verouchitelji, cenili su nauku, i umeli su da naprave dobre solidne, relativno dobre shkole, i Fr II nije hteo da ih protera iz svoje zemlje jer je znao da oni umeju da obrazuju narod...........u 19 veku, slika o Fr II se donekle menja utoliko shto dobija nove funkcije, on odjednom postaje veliki predak nemachkog ujedinjenja........u svrhu ujedinjenja dizhu se nove ustanove, u kojim a fr II dobija istaknuitno mesto kao reformator itditd........u 20 veku ( sad se opet ne chjje deo) tako da je istorija predstave o Fr II slozhena i puna obrta

Fr II nasledio je Fridrih Wilhelm II, koji je bio sin brata Fr II i njegove verenice, sam Fr II nije imao dece....... Fr Wilhelm II , ispostavitje se da je slab vladar, pokazatje se da je slab karakter, podlozhan kiksevima, loshim uticajima, da nema viziju.......na pochetku svoje vladavine je preuzeo niz reformatoskih mera, koje su bile popularistichki orijentisane, trebalo je da mu pribave trenutnu naklonost i te reforme, koje su u jednoj meri predstavljale inverziju i potiranje dostignutja Fr II, stvorile su utisak da tje Nemachka posle FR II nastaviti josh vishe i brzhe da se razvija..........FR Wilhelm II, on je prvo ukinuo ovaj strog poreski sitem shto ga je Fr II delimichno uveo, zatim je liberealizovao sposljashju trgovinu , i nastavio je izgradnju puteva..........pored tog a. to takodje nije bilo loshe, on je otvorio **** pruske akademije za nemachke pisce.......bio je u isto vreme sklon misticizmu, i 1781, god pristupio je redu ruzen nechega, gde je potpao pod uticaj izvesnog Johana Kr. Welmera, sveshtenika, prevaranta intriganta, koji tje na njega izvrshiti ogroman uticaj - mladi kralj tje ga uzeti za savetnika , potom tje mu poveriti upravljanje duhovnim religijskim sistemom. Welmer je strashno mrzeo prosvetiteljski pokret i on tje postati oshtar cenzor, proglasitje rat modernistima, i pod njegovim uticajem, mladi kralj je 9 jula 1788. god. izveo poznati edikt u kome je sveshtenicima zabranjeno da propovedaju bilo shta shto ne stoji u tadashnjim knjigama, po kome su obrazovne ustanove stavljene pod neposredno pokroviteljstvo sveshtenstva, a prosvetiteljski pokret proglashen opasnim po hrishtjansku veru.........(oznake tih njegovih postupaka, takodje, natji tje te u Kantovim spisima iz tog doba)...........najzad 1791. god u Berlinu je uvedena neka vrsta protestantske inkvizicije, koja je nadgledala sva crkvena i shkolska naimenovanja.......ova pojava apsolutizma j bila pratjena negativnim gledanjem po drzhavnim ustanovama, i vrlo brzo je odbacila duh proteklih vremena. Zatim, zbog smanjenja poreza pochela je da se prazni drzhavna kasa, a prilichno je i unazadjena tada veoma motjna pruska vojska. Najzad, Fr Wilhelm II je bio nesposoban i kao diplomata, i doveo je Prusku u veoma nezavidan medjunarodni polozhaj.....bitje upamtjen kao vrlo losh vodja.To je situacija u Nemachkoj u Kantovo vreme...........za vreme vladavine Fr II , videtjete, Kant se zalagao za reforme, a u vreme vladavine Fr W II postao je pomalo simpatzer revolucije, kao sredstva kojim se drzhava menja. VECNI MIRKant je bio republikanac i liberal, on je smatrao, poput Rusoa, da su ljudi po prirodi slobodni, i da otud, po prirodi imaju pravo da zahtevaju da ih drugi tretiraju kao podjednako slobodne. Vrhovni politichki princip, princip politichkog morala za koji tje se Kant zalagati, u osnovi isti kao Lokov, je da u jednoj drzhavi sloboda svakoga sme da bude ogranichena iskljuchivo jednakom slobodom svakog drugog......to znachi da je sloboda najvishi princip, najvisha vrednost, koja nichim drugim, do sobom samom ne mozhe biti ogranichena. Drugo, to znachi da svako ima pravo da sam organizuje, usmerava, osmishljava svoj vlastiti zhivot....i da drzhava nema pravo da se mesha u one ljudske postupke kojima se drugim ljudima ne nanosi shteta, kojima se drugim ljudima ne ogranichava sloboda, iz chega sledi - sloboda mishljenja, govorenja, stilova zhivota etcetcetc..........u svojoj filozofiji prava on je tvrdio da drzhava ne sme da se bavi onim postupcima ljudi koji se tichu njihovg samousavrshavanja, i takva bi drzhava bila totalitarna, takodje on je smatrao da drzhava ne treba da se bavi u znachajnijoj meri redistribucijom dobara.....u tom smisli on je na strani ekonomskog liberazlima, mada njegovi principi nisu u nachelnom sukobu sa idealima socoijal-demokrrata, pa je Kant, to sam vem spomenuo, u Nemachkoj u drugoj polovini 19 i pochetkom 20, prihvatjen u okviru soc - demokr pokreta kao znachajan mislilac pretecha...........Kant je bio reepublikanac - rech republika je latinska slozhenica, koja znachi doslovno - "javna stvar" (res publica).....i republikansko jeste uredjenje koje sadrzhi podelu vlasti na zakonodavnu, izvrshnu, sudsku, sadrzhi institucionalno definisanu javnu sferu, sferu u kojoj ljudi javno mogu da iznose svoja mishljenja o tome shta je opshte dobro, u nachelu, i u konkretnim drushtvenim prilikama, i kako to dobro treba unapredjivati. Prema Kantovom shvatanju, na

30

koje je pruska cenzura znachajno uticala, javni poslovi nisu poslovi pri univerzitretu , crkvi, na akademiji - baviti se javnim poslom, javno izgovarati svoje rechi - to ne znachi drzhati npr predavanje iz filozofije, matematike, teologije. Zashto ? Zato shto su u to vreme u Nemachkoj nastavnici, profesori, nauchnici, sveshtenici, morali da u svojim ustanovama, govore iskljuchivo ono shto im je unaopred recheno, i da rade po programu koji sami nisu napravili, vetj koji su napravile njihove stareshine, i koji je odobrila cenzura, koje su dobili cenzurom - zato, drzhati predavanje iz politichke filozofije tog vremena nije znachilo baviti se javnim pravom. Javnost je bila sfera slobodne diskusije, objavljivanje chlanaka u novinama, objavljivanje knjiga, drzhanje rasprava na specifichnim skupovima. U tom sluchaju da bi neshto predstvljalo javni chin, to neshto nije trebalo da bude radjeno za platu - ko govori za platu, taj treba da govori ono shto drugi odredjuju, i trebalo je da se tiche javnih interesa,.

Dakle, za republikanstvo su karakteristichne dve stvari

- podela vlasti - sistem javnih ustanova, institualizovan prostor za javnu polemiku

i sad, u Nemachkoj su, uprkos svim otezhavajutjim okolnostima, postojali chasopisi, i dnevni i nedeljni, i mesechni i nauchni, postojala je knjizharska mrezha koja je uspevala dosta dobro da radi, i postojali su nachini za cirkulaciju, prenoshenje informacija...........biti republikanac u ono vreme, bila je prilichno shkakljiva stvar, mozhete da pretpostaviote iz kojih razloga. Jedan malecni grad na severu Pruske, chija je veza sa svetom preko novina, knjiga, bila luka, i sad republikanstvo. Rech republika je bila u to vreme u Evropi bila neposredno povezivana sa francuskom revolucijom, bila je jedna od njenih parola.....biti republikanac znachilo je biti u nekoj sumnjivoj, potencijalno opasnoj, liberalistichkoj vezi sa gomilom intelektualnih ludaka u Francuskoj koji su doshli na vlast, pobili kraljevsku porodicu, i sve aristokrate koje su uspeli da dohvate i napravili haos u zemlji........zato nije bilo lako biti republikanac u nerepublikanskim zemljama, posebno nije bilo lako to biti u jednom malom gradu, velichini Petlovog brda, u jednom zabachenom graditju na severu.........rekao sam vam, Kant se uglavnom zalagao za shirenje republikanstva putem reformi, on je smatrao da drzhava treba da dobije ustav, da monarh treba da se ponasha kao drzhavni sluga, kako je govorio Fr II, ili kao sluga naroda, u tom smislu shto tje raditi ono shto je u interesu naroda i drzhave, iako za to nije dobio narodnu podrshku....republikanstvo tje nastaviti da se shiri ako se monarh ponasha kao da mu je narod dao tu podrshku, odnosno nastavi da chini ono za shta mozhe da pretpostavi da bi mu narod dao podrshku....... u daljem koraku, videtjete kada budete chitali, trebalo bi, da bi se republika razvijala, proshiriti broj, karakter uticaj, predstavnichkih tela............ sam Kant nije bio demokrata u danshnjem smislu.......bio je republikanac, liberal, i da je zhiveo sto godina kasnije verovatno bi bio demookrata......on je smatrao da se republikanstvo mozhe shiriti mirnim putem, i smatrao je da , i to je bio antirevolucionarni tok njegove misli, da gradjani imaju kao moralnu duzhnost poshtovanje uspostavljenih zakona, i da je pravo na pobunu kontradiktorno - da je to pravo koje bi ukidalo pretpostavke za postojanje prava, to bi bilo pravo da vi ukinete postojetji poredak u kom jedino vasha prava mogu imati bilo kakvo obezbedjenje...... medjutim, isto tako razmishljajutji o revoluciji, Kant je rekao da revolucionari, iako nisu imali pravo da se pobune, svoju pobunu, svoje chinove, uchinili validnim , pravno prihvatljivim, time shto su uspostavili novi pravni poredak, shto znachi da on nije mogao da zamisli kao mislislac prava da se mozhje iz pravnih razloga zahtevati u kontinuitetu prekid jednog pravnog sistema, tako da vi ako odbijete vrednosti jednog sistema i krenete da ga rushite vi imatre priliku da sagradite novi i da tako sistem nastavi posle prekida da zhivi, legitimishete ono shto ste radili rushenjem jednog pravnog poretka......Kant je kao mislilac republikanstva znachajan ne toliko zbog svoje teorije prirodnog i privatnog prava, ne mozhda toliko ni zbog svoje teorije drzhavnog prava - odnosno teorije o odnosu podanika i drzhavnih ustanova........u TO privatnog prava on je pokushao da iz jedne, sebi svojstvene koncepcije prirodnog stanja, izvede opshta prava ljudi, prava pojedinaca......u drzhavnom pravu on j e govorio o tome kako vladar treba da deluje u interesu naroda, kako treba da mu s e pokorava.........kljuchne stvari Kant je rekao u svojim radovima o medjunarodnim (?) odnosima, jer on je smatrao da se zashtita osnovnog individualnog prava, da se lichnost tretira kao slobodna, da se zashita tog prava ne mozhe zaustaviti na nivou jedne drzhave - kazhe, nije dovoljno preurediti jednu pojedinachnu drzhavu na taj nachin da ona shtiti osnovno individualno pravo svake lichnosti, vetj je potrebno reformmisati sve drzhave i uspostaviti sistem moralno ispravnog medjunarodnog prava - to je bila veoma originalna ideja za to vreme i Kant je zapravo postao prvi mislilac medjunarodnog odnosa i medjunarodnog prava *******************.............Kant je smatrao da sve drzhave treba pretvoriti u republike, i medju njima definisati jasno zasnovati na pravu odnose. Videtjete, on nije bio narochito za stvaranje jedinstvene republikanske drzhave, smatrao je da je iz praktichnih razloga teshko ostvarivo, da iz takvog pokushaja tje vetje drzhave iskoristiti da zavladaju manjima, je r na taj nachin se dobija maximum shanse za te ciljeve, ali je bio zato za uspostavljanje jednog saveza naroda, potpunog, neka vrsta konfederativnog federalizma, i u takvom jendom sistemu vi imate slobodu, privatno pravo, svojinu......imatjete teoriju o odnosu vladara i podanika,teoriju o odnosima izmedju drzhava i teoriju o odnosima pojedinaca i drugih drzhava.....taj poslednji aspekt se naziva kosmopolitskim pravom, i Kant to svodi na pravo da kada negde otputujete budete dochekani sa dobrodoshlicom. Smatrao je da se pravo na naseljavanje druge zemlje mora regulisati (medju)drzhavnim ugovorima, ali je smatrao da svi pojedinci imaju pravco da putuju chitavom planetom zemlje i da nigde ne budu dochekani sa

31

loshom verom i s nasiljem, i kosmopolitsko pravo , Kant tvrdi, jeste da se neometano putuje........u tom smislu medjunarodno pravo u velikoj meri prihvatjeno je i velika vetjina u velikoj meri neometano putuje.....sad, Kant je smatrao da izmedju republikanstva i miroljubivosti postoji skoro pa intristichna veza, on je smatrao da republike tje mnogo redje stupati u rat, nego carevine, knezhevine, zato shto takvim uredjenjima vladar mora da pita narod za mishljenje, i Kant je smatrao da tje narod imao vrlo jasnu predstavu shta tje se sa njim desiti ako u rat stupi, i da tje biti nesklon da svoj pristanak da za bilo shta shto ne predstavlja minimalnu odbranu od spoljashnjeg agresora, Kant je smatrao da tje republike biti uglavnom nesklone da se upushtaju u agresivne, avanturistichke ciljeve......Kant je bio i veliki kritichar evropskog kolonijalizma, ne po tome shto je posvetio mnogo stranica kolonijalizmu, ali po tome shto je izrekao nekoliko vrlo uvredljivih rechi ........Kant je bio sklon da nipodoshtava intelektualne motji pripadnika tog tropskog pojasa, medjutim bio je vrlo oshtar prema evropskim pokushajim da te ljude upregnu kao stoku radi ostvarivanja njihovih vlastitih interesa, tako da je on bio tu malo ambivalentan. Kad chitate mnoge njegove textove , retji tjete da je , iz danashnje perspektive, bbio rasista, s druge strane kada videte shta je pisao o kolonijalnim poduhvata Evropljana, videtjete neshto sasvim drugo, videtjete jednu zhestoku i brutalnu moralnu osudu........

PROSVETITELJSTVONa kraju nekoliko rechi o njegovom stavu o prosvetiteljstvu......postoji neshto paradokslano u samoj ideji.... prosviteteljstvo vam s jedne strane kazhe - mislite svojom glavom, odbacite sve kulture, duhovnjake, ideologe, ne dozvolite sveshtenicima, ne dozvolite profesorima, ne dozvolite ideolozima da vam odredjuju kako tjete misliti, razmishljajte svojom glavom, dovoljno ste pametni da shvatite koji su vashi interesi i da iz toga izvedete sve ******..........s druge strane prosvetitelji, kao shto sama rech kazhe , podrazumeveju postojanje asimetrichne relacije izmedju onih koji prosvetjuju i onih koji treba da budu prosvetjeni, izmedju shachice intelektualaca s jedne strane i mase naroda s druge i oni zhele da, prema jednom istorijskom shvatanju, zauzmu polozhaj do tada postojetjih tradicijom ustolichenih duhovnih intelektualnih ideoloshkih autirteta.........tako da prosvetiteljstvo jeste jedan mesijanistichki pokret, pokret sa mesijanskim ambicijama koji zheli da promeni potpuno nachin na koji razmishljaju, da rasturi sve ustanove koje uz pomotj raznoraznih sredstava drzhe ljude u vlasti. I prosvetitelji zhele da budu duhovni autoriteti koji tje ljude da oslobode od autoriteta......Kant definishe prosvetiteljstvo kao jedan izlazak iz samoskrivljene nezrelosti, izlazak iz polozhaja deteta koji je samoskrivljen zato shto su ljudi koji u njemu zhive odrasli ljudi nisu deca, a ponashaju se kao deca.................u tom smislu jedna od Kantovih poruka bila je antipaternalistichka - odbacite ustanove u kojima su ochevi koji vam govore kako da mislite kako da delate.......verujte u razum, verujte u vlasitu slobodu.....kako Kant pravda polozhaj samih prosvetitelja - on kazhe da prosvetjivanje poshto je sfera javnosti, zapravo sfera knjige govora pisma i da su prosvetitelji zapravo intelektualci - i kada se zapitate otkud njima pravo da govore shta da rade - otkud njima pravo da kazhu - pustite sve te ceremonijale, rituale, mislite svojom glavom, otkud njima pravo da to kazhu, jedino shto Kant ima da kazhe jeste da je mudrost i to pravo, pa i autoritet, dolazi odozgo - i da zapravo Bog je taj koji stoji na strani prosvetitelja, Bog je na strani republike, nije na strani popova, plemitja, kraljeva, koji rasipaju drzhavni i narodni novacvi ste videli, na onom kursu o Kantu, on je na samom startu bavljenja filozofijom i naukom stao na stranu prosvetiteljskog pokreta, tim shto je pisao kako Boba treba trazhiti u prirodi, a ne u crkvi, kako Bozhja specifichnoist ne u tome shto stvara chuda, shto povremeno vrshi individualne intervencije, vetj u tome shto je smislio odgovarajutje zakone koje upravljaju univerzumom u svim epohama.....vi ste videli da je Kant u svojoj etici formulisao univerzalno nachelo morala koje mozhe da nam kazhe koji su nashi postpupci ispravni, nezavisno od bilo koje posebne istorije na koju bi se moglli pozvati, i nezavisno od toga gde na planeti zemlji zhivimo, i Kantov moral nije moral koji je ogranichen na jednu posebnu zajednicu u chijoj posebnoj istoriji svachiji ******* treba da pronadje svoje mesto, i nije moral koji pojedincu propisuje ono shto ta zajednica smatra da je ispravno..........to je moral koji transcendira porodichne rasne, etnicheke, nacionalne i sve druge granice - to je univerzalistichki moral. Videtjete u svom spisu "Religij unutar granice chistog uma", Kant smatra da sadrzhaj vere, mozhe biti samo ono shto nije u sukobui sa umom, samo ono shto se univerzalno mozhe prihvatiti, sadrzhaj vere ne mogu biti posebne porodichne, iz socijalne istorije sa jednog mesta.....u tom smislu je univerzalnost kod Kanta od pochhetka do kraja njegovog mishljenja jedini ****** nashih verovanja i nashih postupaka -to je prosvetiteljski stav.........u tom smislu u Kantu tjete pronatji jednog vrlo doslednog prosvetitelja koji nije od svojih prosvetiteljskih ideala nikada odstupio............i na kraju tju vam prochitati Kantov odgovor ******** ( Bertu valjda, mumla, jbga, nekom, nisam bio na chasu tad ( chudo :P ))Bert je rekao da su francuski revolucionari, prosvetitelji, mislioci, pogreshili jer su pogreshno shvatili ljudsku prirodu, on je smatrao da je sa ljudima potrebna tradicija, nasledje vekova, jer pojedinci sami ne mogu da se snadju u ovom svetu, da su im potrebni rituali, potrebni autoriteti, ceremonijali, kazne da bi mogli da se snadju u ovom zhivotu. Bert je dobro iskazao jedno dominantno anglikansko antirevolucionarno mishljenje svog vremena. na shta Kant odgovara sledetjim rechima :"U toj mudrachkoj naduvenosti se uobrazhava da tje se dalje i sigurnije motji gledati ochima krtice upiljenim u iskustvo, u ono shto iskustvo pretenduje da je racio pokazao, nego ochima koje su dodeljene jednom bitju stvorenom da stoji uspravno i da prozire mermer"to je Kantovo vidjenje choveka.....

32

22.12.2008. (.......hmmmmm, snimak je toliko, toliko ochajan da je ovo bilo najtezhe i najduzhe ( i nazhalost, najgore ispalo:() kucanje koje sam ikada radio, i ipak je prepuno "rupa" i "preskoka", jer je jednostavno dosta toga bilo nemogutje i protumachiti otprilike, a kamoli chuti shta kazhe.....poshto nemam beleshke da ja dopunim te rupe i preskoke, oznachio sam svako mesto gde nisam chuo, pa se snalazi sa svojim beleshkama na tim mestima, sry.......)

kasnio sam jedno pet minuta SHOPENHAUER

.....................prema ovom spisu svet se sastoji od chetiri vrste to su:stvari iz rekli bismo danas makrosveta, kako on kazhe realnogdrugu klasu objekata chine pojmovi i njihove kombinacje, to jest sudovitretju chine prostor i vremei chetvrtu chine individualne ljudske voljesad u vezi sa ovim objektima, mozhemo postaviti chetiri vrste pitanja .........- nishta se od ovoga se ne chuje, u kasnijem textu je jasno koja su........odgovarajutji na ta pitanja mi navodno neshto radimo, saznajemo. kada je rech o prvoj klasi objekata i pitanja mi navodiimo uzroke koji su doveli do promene u makrosvetu(kretjemo se nekim putem i vidimo da je drvo palo. i mi se pitamo shta je dovelo do toga)u vezi sa drugim pitanjima, mi kazhemo da istinitost sudova zaviso od nechega shto postoji izvan sudova, i kao razlog navodimo postojanje nekog stanja stvarikad je rech o prostoru i vremenu odgovor na pitanje zashto neka stvar ima svojstva matematichka, aritmetichka ili geometrijska, bitje navodjenje drugih svojstava, svojstava drugih stvari, matematichkih..... kad je rech o pitanju zashto smo uchinili neku stvar, odgovor tje biti navodjenje nekih motiva.....odnos razloga i onoga shto ovi razlozi objashnjavaju, jeste, kazhe Shopenhauer, odnos nuzhnosti, i ti razlozi bi trebalo da budu dovoljni razlozi za pojavu onoga o chemu ******po Shopenhaueru, postoje chetiri vrste razloga koji chine nuzhnim chetiri vrste stvari, i Shopenhauer kazhe da su to chetiri korena ili chetiri vrste oblika jednog istog nachelabavitjemo se prvo stvarima iz makrosveta, ili kako ih Shopenhauer naziva realnim objektima - takodje on ih naziva intuitivnim potpunim predstavamarech je o predstavama zato shto ti objekti, te stvari ne postoje bez posmatracharech je o intuitivnim predstavama, zato shto su ti objekti konkretni, a ne apstraktnirech je o empirijskim predstavama zato shto ih dobijamo opazhanjemi najzad, rech je potpunim predstavama, zato shto one imaju i materijalna i formalna svojstva - formalna:prostor vreme uzrochnost, i ta formalna svojstva jesu proizvod delovanja unutrashnjeg chula, spoljashnjeg chula, i razuma; iimaju materijalna svojstva poput ******formalna su, kazhe Shopnehauer, ona svojstva koja jedna stvar mora imati da bi bila realna, realne su, kazhe on, stvari koje traju kroz promenu, da bi se objasnila promena, potrebno je vreme, da bi se objasnilo trajanje kroz vreme, potreban j e prostor, sad prostor i vreme nisu dovoljni, potrebno je ono shto tje ih ispuniti , a to je materija - materiju pak Shopenhauer poistovetjuje sa motji kauzalnog delovanja on za razliku od Kanta smatra da razum ima samo jednu kategoriju i to kategoriju uzrochnosti, i on kazhe da je razum taj koji pripisuje uzrochnostznachi da bi jedna stvar bila realna ona mora zauzimati neki prostor u nekom vremenu, i u stanju da uzrochno deluje na druge stvari, i da bude u stanju da prima uzrochna dejstva, odnosno da bude deo uzrochnog lanca

i posebne prostorno-vremenske materijalne odnose stvari, jesu asocijacije ovih opshtih formalnih svojstava..............ovi realni objekti jesu empirichke predstave, zato shto su prvo predmeti opazhanja, drugo zato shto su deo celine iskustva, ili empirichke stvarnosti, odnosno obuhvatnog polja predmeta koji su prostorno vremenski i kauzalno povezani.......to je Kantova ideja u malo drugom konteksu, jedinstvo iskustava, svi objekti jesu predstave nastale opazhanjem, i one ne mogu stajati potpuno izolovane, vetj iskljuchivo kao deo jednog totaliteta iskustva......sad uzrochnu povezanost predmeta u polju iskustva Shopenhauer naziva principom nastajanja, koji tretira kao jedan od oblika nachela dovoljnog razloganacelo dovoljnog razloga je jedno od osnovnih nacela koje na razlicite nacine povezuje sve stvari u ovome svetu . Po tom nachelu nastajanja, to jest ta uzrochnost ima dva svojstva, a to je da svaka promena ima svoj uzrok, i drugo, da slichni uzroci uvek daju slichne posledice. Uzroci i posledice nisu realni, realni objekti, uzrok i posledice su promene u objektima, promene njihovih stanja.(ne chuje se najjasnije (onaj primer sa chekitjem i ekserom))Shopenhauer na osnovu ovakve interpretacije uzrochnosti odbacuje ideju da bi Bog mogao biti neuzrokovani prvi uzrok svih svetskih zbivanja, pa kazhe uzrok mozhe biti samo promena, a Bog niti je promena niti na njemu mozhe

33

biti promena, drugo, ideja neuzrokovanog uzroka je protivrechna, jer je svaki uzrok promena a svaka promena mora imati svoj uzroknajzad, kazhe on, mada tu nije najjasniji, realni uzroci su supstancije, a supstancije ne mogu imati ni pochetak ni kraj vetj to mogu samo imati njihova pojedinachna stanja....

kada je rech o opazhanju - kako mi opazhamo , po Shopenhauer realne stvari.....po redu saznanja, mi najpre imamo senzacije, ili chulne datosti.....senzacije, medjutim postoje samo u nashem telu, i tom senzacijama najpre pripisujemo formu vremenitosti, stavljamo ih u neki vremenski tok, potom im spoljashnjim chulom pripisujemo postojanje u prostoru izvan nas, i najzad nash razum zakljuchuje da su te senzacije slozhene posledice delovanja koji je jedan jedinstven na nash ******. "Zakljuchuje" - nije rech o nekom intelektualnom toku, vetj je rech o intuitivnom pripisivanju uzrochnosti. Znachi saznanje pochinje tako shto se u nashem telu pojavi senzacija i onda biva interpretirana od strane nashih intelektualnih motji, dobija svoje mesto u vremenskom toku, dobija svoje mesto u prostoru, i na kraju biva interpretirana kao posledica uzrochnih delovanja spoljashnjeg objekta na nashe telo.....Kada je rech o njegovoj upotrebi reechi intelekt, Shopenhauer neki put pod intelekt misli i na unutrashnji i na spoljashnji *********postoji nekoliko problema u vezi objashnjenja kako je intelektualni duh materijalan, a kako senzacije koje primamo mogu biti formalne, ako je on materijalan i da li je on realan objektShopenhauer tje retji da on sam sebe proizvodi

pojmovi - motj baratanja pojmovima jeste um, videli smo raspodela tih mentalnih funkcija drugachija je nego kod Kanta, razum ima jednu kategoriju, uzrochnost, pojmovima pak barata um. Um, s druge strane, jeste jedna od mozhdanih funkcija, on nije kao Kanta funkcija koji postoji u vakuumu, neodredjena, vetj Shopenhauer iznosi tezu psihofizichkog identiteta, onu najosnovniju.....pojmovi kojima barata um jesu apstrahovani iz iskustva i oni nisu realni, oni predstavljaju na neki nachin predstavu predstave. Veza izmedju pojmova jeste sud, istinitost suda zavisi od razloga koji postoje izvan njega, ti razlozi moraju biti dovoljni, a njihova veza sa sudom odredjueje drugi oblik nachela dovoljnog razloga, koji Shopenhauer naziva nachelom dovoljnog razloga saznavanja, koje u najopshtijem obliku tvrdi da svaki istinit sud mora imati dovoljan razlog za svoju istinu...........e tih razloga ima chetiri vrstenajpre ,to su logichki razlozi, za sud prisutne premisedrugo to su empirijski razlozi, da postoji izvesna korespodencija izmedju suda i chinjenichkog stanja stvaritretje to su transcendentalni razlozi - imate sudove chija istinitost zavisi od samog ustrojstva formi nasheg opazhanja - vremena, prostora i uzrochnosti .......dve linije ne mogu da stvore jedan trougao, taj sud je istinit, a istinit je na osnovu samih osobina prostora...chetvrta grupa razloga, Shopenhauer ih naziva metalogichkim, to su razlozi koji proistichu iz nasheg mishljenja, to da nijednom objektu ne mozhemo istovremeno pripisati oprechn a svojstva jeste istinit sud jer je istina proistiche iz samog ustrojstva nasheg uma

prostor i vreme - prostor i vreme su uslovi iskustva, i isto kao kod Kanta predmet svih opazhanja....kao takvi oni su partikularni, oni su raznovrsni, chista raznovrsnost, bash kao kod Kantasad, u Shopenhauerovoj rekonstrukciji koja nije nuzhno i Kantova, tu chistu raznovrsnost prostora i vremena koja istovremeno predstavlja uslov empirijskog opazhanja mozhe i sama biti predmet chistog geometrijskog samoopazhanja. Tu raznovrsnost chine trenuci i tachke koji su uredjeni tako da svaki element zavisi od mesta koje zauzima u odnosu na druge elemente, trenutke i tachke. Veza izmedju elemenata te raznovrsnosti jeste ontoloshka, jedan deo prostora jeste takav kakav je zato shto je neki drugi deo prostora takav kakav jei tu vezu na koju tje te se pozvati kada budete hteli da objasnite prostorno vremenska svojstva posebnog objekta, tu vezu izmedju njegovih svojstava i drugih svojstava drugih objekata, tu vezu uredjuje tretji oblik nachela dovoljnog razloga, koju Shopenhauer, bash zato shto je rech o ontoloshkoj vezi, naziva nachelom dovoljnog razloga postojanja

sad, u vezi s tim Shopenhauer kazhe da Euklidova geometrija nije prava geometrija da je to jedna pogreshna intelektualna vezhba, on kazhe da je prava geometrija intuitivna da se ona izvodi neempirichkim chistim opazhanjem, dok za aritmetiku kazhhe da pochiva na nashoj sposobnosti neposrednog ***** vremenskkog toka, odnosno brojanja u vremenukao i u prethodnom sluchaju geometrija i aritmetika nam ne daju znanje noumena, stvari po sebi, vetj samo oonih predstava koje su sami stvorili

chetvrta vrsta predstava

34

Shopenhauer kazhe, sebe mozhemo neposredno saznati u chinovima samosvesti, samosvest se medjutim ne odnosi na subjekt kao subjekt saznanja........nashe samosaznanje mogutje je iskljuchivo kada se odnosi na ************* ...........sad, ovo je malo problematichan termin ako mi ne mozhemo saznati sebe kao subjekt saznanja shta je objekt opazhanja (vljd ?)dobor ostavimo to sada, videtjete to tamo (?)zanimljivo ovde jeste kako on definishe odnos izmedju saznanja i volje, i volje i telaShopenhauer kazhe da su individualna volja i individualno telo jedna ista stvar, unutrashnje i sposljashnje, iznutra saznajemo volju, spolja saznajemo telo...............drugo, JA kao subjekt volje, JA kao subjekt saznanja, je jedno isto ja njihov identitet, kazhe on, jeste najvisha tachka jedinstva univerzuma...............njihov identitet ne mozhe biti objashnjen, i ono se saznaje intuitivno, i ne mozhe se dokazati, i predstavlja, kazhe Shopenhauer , chudo.....delanje se objashnjava motivima, motivi su uzroci saznati iznutra......mi imamo neku predstavu, i ta predstava motivishe nashu volju, da pokretje........kada bismo spolja gledali njihov odnos, to bi bio odnos uzrokovanja kakav nailazimo izmedju bilo kojih objekata u spoljashnjem svetu.............kad je rech o nashem vlastitom delanju, imamo jedinstvenu priliku da vidimo kako uzrochnost izgleda iznutra.....ovaj uvid nam daje mogutjnost da naslutimo shta je to uopshte iza pojava, iza nashih predstavatu vezu izmedju motiva s jedne strane i voljnog china s druge stranetu vezu odredjuje poslednji oblik nachela dovoljnog razlika, koji on naziva nachelom dovoljnog razloga delanjana kraju ovog spisa Shopenhauer raspravlja o nuzhnosti i tretitra je kao svojstvo veza ili odnosa izmedju razloga i *****pa u zavisnosti od toga o kakvim je razlozima rech on razlikuje fizichku nuzhnost, logichku nuzhnost, matematichku nuzhnost, i moralnu (ili mozhda modalnu, ali pre tje biti da je moralno rekao) nuzhnostpritom odbacuje ideju apsolutne nuzhnosti kao protivrechnu rekavshi da je apsolutno ono shto je nezavisno, a da je nuzhno ono shto je od nechega zavisno, i na taj nachin on odbacuje pokushaje tradicionalne metafizike da dodju do apsolutno nuzhnog...........

pauza, posle koje sam ja opet uspeo da zakanim, tako da ni ovaj deo ne starutje od pochetka

prvo, prirodu realnih odredjuje nachelo dovoljnog razloga u svoja chetiri vida - to bi bila prva premisadrugi korak bila bi teza da nachelo dovojnog razloga u svim njegovim vidovima saznajemo a priori, da ga mozhemo saznati nezavisno od bilo kog pojedinachnog iskustvatretja premisa bi bila da ono shto saznajem a priori zavisi, i proistiche iz prirode nasheg duha, koje podsetjam, Shopenhauer ovde naziva intelektergo, priroda realnih stvari zavisi od nasheg duhaargument nije bash dobar, zato shto Shopnehauer nije dokazao prvu premisu, da prirodu realnih objekata odredjuej nachelo dvoljnog razloga. Kad je rech o empirijskoj uzrochnosti u prvoj vidu razloga, Shopenhaer kazhe prvo da svaka promena ima svoj uzrok, da je svaki uzrok deo beskonachne serije uzroka, tretje da iz toga sledi ************

e, sad kad je rech o prostoru i vremenu Shopenhauer tvrdi da nachelo dovoljnog razloga jeste nachelo kojjim saznajemo prirodu prostora i vremena, to nachelo saznajemo a priori, onda kazhe da to nachelo pojmovno artikulishe Euklidov prostor,e sad mi da znamo da mozhemo tvrditi da ta geometrija ne odredjuej prirodu prostora........na slichan nachin, malo drugachija primedba, kada govori kako aritmetika zavisi od vremena, iz toga ne sledi da aritmetichek operacije koje od toga zavise odredjuju prirodu vremena..... to je prvi opsht argument, koji podsetja dosta na Kantove transcendentalne...........

drugi argument polazi, vezan je za teoriju opazhanja, i polazi od pretpostavke da su senzacije najpre senzacije u nama, i da mi iz tih senzacija u nama konstruishemo zapravo objekte kojima pripisujemo svojstva........

sad tju vam govoriti neshto vishe o shvatanju subjekta Shopenhauer polazi od tradicionalnog filozofskog shvatanja Jastva (:lol:) kao onoga shto predstavlja subjekt delanja choveka, kao onoga shto treba da bi chovek dostigao **** i kao onoga shto predstavlja korelat svesti..............Shopenhaeur odstupa od tradicije utoliko shto ovo JA ne posmatra iskljuchivo kao funckiju razuma, vetj kao osnovni izraz volje, a volju ne interpretira kao Kant, i na svoj nachin Fihte, kao praktichni um, vetj i taj um posmatra kao izraz slepe volje ( ubijete me ako sam ja ovo lepo sve chuo i prekucao ovde, snimak je ochajniji nego inache)i Shopenhaeur takodje tradicionalnu tezu o identitetu duha i tela, predtavlja kao tezu o identitetu volje i tela, chovekov duh koji naziva intelektom u ovom spisu on tje izvesti iz volje, pa kad ga bude poistovetjivao sa telom on tje poistovetiti volju sa telom

35

on ne vrshi prosto zamenu intelekta sa voljom, vetj daje pored teoriju kojoj je intelekt izraz volje koji ima razlichite funkcije......taj intelektualni subjekt jeste saznajni subjekt, on je najvisha situacija volje u prirodi, i na kraju to je subjekt koji mozhe da tu volju negiraShopenhauer razlikuje razum i um,kao i Kant, ali razum tretira kao intituivan, prereflektivan **********************kad je rech o volji u choveku to je jedna nereprezentativna, nepredstavljachka motj, koja obuhvata osete bolja i zadovoljstva, sva osetjanja........saznajni chinovi predstavljaju motiv za voljne chinove, i ta veza je saznata *****unutrashnjim chulom...............na taj nachin postoji odnos uzrokovanja, ali taj odnos ne postoji izmedju samog saznajnog subjekta i samog voljnog subjekta, prvo zato sho su oni *****drugo zato shto sam subjekt izmiche nachelu dovoljnog razloga............s druge strane izmedju voljnih i telesnih chinova ne postoji odnos, jer su to dve strane istog china, znachi volja je telo posmatrano iznutra, i razlikovanje volje od tela nije plod teorijske refleksije vetj je rezultat neposrednog dozhivljaja, a ono shto kod Shopenhauera jeste plod teorijske refleksije, to je njihova identifikacija..........

ovo je neka opshta shema (pishe po tabli)mi kao subjekti, nash subjekat ima dve funkcije, jedna saznajna, druga delatna, saznajni chinovi nashi su motivi za voljen chinove.....

odnos izmedju ove osnovne volje, ovih voljnih chinova, nije odnos uzorkovanja vetj odnos objektivacije, znachi pojedinachni voljni chinovi predstavljaju objektivacije fundamentalne volje......objektivacije su omogujtene apriornim formama nasheg intelekta, nasheg duha.......mi u svom unutrashnjem iskustvu, navodno, otkrivamo volju, ta volja u racionalnim bitjima kakvim smo mi, umnim bitjima dobija intelekt....................

narednih dva i po minuta je nemogutje chuti (niti rekonstruisati) shta kazhe

unutrashnje iskustvo voljnih napora koje imamo jeste jedino iskustvo unutrashnje strane ****, to iskustvo se odvija na taj nachin da saznajni chin uzrokuje voljni chin, u tom smislu da daje povoda za njegovco ispoljavanje, a ne tako shto proizvodi njegovo ispoljavanje, voljni chin nije proizvod saznajnog china, po Shopenhaueru.......i sad Shopenhauer pretpostavlja da to jedno potpuno saznanje uzrochnosti, nachela dovoljnog razloga, da nam ono otkriva prirodu uzrokovanja uopshte pa i onog uzrokovanja izmedju objekata u spoljashnjem svetu, i na osnovu tog jednog iskustva Shopenhauer zakljuchuje generalizacijom (on kazhe da je to paradigmatichni sud) - u sebi otkrivamo volju, vidimo kako se ona ispoljava u nama i kroz nashe fizichek chiinove u svetu, a povodom nashih saznanja, pa kazhe da je ta volja koja je bila objektivirana u motivima za delanje, zapravo ono na chemu pochiva chitav svet i shto pokretje sve uzrochno posledichne relacije, i da mi saznajutji iznutra sebe samog otkrivamo shta je svet, shta je Kanto0va stvar po sebii u spoljashnjoj prirodi se ta volja ispoljava kao ono shto u fizici nazivamo silom, i on kazhe da se sila tj volja ispoljava na tri nivoau neorganskoj materiji kao *****u biljkama kao stimulusa kod zhivotinja kao saznanje koje ima motivaciona dejstva, s tim shto se kod izvesnih zhivotinja ukljuchuje percepije, a kod nekih i pojmovne predstaveu zhivotinjama volja stiche svest, a u choveku ona stiche i samosvest

odavde je opet nemogutje chuti bilo shta, a to su poslednjih pet minuta chasa........ (kontam da je svaki put kada se to desilo, on obitavao na suprotnoj strani uchinoice u odnosu na ovaj plejer na kom je snimano)

36