Vladislav ROTBART

JUGOSLOVENI U MAĐARSKIM ZATVORIMA I

LOGORIMA 1941 - 1945

DHEBHHK

JDNEVN1K." NOVI SAD 1988.

(CIP) Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

940.547.2(439=861/866)

РОТБАРТ, Владислав

Jugosloveni и mađarskim zatvorima i logorima 1941-1945. / Vladislav Rotbart. Novi Sad : Dnevnik, 1988. - 459 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Stradanja i otpori ; 1)

Bibliografija: str. 383-388. - Indeks.

YU ISBN 86-7011-027-X

Na predlog Predsedništva Saveznog odbora SUBNOR-a i Saveznog odbora Socijalističkog saveza, Savet Zajednica za izučavanje novije istori- je naroda i narodnosti Jugoslavije formirao je grupu naučnih i stručnih rad- nika za izradu predloga projekta „Jugosloveni u fašističkim zatvorima, za- robljeničkim i koncentracionim logorima i pokretima otpora drugih zema- lja u drugom svetskom ratu“.

О ovom predlogu projekta raspravljano je na sednici Saveta Zajednica novembra 1977. godine, koji je tada prihvaćen i poslat da se о njemu iz- jasne sve članice Saveta Zajednice - instituti za noviju istoriju u republika- ma i pokrajinama. Posle iscrpnih rasprava predlog su prihvatile sve članice Zajednice, pa ga je Savet Zajednice institucija za izučavanje novije istorije naroda i narodnosti Jugoslavije prihvatio 1978. godine i istovremeno odo- brio program rada na njegovoj realizaciji, s tim da ga treba tretirati kao re- publičko-pokrajinski projekat.

Samoupravni sporazum о formiranju, realizaiciji i finansiranju ovog projekta potpisan je na sednici Saveta Saveza republičkih i pokrajinskih sa- moupravnih interesnih zajednica za naučne delatnosti u SFRJ na sednici održanoj maja 1982. godine.

Ovim Sporazumom regulisano je i pitanje finansiranja ovog projekta. Dogovoreno je da se sredstvima koja obezbeduju savezi interesnih zajednica za nauku republika i pokrajina finansiraju izrade monografija о zatvorima, logorima i stratištima na teritoriji Jugoslavije, a sredstvima koja obe- zbeđuje Savezno izvršno veće preko Saveznog komiteta za pitanje boraca i vojnih invalida izrada monografija о logorima koji su bili van jugosloven- skih granica, a u njima bili zatočeni pored ostalih i jugoslovenski građani.

S obzirom da ova problematika do sada nije bila istraživana, a imaju- ći u vidu njenu obimnost i raznovrsnost, dogovoreno je da realizacija projekta traje sedam godina. Koordinacija ovog projekta poverena je Institute za savremenu istoriju iz Beograda, a u njegovu realizaciju uključuju se svi instituti za izučavanje novije istorije u republikama i pokrajinama.

Projektom je predvidena izrada oko 30 monografija i više manjih radova.

NAPOMENA IZDAVAČA

5

Tokom aprilskog rata 1941. mađarske fašističke trupe okupirale su severne delove Jugoslavije i to: Bačku, Baranju, Međimurje i Prekomurje. U ovim krajevima oni su odmah po ulasku и pojedina naselja sprovodili teror nad nedužnim stanovništvom, ubijajući veći broj nevinih Ijudi i internirajući nekoliko desetina hljada žitelja koje su smatrali nepoželjnim za svoj režim. Sledeći akt nasilja bilo je proterivanje desetine hiljada Srba, Crnogoraca, Jevreja i Cigana, koji su se и ove krajeve doselili posle prvog svetskog rata. Bili su to mahom kolonisti, koji su и ovim krajevima dobili zemlju zbog dobrovoljnog učešća и borbama srpske vojske tokom prvog svetskog rata. Kada su se nemačke vlasti suprotstavile daljetn iseljava- nju ovog življa, mađarski okupator je još neproterane koloniste internirao zajedno sa njihovim porodicama.

Na poziv Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije na oružani ustanak protiv okupatora, organizacije Komunističke partije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije su takođe na ovom području pre- duzele razne akcije, koje su imale za cilj jačanje borbenog morala stanovni- štva i slabljenje udarne snage okupatora.

Usled snažnog kontraudara mađarske policije, žandarmerije i vojne kontrašpijunaže, veliki broj članova KPJ, SKOJ-a i drugih učesnika narod- nooslobodilačkog pokreta bio je uhapšen, podvrgnut bestijalnim metodama istrage i izveden pred sud, koji je mnoge osudio na smrt ili dugogodišnju robiju.

Osuđeni rodoljubi izdržavali su kazne и mađarskim zatvorima и Se- gedinu, Vacu, Budimpešti, Kaloči, Šatoraljaujhelju, Marijanostri i Šopro- nu, ali ih je bilo i и novosadskom, somborskom i subotičkom sudskom za- tvoru, te и bačkotopolskom logoru, koji je jedno vreme služio kao zatvor, i и nekim manjim zatvorima širom Mađarske.

Vcći broj zatvorenika kojima je tokom rata istekla kazna, pušten je na slobodu. Ovi su uglavnom nastavili aktivnost и narodnooslobodilačkom pokretu. Mnoge zatvorenike mađarski fašisti su oterali na Istočni front и

UVODNE NAPOMENE

1

sastavu takozvanih posebnih radnih četa, gde su radili na fortifikacionim poslovima. Mnogi od njih su uspeli da pobegnu i priključe se sovjetskim partizanima ili predu preko fronta.

U radnim četama bio je i veliki broj Srba, Jevreja, Rusina, Slovaka, Slovenaca i Bunjevaca sa mađarskog okupacionog područja na Istocnom frontu, ali i na drugim mestima.

Posle nemačke okupacije Madarske 1944. Mađarska je, između ostalog, sprovela i deportaciju Jevreja iz Madarske, pa i sa okupiranih područja.

Veći broj autora se do sada bavio obradom pojedinih vidova terora mađarskog okupatora nad stanovništvom Bačke, Baranje, Medimurja i Pre- komurja. Najznačajnija dela iz ove oblasti napisali su Milenko Beljanski („Hronika о narodnooslobodilačkom pokretu и Somboru i okolini", „Četiri susreta sa ljudima“), Magda Simin-Bošan („Dok višnje procvetaju ), Živan Milisavac („Šuma nije olistala“, „Poruke iza rešetaka“), Lazar Plavšić („Čilag“), Vladislav Rotbart („Ne zaboravi druga svog“), Stevan Vrgović („Rame uz rame“), Mladen Vrtunski („Kuća užasa“) itd.

Sva ova dela pisana su mahom na osnovu sećanja autora, od kojih su neki bili i sami učesnici ovih dogadaja, i na osnovu sećanja bivših zatvoreni- ka, interniraca i prinudnih radnika, a pisana su, uglavnom, kao romansi- rani prikazi tamnovanja i borbe rodoljuba po zatvorima i logorima.

Visoko ceneći trud uložen и pisanje ovih dela, autor je и knjizi koju nudi pažnji čitalaca pokušao da borbu članova KPJ, SKOJ-a i ostalih rodoljuba iz Backe, Baranje, Medimurja i Prekomurja obradi celovito, služeći se naučnim metodama i koristeći, pored sećanja aktera ovih dogadaja, i raspoloživu arhivsku građu i stručnu literaturu.

Pridržavajući se ovih metodoloških principa, и pripremi ovog dela obavljen je obiman naučno-istraživački rad и Zemaljskom arhivu Madarske и Budimpešti (Orszägos leveltär - Budapest), Vojnoistorijskom arhivu Madarske и Budimpešti (Hadtörtenelmi leveltär, Budapest), županijskim arhivima и Pečuju i Segedinu (Csongrädmegyei leveltär - Szeged, Baranyamegye level- tära - Pies), Pokrajinskom muzeju и Murskoj Soboti, Muzeju Medimurja и Čakovcu, Arhivu Subotice, Arhivu Vojvodine и Sremskim Karlovcima, Muzeju socijalističke revolueije Vojvodine и Novom Sadu, biblioteci Mdtice srpske и Novom Sadu i biblioteci Arhiva grada Sombora и Somboru.

Prilikom sakupljanja i proveravanja pojedinih podataka korišćena su i dela nekih madarskih autora, koji и celini, ili delimično obraduju temu ovog rada. Među njima treba istaći: dr Janoš Csima, dr Ervin Hollos, Gyula Kädär, dr Jänos Marsalkö, dr Istvän Megyessy i dr Oszkär Szöllössy.

Na osnovu svih ovih izvora pokušao sam da pružim čitaocu realnu i naučno dokumentovanu sliku о borbi jugoslovenskih rodoljuba koji su tamnovali и madarskim fašističkim zatvorima i logorima i bili и četama prinudnih radnika. Neka i ovaj rad bude izraz poštovanja i zahvalnosti njima, koji nisu doiiveli slobodu za koju su se borili.

Autor

I deo

TEROROKUPATORA

MAĐARSKA I DRUGI SVETSKI RAT

Opštenarodni ustanak, koji je u raznim krajevima Jugoslavije, usme- ren ka jedinstvenom cilju, imao i svoje specifične oblike i sadržaje, bio je istorijski ispit za organizacije i članove Komunističke partije i Saveza ko- munističke omladine Jugoslavije, na kome je trebalo pokazati do koje mere su bili spremni da izvršavaju zadatke koje je pred njih postavljala Komunistička partija Jugoslavije, na čelu sa generalnim sekretarom partije Josipom Brozom Titom. Jedan od specifičnih oblika aktivnosti i borbe komunista i skojevaca odvijao se u zatvorima i logorima Kraljevine Madarske, čije su jedinice posle šestoaprilskog rata 1941. okupirale neke severne krajeve Jugoslavije: Bačku, Baranju, Medumurje i Prekomurje.

U vreme narodnooslobodilačkog rata i revolucije okupatorski organi su širom zemlje prilikom suzbijanja revolucionarne i oslobodilačke aktivnosti učesnika narodnooslobodilačkog rata uhapsili veći broj boraca. Gotovo u svim krajevima porobljene Jugoslavije okupatori su uhapšene patriote, učesnike narodnooslobodilačkog rata, uglavnom streljali ili upućivali u koncentracione logore. Mađarski fašistički okupator je na- izgled drugačije postupao. On ih je izvodio pred sudove, uglavnom pred one specijalno formirane za borbu protiv pripadnika radničkog i narodno- oslobodilačkih pokreta. Uhapšeni borci su u zatvorima i logorima, kuda su ih upućivali ovi sudovi, nastavili svoju revolucionarnu borbenu aktivnost, doprinoseći time bogatstvu oblika i sadržaja borbe jugoslovenskih komunista na putu ka pobedi revolucije.

Poseban način borbe protiv komunista i pripadnika narodnooslobo- dilačkog pokreta u Bačkoj, Baranji, Međumurju i Prekomurju može se objasniti iskustvom mađarske feudalno-kapitalističke klase u borbi protiv radnika i agrarne sirotinje a posebno u borbi protiv proleterske revolucije i radničkog pokreta 1919. u Madarskoj i narodnooslobodilačkih pokreta u delovima Cehoslovačke i Rumunije koje je Mađarska okupirala uoči i za vreme rata.

11

Specifični načini borbe protiv učesnika narodnooslobodilačkog pokreta u delovima Jugoslavije koje je okupirala Mađarska zavisili su i od po- litičke orijentacije vladajućih krugova ove zemlje i njihovog odnosa prema Hitlerovoj Nemačkoj i vođenja rata protiv savezničkih sila. Stoga je potrebno da se na ovom mestu bar u najkraćim crtama skiciraju ta politika i njene najvažnije manifestacije.

Bilo je to daleke 1919. godine. Posle kratkotrajne vladavine proleta- rijata, srušena je Republika saveta u Mađarskoj i zaveden krvavi beli teror, koji je doveo na čelo države Mikloša Hortija. On će upravljati drža- vom sve do nekoliko meseci pred kraj drugog svetskog rata, rukovodeći se politikom koja se izgrađivala na društveno-ekonomskoj i političkoj situaci- ji u kojoj se Mađarska našla posle prvog svetskog rata i pobede reakcionar- nih snaga nad proleterskom revolucijom.

Trijanonskim ugovorom о miru Mađarska je umanjena u tom obimu da je, umesto 20 miliona, ostala sa svega oko 7 miliona stanovnika. Gubi- tak teritorija nastanjenih sa oko 13 miliona stanovnika, pretežno pripadnika nemađarskih naroda i narodnosti, bio je elemenat koji je velikim delom određivao politiku hortijevskog fašističkog režima.

Kada su pojedine oblasti, nastanjene slovenskim i rumunskim ži- vljem, pripale posle prvog svetskog rata novoformiranim nacionalnim državama Čehoslovačkoj i Jugoslaviji, velik broj mađarskih državnih činovnika, bojeći se osvete mesnog stanovništva, masovno napušta svoja mesta boravka i odlazi u Mađarsku. Tako se u Madarskoj, iscrpljenoj četvorogodišnjim ratom, revolucijom i orgijanjem terorističkih oficirskih odreda, našlo oko 350 hiljada izbeglica, uglavnom iz Čehoslovačke i Rumunije, medu kojima je bilo oko 200 hiljada bivših državnih činovnika i članova njihovih porodica. Nova država nije mogla da im obezbedi egzi- stenciju, od koje su oni to očekivali. Živeli su u železničkim vagonima sme- štenim na sporednim kolosecima ili po barakama i udžericama, izdržavaju- ći se od milostinje koju su dobijali od svojih rodaka.

Ovim beskućnicima, dojučerašnjim ugnjetačima madarskog naroda i pripadnika slovačke, rusinske, rumunske, srpske i hrvatske narodnosti, predratna Mađarska je ostala u sećanju kao zemlja blagostanja, čije ponovno vaspostavljanje im je postao osnovni politički cilj. Ulicama gradova odjekivale su parole koje su izbacivali prilikom svojih svakodnev- nih iredentističkih demonstracija, stalno su izazivali tuče sa onima koji nisu bezrezervno prihvatali njihove ideje, prednjačili su u antisemitskim ispadima i premlaćivanju Jevreja po gradskim ulicama.1

Režim je imao prilično nevolja sa ovim izbeglicama. Trebalo ih je smestiti i hraniti a i neredi koje su stvarali zadavali su vlastima ozbiljne brige. No, njihova osnovna parola, koja se sastojala u reviziji trijanonskih granica, u uspostavljanju Ugarske u njenim predratnim okvirima, činila se režimu prihvatljivom. Njome su se mogle pravdati sve ekonomske teškoće

12

na koje je režim nailazio. Tako je uskoro pod parolama iredentistički nastrojenih izbeglica režim sve do svog sloma zasnivao politiku: „Pravdu Madarskoj!“, „Okrnjena Madarska nije država - cela Madarska je raj!“ . Tada je iskovan i termin о „sentištvanskoj ideji“.2

U istoj meri u kojoj je režim za sve ekonomske nedaće krivio posto- jeće granice države, krivicu za sve socijalne teškoće bacao je na jevrejstvo, pa je u zemlji pokrenuta nezajažljiva antisemitska propaganda. To je bio drugi konstitutivni elemenat politike hortijevske države. Treći elemenat se sastojao u besomučnom antikomunizmu. Mađarska buržoazija nije mogla da se oslobodi neprijatnih sećanja na dane sprovođenja buržoasko-demo- kratske (1918) i proleterske revolucije (1919) u Madarskoj, kada je bila li- šena političke i ekonomske vlasti. Vladajuće klase su i pre revolucije bile svesne potrebe za snažnom državnom upravom, vojskom, policijom i žandarmerijom u sprovodenju svoje klasne vladavine. Sada, posle sloma proleterske revolucije, to joj je postala opsesija. Zbog toga su državna politika i propaganda bile zasnovane prvenstveno na snažnom antikomunizmu, pa je tako kontrarevolucija u Madarskoj stvorila prvu državu faši- stičkog tipa u Evropi. Ona se donekle razlikovala od fašističkog ustrojstva Italije i Nemačke, jer je svoju fašističku diktaturu pokušavala da prikrije velom „parlamentarne demokratije“, što nije moglo da promeni suštinu.3

Rukovođen ovakvom unutrašnjepolitičkom doktrinom, Hortijev kontrarevolucionarni sistem je prvi u Evropi prekinuo medunarodnu izola- ciju Hitlerovog Trećeg Rajha, priključivši mu se, kako iz razloga što su ideološke osnove obe države bile identične, tako i stoga što su se vladajući krugovi nadali da će Madarska, kao saveznik Hitlerov, ostvariti svoje iredentističke aspiracije, u čemu je delimično i uspela. Novembra 1938. madarski domobrani su ušli u delove Slovačke, marta 1939. u prikarpatsku Rusiju a početkom septembra 1940. i u delove Transilvanije (Erdelja).

Horti time nije smatrao da su revizionistički apetiti zadovoljeni. Od svog pokrovitelja i saveznika Hitlera traži da mu se prizna pravo na delove Jugoslavije: Bačku, Banat, Baranju i Prekomurje. О Medumurju tada još nije bilo reči. Hitler je, preko svojih emisara, u jesen 1940. stavio Hortiju do znanja da će u proleće 1941. „raščistiti stanje u Jugoslaviji“ . Tada je šefu madarskog Generalštaba Henriku Vertu jedan Nemac postavio pitanje: kakav bi stav zauzela Madarska prilikom eventualnog napada na Jugo- slaviju, na šta je sa mađarske strane zatraženo moderno naoružanje. Dileme kod šefa Generalštaba u pogledu napada na Jugoslaviju nije bilo. Neki mađarski političari zazirali su, medutim, od Hitlerovog napada na našu zemlju i to iz razloga što bi u slučaju da Hitler, okupira Jugoslaviju Madarska bila potpuno opkoljena prohitlerovskim režimima, što bi uma- njilo ionako slabu nezavisnost zemlje.

Nemacka je, međutim, smatrala da bi bolje bilo da se Jugoslavia mirnim putem privuče u Trojni savez, pa je u okviru tog plana i potpisan

13

„ugovor о večitoim prijateljstvu“ između Jugoslavije i Mađarske, decem- bra 1940, svega nekoliko nedelja nakon što je general Vert tražio od Hitle- ra oružje za napad na našu zemlju. Tih dana Horti u jednom svom pismu Hitleru napominje, đoduše, da Madarska ni potpisivanjem „ugovora о večitom prijateljstvu“ nije odustala od svojih revizionističkih zahteva prema Jugoslaviji.4

Sledeći ovakvu revizionističku politiku prema Jugoslaviji, bilo je očito da će madarska vlada stupati u rat protiv Jugoslavije, u interesu osva- janja Banata, Bačke, Baranje, Međumurja i Prekomurja.

Mađarski domobrani prešli su jugoslovensko-madarsku granicu 11. aprila 1941. i okupirali Bačku, Baranju i Prekomurje, a nedelju dana kasnije i Međumurje. Pre toga u Budimpešti je izvršio samoubistvo pred- sednik madarske vlade grof Pal Teleki, koji je svega nekoliko nedelja pre svoje smrti parafirao „ugovor о večitom prijateljstvu“ izmedu Madarske i Jugoslavije. Mnogi su tada njegov gest protumačili kao rezultat neslaganja sa namerom regenta Mikloša Hortija da napadne Jugoslaviju. Iz dramatič- nog teksta njegovog oproštajnog pisma upućenog regentu ne može se sa sigurnošću utvrditi pravi razlog samoubistva. Zanimljivo je, medutim, što je grof Teleki podigao ruku na sebe tek onda kada je diplomatskim kana- lom dobio odgovor od vlade Velike Britanije da će ova, u slučaju da Madarska napadne Jugoslaviju, pa bilo to i posle njene kapitulacije, objaviti rat Madarskoj.

Posle okupacije Jugoslavije Hitlerova Nemačka je nastavila pripre- me za napad na Sovjetski Savez. U Madarskoj tada nisu zabeleženi nikakvi znaci koji bi upućivali na to da je madarsko domobranstvo sprovodilo pri- preme za rat protiv Sovjetskog Saveza. Ipak, svega nekoliko dana posle izbijanja rata između Nemačke i Sovjetskog Saveza, madarska fašistička vlada, na čelu sa Laslom Bardošijem, objavila je rat Sovjetskom Savezu, motivišući tu svoju odluku, koju je sama inscenirala vazdušnim napadom na grad Košice.

Bilo je više razloga koji su Madarsku, svega dva i po meseca posle napada na Jugoslaviju, odveli u rat protiv Sovjetskog Saveza. Osnovna politička orijentacija države - borba protiv mogućnosti ponovne proleterske revolucije u Madarskoj - svakako je bila jedna od osnovnih pokretač- kih snaga prilikom donošenja odluke о objavljivanju rata Sovjetskom Savezu. Spektakularni uspesi hitlerovske Nemačke i osvajanje gotovo cele Evrope kao i ostvarivanje revizionističkih aspiracija mađarskih vladajućih krugova uz pomoć i blagonaklonost Hitlera, takode su doprineli stvaranju veoma snažnog prohitlerovskog raspoloženja u krugovima vladajućih klasa u Madarskoj. Veoma važan razlog za stupanje Madarske u rat protiv Sovjetskog Saveza bio je i taj što su se madarski vlastodršci nadali da će Nemačka za nekoliko nedelja oboriti na leda svog neprijatelja na istoku, pa su želeli da obezbede ravnopravno prisustvo prilikom deobe plena.

14

Karakteristično je da je Hitler u početku očekivao da će Madarska u ratu protiv Sovjetskog Saveza igrati samo pomoćnu ulogu, ali se mnogi pri- padnici vladajuće klase u Madarskoj sa time nisu hteli pomiriti. Karakteri- stična je u tome uloga tadašnjeg šefa Generalštaba Henrika Verta, koji je od 6. maja 1941. godine, u više memoranduma upućenih madarskoj vladi, predlagao da se još pre pokretanja rata protiv Sovjetskog Saveza Nemač- koj ponude trupe za izvođenje ove operacije, tvrdeći da će se rat završiti za nekoliko nedelja, pa će se „mobilisani vojnici moci blagovremeno demobi- lisati, kako bi mogli da učestvuju u jesenjem sakupljanju letine“ .5

Stupanjem u ovaj avanturistički rat protiv Sovjetskog Saveza, madar- ski vlastodršci su sve vise verovali da su povukli dobar potez. Nemci su u početku od Madarske tražili, pored bezrezervne ekonomske eksploatacije zemlje, samo 40 hiljada vojnika za potrebe istočnofrontovske kampanje. Početni uspesi Nemaca na Istočnom frontu i brzo napredovanje ka Moskvi i Lenjingradu još vise ih je ubedilo u političku oportunost svojih poteza. Verovalo se da će Madarska, uz relativno neznatne žrtve, doći do pozama- šnog plena.

U to vreme u Madarskoj je, tako reći, u potpunosti bila potisnuta u pozadinu ona struja u redovima vladajuće buržoazije i feudalno-veleposed- ničkih krugova u kojoj su bili zagovornici prozapadne orijentacije, dok su političke snage, okupljene oko predsednika vlade Lasla Bardosija okura- žene trenutnim fašističkim uspesima na Istočnom frontu, u zemlji sve vise sprovodile fašističku strahovladu, usled čega su do izražaja dolazili nacio- nalistički, šovinistički, antisemitski i antiradnički elementi. Dolazi do masovnih hapšenja u Bačkoj pa i drugim okupiranim krajevima, sprovode se krvave „racije“ u Novom Sadu i većem broju mesta u južnoj Bačkoj, iz Erdelja je proterano nekoliko hiljada Rumuna a donošenjem tzv. Trećeg jevrejskog zakona, preko stotinu hiljada Jevreja, mahom činovnika i zana- tlija, lišeno je osnovne životne egzistencije. Preko trideset hiljada Jevreja, stranih državljana, deportovano je u Ukrajinu, gde su bili, tako reći, listom pogubljeni.6

No, bez obzira na čvrstinu Bardošijeve vladavine, u Madarskoj se sve vise javljaju demokratski nastrojeni elementi, medu kojima i Komunistič- ka partija Madarske, koji zahtevaju raskid sa bezumnom ratnom politikom Bardošijeve vlade. Vredno je pomenuti čuveni božićni broj sindikalnog lista „Nepszava“ iz decembra 1941. godine, u kojem su objavljeni napisi velikog broja demokratski nastrojenih političara, književnika i javnih radnika, zauzimajući se za nezavisnu, slobodnu i demokratsku Mađarsku. Iste godine, 6. oktobra, komunisti, socijaldemokrati, članovi partije malih po- sednika i drugi demokratski nastrojeni poslanici organizuju demon- stracije kod Baćanijevog večitog plamena a 1. novembra kod groba Lajoša Košuta, poznatog borca za nezavisnost Madarske iz oslobodilačke borbe, 1848.

15

Bile su to snage nedovoljno jake za preduzimanje sudbonosnijih po- litičkih koraka, ali dovoljno moćne da navedu Hortija na to da otpusti svog premijera Bardosija, koji je bio izraziti Hitlerov lakej, i da ga zameni poli- tičarem, protiv koga Nemci neće moći da imaju nikakvih rezervi, a time će trenutno zadovoljiti domaće javno mnjenje nezadovoljno Barđošijevom politikom. Izbor je pao na njegovog prijatelja, predstavnika klase velepo- sednika, Mikloša Kalaija.

Ima mišljenja da je Horti Kalaija postavio na čelo svoje vlade sa zadatkom da pokuša za Madarsku da obezbedi zaključenje separatnog pri- mirja. Medutim, ako se dobro osmotri politička delatnost i javne izjave Mikloša Kalaija, može se lako zaključiti da Kalaji nije došao na vlast da okonča rat, već da ga u datim okolnostima uspešnije vodi od svog prethod- nika i da u granicama mogućnosti, spreči akcije onih koji su bili nezado- voljni politikom koju je vodio njegov prethodnik. Njegovo osnovno geslo u vodenju madarske politike bilo je, da mađarske vlađajuće klase mogu uspešno da zadrže vlast u rukama i bez ekstremnih pronemačkih i njilaških7 snaga, uz primenu već oprobanih metoda upravljanja Madarskom, te da će na taj način moći da udovolji i svojim savezničkim obavezama prema Hitlerovoj Nemačkoj.

U kolikoj meri Kalai u početku svoje vladavine nije bio eksponent snaga koje su tražile mogućnost zaključenja separatnog mira, svedoče i njegove reči isgovorene u madarskom parlamentu 19. marta 1942. godine, prilikom svoje inauguracije:

„Sve svoje energije staviću u službu ovog, naglašavam, našeg ra ta . .. Nas u ovaj rat nisu uveli strani, to jest nemački interesi!“8

Moglo bi se, međutim, reći da su reči izgovorene ovom prilikom bile namenjene za spoljnu upotrebu. Ali, politička aktivnost Kalaija svedoči о nečem drugom. On je, doduše, tada još odbijao zahtev Nemaca da se svi mađarski Jevreji deportuju u nemačke logore smrti, ali je donošenjem odgovarajućih propisa omogućio da se oko 40 hiljada Jevreja, veliki broj političkih osudenika i levičarski nastrojenih aktivista radničkog pokreta pošalje na Istočni front u sastavu posebnih radnih četa, tih pokretnih koncentracionih logora u kojima je masa ljudi izgubila život. Posle antirat- nih demonstracija, koje su održane 15. marta 1942. godine kod Petefijevog spomenika u Budimpešti, Kalaji je naredio da se sprovedu prave hajke ц cilju istrebljenja levičarskih grupa u zemlji. Tom prilikom je uhapšeno pre- ko 500 komunista, medu kojima su bili i Ferenc Roža i Zoltan Šenherc, istaknuti rukovodioci Komunističke partije Madarske. Posle sadističkog mučenja obojica su izvedeni pred sud šefa generalštaba i pogubljeni. Ova- kvu delatnost Kalaji sigurno nije sprovodio u interesu sondiranja terena za zaključenje separatnog mira.

Početkom 1943. godine nastupila je, medutim, potpuno nova vojno- -politička situacija, koja je nužno uticala i na koncipiranje politike Kalaije-

16

ve vlade. Velika bitka kod Staljingrada, započeta septembra 1942. godine, okončana je februara 1943. kapitulacijom Seste armije nemačkog generala Paulusa, krenula je velika sovjetska ofanziva kod Voronježa protiv Druge madarske armije, održan je sastanak između Ruzvelta i Čerčila u Kaza- blanci, smenjen je italijanski ministar spoljnih poslova grof Ćano, što pokazuje postojanje jaza medu rukovodećim ličnostima jednog od stubova fašističke alijanse.

Može se smatrati da ovde, upravo od početka 1943. godine, počinje druga faza vladavine premijera Kalaija. Prva je bila faza bezrezervne podrške nemačkom fašizmu a druga bezuspešnih pokušaja udaljavanja od nemačke politike i neshvatljiv i nelogičan pokušaj zaključenja separatnog mira sa zapadnim saveznicima, uz nastavljanje ratnih operacija protiv Sovjetskog Saveza.

U pronadenim spisima Hortijevog kabineta nalazi se memorandum, pisan na nemačkom jeziku, bez datuma i naznake adrese, niti imena onoga ко ga je sastavio. Po stilu memoranduma može se zaključiti da je negde u poznu jesen 1943. godine pripreman sa namerom da se preda nemačkoj vladi. Tekst memoranduma je zanimljiv stoga što je u njemu skiciran odnos Mađarske prema Hitlerovoj Nemačkoj, počev od izbijanja rata izmedu Nemačke i Sovjetskog Saveza, pa sve do prvih velikih poraza Nemaca na Istočnom frontu i namere madarske vlade da prestane sa bezre- zervnom podrškom Hitlerovoj državi.10 U uvodnom delu memoranduma se navodi kako Nemačka nije računala na učešće Madarske u ratnom pohodu na Sovjetski Savez, već samo u ratu protiv Jugoslavije (no, ona je ipak, samovoljno pristupila tom ratu, shodno svojoj opštoj antiboljševičkoj poli- tici), da je u njemu žrtvovala gotovo celokupnu svoju vojsku, da Madarsku sve više ugrožava opasnost sa juga, iz pravca Balkana, te da ona tu mora svoje granice što vise da obezbedi. Nadalje se govori о ekonomskoj situaci- ji u Madarskoj: da predstoje poljoprivredni sezonski poslovi i da je u inte- resu cele Evrope da Madarska za njihovo obavljanje ima dovoljno poljo- privrednih radnika. Autor ovog teksta se žali da, usled tri uzastopne godine sa obimnim poplavama, mađarska poljoprivreda jedva može da prehrani celokupno stanovništvo, i to veoma oskudno. Stoga je, na primer, u Budimpšeti dnevno sledovanje hleba 180 grama po osobi, dok je u Nemačkoj bilo 250 grama. Zanimljiva je nadalje tvrdnja da je Madarska, i pored velike oskudice u stočnoj hrani, ipak uspela da izveze u Nemačku predvideni kontingent stoke, a smanjene količine pšenice nadoknadi pove- ćanom isporukom voća i povrća, i da je čitav rod Bačke „stojao i stoji na raspolaganju Nemačkoj“ . Iz memoranduma se saznaje da izvoz madarske industrijske robe u Nemačku u velikoj meri nadmašuje uvoz ovih proizvo- da iz Nemačke u Madarsku, tako da Nemačka duguje Madarskoj milijardu pengi (deset milijardi predratih dinara - prim, autora). Posle konstatacije

2 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a.. 17

da ovakva situacija uslovljava pojavu jakih inflacionih tendencija u Madarskoj, autor memoranduma završava sledećim demagoškim političkim parolama:

„Madarska je svesna око čega se vodi trenutna borba, pa je stoga spremna da potisne u pozadinu svoje specifične spoljnopolitičke interese. Ali, sVoj doprinos opštim evropskim stremljenjima Madarska može da ostvari samo na sopstveni način, na osnovu sopstvenih procena (podvukao autor), imajući stalno u vidu i evropske interese. Madarska je u prošlosti pružila toliko dokaza о svojoj privrženosti evropskoj stvari da sa pravom može za sebe da zahteva potpuno poverenje i slobodu sopstvenog delova- nja (podvukao autor). Madarska - starom savezničkom vernošću - veruje u vođe nemačkog naroda, pa očekuje da se isto tako veruje i njoj“ .

Nije dokazano da je ovaj memorandum ikada dostavljen nemačkoj vladi, ali da on u potpunosti odražava raspoloženja u krugovima vladajućih klasa govori nam i sačuvani zapisnik sa sednice madarske vlade, održane 24. avgusta 1943. godine, na kojoj je ministar vojske preneo zahtev Nema- ca da madarska vojska preuzme funkciju obezbeđenja na Balkanu, to jest da povede borbu protiv jugoslovenskih partizana, govoreći da se trenutno ratna sreća preokrenula. Posle njega, prvi govornik je bio ministar unutrašnjih poslova, koji je, prema zapisniku, izjavio da se „ovde ne radi ni о kakvoj ratnoj sreći, već о ogromnoj materijalnoj premoći saveznika. Ne može da bude nikakvog govora о smanjenju snaga neprijatelja. Sve se doslovno onako desilo kako su Anglosaksonci na početku rata prognozira- li, to jest da će 1943. oni doći u materijalnu prevlast. Prirodno je da Nemac još veruje. Ali, objektivno treba da konstatujemo kuda vodi buduća situacija.“11

Već iz ovih dokumenata se vidi da su mađarski vlastodršci izgubili poverenje u to da će Nemačka pobediti u ratu, pa je Kalaji, zajedno sa svo- jom vladom, počeo da razmišlja i о tome šta će se desiti kada Nemačka izgubi rat. Stoga je vlada dala uputstvo svojim ambasadorima u neutralnim državama da pokušaju preduzeti neke, makar i samo informativne korake u pogledu uspostavljanja veza sa zapadnim saveznicima. Horti i Kalaji tada još nisu razmišljali о ma kakvim vezama sa Sovjetskim Savezom. Njihova se koncepcija sastojala u tome da vodeći borbu protiv nadiranja sovjetskih trupa izdejstvuju primirje sa zapadnim saveznicima. Ova ideja išla je do fantastičnih kombinacija. Tako je madarska vlada u jednom momentu izvela da će prekinuti sa neprijateljstvima onog trenutka kada Engleska vazdušnim desantom zauzme Madarsku! Prilikom tih pregovora madarska vlada ni jednog momenta nije izrazila spremnost da napusti okupirana područja. Štaviše, nadala se da će uz pomoć zapadnih saveznika rnoci da okupira još neke teritorije.

Ovi pregovori su se dosta dugo vodili, sve dok Kalaijeva vlada nije zaključila preliminarni sporazum sa zapadnim saveznicima, prema kome će

18

Mađarska čim zapadni saveznici stignu do njene granice položiti oružje, odnosno stupiti u rat protiv Nemačke. Madarska se tom prilikom obaveza- la da će neodložno umanjiti svoje ratno angažovanje na strani Nemačke i da će povući svoje trupe sa Istočnog fronta.12

Valja napomenuti da je ovaj sporazum Kalaji sklopio sa zapadnim saveznicima 3. septembra 1943. godine, to jest, posle kapitulacije Italije. Medutim, Madarska ga nije sprovela u život: nije umanjila angažovanost u vodenju rata na strani Nemačke, niti je povukla svoje trupe sa Istočnog fronta. Doduše, Kalaji je odbio Hitlerov zahtev da svoje trupe uputi na teritoriju Jugoslavije, verovatno zbog toga što su madarski vlastodršci očekivali iskrcavanje zapadnih saveznika na Balkanu, sa kojima nisu hteli da stupe u oružani konflikt.

Krajem 1943. godine u Madarskoj je pokrenut sudski postupak protiv vinovnika krvoprolića u Novom Sadu, Bečeju i selima Šajkaške. U to vreme njihova zlodela su nailazila na sve žešće osude. Dok su antinemački raspoloženi slojevi zahtevali da se počinioci ovih zločina kazne, dotle je svetsko javno mnjenje osudivalo i čitav Hortijev režim, zbog koga krivci za ovo masovno krvoproliće ne samo što nisu kažnjeni, već i nadalje obavlja- ju svoje nimalo sporedne javne fukcije. No, ovaj sudski spor se pretvorio u lakrdiju. Okrivljeni su se branili sa slobode i, uz znanje vlasti, tokom traja- nja sudskog pretresa omogućeno im je da prebegnu u Nemačku, gde su sve do pada Hortija i dolaska Ferenca Salašija na vlast služili kao oficiri u SS trupama.

Vojno-politička situacija posle kapitulacije Italije konstelirala se tako da je, usled konsolidacije nemačkih trupa u severnom delu Italije, plan dolaska zapadnih saveznika do madarskih granica privremeno postao neostvarljiv, pa su zapadni saveznici Hortiju poručili da je potrebno da se za zaključenje separatnog mira obrati Sovjetskom Savezu.

Hitler je iz Italijanskih dogadaja izvukao dovoljnu pouku. Pokušaji Hortija da iskoči iz saveza sa Hitlerom nisu ostali tajna pred organima Trećeg Rajha, pa je plan okupacije Madarske, poznat pod šifrom „Plan Margarita“ , bio sačinjen već početkom marta 1944. godine. Sedamnaestog marta Hitler je pozvao Hortija u svoj glavni stan i saopštio mu da je odlu- čio da okupira Madarsku, ponudivši mu ujedno da on i nadalje ostane na čelu države. Horti je prihvatio ovu sramnu ulogu, čime je najbolje pokazao koliko su bile ozbiljne njegove namere da raskine savez sa fašističkom Nemačkom.

Devetnaestog marta iste godine nemačke fašističke trupe zaposele su celu Madarsku. Nijedan Hortijev vojnik i nijedna domobranska vojna jedinica nisu pružili otpor nemačkom okupatoru. Bio je to rezultat dugo- godišnje profašističke politike u Madarskoj, usled koje su ključne pozicije u njenoj vojsci zauzimali oficiri, zadojeni fašističkom ideologijom i odanošću Hitlerovoj Nemačkoj.

2* 19

Mađarska rađio-stanica Radio-Košut, koja je emitovala svoje programe iz Moskve, na dramatičan način je prokomentarisala ovaj dogadaj:

.. .Braćo Madari! Na dan godišnjice Košutove smrti (Košut je bio jedan od voda revolucije 1848. godine u Madarskoj - prim, autora) zemlja nam je ponovo zavijena u crno. Nemac je okupirao našu domovinu! Nisu im bile dovoljne naše dosadašnje žrtve, oni zahtevaju našu potpunu prop a s t.. . Nemačka okupacija znači da će nam domovina biti potpuno op- ljačkana, ona će doneti na stotine hiljada mrtvih, gradovi će nam biti razrušeni usled bombardovanja, naša zemlja će postati poprište ratnih ope- racija, ona znači propast za našu domovinu i naš narod.. ,13

Odmah po ulasku Nemaca u Madarsku, Horti je otpustio svog pred- sednika vlade i 22. marta 1944. godine za premijera postavio Demeja Stojaija, bivšeg ambasadora u Berlinu, koji je deset godina bio njegov po- slanik kod Hitlera i koji je bezgranično bio odan Hitlerovim idejama. Hi- tleru, medutim, ni Stojai, izgleda, nije bio dovoljno povertjiv političar. Za- to je 19. marta potpisao strogo poverljivu naredbu kojom je člana Nacio- nalsocijalističke partije dr Edmunda Vezenmajera postavio za ambasadora i opunomoćenog predstavnika u Budimpešti.

Time je Vezenmajer postao neograničeni gospodar političkog, voj- nog, policijskog i administrativnog aparata u Madarskoj. Njemu je bilo sve podredeno pa i vlast nad zatvorima i logorima hortijevske Madarske.

Nemačkom okupacijom Madarske i dolaskom Demea Stojaija na čelo madarske vlade Madarska je počela da se sunovraća u još dublji kal fašističke strahovlade. Bila je to, zapravo, sama predigra poslednjeg čina fašističkog divljanja u Madarskoj, koji je počeo 15. oktobra 1944, kada je Ferenc Salaši iz ruke Mikloša Hortija preuzeo svu vlast u ovoj zemlji. On je, na čelu svoje zločinačke fašističke organizacije strelastih krstaša, spro- veo neviđenu strahovladu u Madarskoj.

U prvi plan svoje politike Salaši je stavio pružanje bezrezervne podr- ške Hitleru u vođenju „zajedničkog rata“. Dolaskom na vlast Salaši je že- leo svu živu silu države da stavi u službu Hitlera, pa je stoga započela masovna mobilizacija stanovništva u vojsku i na prinudni rad, kako bi se ostvarilo Salašijevo obećanje Hitleru da će mu staviti na raspolaganje milion i po vojnika. Širom zemlje je počelo demontiranje fabričkih postro- jenja radi njihovog odvlačenja u Nemačku. Za vreme Salašijeve vladavine iz Madarske su odnešene u Nemačku i državne zalihe plemenitih metala, umetnički predmeti neprocenjive vrednosti i veliki broj muzejskih ekspo- nata. Odneto je u Nemačku sve za šta su Salašijevi ljudi smatrali da pred- stavlja neku vrednost.

Muško stanovništvo koje su oterali u vojsku želeli su da nateraju na bezumnu borbu protiv nadirućih trupa Crvene armije. Svima onima koji se nisu povinovali zahtevima Salašijevih fašističkih organa vlasti i partije sle-

20

dila je smrt. U to vreme stanovništvu se u svakom proglasu, u svakoj na- redbi, pretilo masakrom a Salašijevi ljudi su, zatim, svakodnevno dokazi- vali da to nisu bile prazne reči.

Teror je dostigao vrhunac u Buđimpešti, čijim ulicama su neprekidno patrolirali do zuba naoružani članovi Partije strelastih krstaša, sa raznim trakama oko rukava, što je bio znak da pripadaju represivnom aparatu Salašijeve fašističke vlasti. Tražili su vojne begunce i Jevreje, ili one koji se nisu povinovali naredbama njihovog gospodara. Njihovog hapšenja nisu bili pošteđeni ni oni koji su im bili samo sumnjivi. Čim bi naišli na nekoga za koga su ustanovili da je pobegao iz fašističke vojske, iz geta ili transporta pohvatanih Jevreja, smesta bi ga streljali. Ostale bi odvodili u njilaška partijska središta, odakle bi ih, posle bezdušnog mučenja, bacali u Dunav, gde ih je čekala sigurna smrt.

Mnoge pohvalane patriote i Jevreje upućivali su u nemačke ešalone smrti. Njih su usput desetkovali meci esesovaca, glad i iznemoglost, a veći- ni se život završavao u jednom od koncentracionih logora.15

21

VOJNE I ŽANDARMERIJSKE SNAGE FAŠISTIČKE MADARSKE NA OKUPIRANOM PODRUČJU JUGOSLAVIJE

Mađarska vojska prešla je jugoslovensko - madarsku granicu kada u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju nije bilo vise nijedne vojne jedinice kraljevske jugoslovenske vojske. Tim pre se može reći da je Horti na jugoslovenske krajeve koje je želeo da okupira poslao relativno broj ne vojne efekte.

Za okupaciju Bačke i Baranje mobilisane su i korišćene jedinice I, IV, V i I korpusa Treće madarske domobranske armije i nekoliko manjih jedinica van njihovog sastava. Računa se da je u njima bilo oko 80.000 ljudi.

Okupaciju Medumurja i Prekomurja sprovele su jedinice IX samo- stalne brigade III domobranskog korpusa, koje su za ovu priliku bile mobilisane u obližnjoj Nađkanjiži.16

U sastavu I korpusa nalazio se Prvi pešadijski puk I pešadijske brigade, Dvadeseti i Pedeseti pešadijski i Petnaesti artiljerijski puk XV pešadij- ske brigade, te Sedmi i Trideset sedmi pešadijski puk XIII pešadijske brigade, Šesti i Šesnaesti pešadijski i Deseti artiljerijski puk X brigade i Osamnaesti i Četrdeset osmi pešadijski i Dvanaesti artiljerijski puk XII pešadijske brigade.

Peti korpus je takođe krenuo u osvajanje jugoslovenskih krajeva sa znatnim snagama. Bili su to Deveti i Trideset deveti pešadijski i Četrnaesti artiljerijski puk XIV pešadijske brigade, Trinaesti i Cetrdest treći pešadij- ski i Devetnaesti artiljerijski puk XIX pešadijske brigade, zatim 15. i 16. biciklistički bataljon i četvrto motorizovano artiljerijsko odeljenje.

U sastavu Brzog korpusa na Jugoslaviju su krenuli Treći i Četvrti ko- njički puk XIII i 14. biciklistički bataljon I konjičke brigade, zatim 1,2. i 3. motorizovani bataljon, motorizovani izviđački bataljon i 9. biciklistički bataljon I motorizovane, kao i 4, 5. i 6. motorizovani bataljon i motorizovani izvidački bataljon II motorizovane brigade i 12. biciklistički bataljon. U okupciji Jugoslavije su učestvovali Prvi i Drugi konjički puk i oklopni bataljon II konjičke brigade Brzog korpusa, ali su bili privremeno stavljeni

22

pod komandu V korpusa. Van sastava ovih korpusa angažovani su i 4. 5. i6. pionirski bataljon, 103. bataljon za gradnju željezničkih pruga, 101. pontonjerski bataljon, 152. motorizovani pionirski bataljon i četiri bataljo- na Prvog puka mornaričke pešadije. Neke od ovih jedinica pripadale su IV domobranskom korpusu, koji je uglavnom sproveo okupaciju Baranje.

Sve ove vojne jedinice nisu ostale u okupiranim krajevima do kraja rata. Moglo bi se reći da Brzi korpus (osim onih njegovih jedinica koje su bile dokomandovane u sastav V korpusa) nije ni učestvovao u okupaciji Bačke i Baranje, jer je već 14. aprila dobio naredenje da se povuče i stavi na raspolaganje nemačkoj komandi, koja mu nareduje da učestvuje u oku- piranju dela Hrvatske i Srbije. Na svom ratnom putu ovaj korpus je zatim prošao pošavši od Mohača preko Osijeka, Vinkovaca, Vukovara i Пока sve do Rume, Sremske Mitrovice i Valjeva. Sve ostale jedinice su se zad- ržale na okupiranom području do kraja aprila 1941. godine, kada se jedan njihov deo vraća u Mađarsku. Značajnije vojne snage ostale su skoncentri- sane u garnizonima u Novom Sadu, Starom Bečeju, Subotici, Somboru, Novom Vrbasu, Staroj Kanjiži, Belom Manastiru, Prelogu i Čakovcu. Posle povlačenja, početkom maja 1941. godine, neke vojne jedinice, su dobile takpzvani mirnodopski raspored i status.

Početkom januara 1942. godine, usled borbenih dejstava Šajkaškog partizanskog odreda i zbog toga što okupator, i pored teških represija protiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta nije mogao da ga skrši, hortijevske snage počinju pripreme za poznate progone u Bečeju, Novom Sadu i većem broju sela u Južnoj Bačkoj i Šajkaškoj. Usled toga ponovo dolaze veći vojni efektivi u Bačku.

U okolini Žablja, 4. januara, došlo je do sukoba izmedu Šajkaškog partizanskog odreda i jedne žandarmerijske patrole, pojačane izvesnim brojem pograničnih lovaca. Tog popodneva, iz Novog Sada, okupator, kao pomoć žandarmerijskoj patroli, šalje jednu četu, sastavljenu od pogranič- nih lovaca i žanđarma, a tokom noći na ovaj teren je upućeno još око 350 vojnika. Sutradan su se ovim okupatorskim snagama pridružile četiri stre- Ijačke i po jedna mitraljeska i protivtenkovska četa. Na čelo ovih jedinica postavljen je pukovnik Laslo Deak, komandant Devetog pešadijskog puka. Njima se stavljaju na raspolaganje i dve streljačke i jedna mitraljeska četa Devetog puka iz Segedina, po jedna streljačka četa iz Hodmezeva- šarhelja i Kiškunfeleđhaze, kao i 150 žandarma iz novosadske žandarmerij- ske škole. Osim toga, u ovaj kraj Backe prebacuje se i jedna brigada iz Sombora, oklopna motorizovana četa Drugog konjičkog puka i jedan bataljon Dvadesetog pešadijskog puka, čije detašovanje ostaje trajno.

Posle krvoprolića koja su sprovele ove okupatorske jedinice, ponovo ih razmeštaju, pa je od tada pa sve do oslobođenja ovih krajeva raspored okupatorskih vojnih efektiva u Bačkoj bio sledeći:

23

Granice prema Hrvatskoj i Banatu, držale su jedinice 16. bataljona pograničnih lovaca, te Prva i Druga četa 55. patrolnog odeljenja. Prva četa ovog bataljona pograničnih lovaca imala je svoje karaule u Bogojevu, Vajskoj, Bačkom Novom Selu, Bukinu (sada Mladenovu) i Bačkoj Palanci a Druga u Čibu (sada Čelarevu), Futogu, Novom Sadu, Kovilju i u Loku. Prva četa 55. patrolnog odeljenja imala je karaule u Titelu, Mošorinu, Žablju, Čurugu, Starom Bečeju i Bačkom Petrovom Selu, a druge čete u Adi, Senti i Martonošu.

Osim pograničnih jedinica, smeštenih u dvadesetak mesta, u Bačkoj su bile stacionirane i vojne jedinice iz V domobranskog korpusa, čije je sedište bilo u Segedinu. U Subotici se nalazila komanda XIII domobranske brigade sa svim pratećim četama, dva bataljona Devetog pešadijskog puka i Drugi konjički puk. U Staroj Kanjiži je bila komanda Druge čete 55. patrolnog odeljenja i 3. odeljenje mornaričke pešadije. U Senti je bila sta- cionarna komanda 55. patrolnog odeljenja i jedna oklopna četa Prvog konjičkog puka. U Novom Sadu se nalazila pešadijska komanda XIII brigade, 16. bataljon pograničnih lovaca, jedan bataljon Dvadesetog pešadij- skog puka, izviđačko odeljenje XIII brigade, komanda puka i komanda Bataljona mornaričke pešadije, u Somboru komanda Dvadesetog pešadij- skog puka sa svojim 3. bataljonom i kontraavionskoizvidajnim jedinicama, u Bačkoj Topoli Druga četa 13. izvidačkog odeljenja, u Baču komanda Prve čete 16. bataljona pograničnih lovaca a u Žablju je bila komanda Prve čete 55. patrolnog odeljenja.

Pored svih ovih suvozemnih vojnih jedinica, treba napomenuti da je madarska rečna flotila neprikidno patrolirala Dunavom i Savom, otežava- jući kontakte između Bačke, Baranje, Srema i Banata. Osim toga, veći broj madarskih plovnih jedinica učestvovao je u borbama protiv partizan- skih jedinica i van svog okupacionog područja.

Posle naredbe Generalštaba о povlačenju nekih jedinica iz okupira- nih jugoslovenskih krajeva, u Murskoj Soboti ostaje Drugi bataljon Petog pešadijskog puka a u Cakovcu bataljon Sedamnaestog pešadijskog puka i jedan artiljerijski puk. U ovim delovima zemlje ostaje neznatna vojna efektiva, zbog blizine nekih jačih domobranskih garnizona u Madarskoj.

Tokom prve godine okupacije, samo u Bačkoj, sa komandom prvo u Subotici a posle 4. juna u Novom Sadu, postojalo je jedno žandarmerijsko odeljenje sa 3 oficira i 351 žandarmom i žandarmerijskim podoficirom. Drugo odeljenje je bilo u Somboru, sa 2 oficira i 158 žandarma. Žandar- merijsko odeljenje sa 4 oficira i 299 žandarma, koje je bilo predvideno da bude u Velikom Bečkereku, nalazilo se do 4. juna u Subotici a kasnije delom u Novom Sadu, dok je stotinu žandarma bilo određeno da čuva granicu. Odeljenje sa 4 oficira i 388 žandarma i podoficira, koje je bilo predvideno da stacionira u Pančevu nalazilo se takode prvo u Subotici, a zatim je prešlo u Novi Sad. Tako je u Bačkoj u to vreme bilo 18 žandarme- rijskih oficira i 1.477 žandarma i žandarmerijskih podoficira.

24

Za razliku od žandarmerijskih jedinica u Bačkoj, koje su bile podre- dene 5. segedinskom žandarmerijskom odeljenju, u Medumurju su horti- jevski žandarmi bili pod komandom 3. žandarmerijskog odeljenja sa sedištem u Sombatelju. Oko 80 žandarma bilo je na ovom području raspo- ređeno u osam žandarmerijskih stanica, koje su na taj način pokrivale čitavu teritoriju Medumurja. Njih je bilo u Čakovcu, Gardinovcu, Mur- skom Središću, Štrigovi, Macincu, Prelogu, Donjoj Dubravi i Goričanu. Žandarmerijska stanica iz Macinca premeštena je 1943. godine u Ne- delišče.

U početku okupacije žandarmerijske snage su se mahom koristile za obezbedenje iseljavanja kolonista, dobrovoljaca srpske vojske iz prvog svetskog rata i ostalih ljudi koji su odlukom hortijevskih vlasti bili protera- ni iz Bačke i Baranje, jer su se ovde nastanili posle završetka tog rata. Pored ovih čisto žandarmerijskih jedinica, u okupiranim krajevima pod madarskom vojnom upravom nalazili su se i takozvani vojnobezbednosni bataljoni (Hadtäpzäszlöally). Bile su to specifične formacije mađarske faši- stičke vojske. Njih su formirale komande pojedinih domobranskih korpusa, a nosile su brojčane oznake koje su bile za stotinu veće od oznake korpusa koji ih je osnovao. Na čitavoj okupiranoj teritoriji postojalo je ukupno pet ovakvih bataljona. U Subotici su bili stacionirani 101. i 103. vojnobezbedonosni bataljoni, koje su formirale komande I, odnosno III domobranskog korpusa, u Novom Sadu se nalazio 105, u Vrbasu 107. a u Murskoj Soboti 104. vojnobezbednosni bataljon, koji su formirali V, VII, odnosno IV domobranski korpus. Komandanti ovih bataljona su bili is- ključivo žandarmerijski oficiri a zadatak im je bio prvenstveno da obezbeduju takozvane „pokretne, sabirne i rasporedne“ logore, koje je okupator formirao neposredno posle okupacije delova Jugoslavije, kao i stražu pri pojedinim vojnim ustanovama koje nisu raspolagale sopstvenim vojnim jedinicama. Njih je komanda bataljona bila dužna da postavlja na osnovu naredenja komande garnizona.

Na okupiranom području Madarska je odmah uvela vojnu upravu, koja će kasnije prerasti u civilnu. Može se reći da je sistem okupacijske uprave u Bačkoj i Baranji prošao kroz četiri faze. (U Medumurju i Preko- murju je organizovanje vlasti i uprave teklo u izvesnom smislu drukčije.)

Kao prva faza može se smatrati onaj vid vojne uprave koji je sprovo- den prvih dana nakon ulaska okupatora u zemlju. Ova etapa, koja se uslovno može nazvati fazom nužne vojne uprave, trajala je do 30. aprila 1941. godine. U njoj je okupator zauzeo određena područja. Tada je tre- balo da započne čišćenje okupiranih teritorija, prvenstveno od nacionalno nepoželjnih elemenata. Tokom ove faze vojne uprave adm inistrative vlast bila je u rukama pet gradskih i sedamnaest sreskih vojnih ko- mandanata.

25

Tokom ove faze vojne uprave sprovođena je i takozvana pacifikacija okupiranih krajeva, koju je okupator sproveo krajnjom brutalnošću, u že- lji da skrši i najmanji otpor koji je očekivao. U nedostatku takvog otpora, madarski okupatori su inscenirali sukobe sa izmišljenim četnicima, koji su bili prava opsesija okupacionih organa. I sami vojni komandanti su u svojim izveštajima i naredenjima spominjali da se radilo о insceniranim, ili, pak, potpuno nepostojećim sukobima. Tako, na primer, general-potpu- kovnik Laslo Horvat, komandant IV korpusa, saopštava u svojoj poverlji- voj naredbi da je imao prilike da uoči sam, pa i preko svojih izaslatih organa, da se u velikoj meri preteruje prilikom neprekidnog slanja izvešta- ja о napadima četničkih jedinica. „Stekao sam utisak“ - kaže ovaj okupa- torski general - „da je jedinicama zavladala sklonost ka panici i da je pojedince obuzeo isto takav neopravdan strah kao početkom prvog svet- skog rata od kozaka. Ustanovljeno je da usled panike koja obuzima vojnike, oni sami iniciraju bezrazložnu pucnjavu, što je kod nekih jedinica poprimilo takve razmere da je došlo i do zahteva za popunu rezervi munici- je“. Tako je, na primer, u noći izmedu 13. i 14. aprila, u okolini somborske gimnazije i u centru grada došlo do besomučne pucnjave. Kada je komandant brigade naredio obustavu vatre ustanovljeno je da sa druge strane niko nije pucao, ali nije moglo da se utvrdi ко je ispalio prvi hitac.

Sačuvano je još jedno zanimljivo svedočenje okupatora о ovim ,,bor- bama protiv četnika“ , u kojem se naslućuje i pravi razlog njihovog iniciranja. Štabski kapetan grof Jožef Markovič piše u svom izveštaju: „Moglo se ustanoviti da je pucnjava sprovodena pod nazivom borbe protiv četnika nastupila uglavnom zbog nedisciplinovanosti vojnika i nesnalažlji- vosti komandnog kadra. Ako je negde odjeknuo pucanj, vojnici su počeli besomučno da pucaju, a da nije ni ustanovljeno odakle potiče taj pucanj. Komandanti nisu pokušavali odmah da Obustave beskorisnu pucnjavu, već su je još i podstrekavali, pod uticajem datog opšteg raspoloženja... Naši vojnici su prilikom pretresa stanova, naredenih usled borbi sa četnicima, počeli neobuzdano da pljačkaju, ne štedeći pri tome ni imovinu stanovni- štva madarske narodnosti. Ovo je kod Madara izazvalo prilično razočara- nje i izazvalo porazno mišljenje о našem domobranstvu.“

Nisu to bili naivni sukobi u kojima se samo pucalo. Leševi su ležali tih dana na ulicama okupiranih gradova i sela. Prema jednom sačuvanom izveštaju, samo tokom prvih nedelja madarske okupacije jugoslovenskih krajeva, tokom hapšenja, interniranja i uzimanja talaca, ubijeno je 1.122 ljudi, pored onih 319 koji su pogubljeni na osnovu presuda vojnih sudova okupatorskih jedinica.

О veličini straha okupatora od mogućeg otpora stanovništva govore tekstovi pojedinih naredbi okupatorskih komandanata. Njihova naoko potpuna identičnost upućuje na to da su izdati na osnovu jedinstvenog uputstva viših organa.

26

U Somboru su 14. aprila 1941. ujutro osvanuli plakati na kojima je komandant mesta general Aladar Večei, između ostalog, saopštavao sta- novništvu da je svaki građanin dužan da sve vrste oružja donese i preda u dvorište županijske zgrade najkasnije do 12. časova. „Onaj“ - kaže se u saopštenju - „kod koga se i posle ovog roka pronade oružje, biće na lieu mesta pogubljen“ (podvukao autor).18

Komanda korpusa koja se 15. aprila nalazila u Somboru izdala je takozvano Uputstvo о sprovodenju pacifikacije, po kome je cilj pacifikaci- je čišćenje naznačene teritorije od neprijateljski raspoloženih pojedinaca i njihovo onesposobljavanje. U uputstvu, izmedu ostalog, stoji: „One koji izvrše oružani napad ili budu pružali otpor treba istrebiti, a sumnjive treba izvesti pred preki sud.19 U jednom poverljivom naredenju general-potpu- kovnika Horvata podredenim jedinicama stoji: „Gradanina koji bude uhvaćen sa oružjem u ruci treba na licu mesta streljati.20 Vojni komandant okupacionih snaga u Novom Sadu takode poziva gradane putem oglasa da predaju sve vrste oružja, preteći da će „svako kod koga se danas, 14. aprila, posle 17 časova, nade ma kakvo oružje, biti bez daljeg postupka stre- Ijan“ (podvukao autor).21

Tako su glasila naredenja, a u praksi je bilo više slučajeva da su oku- patorski vojnici ubijali ljude i bez ikakvog razloga, nakon insceniranja nekog tobožnjeg napada na njih, a najčešće i bez toga. Pukovnik Đula Kadar, koji je prilikom okupacije Bačke bio u sastavu štaba IV domobran- skog korpusa, u svojim memoarima opisao je nekoliko terorističkih akata, čiji je bio očevidac u Somboru. Tamo je prvih dana okupacije jedan niži oficir uhapsio nekog pravoslavnog sveštenika i sa grupom vojnika poterao ga da se ispred njih penje u zvonik pravoslavne erkve, tobože zbog toga što četnici odande pucaju na madarske vojnike. . Kada je odjeknuo prvi pucanj, sveštenik se mrtav stropoštao niz stepenice zvonika. Bio je pogo- den metkom u leda.

Istog dana jedan oficir kontraobaveštajne službe upao je u kuću nekog jevrejskog trgovea i počeo da ga saslušava. Naime, u podrumu njegove kuće pronadene su razbacane fišeklije, a u stanu jedan radio- -termalni uredaj za lečenje reumatizma. Trgovac se branio da je u kući bila smeštena jedinica jugoslovenske vojske i da su oni, verovatno, ostavili munieiju za sobom, a u vezi sa termalnim uredajem, islednik je zahtevao da mu saslušavani prizna da se zapravo radi о tajnoj radio-stanici pomoću koje održava vezu sa britanskom obaveštajnom službom.22

Kadar je zabeležio i slučaj vojnika stare Jugoslavije koga je madarski vojni sud osudio na smrt streljanjem jer je izvršavajući svoj vojnički zadatak minirao i aktivirao mine pod mostom nad jednim tamošnjim kanalom.23

Bila je to, očigledno, povreda međunarodnog ratnog prava, ко ja nije bila jedina, niti uperena samo prema vojnicima koji su branili zemlju, već i

27

prema civilima koji nisu hteli da padnu u ropstvo a da ne pokušaju da brane svoju otadžbinu. Sačuvan je obiman arhivski materijal u kome se pojedini hortijevski madarski sudski organi bave problemom 40-godišnjeg Branka Markovića, i 20-godišnjih Aladara Šuvakova i Matije Banca iz baranjskog sela Branjin Vrh. Njih trojica su 11. aprila 1941. godine, kada je domobranska jedinica prešla jugoslovensko-madarsku granicu, zajedno sa još nekim meštanima, puškama dobijenim od jugoslovenskih vojnika koji su ovde minirali mostić preko reke Karašice, kroz prozor neke kafane satima zaustavljali okupatorsku vojsku.

Županijski javni tužilac u Pečuju pokrenuo je protiv njih krivični postupak zbog pokušaja ubistva većeg broja neidentifikovanih osoba. Punih devet meseci su njih trojica sedeli u istražnom zatvoru, kada je Županijski sud u Pečuju zaključio da oni, u stvari, nisu izvršili krivično delo za koje ih javni tužilac okrivljuje, već veleizdaju (!), pošto su uspeli da spreče madarsku vojsku u izvršenju svojih ratnih zadataka. Posle toga, postupak se protiv njih vodio zbog krivičnog dela veleizdaje, ali se nije okončao, jer su sva trojica, negde septembra 1942, odvedeni na prinudni rad, na Istomi Front, gde im se izgubio svaki trag.24

Pored terora koji su okupacijske snage sprovele odmah nakon okupacije, Hortijev režim raspolagao je već obimnim iskustvom u pogledu sprovodenja vojne uprave na okupiranim područjima, pa je to, bez većih teškoća učinio i na okupiranim delovima Jugoslavije.

Druga faza vojne uprave počinje krajem aprila 1941. godine i traje do formiranja civilnih vlasti i uvodenja civilne uprave u ovim krajevima. Uvodenjem civilne uprave uspostavljaju se administrativne jedinice od pre prvog svetskog rata. Da bi se stekao privid konitnuiteta vlasti formira se bač-baodroška županja sa sedištem u Somboru. Baranja je pripala baranj- skoj županiji, prekomurje županji Vaš, a Medumurje županji Zalka. Novi Sad, Sombor i Subotica su dobili status slobodnog kraljevskog, a Kanjiža i Senta županijskog grada.

Treća faza uprave nad Bačkom i Baranjom nastaje njihovom aneksi- jom od strane Madarske. Prekomurje i Medumurje nije bilo anektirano. Poslednja, četvrta faza okupatorskog upravnog sistema nastaje nemačkom okupacijom Madarske. Tada se u okupiranim krajevima, pored madar- skih, oseća i prisustvo nemačkih vojnih, pa i civilnih organa.

Hortijevski političari su bili veoma razočarani kada im je, svega dese- tak dana posle upada domobrana u Jugoslaviju, Hitler saopštio da Madarska može da okupira samo Bačku, Baranju, Medumurje i Prekomurje, a da će Banat zadržati pod svojom upravom. Tako su ove teritorije otceplje- ne od ostalog tkiva Jugoslavije.

Bačka je Tisom bila odvojena od Banata, a Dunavom od Srema i Baranje, sa kojom su komunikacije bile takođe veoma otežane. Između

28

Bačke i Baranje, s jedne strane, i Medumurja i Prekomurja, s druge, nije postojala fizička povezanost. Okupiranjem Prekomurje je bilo otcepljeno od ostalog dela Slovenije, a Medumurje od Hrvatske.

Već i sama geografska otcepljenost ovih područja od ostalih krajeva Jugoslavije stvorila je posebne uslove za vodenje narodnooslobodilačkog rata. Tome je, naročito u Bačkoj i Baranji, doprinela i činjenica što je ovde teren bio uglavnom ravničarski, ispresecan većim brojem manjih i većih reka, rečica i kanala, kao i relativno gustom mrežom železničkih i drum- skih saobraćajnica.

Pored odvojenosti Backe i Baranje od ostalih delova Jugoslavije, te guste mreže saobraćajnica u njima, na razvoj i tok narodnooslobodilačkog pokreta i revolucije na ovom terenu uticali su i razni drugi elementi. Nacionalno šarenilo predstavljalo je poseban problem sa kojim se suočio narodnooslobodilački pokret. Već sama činjenica da je oko četvrtina bačkog i trećina baranjskog stanovništva pripadala nemačkoj narodnoj grupi govori о složenosti situacije, nastale nacionalnim šarenilom, jer su pripadnici ove narodnosti gotovo listom podržavali hitlerovsku okupaciju Jugoslavije. Madarsku okupaciju Bačke i Baranje, doduše, nisu opravda- vali, nadajući se osnivanju takozvane južne nemačke pokrajine, koja bi obuhvatala Bačku, Baranju, Banat i još neke krajeve dopirući čak do austrijsko-madarske granice i bila prisajedinjena Trećem Rajhu.25

0 planovima da se od Bačke, Banata, Baranje i južnih delova Erde- lja (Transilvanije) stvori nemačka pokrajina „Südgau“ (Zidgau) pisao je i tadašnji beogradski list „Donauzeitung“ (Donaucajtung). Na stepen lojal- nosti pripadnika nemačke narodnosti prema madarskom hortijevskom o- kupatorskom režimu svakako je uticala i činjenica da su nemačke vlasti već 18. aprila 1941. godine u Futogu regrutovale 27 nemačkih mladića u svoju armiju, da su se, zatim, regrutne komisije pojavile već 20. i 21. aprila u Bu- kinu, Bačkom Novom Selu i Plavni a dan kasnije i u Baču. Bio je to svakako gest koji je bio sračunat na to da se madarskim vlastima i pripadnicima nemačke narodnosti u područjima pod madarskom okupacijom stavi na znanje da Nemci u ovim krajevima nisu obični gradani, već da potpadaju i pod jurisdikciju nemačkog Rajha, koji je, eto, Nemce, vojne obveznike koji ovde žive, uveo u svoje knjige vojne evidencije.26

1 pored svega ovoga, sa veoma retkim izuzecima, predvodeni svojom fašističkom organizacijom, Kulturbund, i pored izvesnih nesuglasica sa madarskim okupacionim vlastima, može se reći da su, pripadnici nemačke na- cionalnosti koji su tokom čitavog rata aktivno pomagali organe madarske hortijevske vlasti u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta.27

Nerešeno nacionalno pitanje u staroj Jugoslaviji odrazilo se u Vojvo- dini posebno na društveno-politički i ekonomski položaj madarske na- cionalne manjine. Ona se ogledala ne samo u neadekvatnom rešenju kulturnih, prosvetnih i ostalih nacionalnih, političkih aspiracija Madara

29

u Jugoslaviji, već i u njihovoj ekonomskoj neravnopravnosti. Sve to je prouzrokovalo veliko nezadovoljstvo pripadnika ove narodnosti svojim društveno-političkim i ekonomskim položajem u društvu. Madari su bili mimoideni prilikom sprovodenja agrarne reforme posle prvog svetskog rata a neposredno ih je pogađao i veći broj diskriminacionih propisa. Režim pripadnike madarske narodnosti nije smatrao mostom uspostavlja- nja prijateljskih odnosa sa Madarskom, već, budući da je sa Madarskom imao veoma lose i nedovoljno sredene odnose, koji se posle atentata na kralja Aleksandra 1934, još više pogoršavaju, smatrao ih je stranim, anacionalnim i nepoželjnim.

Takav položaj pripadnika madarske nacionalne manjine i njihovo nezadovoljstvo svojim položajem odvelo ih je na dva različita puta. Oni koji su rešenje svojih nacionalnih i klasnih problema videli u rušenju bur- žoaskog društva i izgradnji pravednijih, socijalističkih društvenih odnosa prišli su radničkom pokretu i vodili borbu protiv nenarodnih režima, zajed- no sa pripadnicima ostalih naroda i narodnosti koji žive pod ovim podneb- ljem. Mnogi Madari u Vojvodini kroz tu borbu usvajaju marksistički pogled na svet i postaju članovi Komunističke partije i Saveza komunistič- ke omladine Jugoslavije. Posle ulaska hortijevskih trupa u jugoslovenske krajeve ovi komunisti gotovo listom ostaju verni Partiji i od prvog dana okupacije učestvuju u pripremanju narodnog ustanka, bez obzira na to što je teror okupatora bio posebno uperen upravo protiv njih.

Pod uticajem veoma intenzivne i neprekidne propagande iz Madarske, mnogi pripadnici madarske narodnosti u Jugoslaviji podlegli su horti- jevskoj revizionističkoj i iredentističkoj propagandi, očekujući od prisaje- dinjenja pojedinih jugoslovenskih oblasti Madarskoj ne samo rešenje svojih nacionalnih, već i ekonomskih i klasnih interesa. Zato je ogromna većina madarskog življa madarsku okupaciju pozdravila i u početku pri- hvatila.

30

DEPORTACIJA STAN О VNIŠT V A

Već prve dane okupacije pratilo je hapšenje talaca, interniranje određenih kategorija stanovništva i formiranje logora u kojima su oni bili smešteni. Puškaranja koja su počela u Subotici, Somboru, Novom Sadu i još nekim mestima pod izgovorom likvidiranja četnika koji su, navodno, pucali na okupatorske jedinice, prema nekim podacima, bila su unapred pripremana i obavljena na osnovu unapred izdatih naredaba. U prilog ovoj tvrdnji govori i rečenica iz već pomenute naredbe, upućene XII brigadi, о sprovodenju pacifikacije: „Pacifikaciju treba započeti 18. aprila u podne i sprovesti je u roku od tri do pet dana.“28 Da je pacifikacija bila odgovor na „puškaranje četnika, vojne jedinice bi odmah reagovale, a pacifikacija bi trajala dotle dok postoji otpor onih koje treba umiriti. Poznato je da su tih dana pločnici novosadskih, subotičkih i somborskih ulica bili prekriveni leševima nevinih ljudi, a ni prašnjavi sokaci mnogih bačkih, baranjskih, me- dumurskih i prekomurskih sela nisu bili pošteđeni ovakvih prizora29.

Uporedo sa tom pacifikacijom teklo je i hapšenje talaca i drugih ljudi. Zabeleženo je da su neki koji su se doselili u ove krajeve posle prvog svetskog rata bili uhapšeni i proterani preko Dunava u Petrovaradin još pre nego što je naredba о tome obnarodovana30.

Zatim je usledilo hapšenje onih koji su ,,sa nacionalnog gledišta opa- sni i nepouzdani“. Tako je komandant grada Subotice 7. maja 1941. godine naredio da se uhapse 34 eminentna gradanina i interniraju zbog toga što je utvrđeno da su „za vreme dok su južni krajevi bili otcepljeni od matice zemlje, sa gledišta madarskih nacionalnih interesa, ispoljavali štetnu delat- nost, a delimično se još i sada tako ponašaju, što je sa nacionalnog stanovi- šta štetno i opasno“. Medu ovim hapšenicima, koji su bili isključivo Srbi, Hrvati i Jevreji, nalazili su se viši gradski i policijski službenici, industrijal- ci, advokati, poznate zanatlije, lekari, ali i dva rimokatolička sveštenika. Da ljudi sa spiska nisu nasumice odabrani govori okolnost što je komandant grada pet dana kasnije, 12. maja, doneo rešenje kojim odreduje da se lekar dr Paja Ivandekić pusti na slobodu, jer je omaškom interniran

31

(trebalo je internirati bivšeg gradonačelnika Ivana Ivandekića, što je bilo i određeno istim rešenjem). Međutim, polovinu ovih ljudi nije ni trebalo hapsiti, jer su već od ranije bili pritvoreni kao taoci.31

Interniranje talaca obavljeno je skoro istovremeno i u Novom Sadu. Kada je negde krajem aprila formiran logor u delu atara Begeča, zvanom Vizić, u novosadskom sudskom zatvoru su odabrani ljudi koji su do tada bili u zatvoru kao taoci. Jedna grupa je puštena na slobodu, druga je streljana, dok je treća prebačena u begečki logor.

Logori u Begeču i Subotici bili su samo deo razgranatog sistema logo- ra koje je okupator uspostavio u jugoslovenskim okupiranim krajevima. U okolini Novog Sada formirani su već pomenuti logori u Begeču i na starom aerodromu na Jugovićevu. Komandant vojnoupravne grupe južne armije general Novaković naredio je 7. maja 1941. godine da se u bivšoj artiljerij- skoj kasarni u Subotici uredi logor za hiljadu ljudi a na Palićkom putu još jedan za smeštaj 400 interniraca. U isto vreme formiraju se logori i u drugim krajevima koje je okupirala Madarska. Bili su to logori u Apatinu (za 600 interniraca), Bačkoj Topoli (za 2.000), Bačkoj Palanci (1.000), Belom Manastiru (6.000), Begeču (2.000), Novom Sadu (7.500), Odžaci- ma (500), Starom Bečeju (1.000), Starom Vrbasu (3.000), Somboru (600), Staroj Kanjiži (600), Titelu (500) i Subotici (za 2.000 interniraca). To znači da je u trinaest logora, koji su odmah po okupaciji zemlje osnovani u Bač- koj i Baranji, bilo, prema tvrdenju okupatorskih vlasti, mesta za 27.300 in- terniranih gradana.

Bili su to „pokretni, sabirni i rasporedni logori“. Njihove komande su se nalazile u Bačkoj Palanci (komanda broj 101), Somboru (104), Bečeju (105), Novom Sadu (106), Bačkoj Topoli (107) i Subotici (108). Obezbedenje ovih logora obavljali su već pomenuti vojnobezbednosni bataljoni. Svaka komanda je mogla da ima pod svojom nadležnošću i vise logora, kao što je novosadska upravljala logorom u Begeču i Jugovićevu, koji su u tom slučaju nosili naziv pomoćnog logora.

Prema izveštaju od 14. maja, logor koji je uspostavljen u Subotici, na Palićkom putu broj 10, i koji predstavlja vlasništvo preduzeća za izradu bravarskih proizvoda „Moravia“, može da primi 400 osoba. Za logore se koriste dva velika magacina, koja su se donedavno upotrebljavala kao Stale. Drugi logor je bio u bivšoj artiljeriskoj kasarni, koja je za vreme prvog svetskog rata korišćena kao logor za ruske ratne zarobljenike. Mada je, po jednom dokumentu, logor mogao da primi samo 1.000 interniraca, u doku- mentu od 14. maja stoji da bi se, uz odgovarajuću adaptaciju jedne Stale i korišćenje tavanskih prostorija, u logor moglo da se smesti do dve i po hiljade ljudi. Toga dana u logoru je bilo 130 žena i dece i 407 odraslih muškaraca.32

Bilo je mnogo nedužnih građana koji su prošli kroz ove logore. Ta- čan njihov broj se ne može ni ustanoviti, jer je fluktuacija logoraša bila

32

velika. Neki su iz njih puštani, neki streljani, neki proterani u Srbiju ili Hrvatsku, a mnogi su oterani i u razne logore širom Madarske. Brojnom stanju ovih logora treba dodati i one gradane koji su pre uspostavljanja „pokretnih sabirnih i rasporednih logora“ bili uhapšeni kao taoci i držani po raznim zgradama, kao što su Sokolski dom u Subotici, Oficirski dom u Novom Sadu, razni sudski zatvori, opštinske hapsane itd.

Kako su ta hapšenja sprovodena vidi se iz jednog policijskog izvešta- ja od 24. juna 1941. godine, u kome se daje pregled rada policijske isposta- ve u Subotici od prvog dana okupacije do dana podnošenja izveštaja. Prema tom izveštaju, već 14. aprila policija je, zajedno sa vojskom i žandarmerijom, preduzela „najenergičnije korake“ radi pronalaženja i hapšenja četnika i ljudi opasnih po državanu bezbednost, koje su odmah pritvorili u Sokolski dom. Vršene su i racije, pretresi stanova i legitimisa- nje. Na osnovu raspoloživih podataka, stoji u izveštaju, sačinjeni su spi- skovi četnika a uhapšeni su i četnici koji su učestvovali u borbama. Tako je u Sokolskom domu od 14. do 20. maja, uključujući i ratne zarobljenike koji su se vraćali u Suboticu, saslušano oko devet hiljada ljudi. Većina je puštena na slobodu, dok je 470 uhapšenih upućeno u logor na Palićkom putu. Naredna dva meseca uhapšeno je još oko 600 ljudi, od kojih je 360 zadržano i upućeno u logor na Palićkom putu. Bili su to - prema policij- skom izveštaju - četnici, nosioci velikosrpske politike, te sumnjivi srpski orijentisani Jevreji (!).33 Koliko je bilo interniranih možda će, ipak, najbo- lje osvetliti činjenica da je dva meseca posle ulaska okupatorskih jedinica,7. juna 1941, u Bačkoj internirano još 11.375 osoba.

Bez obzira na to što su madarske okupatorske vlasti imale konkretan plan hapšenja i zna se kakve su ljude želeli da interniraju, bilo je i mnogo samovolje i osionosti. О tome govori i izveštaj madarske telegrafske agen- cije MTI od 24. aprila, u kome se opisuje na koji način su okupatorske jedinice u masi uhapšenih sumnjivih ljudi pronalazili nevine ili krive. ,,Če- sto su“ - kaže izvestilac novinske agencije - ,,već na prvi pogled, u masi pohapšenih mogli da ustanove ко je medu njima nevin, ко nepouzdan, а ко je opasan nitkov. Postrojili bi one koji su čekali da budu saslušani. Oficir koji je vodio postupak osmotrio bi tada stroj. - Ovaj je čist madarski tip iz okoline Kečkemeta - rekao bi pokazujući na jednog - ne verujem da bi s njim bilo ikada ikakvog belaja. . . Nade se medu njima i takvih delikve- nata koje se ponizno klanjaju i čudno osmehuju. Kada im se oficir koji sprovodi postupak naglo obrati strogim rečima, ovi se prvo zbune, počnu da govore bez veze, zatim postanu jogunasti, pa se ispostavi da su to oni najopasniji.34

Na čitavoj okupiranoj teritoriji hortijevske vlasti su, već prvih dana okuapcije, hapsile i one za koje su, iz sačuvane policijske arhive predratne Jugoslavije, saznale da ih je predratna policija evidentirala zbog aktivnosti u okviru Komunističke partije ili SKOJ-a. Svega desetak dana nakon

3 Jugosloveni u m ađarskim zatvorim a. 33

upada u Bačku izdat je nalog za hapšenje senćanskog komuniste Miroslava Birclina, studenta tehnike. Iz teksta obrazloženja ovog naloga za hapšenje se vidi u kojoj meri su okupatorske vlasti kontinuirano nastavile proganja- nje komunista na okupiranoj teritoriji, čemu su doprineli i policijski činov- nici predratne Jugoslavije, ostavivši svojim madarskim kolegama dragoce- ne podatke. U tom nalogu za hapšenje se kaže da je „Miroslav Birlclin, septembra 1937, u Zagrebu, preko nekog Franje Šnajdera stupio u vezu sa zagrebačkim stanovnikom Jožom Vlahovićem, članom Komunističke partije Jugoslavije, koji je Birclina uključio u rad omladinskog komunističkog pokreta, pri čemu se poziva na evidenciju policije Kraljevine Jugoslavije. Nadalje se kaže da je Birclin od 1937. do 1941. održavao stalne veze sa Zagrebom, aktivno šireći ilegalnu i polulegalnu komunističku štampu. Do propasti stare Jugoslavije bio je, kao opasan komunista, pod stalnom pri- smotrom, te da je u to vreme, kao organizovani revolucionar, ispoljavao vidnu aktivnost u redovima članova KPJ, SKOJ-a i radništva.

Navodeći ove podatke, policijski pristav Bodnar daje nalog da se Birclin internira i sprovede u Saborni i rasporedni pokretni logor broj 105. Ovakvih hapšenja bilo je i u Novom Sadu, Subotici i drugim mestima.35

U ove logore, medutim, nisu dovodeni samo oni koje je okupaciona vlast smatrala nepouzdanim i opasnim po režim, već i svi koji su se, usled ratnih operacija, našli van svog mesta boravka, pa su se vraćali kući iz ne- mačkog zarobljeništva ili iz svojih vojnih jedinica, a da nisu ni tretirani kao zarobljenici.

Prošli su kroz ove logore i bivši jugoslovenski vojnici, pripadnici madarske narodnosti, koji su otpušteni iz nemačkih zarobljeničkih logora. Jedna takva grupa od oko dve hiljade ljudi stigla je u Suboticu iz Hajnbur- ga. Njih su sve smestili u subotički logor, da bi Banaćane kod Sente predali nemačkim vlastima, a Sremce ustašama. Onima koji su bili sa teritorije Bačke izdali su lične isprave i pustili ih kućama.

Teror okupatora u Baranji bio je gotovo identičan onom u Bačkoj. Samo prilikom ulaska domobranskih jedinica u Baranju u petnaest sela ubijeno je preko pedeset ljudi. Mnogo je bilo vise onih koje su okupatorski vojnici uhapsili i maltretirali. I u Baranji su formirani logori za internirce. Jedan je postojao u Kneževim Vinogradima, u koji je moglo da stane hilja- du interniraca, dok su u kasarni u Belom Manastiru zatvorenici bili samo privremeno. Stanovnike Baranje koje je okupatorski režim smatrao nepoverljivim, osim u logore u Baranji, intrenirao je i u druge logore, kako u Bačkoj, tako i na području Madarske (Nađkanjiža, Kištarča, Ungvar, Garanj itd.).36

Okupacija hortijevske Madarske u Medumurju tekla je drugačijim tokom nego u Bačkoj i Baranji. Svega dva dana posle započinjanja nepri- jateljstva između Nemačke i Jugoslavije, u Čakovcu je tamošnji apotekar Teodor Košak formirao takozvani ustaški stožer. Potpomognut grupicom

34

čakovečkih intelektualaca, te nekoliko ljudi bez zanimanja i malobrojnim zemljoradnieima, uspeo je sve do 16. aprila da održi ustašku vlast u Čakov- cu i čitavom Medumurju, kada su madarske trupe ušle u Medumurje. To, medutim, još nije značilo i uspostavljanje madarske vlasti na medumur- skom tlu. Na sednici madarske vlade od 21. aprila ustanovljavaju se uslovi pod kojim će madarska delegacija pregovarati sa ustaškim vlastima u Zagrebu о sudbini Medumurja. Tu se izražava spremnost da se sredinom korita Drave i Dunava uspostavi granica izmedu dve države, što znači da bi Medumurje pripalo ustaškoj takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali bi Madarska zadržala pravo korišćenja železničke pruge od Murakerestu- ra, preko Čakovca, do nemačke granice, pravo na eksploataciju eventual- no pronadene nafte u Medumurju, kao i još neke, uglavnom ekonomske, koncesije.

U meduvremenu, nekoliko delegacija čakovečkih takozvanih mada- rona odlaze u Budimpeštu da bi izdejstvovale prisajedinjenje Medumurja Madarskoj. Madarska vojna uprava u Medumurju, oblasti nastanjene gotovo isključivo hrvatskim življem, uvedena je tek 9. juna 1941, progla- som koji je izdao i potpisao pukovnik Žigmond Timar, zapovednik kotar- ske vojne uprave. Time je i spor izmedu Hortijeve Madarske i Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske oko suvereniteta nad Medumurjem završen. Sada je okupaciona vlast mogla da počne da obavlja svoju funkciju, koja se sastojala, kao i u Bačkoj i Baranji, u sprovodenju terora nad mirnim sta- novništvom.

No, ovde je i to išlo drugim tokovima. Vidnu ulogu u tome odigrala je teroristička organizacija „Stuka“ , sastavljena od promadarski orijentisa- nih mesnih fašista. Njihov cilj je bio da zastraživanjem nateraju hrvatsko činovništvo i inteligenciju da napuste Medumurje i odsele se u Hrvatsku, što ovi ni pod pritiskom terora nisu bili voljni da urade. Čakovečki sreski načelnik Lorant Zarubai, koga su okupatori doveli ovamo iz Zalaegersega, naredio je 31. juna 1941. da se pohapsi 99 ljudi koji su bili popisani kao ne- poželjni po mađarski okupacioni režim. Sakupljeni u dvorištu čakovečke učiteljske škole sreski načelnik ih je prisiljavao da potpišu izjave da dobro- voljno napuštaju Medumurje i odlaze u NDH ili Beograd. Onima koji nisu hteli da potpišu izjave zapretio je da će ih internirati u logore u unutrašnjo- sti Madarske. Posle ove akcije mnogi činovnici i intelektualci napustili su Medumurje.37

Teror okupatora bio je posebno drastičan prema bivšim kolonistima i dobrovljcima sa Solunskog fronta, kao i Srbima, Crnogorcima, Jevrejima i Romima, koji su se u krajeve koje je Madarska okupirala naselili posle za- vršetka prvog svetskog rata.

Iseljavanjem ovih kategorija gradana bavili su se organi hortijevske vlasti već kada je Madarsku još vezivao „ugovor о večitom prijateljstvu“ sa Jugoslavijom. Nedelju dana pre nego što je u Beogradu oborena vlada ko-

3* 35

ja je potpisala ugovor о pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, 20. marta 1941, u Budimpešti, u Predsedništvu vlade, završena je i datirana studija, u čijem petom poglavlju stoji:

„Madare su posle prvog svetskog rata lišili prastarih teritorija na osnovu parole „čija je zemlja, tome pripada i država“ i njen veliki deo dali Slovenima doseljenim iz stare Srbije i drugih krajeva. Jačanje madarske nacije može da započne samo pod uslovom da se bez ikakve milosti neod- ložno isele Sloveni naseljeni ili doseljeni u Vojvodinu posle 1914. godin e . ..

„Zemlju slovenskih naseljenika i doseljenika, koje treba energično i u najkraćem mogućem roku iseliti, treba, pre svega, dodeliti onim madar- skim zemljoradničkim porodicama koje na osnovu broja dece pružaju ga- ranciju da će se pomoću njih ostvariti politika energične brojčane prevage madarskog življa. Naravno, treba naći mogućnost i za to da se primerno o- beštete i upropašćeni madarski srednji posednici i gde god je to moguće, a da se madarski interesi ne okrnje, treba dopuniti madarske srednje posede koji su u velikom broju onesposobljeni za egzistenciju.

Uporedo sa iseljenjem kolonista, treba ponovo naseliti u Bačku one madarske zemljoposednike i ostale madarske narodne slojeve koji su se iselili u južnu Srbiju i ostale krajeve Jugoslavije.. .38

Ova koncepcija našla je svoje oživotvorenje u naredbi koju je okupa- ciona vlast izdala 25. aprila 1941. godine, mada je nekoliko gradana pri- nudno prebačeno preko Dunava već 22. aprila.39 Zbog karakterističnosti teksta ove naredbe, kako po sadržaju, tako i njenom stilu, objavićemo je u celini:

„Svi Srbi, Bosanci, Crnogorci, Cigani i Jevreji koji pre 31. oktobra 1918. godine nisu imali opštinsku zavičajnost na području Velike Madarske (bez Hrvatske), a nisu ni potomci ovakvih lica, to jest useljenici i kolo- nisti, dužni su da napuste područje Države u roku od tri dana, počevši od 0 sati.

Na iseljenje obavezni mogu sa sobom poneti osim dragoeenosti, one pokretnosti koje mogu da nose i onoliko gotovog novca koliko je potrebno za pokriće najnužnijih izdataka nastalih iseljenjem.

Svaki iseljenik dužan je da otputuje u Srbiju, preko Petrovaradina, te da područje Hrvatske, preko Mitrovice, napusti za jedan dan.

One koji gornjoj dužnosti - ma iz kog razloga - ne udovolje, odstra- niću brahijalnom silom i u tom slučaju ova lica gube, pored drugih kazni, i ovom naredbom njima osigurane pogodnosti.

2. Svaki useljenik druge narodnosti dužan je od 1. do 10. maja prija- viti se lično kod ujvideškog (novosadskog prim, autora) odeljenja madarske kraljevske policije.40

Kao što se i iz teksta ove naredbe vidi, namera okupatora je bila da se Bačka i Baranja (za Medumurje i Prekomurje se ovo nije odnosilo u

36

tolikoj meri) očiste, prvenstveno od slovenskog življa doseljenog u ove krajeve posle prvog svetskog rata, kako bi se doseljavanjem madarskih porodica iz Erdelja i Bukovine uticalo na promenu nacionalnog sastava ovog područja. Iseljenje Jevreja i Cigana, doseljenih posle prvog svetskog rata, usled njihovog srazmerno malog broja, nije imalo nikakvog praktič- nog, već vise političkog značaja. To je ujedno trebalo da bude i demonstra- cija antisemitskog i uopšte rasističkog karaktera hortijevske vlasti i jedno od sredstava raspirivanja antisemitizma u Bačkoj, Baranji, Medumurju i Prekomurju. Već i sam tekst naredbe svedoči о tome da je studija od 20. marta 1941. bila prihvaćena kao zvanična politika hortijevskih političara.

Između mađarskih fašista i njihovih saveznika u Nemačkoj, Paveliće- voj Hrvatskoj, Italiji i Bugarskoj bilo je prilično nesporazuma oko namera- vanih proterivanja većeg broja stanovnika sa područja koje je okupirala madarska vojska. U vezi sa obimom i načinom proterivanja nije postojao jedinstven stav ni u redovima samih mađarskih vlastodržaca. Na jugoslo- venskom području koje su 1941. godine zaposeli Hortijevi domobrani bilo je 1,145.000 stanovnika, od kojih je, prema nemačkim izvorima, bilo '301.000 Madara, 243.000 Srba, 220.000 Hrvata, 80.000 Slovenaca, 40.000 Slovaka, po 15.000 Rusina i Jevreja (koji su nastanjivali uglavnom Bačku)i 197.000 Nemaca41. Kao što se vidi, na ovom području Madari nisu pred- stavljali većinu stanovništva i bio je to prvi slučaj posle prvog svetskog rata da su Madarskoj pripojeni delovi susednih zemalja, a da su Mađari na tom području bili u manjini.

Posle ulaska u ovako nacionalno šareno područje, madarski okupator je odmah utvrdio različite aršine za postupak prema pojedinoj narod- nosnoj grupi, zavisno od svojih političkih ciljeva i trenutnog rasporeda sna- ga. Tako je utvrdeno da „postupak prema Srbima treba da bude rigorozniji nego što je svojevremeno bio zauzet prema Rumunima“ (misli se na vreme okupacije Transilvanije -- primedba autora).42 Što se tiče Hrvata, Hortijevi fašisti su bili u veoma delikatnoj situaciji. Odnos izmedu Madarske i njoj savezničke Pavelićeve državne tvorevine, zbog nesuglasica oko okupiranja Medumurja nije se moglo nazvati prijateljskim.43 Stoga je formula koje je trebalo da se drže okupacijske vlasti prema Hrvatima glasila: „Organi vojne uprave treba prema Hrvatima da se odnose prijateljski, sve dotle dok oni ne zloupotrebe poverenje koje im je u svojoj proklamaciji preduj- mio vrhovni komandant“ (Horti - primedba autora).44

Poseban tretman je, naravno, bio predviden za Nemce na ovoj terito- riji. Madarska je imala poseban ugovor sa Nemačkom о pravnom položaju Nemaca u Madarskoj, na osnovu kojeg su Nemci imali pravo da koriste svoje zastave, organizaciju, štampu itd.45 Ostali gradani na okupiranoj teri- toriji: Slovaci, Rusini, Makedonci, Jevreji i Romi, smatrani su, kao i Srbi, neprijateljskim i nepouzdanim elementom, zbog čega je i osnovan veliki

37

broj logora za interniranje. Oštrica represalija mađarskog okupatora bila je uperena protiv kolonista, ne samo iz šovinističkih, već i iz veoma kon- kretnih ekonomskih razloga.

Pripadnici ovih narodnosti bili su najviše izloženi internaciji, koja je u Hortijevoj Madarskoj, kao i mnoge druge vrste šikaniranja gradana, bila regulisana propisima. Još 1939. godine najviši vojni savet Madarske utvrdio je principe kojih su madarski organi bili dužni da se drže prilikom interniranja gradana. Na osnovu ovog propisa, mogao se internirati svaki gradanin „koji je učinio nešto što je opasno po javni red i javnu bezbednost ili po neki drugi važan državni interes, odnosno ко učini nešto na štetu pri- vrede“. Krajem naredne godine ovaj propis se menja, uglavnom time što se iz definicije briše izraz „ко je učinio nešto“ i zamenjuje izrazom „ко je sklon tome da“.

No, 15. aprila 1941. Ministarstvo unutrašnjih poslova donelo je propis kojim se posebno reguliše način interniranja Srba na području Madarske. Na osnovu ovog propisa mogu se internirati oni Srbi „koji su zaintere- sovani u pogledu sprovodenja srpske politike i koji na osnovu svog dosadašnjeg ponašanja i individualnosti pružaju razloga za sumnju da se pripremaju da preduzmu takve akcije koje bi mogle biti od stete po bezbednost države“.46

Sada je već moglo da počne ničim ne sputano interniranje Srba na okupiranoj teritoriji. Problem je bio samo u tome koliko će se Srba internirati i šta će se s njima. О ovome je bilo različitih mišljenja i stavova. Jedno od najekstremnijih rešenja dao je hortijevski funkcioner šef Gene- ralštaba Henrik Vert, koji se 19. aprila 1941. godine obratio predsedniku vlade Laslu Bardošiju memorandumom u kojem je zahtevao da se oko150.000 Srba protera sa teritorije okupirane Bačke, što bi bilo oko 60 odsto ukupnog srpskog stanovništva u Bačkoj. U junu Vert ponovo piše Bardoši- ju i insistira na svom ranijem predlogu, dok u avgustu izlazi pred predsed- nika vlade sa monstruoznim planom: Madarsku treba osloboditi svih Slovena i Rumuna koji žive medu granicama koje kontrolišu Hortijevi domobrani. Ni sam Bardoši ovaj predlog nije smatrao ozbiljnim. Njegovim sprovođenjem trebalo je iz države da se protera oko osam miliona gradana, što bi svakako imalo velikih posledica i na ekonomski život države.47

Proterati toliko ljudi iz jedne zemlje država, naravno, može samo onda ako te gradane primi neka druga zemlja. Zato su madarski organi vlasti počeli о ovome da pregovaraju sa Nemcima, ustašama, Bugarima i Italijanima. Pregovori su započeli još pre nego što je Jugoslavia kapituli- rala, 17. aprila 1941. godine. Madarska je zatražila od komandanta ne- mačkih okupacionih jedinica u Srbiji da primi ljude koji će biti proterani iz Backe47. Dva dana kasnije počeli su četvorodnevni razgovori madarskih i hrvatskih predstavnika о eventualnoj zameni stanovništva izmedu Hrvat-

38

ske i Madarske. Naime, u Madarskoj je bila veoma ozbiljno prisutna zami- sao da se Hrvati iz Bačke presele u Hrvatsku, a Madari iz Slavonije u Mađarsku. Pavelićevi predstavnici su odbili ovaj predlog, kao i da prime Srbe proterane iz Madarske. Pristali su samo na to da im dozvole prolaz kroz državu. Ovi razgovori su vodeni pre sporazuma, zaključenog izmedu Nemačke i Italije, о raskomadanju Jugoslavije. Kako je taj sporazum po- stignut 24. aprila u Beču, to su madarski političari smatrali da je došlo vreme da se aktualizira pitanje sudbine proteranih ljudi iz Bačke, pa samim tim i sudbina čitavog proterivanja. Stoga, 1. maja 1941. godine Mađari traže od oficira za vezu u Beogradu da im se dozvoli proterivanje150.000 Srba iz Madarske u Srbiju. Nemački oficir za vezu Oto fon Erdmansdorf je posle dve nedelje odgovorio na ovaj zahtev, odbijajući ga uz argument da u Srbiji ne postoje uslovi ni za ishranu, ni za smeštaj ovoli- kog broja izbeglica, ostavljajući, ipak, mogućnost da se kasnije ponovo pregovara о ovome.48

Bez obzira na to što između nemačkih i madarskih organa nije postig- nut sporazum о proterivanju Srba iz Madarske u Srbiju, Madari su to, ipak, činili. Zato je predstavnik Druge nemačke armije stavio na znanje madarskim organima da prestanu sa ilegalnim proterivanjem ljudi u Srbiju jer „time ugrožavaju bezbednost nemačke armije, a moglo bi i štetno da utiče na nemačko-mađarsko vojno prijateljstvo.“ Stoga je 20. maja izdato naredenje vojnim vlastima u okupiranoj Bačkoj da privremeno prestanu da proteruju ljude u Srbiju, a ujedno im je zabranjeno da ih i ubuduće pro- teruju na teritoriju Hrv