Jovo Bakić, Jugoslavija- Razaranje i Njegovi Tumači

Jovo BakiJUGOSLAVIJA: RAZARANJE I NJEGOVI TUMAI

Pravna biblioteka

EdicijaStudije

Urednik edicijeProf. dr Jovica Trkulja

Glavni i odgovorni urednikSlobodan Gavrilovi

Jovo Baki

Jugoslavija: razaranje i njegovi tumai

JP Slubeni glasnik, 2011

Sadraj

Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

1. Teorijsko-interpretativni okvir za objanjenje razbijanja Jugoslavije i za saznajno-socioloko razumevanje razliitih pokuaja objanjenja njenog nestanka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

1.1. Takmienje, sukob oko moi i ostvarenja hegemonije vorni pojmovi politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

1.2. Cilj istraivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18 1.3. Takmiarski odnosi velikih sila u XX veku i njihov znaaj

za nastanak, odranje i nestanak Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 1.4. Primena interakcionistike teorije na objanjenje dinamike

nacionalistikog takmienja u vienacionalnoj Jugoslaviji . . . . . . . 28 1.5. Saznajno-socioloka kritika razliitih objanjenja

nestanka Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33

2. Socioloko-istorijsko objanjenje procesa nestajanja i ina razbijanja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

2.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41 2.2. Unutranji inioci dugog trajanja suprotstavljene

nacionalne ideologije Srba i Hrvata i suprotstavljene vizije jugoslovenstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42

2.3. Unutranji inioci srednjeg trajanja pokuaj institucionalizovanja nacionalnog pitanja u obliku socijalistike etnofederacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49

2.4. Unutranji inioci kratkog trajanja interaktivna igra srpske, slovenake i hrvatske vlade kao nosilaca nacionalnih ideologija . . . 81

2.5. Spoljni inilac kao dovoljan uslov nestanka Jugoslavije . . . . . . . . 89 2.6. Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105

3. Ratovi za jugoslovensko naslee i rat za ideoloku hegemoniju . . . . 109 3.1. Osnovni pojmovi i metod analize diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 3.2. Okviri predstavljanja stvarnosti SFRJ u angloamerikoj

tampi 1. januar 1990. 25. jun 1991. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 3.3. Okvir predstavljanja Zapada u Politici

1. januar 1990. 25. jun 1991. godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 3.4. Imperija zadaje udarac, 26. jun 1991.

21. novembar 1995. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120

6 Jovo Baki Jugoslavija: razaranje i njegovi tumai

3.5. Nacionalistiki diskurs u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130 3.6. Intermezzo: 19961997. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132 3.7. Kosovo: zavrni in jugoslovenske tragedije . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135

4. Predvianja kraja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 4.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 4.2. Neakademska predvianja kraja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 4.3. Predvianja izgleda Jugoslavije na opstanak polovinom

osamdesetih godina XX veka u angloamerikoj i jugoslovenskoj drutveno-naunoj misli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142

4.4. Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156

5. Prvobitna ideoloka hegemonija: sukob civilizacija, balkanizam i kritika balkanistikog diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159

5.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 5.2. Jugoskeptina hipoteza: ideoloke funkcije okvira

sukoba civilizacija i balkanistikog diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160 5.3. Borba za ideoloku hegemoniju: kritike okvira sukoba

civilizacija i balkanistikog diskursa iz okvira agresorrtva i upotrebom humanitarno-imperijalistikog diskursa . . . . . . . . . 180

5.4. Balkan uzvraa udarac balkanska postmodernistika dekonstrukcija balkanizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189

5.5. Mit o etnikom sukobu i antinacionalistika kritika balkanizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201

6. Srbocentrina hipoteza: ideoloka hegemonija o raspadu Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221

6.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221 6.2. Neposredno i izriito pripisivanje odgovornosti Srbiji

za raspad Jugoslavije i rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222 6.3. Posredno pripisivanje odgovornosti Srbima

za raspad Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267

7. Srbocentrini diskurs samoviktimizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279 7.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279 7.2. Teorijska etnocentrinost i ideoloka samoviktimizacija . . . . . . . 280

8. Odstupanja od ideoloke hegemonije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301 8.1. Jugoslovenstvo proputena prilika za spas Jugoslavije . . . . . . .301 8.2. Ideologija jugoslovenstva i odumiranje drave . . . . . . . . . . . . . . . 301 8.3. Propast Jugoslavije kao neuspeh socijalistike

modernizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 310

Sadraj 7

9. Nacionalizam, spoljni inilac i nestanak Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . 319 9.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 319 9.2. Nacionalizam kao glavni inilac raspada Jugoslavije . . . . . . . . 321 9.3. Odnosi Slovenije i Srbije; raspad Jugoslavije i strani inilac . . . . . 329 9.4. Viefaktorska analiza kroz istoriografsku pripovest . . . . . . . . . . 333

10. Uokviravanje rata u BiH . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343 10.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343 10.2. Noel Malkolm o Bosni i Hercegovini: britanski

konzervativni imperijalizam, balkanski islam, vieetninost i konstrukcija nacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343

10.3. Rat u BiH: viktimizacija Bonjaka i demonizacija Srba . . . . . . . . 385 10.4. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 385 10.5. Vieetnika Bosna i sekularizovani muslimani

kao ideal objektivnost kao rtva ideala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 386 10.6. Demonizacija Srba i viktimizacija Bonjaka

nauka kao propaganda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 412 10.7. Muslimani Balkana su veite rtve

Zapad je saveznik Srba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 434 10.8. BiH i Bonjaci kao saznajno-etiki i politiki tit

Hrvatske Hrvatska kao jemac BiH . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 442 10.9. Bosna i sociologija moral i saznanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 490 10.10. Saznajno vredni doprinosi prouavanju rata u BiH . . . . . . . . . . 508

11. Leviarski izazov ideolokoj hegemoniji o kraju Jugoslavije . . . . . . . . 527 11.1. Leviarsko-anarhistika kritika amerikog

imperijalizma i tumaenje nestanka Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . 527 11.2. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 527 11.3. Leviari i kraj hladnog rata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 529 11.4. Leviarsko tumaenje razbijanja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . 532 11.5. BiH i Kosovo kao pokazatelji novog militaristikog

humanizma u slubi amerikog imperijalizma . . . . . . . . . . . . . 540 11.6. Znaenje i znaaj razbijanja SFRJ za uobliavanje

leviarskih ideologija posle pada Berlinskog zida . . . . . . . . . . . 554 11.7. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 554 11.8. Ko je razbio SFRJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 559 11.9. Bosna i Hercegovina graanski rat ili srpska agresija;

koncentracioni logori, silovanja kao ratna strategija, genocid . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 568

11.10. Priroda srebrenikog pokolja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 580 11.11. Kosovo humanitarna intervencija

ili imperijalna agresija SAD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 584


12. Ka uporednim istraivanjima nestanka vienacionalnih drava i oruanih etnikih sukoba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593

12.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593 12.2. Uporedno-istorijska ili uporedno-institucionalistika

istraivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 594 12.3. Objanjenje prisustva etnikog nasilja

prilikom nestajanja SFRJ i odsustva nasilja prilikom nestajanja SSSR i SSR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 618

12.4. Etniki progon i genocid uporedna istraivanja . . . . . . . . . . . 626

13. Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 639

Izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 655Navoena i analizirana literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 657Nenavoena relevantna literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 681Summary . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 711Recenzija rada: Jugoslavija: razaranje i njegovi tumai . . . . . . . . . . . . . . . . . . 733

Predgovor

Navrava se dvadeset godina od kraja Jugoslavije. Autor ove studije prvih dvadeset godina ivota proveo je u razliitim krajevima Jugoslavije (roen u Beogradu, a iveo u Niu, Prizrenu, Sarajevu, Podgorici i Beogradu), a u drugih dvadeset prouavao je njen nastanak, trajanje i nestanak. No, ne radi se samo o zainteresovanosti graanina za razloge nestanka drave u kojoj se oseao dobro i kojoj je bio privren, ve i o saznajno-sociolo-koj zainteresovanosti za jednu od najuzavrelijih naunih debata ne samo u jugoslovenskim dravama naslednicama, ve i u zapadnoj akademskoj zajednici u kojoj su rivalska objanjenja bila povezana sa rivalskim politi-kama, dodatno polarizujui nauno miljenje i esto im dajui visoko politi-zovan karakter (Dragovi Soso, 2008: 1). Knjiga koja se nalazi pred itaocem proizvod je viegodinjeg rada, zapoetog jo diplomskim radom iz 1996. u kojem sam analizirao sadraj pisanja strane tampe tokom prve tri godine ratova za jugoslovensko naslee. Veim delom, meutim, re je o prerae-noj, skraenoj i dopunjenoj doktorskoj disertaciji Razvoj tumaenja procesa nestajanja Jugoslavije koja je odbranjena u februaru 2009. pred komisijom u ijem su sastavu bili sociolozi prof. dr Todor Kulji (mentor) i prof. dr Mladen Lazi, kao i istoriar dr Predrag Markovi, nauni savetnik. Njima dugujem blagodarnost za veoma korisne primedbe koje su pomogle da tekst izgleda bolje no to je bio u originalu. Pomo u nabavci literature i veoma drago-cene kritike su mi, itajui razliite delove studije, uputile i moje kolege: soci-olog prof. dr ore Stefanovi sa Univerziteta Halifaks (Halifax) u Kanadi, istoriar doc. dr Milo Kovi, istoriar dr Stanoje Bojanin, nauni saradnik, sociolozi prof. dr Vladimir Ili i prof. dr Vladimir Vuleti, strunjak za Balkan dr Rinna Kullaa, istoriar dr Vladimir Unkovski Korica, kao i dr Gordana eri, vii nauni saradnik, prof. dr Pl Kolst, te prof. dr Stef Jansen i prof. dr Ger Dejzings. Naravno, autor ovih redaka nije sve kritike prihvatio, pa manjka-vosti u radu idu iskljuivo na njegovu duu.

Neki delovi ove knjige ve su se pojavljivali u naunoj periodici i zborni-cima radova, pa dugujem zahvalnost izdavaima to su dozvolili objavljivanje i u ovoj celovitoj studiji. Radi se o sledeim radovima, manje ili vie izmenje-nim u ovoj knjizi: inioci predvianja kraja Jugoslavije, Sociologija, vol. LII, str. 121147; Osvrt na srbocentrino vienje raspada SFRJ u delu Dejmsa Gaua, Teme, vol. XXXIV/no. 1, str. 389394; Bosna i sociologija moral i saznanje:


Kritiki osvrt na knjigu: Keith Doubt: Sociologija nakon Bosne Socioloki pre-gled, vol. XLIII/no. 1, str. 125134; Srbocentrina hipoteza o raspadu SFRJ u delu Sabrine Petre Ramet, Sociologija, vol. LI/no. 1, str. 93104; Znaenje i znaaj razbijanja SFRJ za uobliavanje leviarskih ideologija posle pada Ber-linskog zida, str. 139179, u: (ur.) Ivica Mladenovi i Milena Timotijevi, Slo-boda, jednakost, solidarnost i internacionalizam: izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd; Leviarsko-anarhistika kri-tika amerikog imperijalizma u tumaenju nestanka Jugoslavije, str. 227256, u: (ur.) Sreten Vujovi, Drutvo rizika: promene, nejednakosti i socijalni problemi u dananjoj Srbiji, Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta, Beo-grad, 2008; Baki Jovo i Pudar Gazela, Ratovi za jugoslovensko naslee i rat za simboliku hegemoniju, u: (ur.) Gordana eri, Intima javnosti, str. 249279. Fabrika knjiga i Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd.

Tokom pisanja studije autor je celu kolsku 20032004. godinu proveo na Univerzitetu Oksford, koristei stipendiju Chevening Scholarship of the FCO/OSI; takoe, u leto 2006. boravio je na letnjem seminaru War, Conflict and Identity koji je finansirala Kokkalis fondacija, a tokom tri godine (20072009) bio je deo tima na istraivanju Spinning out of control: Rhetoric and Violent Conflict. Representations of self-other in the Yugoslav successor states koje su finansirali Norwegian Research Council i Norwegian Center for International Coopera-tion in Higher Education (174860); dok je tokom jesenjih meseci 2009. boravio u sklopu programa Erasmus Mundus na Univerzitetu Helsinki u svojstvu IMESS naunika. Naposletku, tokom mesec i po dana u letnjim mesecima 2010. bora-vio je i na Univerzitetu Masausets. Svuda je imao velike koristi od saradnje sa kolegama i korienja izvrsnih biblioteka. Naposletku, ali nikako ne i posled-nje po znaaju, uee na dva istraivaka projekta Ministarstva nauke Repu-blike Srbije (Drutveni akteri i drutvene promene u Srbiji 19902010, eviden-cioni broj 149005 i Izazovi nove drutvene integracije u Srbiji: koncepti i akteri, evidencioni broj 179035) znatno je pomoglo istraivanje, ba kao i ljubazno osoblje Univerzitetske biblioteke u Beogradu.

Na kraju, postoje ljudi koji vie nisu meu ivima a predstavljali su mi inspiraciju u razliitim aspektima linog, profesionalnog ili javnog ivota. Radi se o mojim pradedovima: Luka Baki (18721920, borac sa pukom u ruci za osloboenje Srba, Hrvata i Slovenaca i to protivu Turske 1912, Bugar-ske na Bregalnici 1913, Austro-Ugarske i Nemake 19141918, natpis na spo-meniku) i uro Drljevi (18821974, jedan od ustanika u Toplikom ustanku) sa crnogorske strane, te Milen Veljkovi i Milorad urkovi, sa srbijanske strane, koji se iz Prvog svetskog rata nisu vratili. Uz Luku se i njegov sin Jovo (18961984) borio kao borac ak dobrovoljac za osloboenje i ujedinjenje svih Jugoslovena 19121918 (rei koje je dao da se upiu na spomenik), dok je sin ura Drljevia, Savo (19121994), uestvovao u antifaistikoj borbi za Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu. Od svih ovih ljudi upoznao sam tek

Predgovor 11

dvojicu na kraju pomenutih, kao i praeda ura u ranom detinjstvu, dok sam o ostalima samo sluao. Slino tome, sociologa Vojina Milia sam jednom u ivotu video, ali sam iz njegovih knjiga mnogo nauio; a sa Desimirom Toiem sam naalost samo nekoliko puta priao, ali iz tih razgovora, nje-govih javnih nastupa i knjiga imao ta da nauim o Jugoslaviji, graanskoj estitosti i hrabrosti. Sve ove linosti bile su na svoj nain odane idealu Jugo-slavije, iako su neke od njih istovremeno bile srpski nacionalisti, a druge kri-tiari srpskog nacionalizma. Njihovim senima se i ovom prilikom klanjam, a sledee retke posveujem buduim naratajima koji se jedino mogu boriti za stvarnost umniju od ove.

U Beogradu20. maja 2011.

Jovo Baki

1. Teorijsko-interpretativni okvir za objanjenje razbijanja Jugoslavije i za saznajno-socioloko razumevanje razliitih pokuaja objanjenja njenog nestanka

Kako da naemo smisao u Kratkom dvadesetom veku, to e rei u godinama od izbijanja Prvog svetskog rata do kolapsa SSSR-a, koje, kako sada moemo videti u retrospektivi, sainjavaju koherentan istorijski period koji se sada zavrio?

Erik Hobsbaum

1.1. Takmienje, sukob oko moi i ostvarenja hegemonije vorni pojmovi politike

Kada se stvara ili nestaje neka drava, onda je posredi politiki proces par excellence. Svaka drava je uvek povezana sa moi kao sredinjim pojmom poli-tike, a sve politike tvorevine upotrebljavaju silu, iako sa promenljivom jainom i razliitim nainima upotrebe, te razliitom ekspanzivnou prema spoljnom svetu (Veber, 1976: II: 15). To sledi ve i iz teorijskog odreenja drave kao poli-tike organizacije sa karakterom ustanove iji upravni aparat s uspehom polae pravo na monopol legitimne fizike prinude i monopol oporezivanja prihoda i imovine zarad odranja poretka. Politiko delanje ima za cilj da utie na upravlja-nje nekom politikom grupom, a naroito na prisvajanje, prinudno oduzimanje ili novu raspodelu ili dodeljivanje izvrne vlasti (Veber, 1976: I: 38; Elijas, 2001: 390).

Prema tome, neka drava nastaje i odrava se ako je njen upravni aparat sposoban da upotrebljava legitimnu, tj. od graana uglavnom prihvaenu, fiziku prinudu na precizno ogranienom prostoru i nad ljudima koji naseljavaju taj pro-stor. Tada drava vri legitimnu vlast u odnosu na stanovnitvo usredsreeno na tu ogranienu teritoriju i uiva unutranji suverenitet. Istovremeno, meu-tim, da bi dolo do potpunog priznanja legitimnosti neke drave i njene vlasti, potrebno je i meunarodno priznanje (spoljni suverenitet) (Held, 1997: 124). To ini veoma bitan segment postojanja drave jo od 1648, a naroito sa jaa-njem meunarodnog prava, uprkos svim njegovim ogranienjima i ideolokim zloupotrebama, te eroziji dravnog suvereniteta posle dvaju svetskih ratova, i posebno otkad je globalizacija uhvatila maha s krajem Hladnog rata.1

1 Sluajevi humanitarnih intervencija, otcepljenja Kosova i gruzijskih provincija Juna Ose-tija i Abhazija mogu svedoiti o ponovnom slabljenju znaaja meunarodnog prava i UN kao njegovog loginog oslonca u XXI veku.


Politike zajednice, njihove elite u prvom redu, stalno se meusobno porede, jer kako je to jo pre trista godina primetio nemaki merkantilistiki pisac Fon Hornik (von Hornigk), da li je neka drava mona i bogata ili nije, ne zavisi od obilja ili sigurnosti njene moi, i bogatstva, ve prvenstveno od injenice da li njeni susedi poseduju vie ili manje toga od nje (cit. pr. Kenedi, 1999: 17). U politici stoga vladaju takmiarski odnosi, a esto i sukobi u cilju sticanja i uveanja moi shvaene kao izgleda da se u okviru jednog drutvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to na emu se zasnivaju ti izgledi (Veber, 1976: I: 37). Maks Veber (Max Weber) odreivao je takmienje kao miroljubivi sukob ili kao miroljubivi pokuaj zadravanja kontrole nad mogunostima i prednostima eljenim od drugih. Poto uvek ima vie takmaca u igri za sticanje moi, neminovni su sukobi koji katkad zavravaju ratovima. Drutveni sukob, pak, definisan je kao drutveni odnos koji se namerno izvrava protiv otpora drugih delatnika, bilo da se radi o pojedincima ili o grupama (Kalberg, 1994: 75).

Razume se, dinamika moi utie na strukturisanje takmiarskih odnosa izmeu razliitih politikih zajednica: buenje pretenzija za presti na bilo kom mestu to je, normalno, posledica akutnog politikog ugroavanja mira na osnovu neizbene dinamike moi odmah izaziva konkurenciju svih drugih moguih nosilaca prestia (Veber, 1976: 16). Linost, drutvena grupa ili drava koji uspeno nametnu svoju volju i izau iz sukoba kao pobednici usredsre-uju steenu mo koristei je u drugim takmienjima prema drugim delatni-cima, a katkad i protiv njih u meusobnim sukobljavanjima. Stoga nije udo to je ve odavno, iako poneto zaotreno, primeeno da politiko delanje odre-uje razlikovanje izmeu prijatelja i neprijatelja, jer tek ono daje ljudskim radnjama i motivima politiki smisao (mit 1943, cit. pr. Kulji, 1983: 4041).

Na unutranjopolitikom planu odvija se, nezavisno od granica, takmi-enje organizovanih i manje ili vie legitimnih politikih grupa bilo da su u pitanju politike stranke u parlamentarnom sistemu, bilo klike oko vladara u razliitim sistemima nepodeljene line vlasti ili etniki odreene politike elite u vienacionalnim jednopartijskim socijalistikim federacijama za sti-canje moi. Jednako tako, u meunarodnim i globalnim razmerama u posled-nje vreme odvijaju se borbe za presti na osnovu moi izmeu nacionalnih drava ili nadnacionalnih saveza takvih drava, pa i transnacionalnih organi-zacija (Vuleti, 2006), a ove pretenzije za prestiom odvajkada predstavljaju vrlo uticajan elemenat u nastanku ratova (Veber, 1976: II: 1516).

Takmienje meu dravama odvijalo se kroz istoriju putem jaanja pri-vrede, trgovinskih odnosa (gde je bilo i saradnje osim takmienja), sklapanje saveza (to je, takoe, ukljuivalo dvostran odnos saradnje i takmienja), i kroz diplomatska i ratna sukobljavanja. Sutina je bila kako uveati sopstvenu mo, koristei je za sticanje prestia moi na meunarodnom planu, i razliite vrste prebendi za dinastije, politiko-privredne elite, birokratiju i vojsku, a kadto i

Teorijsko-interpretativni okvir za objanjenje razbijanja Jugoslavije ... 15

graane, na unutranjem planu. Nije daleko od pameti da su vienacionalne federacije mogle ponoviti isti obrazac takmienja i sukobljavanja unutar viena-cionalne politike zajednice, a tada bi se, u krajnjem sluaju sukobljavanja, ume-sto o meunarodnom ratu radilo o graanskom ratu sa etnikom pozadinom.

Veber velikim silama smatra upravo one politike zajednice koje se u datom trenutku pojavljuju kao nosioci prestia moi, kadre da pripisuju sebi i uzurpiraju za sebe zainteresovanost za politike i ekonomske procese nekog velikog opsega, koji danas veinom obuhvata celu povrinu planete (Veber, 1976: II: 17). Kada je neka sila u stanju da nametne svoju volju i svoj poredak drugim vanijim silama, (i) ostaje bez ozbiljnijeg izazova, pa u svetu vlada nametnuto stabilno stanje drutvene distribucije moi, onda je na delu hege-monija te sile u svetskom sistemu (Valertajn, 2005: 29).

Na slian nain, kada je neka nacionalna grupa, tj. njena elita, u stanju da se u datoj vienacionalnoj politikoj zajednici pojavi kao nosilac prestia moi i uzur-pator zainteresovanosti za politike i ekonomske procese u toj politikoj zajed-nici u tolikom stepenu da drugima nametne svoju volju ostajui bez ozbiljni-jeg izazova, jer vlada stabilno stanje drutvene raspodele moi, onda je na delu hegemonija te nacionalne grupe u nekoj vienacionalnoj politikoj zajednici. Do slobodne konkurencije za mo uopte, pa i u vienacionalnoj politikoj zajednici, dolazi onda kada je potranja usmerena na mogunosti koje nisu u posedu nekog pojedinca ili grupe izvan takmiarskog kruga (Elijas, 2001: 427).

Uopte, takmienje za ostvarenje monopola na mo traje na svim nivo-ima politikog ivota i u svim istorijskim periodima:

Sve dok se ne pojavi apsolutno dominantna mo, koja bi definitivno nad-maila sve suparnike i tako zauzela monopolistiki poloaj u ovom sistemu ravnotee, slabije jedinice pokuavaju da ustanove blok prema toj jedinici koja je, udruivanjem brojnih podruja, najblia sticanju prevlasti. Formiranje jed-nog bloka izaziva stvaranje drugog; i ma kako dugo ovaj proces trajao, sistem kao celina uvek tei vrem spajanju sve veih podruja oko jednog sredita, da bi se stvarna mo odluivanja vezala za sve manji broj jedinica i konano za jedan jedini centar (Elijas, 2001: 405).

Takmienje i sukobljavanje kao pokreta drutvenih promena primetili su i odlino objanjavali sociolog Norbert Elijas (Elias) kada je re o srednjovekovnim politikim zajednicama2 i uopte (Elijas, 2001), kao i istoriar uspona i padova

2 Elijas je zabeleio da je ve Stogodinji rat (13371453) izmeu Engleske i Francuske uka-zao na pojavu koja e do punog izraaja doi u Tridesetogodinjem ratu (16181648): itav evropski kontinent pretvara se u sistem meuzavisnih zemalja, sistem s poseb-nom dinamikom ravnoteom, unutar kojeg svako pomicanje snage, posredno ili nepo-sredno utie na svaku jedinicu, svaku zemlju (Elijas, 2001: 423). Drugim reima, stvarala se struktura takmiarskih odnosa u Evropi koja se uvek iznova restrukturisala sa svakim novim pretendentom na osvajanje monopola moi. U tim sukobima poeli su se poma-ljati i novi identiteti i nove politike zajednice, jer vee jedinice koje polako izrastaju iz tih


velikih sila, Pol Kenedi, koji navodi da je ratoborno suparnitvo izmeu raznih evropskih kraljevina i gradova-drava, kao i odsustvo vrhovnog autoriteta u Evropi XVI veka, podsticalo na stalno traganje za vojnim poboljanjima, koje je delovalo u plodotvornoj uzajamnoj vezi sa sve novijim tehnolokim i komercijalnim izu-mima koji su takoe nastajali u ovoj takmiarskoj, preduzetnikoj sredini, a inje-nica da je bilo manje prepreka za promene uticala je na evropska drutva da uu u navie okrenutu spiralu ekonomskog rasta i uveane vojne efikasnosti, koje e ih vremenom dovesti ispred svih drugih regiona planete (Kenedi, 1999: 12).

Naalost, na ovom mestu pravilnost iz meunarodnih odnosa ne vai i za vienacionalne politike zajednice, jer njih takmienja koja se doivljavaju kao nepotena, po pravilu, paraliu i onemoguuju da se razvijaju, poto svu energiju potrebnu za drutveni razvoj ulau u neproduktivna sukobljavanja. No, moda jo vanije, takmienje velikih sila u globalnoj kapitalistikoj areni i u nekom regionu moe taj region ostaviti u strukturno podreenom poli-tikom i privrednom poloaju. Tako, britanski sociolog Don Olkok (John All-cock) tvrdi da sukob i drobljenje politikog prostora na Balkanu predstavljaju njegove odlike samo zbog toga to je region bio arena u kojoj su vei sukobi evropskih sila bili usredsreeni (Allcock, 2000: 24).

Razume se, velike sile se kroz istoriju menjaju. Ona koja je jue bila velika sila, npr. SSSR, danas ne mora vie ni postojati, a moe tek postepeno slabiti, npr. Velika Britanija. Tako, pretendentkinje na presti moi bile su od 1660. do 1815. Francuska, Britanija, Rusija, Austrija i Pruska, dok su panija i Holandija, rivalke iz prethodnog perioda, pale u drugi plan (Kenedi, 1999: 13).

Treba primetiti da su SAD, nastale tek antikolonijalnim ratom 17751783, kojim su se odvojile od svoje metropole Velike Britanije, za neto vie od jed-nog veka postale hegemona sila kapitalistikog sveta blagodarei raznolikim iniocima: prostranstvu zemlje udruenom sa retkom naseljenou i velikim mogunostima za useljavanje preduzetnih i nemirnih duhova, ali i genocidu nad prvobitnim stanovnitvom Severne Amerike (Mann, 2005); vrednoi i tedljivosti protestantskih useljenika (Veber, 1997), njihovom takmiarskom potencijalu, preduzimljivosti i dotad nevienoj primeni nauno-tehnolokih dostignua na prostranoj teritoriji, ali i pohlepi, te izrabljivanju robovskog rada pravdanog rasizmom; geografskoj sjajnoj izolovanosti u jo veoj meri nego to je to bio sluaj s nekadanjom metropolom, a to je omoguavalo usme-ravanje dravnog novca u privreivanje i flotu umesto u opremanje jake sta-jae vojske;3 imperijalistikom eksploatisanju bogatstava June Amerike, to

borbi, dananja Francuska i Engleska, u svesti ljudi koji ih stvaraju isto su tako malo pri-sutne kao to je za nas (Elijas je studiju pisao u prvoj polovini 1930-ih, prim. aut.), na pri-mer, politika jedinica Evropa (Elijas, 2001: 423424).

3 Uprkos utrostruenju redovne vojske SAD posle 1900, ona je jo uvek izgledala bezna-ajna, ak i u poreenju sa evropskim zemljama srednje veliine kao to su Srbija ili Bugar-ska, dok je manje od 1% BNP izdvajano za odbranu (Kenedi, 1999: 283).


je omoguio hegemoni poloaj SAD na zapadnoj hemisferi postignut prime-nom Monroove doktrine obrazovane 1823. godine. Tako su SAD do I svetskog rata ve postepeno preuzimale ulogu hegemona u svetskom kapitalistikom sistemu od Velike Britanije, to se konano ostvarilo 1919, posle ekonomskih gubitaka i poremeaja kod starijih Velikih sila uzrokovanih I svetskim ratom (Kenedi, 1999: 278).

Poev od Francuske revolucije jaaju nacionalizmi velikih i malih nacija, a imperijalna pregnua velikih sila veoma esto su predstavljala nastavak naci-onalistikih tenji za uveanjem prestia moi ne samo drave, ve i njenog etnikog jezgra koje joj je stajalo u osnovi (Smith, 1995). Vremenom su drav-nici velikih sila poeli shvatati da se nacionalno pitanje moe koristiti i kao sred-stvo slabljenja, pa ak i razbijanja rivalskih vienacionalnih imperija ili manjih vienacionalnih drava koje stoje na putu ostvarenja interesa neke velike sile.

Pa ipak, ako su velike sile elele razbiti neku politiku zajednicu, morale su imati i ideju o tome ta e umesto nje stvoriti. Primeeno je, primerice, kako je Habzburko carstvo (je) posedovalo negativnu prednost u tome to nijedna od ostalih velikih sila ak ni onda kada je bila u neprijateljstvu sa Habzburkim car-stvom nije znala ta da stavi na njegovo mesto (Kenedi, 1999: 194). Ova inje-nica ima dalekosean znaaj, jer jasno ukazuje na dve stvari: prvo, da se radilo o Carstvu u kojem je tekla etnika utakmica koja ga je iznutra slabila u vreme kada je nacionalizam postajao vladajue naelo legitimacije drave u Evropi; i drugo, da nijedna velika sila dugo vremena nije mogla zamisliti nijednu drugu politiku tvorevinu umesto nje. Otuda od strane bilo koje velike sile nije bilo pokuaja raz-bijanja Carevine, koja je vrila funkciju pacifikacije i kosmopolitizacije prostora omoguujui relativnom stabilnou lagani napredak kapitalistikih odnosa.

Istina, malena Srbija, dobrim delom u iznudici koju joj je nametnulo neprijateljstvo monijeg suseda, davala je sve od sebe pokuavajui posle 1903. da jugoslovenstvom privue ne samo Srbe ve i druge June Slovene, u pokuaju razbijanja K und K monarhije (Baki, 2004), ali ona je bila daleko od poloaja velike sile, iako je izazivakim ponaanjem navodila esara da napadne i tako napravi fatalnu greku. Pa ipak, da li e i kada neku dravu, u ovom sluaju Habzburku monarhiju, konano razbiti,4 odluuju tek velike sile, a ne unutranji nacionalizmi kao to su jugoslovenski, ehoslovaki ili ita-lijanski pannacionalizam, iako su je ovi prethodno nesumnjivo oslabili, pa su predstavljali i neophodan uslov u procesu nestajanja Monarhije.

Sveruska komunistika partija (boljevici) predvoena Vladimirom Ilji-em Lenjinom iskoristila je nacionalno pitanje u Carstvu prilikom dolaska na vlast, a sovjetska socijalistika imperija ga je koristila, sluei se lokalnim

4 Zaista, Bizmark, koji je bio odluan u tome da izbaci sav austrijski uticaj iz Nemake, rev-nosno je uvao Habzburko carstvo im je kapituliralo 1866. godine. Sve dok je postojala takva situacija, carstvo bi preivljavalo iz milosti (Kenedi, 1999: 195).


komunistikim partijama, kao taktiko sredstvo razbijanja postojeih vienaci-onalnih drava, izmeu ostalih i Kraljevine SHS (Jugoslavije) u periodu 19241935, koje ne odgovaraju interesima Sovjetskog Saveza (Baki, 2004; Connor, 1984). Druge velike sile su takoe koristile nacionalno pitanje u ostvarivanju svojih interesa nacistika Nemaka i faistika Italija tokom II svetskog rata, te Nemaka posle sloma hladnoratovskog poretka. Ima pokazatelja, takoe, da su SAD koristile nacionalno pitanje u borbi protiv socijalistikog lagera i Sovjetskog Saveza per se, iako ne i protiv socijalistike Jugoslavije.

Prema tome, sloena interakcija izmeu konteksta dinamiko-takmiarski strukturisanih meunarodnih odnosa, s jedne strane, i konteksta dinamiko-takmi-arski strukturisanih meunacionalnih odnosa u vienacionalnoj zajednici kakve su bile Kraljevina SHS (Jugoslavija) i socijalistika etnofederacija Jugoslavija (DFJ, FNRJ i SFRJ) s druge strane, predstavlja predmet ovog rada. Osim toga, usled izu-zetno velike panje koju je u drutveno-naunoj i istoriografskoj misli pobudio nestanak socijalistike Jugoslavije, u poreenju npr. sa nestankom ehoslovake pa ak i SSSR-a, predmet ovde preduzetog istraivanja predstavlja teorijsko-meto-doloka i saznajno-socioloka kritika razliitih teorijskih stanovita o nestanku SFRJ.

1. 2. Cilj istraivanja

Cilj studije koja se nalazi pred itaocem jeste dvostruk: 1) prvi zadatak je da se ponudi socioloko-istorijsko objanjenje procesa nestajanja SFRJ i nje-nog konanog razbijanja, s ciljem povezivanja spoljnih i unutranjih inilaca, tj. takmienja za hegemoniju na nivou meunarodnih odnosa i takmienja za hegemoniju na nivou vienacionalne federacije, i ukazivanja na mogui optiji znaaj povezivanja ova dva nivoa takmienja za iri uporedno-istorijski okvir prouavanja nastajanja, odranja i nestajanja vienacionalnih drava; 2) drugi zadatak odnosi se na analiziranje, teorijsko-metodoloko i saznajno- -socioloko kritikovanje studija koje su kao cilj imale bilo razumevanje i obja-njenje kraja Jugoslavije bilo objanjenje posebnih pojava koje nije mogue analizirati bez negativnih posledica po kvalitet saznanja, a da se autor ne osvrne na nestanak SFRJ, kao to su rat u BiH, etniki progoni tokom ratova za jugoslovensko naslee, napad NATO-a na SRJ i sl. Treba primetiti da se i na ovom nivou saznajno-socioloke analize radi o takmienju, ali ovog puta za ostvarenje ideoloke hegemonije u tumaenju nestanka jedne drave.

Prema tome, studija ima tri nosea teorijska stuba vezana prethodno odreenim temeljnim pojmovima takmienja, sukoba, moi i hegemonije:

1. Razumevanje takmiarskih odnosa velikih sila u XX veku, i naroito po zavr-etku Hladnog rata, te njihove povezanosti sa meunacionalnim odnosima u vienacionalnoj politikoj zajednici Jugoslaviji;


2. Primena interakcionistike teorije etnike vezanosti na nacionalne odnose u Jugoslaviji, sa posebnim naglaskom na rivalitet nacionalistikih ideologija Srba i Hrvata u poslednja dva veka, a naroito u politikoj zajednici Jugoslaviji;

3. Saznajno-socioloka kritika ideologije u razliitim pokuajima objanjenja nestajanja Jugoslavije ima za predmet ne samo utvrivanje borbe za ideo-loku hegemoniju u misli o nestanku Jugoslavije ve i, s jedne strane, objanje-nja nacionalistikih tumaenja kraja Jugoslavije, kada je u pitanju srpska, hrvat-ska ili bonjaka misao o nestanku SFRJ, a sa druge strane objanjenja razliitih varijanti neoimperijalistikih tumaenja raspada, odnosno protivimperijalnih objanjenja razbijanja Jugoslavije. Naravno, posebno e se izdvajati radovi koji su u manjoj ili veoj meri nadilazili ideoloka iskrivljavanja teorijske misli.

Na ovom mestu potrebno je napraviti i kratka pojmovna razjanje-nja. Nestanak jedne drave odnosi se na konstataciju injeninog stanja da drava koja je postojala vie ne postoji. U ovom radu se taj pojam kori-sti kada se eli konstatovati injenica da Jugoslavija vie ne postoji, ne ula-zei u razmatranje uzroka koji su doveli do tog ishoda. Proces nestajanja drave upuuje na to da se radi o duem procesu, koji ak moe biti ugra-en u same temelje tek nastale drave, koji traje dugo i ne moe se odre-diti kada e biti zavren, jer o konanom nestanku drave zapravo odluuju velike sile. Otuda je opravdano govoriti o razbijanju Habzburke monarhije ili Jugoslavije kao vienacionalnih drava, poto su obe nestale voljom mo-nijih meunarodnih inilaca.

Takoe, poto su Kraljevina SHS i ehoslovaka nastale upravo kao zamena Habzburke monarhije, onda se za njihov nastanak ima zahvaliti na prvom mestu volji velikih sila, jer da one prethodno nisu odluile da Habz-burka monarhija mora nestati, dve slovenske vienacionalne drave ne bi nastale, uprkos postojanju, u irim slojevima dodue ne preterano ukorenje-nog, jugoslovenskog (Baki, 2004; Sekuli, 2004; Banac, 1988) i ehoslovakog nacionalizma, ve bi tek Srbija bila nagraena izvesnim teritorijalnim proire-njima (prevashodno u BiH, verovatno i u Vojvodini, a moda i u junoj Dalma-ciji radi izlaska na more, ali je krajnje neizvesno kuda bi ila granica Jankovi 1969: 82), a esi i Slovaci dobijanjem (kon)federalne jedinice, to bi u oba slu-aja verovatno tek delimino ispunjavalo nacionalistike snove.5

5 Posebno je pitanje da li bi Habzburka monarhija sa slovenskom veinom mogla biti restruk-turisana u vienacionalnu federaciju koja bi odraavala tu demografsku injenicu, to bi, potencijalno, onemoguilo Nemaku da je koristi kao saveznika u budunosti. Radi se tek o misaonom eksperimentu. Da li bi npr. Sloveni, jednom kada bi osvojili politiku mo, bili sloni, ili bi prevagu ipak odnela tenja za nacionalnom afirmacijom koja bi ubrzo pre-rasla u nacionalizam Slovaka, Slovenaca i Srba usmeren protiv hegemonog nacionalizma eha i Hrvata. Tada bi etniko takmienje i saveznitva Maara i Srba ili Slovenaca i Srba, pri-merice, mogli ponovo odneti prevagu nad razliitim oblicima panslavizma.


Shvatanje suprotno razbijanju neke zemlje jeste raspad, koje insistira da su se npr. Habzburka monarhija ili Jugoslavija raspale same od sebe, da velike sile nisu u tome igrale znaajniju ulogu, te da su samo konstatovale sta-nje prethodno nastalog raspada. U konkretnim sluajevima Austro-Ugarske i Jugoslavije, meutim, moe se govoriti o tome da je proces nestajanja trajao dugo, u sluaju Jugoslavije od samog njenog nastanka, te da se moe govo-riti i o procesu raspadanja koji traje, ali sam in nestanka neke drave u oba sluaja presudno je zavisio od interesa tadanjih velikih sila, tj. odnosa snaga meu njima. Utoliko, one su odlukom da podre unutranje snage koje su radile na razbijanju ovih drava, u prvom sluaju prevashodno veinu Srba, eha i Slovaka, a zatim i deo Hrvata, na prvom mestu u Dalmaciji, a potom i manji deo u Hrvatskoj i Slavoniji, i u drugom sluaju veinu Hrvata i Slove-naca, odluujue doprinele razbijanju obeju drava.

Na isti nain, svojom odlukom da podre nastanak nezavisne BiH, u sklopu razbijanja SFRJ, uprkos velikoj verovatnoi da e u njoj izbiti rat i da drava nee biti u stanju da kontrolie teritoriju u priznatim granicama, ba kao to uostalom za to nije bila sposobna ni Hrvatska u trenutku priznanja, velike sile su reile da favorizujui separatistike nacionalizme Slovenaca i Hrvata, te podstiui nacionalistike separatizme Bonjaka i Makedonaca ne potuju iskljuivo zahteve separatistikih nacionalizama Srba u novo-priznatim dravama, to je naposletku doprinelo i etnikom progonu Srba iz Hrvatske i odranju BiH po milosti SAD i EU, pa makar i kao nefunkci- onalne drave.

S ovim u vezi je i nazivanje ratova koji su pratili nestanak Jugoslavije. Ovde se predlae naziv ratovi za jugoslovensko naslee. Naslee se odnosi u prvom redu na teritorije (razume se, sa svim materijalnim bogatstvima na njima) i na ljude koje treba obuhvatiti dravnim granicama, ali i na ostvare-nje politike hegemonije na prostoru bive Jugoslavije.

Budui da je reim Slobodana Miloevia, uprkos izriitom negiranju da se Srbija nalazi u ratu, aktivno i neposredno uestvovao u borbama za jugo-slovensko naslee protiv secesionista iz Hrvatske, a da je posredno bio veoma aktivan i u graanskom ratu u meunarodno priznatoj nezavisnoj BiH (to isto tako vai i za reim Franje Tumana), te da je u jednom trenutku odustao od borbe za Jugoslaviju, jer je sa secesionistima iz Slovenije ulazio u sporazume kako bi hrvatske secesioniste lake spreio da sa sobom povedu i one koji nisu bili voljni da priznaju unutranji suverenitet Hrvatskoj, onda se rat ne moe oznaiti isto secesionistikim, niti, pak, isto graanskim, ve je najprecizniji naziv ratovi za jugoslovensko naslee.

U ovim ratovima su glavni ciljevi bili ostvarenje nacionalistikih ideala suve-reniteta, nezavisnosti i to vee bezbednosti novostvorenih drava u kojima e stoga naa nacija biti u to ubedljivijoj veini, te kada su Srbija i Hrvatska u pitanju, ostvarenje politike hegemonije na prostoru bive Jugoslavije.


1.3. Takmiarski odnosi velikih sila u XX veku i njihov znaaj za nastanak, odranje i nestanak Jugoslavije

Studija koja je pred itaocem kao jedan od ciljeva ima objanjenje uti-caja velikih sila na nastanak, ouvanje i razbijanje vienacionalne Jugoslavije. Ova studija sluaja treba, izmeu ostalog, da ukae na koji nain su se odvi-jala nacionalna takmienja i sukobljavanja u Jugoslaviji, te kako su ona utia-vana ili podsticana, zavisno od interesa razliitih velikih sila tokom XX veka.

Prvi teorijski stub ove studije upravo i jeste shvatanje da u meunaci-onalnim odnosima, sporovima i ratovima izmeu relativno malih i nemo-nih delatnika na prostoru bive Jugoslavije, ba kao i na bilo kojem drugom poluperifernom ili perifernom prostoru, presudnu ulogu igraju vodee ili centralne sile svetskog kapitalistikog sistema koje se ravnaju prema njiho-vim interesima i vrednostima, esto pravdajui prve potonjima, u borbi za ouvanje ili osvajanje hegemonije.6 Male drave s relativno niskim vredno-stima drutvenog proizvoda i iznutra ophrvane problemima koji nezavisno od vrste tekoa (privredne, politike, kulturne) uvek usled vieetninosti, a u sluaju SFRJ usled vienacionalnosti, bivaju protumaeni u etnikom (nacionalnom) kljuu, ne mogu ni teorijski ostvariti svoja nastojanja ako su ona u suprotnosti sa interesima najmonijih svetskih sila u datom tre-nutku. Prema tome, jedini nain da se ostvare ideali i interesi manjih i slabi-jih drava, onako kako su obrazovani od strane elita, jeste da se usklade sa interesima i vrednostima koje, blagodarei volji najmonijih u meunarod-noj zajednici, preovladavaju unutar krugova politikih, privrednih i intelek-tualnih elita koje se neretko preklapaju.

Kada su u pitanju junoslovenske zemlje, one su se vekovima nalazile u sastavu dveju imperijalnih sila, Osmanskog carstva i Habzburke monarhije, u kojima nisu mogle biti samostalne, iako su (kada je Habzburka imperija u pitanju) uestvovale u etnikom takmienju u okviru kulturnog, privrednog i politikog ivota (Tejlor, 1990). Ove dve sile su, naime, podelile celo Balkan-sko poluostrvo izmeu sebe, pa su bile i regionalne sile u centralnoj i jugo- istonoj Evropi. Njihovo trajno naslee bio je granini poloaj junoslovenskih nacija sa obe strane imperijalnih granica i nestabilna granica koja se znaajno menjala (Allcock, 2000: 213), to je uticalo na seobe stanovnitva razliite kon-fesionalne i etnike pripadnosti. Jedno od naslea imperijalnih granica jeste i ratniki graniarski mentalitet ili oslobodilaka politika kultura koju su batinili Srbi (i Crnogorci), Hrvati, Bonjaci i Albanci.

6 Kraljica Viktorija je, primerice, u jednom memorandumu upozorila svoje ministre povo-dom Velike istone krize na Balkanu: Ovo nije pitanje ouvanja Turske nego prevlasti Rusije ili Britanije u svetu! (Kovi, 2007: 269). Razume se, male balkanske nacije doiv-ljavane su u vladajuim krugovima velikih sila, pa i na britanskom dvoru, tek kao pioni i sprovodnici ili, pak, smetnje sprovoenju njihovih interesa.


No, bez obzira na nacionalne martirologije i slavne mitove o antemurale christianitatis, u sluaju Hrvata,7 ili na mitove o rtvovanju Srba za hriansku ali nezahvalnu Evropu, njihov poloaj poeo je da se menja tek onda kada je mo tih sila poela znaajnije opadati u odnosu na druge velike sile u XIX veku,8 to je omogueno i uticajem Francuske revolucije na javljanje i jaa-nje nacionalizma i posledino slabljenje Habzburkog carstva Meternihovim pokuajima da slomi pokrete za nezavisnost (Kenedi, 1999: 192), a to je u povratnoj vezi omoguilo podizanje uspene nacionalno-socijalne revolucije Srba protiv Osmanske imperije i nade Hrvata da mogu postii bolje instituci-onalno ustrojstvo u okviru Habzburke monarhije9 (Baki, 2004).

Jugoslavija (prvobitno Kraljevina SHS) jeste drava koja je trajala, sa etvorogodinjim prekidom tokom II svetskog rata, nekih 70 godina, to je relativno kratko vreme, jer drave, po pravilu, traju znatno due. Njeno traja-nje gotovo se poklopilo sa trajanjem kratkog XX veka. Parafrazirajui Hobsba-uma, kako nai smisao postojanju Jugoslavije, vienacionalnoj dravi koja je kratko trajala i kojoj su ratovi u vremenu netrpeljivih i dobu ekstrema pred-stavljali babicu i delata?

Dvadeseti vek je zapoeo porazom, smanjenjem i ponienjem Nemake u I svetskom ratu i rasturanjem takoe poraene Austro-Ugarske kao cen-tralnoevropske regionalne sile. Austro-Ugarsku su demontirale sile pobed-nice sa idejom da nestane saveznik Nemake iz I svetskog rata. Treba zabe-leiti da uvenih Vilsonovih 14 taaka, nastalih 8. januara 1918. kao sredstvo afirmacije izbijanja jedne velike sile na vrh svetske politike, prvobitno nisu sadrale mogunost samoopredeljenja za Slovene Habzburke monarhije kao ideolokog opravdanja za rasturanje Austro-Ugarske i stvaranje Jugoslavije i ehoslovake. Tek je tokom 1918 dolo do toga da su SAD slovenskim narodima Austro-Ugarske priznale mogunost da stvore nezavisne drave,

7 Tipian sluaj hrvatskog antemurale christianitatis mita moe se nai na Vikipediji, gde se, izmeu ostalog, tvrdi kako je vrhovni kapetan Nikola Jurii 1532. sa samo 700 Hrvata zaustavio 140.000 Sulejmanovih vojnika na njihovom vojnom pohodu za Be, te kako je ban Nikola ubi Zrinski 1542. s 400 Hrvata spasio Petu od sigurne propasti (http://hr.wikipedia.org/wiki/Antemurale_Christianitatis, pristupljeno 10. VIII 2008).

8 Iako istoriari sada govore o ekonomskom usponu Habzburkog carstva u periodu od 1760. do 1914, injenica je da se u prvoj polovini XIX veka industrijalizacija dogodila samo u izvesnim zapadnim regionima, kakvi su eka, alpske zemlje i okolina samog Bea, dok je vei deo Carstva ostao relativno netaknut. Dakle, iako je sama Austrija napredovala, Carstvo kao celina palo je iza Britanije, Francuske i Pruske mereno industrijalizacijom po stanovniku, proizvodnjom gvoa i elika, kapacitetom parnih maina itd. (Kenedi, 1999: 193). Takoe, vojni budet Carevine nije drao korak s vojnim budetima drugih velikih sila, a oruane snage nisu bile na visini drugih velikih sila (Kenedi, 1999: 194), to se poka-zalo i u sukobima sa srbijanskom vojskom poetkom I svetskog rata.

9 O imperijalnim okvirima Habzburgovaca i Osmanlija kao odreujuem iniocu oblikova-nja srpskog i hrvatskog nacionalizma i njihovog rivaliteta u XIX veku pisano je opirnije na drugom mestu, pa nema potrebe za ponavljanjem (Baki, 2004: 5569).


ime su dalje ojaale svoj uticaj u liberalnoj javnosti Evrope (Mitrovi, 1998: 2325), koja je tada, valja primetiti, bila naelno pronacionalistiki usmerena, poto se nacionalizam ak i posle uasa I svetskog rata smatrao povezanim sa liberalizmom, dok u imperijama sa srednjovekovnim poreklom, sa izuzetkom Velike Britanije, nije bilo previe liberalizma. Jednostavno reeno, Vaington je po ulasku u rat, 17. aprila 1917, nastupao veoma ambiciozno, sa eljom da bude arbitar, pa umnogome i tvorac novog sveta, to je znailo uzimanje vodeeg, a u poneem i hegemonistikog mesta u svetu, pa je morao povesti i ideoloku borbu da bi sebi obezbedio presti, a za to mu je najbolje poslu-ila politika tzv. trajnog mira u kojoj je naelo samoopredeljenja igralo bitnu ulogu (Mitrovi, 1998: 2526).

Ova postepena promena stava koja se, kako se vidi, deavala pri samom kraju I svetskog rata svedoi o tome da je rasturanje Austro-Ugarske i stvara-nje Jugoslavije i ehoslovake u najboljem sluaju tek delimino bilo zajem-eno uspesima srbijanske vojske ili ispunjavanjem zahteva jugoslovenskog nacionalizma, jer da je tako bilo, onda bi i severna Albanija, poto ju je okupi-rala srbijanska vojska, kao i Istra na osnovu zahteva jugoslovenskih naciona-lista, pripale Jugoslaviji. Naprotiv, vojska se iz severne Albanije morala povui pod pritiskom velikih sila, a Istra, Kvarnerska ostrva, Zadar i Lastovo pripali su nepouzdanom savezniku, ali regionalnoj sili Italiji.

Da je doista tako bilo svedoi i nain odluivanja na Konferenciji mira kra-jem oktobra 1918. godine. Bio je to, naime, skup pobednikih drava na kome pored pobeenih nisu mogle uestvovati ni neke neutralne zainteresovane zemlje, a naroito ne Sovjetski Savez. Sem toga, same uesnice bile su pode-ljene na dve grupe. Vea grupa bila je sainjena od malih i srednjih zemalja, imala je samo ograniena prava; njihovi predstavnici mogli su jedino da pod-nose predloge i daju obavetenja, da uestvuju na plenarnim sednicama i prihvataju odluke. tavie, esto nisu bili ni obaveteni o toku problema za koje su bili neposredno zainteresovani. Razume se, u ovu grupu spadali su predstavnici Srbije. Manju grupu inile su, pak, velike sile: SAD, Velika Brita-nija, Francuska, Japan i Italija. Sva reenja su stvarno donosile samo te sile, a najvanije konane odluke drala je u rukama samo nekolicina najistaknuti-jih pojedinaca njihovih delegacija (Mitrovi, 1998: 27).

Prema tome, nesporni i veliki uspesi srbijanske vojske i narastajui jugo-slovenski nacionalizam, te zahtevi pobednike vlade u Beogradu i poraenog Narodnog vijea u Zagrebu su u najboljem sluaju predstavljali neophodan uslov za stvaranje Kraljevine SHS, a u najgorem, junako i nepotrebno prolivanje krvi sa srpske strane, ravno onom crnogorske vojske pred Skadrom 1913. bez odgo-varajueg ishoda, i sa hrvatske strane diplomatsko spasavanje onoga to se spa-siti moe. Uostalom, esi i Slovaci su ehoslovaku dobili, iako se vojniki ui-nak dobrovoljakih jedinica niukoliko nije mogao meriti sa uincima srbijanske


vojske. No, oni su imali Masarika, na Zapadu,10 uglednog prakog univerzitetskog profesora sociologije i politiara, koji je obavio znaajan diplomatski posao za svoje sunarodnike, ali i za pretke pisca ovih redova od kojih su se muki lanovi porodice listom s pukom u ruci borili, a neki i ivot dali za osloboenje i ujedi-njenje svih Jugoslovena.11 Pa ipak, diplomatski napori eha, i pojedinih Hrvata, Srba i Slovenaca, te ratni napori i uinci Srba ne bi bili dostatni za obrazovanje Kraljevine SHS i Republike ehoslovake da nije bilo diplomatske procene vode-ih politiara i njihovih savetnika pobednikih velikih sila, Francuske, Velike Brita-nije i SAD, da Austro-Ugarsku treba razbiti. Na taj nain, mislilo se da je Nemaka oslabljena za jednog monog saveznika u budunosti ako bi pokuala da pro-meni svoj poniavajui poloaj nakon I svetskog rata i vrati se u red velikih sila u nameri da promeni neravnoteu snaga uspostavljenu Versajskim poretkom.

Upravo ono to je bilo uzrok razbijanja Austro-Ugarske bilo je i uzrok nastanka Jugoslavije. Ona je trebalo da predstavlja vanog saveznika Velike Britanije i, naroito, Francuske u obuzdavanju ponovnih ambicija Nemake. Srpska vojska i njeni uspesi predstavljali su svedoanstvo da bi, moda, jo vea drava znaila jo jau vojsku, a to je upravo ono to je silama pobedni-cama trebalo. Utoliko, stvaranje drave Junih Slovena moe se opisati kao lokalno prilagoavanje hitnim potrebama ireg evropskog reenja (Allcock, 2000: 230). Umesto Austro-Ugarske u centralnoj Evropi su stvorene mala Austrija i umanjena trijanonska Maarska, zemlje iji e ogoreni i omalo-vaeni graani, a naroito elite, sanjati ruenje Versajskog sistema, te ehoslo-vaka, Jugoslavija, uveana Rumunija i nanovo postojea Poljska za koje je bila namenjena uloga podupiraa Versajskog sistema Francuske i Velike Britanije, sila status quoa na kontinentu. Ovaj sistem drava imao je dvostruku funkciju: osim spreavanja Nemake da ponovo ugrozi interese rivalskih imperijalisti-kih sila, radilo se i o spreavanju eventualnog prodora boljevikih hordi sa Istoka koje bi mogle da ugroze ne samo geostrateki presti moi Francu-ske i Velike Britanije u Evropi, ve i kapitalistiki drutveno-ekonomski sistem, te liberalni, tj. viestranaki parlamentarni politiki sistem.

Razume se, sve dok je versajski sistem trajao za Jugoslaviju nije bilo zime, iako su Hrvati s pravom bili hronino nezadovoljni u njoj, zato to je Francu-skoj odgovarao srpski unitarizam (Baki, 2004; Kulji, 1998). Kako je, meutim, nacistika Nemaka jaala naruavajui Versajski sistem ne samo vraanjem Sara 1935, ve i okupacijom Sudeta i pripajanjem (Anschluss) Austrije u martu 1938. ime je izbila na severozapadne granice Jugoslavije, tako su i izgledi Jugoslavije za opstanak postajali tmurniji, to je bezuspeno pokuano da se amortizuje stvaranjem Banovine 1939. godine (Baki, 2004; Kulji, 1998). Raz-bijanje Jugoslavije, i u tom sklopu stvaranje velike (uprkos italijanskoj okupaciji

10 Radilo se i o velikom prijatelju Srba i Jugoslavije.11 Navedene formulacije doslovce su prenete sa spomenika pradedi i dedi pisca ovih redova.


Dalmacije) i formalno nezavisne Hrvatske, te velike Albanije i male Nedieve Srbije,12 bio je sastavni deo stvaranja novog evropskog poretka hegemonih sila na kontinentu, u prvom redu Nemake.

Nakon II svetskog rata SAD su utvrdile poloaj hegemone sile kapitalistikog sveta,13 ali je i SSSR postao rivalska sila, hegemona u socijalistikom sve-tu.14 NATO alijansa je vojno uinila ono to je Maralov plan inio ekonomski; produbljavala je podelu Evrope na dva tabora iz 1945. godine, a samo tradici-onalni neutralci (vajcarska, vedska), Frankova panija15 i izvesni posebni slu-ajevi (Finska, Austrija, Jugoslavija) nisu bili ni u jednom ni u drugom (Kenedi, 1999: 426). Obema globalnim silama, a globalne su poto su bile u stanju da interveniu bilo gde na kugli Zemljinoj sa sigurnou da ih nijedna druga sila, sem druge globalne, ne moe ograniiti, odgovaralo je postojanje Jugosla-vije, jer su na taj nain bile onemoguene tekoe, pa i mogui isuvie opa-sni sukobi oko njene podele.

Partizanski pokret je na osnovu snage na terenu i borbenog uinka bio onaj antifaistiki pokret koji je od 1943. poeo uivati podrku ne samo Staljina, ve i zapadnih saveznika. Otuda je i posle rata bilo u interesu svih pobednikih velikih sila da se Jugoslavija, uprkos uasnom graanskom ratu i dravno voenom genocidu ustaa nad Srbima, te nekolikim genocidnim pokoljima etnika nad muslimanima, obnovi na federalistikim osnovama.16

12 U rivalskoj strukturi srpskog i hrvatskog nacionalizma, vea Hrvatska od Srbije bila je dovoljna nadoknada za gubitak Dalmacije i samo formalnu nezavisnost, posebno u doba kada turizam i prihodi koji od njega zavise nisu jo uvek bili aktuelni, a vanost Hrvatske u novom poretku cenjena ispred vanosti Srbije.

13 (...) laissez-faire sistem neminovno radi u korist one zemlje koja je na najboljoj takmiar-skoj poziciji u ovom sluaju, neoteenih, hiperproduktivnih Sjedinjenih Drava a na utrb onih koje su bile slabije opremljene za takmienje nacija opustoenih ratom, sa izmenjenim granicama, masama izbeglica, izbombardovanim kuama, zastarelom mai-nerijom, dugovima koji su ih unitavali, izgubljenim tritima (Kenedi, 1999: 405).

14 Ovde se ne prihvata stav Imanuela Volerstina (Immanuel Wallerstein) da je SSSR bio tek pomona sila Sjedinjenih Drava: SSSR se moe smatrati podimperijalistikom silom Sjedi-njenih Drava zato to je garantovao poredak i stabilnost unutar svoje zone pod uslovima koji su uveali sposobnost Sjedinjenih Drava da odre svoju hegemoniju (Valertajn, 2005: 19). ini se da ovakav stav, nezavisno od njegove saznajne vrednosti, objektivno slui ide- olokom amortizovanju injenice da su drutva realnog socijalizma u Evropi doivela poraz.

15 Ipak, treba primetiti da je Frankova panija s obzirom na nain na koji je nastala i na inje-nicu da je kapitalistika zemlja sa izvesnim profaistikim sklonostima nesumnjivo pri-padala najizraenijim antikomunistikim zemljama u Hladnom ratu, a da su SAD prema najrazliitijim desniarima, pa i faistima, bile dosta blagonaklone upravo zbog njihovog antikomunistikog usmerenja.

16 Bilo je dodue i ideja o obnovi Austro-Ugarske, koje su gajili ak i veliki dravnici kao to je eril (Churchill), koje su bile motivisane tradicionalnim strahom od snane slovenske drave na Balkanu na koju bi se Rusi mogli osloniti. No, to su, ipak, bila manjinska milje-nja, zacelo i zbog toga to bi pobedniki SSSR radije video na Balkanu Jugoslaviju pod komunistikim reimom negoli neku reformisanu Austro-Ugarsku. Tim pre to su ruske i


Na taj nain stvorena je struktura meunarodnih odnosa koja je pogodovala odranju Jugoslavije, a Josip Broz Tito je, posle izuzetno rizinog raskida sa Staljinom17 i tenji ovoga da ga planom Viinski skine s vlasti (Beki, 1988: 3435, cit. pr. Kulji, 1998: 259), zadravi socijalistiko drutveno-ekonom-sko ureenje, vodio izuzetno umenu spoljnu politiku nesvrstavanja u bilo koji od dva vojna bloka bilo NATO bilo Varavski ugovor. Pri tome, SFRJ je sa Indijom predvodila umereno krilo nesvrstanih koje se zalagalo za saradnju sa Zapadom, za razliku od tvrdog arapsko-kubanskog krila (Campbell, 1967: 78, cit. pr. Kulji, 1998: 274).

Ova strateki mudra spoljna politika jednake distance prema oba vojna saveza obezbedila je Jugoslaviji ne samo izuzetan meunarodni ugled pot-puno nesrazmeran veliini i objektivnom znaaju zemlje (Kulji, 1998: 229283), to se ogledalo i u vojnoj i drugoj nepovratnoj ekonomskoj pomoi SAD (Kulji, 1998: 260; Madar, 1990), ve je osiguralo Jugoslaviju od pokuaja raz-bijanja bilo sa Zapada bilo sa Istoka, a to je sa svoje strane pomagalo da se postigne legitimitet kako prema meunarodnoj zajednici tako prema sopstve-nim graanima. Ipak, treba imati u vidu i injenicu da je Hladni rat uopte, a ne samo u sluaju SFRJ, pogodovao isticanju u prvi plan drave kao nezavi-snog suverenog aktera u meunarodnim odnosima iji se suverenitet nije dovodio u pitanje (Vuleti, 2006: 172), to je Brozu zacelo olakavalo posao.

Nacionalistiki pokreti koji su se, ipak, sporadino pojavljivali za ivota Josipa Broza, npr. Maspok 1971. ili albanske nacionalistike demonstracije 1968, stoga nisu imali realnih ansi na uspeh zbog strukture meunarodnih odnosa u Hladnom ratu i nespornog legitimiteta Jugoslavije u meunarodnim odnosima. Nijednoj od dve najvee sile nije odgovaralo da demontira bombu u svetlu potencijalne opasnosti koja bi mogla nastupiti za svetski mir. Drugim reima, one su se takmiile, pa kadto i sukobljavale, ali nisu bile spremne da se otrije, naroito ne oruano, sukobe oko Jugoslavije, jer to je moglo da bude suvie opasno. Utoliko je Hladni rat znaajno doprineo odranju Jugo-slavije (Ullman, 1996: 13), a iz takmienja velikih sila za hegemoniju u svetu Broz je uspevao da izvue puno koristi za sebe i za Jugoslaviju.

Trebalo bi imati na umu da je Jugoslavija, uprkos injenici da nije pripa-dala socijalistikom lageru, ipak spadala u socijalistika drutva, a da je soci-jalizam krajem osamdesetih godina XX veka doiveo poraz barem u Evropi,

sovjetske pretenzije na Balkan bile, takoe, postojane (Kulji, 1998: 275), a Crvena armija prisutna i u Jugoslaviji.

17 Jedino je njemu polo za rukom da odri nezavisnost posle raskida sa Sovjetskim Save-zom bez sovjetske invazije (Kenedi, 1999: 442), a u tome je zacelo pomogla injenica da su SAD i Velika Britanija 2. IX 1949. poruile Staljinu da bi napad na Jugoslaviju imao ozbiljnih posledica, a komunistikim voima Jugoslavije biblijski ko trai, dae mu se (Beki, 1988: 57, cit. pr. Kulji, 1998: 257). Mogue je da je u svemu ovome imala uti-caja i poznata podela sfera uticaja u Jugoslaviji u odnosu 50:50 izmeu erila i Staljina.


ako ne u celom svetu. Utoliko ne moe biti sluajno da su sve vienacionalne socijalistike etnofederacije SSSR, SSR i SFRJ nestale sa geografske karte. Kao da se njihovim slomom jo jednom potvrdila pobeda kapitalistikog nad socijalistikim svetom. Naime, liberalne vienacionalne tvorevine su preivele, a socijalistike nisu, to nije bez znaaja imajui u vidu da obe ideologije, libe-ralizam i socijalizam, proistekle iz prosvetiteljstva, gaje veru u naelnu mogu-nost vienacionalnog organizovanja politikih zajednica, iako postoji svest da je to najee tee negoli u nacionalnoj dravi. U takmienju sklonoj svesti liberalnih takmaca, neuspehom da preive socijalizam vienacionalne fede-racije svedoe da je on bio inferioran sistem.

Pa ipak, ono to se desilo jue vienacionalnim dravama socijalistikog sveta, moe se koliko sutra dogoditi vienacionalnim dravama liberalno-kapi-talistikog sveta. Naime, unutranja nacionalistika dinamika vienacionalnih drava moda ne moe sama dovesti do kraja neke drave, ali u sadejstvu sa izvesnim spoljnopolitikim iniocima moe dobiti tu snagu. ta bi, recimo, bilo da SAD ili Nemaka ponu aktivno da podravaju separatizme Baska u paniji ili Flamanaca u Belgiji, a da ne govorimo o Kurdima u Turskoj ili u Iraku? Da li bi takvo delanje globalne ili regionalne sile moglo odluujue doprineti raz-bijanju i ovih liberalnih ili autoritarnih kapitalistikih vienacionalnih drava? Dakako, poto se trenutno radi o saveznicima SAD i Nemake, ne moe se oekivati aktivna podrka takvim reenjima, ali treba imati u vidu da je proces globalizacije uzrok istovremenog slabljenja ve slabih ili nestabilnih drava i jaanja onih najjaih (Vuleti, 2006: 170), a vienacionalne drave su po pra-vilu nestabilnije usled takmienja i sukobljavanja na nacionalnoj osnovi od nacionalnih drava, pa se ove drave mogu nalaziti u procesu nestajanja, iako sa nepredvidivim trajanjem, kao to uostalom i svedoe sluajevi panije i, naroito, Belgije.

Bez sumnje, kako se proces globalizacije ubrzao raspadom socijalisti-kog lagera i socijalizma, tako je izazov odranju Jugoslavije postao jai. Poma-ljala se nova struktura meunarodnih odnosa sa SAD kao jedinom globalnom silom i nekolikim regionalnim silama. Nesrea Jugoslavije nalazila se u inje-nici da je jedna od regionalnih sila bila nedavno ujedinjena Nemaka, koja je u uslovima gubljenja znaaja Jugoslavije za globalnu politiku, pa time i za SAD, prigrabila ovlaenje za reavanje regionalnih problema. Ona je, pak, imala neposredne i posredne interese za razbijanje SFRJ (Lazi, 1994). Docnije e, sa ratom u BiH i na Kosovu, Srbija i Crna Gora doi u problem sa drugom regi-onalnom silom, neformalnom zatitnicom muslimana na Balkanu Turskom.

Grubo reeno, u oba sluaja su SAD, kao globalna sila, imajui i svoje posebne interese, podrale regionalne sile, a protivnici regionalnih sila su zbog upornog otpora postali i protivnici globalne sile. Paradoksalno, male nacije i njihove elite gladne suvereniteta nakon sticanja nezavisnosti bivaju lake podvrgnute zakonima trita i svoenju suvereniteta na beznaajnost


(Vuleti, 2006: 177, 187), a miljenje da e se u EU uivati vea samostalnost i ravnopravnost, te igrati znaajnija uloga negoli u Jugoslaviji naprosto je neodbranjivo u svetlu demografskih injenica, tj. bazinog politikog odnosa veinamanjina (jer da li e npr. etiri i po miliona Hrvata biti ravnopravnije sa 82 miliona Nemaca no to je bilo sa 9 miliona Srba?), pa se gotovo moe govoriti o Hegelovom lukavstvu uma kojim vara nacionaliste malih nacija.

1.4. Primena interakcionistike teorije u objanjenju dinamike nacionalistikog takmienja u vienacionalnoj Jugoslaviji

Drugi teorijski stub na koji se oslanja ova studija odnosi se na primenu interakcionistike teorije etnikih odnosa na nacionalne odnose u SFRJ. Pristup koji naglaava kontekst u kojem se vri meusobno optenje lanova razliitih etnikih grupa ili nacija naziva se interakcionistiki. Oblikovao ga je norveki antropolog Fredrik Bart (Frederik Barth) u klasinoj i veoma uticajnoj studiji Etnike grupe i granice: drutvena organizacija kulturne razlike (Ethnic Groups and Boundaries: The Social Organisation of Cultural Difference). Prema njemu, oseanje i svest o etnikoj vezanosti nastaju i odravaju se kontinuiranim pro-cesom dihotomizacije izmeu lanova i nelanova grupe, pri emu je neop-hodno da ova vezanost bude izraena i potvrena u drutvenom odnosu. Za pristalice pristupa osobeno je odbacivanje svakog insistiranja iskonskog shva-tanja nacije na unutranjim kvalitetima etnikih svojstava kao to su npr. jezik, religija, pismo, obiaji i tradicija, kolektivno seanje, boja koe i poloaj oiju i sl., kao odreujuih inilaca neke etnike vezanosti ili etnikog identiteta.

Naprotiv, ova etnika svojstva jesu samo resursi koji se daju politizovati umenim delanjem nacionalista, bilo da je re o intelektualcima ili o drav-nim nacionalnim ustanovama kao to su kolski sistem, vojska, popisni sistem, nacionalna tampa, nacionalni industrijski sistem, itd. Ono to je, meutim, odista vano odnosi se na kontekste u kojima se etnike razlike javljaju, a ovi konteksti ne moraju biti vezani samo za moderno industrijsko drutvo, kao to smatraju modernisti (Baki, 2006; Gelner, 1997; Hobzbaum 1996), ve i za ranije kao i docnije periode. Kao veoma vani inioci javljanja i jaanja ve postojeih etnikih veza mogu posluiti razliite vrste meuetnikih susre-tanja: ratovi, politika nestabilnost vieetnikih imperija ili drugih politikih zajednica, promena meunarodnih okolnosti, drutvena potinjenost izve-snih drutvenih grupa u odnosu na neke druge u nekom drutvu, takmienje razliitih drutvenih grupa za retka dobra, radilo se o ekonomskim, politikim ili kulturnim, trgovina sa razliitim etnikim grupama i sl. U svakom sluaju, nisu najbitnije same etnike grupe, ve meuetniki konteksti u kojima delat-nici u meuodnoenju odreuju svoje etnike identitete (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 122124).


Doista, jo je Maks Veber uoio da gotovo svaka vrsta zajedninosti i suprotnosti habitusa i navika moe postati povod za nastanak subjektivne vere u to da izmeu grupa koje se uzajamno privlae ili odbijaju postoji srod-stvo ili tuost po poreklu. Vera u srodstvo po poreklu, smatrao je Maks Veber nekada i smatra Entoni Smit danas, bez obzira da li ima ikakve objektivne osnove, moe imati znaajne posledice, posebno za obrazovanje politikih zajednica (Baki, 2004: 33; Veber, 1976: I: 326327; Smit, 1998: 41). Utoliko, meutim, ima razloga da se u interakcionistiki pristup prouavanju etnike vezanosti i nacije ukljui jedno ire, po poreklu etnosimbolistiko shvatanje meuetnikih odnosa (Smith, 2000) koje podrazumeva poreenje i takmie-nje izmeu etnikih zajednica i kada je posredi njihova kolektivna prolost, tj. kolektivna seanja. Ovo stoga to takmienje nije samo vano sa stanovita ideoloke upotrebe prolosti za pravdanje zahteva sadanjosti, ve je bitno i za oseaj dostojanstva pripadnika nacije u sadanjosti.

Najvei doprinos interakcionistike teorije, po Filipu Putinja (Philippe Poutignat) i oslin Stref-Fenar (Jocelyne Streiff-Fenart), sastoji se u stavljanju naglaska na nastajue i procesualne aspekte etnikih grupa. U tom smislu, najbitnija znaajka etnike grupe jeste granica koja je odvaja, i time joj odre-uje identitet, od drugih etnikih grupa. Osnovni problem koji etnika veza-nost postavlja pred interakcioniste jeste u utvrivanju kako se javljaju etnike razliitosti i odvojenosti, te kako to utie na zasnivanje posebnih kultura (Puti-nja, Stref-Fenar, 1997: 125127). F. Bart istie kako se u svakom posmatranom sluaju etnike granice odravaju zahvaljujui ogranienom skupu kulturnih crta. Pri tome, trajnost etnike grupe u situaciji susreta sa nekom drugom zavisi od postojanosti izabranih kulturnih crta, dok se njena sopstvena posto-janost moe pratiti kroz promene koje ona trpi blagodarei menjanju pome-nutih kulturnih crta koje odreuju granicu (Bart, 1997: 258).

Vano je, takoe, uoiti da pomenuta granica ni u emu ne vri pri-nudu nad najveim delom kulturnog sadraja koji je povezan sa pripadni-cima neke etnike grupe, ve se taj sadraj moe menjati bez ikakve odlu-ujue veze s odravanjem granica etnike grupe. Tako, kada ocrtavamo istoriju jedne etnike grupe u vremenu, nipoto ne znai da istovremeno i u istom smislu ocrtavamo istoriju jedne kulture: elementi sadanje kulture neke etnike grupe ne proizlaze takvi kakvi su iz posebnog skupa koji je tvorio kulturu dotine grupe u nekom prethodnom razdoblju. Istovremeno, meu-tim, grupa ima neprekinuto organizaciono postojanje omeeno granicama koje odreuju pripadnost grupi uprkos promenama kulturnog sadraja (Bart, 1997: 258259). Izuavati etniku vezanost znai imati na umu sve raspoloive identitete u datom istorijskom momentu u nekoj vieetnikoj situaciji, te opi-sati znaajnost tih identiteta u razliitim situacijama meuetnikog dodira. Situaciona analiza etnikih vezanosti povezuje se sa izuavanjem proizvodnje i upotrebe naziva pomou kojih se lanovi vieetnikih drutava identifikuju


i meusobno razlikuju, kao i sa izuavanjem strategija i taktikih izbora kojima pribegavaju da bi u meuetnikim odnosima proli to je mogue bolje. Jedna od moguih strategija koja se postavlja pred pojedinca jeste i promena samoga identiteta (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 131).

Prema miljenju potpisnika ovih redaka, teorija etnikog takmienja savr-eno se uklapa u interakcionistiku teoriju. Ona samo posebno naglaava racionalni i takmiarski aspekt meuodnoenja razliitih drutvenih grupa dakle, pomenute strategije i taktike izbore kojima se pribegava u meuet-nikim odnosima vie od nekih drugih aspekata interakcionistike teorije. Poetkom devedesetih godina XX veka Sara Belane (Belanger) i Moris Pinar (Pinard) uneli su znaajne novine u teoriju etnikog takmienja, dodatno je prilagoavajui zahtevima interakcionizma.18 Po njima, etniko takmienje dovodi do sukoba ako i samo ako se ono doivljava kao nepoteno; sem toga, nepotena utakmica vodi sukobu ukoliko ne postoji meuzavisnost meu etnikim grupama koja bi donosila korist obema stranama. Na kraju, autori, izbegavajui dotadanji metodoloki individualizam teorija etnikog takmienja i teorija racionalnog izbora uopte, vele da se takmienje mora odvijati izmeu grupa, a ne meu pojedincima, dok dobra oko kojih se grupe takmie moraju biti kolektivna (npr. politika prava i regionalne etnike moi, regionalne ili etnike zastupljenosti u privredi, grupni status koji se odnosi na kulturu i jezik, itd.), a nikako ne individualna (Belanger, Pinard, 1991: 448450).

Naposletku, ostale hipoteze za voenje istraivanja bile bi sledee: tamo gde postoji nekoliko grupa, netrpeljivost e posebno gajiti lanovi najvee ili dominantne grupe usled moi koja izvire iz njene mnogoljudnosti (Hod-son, Sekuli, Massey, 1994: 15371538). Sa druge strane, kako veliina i snaga najveeg takmiara (centra ili jezgra) narasta, tako pokuaji organizovanog otpora tom centru bivaju uspeniji ako su organizovani oko identiteta veih razmera (Ragin, 1979: 622623). Oevidno, sve hipoteze mogu se testirati na sluaju strukturisanja meunacionalnih odnosa u vienacionalnoj Jugosla-viji kako kapitalistikoj unitarnoj Kraljevini tako socijalistikoj etno(kon)-federativnoj republici.

Naglasak na takmienju veoma je opravdan, jer se razliite etnike grupe, ak i kada meusobno sarauju, nalaze u manjoj ili veoj meri u odnosima takmienja. Drugim reima, odnosi partnerstva i saradnje mogu ii ruku pod ruku sa odnosima takmienja, a opaaj nepotenog takmienja moe ovo pre-obraziti u sukobljavanje. S druge strane, privredni i racionalni aspekt isuvie je naglaen kod uobiajene primene teorije etnikog takmienja kao pod-vrste teorija racionalnog izbora. Ona, meutim, kao teorija srednjeg obima,

18 O postojeim teorijama etnike vezanosti, pa i o instrumentalistikim teorijama u koje se teorija etnikog takmienja najee svrstava opirnije je pisano na drugom mestu (Baki, 2006).


upravo zato to se nalazi na niem nivou apstraktnosti od interakcionistike teorije, ovu unekoliko konkretizuje i dopunjava. Interakcionistika teorija je dovoljno opta da u sebe ukljui sve aspekte teorije etnikog takmienja. Da je to tako potvruju i miljenja Regina (Ragin), Henena (Hannan) i Medrana (Medrano) koji smatraju upravo F. Barta osnivaem teorije etnikog takmie-nja. Dakle, uprkos protivljenju E. Smita, te Putinja i Stref-Fenar da poveu ove dve vrste teorija, ini se da ima dovoljno razloga da se teorija etnikog takmi-enja, posebno poboljana novinama koje su uneli S. Belane i M. Pinar, sma-tra jednim oblikom interakcionistikih teorija.

Glavna zamerka interakcionistima odnosi se na relativnu zapostavljenost izuavanja etnikih svojstava koja slue kako za postavljanje granica meu etni-kim grupama i posledino stvaranje i uvrivanje etnikih identiteta, tako i za politizovanje etnikih vezanosti i njihovo nacionalistiko korienje u kulturnim, ekonomskim i politikim takmienjima. Miljenje autora ovih redova jeste da se ukljuivanjem ovih sadraja u interakcionistiki pristup etnikoj grupi i veza-nosti moe poboljati njegova sposobnost objanjavanja pomenutih pojava. Ovde navedena miljenja F. Barta jasno pokazuju da ima prostora za usavra-vanja interakcionizma prihvatanjem opravdanih primedbi etnosimbolistikog pravca (Baki, 2006). Uopte, ovaj pristup se ini najinkluzivnijim od svih pristupa etnikoj vezanosti, jer pokazuje osetljivost na vremensku dimenziju i posebno na longue dure, to je sasvim izostavljeno u uobiajeno prilino neistorino uobli-enim instrumentalistiki usmerenim teorijama etnikog takmienja, na emu s pravom insistiraju etnosimbolisti i teorije mnogovekovnog postojanja nacije (Baki, 2006; Armstrong 2004; Smith, 2003; 2000; 1998; 1996; 1995; Connor, 1993; Armstrong 1982), kao i istorinost i osetljivost na razlike meu istorijskim epo-hama na kojima s pravom istrajavaju modernisti, a to je izostavljeno kod mno-govekovaca i iskonaca (Baki, 2006). Ono, meutim, to pomenuti pravci nemaju u dovoljnoj meri, a interakcionistiki ima, jeste upravo poklanjanje panje kon-tekstu meusobnih odnosa razliitih etnikih grupa. Tome bi, meutim, to je izriita tenja ove studije, trebalo dodati i povezanost strukture meunacional-nih rivalskih odnosa u vienacionalnoj politikoj zajednici sa strukturom meu-narodnih odnosa u nekom konkretnom istorijskom trenutku.

Ako se u instrumentalistikim teorijama radi samo o instrumentalnoj, tj. ciljnoj racionalnosti, onda se u interakcionistikim teorijama, koje s lakoom mogu u sebe ukljuiti ciljnu racionalnost instrumentalista, radi i o preostalim vrstama delanja. U tom smislu, nacionalizam je ona ideologija koja zadaje osnovni vrednosno-racionalni cilj delanja grupama koje se poistoveuju sa nekom nacijom. Ovaj cilj se da svesti na zahtev za podudaranjem politikih i etnikih granica19 (Gelner, 1997: 11). Primarnom i sekundarnom socijalizacijom

19 Sledi se gelnerovsko poimanje nacionalizma koje sasvim odgovara evropskim shvata-njima, ali moe biti neodgovarajue za kolonijalne i prekookeanske nacionalizme. Kada je,


se kroz manje ili vie izmiljene ili nanovo protumaene tradicije (Hobsbom, Rejnder, 2002) prenosi s kolena na koleno ne samo nacionalni identitet, ve i s njim povezane predrasude i stereotipi prema sebi i Drugome (Baki, 1999; Tajfel, 1981), kao i nacionalistike tenje, to izaziva jaku oseajnu privrenost naciji, koja vrhuni u spremnosti da se pojedinac rtvuje zarad njene dobro-biti, ali u ponekim sluajevima i da uini zloine u njeno ime. Ovo rtvovanje ukljuuje prevashodno izvesna odricanja u materijalnoj sferi i svakodnevnim udobnostima, ali u krajnjim situacijama rata moe se odnositi ak i na ivot; spremnost na zloin je promenljiva, od pljake i sporadinog maltretiranja Drugog, do silovanja, etnikog progona, ubijanja zarobljenika i civila, pa ak i do spremnosti na pokuaj zatiranja (genocid) manje vrednih nacija.

Poto je nacionalistiki ideal retko mogue u celosti ostvariti, onda se radi o pribliavanju tom idealu: bitno je ostvariti onu politiku zajednicu u kojoj e naa etnika zajednica biti u veini, makar i relativnoj, i izbei onu politiku zajednicu u kojoj e naa etnika zajednica ostati u manjini; sem toga, to vea mera samostalnosti nacionalne drave, to bolje. Institucionalna ustrojstva neke vienacionalne politike zajednice umnogome slue ovakvim, tj. nacionalisti-kim ciljevima. Iz ustavnih ureenja ovakvih zajednica itaju se odnosi moi meu njenim nacijama. Istovremeno, svaka povreda nacionalnog dostojan-stva, svako nacionalno ponienje koje moe proizai iz opaaja takmienja kao nepravednog, doivljavaju se veoma emotivno, pa iz takvog doivljaja moe katkad slediti i iracionalno delanje, spremnost da se ue u nedovoljno promi-ljene akcije, ali moe uslediti i ciljno-racionalno delanje koje za cilj ima pro-menu postojee ravnotee snaga u vienacionalnoj dravi. No, ovo ciljno-racio-nalno delanje ne mora uvek biti umno, tj. moe kadto doneti masovne nesree ljudima druge nacionalnosti, pa i pripadnicima sopstvene nacije.

Ono to je vano shvatiti jeste da nacionalizam predstavlja istovremeno nezavisnu i zavisnu promenljivu u vienacionalnim zajednicama u kojima postoje rivalske nacionalne ideologije. Nacionalizam kao nezavisna promen-ljiva znai da nacionalisti mogu koristiti razliite argumente u cilju pravdanja nacionalistikog zahteva za to veim podudaranjem politikih sa etnikim granicama. Nekad su ti argumenti kulturni, i obino se oni prvi pojavljuju zato to ih je najlake opravdati brigom za odranje navodno ili stvarno ugroe-nog nacionalnog identiteta; nekad ekonomski, koji mogu biti naroito ubed-ljivi u sluajevima kada stvarno postoje neloginosti u privrednom sistemu zemlje koje se mogu tumaiti sistemski na tetu neke nacije; a nekad, naje-e kada se nacionalistiki pokret oseti dovoljno snanim da nastupi sasvim otvoreno, politiki, kada postoji iroko prihvaena i duboko ukorenjena nacio-nalistika samosvest, pa se nastupa sa nemaskiranih nacionalistikih pozicija,

meutim, re o balkanskim nacionalizmima, onda gelnerovsko poimanje savreno odgo-vara, pa se stoga ovde i koristi.


traei sve vei stepen suverenosti i nezavisnosti od vienacionalne zajed-nice (Hroch, 1978). Nacionalizam je zavisna promenljiva u vienacionalnim politikim zajednicama od vaee strukture meunarodnih odnosa i njihove promene. Svaka bitna promena u meunarodnim odnosima se mora odra-ziti i na vienacionalne drave, bilo da pomau njihovo odranje ili da omo-guuju njihovo razbijanje.

Reju, interakcionizam, kako je ovde shvaen, obuhvata instrumentali-stiku teoriju etnikog takmienja koja se odnosi na racionalnu stranu etni-kih odnosa u sadanjosti i budunosti, to se ogleda u takmienju pojedi-naca za materijalna dobra, ugled i mo, ali i takmienju nacionalnih zajednica oko kojih su obrazovane konstitutivne jedinice federacije za politiku mo, kolektivni status, to esto obuhvata i takmienja oko dostojanstva odree-nih etnikih svojstava kao to je npr. jezik ili religija i takmienje oko kolek-tivnih seanja, i materijalnu dobrobit svake od njih, te naposletku pokuava da objasni nain na koji unutranji nacionalni takmaci za mo u Jugoslaviji odgovaraju na izazove koje pred njih stavlja kontekst meunarodnih odnosa.

1.5. Saznajno-socioloka kritika razliitih objanjenja nestanka Jugoslavije

Trei teorijski stub ove studije jeste uobiajeni saznajno-socioloki uvid da opaaj nekog dogaaja uopte, pa i nestanka SFRJ i ratova za jugosloven-sko naslee posebno, zavisi u velikoj meri od drutvenog poloaja posma-traa, teoretiara ili istoriara. Naime, ako ima miljenja u sociologiji sazna-nja da ak i prirodno-nauno saznanje zavisi od nekih etnikih posebnosti (Mili, 1986: 458), onda mora biti sasvim jasno da e objanjenje kraja Jugo-slavije biti, moda, prevashodno odreeno etnikom pripadnou istraivaa. Ovo se naroito odnosi, iako nije ogranieno, na zemlje naslednice Jugosla-vije u kojima preovladava oslobodilaka nauno-politika kultura u kojoj se iskljuivosti i nacionalna rivalstva na naunom planu meusobno snae (Kulji, 2002: 463).

Uopteno, i poneto grubo reeno, nacionalno opredeljenje posmatraa na prostoru bive SFRJ ima najvei znaaj za opaaj celog istorijata Jugosla-vije, pa i na opaaj njenog nestajanja, kao i ratova u kojima se proces nesta-janja okonao. Hrvatski sociolog, politikolog ili istoriar e, po pravilu, zastu-pati ono gledite o Jugoslaviji, njenom nastajanju, trajanju i nestajanju, koje se u razliitim ideolokim varijantama javlja meu etnikim Hrvatima. Danas se ono javlja u protivstavu prema Jugoslaviji kako bi se hrvatsko jugoslovenstvo pokazalo kao sporedna idejna struja u okviru hrvatskog nacionalizma (Kulji, 2002: 464). Na slian nain, meu srpskim teoretiarima i istoriarima pre-vladavaju razliite ideoloke varijante koje se mogu nai i u srpskom javnom


ivotu, sa osnovnom neistorinom idejom o Jugoslaviji kao kobnoj srpskoj zabludi. Najpozitivniji stav prema Jugoslaviji imaju Bonjaci, jer oni su u soci-jalizmu izgradili nacionalni identitet, pa makar i pod religijskim imenom, iako je i kod njih odnos prema Jugoslaviji poneto zamagljen potrebom legitimi-sanja relativno mladog bonjakog nacionalnog identiteta i nedavno stvo-rene a krajnje nestabilne drave.20

Nova drutvena stvarnost, koju stvaraju posebne drutvene elite neza-visnih nacionalnih drava zasnovanih na etnonaciji, trai i etniki zasnovanu drutveno-integrativnu misao koja je namerno suprotstavljena misli protiv-nikih etnikih grupa (Mili, 1986: 457). U tom svetlu, jedan istraiva kon-verzije vodeih istoriara istraivakog predmeta Jugoslavija ukazao je na zanimljivu injenicu: Zakasnelo razoaranje raspadom Jugoslavije je izvor Petranovievog revizionizma, za razliku od donekle trijumfalistikog Bilan-dievog revizionistikog pravdanja hrvatske suverenosti (Kulji, 2002: 458). Ovde treba uoiti pravilnost: hegemoni srpski doivljaj kraja Jugoslavije doiv-ljaj je razoaranosti izazvane porazom, a hegemoni hrvatski doivljaj praen je ponosom zbog injenice da je Hrvatska iz Jugoslavije izala kao pobednica. Ovaj oseajni stav, utemeljen na racionalnom uvidu u stvarnost, nesumnjivo mora uticati na tumaenje kraja Jugoslavije, ali i njenog nastanka, te trajanja.

Treba imati u vidu da drutvene elite novonastalih nacionalnih drava pred istoriografe i sociologe kao prevashodni zadatak postavljaju pravdanje postojanja novostvorenih politikih zajednica, ukoliko ele drutvenu pro-mociju, mo i ugled, te odgovarajue materijalne nagrade. U takvim nastoja-njima saznajna funkcija drutvene nauke bledi u odnosu na drutveno-inte-

20 Izgleda da se pred I svetski rat veina bosanskih muslimana oseala Turcima, usled sna-nog poistoveivanja sa Osmanskom imperijom, a uprkos injenici da je u samom Carstvu smatrano da su Turci samo siromani seljaci iz Anadolije, dok bi se drugi uvredili da ih tako nazivaju (Mazower, 2000: 51). Odrazi tog miljenja javljaju se kadto i danas. Tako je pogla-var bosanskih muslimana Reis-ul-ulema Mustafa ef. Ceri nedavno izjavio kako ne moe da prepozna koji je Bonjak, a koji Turin, jer svi ste isti kao da vas je jedna majka rodila. Ovdje moramo biti jedno, ne moemo dvoje i zato predlaem da svi mi ovdje budemo Turci. Nas ovdje zovu Turcima, mi viemo da nismo i sve to vie viemo da nismo, oni sve vie viu da jesmo. I mi jesmo Turci, po naem povijesnom sjeanju, povijesnom odree-nju, identitetu islama koji su nam Turci donijeli. Ali mi smo i Bonjaci (http://dnf.blogger.ba/arhiva/2006/09/03), pristupljeno 10. VIII 2008. U ovom navodu zorno se uoava kakva je snaga interakcionizma: spoljanje imenovanje (nas ovdje zovu Turcima) utie i na unu-tranje prihvatanje odreenog naziva (i mi jesmo Turci). Istovremeno, izbor je unekoliko racionalan, premda na prvi pogled deluje potpuno nerazumno s obzirom na to da se Turci i Bonjaci meusobno ne mogu razumeti zbog ogromne razlike u jeziku, jer ako su Bo-njaci Turci, onda se nee oseati tako bespomonima u sukobljavanju sa Srbima i Hrva-tima, prema kojima se nalaze u manjini i od kojih su slabiji. Mona, iako udaljena Turska slui kao uteha i politiko sredstvo zastraivanja etniki bliskih ali neprijateljski usmere-nih komija. To podsea na ono crnogorsko: nas i Rusa dvesta miliona. Na stranu sad to to i samih Rusa ima svega 143 miliona u Rusiji i oko 25 miliona u okolnim republikama.


grativnu. Stoga moe biti sasvim u skladu sa uobiajenim ljudskim slabostima, iako je neotmeno naelo da je bolje izdati svoje uverenje nego svoju naciju (Kulji, 2002: 450). Oni akademski poslenici koji su umakli etnikom odree-nju otuda zasluuju posebnu panju, pod uslovom da ih ima i da se ne radi o sentimentalnoj i intelektualno jalovoj nostalgiji za vremenima koja nikada nisu postojala u jugoslovenskoj utopiji. Potrebno je porediti stvarnost Jugo-slavije sa stvarnou novih drava na istorian, vieslojan i iznijansiran nain da bi se mogao izricati vrednosni sud o prednostima i manama Jugoslavije u odnosu na savremena drutva.

U ovom smislu se, moda, mogu uoiti i podele izmeu razliitih genera-cija istraivaa, iako ih autor ove studije ne oekuje s obzirom na epidemiju antitotalitarne konverzije iji je sastavni deo meu intelektualcima bive Jugoslavije i antijugoslovenstvo (Kulji, 2002: 421). U tom kontekstu se vikti-mizovanje autora u socijalizmu kao linosti (Kulji, 2002: 422) udruuje sa vik-timizovanjem nacije kojoj neko pripada, gde kao rezultat nastaje nesumnjivo nezdrava dupla viktimizacija, to neminovno oteava ispunjenje kako ideala uravnoteene zrele linosti, tako i epistemolokog zadatka tenje ka objektiv-nosti, jer se intersubjektivna proverljivost trai, po pravilu, u toru sopstvene nacije. Istovremeno, tenja za pravdanjem osvete koja se vri u ime nacije moe se razumeti upravo u ovom kontekstu, iako ni rtva nema moralno pravo na osvetu, jer tada se pretvara u delata (Kulji, 2002: 427428).

Zapadni posmatrai, pak, prihvataju u manjoj ili veoj meri srpski, hrvat-ski ili bonjaki opaaj junoslovenske stvarnosti zavisno od toga koji je u datom trenutku blii trenutnim spoljnopolitikim interesima i vrednosno- -moralnim oseajima elite njihovih drutava. U tom kontekstu vano je uoiti koje mesto neki akademski poslenik zauzima u drutvenoj organizaciji nau-nog rada, te naroito koliko su se naunici razliite nacionalne pripadnosti iz bive Jugoslavije probijali na vana mesta u drutvenoj organizaciji nau-nog rada na Zapadu. Nije isto ako neko predaje na Jejlu i Oksfordu, ili ako je zaposlen na nekom malom i manje uglednom univerzitetu. Takoe, nije sve-jedno da li se knjiga objavljuje kod uglednog izdavaa ili ne, te da li se krae studije objavljuju u vodeim asopisima ili u nekim asopisima nieg ugleda. Naposletku, veoma je bitno utvrditi da li se i koliko esto neki naunici zovu da priloe svoja istraivanja zbornicima radova o nekoj temi koje objavljuju poznate izdavake kue.

Jednako kao meu srpskim, hrvatskim ili bonjakim stranama u sukobu, zapadni posmatrai zanemarivae pitanje odgovornosti svojih vlada kada to zahtevaju racionalno pojmljeni interesi ili e, pak, postati veoma kritini prema vladama pod uslovom da su njihova moralna uvstva pod udarom, a da, takoe, kritika ne potkopava vitalne interese njihovih zemalja, ve da, ta-vie, promena politike moe biti u njihovom interesu to aktuelna dravna politika prenebregava.


Ne treba smetnuti s uma in

Documents

Jovo Bakić, Jugoslavija- Razaranje i Njegovi Tumači