JAŠA TOMIĆ

JEVREJSKO PITANjE I Veoma mi je žao, što nemam više pri ruci jedan od brojeva negdanje praške "Epohe". Tamo sam tako reći s buzdovanom napadao na sve one, koji se usudiše govoriti o nekom "jevrejskom pitanju". Bilo je to pre jedno četiri godine, a pisao sam onako, da su Jevreji celog sveta mogli biti samnom potpuno zadovoljni. Nekad bilo, no bolje da nije. Ako je do ispovesti, evo ispovedam, da se moji mladićki nazori ne utreše u mojim grudma, ali Jevreje i njihovu stvar ne mogu više da branim. Nije mi bilo lako prelomiti starom verom; lomio sam se do blizu dve godine; naposletku su me dokazi, ozbiljno proučavanje stvari i sami Jevreji, ljuto – razuverili. Tamo, u današnjoj prestonici Jevreja, u Beču, začelo se moje razočaravanje. Imao sam ladnog, ozbiljnog, neumoljivog učitelja. Nije mi držao predavanja; nije mi donosio od onih silnih knjiga, koje su pisane protiv Jevreja, samo mi od vremena na vreme govoraše: "rasmotrite ovo" ; ”pripazite na ono"; "promislite o tom i tom” ... Još pamtim one noći, koje sam proveo čitajući ili promišljajući o jevrejskom pitanju; još se sećam onog bledila, koje me obuzimaše, kad svanjivaše zora, a ja ne mogoh naći razloga da branim svoje staro uverenje. Dokazi i istina, behu snažniji od mene, i ja sam podlegao. Ne napisah gornje retke, i uopšte uvod, pggo mi se mili govoriti o svojoj ličnosti. To ne! Ali napisah, da pokažem, kako sam ja posmatrao nekad jevrejsko pitanje sa onog istog gledišta, sa kojeg ga posmatra gotovo svo naše novinarstvo. Ja sam to činio onda, kad sam o jevrejskom pitanju vrlo malo znao i vrlo malo mislio, a promenuo sam ubeđenje, kad sam to pitanje ozbiljno proučio, a proučio ne samo iz knjiga, nego i iz - života. Za to molim svakoga, da me sasluša do kraja, pa onda nek sudi. Ja sam jevrejsko pitanje iznajpre študirao poglavito na austrijskim prilikama. U ono doba beše borba oko bečke štampe već rešena. Od 13 dnevnih listova, koji tada izlažahu u Beču, behu jedanaest, i to najglavnija isključivo u rukama Jevreja. Ja sam pratio tu štampu, i zgrozio se od njene pokvarenosti. Posmatrao sam berzu, na kojoj caruju Jevreji; posmatrao sam štetan upliv tih ljudi po zanatlijstvo, a znao sam već od kuće, šta biva od onih sela u kojima se nastani samo jedan jedini Jevrejin. Video sam i to, da je uticaj Jevreja na trgovački stalež - grozan. Trgovac ili mora mnogo pre da propadne, no što bi prema ostalim prilikama propao, ili mora moralno da se počivuti, tj mora da se služi u trgovini onim istim, često nepravednim sredstvima, kojima se njegovi konkurenti, Jevreji služe. Ali sam video još nešto, i to me je kanda najviše slomilo. - Današnje stanje, današnje loše društveno uređenje godi Jevrejima, jer pod današnjim stanjem oni, ali i samo oni napreduju. Jevreji su u istini najkonzervativniji elemenat u ovoj državi, samo to ne izriču, no svoje ubeđenje kriju pod maskom slobodoumlja. Oni propovedaju slobodoumlje prvo zato, da drugi ne diraju njih, a zastupaju i neko nadrislobodoumlje u ekonomskom pogledu. Oni su pristalice takozvane "slobodoumne" mančestarske škole. Ta škola traži od države, da se u ekonomske odnošaje ne meša, da ostavi stvari "kako idu” i da nikog ne zaštićava. Načelo mančestarske škole je u dva reda ovo: ”Država treba da je zadovoljna ako u njoj u opšte cveta radinost i blagostanje, a kako je to blagostanje podeljeno, to se državu nipgga ne tiče". Da će po toj ”slobodoumnoj” školi, još za 10-20 godina narod raditi kao crv i bogatstvo biti veliko, to je istina; samo da će svo bogatstvo otići u ruke Jevreja, to je još istinitije. No Jevreji su veoma obazrivi. Da ne bi država u odista slobodoumnom pravcu stvorila zdrave ustanove i to onakve ustanove, koje bi raznim marifetlucima sasekle rukave, Jevreji draže jednu narodnost protiv druge. Kad god je dolazilo do toga da se Slavenima u Austriji dade ravnopravnost, jevrejska štampa je ustajala protiv toga; kad god su neki Nemci hteli pošteno da popuste, jevrejska štampa, a u Beču je gotovo sva štampa jevrejska, žigosala je te ljude kao izdajice – Nemštine. Duboka je politika Jevreja. Dokle god se narodnosti u jednoj državi glože, dotle se ne dolazi do naprednih i korisnih ustanova, a to Jevrejima baš i godi. Jevrejima se ne bi moglo zameriti, kad bi svoje nazadnjačke nazore zastupali javno i otvoreno. To njihovo gledište moglo bi se načelno obarati, pa ko pobedi. Ali njihova dvolična politika, kojom idu na to, da važe u očima sveta kao slobodoumni, a opet za to da spreče napredak, može da bude po

narodnosti - smrtonosna. Govorio sam dovde poglavito o austrijskim prilikama. No da se zapitamo: ”Je li u Ugarskoj bolje? " Ne verujem, ili bar ne mnogo. Kod nas u Ugarskoj ustao je veliki deo Mađara, iz čisto ekonomskih uzroka, protiv Jevreja. Antisemitska, protujevrejska stranka u Ugarskoj, izabrala je prilikom poslednjih saborskih izbora, 18 poslanika. Ja znam da se iz ekonomskih uzroka i mnogi naši Srbi ljuto žale na Jevreje. No mi Srbi, pa s nama i sve ostale nemađarske narodnosti ove države, imamo još jedan poglaviti uzrok da se tužimo na Jevreje. "Peštanski Lojd", koji je u čisto jevrejskim rukama, pa s njime i sva ostala jevrejska štampa, uspela je već davno, da nadraži Mađare protiv nas. Hoću da naglasim samo ovo: Ono oštro neprijateljstvo, koje je ovladalo posle 1848. god. između Mađara i nemađarskih narodnosti, bilo se vremenom utišalo. Oko 1867. god. nije bilo o nepomirljivosti reč. No to se neprijateljstvo počelo da pooštrava baš 1868. god., i to u dobu. kad se Jevreji dograbiše štampe i sile, te uzeše da šire štetan upliv. Mađarski narod je osetio, da u državi nije baš sve onako, kako bi trebalo da je; on se već pitaše ”šta je to?” - i osvrtaše se za reforme. No tu se istače jevrejska štampa. Ona da bi onemogućila reforme, i otklonila pažnju od sebe, ukazivaše prstom na nas, na narodnosti. Nas je ta štampa denuncirala kao opasne, kao neprijatelje ove zemlje; i hajka otpoče. Mađarski listovi, a još više mađarski narod, naišli su na ovaj lepak. I od tog doba, kad god je bilo Mađarima ma što teško, nas su gonili. Mađarski se narod isprva na sve to zadovoljno smešio; za časak se umirio, no to nije moglo dugo trajati. I opet nasta nezadovoljstvo, a opet nam otrzaše jedno po jedno pravo i bacahu na oltar one mađarske sujete, koju je jevrejska štampa i jevrejski upliv, raspalio. Sad kao da će skoro biti i tome kraj. Podobar deo mađarskog naroda rastreznio se; on uvide, da njemu nije lakše, i ne može biti lakše, kad narodnostima zatvaraju škole, i krnje im avtonomnju. Jevrejska politika kao da je dolijala. Jeste li gledali ”kesaroše" po vašarima? Oni poplene tuđe džepove pa kad se podigne vika i hajka, onda na najdrskiji način uhvate nekog ni krivog ni dužnog, i podviču gomili: "Evo ga, ovaj je kriv". Ovoj slici liči jevrejska politika u Ugarskoj, kao što liči jaje - jajetu. Podobar deo mađarskog naroda uvideo je već, gde leži pravo zlo; njemu je već počelo da puca pred očima; samo mi narodnosti još jednako povtoravamo o jevrejskom pitanju neke fraze, koje smo čitali u jevrejskim novinama; govorimo o nekom lažnom slobodoumlju i čovečnošću; branimo Jevreje, koji hoće da nas upropaste, a ne vidimo da time kopamo sebi grob. I ja sam za čovečanstvo, ali neću i ne mogu da branim one, koji na me podižu hajku, i gledaju da me upropaste. Onaj, koji zbog gole fraze: ”čovečanstvo” hoće da propadne, alal mu. Ja sam 1882. god. u Beču, u "klubu austrijskih narodnosti" držao predavanje o "starodrevnom, sredovečnom n današnjem protujevrejstvu"; docnije sam štampao to predavanje u vidu članaka, u jednom nemačkom listu, i sad se kanim, da te članke ovde prevedem i obradim za srpski svet. Da izjavim još ovo: Ja nisam za to, da se mi Srblji valjda pretopimo u čiste antisemite i da nam antisemitizam bude jedini i isključivi program. Za sad mislim samo to, da nam neće škoditi, ako poklonimo malo pažnje jevrejskom pitanju. U to ime, hoću da kažem svoje mišljenje. II Lord Dizrajeli (Bikonsfild), koji je kroz toliko godina bio ministar-predsednik u Engleskoj, beše poreklom Jevrejin. Što je naš narod robovao preko četir i po veka, to se može prepisati turskoj sili, ali što je robovao ovo poslednje dve desetine godina, to se ima prepisati poglavito "plemenitom” Bikonsfildu. On je za svo vreme svoje vladavine, upotrebio sav upliv moćne Engleske, da održi trulu tursku carevinu; on je žrtvovao ponekad čak i interese svoje države (naročito finansijske), da hrišćanske narode u Turskoj - Slovene - ostavi i na dalje u ropstvu. Engleska tadanja radikalna opozicija, pod svojim pripoznatim prvakom Gledstonom, nije mogla da obori upliv Bikonsfildov. Pa i tada, kad 1875. god. planu hercegovačka diljka na Nevesinju, tada, kad Srbija i Hercegovina priskočiše u pomoć svojoj braći, pa i Rusija zagazi u tu svetu borbu, bio je i opet lord Bikonsfild, koji je na zloglasnoj berlinskoj konferenciji i opet bacio sav upliv Engleske na vagu, da spreči konačno oslobođenje slavenskih naroda na Balkanu. Što je lord Bikonsfild na berlinskoj konferenciji ustao da spreči širenje Rusije, to se sa gledišta nekakvih engleskih interesa još daje razumeti, ali što je ustao protiv oslobođenja one jadne i potištene srpske i bugarske raje, to se sa gledišta tih interesa nikako ne može pravdati. Da engleski narod nije bio protivan oslobođenju balkanskih naroda, to su pokazali njegovi zborovi, mitinzi, za vreme srpsko-turskog rata; a to su još jasnije pokazali izbori, koji su u Engleskoj

nakratko posle berlinske konferencije oborili Bikonsfildovu stranku i istakli na površinu njegovog protivnika, Gledstona, koji važi kao najveći prijatelj nekadanje i sadanje raje u Turskoj. Držanje lorda Bikonsfilda na berlinskoj konferenciji, može se dakle samo tako razumeti ako pretpostavimo, da plemeniti lord, ovde nije zastupao kao engleski ministar engleske interese, nego da je zastupao kao Jevrejin, jevrejske interese. Događaji su dokazali, da Jevreji najvećma mrze Slavene, a to će biti po svoj prilici za to, što se Slaveni do danas, bar na praksi, pokazahu najnepristupačniji jevrejskom uplivu. No lord Bikonsfild nije se zadovoljio na berlinskoj konferenciji samo time, da preči oslobođenje slavenske raje, nego se pored te političke brutalnosti i neslobodoumlja pokazao još i vrlo "slobodouman i čovečan". On je zastupao načelo, da svi istočni narodi, pa i Rumunija i Srbija, moraju priznati Jevrejima potpunu jednakost, pa je i prodro s tim svojim načelom. Hercegovačka krv, šumadinski, njeguški i moskovski bataljoni, padali su dakle na razbojištu za oslobođenje - Jevreja. Srbin je još i danas raja. No još se nije sasušilo mastilo kojim potpisaše istočne države protokole berlinske konferencije; još se nije sasušilo mastilo kojim potpisaše oslobođenje i jednakost Jevreja, kad se baš u tim istim zapadnim državama koje primoraše Istok na to potpisivanje, otpoče da širi antisemitizam, protujevrejstvo. Od 5-6 godina širi se protujevrejstvo u zapadnim državama tako naglo, kao što se do sad nije širila nijedna jedina ideja. Da se zapitamo: Šta je to antisemitizam, protujevrejska struja? No ako hoćemo na ovo pitanje da odgovorimo, onda nam se pre njega nameće drugo pitanje a to pitanje glasi: Šta su Jevreji, i u opšte jesu li oni narod? Mi tvrdimo da jesu. - Ono se do duše može primetiti, da su Jevreji u starom veku izgubili svoju državu i rasuli se po svetu; može se primetiti da su oni u toku daljeg vremena napustili svoj jezik, pa da mnogi od njih danas napuštaju čak i veru. To je istina, ali se mora i to priznati, da Jevreji danas pored sveg toga, imaju više zajedničkog u sebi, nego narodi koji žive u svojoj državi, govore svojim jezikom i mole se svome, starome bogu. Čuveni Francuski naučar Ernest Renan, držao je na izmaku 1881. ili početkom 1882. god. u Parizu znamenito predavanje o narodnosti i narodima. On je tada izašao na sredu s mišljenjem, da narodnost i narod ne zavisi ni od toga, što izvesni ljudi žive u jednoj državi; ni od toga, što izvesni ljudi govore jednim jezikom, pa ni od toga, što veruju jednu veru. Po Renanu je glavna crta narodnosti i naroda ta, ako izvesni ljudi imaju jednu prošlost, jednu sadašnjost a hteli bi da imaju i jednu budućnost. Mi sa svoje strane ne delimo potpuno mišljenje Renanovo; nama izgleda, da on zajednički jezik, zajedničku državu i zajedničku veru suviše malo uzima u račun, ali mu priznajemo, da je ukazao prstom na novu osobinu narodnosti, na osobinu, na koju se do sad vrlo malo osvrtalo. "Hteti jedno i isto", to vezuje i strance, a kamo li ljude, koji su imali jednaku prošlost, jednaki jezik i jednaku veru, a imati razne težnje, to otuđuje decu i od rođenog - oca. Srbi poturčenjaci, ne otuđiše se tako silno od kuće, ognjišta i svoje braće, valjda s toga, što počeše da se klanjaju polumesecu, nego biće poglavito za to, što su sa Muhamedovom verom skopčane i druge političke težnje. Kad je već o tome reč, evo nuzgred naglašujemo i to, da se po našem mišljenju ljuto varaju oni, koji misle, da neslaganje Srba i Hrvata potiče iz različne vere ili raznije pismena, Bože sačuvaj! To neslaganje ima dublje uzroke; ono potiče iz raznije političkih težnji, koje su danas između Srba i Hrvata na žalost odviše velike. I sve dok se one ne uklone, mi u iskreno i trajno pomirenje Srba i Hrvata, ma kolko da želimo, prosto - ne verujemo. Jevreji dakle kao što već naglasismo, imaju zajedničku prošlost, zajedničku historiju, a poglavito zajedničke osobine i težnje. I baš te zajedničke crte, obeležavaju ih kao zaseban narod: njihova zajednička vera dolazi tek u drugom redu. Nemaju dakle pravo oni, koji tvrde, da su Jevreji samo "religijozna sekta", i da svi oni, koji ustaju protiv Jevreja, čine to zbog njihove religije. To je za celo podmetanje, jer u koliko je nami poznato, još ni jedan ozbiljan antisemita, nije zamerao Jevrejima, što oni imaju u mesto "kreščenija" - "obrezanije" ili tome podobno. Mi ćemo u ostalom dokazati, da se antisemitizam sviju vremena nije nikad borio protiv jevrejske vere, nego protiv jevrejskog morala, protiv jevrejskih nazora i protiv jevrejskih težnja. Ovde bi nas neko mogao pitati: "A zar nisu jevrejski nazori, proizašli iz jevrejskog morala, a jevrejski moral opet proizašao iz vere"? Odgovaramo da nije, jer se obrtno zbilo. Jevrejski moral, stvorio je baš noviju jevrejsku veru - talmudizam. No o tom ćemo docnije govoriti. Za sad naglašujemo, da se Jevreji po karakteru većma razlikuju od ostalih naroda, no što se ma koja druga dva naroda razlikuju među sobom. I baš u ovoj okolnosti leži po našem mišljenju glavni i jedini uzrok, neslaganja ostalih naroda s Jevrejima. U ovoj okolnosti leži uzrok, što se povika na

Jevreje i antisemitizam provlači kroz svu historiju, jer odviše velike raznolikosti ne možeš nikad sklopiti i združiti. Jevreji su organizovana sila u državi, koja ide na to, da ostale državljane ekonomski i inače podjarmi. U ovom trenutku, kada je povika na Jevreje i opet postala opšta, i antisemitizam juri "trčećim korakom" napred, mi hoćemo da iznesemo pred naše čitaoce historiju starodrevnog, sredovečnog pa i današnjeg antisemitizma. Mi iznašamo tu historiju s toga, da pokažemo pre svega sva ona sredstva, koja su do danas upotrebljavana protiv Jevreja, pa na žalost nisu pomogli. A saznati sve one puteve, kojima je išlo do danas čovečanstvo bez - celji, to je velika dobit, i olakšava mogućnost, da se udari jednom pravim putem. A taj put se mora pronaći, jer se ovako više ne može. Mi eto jasno izrekosmo kuda težimo, a ako u toku ove rasprave padne koja krupnija reč, ili ako je koja krupnija reč može biti već pala; molimo da nam se oprosti. Mi ovde govorimo, jer hoćemo da dođemo do istine, a podbadanje i širenje nesuglasnosti, neka je daleko od nas. "Ta mi smo bez razlike", kao što reče jedan kulturni historičar "proizvod roditelja, dojkinje, klime, mesta, vremena, obrazovanja i stotinu drugih okolnosti, koje sve skupa niti su naša zasluga, niti naš greh". III Obično se govori, da je historija Jevreja od postanja poznata. Nama izgleda da to nije tako. Evo zašto: Kad su Jevreji došli iz mezopotamskih dolina u Egipat, mi vidimo da imaju dosta savršen jezik, razvijenu religiju (veru u jednog nevidimog, svemogućeg boga) i veoma nizak moral. Kakav je bio život Jevreja u Mezopotamiji to nam historija ne može da pripoveda, i tako izlazi, da je nami početak jevrejskog života i jevrejskog razvitka - nepoznat. No kad nam je taj razvitak nepoznat, onda ne možemo ni na najzanimljivije pitanje da odgovorimo, na pitanje: zašto su Jevreji takvi, kakvi su? A oni su postali takvi kakvi su, ne slučajno, nego usljed raznih prirodnih zakona, usljed klime, rane, usljed tamošnjeg zemljišta i drugih okolnosti, što sve skupa upliviše ne samo na telesni, nego i na moralni razvitak naroda, upliviše na njegov jezik, religiju itd. No mi ne pišemo kulturnu historiju Jevreja, te nam s toga nije toliko žao, što sve to ne možemo da ispitamo, ali ćemo pokušati da protumačimo bar ono, što nam ovde treba, a to je: Kako je postao Jevrejski moral? "Stari zavet" nije istorija, ali je taj zavet postao usljed narodnih predanja, a narodna predanja i ako nisu istinita, ona su u toliko značajna, što se iz njih mogu videti običaji i moral onog naroda, u kome su ta predanja ponikla. Najstarija predanja Jevreja počinju sa stvorenjem sveta. Odista je značajno po jevrejski moral, da mi u tim predanjima nalazimo kako već prvi ljudi greše, njihovi se sinovi ubijaju, a dalji su naraštaji iskvareni, da bog napušta na njih jedared potop a zatim "vatrenu kišu". Eto kako crtaju Jevreji moral svojih najstarijih predaka; takav moral nalazimo mi kod njih i u docnija vremena, koja već upoznaje i rasvetljuje historija. Pa kako je postao taj hrđavi, jedinstveno hrđavi moral kod Jevreja? Mi smo se dugo mučili o rešenju tog pitanja, i evo iznosimo ga. Najstarija jevrejska narodna predanja, njihova historija i današnja statistika data pokazuju nam, da su se Jevreji od sviju naroda najveća namnožavali, pa se i danas tako namnožavaju. Nami izgleda da je to njihovo neprirodno namnožavanje bilo prvi uzrok njihove pokvarenosti. Verovatno je bar, da je kod Jevreja još u najstarije doba nastupala ona okolnosg, koju okolnost engleski nacionalni ekonom Maltus, danaske Evropi proriče. Namnožavanje ljudstva bilo je kod Jevreja jače i naglije, nego namnožavanje proizvodnja i sretstva za život. A gde to nastupi, tamo mora nastupiti zverska borba za opstanak - otimanje. Ta je okolnost po našem mišljenju proizvela kod Jevreja - razvrat. Kome se ovo tumačenje ne dopada, taj neka traži drugo, ali to tek niko ne može poreći, da je život u Jevreja sve od najstarijih vremena bio neobično - pokvaren. I ta pokvarsnost, taj razvrat je uzrok, te je još u najstarija vremena ponikao antisemitizam, protujevrejstvo. Egipatski faraoni bili su prve antisemite. Jevreji su bili u Egiptu politički podjarmljeni, i iz toga se može već zaključiti, da im nije bilo lako. Ali su Egipćani sa Jevrejima mnogo gore postupali, nego sa ostalim narodima koji behu podjarmljeni. Poznato je, da je Faraon jedared zapovedio, da se sva jevrejska deca, muškarci, bace u vodu. No docnije je išao još dalje, te da bi se otresao sviju Jevreja, izgonio ih je iz svoje države. Jevreji vele, da ih je pustio na slobodu, no to je neverovatno. Da ih je "pustio na slobodu" iz prijateljstva, on ne bi bio pre toga pokušavao, da jevrejsku muškadiju - podavi. Pa zašto su Jevreji proterani iz Egipta? To se najbolje vidi iz docnijih događaja. – Po iskazu sviju

historika, bili su Jevreji posle ishoda iz Egipta tako pokvareni, da njihov vođa i prorok Mojsej nije imao kuraži, da ih odmah vodi u obetovanu zemlju, i da s tim naraštajem osnuje novu državu. Nego je on za 38 godina vodio Jevreje po pustinji, vodio ih je okolo brega, a to s toga, da dočeka smrt starog pokvarenog naraštaja, i da sa novim, boljim priraštajem, otpočne stvaranje nove države. Deset zapovedi božji, koje je Mojsej skinuo sa gore sinajske, i u kojima se veli, šta sve Jevreji ne treba da čine, pokazuju jasno, šta su u ono doba oni odista činili. Ustanove. koje je Mojsej zaveo međ Jevrejima, dopadaju se mnogim historicima. Mi to mišljenje ne možemo da potpišemo. Priznajemo, da je Mojsej bio duboki filozof, umni tvorac nove religije, ali on, koji tada stajaše na čelu Jevreja, nije bio nikakav državnik. On je do duše uvidio jevrejsku pokvarenost, on je uvidio štetan upliv koji je morao po državu otuda proizći; on je hteo tome štetnom uplivu da stane na put, imao je i moći za to, ali u mesto da stvori takve državne ustanove, iz kojih bi moral proizašao kao prirodna posledica, on se zadovoljio time, da taj moral - pridikuje. No ta teokratska, popovska, država morala je proći kao i sve one religijozno-državne sekte u Americi, morala se rasuti. Mi se pozivamo na državne uredbe u starome Rimu i Grčkoj. Religija u staroj rimskoj i grčkoj državi bila je – mnogoboštvo. Ti su bogovi, kao što ih je narod verovao, bili iskvareni: ratovali su jedno s drugim, opijali su se, a kad im je bilo dugo vreme, onda su išli boginjama u posetu i preklinjali. Ta je religija inače pesnička, lepa ali nema u sebi nikakvog morala. Pa opet je zato bilo vremena, kad je u Rimu i Grčkoj, pored sve te religije, bio narod moralan, pun požrtvovanja i vrline. To je bilo onda kad su državnici stvorili zdrave državne ustanove. Mojsej to nije umeo, on je u mesto toga stvorio lepu - religiju i jevrejska pokvarenost trajala je i širila se i dalje. Nemamo nužde da pratimo političku historiju Jevreja korak po korak, samo naglašujemo, da ih kroza svu tu historiju vidimo ogrezle u krajnjem nemoralu. I tada, kada vladahu njima njihovi tiranski kraljevi ("mudri Solomon" bio je najgori od sviju); i tada kad behu podjarmljeni od Babilonaca, Perzijanaca, Makedonaca i Rimljana, oni ostadoše jedni te jedni. Čitava jevrejska literatura onoga vremena, izuzimajući čisto crkvenih spisa, beše antisemitska. Najznamenitije su u toj antisemitskoj literaturi - "knjige proroka". U tim knjigama ustaju pojedini Jevreji protiv grdne pokvarenosti svoga naroda, ustaju sa daleko oporijim rečima nego što to čini danas – Ištoci. Ti "proroci" i pretskazaše naposletku svome pokvarenom narodu šta će ga snaći. Reči Jeremije proroka: "Neće vam ni kamen na kamenu ostati" ispunile su se sa razorenjem Jerusalima potpuno. Iz sredine pokvarenog Jevrejstvom vidimo da se rađa čovek pun duha i moralnosti - Hilel! On pokušavaše svom snagom da izazove preobražaj, no njega gone i ismevaju. Posle Hilela ustao je Hristos. Nužno je da se uživimo u ono doba; nužno da za časak predstavimo sebi sve one prilike koje su tada vladale, pa tek onda možemo razumeti Hristovu nameru. Hristos nije ustao protiv starog zaveta; Hristos je primio za osnovu svoje religije one iste "deset zapovedi božje", koje je pisao Mojsej, i koje su Jevreji i pre Hrista imali. Sva razlika između tadanje jevrejske religije i Hristove nove nauke kreće samo u jednom pravcu. Hristos se nije prepiro o suštini sv. Trojice, o lebu i vinu itd.; oko tih sitnica uzeše tek apostoli a još više crkveni sabori da se svađaju, kao da je to glavno u Hristovoj nauci. Hristova nauka, ona čista nauka, koju je on propovedao bila je naperena protiv ceremonija. "Vi znate zapovedi božje", veli on Jevrejima, "ali ih ne vršite. Vi idete u Hram, ali tamo trgujete", veli on, i jevrejske sveštenike, koji su ogrezli u nemoralu i kalu, tera bičem iz hrama božijeg. Njemu nije dosta što se neko kao onaj Farisejac gruva pred oltarom u prsa; on traži dela i ukazuje na - Samarićana. Hristos se zauzima za sirote i podjarmljene; on je propovedao jednakost, veleći: "svi ste vi jednaki". Da! Hristos je hteo da se deset zapovesti božije vrše, a ne samo šapuću pred oltarom, i to je glavna osnova zbog koje je ustao protiv tadanje jevrejske religije. No sve beše uzalud. Jevreji su grcali u demoralizaciji; njihove ustanove behu jadne i traljave, zakoni loši, a na đubradma ne niču nježni cvetovi, pa ma ih po sto puti sadio i zalivao. Trebalo je preobraziti samo zemljište, pa da bude drugačije. "Vodica" tu slabo pomaže. Danas si, recimo, isčupao zlo, no ako je zemljište ostalo staro, zlo će opet nići. Trebalo je dakle oboriti jevrejske državne ustanove; no ne beše nikoga, koji bi to učinio. Politička stranka u Jevreja, takozvani "Farisejci", koji su tražili slobodoumnije i demokratičnije državne ustanove, nije bila dovoljno jaka, da prodre. Hristos se bio latio gigantskog posla, on se odrekao Jevrejstva i otpočeo da propoveda opštu slobodu sviju ljudi. Apostoli, a još više velikodostojnici crkveni, izopačiše Hristovu nauku, oni je

skrenuše sa pravog **** a zadaviše je u puke ceremonije. Jevreji imadoše opet taman toliko sile i državnog autoriteta, da prikuju Hrista o krst, te da kao država, uginu za navek... Eto to bi bilo u malo reči historija starodrevnog antisemitizma. Ta je historija dosta svestrana i mi je ponavljamo u nekoliko redi. Najpre je pokušao Faraon da potamani Jevrejstvo, i počeo da baca u vodu svu njihovu mušku decu. No i starodrevni varvarin preplašio se od tog sredstva, te se zadovoljio naposletku time, da svoj narod sačuva od jevrejske pokvarenosti. Da bi to postigao, on je proterao Jevreje iz zemlje. To je bio antisemitizam, koga pokrenuše stranci protiv Jevreja. Ali ima, kao što smo videli, i antisemitizam, koga su pojedinci Jevreji pokrenuli protiv pokvarenosti svog naroda. Taj antisemitizam bio je uzvišen, on je hteo pokvareno Jevrejstvo, ne da uništi, no da ga reformiše, popravi. Celj je bila valjana, ali su sredstva bila slaba, nedovoljna. Umesto da se antisemite baciše na političko polje, oni uzeše da pridikuju. A jednom narodu kazati: "budi dobar i pošten", znači toliko isto, kao kad bi mu kazao "budi obrazovan" to se ne da onako od jedne reči postići. Za ono poslednje nužne su dobre škole, za ono prvo zdrave državne ustanove. IV Talmud ... Kad padne kap vode na usijano gvožđe, ne šikće većma, no što šikću Jevreji i njihovi prijatelji kad u književnosti i novinarstvu padne ta kobna reč: talmud. Vazda naučeni da viču za policijom i državnim tužiocem, i ovoga im je **** prva reč, kako je to – draženje. Sa prividnom srčbom, ali u stvari sa nesravnjivom nadutošću odriču Jevreji sposobnost svakom nerabineru, da se pača u raspravu, kad je o talmudu reč. "Veran prevod talmuda ne postoji", vele oni, "a jevrejski original, ne mogu da razumu, lajici". - Istina! Ali neka nam se dopusti da primetimo kako je dovoljno, proučiti onaj deo književnosti, koji se bavi jevrejskom historijom i jevrejskim odnošajima, pa da se čovek podpuno poduči o talmudu. One historije Jevrejstva, koje su pisali rabineri, sadrže u sebi prevod mnogih i važnih mesta iz talmuda. Ta mesta ili se bave korisnim poukama za život, ili kipte od morala i čovekoljublja. I dotle bi bilo sve lepo. Međutim je u novije doba ustao profesor praškog sveučilišta za orijentalne jezike, dr Roling, i naštampao čitavu knjigu izvoda iz talmuda. Iz te se knjige vidi, da u Talmudu odista ima moralnih i lepih pouka, ima božanstvsnih izraza o ljubavi prema bližnjemu, samo se vidi i to da po nauci talmuda Jevrejin mora smatrati samo Jevrejina za svog bližnjega, i svaki Nejevrejin, ne samo da nije Jevrejinu bližnji, no nije ni čovek, a ko nečoveka, mora svaki Jevrejin ići na to, da Nejevrejina vara, upropašćuje, pa i ubija. Izrazi, kojima časti talmud Nejevreje, tako su niski, tako brutalni, da ik ovde ne ćemo ni povtoriti. Doktor Roling je znao šta ga čeka, kad njegova knjiga izađe. On nije hteo da se s jevrejskim rabinerima grdi, no položi jednom novčanom zavodu dosta veliku sumu novaca, i obreče te novce svakom onome, koji mu dokaže, da u njegovom prevodu talmuda, ima ma i samo jedne jedine neistinite reči. Taj novac ne zasluži do danas ni jedan rabiner, ali su oni svi skupa obasuli dr Rolinga s čitavom literaturom - grdnji. Već i iz ovoga što dovde navedosmo, vidi se, u čemu je stvar. No mi nećemo da se zadovoljimo samo s autoritetom dr Rolinga, no ići ćemo u ispitivanju i dalje. Izjavljujemo unapred, da se s talmudom u opšte ne bi zanimali, kad ne bi morali. Ono doba, od razorenja Jerusalima god. 70. pos. hr., pa sve do 1040. godine naziva se u historiji Jevreja - "talmudsko doba". Ko dakle nije načisto s talmudom, taj ne može razumeti i oceniti ni "talmudsko doba", pa ni docnije događaje. Ne samo HIH.,no već i HPI. vek ima svoga dr Rolinga. Domen, veliki znalac talmuda, ustao je 1239. god. i optužio talmud papi Gligoriju IH. Papa je sastavio sud i taj je sud osudio talmud, da se ima - spaliti. Francuski Kralj Ludvig, ne htedne verovati ni papi, ni onom sudu koga je papa sastavio, no sastavi sam novi sud. Tome sudu je predsedavao tadanji kancelar pariškog univerziteta; na tome sudu je bio i sam kralj. Sazvao je i Domena, koji je tužio talmud, sazvao je i rabinere koji su branili talmud i pustio ih da zastupaju svoje nazore. R. Jahil, glavni govornik rabinera držao se dobro, ali je morao mnogo što šta da prizna, i nov je sud potvrdio prvobitnu presudu. U čitavoj Francuskoj podigli su glomače i spalili sve egzamplare talmuda, koje im dođoše do ruke, a to sve, kao što je u presudi glasilo, "zbog zločesti i nemorala". Posle nekoliko desetina godina - 1264. - naredio je i kralj Jaim od Aragonije, da se spali talmud. Protiv ovih presuda podižu jevrejski rabineri još i danas - protest. Oni tvrde, da su tadanje sudije koje osudiše talmud, bili neuki jevrejskom jeziku, a da osudiše talmud iz verske mržnje. No mi

ćemo da se pozovemo na jednog naučnog sudiju, o kome niko ne može reći da je mrzio Jevreje. Taj je sudija Dr. H. Grec. On je i sam rabiner, veliki znalac talmuda, a napisao je po jevrejskim izvorima "Historiju Jevreja" u nekakvik 14 knjiga. Ta "Historija Jevreja" pisana je u glavnom tako laskavo po Jevreje, da je tu knjigu o svom trošku izdalo jevrejsko "društvo za širenje jevrejske literature". Dr. Grec piše u toj svojoj "Historiji Jevreja" o značaju i sadržaju talmuda među ostalom ovako: "Talmud je bio osuđivan i spaljivan, ali to samo s toga, što niko nije hteo da vidi i njegove dobre strane, no samo hrđave". Malo dalje veli Grec ovo: "Hrđave strane talmuda mogu se svesti na tri odeljka. Prvo i prvo ima u talmudu mnogo sitnica i malenkosti; drugo ima u talmudu mesta koja govore o demonima - đavolima - a treće ima u talmudu neprijateljskih izražaja i uputstava protiv članova drugih naroda i drugih veroispovesti". Mi mislimo da se ove reči dr. Greca ne mogu uzeti olako, a mislimo i to, da iz njih jasno izlazi, kako će u talmudu ipak biti mnogo što šta, što se protivi deset zapovedima božijim. U ostalom mi držanje današnjih Jevreja i njihovih rabina, u ovoj stvari prosto ne razumemo. Ta oni za boga nisu napisali talmud, no je taj talmud postao u III., IV. i V. veku. Pa zašto ne kažu ta gospoda istinu; zašto bar ne reknu, da oni u svojim sinagogama ne propovedaju više narodu ona mesta iz talmuda, "koja sadrže neprijateljske izraze i uputstva protiv drugih naroda i veroispovesti?" Tada im niko ne bi mogao zameriti; no oni u svojoj drskosti hoće istinu na očigled svom svetu da oporeknu. To je nepolitički, jer na taj način oni dokazuju svoju zajednicu sa svakom tačkom talmuda, oni brane nešto, što se danas niti može niti sme braniti, i mi držimo, da će otuda biti po njih kadtad hrđavih posljedica. Posle razorenja Jerusalima, beše politički život Jevreja na izdisaju. Ovdi ondi pokušavahu neki od njih ustanak, no taj ne nalazaše u narodu odziva. Narod je učinio drugo nešto. On je kao ono pacov napustio lađu koja propadaše. Tome i imaju zahvaliti Jevreji što su se održali, jer da su većma voleli otadžbinu i ostali gde su, od njih bi danas bilo isto tako malo traga, kao od Rimljana. No kao što rekosmo, oni se raziđoše po svetu, naročito se naseliše u Babilonu, i stvoriše "državu Izrailjćana". U toj državi behu zavisni od Perzanaca, ali su imali vrlo prostranu avtonomiju. Njihova politička glava, takozvani "ekzilarh", bio je po redu odma četvrti posle perzijskog kralja. Pod tim srazmerno dosta povoljnim okolnostima, počinju oni da žive novim životom, i stvoriše - talmud. Dizali su crkve i predikaonice naročito u Babilonu; njihovi rabineri prikupiše stare jevrejske zakone, zakonska tumačenja, narodne izreke, iz kojih se poglavito sastoji onaj deo talmuda, što se zove "mišnah"; tom delu dodaše "gemaru", (završetak), dok nisu naposletku Rabina i R. Joze završili knjigu i izrekli: "neka bude proklet svaki onaj, koji ma samo i jednu reč doda ili oduzme od te knjige". Toje kao kod našeg "vjeruju". Mi smo o glavnoj sadržini talmuda već napred govorili. Sad kažemo neku reč o kulturnoj strani talmuda. Talmud ma kako da je u izvesnom pravcu nemoralan, on je pisan od boljih ljudi, i imao je kako se nami čini, političku celj. Da dokažemo to: Jevreji behu u ono doba politički podjdrmljeni i do krajnosti razvraćeni. O tome razvratu pišu tadanje jevrejske kronike, koje je preveo dr Grec, ovo: " Jevrejski seljaci, bili su u delanju bez poštenja, u porodičnom životu bez nježnosti; u odnošajima sa drugim bez poštovanja, a nisu cenili ni malo tuđ život. Jevrejski sveštenici klonili su se i dodira seljačkog, da ne uprljaju o njih svoje haljine". Kad se dakle uzme u obzir ovaj razvrat i politička potčinjenost Jevreja, onda se mora čovek Rabini R. Joze-u i kako se zovu ti svi tvorci talmuda u neku ruku diviti. Oni su se starali, da u talmud unesu mudre zakone i savete za praktični život, ("Ne prosipaj prljavu vodu, pre nego što nabaviš čistu"). Oni su u talmudu naređivali svome narodu da bude jedno drugome brat, da se vole i pomaže, a s druge strane ulivali mu zversku mržnju protiv njegovih političkih protivnika, protiv svakog onog, koji nije Jevrejin. Talmud je dakle osnovao neku političku religiju, on je u onom varvarskom dobu hteo da pouči Jevreje o tome, kako će što lakše održati narodnosti i materijalnu " borbu za opstanak". Mi smatramo talmud u neku ruku za ono isto, što je i koran. Jevreji se mnogo hvale, da je Muhamed pozajmio od njih svoju religiju. To je istina; mi šta više idemo i dalje, te tvrdimo da su Muhamedanci i svoj koran stvorili po talmudu. Jer i koran sadrži u sebi stare zakone, savete, "moralne izreke", ali ujedno i nauku, da su svi Nemuhamedanci psi, koje satrti i uništiti valja. Koran je oduševljavao i fanatizovao Muhamedance; on im je u starije doba učinio veliko političke usluge, no danas će ih upropastiti. Koran, t.j. sin, koji je stvoren od talmuda, bio je srećniji od oca. Osmanlije, Turci, održali su pobedu nad ostalim svetom, i njihov koran posta zakon, ispunjavanje njegovih propisa - vrlina. Jevreji su bili slabiji, pobeđeni, i ispunjavanje talmuda beše uvek

smatrano kao - zločin. Mi smo rekli o talmudu onoliko koliko beše po našem mišljenju nužno. Mi sad imamo u rukama ključ, kojim ćemo otvoriti vrata, koja skrivaju tumačenje sredovečnog antisemitizma i docnijih događaja. V Zašto su gonili Jevreje u srednjem veku? - Pa to je bilo zbog "verske mržnje" - odgovoriće vam se na to. Jeste, ali je tu i historija, a ona veli da nije tako. Mi hoćemo da priznamo, da je tako reći i vazduh srednjeg veka bio natopljen verskim predrasudama i religijoznom mržnjom. Srednji vek nosi na duši "krstonosne vojne", srednji vek je uprljao ruke prilikom "vartolomijske noći"; srednji vek je pogazio obraz prilikom "dragonada"; srednji vek se obeščastio prilikom "inkvizicije"; papska moć je u svom verskom neslobodoumlju i besnilu rušila čitave provincije, i klala čitave narode: - sve je to istina, ali ta verska mržnja nije se odnosila i na Jevreje. Pa kako je to moguće? - Evo da kažemo: Jevreje je spasla njihova verska nadutost. Zna se, da Jevreji smatraju sebe za jedini "bogom izabrani narod"; oni veruju da je bog za njih stvorio "obetovanu zemlju"; oni veruju u opšte, da su nekakve maze - božije. Toj jevrejskoj nadutosti laskao je i Mojsej, pa je tu nadutost uneo i u svoju veru. "Pravi bog, to je bog Semita, bog Jevreja" - vele oni. Ko dakle nije semita, nije Jevrejin, za toga u okviru jevrejske crkve nema pravog blaženstva; pravi Jevrejin treba da se rodi takav. Jevrejska religija je narodna religija, ona je po pravdi skučena samo na Jevreje. Hristos je udario drugim putem; on je umesto verskog narodnosnog šovinizma, uzeo da propoveda - međnarodnost. Hristova vera, nije vera jednog naroda, nego vera čovečanstva, vera sviju ljudi. Bog o kome je Hristos propovedao, ne poznaje nikakav "izabrani narod", nego su njemu svi ljudi - jednaki, svi su njegova ravnopravna deca. Posle ovoga što smo dovde rekli, vidi se jasno, da jevrejska vera beše vrlo primamljiva i laskava po Jevreje. oni su se s toga i opirali Hrišćanstvu, jer im je Hrišćanstvo htelo da uzme "versku prevlast" i da ih izjednači sa drugim narodima; ali se vidi isto, kako vera Jevreja nije mogla da mami i očarava druge narode. Ta kog će im vraga vera, koja im kao Nejevrejima unapred zatvara vrata - blaženstvu. Rimskim papama, koji su se u ono doba borili za moć i prevlast, nije bila opasna jevrejska vera. Jevrejska vera nije težila da ovlada svetom, ona se ograničila samo na jedan mali i raskomadani narod. Rimske su pape moć Jevrejstva prosto ignorovale, prezirale, a upustili su se u krvavu i zversku borbu protiv Muhamedanaca i protiv Protestanata, koji su bili opasni takmaci, jer su i sami išli na to, da pomuhamedanče i poprotestantišu čitav - svet. Eto, mi mislimo daje to bio uzrok, što papska moć u srednjem veku nije gonila Jevreje, a kome se to tumačenje ne dopada, taj neka traži drugo, samo ćemo mi historijom dokazati, da Jevreji zbog verske mržnje nisu bili gonjeni. Kada su Jevreji posle razorenja Jerusalima prsli na sve strane, nigde ih ne predusretahu mržnjom, nigde ih nisu gonili. Izgleda, kao da je taj narod, koji je ostao bez otadžbine i države, izazvao duboko sažaljenje u tadanjih vladara. "Seoba naroda" beše u najvećem jeku, ali Jevreji ne učestvovahu u toj seobi kopljem i buzdovanom; oni svoja nova ognjišta nisu kao drugi narodi oteli, no izmolili. Kako su Jevreje primili u Babilonu, to smo već napomenuli, a sad dodajemo, da su ih i u Evropi dočekali sa iskrenim gostoljubljem, a braminski kralj Arivi, ponašao se prema njima tako reći kavaljerski, i ustupio im mnoge povlastice. U prostranoj franačkoj državi, učinio je već Karlo veliki dosta za Jevreje; a kralj Ludvig ponašao se prema njima do krajnosti prijateljski. On im je dozvolio da mogu držati hrišćanske radnike, dozvolio im je, da mogu držati otroke, pa i to, da mogu trgovati s robovima. Kralj Ludvig je Jevrejima za ljubav naredio, da se vašar ne drži više subotom, kad Jevreji slave, no u druge dane. Kralj je naimenovao i naročitog činovnika (Magister Judeorum), koji se morao starati, da se prava Jevreja ne povrede. No ne samo u franačkoj državi, nego i u Poljskoj beše dozvoljeno Jevrejima, da drže hrišćanske robove, a dvorci i palate, koje sazidaše Jevreji u 11. veku u Češkoj i Moravskoj, svedoče jasno, da su oni tada bili - vlastele. O verskom ugnjetavanju Jevreja, nema u historiji toga doba ni pomena. U Babilonu imali su Jevreji akademije i predikaonice, a škola na kojima se predavala "nauka o talmudu" bilo je u Vormsu, Majncu, Toledi i drugdi. O sinagogama nećemo ni da govorimo, jer u jevrejske sinagoge nije niko dirao, pa ni onda, kad su počeli talmud da osuđuju, i da podižu za njega glomače. Kao zanimljiv primer navađamo, da je 1569. god. kad su Jevreje zbog njihove pokvarenosti počeli već da proteruju iz "crkvenih država", da je velimo u tom dobu u tim državama bilo na svaku hiljadu jevrejskih porodica 72 sinagoge. Ta u samome Rimu bilo je tada ne manje no 9 sinagoga. Kad su

narodi počeli da se bune protiv jevrejske pokvarenosti, tada su pape: Gregor I, Aleksandar II i Sikstus IV ustali u odbranu Jevreja i proglasili svaki napad na njih, kao - nehrišćanski. Kad su Krstonosci u Kelnu i Vormsu silom pokrstili neke Jevrsje, tada je Henrik IV dozvolio tim prekrštenima, da se opet povrate u svoju veru. U ostalom mora se priznati, da su Jevreji bili ipak gonjeni zbog svojih verskih načela, ali je to s toga, što su se međusobno gonili. Oni se behu ljuto pocepali, i to na više strana. Pristalice talmuda behu u većini, a umeli su da se uvuku i kod dvorova, te počeše sve jevrejske protutalmudske sekte krvnički da napadaju. Kad je Jevrejin Jehuda-Ibn-Ersa 1149. god. postao u Španiji dvorski učitelj, on je izmolio pravo, da može goniti takozvane Karejce, koji su hteli da odbace talmud, te da veruju staru jevrejsku veru. Raspaljeni fanatički rabiner Salomo i njegov đak Jona, tužili su takozvane Majmuniste, kod Dominikanaca. (Majmuniste su htele da poprave talmud, i da ga izmire sa tadanjom filozofijom i duhom vremena). "Vi spaljujete nevernike i jeretke svoje crkve", govorio je Solomo, Dominikancima, "spalite bar i jeretike naše vere". Ovo sve priznaje i sam Grec. Držimo da je izlišno nabrajati dalje primere. Toliko se svakako može reći: Da su talmudiste slučajno imali onu silu i snagu u rukama, koju imađahu rimske pape, oni bi bez sumnje mnogo ljuće gonili pristalice protutalmudkih sekta, no što su gonile rimske pape - protestante. Ta čak i "tridesetogodišnji rat", ta najsramnija pega na obrazu svega čovečanstva, nije činio Jevrejima mnoge neprilike. Jedan jevrejski naučenjak, koga spominje i sam Grec, govori o položaju Jevreja, posle tridesetogodišnjeg rata ovako: "Jevreji nisu baš mnogo stradali prilikom tog rata. Hrišćanski stanovnici behu skroz osiromašili, borili su se krajnjom nuždom i nevoljom, a Jsvrsji su opet bar što-šta spasli. Sve što je u tom ratu popljačkano, prolazilo je kroz ruke Jevreja, i ma da su tadanji nameti bili veliki, opet su Jevreji imali otuda koliko toliko dobiti". Ovako veli historičar koji je prijateljski raspoložen prema Jevrejima, a mnogi nejevrejski historičari govore o "pljačkanju mrtvaca" koji padoše na bojnom polju za ono vreme, i krive Jevreje za to. Pa kako, i zašto su gonili Jevreje u srednjem veku? Na ovo pitanje nije teško odgovoriti. Treba čovek da se osvrne samo na historiju starodrevnog antisemitizma, pa da sredovečni antisemitizam protumači. Uzroci behu jedni i isti, a posljedice behu samo u toliko razne, u koliko su se državni odnošaji izmenuli. Kad ono o starodrevnom protujevrejstvu beše reč, mi smo još tada pokazali, da nije bilo nikoga, koji je bio u stanju da učini ma šta, što bi Jevreje popravilo. Naprotiv, mi smo pokazali da je od razorenja Jerusalima u tom pogledu počelo da ide na gore. Vera Mojsejova bar je predikovala moral, al talmudizam, koji se iz te vere razvio,nije ni to činio. Talmudiѕam je bio širio nemoral, on je nemoral uzakonio. Talmudsko načelo: "Ljubi te se; pomažite se, ali varajte, mrzite i ubijajte sve, koji ne veruju vašu veru", nije moralno načelo, no takvo načelo pre priliči za kakvu razbojničku četu. Punih dvadeset vekova, dve hiljade godina, piljili su Jevreji u talmud kao mačke u žižak, i posvećivali su se samo njemu. "Glavni posao Jevreja beše u ono doba izučavanje talmuda", veli Grec, "oni su odganjali od sebe i san, samo da se mogu učiti talmudu". Posljedice ovoga nisu izostale. Jevreji behu u sve države bratski primljeni, jer ih nisu poznavali. Osećali su sažaljenja sa izgnanicima, i za prvo vreme beše im dobro. Ali kad Jevreji počeše da delaju, te ih narodi upoznaše, onda je počelo gonjenje i izganjanje. Gonjeni Jevreji nađoše sebi novu otačbinu, no za malo, pa se i tamo izigraše i oni moradoše dalje. Tako je to trajalo dve hiljade godina, jer toliko je trebalo, dok su Jevreje u svima zemljama upoznali i - progonili. U 16. veku beše hajka na njih opšta. Evropom je zavladala silna, neodoljiva protujevrejska struja, narodi se uskomešaše i to doba nazivaju Jevreji u svojoj historiji "doba - propadanja". No daj da zavirimo u historiju. Hadrijanov zakon (154. god.) koga su carevi Konstantin i Iraklije obnovili, pokazuje najjasnije značaj sredovečnog antisemitizma. Taj zakon zabranjivao je Jevrejima da žive u onom delu varoši, u kome žive Hrišćani. On znači: "Mi i Jevreji imamo sasvim razne nazore o svetu i moralu; mi ne priličimo jedno s drugim". Justinijanov edikt (532.) išao je dalje. Taj zakon je hteo da predupredi sve štetne posljedice jevrejskog nemorala. Evo šta veli on: "Jevreji ne mogu svedočiti protiv Hrišćana, no samo jedan protiv drugog". Jevreji vide u ovom opredeljenju nepravdu, ali nemaju pravo. Neka se samo sete šta ih uči talmud. Talmud nalaže Jevrejima da svedoče lažno protiv Hrišćana samo ako mogu škoditi, jer lažna svedočba nije u tom slučaju greh. Jevreji su tada obožavali talmud, oni su ginuli za njime, i zar Justinijan nije imao pravo, da sačuva Hrišćane od lažne svedočbe jevrejske. Pa i ostala ograničenja Jevreja ponikla su iz sličnih pobuda. Jevreje su docnije istisli iz zvanja činovničkih, njima su docnije zabranili da drže sluščad i da trguju s robovima. To je i opet bilo usljed talmudskih naredaba, da Jevrejin treba Nejevrejima, degod

samo može, da vara i isceđuje. - Kad se čovek za časak uživi u ekonomske odnošaje srednjega veka, onda mu je na mah jasno, da su tadanji državni zakoni morali zabraniti Jevrsjima i zanate i posed, jer bi se inače Jevrejima u oba slučaja dala prilika, da drže hrišćanske radnike i hrišćansks kalfe, pa da ih prema tome i varaju i cede. Jedino što su dozvolili Jevrejima, beše trgovina, ali su i tu smatrali tadanji zakonodavci za dužnost, podviknuti hrišćanskom svetu: "Vidi ovo je Jevrej, njemu zapoveda njegova vera da te prevari i upropasti. Čuvaj ga se!" Tako je ponikao "čivutski žig", upravo naredba, koja nalagaše Jevrejima da moraju nositi jednu žutu ili bojadisanu zakrpu na gornjoj haljini, a u nekim krajevima moradoše nositi naročite kapice. To beše za to, da ih svet pozna, te, da na prvi pogled znade, s kim ima posla. Sva ova naređenja žigošu Jevreji, pa i mnogi hrišćanski historičari, kao gonjenje Jevreja, oni vide u tome nekakvo divljačko grubijanstvo, nepravdu i versku mržnju. Međutim o svemu tome nema ni pomena. Jevrejske sinagoge i njihovu religiju nisu nikad dirali. Tadanji svet branio se samo od pokvarenosti jevrejske; on nije hteo dopustiti, da ga Jevreji po načelima talmuda upropašćuju. To je sve i to se srednjem veku ne može zameriti. On u svojoj obrani nije mogao da ljubi Jevrejima ruke, a ako naše moderno doba uzmogne naći nježnija i blažija sretstva koja će nas spasti od jevrejske pokvarenosti, to će biti njegova dika. Hajdete da potražimo po historiji, i vidimo, kako je to bilo sa proterivanjem Jevreja iz pojedinik država i zemalja. Do sada smo pokazali, kako evropskim državama ne beše ni na kraj pameti, da Jevreje odma s početka uhvate bezobzirno za rame i proteraju. Tek onda, kad su se sva ograničenja i sve zakonske mere pokazale bezuspešne, moralo se pristupiti - krajnjem sredstvu - proterivanju. Agitacija za proterivanje Jevreja započela se u pojedinim državama veoma davno. Ako smo dobro pogledali historiju Jevreja, onda je arcivladika Ansegizus bio prvi, koji je posle Faraona proterao Jevreje. Toga vladiku zvali su njegovi savremenjaci zbog dobrote "drugi papa", i za njega se zna, da je tako okolo godine 877. pos. Hr. proterao zbog nemoralnog života, iz varoši Sensa, Jevreje i - kaluđerice. Da je vladika slučajno proterao samo Jevreje, sada bi se još moglo reći, da ih je proterao zbog verske mržnje, ali pošto je proterao i kaluđerice, to je onda jasno, da tu vera nije uplivisala. Kad su pojedini Jevreji videli, kuda će da ih odvede njihova pokvarenost, oni pokušaše da odklone opasnost od svoga naroda. Kao takve pokušaje beležimo sabore jevrejskik rabina. Tako je na priliku sabor jevrejskih rabina, držan u Majncu 1223. god. savetovao svom narodu, da se okane nepoštenih sretstava prema Hrišćanima, da ne pravi lažne novce, da ne vara itd. No taj savet nije pomogao a hrišćanski svet bunio se sve većma protiv Jevreja. Karl IV naložio je svojim knezovima, u "zlatnoj buli" između ostalog i to da moraju trpiti u svojim oblastima - Jevreje. Iz ovog se naređenja vidi, da su u ono doba ti knezovi počeli već da proteruju Jevreje. Međutim zna se nasigurno, da je Ludvig IX 1254. god. proterao jedan deo Jevreja iz Francuske i ako ne na večita vremena. O daljim proterivanjima Jevreja iz Francuske, iz Nemačke države, iz Češke, Navare, Poljske, Ugarske, Španije, Portugalije, nećemo izbliže da govorimo, jer se to može naći u svima većim historijama tih država. No hoćemo da napomenemo nešto, što jako upada u oči. Sva ta proterivanja Jevreja ne mogu se svesti na samovolju tadanjih vladara. Baš na protiv. Kad je n. pr. kralj Jovan od Francuske primio natrag Jevreje (1360. god.) dozvolio im je povratak pod uslovom, da se poprave, i naznačio im rok od 20 godina, u kome vremenu trebaše, svoj promenjen način života da dokažu. Tih dvadeset godina prođoše, no Jevreji ostadoše stari. Njihovi sveštenici ulagivahu se kralju, obasipahu lakome francuske dvorjane s novcem, i kralj Jovan je potpisao naredbu, da ss stari rok od 20 god. produžuje na daljih 5 godina. Protiv ovoga se pobunio narod, i tada, 1380. god. buknuo je u Parizu veliki kraval i napad na Jevreje. Tako je i skupština čeških notabla zaključila 1542. god. da se imaju Jevreji proterati iz zemlje. Car Ferdinand se dugo opirao tome, no naposletku ga namoraše odveć česte pobune naroda protiv Jevreja, da gornji zaključak izvede i Jevreje protera bar iz doljne Austrije, Graca i Praga. Da je skupština čeških notabla bila u pravu, to priznaje i sam Grec u svojoj historiji. "Praška jevrejska opština", veli on, "bila je u veoma ružnom glasu, kod svojih sestara. Nju su držali za zlobnu, nisku, bezsavesnu, otmičku i sebičnu. Glavari te jevrejske opštine činili su sva moguća bezakonja, a podmićivali su lažne svedoke javno i na danu. No Grec priznavajući to, brani svoje jevrejske sunarodnike time, što veli: "Kad su prvi put proterali Jevreje iz Praga, otišli su i dobri i hrđavi, a kad im bi dozvoljen povratak, vratili se natrag samo jevrejski - ološ". Mislimo da smo naveli i suviše primera, iz kojih jasno izlazi, da srednji vek nije gonio Jevreje, no da se samo branio od njihove pokvarenosti. Taj vek nije umeo da popravi jevrejski moral, ni da izmeni

njihove nazore, jer kad mu dođe na pamet da podiže glomače, i da na plamenu spaljuje jevrejske talmud-knjige, bilo je već dockan. Talmud se tada beše tako reći već "oživotvorio", prešao im je u krv i prelazio po zakonu krvnog nasljedstva od oca na sina ... Međutim se spremahu u Evropi velike promene. Francuska slobodoumna filozofija ustremila se na feudalne, vlasničke ustanove tadanjeg veka, i pregnu, da oživotvori načelo slobode, bratstva i jednakosti. Ove tri reči behu Jevrejima taman dobro došle. Kad je pobedonosna, velika francuska revolucija izbila u "narodnoj skupštini" na površinu i kad pregnu, da dade pravac ne samo Francuskoj, no tako reći, celom svetu onda je jevrejski poslanik Isak Ber, koga su izaslale lotrinške opštine, pokrenuo pitanje o ravnopravnosti i oslobođenju Jevreja. U avgustu i septembru mesecu 1789. god dolazilo je u narodnoj skupštini, u toj stvari, do burnih i vatrenih prepiraka, ali je Isak Ber veoma vešto postupao. On je tada, kao što to i danas čine Jevreji, predstavio Jevrejsko pitanje, kao pitanje vere, i naglašavao, kako bi to sramno bilo po slobodoumnu Francusku, kad ne bi smela da se uzvisi nad verskom mržnjom. Francuska narodna skupština, bar većina te skupštine, naišla je na ovaj lepak. Fraza je pobedila, i samo toj frazi mogu zablagodariti Jevreji svoj današnji položaj. Docnija vremena su pokazala, da je velika francuska rsvolucija rešila jevrejsko pitanje na dohvat, bez dublje študije, i da takvo rešenje nije urodilo dobrim plodom. Februarske i majske revolucije 1848. godine u Parizu, Berlinu, Beču i Ugarskoj, podražavale su velikoj francuskoj revoluciji u mnogome, pa i u jevrejskom pitanju. Lažna historijska pretpostavka, da je jevrejsko pitanje versko. otelo je maha. Međutim današnji, moderni antisemitizam, koji kao da iz zemlje niče, dokazuje da je jevrejsko pitanje tada rešeno u hrđavom pravcu. Mi bar mislimo, da ovo naglo širenje protujevrejstva, baš sad na izmaku 19. veka, ne može biti bez dubokih i opravdanih uzroka. VI Kako se moglo desiti, da se Jevreji za tako kratko vreme dograbiše ove ekonomne i političke sile, koju danas vidimo u njihovim rukama? To se desilo na vrlo prirodan način. Darvinova nauka o nasljedstvu i prilagođavanju, može nam to lako protumačiti. Poznato je, da su Jevreji mal - da ne kroz punih dvadeset vekova bili trgovci. U starom svetu, a rekao Jevrejin, a rekao trgovac, bilo je sve jedno. Međutim je dokazala nauka, da od oca na sina ne prelazi u nasljedstvo samo boja kože, forma lubanje, no i druga svojstva. Divljaci, koji se veraju po šumama, koji žive u večitoj opasnosti od životinja, uvek su na oprezu: oni naprežu očnji vid i sluh, te se kod njih ta čula jako razvila. No ne samo da su se razvila, no putem nasljedstva prelazi ta razvijenost i od oca na sina. Dete u divljaka donosi sobom na svet svojstvo, da može odprilike triput dalje i oštrije gledati i slušati no mi. To je kod divljaka. Kod nekih naroda koji žive pri vodi, moru, razvilo se svojstvo mornarsko, kod nekih naroda sposobnost za ratovanje; kod Jevreja, koji dve hiljade godina isključivo trgovahu, razvilo se svojstvo - trgovačko. Kad su na izmaku starog veka, pa i docnije, upale divljačke ratničke gomile u Evropu, i napale na mirne narode, koji su obrađivali zemlju, moglo se u napred znati. ko će pobediti. Isto se tako moglo znati ko će pobediti, kad je francuska revolucija proglasila "slobodnu utakmicu", a dala i Jevrejima prava, da u toj utakmici učestvuju. U ostalom je evropskom napredku ispalo za rukom, da pronađe gvozdeno oružje, te da njime odbija divlje gomile, a tom će napredku bez sumnje ispasti i to za rukom, da pronađe zakonsko oružje, te se odbrani od divljeg napadaja i nesavesne jevrejske utakmice. Mi smo rekli: "nesavesne jevrejske utakmice", a rekli smo to s namerom. Jer nije samo "trgovački duh" i "trgovačka veština" s kojom nas Jevreji pobeđuju, nego se oni u ekonomskoj borbi služe sredstvima, kojima se ogromna većina nejevrejskog sveta neće služiti iz ponosa, iz savesnosti, iz - poštenja. Mi smo već govorili o jevrejskom moralu. U starom veku bio je taj moral tako reći još u vazduhu; u srednjem veku ispisaše oni taj moral na hartiji, u talmudu, a u novom veku udružiše se već na osnovu tog morala. Jevrejska družina "Aliance universale israelite" obuhvata Jevreje celoga sveta. I šta hoće ta družina? Bori li se ona za ravnopravnost Jevreja? Ni pomisliti. Pretsednik i osnivač te družine, Kremije, razložio je 1860. god. u Parizu sasvim jasno celj toga društva. Po njegovim rečima treba jevrejska družina, da se upne iz sve snage, da izvojuje ekonomsku i političku prevlast i gospodstvo Jevreja, nad ostalim narodima. On je ponovio tada reči rabinera Gajgera, koje glase ovako: "Velika historijska drama nije svršena i ako se već Jevreji oslobodiše. Jerusalim je grob Jevrejstva; na grobu ne poniče nov život; Jevrejstvo mora da uskrsne u svom svetu". I ono je - uskrsnulo. Treba samo paziti na složni i zajednički rad Jevreja iz sviju zemalja, pa da čovek vidi jasno njihovu

težnju za ekonomskom i političkom prevlašću. Takozvanu "sedmu velesilu", novinarstvo, dograbiše Jevreji na zapadu već u svoje ruke, a velesilom nad svima velesilama, milijune, imaju već davno u rukama. Kakvu ulogu igraju Jevreji pod takvim prilikama, to ćemo sad da kažemo. Mi vrlo dobro poznajemo svu onu gomilu uzroka, koje nas guraju u ekonomsku propast, te nam s toga i ne pada na pamet, da bedimo za sve to samo Jevreje i nikog drugog. Međutim ne možemo terati ni istinu u laž i oporicati, da i Jevreji nisu bar jedan od silnih uzroka, sa kojih u ekonomskom pogledu ovako naglo propadamo. Ko nije imao prilike, da prati one štetne operacije Jevreja po berzama i velikim mestima, taj neka posmatra njihov rad po selima. Često se ušunja jedan jedini Jevrejin sa zavežljajem na leđi u selo, a za desetinu godina videćete, gde je sa "špekulacijom" postao najveći gazda, a svo mu je selo ne samo prezaduženo no i - razvraćeno. On širi razvrat, da bi lakše "napredovao": muti vodu, da bi zgodnije - lovio. I ti Jevreji ne jedu baš svoj leb u znoju lica svoga; oni niti imaju većeg kapitala, niti većeg obrazovanja od ostalih nejevrejskih trgovaca, pa opet najvećma "napreduju".Naš trgovac kad bankrotira, on se ubija, susedi čak i na njegovu decu pokazuju prstima; Jevrejin što češće bankrotira, stiče tim većeg kredita i uvažavanja u jevrejskom trgovačkom svetu, jer se vrlo dobro zna, da nije iz nužde nego iz špekulacije bankrotirao. Al mi ovde umalo nismo uzeli da dokazujemo, kako je sneg beo i da govorimo o stvarima, koje su svakom od nas pred očima, i na koje treba samo ukazati - prstom. Hoćemo samo još da dodamo to, kako su sve te bede koje vidimo po selima, još mnogo veće u varošima, i da se nevolja, koju Jevreji prouzrokuju u jednom okrugu, može - izmeriti i dokazati brojevima. Evo da navedemo primer za to: Požunski i Vizelburški okruzi mnogo su rodniji i bogatiji od mnogih drugih okruga u Ugarskoj. Prema tome trebali bi stanovnici tih okruga da stoje mnogo bolje, no stanovnici drugih okruga. Ali jest. U tim okruzima ima najviše Jevreja, i tamo je narod najsiromašniji. U vizelburškom okrugu je sirotinja od Jevreja tako isceđena, da je do sad preko 2.000 duša ostavilo ognjište i odselilo se u - Ameriku. Kome ovo nije jasno, tom je uzalud govoriti sto godina. A iz svega navedenog izlazi to, da su Jevreji, i ako ne jedini a ono bar jedan od glavnijih uzroka naše naglo rastuće sirotinje. U starom Rimu, tamo iza varoši behu neki u pola porušeni, opali zidovi. Za doba rimskih tirana, u vremenu krajnjeg razvrata i pokvarenosti, bilo je na onom mestu čudno šetalište. Tamo odlaziše kavaljeri, a tamo se šetahu cure sa lepim ali preživelim crtama; tamo se šetahu mome, sa onim pogledom u očima, koji ti kazuje sve ... Ako je momak na onom opalom zidu napisao kredom ime jedne od ovih cura, on ju je mogao malo docnije, kad padne sunce, sigurno naći na onom mestu, "Ta to je strašan razvrat, toga mogade biti samo u onom trulom Rimu i to samo u doba najveće pokvarenosti" - govorimo mi. Ali nemamo pravo što tako govorimo. Tamo u prestolnicama naše monarhije u Beču i Pešti, tamo na izvorima naše "slave i veličine", tamo odakle izlazi sunce prosvete i kulture, koje treba i nas da ogreje, nema tih rimskih zidova, ali ima nešto gore. Tamo je novinarstvo, a to je novinarstvo u jevrejskim rukama. To novinarstvo i laže i vara, i otima i razvraćuje. Za nekoliko novčića, za dva novčića od reči, možeš tamo napisati sve. Poslednja strana tih "svetskih novina" nema nikakve druge celji, do one, koju imadoše one opale rimske zidine. Tamo ćeš naći ne samo na devojke, no i na muškarce koji traže mušteriju. Naići ćeš npr. na oglase u kome se "nudi mlad, lep, zdrav čovek, makar i starijim i ružnim gospama za - sekretara". Ti takozvani veliki svetski listovi igraju sramnu ulogu podvođačica, i policija, koja za takve stvari kazni stare krezube babe, i ne osvrće se na jevrejske velikovaroške novine, koje to isto čine. Pripoveda se u novinarskim krugovima, da su jevrejski redaktori godinama izmišljavali i štampali takve oglase, samo da namame svet, da to isto čini. Jevreji stvoriše po našim prestonicama čitavu literaturu razvrata, stvoriše neke pikantne ilustrovane listove koje u slici iznose gola tela, u slovu neke stvari koje gone krv u lice. I kad ona sirota, jadna neiskusna ženska stvorenja baš usljed naprezanja tih novinarskih podvođačica pokliznu, te ih jednog dana vidite da u svilenim haljinama, visokim petama, i izazivajućim pogledima šeću po javnim mestima, tada ti isti novinari u prednjem delu svojih novina dižu larmu, kako od ovih "stvorenja" njihove žene ne mogu da idu na javnim mestima. Ovako ponašanje goni već čoveka da pomisli, kako ti novinari samo za to traže od policije, da zakrati tim jadnim stvorenjima šetnju po ulicama, da bi se one morale u svome zanatu poslužiti oglasima novinarskim, te tako od svoje sramne zarade ustupiti i jevrejskim, g. redaktorima jedan deo. Jevrejstvo se dakle dograbilo prestolničke štampe te širi razvrat po državi. Jevrejska štampa čini još i druga zla. Ona je skroz i skroz na prodaju. Željeznička društva, novčani

zavodi, sva veća poduzeća, u njezinoj su ruci. Kao što su ono besni Arapi uzimali "svadbarinu", kao što su nemački plemići u srednjem veku silazili sa svojih dvorova na drum i otimali trgovcima "u ime slobodnog prolaza" jedan deo robe, tako i jevrejska štampa traži od imenovanih društava jedan deo dobiti. To joj se mora dati. Ona upravlja na žalost javnim mnjenjem, te joj moraju davati udela i najbolja, najsolidnija preduzeća, inače o njima neće ući ni jedna reč u javnost, ili će im naposletku naći stotinu mana. Al i najgora poduzeća ona hvali i uznosi za - novac. Time mami svoje poverljive čitaoce na lepak, a slabo ju se tiče što će ovi u tim poduzećima izgubiti čitavo imanje. O ovim stvarima mogle bi se čitave knjige pisati, ali mi hoćemo da naglasimo samo nešto. Naš državni dug je ogroman; naša industrija stoji na dosta hrđavoj nozi; naša poduzeća ne cvetaju. No pored svega toga stoje svi naši kreditni papiri, sve berzanske hartije nesrazmerno dobro. Nepošteno uzdizanje i hvaljenje tih papira od strane jevrejske štampe, podiglo im je cenu. Svet te hartije preplaćuje, daleko iznad vrednosti, no to tako ne može večito trajati. Najmanji zastoj, najmanja nepogoda u finansijskom svetu, svešće te papire na njihovu pravu vrednost, proizvešće kod nas novi "krah", kao onaj od 1873. god. ili će, taj možda biti još strašniji. Mi stojimo danas očigledno na pragu finansijskog kraha, i to sve imamo zahvaliti sebičnoj i gramzivoj jevrejskoj štampi. VII Nije svima ljudima jednako, da izdrže borbu za opstanak. Neko se još od kolevke nalazi u sretnim prilikama, a drugi bogme i ne vidi kolevke, pa je tome teško da se docnije uzdigne i istisne na površinu. Tako je to isto i kod država. Jedna je u lakšim prilikama, druga u teškim. Austro-Ugarska je u veoma crnim političkim okolnostima. Na putu, koji bi je odveo u napredak, isprečilo se pred njom kao neprohodno brdo - narodnosno pitanje. Preko toga mora ona preći, inače neće nikad videti sretnih dana. Pisac ovik redaka odista nije proterani i zatucani nacionalista. On hoće da računa čak i s internacionalizmom, s čovsčanstvom, ali baš to gledište čovečanstva zahteva, da se pojedini narodi, koji su delovi tog čovečanstva, ne gnječe i ne zadrmavaju u svome razvijanju. Narodnost nije, kao što to Jevreji tvrde, neko bolesno, izmajstorisano čustvo; nego je to produkt hiljadugodišnjeg razvitka pojedinih delova čovečanstva. Ti su se delovi čovečanstva razvijali pod raznim okolnostima, te su otuda kod njih i postojale razne karakterne osobine, razne boje kože, razne boje kose itd. A to se sve bome ne može svući ni skinuti sa sebe, kao kakav stari kaput. Nekom je palo na pamet, da tvrdi, kako je narodnosno pitanje pokrenuo tek Napoleon, da je s toga to pitanje poniklo u današnjem veku, Bog bi ga sveti znao, kako je ta tvrdnja mogla da prokrči sebi **** čak i kod inteligencije, kad nema na njojzi ni mrve istine. Treba samo prelistati historiju, pa će se svakako odmah uveriti, da narodnosno pitanje postoji, od kad narodi postoje, i da je to pitanje igralo ulogu, od kad se zna da beše država. To pitanje je, razume se, u divljoj formi, zahvatilo u tok rimske carevine, i upropastilo je. Samo je slika i prilika narodnosnog pitanja danas drukčija, pa zato valjda i misle mnogi, da je to pitanje - novo. Međutim mi tom pitanju u Austro-Ugarskoj ne možemo svrnuti s ****. Ono je važnije nego što se misli, a događaji su dokazali, da mi čitavu svoju snagu trošimo oko tog pitanja, i nikako da ga rešimo. Druge države, koje nemaju tog pitanja, mogu da napreduju na ekonomskom, prosvetnom i političkom polju, a mi se zaglibismo u tom pitanju do grla i ne možemo napred. Vreme bi bilo, da to bude jedared drukčije. Ta mi eto politička pitanja ne rešavamo s političkog gledišta; mi ekonomska pitanja ne rešavamo s ekonomskog gledišta, a kulturna pitanja ne rešavamo s kulturnog, nego sve skupa s narodnosnog gledišta. Mi smo kao neki čudotvorni lekari, koji i groznicu i zapaljenje pluća, i gušobolju i otok leče jednom mašću. Naša se mast zove narodnosno pitanje. Kad je bilo u Austriji pitanje o češkom univerzitetu, tada su stranke najmanje govorile o prosveti, no su navađale narodnosne razloge. A zar se u Ugarskoj uveo mađarski jezik u naše osnovne škole iz prosvetnih obzira? Bože sačuvaj, nego iz narodnosnih. "Izborni zakon" i "podela srezova", grade se i u Austriji i Ugarskoj ne onako, kako to zahteva politička pravda, no onako, kako će se narodnosti izigrati. A kako je u ekonomskim pitanjima? I tu se pre svega osvrće na to, kako će se gnječiti narodnosti, nego što se osvrće na opšte blagostanje. Hoćete li i zato primera? U Ugarskoj je najbolji primer, "čangovska politika". Nekoliko hiljada duša seli se iz Ugarske na sve strane sveta, jer ne može više da živi .. I kod nas se vlada nije brinula o tome, da se popravi ekonomsko stanje, te da se tom iseljavanju stane na put. Bože sačuvaj; nek se iseljavaju hiljade, to je deveta briga vlasnicima, oni se međutim zadovoljiše time, da upnu svu

snagu te da grdnim troškom i naprezanjem dovedu sa strane nekoliko stotina Čangova i nasele ih u srpske krajeve. Oni hoće da razbucaju srpski živalj: - to je njihova ekonomska politika. A u Austriji? Kad je ono pre nekoliko godina ustao ratarski stalež u doljnoj Austriji, sklopio ratarske zadruge i iskao ekonomske olakšice, tada se podigla jevrejska štampa i dala tim zadrugama drugi pravac. Naročito ih je preklinjala da potpisuju izjave protiv podizanja češkog univerziteta. Siroti nemački ratari, koji su do duše gladovali, ali ne htedoše da ih štampa žigoše kao neprijatelje Nemštine, okanuše se iskanja materijalnih olakšica te se izjaviše odista protiv češkog univerziteta. U Austro-Ugarskoj su Jevreji najveći neprijatelji narodnosnog izmirenja. Koliko **** ustadoše austrijski Nemci da se izmire sa Slavenima, pa je uvek to predupredila jevrejska štampa. Tako je i u Ugarskoj. Najveći Mađari su kod nas jevrejski redaktori oko "Pešt Lojda" Teško onom Mađaru ko bi rekao o narodnostima lepu reč, oni bi ga progutali, žigosali bi ga kao izroda. Oni uzimaju na se mađarsku masku te narodnosti ruže i opadaju najcrnje pred Mađarima, a to sve za to, da država nikad ne izađe iz ove narodnosne borbe i trzavice, da nikad ne stvori napredne i korisne ustanove, no da ostane ovo trulo i dalje, jer samo tamo gde je trulo, goje se i napreduju "jevrejski crvi". Po svemu što smo do sad rekli, vidi se dakle jasno, da je jevrejsko pitanje ekonomsko, etičko, političko i sve drugo, samo nije versko. VIII Govorili smo o prošlosti protujevrejstva, a naslikali smo u glavnim crtama život i rad Jevreja u - sadašnjosti. Iz toga se moglo videti, da antisemitizam leži danas tako reći u vazduhu, da napreduje i da će neprestano napredovati. Sad se pokrećemo, da razgledamo budućnost antisemitizma. Budućnost antisemitizma razviće se bez sumnje iz sadašnjosti, te je pravo da posmatramo program današnjeg antisemitizma. Kad zagledamo u historiji poslednjih godina, videćemo, da je u pojedinim krajevima Rusije, Nemačke i Ugarske, bilo počešćih buna protiv Jevreja. A za to vreme bilo je i dva protujevrejska kongresa, koji tražiše, da se mirnim putem otkloni opasnost, koja nam preti od strane Jsvreja. Stupanj, na kome se nalazi danas protujevrejstvo, može da izazove u čoveku samo strahovanje. U protujevrejske stranke je danas mnogo jača pesnica, nego stvaran program. I ako jevrejska nadutost i pokvarenost dodija stanovnicima naše zemlje pre nego što ispadne za rukom umnim radenicima, da stvore program, po kome bi se moglo toj pokvarenosti doskočiti, onda će imati posla - pesnica. To je očigledno. Prema tome Jevreji i njihovi prijatelji rade protiv svojih interesa, kad traže stroge mere protiv antisemita. Oni mogu da ograniče samo razvitak umnog antisemitizma, ali onaj antisemitizam, koji mrzi, mrzi i opet mrzi Jevreje, ostao bi. Nije teško obustaviti antisemitske novine, i zabraniti skupove protujevreja. Al šta će se postići time? Kad ratar legne pod svojim zaduženim krovom, kad pod tim krovom, koji je u stvari već u rukama jevrejskim, provede budan čitave noći, ko će mu zabraniti, da ne misli na Jevreje. Zanatlija i trgovac, svi oni, koji kuju i šiju, koji se muče i prodaju, i koje potiskuje jevrejska konkurencija, vide u Jevrejstvu uzrok svekolikog svog zla. Oni Jevrejima podturuju i ono, za šta im Jevreji čak i nisu krivi. Ko će tim mislima stati na put? Sila zacelo neće, jer ne može. Antisemitska struja ponikla je baš u prostom narodu. Prost narod je daleko pre vikao na Jevreje, no što su to činili književnici i novinari. U Rusiji, u Nemačkoj, pa i kod nas, ustao je narod u nekim krajevima batinama protiv Jevreja, jer nije znao, kako će drukče da si pomogne. Da su na čelu toga naroda u onim krajevima stajali ljudi svesni i obrazovani, ne bi možda došlo do tog pesničenja i batinanja, jer bi ti ljudi poveli narod u ustavnu borbu protiv Jevreja. U ostalom ukazujemo na historiju. Ukazujemo na srednji vek i njegove česte seljačke bune. Tada nije bilo novina, ni konferencija, pa se opet narodi o svojoj rođenoj pameti buniše. Velimo dakle: veliki broj antisemita, koji raste iz dana u dan, i mrtav antisemitski program, ne dopada nam se. Antisemitizam se ne može više sprečiti, treba dakle razviti njegov program i mirnim putem rešiti to pitanje. Treba dakle raditi na tome, kad se narodu dodija ovo čudo koje trpi od Jevreja, da tada izađe pred sabor i kaže: učinite to i to, a ne da počne opet da davi i bije Jevreje. Umni antisemitizam svršio je takvi deo zadaće. On je postavio tek negativan program. On zna šta ga tišti; zna šta ga bole; vidi gde je zlo, ali nema pozitivnog programa, ne zna kako bi se moglo to zlo izlečiti. Antisemitizam gomile može rasti; može steći sebi sve više i više pristalica, a to će i biti, jer niko neće mirno da trpi zlo, ali ni umni antisemitizam ne sme ostati na svom mestu, na kome je danas. Što se tiče programa o tome veli taj manifest ovo: "Prvi antisemitski kongres u Dražđanima ne misli da postavi podroban program, na osnovu koga bi se moglo rešiti jevrejsko pitanje". (Drugi

antisemitski kongres u Kemnicu 1383. god. nije takođe postavio nikakav program). A da je program nuždan, i da se bez njega ne može biti, to je jasno. Na kongresu u Dražđanima, pa i izvan kongresa, pojavila se neka takozvana radikalna antisemitska frakcija, koja traži od države, da protera Jevreje. To bi već bio program, ali mi sumnjamo da bi se mogao izvesti. Jevreje su proterali do danas već toliko ****, mal da ne iz sviju država, pa ne pomože. Upravo to je sredstvo pomoglo jedared, i to onda, kad je Faraon progonio Jevreje. No tada su bili Jevreji narod, koji se zanimao sa zemljoradnjom i stočarstvom, narod koji je radio, i oni su tada i osnovali svoju zasebnu državu. A docnije? E docnije nije moglo nikako ispasti za rukom, da se osnuje Nova Jevrejska. A to se više **** pokušavalo. Evo da navedemo samo jedan takav primer iz XVI veka: Jevrejski pustolov Josif Naksos umilio se jako turskom sultanu Solimanu. On je imao lepu sestričinu u sultanovom dvoru, a tadanja družina jevrejska u Veneciji davala mu je silne novce, te je on i s novcem kupovao naklonost turskih velikana. U ono doba bili su Jevreji mal-da ne iz sviju evropskih država proterani, pa se među njima probudila čežnja za osnivanjem jevrejske države. Sultan Soliman hteo je da im zadovolji želju. Varoš Tiberias (u Palestini), beše tada porušena, pa i okolica njezina sastojala se iz samih ruševina. Sultan je dao varoš Tiberias i okolnih sedam mesta nanovo sazidati, i poklonio je tu malu državicu Jevrejima. Nubijski paša je gonio Arape, da kuluče pri zidanju; Naksos je nadgledao, i Jevreji su mogli doći na gotovo. Al nuto čuda, nijedan se Jevrejin ne useli u tu poklonjenu i ozidanu državu. Oni se izgovarahu, da su neuki u poljskim poslovima. Tada su Naksos, njegova sestričina i novci venecijanskih Jevreja, privoleli Sultana, da podigne u "Novoj Jevrejskoj" svilare. Ali se i opet ne useli nijedan Jevrejin. Oni su tražili, da Sultan naseli i Arape u njihovoj državi. Mučno im beše da rade makar i u svilarama, te htedoše i opet da žive o znoju drugih. To im sultan nije ispunio, jer beše na vrhuncu svoje slave, pa ga beše sramota, da Arapi, Muhamedanci, budu podanici -jevrejski. Ta nije li se 1882. god. "uzbunila" cela Evropa, kad ono na lep način protera Rusija jedan deo Jevreja iz svoje države. Te Jevreje niko nije hteo primiti. Tada su govorile diplomate, da svaka država mora držati svoje Jevreje i da ih ne sme naturivati drugima na vrat. Dakle kuda ćete s Jsvrejima? Faraon je najpre hteo da podavi Jevreje, ali se posle smilovao, te ih je samo proterao. Kad bi mi danas pokušavali, da ih proteramo, morali bi docnije da ih podavimo, jer ne bi imali kuda. Dakle ograničenja? Mi velimo da i to ne bi pomoglo. Jevreji bi našli **** i načina, da se ograničenju uklone s ****. Za vremena Dominicijana uveli su naročitu "jevrejsku porezu". Tada su Jevreji krili svoje poreklo. Njih su tada uterivači poreze svlačili, te zagledali i vizitirali, a mi to tek valjda ne bi radili. A oni bi, ma kako i ma čim da ih ograničite, krili poreklo, jer bi se pokrstili. Kakve bi nam vajde bilo od tuda. Šta znači vuk kad ga odneseš u crkvu? Vuk, pa vuk. Ali zar može i sme država mirno da gleda gde njeni državljani u borbi protiv Jevreja materijalno propadaju. Zar ona može i sme da gleda, gde njeni državljani, da bi se sačuvala od propasti, postaju i sami u moralnom pogledu Jevreji? Držimo da ne može, jer bi to bilo opasno po državu. Pa šta da se radi? Način mora tek da se pronađe, a mi ćemo da kažemo o tom svoje mišljenje. Kom se ne dopada, neka traži drugi, bolji, mi ćemo ga rado usvojiti. IX Jevrejima se najviše zamera to, što se oni u borbi za opstanak služe nemoralnim, pa i nezakonitim sredstvima. Na ovu optužbu odgovaraju Jevreji ovo: "Mi živimo u uređenoj, zakonitoj državi; a u takvoj državi kazni se sve ono, što je nezakonito. No nas zakon ostavlja na miru, znači, da ne činimo ništa nepravo, s toga nam se skinite i vi s vrata". Pa imaju li Jevreji odista pravo, kad ovako govore? Oni bi imali pravo, kad bi kod nas vladali zdravi zakonski odnošaji, ali su naši zakonski odnošaji bolesni. Nužno je da kažemo koju reč više o tome. Svaki narod ima izvesno mišljenje o tome, šta je pravo a šta nije, šta je dobro a šta je zlo. To mišljenje nije kod sviju naroda jednako. Ima naroda, koji drže jednu i istu stvar kao dobru, a drugi kao hrđavu. Da li narod ima moralnije ili nemoralnije pojmove; to zavisi od njegove obrazovanosti, od njegove religije, od njegovih kulturnih osobina. Mišljenje narodno o tome, šta je dobro a šta je zlo, sačinjava pojam o - pravu. Pojam o pravu uhvatio je kod svakog naroda korena, i iz toga se razvilo takozvano "običajno pravo". Običajno pravo napisano i utvrđeno, zove se - zakon. Čuveni pisac državnog prava Blunčli, veli u svojoj knjizi "Algemajne Štatslere" o toj stvari ovo: "Ako se pisan zakon ne osniva na "običajnom pravu" narodnjem, a ako je običajno pravo narodnje različito

od njegovog svatanja o dobru i zlu, onda su pravni odnošaji u toj državi - bolesni". Eto, ti bolesni odnošaji nastupiše danas kod nas, pa malda ne i u svoj Evropi. Zakoni danas često drukčije sude, no što narodi misle da je pravo. Ili zar ne viđamo svakog dana slučajeve, da zakon nekog ostavi nekažnjenog, koga "javno mnenje" najcrnje osuđuje i - obratno. Mi s ovim ne kažemo, da u našim zakonima ima baš nepoštenih naredaba. To ne! Bolesno stanje našeg zakona leži poglavito u tome, što se neko ogreši i o duh zakona, i o "javno mnjenje", pa mu opet zato ne može niko ništa. Znate li, kako se to moglo desiti? To ćemo odmah kazati. Samo molimo čitaoce, da prođu s nami kroz historiju pravnih odnošaja. Neće to biti "ni strašno ni naučno", jer ćemo biti jasni i kratki. U ono vreme, kad su pojedine države bile nerazvijene, kad države nisu imale ni sile ni snage, da sude i osuđuju, nije bilo zakona. Mišljenje narodno o tome, šta je dobro a šta zlo, prelazilo je od oca na sina; te se svakako bar znalo, šta je pravo. Bilo je dakle prava, ali kao što rekosmo, nije bilo pisanog zakona. U takvim državama nije moglo biti ni plaćenih sudija, no su obe parnične strane izabrale iz svojih prijatelja sud, i taj je sud rešio - parnicu. U Albaniji, Crnoj Gori, pa i u Boki, postojalo je to stanje još do pre kratkog vremena. Crna Gora je danas u dobu prelaza, a u Boki Kotorskoj je uveden do duše "austrijski zakonik", ali ga tadanje stanovništvo slabo verma. U obe te zemlje biraju stanovnici, kad dođe do parnice, iz privatnih ljudi primiritelni sud, i taj sud onda reši stvar onako, kako je to po narodnom svatanju i po običajnom pravu, pravo. Kad se država razvije, onda ona uzima na sebe ulogu, da brani prava pojedinaca. Ono što narod drži za pravo, napiše ona u paragrafe i to postaje - zakon, koji je obavezan za sve. No i tu nema ni mnogo zakona, ni advokata, a delenje pravde je izmenjeno u toliko, što "izabrani sud", koga biraju parničke stranke, sudi po pisanom zakonu, i što je njegova presuda - obavezna. Ko se buni protiv te presude, buni se protiv zakona, protiv države. Ne treba misliti, da su ovakvi pravni odnošaji bili valjda u patrijarhalnim i nerazvijenim državama, jer bi to mišljenje bilo neistinito. Mi takve pravne odnošaje nalazimo u razvijenoj rimskoj republici pa i u Atini, i to baš u dobu, kad su te države stajale na najvećem stupnju svoga razvitka. Kad su se razvile kaste, te svaka od njih imaše nekakav zaseban interes, onda su se države morale umešati da brane pojedinca od nepravde i da stvore pisane zakone. U najnovije doba traži se neko "idealno" pravo. Hteli bi da svaki bude jednako suđen, pa se drže pisanih zakona kao pijani plota. Stvoriše toliko zakona da im ni imena ne možeš popamtiti. Sad su nužne silne naučne sudije, nužne su čitave gomile advokata, a čovek sam bez njih ne može se ni maći u sudu. Pa je li bolje? Bogme nije. Iz jednog se čuda zapalo u drugo. Naše suđenje izgubilo se u puke - forme. Ne sudi se po onom što se desilo, nego se sudi čisto po paragrafu. A paragrafa makar da ima nekoliko hiljada, opet se desi u svetu još više slučaja. Svaki slučaj moraš danas svesti, pod neki paragraf, sad bilo lepo ili silom sve jedno je, tek moraš ga svesti jer inače se ne može suditi. I sad je kod našeg suđjenja forma sve, a delo ništa. Vešt advokat skinuće te s vešala, uzeće ti imanje, zatvoriće ti radnju, spašće te, il će te upropastiti. Ko danas ima posla sa sudom nužno je da ima pravo, ali je kanda još nužnije da ima dobrog advokata. Propusti li taj advokat najmanju sitnicu po formi; ti si propao, ali uhvati li protivničkog advokata da je on pogrešio u formi onda si dobio parnicu. A pravo? To danas dolazi na drugom mestu. Možeš ti imati trista **** pravo, i sudije će ti kazati da imaš pravo, ali će te opet osuditi, ako ima neka "formalna začkoljica". Naši zakoni postaviše na svim klizavim putevima paragrafe. To je zakonska straža, i ko tim putevima pođe nailazi na paragrafe te - postrada. Ali osim glavnih puteva, ima u današnjem svetu toliko staza i bogaza, koje vode prevari i nepoštenju, da zakon nema dovoljno paragrafa da posedne i njih. Oni, koji su pisali zakone i ne poznaju sve te "krive stazice"; te staze poznaju samo ljudi, koji se veraju i glibe po nepoštenju. Nekada biva da ovaj ili onaj dodaje prevarom do mete, i sud ga opazi. Ali tome po današnjem zakonu ne mogu ništa. Prepredeni zlikovac može samo da se nasmeši i da zapita: "O koji li sam se paragraf ogrešio, moliću"? Ako ne nađu takav paragraf, ne mogu mu ništa. I takvi slučajevi bivaju češći no što se misli; takvi slučajevi bivaju svaki dan stotinama; ima ljudi, koji i ne rade ništa drugo, no iznalaze krive puteve, koji vode do tuđeg imanja, a ni kojima nije postavljena paragrafska straža. Uzmimo samo slučaj, postoji ugovor ili obveznica. Živi svedoci, potpisani na tom ugovoru, potvrđuju kod suda; kako je tekla pogodba. Međutim je jedna od ugovarajućih strana, uturila u utovoru dve tri reči, koje ne mogu izvrnuti. Na osnovu tog tačnog umetka, sud odista mora kad-kad da dosudi varalici tuđe imanje. Sud vidi da nije čist posao; vidi, da je jedna ugovarajuća strana išla na to, da drugu stranu prevari, i ne samo da tog varalicu ne

sme da kazni, no mu još drži stranu, i naređuje egzekuciju, da ujamči varalici tuđu muku. Sud mora tako da radi, jer je to po današnjem zakonu, po zakonu, koji sudi strogo po paragrafu. Ko čita izveštaje "iz sudnice", naići će vrlo često na reči, kojima se obraća predsednik suda tužiocu. Te reči glase često ovako: "Gospodine, sud misli i sam, da ste vi stvarno u pravu, sud smatra delo optuženoga za nehonetno i nepravo, ali s formalne strane ne može vam se učiniti po volji. Mi nemamo paragrafa, po kome bi vašeg protivnika mogli da - osudimo". Dakle, ko ume da vara u stvari, ali da obiđe paragrafe i da se ne ogreši o formu, taj može varati u sred dana, bez da mu iko može šta učiniti. Eto, do tog je nezdravog stanja došla naša pravda. i zar se onda treba čuditi, kad pojedini ljudi, a naročito Jevreji, i ne rade ništa drugo, no izmišljavaju načine, kako će drugog prevariti, kako će živeti o tuđem znoju, a da izbegnu zakonsku kaznu. Pa šta da se radi? Da-li da se napiše još više paragrafa? - Mi mislimo da je paragrafa i suviše, i da baš otuda i proističe mnoga današnja nepravda. Mogu naši zakonodavci napisati još čitava kola zakona, pa opet neće biti otuda nikakve vajde. Varanje će postati možda teže no dosad, ali je nemoguće opasati ceo svet i sve društvene odnošaje tako s paragrafima, da se ne može prepreden čovek kroz te paragrafe provući ili ih obići? Pa ima-li tu izlaza? Izgleda da ima. Eto u novije doba vratiše se i opet "na ono staro", i ustanoviše – porotu. Porota je kod nas ustanovljena za štamparske prestupe; u Austriji po većim mestima i za krivične prestupe, a u Engleskoj i Americi ima porota i za civilne, građanske prestupe. Tamo se dokazalo na delu, da ljudi iz naroda, porota, ume da donosi pravičan sud ne samo o duševnom stanju optuženika, no da ume pravilno da sudi i o zapletenim civilnim, građanskim odnošajima. U poroti su ljudi iz naroda, ljudi, koji se ne razumu mnogo oko paragrafa, ali je sud u tih ljudi uvek bliži narodnom svatanju o pravu i nepravu, i ti će ljudi obično osloboditi onoga optuženog, koji se samo ogrešio o formu, a osudiće uvek zlikovca, koji je u stvari varao. Da je naše suđenje udarilo u poslednje vreme boljim pravcem, to dokazuju ustanove raznih trgovačkih i zanatlijskih gremija, izmiritelnih sudova, u kojima se ne sudi po paragrafima, nego po "običajnom pravu", po shvatanju narodnjem o pravu i nepravu. Mi smo dovde ukratko dodirnuli historiju i razvitak pravnih odnošaja, i sad možemo da budemo kratki. Mi se zauzimamo za ustanovu porote, za ustanovu: "suda časti". Ti sudovi ne treba da budu "privatni", kao neki "primiritelni sudovi", no treba da budu zvanični, t.j. da njihova presuda postane pravovaljana, i da se mora izvesti. Porotnici, ljudi iz naroda, treba da sude bar u onim stvarima, u kojima Jevreji i drugi nepoštenjaci obično varaju i gule "glup svet", a zbog čega im današnji sudovi ne mogu ništa. Taj sud treba da sudi po vladajućim načelima o pravu i poštenju. On treba prema tome da osudi ne samo glupe, no prepredene varalice. Koje bi stvari imale doći pred "sudom časti", to bi bilo lako označiti. A da bi sve one parnice trebalo dodeliti "sudu časti", u kojima se jasno vidi prevara, ali samo redovan sud ne može da nađe paragraf za zlikovca, to se po sebi razume. Jer je to i griota i sramota, da danas pojedini ljudi na osnovu nepotpunosti zakona, a pod firmom slobodne konkurencije, varaju, globe i pljačkaju svoje sugrađane. Ta ako ovo ovako i na dalje ustraje poljuljaće se kod svega poštenog sveta vera u pravdu i pravicu, vera u poštenje i moral, a nastaće uverenje, da u današnjem društvu mogu procvetati samo hulje i nitkovi. Mi smo tvrdo ubeđeni, da Jevreji samo pod današnjim hrđavim zakonima, mogu da cvetaju i da gule ovaj svet. S toga mislimo, da bi rešenje jevrejskog pitanja trebalo preduzeti u gornjem pravcu. Ne treba suditi i osuđivati samo po formi, nego po stvari. Treba delenje pravde tako udesiti, da se zabrani svako nemoralno, nepošteno, i varaličko delo. Ali nije dosta zabraniti, no treba stvoriti ustanove, koje će to sramno delo i kazniti. Treba stvoriti ustanove, prema kojima bi svako morao da se osvrće na moral i poštenje, a kad Jevreji nalete nekoliko **** na kaznu i opeku prste, onda će paziti da ne čine ono, od čega neće imati više koristi, no samo štete i sramote. Vidi se dakle, da nam predlog nema dovde ničijeg protujevrejskog. Mi tražimo jednako, ali i u stvari pravedno suđenje za sve, pa bilo to Jevreji ili ne. Međutim, mi smo tvrdo ubeđeni, da bi ustanove koje predlažemo, najneprijatnije bile po Jevreje. A zna se već zašto. Jedino što bi izgledalo u našem predlogu protujevrejski, bilo bi to, što po našem mišljenju Jevrejima ne bi trebalo dopustiti da učestvuju kao sudije u poroti, u sudu časti. Jevrejski nazori o poštenju i njihov moral, razlikuju se od naših nazora i morala. Ono što mi držimo za svetlo i pošteno, to Jevreji smatraju u svojoj duši za glupost. Prevariti lukavo, a izbeći od kazne, to je kod njih dika. Neko bi mogao reći, da bi brisanje Jevreja iz porotničkog spiska, bilo to isto što i nejednakost, a naš ustav proglašuje jednakost sviju građana. To je istina, ali na tu primedbu hoćemo da kažemo

ovo: A zar varanje i guljenje svojih sugrađana, nije takođe po ustavu, pa šta ćemo sad? Valda tek i tome treba doskočiti. J. Blunčli, najveći branilac narodnosti veli u svojoj "opštoj državnoj nauci" ovo: "Svaka narodnost i rasa ima prava da uživa svoja sva prava i sve narodnosne i moralne osobine, samo te osobine ne smu biti protivne opštim pojmovnma o poštenju". Jevrejski moral je protivan opštim pojmovima o poštenju, te s toga i nema njima onde mesta, gde se sudi po načelima toga poštenja ... Ovim smo došli do kraja svojih razlaganja. Isprva smo hteli da nacrtamo samo historiju starodrevnog, sredovečnog i današnjeg antisemitizma. Kako bi trebalo stati na put jevrejskoj pokvarenosti, to i ne spadaše u ovu raspravu. Mi smo u najkraćim potezima učinili i to. Taj odeljak bi trebalo razraditi, jer je on ovako i neodeljan i nepoliran ali opet dosta jasno izlaže naše nazore. Mi ćemo se u ostalom zadovoljiti i time, kad ova naša rasprava pobudi druge na mišljenje, te oni izrade bolje predloge za rešenje ovog važnog pitanja. A da je krajnje vreme, da se jevrejsko pitanje reši, to će bar svako uvideti. Jaša Tomić