Jedinstvena monetarna politika Evropske Unije

Seminarski rad – Jedinstvena monetarna politika Evropske Unije

Uvod

Današnja Evropska unija rezultat je procesa koji je počeo pre više od pola veka, stvaranjem Evropske zajednice za ugalj i čelik. Te dve industrijske grane su u to vreme još uvek davale snagu vojnoj sili, a Robert Schumun, francuski ministar spoljnih poslova, svojom deklaracijom od 9. maja 1950. je lansirao projekat kojim bi „bilo kakav rat između Francuske i Nemačke postao ne samo ne zamisliv, već i fizički nemoguć.“

Na osnovu Ugovora iz Rima 1957. godine, osnovana je Evropska unija (EU), koja je 1968. godine formirala carinsku uniju; veliki uspeh ekonomske inttegracije, s obzirom da se formiranje carinske unije ostvarilo pre predviđenog roka 1970. godine.

Evropska monetarna unija (Evrozona) stupila je na snagu 1999. godine, za dvanaest država članica EU, a evro je zamenio nacionalne valute 2002. godine.

Monetarna politika je od centralnog značaja za ukupnu ekonomsku strategiju ekonomske i monetarne unije (EMU) zbog kontrole koju ima nad novčanom masom.

Kontrola stope inflacije doprinosi stavranju uslova neophodnih za trajan ekonomski rast. Ugovor iz Mastrihta gotovo u celini odnosi se na EMU, zatošto je integracija monetarnih politika u EU neophodna ne samo za stabilnost deviznih kurseva i cena, platnih bilansa i investicionih odluka, već i za zaštitu već ostvarenog nivoa integracije, kao i za motivaciju za daljom integracijom u budućnosti.

Cvetanov Nataša


1. Značaj monetarne komponenete u funkcionisanju tržišnih privreda

Značaj monetarne komponente za nesmetano funkcionisanje tržišnih ekonomija je veliki. To je i razumljivo kada se ima u vidu činjenica da se priroda monetarnih agregata menja izuzetnom dinamikom, s jedne, kao i da se i sam karakter savremenih privrednih sistema neprekidno transformiše, s druge strane. Ogroman broj relacija postoji između pojedinih monetarnih agregata i realnih makroekonomskih veličina. Sasvim je logično da elementrno razumevanje međuodnosa monetarnih i realnih ekonomskih veličina podrazumeva analizu delovanja ponude novca na proizvodnju, ali i na mnoge druge makrovarijable kao što su zaposlenost, investicije, opšti nivo cena, nivo štednje, veličina eksternih efekata, karakter platnobilansnih pozicija.1 Usresređujući pažnju na pitanja koja su povezana sa prirodom delovanja monetarnih varijabli na dinamiku privrednog rasta, zapaža se da ekonomska teorija i posebno njen veoma razvijen segment koji se odnosi na monetarnu ekonomiju, na krajnje različit način objašnjava suštinu i način delovanja monetarne komponente na ključne makroekonomske varijable: nacionalni dohodak, stopu privrednog rasta, likvidnost privrede u celini, platni bilans i slično. Svojom aktivnošću se nameće pitanje načina na koji regulisanje količine u opticaju utiče na razvojnu dinamiku tržišnih privreda.

1 Fridman, M., Studies in the Quantity Theory of Money, Chicago University Press, 1956.

Cvetanov Nataša


Na osnovu elementarnog poznavanja savremene ekonomske misli, može se zaključiti da upravljanje novcem predstavlja veoma važnu komponentu ekonomske politike. Pitanja u vezi moguće promene ponude novca kao multiplikovane monetarne baze i njihovog uticaja na proces aktiviranja raspoloživih proizvodnih resursa spadaju među složenije probleme u modernoj ekonomskoj teoriji.2

U zemlji razvijenog tržišta centralna banka je apsolutno nezavisna u vođenju monetarne politike. Tri osnovna elementa putem kojih ona kontroliše količinu novca u opticaju su:3

Operacije na otvorenom tržištu,

Promena stope obaveznih rezervi i

Promena diskontne stope.

Operacije na otvorenom tržištu podrazumevaju količinu i prodaju vrednosnih papira od strane centralne banke. Kada centralna banka želi da poveća ponudu novca onda ona kupuje vrednosne papire na otvorenom tržištu. Operacijama na otvorenom tržištu direktno se utiče na visinu kamatne stope. Naime, kupovinom obaveznica na otvorenom tržištu od strane centralne banke ne povećava se samo ponuda novca već se povećavaju cene obaveznica, a smanjuje se kamatna stopa. Prodajom obaveznica na otvorenom tržištu od strane centralne banke, međutim, smanjuje se ponuda novca i cena obaveznica, a istovremeno se povećava kamatna stopa. Po mnogim ekonomistima, daleko najznačajniji instrument delovanja centralne banke na ponudu novca je promena stope obaveznih rezervi. Povećanjem stope obaveznih rezervi realizuje se restriktivna monetarna politika, i obrnuto. Kada centralna banka uvećava diskontnu stopu dolazi do realizacije restriktivne monetarne politike, a u slučaju da centralna banka snižava visinu diskontne stope ostvaruje se koncept ekspanzivne monetarne politike.

Važnost ova tri pomenuta instrumenta ogleda se u njihovom potencijalnom i realnom uticaju na ubrzanje, odnosno usporenje stope privrednog rasta.

2. Stavovi najznačajnijih škola po pitanju uloge novca u privredu2 Brown, W., Macroeconomics, Prentice Hall, 1988., str. 234.3 Slobodan Cvetanović, Dušanka Jovović, Ekonomska politika Evropske Unije, Ekonomski fakultet, Niš, 2006.

Cvetanov Nataša


Uticaj monetrane politike na oblikovanje realnih ekonomskih tokova ogleda se u njihovom potencijalnom delovanju na način upotrebe pojedinih razvojnih faktora. Delovanje monetarne politike na ubrzanje razvojne dinamike se može analizirati na osnovu njenog uticaja na rast realnih investicija.

Klasična ekonomska misao je u potpunosti prenebregovala mogući značaj novca u oblikovanju realnih ekonomskih tokova. Novac po klasičarima je naturalni faktor u odnosu na realne makroveličine. Po njiam, novac ne utiče na činioce koji određuju ravnotežu na tržištu dobara, odnosno novac ne deluje na ravnotežu u realnom sektoru ekonomije. Novac je indiferentan, neutralan element u odnosu na realne veličine. Centralno pitanje koje se pri tom nameće je kako organizovati monetarni sistem da bi novac funkcionisao kao efikasno sredstvo razmene.

Klasična ekonomska nauka na novac u privredi gleda kao na egzogenu varijablu, odnosno ne istražuje mogući značaj novca na dinamiziranje razvojne perfomanse. Logična teorijska reperkusija ovakvog opredeljenja je da ne treba korelirati novčanu, odnosno monetarnu aktivnost sa dinamikom privrednog rasta. Stav klasične teorije da količina novca deluje na opšti nivo cena, ali da ne utiče na relativne cene i realna kretanja postao je poznat pod nazivom „ klasična dihotomija“. Privreda je rastavljena na dva sektora – realni sektor koji determiniše proizvodnju, zaposlenost i sve realne veličine i u kojoj novac ima samo prolaznu ulogu; i monetarni sektor koji određuje sve nominalne veličine i opšti nivo cena. Dva sektora su potpuno odvojena na dugi rok. Upravo takav pristup je do toga da novac bude označen kao „veo“, odnosno da bude neutralan u svom delovanju na realna privredna kretanja.4

Uticaj monetarnog faktora na kretanje realnog bruto domaćeg proizvoda kejnsijanska teorija je svodila na tumačenja uticaja varijacija kamatnih stopa na investicije i zaposlenost. Kejnsijanska teorija ide ka integraciji realnog i monetarnog sektora, što se može označiti značajnom inovacijom u analizi uticaja monetarnog faktora na oblikovanje realnih

4 Živković A., Analiza efikasnosti monetarne politike u jugoslaviji, Ekonomski fakultet, Beograd, 1993.

Cvetanov Nataša


ekonomskih tokova. U kejnsijanskoj analizi monetarna komponenta posmatra se kao imovina. U makroekonomskoj teoriji, međutim, redovno se pojaljuje pitanje načina na koji stopa rasta novčane ponude i stopa inflacije mogu uticati na privredni rast u dugom roku. Ovako definisano pitanje istovremeno znači eksplicitno postavljen problem u smislu da li je monetarni faktor dinamički posmatran neutralan ili nije. I nadalje, kako različite stope ponude novca utiču na ravnotežu vrednosti reačnih makroekonomskih varijabli u dugom roku?

Rast količine novca na finansijskom tržištu dovodi do opadanja kamatne stope. Snižavanje cene novca stimulativno deluje na investicionu aktivnost. Dalja logika kejnsijanske ekonomske teorije je da rast investicija mehanizmom multiplikatora utiče realativno intenzivnije na uvećanje proizvodnje. Porast, nacionanog dohotka podrazumeva i uvećanje štednje, što dovodi do uspostavljanja novog ravnotežnog stanja u privredi, ali sada na višem nivou nacionalnog dohotka.

Nakon uvećanja ponude novca u dogledno vreme mora se prekinuti sa takvom politikom, jer u protivnom slučaju, neće doći do povećanja stope privrednog rasta, već jedino do uvećanja opšteg nivoa cena. Kada ekonomski subjekti na osnovu raspoloživih informacija o stanju na tržištu predvide rast količine novca u opticaju, oni će po teoriji racionalnih očekivanja svoje aktivnosti prilagoditi takvom stanju, pa u privredi neće doći do ubrzanja stope privrednog rasta. Ali dolazi do ispoljavanja inflacije kao važnog problema u funkcionisanju modernih privreda. Svi pokušaju da se na dugi rok ekspanzivnom monetarnom politikom obezbedi ubrzanje performanse neminovno vode inflaciji.

U principu, moguće se dve različite situacije prilikom uspostavljanja ravnoteže između novčanih i robnih tokova. Prvo, da rast količine novca u opticaju bude na nivou koji je niži od prethodnog, i drugo, da uvećanje količine novca u opticaju bude veće od potrebnog. U prvom slučaju, porast kamatne stope nedovoljno stimulativno deluje na investicionu aktivnost. Smanjenje nivoa nacionalnog dohotka ima za posledicu opadanje granične sklonosti štednji, odnosno9 smanjenje agregatne štednje kao funkcije nacionalnog dohotka.

Pravac u ekonomskoj teoriji koji akcentira značaj promene količine novca u opticaju kao osnovne determinante veličine proizvodnje i nivoa cena poznat je kao monetarizam. Monetaristi osporavaju validnost

Cvetanov Nataša


Kejnsove trvdnje o korelaciji veličine investicija i visine kamatne stope, a takođe i relevantnost stava po kome privreda ulazi u svojevrsnu zamku likvidnosti koja govori o visokoj elastičnosti krive tražnje za novcem u njenom nižem delu. Neokvantitativna škola označava promene u monetarnim agregatima centralnim determinantama stope privrednog rasta. Po predstavnicima neokvantitativne teorije, promene u monetarnoj bazi su opredeljujuće u profilisanju privredne dinamike.

Odbacivši u potpunosti Kejnsovu funkciju agregatne potražnje i multiplikator investicija kao centralnu determinantu razvojne dinamike privrede, Fridman je lansirao tezu po kojoj realna količina novca ima daleko najznačajnije mesto u određivanju privredne konjunkture. Po Fridmanu, ukoliko se u nacionalnoj ekonomiji realna količina novca drži na optimalnom nivou privreda će funkcionisati bez većih poremećaja. Uključujući novčanu masu po konstantnim stopama moguće je, obezbediti ambijent koji odgovara podržavanju razvojne dinamike. U protivnom, ukoliko taj uslov nije obezbeđen dolazi do nesrazmernog uvećanja količine novca u opticaju. Posledica takvog stanja je rastuća monetarna nestabilnost, s jedne, i opadanje stope privrednog rasta, s druge strane. U takvim uslovima monetarna politika biva promovisana u daleko najznačajniju komponentu makroekonomske politike razvoja, a stoga regulacija količine novca u opticaju u skladu sa rastom realne proizvodnje u tom kontekstu postoje daleko najvažniji zadatak ekonomske politike.

Monetaristi ne osporavaju zaključak po kome je dugoročna putanja ravnotežnog privrednog rasta determinisana raspoloživošću proizvodnih faktora i preferencijama potrošača, ali trvde da je realnu kamatnu stopu nemoguće izmeniti u dugom roku pomoću monetarne politike. Po mišljenju monetarista, realnu kamatnu stopu određuju realni faktori, produktivnost i sklonost štednji.

Proizilazi da nema neutralnosti novca. U savremenom monetariznu ispoljava se neprekidna tendencija ka skraćivanju perioda vremena u toku koga monetarni agregati nemaju neutralno dejstvo na promenu realnih makroekonomskih veličina. Ostavljajući po strani, logično pitanje da li privredni rast prati monetarnu komponentu, ili obrnuto, monetarna komponenta sledi ekonomsku aktivnost, evidentno je da predstavnici neokvantitativne teorije novca u svojoj analizi prebacuju akcenat važnosti sa realnih činioca kao što su proizvoidnja, investicije, zaposlenost itd., na

Cvetanov Nataša


novčane ili šire na monetarne faktore. Kao rezultat poteškoća koje je imala ekonomska politika temeljna na postavkama neokvantitativne monetarističke struje u borbi protiv stagflacije tokom šesdesetih i sedamdesetih godina predhodnog veka, dolazi do pokušaja tzv. Sinteze postkejnsjanske i neokvantitativne struje.

Savremena ekonomska nauka, a posebno njen deo koji se bavi makroekonomskom teorijom i politikom, ima za polaznu premisu stav po kome monetarna komponenta predstavlja veoma važan faktor u procesu dinamiziranja stope privrednog rasta. Uloga novca u privredi u sklopu realizacije dva ključna cilja svake ekonomske politike, koji se sastoji u stabilnosti cena i obezbeđenju zadovoljavajuće stope privrednog rasta, po monetaristima je od presudnog značaja.

Činjenica je da i neoklasična ekonomska teorija prihvata stav o nužnosti određenog uticaja države na privrednu aktivnost i to prvenstveno uz pomoć monetarne politike. Osnovni mehanizam tog uticaja je regulacija novčane mase od strane centralne emisione banke politikom eskontne stope. Država interveniše prvenstveno monetarnom politikom na kratak rok. Ona njome obezbeđuje potrebnu količinu novca u cilju pune zaposlenosti svih faktora proizvodnje čime se objektivno stvaraju optimalni uslovi za dinamiziranje stope privrednog rasta.

3. Osnovni transmisioni mehanizam monetarne politike i njihov uticaj na ekonomsku dinamiku

Najvažniji zadatak monetarne politike može se odrediti kao nastojanje monetarnih vlasti da korišćenjem ključnih monetarnih varijabli deluju na ostvarivanje dva osnovna makroekonomska cilja, stabilnost cena i zadovoljavajuće stope privrednog rasta. Kanali putem kojih se promene

Cvetanov Nataša


određenih monetarnih varijabli prenose na realne ekonomske veličine u monetarnoj ekonomiji se označavaju kao transmisioni mehanizmi. Veći je broj načina pomoću kojih novčana komponenta deluje na privrednu aktivnost. Analogno tome, može se govoriti o većem broju kanala preko kojih monetarna politika utiče na promenu realnih ekonomskih varijabli. Dve su varijable daleko najvažnije prilikom analize uticaja monetarne komponente na realne privredne tokove. Prva se odnosi na visinu kamatnih stopa, a druga na količinu novca u opticiaju.

Osnovna logika delovanja monetarne politike na visinu kamatnih stopa je promena ponude novca. Rast novčane mase uslovljava opadanje kamatne stope. U takvim uslovima na tržištu raste tražnja za vrednosnim papirima, dolazi do porasta cena roba i usluga. Nasuprot ovakvoj situaciji, smanjivanje novčane mase dovodi do rasta kamatnih stopa, i do smanjenja likvidnosti u privredi. Stanovništvo i privreda nisu motivisani da štede, dolazi do porasta držanja gotovine, a sve to ima za posledicu smanjenje investicionih aktivnosti i usporavanje stope privrednog rasta.

Kamatna stopa je osnovni regulatorni instrument nivoa agregatne štednje, s jedne strane, i visine investicija, s druge strane. Visoke kamatne stope dovode do pada investicija. Sniženje kamatnih stopa uslovljava rast investicija. Valja zapaziti da ovaj aspekt monetarne politike ima svoje realno značenje jedino pod pretpostavkom izražene elastičnosti investicija na promenu visine kamatne stope. U suprotnom, uz pretpostavku investicija na promenu visine kamatne stope, monetarna politika ima veoma ograničen domet na promenu realnih ekonomskih tokova. Međutim, situacije u kojima investicije reaguju na promenu kamatne stope, ali je ipak njihov uticaj na profilisanje realnih ekonomskih kategorija krajnje ograničen. To je slučaj kada je visina kamate stope zakonski određena, što je karakteristika monetarne politike nedovoljno razvijenih zemalja. Veoma često je u ovim sredinama maksimiziran iznos kamatne stope, po pravilu, na nižem nivou od tržišne kamatne stope. Pravilo je takođe da egzogeno determinisana kamatna stopa bude na nižem nivou u odnosu na prosečno uvećanje cena na tržištu roba i usluga. Posledica takvih trendova ogleda se u permanentno većoj tražnji za novcem u poređenju sa ponudom, pa privredna aktivnost naglašeno zavisi od raspoloživog kredita, a neuporedivo manje od visine kamatne stope.

Cvetanov Nataša


Posebno slabu stranu ovog koncepta predstavlja problem mogućeg delovanja politikom niskih kamatnih stopa na oživljavanje privredne aktivnosti u periodu depresije. Da bi monetarna politika delovala na oživljavanje investicija u fazi depresije i analogno tome u pravcu dinamiziranja razvojne dinamike, kamatna stopa mora biti ne samo na veoma niskom već po pravilu na nivou nižem od stope smanjenja realnog bruto domaćeg proizvoda. Primena kamatnih stopa u pravcu stimulisanja investicija, zaposlenosti i privredne aktivnosti u fazi depresije je potpuno neefikasna. Delovanje ekspanzivne monetarne politike na ekonomsku aktivnost u kratkom roku, ogleda se u smanjenju kamatnih stopa, rastu realnom bruto nacionalnog proizvoda i rastu cena.

Ekonomisti koji insistiraju na kontroli kamatnih stopa smatraju da je zahtev za održavanje ciljne monetarne mase izuzetno teško ostvariv, pogotovo u uslovima kolebanja novčane tražnje. Takav cilj može dovesti do velikih promena visine kamatnih stopa i usloviti neadekvatan ambijent za donošenje poslovnih odluka.5

Zaključak koji se nameće je da: visina kamatne stope kao instrument monetarne politike i ekonomske politike u celini ima značenje u zemljama razvijenog tržišta novca. Nasuprot tome, kamatne stope kao instrument ekonomske politike razvoja u tržišno nerazvijenim privredama imaju krajnje organičene domete.

Drugi osnovni transmisioni mehanizam monetarne politike pomoću kojih se njome može delovati na realne privredne tokove je količina novca u opticaju. Monetaristi su mišljenja da promene ponude novca predstavljaju daleko najznačajniji transmisioni mehanizam monetarne politike na realna privredna kretanja.

Po savremenim shvatanjima kretanje cena u tržišnim uslovima privređivanja nalazi se pod snažnim uticajem inflatornih očekivanja. U skladu sa vlastitim progonozama buduće inflacije, privredni subjekti donose odluke o svojim poslovnim potezima u bliskoj budućnosti.

Regulisanje količine novca u opticaju može biti globalno i selektivno. Prvi način regulisanja novčane mase računa da globalne olakšice deluju u pravcu ubrzanja stope privrednog rasta. Pod pretpostavkom postojanja stabilnih cena, rast novčane mase može delovati u pravcu dinamiziranja

5 Slobodan Cvetanović, Dušanka Jovović, Ekonomska politika Evropske Unije, Ekonomski fakultet, Niš, 2006.

Cvetanov Nataša


privredne aktivnosti. Moderna shvatanja sve više idu u pravcu preferiranja selektivnog stimulisanja određenih privrednih aktivnosti. U realnom životu karakter uzročnosti količine novca u opticaju i razvojne dinamike nije, međutim, tako jednoznačne privrede kao što to proizilazi na osnovu napred realizovane analize.

U kontekstu proučavanja mesta i uloge monetarne komponente u ekonomskoj politici veoma važno pitanje odnosi se na određivanje optimalne količine novca u opticaju sa stanovišta obezbeđenja zadovojavaljuće stope privrednog rasta. Takođe, postavlja se pitanje da li je fleksibilna ili politika konstantne stope rasta količine novca u opticaju, obezbeđuje uslove koji se mogu označiti optimalnim sa stanovišta razvojnog dinamiziranja. Po prvoj koncepciji centralna banka prilagođava ekspanzivne ili kontrakcione mere monetarne politike. Suština drugog pristupa se nalazi u konstantnoj stopi rasta novčane mase u dužem vremenskom periodu.

Treba napomenuti da je karakter transmisionog mehanizma suštinski različit u pojedinim privredama. U visoko industrijalizovanim ekonomijama sa razvijenim tržištem novca sa kejnsijanskim modelom, monetarna politika ima naglašen uticaj na promenu bruto nacionalnog proizvoda i ostalih realnih ekonomskih varijabli mehanizmom kamatnih stopa.

Najveća efikasnost monetarne politike postiže se u situaciji kada privredu karakteriše visok nivo zaposlenosti i visoke kamatne stope. U takvim uslovima celokupno povećanje novčane ponude biva kanalisano u pravcu finansiranja poslovnih aktivnosti. Monetarna politika ima nisku efikasnost u situaciji kada privredna aktivnost ispoljava znake saturacije i malaksalosti i kada u makroekonomiji egzistiraju relativno niske kamatne stope. U takvim prilikama najveći deo novčane ponude ide u pravcu rasta spekilativne tražnje za novcem. To su takozvane zamke likvidnosti pri niskom nacionalnom dohotku i niskoj kamatnoj stopi, jer je teško govoriti o mogućnosti bilo kakvog pozitivnog delovanja monetarne politike na dinamiku privrednog rasta.

Cvetanov Nataša

Documents

Jedinstvena monetarna politika Evropske Unije