UVOD Kako su drzave tokom, istorijskog razvoja cesto oskudevale u novcu za pokrice javnih potreba, u nemogucnosti da svoje rashode pokriju iz realnih prihoda, vecina drzava bile su upucenje na zakljucivanje javnih zajmova i time obezbedjivale dopunska sredstva.

U finansiskoj teoriji pravi se razlika izmedju pojmova javni dug I javni zajam, pa ne moze izmedju njih uvek stajati znak jednakosti. Medjutim, razlike se uglavnom svode na subjekte koje odpisuju javni dug ili javni zajam. Javni dug se obicno formira kod Centralne banke ili u inostranstvu, a zajam na sredstvima subjekata nosilaca dohotka u privredi (preduzeca, poslovne banke, stanovnistvo). Drugih razlika, osim jos u sistemu otplate nema pa se I u finansijskoj teoriji ova dva pojma sve vise poistovecuju.

Danas je javni dug jedan od osnovnih oblika javnih prihoda drzave. Javni dug ili javni kredit poznat je i pre kapitalizma. U srednjem veku stvarao se na bazi zaloga drzavnih dobara, dragocenosti i po pravilu je sluzio potrebama vladara i imao je privatnopravni karakter.

Javni zajam je oblik javnog prihoda koji ostvaruje drzava radi pokrica svojih rashoda odnosno ostvarivanje odredjenih budzetskih ciljeva. Radi se o izvoru javnih finansija, koji danas sve drzave redovno koriste kao efikasan instrument ekonomske politike. Javni zajam najcesce nastaje u posebnim prilikama, kada su drzavi odmah ili u kratkom roku potrebna sredstva za odredjene najcesce vandredne javne rashode, koje ona ne moze da osigura redovnim prihodima. Raspisujuci javni zajam drzava kao zajmoprimac pozajmuje odredjena novcana sredstva od fizickih i pravnih lica kao zajmodavaca, sa obavezom da ih uz cenu zajma izrazenu u kamati i u odredjenom roku vrati. Na taj nacin drzava dolazi do potrebnih sredstava, a javni zajam se pokazuje kao pogodan metod kojim se to efikasno postize.MAKROEKONOMSKI EFEKAT JAVNOG DUGA

Poznato je da zemlje sa istom stopom inflacije i ukupnim dugom u odnosu na drustveni proizvod imaju raszlicite fiskalne deficite u zavisnosti od sastava ukupnog duga. U zemljama bez inflacije standardna definicija fiskalnog deficita zavisi od structure dospeca neizmirenog domaceg drzavnog duga i stepena monetarizacije.

O uticaju inflacije na fiskalne deficite, pravi se razlika izmedju delovanja inflacije na prihode i rashode koji nisu vezani za dug i uticaja inflacije na otplatu drzavnog duga.

Neprilagodive poreske osnovice i kasnjenja u naplati poreza dovode do gubitaka u realnim prihodima drzave u periodu rastuce inflacije. Kada se prihodi i rashodi usklade sa rastom cena primenom diskrecione mere izbegava se realni pad prihoda i rast deficita. Inflacija utice na nivo nominalne kamte na drzavni dug.

Da bi se izbeglo ovo inflaciono dejstvo trebalo bi da beskamatni rashodi rastu uporedo sa inflacijom uz odrzavanje stalnog odnosa poreskih prihoda prema drustvenom proizvodu.

U uslovima inflacije ucesce standardnog fiskalnog deficita u drustvenom proizvodu postaje funkcija stope inflacije, visine domaceg drzavnog duga i sastava ukupnog drzavnog duga. Kada je dug izrazen u domacoj valuti na kojoj se naplacuje plivajuca kamata , fiskalni deficit zavisi od nivoa inflacije i visine drzavnog duga. Ako su instrumenti finansiranja deficita dugorocne obveznice u momentu njihovog dospeca mora da se otvori mehanizam finansiranja amortizacije obveznica, izdavanjem novih obveznica sa vecim nominalnim kamatama zbog vece stope inflacije. To indeksiranje vazi i za domaci i za strani dug.NACELA ZADUZENJA DRZAVE I GRANICE ZADUZIVANJAUtvrdjivanje nacela javnog zaduzivanjadobija sve vecu vaznost u finansiranju raznovrsnih rashoda kojih se treba pridrzavati prilikom zaduzivanja, i to su:

1. Ravnomerna raspodela tereta zajma

2. Nacelo rentabiliteta

3. Konjukturno pliticko nacelo

4. Nacelo pre raspodele dohodka i imovine

5. Nacelo rasta GDP-a

Ne postavlja se pitanje jesu li zajmovi potrebni ili ne, jer su savremena drzava i zajam nedeljivi, vec se postavlja pitanje do koje se mere drzava moze zaduziti, da li postoji granica zaduzenja.

Postoje raznovrsni kriterijumi za utvrdjivanje granice javnog duga, a najcesce se susrecu:

1. Zaduzenje po stanovniku

2. Zaduzenost u odnosu prema drzavnoj imovini

3. Zaduzenost u odnosu prema budzetskim prihodima

4. Odnos zajmodavca prema duzniku

5. Odnos zaduzenja prema drustvenom proizvodu

Prema kriterujumu MMF-a granice zaduzenja u inostranstvu je dostignuta ako za otplatu zajma treba angazovati 25% tekuceg deviznog priliva zemlje duznika.

Svetska banka ima 3 kategorije:

1. Nisko zaduzena zemlja - spoljni dug/bruto domaci proizvod manji od 30%

2. Srednje zaduzena zemlja - spoljni dug/bruto damci prozivod od 30 do 50%

3. Visoko zaduzena zemlja - spoljni dug/bruto nacionalni proizvod preko 50%

Po mastrihtskom kriterijumu:

1. Budzetski deficit ne sme biti manji od 3% bruto domaceg proizvoda

2. Ukupno zaduzenje ne sme iznositi vise od 60% bruto domaceg proizvoda

TEORIJA O JAVNOM DUGU

Postoje 3 osnovna pravca nastanka javnog duga:

1. Klasicna teorija

2. Savremena teorija duga

3. Socijalisticka (drzavno-pravna) teorija

Klasicna teorija je protiv javnog duga. Pripradnici ovog pravca imali su veliko nepoverenje prema zaduzivanju drzave. Klasicari poput Smita, Rikarda, Seja bili su jednodusni u kritici javnog kredita. Oni su se zalagali za poreze kao izvore javnog finansiranja. Po klasicarima, javni dug mora biti strogo ogranicen i sluzi u kratkorocne svrhe za uravnotezenje budzeta. Po klasicnoj teoriji, drzava ne ume da stedi u gazdovanju imovinom, sklona je rasipnistvu, i privatni sektor najbolje zna da oplodjuje finasijska sredstva za razliku od drzave koja uglavnom trosi za neproizvodne svrehe.

Savremena teorija nastala je na kritici klasicne teorije i ima nesto drugciji, realniji pristup javnom dugu. Javni dug je instrument finansijske i razvojene politike, ovde se uloga javnog duga bitno imenila. Prema ovoj teoriji, postoje znacajni razlozi za formiranje javnog duga, i to su:

- javni dug je sastavni deo privrednog sistema i razvojne politike (monetarne, fiskalne, sluzi za formiranje akumulacija)

- sredstva iz zajmova upotrebljena za investicije i sama stvaraju izvore za otplatu ranije uzetih zajmova i tako jacaju ukupan ekonomski potenicijal drzave

- sredstva iz zajmova sve vise se usmeravaju u privredu i tako jacaju materijalnu osnovu drzave

- putem zajmova u kracem roku se mogu prikupiti veca sredstva nego dodatnim ubiranjem poreza- zajmovi u inostranstvu uvecavaju nacionalnu akumulaciju, ako se koriste u produktivne svrhe

- najveci deo javnog duga vraca ista generacija, a samo manji deo se prenosi na nove generacije

Deficitno finansiranje polazi od uloge traznje u regulisanju kapitalisticke proizvodnjel, radi formiranja dodatne traznje putem kreditnih operacija i mogucnosti neogranicenog sirenja javnog kredit au obliku drzavnih dugova kod banaka preko otvorenog trzista.

70-ih je zapazen veliki procenat ucesca javnog duga u pojedinim zemljama:Danska 52%, Italija 114%, Japan 125%, V. Britanija 156%, S.A.D. 203%. Javni dug po stanovniku u istoj godini kretao se od 991 USD u Francuskoj, 2285 USD u Nemackoj, 2716 USD u V. Britaniji do 4224 USD u S.A.D.. Teorija javnog duga u nerazvijenim zemljama granici se sa teorijom javnog duga u klasicnoj teoriji, sa tom razlikom da ga posmatra kao faktor koji deluje na stvaranje dohodka i nezaposlenost. Po ovoj teoriji, drzava se moze zaduzivati samo radi podmirivanja odrednjenih vandrednih potreba kao sto su nacionalizacija, agrarna reforma, posleratna obnova i izgradnja, industrijalizacija. Ovako posmatran javni dug je vandredni izvor sredstava.

Uzemljama u tranziciji javni dug se koristi za podmirivanje vandrednih potreba ( zemljotresi, poplave, razvoj malih i srednjih preduzeca).OSNOVNI UZROCI STVARANJA JAVNOG DUGA

Javna finansijska teorija ukazuje na nekoliko razloga za zakljucivanje (emisiju) javnog zajma:

- pojava vandrednih velikih javnih rashoda

- savremeni drzavni intervencionizam u privredi sredstvima izvan redovnih (porezi)

- vremensko nepoklapanje izmedju priliva javnih prihoda i odliva javnih rashoda

- stalni budzetski deficit koji nije moguce pokriti redovnim javnim prihodima,Drzava moze da se zaduzi na nekoliko nacina:

1. Kod emisione banke

2. Kod gradjana i preduzeca

3. U inostranstvu

Drzavni zakmovi ili drzavni dugovi treba u principu da budu izuzetni tj. da se primenjuju s vremena na vreme u izuzetnim okolnostima. Sa aspekta duga i obaveze vracanja i kamate, javni dug predstavlja prevaljivanje finansijskih obaveza na buduce generacije. Savremena koncepcija smatra da nije rec o prevaljivanju tereta sa generacije na generaciju vec je sustina u drugacijoj raspodeli i preraspodeli nacionalnog dohodka

KLASIFIKACIJA JAVNIH DUGOVA

Javni zajam nastaje u uslovima kada su drzavi u kratkom roku potrebna sredstva za odredjene vanredne javne rashode, koje ne moze pokriti redovnim javnim prihodima.

Osnovne karakteristike javnog zajma su:

- javni zajam je destinirani javni prihod

- javni zajam je vandredni javni prihod

- javni zajam je nefiskalni javni prihod

- javni zajam je povratni javni prihod

- javni zajam povlaci ne samo povracaj sredstava vec i placanje ugovorene kamate

- javni zajam predstavlja primenu metoda rasporedjivanju javnog zajma kroz vreme

Javne zajmove mozemo podeliti primenom vise kriterijuma, a to su:1. Unutrasnji i spoljasnji zajmovi

2. Dobrovoljne, patriotske i prinudne

3. Kratkorocne, srednjorocne i dugorocne

4. Zajmove po paritetu, ispod pariteta i iznad pariteta

5. Zajmove pribavljene direktnom emisijom, emisijom preko banaka i emisijom na berzi

6. Produktivne i neproduktivne]

7. Zajmove sirih i uzih teritorijalnih jedinica

8. Novcane i robne zajmove.

Podela na unutrasnji i spoljni zajam objasnjava nam gde je zajam zakljucen. Unutrasnji su takvi zajmovi koje drzava uzima od preduzeca i gradjana na svojoj teritoriji. Spoljni ili inostrani zajmovi zakljucuju se u inostranstvu sa inostranim gradjanima ili drugim pravnim licima. To su medjunarodni dugovi. Kod medjunarodnih zajmova drzava popravlja svoj platni bilans jer oni znace priliv deviza. U vreme vracanja, odredjeni broj godina platni bilans slabi jer se vraca dug sa ugovorenom kamatom.

Dobrovoljni zajmovi se zakljucuju po slobodnoj volji gradjana, Tom prilikom su razne pobude za upis zajma. Pre svega, dolazi u obzir patriotski motive vezani za nacionalna osecanja. Takve zajmove je imala nasa zemlja u posleratnoj obnovi ili u slucajevima elementarnih nepogoda. Prinudni zajam imamo kada drzava dekretom odredi da svaki gradjanin mora da upise zajam do odredjenog iznosa zavisno do svog imovnog stanja.Pored toga sto se razlikuje unutrasnji i spoljni dug, kao i dobrovoljni patriotski i prinudni, razlikuje se i period na koji se drzava zaduzuje. Kratkorocni drzavni dug sluzi uglavnom za pokrice budzetskog deficita dok dugorocni za podrzavanje privrednog rasta.

Ekonomski uticaj javnog duga direktno zavisi od toga na koj nacin drzava dolazi do sredstva namenjenih javnom dugu kao i od nacina koriscenja prikupljenih sredstava. Ako se javni dug temelji na stednji, efekti takve politike su prvenstveno antiinflacionog tj. stabilizacionog karaktera. Javni dug koji se neposredno bazira na emisiji novca tj. na zaduzivanju drzave kod Centralne banke ima po pravilu inflatorne efekte. Kreiranje novca bez robnog pokrica tj. deficitno finansiranje dovodi do kvalitativnih i kvantitativnih ekfekata javnog duga u privredi.

KONVERZIJA I AMORTIZACIJA JAVNOG DUGA

Konsolidacija i konverzija zajma su finasijske operacije kojima drzava zajmoprimac naknadno menja odredjene uslove utvrdjene pri zakljucenju ugovora o zajmu.

Konverzija javnog duga vrsi se u cilju oslobadjanja prevelikog tereta drzavnog duga putem pretvaranja kratkorocnih dugova u dugorocne ili preko snizavanja kamata, pri cemu se javni dug ne smanjuje.

Razlozi za konverziju javnog duga mogu biti:

- ekonomski, nastaju kada na trzistu kapitala dodje do pada kamatne stope

- politicki, nastaju u situacijama kada drzava place vecu kamatnu stopu od trzisne, sto postize putem konverzije

- pravni aspect konverzije, nastaje u situaciji kada istekne rok jednog zajma, pa se sklapa novi. Novacija i amortizacija zajma slivaju se u jednu operaciju, jer cilj operacije nije isplata zajma vec olaksanje budzetskog tereta, sto je smisao konverzije dugova. Vlasnik obveznice ima interes za konverziju jer postize povoljniju kamtnu stopu od trzisne.

Konverzija duga moze se ostvariti na tri nacina:

- dobrovoljno

- prinudno

- konverzija novijeg datuma (kombinacija dobrovoljne i prinudne konverzije)

Postoji konverzija u uzem i sirem smislu.

Konverzija u uzem smislu oznacava smanjenje tereta javnog zajma putem snizavanja kamatne stope

Potkonverzijom u sirem smislu podrazumeva se pretvaranje obveznica javnog zajma na ime u obveznice javnog zajma na donosioca, pretvaranje rentnog u amortizacioni zajam.

Konverzija moze biti dobrovoljna i prinudna.Dobrovoljna konverzija je utemeljena u ugovoru o javnom zajmu obzirom da se obe strane ugovora sporazumevaju o novim uslovima

Prisilna konverzija je akt drzave duznika kojim ona jednostrano menja neki element javnog zajma.

Amortizacija javnog duga predstavlja vracanje duga u obliku otplate i kamate. Sredstva za amortizaciju obezbedjuju se iz poreza i drugim izvorima kojima se puni drzavni budzet.

Danas postoje sledeci oblici amoprtizacije javnog duga

- direktna amortizacija, kada se dug vraca neposrednim poveriocima

- indirektna amortizacija, koja se sprovodi preko kupovine i prodaje efekata duga preko berzi hartija od vrednosti

- ugovorna amortizacija koja se vrsi prema rokovima utvrdjenim u ugovoru o zajmu

- automatska amortizacija se vrsi preko specijalne "amortizacione kase" koju drzava dotira svake godine u cilju otplate zajma. Kasa godisnje otkupljuje vrednosne papire, najcesce obveznice javnog duga da bi ih odmah unovcila ili i dalje cuvala naplacujuci kamatu po kuponima tih obveznica

- fakultativna amortizacija, daje dosta operativnog prostora javnoj vlasti da u vreme krize ili ratnog stanja ne vrsi amortizaciju, a da amortizaciju vrsi u vreme mira

- monetarna amortizacija, se javlja kroz depresijaciju novca ili pad vrednosti nacionalne valute, znaci svesno vodjenje politicke inflacije i depresijaciom domace valute.

ZAKLJUCAK

Problem javnog duga je isti za pojedinca kao i za zemlju. Neko ko trosi vise nego sto zaradjuje i zaduzuje se da bi pokrio razliku, morace da pozajmljuje sve vise i vise, zbog toga sto kamate na prosla zaduzenja nastavljaju da rastu. Ako nema privrednog rasta, politika zaduzivanja ne moze biti odrziva, jer ce konacno dug biti neobuzdano veliki u odnosu na realni bruto nacionalni proizvod.

Zato je od prvorazredne vaznosti pokazatelj koeficijenta zaduzenosti (z), koji se dobija kao odnos duga i nominalnog GNPaz=Z/PY, gde je:

z - koeficijent zaduzenosti Z - ukupan dug

P - nivo cena Y - realni bruto nacionalni proizvod

Koeficijent zaduzenosti se smanjuje kada nominalni GNP raste brze od duga. Da bi sagledali ovo, korisno je obratiti paznju na brojilac i imenilac. Broilac raste zbog deficita, imenilac raste kao rezultat inflacije i realnog rasta bruto nacionalnog proizvoda.

Postavlja se pitanje: zasto je za kreatore makroekonomske politike daleko relevantniji pokazatelj koeficijent zaduzenosti od apsolutne vrednosti duga? Razlog je da je GNP mera ekonomske moci dok je koeficijent zaduzenosti mera velicine duga u odnosu na ekonomski potencijal privrede.

LITERATURA- Ekonomija - dr. Dusanka Jovovic, dr. Slobodan Cvetanovic

- Fiskalna ekonomija - Damir Sehovic

- Javne finansije - prof. dr. Slobodan Barac, prof. dr. Budimir Stakic, doc. dr. Marko Ivanis