45
ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИМОНУ 1. Увод 1 - 3 1. Павле, сужањ Христа Исуса, и брат Тимотеј, Филимону љубљеноме и сараднику нашем, 2. И милој Апфији, и Архипу, саборцу нашем, и домаћој твојој цркви: 3. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Карактеристично обележје уводног дела Посланице Филимону – који по свему осталом следи познату епистолографску форму онога времена (пошиљалац, прималац, поздрав) – представља то што Павле себе не назива ни „апостолом“, као на пример у посланицама 1. и 2. Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Колошанима, 1. и 2. Тимотеју, ни „слугом“ Исуса Христа као у Посланици Филипљанима, нити пак „слугом“ и „апостолом“ као у посланицама Римљанима и Титу. Он себе назива „de,smion Cristou/ VIhsou/“ 1 – „сужњем Христа Исуса“, јер очигледно не жели да се позове на своје апостолско достојанство у једној тако краткој и с обзиром на циљ тако личној посланици, него жели да укаже на своју ситуацију, то јест на сужањство и да тако, одмах на почетку, истакне нужност да његова молба буде примљена од стране Филимона. Павле не жели овом посланицом да заповеди примаоцу користећи се својим апостолским ауторитетом и достојанством, већ да га замоли (упореди стих 9: Због љубави радије те молим). Како Филимон може Апостолу да одбије молбу коју му он упућује као de,smioj Cristou/ VIhsou/ - сужањ Христа Исуса? И св. Златоуст, коментаришући начин на који се Апостол представља на почетку Посланице, напомиње: „И то не каже преузносећи се, него чинећи то на добробит, показујући тиме веродостојност, не ради 1 У појединим рукописима стоји „avpo,stoloj“ - „апостол“ (D*), „avpo,stoloj de,smioj“ – „усужњени апостол“ (629), „dou/loj“ - „слуга“ (323, 945) очигледно у тежњи за усклађивањем са уводима других посланица.

J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Prevod tumačenja jedne od Poslanica Apostola Pavla napisanih u sužanjstvu

Citation preview

Page 1: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИМОНУ

1. Увод 1 - 3

1. Павле, сужањ Христа Исуса, и брат Тимотеј, Филимону љубљеноме

и сараднику нашем, 2. И милој Апфији, и Архипу, саборцу нашем, и

домаћој твојој цркви: 3. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа

Исуса Христа.

Карактеристично обележје уводног дела Посланице Филимону – који

по свему осталом следи познату епистолографску форму онога времена

(пошиљалац, прималац, поздрав) – представља то што Павле себе не

назива ни „апостолом“, као на пример у посланицама 1. и 2.

Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Колошанима, 1. и 2. Тимотеју, ни

„слугом“ Исуса Христа као у Посланици Филипљанима, нити пак „слугом“

и „апостолом“ као у посланицама Римљанима и Титу. Он себе назива

„de,smion Cristou/ VIhsou/“1 – „сужњем Христа Исуса“, јер очигледно не

жели да се позове на своје апостолско достојанство у једној тако краткој

и с обзиром на циљ тако личној посланици, него жели да укаже на своју

ситуацију, то јест на сужањство и да тако, одмах на почетку, истакне

нужност да његова молба буде примљена од стране Филимона. Павле не

жели овом посланицом да заповеди примаоцу користећи се својим

апостолским ауторитетом и достојанством, већ да га замоли (упореди

стих 9: Због љубави радије те молим). Како Филимон може Апостолу да

одбије молбу коју му он упућује као de,smioj Cristou/ VIhsou/ - сужањ

Христа Исуса? И св. Златоуст, коментаришући начин на који се Апостол

представља на почетку Посланице, напомиње: „И то не каже преузносећи

се, него чинећи то на добробит, показујући тиме веродостојност, не ради

себе, него ради тога да покаже да је спреман да прими услугу; као да је

рекао, ради вас сам у оковима“. Тако по Теодоритовом мишљењу

„веродостојношћу окова поткрепљује молбу“. У овој посланици, како

запажа П. Брациотис, „свака реч и израз су подређени жељеном циљу, то

јест да би дирнуо Филимоново срце у корист Онисима“. Такво исто

1 У појединим рукописима стоји „avpo,stoloj“ - „апостол“ (D*), „avpo,stoloj de,smioj“ – „усужњени апостол“ (629), „dou/loj“ - „слуга“ (323, 945) очигледно у тежњи за усклађивањем са уводима других посланица.

Page 2: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

наглашавање тренутне Апостолове ситуације наћи ћемо и у 9. стиху: nuni.

de. kai. de,smioj Cristou/ VIhsou/ - а сада и сужањ Исуса Христа. Очигледно

је да се именица „de,smioj“ – „сужањ“ ни овде, ни у 9. стиху не користи у

метафоричком смислу, у смислу да је Апостол сужањ Христовог дела и

ширења Његовог јеванђеља, него у дословном: Павле ову посланицу пише

из тамнице у којој се налази јер верује у Исуса Христа и проповеда

Његово јеванђеље2.

Упркос томе што Посланица има приватни карактер и што се упућује

једном хришћанину у Колоси у вези са конкретном личношћу, Павле као

сапошиљаоца наводи Тимотеја. „Тимотеја наводи као човека који своје

молбе придружује његовим“, примећује Икуменије, „како би се (Филимон)

постидео због преклињања више људи“. Спомињући Тимотеја на почетку

Посланице, а одмах затим Апфију, Архипа и целе „домаће цркве“, Павле

саасвим јасно прелази оквире личног и приватног карактера Посланице,

желећи да покаже да Онисимово обраћање и повратак Филимоновој кући

није само безначајна приватна ситница, него да се то тиче целе

заједнице, целог тела Христовог, у коме ни један члан не може да буде

независан од другог. Уосталом, у том истом духу спомиње Онисима и у

посланици коју шаље целој цркви у Колоси (Кол. 4, 8-9: o]n e;pemya . . .

su.n VOnhsi,mw| tw/| pistw/| kai. avgaphtw/| avdelfw/|( o[j evstin evx u`mw/n –

којега послах. . . с Онисимом, верним и љубљеним братом, који је од вас)

увршћујући га тако међу чланове цркве. Треба обратити пажњу и на

истанчаност апостола Павла, који у наведеним стиховима из Посланице

Колошанима Онисима спомиње као верног и љубљеног брата, не говорећи

ништа ни о његовом бекству ни о неправди коју је нанео свом господару.

Говори о њему као да се ништа није догодило. Оно што је потребно да

каже о Онисиму говори у својој Посланици Филимону. То је истанчаност

карактеристична за духовног руководитеља! Сапошиљаоца Тимотеја

назива „братом“ (као и у 2. Посланици Коринћанима и Посланици

2 R. Reitzenstein, Die Hellenistischen Mysterienreligionen, 31927, 214, износи гледиште по коме реч „de,smioj“ – „сужањ“, као и гл. „kate,cein“ – „задржати“ и израз „desma. tou/ euvaggeli,ou“ – „окови за јеванђеље“ (стихови 9, 10 и 13) потичу из терминологије мистеријских култова: Као што у мистеријама мист пре увођења у последњи степен посвећења „kate,cetai“ – „бива обузет“ божанством, тако се и Павле пре тајне свог коначног сједињења са Богом (види стих Фил. 1, 23) осећа као „de,smioj“ – „сужањ“ и „kateco,menoj“ – „обузет“ Богом. Ово гледиште, међутим, није нашло ни једног присталицу, те га тако ни један од коментатора и тумача, без обзира што га цитира, не прихвата, па чак ни Dibelius, који апостолу Павлу често проналази религијсто-историјске паралеле.

Page 3: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

Колошанима), но овог драгоценог Апостоловог сарадника више нећемо

срести у овој Посланици, која се од 4. стиха наставља у првом лицу

једнине.

Посланица се упућује Filh,moni tw/| avgaphtw/| kai. sunergw/| h`mw/n -

Филимону љубљеноме и сараднику нашем. Филимон је – име познато из

антике3 - био богати хришћанин из Колосе који се ревносно бавио

човекољубивим делатностима, како се у наставку Посланице види (види

стихове 5, 7 и 22). Реченица у 19. стиху, да ти не кажем да и самог себе

мени дугујеш, допушта нам да мислимо да је он посредством апостола

Павла познао Христа, највероватније у Ефесу, где је Апостол боравио око

три године и имао многоструко развијено мисионарско деловање. Из тога

што Филимона назива „avgaphto,n“ - „љубљеним“ (у неким рукописима је

додато „avdelfo,n“ – „братом“) и „sunergo.n h`mw/n“ – „сарадником

нашим“ закључује се да је он одиграо значајну улогу у ширењу

хришћанске поруке у Колоси (заједно са Епафрасом) и да је и даље

ревносно учествовао у мисионарењу. У прилог томе иде и Теодоритово

обавештење да је до његовог доба (5. век) још била очувана Филимонова

кућа – што значи да је још увек била средиште не само хришћанских

сабрања, него и ширег хришћанског деловања. Новијег датума су

обавештења према којима је Филимон био епископ у Колоси који је

мученички скончао у Нероново време. Свети Оци који су тумачили

Посланицу доводе у везу Филимонову карактеристику „сарадника“ (или

„сатрудника“) са Павловом молбом у Посланици: „ако као сатрудник“,

примећује Теофилакт, „не задржи и роба, него га опет пошаље да служи

проповедању [јеванђеља], онда је и он делатник“. И Икуменије каже: „ако

је сатрудник, даће роба да служи ширењу јеванђеља“.

Посланица се упућује и VApfi,a| th/| avdelfh/| kai. VArci,ppw| tw/|

sustratiw,th| h`mw/n kai. th/| katV oi=ko,n sou evkklhsi,a| - Апфији, и Архипу,

саборцу нашем, и домаћој твојој цркви (2. стих). Име VApfi,a (и VAffi,a) –

Апфија (и Афија) посведочено је на натписима у Колоси и фригијског је

порекла. Реч је о Филимоновој супрузи, како тврде и старији и новоји

тумачи, наравно хришћанки (th/| avdelfh/| - „сестри“), коју Апостол овде с

разлогом спомиње, јер ће у наставку говорити о повратку роба из њеног

домаћинства. Не знамо, додуше, какву је тачно службу Онисим обављао у

3 Види Lightfoot, 304.

Page 4: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

Филимоновој кући пре но што је побегао и у каквом је односу што се

службе тиче био са господарицом, али је Павле ипак спомиње јер је се

сасвим сигурно тиче повратак једног одбеглог роба. „Будући да су се

жене тада, као уосталом и данас, бавиле свим оним што се тиче

домаћинства, њу такође интересује шта Павле има да каже о робу

Онисиму“ (Friedrich).

Што се Архипа тиче, античко предање није једногласно. Св.

Златоуст, на пример, као и Икуменије, сматра да је он пријатељ

Филимонове породице, а Теодор Мопсуестијски га сматра сином овог

брачног пара. Са овим последњим се слаже већина новијих тумача. Павле

га назива „sustratiw,thn“ – „саборцем“ (као што у стиху Фил. 2, 25 назива

Епафродита), а у стиху Кол. 4, 17 говори о „th.n diakoni,an h]n pare,laben

evn kuri,w|“ – „служби коју је примио у Господу“, о којој не даје више

података, будући да је његовим читаоцима сигурно морала бити позната

(види коментаре на тај стих). Није нам исто тако познато да ли је та

његова служба била везана за цркву у Колоси, или Лаодикији. Неки

тумачи изводе закључак да је у питању ово друго ослањајући се на а) то

што се у стиху Кол. 4, 17 наводи одмах након спомињања лаодикијске

цркве и б) обавештење из Правила светих Апостола 7, 46, да је био

епископ Лаодикије – које више нигде није посведочено. Исто тако изгледа

да ни за Ломајерову (Lohmeyer) претпоставку, да је Архип преузео

прваштво цркве у Колоси све док се Епафрас налазио код Павла, нема

никаквог ни непосредног ни непосредног сведочанства ни алузије. Павле

само овлаш спомиње читаоцима познате околности (зато уосталом о

њима опширније не говори), нама су оне, међутим, загонетне. Овде још

једино можемо рећи да Павле, спомињући чланове Филимонове породице,

од којих једног сматра својим „саборцем“ – очигледно у борби за ширење

јеванђеља – хоће у вези са својом молбом да одобровољи целу породицу

хришћана, својих сарадника, у Колоси.

Посланица је упућена и Филимоновој katV oi=ko,n . . . evkklhsi,a| -

домаћој . . . цркви. О домаћим црквама се говори и у другим Апостоловим

посланицама4. Проширујући круг прималаца Посланице и изван

Филимонове породице на хришћане који се сабирају у његовој кући – у 4 На пр. Рим. 16, 5; 1. Кор. 16, 19; Кол. 4, 15. У вези са тим види и чланак F. V. Filson, „The Significance of the early House Churches“, JBL 58 (1939), 105 – 112, као и додатак Urchistliche Hausgemeinden у Штулмахеровом (Stuhlmacher) делу, 70 – 75.

Page 5: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

наставку се Апостол, наравно, обраћа главном примаоцу5 - Апостол

очигледно има за циљ да покаже да тема Онисимовог повратка прелази

границе једног индивидуалног случаја и да се тиче целе цркве у Колоси,

целокупно тело Христово, чији је Онисим већ члан.

Уосталом, Апостол упућује поздраве свим хришћанима као

примаоцима Посланице у 3. стиху који садржи познате Павлове речи

„ca,rij“ – „благодат“ и „eivrh,nh“ – „мир“, о којима види коментаре на стих

Еф. 1, 2, где је реч и о Божијем очинству и Исусу Христу као Господу.

2. Благодарење и мољење 4 – 7

4. Захваљујем Богу мојему свагда спомињући те у молитвама

својима, 5. Јер чујем за љубав твоју и веру коју имаш према Господу Исусу

и према свима светима, 6. Да заједништво вере твоје буде делотворно у

познању свакога добра које имамо у Христу Исусу. 7. Љубав твоја чини

нам велику радост и утеху, јер си, брате, срца светих умирио.

Као што и иначе има обичај у својим посланицама, Павле одмах

након увода, пре но што започне основну тему, упућује благодарење

Богу, коме се обраћа на веома личан и близак начин (tw/| qew/| mou - Богу

мојему), што подсећа на старозаветног псалмопојца (упореди стих Фил. 1,

3 и коментаре на њега). Прилог pa,ntote – свагда треба повезати са

изразом mnei,an sou poiou,menoj - спомињући те и протумачити овако:

„помињем те свагда у молитвама својим и благодарим Богу“. У

интензивном и узбурканом Павловом животу сасвим сигурно је имала

важно место молитва за проблеме хришћана које је својим

благовешћењем породио у веру: савет avdialei,ptwj proseu,cesqe – молите

се без престанка који упућује Солуњанима (1. Сол. 5, 17) очигледно

извире из његовог личног искуства, као и узајамност у молитвама коју

често захтева од својих читалаца (на пр. у стиховима Кол. 4, 3: Молећи се

уједно и за нас; 1. Сол. 5, 25: молите се за нас и др.) је нешто савршено

природно и оправдано за некога ко се осећа претовареним „бригом за све

Цркве“ (2. Кор. 11, 28).

5 И у другим посланицама у антици запажа се појава да се поред главног примаоца наводе и друга имена, упркос томе што се садржина посланице (или писма) тиче првонаведеног примаоца. Lohse цитира пример једног таквог писма које се чува у збирци Оксириншких папируса и потиче из 1. века пре Хр.; „Ја Иларион поздрављам своју сестру Алиту и Веруту своју господарицу и Аполинарију“ (Оксириншки папируси 4, 744) – а писмо се ипак наставља у једнини: „знај. . .“.

Page 6: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

Разлог што Павле у својим молитвама свагда помиње Филимона

открива се у 5. стиху: avkou,wn sou th.n avga,phn kai. th.n pi,stin( h]n e;ceij

pro.j to.n ku,rion VIhsou/n kai. eivj pa,ntaj tou.j a`gi,ouj - јер чујем за љубав

твоју и веру коју имаш према Господу Исусу и према свима светима. Треба

пре свега истаћи првенство љубави коју Апостол жели посебно да

подвуче, и то љубав која је, разуме се, плод вере, коју одмах потом

помиње6. Стављање љубави на прво место ствара, наравно, стилску

фигуру укрштених реченица са односном реченицом која следи. Ако се

изврши анализа, то изгледа овако:

„th.n avga,phn h]n e;ceij pro.j pa,ntaj tou.j a`gi,ouj

kai. th.n pi,stin h]n e;ceij pro.j to.n ku,rion VIhsou/n“

„љубав коју имаш према свим светима

и веру коју имаш према Господу Исусу“.

Само се по себи разуме да за апостола Павла вера и љубав7

представљају два аспекта исте хришћанске стварности и једна се без

друге не могу замислити. Триптих се обично заокружује надом (види

стихове Кол. 1, 5; 1. Сол. 1, 3 и др.). Апостола овде првенствено занима

Филимонова љубав која се протеже на pa,ntaj tou.j a`gi,ouj – „све свете“,

то јест на све хришћане. Да ли је реч о хришћанима који бораве у Колоси

и који су већ познали плодове Филимонове љубави, или Павле можда

алудира на шире деловање примаоца Посланице? Како у стиху Кол. 1, 4

Апостол говори у љубави Колошана eivj pa,ntaj tou.j a`gi,ouj – према свима

светима, можемо да претпоставимо да је човекољубиво деловање

Филимона и Колошана било веома интензивно и да је оно можда

превазилазило границе њихове цркве. Нешто ниже у Посланици ћемо

прочитати да су се плодовима Филимонове љубави многи хришћани

утешили (ta. spla,gcna tw/n a`gi,wn avnape,pautai dia. sou/( avdelfe, - јер си,

брате, срца светих умирио – 7. стих). Може ли љубав таквог интензитета

да не покаже своје деловање и у појединачном случају који ће ускоро

изложити Павле? Апостол већ на много начина и са изузетном

6 У неким рукописима (D, 69, 1739 и др.) ове речи стоје обрнутим редом, тако да је на првом месту вера, као у стиху Кол. 1, 4 и др.7 Испред прималаца Филимонове љубави стоји предлог „eivj“ (обично значи „у“, али у случају кад су личности у питању преводи се „према“), а за веру се користи предлог „pro,j“ („према“) (као и у стиховима 1. Сол. 1, 8) уместо уобичајеног предлога „eivj“ или „evn“ („у“), који налазимо у другим посланицама.

Page 7: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

истанчаношћу припрема формулацију своје молбе и омекшава

Филимоново срце да би његову молбу примио.

Реченица у 6. стиху: o[pwj h` koinwni,a th/j pi,stew,j sou evnergh.j

ge,nhtai evn evpignw,sei panto.j avgaqou/ tou/ evn h`mi/n eivj Cristo,n - да

заједништво вере твоје буде делотворно у познању свакога добра које

имамо у Христу [Исусу], указује на садржину Павлових молитви. Не каже

се, наравно, али се подразумева глагол из 4. стиха „proseu,comai“ –

„молим се“, од кога треба да зависи реченица која почиње исказним

везником o[pwj – да и потпуно је немогуће њено везивање за односну

реченицу h]n e;ceij – коју имаш из претходног стиха. Од грчких

коментатора ове Посланице П. Брациотис указује на тешкоће при

тумачењу овог стиха и примећује: „Овај стих садржи изузетно велике

тешкоће како за старије, тако и за новије тумаче Посланице Филимону, па

отуда и толика шароликост у графијама у том стиху“. Потом тешкоће у

тумачењу систематизује на следећи начин: а) Смисао фразе h` koinwni,a

th/j pi,stew,j sou (заједништво вере твоје) б) Да ли се израз evn evpignw,sei

(у познању) односи на Филимона, или и на друге? Да ли исказује узрок

деловања, садржину, или начин? в) Да ли је израз panto.j avgaqou/

(свакога добра) средњег или мушког рода [у том случају би га требело

превести „сваког доброг“]? Која графија је тачнија: „evn u`mi/n“ („у вама“)

или „evn h`mi/n“ („у нама“)? г) Да ли израз eivj Cristo,n (у Христу) ближе

одређује израз evnergh.j ge,nhtai (да. . . буде делотворно), или panto.j

avgaqou/ (свакога добра)? Ова књига нема претензије да реши све ове

тешкоће, него да укаже на она решења која су, по нашем мишљењу,

најисправнија од многих која су настала у савременој науци. А тамо где

постоје, биће цитирана и светоотачка тумачења.

Изразом h` koinwni,a th/j pi,stew,j sou (заједништво вере твоје) хоће

да се искаже саучествовање у заједничкој вери која сједињује и

пошиљаоца и примаоца, као и све хришћане: „Привезује Филимона за

себе, као кад би рекао: вера заједничка и теби и нама која нас сједињује“

(Икуменије). За ту заједничку веру моли се Павле да постане evnergh.j –

делатна, то јест свима видљива и, као што гномски напомиње св.

Златоуст, „јер вера постаје делатна онда, када резултира делима: јер без

делâ вера је мртва“. Будући да је Филимон заједничар у истој вери, „мора

да буде заједничар и у свему осталом“, коментарише даље исти свети

Page 8: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

Отац. Апостол, разуме се, не сумња ни у Филимонову љубав, ни у веру,

будући да је још у претходном стиху похвално говорио о њима, него од

њега тражи више од онога што је до сада учиио – јер увек постоји

могућност да се љубав више искаже и испољи. То „више“ исказује се

изразима panto.j avgaqou/ (свакога добра) и evn evpignw,sei (у познању).

Није потребно додати реч „e;rgou“ („дела“) као што чине рукописи F и G,

нити дописати члан „tou/“, као што стоји у рукописима P61, A, C, 048, 33 и

др. нити да се израз evn h`mi/n – у нама, што обихвата целу Цркву, измени

у епистолографски израз „evn u`mi/n“ – „у вама“ (P61, Sin, F, G, P, 33 и др.).

У последњем случају израз „evn u`mi/n“ – „у вама“ значило би ограњичење

на цркву у Колоси, или на Филимонову домаћу цркву, с друге стране

исправнија је општија еклисиолошка оријентација Павлове мисли. Из

текста се не види јасно да ли су изразом evn evpignw,sei (у познању) осим

Филимона обухваћени и други хришћани (тако на пр. тумачи Трембелас:

„тако да сви добију савршено познање свакога добра“), насупрот томе,

присвојни заменички облик sou – твоје (th/j pi,stew,j sou - вере твоје) нас

наводи на мисао да се молба посебно тиче Филимона, за кога се Павле

моли да дела његове вере буду свима видљива, како би имао „познање

свакога добра“. По нашем мишљењу израз evn evpignw,sei (у познању) не

исказује ни узрок, ни садржину, већ крајњи резултат, циљ, као и у

стиховима Еф. 1, 17; 4, 13; Кол. 1, 9; 2, 2; 3, 10. Предлог „evn“ („у“) са

дативом са синтактичког гледишта би нас лако довео до тога да овај

израз интерпретирамо у смислу средства или начина8, али познато је да

се Павле не држи доследно класичне грчке синтаксе, а да, с друге

стране, предлози у његово време немају више своје првобитно значење.

Уосталом, са аспекта теолошке садржине, „evpi,gnwsij“ („познање“) није

већ дато и достигнуто, него представља циљ за који се Павле моли:

„познање је резултат вере и награда за веру која се испољава кроз дела

љубави“ (Lightfoot; упореди и горе наведену Трембеласову

8 Од најстаријих тумача овај израз у том смислу схватају Икуменије („тиме да ти познаш и чиниш свако добро“) и Теофилакт („у тома да ти познаш свако дело. . .“), као и поједини савремени преводиоци Посланице: на пр. „са пуним познањем и доследним остварењем сваког добра које је у нашим рукама да чинимо у славу Исуса Христа“ (Колицарас), „нека та вера учини делатним дух узајамног помагања, који ће те у потпуности просветлити за свако добро које смо у могућности да остваримо за Христа“ (Bible de Jérusalem); упореди Вулгату: „in agnitione omnis boni in vobis in Christo Jesu“ [„у познању сваког добра у бвама у Христу Исусу“] и Икуменија: „кроз познање да ти чиниш свако добро“. Види и Лозеа (Lohse) на цитираном месту и Бултмана (Bultmann), ginw,skw, у часопису ThWNT 1, 707.

Page 9: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

интерпретацију „како би сви примили савршено знање“ – независно од

тога што се познање протеже на све)9. Као што смо и поводом других

стихова изнели (види нарочито коментаре на стихове Еф. 1, 17; Фил. 1, 9;

Кол. 1, 6 и 9), појам „evpi,gnwsij“ („познање“) се не ограничава на област

теоретског знања, него обухвата целокупну човекову егзистенцију у свим

њеним најразличитијим практичним манифестацијама („не просто, него

делатно познање“, Зигавин). То произлази из израза panto.j avgaqou/

(свакога добра) који следи. Појам „avgaqo,n“ („добро“) се у крајњој

анализи може једино подударати са вољом Божијом, а Апостол и на

другима местима од хришћана тражи да имају познање воље Божије

(види, на пример, стих Кол. 1, 9: да се испуните познањем воље његове у

свакој мудрости и разуму духовноме), а на држање воље Божије подстиче

и псалмопојац (види, на промер, стихове: Пс. 33, 14: Уклони се од зла, и

чини добро, 36, 27; 52, 2 и 4; упореди стих Мудрост Сирахова 17, 7:

Испуни их познањем и разумношћу и покажи им шта је добро и зло).

Познање свакога добра је „потпуно усвајање истине и безусловно

поистовећење са вољом Божијом, а то је циљ и венац верниковог живота“

(Lightfoot). Изразом tou/ [avgaqou]evn h`mi/n ([добра] које имамо) познање

добра се смешта у праве еклисиопошке оквире, а изразом eivj Cristo,n (у

Христу) исказује се његов крајњи циљ и врхунац. Простор у коме се по

превасходству остварује воља Божија је Црква као заједница мира и

љубави. Бог се, разуме се, polumerw/j kai. polutro,pwj – много пута и

разним начинима (Јев. 1, 1) открива свету и општи са људима, не везујући

се ни за какву историјску институцију и не ограничавајући се никаквим

формама, али је Његово потпуно откривање кроз Христа везано за

стварање новог народа, новог човечанства, а то је Црква.

Израз eivj Cristo,n (у Христу), којим се стих завршава није исто што и

израз evn Cristw/| (у Христу) који Павле обично користи (Лозе [Lohse] и сви

они који тврде да се ова два израза подударају, своју тврдњу темеље на

9 У смислу крајњег резултата и циља израз evn evpignw,sei (у познању) разумеју и многи други савремени преводиоци. Изузев Трембеласа, види: „Тражим од Бога да те заједница која те са нама кроз веру сједињује доведе до бољег познања сваког добра. . . “ (Bonnes Nouvelles Aujourd’ hui); „. . . да учини да доспеш до дубљег познања свакога. . . “ (Good News for modern Man); „тада ћеш спознати колика добра ће за нас произићи кроз Христа“ (Die Gute Nachricht); „твоје заједничарење у вери увећаће познање свих добара које нам доноси наше сједињење са Христом Исусом“ (4 професора); „твоје заједничарење у вери нека допринесе познању свакога добра које је у нама“ (Stuhlmacher).

Page 10: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

томе да предлог eivj – у овде стоји зато да би се озбегло понављање

предлога evn – у који се већ налази у изразу evn h`mi/n – у нама), него

показује крајњи циљ познања сваког добра, што није ништа друго до

Христос: „јер онај ко некоме чини добро, чини добро Христу, а свакако

чини добро и светима“ (Икуменије). Павлово изражавање је сажето и

треба да подразумевамо више од онога што каже – увек, наравно, на

основу свега онога што знамо из његових посланица. Током тумачења

Посланице Ефесцима осведочили смо се да Апостол често на крај

реченице ставља ону реч коју хоће посебно да истакне. На тај начин на

крају стиха истакнут израз eivj Cristo,n (VIhsou/n - Исусу како стоји у неким

рукописима), новији тумачи Посланице обично тумаче овако: „у славу

Христа“10.

У 7. стиху Апостол се поново враћа на Филимонову љубав о којој је

већ говорио у 5. стиху (за који нас, као и за захваљивање у 4. стиху, везује

везник ga,r – јер у овом стиху, пошто је у међувремену, у 6. стиху,

уметнута садржина молитве), наглашавајући сада учинак који је та љубав

имала како на самог писца Посланице, тако и на хришћане: cara.n ga.r

pollh.n e;scon kai. para,klhsin evpi. th/| avga,ph| sou( o[ti ta. spla,gcna tw/n

a`gi,wn avnape,pautai dia. sou/( avdelfe, - љубав твоја чини нам велику

радост и утеху, јер си, брате, срца светих умирио. За Павла су

испољавања Филимонове љубави била повод за велику радост11 и утеху12.

О свези радости и утехе види 2. Кор. 7, 13. Велику радост Апостол дугује

чињении што су се Филимоновом љубављу ta. spla,gcna tw/n a`gi,wn

avnape,pautai – „срца светих умирила“. Овде је очигледан нежни

Апостолов тон, нарочито у крајњем узвику avdelfe, - брате, али и у

употреби речи spla,gcna (срца)13. Ова реч позната како у старогрчком,

тако и у новогрчком језику, иако је првобитно значила благородне

унутрашње органе жртвене животиње (срце, јетра, плућа, бубрези) који

су се служили на свештеним гозбама, од 5. века пре Хр. посведочена је

10 Трембелас, Lohse и Stuhlmacher. Овај последњи тврди да Павле изразом eivj Cristo,n уједно мисли на Христа и као на Судију који ће доћи. 11 Уместо cara,n (радост), у византијским рукописима стоји „ca,rin“ („благодат“), а уместо глаголског облика e;scon („имадох“) у рукопису D* стоји „e;scomen“ („имадосмо“), док у византикским рукописима и сиријанским преводима стоји „имамо“. 12 О речи „para,klhsij“ („утеха“), која се 29 пута сусреће у Новом Завету, од чега 20 пута у посланицама апостола Павла, као и о глаголу „parakalei/n“ („тешити“), који се од 103 пута у Новом Завету 54 пута користи код Павла, види чланак: Schmitz, „parakale,w und para,klhsij im Neuen Testament“, ThWNT 5, 790-798.13 О историји и значењу ове речи види чланак: H. Köster, spla,gcnon, ThWNT 7, 548 – 559.

Page 11: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

антрополошка употреба ове речи да би означила човекове племените

органе, а нарочито материцу. Из овог последњег значења потом

произлази да се дете назове утробом (види Артемидорово дело Тумач

снова, 1, 44: „деца се називају утробом“), што се користи и у новогрчком

језику. У метафоричком смислу ова реч означава седиште склоности, а у

значењу милосрђа („euvsplacni,aj“) користила се касније, у млађем

јудаизму и у ранохришћанској књижевности – то значење је било

непознато у античком грчком свету. У посланицама апостола Павла

изражава, као уосталом и срце („kardia,“) и ум („nou/j“) целог човека, који

може као хришћанин да даје и прима љубав. У овој Посланици се сусреће

у три стиха (7, 12 и 20, од којих се у два стиха налази уз глагол

„avnapau,ein“ [„одморити“] – „avnapau,esqai“ [„одморити се“])14. „Честа

употреба ове речи у тако краткој посланици је показатељ Павловог

личног учешћа у овој ствари“15.

Да ли Павле, спомињући тешење срца „светих“, алудира на неко

конкретно Филимоново дело, можда недавно извршено? Или говори о

његовом непрестаном деловању? Многи тврде да је у питању оно прво,

неки сматрају да је то конкретно Филимоново дело везано за сакупљање

помоћи за „свете“ у Јерусалиму, а други (који писање Посланице смештају

у римску тамницу) говоре о Филимоновој помоћи повређенима у великом

земљотресу који је задесио Колосу око 60. године по Хр. Ради се свакако о

занимљивим претпоставкама, али оне ничим нису утемељене у тексту

Посланице. Међу овим кратким Апостоловим редовима се може осетити

да је реч о Филимоновој човекољубивој делатности великих размера, на

коју га Павле подсећа, како примећује Теофилакт, „да би што више

омекшао Филимона који треба да помисли: ако чиним непознатима, тим

пре ћу учинити учитељу Павлу“

3. Молба за Онисима 8-20

8. Стога, иако имам пуну слободу у Христу да ти заповедам шта

треба да чиниш, 9. Због љубави радије те молим, ја лично, Павле старац, а

сада сужањ Исуса Христа, 10. Молим те за чедо моје Онисима, којега

14 Везана са глаголом „avnapau,ein“ [„одморити“] – „avnapau,esqai“ [„одморити се“]) ова реч се налази и у стиховима 1. Кор. 16, 18 и 2. Кор. 7, 13.15 Köster, 555.

Page 12: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

родих у оковима својим; 11. Некада теби непотребнога, а сада и теби и

мени потребнога. 12. Послах ти га натраг; [12]. А ти њега, то јест срце

моје, прими. 13. Ја га хтедох задржати код себе, да ми уместо тебе

послужи у оковима за јеванђеље. 14. Али без твојега знања не хтедох

ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него

добровољно.

15. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за

вечност, 16. Не више као роба, него више од роба, брата љубљенога,

особито мени, а колико више теби, и по телу и у Господу. 17. Ако сам ти,

дакле, заједничар у вери, прими њега као мене. 18. Ако ти је чему

скривио, или дужан остао, то мени урачунај. 19. Ја, Павле, написах својом

руком, ја ћу платити; да ти не кажем да и самог себе мени дугујеш. 20.

Да, брате, обрадуј ме у Господу; умири срце моје у Господу.

Све што је Апостол до сада написао, био је посредaн увод у његову

молбу, а сада, везником dio, - стога на самом почетку 8. стиха, прелази на

главну тему. Павле добро зна да има pollh.n evn Cristw/| parrhsi,an - пуну

слободу у Христу да приволи Филимона и заповеди му шта треба да чини

(to. avnh/kon - шта треба да чиниш). О појму „parrhsi,a“ („слобода говора“,

„слобода обраћања“) види тумачења и коментаре на стих Еф. 3, 12. Овде

се се под овим појмом подразумева уједно слобода, смелост и храброст

(као и у другим стиховима где се он користи), али превасходно ипак

значи право које, кад је апостол Павле у питању, проистиче из његовог

места у историјском развоју тајне божанске икономије: тако је појам

„parrhsi,a“ („слобода говора“, „слобода обраћања“) овде синоним за појам

„evxousi,a“16 („власт“, „ауторитет“). Ту своју власт да „evpita,ssei to.

avnh/kon“ – „заповеда шта треба чинити“ Апостол, наравно, црпи од

Христа. Појам „avnh/kon“ - „оно што је подобно“, „што доликује“ (упореди

Аристејеву посланицу, 227: „to. kaqh/kon“ – „дужност“, Еф. 5, 4 a] ouvk

avnh/ken – што год је непристојно [према кодексима D, G, K, L „ta. ouvk

avnh,konta“ – са истим значењем]; Кол. 3, 18 w`j avnh/ken evn kuri,w| - као

што доликује у Господу), значи не само оно што доликује, него оно што је

16 Lohse и Schlier, у часопису ThWNT 5, 881. Упореди 2. Кор. 10, 8; 13, 10 и Лексикон Суда, „parrhsi,a: evxousi,a, a;deia“ („слобода обраћања: власт, слобода деловања“).

Page 13: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

неко дужан да чини, то јест „дужност“: „avnh/kon de. to. pre,pon“ („а

avnh/kon значи долично“), дефинише Лексикон Суда17.

Захваљујући свом апостолском ауторитету, Павле може да заповеда

Филимону, будући да му овај последњи заиста дугује целога себе, то јест

свој хришћански идентитет (19. стих). Али у таквој посланици, у којој се

писаc чак ни у уводном делу не позива на своје апостолство, него пише

„као пријатељ пријатељу“ (Staab), Павлу је милије, како каже у 9. стиху,

dia. th.n avga,phn - због љубави да замоли свога пријатеља да прими

његову молбу. О каквој је љубави овде реч? Да ли је у питању она иста

Филимонова љубав о којој је Апостол са толико одушевљења и похвале

говорио у 5. и 7. стиху? Или је реч о љубави самога Павла (у том случају

треба направити разлику између љубави и ауторитета који се овде

подразумева речју „parrhsi,a“)? Међутим, једна интерпретација никако не

искључује другу, а не искључује се, такође, ни интерпретација која

повезује две претходне, према којој се мисли на њихову узајамну љубав

(на пр. Теофилакт: „због љубави коју и ја гајим према теби и ти према

мени“; Икуменије: „због љубави којом ја тебе љубим и којом сам од тебе

љубљен“). Али како Апостол не спомиње посебно ни своју, а ну љубав

примаоца Посланице (зато што сматра да се обе по себи подразумевају),

боље је да претпоставимо да се овде мисли на љубав као општи принцип

који управља животом и међуљудским односима хришћана. Та љубав

нагони Павла на то да се не користи својим апостолским ауторитетом,

него да радије моли Филимона. Глагол parakalw/ - молим садржи у себи

ширину значења које се креће од изражавања молбе и подстрека до

утехе, све то заједно и међусобно испреплетано, „али чак и кад

конкретније значи подстрек, у њему постоји тон молбе, као што се види у

8. стиху Посланице Филимону, где се изричито разликује од заповедања и

стоји као излив љубави“18.

Али пре но што ће формулисати предмет своје молбе, Павле се

позива на два своја идентитета који треба још више да нагласе његову

17 Упореди и стихове 1. Мак. 11, 35; 2. Мак. 14, 8 и Натпис из Магнезије: „ta. avnh,konta th/| po,lei“ (= оно што је неко дужан да чини за град), Die Inschriften Magnesia, изд. Kern 1900, 53, 65. Lohse (тумачење на стих Кол. 3, 18) тврди да „avnh/kon“ представља термин хеленистичке народске философије који је преко хеленистичког јудаизма ушао у хришћанску светоотачку терминологију. Из хеленистичког кини дијалекта, не обавезно из стоичке философије, како тврди Bonhöffer, потиче сродни термин „kaqh/kon“ („дужност“, „обавеза“), види: Epiktet und das N. T, 1911, 157. 18 Schmitz, ThWNT 5, 792, бел. 166 и C. Bjerkelund, Parakalo, 119, 188.

Page 14: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

молбу и да, наравно, допринесу што непосреднијам прихватању молбе од

стране Филимона: toiou/toj w'n w`j Pau/loj presbu,thj nuni. de. kai. de,smioj

Cristou/ VIhsou/ - ја лично, Павле старац, а сада сужањ Исуса Христа. Израз

toiou/toj w'n (ја лично), као прилошки израз који најављује оно што следи,

припрема нас за епитет presbu,thj – старац, испред којег Павле наводи

своје име. „Ах, какво понижење!“, узвикује св. Златоуст, „од толико

квалитета своје личности, зар Павле да буде старац, од најправеднијег од

свих још и да буде сужањ . . .“. Што се тиче значења речи presbu,thj

(старац) прихваћено је гледиште да значи „заступник“ што се

поткрепљује стиховима Еф. 6, 20 (u`pe.r ou- presbeu,w evn a`lu,sei – за које

служим у оковима) и 2. Кор. 5, 20 (u`pe.r Cristou/ ou=n presbeu,omen –

уместо Христа, дакле, молимо) и стиховима из текстова Старог Завета,

или цитатима из дела црквених писаца из првих векова хришћанства19. На

основу тог гледишта Апостол се позива на своје посланство као

заступника Христовог, који је уз то још и утамничен у време свог

посланства20. Али, да ли се ово може прихватити када у стиху који

непосредно претходи овоме Павле јасно каже да се одриче слободе

обраћања, или ауторитета, који има у Христу да би заповедао Филимону

шта треба да чини? Мишљења смо да је тачније класично тумачење21, то

јест да presbu,thj значи старац, као што се, уосталом, ова реч тумачи и у

стиховима Лк. 1, 18 и Тит 2, 2. То тумачење није у супротности са

Павловим тамновањем у Ефесу, јер према схватању оног времена старцем

се називао човек у животном добу од 50-55 година. Филон, на пример, у

свом делу О стварању света, 105, говори о спису О седам стадијума

живота, који се приписује Хипократу, према коме реч presbu,thj означава

шести од седам стадијума човековог живота, који се налази између

19 На пример 2. Мак. 11, 34; 2. Паралип. 32, 21 према кодексу В. 1. Мак. 14, 22 и 15, 17 према кодексу Sin. Игњатијева Посланица Смирњанима 11, 2 „qeopresbeuth,j“ („богопосланик“). Упореди и Теофилактов коментар који мири оба гледишта: „Лично ја, каже, сзтарац, па према томе достојан да буде услишен, као што и приличи да буде поштован Павле старац, то јест и као учитељ и као старијији“.20 Представници овог гледишта су: Lightfoot, Moule, Haupt, Lohmeyer, Th. Weiss, „Vie en Christ“ 176, U. Wieckert, „Der Philemonbrief – Privatbrief oder apostolisches Schreiben?“, ZNW 59 (1961), 233, блешка 8, 235. Bjerkelund, Paracalo, 119. Још пре Лаитфута (Lightfoot) и независно од њега аутори Bentley, Benson и Linwood давали су првенство графији „presbeuth,j“ („заступник“), уместо presbu,thj (старац), који се разликује само за једно „e“.21 Ово гледиште подржавају свети Оци, а од новијих тумача га заступају Lohse, Stuhlmacher, Брациотис, Трембелас и др. Види такође и чланак G. Bornkamm, presbeu,w( presbeu,thj( ThWNT 6, 683.

Page 15: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

стадијума одраслог мушкарца („avnh.r“) и старог човека („ge,rwn“),

односно између 49-56 година22. Павле Филимону пише о себи као о

„старцу“ јер је „вероватно знатно млађи од њега“ (Stuhlmacher), додајући

одмах и то да је Христов сужањ. Након свега овога не преостаје му више

ништа изузев да коначно формулише своју молбу, пошто је већ

„припремио његову душу на сваку послушност“ (св. Златоуст).

Након толико припрема, Апостол у 10. стиху напокон каже: parakalw/

se peri. tou/ evmou/ te,knou( o]n evge,nnhsa evn toi/j desmoi/j( VOnh,simon -

молим те за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим. Вредно је

истаћи да се овде опет понавља глагол parakalw/ - молим, са којим смо се

већ срели у 8. стиху, али тамо се он користи као супротност глаголу

„evpita,ssein“ – „заповедати“, а овде он непосредно претходи навођењу

личности о којој је у молби реч (предлог peri, (за) овде се не користи у

значењу као у новогрчком, то јест „у вези са“, него у значењу „за“:

упореди стихове 1. Кор. 16, 12; 2. Кор. 12, 8). А пре но што напише име

личности за коју се залаже, Апостол показује свој особити однос према

њему: та личност је његово „te,knon“ – „чедо“, које је родио у тамници. И

на другим местима у својим посланицама Павле истиче своје очинство у

односу на хришћане које је лично привео у живот нове вере (види, на

пример, стихове: 1. Кор. 4, 15: Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем;

Гал. 4, 19: Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не

уобличи у вама!). Дибелијус (Dibelius) наводи цитат из Апулејевог дела

Метаморфозе 11, 25 („ad istum modum deprecato summo numine complexus

Mithram sacerdotem et meum iam parentem“ – „на исти се начин

помоливши највишем божанству загрлих Митру жреца, сада већ свога

оца“) да би показао да су у мистеријским религијама посветитељ и

посвећеник имали однос оца и сина. Други тумачи се позивају на духовно

очинство учитеља у односу на ученика, о чему се говори у рабинским и

Кумранским текстовима. Наводимо неколико текстова за пример: „Онај ко

поучава Тори сина свога ближњег, Писмо га сматра оцем који га је

саздао“23; „уздам се у твоју истину и ти [. . .] и ти си ме учинио оцем

22 Опширније о томе види у чланку F. Boll „Die Lebensaltere“, Neue jahrbücher für das Klassische Altertum, 31 (1913), 89 – 145, особито стр. 116, где се цитирају дела Боркмана (Borkmann, 683) и других савремених коментатора и тумача. 23 B. Sahn 99 b, Billerbeck 3, 340.

Page 16: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

синовима благодати. . .“24. Хришћанска духовност, нарочито у

православном предању, веома добро познаје однос духовног оца и чеда у

односу између учитеља и ученика, између духовног руководитеља и

следбеника, између „старца“ и „послушника“. Свима је тако добро познат

овај духовни однос који се развија у наведеним случајевима да нема

потребе да овде наводимо примере. Упореди и стих 1. Пт. 5, 13: Марко

син Мој. До те мере је само по себи разумљиво да апостол Павле на свој

однос према хришћанима гледа као на однос оца према деци – одраз

односа Бога према људима – да нема никакве потребе за тим да трагамо

за старијим или упоредним примерима у јудаизму, или незнабожачком

свету. За сличне ситуације се, разуме се, користе исти термини, али се

мора признати да постоји особеност која се посебно издваја у свакој

области мишљења и живота. Овде је та особеност љубав и жртвовање

духовног руководитеља за сопствену децу (види стих Фил. 2, 17: Али ако

се и приносим на жртву и службу вере ваше) по угледу на Христа. У

атмосферу духовне породице у Христу треба сместити опис Онисима као

Павловог „чеда“, па према томе и Филимона као „брата“ (упореди 16.

стих), будући да је и овог последњег Павле родио у новој вери.

Након свега овога Павле напокон наводи име личности за коју

посредује, али још не износи, чак ни у наговештају, да је он роб: име

Онисим (VOnh,simon – Онисима) стоји у акузативу, због односне реченице

која претходи имену - o]n evge,nnhsa. . . – којега родих. . . – а не у

генитиву како би се очекивало након израза parakalw/ se peri . . . – молим

те за. . . Име „Онисим“ (VOnh,simoj = потребан) је било уобичајено

робовско име, као што су била још и имена Crh/stoj (Христос), Crh,simoj

(Хрисимос), VOnhsifo,roj (Онисифорос), Su,mforoj (Симфорос), Ka,rpoj

(Карпос). Фригијски робови су били познати и пословични по својој

бескорисности, а Онисим је, како примећује Лајтфут (Lightfoot), с обзиром

на начин на који се понео према Филимону побегавши из његове куће,

оправдао ту рђаву репутацију.

Знајући можда за ту рђаву репутацију, Павле се у 11. стиху сјајно

поиграо Онисимовим именом: to,n pote, soi a;crhston nuni. de. Îkai.Ð soi. kai.

evmoi. eu;crhston - некада теби непотребнога, а сада и теби и мени

потребнога. Можда се овај роб некада и понео на начин који је оправдаво

24 Кумранске Химне 7, 20.

Page 17: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

владајуће мишљење о фригијским робовима, али је сада постао управо

оно што значи његово име: потребан, штавише двоструко потребан,

будући да је потребан и Филимону и самом Павлу25. Вредно је помена

Златоустово запажање да Павле чини Филимону уступак признајући да је

његов роб некада заиста био „непотребан“: „види, колико разумности,

како признаје његово сагрешење и тиме стишава љутњу онога

[Филимона]. Видео сам, каже, да је био непотребан“, и одмах додаје да се

сада из корена променио до те мере да – можда Апостол хоће заобилазно

да каже – је Филимону у интересу да га поново прими, будући да је сада

потребан и самом Апостолу. И овде св. Златоуст оштроумно запажа: „Није

рекао, а сада ће теби бити потребан, како се онај не би успротивио, него

уплиће и сопствену личност како би изгледи били што веродостојнији“. И

Теофилакт коментарише да „ако је Павлу, који захтева толику

приљежност, потребан, тим је више Филимону“. Икуменије највећу

похвалу Онисима види у томе што га је Апостол већ раније окарактерисао

као своје чедо: „роба хвали већ тиме што га својим чедом назива“.

Придеви супротног значења „a;crhstoj“ – „eu;crhstoj“ („непотребан“,

„некористан“ – „потребан“, „користан“) могли би због итацистичког

изговора („ахристос“ – „евхристос“) звучати као да имају семантичке везе

са Христом (првобитно „a;crhstoj“ [„ахристос“] = без Христа, а потом

„eu;crhstoj“ [„евхристос“] = са Христом, пошто се променио). Лозе (Lohse)

цитира Јустинове изразе у којима се у још већој мери види ова повезаност

као алузија: „уколико се ми [хришћани] чије се сâмо име осуђује

покажемо најчеститији [crhsto,tatoi (христотати) = најблискији Христу]“

(1. Апологија, 4, 1), „јер оптужују нас да смо хрићшани, а није праведно

мрзети оно што је честито [crhsto,n (христон) = Христа]“ (4, 5). Али и

поред ових језичких алузија, које неко можда види, Онисим своју

суштинску измењеност од непотребног у потребног дугује Христу, у кога

сада верује благодарећи Павлу. Прошлост ни у ком случају не може имати

већи значај и тежину од садашњости и то садашњости бремените надом,

25 Постоје многи примери игре речима са значењем именâ. Види, на пример, Јевсевијеву Црквена историја 5, 24, 18: „Иринеј, будући да је и по имену и по опхођењу мирољубив“; 3, 27, 6: „. . . пошто име Евионита указује на сиромаштво што се ума тиче: јер се тим називом код Јевреја назива сиромашан“. Види и Теофилову Посланицу Автолику 1, 1: „ја дакле исповедам да сам хришћанин и носим богољубиво име за које се надам да је корисно Богу. . . А можда ти сам још, будући некористан Богу, тако о Богу мислиш“. Итацизам је карактеристика изговора, при коме се грчко слово „h“ – у класично доба дуго „е“ - „ета“, у кини дијалекту читало као „и“ – „ита“, па отуда „итацизам“.

Page 18: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

садашњости након које следи будућност (15. стих: i[na aivw,nion auvto.n

avpe,ch|j - да га добијеш за вечност). Павлов теолошки оптимизам,

видљив у његовим великим посланицама, по коме за човека има значаја

васкрсење у будућности, а не прошлост смрти и греха (види, на пример,

5. погл. Посланице Римљанима), може се јасно осетити овде у случају

конкретне личности. Апостолово богословље не би имало никакве

вредности, ако се оно не би могло посведочити и у појединачним

случајевима, то јест у случају личности као појединаца. Посланица

Филимону, ма колико била кратка, односећи се на један такав

појединачан случај представља практичну примену теолошког

христоцентричног тумачења човека. Могућност промене у човековом

бићу, такве промене да „a;crhstoj“ („непотребан“, „бескористан“) човек

постане „eu;crhstoj“ („потребан“, „користан“, „честит“), пружа нам

Христос кога проповеда Павле и у кога је поверовао и прималац

Посланице и цела његова породица. Филимон би био недоследан кад би

веровао у могућност да се људи промене у Христу, а кад то не би хтео да

види у конкретном, то јест Онисимовом случају.

Павле, наравно, не сумња у то да ће његов пријатељ и хришћанин из

Колосе на прави начин да се постави у овој ситуацији, али је изузетно

обазрив и деликатан према њему. Зато и наставља да изражава нежна

осећања према своме „чеду“ које је родио у оковима, те у 12. стиху пише:

o]n avne,pemya, soi( auvto,n( tou/tV e;stin ta. evma. spla,gcna – „којег ти

послах, њега, то јст срце моје“. Ова верзија текста, којој дајемо првенство,

а која се темељи на рукописима Sin*, A, (F, G), 33, сматра се првобитном,

јер се једино одатле може објаснити порекло друге верзије посведочене у

Константинопољском тексту: „o]n avne,pemya\ su. de. auvto,n( tou/tV e;sti

ta. evma. spla,gcna( prosla,bou“ (послах ти га натраг, а ти њега, то јест

срце моје, прими). У ствари, да би текст био синтактички правилнији,

додат је глаголски облик „prosla,bou“ (прими) из 17. стиха, или иза речи

„spla,gcna“ (срце) (Sin, C, D, K, P, Y( 81, 614, 1739, vg, goth и др.), или иза

заменице „auvto,n“ (њега) (048, 451, itg, syrpal, arm) или, пак, испред ове

заменице (69, 431, 462). Треба, такође, сматрати да је новије

поправљање при преписивању увођење заменице „su,“ („ти“), или уместо

облика soi („теби“) (Sinc, Dc, Ggr, K, P) или или уз њега (C2, D*, 048, 88)26.

26 Види: Metzger, 657 – 658.

Page 19: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

Глаголски облик avne,pemya („послах“) је епистолографски аорист и

исказује Онисимов повратак заједно са Посланицом, као што се види и из

стихова Кол. 4, 7-927. Вредно је пажње да након толико уводних стихова

(„којима је унапред омекшао његову душу“ - Златоуст) и иако је у

претходном стиху навео име личности о којој пише Посланицу, Павле

ипак још не исказује своју молбу, него то чини тек у 17. стиху глаголом

proslabou/ - прими, иако су неки рукописи, као што смо малопре

напоменули, пожурили да у овај стих уведу глагол из 17. стиха28. У

оквирима нежних израза које Павле користи говорећи о Онисиму налази

се и израз tou/tV e;stin ta. evma. spla,gcna - то јест срце моје, који уједно

представља и врхунац Павлове нежности. Да ли Павле овом речју (о којој

види коментаре на 7. стих) каже баш исто оно што је изрекао и изразом

„to. evmo.n te,knon“ – „моје чедо“? Тако тврде неки тумачи наводећи

Артемидорове изразе у делу Тумач снова 1, 44: „oi` pai/dej spla,gcna

le,gontai“ – „деца се називају утробом (срцем)“ и 5, 57: „ta. de. spla,gcna

[evsh,maine] to.n pai/da( ou[tw ga.r kai. to.n pai/da kalei/n e;qoj evsti,“ – „а

утроба (срце) [је означавала] дете, јер је обичај да се дете назива утроба

(срце)“, као и сведочанство да се тако овај стих преводи у сиријанској

Пешити. Св. Златоуст чак прави паралелу између духовног чеда Павлових

окова са Рахилиним Венијамином кога је мајка назвала Ben – Oni = Ui`o.j

ovdu,nhj mou – Венонија = „Син мога бола“ (1. Мој. 35, 18) и коментарише:

„тако да га изузетно љуби, јер га је родио у искушењима. Јер за ону децу,

очигледно, највише изгарамо кад смо већ избегли опасности у којима смо

их родили“. Мишљења смо, међутим (слажући се са многим новијим

коментаторима), да Павле овде не понавља просто оно што је већ

изрекао речју „te,knon“ – „чедо“ у 10. стиху, него да каже много више од

тога: да је Онисим његово сопствено срце, то јест исто што и он лично.

„ta. evma. spla,gcna („моја утроба“) може бити исто што и „моје срце“. На

тај начин се изражава са много више нежности и ослобађа се таутологије

(са горе наваденим изразом чедо моје - родих“). Овде је вредно запазити

постепено излагање епитета и описа личности за коју се залаже“

27 О епистолографском аористу види и стихове Фил. 2, 25 и 28 и Blass – Debrunner § 334.28 Lohse сматра да се упоредни израз изразу proslabou/ auvto.n w`j evme, - прими њега као мене (из 17. стиха) налази у једном писму – препоруци из 2. или 3. века по Хр. нађеној на папирусу: „Диоген поздравља свога брата Питагору. Знај да је Теон, који ти на необичан начин предаје ово моје писмо, мој роб и да је са мном у блиском братском односу. Добро си дакле учинио, брате, што си га примио као мене самог.“

Page 20: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

(Брациотис). Исти аутор још коментарише: „Толико је велика нежност у

излагању односа слободног човека према робу, али уједно и хришћанина

према обраћеној људској души, те је и то доказ чудотворне

преобразитељне и обновитељне силе хришћанства“. И Ксенофонт у

својим Споменима о Сократу (2, 4, 3) говори о господарима који се брижно

старају о својим робовима, а Кл. Мосе (Cl. Mossé) у својој књизи Крај

атинске демократије, 242-3 спомиње случајеве искрених осећања између

господара и робова, као и о великој брижности првих према другима, али

сви ти случајеви не прелазе оквире разумљивог интересовања господарâ

за своју живу имовину. Ни у једном од тих случајева не налазимо нежност

која би се могла упоредити са Павловом, јер Апостолова нежност не

произлази из осећања човечности, него се заснива на новом схватању

човека у Христу, према коме нема више роба ни слободнога . . . јер сте ви

сви један (човек) у Христу Исусу (Гал. 3, 28; упореди и стих Кол. 3, 11).

Павлово велико поштовање и састрадавање са Онисимом обраћеним

у веру види се и у ономе што пише у 13. стиху: o]n evgw. evboulo,mhn pro.j

evmauto.n kate,cein( i[na u`pe.r sou/ moi diakonh/| evn toi/j desmoi/j tou/

euvaggeli,ou - ја га хтедох задржати код себе, да ми уместо тебе послужи

у оковима за јеванђеље. Глаголски облик evboulo,mhn (хтедох) може да

изражава остварену, или неостварену жељу29. Овде је у питању ово друго,

како се види из 15. стиха. Вредност Онисимове „потребности“ још се

више наглашава оним што Павле овде пише о својој жељи да га задржи

поред себе (kate,cein – задржати у значењу „задржавам поред себе“, види

Bauer, 835), да му служи. Тако би се Онисим показао двоструко

„потребан“, јер би са једне стране служио Павла, а са друге би то чинио

уместо Филимона (u`pe.r sou/ - уместо тебе)30, „рекавши то на рачун

његовог господара, од кога би Апостол тако нешто оправдано очекивао“

(Брациотис). „Јер ако си ти, каже“, коментарише Икуменије, „дужан да ми

служиш, он то уместо тебе чини, теби на корист“. Ако Павле у Онисимовој

личности гледа самог Филимона, онда Филимон исто тако у његовој

личности треба да види самога Павла (то јест срце моје). Свим овим

Апостол хоће да каже да се не може очекивати да се Филимон понаша

29 Види Blass – Debrunner § 352, 2. 30 Упореди стихове: Фил. 2, 30 и 1. Кор. 16, 17 као и писмо из тог времена сачувано на папирусу: „писао је уместо њега. . . јер он није знао да пише“ (у делу: Deissmann, Licht vom osten, 285, bele[ka 2.)

Page 21: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

према Онисиму другачије но што би се понашао према самоме Павлу!

Апостол такође не пропушта поново да каже evn toi/j desmoi/j tou/

euvaggeli,ou – у оковима за јеванђеље, јер окови чине Онисимово служење

још потребнијим. Генитив tou/ euvaggeli,ou (за јеванђеље) исказује разлог

Павлових окова: он се у тамници не налази ни из ког другог разлога до

због тога што проповеда јеванђеље. Одјек овог израза коментатори

налазе у Игњатијевом изразу у његовој Посланици Тралијанцима 12, 2

„Умољавају вас моји окови, које носим ради Исуса Христа“.

Међутим, иако је Апостол хтео да задржи Онисима поред себе,

будући да му је заиста био потребан у тамници, није то учинио: cwri.j de.

th/j sh/j gnw,mhj ouvde.n hvqe,lhsa poih/sai( i[na mh. w`j kata. avna,gkhn to.

avgaqo,n sou h=| avlla. kata. e`kou,sion - али без твојега знања не хтедох

ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него

добровољно (14. стих). Веома је важна разлика између глагола

evboulo,mhn (хтедох) у претходном стиху и глагола hvqe,lhsa (хтедох) у

овом стиху: „док глагол „bou,lesqai“ („желети“, „хтети“) садржи у себи и

циљ, мисао, жељу, дотле глагол „qe,lein („хтети“, „бити вољан“) изражава

само вољу или хтење“, запажа Лајтфут (Lightfoot), који у ту сврху цитира

следећа два цитата из Епиктетовог дела: „Желим ли да пишем Дионово

име онако како ми је воља? Не, него се учим да сам вољан да га пишем

онако како треба“ и „Буди вољан да гледаш, па ћеш видети оно што

желиш“31. Разлика такође постоји и у времену у коме су ова два глагола:

evboulo,mhn (имперфект: жељах) - hvqe,lhsa (аорист: хтедох). Апостол

потчињава оно што жели да учини ономе што треба да чини (и што је на

крају и учинио), кад већ није имао, док је писао Посланицу, Филимоново

„gnw,mhn“ („мишљење“, „суд“), то јест пристанак32. Тако Павле показује

„поштовање према грађанским и породичним правима хришћана себи

подређених. Хришћанство не слаби важеће право у друштвеној заједници

и породици, него га очишћује, узвисује и утврђује“ (Трембелас). Чак и да

је Апостол одлучио Онисима да задржи поред себе за своје многобројне

потребе у оковима, његов богати пријатељ хришћанин не би се томе

Превод Владике Атанасија из књиге Дела апостолских ученика, 2002, стр. 252.31 Дијатрибе 1, 12, 13 и 3, 24, 54.32 О значењу речи „gnw,mh“ („сазнање“, „мишљење“, „суд“, „одлука“), види Бауерово (Bauer) цитирано дело 324, 3 и Оксириншки папирус 10, 1280, 4-6: „признајем по сопственом и добровољном суду (одлуци) да сам саучствовао са тобом . . .“.

Page 22: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

противио. Али није хтео никоме да остави ни најмањи утисак да је то тога

дошло w`j kata. avna,gkhn – принудно. „Знао сам да те не бих изневерио

чак и да сам га мимо твог мишљења задржао, али да се не би многима

учинило да сам то принудно учинио, нисам желео“, тумачи Павлову мисао

Икуменије. Апостол неће Филимона да доведе „пред свршен чин“, како

бисмо то данас рекли, него да га наведе да би показао „to. avgaqo,n tou“

(„своје добро дело“ – не, дакле доброту у ширем значењу, него добро

дело у конкретном случају)33 kata. e`kou,sion („на добровољан“

подразумева се: tro,pon - начин) – добровољно. Придев „e`kou,sioj“

(„својевољно“) на налазимо више нигде у Павловим посланицама (али

види стихове Јев. 10, 26: e`kousi,wj – хотимице и 1. Пт. 5, 2: mh.

avnagkastw/j avlla. e`kousi,wj kata. qeo,n – не принудно, него добровољно, и

по Богу; упореди и 4. Мој. 15, 3). Не жели ли, можда, Павле, свим овим, а

нарочито изразима принудно и добровољно, индиректно да предложи

Филимону да ослободи свог роба Онисима? То би се можда могло тврдити

ако се узме у обзир и 21. стих знајући да ћеш учинити више него што

кажем, али не чини се да Апостол има на уму нешто такво, будући да

нешто ниже, у 15. и 16. стиху користи изразе као што су: да га добијеш за

вечност и и по телу и по Господу, као и прими њега (стих 17.) и др. Павле

поштује Филимонова права и све што овде пише „открива Апостолову

велику истанчаност и деликатност чак и према онима који суму

најблискији“ (Брациотис).

Пошто је већ написао шта би за њега значило Онисимово присуство,

желећи тако да истакне колико је „потребан“, Павле сада, у 15. стиху

говори шта би за примаоца Посланице значио повратак роба, сада већ

хришћанина: ta,ca ga.r dia. tou/to evcwri,sqh pro.j w[ran( i[na aivw,nion

auvto.n avpe,ch|j - јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га

добијеш за вечност и штавише, као што се каже у 16. стиху, ouvke,ti w`j

dou/lon avllV u`pe.r dou/lon( avdelfo.n avgaphto,n( ma,lista evmoi,( po,sw| de.

ma/llon soi. kai. evn sarki. kai. evn kuri,w| - не више као роба, него више од

роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по телу и у

Господу. Онисимово бекство било је pro.j w[ran - на кратко (што се тиче

израза pro.j w[ran, упореди стихове 2. Кор. 7, 8; Гал. 2, 5), док његов

повратак и то са новим, хришћанским идентитетом, не подлеже

33 О поименичењу придева „avgaqo,n“ додавањем члана види Blass – Debrunner § 263.

Page 23: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

временским ограничењима (aivw,nion - за вечност). Целу ову мисао Павле

започиње прилогом ta,ca (= можда, види Bauer, 1596), желећи на тај

начин да допусти да се захваљујући пасивном облику evcwri,sqh34 – се

растаде, схвати да се у целом том заплету остварило нешто што је изван

и изнад човековог дејства и утицаја: он је знао колика је преобразитељна

сила благодати Божије, па роба враћа његовом господару по свету, коме

и према друштвеним законима тога времена припада, али не само као

роба, него као брата (16. стих). Према томе, израз i[na aivw,nion auvto.n

avpe,ch|j - да га добијеш за вечност не значи да ће он заувек остати роб,

него има смисао непостојања временског ограничења његове новог

хришћанског идентиитета или, као што тумачи св. Златоуст „не само у

садашњем времену, него и у будућем . . . тако си на добитку и временски

и квалитативно“. Можда је његово бекство разгневило Филимона, али би

његов повратак са новим идентитетом требало да постане повод радости

(то се не каже али се допушта да се тако схвати). И да не би Филимона

лишио те радости Павле не задржава код себе Онисима који би му толико

био потребан. Таква аргументација се може извући на основу везника ga,r

– јер са почетка стиха, а након свега што је Апостол рекао у 13. и 14.

стиху. О глаголу „avpe,cein“ („задржати“) види коментаре на стих Фил. 4,

18. Основни разлог Филимонове радости не лежи у томе што он добија

назад једног одбеглог роба и на тај начин његова имовина не трпи штету,

него у томе што је роб који се враћа од сада нешто много више од роба,

он је „avdelfo.j avgaphto,j“ – „љубљени брат“, хришћанин, који као члан

припада телу Христовом. И ако је изизетно драг Павлу (како је више пута

већ речено), требало би Филимону да буде двоструко дражи, kai. evn

sarki. kai. evn kuri,w| - и по телу и у Господу, јер припада његовом

домаћинству како својим старим идентитетом роба, тако поготово новим

идентитетом хришћанина који верује у истога Господа, за Којег нема

више роба ни слободнога (Гал. 3, 28). Изразом evn sarki. - по телу

подразумева се друштвени однос: („брат који телесно служи“), а изразом

34 Свети оци коментаришу појединост да Павле уместо активног глаголског облика (на пр. „e;fuge“ – „оде“) користи пасивни облик evcwri,sqh (растаде се): „И није рекао, »због тога оде«, него »због тога се растаде«, радије смирујући [ситуацију] лепшом речи (еуфемизмом). И није рекао »удаљио се«, него »растаде се«; јер није његова замисао да оде, а није ни замисао онога“ (Златоуст). „Еуфемистички назива бекство растанком, како речју »бекство« не би раздражио господара“ (Теофилакт). Упореди и Трембеласа: „Користећи се пасивом Онисимово бекство доводи у везу са икономијом божанског промисла“.

Page 24: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

evn kuri,w| - у Господу духовни однос („јер је једнак по части и због

заједничарења у вери и због усиновљења“, Зигавин). Тежиште се сасвим

јасно, због новог стања које се ствара у Господу, пребацује на ово друго.

Ако је Павле претходно Онисима назвао својим чедом, сада га назива

љубљеним братом: „јер је према чеду показао брижну љубав, а према

брату велику благонаклоност и поштовање“ (Златоуст). Онда је хтео да

истакне свој однос према Онисиму, а сада има за циљ да покаже нови у

Христу Онисимов однос према Филимону.

У свему овоме види се да хришћанство суштински превазилази

институцију ропства и другачије гледа на човека. Све што Павле пише

овде, али и у стиховима Еф. 6, 5-9; Кол. 3, 22 – 4, 1 (упореди и стихове 1.

Тим. 6, 1-2; Тит 2, 9-10), као и стихови 1. Пт. 2, 18-20 представља

суштински „индиректно али јасно негирање институционалних оквира и

њихов безакони карактер какав је прихватало грчко-римско друштво.

Безусловно примање робова у цркву, њихово равноправно учешће у

богослужењу и црквеном управљању и посебно старање о њима, о чему

сведочи предање, све то показује нови став у пракси, полазну тачку за

прогресивну елиминацију институције ропства толико понижавајуће за

човеково достојанство“35.

Израз у 16. стиху: ouvke,ti w`j dou/lon avllV u`pe.r dou/lon( avdelfo.n

avgaphto,n - не више као роба, него више од роба, брата љубљенога,

наводи поједине тумаче, особито савремене36, на гладиште да Павле

подстиче Филимона да ослободи Онисима, али да га и даље задржи у

служби као ослобођеника. Ово гледиште доводе у везу са стихом 1. Кор.

7, 21 који је тежак за тумачење: dou/loj evklh,qhj( mh, soi mele,tw\ avllV eiv

kai. du,nasai evleu,qeroj gene,sqai( ma/llon crh/sai – јеси ли призван као роб?

Немој да бринеш, него ако и можеш постати слободан, радије се стрпи,

тврдећи да у наведеном стиху Павле саветује робовима да првенство дају

слободи (ma/llon crh/sai sc. „th/| evleuqeri,a|“ – „радије се окористите“

подразумева се „слободом“), ако за то имају могућност. За стих 1. Кор. 7,

22 постоји, наравно, богата библиографија и овде није место да

расправљамо о два у основи супротстављена тумачења („користити се

35 В. Стојанос, Prw,th evpistolh. Pe,trou [Прва Петрова посланица], 270.36 Lightfoot, Ewald, Friedrich, Meinertz, Lohmeyer, Moule (Colossian and Philemon Studies, 295), Harrison (Onesimus and Philemon, 277). Види и 21. стих.

Page 25: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

слободом“ – „користити се ропством“)37, али треба напоменути да на све

проблеме из 7. поглавља Прве посланице Коринћанима Павле гледа кроз

призму констатације да пролази обличје овога света и да је остало мало

времена (7, 29 и 31). С обзиром, дакле, да се ближи свршетак света,

Апостол саветује да сваки. . . остане у ономе звању у коме је призван (7,

20). Јасно је, према томе, да је Апостолов став према ропству

детерминисан очекивањем скорог другог доласка Господњег, па како су

оваквом есхатолошком атмосфером натопљене све његове посланице,

онда ни нама није допуштено да кроз другачију призму процењујемо

његова гледишта на ту тему. Међутим, била би велика грешка да

уопштавамо један Павлов савет Коринћанима, који је вероватно везан за

неку конкретну ситуацију у Коринту, коју су можда изазвали робови

хришћани, баш у часу када Павле свуда проповеда слободу коју је

човечанству донео Христос. Била би, такође, грешка, да тумачење стиха

1. Кор. 7, 21, дато кроз призму напетог ишчекивања свршетка, прихвати

неко у чијој свести и животу још не постоји такав есхатолошки оквир.

Зато сматрамо да су ближи Павловој поруци о слободи они новији тумачи

Новог Завета који овако интерпретирају наведени стих из Посланице

Коринћанима: „али ако имаш прилике да се ослободиш, уграби је“ (Die

Gute Nachricht); „али ако ти се укаже прилика да постанеш слободан,

искористи је“ (Bonnes Nouvelles Aujourd’ hui); „ако имаш прилику да

постанеш слободан, немој је одбацити“ (Parola del Signore); „али ако

можеш да постанеш слободан, радије искористи прилику“ (4

професора)38.

37 Као индикативну у вези са тим наводимо скорашњу докторску тезу Скота Барчија (Scott Bartchy), Ma/llon crh/sai: First – Century Slavery and the Interpretation of 1 Corinthians 7, 21, Society of Biblical Literature, Dissertation Swries 11, Misoula (Montana) 1973, који прихвата тумачење останка у ропству и цитира оне који то тумачење подржавају, све до Златоуста. Ово тумачење, које је иначе преовлађујуће, види и код следећих аутора: H. Conzelmann, Der erste Brief an die Korinther, 1969, 152-153. J. Weiss, Der erste Korinthenbrief 1910, 187. H. D. Wendland, Ethik des N. Ttestaments, 1970, 78. П. Трембелас ~Upo,mnhma eivj ta.j evpistola.j th/j K)D) [Тумачења и коментари на посланице Новог Завета] I, 302. В. Стојанос, VEleuqeri,a [Слобода] 1970, 225. Св. Златоуст цитира и супротно тумачење иако се са њим не слаже: „А знам да неки. . . кажу да о слободи говори говорећи да, ако можеш да се ослободиш, ослободи се. Тај би глагол, кад би имао то значење, био у супротности са Павловим начином размишљања. Јер не би тако саветовао роба и не би га наводио ни на шта неправедно и заповедио да постане слободан“. Изузев „неких“ у време Златоуста и у новије време има оних који се залажу за тумачење према коме Павле хоће да каже ma/llon crh/sai sc. „th/| evleuqeri,a|“ – „радије се окористите“ подразумева се „слободом“. Види сјајну аргументацију у корист овог тумачења коју даје Lightfoot, 324-325, белешка 2. 38 Такође и преводиоци издања Good News for modern Man, Псарудакис и други. Супротно тумачење имају преводиоци издања Züricher Bibel, TOB, Трембелас, Колицарас и др.

Page 26: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

Али, да се вратимо на стих који тумачимо. Не изгледа, наравно, на

основу свега што пише, да апостол Павле предлаже Онисимово

ослобађање (јер нешто тако не може да се закључи ни из овог стиха, ни

из целе Посланице – види и аргумдентацију уз стихове 14-16), него је

вероватније да оставља отворену и ту могућност Филимону, који је

слободан да одлучи шта ће учинити. Јер Павле савршено поштује

Филимонова права. Њега изнад свега занима то што му је Онисим сада

брат у Господу, што има исту веру као Филимон, као и да са њим

размењује пољубац љубави за време богослужења и да са њим дели исту

наду која . . . је припремљена на небесима (Кол. 1, 5).

Након свих Апостолових похвала на рачун велике Филимонове

љубави и о својим нежним осећањима према Онисиму, као и о суштинској

промени овог другог, коначно, у 17. стиху, прелази на јасно формулисање

своје молбе: eiv ou=n me e;ceij koinwno,n( proslabou/ auvto.n w`j evme - ако

сам ти, дакле, заједничар у вери, прими њега као мене, сводећи и

сажимајући речцом ou=n – дакле све што је рекао, или боље речено, све

чиме је Филимона припремао још од 8. стиха. Пре но што коначно срочи

своју молбу, Павле се позива на то да је Филимонов „koinwno,j“ –

„заједничар“. Без обзира што се хипотетично изражава (eiv ou=n. . . -

ако . . ., дакле), у суштини он уопште не сумња у то, већ то сматра само

по себи очигледним: они су заиста заједничари, не само зато што их

везује пријатељство, него пре свега зато што их везује иста вера (упореди

израз и по телу и у Господу из претходоног стиха). Заједничари нису само

„они који имају заједничке интересе, заједничка осећања и заједнички

посао“ (Lightfoot)39, него они који су дубље везани тиме што припадају

једноме Господу, тиме што деле исту веру и љубав (Lohse). Исто то каже и

Златоуст коментаришући овај стих: „Ако мислиш и осећаш исто што и ја,

ако истоме стремиш, ако се сматраш пријатељем, прими њега као мене“.

Ако узмемо у обзир и остале Павлове стихове у којима се користи реч

„koinwni,a“ - „заједница“, „заједништво“ (на пр. 1. Кор. 1, 9; 10, 16; 2. Кор.

1, 7; упореди и стих 1. Јн. 1, 3 и 7), онда ћемо се уверити да се тежиште

налази на заједници која се заснива и освећује крвљу крста Христовог

39 Dubelius овај ниво заједништва сматра пријатељством и као паралелу наводи фразу из једног папируса: „то ми, дакле, учини како бих знао да ме волиш као пријатеља“ (BGU 2, 417, 21), као и цитат из Епиктетовог дела Дијатрибе 3, 1, 21, где се појмови заједничар и сродник упоредо користе.

Page 27: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

(Stuhlmacher). Дакле ту заједницу [или заједништво] имајући на уму, са

свим оним што она значи у практичном смислу40, Павле тражи од

Филимона да прими41 Онисима као што би примио њега самог, то јест са

истом срдачношћу, љубављу и радошћу. Израз w`j evme – као мене

представља врх лествице која почиње од израза чедо моје (10. стих), па

преко изразâ срце моје (11. стих) и љибљени брат (16. стих) доспева до

последњег, као мене. Дубоко се доима Павлов труд да убеди Филимона

да у личности роба који се враћа треба да види Апостола лично. То у

ствари значи много више него да је од њега тражио ослобађање Онисима.

Да бисмо проценили овај Павлов став – подсећа нас Friedrich – треба да

имамо у виду строге казне које су чекале одбегле робове (жигосање чела

ужареним гвожђем, мучење гвозденим прстом и др.), као и оне који су

помагали одбеглим робовима.

Одмах пошто је формулисао своју молбу, Павле чини Филимону

један уступак признајући да постоји једно нерешено економско питање

које се тиче Онисима и Филимона, што сам Апостол преузима на себе да

реши, тражећи од свог пријатеља да то стави на његов рачун: eiv de, ti

hvdi,khse,n se h' ovfei,lei( tou/to evmoi. evllo,ga - ако ти је чему скривио, или

дужан остао, то мени урачунај (18. стих). Не знамо тачно шта се збило

при Онисимовом бекству, то јест да ли је било везано са некаквом крађом,

или је његово бекство само по себи нанело Филимону штету, јер га је

лишило његовог служења. Може се тврдити и једно и друго (упореди шта

каже Теодорит: „наслућује се да је бежећи нешто рђаво починио. Онисим

је украо. . .“), будући да се и на другим местима у Новом Завету алудира,

или отворено говори о сличним поступцима робова (Тит 2, 9 и 10: Робови

да буду послушни својим господарима. . . Да не краду, него да показују

потпуну верност у свему). Уосталом, оба глагола у овом стиху (hvdi,khsen

– скривио, ovfei,lei – дужан остао) нас наводе на мисао да је бекство било

везано за неку крађу. У сваком случају, Павле, према оштроумном

запажању св. Златоуста, због своје деликатности избегава да употреби

40 Заједница коју чине верници не налази се на нивоу теорије, него се види и у пракси. Preiss, 176, нас подсећа на следећи савет из Варнавине посланице 19, 8: „Све што имаш подели са ближњим својим и не реци (за нешто) да је (твоја) својина; јер ако сте заједничари у непропадљивоме, колико сте већма у пропадивоме?“ [Превод Владике Атанасија из књиге Дела апостолских ученика, 2002, стр. 169.]41 Глагол „proslamba,nomai“ значи „примам некога у заједницу, у своју кућу“. Види стихове Рим. 14, 1; 15, 7. Упореди BGU 4, 1141, 37: „примио сам га к себи у кућу“ (код Бауера, 1422).

Page 28: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

реч „крађа“ („није рекао да ли је нешто украо. . . употребивши радије реч

»кривња«, него »крађа«“). Хипотетички начин Павловог изражавања (eiv

de, ti . . . - ако . . . је) је индиректан начин да са једне стране призна

Филимону да му је Онисим дужан (будући да економске теме увек „гризу“

људе, како каже Златоуст, или „боле“, како бисмо ми данас рекли: „јер

како обично губитак новца највише гризе људе. . .“), а са друге сведочи о

његовој деликатности и благости у односу на Онисима. Уосталом, још

један доказ истанчаности и деликатности је и то што Павле наводи, или

боље речено, наговештава тај Онисимов поступак тек пошто је га је у

претходним стиховима описао са толико нежности („гледај само где и

када је споменуо кривњу“, опет коментарише Златоуст, „тек након што је

толико тога о њему рекао“). Апостол, дакле, од Филимона тражи

„изузетно благонаклоно“ (Теодорит), „са духовном благонаклоношћу“

(Теофилакт), „са благим пребацивањем но ипак у шали“ (Златоуст) да на

његов рачун стави Онисимов дуг. Међутим, с обзиром да Апостол нема

имовине у новцу, императив evllo,ga42 (урачунај) изречен је само „из

љубазности“ и „изузетно благонаклоно“ да би се показало добронамерно

настројење човека који не само да богословствује, него се бави и

свакодневним животним проблемима, а да при томе ово друго није ништа

другачије, него је само практичан вид његовог богословља.

С намером да поткрепи и потврди захтев evmoi. evllo,ga – мени

урачунај, Апостол још додаје: evgw. Pau/loj e;graya th/| evmh/| ceiri,( evgw.

avpoti,sw - ја, Павле, написах својом руком, ја ћу платити (полустих 19а).

Наводећи своје име, па још на почетку реченице (види такође и стихове 1.

Кор. 16, 20; Кол. 4, 18; 2. Сол. 3, 17), даје карактер званичног и

обавезујућег потписа, како напомиње Лајтфут (Lightfoot), целој фрази

којој поврх тога даје још већу важност тиме што два пута наводи

заменицу evgw, - ја. Док се шали, Павле озбиљно говори. Глаголски облик

e;graya – написах је епистилографски аорист, као и глаголски облици у

12. и 21. стиху. Поставља се, међутим, питање да ли је Павле сопственом

руком написао само полустих 19а, или целу Посланицу. Изузев

42 Овај глагол [evllo,ga (урачунај)] у неким рукописима стоји у инфинитиву: „evllo,gein“: глагол се иначе среће у облицима: „evlloga,w“ и „evlloge,w“ [„рачунати“] (упореди стих Рим. 5, 13), види Blass – Debrunner § 90. Dibelius и Lohse, као и Preisker, у часопису ThWNT 2, 514, дају примере употребе облика „evlloga/n“, односно „evllogei/n“ на папирусима.

Page 29: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

неколицине тумача43, који тврде оно прво, већина сматра да је Павле целу

Посланицу својеручно написао. „Задржао је ову посланицу уместо да је

повери секретару: »Целу сам ја написао«“ (Теодорит). Као Онисимов

духовни отац, као његов љубљени брат, Павле узима на себе да исплати

Филимону дуг: evgw. avpoti,sw – ја ћу платити. Глагол „avpoti,nein“ је

правни технички термин који значи „исплатити“, „отплатити“ дуг и

сусреће се и на папирусима из хеленистичког доба који садрже уговоре.

На једном уговору, на пример, између ученика и учитеља читамо: „а ако

не поступи по овоме, нека му касније надокнади онолико дана колико је

пропустио, или нека за сваки дан исплати [avpoteisa,tw] по једну сребрну

драхму“44.

Али, када већ говори о исплати дуга који је ради Онисима прузео на

себе, Павле се сетио, па подсећа и Филимона „шалећи се, а можда и

смешећи се“ (Брациотис) да он још више дугује Апостолу: i[na mh. le,gw

soi o[ti kai. seauto,n moi prosofei,leij - да ти не кажем да и самог себе мени

дугујеш („evn kuri,w“ – „у Господу“, додато је у кодексу D*). Према св.

Златоусту Павле то не пише шалећи се, него „напустивши шалу опет се

држи претходе, озбиљне теме. Премда је и ово озбиљно: јер код светих је

озбиљно и кад се о нечему шале“. Реченицом i[na mh. le,gw – да . . . не

кажем (упореди и стих 2. Кор. 9, 4) онај ко пише или говори оставља

утисак да хоће нешто да избегне да каже, што у ствари, не само да

изговара, него и истиче: Павле у ствари хоће да каже да „има код

Филимона већи кредит како се не би узимао у обзир његов мали дуг

према Филимону, који и самога себе још дугује Апостолу“ (Брациотис).

Сума коју дугује Онисим, а коју је („у шали“, као што смо рекли) Павле

обећао да ће платити, безначајна је у односу на то да Филимон много

више преко тога дугује („prosofeilei“), дугује Павлу целога себе, цело своје

хришћанско бивство. „И стога је“, напомиње Теодорит, „очигледно

Филимон удостојен апостолске поуке“. Човек који је познао божанско

милосрђе не може а да се на исти начин не понесе према своме ближњем,

каже Ернст (Ernst), подсећајући нас на јеванђелску причу о немилосрдном

слуги (Мт. 18, 23-35). Као паралелу о односу између духовног дара и

43 На пр. Dibelius, Meinertz, Friedrich и Ernst, а Lohse то питање оставља отворено. Упореди шта каже Трембелас: „Ако својеручно није написао целу Посланицу, изгледа да је то учинио бар од тог стиха“.44 Оксириншки папируси 2, 275, 24-28, цитирано код Лозеа (Lohse).

Page 30: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

материјалног дуга, Штулмахер (Stuhlmacher) пак наводи стихове Рим. 15,

25 и даље, где незнабожачке цркве, које су примиле духовну храну из

Јерусалима, шаљу заједнички прилог за сиромахе међу светима у

Јерусалиму, као материјални плод свог дуговања.

Нежним обраћањем Филимону у 20. стиху, Апостол наставља: nai.

avdelfe,( evgw, sou ovnai,mhn evn kuri,w|\ avna,pauso,n mou ta. spla,gcna evn

Cristw/| - да, брате, обрадуј ме у Господу; умири срце моје у [Господу]

Христу, завршавајући тако своју молбу. Пријатељски и срдачни тон

обраћања подвлачи са једне стране вокатив avdelfe, - брате, а са друге

изрази evn kuri,w – у Господу и evn Cristw – у Христу. Речца nai. (да) на

самом почетку стиха већ ставља посебан нагласак на Павлову завршну

фразу (упореди стих Фил. 4, 3: Да, молим и тебе). Апостол је до сада

писао о Онисиму, али на крају хоће Филимону да каже ово: ја примам и

осећам твоје пријатељство, а ти, примајући назад Онисима као мене

(упореди: w`j evme, - као мене у 17. стиху), пружаш у ствари мени ту

радост. Изразом nai. avdelfe - да, брате, како примећује Теофилакт,

Апостол „је прешао са шале на најозбиљнију тему“. Глаголски облик

ovnai,mhn (оптатив пасивног аориста од гл. „ovni,nhmi“ [„користити

некоме“, „увесељавати некога“] – један од ретких оптативских облика у

Новом Завету) значи: „имам добитак“, „стичем корист“, а потом „радујем

се“, „наслађујем се“, „веселим се“ (Димитракос), па према томе, израз sou

ovnai,mhn значи: „нека се обвеселим од тебе“, „нека се радујем“, „нека се

наслађујем твојом благонаклоношћу“ (Икуменије), „једнако се може рећи

просто нашим народним изразом: »na. se. carw/« (»учини ми

задовољство«)“ (Брациотис). Сусреће се и у античкој грчкој

књижевности45, а у Септуагинти само једном (Мудрост Сирахова 30, 2: o`

paideu,wn to.n ui`o.n auvtou/ ovnh,setai evpV auvtw/| – „ко ваљано

васпитава свога сина имаће радости од њега“), а од црквених писаца код

Игњатија46. Неки тумачи у гл. облику ovnai,mhn (обрадуј ме) назиру одјек

и везу са Онисимовим именом: као што је некад „a;crhstoj“ („некористан“,

45 Код Аристофана у делу Qesmoforiazou,sai [Жене о празнику Тезмофорија] 469: „тако се радовао својој деци“, „деце ми“; код Еврипида у делу Хекаба 978: „Нека уживам у ономе што имам“; код Лукијана у делу Лажа 27 и др.46 Посланица Ефесцима 2, 2 „Желим да вам се радујем свагда“ [Превод Владике Атанасија из књиге Дела апостолских ученика, 2002, стр. 234.], Посланица Поликарпу 1, 1 и 6, 2, Посланица Магнежанима 2 и 12, Посланица Римљанима 5, 2. Види такође код Синесија Посланица 44: „толико желим да се радујем светом мудрољубљу и више него сопственој деци“.

Page 31: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

„бескористан“) Онисим постао сада за тебе „eu;crhstoj“ („користан“), буди

и ти мени сада „eu;crhstoj“ („користан“), постани Онисим, пружајући ми ту

радост да га примиш натраг као брата47.

Било да јесте у питању алузија на Онисимово име или да није,

нагласак је свакако на радости коју Апостол тражи да окуси, не световну

радост, него духовну, као што се види из реченице: avna,pauso,n mou ta.

spla,gcna - умири срце моје (види и 7. стих) и из изразâ evn Kuri,w| - у

Господу и evn Cristw/| - у Христу. И као што се благодарење у стиховима 4-

7 завршило реченицом o[ti ta. spla,gcna tw/n a`gi,wn avnape,pautai dia. sou/(

avdelfe, - јер си, брате, срца светих умирио, тако се и главни део

Посланице завршава молбом да, брате, . . . умири срце моје (Lohse). Ако је

оно прво већ опште призната реалност, како ико може да посумња у ово

друго? Вредно је, на крају, споменути Теогилактово запажање да

двоструко помињање Господа има овај смисао: „не чиниш радост мени,

него Христу“.

4. Епилог 21 – 25

21. Уздајући се у твоју послушност, написах ти, знајући да ћеш

учинити више него што кажем. 22. А уједно припреми ми гостопримство,

јер се надам да ћу вашим молитвама бити вам дарован.

23. Поздравља те Епафрас који је са мном сужањ у Христу Исусу, 24.

Марко, Аристарх, Димас, Лука, сарадници моји.

25. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим. [Амин.]

Епилог Посланице обухвата: а) Обавештења о будућим Апостоловим

плановима, који су овде, наравно, веома ограничени и представљају више

израз његове наде (21-22). б) Поздраве (23-24) и в) Завршни благослов

(25).

Иако је у претходном стиху већ завршио своју молбу, Павле ипак

осећа потребу да дода још нешто, или боље речено да „рекапитулира оно

што је рекао“ (Трембелас) изражавајући убеђење не само у то да ће га

Филимон послушати, него да ће учинити и више од онога што пише:

Pepoiqw.j th/| u`pakoh/| sou e;graya, soi( eivdw.j o[ti kai. u`pe.r a] le,gw

poih,seij - Уздајући се у твоју послушност, написах ти, знајући да ћеш

учинити више него што кажем (21. стих). Павле се у 8. стиху одриче своје 47 Lightfoot, Staab, Ernst, Meinertz, Трембелас. Томе се противе Брациотис, Lohse и др.

Page 32: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

апостолске „слободе“ (= ауторитета) и уместо да заповеда радије моли

позивајући се на љубав. Сада се пак позива на Филимонову „послушност“,

те је, каже, написао Посланицу поуздајући се у њу (и опет је ту

епистолографски аорист e;graya – написах, као у 19. стиху). Послушност

није само добра воља, како тврде Брациотис, Дибелиус (Dibelius), Мајнерц

(Meinertz) и др., него потчињавање божанској вољи, онако како се

проповеда у јеванђељу (Friedrich), потчињавање, не теоретско, него

практично. На ту и такву Филимонову послушност, о којој сведоче дела

његове љубави, позива се овде Павле убеђен је да ће његов пријатељ и

хришћанин учини много више од онога што од њега тражи. Али на шта

мисли када каже u`pe.r a] le,gw - више него што кажем (или „u`pe.r о]

le,gw“ - више него што кажем, према рукописима D, Y, Kn, lat и др.)? Неки

тумачи тврде, позивајући се на 15. и 16. стих, да Павле опет алудира на

Онисимово ослобађање. Лајтфут (Lightfoot) чак дословно пише да „Павле у

целој Посланици има на уму ту мисао, али та реч никада није прешла

преко његових усана“48, док Штулмахер (Stuhlmacher) верује да Апостол

мисли на то да ће Филимон Онисима дати Павлу на располагање за

потребе проповедања, за шта тврди да се и збило, како се види из

стихова Кол. 4, 7-9. Овај последњи тумач се, међутим, погрешно ослања

на неприхваћено гледиште да је Посланица Колошанима млађа и

девтеропавловска. Као што смо поводом 16. стиха напоменули, Павле је

Филимону оставио могућност да слободно делује. „Филимону се оставља“,

примећује Лозе (Lohse), „начин на који ће спровести у дело своју љубав

према брату који му се вратио“.

У наставку, уместо нових мисионарских планова уобичајених на

крају других посланица, Павле изражава наду да ће се ускоро

одслободити окова и посетити Филимона у Колоси: a[ma de. kai.

e`toi,maze, moi xeni,an\ evlpi,zw ga.r o[ti dia. tw/n proseucw/n u`mw/n

carisqh,somai u`mi/n - а уједно припреми ми гостопримство, јер се надам

да ћу вашим молитвама бити вам дарован (22. стих). Апостол се нада у

скоро ослобођење из окова што приписује молитвама хришћана (упореди

стих Фил. 1, 19: Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој

молитви и помоћу Духа Исуса Христа). „Велика је моћ молитви, ако је чак 48 Изузев Лајтфута, присталице гледишта да Павле индиректно тражи Онисимово ослобађање су и Брациотис, Ewald, Meinertz, Friedrich, Lohmeyer, Harrison, Moule. Види и белешку код 16. стиха.

Page 33: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

и Павлу потребна њихова помоћ“ (Икуменије). Апостол често призива

молитве хришћана и то веома често за успешност његовог мисионарског

дела (Рим. 15, 39; 2. Кор. 1, 11; Еф. 6, 18-19; 1. Сол. 5, 25; 2. Сол. 3, 1). У

овом стиху изражава убеђење да ће молитве хришћана бити успешне и да

ће им Бог њега подарити на дар. „Велика је била благодат и поштовање

кад је Павле живео“ (Златоуст). Павлова нада би била неоснована да је

Посланица потекла из тамнице у Риму, онда када су другачији били

планови и перспективе његовог деловања, али је потпуно оправдана у

време његовог деловања у Ефесу (види и стих Фил. 2, 24 и коментаре на

њега). Нада коју Павле изражава у вези са својом посетом Колоси

вероватно је везана за основну тему Посланице, како тачно примећује још

Теодорит: „и то није тек тако назначио, него да би се, ишчекујући његово

присуство, попобојао и писма“49, као и многи савременици. На везу

његовог уверења из 21. стиха са његово предстојећом посетом из 22.

стиха указује и израз a[ma de. kai. . . . - а уједно. . . који изражава

„временско подударање две глаголске радње“50.

Пре завршног благослова Апостол у стиховима 23-24 спомиње

неколицину својих сарадника који шаљу поздраве Филимону: VAspa,zetai,

se VEpafra/j o` sunaicma,lwto,j mou evn Cristw/| VIhsou/( Ma/rkoj( VAri,starcoj(

Dhma/j( Louka/j( oi` sunergoi, mou - Поздравља те Епафрас који је са мном

сужањ у Христу Исусу, 24. Марко, Аристарх, Димас, Лука, сарадници моји.

То су исте личности које се наводе и на крају Посланице Колошанима (4,

10-14), изузев Исуса прозваног Јуст. У вези са овим последњем Цан

(Zahn)51 је изнео претпоставку, коју су прихватили и други после њега, да

је првобитни текст, уместо: VEpafra/j o` sunaicma,lwto,j mou evn Cristw/|

VIhsou/ - Епафрас који је са мном сужањ у Христу Исусу, гласио овако:

„VEpafra/j o` sunaicma,lwto,j mou evn Cristw/|( VIhsou/j( Ma/rkoj . . .“ –

„Епафрас који је са мном сужањ у Христу, Исус, Марко. . .“, то јест да је

код имена VIhsou/j – Исус отпало крајња сигма (j) и да је зато прочитано у

Христу Исусу, што је свакако уобичајено код Павла, али се у Посланици

49 Види и Теофилакта који каже да Павле спомиње гостопримство да би Филимону показао да је, осим Онисима, имао и други повод да му упути Посланицу, па наставља: „да би се уједно побојао да ће Апостол доћи и приговорити, ако не прими Онисима“. 50 Види W. Bauer, 83.51 Einleitung in das N. Testament, 31924, 321.

Page 34: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

Филимону нигде не користи. Из тог разлога неки тумачи52 сматрају

Цанову претпоставку веома вероватном, а према тој претпоставци исти

Павлови сарадници шаљу поздраве Филимону као и на крају Посланице

Колошанима. Ова претпоставка има, наравно, против себе целокупно

рукописно предање! Али, будући да у таквим случајевима можемо рећи

да важи исто оно што је рекао Григорије Богослов, а што је иначе речено

другим поводом, „погодити није бескорисно, а промашити није

безопасно“53, сматрамо да ова претпоставка као корисна треба да добије

нашу пажњу и симпатију.

Од Павлових сарадника који шаљу поздраве, први се наводи

Епафрас (краћи облик имена Епафродит), који је познат Колошанима као

оснивач њихове цркве (види стихове: Кол. 1, 7: Као што и научисте од

Епафраса, љубљенога нашега сарадника, који је за вас верни служитељ

Христов; 4, 12: Поздравља вас Епафрас, који је од вас, слуга Исуса

христа). Овде се он описује као sunaicma,lwtoj – сужањ заједно са Павлом,

а на дугом месту се тако описује Аристарх (Кол. 4, 10), као и Андроник и

Јунија (Рим. 16, 7). Као што смо напоменули у вези са Аристархом код

стиха Кол. 4, 10, ову реч не треба протумачити метафорички, у смислу

сужња Господњег у мисионарском деловању, него дословно. У Посланици

у којој Павле самога себе описује као „de,smion“ – „сужња“ и говори о

desmoi/j tou/ euvaggeli,ou – оковима за јеванђеље, примереније је дословно

значење речи sunaicma,lwtoj – „сасужањ“, иако немамо обавештења о

томе како се Епафрас (или Аристарх у стиху Кол. 4, 10) обрео у истој

тамници – и на колико времена – са Павлом, нити да ли је добровљно

делио тамницу са Павлом54 да би га служио и да би разговарали о

проблемима цркве у Колоси. Они који заступају метафорочко значење ове

речи позивају се на израз evn Cristw/| VIhsou/ - у Исусу Христу који је

следи: Исус Христос је „усужњио“ Епафраса мисионарским деловањем,

као и самога Павла. Сматрамо, међутим, да као што Павле у 9. стиху себе

52 Lohse, Foerster, ThWNT 3, 286, белешка 18: „ова претпоставка ве веома вероватна“, а нарочито E. Amling, „Eine Konjektur im Philimonbrief“, ZNW 10 (1909), 261 – 262, који осим вероватноће да је отпало завршно „j“ код имена „VIhsou/j“ („Исус“), предлаже и другу могућност: „VEpafra/j o` sunaicma,lwto,j mou evn Cristw/| VIhsou/( VIhsou/j(Ma/rkoj ) ) )“ („Епафрас који је са мном сужањ у Христу Исусу, Исус, Марко. . .“) и у том случају се неки преписивач потрудио да избегне име Исус као непотребно удвајање. 53 Беседа 27, 10.54 То тврди Трембелас, али не говорећи о тамници, него о „војној присмотри која је Павлу била одређена“.

Page 35: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

дословно сматра „de,smion Cristou/ VIhsou/“ – „сужњем Христа Исуса“, тако

и овде Епафраса дословно сматра „sunaicma,lwton evn Cristw/| VIhsou“ –

„сасужњем у Христу Исусу“. То што се у Посланици Колошанима

сасужњем назива Аристарх, а овде Епафрас, довело је до претпоставке да

су ова двојица Павлових сарадника један за другим делила са тамницу са

Апостолом (Dibelius). Овај Епафрасов епитет Теофилакт коментарише у

вези са основном молбом Посланице и то овако: „и тиме посрамљујући

Филимона, уколико онај заиста састрадава са Павлом, а овај ни њему не

учини услугу поводом Онисима“.

Што се тиче Марка, Аристарха, Димаса и Луке, види коментаре на

стихове Кол. 4, 10-14. Павле их назива „sunerga,touj“ – „сарадницима“ ме

само у ширем смислу сарадње на ширењу јеванђеља (упореди стих Кол. 4,

11: сарадници за Царство Божије), него их, по Теофилактовом мишљењу,

тако назива и са посебним циљем да би нагласио да „те и они заједно са

мном моле, па ако си достојан ти и њима толикима учини милост“. Ови,

дакле, сарадници Павлови поздрављају – и моле за Онисима, по

Теофилактовом мишљењу – исто тако „сарадника“ (1. стих) Филимона. О

Димасу, који је према стиху 2. Тим. 4, 10 напустио Павла заволевши

садашњи свет, Икуменије је сачувао обавештење да „кажу да се поново

приклонио хеленизму и постао идолопоклонички жрец“.

Посланица се завршава благословом у 25. стиху: ~H ca,rij tou/ kuri,ou

VIhsou/ Cristou/ meta. tou/ pneu,matoj u`mw/n - Благодат Господа [нашега]

Исуса Христа са духом вашим. Иза речи tou/ kuri,ou – Господа, стоји

заменица „h`mw/n“ – нашега у овим рукописима: A, C, D, K, Y, 614, it, vg,

syp и др., што би требало да је додато, јер је непојмљиво да је постојало, а

да је испуштено у рукописима Sin, P, 33, 81, 104, 451, 1739 и др. управо

када су преписивачи стекли обичај да уводе такве уобичајене утврђене

фразе, као што тачно запажа критичар текста Мецгер (Metzger)55. Као што

је Посланица почела призивањем благодати Божије (3. стих) не само на

Филимона, него и на целу његову породицу и домаћу цркву, тако и

завршава молитвом да благодат Господња буде meta. tou/ pneu,matoj

u`mw/n - са духом вашим (као и у стиховима Гал. 6, 18 и Фил. 4, 23), опет,

дакле, молитвом која се односи на све хришћане – још један показатељ

еклисиолошке перспективе Павлове мисли и еклисиолошке основе на коју

55 Metzger, 658.

Page 36: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu

поставља своју молбу за Онисима. Реч „pneu/ma“ – „дух“ се овде користи у

антрополошком смислу, па се сходно томе израз meta. tou/ pneu,matoj

u`mw/n - са духом вашим подудара са изразом meqV u`mw/n – с вама у

стиху 1. Сол. 5, 2856.

У неким рукописима на крају стоји натпис „pro.j Filh,mona“ –

„Филимону“ (Sin, C, 33), или „pro.j Filh,mona kai. VApfi,an despo,taj tou/

VOnhsi,mou kai. pro.j :Arcippon to.n dia,konon th/j evn Kolossai/j evkklhsi,aj“ –

„Филимону и Апфији, Онисимовим господарима и Архипу, служитељу

цркве у Колоси“ (101) и податак „evgra,fh avpo. Rw,mhj“ – „написано из

Рима“ (што по предању представља место настанка Посланица из

сужањства). У многим рукописима је додато „dia. VOnhsi,mou oivke,tou“ –

„за роба Онисима“ (К, 1908, 101), или дају обавештење да је „блажени

Онисим постао мученик Христов у граду Риму, у време када је власт

префекта града вршио Тертулије, пошто је осуђен на мучење пребијањем

бедрених костију“ (42, а исто обавештење стоји и код Икуменија). На

крају, у рукописима Sin, C, D2, Y, 048, 33, 81, 1881, lat, sy, bo и др.,

Посланица се завршава познатим литургијским „avmh,n“ – „амин“.

56 Види E. Schweizer, Pneu/ma, ThWNT 6, 433.

Page 37: J. Karavidopulos, Tumačenje poslanica Apostola Pavla, Posl. Filimonu